Ta jedna osoba koja se gura preko reda

"Ja sam ovde od 5 ujutru"

Zena koja se svadja sa tom osobom sto ide preko reda i govori naglas kako cemo svi
stici
Taj jedan lik koji je prvi put i ne zna gde se sta nalazi i postepeno se upoxnaje
sa atmosferom i paklom koji ga ceka u buducnosti(ja)
"Je li mogu preko reda imama________"(dopuni problem)
Deda koji govori kako je sve bilo bolje za vreme tita
Galamdzija na telefonu
Obavezno cekanje 1h+
Osobe koje rezervisu mesto u redu
Taj jedan lik ispred tebe sto se zali na sve i prica drugoj osobi sto se slaze i
malo se okrece ka tebi da kaze pa moras stalno gledati u fon da ga izignorises.
Nadrkana salterusa
Osoba kojoj je objasnjeno 1000 puta da mora druga procedura, a on uporno tera svoje
20miliona telefona svake sekunde

Od beleski za mimove ovo se pretvorilp u memoare

Ovde sam vec sat vremena, vec sam se navikao na starosedroce ovog ostrva i njegovu
floru i faunu.
U blizini je vulkan ili mi se cini, posto je znoj baba i deda i svake jebene osobe
pomesan i vise ne mogu da procenim da li je to miris sumpura ili samo ovo sto je
prethodno navedeno u tekstu.
Vreme provodim listajuci mimove, sanjarenju o boljem sutra i gledanjem u bulju
jedne likuse.
Mislim, dakle postojim, jos uvek pokusavam da procenim da li je riba starija ili
mozda cak i mladja. Visina i lice govore jedno a guzicetina i lice drugo. Svatam da
ovo sto sam napisao je kontradiktorno ali takva je sudbina.
Polako gubim razum, znoj mi sa cela lije, sve teze i teze disem, srce ubrzano kuca.
Mastam o danima koje sam provodio ispod klime u kuci. Legenda kaze da i ovde
postoji klima ali ko god se usudio da je potrazi, vise se nikada nije vratio.
Ponekad mi kroz glavu proleti citat koji je bio ubacen u call of duty 2 kada umres,
"Ako prolazis kroz pakao, nastavi da ides, Vinston Cercil". Prsti su mi se
smezurali od kucanja, i sada sam vec izgubio pogled na guzicetinu od one ribe. Jos
uvek vidim nju, ali je niska i njena pristojna pozadina je pokrivena, tresem se a
vruce je, imam groznicu. Ah, Bogovi su se smilovali i poslali su milost, makar i na
kratko sam opet video svetu pozadinu.
Sto sam blizi kraju, sve je teze cekati, imam osecaj da deda iz mene cita ovo i
krsti se, ali to je samo davno zaboravljeni instinktit sto se nalazi u coveku i ima
osecaj da ga neko posmatra. To sam shvatio jer sam se serio da koristim medium font
na telefonu tj. meduim scale font i da bez ultra large, nijedan boomer nije rodjen
koji ima takve sposobnosti sa procita nesto na telefonu.
Opet se cuje nadrkana salterusa, opet se pojavila budala koja pokusava sa istera
svoje. Guzata riba je dosla na salter i tako se fino namestila, iskoristicu priliku
i ostaviti telefon, dok me opet muke ne snadju. Svemu sto je dobro mora doci kraj,
shavtio sam da umesto dobre guzicetine ima i lepo lice i krupne oci, prso sam. Ako
nista bar sam odredio da ipak nije starija(koliko god njena bulja govorila
drugacuji). Kako sam shvatio sada pitate se moji dragi citaoci. Dok je odlazila, u
ruci je drzala frisku novu cipovanu licnu kartu i imala je osmeh na licu koji je
izrazavai njenu neopisivu radost sto je prosla kroz pakao. Upravo gledam kroz
prozor, ljudi se vesele i grle, srecno i radosno uz suze su docekali svoje
najmilije iz ovog okrutnog pakla. Mastam o tome kako ce meni biti kada izadjem, ko
ce me docekati, na cijim ramenima cu plakati. Vidim svetlo na kraju tunela, ali sto
