Moje misli i osećanja ovih dana...

Kraj dana, ležem u krevet i konačno sam sama sa svojim mislima. Zbrka u glavi se polako
smiruje, klupko od hiljadu zamršenih misli se odmotava i postajem polako svesna svake..
Uhvatila sam vas, sada ste moje, niko neće da me prekine u razmišljanju i da vas oduva u
nezaborav.
Sa razvedravanjem u mislima dolazi mirnoća, srce smiruje svoje otkucaje i konačno celim
telom prolazi osećaj mira. Svakog dana ista stvar, moja glava kao da nije moja, buka sa
strane, tuđe misli iskazane rečima ulaze među moje, unose nemir, nijedna misao ne uspeva
da se izbori i nastaje samo šuštanje. Šuštanje kao nekada sa televizora kada nestane slike,
nema signala... Uspem da se povežem opet tek nakon što uveče zatvorim vrata sobe i bacim
se u krevet. Slika postaje jasnija i misli dolaze jedna za drugom. Prva uvek bude ona, osoba
koja mi znači najviše na svetu, osmeh mi se javlja istog trena na licu jer sam srećna što je
imam. Srećna sam iako nedostaje zbog udaljenosti, srećna sam jer su poruke te osobe tu da
me podsete da sam voljena i da će doći kad sve oko situacije sa virusom prođe. Eto je
sledeća misao, virus, pandemija nas je zatvorila unutar kuća i dvorišta i odvojila donekle od
normalnog toka života. Druženje s prijateljima, odlasci na kafu, u školu, putovanja su par
meseci bila moguća samo u našoj mašti. Nastavlja se nit misli i mene eto sa društvom, fale
mi, nisam ih videla dugo i mislila sam da ovo nikad neću da kažem, ali nedostaje mi i škola.
Pretpostavljam da je ovo što osećam ono što zovu nostalgijom za školskim danima, ne mogu
da se ne nasmejem kad se setim neke anegdote sa časova ili odmora.
Magle mi se slike, ovaj put jer polako tonem u san. Čeka me novi dan i novi kovitlac misli, a
lov na njih ću da nastavim uveče pred spavanje, kao i svaki put.