Knjige.

Club Books

~1~
Knjige.Club Books

Naslov originala:
Entranced

Nora Roberts

Prevod sa engleskog:
Isidora Jovanović

BDR MEDIA d.o.o.

2020.
~2~
 Knjige.Club Books

Svim mojim rođacima kojih ima suviše da bih ih sve

ovde pomenula, a koji, zahvaljujući našim roditeljima,
veruju u porodicu.

~3~
 Knjige.Club Books

Prolog

Veoma rano je spoznao svoju moć. Ono što je teklo njegovim venama
i činilo ga onakvim kakav je, nije moralo da mu se objašnjava. Niti je bilo
ko trebalo da mu kaţe da dar koji ima, nema baš svako.
Mogao je da vidi stvari.
Vizije nisu uvek bile prijatne, ali su uvek bile očaravajuće. Kada bi
mu se javljale - čak i kao malom detetu koje još uvek nije umelo stabilno
da hoda - prihvatao ih je sa lakoćom, kao što je prihvatao činjenicu da
sunce izlazi svakog jutra.
Ĉesto bi njegova majka čučnula pored njega priljubivši lice uz
njegovo, a očima traţeći njegov pogled. Pomešana sa njenom velikom
ljubavlju bila je nada da će on prihvatiti dar i da ga taj dar nikada neće
povrediti, iako je imala dovoljno iskustva da zna kako će biti, kada su
obe stvari u pitanju.
Ko si ti? Mogao je jasno da čuje njene misli, kao da ih glasno izgovara.
Kakav ćeš biti?
To su bila pitanja na koja nije umeo da odgovori. Već tada, razumeo
je da će biti lakše videti za druge nego za sebe.
Kako je vreme prolazilo, dar ga nije sprečavao da se takmiči, trči i da
izaziva svoje mlađe rođake. Mada se često, prilično često, naprezao izvan
svojih ograničenja i pokušavao je više; dar ga nije sprečavao da uţiva u
kupovima sladoleda tokom letnjih popodneva ili da se smeje crtanim
filmovima nedeljnim jutrima.
Bio je običan, aktivan, nestašan dečak britkog uma, ponekad
đavolastog, upadljivo lepog lica koje su krasile hipnotišuće plavo-sive
oči i puna usta koja bi se lako nasmejala.
Prošao je kroz sve razvojne faze kroz koje se prolazi da bi od dečaka
postao odrastao čovek - oderana kolena i slomljene kosti, velike i male
pobune, pojačano lupanje srca zbog osmeha lepe devojčice. Kao i sva

~4~
 Knjige.Club Books

deca, kada je odrastao, odselio se iz kraja u kojem su ţiveli

njegovi roditelji i izabrao sebi mesto za ţivot.
Kako je on rastao, rasla je i njegova moć.
Smatrao je da je njegov ţivot uravnoteţen i dobar,
I prihvatio je, kako je oduvek činio, jednostavnu činjenicu da je
vidovit.

~5~
 Knjige.Club Books

Prvo poglavlje

Sanjala je o muškarcu koji je sanjao o njoj. Ali ne u snu! Mogla je da

vidi sa savršenom jasnoćom, koja nikako nije bila povezana sa snovima,
kako stoji pored širokog, tamnog prozora ruku opuštenih uz telo.
Međutim, njegovo lice bilo je veoma napeto, veoma odlučno. A njegove
oči... bile su tako duboke, tako neumoljive. Sive, pomislila je dok se
prevrtala u krevetu. Ipak ne potpuno sive, bilo je tu i naznake plave. Boja
njegovih očiju podsećala ju je čas na stene visokih planina, čas na
neţnu, smirenu vodu jezera.
Neobično, veoma neobično! Znala je da mu je lice napeto, ali nije
mogla da ga vidi. Samo te oči, te očaravajuće, uznemirujuće oči.
I znala je da on razmišlja o njoj. Ne samo da razmišlja, već i da je
nekako vidi. Kao da je došla sa druge strane tog stakla, da stoji tamo i
posmatra ga kroz široko okno prozora. Zbog nečega je bila sigurna da
kada bi podigla ruku ka tom prozoru, njeni prsti bi prošli kroz staklo sve
dok ne dotaknu njegove.
Kada bi izabrala da to uradi.
Umesto toga ona je nemirno spavala, guţvajući posteljinu i
mrmljajući u snu. Ĉak i u snovima Mel Saderland nije marila za
nelogično razmišljanje. Ţivot je imao pravila, osnovna pravila. Snaţno je
verovala u to da je bolje pratiti ih. Tako da nije krenula rukom da
dotakne staklo, niti njega. Obrtala se, veoma silovito, bacajući jastuk na
pod i terajući od sebe taj san.
San je izbledeo, a ona istovremeno osetivši olakšanje i razočaranje,
utonula je u dublji san bez snova.

Nekoliko sati kasnije, kada su noćne vizije ostale duboko u njenoj

podsvesti, skočila je probudivši se na zvuk tandrkavog zvona alarma na
Miki Maus satu koji se nalazio pored njenog kreveta. Jedan iskusni
pokret rukom ga je ućutkao. Nije bilo opasnosti da će se sklupčati

~6~
 Knjige.Club Books

u krevetu i ponovo zaroniti u san. Melin um bio je u kondiciji, kao i

njeno telo.
Uspravila se u sedeći poloţaj i jako zevnula dok je prstima prolazila
kroz razbarušenu plavu kosu. Njene oči boje guste mahovine, koje je
nasledila od oca kog se nije sećala, na trenutak bile su zamagljene. Zatim
je pogled usmerila ka zguţvanoj posteljini.
Teška noć, pomislila je šutirajući nogama da bi se oslobodila iz
zapetljane posteljine. A što da ne? Teško da je moglo da se očekuje da će
spavati mirno kao beba kada samo pomisli šta sve mora danas da uradi.
Ispustivši dug uzdah, zgrabila je šorts sa poda i navukla ga, a već je
imala na sebi majicu u kojoj je spavala. Pet minuta kasnije, izašla je
napolje na blagi jutarnji vazduh da bi istrčala svojih pet kilometara.
Izlazeći poljubila je vrhove svojih prstiju i njima potapšala vrata, zato
što je to bio njen dom - njen. Ĉak ni nakon četiri godine, to nije uzimala
zdravo za gotovo.
Dok se zagrevala isteţući se, pomislila je kako nije bio veliki. To je
bila samo mala zgrada sa gipsanom fasadom ušuškana između perionice
i računovodstvene kompanije koja se jedva borila da opstane. A opet,
nije joj ni trebalo mnogo.
Mel nije obraćala paţnju na zviţdanje koje je dolazilo iz automobila
koji je prolazio, vozač je smeškajući se gledao njene dugačke, vitke i
mišićave noge. Ona nije trčala zbog izgleda. Trčala je zato što
svakodnevno veţbanje disciplinuje um i telo. Privatni detektiv koji bi
dozvolio sebi da postane trom završio bi u nevolji. Ili bez posla. Mel nije
nameravala da bude ni jedno, ni drugo.
Počela je laganim tempom, uţivajući u zvuku koji su pravile njene
patike, po pločniku. Oduševio ju je biserni sjaj neba na istoku koji je
nagoveštavao početak predivnog dana. Bio je avgust i ona je pomislila
kako bi uţasno vruće bilo u Los Anđelesu. Međutim, ovde u
Montereju vladalo je večno proleće. Bez obzira na datum, vazduh je bio
sveţ kao pupoljak ruţe.
Bilo je suviše rano za guţvu u saobraćaju. Ovde u centru grada
veoma retko bi nailazila na još nekoga ko je tuda trčao. Da je izabrala
neku od plaţa, stvari bi bile drugačije. Ipak, Mel je volela da trči sama.
Mišići su počeli da joj se zagrevaju. Tanak sloj znoja sijao joj se na koţi.
Polako je pojačavala tempo i lagano ulazila u poznati ritam koji je postao
automatski kao i disanje.

~7~
 Knjige.Club Books

Tokom prvog kilometra, misli su joj bile prazne, dozvolila je sebi da

posmatra okolinu. Jedan automobil sa otkačenim auspuhom prošao je
zvečeći pored nje, ne zaustavivši se duţe od sekund na znaku stop. Bio je
to tamnoplavi plimut sedan, iz osamdeset i druge godine. Um joj je
počeo nesvesno da vrti informacije - ulubljena vozačeva vrata,
kalifornijske tablice Ejbl Ĉarli Robert 2289.
Neko je leţao na travi u parku licem okrenutim ka zemlji. Dok je Mel
prolazila pored njega, on se uspravio u sedeći poloţaj, istegao se i
uključio prenosni radio.
Zaključila je da je to student nekog koledţa koji je bio na
proputovanju kroz zemlju. Vratila se ponovo u svoj ritam trčanja dok je
posmatrala njegov ranac... plave boje, sa američkom zastavom na
gornjem delu ranca... njegova kosa... braon boje... i reci kako se zove ta
pesma, pomislila je dok je muzika polako nestajala iza nje.
Brus Springstin! „Pokrij me.”
Nije loše, pomislila je Mel sa osmehom dok je zalazila za ćošak.
Osetila je miris hleba iz pekare, lepi miris kvasca za dobro jutro. I
miris ruţa. Privukla ih je sebi - mada bi pre podnela mučenje nego što bi
priznala da je slaba na cveće. Grane drveća lagano su se njihale na ranom
povetarcu, i kada bi se usredsredila, stvarno kada bi se potrudila, mogla
bi da oseti miris mora. I bilo je dobro, tako dobro osetiti se snaţnom i
svesnom i samom, bilo je dobro znati ove ulice i znati da ona tu pripada.
Da moţe tu da ostane i da neće biti upadanja usred noći u otrcani vagon
voza kada bi to palo na pamet njenoj majci.
Vreme je da idemo, Meri Elen. Vreme je da krenemo. Imam osećaj da bi
trebalo da idemo ka severu.
I tako bi išle, ona i majka koju je oboţavala, majka koja je oduvek bila
veće dete od ćerke, koja bi se šćućurila na poderanom i lepljenom sedištu
pored nje. Svetla bi sekla put, vodeći ih ka novom mestu, novoj školi,
novim ljudima.
Međutim, one se nikada ne bi smirile, nikada nisu imale vremena da
postanu deo bilo čega drugog sem puta. Ubrzo, njena majka bi počela da
oseća ono što je uvek nazivala kada stopala počnu da svrbe. I one bi ponovo
krenule. Pitala se zašto je uvek osećala kao da beţe od nečega, a ne ka
nečemu.
Sve to, naravno, bilo je gotovo. Alis Saderland je nabavila udobnu
pokretnu kuću - koju Mel treba da otplaćuje još dvadeset i šest meseci - i

~8~
 Knjige.Club Books

bila je veoma srećna idući od jedne do druge drţave, iz jedne avanture

u drugu.
Što se tiče Mel, ona je počela da se smiruje. Istina, Los Anđeles joj nije
baš odgovarao, ali je osetila šta znači pustiti korenje. Tamo je provela dve
veoma uznemirujuće i veoma poučne godine radeći u policiji Los
Anđelesa. Dve godine, koje su joj pokazale da je sprovođenje zakona
prava stvar za nju, čak iako pisanje parking kazni i popunjavanje
obrazaca nisu to bile.
I tako se preselila na sever i otvorila agenciju Saderland istrage. I dalje
je popunjavala obrasce - često gomile njih - ali to su bili njeni obrasci.
Došla je na pola puta svoje trase trčanja i polako se vraćala nazad.
Kao i uvek, osetila bi taj brzi nalet uzbuđenja zbog činjenice da je njeno
telo odgovaralo na to tako automatski. Nije oduvek bilo tako - ne kada je
bila dete, suviše visoka, suviše mršava, sa kolenima koja su uvek bila
puna modrica i ogrebotina. Bilo je potrebno vreme i disciplina, ali sada je
imala dvadeset osam godina i imala je kontrolu nad svojim telom. Da. Za
Mel nikada nije predstavljalo razočaranje činjenica da nije dobila obline.
Tanka i vitka bila je efikasnija. A dugačke noge kao u ţdrebeta, zbog
kojih je nekada dobijala nadimke Motka i Šipka, sada su bile jake
sportske noge i - mogla je da prizna sebi - bile su vredne gledanja.
Tada je začula plač bebe. To je bio sitan, nestrpljivi zvuk koji je
dolazio kroz otvoreni prozor zgrade koja se nalazila pored njene. Njeno
raspoloţenje, koje je bilo podignuto zbog trčanja, samo je potonulo.
Beba. Rouzina beba. Slatki mali Dejvid, sa debeljuškastim obrazima.
Mel je nastavila da trči. Ta navika bila je suviše jaka da bi se mogla
prekinuti. Ipak, slike su joj preplavile misli.
Rouz, bezazlena, pomalo otkačena Rouz, sa svojom tršavom crvenom
kosom i lakim osmehom, bilo je nemoguće odbiti njeno prijateljstvo čak i
za Mel koja je po prirodi bila uzdrţana. Rouz je radila kao konobarica
u malom italijanskom restoranu dva bloka dalje od Meline kancelarije.
Bilo je tako lako upustiti se u neobavezni razgovor - pogotovo što je
uglavnom Rouz pričala - uz tanjir špageta ili šolju kapućina. Mel se
sećala da se divila načinu na koji je Rouz nosila posluţavnike, čak i
kada je njen trudnički stomak počeo da se nazire ispod kecelje. I sećala se
kako joj je Rouz govorila da su ona i njen Sten veoma srećni što očekuju
svoje prvo dete.
Mel je čak bila pozvana na zabavu povodom rođenja bebe i mada je
bila sigurna da će se osećati čudno i kao da ne pripada na takvoj vrsti
okupljanja, uţivala je slušajući sve te uzdahe kada se pokazivala majušna
~9~
 Knjige.Club Books

odeća i plišane igračke. I Sten joj se dopao sa svojim stidljivim očima i

sporim osmesima.
Kada se Dejvid rodio, pre osam meseci, otišla je u posetu u bolnicu.
Dok je zurila u bebe koje su spavale ili vrištale ili su se vrtele u svojim
providnim kolevkama, razumela je zašto su se ljudi molili, borili i
ţrtvovali da bi imali decu.
Bile su savršene. Tako savršeno slatke!
Kad se vratila kući, bila je srećna zbog Rouz i Stena, i usamljenija
nego ikada pre u svom ţivotu.
Postala joj je navika da povremeno svrati do njihovog stana sa nekom
malom igračkom za Dejvida, kao izgovor, naravno, da bi se sat vremena
igrala sa njim. Toliko ga je zavolela, da se uopšte nije osećala glupo
kada se oduševljavala zbog njegovih prvih zubića ili kada je bila
potpuno zapanjena što je naučio da puzi.
A onda se desio taj mahniti telefonski poziv pre dva meseca. Rouzin
piskavi i nepovezani glas. „Nestao je. Nestao je. Nestao je.”
Mel je pretrčala kilometar od njene kancelarije do stana Merikovih za
rekordno vreme. Policija je već bila tamo. Sten i Rouz su sedeli zagrljeni
na sofi kao dve izgubljene duše u nemirnom moru. Oboje su plakali.
Dejvid je nestao dok je spavao, u hladu iza zadnjih vrata njihovog
stana na prvom spratu, u svojoj ogradici za igranje.
Od tada su prošla dva meseca, a ogradica je i dalje bila prazna.
Sve što je Mel naučila, sve što je bila obučena da uradi i sve što su joj
njeni instinkti govorili, nije pomoglo da se Dejvid vrati.
Sada je Rouz ţelela da pokuša nešto drugo, nešto tako apsurdno da
bi se Mel nasmejala da nije bilo odlučnog odsjaja u Rouzinim, obično
blagim, očima. Rouz nije slušala šta je govorio Sten, šta je govorila
policija, šta je govorila Mel. Ona će pokušati sve, baš sve, da
povrati svoje dete.
Ĉak iako je to značilo odlazak kod vidovnjaka.

Dok su se spuštale obalom do Big Sura u Melinom čandrljavom autu,

koji je još uvek imao prvu boju, pokušala je poslednji put da urazumi
Rouz.
„Rouz...”

~ 10 ~
 Knjige.Club Books

„Nema svrhe da pokušavaš da me odgovoriš od ovoga.” Iako je

Rouzin glas bio tih, bio je čvrst kao čelik, kao i uvek tokom poslednja dva
meseca. „Sten je već pokušao.”
„To je zato što nam je oboma stalo do tebe. Nijedno od nas ne ţeli da
te vidi kako patiš zbog još jednog ćorsokaka.”
Imala je samo dvadeset tri godine, ali Rouz se osećala starom kao
more koje se pruţalo ispod njih. Stara kao more i čvrsta kao stene koje su
štrčale sa litica pored njih. „Povređena? Sada više ništa ne moţe ni
pribliţno da me povredi. Znam da brineš, Mel, i znam da traţim puno
od tebe što ideš sa mnom danas...”
„To nije...”
„Jeste.” Rouzine oči, nekada tako bistre i vesele, bile su zamagljene
tugom i strahom kojima se nije nazirao kraj. „Ja znam da ti misliš da je to
glupost, i moţda je to čak i vređanje, pošto radiš sve što moţeš da
pronađeš Dejvida, ali ja moram da pokušam. Ja moram sve da
pokušam.”
Mel je na trenutak zaćutala, zato što ju je bila sramota da uvidi da je
ona uvređena. Bila je obučena, bila je profesionalac, a evo ih sada kako se
spuštaju duţ obale da bi išle kod nekog nadrilekara.
Međutim, nije ona bila ta koja je izgubila dete. Nije ona bila ta koja je
morala da gleda praznu kolevku dan za danom.
„Pronaći ćemo Dejvida, Rouz.” Mel je sklonila ruku sa menjača i
stegla Rouzine ledene prste. „Kunem se.”
Umesto odgovora, Rouz je samo klimnula glavom i okrenula se
zureći u vrtoglave litice. Ukoliko ne pronađu njenu bebu, i to uskoro,
biće suviše lako zakoračiti sa jedne od tih litica i napustiti svet.

Znao je da dolaze. To nije imalo nikakve veze sa njegovom moći. Sam

je odgovorio na poziv ţene drhtavog glasa, koja ga je molila. I još uvek je
sebe proklinjao zbog toga. Zar se zbog toga njegov broj nije nalazio na
spiskovima? Zar zbog toga nije imao one zgodne mašine koje su
odgovarale na njegove pozive kad god bi neko kopao dovoljno duboko
da nađe te brojeve koji se ne nalaze nigde na spiskovima?
Ipak, on je odgovorio na taj poziv. Zato što je osećao da mora. Znao je
da mora. Tako da je znao da dolaze i pripremio se da odbije šta god
budu traţili od njega.
Prokletstvo, bio je umoran. Tek što se vratio kući, svom ţivotu,
nakon tri naporne nedelje koje je proveo u Ĉikagu pomaţući policiji da
~ 11 ~
 Knjige.Club Books

uđe u trag onome što je štampa tako pametno nazvala Sekač sa južne
strane.
I video je stvari - stvari za koje se nadao da se više nikada neće videti.
Sebastijan se pribliţio prozoru, širokom prozoru koji je gledao na
prostrani travnjak, zatim na raznobojno kamenje i na kraju na vrtoglave
litice koje su se spuštale sve do dubokog mora.
Voleo je taj dramatični pogled, čak i traku puta koji je presecao
kamenje i dokazivao čovekovu samovolju i rešenost da ide dalje.
Najviše od svega, voleo je udaljenost, udaljenost koja mu je
obezbeđivala odmor od onih koji bi ga uznemiravali, ne u njegovom
prostoru, već i u njegovim mislima.
Međutim, neko je već premostio tu udaljenost, već je upadao u
njegov prostor i on se još uvek pitao šta to znači.
Sanjao je prošle noći san, san da je stajao tu, baš tu. Ali sa druge
strane stakla nalazila se ţena - ţena koju je ţarko ţeleo.
Ipak, on je bio tako umoran, tako uznemiren, da nije skupio snage da
se usredsredi i ona je iščezla.
Što je njemu, u ovom trenutku, sasvim odgovaralo.
Ţeleo je samo da spava, nekoliko lenjih dana, da dođe sebi, da se
poigrava svojim poslom, da se meša u ţivote svojih rođaka.
Nedostajala mu je porodica. Ovog puta prošlo je dosta vremena od
kada je poslednji put bio u Irskoj da poseti svoje roditelje, tetke, ujake,
stričeve. Braća i sestre od tetaka, stričeva, ujaka bili su bliţe, samo
nekoliko kilometara dole niz vijugavi put među liticama. Ipak, činilo se
kao da su prošle godine, a ne nedelje od kada ih je video.
Morgana je postajala sve oblija zbog bebe koju je nosila. Ne, zbog
beba. Nasmešio se sebi u brk pitajući se da li ona zna da nosi blizance.
Anastasija bi znala. Njihova neţnija rođaka znala je sve što je moglo
da se zna o lečenju u narodnoj medicini. Ipak, Ana ništa neće reći osim
ako je Morgana direktno ne pita.
Ţeleo je da ih vidi. Sada. Ĉak je ţudeo da provede neko vreme i sa
svojim zetom, mada je znao da je Neš potpuno zadubljen u svoj novi
scenario. Sebastijan je ţeleo da skoči na svoj motor, da pun gas, uzvere se
do Montereja i okruţi se svojom porodicom i poznatim stvarima.
Ţeleo je, po svaku cenu, da izbegne te dve ţene koje su sada išle uzbrdo
prema njemu. Dolazile su njemu sa molbama, potrebama i
beznadeţnošću.

~ 12 ~
 Knjige.Club Books

Međutim, neće moći.

On nije bio nesebičan čovek i nikada nije tvrdio da je to bio. Ipak,
razumeo je odgovornost onoga što je išlo, ruku pod ruku, sa njegovim
darom.
Nije mogao svakome da kaţe da. Kada bi to radio, vremenom bi
poludeo. Ponekad bi rekao da, a onda bi otkrio da je nemoguće da
prodre. To je bila sudbina. Bilo je puta kada je ţeleo da kaţe ne, očajnički
ţeleo da kaţe ne, zbog nekih razloga koje drugi moţda ne bi razumeli. I
bilo je puta kada je ono što je ţeleo, predstavljalo ništa u odnosu na ono
što je morao da uradi.
I to je, takođe, bila sudbina.
Bojao se, osećao je nelagodni strah da je ovo jedan od onih puta kada
ono što on ţeli predstavlja ništa.
Ĉuo je kako se automobil sa mukom penje uz brdo pre nego što ga je
video. I skoro da se nasmejao. Sebastijan je izgradio visoko i samotno
mesto, i sam put koji je vodio do njegove kuće nije bio baš pristupačan.
Ĉak je i vidovnjak imao prava na malo privatnosti. Ugledao
je automobil, mrlju tamnosive boje, i uzdahnuo.
Bile su tu. Što ih pre bude oterao, to bolje.
Krenuo je iz spavaće sobe, niz stepenice, visoki muškarac, skoro dva
metra, uzak u kukovima i širokih ramena. Crna kosa mu je padala na
kragnu teksas košulje i tu se malo uvijala. Namestio je lice da izgleda
ljubazno, ali nepristupačno. Snaţne, istaknute jagodice, koje je nasledio
od svojih keltskih predaka, štrčale su na licu potamnelom od sunca.
Dok je silazio, rukom je prelazio preko glatke drvene ograde na
stepeništu. Voleo je razne teksture, grube i glatke. Ametist koji je nosio
na ruci bogato je zasijao.
Dok je automobil brektao dolazeći do vrha prilaza kući i dok se Mel
navikavala na početnu zapanjenost pri pogledu na ekscentričnu i pomalo
čudnu građevinu od stakla i drveta, koju je on nazivao svojim domom,
Sebastijan je stajao na tremu.
Kao da je dete bacilo punu šaku kocki koje su se, sasvim slučajno,
poređale u predivni oblik i onda spojile, to je pomislila Mel kada je izašla
iz kola i suočila se sa mirisom cveća, konjima i vetrom koji je pirkao sa
mora.
Sebastijanov pogled je samo okrznuo Mel zadrţavši se tek delićem
trenutka na njoj. Samo malo se namrštio, skrenuo pogled i usredsredio se
na Rouz.

~ 13 ~
 Knjige.Club Books

„Gospođa Merik?”
„Da. Gospodin Donovan?” Rouz je osetila kako joj se nešto kao
mehur uzdiţe do grla i preti da se pretvori u jecanje, „Veoma ljubazno
od Vas što ste me primili.”
„Ne znam da li je to ljubazno ili ne.” Zakačio je palčeve za prednje
dţepove svojih farmerki dok ih je proučavao. Rouz Merik je nosila
jednostavnu, bolno urednu, plavu haljinu, koja joj je pomalo visila na
kukovima, kao da je u skorije vreme dosta smršala. Postarala se
malo oko šminke, međutim, prema tome kako su joj oči sijale, ona neće
trajati dugo.
Borio se protiv činjenice da mu je bila simpatična.
Druga ţena nije se previše brinula oko izgleda, što ju je učinilo još
zanimljivijom. Kao i Sebastijan, nosila je farmerke i čizme, i jedno i drugo
prilično iznošeno. Majica koju je uvukla u farmerke, verovatno je
nekada bila jarke crvene boje, sada izbledele zbog čestih pranja. Nije
nosila nikakav nakit, niti šminku. Ono što je nosila - a Sebastijan je to
jasno video, kao i boju njene kose i očiju - bio je stav. Loš stav.
Ti si jaka, zar ne... Pokušao je da oseti njeno ime, ali ga je dočekao
vrtlog osećanja - neka vrsta umne ukočenosti - što mu je govorilo da je i
ona bila u istom emotivnom nemiru kao i Rouz Merik.
Sjajno.
Rouz je već krenula prema njemu. Sebastijan je pokušao da stoji sa
strane, da ostane nepristrasan, ali znao je da u tome neće uspeti. Borila se
protiv suza, osećao je da joj peku srce.
Ništa na svetu nije moglo tako da oslabi muškarca kao hrabra ţena.
„Gospodine Donovane, neću Vam oduzeti previše vremena. Treba
mi samo...”
Dok su je reči izdavale, Mel je stajala pored nje. Pogled koji je uputila
Sebastijanu uopšte nije bio prijateljski. „Da li ćete nam dozvoliti da
uđemo i sednemo ili ćemo samo da...”
Sada je i njoj ponestalo reči. Nisu bile suze razlog što ju je izdao glas,
već krajnji šok.
Njegove oči. To je bilo sve o čemu je mogla u tom trenutku da
razmišlja i misli su joj bile tako jasne, tako snaţne, da je Sebastijan čuo
kako mu odzvanjaju u sopstvenoj glavi.
Rekla je sebi da je to smešno, ponovo uspostavljajući kontrolu nad
sobom. To je bio san. To je sve. Neki smešni san koji je pomešala sa

~ 14 ~
 Knjige.Club Books

stvarnošću. Radilo se samo o tome da on ima zaista predivne oči -

najnelagodnije prelepe oči.
Proučavao ju je još koji trenutak i, zanimljivo, nije gledao dalje od
njenog lica. Bila je, čak i pod jakom sunčevom svetlošću, prilično
privlačna. Moţda je prkos bio ono što je tako jasno video u njenim
čvrstim, zelenim očima ili u načinu na koji je podigla tu svoju bradu
sa malom, neobično privlačnom rupicom. Da, privlačna, zaključio je,
mada joj je kosa bila nekoliko centimetara kraća od njegove. Ĉak iako se
činilo da ju je sama sređivala kuhinjskim makazama, bila je lepa.
Okrenuo se od nje i uputio osmeh Rouz.
„Molim Vas, uđite”, rekao je i pruţio joj ruku. Ostavio je Mel da ih
prati.
I pratila ih je, moţda bi ga zabavljalo da je mogao da vidi način na
koji je sigurno hodala uz te stepenice i ušla u veliku sobu sa visokom
tavanicom, krovnim prozorima i otvorenom terasom. Malo se namrštila
poţelevši da joj se nisu toliko svideli ti zidovi, tople nijanse meda zbog
kojih je svetio izgledalo tako privlačno i meko. Tu se nalazio i nizak,
široki i dugi kauč, dug kao reka sjajne, plave boje. Doveo je Rouz do
njega preko crvenog tepiha dok je Mel proučavala njegovu kuću.
Sve je bilo čisto kao u apoteci bez neke preterane organizacije.
Moderne mermerne, drvene i bronzane skulpture bile su smeštene
unaokolo zajedno sa vrednim antikvitetima. Sve je bilo veliko, a soba je,
uprkos svojoj veličini, delovala prijatno.
Tu i tamo, prividno slučajno stavljeni na ispolirane antikvitete,
nalazile su se gomile kristala - neki su bili veliki čak i za čovekova leđa, a
neke je i dete moglo da drţi na dlanu. Mel je bila zadivljena njima,
načinom na koji su sijali i odbijali svetlost. Bilo je tu oblika
drevnih gradova, tananih štapića, glatkih kugli ili oštrih planina.
Otkrila je da je Sebastijan posmatra kao da se zabavlja na neki
strpljivi način i onda je slegnula ramenima.
„Zanimljive iskopine”, rekla je.
Usne su mu se izvile u osmeh uskladivši se sa humorom koji mu se
čitao u očima. „Hvala. Sedite.”
Kauč je moţda bio dugačak kao reka, ali ona je ipak izabrala da
sedne na stolicu prekoputa velikog i bogato izrezbarenog stočića za kafu.
Pogled mu se još koji trenutak zadrţao na Mel, a zatim se okrenuo ka
Rouz. „Da li ţelite kafu, gospođo Merik? Nešto hladno?”

~ 15 ~
 Knjige.Club Books

„Ne. Ne, molim Vas, nemojte se mučiti.” Ljubaznost je još gore

delovala na nju, nekako podrivajući njenu očajničku kontrolu. „Znam da
Vas uznemiravam, gospodine Donovane. Ĉitala sam o Vama. I moja
komšinica gospođa Ot, rekla mi je kako ste prošle godine pomogli
policiji kada je nestao onaj dečak koji je pobegao od kuće.”
„Dţo Kugar.” Sebastijan je seo pored nje. „Da, mislio je da pokuša da
pobegne u San Francisko i izludeo je svoje roditelje. Pretpostavljam da
omladina voli da rizikuje.”
„Ali on je imao petnaest godina” Glas joj se ponovo prekinuo i ona je
stegla usne da bi ga povratila. „Ja... ja ne kaţem da se njegovi roditelji
nisu uplašili, ali on je imao petnaest godina. Moj Dejvid je samo beba.
Bio je u svojoj ogradici za igranje.” Uputila je molećiv
pogled Sebastijanu. „Ostavila sam ga samo na trenutak kada je telefon
zazvonio. Bio je baš pored vrata i spavao je. Nije bio na ulici, niti sam ga
ostavila u kolima. Bio je pored otvorenih vrata, samo je na trenutak bio
sam.”
„Rouz.” Iako je ţelela da ne bude blizu Sebastijana, Mel je ustala i
sela pored svoje prijateljice. „Nije tvoja krivica. To svi znaju.”
„Ostavila sam ga”, rekla je Rouz ravnim glasom. „Ostavila sam svoju
bebu i sada ga nema.”
„Gospođo Merik. Rouz. Da li ste bili loša majka?” Sebastijan je
opušteno pitao i video je kako raste uţas u Rouzinim očima i bes u
Melinom pogledu.
„Ne. Ne. Volim Dejvida. Htela sam samo najbolje za njega. Samo
sam...”
„Onda nemojte sebi ovo raditi.” Uzeo ju je za ruku. Njegov dodir bio
je tako blag, tako utešan, da su se suze, koje su pretile da poteku, malo
povukle. „Niste Vi krivi zbog ovoga. To što pokušavate da sebe okrivite,
neće pomoći da nađemo Dejvida.”
Melin bes je u trenutku nestao. Rekao je pravu stvar na pravi način.
„Hoćete li mi pomoći?”, promrmljala je Rouz. „Policija pokušava. A
Mel... Mel radi sve što je u njenoj moći, ali Dejvida i dalje nema.”
Mel, razmišljao je. Zanimljivo ime za visoku, vitku plavušu sa
komadićem nečega na ramenu.
„Naći ćemo Dejvida.” Uznemirena, Mel je ponovo skočila. „Imamo
tragove. Moţda nisu neki, ali...”

~ 16 ~
 Knjige.Club Books

„Mi?”, prekinuo je Sebastijan. Video je sliku - koja je brzo nestala -

nju kako obema rukama drţi pištolj, očiju ledenih kao zamrznuti
smaragdi. „Vi radite u policiji, gospođice...?”
„Saderland. Radim privatno.” Brzo mu je odgovorila. „Zar Vi ne bi
trebalo to da znate?”
„Mel...”, rekla je tiho Rouz upozoravajući je.
„U redu je.” Potapšao je Rouz po ruci. „Mogu da pogledam ili pitam.
Kada su u pitanju nepoznate osobe, uljudnije je da pitam nego da
uznemiravam, zar Vi tako ne mislite?”
„Da.” Frknuvši, Mel se ponovo spustila na stolicu.
„Vaša prijateljica je cinična”, rekao je Sebastijan. „Cinizam moţe biti
koristan, ali i nepristojan.”
Počeo je da se čeliči kako bi rekao Rouz da ne moţe da joj pomogne.
Jednostavno nije mogao da se otvori za traumu i rizik koji prate potragu
za još jednim detetom.
Mel je sve promenila. Baš, kao da je to bilo suđeno da učini,
„Ne smatram cinizmom kada se prepozna da se neki šarlatan
maskirao u dobrog Samarićanina.” Oči su joj sijale od besa kada se
napred nagnula, „Ovaj vidovnjački posao je laţan kao mađioničar za
deset dolara u nekom otrcanom odelu koji vadi zečeve iz šešira.”
Izvio je obrvu. Da li je to bio znak zainteresovanosti ili razdraţenosti.
„Tako dakle?”
„Prevara nad prevarama, gospodine Donovane. Radi se o budućnosti
jednog deteta i ne morate da izvodite mambo-dţambo predstavu da bi
Vaše ime završilo u novinama. Ţao mi je Rouz.” Stajala je tamo skoro
drhteći od besa. „Stalo mi je do tebe i stalo mi je do Dejvida. Jednostavno
ne mogu da stojim ovde i posmatram kako te ovaj lik vuče za nos.”
„On je moja beba.” Suze koje je Rouz sve vreme drţala pod
kontrolom, sada su se prolile. „Moram da znam gde je. Moram da znam
da li je dobro. Da li je uplašen ili je srećan. Nema čak ni svog medu.”
Rouz je zarila lice u šake. „Nema čak ni svog medu.”
Mel je proklinjala sebe, svoju narav, Sebastijana Donovana, ceo svet.
Ipak, kada je klekla pored Rouz, i ruke i glas bili su joj neţni.
„Ţao mi je, dušo. Ţao mi je. Znam koliko si uplašena. I ja sam.
Ukoliko ţeliš da gospodin Donovan...” skoro da se zagrcnula kod reči,
„...pomogne, onda će on pomoći.” Podigla je svoje besno, prkosno lice
prema Sebastijanu. „Zar ne?”

~ 17 ~
 Knjige.Club Books

„Da.” Lagano je klimnuo glavom osećajući da sudbina uzima stvari u

svoje ruke. „Hoću.”

Uspeo je da ubedi Rouz da popije malo vode i obriše suze. Dok je

Mel natmureno gledala kroz prozor, Rouz je izvadila malog, ţutog,
plišanog medvedića iz svoje torbe.
„Ovo je Dejvidovo. Njegova omiljena igračka. A ovo je...” Nespretno
je drţala malu sličicu iz novčanika. „Ovo je njegova slika. Mislila sam...
Gospođa Ot je rekla da će Vam moţda nešto biti potrebno.”
„Korisno je.” Uzeo je igračku i osetio snaţan udarac u stomak kada je
osetio Rouzin bol. Moraće da prođe kroz to i preko toga. Ipak, nije
pogledao u fotografiju. Ne još. „Ostavite to kod mene. Bićemo u
kontaktu." Pomogao joj je da ustane. „Imate moju reč. Učiniću ono što
mogu.”
„Ne znam kako da Vam zahvalim... što ćete pokušati. Sama činjenica
da znam da... da je mi nadu. Mi, Sten i ja, imamo neku ušteđevinu.”
„Kasnije ćemo pričati o tome.”
„Rouz, sačekaj me u kolima”, rekla je Mel blago, ali Sebastijan je
mogao da vidi da njena osećanja nisu baš blaga. „Preneću gospodinu
Donovanu informacije koje imam. Moţda mu budu od pomoći.”
„U redu.” Neznatni smešak zaigrao je oko Rouzinih usana. „Hvala
ti.”
Mel je sačekala sve dok se Rouz nije dovoljno udaljila da ih ne moţe
čuti, a onda je osula paljbu. „Koliko mislite da moţete da iscedite iz nje
za ovakvu vrstu prevare? Ona je konobarica. Muţ joj je automehaničar.”
Lenjo se oslonio o dovratak. „Gospođo Saderland, da li Vam se čini
da je meni potreban novac?”
Napravila je još jedan podrugljivi zvuk. „Ne, imate ga na tone, zar
ne? Sve Vam je ovo samo igra.”
Stegnuo joj je mišicu čeličnom snagom, što ju je uhvatilo nespremnu.
„Nije igra.” Glas mu je bio tako tih, tako ispunjen potisnutom silovitošću
da je ona zatreptala. „Ono što ja imam, ono što ja jesam, nije igra. Kao
što nije igra ukrasti decu od roditelja.”
„Ne ţelim da je vidim ponovo povređenu.”
„Tu se slaţemo. Ako ste već toliko protiv ovoga, zašto ste je doveli
ovde?”
„Zato što je ona moj prijatelj. Zato što je to traţila od mene.”

~ 18 ~
 Knjige.Club Books

To je prihvatio sa blagim klimanjem glave. Odanost je bila još nešto

što je osećao da izbija iz nje. ,,A moj privatni broj? Vi ste to, takođe,
iskopali?”
Usna joj se izvila u podsmeh. „To je moj posao.”
„I dobri ste u njemu?”
„Prokleto dobra.”
„Dobro. Ja sam takođe dobar u svom poslu i radićemo zajedno.”
„Zbog čega mislite...?”
„Zato što Vam je stalo. I, ukoliko postoje mogućnost, oh, čak i
najmanja mogućnost, da sam ja ono što tvrdim da jesam, nećete ţeleti da
rizikujete da to zanemarujete.”
Mogla je da oseti vrelinu njegovih prstiju. Kao da je cvrčala pravo
kroz njenu koţu do kostiju. Primetila je da ju je obuzeo strah, ali ne
fizički. Bilo je dublje od toga. Osećala je strah zato što nikada nije osetila
ovakvu vrstu moći ranije.
„Ja radim sama.”
„I ja”, rekao je mirno. „Da bismo potvrdili pravilo, prekršićemo ga.”
Skliznuo je unutra, brzo kao zmija. Traţio je nešto malo, čisto da joj time
natrlja nos. Kada je to pronašao, nasmejao se. „Brzo ćemo se čuti, Meri
Elen.”
Imao je to zadovoljstvo da vidi kako joj se usta otvaraju u čudu, da
vidi kako joj se oči skupljaju dok je pokušavala da se seti da li je Rouz
iskoristila njeno puno ime. Ipak, nije mogla da se seti, nije mogla da bude
sigurna. Potresena, istrgla je ruku.
„Nemojte trošiti moje vreme, Donovane. I ne zovite me tako.”
Zabacivši glavu, uputila se prema automobilu. Moţda nije bila vidovita,
ali znala je da se on cerio.

~ 19 ~
 Knjige.Club Books

Drugo poglavlje

Sebastijan se nije vratio unutra, čak ni nakon toga što je posmatrao

kako se mali sivi automobil spušta niz put. Stajao je na tremu, ujedno i
veseo i iznerviran zbog „ varnica besa i uznemirenosti koje je Mel
ostavila za sobom da sijaju u vazduhu.
Snaţne je volje, razmišljao je. I pucala je od energije. Takva ţena bi
iscrpela mirnog čoveka. Sebastijan je sebe smatrao mirnim čovekom. Nije
da bi mu smetalo da je malo začikava, kao što se igra vatrom.
Da bi se vatra upalila, potrebno je da nekoliko puta sevnu varnice.
Sada je, ipak, bio suviše umoran da bi u tome uţivao.
Već je bio ljut na sebe što je pristao da pomogne. Spoj te dve ţene je
doveo do toga, sada je razmišljao. Jedna puna strahova i očajničke nade
koji su se videli na njenom licu, a druga tako puna besa i podrugljive
neverice. Izašao bi na kraj samo sa jednom od njih dve, pomislio je dok
se spuštao stepenicama. Međutim, okruţen svim tim suprotstavljenim
osećanjima, sama njihova dubina ga je porazila. Tako da će pogledati.
Iako je sebi obećao dugačak, miran odmor pre nego što preuzme neki
drugi slučaj, pogledaće. I moliće se, koji god bog da sluša, da bude u
stanju da ţivi sa onim što bi mogao da vidi.
Ipak, za sada, uzeće neko vreme - jedno dugo, lenjo i jutro - da izleći
svoj umorni um i rascepkanu dušu.
Iza kuće se nalazio ograđeni pašnjak, odmah pored niske, blistave
bele štale. Već dok je prilazio, mogao je da čuje zvukove pozdrava. Ti
zvuci su bili tako uobičajeni, tako jednostavni i nagoveštavali su
dobrodošlicu pa se on nasmejao.
Tu su se nalazili uglađeni, crni pastuv i ponosna bela kobila. Stajali
su tako mirno da je pomislio na dve elegantno izrezbarene šahovske
figure, jedna od ebanovine, druga od alabastera. Kobila je koketno
mahnula repom i propela se na ogradu.

~ 20 ~
 Knjige.Club Books

Znao je da mogu da je preskoče. Oboje su to uradili više puta, sa njim

u sedlu. Međutim, postojalo je poverenje među njima, shvatali su da
ograda nije kavez, već je dom.
„Evo lepotice.” Sebastijan je podigao ruku da pomiluje njen obraz i
dug graciozni vrat, „Da li drţiš svog čoveka pod kontrolom, Psiha?”
Dunula mu je u ruku. U njenim tamnim očima video je zadovoljstvo i
ono što je voleo da misli da je humor. Blago je zacvilela kada je preskočio
preko ograde. Zatim je strpljivo stajala dok je on rukom prelazio preko
njenih slabina i preko njenog velikog stomaka.
„Još samo nekoliko nedelja”, promrmljao je. Skoro da je mogao da
oseti kako ţivot u njoj spava. Ponovo je pomislio na Morganu, iako je
sumnjao da bi njegova rođaka bila srećna što je poredi sa ţdrebnom
kobilom kao što je Psiha, bez obzira na to što je u pitanju tako
fina arapska rasa.
„Da li je Ana dobro vodila računa o tebi?” Protrljao je nos o kobilin
vrat, utešen njenom pitomom prirodom. „Naravno da jeste.”
Jedno vreme joj je mrmljao i mazio je, poklanjajući joj paţnju koja je
oboma nedostajala dok nije bio tu. Zatim se okrenuo i pogledao pastuva
koji ga je čekao drţeći visoko svoju lepu glavu.
,,A ti, Erose, da li si pazio svoju damu?”
Na pomen svog imena, konj se propeo snaţno nj isteći. Takvo
izraţavanje ponosa nateralo je Sebastijana na smeh dok je prilazio
pastuvu.
„Nedostajao sam ti, ti prelepa zveri, priznao ti to ili ne.” I dalje se
smejući Sebastijan je potapšao njegove blistave slabine i poslao Erosa da
pravi krugove po pašnjaku. Dok je pravio drugi krug, Sebastijan ga je
zgrabio za grivu, zaljuljao se i popeo na nemirnog konja, dajući obojici
ono što su ţeleli - brzo, divlje jahanje.
Kada su se pojavili preko ograde Psiha ih je posmatrala, pogled joj je
bio tako popustljiv - i tako nadmoćan - kao pogled majke koja posmatra
dva dečaka kako se rvu.

Sebastijan se do popodneva bolje osećao. Praznina koju je doneo

vrativši se iz Ĉikaga, postepeno se punila. Ipak, i dalje je izbegavao
malog, ţutog, plišanog medvedića koji je usamljeno sedeo na dugačkoj i
praznoj sofi. A trebalo je da pogleda i fotografiju.
U biblioteci, čiji su zidovi bili prekriveni knjigama sve do tavanice,
sedeo je za masivnim stolom od mahagonija i bavio se nekom
~ 21 ~
 Knjige.Club Books

administracijom. U svakom trenutku Sebastijan je mogao da ima između

pet i deset poslovanja čiji je bio ili jedini vlasnik ili većinski partner, To
su za njega bili hobiji - nekretnine, kompanije za izvoz i uvoz, časopisi,
farma somova u Misisipiju, koja mu je bila veoma zabavna i njegov
trenutni ljubimac, bejzbol tim u niţoj ligi iz Nebraske.
Bio je dovoljno vispren da napravi dobar posao i dobru zaradu,
dovoljno mudar da prepusti rukovanje na dnevnoj osnovi stručnjacima i
dovoljno hirovit da kupuje i prodaje kako mu dođe. Uţivao je u onome
što je novac mogao da mu pruţi i često ga je obilato trošio. On je
odrastao u bogatstvu i količini novca koja bi mnoge zapanjila, a za njega
je jedva bila nešto više od brojeva na papiru. Jednostavna matematička
igra sabiranja i oduzimanja bila je večni izvor zabave.
Bio je velikodušan prema dobrotvornim društvima za ţivotinje, zato
što je njima verovao. Njegove donacije nisu imale veze sa porezom ili
filantropijom, već sa moralom.
Verovatno bi se posramio, a svakako bi ga iznerviralo, kada bi ga
smatrali nepokolebljivo moralnim čovekom.
Sve do zalaska sunca udovoljavao je sebi radeći, čitajući i zabavljajući
se sa novom čini za koju se nadao da ju je usavršio. Magija je bila
specijalnost njegove rođake Morgane. Sebastijan se nikada nije nadao da
bi mogao da se po tom pitanju poistoveti sa njenim moćima, ali njegova
urođena takmičarska priroda terala ga je da pokušava.
Mogao je da stvori vatru - ali to je bila prva i poslednja veština
jednog čarobnjaka. Mogao je da levitira, ali i to je bila jedna od osnovnih
veština. Osim toga znao je i nekoliko trikova sa šeširom, ali tada mu se
Mel ponovo uvukla u misli. On nije bio mađioničar. Njegov dar je bio da
moţe da vidi.
Slično kao što je briljantan glumac moţda ţudeo da peva i pleše, tako
je i Sebastijan ţudeo da baca čini.
Nakon dva sata i nekoliko manjih uspeha, odustao je sa gađenjem.
Pripremio je sebi obilan obrok i pustio irske balade, otvorio flašu vina od
trista dolara veoma opušteno, kao što bi neko drugi otvorio limenku
piva.
Opustio se u dugačkom hidromasaţnom đakuziju, zatvorenih očiju,
praznih misli dok je voda u mlazevima prskala oko njega.
Navukavši svileni donji deo pidţame uţivao je gledajući zalazak
sunca grimiznih boja. A onda je čekao da se noć prikrade na nebu.
Nije mogao više da čeka. Osećajući neku odbojnost,

~ 22 ~
 Knjige.Club Books

Sebastijan je ponovo sišao u dnevni boravak. Umesto da upali svetla,

upalio je sveće. Nije mu bila potrebna umetnost, ali udobnost je bila
tradicionalna.
Osećao se miris sandalovog drveta i vanile. Pošto ga je podsećao na
sobu njegove majke u dvorcu Donovanovih, taj miris bi uvek uspeo da
ga umiri. Svetlost je bila puna senki, pozivajući na moć. Nekoliko dugih
trenutaka stajao je pored sofe. Sa uzdahom - veoma sličnim onom koji
ispušta radnik dok tegli alat - pogledao je fotografiju Dejvida Merika.
Bilo je to šarmantno, srećno lice, jedno od onih zbog kojih bi se
Sebastijan nasmejao da nije bio usredsređen. Reči su se skupljale u
njegovim mislima, drevne, tajne reči. Kada je bio siguran, stavio je sliku
sa strane i podigao ţutog medvedića tuţnih očiju.
,,U redu, Dejvide”, promrmljao je, a glas mu je tupo odjeknuo u
praznini sobe. „Da vidim.”
Nije se desilo brzo kao kada bukne plamen ili mu sine ideja koja sve
objašnjava, mada je moglo biti i tako. Moglo je. Jednostavno, on je išao
polako. Oči su mu menjale boju, od boje dima i kamena do boje olujnih
oblaka. Pogled je bio stabilan, nije treptao, bio je izvan sobe, zidova,
izvan noći.
Slike. Slike. Nastajale su i topile su se kao vosak u njegovim mislima.
Prsti su mu neţno drţali dečju igračku, telo mu je bilo stegnuto kao
kamen. Disanje mu je bilo ravnomerno, usporavalo se i izjednačavalo
kao u snu.
Da bi počeo, morao je da se izbori sa tugom i strahom koji su isijavali
kroz igračku. Ne gubeći usredsređenost, morao je da prođe pored slike
majke koja plače i steţe medvedića, slike oca zamagljenih očiju koji
ih oboje drţi.
Bile su jake, ta osećanja tuge, uţasa i besa. Ipak, najjača od svih, kao i
uvek, bila je ljubav.
I to je nestalo, dok je on pregledao prošlost, odlazeći sve dublje i
dalje.
Video je dečjim očima i sa dečjim čuđenjem.
Lepo lice, Rouzino lice kako se nadvija nad kolevkom. Osmeh, neţne
reči, neţne ruke. Velika ljubav. Zatim još jedno, muško lice, mlado,
jednostavno. Prsti koji oklevaju, grubi i puni ţuljeva. I tu je bila ljubav.
Neznatno drugačija od majčine ljubavi, ali podjednako duboka. Bila je
obojena nekom vrstom začuđenog strahopoštovanja. I... Sebastijanove
usne su se razvukle u osmeh. Ţelja da se igraju šuge u lepom dvorištu.

~ 23 ~
 Knjige.Club Books

Slike su se redale, jedna za drugom. Plakanje noću. Bezoblične suze,

koje su brzo nestajale zbog snaţnih, briţnih ruku. Glad koju bi
zadovoljavalo toplo majčino mleko iz punih grudi. I zadovoljstva, kao
što su uţivanja u bojama, zvucima, toplini sunčeve svetlosti.
Zdravlje, snaţno zdravlje u telu koje je teţilo da raste, kako je to kod
beba u toj prvoj, zadivljujućoj godini ţivota.
Zatim vrelina i iznenadni, zbunjujući bol. Neprijatnost, probijanje u
desnima. Prijatnost šetnje, ljuljanja, pevanja.
Još jedno lice, neţno, sa drugačijom vrstom ljubavi. Meri Elen koja
čini da ţuti meda pleše pred očima. Smejanje, njene ruke, neţne i
neodlučne dok ga podiţe, drţi visoko u vazduhu i spušta golicave
poljupce na stomak.
Oko nje, čeţnja, suviše nejasna u njenoj glavi da bi mogao da je jasno
vidi. Sva je preplavljena osećanjima i zbunjenošću.
Šta je to što ţeliš? Sebastijan je ţeleo da je pita. Šta je to što se plašiš
da nećeš imati?
Zatim je nestala kao crteţ na trotoaru koji kiša spere.
Spavanje. Sanjanje laganih snova, zrak sunca malo tek iznad tvoje
male pesnice i senka neţna i meka kao poljubac. Mir, krajnji mir.
Kada je mir prestao, nastala je uznemirenost zbog prekinutog
spavanja. Mala, zdrava pluća napunila su se da bi zaplakala, ali zvuk je
prekinula ruka. Nepoznate ruke, nepoznati mirisi, a onda se
uznemirenost pretvorila u strah. To lice - samo brza slika - Sebastijan se
borio da je zamrzne u svojim mislima za kasnije.
Nose ga, drţe suviše čvrsto i zamotavaju u kolima. Kola mirišu na
staru hranu i prosutu kafu i znoj muškarca.
Sebastijan je video, osetio, dok su se slike nadovezivale jedna na
drugu. Izgubio je sve delove pošto su suze i uţas iscrpele dete koje je
zaspalo.
Ipak, video je. I znao je odakle da počne.

Morgana je otvorila radnju tačno u deset. Luna, njena velika bela

mačka, motala joj se oko nogu, a zatim se smestila u sredinu sobe i
počela da licka svoj rep. Znajući kako prodaja ide leti, Morgana je odmah
otišla iza kase da je proveri. Stomak joj je blago udario o staklo i ona se
nasmejala.

~ 24 ~
 Knjige.Club Books

Postajala je velika kao kuća. I to joj se sviđalo. Volela je taj osećaj kada
nosiš ţivot u sebi. Ţivot, koji su ona i Neš stvorili.
Setila se kako je baš tog jutra njen suprug spustio poljubac na to
rastuće brdo, a zatim se naglo trgnuo i sklonio razrogačenih očiju, pošto
se, ko god da je spavao unutra, ritnuo.
„Gospode, Morgana, stopalo.” Stavio joj je ruku preko te grudve
osmehujući se. „Bukvalno mogu da izbrojim prste na nogama.
Sve dok ih ima pet na svakom stopalu, pomislila je sada i osmehivala
se, kada su se vrata radnje otvorila.
„Sebastijane.” Novo zadovoljstvo obasjalo je njeno lice dok je obe
ruke raširila prema njemu. „Vratio si se.”
„Pre nekoliko dana.” Uzeo ju je za ruke, bučno ih je poljubio, zatim je
napravio korak unazad i posmatrao je podiţući obrve. ,,Oh, boţe, boţe,
kako smo ogromni!”
„Zar nismo?” Potapšala je stomak i krenula ka njemu. Trudnoća nije
smanjila njenu privlačnost. Ĉak ju je moţda i povećala. Ona je, kao što
kaţu za mlade na venčanju i trudne ţene, blistala. Crna kovrdţava kosa
padala joj je niz leđa, a crvena haljina isticala je odlične noge.
„Ne moram da pitam da li si dobro”, rekao je. „To mogu i sam da
vidim.”
„Onda ću ja pitati tebe. Već sam čula da si pomogao da se očisti
Ĉikago.” Rekla je to sa osmehom, ali u njenim očima videla se prećutna
briga. „Da li je bilo teško?”
„Da. Ali je gotovo.” Pre nego što je uspeo nešto više da kaţe, pre
nego što je bio siguran da li ţeli još nešto da kaţe, tri mušterije su ušle u
prodavnicu i počele da istraţuju kristale, trave i skulpture. „Ne radiš
sama ovde?”
„Ne, Mindi će biti ovde za koji minut.”
„Mindi je stigla”, oglasila se njena pomoćnica ulećući u prodavnicu
obučena u beli uski kombinezon i upućujući koketan osmeh Sebastijanu.
„Zdravo, lepotane.”
„Ćao, lepotice.”
Umesto da izađe iz prodavnice ili da se povuče u zadnju sobu, što je
obično radio kada bi se pojavile mušterije, Sebastijan je tumarao
unaokolo igrajući se kristalima, mirišući svece. Morgana je iskoristila
prvo zatišje da mu se pridruţi.
„Traţiš malo magije?”

