Кад би јастуци проговорили

 
Кишно јесење јутро, хладније од претходних, дочекујем у кревету. Аларм са
телефона ме обавештава да је радни дан и да треба устати и спремити се за
школу. Јуче сам закаснила и добила опомену од наставнице математике. „ Немам
проблем са ученицима који не разумеју задатке које им задајем, али имам
проблем када неко не поштује моје време које издвајам за њега“, рекла је видно
нерасположена. Ја драга наставнице имам проблем када не разумем математички
проблем постављен пред мене, а свакодневно слушам Ваша предавања. Не
изговоривши ништа од поменутог, још једном се извиним и седнем на своје место,
сада и ја са једнако негативном енергијом, коју је са собом унела у разред
наставница. А кад би знала како сам диван сан оставила недосањан на јастуку тог
јутра… И колико сам само дивних снова тако прекинула због преподневне смене.
Све је било лепше док сам била дете.
И заиста, када бих се сада вратила у то време када сам од дневних обавеза
имала само излазак са другарицама из улице у школско двориште, или одлазак са
родитељима у природу, скоро бих у свему много више уживала него што сам тада.
Толико су ми брзо дани пролазили да је једино јастук стигао да забележи сваки
дивни моменат проживљен у току дана. Недавно сам прочитала да човек у
просеку запамти свега седам информација или доживљаја од једног дана. Мислим
да поред контролног из хемије прошле недеље нисам стигла да меморишем
ниједну другу информацију. Чак ни онај поглед из ходника са краја великог
одмора. Али зато се тај поглед вратио у сну јуче. Поглед и његова смеђе плава
коса која му је пала преко чела, јер је претходни час играо мали фудбал на часу
физичког. И како уопште има увек тако савршену фризуру и косу која се не
помера, противно законима физике?
У мом сну није било никаквих природних закона. Лебдели смо повезани само
погледом тако јаким да је током целог сна непопустљиво одржавао везу међу
нама. А не знам ни где смо лебдели. Али било је пријатно и топло, меко и
прозрачно, нестварно у сваком смислу те речи. Једнако као његова коса на јави. А
стварно волим да га видим свежег и благо намирисаног у преподневној смени,
баш какав је био и у сну. Сећам се осећаја са којим сам се пробудила, као да сам
наставила да лебдим, а када сам се погледала у огледалу цео јастук ми се оцртао
на образу. Сигурно сам уместо њега грлила баш тај јастук који је једини сведок
свега што проживим. Баш сам помислила да је налик меканој, плишаној кутији у
коју стављам све своје емоције. Само тај јастук се сећа мојих тихих суза када сам
прећутала родитељима да сам се посвађала са другарицом, јер ме исмејала на
часу физичког кад ме је лопта ударила. Ох, како је само јастук био утешан, као да
смо разговарали. Као да ми је рекао да она није тако мислила и да ћу ипак добити
извињење, и како је само био у праву. Надам се да је и сада мој паперјасти
пријатељ у праву и да ћу добити још неки онакав дуги поглед, дуг као вечност и
довољан да се истопим. Ипак га тражим погледом на сваком одмору… Јастук ме
саветује да не одустанем од трагања. Зна колико се будим расположена када
сањам тог дечка и колико предивне енергије имам целог дана. Па чак и када се
вратим увече у кревет, поново ме подсети и пренесе ми ту исту енергију, ма шта
да сам доживела у току дана.
Недавно сам помислила како је могуће да тек када спустим главу на јастук
схватим многе ствари и сетим се свега што сам у току дана покушавала да
запамтим. Заиста ми се чини да је тај јастук један мали свет, само мој и да он зна
баш све што знам и ја. Да осећа исто, а можда и јаче него ја. Он је мој пријатељ,
моја тајна, мој саветник. Јасно ми је да све то постоји у мојој глави, само се појави
у мислима тек онда када потпуно опуштена спустим главу на јастук и почнем да
тонем у сан. Тада буквално могу да проживим још једном цео дан који је управо
завршен. А са истим тим меканим пријатељем започињем и наредни и делим са
њим емоцију која ће ме пратити током читавог тог дана. Заправо, мислим да бих
могла рећи да је јастук мој сваки дан, не само ноћ, јер све што се дешава остаје на
њему и у њему.