brze trcim ka njemu ono je sve dalje. Vreme se usporilo, kao da trcim u snu skoro
da se zaustavilo kao ovaj prokleti red koji se vec 10 minuta ne pomera. Opet mastam
o tome kako cu izadji, ali upravo se prisecam kao da je bilo pre sat ipo vremena a
ne dvadeset godina, da sam ja sam usao i da me niko ne ceka, ona devojka i njeno
dupe su bili jedina svetlost u mom zivotu, nemam vise svrhu da zivim, u meni je
samo pusta zelja da zavrsim i izadjem a posle, posle nista. Praznina u meni koju
necu moci ispuniti. Ljuska od coveka koji je svoje vreme i svoj zivot potrosio u
redu cekajuci na parce plastike i eventualno nekim cipom od bakra unutra. Trgnuo
sam se iz ovog sna i vratio u realnost. Samo je surovija, ali ima tracak nade.
Uskoro je doslo i moje vreme da predam papri i dobijem plastiku. Ostavicu telefon u
dzep kako ne bih propustio ovu priliku i moga je uhvatim sa ove dve smezurane sake
i ne pustam. Avaj nesrece. Lose vesti, tuzne vesti, vesti koje mi slamaju duh i
proizvode bes u meni. Sada radi samo jedan salter. Ali tu je dosao blagi vetar
severac, iako slab ume da rashladi telo i okrepi duh. Usudio sam se da posle
ovoliko vremena pogledam iza sebe. Pogled je porazavajuc. Milion ako ne i stotine
miliona izgubljenih dusao kao moja cekaju u ovom prokletom beskonacnom redu i
prozivljavaju muke koje sam ja isto prosao. Toliko je znoji i krvi na ovom
telefonu, telefon je sam krenuo da kuca, borim se sa svim svojim naporima da
ispravim ove greske ali je neprijatelj uporan. Ipak pronalazim spas u jednom
glagolu koji ci da pretvorim u akcijh, "Brisanje". Ubacuje se zena sa deteom u
kolicima ispred. Ima dozvolu od policajke, ljudi negoduju, iskreno bode me u dusu
ali mi ne smeta, to dete ima buducnost, neka prodje i zivi dok moze, moje vreme je
svakako proslo. Noge i ruke mi se tresu, vecera od sinoc se svaruka u stomaku i
sada hoce napolje, na slobodu. Osecam da ce mi proci kroz stomak kao larva
vanzemaljca iz poznatog fila kom sam zaboravio ime. Dolazi vec druga osoba po
prioritetu a koliko vidim bice jos jedna, i onda na kraju zene nemaju prava...
Vreme se oduzuje ponovo sekunda trace kao vecnost, ovo govno mi grebu po stomaku i
anusu. Shvatio sam da je prioreti ako platis pet hiljada, gospodi se svadja i samo
oduzuje vreme. Opet se jos jedan gospodin svadja zbog toga sto zena sa detetom ima
prioritet. Kao da ce nesto pomoci. Jedan gospodin je napravio haos i otisao preko
reda, ta ljigava izopacenost starije osobe, pokazatelj da bez srama i dostojanstva
mozes dobiti stvari, u ovom slucaju stici pre na red. Stigao sam pred strasni sud.
Pitao je za pasos, rekao sam da nemam, u meni je srce poskocilo i nastala je
nesigurnost. Poceo sa da postavljam pitanja u sebi, sta ako me vrati, da mozda
gospodja pre dve nedelje sto me je slikala za licnu nije rekla da treba jos nesto.
Iako je delovao iznervirano i frustrirano zbog toga sto mora svaki dan sve to da
prozivljava, gospodin sto radi na salteru je uputio blagi osmeh i urucio mi je moju
licnu kartu. KRAJ! Uzvikah u sebi. Uzeo sam licnu i pristojno se zahvalio i sa
osmehom na licu sam krenuo da izlazim iz pakla. Onda sam primetio sve izgubljene
duse koje cekaju u prokletom redu. Gledali su me popreku, sa zavidom u ocima.
Osecao sam se kao da divlje zveri vrebaju i cekaju u zasedi i pravi trenutak da me
napadnu i uzmu ono sto je moje.