~ 25 ~
 Knjige.Club Books

Namrštio se, drţao je glatku kuglu opsidijana u ruci. „Nisu mi

potrebna vizuelna pomagala.”
„Imaš problema sa nekom čini, dušo?”
Iako mu se veoma dopala, Sebastijan je spustio kuglu. Neka je
proklet ako joj pruţi to zadovoljstvo. „Ostavljam bacanje čini tebi.”
,,Oh, kada bi samo mogao.” Podigla je kuglu i stavila mu je u ruku.
Morgana je poznavala svog rođaka suviše dobro. „Evo, poklanjam ti.
Ništa nije tako dobro kao opsidijan za blokiranje tih loših vibracija.”
Puštao je da mu kugla sklizne sa dlana do vrhova prstiju a onda bi je
vraćao. „Pretpostavljam da kao vlasnica prodavnice znaš ko je trenutno
u gradu.”
„Manje-više. Zašto?”
„Šta znaš o Saderland istragama?”
„Saderland?” Podigla je obrvu dok je razmišljala. „Poznato mi je. Šta
je to, neka detektivska agencija?”
„Očigledno.”
„Mislim da... Mindi, zar tvoj dečko nije nešto radio sa Saderland
istragama?”
Mindi je jedva podigla pogled sa porudţbine koju je pakovala. „Koji
dečko?”
„Onaj što pametno izgleda, sa duţom kosom Osiguranje Anderajter”
,,Oh, misliš na Gerija.” Mindi se obratila svojoj mušteriji: „Nadam se
da ćete uţivati u tome. Dođite nam ponovo.” A zatim je dodala: „Geri je
bivši dečko. Suviše je posesivan. Saderlandova radi puno stvari za
osiguravajuću kompaniju u kojoj on radi. Geri kaţe da je ona dobra.”
„Ona?” Morgana je bacila pogled na Sebastijana sa opuštenim
osmehom na licu, „Ah!”
„Nema tu nikakvo ah.” Štipnuo ju je za nos. „Dogovorio sam se da
nekome pomognem, a Saderlandova je u to uključena.”
„Hmmm! Da li je lepa?”
„Ne”, rekao je potpuno iskreno.
„Ruţna je, onda.”
,,Ne. Ona je... neobična.”
„Najbolja vrsta. Oko čega joj pomaţeš?”
„Oko kidnapovanja.” Izazovan pogled zasijao mu je u očima. „Beba.”

~ 26 ~
 Knjige.Club Books

,,Oh!” Automatski je rukama prekrila stomak. „Ţao mi je. Beba... Da

li je beba... Da li znaš?”
„On je ţiv. I dobro je.”
„Hvala bogu!” Kada je sa olakšanjem zatvorila oči, setila se. „Beba?
Da li je ona beba što je uzeta iz ogradice za igru, iz sopstvenog dvorišta,
pre nekoliko meseci?”
„Tako je.”
Uzela ga je za ruke. „Pronaći ćeš ga, Sebastijane. Ubrzo ćeš ga
pronaći.”
Klimnuo je glavom. „Računam na to.”

Desilo se da je Mel baš u tom trenutku pisala račun za Osiguranje

Anderajter. Plaćali su joj na mesečnom nivou - što je drţalo vuka podalje
od vrata - ali prethodnih nekoliko meseci imala je ozbiljne probleme da
naplati troškove. Takođe je imala modricu na levom ramenu kada ju je
čovek, koji je navodno patio od ukleštenja diskova, dobro zveknuo kada
je otkrio da ga slika kako menja bušnu gumu na kolima. Gumu koju je
ona tajno ispumpala.
Na stranu modrice, to je bila dobra radna nedelja.
Kada bi sve bilo tako jednostavno!
Dejvid. Nije mogla nikako da izbaci Dejvida iz glave. Trebalo je da to
bolje podnosi - bila je obučena za bolje. Mešanje sopstvenih osećanja
značilo je da si u potpunom neredu. Do sada je samo potvrđivala to
pravilo.
Detaljno je pretresla sve u Rouzinom komšiluku, ispitujući ljude koji
su već razgovarali sa policijom. I, kao i policija, došla do tri različita
opisa automobila koji je bio parkiran pola bloka dalje od Rouzine kuće.
Imala je, takođe, četiri primetno različita opisa sumnjivog tipa.
Malo se nasmejala zbog tog naziva. Zvučalo je kao u detektivskom
romanu. Svakako je naučila da je ţivot bio mnogo dosadniji od fikcije. U
stvarnom ţivotu, istraga se sastojala od gomile administracije, sati
provedenih sedeći u parkiranim kolima, borbe se sa dosadom dok čekaš
da se nešto desi, gomile telefonskih poziva, razgovora sa ljudima koji ne
ţele da razgovaraju. Ili, često još gore, ljudi koji su previše govorili, a
nisu imali ništa da kaţu.
I tek ponekad imaš dodatno uzbuđenje da te unaokolo vuče gorila od
sto kila sa ogrlicom oko vrata.

~ 27 ~
 Knjige.Club Books

Mel to ne bi menjala ni za planinu zlatne prašine.

Ali šta je vredelo, pitala se, šta je vredelo da radiš ono što voliš i što
imaš dara da dobro obaviš posao, ako nisi mogao pomoći prijatelju? U
njenom ţivotu nije bilo toliko prijatelja da je mogla da uzima Rouz i
Stena zdravo za gotovo. Značili su joj što su tu, što su delili Dejvida sa
njom. Bila je povezana sa tom porodicom, imala je tu vezu koja joj je
čitavog ţivota nedostajala.
Hodala bi kroz vatru da bi im povratila Dejvida.
Ostavivši račune sa strane, uzela je fasciklu koja joj je stajala na stolu
dva meseca. Na njoj je uredno pisalo Dejvid Merik, a njen sadrţaj bio je
uţasno tanak.
Bio je tu njegov opis - teţina, visina, boja kose, očiju. Imala je njegov
otisak stopala i otiske prstiju. Znala je njegovu krvnu grupu, kao i
malenu rupicu pored usta sa leve strane.
Međutim, izveštaji nisu govorili ništa o tome da bi se rupica tako
slatko produbljivala kada bi se nasmejao. Nisu mogli da opišu zvuk tog
smeha ili kakav bi se osećaj budio kada bi neko tim malim ustima dao
poljubac. Nisu govorili ništa o tome kako bi njegove lepe, smeđe oči
zasijale kada bi ga podigla visoko iznad glave dok bi se igrali aviona.
Znala je kako se prazno osećala, koliko tuţno i uplašeno. Baš kao što
je znala da kada bi se ta osećanja pomnoţila sa hiljadu, ni tada ne bi ni
pribliţno prolazila kroz ono što je Rouz proţivljavala svakog sata svakog
dana.
Mel je otvorila fasciklu i izvadila Dejvidovu fotografiju napravljenu u
studiju kada je imao šest meseci, nedelju dana pre kidnapovanja.
Osmehivao se kameri, njegova buckasta brada sva se naborala dok se
osmehivao drţeći čvrsto ţutog medu kog je od nje dobio kada je stigao
kući iz porodilišta.
„Pronaći ćemo te, bebo. Pronaći ćemo te i vratiti brzo kući. Kunem
se,”
Brzo je sklonila sliku. Morala je to da učini ukoliko je planirala da
nastavi da radi smireno i profesionalno. Kukanje nad njegovom slikom
neće pomoći Dejvidu, kao što mu ne bi pomoglo unajmljivanje
vidovnjaka sa gusarskim usnama i jezivim očima.
Taj čovek ju je strašno nervirao - od glave do pete. Taj izraz njegovog
lica, ni zloban, ni prijatan, izraz koji mu je lebdeo oko usta terao ju je da
poţeli da ga udari pesnicom.

~ 28 ~
 Knjige.Club Books

A tek njegov glas, gladak i sa primetnim irskim akcentom, potpuno

ju je izluđivao. U njemu se čula takva nadmenost. Osim kada je
razgovarao sa Rouz, setila se. Tada je bio blag i ljubazan, i beskrajno
strpljiv.
Mel je rekla sebi da je to bila samo zamka, i zakoračila preko gomile
telefonskih imenika da bi došla do ulaznih vrata pored kojih se nalazio
friţider neverovatno snabdeven pićima prepunih kofeina. To je bila
samo zamka za Rouz, nudio joj je nadu, a nije imao nikakvo pravo to da
uradi.
Dejvid će biti pronađen, ali zbog logičnog, pedantnog policijskog
rada, a ne zbog nekog ludaka vidovnjaka, koji nosi čizme od šeststo
dolara.
Uzela je još jedan ljutiti gutljaj kada su se te čizme pojavile na
ulaznim vratima.
Nije rekla ništa, samo je i dalje stajala oslonjena o dovratak drţeći
flašu na usnama, dok su joj iz očiju izbijale majušne zelene strelice,
Sebastijan je zatvorio vrata na kojima je pisalo Saderland istrage i lenjo
bacio pogled unaokolo.
Kada su kancelarije u pitanju, viđao je gore, a sigurno je video i bolje.
Sto je bio iz vojnog magacina, od sivog čelika, funkcionalan i čvrst, ali
daleko od toga da je bio prijatan za gledanje. Dva reda metalnih polica
bila su prikovana za zid, koji je ţudeo za krečenjem. Tu su se nalazile i
dve stolice, jedna jezive ljubičaste boje, a druga izbledelog dezena,
raspoređene sa strane malog stola, na kojem su se nalazili zastareli
časopisi i tragovi ugašenih cigareta.
Na zidu iza njih visio je lep akvarel Monterej zaliva, koji se uopšte
nije uklapao u svoje okruţenje. Soba je neobjašnjivo mirisala na prolećnu
livadu.
Bacio je pogled na prostoriju iza nje i video da je to jedna veoma mala
i neverovatno neuredna kuhinja.
Nije mogao da odoli.
Gurajući ruke u dţepove osmehnuo joj se. „Zanimljive iskopine.”
Uzela je još jednu flašicu soka i ljuljala je između dva prsta. „Imaš
neka posla sa mnom, Donovane?”
„Da li imaš još jednu flašicu toga?”
Trenutak zatim, slegnula je ramenima, a onda ponovo zakoračila
preko telefonskih imenika da bi uzela još jednu flašicu iz friţidera. „Ne
verujem da si sišao sa svoje planine samo zbog pića.”
~ 29 ~
 Knjige.Club Books

„Ipak, retko ga odbijam.” Odvrnuo je čep na flašici. Prešao je

pogledom preko nje. Nosila je udobne farmerke i izbrazdane čizme, a
zatim je podigao pogled ka njenoj podignutoj bradi, koja je u sredini
imala očaravajuću rupicu. A onda je video i njene nepoverljive tamno-
zelene oči. „Izgleda kao da ti ovog jutra ide to dodavanje pića, Meri
Elen.”
„Ne zovi me tako.” Iako je nameravala da strogo zvuči, reči su joj
zaškripale između zuba.
„Tako lepo, starinsko ime” Nagnuo je glavu, izazivajući je. „Ipak,
pretpostavljam da ti Mel više odgovara”
„Šta ţeliš, Donovane?”
Izazivački izraz lica je nestao. „Da pronađem Dejvida Merika.”
Skoro ju je prevario. Skoro. Ta jednostavna rečenica zvučala je tako
iskreno, tako pošteno, da se skoro upecala. Trgnuvši se, sela je na ćošak
svog stola i proučavala ga.
„Sada smo tu samo ti i ja, druţe. Pa pređimo na stvar. Nemaš ništa
od ovoga. Udovoljila sam Rouz zato što nisam nikako mogla da je
odgovorim da ne dođe kod tebe i zato što joj to predstavlja neku
privremenu nadu. Međutim, ja znam kojoj vrsti pripadaš. Moţda si
suviše vešt za očiglednog prevaranta. Znaš za onu vrstu - daj mi 20
dolara i promeniću ti ţivot. Dozvoli da ti obezbedim novac, moć i sjajan
seks samo za mali novčani prilog.”
Napravila je neki pokret flašicom, a onda ponovo uzela jedan gutljaj.
„Ti nisi ta jeftina vrsta. Više si tip za belugu i dom perinjon.
Pretpostavljam da dobijaš ono što te veseli tako što traţiš tragove na
mestima zločina i onda pričaš o kojekakvim mogućnostima. Moţda
s vremena na vreme nešto i pogodiš, što je dobro za tebe. Međutim,
nećeš zaraditi na Rouzinoj i Stenovoj nesreći. Nećeš koristiti njihovog
dečaka da bi hranio svoj ego.”
Bio je tek pomalo iznerviran. Sebastijan je uveravao sebe da ga
uopšte nije zanimalo šta ova zelenooka glupačica, sa pametnim rečima,
misli o njemu. Radilo se o Dejvidu Meriku.
Ipak, prstima je malo jače stegao flašicu, a glas mu je, kada je
progovorio, bio i previše blag.
„Potpuno si me prozrela, zar ne, Saderlandova?”
„Moţeš da se kladiš da jesam.” Nadmenost je u talasima izlazila iz
nje dok je sedela na ćošku svog stola. „Hajde onda da ne traćimo vreme

~ 30 ~
 Knjige.Club Books

jedno drugome. Ukoliko osećaš da ti se nešto duguje što si juče saslušao

Rouz, izdaj mi račun. Postaraću se da dobiješ ono što ti pripada.”
Za trenutak ništa nije rekao. Palo mu je na pamet da nikada ranije
nije imao poriv da zadavi neku ţenu, osim svoju rođaku Morganu. Sada
je zamišljao kako steţe ruke oko Melinog dugačkog, potamnelog vrata. I
to je veoma dobro zamišljao.
„Pravo je čudo kako se ne teturaš zbog toga što ti je na ramenu.”
Spustio je polupraznu flašicu. A onda je nestrpljivo traţeći po neredu
na njenom stolu izbunario običnu olovku i parče papira.
„Šta to radiš?” pitala ga je kada je rasklonio mali deo i počeo da crta.
„Crtam ti portret. Deluješ da si tip koji bolje razume vizuelne
prikaze.”
Namrštila se. Posmatrajući kako njegova ruka bezbriţno pravi linije
po papiru, još više se namrštila. Oduvek je zavidela ljudima koji su mogli
da crtaju tako bez napora. Nastavila je da pije iz flašice govoreći sebi da
je to ne zanima. Međutim, pogled joj se vraćao na lice koje je nastajalo iz
linija i poteza koje je on pravio. Protiv svoje volje, nagnula se bliţe.
Negde u pozadini svog uma primetila je da on miriše na konje i koţu -
na glatke, istimarene konje i nauljenu koţu. Tamnoljubičasta boja
njegovog ametista privukla joj je paţnju. Zurila je u kamen na njegovom
malom prstu, poluhipnotisana zbog načina na koji je svetlucao u zlatu.
Ruke umetnika, pomislila je, kroz maglu. Jake, spretne i elegantne.
Kroz misli joj je prošlo da bi verovatno bile neţne, ali i veste da otvore
šampanjac kao i da otkopčaju dugmiće na nekoj elegantnoj ţenskoj
bluzici.
„Ĉesto radim i jedno i drugo u isto vreme.”
„Molim?” Više nego zapanjena, podigla je pogled i videla da je
prestao da crta. Samo je stajao bliţe nego što je mislila. I posmatrao.
„Ništa.” Usne su mu se iskrivile u osmeh, ipak nije bio previše
zadovoljan sobom što je to isprobao. Jednostavno ga je zanimalo zbog
čega ona tako pilji u njegove ruke. „Ponekad nije baš pametno misliti
suviše glasno.” Dok je ona obrađivala šta joj je rekao, predao joj je
crteţ. „Ovo je čovek koji je uzeo Dejvida.”
Ţelela je da kaţe zbogom i crteţu i umetniku. Međutim, bilo je nešto
jezivo u vezi sa njim. Ne rekavši ništa, otišla je iza stola i otvorila
Dejvidovu fasciklu. Tu su se nalazile četiri policijske skice. Uzela je jednu
i uporedila je sa Sebastijanovim crteţom.

~ 31 ~
 Knjige.Club Books

Naravno, njegov crteţ bio je detaljniji. Svedok nije primetio mali

oţiljak u obliku slova C ispod levog oka, niti okrnjene prednje zube.
Policijski crtač nije uhvatio tu paniku u očima. Ipak, u osnovi, radilo se o
istom čoveku - oblik lica, poloţaj očiju, retka kosa koja je počinjala da
opada.
Dakle, ima veze u policiji rekla je sebi, pokušavajući da umiri ţivce.
Nekako je došao do kopije ove skice, a zatim ju je malo ulepšao.
Spustila je crteţe i sela u fotelju koja je zaškripala kada se naslonila.
„Zašto baš ovaj?”
„To je ono što sam video. Vozio je braon merkura. iz 1983. ili 1984.
Unutrašnjost kola je beţ boje. Zadnje sedište je pocepano na levoj strani.
On voli kantri muziku. To je bar bilo na radiju kada se odvezao sa
detetom. Ka istoku”, promrmljao je, a oči su mu na trenutak postale oštre
kao ivica noţa. „Jugoistok.”
Jedan od svedoka izjavio je da je video braon kola. Bez daljeg opisa,
ali nepoznata, parkirana u blizini Rouzine kuće. Tu su se nalazila
nekoliko dana, rekao je svedok.
Sebastijan je mogao da dobije i tu informaciju od policije, podsetila je
Mel samu sebe. Nazvala je ovo blefom i polako joj je dizao ţivce.
Ipak, ako nije... ako postoji i najmanja šansa...
„Lice i automobil.” Pokušala je da zvuči nezainteresovano, ali
neznatno podrhtavanje njenog glasa ju je odalo. „Nema imena, adrese, ni
serijskog broja?”
„Teška si, Saderlandova.” Lako bi mu bila antipatična, pomislio je,
kada ne bi video - osetio - koliko je očajnički brinula.
Dođavola! Neće mu se dopasti, iz principa.
„U pitanju je detetov ţivot.”
„On je bezbedan”, rekao je Sebastijan. „Bezbedan je i dobro vode
računa o njemu. Malo je zbunjen i malo više plače, ali niko ga nije
povredio.”
Osetio je kako joj je dah zastao u plućima. Ţelela je da poveruje u to -
toliko, ako ništa više.
„Nećeš reči Rouz ništa o tome”, rekla je čvrsto. „To će je izludeti.”
Ne obraćajući paţnju na nju, Sebastijan je nastavio. „Ĉovek koji ga je
ukrao se plašio. To se moţe namirisati. Odveo ga je nekoj ţeni negde
na... istok.” Nastavio je. „I ona ga je obukla u tregerke i crvenu prugastu
košuljicu. Bio je u dečjem sedištu u kolima i igrao se

~ 32 ~
 Knjige.Club Books

plastičnim ključevima. Vozili su se u kolima veći deo dana, zatim

su napravili pauzu u motelu. Na ulazu se nalazio dinosaurus. Nahranila
ga je, okupala, a kada je počeo da plače, nosila ga je sve dok nije zaspao.”
„Gde?”, upitala je.
,,U Juti.” Malo se namrštio. „Moţda u Arizoni, ali verovatno u Juti.
Narednog dana su se opet vozili i dalje prema jugoistoku. Ona nema
straha. Za nju je to samo posao. Idu ka trţnom centru - negde u Teksasu.
Istočnom Teksasu. Ima puno ljudi. Ona sedi na klupi. Neki čovek sedi
pored nje. On ostavlja koverat na klupi i vozi dalje Dejvida u kolicima.
„Isto se ponavlja i sledećeg dana. Dejvid je umoran od putovanja i
zbunjen zbog svih tih nepoznatih lica. Ţeli da ide kući. Nose ga u neku
kuću. To je velika kuća od kamena sa starim drvećem u dvorištu. Na
jugu. Kao da je Dţordţija. Daju ga ţeni koja ga drţi i malo plače, i
muškarcu koji ih oboje grli. Tamo je soba za njega, sa plavim brodićima
na zidu i igračkom sa ţivotinjama koja se vrti iznad njegove kolevke.
Sada ga zovu Erik.”
Mel je bila veoma bleda kada je uspela da progovori. „Ne verujem
ti.”
„Ne, ali deo tebe se pita da li bi trebalo da poveruje. Zaboravi na to
šta misliš o meni, Mel. Misli na Dejvida.”
„Mislim na Dejvida.” Skočila je na noge, zgrabila crteţe u ruke.
„Onda mi daj ime. Daj mi prokleto ime.”
„Da li misliš da to tako ide?” odbrusio je. „Pitanje i odgovor? To je
umetnost, a ne kviz.”
Pustila je crteţe da dolebde do stola. „Da.”
„Slušaj me.” Lupio je rukama o sto dovoljno jako da ona malo
poskoči. „Proveo sam tri nedelje u Ĉikagu, posmatrao sam u glavi kako
neko čudovište seče ljude na trake. Osećao sam njegovu razdraganost
dok je to radio. Koristio sam sve što jesam, sve što imam da ga pronađem
pre nego što to ponovo učini. Ukoliko ti nije dovoljno brz moj način,
Saderlandova, to je prokleto loše.”
Povukla se. Ne zato što se uplašila njegovog naglog izliva besa, već
zato što je videla na njegovom licu tragove jezivog uţasa kroz koji je
prošao.
,,U redu.” Duboko je uzdahnula. „Evo nekih činjenica. Ne verujem u
vidovnjake i veštice ili čudne noćne stvari.”
Morao je da se nasmeje. „Moraćeš jednom da upoznaš moju
porodicu.”
~ 33 ~
 Knjige.Club Books

„Ipak”, nastavila je kao da on nije ništa rekao, ,,upotrebiću bilo šta,

bilo kakav izvor. Dođavola. moţemo da koristimo i tablu za dozivanje
duhova, ako će to pomoći da vratimo Dejvida!” Ponovo je uzela crteţ.
„Imam lice. Počeću od toga.”
„Mi ćemo početi od toga.”
Pre nego što je mogla da smisli neki prikladan odgovor, telefon je
zazvonio. „Saderland istrage. Da, Mel je. Šta nije u redu, Riko?”
Sebastijan je posmatrao kako joj se paţnja izoštrava, video je kako joj
se mali smešak prikrada uz usne. Zašto, lepa je, shvatio je sa nekim
nelagodnim iznenađenjem.
„Hej, dušo, meni moţeš verovati” Počela je da piše brzim, neurednim
rukopisom. „Da, znam gde je to. Zar to nije sjajno?” Ponovo je slušala
klimajući glavom i tu i tamo nešto promrmljavši. „Hajde, hajde, znam
kako ide. Nikada se nisam čula sa tobom, nikada nisam videla to tvoje
zgodno lice. Ostaviću ti honorar u O’Rajliju.” Zastala je i nasmejala se.
„U tvojim snovima, dušo.”
Kada je spustila slušalicu, video je kako uzbuđenje polako nestaje.
„Prošetaj se, Donovane, Moram da radim.”
„Ići ću sa tobom.” Rekao je to nagonski i skoro u istom trenutku zbog
toga zaţalio. Povukao bi šta je rekao da je njena reakcija bila manje oštra.
Ponovo se nasmejala.
„Slušaj, druţe, ovo nije za amatere. Ne treba mi dodatni prtljag.”
„Radićemo zajedno - nadam se samo kratko. Znam sa čim mogu da
izađem na kraj, Saderlandova. Ne znam ništa o tebi. Voleo bih da te
vidim kako radiš.”
„Ţeliš malo akcije?” Polako je klimnula glavom. „U redu,
pametnjakoviću. Sačekaj ovde. Moram prvo da se presvučem.”

~ 34 ~
 Knjige.Club Books

Treće poglavlje

Presvukla se i pojavila se desetak minuta kasnije. Ţena koja je izašla

iz zadnje sobe u koţnoj suknji boje bundeve, čija je duţina bila prekratka,
potpuno se razlikovala od one koja je u nju ušla. I Sebastijan je pomislio
da je to u redu. Te noge, bile su potpuno čudesne.
Uradila je i nešto sa licem. Oči su joj izgledale ogromne i teške.
Sanjive, pretpostavio je da je to prava reč. Usne su joj bile tamne i glatke,
kosa zamršena, ali sada nije izgledala nemarno, bila je razbarušena kao
da je tek ustala iz kreveta - i izgledala je kao da je više nego spremna da
se u njega vrati.
Dve svetlucave zlatne kugle visile su joj sa ušiju skoro dodirujući
široku crnu bluzu na ramenima. Dovoljno široku, pomislio je Sebastijan,
da bi svaki muškarac koji nije trenutno u komi shvatio da ispod nje
nema ništa.
SEKS! Ta reč mu se ocrtavala u mislima velikim slovima. To je bio
divlji, neobuzdani i dostupan seks.
Bio je siguran da će napraviti neki podrugljiv komentar ili da će reči
nešto nepristojno, ali to nije bilo ono što je izašlo iz njegovih usta.
„Gde ćeš, zaboga, tako obučena?”
Mel je podigla jednu iscrtanu obrvu. „Zašto zaboga?”
Mahnuo je rukom i pokušao da ne gleda u njene noge. Koji god da je
parfem stavila, terao ga je da isplazi jezik. „Izgledaš kao...”
„Da.” Zadovoljno se nasmejala i drsko se okrenula oko svoje ose. „To
je moj jeftin izgled. Radi kao amajlija. Većina muškaraca ne obraća
paţnju da li si lepa ili ne ako pokaţeš dovoljno gole koţe, a ostatak
prekriješ nečim uskim.”
Odmahnuo je glavom. Nije ţeleo da to dešifruje. „Zašto si tako
obučena?”

~ 35 ~
 Knjige.Club Books

„To je potreban alat, Donovane.” Podigla je preveliku torbu na rame.

U njoj se nalazio još neki potreban alat. „Ako hoćeš da ideš sa mnom,
onda idemo. Usput ću ti reči o čemu se radi.”
Sada nije osetio uzbuđenje kod nje kao malopre. Dok je ulazila u
kola, suknja joj se podigla još koji centimetar, a on je osetio naznake
dolazeće zabave. Ono što bi Sebastijan kod neke druge ţene osetio kada
bi u pitanju bio šoping. Međutim, Mel nije bila uopšte kao bilo
koja druga ţena koju je do sada sreo.
,,U redu”, rekla je dok je on sedao na suvozačko sedište. „Evo plana.”
Odmakla se od ivičnjaka, i vozila je brzo i spretno, kakva su bila i
njena objašnjenja.
Tokom proteklih šest nedelja dešavale su se pljačke u kraju. Nestajala
je sva elektronska oprema - televizori, muzički uređaji, video-oprema.
Veliki broj ţrtava imao je osiguranje kod Anderajtera. Policija je imala
neke naznake, ali nikakve čvrste dokaze, a pošto nijedna kuća nije bila
oštećena za više od nekoliko stotina dolara, to im se nije nalazilo na listi
prioriteta.
„Anderajter je prosečna srećna kompanija za osiguranje”, rekla je dok
se provlačila kroz ţuto svetlo. „Što znači da oni zaista mrze da plaćaju
potraţivanja. Tako da poslednjih nekoliko nedelja radim na tome.”
„Tvojim kolima je potreban servis” rekao je Sebastijan kada se motor
zapušio.
„Da. U svakom slučaju, malo sam se raspitala i šta sam saznala?
Ispostavilo se da nekoliko tipova prodaje televizore u kombiju, i to ne
ovde nego u Salinasu ili u Soledadu.”
„Kako si to otkrila?”
Uputila mu je blag osmeh. „Pešačenje, Donovane. Kilometri i
kilometri pešačenja.”
Uprkos svom rasuđivanju, pogled mu je pao na te dugačke,
potamnele butine. „Kladim se u to.”
„I tako sam i došla do ove krtice. Imao je tu nesreću da nekoliko puta
naleti na policajce, pomalo je nepoverljiv, ali ja mu se dopadam,
pretpostavljam zato što sam privatni detektiv.”
Sebastijan se zakašljao, pročistio grlo. ,,Oh, da! Siguran sam da je
zbog toga.”
„On ima veze”, nastavila je. ,,A proveo je neko vreme zatvoren zbog
provale i krađe, kao i zbog nekih sitnijih krađa,”

~ 36 ~
 Knjige.Club Books

„Imaš sjajne prijatelje.”

„To je dobar ţivot”, rekla je sa osmehom u glasu. „On meni da neke
informacije, ja njemu dam nekoliko novčanica. I zbog toga ne obija tuđe
brave. Visi na dokovima. Samo u delovima gde nema turista. Tamo je i
bar u koji je svratio prošle noći, zdruţio se sa nekim likom koji je već bio
pijan. Moj prijatelj više voli kada mu neko drugi plaća piće. Zbliţili su se
tim srećnim slučajem i otkrio je zašto je taj lik bio tako srećan, zato što je
upravo odvukao gomilu elektronske opreme do King Sitija. Sada, pošto
su postali najbolji drugari, odveo je moju krticu iza bara do skladišta. I
šta misliš šta je unutra?”
„Ukradena roba po sniţenim cenama.”
Nasmejala se zabavljajući se. „Vidim da ti postaje jasno, Donovane.”
„Pa zašto ne pozoveš policiju?”
„Hej, ovi momci moţda nisu neka velika banda, ali su oni prilično
dobra veza.” Usne su joj se razvukle u osmeh dok je usporavala. „Moja
veza.”
„Pretpostavljam da ti je palo na pamet da oni moţda neće hteti da...
sarađuju.”
Kada se ponovo nasmejala, nešto privlačno i prelepo sijalo joj je iz
očiju. „Ne brini, Donovane. Ja ću te zaštititi. Sada, evo šta ţelim da
uradiš.”

Kada su, nekoliko minuta kasnije, stigli do bara, Sebastijan je znao

plan. Nije mu sa svideo, ali ga je znao. Probirljiv čovek, sumnjičavo je
pogledao nisku zgradu bez prozora.
Prljavo, pomislio je, ali verovatno dosta barova izgleda prljavo po
dnevnom svetlu. Imao je osećaj da je ovaj izgledao jednako prljavo i
noću.
Bio je izgrađen od sivih građevinskih blokova koje je neka
preduzetna duša ofarbala u zeleno. Farba, izuzetno odvratne nijanse,
gadno se ljuštila, tako da se videlo sivo ispod nje, kao kada krasta
otpadne sa koţe i ostavi iza sebe sloj nove.
Bilo je skoro podne, ali nije bilo ni desetak automobila na parkingu.
Mel je ubacila ključeve u torbicu i mršteći se pogledala Sebastijana.
„Pokušaj da izgledaš manje...”
„Kao ljudsko biće?” predloţio je.

~ 37 ~
 Knjige.Club Books

Elegantno, tu reč je imala na umu, ali neka je prokleta ako je izgovori.

„Manje gospodski i pobogu nemoj da naručiš belo vino.”
„Pokušaću da se savladam.”
„Samo prati znakove, Donovane, i sve će biti dobro.”
On je pratio njene bokove koji su se njihali ispred njega i uopšte nije
bio siguran da će sve biti u redu.
Kada je Mel otvorila vrata, zapahnuo ga je miris tog mesta - ustajali
dim, ustajalo pivo, ustajali znoj. Muzika je treštala iz dţuboksa i, mada je
Sebastijan voleo razne vrste muzike, nadao se da neće biti dugo izloţen
tom neprijatnom zvuku.
Muškarci su stajali za šankom - i to oni sa snaţnim nadlakticama
prekrivenim tetovaţama. Na tim umetničkim radovima uglavnom su se
nalazile kosturske glave i zmije. Ĉuo se i neki zveket, pošto su četiri lika
masnog izgleda igrali bilijar. Neki su bacili pogled na njih dvoje, brzo su
samo okrznuli pogledom Sebastijana sa zlobnim podsmehom, dok im se
pogled duţe zadrţao na Mel i izraţavao je veću naklonost.
Pokupio je usput neke misli od tih ljudi - polako, pošto je prosek
inteligencije ovde bio jedva blizu trociđfrenog broja. U jednom trenutku
je stisnuo usne. I nije bio svestan da se na toliko načina moţe opisati
jedna... dama.
Ta dama... jedna od tri koje su se trenutno tu nalazile, sela je za šank
svojom zadnjicom koju je prekrivalo to malo parče koţe. Široka, glatka
usta su se napućila na seksi način.
„Moţeš makar da me častiš pivom”, rekla je tankim zadihanim
glasićem koji je Sebastijana dočekao nespremnog. Oči su joj se nakratko
skupile upozoravajući ga i on se setio svoje uloge.
„Slušaj, kolačiću, rekao sam ti, to nije moja greška.”
Kolačiću? Mel je sprečila sebe da ne prevrće očima. „Naravno, ništa
nije tvoja greška. Ostaneš bez posla, nije tvoja greška. Izgubiš sto dolara
na pokeru sa onim tvojim ljigavim prijateljima, nije tvoja greška. Daj mi
jedno pivo, hoćeš li?” rekla je barmenu i prekrstila te duge, predivne
noge.
Pokušavajući da malo ovlada situacijom, Sebastijan je podigao dva
prsta, a onda seo pored nje. „Rekao sam ti... Zar ti nisam rekao da mi je
taj dţukac namestio problem na poslu? I zašto mi se ne skineš sa
grbače?”
„Oh, naravno!” Frknula je kada je barmen tresnuo dva piva ispred
njih. Kada je Sebastijan krenuo rukom ka zadnjem dţepu da uzme
~ 38 ~
 Knjige.Club Books

novčanik, kroz glavu joj je prošlo da njegov novčanik, verovatno, vredi

više od celog inventara u ovom baru i da je sigurno pun novca i sjajnih,
zlatnih kreditnih kartica.
Zašištala je prema njemu.
Odmah je razumeo i to da će joj kasnije to posluţiti da dobro
razmisli. Ruka mu je na trenutak oklevala, a zatim ju je sklonio.
„Ponovo si bez kinte?”, rekla je sa podrugljivim osmehom. „Zar to
nije bajno?” Sa očiglednom odbojnošću zaronila je ruku u svoju tašnu i
izvadila dve otrcane novčanice od dolar. „Ti si takav gubitnik, Hari.”
Hari. Sebastijan nije glumio mrštenje. „Dobiću uskoro nešto. U igri je
deset dolara.”
„Oh, da, ma sigurno! Dobićeš.” Okrenula mu je leđa i pijuckajući
pivo pogledom dobro osmotrila prostoriju.
Imala je opis koji joj je dao Riko. Za manje od dva minuta prepoznala
je čoveka koga je njegov drugar zvao Edi. Po mišljenju Rikovog drugara
za opijanje, Edi je bio zaista zabavan lik. On je bio dnevna ptica, čovek
koji je razdeljivao robu za transport i prodaju i prema Rikovim rečima
bio je veoma osetljiv na dame.
Mel je ljuljala noge u ritmu muzike i postarala se da uhvati Edijev
pogled. Smešila se, njihala i slala protivrečne signale.
Ediju je njen osmeh govorio: Hej, veliki momče. Tražim nekog kao što si ti
čitavog života.
Sebastijanu, koji joj se prilagodio tek toliko da ne moţe da ga
iznenadi, on je izgledao kao debeli, ćelavi kreten.
Okrenuo se i sam bacio pogled po baru. Ćelavi, zaista. pomislio je
Sebastijan. Međutim, nije bilo samo sala ispod te majice bez rukava. Bilo
je tu i dosta mišića.
„Slušaj, dušo”, Sebastijan je stavio ruku na Melino rame, a ona ju je
odbacila.
„Umorna sam od izgovora, Hari. Muka mi je od njih. To su sve laţi.
Ti nemaš pare. Gubiš sav moj novac. Ne moţeš da skupiš ni pedeset
dolara da popravimo televizor. A znaš koliko ja volim da gledam serije.”
„Svakako ih gledaš previše.”
,,Oh, baš lepo!” Sada je bila potpuno besna i okrenula se prema
njemu. „Radim kao mazga cele noći u baru, a tebi smeta kada sednem,
podignem noge i malo gledam televiziju. Ništa ne košta da gledam,”
„Koštaće pedeset dolara.”

~ 39 ~
 Knjige.Club Books

Ćušnula ga je silazeći sa stolice. „Upravo si izgubio dva puta toliko

na kartama, a to su bile i moje pare.”
„Rekao sam da mi se skineš sa grbače.” Sada je polako dublje ulazio
u ulogu i uţivao je u tome. Moţda zato što su se dogovorili da je malo
gurne. „Samo kukaš i prenemaţeš se, to jedino znaš da radiš.” Zgrabio ju
je pokušavajući da dobro odigra ovu predstavu. Zabacila je glavu, a oči
su joj sijale od prkosa. Ta... seksi? Oh, da, veoma seksi - usta, napućila su
se i morao je da se izbori da ostane u ulozi.
Video je nešto u tim očima, nešto snaţno, samo nakratko. Mel se srce
popelo u grlo i tako je snaţno lupalo kao bubanj.

„Ne moram da trpim ove gluposti od tebe.” Dobro ju je protresao, što

zbog toga da bi se povratio, što da bi napravio bolji efekat. „Ako ti se ne
sviđaju stvari kakve jesu, znaš gde su ti vrata.”
„Bolje, skloni ruke sa mene.” Učinila je da joj glas podrhtava. Bilo je
sramotno, ali neophodno. „Rekla sam ti šta će se desiti ako me opet
udariš.”
Da je udarim? Blagi bože! „Samo izađi napolje, Kristal.” Počeo je da je
gura ka vratima i onda se našao licem uz volovske grudi prekrivene
znojavom majicom, što je ukazivalo na to da je njen vlasnik bio teški
bajker.
„Mala dama ţeli da skloniš ruke sa nje, budalo.” Sebastijan je
pogledao Edijev široki osmeh, Mel je šmrcala pored njega, zaista se
predajući svojoj ulozi. Da bi mu bilo lakše, Sebastijan je sišao sa stolice i
stao oči u i oči sa snaţnim vitezom.
„Gledaj svoja posla!”
Edi ga je jednim udarcem vratio na stolicu. Sebastijan je bio siguran
da će još dosta godina osećati otiske te čelične pesnice na svojim
grudima.
„Hoćeš li da ga sredim napolju, dušo?”
Mel je obrisala oči i činilo se kao da razmatra taj predlog. Oklevala je
tek toliko da se Sebastijan oznoji.
„Ne.” Stavila je drhtavu ruku na Edijevu mišicu. „On nije vredan
toga.” Koketno je podigla svoj pogled pun divljenja prema njemu. „Ti si
strašno fin. Na ovom svetu skoro da više nema dţentlmena na koje
devojka moţe da računa”

~ 40 ~
 Knjige.Club Books

„Zašto ne sedneš za moj sto?” Stavio je svoju ruku široku kao stablo
drveta oko njenog struka. „Ĉastiću te pićem i moći ćeš da se malo
opustiš.”
„To je zaista slatko od tebe.”
Odšetala je sa njim. Ţeleći da predstava bude što realnija, Sebastijan
je napravio pokret kao da će krenuti za njima. Jedan od igrača za
bilijarskim stolom mu se nacerio i pljesnuo ga po dlanu.
Pošto je bio upozoren, Sebastijan je nadureno otišao na kraj šanka i
cevčio pivo. Ĉekao ju je sat i po, nije mogao čak da naruči još piva da ne
bi pokvario svoju ulogu i trpeo je neprijatne barmenove poglede dok je
grickao kikiriki i odugovlačio sa svojim pićem u nedogled.
Bilo mu je dosta toga. Njegova ideja o dobroj zabavi sigurno nije bila
da sedi u smrdljivom baru i posmatra kako neki rvač stavlja svoje šape
na ţenu sa kojom je on došao, čak iako tu nije bilo nikakvih osećanja. I
čak, tmurno je mislio, iako se ta ţena kikotala delujući kao da uţiva svaki
put kada bi ta šaka veličine ćele šunke dotakla njene noge. Trebalo je da
je ostavi, uzme taksi i prepusti je samoj sebi.
Po Melinom mišljenju sve se dobro odvijalo. Sjajno i bajno. Gospodin
Edi, kako ga je zvala - na njegovo oduševljenje - postajao je sve više i više
pijan. Nije bio agresivan, već dobar i ranjiv. I mnogo je pričao. Muškarci
su mnogo voleli da se prave vaţni pred nekom poţeljnom ţenom -
naročito kada su pripiti.
Upravo je došlo do neke razmene, kako je Edi rekao. I moţda bi ona
volela da mu pomogne da potroši to.
Ona bi volela. Naravno, morala je da ide na posao za nekoliko sati i
neće završiti smenu sve do jedan, ali posle toga...
Kada ga je potpuno smekšala, ispričala mu je jecajući celu priču.
Kako su ona i Hari zajedno skoro čitavih šest meseci. Kako je on samo
trošio novac i nije joj dao da se provodi. Ona nije puno traţila, samo
malo lepe odeće i nešto smeha. A sada je bilo baš loše, uţasno loše,
zato što se njen televizor pokvario. Htela je da štedi za neki video uređaj
kojim bi snimala emisije koje ne gleda, dok je na poslu, ali sada je
televizor pokvaren. Još gore, Hari je potrošio sav njen novac na
karticama, pa nije imala ni pedeset dolara da ga da na popravku.
„Ja zaista volim to da gledam, znaš?” Poigravala se svojim drugim
pivom, dok je Edi bio na sedmom. „Posle podne oni puštaju te emisije i
sve ţene nose lepu odeću. A onda mi promene smenu i ja je propustim.
Ne mogu da uhvatim šta se dešava. I znaš...” Nagnula se da mu u

~ 41 ~
 Knjige.Club Books

poverenju kaţe tako da su joj grudi dotakle njegovu podlakticu. „Tamo

ima tih ljubavnih scena i dok ih gledam ja se tako... uzbudim.”
Edi je posmatrao kako joj jezik viri iz usana, a zatim ih oblizuje.
Pomislio je da je umro i otišao u raj. „Pretpostavljam da nije mnogo
zabavno kada to gledaš potpuno sama.”
„Bilo bi zabavnije gledati ih sa nekim.” Uputila mu je pogled koji mu
je govorio da jedino on moţe biti taj neko. „Kada bih imala televizor koji
radi, to bi bilo moguće. Ja volim dan, znaš. Kada svi ostali rade ili
kupuju, a ti moţeš biti... u krevetu.” Uzdišući, prešla je prstom po ivici
krigle.
„Sada je dan.”
„Da, ali ja nemam televizor.” Zakikotala se kao da je u pitanju velika
šala.
„Moţda bih mogao da ti pomognem oko toga, dušo.” Raširila je oči, a
zatim je stidljivo spustila pogled. „Ah, boţe, to je zaista slatko od tebe,
Edi! Ne bih mogla da dozvolim da mi daš pedeset dolara. To ne bi bilo u
redu.” „Zašto bi ţelela da bacaš novac na neki stari televizor? Moţeš
dobiti novi.”
„Oh, da?” Šmrcnula je u svoje pivo. „A mogla bih isto tako da
dobijem i dijamantsku tijaru?”
„Oko toga ti ne mogu pomoći, ali oko televizora mogu.”
„Ma hajde!” Uputila mu je pogled pun neverice i spustila ruku na
njegovo koleno. „Kako?”
Iz svojih masivnih grudi ispustio je: „Eto, tako se zadesilo, ja se
bavim time.”
„Prodaješ televizore?” Ispravila je glavu i pustila da joj oči zasijaju od
oduševljenja. „Zezaš?”
„Ne sada.” Namignuo joj je. „Moţda kasnije.”
Mel se zdušno nasmejala. ,,Oh, pravo si srce, gospodine Edi!” Ponovo
je uzela gutljaj i udahnula. „Volela bih da se ne šališ. Kada bi mi nabavio
jedan, ja bih bila strašno zahvalna.”
Nagnuo se bliţe. Mogla je da oseti njegov dah koji je mirisao na pivo
i dim. „Koliko zahvalna?”
Mel mu se pribliţila, stavila mu usne na uvo i prošaputala predlog
od kojeg bi i svetski Sebastijan zamucao.
Ostavši bez daha, Edi je u jednom gutljaju popio pivo i zgrabio je za
ruku. „Hajde, slatkišu! Imam nešto da ti pokaţem.”

~ 42 ~
 Knjige.Club Books

Mel je pošla za njim, ne potrudivši se ni da baci pogled u

Sebastijanovom pravcu. Iskreno se nadala da je Edi planirao da joj
pokaţe televizor.
„Gde idemo?” pitala je kada ju je poveo ka zadnjem delu zgrade.
„U moju kancelariju, dušo.” Lukavo joj je namignuo. „Moji partneri i
ja ovde imamo mali biznis.”
Poveo ju je preko gomile slomljenih flaša, đubreta i šljunka do još
jedne betonske zgrade veličine, moţda, kao pola bara. Nakon tri laka
udarca, vrata je otvorio mršavi muškarac od oko dvadesetak godina koji
je nosio naočare i fasciklu u rukama,
„Šta je bilo, Edi?”
„Dami treba televizor.” Prebacio je ruku preko Melinog ramena i
stegnuo ju je. „Kristal, dušo, ovo je Bobi.”
„Drago mi je”, rekao je Bobi. „Vidi, Edi, ne mislim da je to dobra
ideja. Frenk će biti strašno ljut.”
„Hej, imam isto prava kao i Frenk.” Edi je nasilno prokrčio sebi put.
Mel je uzdahnula i pomislila kako je ovo ipak stvarno.
Fluorescentne sijalice bacale su svetlo na skoro dvadesetak
televizora. Bili su tu zajedno sa CD-plejerima, video i muzičkim
uređajima. Tu je bio naslagan i popriličan broj kompjutera, telefona,
zvučnika i samo jedna usamljena mikrotalasna pećnica.
„Vau!” Udarila je dlanom o dlan. ,,Oh, vau, Edi! Vidi sve ovo! Kao u
pravoj robnoj kući.”
Pun samopouzdanja i samo malo se teturajući, Edi je namignuo
nervoznom Bobiju. „Mi smo takozvani snabdevači. Ne prodajemo na
malo, već samo ovde. Ovo je kao naš magacin. Hajde, baci pogled
unaokolo.”
Još uvek igrajući svoju ulogu, Mel je prišla televizorima prelazeći
rukom preko ekrana kao da su joj prsti od krzna.
„Frenku se ovo neće dopasti”, prosiktao je Bobi.
„Ono što ne zna ne mora ni da mu se svidi. Zar ne, Bobi?”
Bobi, koji je bio nadjačan silnim kilogramima, klimnuo je glavom.
„Naravno, Edi. Ipak, da dovedeš ţensku ovde...”
„Ona je u redu. Sjajne noge, ali ne mnogo mozga. Daću joj jedan
televizor - i onda će mi se posrećiti.” Prošao je pored Edija i pridruţio se
Mel. „Da li vidiš neki koji ti se sviđa, dušo?”

~ 43 ~
 Knjige.Club Books

,,Oh, sjajni su! Stvarno su divni! Hoćeš da kaţeš da stvarno mogu da

dobijem jedan? Samo da izaberem neki i moj je?”
„Naravno.” Brzo ju je i prisno stisnuo. „Imamo ovo osiguranje od
lomljenja. Tako da će stari Bobi da uhvati jedan. To je sve.”
„Stvarno?” Zabacila je glavu i pomerila se da mu ne bude u
domašaju i stala tako da joj ruka moţe lako skliznuti u torbu. „To je
divno, Edi, ali meni se čini da si ti ovde taj koji je uhvaćen.”
Izvukla je niklovanu trideset osmicu.
„Policajka!”, Bobi je skoro vrisnuo, dok se Edi zbunjeno namrštio.
„Pobogu, Edi, ona je policajka.”
„Eto! Nemoj”, upozorila je kada je Bobi krenuo prema vratima.
„Samo sedi, Bobi. Tamo na pod. I sedi na ruke, hoćeš li?”
„Ti kučko”, rekao je Edi glasom zbog koga je Mel postala dodatno
oprezna. „Trebalo je da namirišem policajca.”
,Ja sam privatni detektiv”, rekla mu je. „Moţda zbog toga nisi
namirisao.” Pištoljem je pokazala. „Idemo napolje, Edi.”
„Nijedna ţena me neće prevariti - sa pištoljem ili bez njega.”
Bacio se.
Nije ţelela da puca. Zaista nije. On nije bio ništa više od debelog,
drugorazrednog lopova i nije zasluţio metak. Umesto toga se izvila
ulevo i računala je na svoju brzinu i spretnost, i na njegovu tromost
izazvanu pivom.
Promašio ju je i naleteo glavom na mali ekran televizora. Mel nije bila
sigurna ko je pobedio, ali ekran je pukao kao jaje, a Edi je pao na zemlju.
Ĉuo se zvuk iza nje. Kada se okrenula, imala je dovoljno vremena da
vidi Sebastijanovu ruku kako hvata Bobija za vrat. Stegnuo ga je i on je
ispustio čekić kojim je hteo da udari Mel u glavu.
„Verovatno ne bi napravio udubljenje”, rekao je Sebastijan kroz zube
kada se Bobi stropoštao na pod. „Nisi mi rekla da imaš pištolj.”
„Mislila sam da ne moram. Trebalo bi da si vidovit.”
Sebastijan je podigao čekić, udarajući se blago njime po dlanu. „Samo
tako nastavi, Saderlandova.”
Ona je samo slegla ramenima i još jednom bacila pogled na ukradenu
robu. „Lepa lovina. Zašto ti ne bi
'pozvao policiju? Ja ću paziti na ovu dvojicu.”

~ 44 ~
 Knjige.Club Books

„Dobro.” Bio je siguran da bi bilo suviše da očekuje od nje da mu se

zahvali što ju je spasao potresa mozga ili nečeg goreg. Najbolje što je
mogao da uradi je da zalupi vrata za sobom.

Prošlo je više od sat vremena od incidenta kada je Sebastijan stajao i

posmatrao Mel kako sedi na haubi svojih kola. Prelazila je kroz najsitnije
detalje sa jednim veoma nezadovoljnim detektivom, kako mu se činilo.
Haverman, sećao se Sebastijan njegovog prezimena. Naleteo je na
njega jednom ili dva puta.
Onda je skrenuo paţnju sa policajca i potpuno se usredsredio na Mel.
Skinula je minđuše i još uvek je povremeno trljala usne školjke.
Većinu šminke sa lica obrisala je maramicom. Njena nenašminkana usta i
prirodna boja obraza pravili su poraţavajući kontrast sa velikim očima i
teškim kapcima.
Lepa? Smatrao je da je lepa? Sebastijan se čudio? Dođavola, bila je
prelepa! Pod pravim svetlom, iz pravog ugla bila je prava lepotica. Kada
se okrene, moţe da bude ponovo samo blago privlačna.
Imala je neku neobičnu i uznemirujuću vrstu magije.
Međutim, podsetio je sebe da on nije ţeleo da obraća paţnju na to
kako ona izgleda. Nije ţeleo da obraća paţnju na to zato što je bio
previše zlovoljan.
Ona ga je uvukla u ovo. Nema veze što je on dobrovoljno krenuo sa
njom. Kada je to učinio, ona je postavila pravila, a on je imao dovoljno
vremena da zaključi da mu se ne dopadaju.
Otišla je sama u to skladište sa čovekom građenim kao dva diva. I
imala je pištolj. Ne neki mali, već pravi.
Šta bi, dođavola, radila da je morala da ga upotrebi?
Ili da je ta planina od čoveka uspela da joj ga otme?

„Vidi” rekla je Mel Havermanu, „ti imaš svoje izvore, ja imam svoje.
Dobila sam dojavu. Pošla sam za njom.” Nehajno je pomerala ramena, ali
je uţivala u ovome. „Nemate razloga da se ljutite na mene, poručnice.”
„Ţelim da znam ko ti je rekao za ovo, Saderlandova.” Za njega je to
bilo pitanje principa, napokon on je bio policajac, pravi policajac. A ona
ne samo da je bila privatni detektiv, već je bila ţenski privatni detektiv.
To ga je strašno ţuljalo.

~ 45 ~
 Knjige.Club Books

,,A ja ne moram da ti kaţem.” Iskrivila je usta, pošto je ta ideja bila

tako divna, tako inspirativna. „Ali pošto smo drugovi, daću ti neke
naznake.” Pomerila je svoj palac prema Sebastijanu. „On.”
„Saderlandova...” počeo je Sebastijan.
„Hajde, Donovane, to ne boli?” Ovog puta nasmejala se i uključila ga
je u svoju šalu. „Da te upoznam, ovo je poručnik Haverman.”
„Upoznali smo se.”
„Naravno.” Haverman sada nije bio samo uvređen već i potpuno
deprimiran. Ţene privatni detektivi i vidovnjaci. Na šta je spalo
sprovođenje zakona? „Nisam znao da te zanimaju ukradeni televizori.”
„Vizija je vizija”, rekao je zadovoljno Sebastijan zbog čega je Mel
zviznula.
„Pa kako to da si baš njoj to preneo?” Nešto mu se tu nije uklapalo.
„Uvek se obraćaš policiji.”
„Da.” Sebastijan je preko ramena uputio Mel blistavi pogled. „Ali
ona ima bolje noge.”
Mel se tako glasno smejala da je skoro pala sa kola. Haverman je
malo više gunđao, a zatim je prestao. Napokon, imao je u rukama dva
osumnjičena, a ukoliko bi pokušao da malo pretrese Donovana, dobio bi
i glavnog krivca u ovom slučaju.
„Dobro je bilo, uglađeni.” Još uvek se kikoćući Mel je prijateljski
ćušnula Sebastijana u rame. „Nisam znala da to kriješ u sebi.”
On je samo podigao obrvu. „Ima mnogo toga skrivenog kod mene
što bi te iznenadilo.”
„Ma, da!” Okrenula se i posmatrala Havermana kako ulazi u kola.
„Poručnik nije tako loš lik. On samo smatra da privatni detektivi postoje
jedino u knjigama, a da je ţenama mesto uz šporet.” S obzirom na to da
je sunce bilo vrelo, a da je posao bio dobro obavljen, bila je zadovoljna da
posedi na kolima nekoliko minuta i uţiva u toj maloj pobedi. „Bio si
dobar... Hari.”
„Hvala, Kristal”, rekao je pokušavajući da ne dozvoli da mu se usne
iskrive u osmeh. „Znaš, cenio bih kada bi me sledećeg puta obavestila o
čitavom planu pre nego što krenemo.”
,,Oh, ne verujem da će biti skoro sledećeg puta, ali ovo je bilo
zabavno.”

~ 46 ~
 Knjige.Club Books

„Zabavno.” Rekao je tu reč lagano, uviđajući da je to bilo baš ono što

je mislila. „Ti zaista uţivaš u tome. Da se oblačiš jeftino, da praviš scene,
da taj mišićavi konj bali za tobom.”
Učtivo mu se nasmejala. „Imam pravo na neke prednosti koje nudi
posao, zar ne?”
,,A bilo je zabavno, pretpostavljam, to što ti je neko zamalo otvorio
lobanju?”
„Ključna reč je zamalo.” Postajući ljubaznija prema njemu, potapšala
ga je po mišici. „Hajde, Donovane, opusti se. Rekla sam ti da si sve dobro
uradio.”
„Shvatiću da je to tvoj način da mi zahvališ što sam spasao tu tvoju
tvrdu glavu.”
„Hej, mogla sam sasvim dobro da izađem na kraj sa Bobijem, ali
cenim tvoju podršku. U redu?”
„Ne.” Stojeći naspram nje udario je obema rukama o haubu pored
njenih kukova. „Nije u redu. Ako je ovo način na koji obavljaš posao, ti i
ja moramo da odredimo neka pravila.”
„Ja imam pravila. Svoja pravila.” Pomislila je kako su mu sada oči
bile boje dima, i to ne onoga iz bara, već boje dima koji se izdizao iznad
pucketave, dobre logorske vatre. „Tako, povuci se, Donovane.”
Nateraj me. Mrzeo je - ne, prezirao je - činjenicu da je ta detinjasta,
podrugljiva rečenica bila prvo što mu je palo na pamet. On nije bio dete,
niti je to bila ona, sedeći tamo i izazivajući ga tim drskim podizanjem
brade i tim zlobnim polusmeškom na svojim prelepim usnama.
Desna ruka mu se stegla u pesnicu. Bio je u iskušenju da je dobro
udari po toj prokleto nadmenoj bradi. Ipak, njena usta su delovala kao
znatno privlačnija, a on je imao mnogo bolju ideju šta bi mogao sa njima
da uradi.
Skinuo ju je sa haube tako brzo da ona nije uspela da iskoristi nijedan
od odbrambenih pokreta koji su joj bili u prirodi. I dalje je treptala kada
se našla u njegovom zagrljaju, dok ju je jedna ruka čvrsto drţala za glavu
raširenih prstiju.
„Šta ti, dođavola, misliš...?”
To je bilo to. Reci su potpuno nestale, kao i njen um u trenutku kada
su se njegove usne spustile na njene. Nije se povukla ili sklonila u stranu
da bi ga izbegla. Nije podigla koleno i udarila ga tako da bi on bez daha
završio na svojim kolenima. Jednostavno je stajala tamo i pustila da joj
njegove usne pretvaraju um u kašu.
~ 47 ~
 Knjige.Club Books

Bilo mu je ţao što ga je naterala da ode daleko od sopstvenih pravila.

Ljubljenje ţene koja nije rada tome, nije bilo na Sebastijanovoj listi stvari
koje treba uraditi. I bilo mu je ţao, očajnički ţao, što ona nije imala ukus
koji je bio siguran da će imati. Ţena takve ličnosti trebalo je da ima kiseo
ukus. Trebalo je da ima peckav i kiselkast ukus.
Oh, ali ona je bila slatka!
Nije mislio na šećer ili na neku gnjecavu bombonu umotanu u zlatnu
foliju. Već na med, bogati, gusti, divlji med koji moraš da oliţeš sa
prstiju. Ona vrsta meda, kojoj ni kao dete, nikada nije bio u stanju da
odoli.
Kada su se njene usne otvorile za njegove, zaronio je u njih ţeleći još.
Ruke su mu neţne. To je prva misao koja je isplivala iz njenog
mozga. Bile su čvrste i snaţne i moţda malo grube. Mogla je da oseti te
prste koji su se nalazili na njenom vratu. Koţa ispod njih kao da je
gorela.
Privukao ju je bliţe, tako da su njihova tela pravila jednu izduţenu
senku na šljunkovitoj stazi. Dok su osećaji prštali kroz njeno telo,
prebacila je svoje ruke oko njega i odgovorila mu poţudom na poţudu.
Sada je bilo drugačije. Učinilo joj se da ga je čula kako psuje pre nego
što je promenio ugao poljupca, zubi su mu zagrebali njene usne i skoro je
zaplakala zbog naleta zadovoljstva. Srce joj je lupalo u glavi, odzvanjalo
u ušima kao voz koji povećava brzinu u tunelu.
Svaki čas bi trebalo da se izađe iz tunela, da pređe iz tame u svetlost,
a onda će ona...
„Hej!”
Nije ni primetila taj povik. Primetila je pokret koji su Sebastijanove
usne napravile na njenim, pokret koji je prvo bio njeno ime, a onda još
jedna psovka.
„Hej!”
Sebastijan je čuo povik i zvuk krckanja šljunka pod nogama. Mogao
je opušteno da počini ubistvo. Zadrţao je jednu ruku oko Melinog
struka, a drugom rukom je čvrsto drţao njen vrat kada se okrenuo i
zurio u osedelu facu pod kačketom.
„Odlazi.” Naređenje je zazvučalo kao reţanje, „Odlazi daleko.”
„Slušaj, druţe, hoću samo da znam zašto je ovaj bar zatvoren.”
„Nestalo im je votke.” Već je osećao kako se Mel udaljava od njega i
ponovo bi opsovao da je od toga imao neke koristi.

~ 48 ~
 Knjige.Club Books

„Pa, dođavola, hteo sam samo jedno prokleto pivo!” Pošto je uspešno
uništio atmosferu, tip sa kačketom se vratio u svoj kamionet i otišao.
Mel je prekrstila ruke na grudima i drţala se za laktove kao da je
duvao oštar vetar.
„Meri Elen...”, počeo je Sebastijan.
„Ne zovi me tako.” Zateturala se, a onda se ispravila i čvrsto stala uz
kola.
Usne su joj treperile. Ţelela je da ih jako pritisne rukom da bi to
prestalo, ali nije se usuđivala. Srce joj je jako otkucavalo u grlu brzim,
poskakujućim ritmom. Ţelela je da i to prestane, da se uspori i počne
normalno da kuca.
Boţe, blagi boţe! Bila je svuda po njemu, praktično se popela na
njega puštajući mu da je dodiruje.
Sada je nije dodirivao, ali je izgledao kao da hoće. Ponos joj nije
dozvoljavao da se okrene i ode, ali pripremila se, bila je spremna da
spreči još jedan napad na njena čula.
„Zašto si to uradio?”
Odolevao je porivu da zaroni i vidi šta zaista oseća, da uporedi sa
onim što se dešavalo unutar njega. Ipak, već je jednom iskoristio priliku
ne baš na fer način. „Nemam pojma”
„Pa nemoj da ti više padaju takve ideje na pamet.” Bila je iznenađena
što ju je ovaj odgovor zaboleo i zapitala je sebe šta je očekivala. Pitala se
da li je moţda mislila da će reči kako nije mogao da joj odoli ili kako ga je
preplavila strast. Podigla je bradu.
„Mogu da podnesem da stavljaju šape na mene zbog posla, ali ne u
moje slobodno vreme. Jasno?”
Oči su mu bljesnule - jednom. Zatim je, sa više uzdrţavanja nego što
je ona mogla da zamisli, podigao ruke, okrenuo dlanove kao da se
predaje, „Jasno”, ponovio je. „Dalje ruke.”
„U redu, onda.” Odlučila je da neće od toga praviti veliku frku kada
je gurnula ruku u torbu traţeći ključeve. Bilo je gotovo. I to ništa nije
značilo nijednom od njih dvoje. „Moram da se vratim i obavim nekoliko
poziva.” Kada je zakoračio unazad, brzo je ispravila glavu, kao srna koja
je nanjušila vuka.
„Samo ti otvaram vrata”, rekao je Sebastijan, mada je otkrio da mu je
veoma zasmetala njena reakcija.

~ 49 ~
 Knjige.Club Books

„Hvala.” Ušla je u kola i sama zalupila vratima. Morala je da pročisti

grlo kako bi bila sigurna da joj je glas bezbriţan, „Uskači, Donovane.
Moram da idem na puno mesta.”
„Jedno pitanje”, rekao je kada se smestio pored nje. „Da li ti jedeš?”
„Uglavnom kada sam gladna. Zašto?”
Video joj je u očima opreznost i u tome je veoma uţivao. „Znaš, pošto
sam od jutros pojeo samo štanglicu od oraha, mislio sam da idemo na
kasni ručak, ili ranu večeru. Zašto ne staneš negde? Ĉastiću te
burgerom.”
Namrštila se na trenutak razmatrajući da li taj predlog ima neku
zamku. „Moţe burger”, rekla je. „Ali plaćamo popola.”
Nasmejao se i zavalio se u sedištu. „Kako god ti kaţeš,
Saderlandova.”

~ 50 ~
 Knjige.Club Books

Četvrto poglavlje

Mel je provela veći deo jutra idući od vrata do vrata po Rouzinom

komšiluku drţeći u ruci Sebastijanov crteţ. Do popodneva rezultat je bio
tri potvrdna prepoznavanja, četiri ponude za kafu i jedna nepristojna
ponuda.
Jedna od tri potvrde takođe se sloţila sa Sebastijanovim opisom
automobila, braon sa ulubljenim vratima, zbog čega se Mel veoma
nelagodno osećala.
To je nije sprečilo da ponovo pređe isti put. Na listi se nalazilo jedno
ime koje joj se stalno vrtelo po mislima. Mel je imala predosećaj da
gospođa O’Del iz stana 317 zna više od onoga što je rekla.
Po drugi put tog dana Mel je zakucala na vrata i obrisala noge o
otirač boje zelene trave sa belom radom u ćošku. Mogla je da čuje
kuknjavu dece i aplauz sa televizije.
Kao i ranije, vrata su se otvorila samo nekoliko centimetara i Mel je
pogledala u dečaka koji je imao čokoladu razmazanu po licu. „Ćao. Da li
ti je mama kod kuće?”
„Ne dozvoljava mi da razgovaram sa nepoznatim osobama.”
„Dobro. Moţda bi mogao da je pozoveš.”
Udarajući nogom u patikama o ram vrata, dečak je izgledao kao da
razmišlja o tome. „Kada bih imao pištolj, mogao bih da te upucam.”
„Izgleda da je ovo moj srećan dan.” Ĉučnula je tako da su se sada
gledali oči u oči. „Ĉokoladni puding, zar ne?”, rekla je proučavajući
mrlje oko njegovih usta. „Da li si se tako umazao zato što si lizao kašiku
kada je tvoja mama završila sa pripremom pudinga?”
„Da.” Prebacio se na drugu nogu i počeo da je posmatra sa više
interesovanja. „Kako si to mogla da znaš?”
„To je osnovno znanje, moje drago lice od pudinga. Mrlje su prilično
sveţe, a suviše je blizu vreme za ručak da bi ti mama dala da pojedeš
čitavu činiju.”

~ 51 ~
 Knjige.Club Books

Dečak je nagnuo glavu. „Moţda sam se ušunjao i ukrao ceo puding.”

„Moţda”, sloţila se Mel. „Ali onda bi bio prilično glup kada ne bi
oprao dokaze.”
Počeo je da se smeška kada je na njega nasrnula njegova majka. „Bili!
Zar ti nisam rekla da ne otvaraš i vrata?” Povukla ga je jednom rukom. U
drugoj ruci drţala je devojčicu koja se vrpoljila suznih očiju.
Gospođa O’Del uputila je Mel nestrpljiv pogled. „Šta radite ponovo
ovde? Već sam Vam rekla sve što sam mogla.”
„Bili ste od velike pomoći, gospođo O’Del. U pitanju je moja greška,
zaista. Pokušavam samo da sve dovedem u red”, Mel je nastavila dok je
polako ulazila u prenatrpanu dnevnu sobu. „Ţao mi je što Vas ponovo
uznemiravam, pogotovo što ste mi ranije tako puno pomogli.” Mel se
skoro zagrcnula zbog toga. Gospođa O’Del bila je sumnjičava,
neprijateljski nastrojena i osorna. Baš onakva, pomislila je Mel dok se
zagrejavala da napravi izvinjavajući osmeh, kakva će i sada biti.
„Pogledala sam Vašu sliku.” Gospođa O’Del je klatila svoju ćerku na
svom boku. „Rekla sam Vam sve što znam. Baš kao što sam rekla i
policiji.”
„Znam. I sigurna sam da je Vama nezgodno kada Vas neko stalno
prekida dok ste ovako zauzeti.” Mel je zakoračila preko male igračke
vatrogasca koja je stajala pored prevrnutog, malog vatrogasnog kamiona.
„Ali, vidite, prozori Vaše dnevne sobe gledaju tačno na mesto gde je
otmičar bio navodno parkiran.”
Gospođa O’Del je spustila ćerku i mala devojčica je gegajući se otišla
do televizora i sela ispred njega. „Pa?”
„Pa nisam mogla da ne primetim kako su čisti Vaši prozori. Najčistiji
u celoj zgradi. Znate, ako pogledate odavde do kraja ulice, oni sijaju kao
dijamanti.”
Laskanje je oteralo bore, nastale mrštenjem, sa čela gospođe O’Del.
„Ponosim se svojom kućom. Ne smeta mi nered - sa dvoje dece lako se
napravi, ali ne podnosim prljavštinu.”
„Da, gospođo. Ĉini mi se da kada Vam prozori tako izgledaju to
znači da se dosta brinete o njima.”
„Pričajte mi o tome. Kad ţivite ovako blizu vode lako dobiju tu
skramu od soli.” Brzim okom majke primetila je preko ramena šta se
dešava. „Bili, nemoj da beba stavlja te prljave vojnike u usta. Daj joj tvoj
kamion.”
„Ali, mama...”

~ 52 ~
 Knjige.Club Books

„Samo malo.” Zadovoljna što će je poslušati, gospođa O’Del je

ponovo pogledala Mel. „Gde sam ono stala?” „Kod skrame od soli”, brzo
je rekla Mel.
„Naravno. I prašina i prljavština zbog automobila koji ovuda prolaze.
Otisci prstiju.” Skoro se nasmejala. „Izgleda da uvek jurim nečije otiske
prstiju.”
Da, pomislila je Mel, i ja.
„Sigurno Vam treba puno rada da stan ovako izgleda pored dvoje
dece.”
„Ne misle svi tako. Neki ljudi smatraju da ako ne nosiš tašnicu i ideš
na posao u kancelariju svaki dan, kao da i ne radiš.”
„Oduvek sam smatrala da su odrţavati domaćinstvo i porodicu
najvaţnija zanimanja koja postoje.”
Gospođa O’Del je izvadila krpu za brisanje koja je visila iz zadnjeg
dţepa njenog šortsa i obrisala površinu stolac „Dobro.”
„A prozori”, rekla je Mel, polako je vodeći unazad. „Pitam se koliko
često morate da njih perete.”
„Svakog meseca, tačno kao sat”
„Imate zaista dobar pogled na komšiluk.”
„Nemam vremena da špijuniram svoje komšije.”
„Ne, gospođo. Ali moţda nešto slučajno primetite.”
„Pa nisam lepa. Videla sam tog čoveka kako se muva unaokolo.
Rekla sam Vam to.”
„Da, jeste. Razmišljala sam, ako se desilo da ste prali prozore, moţda
ste ga tamo primetili. Pretpostavljam da Vam treba oko sat vremena da
to uradite...”
„Ĉetrdeset pet minuta.”
„Uh, uh! Pa da je on bio ovde toliko dugo u kolima, to bi Vam se
učinilo neobičnim, zar ne?”
„Izašao je iz kola i muvao se okolo.”
,,Oh?” Mel se pitala da li bi smela da izvuče svoju sveščicu. Odlučila
je da je moţda bolje da sada priča, a da kasnije sve zapiše.
„Oba dana”, dodala je gospođa O’Del.
„Oba dana?”
„Prvog dana sam prala prozore, a drugog dana sam prala zavese.
Zaista nisam ništa mislila o tome. Ne zabijam nos u tuđa posla.”

~ 53 ~
 Knjige.Club Books

„Ne, sigurna sam da to ne radite.” Ali ja to radim pomislila je Mel dok

joj je srce lako lupalo. Ja to radim. I samo mi još malo treba. „Da li se sećate
koji je dan bio kada ste ga primetili?”
„Prozore sam prala prvog u mesecu, kao i uvek. Nekoliko dana
kasnije primetila sam da su zavese malo prljave, pa sam ih skinula i
oprala. Videla sam ga kako prelazi ulicu i ide po pločniku.”
„Dejvid Merik je otet četvrtog maja”
Gospođa O’Del se ponovo namrštila, a zatim bacila pogled na svoju
decu. Kada je bila sigurna da se prepiru i da ne obraćaju paţnju,
klimnula je glavom. „Znam. I, kao što sam Vam ranije rekla, to mi slama
srce. Tako mali, beba, ukraden praktično iz majčinog naručja. Nisam
puštala Bilija da ide sam čitavog leta.”
Mel je poloţila svoju ruku na njenu mišicu da bi se povezale kao dve
ţene. „Ne morate da poznajete Rouz Merik da bi ste shvatili kroz šta
prolazi. Vi ste majka.”
To je doprlo do nje. Mel je primetila po tome kako su oči gospođe
O’Del postale malo vlaţne. „Volela bih da mogu da Vam pomognem.
Nisam ništa više videla od onoga što sam rekla. Sećam se samo da sam
mislila da je ovaj kraj bezbedan. Da ne morate da se brinete ako pustite
dete da se igra po ulici sa drugarima. Niko ne bi trebalo da se brine
svakog dana da li će neko doći, izabrati tvoje dete i odvesti ga sa sobom.”
„Ne, nikako. Rouz i Sten Merik ne bi trebalo da se pitaju da li će
ponovo videti svog sina. Neko je odvezao Dejvida, gospođo O’Del. Neko
ko je bio parkiran baš ispod Vašeg prozora. Moţda tada niste obraćali
paţnju, ali kada biste mogli na trenutak da osveţite sećanje i ponovo
razmislite... Moţda ste primetili njegov automobil, neku sitnicu u vezi sa
tim kolima.”
„Na tu staru krntiju? Uopšte nisam obraćala paţnju.”
„Da li je bio crn? Crven?”
Gospođa O’Del je slegnula ramenima „Bio je prljav. Moţda je bio
braon. Moţda je bio i zelen pod svom tom prljavštinom.”
Mel je isprobala svoju veru. „Tablice, pretpostavljam nisu iz
Kalifornije?”
Nakon što je razmislila za trenutak, gospođa O’Del je odmahnula
glavom. „Ne. Pretpostavljam da sam se moţda pitala zašto sedi tu u
kolima. Ponekad vam misli odlutaju dok radite i ja sam mislila da
verovatno dolazi da poseti nekoga i čeka da se taj neko vrati kući.

~ 54 ~
 Knjige.Club Books

Onda sam zaključila da nije mnogo prešao pošto je imao kalifornijske

tablice.”
Mel je stišavala svoje uzbuđenje i u glavi drţala prekrštene prste.
„Kada sam bila mala, uvek sam igrala tu igricu. Moja mama i ja smo
mnogo putovale i ona se trudila da me nečim uposli. Pretpostavljam da
znate kako je kada putujete kolima sa decom.”
Gospođa O’Del je prevrnula očima. Po prvi put u njima se video
tračak humora. ,,Oh, znam!”
„Uvek sam pokušavala da napravim reč od slova na tablicama, ili da
smislim neko smešno ime kada bi na njima stajali inicijali.”
„Isto to radi i Bili. Dovoljno je star. Ali beba...”
„Moţda ste slučajno videli broj na tablicama dok ste radili, i ne
razmišljajući o tome. Znate na šta mislim?” Mel je videla da je ona zaista
pokušala da se seti. Napućila je usta, skupila oči, a onda je napravila
nestrpljiv pokret svojom krpom za brisanje i prekinula sa tim. „Imam
mnogo vaţnijeg posla na pameti. Videla sam da su u pitanju
kalifornijske tablice, kao što sam rekla, ali nisam stajala tamo i igrala
igrice.”
„Ne, naravno da ne, ali ljudi ponekad primete neke stvari, a da toga i
nisu svesni. Tako da, kada ponovo razmislite...”
„Gospođice...”
„Saderland”, rekla joj je Mel.
„Zaista bi ţelela da Vam pomognem. Moje srce saoseća sa tom
jadnom ţenom i njenim muţem. Ali imam naviku da gledam samo svoja
posla i ne dalje od toga. Sada, nemam ništa više da Vam kaţem i već
kasnim sa svojim poslovima”
Primećujući zid koji je upravo podigla, Mel je izvadila svoju
vizitkartu. „Ako se setite bilo čega u vezi sa tim tablicama, bilo čega,
hoćete li me pozvati?”
Bili je došao do njih. „Pisalo je kao mačka.”
„Bili, ne prekidaj ljude kada pričaju.”
On je slegnuo ramenima i odvezao svoj vatrogasni kamion sve do
sestrine noge da bi je nasmejao.
„Gde je pisalo kao mačka?”, upitala je Mel.
„Na kolima.” Bili je napravio zvuk kao da imitira zvuk motora
automobila. ,,K-a-t, tako se piše mačka na engleskom cat”, pevao je, a
njegova majka je uzdahnula.

~ 55 ~
 Knjige.Club Books

„Ne piše se mačka sa k. Piše se c-a-t. Ne mogu da verujem da ideš u

drugi razred...”
Mel je stavila ruku na mišicu gospođe O’Del. „Molim Vas”,
promrmljala je, a zatim čučnula ispred Bilija. „Da si ti video ta kola dole,
Bili, ta prljava braon kola?”
„Naravno. Kada sam dolazio kući bila su tamo. Fredijeva mama je
vozila.”
„Decu iz škole” rekla je tiho gospođa O’Del.
„Stala je baš iza tih kola. Ne volim da se vozim sa Fredijem, zato što
on štipa.”
„Da li si se igrao igrice sa tablicama na tim braon kolima?”, pitala je
Mel.
„Volim kada piše kao neka reč na njima. Kao kat”
„Da li si siguran da su ta kola bila braon, a ne neka druga koja si
video na putu iz škole?”
„Ne, zato što su ta kola bila parkirana čitave nedelje tu dok me je
vozila Fredijeva mama. Ponekad su bila na drugoj strani ulice. A onda
kada je bio mamin red da vozi, više ih nije bilo.”
„Da li se sećaš brojeva na njima, Bili?”
„Ne volim brojeve. Slova su bolja. Kat”, ponovio je, a zatim je
pogledao u majku. „Ako se tako ne kaţe mačka na engleskom, kako se
onda kaţe?”
Smešeći se, Mel ga je poljubila u taj čokoladni obraz. „Ovog puta
ovako se kaţe hvala. Hvala puno.”

Mel je skoro pevala kada se vratila u Saderland istrage. Imala je nešto.

Moţda je to bilo samo pola onoga što je pisalo na toj tablici i moţda je
informacija poticala od malog dečaka, ali imala je nešto.
Uključila je govornu poštu. A zatim otišla u kuhinju da uzme sok.
Zadovoljan smešak igrao joj je na usnama dok je preslušavala govornu
poštu.
Rekla je sebi da je to bio dobro obavljen istraţivački posao. Tako se to
radi. Upornost nije škodila. Nije mogla ni da zamisli da bi policija uspela
da se pribliţi Biliju O’Delu, niti da bi pomislili da bi on mogao biti u
stanju da bude svedok.

~ 56 ~
 Knjige.Club Books

Dobar istraţni rad, upornost i - predosećaj. Mel je verovala u

predosećaje, kao što je verovala da su oni deo istraţivačkog rada. Ipak, to
je bilo daleko od vizije vidovnjaka.
Osmeh joj se pretvorio u zlobni smešak kada je pomislila na
Sebastijana. Moţda mu se posrećilo sa crteţom i sa automobilom, ali
moţda je u pitanju, baš kao što je ranije pomislila, neka veza u sluţbi
koja mu je dala sve ove podatke.
Ne bi imala ništa protiv da mu natrlja na nos ove nove informacije.
Pomislila je, osećajući se milosrdno, da on nije bio baš loš. Bio je u
redu kada su veče pre podelili burger. Nije bilo više onih idemo - za šta je
bila sigurna da ih je potpuno iskorenila. I takođe nije bio sablasan prema
njoj.
Setila se da su, zapravo, razgovarali. Uglavnom o knjigama i
knjigama, tim tipičnim stvarima za razgovor, ali je on bio zanimljiv.
Kada je nije nervirao, glas mu je bio prilično prijatan, samo sa naznakom
irskog izgovora.
Taj izgovor se više čuo onda kada joj je nešto mrmljao, klizeći svojim
usnama preko njenih.
Osetivši se neprijatno zbog toga, odmahnula je glavom. Nije ţelela da
razmišlja o tome. I ranije su je ljubili, nije imala ništa protiv toga.
Jednostavno više je volela da sama izabere vreme i mesto.
I ako ranije nije tako reagovala, to je bilo zato što ju je potpuno
iznenadio.
To se, naravno, neće ponoviti.
Zapravo, kako se stvari razvijaju neće joj biti potreban Sebastijan
Donovan i njegove čarolije. Imala je nekoliko veza u odeljenju za
motorna vozila u policiji i kad ih bude pozvala sa ovom delimičnom
registracijom oni će...
Misli su joj se prekinule, pošto je sa govorne pošte čula Sebastijanov
glas.
„Ah, Saderlandova, ţao mi je što nisi tu. Pretpostavljam da negde
nešto špijuniraš.”
Napravila je grimasu prema aparatu. To nije neka zrela reakcija,
priznala je, ali smeh u njegovom glasu je to zahtevao.
„Mislio sam da bi te zanimale neke nove informacije. Bavio sam se
tim kolima. Zadnja leva guma je skoro ćelava - što našem čoveku moţe
zadati mnogo muka budući da mu je rezervna guma bušna.”

~ 57 ~
 Knjige.Club Books

„Pusti me s tim, Donovane”, promrmljala je. Ustala je, rešena da

isključi govornu poštu i taj glas.
,,Oh, usput, kola imaju kalifornijske tablice. KAT 2544.”
Melina usta su se otvorila, dok je prst oklevao da pritisne dugme.
„Pretpostavljam da ćeš lakše obavljati svoj detektivski posao sa tom
sitnicom. Obavesti me šta si rešila, hoćeš li, ljubavi? Biću kod kuće
večeras. Dobar lov, Meri Elen.”
„Ti...”, zaškripala je zubima i isključila govornu poštu.
To joj se nije dopalo. To joj se nije nimalo dopadalo, ali prebacila je u
manju brzinu i počela da se penje uz uzak, neravan put koji je vodio do
Sebastijanove kuće. Ni na trenutak nije poverovala da je sanjao broj
registarskih tablica - ili kako god je već rekao - ali pošto joj je to dojavio,
osećala se obaveznom da ide dalje.
Kada je stigla na vrh prilaza, osećanja su joj bila nešto između
ushićenja zbog napretka u slučaju i nerviranja što ponovo mora sa njim
da sarađuje. Biće profesionalna, obećala je sebi kada je zaustavila svoj
automobil između harlija1, koji je moćno izgledao, i novijeg modela mini-
kombija.
Nakon ,što se popela stepenicama, oštro je pokucala na vrata. Zvekir
kojim je pokucala bio je mesingana figura vuka koji je reţao. Privučena
time, Mel se igrala njom dok je čekala. Kako nije bilo odgovora, Mel je
uradila ono što je prirodno sledilo. Provirila je kroz prozore.
Nije nikoga videla, samo veliku dnevnu sobu sa jedne strane i
očaravajuću biblioteku sa druge strane. Da joj je to savest dozvoljavala,
okrenula bi se i otišla kući. Ipak, kada bi to uradila, to bi bilo kukavički i
jadno. Umesto toga, sišla je niz stepenice i krenula da ide oko kuće.
Mel ga je ugledala kako stoji u ograđenom otvorenom prostoru i
prisno grli jednu vitku plavušu u širokim farmerkama. Smejali su se, a
zvuk koji su zajedno pravili bio je prisan kao i sam njihov stav.
Udario ju je talas vrućine. Nije joj bilo stalo da li ima neku ţensku,
bilo joj je svejedno sve i da ima čitav prokleti harem. Ovo je bio posao.
Ipak, činjenica da je bezosećajno poljubio jednu ţenu jednog dana, a
da se sledećeg dana grli sa drugom, govorila joj je kakva je vrsta
muškarca bio Sebastijan Donovan.
Jedan gmizavac.

1
Motor Harley Davidson - prim. prev.

~ 58 ~
 Knjige.Club Books

Uprkos svemu, ona će se ponašati poslovno. Gurnuvši ruke u

dţepove krenula je preko travnjaka prema trošnoj ogradi.
„Hej, Donovane!”
Okrenuli su se oboje, i muškarac i ţena. Mel je mogla da vidi da ţena
ne samo da je vitka i plava, već i predivna. Potpuno predivna, smirenih
sivih očiju i mekih punih usana, koje su se već izvile u poluosmeh.
Mel se osećala kao veliki mešanac pred sjajnim čistokrvnim psom.
Dok se mrštila, Mel je videla kako je on promrmljao ţeni na uvo,
poljubio je u slepoočnicu, a zatim se naslonio na ogradu.
„Kako si, Saderlandova?”
„Dobila sam tvoju poruku.”
„Pretpostavio sam da jesi. Ana, ovo je Mel Saderland, privatni
istraţitelj. Mel, Anastastija Donovan, moja rođaka.”
„Drago mi je.” Ana je ispruţila ruku kada se Mel pribliţila ogradi.
„Sebastijan mi je ispričao o slučaju na kom radite. Nadam se da ćete brzo
naći dete.”
„Hvala.” Mel je prihvatila ruku. Bilo je nečeg tako smirujućeg u vezi
sa tim glasom, dodirom, da je osetila kako je njena napetost nestala.
„Pomalo napredujem.”
„Dečakovi roditelji mora da su izvan sebe.”
„Uplašeni su, ali se drţe nekako.”
„Sigurna sam da im pomaţe to što imaju nekoga ko toliko pokušava
da im pomogne.”
Anastasija je napravila korak unazad, ţeleći nekako da pomogne.
Međutim, kao i Sebastijan, naučila je da ne moţe da bude sve svim
ljudima,
„Sigurna sam da imate posla”, nastavila je.
„Ne ţelim da vas prekidam.” Mel je bacila letimičan pogled ka
Sebastijanu, a zatim je pogledala preko njegovog ramena gde su se
nalazili konji. Zadovoljstvo je brzo prešlo preko njenog lica pre nego što
je skrenula pogled. „Treba mi samo minut.”
„Ne, samo polako.” Graciozna kao srna, Ana se prebacila preko
ograde. „Upravo sam se spremala da odem. Hoćeš li moći u bioskop
sutra uveče, Sebastijane?”
„Ĉiji je red?”
„Morganin. Rekla je da joj se gleda neko ubistvo, tako da ćemo
gledati neki triler.”
~ 59 ~
 Knjige.Club Books

„Naći ćemo se,” Nagnuo se preko ograde da je još jednom poljubi.

„Hvala za buhač2.”
„Zadovoljstvo je moje. Dobro došao kući. Drago mi je što smo se
upoznale, Mel.”
„Da. Drago mi je.” Mel je gurnula kosu sa očiju i posmatrala
Anastasiju kako prelazi preko travnjaka.
„Da, ona je predivna, zar ne?”, rekao je lagano Sebastijan. „Predivna i
spolja i iznutra.”
„Delujete prilično bliski, za rođake.”
Usne su mu se nasmejale. „Da, jesmo. Ana, Morgana i ja proveli smo
dobar deo detinjstva zajedno, ovde i u Irskoj. I, naravno, kada imate
nešto zajedničko, nešto što vas odvaja od onoga što je uobičajeno, teţite
da se drţite zajedno.”
Podiţući obrvu, Mel se okrenula prema njemu. „Hoćeš da ti
poverujem da je i ona vidovita?”
„Ne baš. Ana ima drugačiji talenat.” Krenuo je rukom da skloni
Meline šiške. „Ali ti nisi došla ovde da bismo razgovarali o mojoj
porodici.”
„Ne.” Malo se pomerila, tek toliko da ne bi mogao da je dotakne, i
pokušavala je da smisli kako da mu se zahvali na najmanje poniţavajući
način. „Proverila sam tablice. Već sam znala pola registarskog broja kada
sam dobila tvoju poruku.”
,,Oh?”
„Našla sam svedoka.” Nije bilo šanse da mu prizna koliko je naporno
radila da bi dobila ta tri slova. „U svakom slučaju, pozvala sam moju
vezu iz odeljenja za motorna vozila i proverila sam tu registraciju.”
„I?”
„Kola su registrovana na Dţejmsa T. Parklanda. Adresa je u
Dţejmsburgu.” Oslonivši se jednom nogom na niţu prečku na ogradi,
nagnula se na nju dok joj se vetar poigravao kosom. Volela je miris konja.
Samo posmatranje kanja ju je opuštalo. „Išla sam tamo. On je
odmaglio. Gazdarica je bila prilično pričljiva. Pošto joj nije platio kiriju za
dva meseca.”
Kobila je došla do ograde i zakačila Melino rame. Istog trenutka je
podigla ruku da pomiluje glatki, beli obraz. „Dosta toga sam čula o

2
Vrsta biljke - prim. prev.

~ 60 ~
 Knjige.Club Books

Dţimiju. On je onaj tip koji samo priziva nevolju. Ne izgleda loše - i

citiram - uvek je imao izvrnute dţepove. Mada je uvek uspevao da ima
dovoljno za pakovanje piva. Gazdarica tvrdi da se prema njemu
odnosila... kao majka... Ali ja imam neki osećaj da ta ljubav nije bila tako
platonska. U protivnom ne bi bila toliko besna.”
„Kirija za dva meseca”, podsetio ju je Sebastijan, posmatrajući način
na koji je Mel mazila konja.
„Uh - uh! To je bilo baš lično. Imala je onaj ogorčeni ton koji ţene
poprime kada ih neko otkači.”
Sebastijan je nagnuo glavu verujući Melinoj intuiciji. „Zbog čega je
bila još više spremna da priča - nekom ko bi je razumeo.”
„Pa da. Rekla je da voli da se kladi. Uglavnom na sport, ali bilo šta bi
ga zadovoljilo. Prilično se duboko uvalio u to poslednjih nekoliko
meseci, kada je počeo da ima i posetioce.” Bacila je brzi pogled na
Sebastijana.
„Posetioce koji imaju slomljene noseve i ispupčenja ispod odeće gde
obično što je pištolji. Pokušao je da joj traţi nešto gotovine, ali ona tvrdi
da nije imala. Onda je rekao da je pronašao način kako da se izvuče iz
toga jednom zauvek. Poslednjih nekoliko dana bio je zaista nervozan,
uznemiren i kao da je na iglama. Zatim je nestao. Poslednji put ga je
videla nedelju dana pre Dejvidovog kidnapovanja.”
„Zanimljiva priča.”
„Imam sa čim da radim. Mislila sam da bi i ti to ţeleo da znaš.”
„Šta je sledeći korak?”
„Pa boli, ali morala sam da kaţem lokalnoj policiji sve što znam. Što
više ljudi traţi starog Dţimija, to bolje.” Sebastijan je rukom prešao preko
Psihine slabine. „On je sada onoliko udaljen od Montereja koliko
moţeš biti a da još uvek ostaneš u drţavi.”
„Da, pretpostavljam da je on...”
„Ja ne pretpostavljam.” Sebastijan ju je pogledao tim neodoljivim
pogledom. „Ja znam. Putuje u Novu Englesku, još uvek suviše nervozan
da bi se skrasio na jednom mestu.”
„Vidi, Donovane...”
„Kada si pretraţivala njegovu sobu, da li si primetila da je na drugoj
fioci dole drška rasklimana?”
Primetila je, ali ništa nije rekla.

~ 61 ~
 Knjige.Club Books

„Ne igram se igrice sa tobom, Mel” rekao je nestrpljivo Sebastijan.

„Ţelim što pre i brţe da vratimo tog dečaka. Rouz polako gubi nadu.
Kada je potpuno izgubi, moţe učiniti nešto strašno.”
Trenutni strah zgrabio je Mel za vrat groznim prstima. „Šta hoćeš da
kaţeš?”
„Znaš šta hoću da kaţem. Iskoristi uticaj koji imaš. Postaraj se da ga
traţe policija Nju Hempšira i Vermonta.
On sada vozi Tojotu. Crvenu. Tablice su i dalje iste.”
Ţelela je da ne misli na to, ali nije mogla. „Idem da vidim Rouz.”
Pre nego što se udaljila od ograde, poloţio je svoju ruku preko njene.
„Pozvao sam Rouz pre nekoliko sati. Biće dobro neko vreme.”
„Rekla sam ti da ne ţelim da zna ništa od ovoga.”
„Ti radi na svoj način, ja ću na svoj.” Ruka mu je stegla njenu. „Bilo
joj je potrebno nešto, nešto za šta bi mogla da se uhvati, da prebrodi još
neku noć kada uđe u sobu i vidi praznu kolevku. To sam joj pruţio.”
Osetila je nešto od njega, nešto tako slično njenom sopstvenom
strahu i uznemirenosti da je popustila. „U redu, moţda je to trebalo
uraditi. To ne mogu da osporim, ali ako si u pravu da je Parkland sada u
Novoj Engleskoj...”
„Nećeš ga ti prva uhvatiti.” Nasmejao se Sebastijan, sada opušteno.
„A to te izluđuje.”
„Tu si u pravu.” Oklevala je, duboko uzdahnula, a zatim odlučila da
sve kaţe. „Imam jednog saradnika u Dţordţiji.”
„Imaš dalekoseţne veze, Saderlandova.”
„Provela sam oko dvadesetak godina putujući širom zemlje. U
svakom slučaju, postoji tamo advokat koji će me spojiti sa istraţiteljem u
koga ima poverenja. Iz kolegijalnosti moći će da proveri nešto.”
„Da li to znači da prihvataš činjenicu da je Dejvid u Dţordţiji?”
„To znači da ne ţelim da rizikujem. Da sam sigurna, sama bih otišla
tamo.”
„Kada budeš sigurna, ja ću ići sa tobom.”
„Dobro.” I tada će se pakao zamrznuti. Ništa više večeras nije mogla
da uradi, ali imala je od čega da počne. I to je bilo više do onoga što je
znala, bila je prinuđena da prizna pre nego što se pojavio Sebastijan. „Da
li je taj tvoj posao u glavi kao neke posebne moţdane aktivnosti, kao što
proučavaju na univerzitetu u Kolumbiji i sličnim mestima?”

~ 62 ~
 Knjige.Club Books

Morao je da se nasmeje. Jednostavno bilo joj je u prirodi da pokuša

da nađe logično objašnjenje za neopipljivo. „Ne. Ne baš. Ono na šta ti
misliš je dodatno čulo koje većina ljudi ima - u određenoj meri - i obično
bira da ne obraća paţnju na njega. Ti mali uvidi, predosećaji, deţa vi. Ja
sam manje-više i jedno i drugo.”
Ţelela je nešto opipljivije, logičnije, ali sumnjala je da bi to dobila.
„Meni to zvuči prilično čudno.”
„Ljudi se obično plaše onoga što im je čudno. Bilo je vremena u
istoriji kada su ljudi bili toliko uplašeni da su vešali ili spaljivali one koji
su se činili drugačijima.” Paţljivo ju je proučavao drţeći i dalje svoju
ruku preko njene na ogradi. „Ali ti se ne plašiš, zar ne?”
„Tebe?” Brzo se nasmejala. „Ne, ne plašim te se, Donovane.
„Moţda se uplašiš pre nego što bude gotovo”, rekao je više za sebe.
„Ipak, često osećam da je najbolje biti u sadašnjosti, bez obzira na to šta
znaš o tome šta će biti sutra.”
Mel je savila prste skoro ispustivši dah zbog nagle vreline koja kao
da je prešla na njenu ruku sa njegovog dlana. Lice mu je bilo mirno.
„Voliš konje.”
„Molim?” Osetivši se nelagodno izvukla je ruku. „Da, naravno. Ko ih
ne voli?”
„Da li znaš da jašeš?”
Slegnula je ramenima. Vrelina je nestala, ali imala je osećaj na ruci
kao da ju je drţala suviše blizu plamena svece. „Jednom sam jahala.
Mada, ne u poslednjih nekoliko godina.”
Sebastijan nije ništa rekao, ali pastuv je podigao glavu kao da je čuo
neki znak. Došao je kasom do ograde i kopitama udarao o zemlju.
„Ovaj izgleda kao da ima zanimljivu narav.” I dok je to izgovarala,
Mel je pruţala ruku da ga dotakne. „Znaš da si prelep, zar ne?”
„Moţe da napravi haos” rekao je Sebastijan. „Ali isto tako, ako ţeli,
moţe biti neţan. Psiha će se oţdrebiti za nekoliko nedelja, pa će moći da
se jaše. Međutim, ako ţeliš, moţeš probati i Erosa.”
„Moţda, jednom.” Spustila je ruku pre nego što je nagon da ga sad
odmah isproba postao suviše jak da bi mogla da mu odoli. „Bolje da
krenem sada.”
Klimnuo je glavom pre nego što je nagon da je pita da ostane postao
suviše jak da bi mogao da mu se odupre. „To što si tako brzo ispratila
Parklanda je zaista dobar posao.”

~ 63 ~
 Knjige.Club Books

Bila je dovoljno iznenađena zbog tog komplimenta da je malo

pocrvenela. „To je bio rutinski posao. Kada bih mogla da nađem put do
Dejvida, to bi bio dobar posao.”
„Počećemo od pustinje.” I to brzo. Veoma brzo. ,,Saderlandova, šta
kaţeš na film?”
Zatreptala je. „Izvini?”
„Kaţem šta kaţeš na film?” Samo malo se okrenuo prema njoj. Mel
nije mogla tačno da kaţe zašto joj je taj pokret izgledao kao neka pretnja.
Ili zašto je ta pretnja izgledala tako uzbudljivo. „Sutra uveče”, nastavio
je. „Moje rođake i ja idemo u bioskop. Mislim da bi ti moja porodica bila
zanimljiva.”
„Nisam baš dobra u druţenju.”
„Ovo će biti vredno truda.” Preskočio je ogradu graciozno kao i Ana,
ali ovog puta Mel nije pomislila na jelena. Pomislila je na vuka. Sada, bez
ograde koja ih je razdvajala, pretnja i uzbuđenje, sazreli su. „Par sati
zabave - da razbistriš misli. Nakon toga, moţda ćemo ti i ja negde morati
da idemo.”
„Ako nameravaš da se izraţavaš u zagonetkama, nigde nećemo
stići.”
„Veruj mi.” Stavio je ruku na njen obraz. Njegovi prsti su tu tako
lagano počivali kao krila leptira, ali ona nikako nije mogla da ih skloni.
„Jedno veče sa Donovanima biće dobro za oboje.”
Znala je da će joj glas zvučati kao da je bez daha, pre nego što je
progovorila i zbog toga ga je proklinjala. Samo joj je stavio ruku na lice.
„Odlučila sam prilično čvrsto da ništa u vezi sa tobom ne moţe biti
dobro za mene.”
Tada se nasmejao, razmišljajući kako je večernje svetlo laskalo njenoj
koţi, kako je opreznost davala dodatnu privlačnost njenim očima. „To je
samo poziv u bioskop, Mel, nije prosidba. Barem ne baš onakva kakvu si
jutros odbila od usamljenog čoveka na trećem spratu Rouzine zgrade.”
Oprezno je zakoračila unazad. To je mogao biti dobar pogodak.
Izuzetno dobar. „Kako si znao za to?”
„Pokupiću te, film počinje u devet. Moţda ću ti onda objasniti.”
Ispruţio je ruku pre nego što je uspela da odbije. „Rekla si da me se ne
plašiš, Saderlandova. Dokaţi to.”
Savršeno odigrano. Oboje su to znali. „Ja plaćam za sebe. To nije
sastanak.”
„Ne, zaista.”
~ 64 ~
 Knjige.Club Books

„Onda, u redu. Sutra uveče.” Napravila je korak unazad, a onda se

okrenula. Bilo joj je lakše da razmišlja, shvatila je to, kada ga nije gledala
licem u lice, ili kada nije piljila u te strpljive oči koje su se zabavljale.
„Vidimo se”
„Da”, promrmljao je. „Sigurno.”
Dok ju je posmatrao kako odlazi, osmeh mu je polako nestajao sa lica.
Ne, to nije bio sastanak. Sumnjao je da će u njihovoj vezi postojati nešto
tako jednostavno kao što je sastanak. I, mada daleko od toga da mu je
ta pomisao odgovarala, već je znao da će biti u vezi.
Kada je stavio ruku preko njene, pre nego što ju je ona istrgla zbog
iznenadnog naleta vreline, video je. Nije pogledao, ne svesno, ali je
video.
Njih dvoje pod poslednjom ruţičastom svetlošću sumraka. Njena
koţa kao zrela breskva pod njegovim rukama. Strah u njenim očima,
strah i nešto jače od straha. Kroz otvorene prozore prvi pokreti noćnih
stvorenja, te tajne noćne pesme.
I video je gde su bili. Gde će biti, bez obzira što će svako od njih
pokušati da to odbije.
Mršteći se, Sebastijan se okrenuo i pogledao gore prema širokom
prozoru koji je sada svetlucao pod zalaskom sunca. Iza tog prozora
nalazio se krevet u kom je spavao, i sanjao. Krevet koji će deliti sa Mel
pre nego što leto bude gotovo.

~ 65 ~
 Knjige.Club Books

Peto poglavlje

Mel je imala mnogo posla tokom dana. Završavala je neke slučajeve u

vezi sa nestalim osobama, postavljala osnove za slučaj moguće prevare
osiguranja kod Anderajtera i slučaj malog dečaka koji ju je zaustavio na
ulici kako bi je unajmio da mu nađe nestalog psa.
Sloţila se da uzme slučaj nestalog kučeta za napojnicu od dva dolara
i sedam centi - sve u sitnini. Bilo joj je milo oko srca kada je videla dečaka
kako odlazi miran, pošto je slučaj u rukama profesionalaca.
Usput je večerala za svojim stolom. Ţvaćući pomfrit i ukiseljen kapar,
obavestila je o novostima policiju, vlasti u Vermontu i Novom
Hempširu. Stupila je u kontakt sa kolegom iz Dţordţije i spustila
slušalicu nezadovoljna.
Svi su traţili Dţejmsa T. Parklanda. Svi su traţili Dejvida Merika. Ali
ih niko nije pronalazio.
Kada je proverila vreme, pozvala je lokalnu kafileriju i dala im opis
nestale dţukele, kao i ime i telefon svoje male mušterije. Suviše nemirna
da bi ostala unutra, uzela je fotografiju koju joj je dao mališan na kojoj
se nalazio njegov ljubimac i otišla u obilazak.
Tri sata kasnije, našla je Konga, prikladno nazvanog mešanca
ogromnih proporcija, kako njuška po skladištu jedne obliţnje
prodavnice.
Koristeći dugački konopac koji joj je dao vlasnik prodavnice, uspela
je da dovede Konga do kola i smesti ga na sedište suvozača. Plašeći se da
bi pas mogao da iskoči tokom voţnje do njene kancelarije, Mel ga je
obmotala pojasom za vezivanje i dobila lizanje lica velikim mokrim
jezikom.
„Mnogo si hrabar”, promrmljala je kada je sela pored njega. „Misliš
da nisam shvatila da si pobegao kako bi jurio ţenske? Onaj tvoj klinac je
premro od brige gde si, i gde sam te našla? Ušuškanog u skladištu kako
jedeš dimljenu govedinu.”

~ 66 ~
 Knjige.Club Books

Umesto da izgleda kao neko koga su upravo izgrdili, pas je izgledao

kao da se smeje, jezik mu je virio iz usta, glavu je podigao prema vetru,
dok je Mel vozila preko parkinga.
„Zar ne znaš šta znači odanost?” upitala ga je. Kong je pomerio svoje
ogromno telo, stavio veliku glavu na njeno rame i zastenjao. „Naravno,
naravno. Znam kakav si ti, druţe. Voliš onoga sa kim si trenutno. Pa
zaboravi na mene. Provalila sam te.”
Podigla je ruku sa menjača i počeškala ga po uvetu.
Sebastijan je upravo parkirao svoj motor kada se Mel zaustavila
ispred kancelarije. Bacio je pogled na nju i na sto kila mišića i krzna, koji
su sedeli na suvozačkom mestu i smeškali se, u njenim malim kolima.
„Prava ţena. Ja sam mislio da izlazimo, a ti našla drugog pratioca.”
„On je više moj tip.” Prstima je uklonila kosu sa lica, mišicom je
obrisala poljupce psa sa obraza, a zatim je našla kraj uţeta kojim je pas
bio vezan. „Kako god, šta ti radiš ovde? Ooo!” rekla je pre nego što je on
uspeo da odgovori. „Bioskop. Da. Zaboravila sam.”
„Ti sigurno znaš kako da laskaš muškarcu, Saderlandova.” Sklonio
joj se s puta kada je odvezala psu pojas. „Lep pas.”
„Pretpostavljam da jeste. Hajde, Kong, voţnja je gotova.” Vukla je i
vukla, ali pas je samo sedeo tamo kezeći se i dahćući i, primetila je,
ostavljajući za sobom prašnjave, ţute dlake po njenom sedištu.
Uţivajući u ovoj predstavi, Sebastijan se oslonio na haubu kola. „Da
li si razmišljala o školi za dresuru?”
„O školi za potpunu promenu”, promrmljala je. „Ali on nije moj.”
Mel je stegla zube i ponovo se vratila psu. „Pripada jednoj mojoj
mušteriji. Dođavola, Kong, silazi odatle!”
Kao da je samo to čekao, pas je iskočio iz kola odgurnuvši Mel ka
Sebastijanu. Uhvatio ju je oko struka pošto je izgubila ravnoteţu i počela
da pada. Dok je polako dolazila do daha, Mel je mrko pogledala psa koji
je sada mirno sedeo na pločniku.
„Pravi si kreten, znaš to?”, rekla je Kongu. Kao da se potpuno sloţio
sa tim, pas je počeo da pokazuje čitav niz trikova. Legao je na zemlju,
prevrtao se, zatim je ponovo seo podigavši šapu u pozdrav.
Smejala se pre nego što je shvatila da je i dalje oslonjena o
Sebastijanove grudi - njegove veoma čvrste grudi. Istog momenta je
spustila svoje ruke na njegove i pokušala da ih skloni.
„Pusti me.”

~ 67 ~
 Knjige.Club Books

Sebastijan je stavio svoje ruke malo više, na njene mišice, pre nego što
je ona uspela da se oslobodi. „Stvarno si osetljiva na dodire,
Saderlandova.”
Zabacila je glavu. „Zavisi od toga ko me dodiruje.” Pošto je ţelela da
sačeka da joj se otkucaji srca ujednače, počela je ţustro da skida dlake
kučeta sa svojih farmerki. „Vidi, učini mi uslugu i ostani tu sa ovim
dlakavim licem dok ja obavim poziv. Postoji dete koje, iz razloga koje
ja ne razumem, ţeli ovu dţukelu nazad.”
„Samo napred.” Sebastijan je čučnuo i stavio svoje elegantne ruke
preko psa.
Samo nekoliko minuta nakon što je Mel ponovo izašla napolje, dečak
je trčeći jurio ka njima trotoarom, crveni povodac je poskakivao za njim.
,,Oh, vau! Kong! Oh, vau!”
Kao odgovor na to, pas je skočio do njega veselo lajući. Srušio je
dečaka - kao da igraju ragbi. Pali su na trotoar oduševljeno se prevrćući.
Jednom rukom okačenom o Kongov ogromni vrat dečak se smeškao
Mel. „Gospođo, Vi ste stvarno pravi detektiv. Baš kao na televiziji.
Hvala. Hvala puno. Zaista ste dobro uradili.”
„Hvala.” Mel je ispruţila ruku i prihvatila dečakov zvanični stisak
ruke.
„Da li Vam dugujem još nešto?”
„Ne, kvit smo. Treba da mu nabaviš jednu od onih pločica sa
njegovim imenom i tvojim brojem telefona. U slučaju da opet odluči da
krene na put.”
„U redu. Da, dobro.” Zakačio je crveni povodac za Kongovu ogrlicu.
„Sačekaj samo da mama vidi. Hajde, Kong, idemo kući.” Odperjali su,
pas je vukao dečaka za sobom. „Hvala”, ponovo je uzviknuo dok je
njegov smeh odzvanjao kroz večernji vazduh.
„U pravu je”, promrmljao je Sebastijan ne trudeći se da se odupre
nagonu da prođe svojim prstima kroz njenu kosu. „Dobro si uradila.”
Slegnula je ramenima, poţelevši da je nije tako dotakao ton njegovog
glasa, niti dodir njegove ruke. „Zaradim ono zbog čega me plate.”
„Mogu da se kladim da si na ovome baš mnogo zaradila.”
Smešeći se pomalo, okrenula se. „Hej, zaradila sam dva dolara i
sedam centi. To bi trebalo da mi bude dovoljno da kupim kokice.”
Prekinuo je njen smeh dotičući svojini usnama njene. To nije bio
poljubac... zaista... To je bilo... nešto više prijateljski.

~ 68 ~
 Knjige.Club Books

„Zbog čega si to uradio?”

„Eto onako.” Sebastijan je opkoračio svoj motor i bacio joj je kacigu.
„Penji se, Saderlandova. Mrzim kada zakasnim na film.”

Sve u svemu, nije to bio loš način da se stvari odvijaju. Mel je oduvek
uţivala u filmovima. To je bila jedna od njenih omiljenih zabava u
detinjstvu. Nije bilo vaţno da li si nova u školi kada bi se svetla ugasila i
kada bi ekran oţiveo.
U bioskopima se osećala bezbedno, oni su bili slični u bilo kom delu
zemlje, pruţajući joj tako poznato, utešno okruţenje. Miris kokica i
slatkiša, lepljivi podovi, ţagor ljudi dok su se smeštali u svoja sedišta.
Koji god film da se davao u El Pasu, verovatno je zabavljao ljude takođe i
u Talahasiju.
Mel im se stalno vraćala, s vremena na vreme tokom lutanja njene
majke, kradući nekoliko sati nedeljno da bi bila negde gde nije bilo vaţno
gde se nalazi ili ko je.
Osetila je isti osećaj anonimnosti ovde, sa muzikom koja se naglo
menjala i maglovitom neizvesnošću na platnu. Ubica je oholo koračao
ulicama, a Mel je, zajedno sa ostalim gledaocima, bila srećna što sedi i
posmatra drevni duel dobra i zla.
Sedela je između Sebastijana i njegove rođake Morgane. Njegove
prelepe rođake Morgane, primetila je Mel.
Ĉula je priče o Morgani Donovan Kirkland. Priče koje su govorile da
je ona veštica. Mel je smatrala da su te priče smešne - a sada su joj bile još
smešnije. Morgana je bila sve osim krešteće, smeţurane babe spremne
da zajaše metlu.
Ipak, pretpostavila je da su te priče išle u prilog poslu koji je obavljala
u svojoj prodavnici.
Sa druge Morganine strane nalazio se njen muţ Neš. Mel je znala da
je on uspešan i veoma cenjen scenarista čija su specijalnost bili horori.
Njegov rad izazvao je kod nje najmanje nekoliko prigušenih vrisaka zbog
čega se smejala sebi.
Neš Kirkland uopšte joj nije izgledao kao neki holivudski tip.
Iznenadio ju je svojom leţernošću i otvorenošću - i velikom
zaljubljenošću u svoju ţenu.
Tokom filma drţali su se za ruke, ali ne na onaj napadan način izliva
sentimentalnosti, zbog čega bi se Mel neprijatno osećala. Naprotiv, to je
bio tihi pokret koji je pokazivao bliskost, na čemu je Mel zavidela.
~ 69 ~
 Knjige.Club Books

Pored Sebastijana, sa druge strane, sedela je Anastasija. Mel se pitala

zašto ţena koja izgleda kao Ana nema pratioca. A onda je podsetila sebe
da je takva pomisao glupa i seksistička. Nije svaka ţena - uključujući nju
- smatrala neophodnim da svuda ide drţeći se za ruku sa muškarcem.
Mel je navalila na kokice i udubila se u film.
„Poješćeš sve to?”
„Hm?” Ometena, okrenula je glavu, a zatim ju je naglo povukla
unazad. Praktično je dotakla Sebastijanova usta. „Molim?”
„Deliš ili?”
Zurila je za trenutak. Zar nije bilo čudno kako su mu oči sijale u
mraku? Kada je prstom potapkao kutiju kokica u njenom krilu,
zatreptala je.
„O, da! Posluţi se.”
Posluţio se, uţivajući u njenoj reakciji na njega kao i u svakoj kokici
sa puterom.
Mirisala je na... sveţe. Sebastijan je drţao deo svoje paţnje na zapletu
i radnji, dok je drugi deo njegovog uma svojevoljno lutao. Smatrao je
prijatnim to što moţe da oseti miris njene koţe oprane vodom i
sapunom, jači od svih ostalih mirisa bioskopa. Kada bi se
potpuno prepustio začuo bi kako joj kuca srce. Pravilno, veoma pravilno
i snaţno, a onda je osetio naglo trzanje i usplahirenost kako se radnja
zagrevala na platnu.
Šta bi se desilo sa njenim pulsom kada bi je sada dodirnuo? Kad bi se
sada okrenuo i poljubio ta široka, nenašminkana usta?
Mislio je da zna. Mislio je da moţe da sačeka i pogleda.
Ipak, nije mogao potpuno da odoli da ne virne malo u njene misli.
Idiot! Ako već zna da je neko juri, zašto noću ide sama ulicom? Kako to da je
uvek žena glupa ili bespomoćna? I evo je - trči kroz park. Oh, naravno, savršeno
ima smisla da uvuče zadnjicu u žbunje gde će on moći da joj prereže vrat. Deset
prema jedan da će se saplesti... pa da. Oh, dobro, i zaslužuje da nadrlja.
Uzela je još kokica, a Sebastijan je odsutno čuo njenu ţelju kako bi
ţelela da su slanije.
Misli su joj se zaustavile, a zatim ponovo zaplele. Ono što je čitao u
njenoj glavi, videlo joj se na licu.
Osetila ga je. Nije razumela o čemu se radi, ali je osetila upad i
nagonski ga je sprečila da ide dalje.

~ 70 ~
 Knjige.Club Books

Ĉinjenica da je to uradila, činjenica da to moţe, zaintrigirala ga je.

Bilo je izuzetno retko da neko, sem njegove porodice, moţe da oseti
njegova proučavanja.
Ovde se krila neka moć, razmišljao je. Neiskorištena i svakako
poricana. Poigravao se sa idejom da ode malo dublje. Sedeći pored njega,
Ana se umešala.
„Ne budi nepristojan, Sebastijane”, rekla je blago.
Nevoljno popustivši, usmerio je svoju paţnju na film.
Krenuo je da uzme kokice i slučajno je zakačio svojim prstima
Meline.
Povukla je prste. On se nasmejao.

„Pica” rekla je Morgan a kada su izašli napolje. „Sa svim prilozima.”

Neš ju je uhvatio za ruku. „Mislio sam da si rekla da ţeliš meksičku
hranu.”
Nasmejala se i potapšala svoj stomak. „Predomislili smo se.”
„Pica”, sloţila se Ana. „Bez inćuna.” Uputila je osmeh Mel. „Šta
kaţeš na to?”
Mel je osetila kako se uključuje u krug dobrog društva. „Naravno to
zvuči...”
„Ne moţemo”, prekinuo ju je Sebastijan stavljajući ruku na njeno
rame.
Morgana je znatiţeljno napućila usta. „Koliko ja znam, ti nikada ne
odbijaš hranu, dragi moj.” Bacila je brzi smešak prema Mel. „Naš rođak
Sebastijan ima neverovatan apetit. Bila bi zapanjena.”
„Mel je suviše praktičnog uma da bi je nešto zapanjilo” rekao je
Sebastijan hladno, „Ono što izaziva čuđenje, ona samo odbaci.”
„Samo te mami.” Ana je brzo udarila Sebastijana u rebra. „Tako smo
se malo viđali u poslednje vreme. Zar ne moţeš samo još jedan sat,
Sebastijane?”
„Ne, večeras.”
„Pa ja mogu...” počela je Mel,
„Ja ću ispratiti damu do kuće.” Neš je namignuo. „Nije mi nikakav
problem da budem sam sa tri prelepe ţene.”

~ 71 ~
 Knjige.Club Books

„Ti si tako velikodušan, dušo.” Morgana je potapšala svog muţa po

obrazu. „Ipak, ja mislim da Sebastijan ima druge planove za svoju
damu.”
„Ja nisam njegova...”
„Tačno”, pojačao je stisak na Melinom ramenu. „Sledeći put.”
Poljubio je obe svoje rođake. „Budite blagoslovene.”
Zatim je skoro gurnuo Mel prema svom motoru.
„Slušaj, Donovane, rekli smo da ovo nije sastanak i moţda bi mi se
svidelo da idem sa njima. Gladna sam.”
Spremio je kacigu i stavio joj na glavu. „Nahraniću te na kraju.”
„Ja nisam konj”, promrmljala je Mel vezujući kacigu. „Mogu sama da
se hranim.” Dureći se malo, bacila je pogled na trio koji su ostavili. Nije
baš tako često izlazila sa grupom ljudi - a posebno ne sa grupom sa
kojom joj je bilo tako prijatno. Međutim, ukoliko je bila ljuta
na Sebastijana što su tako rano morali da odu, takođe je morala da bude i
zahvalna što ju je uopšte i pozvao da bude deo te grupe.
„Nemoj da se duriš.”
„Ja se nikada ne durim.” Stavila je svoje ruke na njegove bokove
zbog ravnoteţe pošto su se odmicali od ivice trotoara.
Uţivala je u voţnji motorom - u slobodi i riziku koji je pritom osećala.
Moţda, ukoliko počne bolje da zarađuje, nabavi sebi jedan. Naravno,
bilo bi mnogo praktičnije da kupi prvo ofarbana i servisirana kola.
Takođe, trebalo je da se zabavi sa tim curenjem u kupatilu. A i stvarno je
ţelela novu opremu za nadgledanje. Tehnika je bila papreno skupa.
Ipak, moţda će biti u stanju da za godinu dana to reši. Kako su stvari
sada išle, njen račun je skoro svakog meseca bio u plusu. Rasturanjem
tog lopovskog lanca i spašavanjem Anderajtera mogla bi da dobije čak i
neki bonus.
Pustila je da joj misli idu u tom pravcu dok joj je telo bezpogovorno
bilo oslonjeno na Sebastijanovo u krivinama. Mel nije bila svesna da su
joj ruke čvršće stegle Sebastijanov struk, ali on jeste.
Volela je taj osećaj vetra na licu, na koţi. I mada nije bila ponosna na
to, uţivala je zbog načina na koji je njeno telo odgovaralo njegovom, na
motoru koji je zavodljivo vibrirao ispod njih.
Imao je veoma... zanimljivo telo. To nije bilo teško primetiti, pošto su
delili tako mali prostor. Imao je mišićava leđa ispod koţne jakne glatke
kao puter. Ramena su mu bila prilično široka ili se to tako samo činilo
pošto su mu bokovi bili vitki i uski.
~ 72 ~
 Knjige.Club Books

Ruke su mu takođe bile mišićave. Ali morala je sebe da podseti kako

ona nije bila preterano oduševljena tim stvarima. Bila je samo
iznenađena da neko ko se bavi njegovim poslom - da tako kaţemo - bude
tako dobro građen.
Više kao neki teniski igrač nego kao prorok.
S duge strane, pretpostavljala je da je imao dovoljno vremena da
veţba ili da jaše svoje konje ili da se bavi bilo kakvom vrstom sporta koju
je voleo, između svojih vizija.
Počela je da se pita kako bi to izgledalo kada bi imala svog konja. Sve
dok nije skrenuo na istočni izlaz auto-puta nije uopšte obraćala paţnju
gde idu.
„Hej!” Prstima je čvrknula po njegovoj kacigi, „Hej, gospodine, ideš
pogrešnim putem!”
Ĉuo ju je dovoljno jasno, ali je odmahnuo glavom. „Šta? Da li si rekla
nešto?”
„Da, rekla sam nešto.” Ipak, uradila je baš ono što se nadao da će
uraditi. Priljubila mu se bliţe na sedištu i oslonila o njega. Osetio je
svaku oblinu. „Rekla sam da ideš pogrešnim putem. Moj stan je u
drugom pravcu, oko petnaest kilometara odavde.”
„Znam gde ţiviš.”
Naljutila se i trudila se da joj glas bude jači od zvuka motora. „Onda,
šta mi radimo ovde?”
„Lepo je veče za voţnju.”
Da, moţda jeste, ah niko nju nije pitao. „Ne ţelim da se vozim.”
„Ţelećeš ovog puta”
„Oh, da? Pa gde idemo?”
Sebastian je pretekao jedan auto i povećao brzinu. „U Jutu.”
Bilo je potrebno dobrih petnaest kilometara dok Mel nije uspela da
zatvori usta.

Tri sata ujutru, pod groznim svetlom parkinga iza kombinacije

benzinske pumpe i dragstora, Mel je osećala da joj je zadnjica utrnula
kao pod anestezijom.
Međutim, um joj nije bio utrnuo. Moţda je bila umorna, mrzovoljna i
sve ju je bolelo nakon četiri sata voţnje na motoru, ali mozak joj je sasvim
dobro radio.

~ 73 ~
 Knjige.Club Books

Trenutno ga je koristila da razvije strategiju kako da ubije Sebastijana

Donovana i da to učini savršenim zločinom.
Bila je prava šteta što nije ponela svoj pištolj. Tada bi mogla samo da
ga upuca. Ĉisto i brzo. Na nekom od puteva kojim su išli, mogla bi da
baci telo u neku jarugu, gde ga ne bi našli nedeljama. Moţda godinama.
Ipak bi je najviše zadovoljilo kada bi ga pretukla.
Bio je viši od nje nekoliko centimetara i teţi moţda dvadesetak
kilograma, svejedno, mislila je da moţe da ga sredi.
Onda bi se otarasila motora, sela u autobus i rano sledećeg jutra
došla sva vedra u svoju kancelariju.
Mel je razgibavala noge hodajući po parkingu. Povremeno bi tuda
prošla neka poluprikolica, koristeći sporedne puteve da bi izbegla
stanice za merenja. Osim toga, bilo je tiho i mračno. Jednom je čula nešto
sumnjivo, što je zvučalo kao kojot, ali trudila se da ne obraća paţnju na
to.
Uveravala je sebe da čak i ovde u nedođiji, ljudi imaju pse.
Sada je, šutirajući praznu konzervu od soka, pomislila kako je on
pametan. Nije se zaustavio sve dok nisu prošli Fresno. Nisu baš na
udaljenosti koja bi mogla pešaka da se pređe do Montereja.
A kada je sišla sa motora, udarila ga je pesnicom i izgovorila niz
psovki od kojih je trebalo da mu uši poplave. On je jednostavno čekao da
ona završi. Sačekao je, a onda je počeo da objašnjava da ţeli da prati put
koji je prešao Dţejms Parkland.
Morao je da vidi motel u kojem je Dejvid boravio sa prvom ţenom
kojoj je bio predat.
Kao da postoji taj motel. Mel je ponovo šutnula limenku. Da li je
zaista očekivao da ona poveruje da će se dovesti do nekog glupog motela
ispred koga se nalazi dinosaurus?
I evo je sada, umorna, gladna, utrnula od struka na dole, zaglavljena
na putu sa ludim vidovnjakom. Bila je četiristo kilometara od kuće i sa
sobom je imala sedam dolara i osamdeset šest centi.
„Saderlandova.”
Mel se okrenula u krug i uhvatila čokoladicu koju joj je bacio. Počela
bi ponovo da ga psuje, ali morala je da se odbrani jer je konzerva sa
sokom dolazila odmah posle čokoladice.
„Vidi, Donovane...” Pošto je bio zauzet oko pumpe za benzin, hodala
je oko njega cepajući papir sa čokoladice. „Imam svoj posao koji moram
da vodim. Imam klijente. Vozim se sa tobom pola noći jureći maglu.”
~ 74 ~
 Knjige.Club Books

„Da li si ikada kampovala?”

„Šta? Ne.”
„Ja sam kampovao u Sijera Nevadi. Nedaleko odavde. Veoma je
mirno.”
„Ako ne okreneš motor odmah sada i ne vratiš me kući, imaćeš večni
mir.”
Kada ju je pogledao, ali zaista pogledao, videla je da se uopšte nije
činio umornim. Više je izgledao kao da je upravo proveo nedelju dana u
nekoj luksuznoj banji, a ne kao da je vozio četiri sata.
Smirivši se, osetila je kako je obuzima uzbuđenje i kako su joj zbog
toga poludeli otkucaji srca. Mrzeći svaki sekund tog uzbuđenja, Mel je
uzela dobar griz čokoladice.
„Ti si lud. To se sigurno moţe dokazati. Ne moţeš da odeš u Jutu. Da
li znaš koliko je Juta daleko?”
Uvideo je da je temperatura znatno opala, Sebastijan je skinuo svoju
jaknu i dao joj je. „Do mesta na koje ţelimo da stignemo, od Montereja?
Oko osamsto kilometara.” Isključio je pumpu, zamenio brizgalicu.
„Razvedri se, Saderlandova, prešli smo više od pola puta.”
Odustala je. „Mora da postoji neka autobuska stanica ovde u blizini”,
promrmljala je, uvlačeći se u njegovu jaknu kada se on uputio prema
grubo osvetljenoj prodavnici. „
„Ovde su se zaustavili sa Dejvidom.” Sebastijan je tiho govorio i stao
je ispred nje. „Gde su izvršili prvu razmenu.
Nije stigao tako brzo kao mi, zbog saobraćaja, svojih ţivaca i zato što
je stalno gledao u retrovizor zbog policije.
Sastanak je bio zakazan u osam.”
„Ovo je glupo”, rekla je Mel, ali grlo joj se stezalo.
„Ĉuvar ih je prepoznao sa crteţa. Primetio ga je pošto je Dţimi
parkirao skroz sa druge strane parkinga, mada je bilo dosta mesta baš
ispred. Pošto je bio nervozan, mislio je da moţda hoće nešto da ukrade,
ali Dţimi je platio.”
Mel je paţljivo posmatrala Sebastijana dok je govorio. Kada je
završio, ispruţila je ruku. „Daj mi taj crteţ.” Gledajući je pravo u oči,
Sebastijan je rukom krenuo prema gornjem dţepu na jakni. Kroz tkaninu
rukom je ovlaš dodirnuo njene grudi, zastajući da oslušne otkucaje srca, i
izvadio je crteţ.

~ 75 ~
 Knjige.Club Books

Znala je da diše suviše brzo. Znala je da oseća više od kratkog,

beznačajnog dodira. Da bi to prikrila istrgla mu je papir iz ruke i pošla
prema prodavnici.
Dok je otišla unutra da potvrdi ono što joj je Sebastijan upravo rekao,
Sebastijan je čvrsto zatvorio zatvarače na rezervoaru za benzin i odgurao
motor malo dalje od pumpe.
Bilo joj je potrebno manje od pet minuta. Bila je bleda kada se vratila,
oči su joj gorele na licu. Međutim, ruka joj je bila smirena kada je vratila
crteţ ponovo u dţep. Nije ţelela da misli, ne još. Ponekad je bolje
delovati.
,,U redu”, rekla mu je. „Idemo.”

Nije dremala. To bi bilo samoubilački uraditi na motoru. Ipak, osetila

je kako joj misli lutaju, stare slike su iskrsavale, preletale preko novih.
Sve je ovo bilo tako poznato, putovanje usred noći. Nikada nije bila
sigurna gde idu ili šta će raditi kada tamo stignu.
Majka je uvek bila tako srećna vozeći bezimenim putevima dok je
radio zaglušujuće svirao. Mel se sećala kako se udobno i stezala na
prednjem sedištu, stavljala glavu u majčino krilo i kako je bilo lako
verovati da će ponovo naći dom.
Teška od umora, glava joj je pala na Sebastijanova leđa. Trgla se,
terajući sebe da širom otvori oči.
„Da li ţeliš malo da stanemo?” rekao joj je. „Da napravimo pauzu?”
„Ne. Samo nastavi.”
Kada se zora pribliţila zaustavio se da popije kafu. Mel se odlučila za
bezalkoholno piće sa kofeinom i brzo je pojela slatko pecivo.
„Osećam kao da ti dugujem pristojan obrok”, rekao je Sebastijan dok
su pravili petominutnu pauzu negde u blizini Đavoljeg igrališta.
„Ovo jeste pristojan obrok za mene.” Zadovoljna, lizala je šećer sa
prstiju. „Ti slobodno zadrţi za sebe pečenu patku.”
Imala je oko očiju tamne krugove. Bilo mu je ţao zbog toga, ali
delovao je instinktivno - po osećaju za koji je znao da je tačan. Kad je
prebacio ruku preko njenih ramena, ukočila se, ali samo na trenutak.
Moţda je prepoznala da je to bio samo gest prijateljske podrške i ništa
više.
„Uskoro ćemo biti tamo”, rekao joj je. „Za jedan sat.” Klimnula je
glavom. Sada nije imala drugog izbora nego da mu veruje. Da veruje

~ 76 ~
 Knjige.Club Books

njemu i svom unutrašnjem osećaju. Ono što je Mel nazivala

predosećajem iz stomaka. „Ţelim samo da znam da je vredno svega
ovoga. Da će stvari biti drugačije.”
„Takođe, imaćemo i odgovor.”
„Nadam se. Nadam se da je odgovor da.” Okrenula se licem prema
njemu, usne su joj okrznule njegov vrat. Na trenutak je osetila toplotu i
miris pre nego što je otvorila oči. „Ţao mi je. Ja sam nagla.” Udaljila bi
se, daleko, ali njegova ruka ju je samo još više stegla. „Opusti se, Mel.
Pogledaj izlazak sunca.”
Zajedno su gledali kako sviće zora, njegova ruka i dalje je bila oko
njenih ramena, a njena glava lagano se oslanjala o njegovo rame. Preko
pustinje boje su se podizale sa horizonta bojeći nebo u crveno, razlivajući
se u mnogo nijansi, podiţući se prema niskim oblacima.
Pesak je poprimio svetloroze boju i postepeno je postajao sve tamniji,
da bi na kraju bio boje zlata. Za sat vremena vrelo sunce izvući će svu
boju sa horizonta. Međutim, sada, u ovom tihom trenutku, prizor je
bio divan kao na nekoj slici. Osetila je nešto tamo posmatrajući ovaj
prelazak iz noći u dan koji se uvek iznova dešava, sa njegovom rukom
oko sebe. Zajedništvo. Prve naznake povezanosti kojoj reči nisu bile
potrebne da bi se razumela.
Ovog puta, kada ju je poljubio, svojim mekim i ţeljnim ustima, nije se
opirala i nije postavljala pitanja. Sam trenutak je to opravdao. Takođe,
bila je suviše umorna da se bori protiv onoga šta god da je raslo unutar
nje. Bila je suviše opčinjena magijom izlaska sunca preko pustinje da bi
odbila ono što je traţio.
Ţeleo je da traţi više - znao je da je u ovakvom trenutku, na ovakvom
mestu to mogao da traţi. Međutim, mogao je da oseti njen umor,
zbunjenost i strah za prijateljičino dete. Zbog toga je ovaj poljubac bio
lagan, prijatan za oboje. Kada ju je pustio, shvatio je da ono što
su započeli, neće biti srušeno.
Bez reči, popeli su se na motor i uputili ka istoku, prema suncu.

U juţnoj Juti, nedaleko od granice sa Arizonom - i dovoljno blizu

Vegasu da bi se otišlo na kratak put i izgubila čitava plata - nalazila se
gomila malih prodavnica. Grad, takav kakav je bio, imao je benzinsku
pumpu, maleni kafić gde su mogle da se naruče kukuruzne tortilje i
motel sa dvadeset pet soba koji je na sredini prilaza imao gipsanog
brontosaurusa.

~ 77 ~
 Knjige.Club Books

,,Oh”, prošaputala je Mel dok je zurila u tuţno, okrnjenog

dinosaurusa. „Oh, dragi boţe.” Kada je sišla sa motora, noge su joj
drhtale ne samo zbog umora od putovanja.
„Hajde da vidimo da li ima nekoga ko je budan.” Sebastijan ju je
povukao za mišicu da bi krenuli prema recepciji.
„Videla si, zar ne?”
„Tako izgleda, zar ne?” Kada se zaljuljala, rukama ju je pridrţao za
struk. Ĉudno kako mu se odjednom učinila krhkom. „Nabavićemo ti
krevet dok smo ovde.”
„Dobro sam.” Mel je sebi obećala da će se kasnije iznenaditi
krevetom, a sada je bilo potrebno da nastave putovanje. Zajedno su
prošli kroz ulazna vrata i ušli u predvorje gde se nalazio veliki ventilator.
Sebastijan je pozvonio na recepciji. Nekoliko trenutaka kasnije čuli su
zvuk koraka u papučama iza izbledele zavese sa cvetovima.
Muškarac u beloj sportskoj majci i širokim farmerkama izašao je
odatle, očiju oteklih od spavanja i neobrijanog lica.
„Izvolite?”
„Treba nam soba. Broj petnaest.” Iz novčanika je izvukao štos zelenih
novčanica.
„Slučajno je prazna.” Recepcioner je uzeo ključ sa table iza sebe.
„Dvadeset osam dolara za noć. Dole niz put je kafić koji sluţi doručak
dvadeset četiri sata. Da li moţete ovde da potpišete?”
Kada je to uradio, Sebastijan je stavio još dvadeset dolara na pult i
pored njih Dejvidovu sliku. „Da li si video ovog dečaka? Prošlo je moţda
tri meseca.”
Recepcioner je čeţnjivo posmatrao novčanicu. Dejvidova slika mogla
je da bude i od stakla. „Ne mogu da se setim svakoga ko prođe ovuda.”
„Bio je ovde sa jednom ţenom. Privlačna, u ranim tridesetim.
Crvenokosa, vozila je srednjeg ševija.” „Moţda su i bili ovde, ja gledam
samo svoja posla.” Mel je gurnula Sebastijana sa strane. „Deluješ mi
kao prilično pametan momak. Mislim da kada bi se ovde pojavila neka
ţena koja dobro izgleda, sa slatkom malom bebom, to bi sigurno
primetio. Moţda bi joj rekao gde bi mogla da kupi pelene ili da nabavi
mleko.”
Slegnuo je ramenima i počešao se. „Ne mešam se u tuđa posla.”
„Dakle, gledaš svoja posla.” Melin glas je postao čvršći, tek toliko da
bi recepcioner podigao pogled. „Sada, kada te je agent Donovan - mislim

~ 78 ~
 Knjige.Club Books

gospodin Donovan...” Oči recepcionera su se širile. „Kada te je pitao da li

si video tog malog dečaka, mislim da si pomislio da je to sve. Zar ne?”
Recepcioner je olizao usne. „Vi ste policajci? FBI ili tako nešto?”
Mel se samo nasmejala. „Reći ćemo samo tako nešto i leţerno
nastaviti.”
„Ovo je mirno mesto.”
„Vidim to. Zbog toga znam da bi upamtio kada bi ovde odsela ţena
sa detetom. Ne verujem da takvih ima puno.”
„Vidite, provela je ovde samo jednu noć. Platila je unapred u
gotovini, dete je bilo prilično mirno tokom noći i odmah su ujutru otišli.”
Mel se borila sa nadom koju je osetila i trudila se da joj glas ostane
hladan. „Daj mi ime.”
„Dođavola, kako da zapamtim imena?”
„Vodiš dnevnik.” Mel je stavila vrh prsta na novčanicu od dvadeset
dolara i gurnula je preko pulta. „Dnevnik upisanih gostiju i moţda
pozive koje su obavili iz svojih soba. Zašto nam to ne bi iskopao? Moţda
ti moj partner da bonus.”
Mrmljajući psovke, recepcioner je izvadio kartonsku kutiju iza pulta.
„Ovde su izveštaji o pozivima. Moţete sami da pogledate dnevnik.”
Mel je pošla da uzme dnevnik, a zatim je stavila ruke iza leđa i
pustila Sebastijana da to uradi. Bila je spremna da prizna da će on brţe
naći ono što su traţili.
Sebastijan je našao ime. „Suzan Vajt? Pretpostavljam da Vam nije
pokazala ličnu kartu?”
„Platila je u gotovini”, promrmljao je recepcioner. „Pobogu, očekujete
od mene da sam je pretresao ili nešto slično? Obavila je jedan
međugradski poziv”, rekao je. „Preko centrale.”
Mel je gurnula ruku u svoju torbu da izvuče blokče. „Vreme i
datum.” Zapisala ih je. „Slušaj sada, prijatelju, a ovo je pitanje za bonus -
bez brbljanja. Da li bi pod zakletvom rekao da je ovo dete... dobro
pogledaj...”, podigla je Dejvidovu sliku, „...da je ovo dete bilo u
ovom motelu prošlog maja?”
Recepcioner se nelagodno premestio sa noge na nogu. „Kada bih
morao, zakleo bih se. Ne ţelim da idem na sud ili slično, ali ona je nosila
njega. Sećam se da je imao tu rupicu i tu smešnu crvenkastu kosu.”

~ 79 ~
 Knjige.Club Books

„Dobar posao.” Neće početi da plače - oh, ne, neće. Ipak, izašla je
napolje dok je Sebastijan uzimao fotografiju i dao recepcioneru još jednu
novčanicu od dvadeset dolara.
„Da li si dobro?” pitao ju je kada joj se pridruţio.
„Naravno. Dobro sam.”
„Moram da vidim tu sobu, Mel.”
,,U redu.”
„Moţeš da sačekaš ovde, ako hoćeš.”
„Ne. Idemo.”
Nije više progovorila, nikada su išli slomljenim pločnikom, ni kada je
on otključao vrata i zakoračio među te zagušljive zidove. Sela je na
krevet raščišćavajući svoj um, dok je Sebastijan koristio svoj za ono u
čemu je bio najbolji.
Video je bebu, kako spava na dušeku koji je bio na podu i kako cvili u
svojim zbunjenim snovima.
Ostavila je upaljeno svetlo u kupatilu tako da moţe da vidi ako se
dete probudi i počne da plače. Malo je gledala televiziju, zatim je obavila
taj poziv. Međutim, njeno ime nije bilo Suzan Vajt. To ime je koristila
toliko dugo godina da je Sebastijanu bilo teško da vidi ono pravo. Mislio
je da se zove Linda, ali nije bila Linda, kao što nije bila ni Suzan.
A nije prošlo ni nekoliko nedelja pre toga kada je takođe prevezla još
jednu bebu.
Moraće to da kaţe Mel kada se bude smirila.
Kada je seo na krevet pored nje i stavio ruku na njeno rame, ona je i
dalje gledala pravo ispred sebe.
„Ne ţelim sada da znam kako si to uradio. Moţda ću hteti nekada, ali
ne sada. U redu?”
„U redu.”
„Bila je sa njim u ovoj sobi.”
„Da.”
„Da li je povređen?”
„Ne.”
Mel je navlaţila usne. „Gde ga je odvela?”
,,U Teksas, ali ona ne zna gde je odatle otišao. Ona je samo jedan deo
puta.”

~ 80 ~
 Knjige.Club Books

Mel je dva puta duboko i oprezno uzdahnula. „Dţordţija. Da li si

siguran da je Dţordţija?”
„Da.”
Stegla je pesnice u svom krilu. „Gde je? Da li znaš gde je?”
Bio je umoran više nego što je ţeleo da prizna. Još više bi ga iscrpelo
kada bi to sada pogledao. Međutim, njoj je to bilo potrebno. Ne ovde,
pomislio je. Ovde je bilo suviše ometanja, suviše tuţnih priča, u ovoj
maloj tuţnoj sobi,
„Moram da izađem napolje. Ostaviću te samu na trenutak.”
Samo je klimnula glavom i on je izašao. Vreme je prolazilo, a ona je
sa olakšanjem shvatila da je potreba za plačem nestala.
Mel nije smatrala da su suze znak slabosti. Samo ih je smatrala
nepotrebnim.
Oči su joj bile suve kada se Sebastijan vratio u sobu.
Pomislila je kako je bled i kako odjednom izgleda umorno. Bilo joj je
čudno to što nije primetila tragove umora oko njegovih očiju pre
nekoliko trenutaka. Ali opet, podsetila je sebe, nije ga posmatrala veoma
paţljivo.
Sada je to radila i zbog toga je osećala potrebu da ustane i dođe do
njega. Moţda je nedostatak korena i porodice učinio da ona bude
oprezna prilikom pokazivanja emocija. Nikada nije bila preterano sklona
dodiru, ali sada je uzela obe njegove ruke u svoje.
„Izgledaš kao da ti je krevet potrebniji nego meni. Zašto ne legneš sat
vremena? Onda ćemo smisliti šta ćemo dalje.”
Nije joj odgovorio, samo je okrenuo njene ruke i zurio u njene
dlanove. Da li bi poverovala koliko stvari on tu moţe da vidi?
„Oni sa jakim oklopom, nisu uvek i najtvrđi”, rekao je tiho, podiţući
svoj pogled ka njoj. ,,U duši si neţna, Mel. To je veoma privlačno.”
Onda je uradio nešto što ju je istovremeno i uzdrmalo i ostavilo bez
reči. Podigao je njene ruke do svojih usana. Niko joj nikada nije to ranije
uradio, a ona je otkrila da je to, što je mislila da predstavlja
smešno pretvaranje, zapravo dodir koji ju je duboko doticao i koji je bio
zavodljiv.
„On je u mestu koji se zove Forest Park, to je predgrađe koje je malo
juţno od Atlante.”
Stegla je svoje prste oko njegovih, a zatim opustila stisak. Iako nikada
u svom ţivotu ništa nije uradila na poverenje, ovo će uraditi.

~ 81 ~
 Knjige.Club Books

„Ispruţi se na krevet.” Glas joj je bio ţustar, ruke čvrste, i gurkala ga

je prema krevetu. „Ja ću da pozovem FBI i najbliţi aerodrom.”

~ 82 ~
 Knjige.Club Books

Šesto poglavlje

Ĉvrsto je spavala. Sebastijan je sipao još malo vina, zavalio se u

stolicu i posmatrao je. Leţala je na sofi naspram njega u glavnoj kabini
njegovog privatnog aviona. Bunila se kada je predloţio da ih njegov pilot
pokupi u Juti i odveze na istok. Samo je odsutno klimnula glavom i
nastavila da ţvrlja po njenom večno prisutnom blokčetu.
U trenutku kada su postigli visinu za letenje, ispruţila je svoje dugo
telo na kauč, zatvorila oči i zaspala, brzo i lako kao neko iscrpljeno dete.
Razumeo je tu energiju i kao bilo koja druga moć, morala je da se obnovi
i on ju je ostavio na miru.
Sebastijan je priuštio sebi dugo tuširanje i presvukao se u rezervnu
odeću koju je imao u avionu Liru. Dok je uţivao u laganom ručku,
obavio je nekoliko telefonskih poziva i čekao je.
U najmanju ruku, to je bilo čudno putovanje. On i ţena koja je
spavala, brzo se udaljavaju od sunca nakon što su čitave noći išli prema
njemu. Kada bude gotovo, biće tu i slomljenih srca, kao i onih
popravljanih. Sudbina je uvek naplaćivala svoj honorar.
A on bi prešao čitav kontinent sa ţenom koju je smatrao iritantnom,
poţeljnom i neshvatljivom,
Pomerila se, nešto promrmljala, a zatim otvorila oči. Posmatrao je
kako maglovita zelena boja njenih očiju postaje sve jasnija dok se polako
budila. Jednom se protegla, kao nekim poslovnim pokretom, što je bilo
neverovatno privlačno - zatim je sela.
„Koliko još?” Glas joj je i dalje bio hrapav od spavanja, ali video je
kako joj se energija polako vraća.
„Manje od sat vremena.”
„Dobro.” Prošla je rukom kroz kosu, a onda podigla glavu njušeći
vazduh. „Da li ja to osećam hranu?”
Morao je da se nasmeje. ,,U kuhinji. Sa desne strane je tuš, ako ţeliš
da se istuširaš.”

~ 83 ~
 Knjige.Club Books

„Hvala.”
Izabrala je da se prvo istušira. To nije bilo lako, ali nije ţelela da
pokaţe da je nepotrebno impresionirana činjenicom da je taj čovek
mogao da pucne prstima i pozove sopstveni avion - avion opremljen
bogatim tepihom, udobnom spavaćom sobom i kuhinjom, u odnosu na
koju je njena kuhinja izgledala kao nečiji orman. Očigledno da je posao
vidovnjaka bio dobro plaćen.
Mel je sada, dok je oblačila bademantil i išla na prstima po spavaćoj
sobi, pomislila kako moţe da proveri njegovu prošlost. Setila se kako je
bila toliko sigurna da će uspeti da nagovori Rouz da ga ne angaţuje, a
sada je bila tu, na deset hiljada metara iznad zemlje, sa čovekom o kojem
je tako malo znala.
Ispraviće to istog trenutka kada budu dotakli tlo Montereja. Mada,
naravno, ukoliko se stvari budu odvijale onako kako se nadala, za tim
neće biti potrebe. Kada Dejvid bude tamo gde treba da bude, biće gotova
njena povezanost sa Donovanom.
Ipak, moţda ga proveri, čisto iz radoznalosti.
Napućivši usne Mel je virnula u njegov orman. Otkrila je da voli
svilu, kašmir i lan. Primetivši teksas košulju, izvukla ju je iz ormana.
Barem je imao nešto praktično, a njoj bi baš dobro došla čista odeća.
Navukla ju je, a zatim brzo došla do vrata. Za trenutak je pomislila
da je tu, bila je sigurna u to. Onda je shvatila da je u pitanju bio njegov
miris, na košulji koja je sada meko doticala njenu koţu.
Koji je to tačno bio parfem? Da bi probala da pogodi, podigla je ruku
i onjušila rukav. Ništa što bi joj jasno palo na pamet. Nešto divlje,
erotično. Nešto što bi moglo da se oseti kao prijatan dah u šumi po
mesečini.
Ljuta na sebe, obukla je farmerke. Ako tako nastavi, na kraju će
stvarno početi da veruju u veštice.
Nakon što je do lakata zavrnula rukave pozajmljene košulje, počela je
da istraţuje kuhinju. Uzela je bananu, nije obraćala paţnju na teglu sa
kavijarom, i stavila je nešto šunke i sira na parče hleba.
„Da li imaš senf?” pitala ga je, a onda progutala dah kada je njeno
telo naletelo na njegovo. Nije ga čula, bio je tih kao duh.
Uzeo je teglicu iznad njene glave i dodao joj je. „Da li ţeliš, vino?”
„Pretpostavljam.” Stavila je senf na hleb poţelevši da ima samo malo
više prostora kako bi mogla da se udalji od njega. „Pozajmila sam
košulju. Da li je to u redu?”
~ 84 ~
 Knjige.Club Books

„Naravno.” Sipao joj je vino i dopunio svoju času. „Dobro si se

odmorila.”
„Da, san pomaţe da vreme brţe prođe.” Avion je malo zaplesao zbog
turbulencije. Ruka mu je skliznula da umiri njenu ruku i tu se zadrţala.
„Pilot je rekao da će biti nekoliko dţombi.” Testirajući oboje, prešao je
svojim palcem sa unutrašnje strane njenog lakta. Puls joj je bio brz i
ravnomeran. „Uskoro ćemo sleteti.”
Podigla je lice ka njemu. Proučavajući ga, osetila je ono što je osetila u
pustinji. Početak nečega. Mel se pitala da li bi bila manje uznemirena
kada bi mogla da vidi i kraj tome.
„Onda bolje da sednemo i veţemo se.”
„Uzeću tvoje vino.”
Ispustivši dug uzdah olakšanja, uzda je svoj tanjir i pošla za njim.
Dok je srećno grizla svoj sendvič, primetila je da joj se osmehuje. „Neki
problem?”
„Samo sam razmišljao o tome da ti stvarno dugujem jedan pošten
obrok.”
„Ne duguješ mi.” Uzela je gutljaj vina, a onda, pošto je bilo tako
drugačije, tako očaravajuće drugačije od onoga na šta je navikla, uzela je
još jedan. „Ja volim sama da plaćam za sebe.”
„Primetio sam.”
Mel je izvila glavu. „Nekim momcima to smeta.”
„Zaista?” Osmeh mu je zaigrao oko usana. „Meni ne smeta. Mada,
nakon što sve završimo, moţda bi ipak pristala na večeru. Kao proslavu
dobro obavljenog posla.”
„Moţda”, rekla je punih usta. „Moţemo da bacamo novčić da vidimo
ko će da časti.”
„Gospode, baš si simpatična!” Nasmejao se i istegao noge,
zadovoljan što je izabrala da sedne prekoputa njega, a ne pored njega.
Sada je mogao da je posmatra kada je budna. „Zašto privatni detektiv?”
„Hm?”
Usne su mu se ponovo iskrivile u osmeh. „Vreme je da pitam, zar ne
misliš tako? Zbog čega si izabrala svoju profesiju?”
„Volim da rešavam stvari” Slegla je ramenima i krenula da ustane
kako bi odnela svoj prazan tanjir, ali on je ustao i odneo ga u kuhinju.
„Tako jednostavno?”

~ 85 ~
 Knjige.Club Books

„Ja verujem u pravila.” Sedišta su bila prostrana, tako da je mogla da

podvuče noge i da ih prekrsti. Bilo joj je udobno, primetila je. Bila je
odmorna zbog spavanja i raspoloţena zbog nade, a opuštena u
njegovom društvu. Pretpostavila je da je sve moguće.
„I mislim da kada kršiš pravila neko bi trebalo da te natera da platiš
zbog toga.” Osetila je blagu promenu u kabini pošto je avion počeo da se
spušta u Atlantu. ,,Takođe, volim da rešavam stvari - sama. Zbog toga
sam bila samo dobar policajac, ali sada sam stvarno dobar privatni
detektiv.”
„Dakle, ti nisi timski igrač”
„Ne.” Potvrdila je glavom, „ A ti?”
„Ne.” Nasmejao se u svoje vino. „Pretpostavljam da nisam.” Zatim,
odjednom, njegov pogled je ponovo bio snaţan, usredsređen na nju. Na
njenu unutrašnjost, pomislila je. „Ipak, pravila se često menjaju, Mel.
Nekada su linije između ispravnog i pogrešnog zamagljene. Kada se to
desi, kako izabereš?”
„Tako što znam šta ne bi trebalo da se promeni, koje linije ne mogu
biti zamagljene ili precrtane. To jednostavno osetiš.”
„Da.” Klimnuo je glavom dok mu je u pogledu ponovo zablistala
moć. „To jednostavno osetiš.”
„To nema nikakve veze sa tim da li je neko vidovit.” Pomislila je da je
razumela u kom pravcu je vodi. Nije bila spremna da mu baš toliko
popusti. „Ja ne koristim vizije ili unutrašnje gledanje ili kako god da to
zoveš.” Podigao je čašu u zdravicu. „Ipak, evo te ovde, zar ne?” Oči joj se
nisu pomerile. Ako je očekivao da će se meškoljiti, biće razočaran. „Da,
ovde sam, Donovane, ovde sam zato što neću da rizikujem i ne ispratim
neki trag - bez obzira koliko je mali ili čudan.”
I dalje se smejao. „I?”
„I moţda sam spremna da uzmem u obzir da si nešto video ili osetio.
Ili si moţda imao samo dobar predosećaj. Ja verujem u predosećaje.”
„I ja, Mel.” Avion je dotakao pistu. „I ja.”

Uvek je bilo teško predati uzde nekom drugom. Mel nije smetalo da
sarađuje sa lokalnim vlastima ili sa FBI-jem, ali je više volela da radi pod
svojim uslovima. Zbog Dejvida, morala je mnogo puta da se ugrize za
jezik u razgovoru sa federalnim agentom Tomasom Deveroom.
„Imam izveštaje o Vama, gospodine Donovane. Nekoliko mojih
saradnika smatra ne samo da ste pouzdani, već i da ste neka vrsta čuda.”
~ 86 ~
 Knjige.Club Books

Mel je zamislila kako Sebastijan sedi u maloj, beţ kancelariji kao kralj
u svom dvorcu. Odgovorio je na Deveroovu izjavu samo blagim
klimanjem glave.
„Bio sam uključen u nekoliko federalnih istraga.”
„Najskorije u Ĉikagu”, rekao je Devero prelazeći kroz fasciklu.
„Tamo je bio veliki haos. Šteta što to ranije nismo mogli da zaustavimo.”
„Da.” To je bilo sve što je Sebastijan rekao. Te slike mu još nisu
potpuno izbledele iz misli.
„A Vi, gospođice Saderland.” Devero je trljao svoju okruglu, ćelavu
glavu, a zatim stavio prst na okvir svojih naočara. „Ĉini se da lokalne
vlasti u Kaliforniji smatraju da ste dovoljno stručni.”
„Sada mogu mirno da spavam.” Nije obraćala paţnju na Sebastijanov
upozoravajući pogled i nagla se napred. „Da li moţemo da preskočimo
predstavljanje, agente Devero? Imam prijatelje u Kaliforniji koji su očajni.
Dejvid Merik je na samo nekoliko kilometara udaljen od nas...”
„To još treba da se utvrdi.” Devero je stavio jednu fasciklu sa strane i
izvukao drugu. „Dali smo da se sve vaţne informacije pošalju faksom
nakon Vašeg poziva. Federalni istraţitelj je već intervjuisao vašeg
svedoka u... Djunesu u Juti.” Ponovo je podigao naočare. „On
je prepoznao Dejvida Merika sa slike. Radimo na utvrđivanju identiteta
ţene.”
„Zašto onda sedimo ovde?”
Devero je pogledao preko svojih naočara, koje su mu opet skliznule
niz nos. „Da li očekujete da idemo po Forest Parku i kucamo od vrata do
vrata sa pitanjem da li su nedavno ukrali neku bebu?” Pre nego što je
bilo šta mogla da kaţe, podigao je svoj punačak prst. „Imamo podatke
koji upravo stiţu o muškom detetu između šest i devet meseci. Podaci o
usvajanju, sertifikati o rođenju. Trenutno istraţujemo ko se preselio
ovde, sa detetom, u poslednja tri meseca. Ne sumnjam da ćemo do
jutra suziti listu samo na nekoliko ljudi.”
„Do jutra? Slušajte, Devero, najveći deo prošlog dana proveli smo na
putu ovamo. Sada hoćete da nam kaţete da treba da čekamo do sutra
ujutru?”
Devero je spustio hladan pogled na Mel. „Da. Ako nam ostavite ime
hotela gde ćete biti, pozvaćemo vas da vas obavestimo o svim daljim
događajima.”

~ 87 ~
 Knjige.Club Books

Mel je iskočila iz svoje stolice. „Poznajem Dejvida. Ja mogu da ga

identifikujem. Kad bih prečešljala tu oblast i postavila nekoga da
nadgleda...”
Devero ju je prekinuo. „Ovo je federalni slučaj, moţda ćete nam biti
potrebni da identifikujete dečaka. Međutim, imamo kopije njegovih
otisaka da to potvrde.” Dok je Mel grizla svoj jezik, Devero je usmerio
svoj pogled ka Sebastijanu. „Vodim ovo po savetu specijalnog agenta
Takera iz Ĉikaga - koga poznajem više od dvadeset godina. Pošto on ima
poverenja u ovaj vidovnjački posao i pošto imam unuka Dejvidovog
uzrasta, neću Vam savetovati da se vratite u Kaliforniju i odustanete od
ovoga.”
„Cenimo Vašu pomoć, agente Devero.” Sebastijan je ustao i uhvatio
Mel za lakat, čvrsto je stisnuvši pre nego što je mogla da kaţe bilo koju
uvredu koja joj se vrtela po glavi. „Rezervisao sam u Dabltri. Sačekaćemo
Vaš poziv.”
Zadovoljan, Devero je ustao i ponudio mu ruku. „Trebalo je da
pljunem u nju”, gunđala je Mel nekoliko trenutaka kasnije kada su izašli
u tmurno veče u Atlanti. „Ovi agenti tretiraju privatne detektive kao
pse.”
„Uradiće svoj posao.”
„Ma, da.” Bila je toliko zaokupljena svojim mislima da mu je
dozvolila da joj otvori vrata kola koja su iznajmili na aerodromu. „Zato
što je neki njegov drugar bio oduševljen tobom u Ĉikagu. Kako god, šta
si ti tamo radio?”
„Ne dovoljno.” Sebastijan je zatvorio njena vrata i obišao oko haube.
„Pretpostavljam da te ne zanima mirno piće u hotelskom baru i lagana
večera.”
„Nikako.” Vezala je pojas od sedišta, „Treba mi dvogled. Mora da se
ovde u blizini nalazi neka prodavnica gde bih mogla da ga kupim.”
„Pretpostavljam da bih ja mogao da nađem neki.”
„Foto-aparat za slikanje na daljinu”, rekla je za sebe, zavrćući rukave
pozajmljene košulje. „Federalni slučaj”, promrmljala je. „Pa ne postoji
zakon koji kaţe da ne mogu da se provozam kroz periferiju, zar ne?”
„Ne verujem da postoji”, rekao je Sebastijan dok se uključivao u
saobraćaj. „Moţda i neka šetnja. Ništa nije tako lepo kao šetnja po kraju
tokom letnje večeri.” Okrenula je glavu ka njemu i široko mu se
nasmejala. „Ti si dobar, Donovane.”
„Takva vrsta laskanja drţaće me za čitav ţivot.”

~ 88 ~
 Knjige.Club Books

„Da li moţeš...?”, Mel je zagrizla usnu i progutala pitanje dok su se

polako vozili duţ ulica Forest Parka.
„Mogu li da ti kaţem koja je kuća?” završio je Sebastijan umesto nje.
,,Oh, na kraju.”
„Kako...?”, presekla je i tu misao i podigla dvogled. „Kako to
funkcioniše?” Nasmejao se i skrenuo levo, što se Mel učinilo kao
neproračunata odluka. „To je malo komplikovano da bi se objasnilo.
Moţda nekada, ako te i dalje bude zanimalo, pokušaću da to uradim,”
Kada se iznenada zaustavio uz ivičnjak, namrštila se. „Šta radiš?”
„Ĉesto šetaju ovuda posle večere”
„Molim?”
„Vole da prošetaju gurajući bebu u kolicima, posle večere, a pre
kupanja.”
Pre nego što je shvatila šta hoće da uradi, Mel je stavila ruku na
njegov obraz i okrenula njegovo lice prema sebi. Jednom je trepnula
zapanjena moćnim odsjajem u njegovim očima. Pomislila je kako su
tamne, skoro crne. Kada je uspela da progovori, glas joj je bio tek malo
jači od šapata.
„Gde je on?”
,,U kući prekoputa. U onoj sa plavim ţaluzinama i velikim drvetom u
dvorištu ispred kuće.” Zgrabio ju je za zglob ruke pre nego što je
uhvatila kvaku na vratima automobila. „Ne.”
„Ako je on tu, ući ću unutra i uzeću ga. Dođavola, pusti me.”
„Razmisli.” Pošto je on razumeo šta će osetiti pre nego što će
razmisliti, pritisnuo ju je na sedište drţeći je obema rukama za ramena.
Pomislio je mrko kako to nije lak zadatak. Ona je moţda bila tanka kao
prut, ali je bila snaţna. „Prokletstvo, Mel, slušaj me! On je
bezbedan. Dejvid je bezbedan. Samo ćeš zakomplikovati stvari ako uletiš
unutra i pokušaš da ga uzmeš od njih.”
Oči su joj sevale dok je pokušavala da se oslobodi. Pomislio je da
izgleda kao boginja koja je spremna da iz vrhova svojih prstiju izbaci
munje. „Oni su ga ukrali.”
„Ne. Ne, nisu oni. Oni ne znaju da je ukraden. Oni misle da je on
ostavljen ili su sebe ubedili u to pošto su očajnički ţeleli dete. Zar nikada
nisi bila tako očajna da kreneš prečicom, da ne obraćaš paţnju na
zamagljene linije i uzmeš ono što ţeliš?”

~ 89 ~
 Knjige.Club Books

Besna kao ris, mogla je samo da odmahne glavom. „On nije njihovo
dete.”
„Ne.” Glas mu je postao blaţi, kao i stisak. „Bio je to tri meseca. Za
njih je on Erik i oni ga veoma vole. Dovoljno da se pretvaraju kao da je
suđeno da bude njihov.”
Borila se da kontroliše svoje disanje. „Kako moţeš da traţiš od mene
da ga ostavim sa njima?”
„Još samo malo.” Pomilovao ju je rukom po obrazu. „Kunem se da će
Rouz biti sa njim sutra pre večeri.”
Progutala je pljuvačku, klimnula je glavom. „Pusti me.” Kada je to
uradio, ponovo je uzela dvogled drhtavim rukama. ,,U pravu si što si me
zaustavio. Vaţno je da budemo sigurni.”
Usredsredila se na široki prozor, videla je zidove pastelne boje kroz
providne zavese. Videla je ljuljašku za bebe i kauč boje kestena na kojem
su bile razbacane razne igračke. Steţući usne, Mel je posmatrala ţenu
koja joj se pojavila na vidiku. Doteranu brinetu u kratkom šortsu i
pamučnoj majici. Ţenina kosa lepo se zaljuljala kada je okrenula glavu i
nasmejala se nekome koga Mel nije mogla da vidi.
Zatim je raširila ruke.
,,Oh, boţe. Dejvid”
Melini zglobovi pobeleli su od stezanja dvogleda kada je videla
muškarca kako pruţa Dejvida ţeni koja ga je čekala raširenih ruku. Iza
zavesa, videla je Dejvidov osmeh.
„Hajde da se prošetamo”, rekao je tiho Sebastijan, ali ona je
odmahnula glavom.
„Potrebne su mi fotografije.” Sada mirnih ruku Mel je spustila
dvogled i uzela foto-aparat. „Ako mi nismo u mogućnosti da ubedimo
Deveroa da krene u akciju, moţda će ga ovo ubediti.”
Strpljivo je napravila nekoliko fotografija čekajući kada bi nestajali sa
vidika i ponovo se pojavljivali na prozoru. Bolelo ju je u grudima.
Osećala je takav uţasni pritisak da je protrljala grudi zglobom ruke.
„Hajde da se prošetamo.” Spustila je aparat na pod kola. „Moţda ga
uskoro izvedu.”
„Ako pokušaš da ga otmeš...”
„Nisam glupa”, oštro mu je rekla. „Nisam ranije razmišljala. Znam
kako to sve mora da ide.”
Izašli su iz kola, svako sa svoje strane i zajedno krenuli pločnikom.

~ 90 ~
 Knjige.Club Books

„Moţda će izgledati manje sumnjivo ako me budeš drţala za ruku.”

Sebastijan je ispruţio ruku. Sumnjičavo ju je posmatrala. A zatim je
slegla ramenima. „Pretpostavljam da neće škoditi.”
„Imaš tako romantično srce, Saderlandova.” Zaljuljao je njihove
spojene ruke do svojih usana i poljubio joj je prste. Zbog imena kojim ga
je nazvala u mislima samo se još više nasmejao. „Oduvek sam uţivao u
ovakvim krajevima grada, mada nikada nisam pomislio da tu ţivim.
Uredni travnjaci. Komšija orezuje ruţe kod ograde.” Glavom je pokazao
prema malom dečaku koji je po ulici jurio na biciklu. „Deca koja se
napolju igraju. Dim od roštilja i dečji smeh u vazduhu.”
Oduvek je ţelela da ima utočište u takvom mestu, ali to nije ţelela da
prizna ni sebi, ni njemu, pa je samo slegnula ramenima. „Puzavice. Jako
radoznali susedi koji špijuniraju kroz zavese na prednjoj strani kuće. Psi
loše naravi.” Kao da ga je dozvala, jedan se pojavio jurcajući preko
travnjaka i lajući duboko iz grla. Sebastijan se samo okrenuo i posmatrao
ga. Pas se spotakao i stao, malo zacvileo, a zatim se sakrio savivši rep
između nogu.
Zadivljena, Mel je napućila usne. „Dobar trik.”
„To je dar.” Sebastijan joj je pustio ruku i prebacio je preko njenih
ramena. „Opusti se”, promrmljao je. „Ne moraš da brineš zbog njega.”
„Dobro sam.”
„Napeta si kao struna. Evo ovde.” Pomerio je ruku prema početku
njenog vrata. Kada je Mel osetila kako je neţno dodiruju vrhovi njegovih
prstiju, pokušala je da ih otrese.
„Vidi, Donovane...”
„Ššš! To je još jedan dar.” Uradio je nešto, čak i dok se ona migoljila.
Osetila je kako joj je nestala napetost mišića kod ramena.
,,Oh!” uspela je da kaţe.
„Bolje?” Ponovo ju je uzeo pod svoju ruku. „Kada bih imao više
vremena - sam bog zna, kada bi bila gola - izveo bih svašta.” Nasmejao
se gledajući u njeno zapanjeno lice. „Deluje mi da je fer da te obavestim o
nekim svojim mislima s vremena na vreme, a prilično sam razmišljao o
tome kako da te skinem golu.”
Usplahirena, u smrtnom strahu da bi mogla da se zacrveni, gledala je
pravo ispred sebe. „Pa... misli o nečem drugom.”
„To je teško. Naročito kada ti tako privlačno izgledaš u mojoj
košulji.”
„Ne volim da flertujem” rekla je bez daha.
~ 91 ~
 Knjige.Club Books

„Moja draga Meri Elen, postoji ogromna razlika između flerta i

direktne izjave o ţelji. Sada, kada bi ti ja rekao kako imaš divne oči, kako
me podsećaju na brda u mom rodnom mestu - to bi bilo flertovanje. Ili
kada bih ti rekao da ti je kosa boje zlata kao na Botičelijevim slikama, ili
da ti je koţa meka kao oblaci koji se ponekad uveče spuste na moju
planinu - to bi bilo protumačeno kao flertovanje.”
U stomaku je osećala neobično i izrazito neprijatno lepršanje. Ţelela
je da to prestane. „Ako kaţeš još nešto slično tome, pomisliću da si
potpuno poludeo.”
„Upravo zbog toga sam se opredelio za direktan pristup. Ţelim te u
krevetu. U svom krevetu.” Ispod jednog hrasta, zaustavio se okrećući je
prema sebi pre nego što je mogla bilo šta da uradi. „Ţelim da te skinem.
Dodirnem. Ţelim da posmatram kako oţivljavaš kada uđem u tebe.”
Spustio je glavu niţe kako bi uhvatio njenu donju usnu zubima. „A onda
ţelim sve to da ponovim.” Osetio je njeno drhtanje i pretvorio mali
poljubac u dugačak i poţudan. „Dovoljno direktno?”
Ruke su joj se nalazile na njegovim grudima, raširenih prstiju. Nije
imala pojma kako su se tu našle. Osetila je da su joj usta otečena, kao od
uboda pčele, i gladna. „Mislim...” Međutim, uopšte nije mogla da
razmišlja i to je bio problem. Srce joj je tako snaţno pumpalo krv da se
pitala kako to da ljudi ne izlaze iz svojih kuća da vide kakva je to buka.
„Ti si lud.”
„Zato što te ţelim ili zato što sam to rekao?”
„Zato... zato što misliš da bih ja bila zainteresovana za brzi odlazak u
krevet sa tobom. Jedva te poznajem.” Uhvatio ju je prstima za bradu.
„Poznaješ me.” Ponovo ju je poljubio. „A nisam rekao ništa o brzini.”
Pre nego što je ponovo progovorila, osetila je napetost. „Izlaze”,
rekao je ne okrećući se. Preko njegovog ramena mogla je da vidi kako se
vrata otvaraju i kako brineta gura dečja kolica, „Hajde da pređemo ulicu
da moţeš dobro da vidiš kada budu prolazili pored nas.” Ponovo se
ukočila. Sebastijan je drţao ruku na njenim ramenima, što zbog
upozorenja, što zbog podrške. Mogla je da čuje kako muškarac i ţena
razgovaraju jedno sa drugim. To je bio vedar, srećan razgovor
dva roditelja jedne zdrave bebe. Njihove reči bile su samo kao magla. Ne
razmišljajući, stavila je ruku oko Sebastijanovog struka i čvrsto se drţala.
Porastao je. Osetila je kako je suze peku u očima i zadrţala ih je. Brzo
je izrastao od male bebe do deteta koje samo što nije prohodalo. Na
stopalima nalazile su mu se crvene cipelice, kao da je već počeo da hoda.
Kosa mu je bila duţa i kovrdţala se oko okruglog, ruţičastog lica.
~ 92 ~
 Knjige.Club Books

A njegove oči... Zaustavila se, morala je da se ugrize za jezik da ne bi

izgovorila njegovo ime. Gledao je u nju dok su ga vozili u svetloplavim
kolicima. Gledao je pravo u nju, a zatim se video osmeh, osmeh
prepoznavanja, u njegovim očima. Vrisnuo je, ispruţio je ruke.
„Moj dečak voli lepe ţene”, rekao je muškarac sa ponosnim
osmehom dok je gurao kolica pored njih.
Kao ukopana u mestu, Mel je posmatrala kako Dejvid izvija vrat iz
kolica, videla je kako pući usta. Ispuštao je glasove u znak protesta tako
da je ţena morala da počne da mu tiho peva.
„Prepoznao me je”, prošaputala je Mel. „Setio me se.”
„Da, jeste. Teško je zaboraviti ljubav.” Uhvatio ju je kada se
zateturala. „Ne sada, Mel. Idemo da pozovemo inspektora.”
„Prepoznao me je.” Glas joj je bio prigušen lanenom košuljom.
„Dobro sam”, insistirala je, ali nije pokušala da se istrgne.
„Znam da jesi.” Pritisnuo je svoje usne na njenu slepoočnicu,
pomilovao joj je rukom kosu i čekao da prestane da drhti.
.
To je bila jedna od najteţih stvari koje je ikada uradila, stojeći na
pločniku ispred kuće sa plavim ţaluzinama i velikim drvetom u
dvorištu. Devero i jedan ţenski agent bili su unutra. Posmatrala ih je
kako ulaze kroz vrata koja je otvorila mlada brineta. Još uvek je bila
u kućnom ogrtaču, setila se Mel, i video se treptaj straha, ili moţda
znanja, u njenim očima kada se sagnula da pokupi jutarnje novine.
Sada je mogla da čuje plač, teške, ţalosne suze. U srcu je ţelela da na
to ne reaguje, ali nije mogla.
Kada će izaći? Gurajući ruke u dţepove išla je gore-dole po pločniku.
Već je predugo trajalo. Devero je i dalje insistirao da čekaju do jutra, a
ona je jedva oka sklopila u hotelu. Prošlo je više od sat vremena od
kada su ušli unutra.
„Zašto ne sedneš u kola?” predloţio je Sebastijan.
„Ne mogu da sedim.”
„Neće dozvoliti da ga odmah uzmemo. Devero je objasnio
proceduru. Biće potrebni sati da se urade analize krvi i provera otisaka
prstiju.”
„Dozvoliće mi da budem sa njim. Prokletstvo, dozvoliće mi da
budem sa njim. Neće da bude sa nepoznatim osobama,” Slegnula je
usne. „Pričaj mi o njima”, rekla je. „Molim te.”

~ 93 ~
 Knjige.Club Books

Očekivao je da će to pitati, pa se okrenuo od kuće i gledao je Mel u

oči dok joj je govorio. „Ona je bila nastavnica. Napustila je posao kada je
Dejvid došao kod njih. Bilo joj je vaţno da provodi što je moguće
više vremena sa detetom. Njen muţ je inţenjer. U braku su osam godina,
i skoro sve vreme su pokušavali da dobiju dete. To su dobri ljudi, veoma
vole jedno drugo i u njihovim srcima ima ljubavi za celu porodicu. Bili
su lak plen, Mel.”
Mogao je da vidi na njenom licu borbu između saosećanja i besa,
između ispravnog i pogrešnog. „Ţao mi je zbog njih”, prošaputala je.
„Ţao mi je što je neko iskoristio takvu vrstu ljubavi, takvu vrstu potrebe.
Mrzim što je to urađeno svima.”
„Ţivot nije uvek fer.”
„Ţivot obično nije fer”, ispravila ga je.
Još malo je šetala tamo-amo, bacajući očajne poglede prema širokom
prozoru.
Kada su se vrata otvorila, okrenula se na prstima, spremna da poleti.
Devero je koračao prema njoj.
„Taj dečak Vas poznaje?”
„Da. Rekla sam Vam da me je prepoznao juče kada me je video.”
Klimnuo je glavom. „Uznemiren je, dosta plače, moţe da mu pozli od
toga, to se odnosi i na gospodina i gospođu Frost. Imamo ţenu koja bi ga
smirila. Kao što sam rekao dečak će morati da bude sa nama dok ne
proverimo poklapanja i ne završimo administraciju. Moţda bi mu bilo
lakše ukoliko biste ga Vi uzeli i vozili sa agenticom Parker.”
„Naravno.” Osećala je kako joj srce divlje kuca u grlu. „Donovane?”
„Ja ću vas pratiti.”
Ušla je unutra boreći se da zaštiti srce i um od beznadeţnog plača
koji se čuo iza vrata spavaće sobe. Išla je niz hodnik zakoračivši preko
plastičnog konjića za ljuljanje i ušla je u dečju sobu.
Tamo gde su zidovi bili svetloplavi i sa nacrtanim brodićima. Tamo
gde je kolevka bila pored prozora sa igračkom koja se okreće iznad nje.
Pomislila je da je baš kao što je on rekao i usta su joj se potpuno
osušila. Tačno kako je on rekao,
A onda je sve to odbacila sa strane i sagnula se da uzme uplakanog
Dejvida.
,,Oh, dušo.” Pritisnula je svoje lice na njegovo, sušeći njegove obraze
o svoje. „Dejvid, slatki mali Dejvid.” Umirivala ga je, sklanjajući njegovu

~ 94 ~
 Knjige.Club Books

vlaţnu kosu sa lica, zahvalna što je leđima okrenuta prema agentu tako
da nije mogao da vidi kako joj se oči pune suzama.
„Hej, ti veliki dečko.” Poljubila ga je u obraz. On je štucnuo, protrljao
pesnicama oči, a zatim ispustio uzdah umora kada mu je glava pala na
njeno rame. „To je moj dečak. Idemo kući, ah? Idemo kući da
vidimo mamu i tatu.”

~ 95 ~
 Knjige.Club Books

Sedmo poglavlje

„Nikada neću moći da ti se zahvalim. Nikada.” Rouz je stajala i

gledala kroz kuhinjski prozor. U dvorištu, njen muţ i sin sedeli su na
travi i gurali svetlonarandţastu loptu. „Sam pogled na njih čini me...”
„Znam.” Mel je stavila ruku preko njenih ramena. Dok su posmatrale
u tišini, slušajući Dejvidov smeh, Rouz je stavila svoju ruku na Melinu i
čvrsto je stegla. „Izgledaju zaista dobro, zar ne?”
„Savršeno.” Rouz je maramicom obrisala oči i uzdahnula.
„Jednostavno savršeni. Kada pomislim koliko sam se plašila da nikada
više neću videti Dejvida...”
„Onda nemoj o tome da razmišljaš. Dejvid se vratio tu gde i
pripada.”
„Zahvaljujući tebi i gospodinu Donovanu.” Rouz se pomerila od
prozora, ali je pogled tamo stalno vraćala. Mel se pitala koliko će
vremena proći da Rouz počne da se oseća opušteno kada joj Dejvid nije
na vidiku.
„Moţeš li da mi kaţeš nešto o ljudima kod kojih je bio, Mel?
Federalni inspektor je bio veoma saosećajan i ljubazan, ali...”
„Nisu rekli ni reč”, završila je Mel umesto nje. „To su bili dobri ljudi,
Rouz. Dobri ljudi koji su ţeleli porodicu. Napravili su grešku i verovali
su nekome kome ne bi trebalo da veruju. Ipak, dobro su brinuli o
Dejvidu.”
„Tako je porastao. I pokušava da napravi nekoliko koraka.” Ĉula se
ogorčenost, oštar talas ogorčenosti u njenom glasu, što je propustila ta tri
dragocena meseca u ţivotu svog sina. Osećala se i tuga zbog druge
majke u drugom gradu koja se suočava sa praznom kolevkom. „Znam
da su ga voleli. I znam koliko je ona povređena i uplašena. Njoj je gore
nego što je meni bilo. Ona zna da ga više nikada neće videti.” Stegla je
ruke u pesnice, stavila ih je na pult. „Ko nam je to uradio, Mel? Ko je
to uradio svima nama?”

~ 96 ~
 Knjige.Club Books

„Ne znam, ali radim na tome.”

„Da li ćeš raditi sa gospodinom Donovanom? Znam koliko je on
zabrinut.”
„Sa Sebastijanom?”
„Razgovarali smo malo o tome kada je svratio.”
„Oh?”, Mel je mislila da je to nonšalantno izvela. „On je svraćao?”
Rouzino lice je smekšalo. Izgledala je skoro kao onih bezbriţnih dana
pre Dejvidovog kidnapovanja. „Doneo je Dejvidu njegovog medu i ovaj
mali, svetloplavi brodić.”
Brodić, razmišljala je Mel. Da, setio bi se toga. „To je lepo od njega.”
„Izgleda kao da je razumeo obe strane svega ovoga, znaš? Kroz šta
smo Sten i ja prošli i kroz šta prolaze sada ti ljudi u Atlanti. Sve zbog
toga što postoji neko ko uopšte ne vodi računa o ljudima. Niti o bebama,
ni majkama, niti porodicama. Ţeli samo da zaradi na njima.” Usne su joj
zadrhtale, a zatim se stegle. „Pretpostavljam da zbog toga gospodin
Donovan nije dozvolio da mu Sten i ja platimo.”
„Nije naplatio?” upitala je Mel trudeći se da zvuči nezainteresovano.
„Ne, nije hteo da uzme ni dolara.” Setivši se drugih stvari, Rouz je
otvorila rernu da proveri rolat sa mesom.
„Rekao je da bi trebalo da damo ono što moţemo nekom svratištu za
beskućnike.”
„Razumem”
„I rekao je da će razmisliti o tome da nastavi da radi na slučaju.”
„Slučaju?”
„Rekao je... nešto kao nije u redu da se bebe kradu iz kolevke i
prodaju kao kučići. Da postoje neke granice koje se ne mogu preći.”
„Da, postoje.” Mel je zgrabila svoju torbu. „Moram da idem, Rouz.”
Rouz je iznenađena otvorila rernu. „Zar ne moţeš da ostaneš na
večeri?”
„Zaista ne mogu ” Oklevala je, a zatim je uradila nešto što je retko
radila, nešto što je ţelela mnogo opuštenije da uradi. Poljubila je Rouz u
obraz. „Ima nešto što moram da sredim.”

Trebalo je da to ranije uradi, ali vratili su se u Monterej tek pre par

dana. Mel se probijala kroz oblak koji je nisko leţao na putu ka planini.
Nije bilo kao da je morao da prelazi veliki put da bi je video. Pomislila je

~ 97 ~
 Knjige.Club Books

kako je došao do Rouzine kuće, a nije mogao da se provoza koji blok

dalje do nje.
Očigledno da nije ozbiljno mislio nijednu od onih gluposti o tome
kako smatra da je privlačna, o tome kako je ţeli i sve te gluposti o njenim
očima, kosi i koţi. Mel je prstima lupkala po menjaču. Da je stvarno sve
to mislio, do sada bi nešto preduzeo. Ona je ţelela da je to učinio. Kako je
mogla da odluči da li će ga sprečiti ili ne, ako se nije potrudio da napravi
prvi korak?
Dakle, dolazila je mečki na rupu. Moraće da ispuni neke obaveze,
izjave koje će reči i pitanja na koja će morati da odgovori.
Sigurna da je za sve to spremna, Mel je krenula uz stenovitu
Sebastijanovu stazu. Na pola puta naglo je stisnula kočnicu, pošto su
konj i jahač iskočili ispred nje. Crni pastuv i tamni muškarac na njegovim
leđima pojavili su se na šljunkovitoj stazi brzo kao munja i u punom sjaju
svojih mišića. Na prizor sjajnog konja i čoveka zlatne koţe, sa kosom boje
ebanovine koja je lepršala na vetru, vratila se u prošlost, u vekove kada
su se ubijali zmajevi, a magija je lebdela u vazduhu.
Mel je sedela otvorenih usta dok su se oni penjali uz stenovitu stazu,
kroz izmaglicu i tamu, prema zracima sunca. Nijedan kentaur nije
nikada izgledao veličanstvenije.
Kako su zvuci udaraca kopita o zemlju nestajali, polako se kolima
kretala uz stazu. Ovo je bilo stvarno, podsetila je sebe. Motor je zastenjao
i bunio se zbog nasipa, kašljao je, pucketao, a zatim se probio do kuće.
Kao što je i očekivala, Sebastijan je bio na pašnjaku kod konja i
timario je Erosa. Sada, kada nije bio na konju, nije izgledao ništa manje
veličanstveno i mistično. Energija i ţivot vibrirali su iz njega. Uzbuđenje
zbog jahanja moglo mu se još uvek videti na licu, a jačina toga ocrtavala
mu se na mišićima leđa i ruku dok je smirivao svog konja.
Mel je pomislila da, ukoliko bi ga sada dodirnula prstima, opekla bi
se na njegovu koţu.
„Lep dan za jahanje, pretpostavljam.”
Sebastijan je pogledao preko Erosovih leđa i nasmejao se. „Većina
dana je takva. Izvini što te nisam pozdravio, ali ne volim da zaustavljam
Erosa kada tera po svome.”
,,U redu je.” Bilo joj je drago što nije. Mel je bila potpuno sigurna da
će moći samo da muca, ako je pita da jaše tog konja. „Svratila sam samo
da vidim da li imaš nekoliko minuta da raščistimo neke stvari.”
„Mislim da ću naći neko vreme za tebe”

~ 98 ~
 Knjige.Club Books

Potapšao je pastuva po levoj slabini, a zatim je, drţeći koleno konja

na svojoj butini, počeo da čisti kopito. „Posetila si Rouz?”
„Da, upravo dolazim odatle. Rekla mi je da si svraćao. Kupio si
Dejvidu brodić.”
Sebastijan je podigao pogled, a onda se prebacio na drugo kopito.
„Mislio sam da bi smanjilo njegovu zbunjenost ukoliko bio imao nešto
poznato u vezi sa tim nedeljama koliko nije bio tu.”
„To je bilo veoma... ljubazno.”
Ispravio se, a zatim prešao na prednje kopito. „Imam i ja svoje
trenutke.”
Sada stojeći stabilnije, Mel je oslonila čizmu o najniţu prečku na
ogradi. „Rouz je rekla da nisi hteo da naplatiš.”
„Verujem da sam i ranije istakao da mi novac ne treba.”
„Svesna sam toga.” Mel se oslonila o ogradu prelazeći prstima po
Erosovom vratu. Da nema tu ničeg magičnog, uveravala je sebe. Samo
fantastična zver u svom naletu. Slično kao njegov gospodar. „Nešto sam
proverila. Umešao si svoje prste u mnogo stvari, Donovane.”
„To je jedan način na koji to moţeš da kaţeš.”
„Veruj em da je lakše da zaradiš novac kada imaš mnogo da bi
počeo.”
Pregledao je poslednje kopito. „Pretpostavljam. I samim tim bilo bi
lakše da izgubiš novac pod istim takvim uslovima.”
„Tu se slaţemo.” Nagnula je glavu kada se on ponovo ispravio. „Taj
posao u Ĉikagu. Bio je teţak.” Videla je promenu na njegovom licu i bilo
joj je ţao zbog toga. To nije bilo nešto što je lako podneo ili zaboravio
kako su dani prolazili. „Bio je teţak, da. Neuspeh.”
„Ali pomogao si im da ga nađu. Da ga zaustave.”
„Pet izgubljenih ţivota nije baš ono što ja zovem uspehom.” Pljesnuo
je Erosa po boku i poslao ga da ode kasom. „Zašto ne uđeš unutra, dok
se ja ne sredim?”
„Sebastijane.”
Znala je da je to prvi put da ga je nazvala po imenu. To ga je dovoljno
iznenadilo da je zastao drţeći jednu ruku na ogradi, a telo mu je bilo
spremno da je preskoči.
„Pet izgubljenih ţivota”, rekla je tiho. Oči su joj se zatamnile od
razumevanja. „Da li znaš koliko ţivota je spaseno?”

~ 99 ~
 Knjige.Club Books

„Ne.” Preskočio je ogradu i lako se spustio pored nje. „Ne, ne znam,

ali pomaţe kada to pitaš.” Uzeo ju je za mišicu. Prsti su mu se spuštali od
njenog ramena preko lakta do zgloba na ruci. „Uđi unutra”
Svidelo joj se da bude napolju gde je imala dovoljno prostora da
manevriše, ukoliko to bude potrebno. Međutim, izgledala bi smešno i
neverovatno slabo da ne uđe u kuću sa njim.
„Ima nešto o čemu ţelim da razgovaram sa tobom.”
„To sam pretpostavio. Da li si večerala?”
„Ne.”
„Dobro. Razgovaraćemo dok budemo jeli.”
Ušli su u kuću sa bočne strane penjući se na plato od sekvojinog
drveta koji je bio oivičen saksijama sa biljkom iz istočne Afrike punom
cvetova i prolazeći kroz široka staklena vrata pravo u kuhinju. Sve je bilo
plave i bele boje, uređeno i sjajno kao u nekom časopisu. Sebastijan je
otišao pravo do malog friţidera sa staklenim vratima i izabrao ohlađenu
bocu vina.
„Sedi.” Pokazao je rukom na barsku stolicu pored velike radne
površine sa pločicama odozgo. Otvorio je vino i sipao joj u čašu. „Moram
da se istuširam”, rekao je stavljajući vino na pult ispred nje. „Osećaj se
kao kod kuće.”
„Naravno.”
Ĉim je izašao iz sobe, ona je sišla sa stolice. Mel nije smatrala da je to
nepristojno. To je bila njena urođena radoznalost. Nije postojao bolji
način da se otkrije kakav je neko od zavirivanja u njegov lični prostor. A
ona je očajnički ţelela da zna kakav je Sebastijan.
Kuhinja je bila neverovatno uredna, pult je blistao kao i kuhinjski
uređaji, posuđe je bilo poređano po veličini u kuhinjskim elementima i
ormanima sa staklenim vratima. Prostorija nije mirisala na deterdţent ili
na neko sredstvo za dezinfekciju, već na... vazduh, zaključila je, sveţ,
pomalo sa mirisom nekih trava.
Nekoliko ţbunova biljaka visilo je naopako ispred prozora kod
sudopere. Mel ih je pomirisala i njihov miris je bio prijatan i nekako
misteriozan.
Otvorila je nasumično fioku i našla posuđe za pečenje. Otvorila je
drugu i pronašla još kuhinjskih naprava uredno sloţenih.
Gde je đubre? Upitala se gledajući mrko po sobi. I tajne koje se
obično tu pronalaze?

~ 100 ~
 Knjige.Club Books

Nije bila tako obeshrabrena koliko je bila zainteresovana, vratila se

na stolicu i podigla čašu sa vinom trenutak pre nego što se on vratio u
sobu.
Sada je nosio sve crno - udobne farmerke i košulju rukava zavrnutih
do lakata. Bio je bos. Kada je uzeo flašu vina da sebi sipa u čašu, Mel je
shvatila da izgleda kao ono što tvrdi da jeste.
Ĉarobnjak.
Smejući se, kucnuo je svoju čašu o njenu i nagnuo se bliţe da bi je
pogledao u oči. „Da li ćeš mi verovati?”
„Uh?”
Šire se osmehnuo. „Kada je izbor hrane u pitanju.”
Trepnula je i brzo uzela gutljaj vina. „Naravno. Ja jedem skoro sve.”
Kada je počeo da prikuplja namirnice, lonce i tiganje, ispustila je
spori uzdah olakšanja „Ti ćeš kuvati?”
„Da. Zašto?”
„Mislila sam da si upravo nešto naručio.” Namrštila se dok je on
sipao ulje na tiganj. „To je puno muke.”
„Ja uţivam u tome.” Sebastijan je odrezao neke biljke i stavio ih u
činiju. „To me opušta.”
Mel je počešala koleno i sumnjivo pogledala mešavinu koju je on
pravio. „Da li ţeliš da ti pomognem?”
„Ti ne kuvaš.”
Podigla je obrvu. „Kako ti to znaš?”
„Bacio sam pogled po tvojoj kuhinji. Beli luk?”
„Naravno.”
Sebastijan je zgnječio češanj belog luka ravnim delom noţa. „O čemu
si htela da razgovaraš sa mnom, Mel?”
„O nekoliko stvari.” Pomerila se na stolici i oslonila bradu na ruku.
Ĉudno, nije ni primetila da uţiva da ga posmatra dok kuva. „Stvari su se
desile kao što je i trebalo za Rouz, Stena i Dejvida. Šta to sada
stavljaš?” „Ruzmarin.”
„Dobro miriše”, rekla je i pomislila kako je i on dobro mirisao.
Nestao je seksi miris koţe i znoja na koji se osećao posle jahanja,
Zamenio ga je podjednako privlačan miris šume, koji je istovremeno bio i
divlji i krajnje muški. Ponovo je uzela gutljaj vina, dovoljno opuštena da
skine čizme nogama. „Za gospodina i gospođu Frost, tamo u Dţordţiji,
stvari su sada prilično gadne.”
~ 101 ~
 Knjige.Club Books

Sebastijan je stavio paradajz, beli luk i travke u tiganj. „Kada neko

pobeđuje, neko drugi obično gubi.”
„Znam kako to ide. Uradili smo ono što smo morali, ali nismo
završili.”
Premazao je pileći file pre nego što ga je stavio u tiganj. Svideo mu se
način na koji je ona sedela, lenjo njišući jednu nogu i paţljivo
posmatrajući njegovo kulinarsko umeće. „Nastavi.”
„Nismo uhvatili one koji su vaţni, Donovane. One koji su sve to
udesili. Vratili smo Dejvida, to je bila najvaţnija stvar, ali nismo završili.
On nije jedina beba koju su ukrali.”
„Kako znaš?”
„To je logično. Jedna tako uređena šema, tako glatka. To se nije samo
jednom desilo.”
„Ne.” Dopunio im je čaše, a zatim je sipao nešto vina na piletinu.
„Nije.”
„Pa evo kako ja to vidim.” Sišla je sa barske stolice. Mel je osećala da
bolje razmišlja kada je na nogama. „Frostovi imaju kontakt. Sada, moţda
bi mogli da usmere federalce ka njemu, ili je on odavno nestao. Ja bih
glasala za ovo drugo.” Prestala je da hoda i zabacila glavu. Sebastijan je
klimnuo glavom. „Nastavi.”
,,U redu. To je nacionalna stvar. Prava kompanija. Mora da imaju
advokata, nekoga da se bavi papirima za usvajanje. Moţda čak i doktora.
Ili makar nekoga ko im je veza na odeljenjima za plodnost. Frostovi su
radili sve vrste testova plodnosti. Proverila sam.”
Sebastijan je promešao, pomirisao i proverio hranu, ali ju je slušao.
„Pretpostavljam da je i FBI to proverio.”
„Naravno da jesu. Naš drugar Devero pre svega. Ipak, ja volim da
završim ono što počnem. Imaš sve te parove koji hoće da zasnuju
porodicu. Oni će sve pokušati. Uskladiće vreme kada imaju seks, način
ishrane, igraće goli po mesečini. I platiće. Daće silan novac za
testove, operacije, lekove. A ukoliko ništa od toga ne uspe, platiće dete.”
Došla je do radne ploče da sama pomiriše šta se spremalo. „Dobro”,
promrmljala je. „Znam da to obično ide regularnim, zakonskim putem.
Ugledna agencija za usvajanje, ugledni advokat. I, u većini slučajeva, to i
jeste prava stvar. Beba dobije dom pun ljubavi, biološka majka dobije
drugu šansu, a roditelji koji su usvojili dete dobiju čudo koje su traţili.
Međutim, ima tu i ljigavaca, beskičmenjaka koji uvek nađu načina da
zarade na tuđoj nesreći.”

~ 102 ~
 Knjige.Club Books

„Hoćeš li da staviš tanjire na sto pored prozora? Slušam te.”

„Dobro.” Vrzmala se po kuhinji, prateći njegova uputstva da nađe
porcelan, posuđe, salvete dok je nastavila sa izlaganjem svoje teorije.
„Međutim, ovo nije bilo kakav prepredeni ljigavac. Ovaj je pametan,
dovoljno vešt da vuče čitavu organizaciju koja je u stanju da prebaci dete
sa jedne obale na drugu, predaje ga kroz zemlju kao ping-pong lopticu i
ubaci ga u lepi, fini dom udaljen hiljadama kilometara.”
„Još uvek nisam našao ništa čemu bih se protivio.”
„Pa njega moramo da nađemo. Još uvek nisu uhvatili Parklanda, ali
mislim da će to uskoro uraditi. On nije profesionalac. On je samo neki
kreten koji je pokušao da dođe do brze zarade kako bi vratio dugove i
sačuvao cela kolena. On neće biti mnogo od pomoći kada ga budu našli,
ali značiće nešto. Moram da pretpostavim da će ga federalci drţati kao
tajnu.”
„Do sada tvoje pretpostavke deluju savršene. Uzmi flašu i sedi.”
Sela je i ukrstila noge ispod sebe sedajući na ugaonu klupu kod
prozora, „Nije baš mnogo verovatno da će federalci podeliti ono što
otkriju sa privatnim detektivom.”
„Ne.” Sebastijan je stavio činije na sto, pasta sa paradajzom i
travama, piletina dinstana u vinu i debele, hrskave kriške hleba.
„Podeliće sa tobom. Duguju ti.”
Sebastijan je sipao Mel hranu. „Moţda.”
„Dali bi ti kopiju Parklandove izjave kada bi ga uhapsili. Moţda bi ti
čak dozvolili da porazgovaraš sa njim.
Kada bi rekla da si još uvek zainteresovana za taj slučaj, dali bi ti
informacije.”
„Da, moţda.”
Sebastijan je probao jelo i smatrao da je izvrsno. „Ali da li sam ja još
uvek zainteresovan?”
Stavila je ruku na njegov zglob pre nego što je isekao još jedno parče
meke piletine. „Zar ti ne voliš da završiš ono što si započeo?”
Podigao je svoj pogled prema njoj i duboko pogledao, tako duboko
da su joj prsti još jednom zadrhtali pre nego što su skliznuli. „Da, volim.”
Osetivši se nelagodno, odlomila je komad hleba. „Pa onda?”
„Pomoći ću ti. Iskoristiću sve veze koje imam.”
„Cenim to.” Mada se trudila da ga ponovo ne dodirne, usne su joj se
iskrivile u osmeh, a pogled je postao topliji. „Zaista. Dugujem ti za ovo.”
~ 103 ~
 Knjige.Club Books

„Ne, ne verujem. Niti ćeš kada čuješ moje uslove. Radićemo

zajedno.”
Ispustila je hleb. „Vidi, Donovane, cenim tvoju ponudu, ali ja radim
sama. Svakako, tvoj stil... vizije i tome slično... čini me nervoznom.”
„To je pošteno. Tvoj stil... pištolji i tome slično... čini me nervoznim.
Tako da ćemo učiniti neke ustupke. Radićemo zajedno i nekako izlaziti
na kraj sa... nastranostima ovog drugog. Napokon, vaţan je cilj, zar
ne?” Razmišljala je igrajući se hranom po tanjiru. „Moţda sam stvarno i
imala ideju koju bi bilo bolje ostvariti u paru, paru bez dece.” I dalje
oprezna, pogledala ga je. „Ukoliko bismo morali da činimo ustupke,
ovog puta, morali bismo da imamo pravila.”
,,Oh, naravno.”
„Nemoj da se zlobno smeškaš dok to govoriš,” Kada je smirila um,
navalila je na obrok. „Ovo je dobro.” Uzela je još jedan zalogaj. „Stvarno
dobro. Nije izgledalo da je neki problem napraviti ga”
„Laskaš mi.”
„Ne, hoću reći...” Nasmejala se i slegnula ramenima. „Pretpostavljam
da sam mislila da otmena hrana znači puno otmenog posla. Moja majka
je dugo radila kao konobarica, pa je donosila svu tu hranu iz kuhinje.
To je bilo uglavnom iz restorana brze hrane i kioska. Ništa slično
ovome.”
„Majka ti je dobro?”
,,Oh, naravno. Prošle nedelje sam dobila razglednicu iz Nebraske.
Ona mnogo putuje. Svrbe je tabani.”
„Tvoj otac?”
Minimalno oklevanje, veoma kratka senka tuge. „Ne sećam ga se.”
„Šta tvoja majka misli o tvom zanimanju?”
„Misli da je uzbudljivo. Mada ona gleda suviše televiziju. A tvoji?”
Mel je podigla svoju čašu i rukom napravila pokret. „Šta tvoji roditelji
misle o tome što si ti čarobnjak iz Montereja?”
„Ne verujem da bih ja to tako nazvao”, rekao je Sebastijan nakon
jednog trenutka. „Ipak, ako razmišljaju o tome, pretpostavljam da su
zadovoljni što sam nastavio sa porodičnom tradicijom.”
Mel je ljutito pogledala u svoje vino. „Šta ste vi, nešto kao grupa
veštica?”
„Ne”, rekao je blago, nije bio uvređen. „Mi smo nešto kao porodica.”

~ 104 ~
 Knjige.Club Books

„Znaš, ne bih poverovala ni u šta od toga da nisam... Pa... bila sam

tamo, ali to ne znači da sam sve to prihvatila.” Pogled joj je sevnuo ka
njemu, oprezan i proračunat. „Ĉitala sam malo o tome, o testovima,
istraţivanjima i sličnim stvarima. Mnogi ugledni naučnici veruju da
postoji nešto kao što je fenomen vidovitosti.”
„To je utešno”
„Ne budi podrugljiv”, rekla je pomerajući se na svojoj stolici. „Hoću
da kaţem da ne razumeju potpuno način na koji radi ljudski um. To je
logično. Proučavaju EEG i EMG snimke i slične stvari. Znaš proučavaju
ljude koji mogu da pogode koja je karta u pitanju, a da je ne podignu i
takve stvari. Međutim, to ne znači da bi poverovali u veštičarenje ili
proroke ili vilinsku prašinu.”
„Ne bi ti škodilo malo vilinske prašine”, promrmljao je Sebastijan.
„Moraću da razgovaram sa Morganom o tome.”
„Ozbiljno”, počela je Mel.
„Ozbiljno.” Uzeo ju je za ruku. „Rođen sam sa krvlju vilenjaka. Ja
sam veštac po nasleđu čiji koreni seţu sve do Fina od Kelta. Moj dar je
vidivitost. Niko ga nije traţio niti zahtevao, on je dat. To nema nikakve
veze sa logikom, niti naukom, niti plesom golih ljudi po mesečini. To je
moje nasleđe. To je moja sudbina.”
„Dobro”, rekla je Mel nakon dugog trenutka. I ponovila: „Dobro.”
Navlaţila je usne i pročistila grlo. „Tokom tih studija testiraju se
stvari kao što su telekineza, telepatija.”
„Ţeliš dokaz, Mel?”
„Ne - da. Mislim, ako ćemo zajedno raditi na ovome, volela bih da
znam razmere tvog talenta.”
„Pošteno. Reci broj od jedan do deset. Šest”, rekao je pre nego što je
uspela da otvori usta.
„Nisam bila spremna.”
„Ali to je bio prvi broj koji ti je pao na pamet.”
To je bilo tačno, ali ona je odmahnula glavom.
„Nisam bila spremna.” Zatvorila je oči. „Sada.”
Bila je dobra, pomislio je. Veoma dobra. Sada je koristila svu svoju
volju da ga spreči da vidi. Da bi joj skrenuo paţnju dodirnuo joj je zglob
ruke koju je i dalje drţao.
„Tri.”
Otvorila je oči. „U redu. Kako?”
~ 105 ~
 Knjige.Club Books

„Iz tvog uma ka mom.” Njenim prstima je protrljao svoje usne.

„Ponekad kroz reči, nekad kroz slike, ponekad samo kao osećanja koje je
nemoguće opisati. Sada se ti pitaš da li si popila previše vina, zato što ti
srce suviše brzo lupa, koţa ti je topla, vrti ti se u glavi.”
„Moja glava je dobro.” Istrgla je svoju ruku iz njegove. „Ili bi bila
kada ti ne bi zalazio u nju. Ja mogu da osetim..,”
„Da.” Zadovoljan, naslonio se na naslon stolice i podigao svoju čašu.
„Znam da moţeš. To je veoma retko, da me bilo ko oseti, a da nismo u
krvnom srodstvu. Naročito pri ovakvom malom, plitkom čitanju. Imaš
potencijala, Saderlandova. Ako budeš ţelela da to istraţiš, biću srećan da
ti pomognem.”
Nije baš mogla da prikrije brz drhtaj koji prošao kroz nju. „Ne, hvala,
sviđa mi se moja glava kakva je sada.” Da bi probala, stavila je ruku na
glavu dok je posmatrala Sebastijana. „Ne sviđa mi se ideja da je bilo ko u
stanju da čita moje misli. Ako ćemo da budemo u ovom privremenom
partnerstvu, to je pravilo broj jedan.”
„Dogovoreno. Neću zalaziti u tvoj um ukoliko mi to ne traţiš.”
Primećujući sumnju u njenim očima, nasmejao se. „Ja ne laţem, Mel.”
„To je veštičja religija?”
„Ako ti se tako više sviđa.”
Nije joj se svidelo, ali drţaće ga za reč. „U redu, sledeća stvar je da
delimo sve informacije. Nema zadrţavanja za sebe.”
Njegov osmeh bio je istovremeno i šarmantan i opasan. „Ja sam više
nego spreman da se sloţim s tim da smo zadrţavali informacije dovoljno
dugo.”
„Mi smo profesionalci. Ponašamo se profesionalno.”
„Kada je vreme za to.” Dotakao je ivicom svoje čaše njenu. „Da li se
deljenje obroka smatra profesionalnim?”
„Ne moramo da budemo smešni. Ono što sam htela da kaţem je da
ako nameravamo da se postavimo kao bračni par koji ţeli dete, nećemo
dozvoliti da gluma...”
„Zamagli te tvoje linije”, završio je umesto nje. ,,Razumem. Da li imaš
plan?”
„Pa pomoglo bi kada bismo imali saradnju sa federalcima.”
„Prepusti to meni”
Nasmejala se. To je bilo tačno ono čemu se nadala. „Uz njihovu
podršku, moţemo da izgradimo dobar identitet. Papiri, dokumenta,

~ 106 ~
 Knjige.Club Books

prošlost, izveštaj o dohotku, posao. Organizacija mora da nas primeti,

tako da ćemo biti bogati, ali ne previše visokog nivoa da ih ne oteramo.
Trebalo bi da budemo novi u okruţenju koje izaberemo. Bez nekih veza,
bez porodice. Moraćemo da budemo na listama čekanja nekoliko
uglednih agencija za usvajanje. Da imamo izveštaje iz klinika za
plodnost i od doktora. Onog trenutka kada budemo došli do Parklanda
ili do nekog drugog od njih, imaćemo bolju ideju gde da sve to
postavimo i kako.”
„Moţda postoji lakši način.”
„Koji?”
Mahnuo je sa strane. „Doći ću do toga. Ovo moţe mnogo da potraje.”
„Moţe. Moţda bude vredno toga.”
„Nagodićemo se. Ja ću smisliti gde da počnemo, kada i kako, a ti ćeš
voditi postupak odatle.”
Oklevala je, svesna da nikada neće biti dobra kada su nagodbe u
pitanju. „Ako ti izabereš kada, gde i kako, to mora da bude zbog nekih
jakih razloga i ja ću morati da ih prihvatim.”
„U redu.”
„U redu.” Izgledalo je dosta lako. Ukoliko je osetila talas uzbuđenja
kako prolazi kroz nju, to je bilo očekivanje zanimljivog i isplativog posla.
„Pretpostavljam da bi mogla da ti pomognem oko onih sudova.”
Ustala je i počela da slaţe osetljivi porcelan sa veštinom kojoj ju je
majka naučila dok je radila kao konobarica. Sebastijan je stavio ruku na
njenu mišicu. Uzbuđenje se pretvorilo u bljesak.
„Ostavi ih.”
„Ti si kuvao”, rekla je i brzo krenula prema sudoperi. Pomislila je
kako su mala prostorija i neki posao bili sve što joj je trebalo da odrţi
ravnoteţu. „Na osnovu izgleda ove kuhinje, zaključujem da ti nisi neko
ko ostavlja prljave sudove svuda naokolo.”
Bio je iza nje kada se okrenula! stavio je ruke na njena ramena da bi je
sprečio da se udalji. „Onda, biću nepredvidiv.”
„Ili moţeš da unajmiš neke vilenjake da ih operu”, promrmljala je.
„Ne unajmljujem nikakve vilenjake - u Kaliforniji.” Kada joj je pogled
postao oštriji, počeo je da joj masira ramena. „Počinješ da mi budeš
napeta, Mel. Tokom večere bila si prilično opuštena. Ĉak si mi se
nasmejala nekoliko puta, što smatram veoma prijatnom pramenom.”

~ 107 ~
 Knjige.Club Books

„Ne volim kada me ljudi dodiruju.” Međutim, nije se sklonila.

Napokon, nije imala gde da ode.
„Zašto? To je samo još jedan način komuniciranja. Ima ih mnogo.
Glas, oči, ruke.” Skliznuo je rukama preko njenih ramena, opuštajući
mišiće koji su se tu nalazili. „Um. Dodir ne mora da bude opasan.”
„Moţe biti,”
Usne su mu se iskrivile u osmeh dok su mu se prsti spuštali niz njena
leđa. „Ali ti nisi kukavica. Ţena kao ti ide direktno glavom u opasnu
situaciju.”
Podigla je bradu, kao što je znao da će uraditi. „Došla sam ovde da
razgovaram sa tobom.”
„Razgovarali smo.” Povukao ju je bliţe tako da je trebalo samo da
sagne glavu da bi usnama dodirnuo tu malu rupicu na sredini te snaţne
brade. „Uţivao sam u tome.”
Neće biti zavedena. Ona je odrasla ţena sa čvrstom voljom, a
zavođenje nije, kao i nikada pre, dolazilo u obzir. Stavila je ruku na
njegove grudi raširenih prstiju, i tu nije bilo ničeg što je odbijalo ili
pozivalo.
„Nisam došla da bi se igrali igrica.”
„Šteta.” Njegove usne su bile iznad njenih pre nego što je nagnuo
glavu i okrznuo je ispod brade. „Takođe uţivam i u igrama, ali moţemo
to sačuvati za neki drugi put.”
Postajalo je sve teţe da se diše. „Vidi, moţda si mi privlačan, ali to ne
znači... ništa.”
„Naravno da ne. Tvoja koţa je neverovatno meka, baš ovde, Meri
Elen. Kao da bi tvoj puls napravio tu modricu ako bi nastavio da tako
jako udara.”
„To je smešno.”
Međutim, kada joj je izvukao košulju iz pantalona da bi mogao
rukama da prelazi preko njenih leđa, osetila se neţno kao maslačak.
Ispustivši zvuk između uzdaha i stenjanja, nagnula se na njega.
„Skoro da sam izgubio strpljenje”, promrmljao joj je u vrat, „čekajući
da dođeš kod mene.”
„Ja nisam. Nisam.” Njene ruke su se obmotale oko njega, a prsti su joj
se zapleli u njegovu kosu. „Nisam zbog toga došla ovde.”
Zar nije znala? Negde u sebi, zar nije znala?

~ 108 ~
 Knjige.Club Books

„Moram da razmislim. Ovo bi mogla biti greška.” Međutim, čak i

kada je to rekla, njene usne su poţudno prelazile preko njegovih.
„Mrzim da pravim greške.”
„Mmm... Ko to ne mrzi?” Stavio je svoje ruke ispod njenih kukova.
Ispustivši zvuk pristajanja, skočila je, obavijajući noge oko njegovog
struka. „Ovo nije greška.” „Razmišljaću o tome kasnije”, rekla je dok ju je
iznosio iz kuhinje. „Zaista ne ţelim da ovo pomešamo sa drugim
poslom. Suviše je vaţan. Ţelim da to uspe, stvarno ţelim da to uspe, i
mrzela bih sebe kada bih ga uprskala samo zato što...”
Uzdahnuvši, stavila je usne na njegov vrat. „Ţelim te. Toliko te
ţelim.”
Njene reči počele su da odzvanjaju u njegovoj glavi kao udarci
bubnja, lagani, ritmični, zavodljivi. Jednom rukom privukao joj je glavu
unazad kako bi mogao da dođe do njenih usana. „Jedno nema veze sa
drugim.”
„Moglo bi da ima.” Ljuljala se uz njega dok su se penjali stepenicama,
polako je ostajala bez daha kada su im se pogledi sreli. „Trebalo bi.”
„Onda neka bude tako.” Nogom je otvorio vrata spavaće sobe „Hajde
da prekršimo neka pravila.”

~ 109 ~
 Knjige.Club Books

Osmo poglavlje

Ona nikada nije bila neko ko se ponašao nagonski, bez razmišljanja.

Prihvatala je rizike, naravno, ali je uvek znala posledice. Sada nije bilo
načina da ih predvidi. Ne, kada je on u pitanju. A opet, sve je zavisilo od
instinkta. Iako joj je glava govorila da prekine sa svim i da bezi, nešto
drugo, nešto njoj bliţe, govorilo joj je da ostane.
Da veruje.
I dalje je bila obmotana oko njega, osećajući puls u svakom delu svog
tela. Nije oklevala zbog stidljivosti. Nikada sebe nije smatrala preterano
privlačnom, naprotiv, oduvek je mislila da je prosečnog izgleda, tako
da nije bilo razloga da oseća stid. Osećala je sigurnost i nešto ju je teralo
da ga još jednom dugo pogleda.
A ono što je videla, bilo je baš ono što je ţelela.
Usne su joj se razvukle u lagani osmeh. Kada je htela da stane na
pod, oslonio ju je o ivicu kreveta, tako da se, kada je stopalima dodirnula
tlo, našla zarobljena između glatko izrezbarenog drveta i njegovog tela.
Gledao ju je u oči dok su mu ruke polako išle gore, vrhovima prstiju
klizio je preko njenih butina, kukova, pored njenih grudi, preko vrata, do
slepoočnica. Još jednom je zadrhtala pre nego što su mu se ruke
zaustavile na njenoj kosi, a usne sručile na njene.
Njegovo telo bilo je tako blisko oslonjeno na nju da je mogla da oseti
svaki nabor, svaku liniju. Osetila je da je moć unutar njega kao vuk na
povocu koji samo što se nije oslobodio. Ipak, njegove usne su bile te koje
su je dovodile do ivice razuma. Nezasite i posesivne, izvlačile su iz
nje svaku moguću emociju. Ţelje i sumnje, strahove i čeţnje. Osetila je
kako je njena volja predala njemu na dar.
Osetio je taj trenutak predaje kada je njeno telo, pripijeno uz njegovo,
istovremeno bilo i opušteno i čvrsto, kada su joj usne podrhtavale, a
zatim traţile više od onoga što je ţeleo da da. Ta ţelja ga je isekla kao
srebrno sečivo, odvajajući ono civilizovano u njemu od očajnog, i čineći
ga ustreptalim kao kada pastuv oseti miris svoje ţenke.
~ 110 ~
 Knjige.Club Books

Zabacio je glavu unazad i ona je videla da su mu oči tamne kao

ponoć, pune snaţnih nagona i nesmotrene ţelje. I moći. Drhtala je, prvo
zbog straha, a potom zbog veličanstvenog zadovoljstva.
To je bio odgovor koji je video. I to je bio odgovor koji je razumeo.
Naglim pokretom, pretvorio je njenu košulju u komadiće. Njegove
usne prigušile su njen uzdah. Ĉak i dok su padali na krevet, njegove
ruke bile su svuda po njoj, steţući je i milujući, uzimajući i razdirući. Kao
odgovor na to povukla je njegovu košulju tako da su
dugmići pootpadali, a šavovi se oparali. Kada je osetila njegovu koţu na
svojoj, ispustila je dugački uzdah odobravanja.
Dao joj je malo vremena da razmisli, ali ne i da dovede sve u pitanje.
Uvodio ju je u oluju ispunjenu udarcima groma, sevanjem munja i
kovitlajućim vetrovima. Znala je da je sve to fizičko. Nije bilo ničeg
magičnog u vezi sa veštinom njegovih ruku, opijajućim ukusom njegovih
usana. Ipak, biti vođen iznad uobičajenog, iznad sasvim jednostavne
lepote ruţičastog sumraka i prvih pokreta noćnih ptica koje su se tek
budile, delovalo je kao magija.
Tamo gde ju je odveo bilo je sve u zaslepljujućoj brzini i neizrecivom
zadovoljstvu. Ĉula je šapat nekog jezika koji nije razumela. Bajanje?
Obećanje ljubavnika? Sam taj zvuk bio je dovoljan da je zavede. Dodir,
grub ili neţan, bio je prihvaćen sa slašću. Njegov ukus, vreo i slan na
njenim usnama, hladan i umirujući na njenom jeziku, bio je dovoljan da
halapljivo traţi još.
Njegov zamagljeni um mislio je o tome kako je tako velikodušna,
tako jaka i tako podatna. Pod svetlom zalazećeg sunca njena koţa se
presijavala zlatnom bojom kao da je boginja ili ratnica spremna za bitku.
Bila je tanka i prava, zadivljujuće okretna, uzbudljiva kao ţelja. Osetio je
njen ugušeni dah kod svog uha, iznenadno, naglo zadiranje njenih
noktiju na svojim leđima dok joj je telo drhtalo od vrhunca koji joj je
priuštio.
Još dok je njena ruka labavo klizila sa njegovog vlaţnog ramena,
ponovo ju je unosio u oluju. Divlji nagon ga je terao da joj priušti da oseti
kako joj krv ludo pumpa sve dok ne čuje njen dah kako šapuće njegovo
ime.
Podigao ju je, tresući glavom dok mu se vid nije razbistrio, dok joj
nije video lice, polusklopljenih očiju i ošamućeno od zadovoljstva, usana
otečenih od njegovih poljubaca i kako drhti pri svakom dahu.
„Pođi sa mnom”, rekao joj je.

~ 111 ~
 Knjige.Club Books

Dok su ga njene ruke grlile, ušao je u nju, I znao je, dok su zajedno
išli u oluju, da neke čini ne zahtevaju ništa više do voljnog srca.

***
Učinilo joj se da čuje muziku. Divnu, prijatnu. Muziku srca. Mel ne
zna odakle je taj izraz došao, ali na tu pomisao se nasmejala i okrenula.
Nije bilo nikoga.
Istog trenutka se razbudila i sela u mraku. Mada je noć bila tamna
kao mastilo, znala je da je sama u sobi - Sebastijanovoj sobi. To što je bila
sa njim, nije bio san. Ni to što je sama, nije bio san.
Napipala je svetlo pored kreveta i zaklonila oči dok se nisu privikle.
Nije ga zvala. Osećala bi se bezveze da to izgovori u praznom
krevetu u sobi punoj senki. Umesto toga, brzo je ustala, pronašla je
njegovu košulju izguţvanu na podu. Uvlačeći ruke u rukave pratila je
muziku. Nije dolazila ni iz jednog stvarnog pravca. Iako blaga kao
šapat, činilo se da je okruţuje. Ĉudno. Bez obzira koliko se naprezala,
nije bila sigurna da li čuje glasove kako se diţu u pesmi, ili strune, flaute,
rogove. To je bio jednostavan zvuk, lepa vibracija vazduha koja je bila
istovremeno jeziva i predivna.
Pratila ju je sledeći svoj instinkt. Zvuk nije postajao glasniji, mekši, ali
činilo se da je postajao tečniji, kao da joj je klizio uz koţu, ka njenom
umu, dok je pratila hodnikom koji se savijao nalevo, a zatim vodio gore
uz nekoliko stepenica.
Videla je odsjaj sveće, eterično treperenje koje se razlivalo i raslo dok
je prilazila kraju hodnika. Osećao se miris toplog voska, sandalovine,
jakog dima.
Nije bila svesna da je zadrţavala dah kada se zaustavila na vratima i
pogledala.
Soba nije bila velika. Pomislila je da bi reč odaja bila prikladnija, ali
nije bila sigurna zašto joj je ta staromodna reč pala na pamet. Zidovi su
bili od svetlog drveta tople boje, koje je sada sijalo pod mističnim
svetlom tankih belih sveća.
Odaja je imala tri prozora u obliku polumeseca. Setila se da ih je
videla spolja i shvatila da je soba bila na najvišem delu kuće i da je
gledala na litice i more.
Iznad toga su se mogle videti treperave zvezde kroz krovne prozore
koje je on otvorio da bi noćni vazduh i noć ušli. Tu su se nalazile stolice,
stolovi i stalci koji su i izgledali kao da su pripadali nekom
~ 112 ~
 Knjige.Club Books

srednjovekovnom dvorcu, a ne modernom domu u Big Suru. Na njima

je videla sfere kristala, šarene činije, sastavljena srebrna ogledala, tanke
štapiće od providnog stakla i pehare optočene sjajnim kamenjem.
Ona nije verovala u magiju. Mel je uvek znala da postoji laţna fioka
među mađioničarskim fiokama i kec herc u rukavu mađioničara.
Međutim, stojeći tamo na vratima te sobe, osetila je kako vazduh pulsira
i pucketa kao da je ţiv i da ima hiljadu srca.
I znala je da ovde, u ovom svetu koji je mislila da poznaje, ima više
toga, nego što je ikada sanjala da postoji.
Sebastijan je sedeo u sredini sobe, u centru srebrnog pentagrama
umetnutog u drveni pod. Bio joj je okrenut leđima i bio je veoma miran.
Oduvek je bila radoznala, ali sada je otkrila nešto jače - otkrila je u sebi
potrebu da mu da potrebnu privatnost.
Ipak, kada je krenula unazad, obratio joj se.
„Nisam mislio da te probudim.”
„Nisi.” Igrala se sa nekoliko preostalih dugmića na košulji. „Muzika
me je probudila. Ili sam se probudila pa sam je čula, a onda sam se
pitala...” Pogledala je unaokolo zbunjena. Nije mogla da vidi nikakav
uređaj za snimanje, nikakav stereo. „Pitala sam se odakle dolazi.”
„Od noći” Podigao se. Mada sebe nije nikada smatrala čednom,
osetila je da crveni dok ga je posmatrala kako stoji go pod svetlošću
sveća, sa rukom ispruţenom i prema njoj.
„Ja sam po prirodi njuškalo, ali nisam mislila da te ometam.”
„Nisi me ometala.” Zbog njenog oklevanja podigao je obrvu, a zatim
je zakoračio da je uzme za ruku. „Morao sam da očistim um. To nisam
mogao da radim pored tebe.” Prineo je njene dlanove do svojih usana i
poljubio ih. „Pretpostavljam da je trebalo da odem kući.”
„Ne.” Nagnuo se da je poljubi, neţno, slatko. „Ne, zaista.”
„Dobro, stvar je u tome...” Malo se povukla, poţelevši da ima nečim
da uposli ruke. „Ja obično ovo ne radim.” Izgledala je tako mlado,
pomislio je, i tako krhko, stojeći tamo u njegovoj košulji, sa kosom
raščupanom od ljubavi i spavanja, očiju širom otvorenih.
„Da li bi trebalo da kaţem, pošto si odlučila da sa mnom napraviš
izuzetak, da to radiš veoma dobro?”
„Ne moraš.” Onda je izvila usne. Bila je dobra. Oni su bili
neverovatno dobri. „Pretpostavljam da boli. Da li obično sediš go na
podu pod svetlošću zvezda?”

~ 113 ~
 Knjige.Club Books

„Kada me duh pokreće.”

Sada joj je bilo malo prijatnije, počela je da ide po sobi, posmatrajući
predmete. Napućenih usana proučavala je vekovima staro ogledalo koje
je izgledalo kao čarobno. „Da li bi ovo trebalo da je magično?”
U tom trenutku, posmatrajući je kako zaviruje sumnjivo u taj
neprocenjivi antikvitet, oboţavao ju je. „Kaţu da je pripadalo Nimue.”
„Kome?”
„Ah, Saderlandova, tuţno je što to ne znaš. Nimue je bila čarobnica,
za koju kaţu da je zarobila Merlina3 u svojoj kristalnoj pećini.”
„Da?” Pogledala je malo bolje, učinilo joj se zanimljivim, a onda je
počela da proučava kuglu neprozirnog kvarca. „Za šta koristiš ove
stvari?”
„Za uţivanje.” Nije mu bilo potrebno čarobno ogledalo niti kristalne
kugle da bi video. Drţao ih je oko sebe zbog poštovanja prema tradiciji i
zato što je voleo lepe stvari. Zabavljalo ga je da je posmatra dok se mršti i
škilji na sve te moćne rekvizite.
Hteo je nešto da joj pokloni, neki mali poklon. Nije zaboravio na
prolaznu tugu koju je video u njenim očima kada je rekla da se ne seća
svog oca.
„Da li bi ţelela da vidiš?”
„Da vidim šta?”
„Da vidiš”, rekao je neţno i došao je do nje. „Dođi.” Uzeo je kuglu u
jednu ruku, a njene prste u drugu i dovukao je u sredinu sobe.
„Zaista ne mislim...”
„Klekni.” Povukao ju je sa sobom. „Prošlost ili budućnost, Mel? Šta bi
ţelela?”
Nervozno se smešeći, sela je na pete. „Zar ne bi trebalo da nosiš
turban?”
„Koristi maštu.” Rukom ju je dotakao po obrazu. „Prošlost, mislim.
Ti više voliš da sama vodiš računa o svojoj budućnosti.”
„To je tačno, ali...”
„Stavi ruke na kuglu, Mel. Nemaš čega da se plašiš.”

3
Poznati čarobnjak - prim. prev.

~ 114 ~
 Knjige.Club Books

„Ne plašim se.” Malo se migoljila, a onda ispustila dug uzdah. „To je
samo parče stakla. Samo je čudno, to je sve”, promrmljala je kada je uzela
kristal. Sebastijan je stavio svoje ruke ispod njenih i nasmejao se.
„Moja tetka Brajna, Morganina majka, dala mi je ovu kuglu kao
poklon za krštenje. To je za mene bilo kao nekome pomoćni točkovi za
bicikl.”
Kugla je bila hladna u njenim rukama, glatka i hladna kao voda iz
jezera. „Imala sam ovakvu kuglu kada sam bila dete. Crnu, plastičnu.
Trebalo je da postaviš pitanje, protreseš je i onda se neki natpis pojavi na
otvoru. Obično je davala neki nejasan odgovor, kao pokušaj ponovo.”
Opet se nasmejao smatrajući njene ideje simpatičnim. Moć je uplovila
u njega, slatka kao vino, laka kao prolećni povetarac. Ono što će joj
pokazati bilo je jednostavno. „Pogledaj unutra”, rekao je, dok je njegov
glas odzvanjao u maloj prostoriji. „I vidi.”
Bila je prisiljena da to uradi. U početku videla je samo lepu kuglu
koja je imala iznutra neke pukotine koje su svetlucale u duginim bojama.
Onda su se pojavile senke, senke unutar senki, oblici su se menjali, boje
se razlivale.
„Oh”, promrmljala je zato što staklo više nije bilo hladno, već toplo
kao sunčev zrak.
„Pogledaj”, rekao je ponovo. Delovalo je kao da je njegov glas unutar
nje. „Koristi srce.”
Prvo je videla svoju majku, ali mladu, tako mladu i veoma lepu
uprkos debelom ajlajneru i presvetlom karminu. Smeh je donosio lepotu
u njeno lice, kroz šminku. Kosa joj je bila plava, do ramena, i ravna.
Smejala se mladom muškarcu u beloj uniformi, mornarska
kapa razmetljivo je bila nakrivljena na njegovoj glavi.
Muškarac je drţao dete od oko dve godine, obučeno u ukrašenu
haljinu roze boje, crne cipele i čipkaste bele čarape.
Mel je pomislila da to nije bilo koje dete, dok joj je srce tupo udaralo
u grlu. To sam ja. To dete sam ja.
U pozadini se video brod, veliki, sivi, mornarički brod. Tu je bio i
muzički bend koji je svirao neku vojnu muziku, ljudi su se kretali
unaokolo, svi su govorili u isto vreme. Nije mogla da čuje reči, samo
zvukove.
Videla je kako je taj muškarac baca u vazduh, baca visoko. U sobi
osvetljenoj svećama njen stomak je vrtoglavo išao gore-dole. Osećala se
ljubav, poverenje, nevinost. Oči su mu sijale posmatrajući je sa ponosom,

~ 115 ~
 Knjige.Club Books

srećom i uzbuđenjem. Snaţne ruke su bile oko nje. Osećao se blagi miris
losiona posle brijanja i kikotanje koje ju je golicalo po vratu kada bi je
uhvatio.
Posmatrala je kako se slike menjaju. Videla je kako su joj se roditelji
poljubili. Oh, kako je bio sladak taj poljubac. Zatim ih je dečko, koji je bio
njen otac, veselo pozdravio, prebacio svoju vreću sa stvarima preko
ramena i otišao u pravcu broda.
Kugla u njenim rukama ponovo je bila staklena sa pukotinama
iznutra i bacala je prema njoj odsjaje duginih boja.
„Moj otac.” Mel bi moţda ispustila kuglu da je nisu čvrsto drţale
Sebastijanove ruke. „To je bio moj otac. On... on je bio u mornarici. Ţeleo
je da vidi sveta. Tog dana je krenuo iz Norfolka. Ja sam imala samo dve
godine, ne sećam se. Moja majka je rekla da smo išle da ga ispratimo i da
je on bio uzbuđen.”
Glas joj je nestao i zastala je koji minut. „Nekoliko meseci kasnije na
Mediteranu je bila oluja i on je nestao u moru. Imao je samo dvadeset
dve godine. Bio je tako mlad. Ona ima slike, ali ne moţe se lepo videti sa
slika.”
Mel je ponovo, zurila u kuglu, zatim je polako podigla pogled ka
Sebastijanu. „Imam njegove oči. Nikada nisam znala da imam oči na
njega.” Zaţmurila je i čekala da se malo povrati u ravnoteţu. „To sam
videla, zar ne?”
„Da.” Podigao je ruku ka njenoj kosi. „Nisam ti to pokazao da bih te
rastuţio, Meri Elen.”
„Nije me rastuţilo. Stvarno nije.” Uzdahnuvši ponovo je otvorila oči.
„Bilo mi je ţao što ga se ne sećam, što se moja majka toliko toga seća, a ja
to nisam ranije shvatala. Usrećilo me je što sam ga videla, i njih dvoje
zajedno, sve nas zajedno, makar jednom.” Izvukla je svoje ruke
ostavljajući kuglu u njegovim rukama. „Hvala ti.”
„To je bila sitnica nakon onoga što si ti meni večeras donela.”
„Što sam ja donela?”, upitala je kada je ustao da vrati kuglu.
„Sebe.”
,,Oh, dobro...”, pročistila je grlo i ustala. „Ne znam da li bih to tako
rekla.”
„Kako bi ti rekla?”
Pogledala ga je i osetila novo bespomoćno lepršanje u stomaku. „Ne
znam tačno. Oboje smo odrasle osobe.”

~ 116 ~
 Knjige.Club Books

„Da.” Krenuo je prema njoj i ona se čudila što se izmiče. „Koje nisu u
vezi.”
„Tako izgleda.”
„Odgovorne.”
„Divno.” Prstima se igrao po njenoj kosi. „Ţeleo sam da te vidim pod
svetlošću sveća, Meri Elen.”
„Ne počinji sa tim.” Sklonila je njegovu ruku.
„Sa čim?”
„Ne zovi me Meri Elen i ne počinji sa tom pričom o violinama i
svećama.”
Zadrţao je svoj pogled na njoj dok joj je prstom prelazio duţ vrata.
„Imaš nešto protiv romantike?”
„Ne baš protiv.” Njena osećanja su bila suviše blizu na površini,
previše blizu nakon onoga što je videla u kugli. Bilo joj je potrebno da
bude sigurna da su ustanovili pravila. „Samo mi ne treba. Ne znam šta
da radim sa tim. I mislim da ćemo bolje funkcionisati ako znamo
na čemu smo.”
„Na čemu smo?” upitao ju je i ruke su mu skliznule na njen struk.
„Kao što sam rekla, mi smo odgovorne, odrasle osobe koje nisu u
vezi. Ali privlačimo jedno drugo.”
Prislonio je svoje usne na njenu slepoočnicu. „Za sada nemam ništa
protiv.”
„I dokle god se ponašamo razumno u tom odnosu...”
„Oh, tu moţemo upasti u nevolje!”
„Ne vidim zbog čega.”
Pomerao je ruke duţ njenog grudnog koša sve dok mu prsti nisu
okruţili njene bradavice. „Ne osećam se naročito razumnim.”
Kolena su joj klecnula. Glava joj je pala unazad. „To je samo pitanje...
uspostavljanja prioriteta.”
„Ja imam svoje prioritete.” Razdvojio je njene usne svojim jezikom.
„Na vrhu te liste nalazi se vođenje ljubavi sa tobom dok oboje ne
padnemo kao beskorisna grudva mesa.”
„Dobro.” Nije se bunila kada ju je povukao na pod. „Dobar početak.”

Zaista je bolje radila kada je imala liste. Do sledeće večeri Mel je bila
šćućurena za svojim stolom dajući sve od sebe da napravi listu. To je bio

~ 117 ~
 Knjige.Club Books

prvi slobodni sat koji je imala od kako je izletela iz Sebastijanove kuće u

deset ujutru, potpuno iznurena i u zaostatku sa vremenom.
Nikada pre nije bila u zaostatku. Naravno nikada ranije nije imala
seks sa vidovnjakom. Očigledno je to bio mesec za nove stvari.
Da nije imala sastanak, da završi nešto oko administracije i
pojavljivanje na sudu koje je čekalo, moţda uopšte ne bi izašla iz njegove
kuće. Lupkajući se olovkom po usnama koje su se osmehivale prisećala
se kako je on svakako uradio sve da je obeshrabri.
Taj čovek je bespogovorno imao mnogo moći.
Ipak, posao je bio posao, podsetila je sebe. Imala je posao koji ju je
čekao.
Najbolja vest tog dana bila je da je drţavna policija Nju Hempšira
uhapsila Dţejmsa T. Parklanda. Tu je bio i neki narednik, koji je bio
veoma spreman da sarađuje, zahvalan na njenoj dojavi i iznerviran što su
federalci preuzeli.
Tajno je poslao Mel kopiju Parklandove izjave.
To je bio početak.
Imala je ime velikog igrača koji je ucenjivao Parklanda i nameravala
je to dobro da iskoristi. Uz malo sreće provešće nekoliko dana na jezeru
Taho.
Morala je da ubedi Deveroa. On će ţeleti da iskoristi svoje agente za
mamac, tako da je morala da smisli nekoliko dobrih razloga zašto bi ona
i Sebastijan bili bolji mamac.
U prilog će joj ići to što je pomagala i sarađivala u slučaju Merikovih,
ali Mel nije mislila da će to olakšati situaciju. Njen dosije je bio dobar,
nije radila na nekim poznatim slučajevima - a osećala je da bi se Devero
bunio protiv nekog hvalisavog privatnog istraţitelja. Takođe, išlo joj je
naruku i njeno partnerstvo sa Sebastijanom. A činjenica da je ona bila
savršeno spremna da prepusti federalcima lavovski deo zasluga dodalo
je još malo na njenu stranu vage.
„Radite?” upitao je Sebastijan kada je otvorio vrata.
Trudila se da ne obraća paţnju na brzo, vrtoglavo lepršanje u svom
stomaku i nasmejala se. „Zapravo završavam za danas za pet minuta.”
„Onda imam dobar osećaj za vreme. Šta je ovo?” Uzevši je za ruku
povukao ju je da ustane kako bi proučavao lepo odelo boje kajsije koje je
imala na sebi.

~ 118 ~
 Knjige.Club Books

„Za današnje pojavljivanje na sudu.” Pomerila je nesmotreno ramena

dok se igrao perlama na njenom vratu. „Razvod je bio u pitanju. Pomalo
gadan. Pa moraš da se potrudiš da izgledaš što je moguće više damski.”
„Uspela si u tome.”
„Lako je to reći. Potrebno je duplo više vremena i muke da se obučeš
kao dama nego da se oblačiš kao normalna osoba.” Naslonila je bok o sto
i dala mu list papira. „Dobila sam kopiju Parklandove izjave.”
„Brz posao.”
„Kao što moţeš da vidiš, on je prilično jadan tip. Nije hteo nikoga da
povredi. Izgubio je glavu. Imao je problem sa kockom. Plašio se za svoj
ţivot.” Dala je brzo, ne baš damsko mišljenje o njegovim izgovorima.
„Ĉudi me da nije rekao da ima traume pošto mu otac nije kupio mali
crveni voz za Boţić.”
„Platiće”, rekao je Sebastijan. „Bio jadan ili ne.”
„Tačno, zato što je i glup. To što je vozio Dejvida duţ cele zemlje,
povećava njegov problem.” Skinula je cipele i trljala stopalom list. „Sada
tvrdi da je dobio ponudu za posao preko telefona.”
„Zvuči razumno.”
„Naravno. Da li ţeliš nešto da popiješ?”
„Mmm.” Sebastijan je iznova i iznova čitao izjavu dok je ona otišla u
kuhinju.
„Pet hiljada dolara za otmicu deteta. To je ništa u odnosu na kazinu
koja mu se smeši.” Okrenula se i videla Sebastijana oslonjenog o okvir
vrata, pruţila mu je sok. „On duguje tri i po hiljade kasinu u Tahou i zna
da će mu se, ako uskoro ne plati dug, lice pretvoriti u nešto ne mnogo
prijatno. Pa je rešio da nađe neko dete.”
Pratio ju je, Sebastijana je zanimalo i njeno lično okruţenje. „Zašto
Dejvid?”, pitao je dok je ulazio sa njom u drugu prostoriju.
„Proverila sam to. Sten mu je popravljao kola pre oko pet meseci.
Sten bi svakome pokazao Dejvidovu sliku, tako da kada je Parkland
shvatio da je bolje oteti dete nego imati plastičnu operaciju lica, mislio je
da je dete tog automehaničara idealna prilika. Dejvid je sladak.
Ĉak i ljiga kao što je Parkland shvatila bi kakav bi utisak lepa beba
ostavila na kupca.”
„Hm.” Sebastijan je trljao bradu rukom i proučavao njenu spavaću
sobu. Pretpostavio je da je to njena spavaća soba, pošto se tu nalazio
uzak, nenamešten krevet u sredini. Takođe, mogla je da bude i dnevna

~ 119 ~
 Knjige.Club Books

soba, pošto se tu nalazila i polica prenatrpana knjigama i časopisima,

mali televizor na klimavom stalku za cveće i lampa u obliku pastrmke.
„Da li ti ţiviš ovde?”
„Da.” Šutnula je par čizama koji joj se našao na putu. „Spremačica je
na odmoru koji traje godinu dana. I tako je”, nastavila je spuštajući se na
komodu ukrašenu nalepnicama većine, ako ne i svake, od pedeset
drţava, „prihvatio posao, dobio sva uputstva od nepoznatog gospodina
preko telefona. Sreo je crvenokosu na unapred dogovorenom mestu i
zamenio Dejvida za koverat sa gotovinom.”
„Šta je ovo?”
Mel je bacila pogled. „To je kasica u obliku losa. Zar nikada nisi
gledao crtani film sa njim?”
„Verujem da jesam”, Sebastijan je razmišljao tresući losa pre nego što
ga je spustio. „Onaj što kaţe hokej razbija”
„To je taj. U svakom slučaju...”
,,A ovo?” Pokazao je na poster na zidu.
„Pas detektiv. Da li me ti uopšte slušaš?”
Okrenuo se prema njoj i nasmejao. „Potpuno sam usredsređen. Da li
znaš koliko treba da budeš hrabra da u jednu sobu staviš roze i
narandţastu boju?”
„Volim svetle boje.”
„I posteljinu sa crvenim prugama.”
„Bila je na rasprodaji”, rekla je nestrpljivo. „Ionako ugasiš svetlo
kada spavaš. Vidi, Donovane, koliko dugo planiraš da raspravljaš o
uređenju moje kuće?”
„Samo trenutak ili dva.” Podigao je činiju u obliku mačora, one iz
romana Alisa u zemlji čuda. Ona je tu svašta ubacivala. Igle, zihernadle,
nekoliko dugmića, jedan metak, kupon za sokove na kojima je izgleda
ţivela i nešto što je Sebastijanu izgledalo kao set za obijanje brava i
katanaca.
„Nisi baš neka uredna vrsta?”
„Koristim svoj dar za organizaciju u poslu.”
„Hm.” Spustio je činiju i uzeo neku knjigu. „Priručnik o spiritualnom?”
„Istraţujem”, rekla je i namrštila se. „Uzela sam to iz biblioteke pre
nekoliko nedelja.”
„Šta kaţeš?”
„Mislim da nema puno veze sa tobom.”
~ 120 ~
 Knjige.Club Books

„Siguran sam da si u pravu.” Stavio je knjigu sa strane. „Ova soba

mnogo govori o tebi, baš kao i tvoja pojednostavljena kancelarija. Tvoj
um je veoma disciplinovan, kao i tvoj radni prostor.”
Nije bila sigurna da li je to bio kompliment ili nije, ali prepoznala je
pogled u njegovim očima. „Vidi, Donovane...”
„Ali tvoje emocije”, nastavio je krećući se prema njoj, „veoma su
haotične, veoma šarene”
Sklonila mu je ruke kada je počeo da se poigrava njenim perlama.
„Pokušavam da vodim profesionalni razgovor.”
„Zatvorila si za danas. Sećaš se?”
„Ja nemam regularno radno vreme.”
„Ni ja.” Otkopčavao je dugmiće na njenom sakou. „Razmišljao sam o
tome da vodim ljubav sa tobom od trenutka kada sam prestao da vodim
ljubav sa tobom jutros.” Koţa joj je postajala sve toplija i znala je da su
njeni pokušaji da ga zaustavi u otkopčavanju sakoa bili ionako mlaki.
„Mora da nemaš mnogo toga na umu.”
,,Oh, ti si sasvim dovoljna. Počeo sam da radim na nekim stvarima
koje bi trebalo da te zadovolje, Meri Elen. Profesionalno.”
Sklonila je glavu tačno na vreme da bi izbegla njegove usne. „Koje
stvari?”
„Dug razgovor sa agentom Deveroom i njegovim nadređenim.”
Oči su joj se širom otvorile dok se borila sa njegovim rukama. „Kada?
Šta su rekli?”
„Moglo bi se reći da se čorba krčka. Biće potrebno nekoliko dana.
Moraćeš da budeš strpljiva.”
„Ja ţelim da lično razgovaram sa njim. Mislim da bi on trebalo da...”
„Moći ćeš da razgovaraš s njim sutra, prekosutra najkasnije.” Stavio
joj je ruke iza leđa, steţući joj prstima, kao lisicama zglobove. „Ono što će
se desiti, desiće se prilično brzo. Znam i kada i gde.”
„Onda...”
„Večeras je samo za tebe i mene.”
„Reci mi...”
„Pokazaću ti”, promrmljao je. „Kako je lako ne misliti ni o čemu
drugom, ne osećati ništa drugo. Ne ţeleti ništa drugo. Gledajući je pravo
u oči doticao joj je usne. „Nisam bio neţan sa tobom ranije.”
„Nema veze.”

~ 121 ~
 Knjige.Club Books

„Ne ţalim zbog toga.” Grickao joj je donju usnu, a zatim ublaţavao
taj mali bol jezikom. „Samo, to što sam te večeras video u tom tvom
smirenom, malom odelu, tera me da se prema tebi ponašam kao prema
jednoj dami sve dok te to ne izludi.”
Smejala se bez daha dok je njegov jezik plesao po njenom vratu.
„Mislim da me već izluđuješ.”
„Još nisam ni počeo.”
Slobodnom rukom gurnuo je sako sa njenog ramena. Ispod toga je
nosila prozračnu bluzu pastelne boje što ga je navelo da pomisli na letnje
čajanke i zvanične zabave u vrtu. Dok su njegove usne lutale po njenom
vratu i licu, prstima je prelazio preko prozračne garderobe i čipke ispod
nje.
Telo joj je već drhtalo. Pomislila je da je smešno što joj drţi zarobljene
ruke, i što je to dozvolila. Ipak, osećala je sanjalačko uzbuđenje što je
dodiruje na taj način, lagano i detaljno istraţujući.
Osetila je njegov dah na svojoj koţi kada joj je otvorio bluzu i vlaţnu
vrelinu njegovog jezika koji je prelazio preko vrhova njenih grudi, čas
ispod, čas iznad kombinezona. Znala je da još uvek stoji nogama na
podu, oslonjena na zadnji deo kreveta, ali imala je utisak kao da lebdi.
Lebdi, dok se on polako naslađivao njom kao da je gozba koju je trebalo
isprobati po njegovoj volji.
Suknja joj je skliznula niz noge. Njegove ruke su je privukle.
Mrmljala je odobravajući dugo i tiho dok su se njegovi prsti zavodljivo
poigravali kopčama na njenim podvezicama.
„Tako neočekivano, Meri Elen.” Veštim pokretom otkačio je kopču.
„Praktične su”, rekla je ona sa uzdahom dok su njegovi prsti išli gore,
prema vrelini. „Jeftinije je ovako, zato što ih ja uvek... pocepam.”
„Predivno praktične.”
Boreći se sa ţeljom da ubrza, poloţio ju je na krevet. Kako je mogao
da zna da će prizor tog snaţnog, koščatog tela sa sitnim delovima čipke
po sebi potpuno uništiti njegovu samokontrolu?
Ţeleo je da proguta, da osvoji, da poseduje.
Međutim, obećao joj je neţnost.
Kleknuo je iznad nje, spuštajući svoje usne na njene i odrţao je svoju
reč.

~ 122 ~
 Knjige.Club Books

Bio je u pravu. U tim trenucima razumela je da je bio tako mnogo u

pravu. Bilo je lako misliti samo o njemu. Osećati samo njega. Ţeleti samo
njega.
Ljuljala ju je njegova neţnost, njeno telo bilo je ţivo kao i prethodne
noći, svakako podjednako ţeljeno kao i ranije, ali je dodatno bilo paţeno
zbog ţenstvenosti koju je ona često zaboravljala.
Naslađivao se njome, zbog čega se osećala kao da lebdi. Istraţivao ju
je i pokazao joj je nove tajne njenog tela. Sva brzina i usplamtelost u koju
su uronili prethodne noći bila je promenjena. Sada je svet bio spor,
vazduh je bio mek, a strast je bila blaţa.
I kada je osetila da joj srce divlje lupa, kada su njegova mrmljanja
postala goruća, bez daha, shvatila je da je i on bio zaveden kao i ona
onim što su činili zajedno,
Otvorila se za njega, uvlačeći ga u sebe, vrelina na vrelinu, puls na
puls. Kada je njegovo telo zadrhtalo, ona je bila ta koja mu je bila
oslonac.

~ 123 ~
 Knjige.Club Books

Deveto poglavlje

„Uzalud trošimo vreme.”

„Naprotiv” rekao je Sebastijan zastajući kod izloga radnje da bi
proučio jednu odevnu kombinaciju na stilizovanoj lutki. „Mi samo
pravimo osnovnu, čak prilično zapetljanu pripremu za rad.”
„Kupovina?” Napravila je izraz lica koji pokazuje gađenje i gurnula
palčeve u prednje dţepove. „Bićemo čitav dan u kupovini?”
„Moja draga Saderlandova, meni se veoma sviđa kako ti izgledaš u
farmerkama, ali kao ţena jednog uspešnog poslovnog čoveka moraš da
nosiš još nešto pored toga.”
„Već sam isprobala dovoljno stvari da se tri ţene oblače čitave
godine. Biće potreban kamion da se sve to preveze do kuće.”
Pogledao ju je blago. „Bilo je lakše ubediti FBI da sarađuje.”
Pošto se zbog toga osetila nezahvalno i sitničavo, počela je da se
meškolji. „Ja sarađujem. Sarađujem već satima. Mislim samo da je
dovoljno”
„Ne baš.” Pokazao je prema haljini u izlogu. „Ova bi govorila sama
za sebe.”
Mel je grizla svoju donju usnu dok ju je proučavala. „Ima šljokice.”
„Ti imaš religiozne ili političke razloge protiv šljokica?”
„Ne. Samo ne volim da šljaštim. Osećala bih se glupo. Teško da ima
išta od toga.” Bacila je pogled preko male, crne haljine bez bretela koja je
jedva dolazila lutki do pola butina. „Ne vidim kako neko moţe da sedi u
tome.”
„Ĉini mi se da se sećam one male stvari koju si nosila u nekom baru
pre nekoliko nedelja.”
„To je bilo drugačije. Tada sam radila.” Kada ju je pogledao
strpljivim pogledom smešeći se, napravila je grimasu. „U redu, u redu,
Donovane, jasno je šta hoćeš da kaţeš.”

~ 124 ~
 Knjige.Club Books

„Budi dobar vojnik”, rekao je i potapšao je po obrazu. „Uđi unutra i

isprobaj je.”
Gunđala je i mrmljala, i pričala sebi u bradu, ali je bila dobar vojnik.
Sebastijan je tumarao po butiku birajući modne detalje i pribor za nju.
Znao je da je moda nije zanimala, i da ju je više sramota nego što je
bila zadovoljna što sada ima garderobu na kakvoj bi joj većina ţena
pozavidela. Odigraće svoju ulogu i to dobro. Nosiće odeću koju je on
izabrao i biće potpuno nesvesna činjenice da u njoj izgleda
spektakularno.
Ĉim bude bilo moguće, ponovo će obući svoje farmerke, čizme i
izbledele majice, i biće podjednako nesvesna činjenice da u njima izgleda
podjednako spektakularno.
Merlinove mi brade, gotov si, Donovane, pomislio je dok je birao srebrnu,
večernju torbicu sa smaragdnom kopčom. Majka mu je jednom rekla da je
ljubav bolnija, divnija i nezaustavljivija kada dođe neočekivano.
Koliko je samo bila u pravu.
Poslednje što je očekivao bilo je da oseti nešto više od zabavne
privlačnosti prema ţeni kao što je Mel. Bila je teška, svadljiva, nervozna i
izrazito nezavisna. Što teško da su bile zavodljive osobine jedne ţene.
Takođe bila je topla i velikodušna, odana, hrabra i poštena.
Koji muškarac bi mogao da odoli ţeni oštrog jezika, neţnog srca i
istraţivačkog uma? Svakako ne Sebastijan Donovan.
Biće potrebno vremena i strpljenja da je potpuno pridobije. Nije
morao da pogleda da bi znao. Bila je suviše oprezna i, uprkos njenom
sigurnom nastupu, suviše nesigurna da preda svoje srce obema rukama
sve dok se ne uveri da će biti prihvaćeno.
Imao je vremena i imao je strpljenja. Ukoliko nije pogledao da bi bio
siguran, to je bilo zato što je osećao da to ne bi bilo u redu zbog oboje. I
zbog toga, u dubokoj skrivenoj odaji sopstvenog srca, plašio se da će
videti kako ona odlazi.
,,U redu, obukla sam je”, Mel je kukala iza njega. „Ali ne vidim kako
će da stoji na meni duţe vreme.”
Okrenuo se. I počeo da zuri u nju. i „Šta je bilo?” Uspaničena, stavila
je ruku na dobar deo grudi iznad svetlucavih šljokica i pogledala dole.
„Da li sam je naopako obukla ili tako nešto?”

~ 125 ~
 Knjige.Club Books

Taj smeh je ponovo učinio da joj srce jače lupa. „Ne. Dobro si je
obukla. Ništa ne podiţe tako brzo pritisak muškarcu kao visoka, vitka
ţena u crnoj haljini.” Frknula je. „Mani me s tim!”
„Savršeno, savršeno!” Prodavačica je došla da pomogne. Mel je
zakolutala očima prema Sebastijanu. „Stoji kao saliveno.”
„Da”, sloţio se. „Kao saliveno.”
„Imam crvene večernje pantalone, svilene, koje bi na njoj savršeno
stajale.”
„Donovane”, počela je Mel sa molbom u glasu, ali već je pratila
rešenu prodavačicu.
Trideset minuta kasnije, Mel je izašla iz radnje. „To je to. Slučaj je
zatvoren.”
„Još samo jedna stanica.”
„Donovane, ja više neću da isprobavani odeću. Radije ću leći na
mravinjak.”
„Nema više odeće”, obećao je,
„Dobro. Mogu da radim tajno na ovom slučaju celu deceniju, a da ne
obučem sve što smo kupili.”
„Dve nedelje”, rekao joj je. „Neće trajati duţe od dve nedelje. I dok
obiđemo kazina, klubove, neke zabave, već ćeš dobro iznositi tu odeću.”
„Dve nedelje?” Osetila je kako uzbuđenje počinje da probija kroz
dosadu. „Da li si siguran?”
„Nazovi to predosećajem.” Potapšao ju je po ruci. „Imam osećaj da će
ono što budemo uradili u Tahou biti dovoljno da im pomrsimo konce u
ovom poslu na crnom trţištu.”
„Nikada mi nisi tačno rekao kako si ubedio federalce da nam dozvole
da ovo uradimo.”
„Već sam sarađivao sa njima. Moglo bi se reći da sam se pozvao na
neke usluge, dao neka obećanja.”
Zaustavila se i pogledala još jedan izlog, ne zbog odeće, već zato što
joj je bio potreban trenutak da izabere reči. „Znam da nisam mogla da ih
pridobijem bez tebe i znam da ti zaista nemaš ništa od ovoga.”
„Imam isto što i ti.” Okrenuo se da bi je pogledao u lice. „Ti nemaš
klijenta, Saderlandova. Nekoga ko će da ti plati, nikakvu nadoknadu.”
„To nije vaţno.”
„Ne.” Nasmejao se i poljubio je u obrvu. „Nije, Ponekad si deo
nečega samo zato što postoji šansa da moţeš nešto da promeniš.”
~ 126 ~
 Knjige.Club Books

„Ja sam mislila da je to zbog Rouz”, rekla je Mel polako. „I jeste, ali
takođe i zbog gospođe Frost. I dalje mogu da čujem kako je plakala kada
smo uzeli Dejvida.”
„Znam.”
„Ne radi se o tome da sam ja neka dobročiniteljka”, rekla je
odjednom postiđena. Poljubio ju je još jednom.
„Znam. Postoje pravila.” Uzeo ju je za ruku i nastavili su da hodaju.
Iskoristila je vreme i govoreći blagim glasom dotakla nešto što joj se
danima motalo po glavi.
„Ako zaista moţemo da se spremimo za sve do kraja nedelje, to će
biti kao da ćemo ţiveti zajedno neko vreme.”
„Da li ti to smeta?”
„Pa ne. Ukoliko tebi ne smeta.” Počela je da se oseća glupo, ali bilo je
vaţno da mu je stavila do znanja da ona nije ţena koja meša maštu i
stvarnost. „Pretvaraćemo se da smo u braku. Da smo zaljubljeni i sve to.”
„Zgodno je da budeš zaljubljen kada si u braku.”
„Tačno.” Ispustila je uzdah. „Ţelim samo da znaš da mogu da igram
tu igru, mogu da budem dobra u tome. Tako da ne bi trebalo da misliš
da...”
Poigravao se njenim prstima dok su hodali. „Ne bi trebalo da mislim
šta...”
„Pa znam da neki ljudi mogu da se zanesu, ili da pomešaju stvarnost
sa onim što se pretvaraju da jesu. Ne ţelim da se unervoziš zbog toga da
bih ja mogla tako nešto da uradim.”
„Oh, mislim da moji nervi mogu da izdrţe to da se pretvaraš da si
zaljubljena u mene.”
Rekao je to tako lagano da se ona namrštila gledajući u pločnik. „Pa
dobro! U redu. Vaţno je da znamo na čemu smo.”
„Mislim da bi trebalo da veţbamo.” Zavrteo ju je tako da se sudarila
sa njim.
„Molim?”
„Da veţbamo”, ponovio je. „Tako da moţemo da budemo sigurni da
si ti u stanju da izneseš ulogu zaljubljene supruge.” Privukao ju je malo
bliţe. „Poljubi me, Meri Elen.”
„Na ulici smo. U javnosti smo.”
„Razlog više. Teško da je vaţno to kako se ponašamo kada smo sami.
Crveniš.”
~ 127 ~
 Knjige.Club Books

„Ne crvenim.”
„Definitivno crveniš i moraćeš to da gledaš. Ne mislim da bi te bila
sramota da poljubiš čoveka za koga si udata već - koliko ima? Pet
godina. I, prema našim ulogama, ţiveli smo zajedno godinu dana pre
toga. Imala si dvadeset dve godine kada si se zaljubila u mene.”
„Umem da računam”, promrmljala je.
„Pereš moje čarape.”
Usne su joj se izvile. „Đavola to radim! Mi imamo moderan brak. Ti
pereš veš.”
„Ah, ali ti si odustala od svoje karijere na visokoj poziciji u
marketingu da bi zasnovala porodicu.”
„Mrzim taj deo.” Stavila mu je ruke oko vrata
„Šta da radim po čitav dan?”
„Da se vrzmaš okolo.” Nasmejao se. „U početku, bićemo na odmoru,
praveći svoj novi dom. Provodićemo puno vremena u krevetu.”
„U redu, onda.” I ona se njemu nasmešila. „Pošto ide u prilog višem
cilju.”
Poljubila ga je dugo i duboko osetivši kako mu otkucaji srca
ubrzavaju i jure kao i njeni. Onda se lagano, samo malo, pomerila.
„Moţda te ne bih ovako ljubila posle pet godina”, razmišljala je.
,,Oh, da, hoćeš.” Uzeo ju je za mišicu i uveo u prodavnicu koju je
drţala njegova rođaka.
„Vidi, vidi...” Morgana je spustila jaje od malahita koje je brisala.
Imala je odličan pogled na ono što se dešavalo pred njenim izlogom. „Još
koji minut i vas dvoje biste zaustavili saobraćaj.”
„To je bila proba”, rekao joj je Sebastijan. „Morgana zna o čemu se
radi.” Ĉak i kada su se Meline obrve spojile, nastavio je. „Ja nemam tajne
pred svojom porodicom.”
„Nema razloga za brigu.” Morgana je dodirnuta Sebastijanovu
mišicu, ali je gledala u Mel. „Nemamo tajni jedni pred drugima, ali
imamo puno iskustva o tome kako tajno da se ponašamo pred... onima
van našeg kruga.” „Ţao mi je. Nisam navikla da verujem ljudima.”
„To je rizično”, sloţila se Morgana. „Sebastijane, Neš je pozadi,
gunđa što mora da istovari pošiljku. Hoćeš li da odeš kod njega i praviš
mu društvo nakratko?”
„Kako ti ţeliš.”

~ 128 ~
 Knjige.Club Books

Kada je Sebastijan ušao u sporednu prostoriju, Morgana je došla do

vrata i stavila znak Zatvoreno. Ţelela je trenutak za sebe. „Neš je postao
veoma zaštitnički nastrojen”, rekla je okrećući se. „Brine se kada
rukujem kutijama i podiţem inventar.”
„Pretpostavljam da je to prirodno. Zbog tvog stanja.”
„Ja sam jaka kao mazga.” Nasmejala se i slegnula ramenima. „Osim
toga, postoje i drugi načini za rukovanje teškom robom.”
„Hm”, bilo je sve što je Mel smislila da kaţe. „Nemamo naviku da se
razmećemo onim što smo. Sebastijan javno koristi svoj dar, ali ljudi misle
o tome ono što mogu da pročitaju u tabloidu koji kupuju na trafikama.
Oni, zapravo, ne razumeju šta je on stvarno ili šta ima. Što se mene tiče,
šaputanja i glasine su dobar glas. A Ana... Ana ima svoje načine kako da
se nosi sa svojim darovima.”
„Zaista ne znam šta bih trebalo da kaţem.” Mel je podigla ruke, a
zatim ih ponovo spustila. „Ne znam da li ću ikada to razumeti. Nikada
nisam verovala ni u Zubić Vilu.” „Šteta, ali sa druge strane meni se čini
da veoma praktičan um ne bi bio u stanju da poriče ono što je video. Ono
što zna.”
„Ne mogu da poreknem da je drugačiji. Da ima neke veštine...
darove. I da...” Uznemirena, opet je ostala bez reči. „Nikada ranije nisam
srela nekoga kao što je on.” Morgana se tiho nasmejala. „Ĉak i među
drugačijima, Sebastijan je jedinstven. Moţda će jednog dana biti vremena
da ti pričam neke priče. Oduvek je voleo da se takmiči. I dalje ga izluđuje
što ne moţe da baci poštene čini sa bilo kakvom stvarnom finesom.”
Oduševljena, Mel joj se pribliţila. „Stvarno?”
,,Oh, da! Naravno, ja njemu ne govorim koliko mene izluđuje to što
moram da prođem kroz sve moguće faze da bi samo bacila mali pogled
na stvari koje on vidi jednostavnim gledanjem.” Odmahnula je rukom.
„To su samo stara porodična rivalstva. Ţelela sam da porazgovaram s
tobom zato što je jasno da ti Sebastijan veruje, očigledno mu je dovoljno
stalo do tebe da ti je pokazao taj deo svog ţivota”
„Ja...” Mel je uzdahnula. Šta je sledeće? „Mi radimo zajedno”, rekla je
oprezno. „I moglo bi se reči da imamo neku vrstu veze. Ličnog odnosa.”
„Ne nameravam da se uplićem, preterano, u taj lični odnos, ali on je
deo porodice i ja ga veoma volim. Tako da moram da ti kaţem. Ne
koristi tu moć koju imaš da ga povrediš.”
Mel je bila zapanjena. „Ali ti si veštica”, izbrbljala je. Zatim je
zatreptala. „Htela sam da kaţem da...”

~ 129 ~
 Knjige.Club Books

„Rekla si ono što si mislila, kako treba. Da, ja sam veštica, ali sam
takođe i ţena. Ko moţe bolje razumeti moć?”
Mel je odmahnula glavom. „Ne razumem šta hoćeš da kaţeš. I,
svakako, ne znam kako to misliš da bih ja ikako mogla da povredim
Sebastijana. Ukoliko misliš da sam ga izloţila nekoj opasnosti uvlačeći ga
u ovaj slučaj...”
„Ne.” Zamišljenog pogleda, Morgana je podigla ruku. „Ti zaista ne
razumeš.” Morganine usne su se osmehnule i vid joj se razbistrio. To je
bilo očigledno, predivno očigledno, da Mel nije imala pojma da je
Sebastijan zaljubljen u nju. „Kako zanimljivo”, promrmljala je. „I kako
očaravajuće.”
„Morgana, da li bi mogla da budeš jasnija...”
,,Oh, ne, mrzim to da radim!” Uhvatila je Mel za obe ruke. „Izvini što
te zbunjujem. Mi Donovanovi skloni smo da štitimo jedni druge. Sviđaš
mi se”, rekla je šarmantno se osmehujući. „Veoma. Nadam se da ćemo
biti dobre drugarice.” Stegla je Meline ruke. „Ţelela bih da ti dam nešto.”
„Nije potrebno.”
„Naravno da nije”, sloţila se Morgana krenuvši prema vitrini. „Ali
kada sam izabrala ovaj kamen, znala sam da će ţeleti da pripada pravoj
osobi. Izvoli.” Izvadila je iz vitrine mali plavi štapić prikačen za tanki
srebrni lančić. „Ne mogu to da uzmem. Mora da je vredno.” „Vrednost je
relativan pojam. Ti ne nosiš nakit.” Morgana je stavila lančić Mel preko
glave. „Smatraj ovo amajlijom. Ili nekom alatkom, ako ti je draţe.”
Iako nikada nije naročito bila zainteresovana za stvari koje ljudi kače
na uši ili gomilaju na prstima, podigla je plavi kamen i bolje ga
pogledala. Nije bio proziran, ali mogla je da vidi naznake svetlosti koja
prolazi kroz njega. Nije bio duţi od njenog palca, ipak na njemu su
se videle nijanse od svetloplave do indigoplave. „Šta je to?”
„To je plavi turmalin. Odlično pomaţe kod stresa.” Takođe bio je
odličan kanal za spajanje ljubavi i mudrosti. Međutim, Morgana nije
rekla ništa o tome. „Pretpostavljam da se nakupi dosta stresa zbog
posla.”
„Pretpostavljam da si u pravu. Hvala. Lep je.” „Morgana.” Neš je
provirio iz magacina. ,,Oh, zdravo, Mel!”
„Zdravo!”
„Dušo, na telefonu je neki luđak koji ţeli da zna nešto o zelenom
dioptazu na četvrtoj čakri.”

~ 130 ~
 Knjige.Club Books

„Mušterija”, ispravila ga je umorno Morgana. „U pitanju je mušterija,

Neše.”
„Da, tako je. Pa ova mušterija ţeli da proširi sredinu svog srca.” Neš
je namignuo Mel. „Meni to zvuči prilično očajno.”
„Evo dolazim.” Rukom je pokazala Mel da je prati.
„Znaš nešto o čakrama?” Promrmljao je Neš Mel kada je prošla pored
njega.
„Da li se to jede ili se uz to igra?”
Nasmejao se i potapšao je po leđima. „Sviđaš mi se.”
„To se često moţe čuti ovde kod vas.”
Morgana je ušla u sporednu sobu. Mel je proučavala čajnu kuhinjicu
gde je Sebastijan sedeo kao kod svoje kuće, za drvenim stolom pijući
pivo.
„Da li ţeliš jedno?”
„Definitivno.” Ponovo se osetio taj miris trava koji je dolazio iz malih
saksija sa prozorske daske. Iz susedne prostorije čuo se Morganin glas
koji se diţe i spušta. „Zanimljiva prodavnica.”
Sebastijan joj je dao flašu. „Vidim da si već uzela neki nakit.”
,,Oh!” Dodirnula je prstima kamen. „To mi je dala Morgana. Lep je,
zar ne?”
„Veoma.”
„Pa.” Okrenula se prema Nešu. „Nisam imala prilike da ti to ranije
kaţem. Sviđaju mi se tvoji filmovi. Posebno Onaj koji menja oblik. Taj me
je oborio s nogu.”
„Jeste?” Traţio je po ormarićima keks. „On ima posebno mesto u
mom srcu. Ništa kao seksi vukodlak sa savešću.”
„Sviđa mi se način na koji si nelogično prikazao logičnim.” Uzela je
gutljaj piva. „Hoću da kaţem, da kada odrediš pravila, ta pravila mogu
biti zaista čudna - onda ih i pratiš.”
„Mel mnogo voli pravila”, umešao se Sebastijan. „Izvinite.” Morgana
je ušla u prostoriju. „Mali hitan slučaj. Neše, već si pojeo sav keks.”
„Sav?” Razočaran, zatvorio je vrata ormarića.
„Do poslednje mrvice.” Okrenula se prema Sebastijanu.
„Pretpostavljam da se pitaš da li je paket stigao.”
„Da.”

~ 131 ~
 Knjige.Club Books

Posegla je rukom u dţep i izvadila malu kutiju od kovanog srebra.

„Mislim da će ti odgovarati.”
Ustao je da bi to uzeo od nje. Pogledi su im se sreli. „Verujem u tvoju
procenu.”
„I ja u tvoju.” Uhvatila ga je sa obe ruke za lice i poljubila ga. „Budi
blagosloven, rođače.” Brzom pramenom raspoloţenja obratila se Nešu.
„Dragi, dođi u prodavnicu sa mnom. Ţelim da pomerim neke stvari ”
„Ali Mel je upravo hranila moj ego.”
„Teške stvari”, rekla je i uzela ga za ruku. „Nadam se da se uskoro
vidimo, Mel.”
„Da. Hvala još jednom.” Ĉim su se vrata zatvorila pogledala je u
Sebastijana. „Šta se ovde upravo desilo?”
„Morgana je shvatila da ja više volim da ovo uradim sam.” Prelazio
je placem preko kutijice posmatrajući je.
Melin osmeh je postajao pomalo nervozan. „Neće da boli. Zar ne?”
„Bezbolno je”, obećao je. Makar za” nju. Otvorio je kutijicu i pokazao
joj je.
Zavirila je unutra, i napravila bi korak unazad da nije stajala leđima
oslonjena o pult. Unutar male ukrašene kutijice nalazio se prsten. Kao i
ogrlica koju joj je Morgana dala, bio je srebrni, tanke sjajne srebrne niti
činile su zanimljiv rad oko kamena u sredini, neţne roze boje, čiji je okvir
bio zelen.
„Šta je to?”
„To je takođe turmalin” rekao joj je. „Zove se lubenica turmalin, zbog
svojih boja.” Izvadio ga je iz kutijice i okrenuo prema svetlu. „Neki kaţu
da moţe da prenosi energiju dvoje ljudi koji su vaţni jedno drugome. Što
se tiče praktične upotrebe, koja te, siguran sam, više zanima, koristi se u
industriji za podešavanje strujnih kola. On se ne lomi na visokim
frekvencijama kao drugi kristali.”
,,To je zanimljivo.” Grlo joj je bilo suvo. „Ĉemu to?” Iako to nije bio
baš način koji se njemu svideo, za sada je bilo tako. „Venčani prsten”,
rekao je i stavio joj ga u ruku.
„Molim?”
„Teško da smo venčani već pet godina bez burme.”
„Oh.” Naravno da je zamišljala da joj prsten vibrira na dlanu. „To
ima smisla. Naravno. Ali zašto ne običnu zlatnu burmu?”

~ 132 ~
 Knjige.Club Books

„Zato što ja više volim ovakav.” Pokazavši po prvi put nestrpljenje,

uzeo joj je prsten iz ruke i stavio joj na prst.
„U redu, u redu, nemoj da se ljutiš. Samo čini se kao dosta truda,
kada smo mogli da svratimo u bilo koju prodavnicu i kupimo...”
„Ućuti.”
Igrala se prstenom dok je govorila, ali sada ga je pogledala skupivši
oči. „Vidi, Donovane...”
„Već jednom.” Podigao ju je sa zemlje. „Jednom, uradi nešto na moj
način, ne buneći se, ne ispitujući, ne terajući me da ţelim da te udavim.”
Pogled joj se zamaglio. „Izraţavala sam svoje mišljenje. Ukoliko će
ovo da funkcioniše, bolje odmah da raščistimo jednu stvar. Ne postoji
tvoj način, moj način. Moţe biti samo naš način.”
Pošto koliko god dugo da traţi, ne bi mogao da nađe odgovor na to,
pustio ju je. „Imam izuzetno smirenu narav”, rekao je, skoro samo za
sebe. „Veoma retko planem zato što su moć i narav opasna mešavina.”
Malo se durila, trljala je svoje mišice tamo gde je on zario prste. „Da.
Dobro.”
„Postoji jedno pravilo, jedno pravilo koje se ne sme prekršiti, po
kojem se ţivi u mom svetu, Saderlandova. Ne nanosi nikome štetu ja to
veoma ozbiljno shvatam. Po prvi put u mom ţivotu srećem nekoga ko
me iskušava da bacim čini na nju od kojih bi patila, čini sa svim
mogućim neprijatnostima.”
Šmrknula je i ponovo uzela pivo. „Samo pričaš u prazno, Donovane.
Tvoja rođaka mi je rekla da si uţasan kada je bacanje čini u pitanju.”
,,Oh, ima jedna ili dve sa kojima sam imao sreće.” Sačekao je da uzme
dobar gutljaj piva, a zatim se skoncentrisao - snaţno.
Mel je počela da se guši, gubi vazduh i uhvatila se za vrat. Imala je
osećaj kao da je upravo progutala najjaču, zabranjenu, domaću rakiju.
„Posebno čini za koje je potrebna jačina uma”, rekao je zadovoljno
Sebastijan dok se ona borila za dah.
„Slatko. Zaista slatko.” Iako je nestalo pečenje u grlu, stavila je pivo
sa strane. Nije imalo smisla da rizikuje. „Ne znam šta te je spopalo,
Donovane. I zaista bih veoma cenila kada bi trikove sačuvao za Noć
veštica ili Prvi april ili kada vam svima bude potrebno dobro smejanje.”
„Smejanje?” Rekao je malo tiše zakoračivši prema njoj. Mel je takođe
napravila korak prema njemu, ali šta god da su hteli da urade moralo je
da se odloţi pošto su se vrata otvorila.

~ 133 ~
 Knjige.Club Books

,,Oh!” Anastasija, sa kosom koja joj je išla u oči, drţala je vrata bokom
dok je odrţavala ravnoteţu sa posluţavnikom na kome se nalazilo
sušeno cveće, „Izvinite.” Nije joj bilo potrebno da priđe bliţe kako bi
osetila da se dva čvrsta karaktera sukobljavaju kao sablje u
vazduhu. „Doći ću kasnije.”
„Ne budi smešna.” Sebastijan je gurnuo Mel u stranu - ne previše
neţno - i uzeo je posluţavnik od svoje rođake. „Morgana je u
prodavnici.”
Ana je brzo sklonila kosu sa lica. „Idem samo da joj kaţem da sam
stigla.,, Drago mi je da te ponovo vidim, Mel.” Duboko ukorenjeni
maniri naterali su je da se nasmeje. Zatim je njen pogled zastao na
prstenu. ,,Oh. Kako je lep. izgleda kao...” Oklevala je, bacivši pogled
ka Sebastijanu. „Izgleda kao da je napravljen baš za tebe.”
„Ja ga zapravo pozajmljujem na nekoliko nedelja.”
Ana je pogledala ponovo Mel, njen pogled je bio blag.
„Razumem. Sumnjam da bih ja mogla da vratim nešto tako predivno.
Mogu li?” Ana je neţno uzela Mel za vrhove prstiju i podigla joj ruku.
Prepoznala je kamen, to je onaj koji je Sebastijan nekada imao i čuvao ga
veći deo svoga ţivota. „Da”, rekla je. „Izgleda savršeno na tebi.”
„Hvala.”
„Pa ja imam samo nekoliko minuta, bolje da vas pustim da završite
vašu raspravu.” Uputila je Sebastijanu brzi smešak i otišla u prodavnicu.
Mel je sela na ivicu stola i nagnula glavu. „Ţeliš da se svađaš?”
Podigao je njeno nedovršeno pivo. „Izgleda da nema mnogo svrhe
od toga.”
„Ne, nema. Zato što ja nisam ljuta na tebe. Nervozna sam. Nikada
nisam radila na nečemu ovako velikom. Nije da se plašim da neću moći
da izađem sa tim na kraj...”
Seo je na sto pored nje. „Šta je onda?”
„Pretpostavljam da je to najvaţnija stvar koju sam ikada radila i ja
zaista... trudim se da to funkcioniše kako treba. Onda tu je i ova druga
stvar.”
„Koja druga stvar?”
„Ovo između mene i tebe. To je, takođe, vaţno.”
Uhvatio je za ruke. „Da, jeste.”
„Ne ţelim da se granice između te dve vaţne stvari zamagle ili
pomešaju, zato što mi je zaista stalo... zaista mi je stalo”, završila je.

~ 134 ~
 Knjige.Club Books

Prineo je njene prste svojim usnama. „I meni.”

Osetivši da je raspoloţenje ponovo prijateljsko, nasmejala se. „Znaš
šta mi se sviđa kod tebe, Donovane?”
„Što?”
„Moţeš da radiš stvari kao što su - ljubiš moju ruku i slično, a da ne
izgledaš smešno dok to radiš.”
„Nemaš visoko mišljenje o meni, Saderlandova”, rekao je nekim
usiljenim glasom. „Na neki pozitivan način činiš me skromnim.”

Dosta sati kasnije, kada je noć postala tiha, a mesečina zamagljena,

okrenula se prema njemu u snu. I u snu njene ruke su ga zagrlile, a telo
joj se savilo uz njegovo. Sklonio joj je kosu sa slepoočnica dok je
ona nameštala glavu na njegovom ramenu, Protrljao je palcem kamen na
njenom prstu. Kada bi ga ostavio tamo i pustio da mu misli odlutaju
mogao bi da joj se pridruţi u bilo kom snu koji bi njeno srce tkalo. To je
bilo primamljivo, skoro podjednako kao što je bilo primamljivo probuditi
je.
Pre nego što je mogao da odluči šta da izabere, na sekund mu se
prikazala slika štale, miris sena i znoja, i uznemireni, tuţni zvuk koji je
ispustila njegova kobila.
Mel je treptala, budna, kada je osetila kako se on izvlači iz kreveta.
„Šta?”
„Nastavi da spavaš”, naredio je traţeći košulju.
„Gde ideš?”
„Psiha je spremna da se oţdrebi. Idem u štalu.”
,,Oh!” Bez razmišljanja je ustala da traţi svoju odeću. „Idem s tobom.
Da li treba da pozovemo veterinara?”
„Ana će doći.”
„Oh.” Napipavala je dugmiće u mraku. „Da li da je pozovem?”
„Ana će doći”, ponovio je i ostavio je da završi sa oblačenjem.
Mel je ţurila za njim navlačeći usput čizme. „Da li treba da stavim
vodu da prokuva ili tako nešto?”
Na pola stepeništa zaustavio se i poljubio je. „Za kafu. Hvala.”
„Uvek stavljaju vodu da prokuva”, mrmljala je jedva hodajući po
kuhinji. Kada je miris kafe ispunio prostoriju začula je zvuk automobila,
„Tri šolje”, zaključila je Mel smatrajući da je beskorisno da pita kako je
Anastasija znala da treba da dođe.
~ 135 ~
 Knjige.Club Books

Pronašla je rođake u štali. Ana je klečala pored kobile i nešto

mrmljala. Pored nje nalazile su se dve koţne torbice i urolana krpa. „Ona
je dobro, zar ne?” pitala je Mel. „Mislim, zdrava je?”
„Da.” Ana je pomazila Psihin vrat. „Ona je u redu. Sasvim u redu.”
Glas joj je bio smirujući kao hladan povetarac u pustinji. Kobila je na
njega odgovorila tihim rzanjem. „Neće dugo trajati. Opusti se,
Sebastijane. Nije to prvo ţdrebe koje će doći na svet.”
„To je njeno prvo ţdrebe”, odbrusio je osećajući se glupo. Znao je da
će sve biti u redu. Ĉak im je rekao kog pola će biti ţdrebe. Ipak, to mu
nije olakšavalo čekanje dok je njegova voljena Psiha prolazila kroz muke.
Mel mu je ponudila šolju. „Uzmi malo kafe, tata. Mogao bi takođe da
odeš i da hodaš tamo-amo u susednoj štali, zajedno sa Erosom.”
„Moţda bi mogao da ga malo smiriš, Sebastijane”, rekla mu je Ana
preko ramena. „To bi bilo od pomoći.”
„U redu.”
„Kafa?”, Mel je ušla u boks i ponudila i Ani šolju.
„Da, malo.” Sela je na pete i uzela gutljaj.
„Izvini”, rekla je Mel kada je videla da su se Ani raširile oči. „Ja
uglavnom pravim jaču.”
,,U redu je. Drţače me nekoliko nedelja.” Otvorila je jednu vreću i
istresla neko suvo lišće i latice sebi u ruku.
„Šta je to?” ,,
„Samo neke trave”, rekla je Ana dok je time hranila kobilu. „Da joj
pomognu kod kontrakcija.” Izabrala je tri kristala iz druge vreće i stavila
ih je na kobilu sa strane koja je podrhtavala. Sada je mrmljala na
keltskom.
Kristali bi trebalo da skliznu, pomislila je Mel zureći u njih. Zbog
gravitacije, to su osnove fizike. Međutim, oni su ostali nepomični čak i
kada je konj zadrhtao.
„Imaš dobre ruke”, rekla je Ana. „Miluj je po glavi.”
Mel je poslušala. „Ja zaista ne znam ništa o rađanju. Dobro, morala
sam da naučim osnove kada sam bila policajka, ali ja nisam nikada...
moţda bi trebalo...”
„Samo je miluj po glavi”, ponovila je Ana neţno. „Ostalo je
najprirodnija stvar na svetu.”

~ 136 ~
 Knjige.Club Books

Mel je kasnije, dok su se ona, Sebastijan, Ana i kobila trudili da

donesu ţdrebe na svet, pomislila kako je to moţda bila prirodna stvar.
Ipak, to je bilo i nešto čudesno. Bila je sva mokra od znoja, sopstvenog i
konjskog, naelektrisana od kafe i vrtelo joj se u glavi od same ideje što
pomaţe da se jedan ţivot donese na ovaj svet.
Desetak puta tokom njihovog rada videla je promene u Aninim
očima - od hladnoće i smirenosti, do zabrinutosti, od toplote koja je
pokazivala da se zabavlja do tako dubokog, beskrajnog saosećanja koje je
i Mel osetila posmatrajući je.
Samo jednom je bila sigurna da je u njima videla bol, divlji, uţasni
bol, koji je nestao tek nakon što joj se Sebastijan obratio oštro.
„Samo da na trenutak oseti olakšanje”, rekla je, a Sebastijan je
odmahnuo glavom. Nakon što se to brzo desilo i Mel se otimala da
pomogne.
,,Oh, vau!” bilo je sve što je mogla da uradi dok je piljila u kobilu koja
se bavila čišćenjem svog ţdrebeta. „Ne mogu da verujem. Evo ga. Tek
tako.”
„Svaki put je čudesno, zapanjujuće.” Ana je spakovala svoje vreće i
svoje medicinski pribor. „Psiha je u redu”, nastavila je dok je pakovala
instrumente u kecelju koju je stavila pre nego što je sve počelo. „Kao i
ţdrebe. Ponovo ću doći večeras da ih još jednom pogledam, ali rekla bih
da su oboje savršeni.”
„Hvala ti, Ana.” Sebastijan ju je privukao u zagrljaj,
„Zadovoljstvo je moje. Bila si veoma dobra s obzirom na to da je ovo
prvi put da posmatraš dolazak ţdrebeta na svet, Mel.”
„Bilo je neverovatno.”
„Dobro, idem da se operem i odoh kući. Mislim da ću spavati do
podne.” Ana je poljubila Sebastijana u obraz i onda je podjednako
opušteno poljubila i Mel. „Ĉestitam.”
„Kakav način da se provede noć”, promrmljala je Mel i naslonila
glavu na Sebastijanovo rame.
„Drago mi je da si bila ovde.”
„I meni. Nikada pre nisam videla kako se nešto rađa. Kada to vidiš,
shvatiš koliko je čitav taj proces čudesan.” Široko je zevnula. „I
iscrpljujući. Ţelela bih da mogu da spavam do podne.”
„Zašto to i ne uradiš?” Nagnuo je glavu da je poljubi. „Zašto ne
bismo?”

~ 137 ~
 Knjige.Club Books

„Imam posao koji moram da vodim. Pošto ću biti odsutna nekoliko

nedelja, moram da završim neke stvari.”
„Imaš i ovde nešto da završiš.”
„Imam?”
„Naravno.” Zaljuljao ju je i podigao, isprljane košulje, prljavih ruku.
„Pre nekoliko sati leţao sam u krevetu i razmišljao da se ušunjam u neki
od tvojih snova ili da te jednostavno probudim.”
„Da se ušunjaš u neki od mojih snova?” Pomogla mu je otvorivši
vrata. „Moţeš to da uradiš?”
„Oh, Saderlandova, imaj malo vere. U svakom slučaju”, nastavio je
noseći je pravo kroz kuhinju i kroz hodnik, „pre nego što sam uradio bilo
šta od toga, prekinuli su nas. Tako da pre nego što odeš na posao da
završiš neke stvari, prvo ćemo ovde završiti šta ima da se završi.”
„Zanimljiva pomisao. Moţda nisi primetio da smo oboje u totalnom
neredu”
„Primetio sam.” Prošao je kroz veliku spavaću i ušao pravo u
kupatilo. „Istuširaćemo se.”
„Dobra ideja. Mislim da - Sebastijane!”
Vrištala je od smeha kada je ušao u tuš-kabinu, potpuno obučen i
pustio vodu.
„Idiote! Još uvek imam čizme na sebi.”
Nasmejao se. „Ne zadugo.”

~ 138 ~
 Knjige.Club Books

Deseto poglavlje

Mel nije bila sigurna kako se oseća u vezi sa tim što je gospođa
Donovan Rajan. Svakako joj se činilo da je Meri Elen Rajan - njena uloga -
izuzetno dosadna osoba, koju više zanimaju moda i manikir, nego bilo
šta što je zaista vaţno.
Morala je da se sloţi da je to dobra ideja. Prokleto dobra, razmišljala
je kada je zakoračila na trem iza kuće i posmatrala svetlucanje jezera
Taho pod mesečinom.
Sama kuća nije bila za potcenjivanje. Imala je dva prostrana nivoa,
bila je sa ukusom opremljena, ukrašena jakim bojama kako bi oslikavala
stil svojih vlasnika.
Meri Elen i Donovan Rajan, koji su poticali iz Sijetla, bili su moderan
par koji je znao šta ţeli.
Ono što su oni najviše ţeleli, naravno, bilo je dete.
Kada su stigli dan ranije, zadivila ju je kuća, toliko da je
komentarisala kako nije očekivala od federalaca da toliko brzo obezbede
tako podobnu kuću. Tada joj je Sebastijan usput pomenuo da je to jedna
od njegovih nekretnina - nešto što je on iz kaprica kupio pre šest meseci.
Mel se pitala, praveći grimasu, da li je to slučajnost ili veštičarenje.
„Da li si spremna za veće u gradu, dušo?”
Grimasa joj se pretvorila u mrštenje kada se okrenula prema
Sebastijanu. „Nećeš početi da me nazivaš svim tim glupim imenima
samo zato što bi trebalo da budemo venčani.”
„Ne daj boţe!” Izašao je na trem izgledajući toliko dobro koliko
muškarac moţe da izgleda u crnom večernjem odelu. Mel je bila
prinuđena da to prizna. „Da vidimo tebe.”
„Sve sam obukla”, rekla je boreći se sa sobom da ne gunđa. „Sve sa
donjim vešom koji si odredio.”
„Tako si dobar drug.” Sarkazam je bio blag i prijateljski zbog čega se
nerado osmehnula. Uhvativši je za ruku, zavrteo ju je. Pomislio je kako

~ 139 ~
 Knjige.Club Books

su crvene večernje pantalone bile odličan izbor. Uska srebrna jakna se

prilično slagala sa njima, kao i viseće minđuše sa rubinima. „Izgledaš
predivno. Pokušaj da se ponašaš kao da u to veruješ.”
„Mrzim da nosim štikle. I da li znaš šta su mi uradili sa kosom?”
Osmehnuo se dok je prstom prešao preko nje. Bila je začešljana
unazad u hrabru, bob-frizuru sa razdeljkom sa strane. „Veoma šik.”
„Lako je tebi to da kaţeš. Ti nisi imao neku maničnu ţenu sa
francuskim naglaskom iznad glave koja je ulepila kosu ko zna čim,
isprskala nečim, sekla i guţvala, i šta sve nije radila dok nisam poţelela
da vrištim.”
„Teţak dan, ha?”
„Nemam više ni pola kose. Morala sam da sredim i nokte. Nemaš
pojma kako je to. Dođu ti sa nekim malim makazicama i turpijama i
mirišljavim, bočicama, a onda ti pričaju o svojim momcima i postavljaju
intimna pitanja u vezi sa tvojim seksualnim ţivotom. Ti moraš da
se ponašaš kao da u tome strašno uţivaš. Za malo da sam morala da
radim i tretman lica” Zadrhtala je potpuno iskreno. „Ne znam šta bi mi
još uradili da nisam rekla kako moram da idem kući i spremim večeru.”
„Lak način da pobegneš”
„Kada bih stvarno morala da idem u salon lepote jednom nedeljno
do kraja ţivota, mislim da bi prerezala sebi grlo.”
„Ţivni, Saderlandova”
„Dobro.” Uzdahnula je i bilo joj je malo bolje. „Pa nije bilo teško da
počnem da širim naokolo priču kako imam divnog muţa i ovu predivnu
novu kuću i kako već godinama pokušavamo da dobijemo dete. Oni
jednostavno gutaju takve stvari. Nastavila sam da pričam o tome kako
smo radili sve testove i isprobavali razne lekove za plodnost i kako su
duge liste u agencijama za usvajanje dece. Bili su veoma saosećajni.”
„Dobro obavljen posao.”
„Bolje od toga, dobila sam imena dva advokata i jednog doktora. Taj
doktor bi trebalo da bude neki čudotvorni ginekolog. Jedan od advokata
je rođak kozmetičarke koja mi je radila manikir, a drugi je navodno
pomogao snaji te gospođe da dobije dozvolu da usvoji dve bebe iz
Rumunije prošle godine.”
„Verujem da sam sve shvatio”, rekao je Sebastijan nakon jednog
trenutka.

~ 140 ~
 Knjige.Club Books

„Mislim da bi to trebalo da proverimo. Sutra idem u centar za

veţbanje i zdravlje. Dok me tamo budu mučili, moći ću da nastavim sa
našom rutinom.”
„Ne postoji zakon koji kaţe da ne moţeš da uţivaš u sauni i masaţi
dok si tamo.”
Oklevala je, bila je zahvalna zbog velikih dţepova na ovim večernjim
pantalonama pošto je imala gde da stavi ruke. „Osećam se kao... znam
da ulaţeš puno svog novca u sve ovo.”
„Imam dosta.” Stavio je prst ispod njene brade. „Da nisam ţeleo da
ga koristim na ovaj način, ne bih ga koristio. Sećam se kako je Rouz
izgledala kada si je dovela kod mene, Mel. I pamtim i gospođu Frost.
Zajedno smo u ovome.”
„Znam.” Uhvatila je prstima njegov ručni zglob. „Trebalo bi da ti se
zahvaljujem umesto toga što se ţalim.”
„Ali ti se tako dobro ţališ.” Kada se nasmejala, poljubio ju je. „Hajde,
Saderlandova. Idemo da se kockamo. Osećam da imam sreće.”

Srebrna palata bila je jedan od najnovijih i najbogatijih hotelskih

kazina u Tahou. Beli labudovi klizili su po srebrnkastoj vodi bazena u
predvorju, a ogromne vaze bile su pune egzotičnog cveća. Osoblje je bilo
obučeno u elegantne sakoe i kao zaštitni znak nosili su srebrne kravate i
pojaseve.
Prošli su pored niza elegantnih radnji koje su prodavale sve od
dijamanata i krzna do košulja. Mel je shvatila da su one tu dovoljno blizu
da bi mamile onoga ko bi osvojio novac da ga na taj način ponovo vrati
hotelu.
Sam kazino vrveo je od zvukova novčića koji su ispadali iz slot-
mašina. Ĉuo se ţagor glasova, zvuk okretanja točka na ruletu, miris
cigareta, alkohola i parfema. I, naravno, novca.
„Kakav spoj”, rekla je Mel pokazujući na vitezove i svetle dame koji
su bili naslikani na zidovima bez prozora.
„Koja je tvoja igra?”
Slegnula je ramenima. „To su sve igre za budale. To što pokušavaju
da igraju protiv kazina je kao da pokušavaju da uzvodno veslaju jednim
veslom. Moţda malo napreduješ, ali struja će te vratiti dole, pre ili
kasnije.”
Štipnuo ju je blago po uvetu. „Nisi ovde da bi bila praktična. Ovde
smo na našem drugom medenom mesecu, da li se sećaš? Breskvice?”
~ 141 ~
 Knjige.Club Books

„Bljak”, jasno je rekla kroz vedar, predivan osmeh. ,,U redu, idemo
da kupimo ţetone.”
Izabrala je da počnu sa slot-mašinama, zaključivši da nije još vreme
da igra nešto drugo dok se malo ne privikne na okruţenje. Tu su bili da
bi uspostavili kontakt sa Dţasperom Gamom, čovekom koji je imao
Parklandovu priznanicu za dug. Mel je bila prilično svesna da će moţda
biti potrebno nekoliko noći da bi napravili sledeći korak.
Sve vreme je gubila, zatim je osvojila nekoliko dolara i odmah ih
vratila nazad u mašinu. Otkrila je da je u svemu tome bilo nečega
neobično privlačnog u vezi sa zvukovima koje su mašine proizvodile pri
okretanju i dobitku, povremenim uzvicima drugih igrača, zvoncima i
svetlima koji su zvonili i sijali kada bi neko dobio dţekpot.
Bilo je opuštajuće, shvatila je i preko ramena je uputila Sebastijanu
osmeh. „Ne moram ni da pogađam kako kuća ne mora da se brine da ću
ja oboriti banku.”
„Moţda kada bi probala malo manje... agresivno.” Stavio je ruku
preko njene i povukao ručicu. Svetla su zasijala. Zvona su se oglasila.
„Oh!” Oči su joj postale ogromne dok su novčići padali u korpu. „Oh,
vau! To je pet stotina!” Malo je zaplesala, a zatim ga je zagrlila. „Osvojila
sam pet stotina dolara!” Uputila mu je veliki, glasni poljubac, zatim
se zaledila i stala kada su joj usne bile na centimetar od njegovih. ,,Oh,
pobogu, Donovane, ti si varao.”
„Zanimljivo je što to kaţeš. Nadmudriti mašinu nije varanje.” Video
je kako se njen osećaj za fer-plej bori sa ushićenjem koje je osećala.
„Hajde, moţeš ponovo da izgubiš na blekdţeku.”
„Pretpostavljam da je to u redu. Za viši cilj.”
„Naravno.”
Smejući se, počela je da skuplja novčiće u kanticu koja je stajala pored
mašine. „Volim da pobeđujem.”
„I ja.”
Išli su od stola do stola pijuckajući šampanjac i igrajući ulogu
zaljubljenog para koji je izašao u noćni provod. Trudila se da ne shvata
previše ozbiljno njegovu paţnju i činjenicu da mu je ruka uvek bila tu
kada bi je ona potraţila.
Bili su ljubavnici, da, ali nisu bili zaljubljeni. Poštovali su i brinuli su
jedno o drugom - ipak, to je bilo daleko od srećnog bajkovitog kraja.
Prsten na njenom prstu bio je samo pribor, kuća koju su delili samo
maska.
~ 142 ~
 Knjige.Club Books

Jednog dana, kada ih njihovi poslovi odvedu u različitim pravcima,

moraće da mu vrati prsten i da se iseli iz kuće.
Ljudi se nisu dugo zadrţavali u njenom ţivotu. Odavno je to
prihvatila. Sada, kada bi pomislila da će ići sama u nekom drugom
smeru, bez njega, osećala bi prazninu u sebi koja je bila skoro
nepodnošljiva.
„Šta je bilo?” Instinktivno joj je stavio ruku u dno vrata kako bi ga
protrljao. „Počinješ da budeš napeta.”
„Ništa. Ništa.” lako je poštovao pravilo da neće gledati u njen um,
previše dobro je opaţao stvari oko sebe. „Pretpostavljam da sam suviše
nestrpljiva da napravimo sledeći korak. Hajde da isprobamo za ovim
stolom. Da vidimo šta će se desiti,”
Nije je pritiskao, mada je bio prilično siguran da ju je nešto drugo, što
nema veze sa slučajem, mučilo. Kada su seli za sto gde se igralo na pet
dolara, stavio je ruku oko njenog ramena da bi zajedno igrali karte.
Ona je dobro igrala, primetio je, njena praktična priroda i brz um
omogućavali su joj da igra izjednačeno sa kućom prvih sat vremena.
Video je da je opušteno posmatrala prostoriju i sve videla. Ĉuvare,
kamere, duplo staklo na drugom nivou.
Sebastijan je naručio još šampanjca i počeo sa svojim sopstvenim
ispitivanjem.
Ĉovek pored njega se znojio zbog zbira od sedamnaest i brinuo jer
njegova ţena sumnja da on ima aferu. A ţena je pušila cigaretu za
cigaretom i pokušavala je da zamisli kako bi izgledao čovek koji deli
karte go.
Sebastijan ih je ostavio u njihovim mislima.
Pored Mel je bio kauboj koji je natezao burbon i vodu kada je dobijao,
sigurnim i ravnomernim ritmom. Glava mu je bila puna misli o
obveznicama i podeli karata. Osim toga ţeleo je da je mala ždrebica pored
njega došla sama.
Sebastijan se nasmejao za sebe pitajući se kako bi se Mel osećala kada
bi je neko nazvao mala ždrebica.
Dok je umom šetao oko stola, Sebastijan je stekao utiske dosade,
uzbuđenja i pohlepe. Pronašao je ono što je ţeleo u mladom paru tačno
prekoputa sebe.
Bili su iz Kolambusa, treću noć na svom medenom mesecu. Jedva da
su imali dovoljno godina da sede za stolovima, bili su ludo zaljubljeni i

~ 143 ~
 Knjige.Club Books

nakon mnogo računanja, odlučili su da je uzbuđenje zbog kockanja

vredno uloga od sto dolara.
Sada su ostali na pedeset i provodili su se kao nikada pre u ţivotu.
Sebastijan je video muţa - Dţeri mu je bilo ime - kako okleva kod
petnaest. Malo mu je pomogao. Dţeri je traţio još jednu kartu i oči su mu
iskočile kada je video da je izvukao šest.
Blagom i prijatnom magijom, Sebastijan je učinio da mladi Dţeri
udvostruči svoj ulog, zatim da ga utrostruči, dok je mladi par dahtao i
kikotao se zbog svoje zapanjujuće sreće.
„Baš ih hoće”, rekla je Mel.
„Mmm.” Sebastijan je uzeo gutljaj vina.
Nesvestan neţnog ubeđivanja, Dţeri je počeo da podiţe svoje uloge.
Vest se brzo raširila, kao što se to dešava na takvim mestima, da je
dobitnik za stolom broj tri. Ljudi su počeli da se okupljaju, aplaudirali su
i tapkali zbunjenog Dţerija po ramenu dok je njegova gomila ţetona
rasla.
,,Oh, Dţeri!” Njegova mlada supruga Karen zakačila se za njega.
„Moţda bi trebalo da stanemo. Skoro da je dovoljno za kaparu za
kuću. Moţda bi trebalo da se zaustavimo.” Izvini dušo, pomislio je
Sebastijan i malo je mentalno gurnuo.
Karen se ugrizla za jezik. „Ne. Nastavi.” Zarila mu je lice u rame i
smejala se. „Kao magija je.”
Ta izjava naterala je Mel da podigne pogled sa svojih karti i
skupljenih očiju pogleda Sebastijana. „Donovane.”
„Ššš!” Potapšao ju je po ruci. „Imam svoje razloge.”
Mel je počela da ih uviđa kada je Dţeri skoro u delirijumu lebdeo oko
cifre od deset hiljada dolara. Snaţan čovek u smokingu pribliţio se stolu.
Imao je uzvišeno drţanje koje se lepo slagalo sa blago potamnelom
koţom, brkovima posvetlelim od sunca i znalački nameštenom frizurom.
Mel je bila sigurna da je on ona vrsta muškarca kog bi većina ţena
pogledala više puta.
Međutim, uopšte joj se nisu svidele njegove oči. Bile su svetloplave i
mada su se smejale, osetila je kako joj je uz kičmu prošla hladna jeza.
„Evo nevolje”, promrmljala je i osetila kako je Sebastijanova ruka
stegla njenu.
Gomila se okupila i navijala ponovo dok je delilac izgubio od Dţerija
na devetnaest.

~ 144 ~
 Knjige.Club Books

„Izgleda da je ovo tvoje srećno veče.”

„Oh, čoveče, i ja bih to rekao.” Dţeri je pogledao prema
novopridošlom čoveku zapanjenih očiju. „Nikada ranije ništa nisam
dobio u svom ţivotu.”
„Da li ste odseli u hotelu?”
„Da. Moja ţena i ja.” Stisnuo je Karen. „Ovo je prvo veče da smo
probali da igramo.”
„Dozvolite mi onda da vam lično čestitam. Ja sam Dţasper Gam. Ovo
je moj hotel.”
Mel je brzo pogledala Sebastijana. „Prilično lukav način da ga dobro
osmotrimo.”
„Sa svih strana”, sloţio se. „Ipak, jedan prijatan način.”
„Hm... Da li su tvoji mladi heroji završili za večeras?”
„Oh, da. Skroz su završili”
„Izvinite na trenutak.” Uzimajući svoju čašu, Mel je ustala i krenula
oko stola. Sebastijan je bio u pravu. Mladi par je već pravio galamu o
tome kako će unovčiti dobitak i bili su zauzeti zahvaljujući se Gamu.
„Obavezno dođite ponovo”, rekao im je Gam. „Volimo da svako
izađe iz Srebrne palate kao pobednik.” Kada se Gam okrenuo, Mel se
potrudila da mu stoji direktno na putu. Jedan brzi pokret i njen
šampanjac se prosuo.
„Oh, izvinite!” brisala je njegov vlaţni rukav. „Baš nespretno od
mene.”
„Uopšte ne. Moja je greška” Traţeći put kroz raštrkanu gomilu,
izvadio je maramicu da joj obriše ruku. „Bojim se da nisam gledao.”
Bacio je pogled na njenu praznu čašu. „I dugujem Vam piće.”
„Ne, to je ljubazno od Vas, ali bila je skoro prazna.” Blistavo mu se
osmehnula. „Srećom po Vaše odelo. Mislim da sam bila malo radoznala
oko svih tih ţetona. Moj muţ i ja sedeli smo naspram mladog para.
Nismo bili ni pribliţno njihove sreće.”
„Onda Vam svakako dugujem piće.” Gam ju je uhvatio za mišicu baš
kada je Sebastijan prilazio.
„Draga, trebalo bi da piješ šampanjac, a ne da ga prosipaš po
ljudima.”
Kao da je bila usplahirena, nasmejala se i pritrčala spuštajući ruku na
njegovu. „Već sam se izvinila.”

~ 145 ~
 Knjige.Club Books

„Nema nikakve štete”, uveravao ih je Gam dok je pruţao Sebastijanu

ruku. „Dţasper Gam.”
„Donovan Rajan. Moja supruga Meri Elen.”
„Drago mi je. Da li ste vi gosti hotela?”
„Ne, zapravo mi smo se tek doselili u Taho.” Sebastijan je bacio
pogled pun neţnosti prema Mel. „Uzeli smo nekoliko slobodnih dana,
nešto kao drugi medeni mesec pre nego što se vratimo na posao.”
„Dobro došli u zajednicu. Sada moram obavezno da nadoknadim taj
šampanjac.”
Dao je znak konobarici koja je išla naokolo sa šampanjcem.
„Veoma ljubazno od Vas.” Mel je bacila pogled unaokolo sa
odobravanjem. „Baš Vam je lepo ovo mesto.”
„Sada kada smo komšije, nadam se da ćete uţivati u ponudi. Imamo
odličnu trpezariju.” Dok je govorio, Gam je vršio procenu. Ţenin nakit
bio je neupadljiv i skup. Muškarčevo večernje odelo bilo je stručno
skrojeno. Oboje su odisali priličnim bogatstvom. To je bila vrsta klijentele
koju je on najviše voleo.
Kada se konobarica vratila sa novom bocom i čašama, Gam je sam
sipao vino. „Kojim poslom se bavite, gospodine Donovane?”
„Nekretninama. Meri Elen i ja proveli smo poslednjih nekoliko
godina u Sijetlu, a onda smo odlučili da je vreme za neku promenu. Moj
posao mi dozvoljava da budem fleksibilan.”
„A Vaš?” pitao je Gam Mel.
„Ja sam stavila svoju karijeru na čekanje, makar na neko vreme.
Zaključila sam da bih radije da se bavim kućom”
„Ah, i decom.”
„Ne.” Osmeh joj je podrhtavao dok je gledala dole u svoju čašu. „Ne,
ne još uvek, ali mislim da će ovdašnja klima, sunce, jezero... biti pravi
izbor za podizanje porodice.” Ĉuo se mali trag, samo nagoveštaj očaja u
njenom glasu.
„Siguran sam da hoće. Molim vas uţivajte u Srebrnoj palati, nemojte
se osećati kao stranci.”
,,Oh! Siguran sam da ćemo se vratiti”, uveravao ga je Sebastijan.
„Lepo urađeno”, promrmljao je Mel kada su ostali sami.
„Tako sam i mislila. Da li misliš da bi trebalo da se vratimo za sto za
igru još malo ili samo da tumaramo okolo i da zaljubljeno gledamo jedno
drugo?”

~ 146 ~
 Knjige.Club Books

Zakikotao se, počeo je da je privlači bliţe kako bi je poljubio, a onda

se zaustavio drţeći ruku na njenom ramenu. „Vidi, vidi... neke stvari su
se baš lepo sloţile.”
„Molim?”
„Pij svoj šampanjac, ljubavi i osmehuj se.” Neţno ju je okrenuo,
drţeći i dalje ruku oko nje, dok su hodali prema stolu za rulet. „Sada,
pogledaj tamo, u ţenu sa kojom Gam razgovara. Crvenokosa pored
stepenica.” „Vidim je.” Mel je naslonila glavu na Sebastijanovo rame.
„Metar šezdeset pet centimetara, pedeset kilograma, svetao ten.
Dvadeset osam, moţda trideset godina.”
„Zove se Linda - ili se sada tako zove. To je bila Suzan koja je bila u
hotelu sa Dejvidom.”
„Ona je...” Mel je skoro pošla prema njoj pre nego što se zaustavila.
„Šta ona radi ovde?”
„Spava sa Gamom, pretpostavljam. I naravno, čeka sledeći posao.”
„Moramo da otkrijemo koliko znaju. Koliko su blizu vrha.” Mrkog
pogleda završila je šampanjac. „Drţi ovo”
„Naravno, draga”, promrmljao je dok se povlačio.
Mel je čekala svoje vreme, sedeći za jednim od zaobljenih toaletnih
stolova, popravljajući karmin i puder.
Kada je Linda sela za sto pored nje, počela je sve ispočetka.
„Uţas”, rekla je Mel sa gađenjem. „Okrznula sam nokat.”
Linda ju je saosećajno pogledala. „Zar ne mrziš kada se to desi?”
„Naravno, pogotovo što sam išla jutros da mi ih srede.” Traţila je po
torbi turpijicu za nokte, za koju je znala da nije tu. „Tvoji nokti su
prelepi.”
„Hvala ti.” Crvenokosa je podigla ruku da ih pregleda. „Imam sjajnu
manikirku.”
„Stvarno?” Mel se malo pomerila i prekrstila noge. „Pitam se... Moj
muţ i ja smo se preselili ovde iz Sijetla. Zaista treba da nađem pravu
kozmetičarku, mesto za veţbanje i te stvari.”
„Za sve to najbolje ti je ovde u hotelu. Cene za posetioce koji nisu
gosti hotela su malo skuplje, ali veruj mi, vrede toga.” Zamahnula je
svojom raskošnom grivom. „A prodavnica za kozmetiku je prvoklasna.”
„Hvala ti. Svratiću.”
„Samo im reci da te je Linda poslala, Linda Glas.”
„Hoću”, rekla je Mel kada je ustala. „Hvala ti puno.”
~ 147 ~
 Knjige.Club Books

„Nikakav problem”. Linda je stavila sjaj za usne. Pomislila je kako će

dobiti lepu proviziju ako se ta ţena priključi ostatku ekipe. Posao je
posao.

***
Nekoliko sati kasnije, Mel je leţala na stomaku nasred kreveta
praveći listu. Nosila je široki gornji deo pidţame, njen omiljeni izbor za
leškarenje, i već je pokvarila svoju frizuru nemirnim prstima.
Koristiće usluge koje pruţa Srebrna palata. Od sutra će se pridruţiti
njihovom programu za zdravlje i lepotu. I zakazaće tretman lica ili koju
god drugu vrstu mučenja budu imali na umu.
Uz malo sreće naleteće na Lindu i voditi ţenske razgovore pre kraja
dana.
„Šta to pripremaš, Saderlandova?”
„Plan B”, rekla je odsutno. „Volim da imam plan B u rezervi. U
slučaju da plan A ne uspe. Da li misliš da depilacija nogu voskom boli?”
„Ne bih to pogađao.” Prešao je vrhom prsta niz njen list. „Pa... meni
si dovoljno glatka.”
„Pa moram da se spremim da provedem pola dana na tom mestu,
moraju nešto da mi rade.” Podigla je glavu i pogledala ga. Stajao je pored
kreveta u donjem delu široke pidţame u pijuckao brendi.
Pretpostavljala je da izgledaju kao par - kao pravi par koji razgovara
pre odlaska u krevet.
Misleći o tome, počela je da piskara nešto po papiru. „Da li ti stvarno
to voliš?”
„Koje?”
„Taj brendi. Meni ima ukus kao neki lek.”
„Moţda nikada nisi probala pravi dobar brendi.” Pruţio joj je da
proba. Mel se podigla na laktove kako bi probala, on ju je opkoračio i seo
na pete. „I dalje si napeta”, rekao je i počeo da joj masira ramena.
„Moţda malo naelektrisana. Počinjem da mislim da će ovo stvarno
uspeti - ovaj posao, to sam htela da kaţem.” „Uspeće. Dok ti budeš na
depilaciji tvojih neverovatno dugačkih, predivnih nogu, ja ću igrati golf -
u istom klubu koji pripada Gamu.”
Daleko od toga da je pomislila kako je brendi dobar, a zatim se
okrenula i pogledala ga preko ramena. „Onda ćemo videti ko je više
saznao, zar ne?”

~ 148 ~
 Knjige.Club Books

„Hoćemo.”
„Ima tu jedno mesto na lopatici.” Izvila se kao mačka. „Da, to. Htela
sam da te pitam nešto o tom paru od sinoć. O dobitnicima.”
„Šta u vezi sa njima?” Podigao joj je majicu koja mu je smetala i
uţivao posmatrajući joj leđa.
„Znala sam da je to bio tvoj način da dovučeš Gama do stola, ali čini
mi se da to baš nije u redu, znaš? Da osvoje deset hiljada.”
„Samo sam uticao na njegove odluke. Pretpostavljam da je Gam
mnogo više zaradio prodajom dece.”
„Da, da, mogu da vidim pravdu u tome. Ali taj par - šta ako oni to
ponovo pokušaju i izgube sve do poslednje pare? Moţda neće moći da
prestanu i...”
Nasmešio se i poljubio je u leđa. „Mnogo sam blaţi od toga što
misliš. Mladi Dţeri i Karen platiće kaparu za lepu kuću u predgrađu i
zapanjiti prijatelje svojom srećom. Oboje će se sloţiti da su svu sreću
iskoristili ovog puta i retko će se ponovo kockati. Imaće troje dece.
I imaće neku vrstu ozbiljnog bračnog problema u šestoj godini braka, ali
će to prevazići.”
„Pa...” Mel se pitala da li će se ikada na to navići. „U tom slučaju...”
,,U tom slučaju”, promrmljao je prateći usnama njenu kičmu. „Zašto
to ne izbaciš iz glave i usredsrediš se na mene?
Smešeći se, stavila je brendi na stočić pored kreveta. „Moţda bih
mogla.” Okrenula se, a zatim izvrnula, dobro ga uhvatila i okrenula na
leđa. Drţeći njegove ruke svojima, naslonila se iznad njega sve dok im se
nosevi nisu dotakli. „Imam te.”
Nasmejao se i gricnuo donju usnu. „Tačno.”
„I moţda te zadrţim neko vreme.” Poljubila je vrh njegovog nosa,
zatim obraz, bradu, njegove usne. „Taj brendi ima bolji ukus na tebi nego
iz čaše.”
„Probaj ponovo, čisto da budeš sigurna.”
Vragolasto se smešeći, spustila je svoje usne na njegove i poljubila ga
dugo i duboko. „Mmm... Mnogo bolje.
Zaista mi se sviđa tvoj ukus, Donovane.” Sastavila je svoje prste sa
njegovim, zadovoljna što on nije napravio nikakav pokret da prekine taj
kontakt, spustila se prema njegovom vratu.
Izazivala ga je poigravajući se njegovom ţeljom, kao i svojom.
Naslađivala se njegovom koţom, negde toplijom, negde hladnijom,

~ 149 ~
 Knjige.Club Books

osećajući snaţne otkucaje srca pod svojim usnama. Uţivala je u izgledu

njegovog tela, širini ramena, čvrstim, glatkim grudima i laganom
podrhtavanju njegovog stomaka pod njenim dodirom.
Dopadalo joj se kako njena ruka klizi preko njega, i to što je njena
koţa bila nekoliko nijansi svetlija od njegove, kao i prsten koji je sijao
svojim pomešanim bojama u srebru. Trljajući svoj obraz o njega, nije
osetila samo strast, već duboko, očaravajuće osećanje koje ju je opijalo
kao vino i maglilo joj čula.
U ustima joj je bilo vrelo, oči su je peckale, a srce samo što joj se nije
otopilo u grudima.
Uzdahnula je i ponovo spojila svoje usne sa njegovim.
Pomislio je, uţivajući u njoj, kako je ona ta koja je veštica večeras.
Ona koja ima moć i dar. Uzela je njegovo srce, dušu, ţelje, budućnost i
stavila ih paţljivo u svoje ruke.
Mrmljao je o svojoj ljubavi prema njoj, stalno ponavljajući, ali na
jeziku svoje krvi, keltskom, i ona ga nije razumela.
Kretali su se zajedno, razlivali se preko kreveta kao da je začarano
jezero. Dok je mesec polako počinjao da tone, oni su bili izgubljeni jedno
u drugom, okruţeni magijom koju su stvorili.
Kada se podigla iznad njega, dok joj je telo sijalo pod svetlošću
lampe, sa očima potamnelim od ţelje, oteţalim od zadovoljstva, pomislio
je da nikada nije bila lepša. Ili nikada više njegova.
Krenuo je da je uzme i ona je odgovorila. Tela su im se spojila. Taj
tren je bio sladak, lep i ţestok.
Izvila se unazad uzimajući više od njega i drhteći od veličanstvenosti
tog trenutka.
Ruke su im se srele i spojile, čvrsto se drţeći, dok su išli prema
sledećem vrhuncu.
Kada su došli do kraja, ispraznio je sebe u nju, a njihova tela su bila
slaba i vlaţna od ljubavi. Skliznula je niz njega, jedva primećujući da su
joj oči bile vlaţne. Zarila je lice u njegov vrat drhteći, dok su je njegove
ruke pridrţavale.
„Drţi me tako”, promrmljala je. „Cele noći. Drţi me tako cele noći.”
„Hoću.”
Drţao ju je dok se njeno srce borilo sa saznanjem da voli i dok joj se
telo nije predalo umoru i konačno zaspalo.

~ 150 ~
 Knjige.Club Books

Jedanaesto poglavlje

Nije bilo teško pogledati u spiskove za zakazivanje kod kozmetičara i

za druge aktivnosti u Srebrnoj palati. Ukoliko se dovoljno osmehuješ i
daješ dobru napojnicu, Mel je to znala, moţeš videti skoro sve. Dajući
malo veći bakšiš, bilo je lako da usaglasi svoje dolaske sa Lindom Glas.
To je bio jednostavan plan. Teţi deo plana bilo je provesti skoro čitav
dan u helankama.
Kada je zauzela svoje mesto u sali za aerobik sa još desetak ţena,
uputila je prijateljski osmeh u Lindinom pravcu.
„Dakle, rešila si da probaš.” Crvenokosa je proveravala da li je njena
griva još uvek lepo vezana trakom.
„Zaista zahvaljujem na savetu”, odgovorila je Mel. „Zbog selidbe
nedeljama nisam veţbala. Lako se ostane bez kondicije.”
„Znam to veoma dobro. Kad god putujem...” Zastala je usred
rečenice pošto se instruktorka okrenula licem prema ogledalu i počela
čas.
„Sada, dodirni!” rekla je veselim glasom dok je pokazivala.
Mel je pratila tokom istezanja i zagrevanja, kao i tokom zahtevnijih
veţbi. Iako je mislila da je u odličnoj kondiciji, morala je da joj posveti
potpunu paţnju kako bi je ispratila. Očigledno se ubacila u veoma
napredan program, gde se pored lepote i stila, radilo i na izdrţljivosti.
Negde na pola časa, počela je duboko da mrzi skakutavu
instruktorku, njen ţivahni konjski rep i veseli glasić.
„Još jedno podizanje noge i skočiću na nju”, promrmljala je Mel. Iako
nije mislila da to kaţe naglas, to je očigledno bio savršen potez. Linda joj
se široko osmehnula.
„Tu sam, odmah iza tebe.” Dahtala je dok je izvodila ono što je
instruktorka razdragano zvala udarac kukom. „Ne verujem da ima više
od dvadeset. Zasluţuje da umre.”

~ 151 ~
 Knjige.Club Books

Mel se kikotala sva zadihana. Kada je muzika prestala, ţene su pale

na pod potpuno znojave.
Pošto je proverila puls i malo se smirila, Mel je sela pored Linde i
zarila lice u peškir. „To dobijem kada ne veţbam deset dana.” Iscrpljeno
uzdahnuvši, Mel je spustila peškir. „Ne mogu da verujem da sam
zakazala da budem ovde čitav dan.”
„Znam kako ti je. Ja sada imam trening sa tegovima.”
„Stvarno?”, rekla je Mel iznenađeno se osmehnuvši. „I ja.”
„Šališ se?”, Linda je obrisala vrat, a zatim ustala sa poda.
„Pretpostavljam da bismo mogle da i u toj muci budemo zajedno.”
Prešle su sa tegova na sobne bicikle, sa bicikala na trake za trčanje.
Što su se više znojile, postajale su sve bliskije. Razgovor je prešao sa
veţbi na muškarce, sa muškaraca na prošlost.
Išle su zajedno u saunu i đakuzi, na kraju su završile na masaţi.
„Ne mogu da verujem da si napustila karijeru da bi bila domaćica.”
Ispruţena na stolu za masaţu, Linda je savila” ruke ispod brade. „To mi
je neverovatno.”
„Ni ja se nisam još navikla.” Mel je uzdahnula dok ju je maserka
masirala duţ kičme. „Da ti iskreno kaţem, ne znam šta da radim sa
sobom, ali to je kao neka proba.”
„Oh?”
Oklevala je, tek toliko da Linda shvati da je u pitanju osetljiva tema.
„Vidiš, moj muţ i ja pokušavamo da dobijemo bebu. Ali nemamo sreće.
Pošto smo prošli kroz ceo proces testova i procedura bez rezultata, imala
sam ideju da dam otkaz na neko vreme, moţda da odustanem od nekih
daljih koraka u karijeri... pa moţda se nešto desi.”
„Mora da ti je teško”
„Jeste. Mi bismo, pošto smo oboje jedinci i nemamo nikog osim jedno
drugo, ţeleli zaista veliku porodicu. Deluje tako nepravedno, zaista.
Ovde imamo ovu divnu kuću, finansijski dobro stojimo, imamo dobar
brak. Međutim, izgleda da ne moţemo da imamo decu.”
Ako se lampica i upalila u Lindinoj glavi, to je sakrila saosećanjem.
„Pretpostavljam da već dugo pokušavate.”
„Godinama. Ja sam kriva. Doktori su nam rekli da su veoma male
šanse da mogu da ostanem trudna.”
„Ne ţelim da te uvredim, ali da li ste ikada razmišljali da usvojite
dete?”

~ 152 ~
 Knjige.Club Books

„Mislili?”, Mel je uspela da se nasmeje. „Ne mogu ni da ti kaţem

tačno na koliko smo lista. Oboje se slaţemo da bismo mogli da volimo
dete koje nije naše biološki. Osećamo da imamo toliko toga da damo,
ali...” Uzdahnula je. „Pretpostavljam da je to sebično, ali mi bismo zaista
ţeleli bebu. Moţda je lakše usvojiti starije dete, ali izdrţaćemo. Rekli su
nam da moţe trajati godinama. Ne znam šta ćemo raditi sa svim tim
praznim sobama.” Dozvolila je da joj se oči napune suzama, a zatim je
trepnula i one su se prolile. „Izvini. Ne bi trebalo više da pričam o tome.
Postanem preterano osetljiva.”
,,U redu je sve,” Linda je ispruţila ruku preko stola da stegne Melinu.
„Pretpostavljam da samo ţena moţe da razume ţenu.”
Podelile su ledeni sok i salatu sa spanaćem za ručak. Mel je pustila
Lindu da vodi razgovor ponovo u pravcu njenog privatnog ţivota. Kao
naivna i duboko emotivna Meri Elen Rajan, ona je sipala informacije o
svom braku, nadama, strahovima. Pustila je, reda radi, još koju suzu i
hrabro je obrisala.
„Ti još ne razmišljaš o braku?” upitala je Mel.
„Ja? Oh, ne!” Linda se nasmejala. „Jednom sam se prevarila, pre
mnogo godina. To me suviše ograničava. Dţasper i ja imamo veoma lep
dogovor. Dragi smo jedno drugom, ali ne mešamo to sa poslom. Volim
da dođem i odem kada meni odgovara,”
„Divim ti se.” Ti bezdušna droljo. „Pre nego što sam srela Donovana,
mislila sam da ću se sama probijati kroz ţivot na neki svoj način. Daleko
od toga da ţalim što sam se zaljubila i udala, ali valjda sve mi zavidimo
ţeni koja je samostalna.”
„Meni odgovara, ali tebi je dobro. Imaš čoveka koji je lud za tobom, a
on je dovoljno postigao da vam obezbedi lep dom. Skoro savršeno.”
Mel je pogledala u praznu čašu koju je drţala. „Skoro.”
„Kada budete imali bebu, biće savršeno.” Linda ju je potapšala po
ruci. „Veruj mi na reč.”

Mel se dovukla do kuće, bacajući sportsku torbu na jednu stranu, a

patike na drugu.
„Tu si.” Sebastijan ju je pogledao sa balkona. „Razmišljao sam da
pošaljem nekog u poteru za tobom.”
„Bolje nosila.”
Njegov osmeh je nestao. „Da li si povređena?” Već je krenuo da silazi
niz stepenice. „Znao sam da je trebalo da te drţim na oku.”
~ 153 ~
 Knjige.Club Books

„Povređena?” Samo što nije zareţala na njega. „Ne znaš ni pola

stvari. Išla sam na aerobik kod instruktorke iz pakla. Zove se Peni, ako ti
to nešto znači, i bila je sva prokleto slatka. Zatim sam prešla kod neke
Amazonke po imenu Madţ koja me je stavila na tegove i sve one uţasne,
sjajne sprave. Pumpala sam i dizala, čučala i krckala.” Napravila je bolnu
grimasu kada je pipnula stomak. „A sve što sam danas pojela je nekoliko
smrdljivih zelenih listova.”
„Auh!” Poljubio ju je u obrvu, „jadna dušica.”
Oči su joj se skupile. „Raspoloţena sam da nekog odvalim pesnicom,
Donovane. To bi mogao biti ti.”
„Šta kaţeš na to da ti napravim nešto da pojedeš?” Napučila je usne.
„Da li imamo neku smrznutu picu?”
„Iskreno, sumnjam. Hajde!” Prijateljski ju je zagrlio oko ramena i
poveo u kuhinju. „Moţeš sve da mi ispričaš dok budeš jela.”
Poslušno je sela za kuhinjski sto od brušenog stakla. „Baš je bio lud
dan. Znaš, ona, Linda - radi sve to dva puta nedeljno?”
Dobivši inspiraciju, Mel je ponovo ustala i traţila po ormarićima
kesicu čipsa. „Ne znam zašto bi iko ţeleo da bude tako zdrav”, rekla je
punih usta. „Deluje u redu, stvarno. Mislim, kada pričaš sa njom, deluje
kao normalna, pametna osoba.” Mrkog pogleda, ponovo je sela. ,,A onda
nastaviš da pričaš sa njom i vidiš da je mnogo pametna. Takođe je
hladna kao led.”
„Shvatiću to kao da ste dosta razgovarale.” Sebastijan je podigao
pogled sa svog ogromnog sendviča.
„Jesmo, dođavola. Izvrnula sam celu svoju utrobu pred njom. Zna da
sam izgubila oboje roditelja kada sam imala dvadeset godina. Da sam
srela tebe nekoliko godina posle toga. Ljubav na prvi pogled i sve to. I da
si bio veoma romantičan.” Zagrizla je čips.
„Jesam li?”, stavio je sendvič i čašu njenog omiljenog soka ispred nje.
„Naravno. Obasipao si me ruţama, vodio me na plesove i duge
šetnje pod mesečinom. Bio si lud za mnom.” Nasmejao se kada je
halapljivo zagrizla sendvič. ,,Siguran sam da jesam.”
„Molio si me da se udam za tebe. Boţe, što je ovo dobro.” Zatvorila je
oči i progutala. „Gde sam ono stala?”
„Molio sam te da se udaš za mene.”
„Tačno.” Pokazala je čašom pre nego što je počela da pije. „Ipak, ja
sam bila oprezna. Na kraju sam se preselila kod tebe i dozvolila ti da me
skroz osvojiš. Učinio si sve da od tada moj ţivot bude bajka.”
~ 154 ~
 Knjige.Club Books

„Zvučim kao sjajan tip.”

„Oh, da. To sam stvarno istakla. Mi smo najsrećniji par na svetu.
Osim jedne stvari koja nam slama srca.” Namrštila se, ali je nastavila da
jede. „Znaš u početku sam se loše osećala što je tako zavaravam. Znala
sam da je to posao, vaţan posao, ali sve mi se činilo tako proračunato.
Bila je fina, ljubazna i osećala sam se nelagodno što sam joj tako
smeštala.”
Ponovo je uzela čips, grickajući dok je prebirala po mislima. ,,A onda,
kada sam pomenula bebu, skoro da sam mogla da vidim kako postaje
sva naoštrena, znaš? Sve te fine nijanse kod nje, samo su nestale. I dalje
se smešila i bila saosećajna i prokleto ljubazna, ali sve je dobro upila što
sam joj pričala i u tom svom mozgu počela da smišlja šta da radi, Tada se
nisam osećala loše što je navlačim dajući joj razne informacije o sebi.
Ţelim da je uhvatimo, Donovane”
„Da li ćeš se uskoro opet videti sa njom?”
„Prekosutra. U kozmetičkom salonu.” Mel je malo uzdahnula i
odgurnula tanjir. „Ona misli da sam ja neko ko pokušava da ispuni svoje
vreme provodeći ga sa njom.” Napravila je grimasu. „Pomenula je i
kupovinu.”
„Kako se mi patimo na našem poslu!”
„Veoma smešno. Pošto si ti proveo jutro udarajući malu belu lopticu
unaokolo.”
„Pretpostavljam da ti nisam nikada pomenuo da prezirem golf”
„Ne” Nakezila se. „Dobro. Reci mi kako je bilo.”
„Naleteli smo jedan na drugog kod četvrte rupe. Naravno, potpuno
slučajno.”
„Naravno”
„Tako da smo do kraja igrali sve zajedno.” Sebastijan je uzeo njen sok
i ispraznio čašu. „Smatra da je moja ţena izuzetno šarmantna.”
„Prirodno.”
„Razgovarali smo o poslu, njegovom i mom. Zanima ga da investira,
tako da sam dao nekoliko predloga za nekretnine.”
„Mudro.”
„Ja zaista imam nešto u vlasništvu u Oregonu i razmišljao sam da to
prodam. U svakom slučaju, posle toga smo popili piće i razgovarali o
sportu i drugim muškim stvarima. Uspeo sam da ubacim u razgovor
činjenicu da se nadam da ću imati sina.”

~ 155 ~
 Knjige.Club Books

„Ne samo dete?”

„Kao što sam rekao, bilo je sve oko muških stvari. Sin da nastavi ime,
da sa njim igram igre loptom, sasvim slučajno je razgovor otišao u tom
pravcu.”
„Devojčice se, takođe, igraju loptom”, promrmljala je. „Nema veze.
Da li se upecao na to?”
„Tek minimalno. Ja sam počeo malo da mumlam, da izgledam
uznemireno i promenio sam temu.”
„Zašto?” Ispravila se u stolici. „Ako si bio blizu da ga uhvatiš, zašto
si ga pustio?”
„Ĉinilo se da je tako dobro. Moraš da mi veruješ u vezi sa ovim, Mel.
Gam bi bio sumnjičav da sam mu se prebrzo poverio. Kod ţena je to
drugačije. Prirodnije.”
Nešto je promrmljala, a onda je, i dalje se mršteći, klimnula glavom.
„U redu. Sklona sam da se sloţim sa tim. U svakom slučaju, poloţili smo
kamen temeljac.”
„Razgovarao sam Deveroom baš pre nego što si došla. Do sutra bi
trebalo da imaju sve o Lindi Glas i obavestiće me čim Gam napravi neki
potez da bi proverio našu priču.”
„Dosta dobro.”
„Osim toga, pozvani smo da večeramo zajedno sa Gamom i
njegovom damom u petak veče.”
Mel je izvila obrvu. „Još bolje” Nagnula se napred da ga poljubi.
„Obavio si dobar posao, Donovane.”
„Ĉini mi se da smo dobar tim. Da li si završila sa hranom?”
„Za sada.”
„Dobro, mislim da treba da se pripremimo za petak veče.”
„Šta da pripremimo?” Pogledala ga je sumnjičavo dok ju je vukao da
ustane. „Ako kreneš da me daviš šta bi trebalo da obučem...”
„Uopšte ne. Ovako ćemo”, rekao joj je dok su izlazili iz kuhinje.
„Bićemo posvećeni i krajnje srećan bračni par.”
„Da, i?”
„Ludo zaljubljen”, nastavio je vukući je prema stepenicama.
„Znam sve to, Donovane.”

~ 156 ~
 Knjige.Club Books

„Dobro, ja čvrsto verujem u metodičku školu glume. Tako da sam

prilično siguran da će našoj predstavi biti od velike pomoći ukoliko
provodimo što je moguće više vremena vodeći ljubav”
,,Oh, razumem!” Okrenula se, stavila obe ruke oko njegovog vrata i
krenula unazad ka spavaćoj sobi. „Pa kao što si rekao, moramo da se
patimo na poslu.”
Mel je bila sigurna da će jednog dana pogledati unazad i smejati se
svemu. Ili će makar gledati unazad sa tmurnim zadovoljstvom što je
preţivela.
Od kada je bila u poslu u vezi sa sprovođenjem zakona bila je
šutirana, proklinjana, jako udarana i vređana, zatvarali su joj vrata u lice,
udarali po nogama. Pretili su joj, davali nepristojne ponude i tokom
jedne nezaboravne prilike, upucali su je.
Sve to nije bilo ništa u poređenju sa onim što su joj radili u Srebrnoj
ženi.
Hotelski ekskluzivni i skupi kozmetički salon nudio je sve od pranja
do nameštanja, do nečeg egzotičnog - i uţasavajućeg - nazvanog
pakovanje za telo.
Mel nije imala snage za to, ali je uzela tretman od glave do pete.
Stigla je koji trenutak pre Linde i pozivajući se na njenu preporuku,
jer je ona bila poznati klijent, pozdravila je ţenu koja tu radi kao staru
prijateljicu.
Tokom depilacije nogu - što je, Mel je to veoma brzo saznala, stvarno
bolelo - razgovarale su o odeći i frizurama. Smejući se stisnutih zuba,
Mel je bila srećna što se pripremila za ovo tako što je prethodne večeri
čitala modne magazine.
Kasnije, dok se neka lepljiva supstanca koju je kozmetičarka
razmazala po njenom licu polako stezala, Mel je govorila o tome koliko
uţiva u ţivotu u Tahou.
„Pogled iz naše kuće na jezero je neverovatan. Stvarno jedva čekam
da upoznamo još ljudi. Volim da organizujem zabave.”
„Dţasper i ja vas moţemo upoznati sa ljudima”, ponudila je Linda
dok joj je pedikirka polirala nokte na nogama. „Kada vodiš hotel, onda
poznaješ sve koje treba da poznaješ.”
„To bi bilo sjajno.” Mel je bacila pogled na svoje noge i pokušala da
izgleda zadovoljno, a ne uţasnuto, pošto su joj nokti na nogama bili
lakirani u nijansu fuksije. „Donovan mi je pomenuo da je sreo Dţaspera

~ 157 ~
 Knjige.Club Books

na terenu za golf. On jednostavno oboţava da igra. Radi se više o strasti

nego o hobiju.”
„Dţasper isto tako. Ne vidim šta je tu toliko zanimljivo.” Počela je da
govori o različitim ljudima koje je ţelela da Mel upozna, o tome kako
zajedno mogu da idu na tenis ili na jedrenje.
Mel se ţivahno sloţila, pitajući se da li ljudsko biće moţe stvarno da
umre od dosade.
Lice joj je bilo oprano i sada su joj stavili neku kremu. Neka vrsta ulja
bila joj je razmazana svuda po kosi i potom su joj kosu uvili u neku
plastiku.
„Baš volim kada se ovako sredim”, promrmljala je Linda. Obe su
leţale zavaljene u svojim stolicama pošto su imale masaţu ruku i sređene
nokte.
„I ja”, rekla, je Mel i molila se da budu uskoro gotove.
„Pretpostavljam da mi zato ovaj posao i odgovara. Uglavnom radim
noću, a dani su mi slobodni i plus mogu da koristim sve prednosti
hotela.”
„Da li dugo radiš ovde?”
„Sada skoro dve godine.” Uzdahnula je. „Nikada nije dosadno.”
„Verujem da upoznaješ mnogo zanimljivih ljudi.”
„Onih koji imaju moć. To je ono što mi se dopada. Po onome što si
govorila pre neki dan, tvoj muţ ne deluje kao sitna riba.”
Mel bi se namrštila, ali je nabacila široki osmeh. ,,Oh, dobro mu ide.
Moţe se reći da Donovan ima zlatne ruke.”
Isprali su im kosu i masirali glavu. To se, zapravo, dopalo Mel i
uskoro je bilo vreme za završne poteze. Shvatila je da ukoliko Linda ne
potegne temu, moraće ona sama da nađe način da počne priču o tome.
„Znaš, Meri Elen, razmišljala sam o onome što si mi pričala pre neki
dan.”
„Oh.” Mel je laţirala nelagodu. „Veoma mi je ţao zbog toga, Linda,
da tek tako sve izručim na tebe i to tek što smo se upoznale. Valjda sam
se osećala izgubljeno i nostalgično.”
„Besmislica.” Linda je mahnula svojim veličanstvenim noktima.
„Mislim da smo samo legle jedna drugoj. Osećala si se slobodno da
preda mnom pričaš o tome.”
„Da, jesam. Ipak, veoma se stidim kada pomislim koliko sam ti
dosađivala sa svojim ţivotom.”

~ 158 ~
 Knjige.Club Books

„Uopšte mi nisi dosađivala. Bila sam dirnuta.” Glas joj je bio neţan
kao svila, uz pravu meru saosećanja. Mel je osetila kako joj se kosa jeţi.
„I razmišljala sam o tome. Molim te reci mi ako zadirem suviše u tvoju
intimu. Da li ste razmišljali da usvojite dete preko privatnih agencija?”
„Misliš da sa advokatom usvojimo dete nevenčanih, mladih majki?”
Mel je ispustila dug, čeţnjiv uzdah. „Zapravo, probali smo i tim putem
jednom, pre oko godinu dana. Nismo bili baš sigurni da li je to ispravno.
Novac nije bio problem, ali bili smo zabrinuti oko zakonitosti čitavog
postupka i zbog smrtnosti. Međutim, sve je izgledalo savršeno. Ĉak smo
došli do toga da smo razgovarali sa majkom. Imali smo velika
očekivanja. Prevelika. Izabrali smo imena i pripremali stvari za bebu.
Delovalo je kao da će to da se zaista ostvari. U poslednjem trenutku, ona
se predomislila.”
Mel je zagrizla donju usnu kao da pokušava da se smiri.
,,To mora da je bilo uţasno za vas.”
„Oboje smo to veoma teško podneli. Da dođemo tako blizu i... ništa.
Nismo ni razgovarali o tome da ponovo pokušamo na taj način.”
„Razumem. Međutim, eto sasvim slučajno poznajem nekoga ko je
imao puno sreće pri udomljavanju beba kod roditelja spremnih da usvoje
dete.”
Mel je zatvorila oči, plašila se da njen pogled ne pokaţe ruganje,
umesto nadu. „Nekog advokata.”
„Da. Poznajem ga lično. Kao što sam ti već rekla, u ovoj vrsti posla
upoznaš mnogo ljudi, i čula sam, ne ţelim ništa da obećavam ili da ti
budim nade, ali ako ţeliš, mogu da proverim.”
„Bila bih ti vrlo zahvalna.” Mel je otvorila oči i pogledala Lindu u
ogledalu. „Ne mogu ti opisati koliko zahvalna.”

Sat kasnije, Mel je izletela iz hotela i uletela u Sebastijanovo naručje.

Smejala se kada ju je nagnuo unazad da bi joj priuštio veliki, preterani
poljubac.
„Šta ti radiš ovde?”
„Igram odgovornog, zaljubljenog muţa koji je došao po svoju ţenu.”
Drţao ju je malo dalje od sebe i osmehivao se. Kosa joj je davala
očaravajući seksi izgled, oči su bile produbljene i povećane senkama, a
usne su joj bile glatke i iste boje kao i nokti. „U ime Finovih,
Saderlandova, šta su ti to uradili?”
„Nemoj da likuješ.”
~ 159 ~
 Knjige.Club Books

„Ne likujem. Izgledaš predivno. Zadivljujuće. Mada ne baš kao moja

Mel,” Podigao joj je bradu i još jednom je poljubio. „Ko je ova elegantna,
doterana dama koju drţim?”
Nije bila iznervirana koliko je ţelela da bude, napravila je samo
grimasu. „Bolje ti je da se ne šališ sa onim kroz šta sam prošla. Imala sam
depilaciju bikini zone. To je bilo varvarski.” Kikoćući se, obesila mu se
oko vrata. „I nokti na nogama su mi roze,”
„Jedva čekam da to vidim.” Ponovo ju je poljubio, polako. „Imam
vesti.”
„I ja.”
„Zašto se ne bih prošetao sa svojom prelepom ţenom i ispričao joj
kako je Gam ispruţio svoje pipke i počeo da se raspituje o čuvenim
Rajanovima iz Sijetla?”
„U redu.” Uplela je svoje prste sa njegovim. „I ja ću ti pričati kako će
nam, zbog svog dobrog srca, Linda Glas pomoći da se poveţemo sa
advokatom. U vezi sa privatnim usvajanjem.”
„Dobro radimo zajedno.”
„Da, radimo, Donovane.” Zadovoljna sobom, koračala je pored njega.
„Svakako radimo.”

Iz predsedničkog apartmana na vrhu Srebrne palate, Gam je gledao

kroz prozor. „Šarmantan par” rekao je.
„U svakom slučaju su ludi jedno za drugim.” Linda je uzela gutljaj
šampanjca dok su Sebastijan i Mel odlazili drţeći se za ruke. „Kako ona
izgleda kada izgovori njegovo ime, natera me da se zapitam da li su
stvarno u braku.”
„Dobio sam kopije njihovog venčanog lista i ostala dokumenta
faksom. Deluje da je sve u redu.” Prstima se lupkao po usnama. „Da su
neka nameštaljka, ne mogu da zamislim da bi se toliko brzo zbliţili.”
„Nameštaljka?”, Linda ga zabrinuto pogledala. „Ma hajde, Dţaspere,
zašto bi ti tako nešto palo na pamet? Ne moţe ništa da se poveţe sa
nama.”
„Brine me ono što se desilo sa Frostovima.”
„Pa veoma je loše što su izgubili dete, ali mi smo dobili naše pare i
nismo ostavili nikakav trag.”
„Naţalost, ostavili smo Parklanda. Ne mogu nikako da ga nađem.”

~ 160 ~
 Knjige.Club Books

„On je otišao na kraj sveta,” Linda je slegnula ramenima i priljubila

svoje telo uz Gamovo. „Nemaš zbog čega da se brineš. Drţao si njegovu
priznanicu i to je bilo zakonski.”
„On je video tebe.”
„Koliko je bio uspaničen, on nije mogao ništa da vidi. Osim toga, bilo
je mračno i ja sam nosila maramu. Parkland me ne zabrinjava.” Svojim
usnama dotakla je njegove. „Imamo veze, dušo. Kada smo u ovakvoj
organizaciji, imamo suviše pokrića i zaštite, tako da nam nikada neće
prići. A novac...” Popustila mu je kravatu. „Samo misli na to kako novac
samo sipa.”
„Ti zaista puno voliš novac, zar ne?” Otkopčao joj je rajsferšlus na
haljini. „To nam je zajedničko.”
„Imamo mnogo toga zajedničkog. Ovo moţe biti veliko za nas.
Ukoliko prosledimo Rajanove, imaćemo veliki procenat. Garantujem da
bi oni platili maksimalnu cifru za dete. Ta ţena očajnički ţeli da bude
majka.”
„Ja ću još malo proveriti.” Još uvek se preračunavajući, bacio se na
krevet zajedno sa njom.
„Ništa nam tu neće štetiti, ali govorim ti Dţaspere, ovo dvoje su
premija. Nema šanse da je propustimo. Nema šanse.”

Mel, Sebastijan, Linda i Dţasper postali su četvorka za druţenje.

Izlazili su zajedno na večere, uţivali u kazinu, išli zajedno na ručak u
klubu i igrali tenis u parovima.
Deset dana ţivota na visokoj nozi, činilo je Mel sve nervoznijom.
Nekoliko puta usudila se da pita Lindu za advokata o kome je pričala i
ljubazno joj je rečeno da bude strpljiva.
Upoznali su na desetine ljudi. Neke od njih Mel je smatrala
zanimljivim i privlačnim, druge ljigavim i sumnjičavim. Provodila je
dane prateći rutinu jedne dobrostojeće ţene koja je imala vremena i
novca.
A noći je provodila sa Sebastijanom.
Pokušavala je da se ne brine oko svog srca. Morala je da radi svoj deo
posla i ako se tom prilikom zaljubila, to će biti njen problem.
Znala je da je njemu stalo do nje, baš kao što je znala da ju je ţeleo.
Brinula se jer joj se činilo da je on toliko naklonjen ţeni koju je ona
glumila - ţeni koja ona više neće biti čim se posao završi.

~ 161 ~
 Knjige.Club Books

Nije baš kao moja Mel, rekao je. Tu je videla nadu, ali se nije čvrsto
drţala toga.
I koliko god da je ţelela da se slučaj završi i privede pravdi, počela je
da se boji dana kada će otići kući i više neće biti venčani zbog svog
zadatka.
Koje god da su njene lične potrebe i nadanja, nije mogla da dozvoli
sebi da ih stavi ispred onoga što su pokušavali da urade.
Sledeći Lindinu ideju, Mel se sloţila da napravi zabavu. Ali trebalo je
da voli da organizuje zabave, bude izvrsna domaćica i dragulj u društvu.
Dok se borila sa svojom malom crnom haljinom, molila se da ne
napravi neku grešku koja bi je odala i pokazala da je ona samo folirant.
„Prokletsvo!” rekla je kada je Sebastijan ušao u dnevnu sobu.
„Neki problem, draga?”
„Rajsferšlus se zaglavio.” Pola nje je bilo u haljini, pola nije. Bila je
crvena, napeta i ljuta kao ris. Bio je u ozbiljnom iskušenju da joj pomogne
da iz nje izađe, a ne da joj pomogne da je obuče.
Gurnuo je rajsferšlus i zakopčao ga. „Sve je sređeno. Nosiš turmalin”,
rekao je posegnuvši rukom preko njenog ramena da dotakne kamen koji
joj je stajao između grudi.
„Morgana je rekla da je dobar za stres. Potrebna mi je sva pomoć koju
mogu da imam.” Okrenula se i ţalosno obula štikle, što je učinilo da
budu iste visine. „Glupo je, ali ja sam stvarno nervozna. Jedine zabave
koje sam ja pravila imale su samo picu i pivo. Da li si video sve te stvari
dole?”
„Da, ali sam, takođe, video i poslugu koja će se o tome brinuti.”
„Ali ja sam kao domaćica. Trebalo bi da znam šta treba da se radi.”
„Ne, ti bi trebalo da govoriš drugima šta da rade, a onda da
preuzmeš sve zasluge.”
Malo se nasmejala. „To nije tako loše. Jednostavno mora uskoro nešto
da se desi. Poludeću ukoliko se ne desi. Linda i dalje govori kako je u
stanju da pomogne, ali ja se osećam kao hrčak koji vrti točak poslednjih
nedelju dana.”
„Budi strpljiva. Večeras ćemo napraviti sledeći korak.”
„Kako to misliš?” Uhvatila ga je za rukav. „Rekli smo da nema tajni.
Ako nešto znaš, ili si video, reci mi.”

~ 162 ~
 Knjige.Club Books

„Ne bude uvek prikazano kao pravi redosled događaja. Znam samo
da će se osoba koju traţimo pojaviti večeras i ja ću prepoznati ko je u
pitanju. Igrali smo igru tako dobro do sada, Mel. I igraćemo je do kraja.”
„U redu.” Duboko je uzdahnula. „Šta kaţeš, dušice? Da siđemo i
pripremimo se za naše goste?”
Napravio je grimasu. „Nemoj da me zoveš dušice.”
„Šteta, ja sam taman mislila da ulazim u štos.” Krenula je dole, pa se
zaustavila pritisnuvši rukom stomak. ,,Oh, boţe, to je zvono! Idemo.”
***
Da u stvari i nije tako loše, otkrila je Mel dok se zabava polako širila
kroz kuću na trem. Izgledalo je da se svi odlično provode, kao u dobra
stara vremena.
Ĉula se neka lepa klasična muzika - Sebastijanov izbor - kako svira u
pozadini. Noć je bila prijatna tako da su vrata bila širom otvorena
puštajući goste da tumaraju čas napolju čas unutra. Hrana je bila, i ona bi
sama rekla, izvrsna. I, mada nije prepoznala pola kanapea, to uopšte nije
bilo vaţno. Graciozno je primala komplimente.
Svuda je bilo vina, smeha i zanimljivih razgovora. To je,
pretpostavljala je, činilo zabavu dobrom. Takođe, bilo je lepo posmatrati
Sebastijana kako se kreće po sobi, podići pogled i videti ga kako joj se
osmehuje, ili kada bi se zaustavio pored nje da bi je dodirnuo ili
nešto tiho rekao.
Pomislila je kako bi svi koji ih posmatraju progutali celu priču -
najsrećniji par na svetu, ludo zaljubljeni jedno u drugo.
I ona sama bi u to poverovala kada bi se njegov pogled pomerio u
njenom pravcu i kada bi postao topliji, šaljući te tajne signale duţ njene
kičme.
Linda je blistala, izgledala je savršeno u beloj haljini bez ramena.
„Kunem se, ovaj čovek ne moţe da skine pogled sa tebe. Kada bih
pronašla njegovog blizanca, moţda bih ipak, nakon svega, braku dala
drugu šansu.”
„Ne postoji niko kao što je on”, rekla je Mel dovoljno iskreno. „Veruj
mi, Donovan je jedan u milion.”
„I on je potpuno tvoj.”
„Da, samo moj.”

~ 163 ~
 Knjige.Club Books

„Pa pored toga što imaš sreće u ljubavi, napravila si sjajnu zabavu.
Kuća ti je savršena.” Linda je već u sebi izračunala kako je kuća vredna
dobrih milion dolara na trţištu.
„Hvala ti, ali zaista moram da ti se zahvalim na preporuci za
ketering. Pravi su dragulj.”
„Sve što je u mojoj moći.” Stisnula je Melinu ruku i uputila joj dug
pogled, „Zaista to mislim.”
Mel je bila brza. „Da li... da li imaš... Oh, ne mislim da dosađujem, ali
danima nisam mogla da razmišljam ni o čemu drugom.”
„Nema obećanja” rekla je, ali je onda namignula. „Tu je neko koga
bih volela da upoznaš. Ti si rekla da mogu da pozovem neke ljude,”
„Naravno”, namestila je svoje lice domaćice zabave. „Znaš, osećam
da je ova zabava i tvoja koliko je i moja. Ti i Dţasper ste postali tako
dobri prijatelji.”
„I vi ste nama dragi. Hajde sa mnom, da te upoznam sa nekim.”
Drţeći Mel za ruku, Linda je počela da se probija kroz goste. „Vratiću
vam je”, rekla je smejući se. „Ukrašću je samo na trenutak. Ah, tu si!
Harijeta, draga, ţelela bih da ti predstavim domaćicu ove zabave i
moju prijateljicu, Meri Elen Rajan. Meri Elen, ovo je Harijeta Brisport.”
„Drago mi je.” Mel je blago prihvatila tanku, bledu ruku. Ţena je bila
duboko u šezdesetim godinama, a njen krhki izgled bio je dodatno
naglašen njenom kosom belom kao sneg i naočarima.
„Veoma mi je drago što sam Vas upoznala. Ljubazno od Vas što ste
nas pozvali.” Glas joj je jedva bio jači od šapata. „Linda mi je rekla koliko
ste šarmantni. Ovo je moj sin, Itan.”
On je bio bled skoro kao i njegova majka i izduţen i mršav kao grana.
Ţustro se rukovao, a oči su mu bile crne kao noć. „Divna zabava.”
„Hvala Vam. Da Vam nađem stolicu, gospođo Brisport i nešto za
piće?”
,,Oh, veoma bih volela malo vina.” Osmehnula se blago. „Ne ţelim
da Vam dosađujem.”
„Uopšte to ne radite.” Mel ju je uhvatila za mišicu i povela prema
stolici. „Šta mogu da Vam donesem?”
,,Oh. Itan će se pobrinuti za to. Zar ne, Itane?”
„Naravno. Izvinite me na trenutak.”
„Dobar dečko”, rekla je Harijeta dok je njen sin odlazio do švedskog
stola. „Tako dobro brine o meni.”

~ 164 ~
 Knjige.Club Books

Osmehnula se prema Mel. „Linda mi kaţe da ste se nedavno doselili

u Taho.”
„Da, moj muţ i ja smo se preselili iz Sijetla. Velika je to promena.”
„Jeste, zaista. Itan i ja ponekad dođemo na odmor ovde. Imamo tu
jednu lepu, malu zgradu.” Pričali su tako kada se Itan vratio sa tanjirom
na kojem se nalazilo nekoliko kanapea i malom čašom vina. Linda je
već nestala, a kada je Mel pogledala unaokolo, videla je Sebastijana kako
im prilazi.
„Ovo je moj muţ,” Mel ga je uvatila pod ruku. „Donovane, ovo su
Harijeta i Itan Brisport.”
„Linda kaţe za Vas da imate lepu figuru.” Harijeta je pruţila ruku.
„Bojim se da smo prisvojili Vašu šarmantnu ţenu.”
„I ja često to uradim. Zapravo, moram da je ukradem na trenutak.
Imamo mali problem u kuhinji. Uţivajte!” Gurkao je Mel sve vreme, ne
uspevajući da nađe nijedno mimo mesto, gurnuo ju je u orman.
„Donovane, pobogu...”
„Šššš.” U polu tami oči su mu jako sijale. „To je ona”, rekao je tiho.
,,Ko je ona, i zašto stojimo u ormanu?”
„Ta stara ţena. Ona je ta.”
„Ona je ta?” Mel je otvorila usta. „Izvini, da li očekuješ da poverujem
da je ta krhka starica šef čitave organizacije kidnapovanja beba?”
„Tačno tako.”
Poljubio je jako njene zapanjene usne. „Završavamo, Saderlandova.”

~ 165 ~
 Knjige.Club Books

Dvanaesto poglavlje

Mel je srela Harijetu Brisport još dva puta tokom sledeća dva dana,
jednom na čaju i još jednom na nekoj zabavi, Da nije verovala
Sebastijanu, Mel bi se smejala ideji da je starica šaputavog glasa šef
kriminalne organizacije.
Međutim, verovala mu je, tako da je pazila i igrala svoju ulogu.
Devero ih je obavestio da ni Harijeta, ni Itan Brisport ne poseduju
nikakvu zgradu u Tahou. Niti je, zapravo, postojao bilo kakav zapis o
tome da bilo ko od njih postoji.
Ipak, kada se kontakt osoba pojavila, nije bila povezana ni sa jednim
od njih dvoje, već je došla u vidu potamnelog mladića sa teniskim
reketom. Mel je upravo završila meč sa Lindom i čekala je ledeni čaj, dok
je Sebastijan završavao partiju golfa sa Gamom. Ĉovek koji joj se
pribliţio bio je obučen u belu tenisku opremu i imao je zaslepljujući
osmeh.
„Gospođo Rajan?”
„Da?”
„Ja sam Dţon Silbi. Zajednička poznanica me je uputila na Vas. Da li
bih mogao da porazgovaram sa Vama?”
Mel je oklevala, onako kako je mislila da bi srećno udata ţena to
uradila ukoliko bi joj se pribliţio nepoznati muškarac. „U redu.”
On je seo spuštajući teniski reket preko svojih potamnelih kolena.
„Jasno mi je da je ovo pomalo neobično, gospođo Rajan, ali, kao što sam
rekao, imamo zajedničke poznanike. Rečeno mi je da bi ste Vi i Vaš
suprug moţda bili zainteresovani za moje usluge.”
„Stvarno?” Hladno je podigla jednu obrvu, ali srce joj je ubrzano
lupalo. „Ne izgledate kao baštovan, gospodine Silbi, mada je mom
suprugu i meni očajnički potreban baštovan.”
„Ne, zaista.” Zdušno se nasmejao. „Ţao mi je što ne mogu da
pomognem oko toga. Ja sam advokat, gospođo Rajan.”

~ 166 ~
 Knjige.Club Books

,,Oh?” Pokušala je da odglumi zbunjenost i nadu, i uspela je u tome.

Silbi se nagnuo bliţe i tiho rekao. „Ovo nije uobičajeni način da traţim
svoje klijente, ali kada su mi upravo sada pokazali na Vas, mislio sam da
bi bila dobra prilika da se upoznamo. Rekli su mi da ste Vi i Vaš suprug
zainteresovani za usvajanje deteta preko privatne agencije.”
Olizala je usne i promešala led u svojoj čaši. „Ja... mi smo se nadali”,
rekla je polako. „Pokušavali smo. Veoma je teško. Sve agencije sa kojima
smo stupili u kontakt imaju tako dugačke liste čekanja.”
„Razumem.”
Videla je da je zaista razumeo i da je bio veoma zadovoljan pošto je
ustanovio da je ona emotivna, očajna i spremna. Saosećajno joj je
dodirnuo ruku.
„Pokušali smo ranije sa usvajanjem preko advokata, ali sve je propalo
u poslednjem trenutku.” Stegla je usne kao da hoće da ih smiri. „Nisam
sigurna da li sam u stanju da ponovo podnesem takvo razočaranje.”
„To je bolno, siguran sam. Ne bih ţeleo da vam podgrevam nade pre
nego što detaljnije razgovaramo o ovome, ali mogu samo da kaţem da
sam ja zastupao nekoliko ţena koje su, iz različitih razloga, traţile da
udome svoju decu. Ono što one traţe za njih su dobar dom, pun ljubavi.
Moj posao je da to pronađem, gospođo Rajan. A kada to uradim, moram
da kaţem, to je jedno od najlepših iskustava koje čovek moţe da doţivi.”
I jedno od najisplativijih, pomislila je Mel, ali se drhtavo osmehnula.
„Veoma ţelimo da obezbedimo dobar dom, pun ljubavi za neko dete,
gospodine Silbi. Ukoliko biste mogli da nam pomognete... ne bih Vam
mogla reči koliko bismo bili zahvalni.”
Ponovo joj je dodirnuo ruku. „Onda, ako se slaţete, još ćemo
razgovarati.”
„Moţemo doći u Vašu kancelariju kada god kaţete.”
„Zapravo, ţeleo bih da se sretnem sa Vama i Vašim muţem pod
manje zvaničnim okolnostima. Kod Vas u kući, tako da mogu da
obavestim svoju klijentkinju o tome kako ţivite, kakvi ste kao par u
vašem ţivotnom okruţenju.”
„Naravno, naravno!” rekla je puna uzbuđenja. Ti nemaš kancelariju,
zar ne, prevarantu? „Kada god je Vama zgodno.”
„Pa bojim se da sam sledećih nekoliko nedelja potpuno zauzet.”
,,Oh!” Nije morala da glumi razočaranost. „Oh, pa pretpostavljam
kada smo toliko dugo čekali...”

~ 167 ~
 Knjige.Club Books

Ĉekao je jedan trenutak, a zatim se ljubazno osmehnuo. „Mogao bih

da nađem jedan slobodan sat večeras, osim ako vi...”
,,Oh, ne!” Obema rukama je uhvatila njegovu ruku. „To bi bilo
predivno. Toliko sam Vam zahvalna. Donovan i ja... Hvala Vam,
gospodine Silbi.”
„Nadam se da ću moći da pomognem. Da li odgovara sedam sati?”
„Savršeno!” Pošle su joj suze od zahvalnosti.
Kada je otišao, ostala je u ulozi, sigurna da je tu neko ko je posmatra.
Tapkala je oči maramicom, prislonila ruku na usta. Sebastijan ju je našao
kako šmrca nad svojim ledenim čajem.
„Meri Elen.” Prizor njenih crvenih očiju i drhtavih usana istog trena
ga je zabrinuo. „Draga, šta nije u redu?” Kada ju je uhvatio za ruke,
poskočila je od uzbuđenja toliko da je skoro seo na pete. Samo jaka
samokontrola zadrţala je da se oduševljenost ne primeti.
,,Oh, Donovane.” Okrenula se oko sebe i primetila Gama krajičkom
oka preko njegovog ramena. „Pravim scenu.” Smejući se, briznula je u
plač. „Ţao mi je, Dţaspere.”
„Sve je u redu.” Ljubazno joj je ponudio svilenu maramicu. „Da li
Vas je neko uznemirio, Meri Elen?”
„Ne, ne.” Drhtavo je zajecala. „To je dobra vest. Predivna vest. Ja
samo previše reagujem. Dţaspere, da li bi nas izvinio? Reci Lindi da mi
je ţao, ah zaista moram da razgovaram nasamo sa Donovanom.”
„Naravno.” Otišao je dajući im prostora, a Mel je zagnjurila lice u
Sebastijanovo rame.
„Šta se, dođavola, dešava?”, upitao je utešno mrmljajući, dok ju je
mazio po glavi.
„Kontakt.” Vlaţnih očiju i nesigurnog osmeha, zabacila je glavu
unazad, „Taj ljigavi advokat - sumnjam da je uopšte advokat - samo se
pojavio i ponudio je da nam pomogne oko privatnog usvajanja deteta.
Izgledaj oduševljeno.”
„I jesam.” Poljubio ju je zbog svog zadovoljstva, ali i zbog publike.
„Šta je dogovor?”
„Zbog svog dobrog srca i zbog zabrinutosti prema očajnoj ţeni,
sloţio se da svrati večeras i da detaljnije porazgovaramo o onome šta mi
ţelimo.”
„Veoma predusetljivo od njega.”

~ 168 ~
 Knjige.Club Books

„Oh, da. Ja moţda nemam tvoj dar, ali mogla sam veoma dobro da
mu pročitam misli. Samo me je jednom pogledao i pomislio evo žrtve.
Mogla sam skoro da čujem kako računa svoj procenat. Idemo kući.”
Prebacila je ruku oko njega. „Vazduh ovde postaje veoma loš.”

„Pa?” pitala je Linda Gama dok su posmatrali Sebastijana i Mel kako

odlaze. „Laka meta.” Zadovoljan sobom dao je kelneru znak. „Toliko su
zaluđeni čitavom idejom, da će postavljati malo pitanja, a platiće najveću
moguću svotu. On će moţda biti malo oprezniji, ali on je toliko opčinjen
njome da bi uradio bilo šta što bi je usrećilo.”
„Ah, ljubavi.” Linda se podrugljivo osmehnula. „To je najbolja
prevara u gradu. Da li je roba spremna?” Gam je naručio piće, a zatim je
seo i upalio cigaretu. „On ţeli dečaka, tako da ćemo mu ispuniti ţelju
pošto će platiti maksimalnu cenu. Imamo medicinsku sestru u Nju
Dţersiju spremnu da izabere zdravo muško dete direktno iz bolnice.”
„Dobro. Znaš, veoma mi se sviđa Meri Elen. Moţda joj priredim
zabavu za dolazak bebe.”
„Odlična ideja. Ne bi me čudilo da za koju godinu oni ponovo
potraţe nešto sa trţišta.” Pogledao je na sat. „Bolje da pozovem Harijetu
i kaţem joj da moţe da počne da pritiska dugmiće.”
„Bolje ti nego ja”, Linda je napravila grimasu. „Uţasavam se od te
stare vreće.”
„Ta stara vreća glatko vodi posao”, podsetio ju je. „Da, a posao je
posao.” Linda je podigla čašu koju je kelner stavio ispred nje i podigla je
u znak zdravice. „Za buduće, srećne roditelje!”
„Za lakih dvadeset pet hiljada dolara!”
„Bolje.” Linda je svojom čašom dodirnuta njegovu. „Mnogo bolje.”

Mel je znala šta da radi i bila je spremna kada je Silbi stigao tačno u
sedam. Ruka joj je pomalo podrhtavala kada je prihvatila njegovu. „Tako
mi je drago da ste mogli da dođete.”
„Zadovoljstvo je moje”
Povela ga je u prostranu dnevnu sobu, vedro ćaskajući. „U ovoj kući
smo tek nekoliko nedelja. Treba da napravimo još mnogo promena. Gore
je soba koja bi bila divna dečja soba. Nadam se... Donovane” Sebastijan je
stajao na kraju sobe i sipao piće. „Gospodin Silbi je stigao.”

~ 169 ~
 Knjige.Club Books

I Sebastijan je znao svoju ulogu. Delovao je povučeno i nervozno dok

je nudio Silbiju piće. Nakon nekoliko uobičajenih reči početnog
upoznavanja, seli su. Sebastijan i Mel su seli zajedno na sofu, drţeći se za
ruke kako bi podrţavali jedno drugo.
Sav poslovan, Silbi je otvorio svoju aktovku. „Da li bih mogao da
vam postavim nekoliko pitanja? Da vas malo upoznam?”
Govorili su o svojoj unapred dogovorenoj prošlosti dok je Silbi
zapisivao. Međutim, njihov govor tela pričao je čitavu priču.
Razmenjivali su neţne poglede pune nadanja, dodire. Silbi je nastavio sa
ispitivanjem, potpuno nesvestan da je svaka reč koju je govorio snimana
i da su dva federalna agenta, koja su bila na spratu, sve čula.
Zadovoljan zbog razvoja situacije, Silbi im je uputio ohrabrujući
pogled. „Moram da kaţem da, po mom ličnom i profesionalnom
mišljenju, vi biste bili odlični roditelji. Biranje doma za dete je veoma
osetljiva stvar.” Jedno vreme isticao je stabilnost, odgovornost i posebne
uslove za podizanje usvojenog deteta. Melin stomak se prevrtao dok ga
je posmatrala sjajnim pogledom.
„Vidim da ste oboje o ovome veoma dobro razmislili, ozbiljno i
temeljno. Postoji, međutim, stvar o kojoj ćete moţda ţeleti još da malo
razmislite. To su troškovi. Znam da je neukusno staviti cenu na nešto
što bismo smatrali pravim čudom, ali moramo prihvatiti stvarnost.
Postoje medicinski troškovi i naknada koja ide majci, moj honorar,
sudski i administrativni troškovi - za šta ću se ja pobrinuti.”
„Razumemo”, rekao je Sebastijan, ţeleći da moţe Silbiju da slomi
vrat.
„Zahtevaću dvadeset pet hiljada dolara unapred i još sto dvadeset
pet hiljada dolara kada se završi sa svim papirima. To bi pokrilo i sve
troškove prema majci.” Sebastijan je počeo da govori, napokon, on je bio
poslovni čovek. Međutim, Mel je sve jače stezala njegovu ruku i
upućivala mu preklinjuće poglede.
„Novac neće biti problem”, rekao je i dodirnuo je po obrazu.
„U redu onda.” Silbi se nasmejao. „Imam klijenta. Ona je jako mlada,
neudata. Veoma ţeli da završi koledţ i došla je do teškog zaključka da
kao samohrana majka to nikako ne bi mogla. Moći ću da vam dostavim
njen medicinski dosije, kao i dosije oca. Prilično je čvrstog stava da druge
informacije ne otkriva. Uz vašu dozvolu ja bih joj ispričao o vama i dao
svoje preporuke.”
,,Oh.” Mel je prstima pritisnula usne. „Oh, da.”

~ 170 ~
 Knjige.Club Books

„Iskreno rečeno, vi ste baš onakvi roditelji kakve se nadala da će naći

za svoju bebu. Mislim da ćemo biti u stanju da završimo sve ovo na
zadovoljstvo svih.”
„Gospodine Silbi,” Mel se oslonila na Sebastijanovo rame. „Kada...
mislim, za koliko ćemo znati? A dete - šta nam moţete reči?”
„Rekao bih da ćete znati u roku od četrdeset osam sati. Kada je dete u
pitanju...” Nasmejao se dobroćudno. „Moja klijentkinja treba da se
porodi svaki dan. Imam osećaj da će joj moj poziv olakšati muke.”
Kada su Silbija ispraćali do vrata, Mel je pustila još koju suzu. Kada je
ostala sama sa Sebastijanom, bes joj je izbijao iz suvih očiju.
„Taj proklet...”
„Znam.” Stavio joj je ruke na ramena. Drhtala je kao da je drma
struja. „Uhvatićemo ih, Mel. Uhvatićemo ih sve.”
„Prokleto si u pravu da hoćemo.” Hodala je do stepeništa i nazad.
„Znaš šta ovo znači, zar ne? Ukrašće bebu, veoma malu, verovatno, iz
porodilišta.”
„Logična, kao i uvek”, promrmljao je paţljivo je posmatrajući.
„Ne mogu to da podnesem.” Rukom je pritisla stomak u kojem je sve
kuvao. „Ne mogu da podnesem pomisao da će neka jadna ţena leţati u
bolničkom krevetu i da će joj reći da je njeno dete ukradeno.”
„Neće dugo trajati,” Ţeleo je da sklizne u njene misli da vidi šta joj je
na pameti. Međutim, dao je reč. „Moramo ovo da odigramo do kraja.”
„Da.” To je ono što planira da uradi. On to ne bi podrţao, zaključila
je. A ne bi ni federalci. Ipak, postoji vreme kada treba da pratiš svoje
srce. „Bolje da budemo sigurni da su momci gore sve to zabeleţili.”
Duboko je uzdahnula. ,,A onda, mislim da bi trebalo da uradimo ono što
bi svaki srećni par u iščekivanju lepih vesti uradio.”
„A to je?”
„Izašli i rekli svojim najdraţim prijateljima. I proslavili.”

Mel je sedela u predvorju Srebrne palate sa čašom šampanjca u ruci i

osmehom na usnama. „Za nove i vredne prijatelje.”
Linda se smejala i kucnula čašom o čaše. „Oh, ne, za srećne roditelje.”
„Nikada nećemo moći dovoljno da vam se zahvalimo.” Pogledala je
prvo Lindu, a zatim Dţaspera. „Oboma.”

~ 171 ~
 Knjige.Club Books

„Besmislica.” Gam joj je potapšao ruku. „Linda se samo raspitala kod

prijateljice. Oboje smo oduševljeni da je jedan tako mali gest doveo do
tako velike koristi.”
„Još nismo potpisali papire”, istakao je Sebastijan. „I čekamo
odobrenje majke.”
„Nećemo da brinemo uopšte o tome.” Linda je odmahnula rukom.
„Ono što sada treba da uradimo je da isplaniramo zabavu za doček bebe.
Ja bih volela da ti je priredim, Meri Elen, gore u penthausu.”
Mada je bila prokleto umorna od plakanja, Mel je dopustila da joj
suze ispune oči. „To je tako...” Suze su krenule i ona je ustala. „Izvinite
me.” Potpuno slomljena, poţurila je do toaleta. Kao što se nadala, Linda
je odmah došla za njom.
„Koji sam ja idiot.”
„Ne budi smešna.” Linda je sela pored nje i zagrlila je. „Kaţu da
majke koje očekuju dete mogu da zaplaču zbog svake sitnice.”
Smejući se kroz suze, Mel je obrisala oči. „Pretpostavljam. Da li bi ti
bilo teško da mi doneseš čašu vode pre nego što pokušam da popravim
štetu?”
„Budi tu.”
Mel je shvatila da ima dvadesetak sekundi u najboljem slučaju, pa je
odmah delovala. Otvorila je brzo Lindinu večernju torbicu sa perlama,
gurnula ruku i pored parfema i karmina, našla ključ od apartmana na
poslednjem spratu. Spuštala ga je u dţep svojih večernjih pantalona kada
se Linda vratila sa čašom.
„Hvala.” Mel joj se osmehnula. „Hvala puno.”

Sledeći korak bio je da se udalji iz društva na najmanje dvadeset

minuta, a da to niko ne primeti. Predloţila je večeru da proslave, a pre
toga malo kockanja kao aperitiv. Kao i uvek Gam, ljubazni domaćin,
insistirao je da sam sve organizuje u trpezariji. Vodeći računa o vremenu,
Mel je uspela da pobegne od Sebastijana i Linde u gomili ljudi za
stolovima za kockanje.
Išla je brzim liftom, priljubljena uz zadnji deo kako je niko ne bi
primetio, jer je lift bio od stakla. Poslednji sprat bio je tih kada je izašla iz
lifta. Mel je pogledala na sat, zatim je stavila ključ u bravu apartmana na
vrhu hotela.

~ 172 ~
 Knjige.Club Books

Nije joj bilo potrebno mnogo. Sa dokazima koje su već imali, trebalo
je samo da poveţe Gama i Lindu sa Silbijem i Brisportovom. Smatrala je
da je Gam čovek koji je sve zapisivao - i to je pametno čuvao.
Da je to moţda bila ishitrena odluka, pomislila je dok je išla prema
ogromnom stolu. Međutim, pomisao da oni sada kuju plan da ukradu
bebu, činila je da joj krv proključa. Neće stajati i posmatrati dok neko
drugi prolazi kroz ono kroz šta su Rouz i Sten prošli. Ne, dok je postojala
šansa da nešto promeni.
Nije našla ništa zanimljivo u stolu i iskoristila je pet od predviđenih
dvadeset za potragu. Nastavila je hrabro da provera stolove da li imaju
laţna dna i našla je skriveni sef u zidu iza knjiga. Ţelela je da ima
vremena i talenta da otključa tu bravu, ali morala je da prizna poraz.
Za manje od tri minuta, za koliko je morala da krene, našla je ono što je
traţila na otvorenom prostoru, neskriveno.
Druga spavaća soba apartmana sluţila je kao paţljivo ukrašena
kancelarija koju je koristila Linda. Tamo, na njenom francuskom stilskom
stolu, nalazila se knjiga računa u koţnom povezu.
Na prvi pogled, nije delovala da je nešto više od onoga što je
izgledala da jeste, dnevni izveštaj o isporukama za prodavnice u hotelu.
Mel ju je zamalo odloţila sa gađenjem kada je primetila datume.

Roba nabavljena 21/1. Tampa. Preuzeta 22/1. Litl Rok.

Isporučena 23/1. Lujsvil. Primljena gotovina. 25/1. Detroit.
Provizija 10 000.

Jedva dišući, Mel je okretala stranice.

Roba nabavljena 5/5. Monterej. Preuzeta 6/5. Skatlfild. 7/5.

Isporučena 8/5. Lubok. Primljena gotovina. 11/5. Atlanta.
Provizija 12 000.

Dejvid, pomislila je i nije ni pokušala da zaustavi nalet psovki. Sve je

bilo tu, svi datumi i gradovi. I više od toga. Bebe su bile zapisane kao
paketi koje je trebalo otpremiti i naplatiti po isporuci.
Stegnutih usana, pogledom je brzo prelazila preko strana i stegnutih
zuba šištala.

~ 173 ~
 Knjige.Club Books

H. B. Naručila je novi plavi paket, Blumfild, Nju Dţersi. Biće

pokupljen između 22/8 i 25/8. Uobičajna trasa, prijem i
konačna isplata očekuje se do 31/8. Procenjena provizija 25 000.

***
„Ti kučko”, promrmljala je Mel dok je zatvarala knjigu. Borila se
protiv ţelje da nešto polomi i umesto toga pogledom je dobro pregledala
sobu. Kada je bila sigurna da je sve na svom mestu, krenula je ka
vratima.
,,Oh, sigurno je nestala pošto ima opet nalet suza”, rekla je Linda dok
je prolazila kroz glavna vrata apartmana na vrhu hotela i ulazila u
dnevnu sobu. „Naći će je on.”
Mel je brzo pogledala unaokolo i izabrala orman.
„Ne mogu da kaţem da se radujem što ćemo provesti veče sa njom”,
rekao je Gam. „Sumnjam da će razgovarati o bilo čemu drugom osim o
odeći i mleku za bebe.”
„Sredićemo to, ljubavi. Posebno što se radi o dvostruko većoj
proviziji od naše uobičajene. „Mislim da je bila dobra ideja da ovde
organizujemo večeru. Što budu zahvalniji i emotivniji, manje će
razmišljati. Kada budu dobili dete, više ništa neće pitati.”
„Isto misliš kao Harijeta. Već je rekla Itanu da sve pokrene. Bio sam
iznenađen kada je i sama došla ovde da ih vidi, ali malo je opreznija
posle nemilog događaja sa Frostovima.”
Mel je disala polako i uravnoteţeno. Prstima je pritisnula kamen na
prstenu. Komunikacija između dvoje ljudi koji su vaţni jedno drugom,
setila se i zatvorila oči. Pa eto nade. Hajde, Danovane, dovuci se ovamo i
dovedi marince.
To je bilo rizično, znala je, ali izgledi su joj išli naruku. Posegnuvši u
svoju torbu, osetila je utešni oblik oruţja. Ne na taj način. Uzela je dubok,
okrepljujući udah i stavila u torbu knjigu sa računima, umesto što
je izvadila revolver. Stavila je svoju torbu na pod, a zatim otvorila
orman.
„Predaće robu našem čoveku u Ĉikagu”, govorio je Gam.
„Volela bih da ga preuzmem u Albukerkiju”, rekla je Linda. „Dobro
bi mi došla dodatna hiljadarka za to.” Naglo je ispravila glavu kada je
Mel namerno naletela na stolicu. „Šta koji đavo?”
Gam se u sekundi stvorio tu, uvrćući Meline ruke koje su pruţale
otpor. „Pusti me! Dţaspere, povređuješ me.”
~ 174 ~
 Knjige.Club Books

„Ljudi koji provaljuju u kuće drugih ljudi često bivaju povređeni.”

„Ja - ja sam samo malo prilegla.” Zakolutala je ludački očima da
čitavu laţ učini još smešnijom. „Mislila sam da vam ne bi smetalo.”
„Šta mi to ovde imamo?” upitala je Linda.
„Nameštaljku. Trebalo je da znam. Trebalo je da je namirišem.”
„Policija?” zaključila je Linda.
„Policija?” Očiju ogromnih od panike, Mel je izgovorila. „Ne znam o
čemu pričaš. Samo sam se odmarala.”
„Kako je ušla?” upitao je Dţasper i Mel je pustila ključ da joj isklizne
iz ruke.
„Moj je.” Psujući sa gađenjem, Linda se sagla da ga dohvati. „Mora
da ga je sakrila.”
„Ne znam o čemu...” Dţasper je prekinuo Melinu pobunu udarivši je
rukom tako da joj je glava zvonila. Odlučila je da je vreme da prekine sa
jednom ulogom i počne sa drugom.
„Dobro, dobro, ne moraš da budeš grub.” Zadrhtala je i progutala da
se čuje. „Ja samo radim svoj posao.” Dţasper ju je gurnuo u dnevnu
sobu, a potom na sofu. „A to je?”
„Vidi, ja sam samo glumica. Radim za Donovana. On je privatni
detektiv.” Odugovlači, pomislila je Mel. Odugovlači, odugovlači, odugovlači,
zato što on dolazi. Znala je da će doći. „Ja sam samo radila ono što mi je
rekao. Ne zanima me u šta ste upleteni. I cenim dobru prevaru.” Gam je
došao do stola i izvadio pištolj iz gornje fioke. „Šta ti radiš ovde?”
„Ĉoveče, to ti ne treba”, rekla je gutajući. „Rekao je da bi trebalo da
nabavim ključ i dođem gore da bacim pogled. Mislio je da su neki papiri
na stolu.” Pokazala je prema velikom stolu. „Zaista je dobro zvučalo,
znaš. I plaća me pet hiljada za posao.”
„Jeftina glumica i privatni detektiv”, rekla je besno Linda. „Šta,
dođavola, da radimo sada?”
„Ono što moramo da uradimo.”
„Vidi, vidi, samo kaţi i ja odoh odavde. Mislim van drţave.” Mel je
probala da ide na jeftin šarm. „Hoću reči, bilo je dobro dok je trajalo,
odeća i sve to, ali ne ţelim nevolje. Ništa nisam čula, ništa nisam videla.”
„Ĉula si dosta”, pobio je to Gam.
„Imam loše pamćenje.”
„Zaveţi već jednom”, brecnula se Linda i Mel je slegnula ramenima.

~ 175 ~
 Knjige.Club Books

„Moraćemo da javimo Harijeti. Ona je u Baltimoru, sređuje

pojedinosti oko poslednjeg posla.” Gam je prošao rukom kroz kosu.
„Biće veoma nezadovoljna. Moraće da otkaţe medicinskoj sestri. Ne
moţemo uzeti dete bez kupca.”
„Ode dvadeset pet hiljada niz vodu,” Linda je uputila Mel pogled
pun mrţnje. „A baš si mi bila draga, Meri Elen.” Nagnula se Meli u lice
steţući joj rukom vrat. „A kako sada stvari što je, uţivaću u tome da te
prepustim Dţasperu da se pobrine za tebe.”
„Hej, slušaj...”
„Zaveţi” Gurnula je Mel unazad, „Bolje sredi da to neko večeras
uradi. I da pokupi detektiva. Mislim da bi moţda u njihovoj kući moglo
da dođe do neke male svađe. Jedno lepo ubistvo i samoubistvo.”
„!a ću se pobrinuti za to.”
Kada je čula kucanje na vratima, Mel je napravila pokret kao da će da
ustane i kao što je i očekivala, Linda joj je stavila ruku na usta.
„Sobna usluga, gospodine Gam.”
„Prokleta večera”, promrmljao je. „Odvedi je u sobu i neka ne pravi
buku. Ja ću ovo rešiti.”
„Sa zadovoljstvom.” Linda je uzela pištolj koji joj je Gam pruţio i
pokazala Mel da uđe u drugu sobu.
Zagladivši kosu unazad, Gam je došao do vrata, a zatim dao znak
konobaru da ugura unutra kolica sa posluţenjem. „Nemojte postavljati.
Naši gosti još nisu stigli.”
„Da, jesu.” Sebastijan je ušao unutra. „Dţaspere, ţeleo bih da ti
predstavim specijalnog agenta Deveroa. FBI!”
U susednoj sobi, Linda je psovala, a Mel se nakezila. „Izvini”, rekla je
ljubazno, zgazila je jako Lindu po stopalu i gurnula pištolj u stranu.
„Saderlandova”, rekao je Sebastijan sa vrata zadrţavajući bes,
„Moraš nešto da objasniš.”
„Samo minut.” Da bi udovoljila sebi, okrenula se i nabila pesnicu u
Lindino zaprepašćeno lice. „To ti je za Rouz”, rekla je.
Nije bio zadovoljan njom. Sebastijan joj je to i više nego kristalno
jasno stavio do znanja, kroz raznorazna objašnjenja. Ni sam Devero nije
baš bio oduševljen, iako je ona mislila da je to uskogrudo od njega, pošto
je ona uradila sve, samo je još nedostajalo da uvije dokaze i stavi mašnu
na njih da bi mu ih predala.

~ 176 ~
 Knjige.Club Books

Sebastijan je imao pravo da bude ljut. Uradila je po svome. Ipak, bila

je profesionalna. Osim toga, ispalo je baš onako kako je planirala, tako da
nije shvatala u čemu je njegov problem.
Pitala ga je to nekoliko puta dok su se pakovali, dok su leteli ka
Montereju i kada ju je ostavio kod njene kancelarije.
Njegov jedini odgovor bio je dug, zagonetni pogled. Poslednja stvar
koju joj je rekao, ostavila ju je bez reči i u jadnom raspoloţenju.
„Ja sam odrţao svoju reč, Meri Elen. Ti nisi. Kada je u pitanju
poverenje, na tome si pala.”
To je bilo pre dva dana, pomislila je dok je u kancelariji prebirala
događaje po glavi. I od tada se nije nikako oglasio.
Ĉak je progutala svoj ponos i pozvala ga, ali dobila je samo govornu
poštu. Nije se baš radilo o tome da je osećala kako mu duguje izvinjenje.
Ipak, mislila je da zasluţuje još jednu šansu da se urazumi.
Poigravala se mišlju da ode kod Morgane ili Anastasije i zamoli ih da
se umešaju, ali to je bilo za slabiće. Ţelela je samo da stvari između njih
ponovo budu uravnoteţene.
Ne, želela je mnogo više od toga. Priznala je to sebi Mel i to ju je ubijalo.
Postoji samo jedan način da se to uradi, rekla je sebi i odgurnula se o
sto. Uloviće ga, zakovati za zid ekserima, ukoliko bude potrebno, ali
nateraće ga da je sasluša.
Sve vreme, dok je išla kolima uz krivudavi planinski put, veţbala je
šta će reći i kako će reći. Pokušala je da bude jaka, isprobavala je da bude
tiha i ozbiljna, čak je pokušala da deluje kako se kaje. Kada je videla da
joj to baš i ne ide, odlučila se za agresivnu taktiku. Samo će doći do
njegovih vrata i reči će mu da prekine sa tom praksom ćutanja. Bila je
umorna od toga.
Ukoliko nije tu, sačekaće.
Bio je tu, otkrila je kada je došla na vrh puta koji je vodio do njegove
kuće. Međutim, svakako nije bio sam. Bilo je još troje kola ispred kuće, a
među njima nešto što je ličilo na najveću limuzinu na svetu.
Izašla je iz kola i stala pored pitajući se šta sada da uradi.
„Rekla sam ti, zar ne?” Mel je pogledala unaokolo i ugledala lepu
ţenu u gracioznoj haljini duţine iznad članka. „Zelenooka plavuša”,
rekla je sa jasnim zadovoljstvom u svom irskom glasu. „Rekla sam ti da
ga nešto muči.”

~ 177 ~
 Knjige.Club Books

„Da, draga.” Muškarac koji je stajao pored nje bio je visok i mršav,
prosede kose i visokih zalizaka. Izgledao je poletno u jahačkim
pantalonama i visokim čizmama, Viktorijanski monokl visio mu je oko
vrata. „Ali ja sam vam rekao da je u pitanju ţenska osoba.”
„Ipak” Ţena je lagano išla preko trave ispruţivši obe punačke ruke
prema Mel. „Zdravo, zdravo i dobro došla.”
„Ah, hvala. Ja sam, ah, ja traţim...”
„Naravno”, rekla je ţena lepršavo se smejući. „Svi to vide, zar ne,
Daglase?”
„Lepa”, odgovorio je. „Nije lak protivnik.” Pogledao ju je kratko
očima koje su toliko ličile na Sebastijanove da je Mel počela da shvata o
čemu se radi. „Nije nam rekao za tebe, što dosta govori.”
„Pretpostavljam”, rekla je nakon jednog trenutka. Njegovi roditelji,
pomislila je tonući. Porodično okupljanje nije bilo dobro mesto za sukob.
„Ne ţelim da ga uznemiravam kada ima društvo. Moţda mu moţete reči
da sam svraćala.”
„Svašta. Usput, ja sam Kamila. Sebastijanova majka.” Uhvatila je Mel
za mišicu i povela je prema kući. „Potpuno razumem da si zaljubljena u
njega, drago moje dete. Ja ga volim godinama.”
Uspaničena,, Mel je traţila način da to izbegne. „Ne, ja... U stvari... ja
stvarno mislim da bi trebalo da dođem kasnije.”
„Nijedno vreme nije tako dobro kao sadašnje”, rekao je Daglas i
prijateljski je gurnuo kroz vrata, „Sebastijane, vidi koga smo ti doveli.”
Pribliţio je monokl bliţe oku i gledao unaokolo kao sova. „Gde je taj
dečko?”
„Gore.” Morgana je došla iz pravca kuhinje. „On će biti... Oh,
zdravo!”
„Ćao.” Hladni pozdrav govorio je Mel da je njen dolazak bio loša
ideja. „Upravo sam... odlazila. Nisam znala da vam je porodica u poseti.”
„Oh, oni ponekad svrate.” Nakon što je dugo i duboko pogledala
Meline oči, Morganin osmeh je postao topliji.
„Zakoračila si unutra, zar ne?”, promrmljala je. „Sve je u redu. Doći
će on.”
„Ja stvarno mislim da bi trebalo da...”
„Treba da upoznaš ostatak porodice”, rekla je radosno Kamila i
uhvatila Mel za mišicu čeličnim stiskom dok je marširala prema kuhinji.

~ 178 ~
 Knjige.Club Books

U vazduhu su se mogli osetiti veličanstveni mirisi, a prostorija je bila

puna ljudi. Visoka ţena kraljevskog drţanja hrapavo se smejala dok je
mešala nešto na šporetu.
Neš je sedeo na barskoj stolici pored vitkog muškarca srednjih
godina i prosede kose. Kada ju je taj muškarac pogledao, osetila se kao
leptir proboden iglom.
„Hej, Mel!” Neš joj je mahnuo i bila je ubačena u igru. Sledila su
upoznavanja, Kamila je vladala teritorijom.
„Moj dever, Metju”, počela je pokazujući na čoveka pored Neša.
„Moja sestra Morin je za šporetom.” Morin je mahnula slobodnom
rukom i omirisala svoje kuvanje. „I moja sestra Brajna.”
„Zdravo.” Ţena po svemu zadivljujuća kao i Morgana, zakoračila je
napred da prihvati Melinu ruku. „Nadam se da nisi suviše zbunjena
zbog svega ovoga. Svi smo jutros stigli, potpuno neočekivano.”
„Ne, ne, zaista. Ne ţelim da smetam. Trebalo bi samo da...”
A, onda je bilo suviše kasno. Ušetao je Sebastijan između Ane i
niskog, snaţnog muškarca blistavih očiju.
„Ah, Sebastijane!” Brajna je zadrţala Melinu ruku. „Još društva. Mel,
ovo je Padrik, Anin otac.”
„Zdravo.” Bilo joj je lakše da pogleda u njega nego u Sebastijana.
„Drago mi je.”
Došetao je do nje i štipnuo je za obraz. „Ostani na večeri. Nabacićemo
malo mesa na te tvoje kosti. Morin, moj mesečev cvete, kakav je to miris
što baca na muke Tantalove?”
„Mađarski gulaš.”
Padrik je namignuo Mel. „I nema nikakvih gušterovih očiju.
Garantujem.”
„Da, pa... cenim vaš poziv, ali ja zaista ne mogu da ostanem.”
Iskoristila je priliku i pogledala Sebastijana. „Ţao mi je”, promumlala je
kada je nastavio da je gleda tim tihim, zagonetnim očima. „Nije trebalo...
mislim, stvarno je trebalo da prvo pozovem. Naći ću te kasnije”
„Izvinite nas”, rekao je svima dok je drţao Mel za mišicu pošto je ona
pokušavala da pobegne. „Mel nije videla ţdrebe od one noći kada je
oţdrebljeno.”
Mada je znala da je to kukavički, bacila je očajan pogled iza sebe dok
ju je vukao kroz vrata. „Imaš društvo.”

~ 179 ~
 Knjige.Club Books

A to društvo se, kao da je jedno biće, pomerilo na kuhinjski prozor da

bi posmatralo dalji sled događaja. „Porodica nije društvo”, rekao je. ,,A
pošto si ti prešla sav taj put, verujem da si imala nešto da kaţeš.”
„Pa imam, i reći ću kada prestaneš da me vučeš.”
„Dobro.” Zaustavio se blizu ograđenog prostora za konje gde je
ţdrebe ţurno sisalo. „Reci.”
„Htela sam da... Razgovarala sam sa Deveroom. Rekao je da je Linda
priznala i sve rekla. Imaju dovoljno o Gamu i Brisportovima da ih
zatvore na dugo, dugo vremena. Uhvatili su i gomilu drugih, upletenih u
sve to, kao što je Silbi.”
„Znam sve to.”
,,Oh, dobro, nisam bila sigurna.” Gurnula je ruke u dţepove. „Biće
potrebno neko vreme da se nađu sva deca i da budu vraćana tamo gde
pripadaju, ali... Uspelo je. Prokletstvo”, izletelo joj je, „ne znam, zašto se,
kog đavola, ti tako uvrnuto ponašaš.”
Glas mu je bio obmanjujuće blag. „Ne znaš.”
„Uradila sam ono što sam mislila da je najbolje.” Šutnula je u zemlju,
a zatim krenula prema ogradi. „Već su pravili planove da ukradu dete.
Bilo je zapisano u toj knjizi.”
„Knjizi koju si ti pronašla kada si tamo otišla. Sama.”
„Da sam ti rekla šta sam htela da uradim, moţda bi pokušao da me
zaustaviš.”
„Netačno. Ja bih te zaustavio.”
Mrko ga je pogledala. „Vidiš? To što smo uradili na moj način,
uštedeli smo mnogo bola u srcu.”
„I mnogo više si rizikovala.” Bes koji je pokušavao da zauzda,
buknuo je. „Imala si modricu na obrazu.”
„Očekivani rizik na poslu”, uzvratila je. „I, za ime boga, to je moj
obraz.”
„Pobogu, Saderlandova. Drţala je pištolj uperen u tebe.”
„Samo na minut. Dođavola, Donovane, onog dana kada ne budem
mogla da sredim ludaču kao što je Linda Glas, idem u penziju. Kaţem ti
da nisam mogla da se pomirim sa mišlju da će oteti još neko dete, tako
da sam radila po instinktu.” Oči su joj bile tako duboke da je jedan deo
njegovog besa nestao. „Znam šta radim i znam da izgleda kao da sam te
izbacila iz igre. Ali nisam. Zvala sam te.”

~ 180 ~
 Knjige.Club Books

Duboko je udahnuo da bi se smirio, ali to mu nije pomoglo. „A šta da

sam stigao suviše kasno?”
„Pa nisi, i u čemu je onda stvar?”
„Stvar je u tome što nisi verovala u mene,”
„Đavola nisam! U koga sam onda verovala kada sam stajala u
ormanu i pokušavala da koristim taj prsten ili kakvu god da povezanost
imamo ti i ja da biste ti i federalci došli gore? Da nisam verovala u tebe,
ja bih se samo iskrala sa tom knjigom.” Uhvatila ga je za košulju
i protresla. „Samo zato što sam verovala u tebe, tako sam to odigrala.
Ostala sam tamo, dozvolila im da me uhvate - zato što sam verovala u
tebe da ćeš me podrţati. To sam i ranije pokušavala da ti objasnim. Znala
sam da će mi reći neke stvari koje bi Deverou mogle biti od koristi, a sa
knjigom kao dokazom koji sve to potvrđuje, znala sam da ih imamo.”
Smirujući sebe, okrenuo se od nje. Koliko god da je bio besan, video
je da je to istina. Moţda to nije bilo onakvo poverenje kakvo je on ţeleo,
ali to je ipak bilo poverenje. „Mogli su da te povrede.”
„Naravno. To moţe da mi se desi svaki put kada preuzmem neki
slučaj. To je moj posao. To je ono što sam ja.” Progutala je pljuvačku
boreći se da pročisti grlo. „Ja sam morala da prihvatim tebe i ono što si ti.
I veruj mi, to nije baš bilo lako. Ako ćemo da budemo... prijatelji, isto vaţi
za oboje.”
„Moţda si u pravu, ali, i dalje mi se ne sviđa tvoj način.”
„Dobro”, brecnula se trepćući da razbistri vid. „Isto vaţi i za tebe.”
Na kuhinjskom prozoru, Kamila je vrtela glavom. „Oduvek je bio
tvrdoglav.”
„Deset funti da će ona da pobedi.” Padrik je s ljubavlju štipnuo svoju
ţenu za zadnjicu. „Deset funti i bez trikova.”
Ana ga je stišavala. „Nećemo moći da čujemo.”
Mel je ispustila drhtavi uzdah. „Pa u svakom slučaju znamo na čemu
smo. I ţao mi je.”
„Molim?” Okrenuo se i bio je zapanjen kada je video suze na njenom
licu. „Meri Elen...”
„Nemoj. Izbaciću ovo iz sebe.” Besno je obrisala suze. „Moram da
uradim ono što mislim da je ispravno. I dalje mislim da je ono što sam
uradila ispravno, ali tako mi je ţao što si se ti toliko naljutio na mene,
zato što sam ja... Oh, mrzim ovo.”

~ 181 ~
 Knjige.Club Books

Rukama je trljala lice izbegavajući ga kada bi pokušao da je dodirne.

„Nemoj. Ne ţelim da to radiš. Ne ţelim da me neko tapše ili smiruje, čak
iako se ponašam kao beba. Bio si ljut i ne mogu da te krivim zbog toga
ili zato što si me tako hladno otkačio.”
„Hladno otkačio?” Skoro se nasmejao. „Pustio sam te samu i sklonio
sam se da niko ne bude povređen sve dok ne budem siguran kako mogu
da se obuzdam da te ne udavim ili ti postavim ultimatum koji bi mi
moţda tresnula u lice.”
„Kako god.” Šmrcnula je i ponovo uspostavila kontrolu nad sobom.
„Pretpostavljam da te je povredilo to što sam uradila, ali nisam to htela.”
Malo se nasmejao. „Isto vaţi i za mene.”
„U redu.” Morao je da postoji neki način da se ovo završi uz malo
netaknutog ponosa. „Svakako, ţelela sam da pročistim atmosferu i da ti
kaţem da smo uradili dobar posao. Sada, kada je gotov, shvatila sam da
je bolje da ti ovo vratim.” To je bilo teško, jedna od najteţih stvari koje je
ikada uradila, da skine njegov prsten sa svog prsta. „Izgleda da se
Rajanovi razvode.”
„Da.” Uzeo je prsten i drţao ga vrelog na dlanu dok je razmišljao o
njoj. Nije bilo potrebno da joj zađe u misli da bi video koliko je patila.
Nije bilo naročito plemenito, ali to ga je činilo veoma zadovoljnim.
„Šteta!” Prešao je rukom preko njenog obraza. „Ali, sa druge strane,
meni se mnogo više dopadaš ti nego ona.”
Trepnula je. „Stvarno?”
„Mnogo više. Počela je da mi bude malo dosadna. Nikada se ne bi
raspravljala sa mnom i zauvek bi imala sređene nokte.” Lagano je stavio
ruku iza njene glave i privukao je bliţe. „Ona sigurno ne bi umrla u tim
farmerkama.”
„Valjda ne bi”, rekla je dopuštajući mu da je poljubi. Osetila je da
drhti, osetila je kako joj suze pune oči kada ga je zagrlila. „Sebastijane.
Meni treba...” Stegla ga je više kad je priljubila svoje usne uz njegove.
„Reci mi.”
„Ja ţelim... Oh, gospode, plašiš me!” Povukao ju je unazad, oči su joj
bile vlaţne i prestravljene. „Samo mi pročitaj misli, hoćeš li? Pobogu,
samo pogledaj šta osećam i pusti me na miru.”
Oči su mu potamnele, rukama je uhvatio njeno lice. Video je i našao
sve što je čekao. Ponovo”, promrmljao je ljubeći je u usta, ali ovog puta
poljubac je bio neţan, ubedljiv. „Zar ne moţeš da mi kaţeš? Zar ne
moţeš da kaţeš te reči? One su najveća magija.”

~ 182 ~
 Knjige.Club Books

„Ne ţelim da osećaš kako te prisiljavam. Radi se samo o tome da

te...”
„Volim”, završio je umesto nje.
„Da.” Uspela je da napravi mali smešak. „Moglo bi se reči da su mi
se zamaglile granice. Nisam htela to da kaţem, ali izgleda da treba.
Jedino je ispravno da ja treba da to kaţem prva. Malo je čudno kada ti je
kuća puna ljudi.”
„I čiji su nosevi pritisnuti uz kuhinjski prozor i uţivaju u ovoj
predstavi skoro koliko i ja.”
„Ko...” Okrenula se zajapurena i malo se zateturala. „Oh, gospode!
Vidi. Idem. Ne, stvarno ne mogu da verujem da sam ovo uradila.”
Napetih ţivaca, rukom je popravila kosu. Tada je videla da je prsten
ponovo stajao na njenom prstu. Dok je zurila u njega, on je krenuo prema
kuhinji.
„Dao sam ovaj kamen Morgani. Kamen koji sam čitavog ţivota
čuvao. Zamolio sam je da od njega napravi prsten. Za tebe. Za tebe”,
ponovio je čekajući da ga pogleda. „Zato što si ti jedina ţena za koju sam
poţeleo da taj prsten nosi. Ti si jedina ţena sa kojom ţelim da podelim
ţivot. Dva puta sam stavio taj prsten na tvoj prst i oba puta to je bilo
moje obećanje tebi.” Ispruţio je ruku nudeći joj da je prihvati. „Niko te
nigde nikada neće više voleti.”
Oči su joj sada bile suve, a njeni ţivci su se odjednom umirili. „Da li
to stvarno misliš?”
Usne su mu se izvile u osmeh. „Ne, Saderlandova, laţem.”
Smejući se bacila mu se u zagrljaj. „Teško. Imam svedoke.” Spontani
aplauz iz kuhinje naterao ih je da ponovo počnu da se smeju. ,,Oh, volim
te, Donovane! Daću sve od sebe da tvoj ţivot ispunim srećnim
događajima.”
Zaljuljao ju je u vrtoglavi krug. „Znam.” Nakon jednog dugog
poljupca, uzeo ju je za ruku. „Dođi, da ponovo upoznaš svoju novu
porodicu. Svi smo te iščekivali.”

Scan i obrada:
Knjige.Club Books

~ 183 ~