TAJNA SE DUE PAMTI NEGO ISTINA

Imam jednu veliku tajnu ali nisam siguran da li mogu da je podelim sa tobom.
Moras me ubediti da ces znati da je cuvas kao ja, tek onda cu smeti da je
podelim jer ako je i sam otkrijes nekom onda to vise nece biti tajna.
Prosto razmisljam sad, jesi li ti prava osoba sa kojom bih ovo podelio. Imas li
ti sam svojih tajni? Jesi li ih podelio sa nekim? Jel ih taj neko sacuvao? Vdis
tajne ne bi bile tajne da sme svako da ih zna. Tajna je tajna samo ako je za
nju zna jedna, eventualno dve osobe. Ali da bi je i znale dve osobe, one
sigurno moraju biti prijatelji. Jesi li ti moj prijatelj? Naravno da nisi. Pa ni ne
znas kako izgledam, ne znas jesam li dobra osoba, ne znas jesam li musko ili
zensko. I sto je najvaznije, ne znas koliko je teska tajna koju bih trebao
podeliti sa tobom. Vidis, kao neko ko prebacuje deo bremena na tudja ledja, ja
moram znati jesi li dovoljno jak da nosis to breme sa sobom. A sta ako ti bude
previse tesko pa ga podelis sa jos nekim? Pa jos nekim. Ne ne, nisam siguran
da si prava osoba za to..
Imam veliku tajnu. I sama cinjenica da cuti dok sve ovo pricam govori mi da bi
mozda znao da je sacuvas od svih drugih. Ma ne, ne mogu ti otkriti tajnu.

Svako u sebi, u svom srcu, dusi...nosi barem jednu tajnu.
Tajnu zivota ili smrti. Tajnu koju sebicno cuva samo za
sebe, tajnu koju ne da nikome.
Necija tajna je u smrti...Smrt. Kako to gordo zvuci a
tako ponosno. Sta je zapravo to? Da li je to mozda
jedan vise korak od zivota?
Cuj, reci cu ti svoju tajnu. Tajnu koju znaju samo
zvezde i plavo nebo ciji cu stanovnik ubrzo postati.
Slusaj pazljivo. Upravo ti vetar govori tu tajnu...tajnu
mog srca, moje duse - tako mlade a tako stare.
Ne razumes? Ne razumes govor vetra?
Razumeces ga...razumeces, ali tada ce vec biti prekasno.
Razumeces sta je vetar hteo reci kada ujutru otvoris
vrata sobe i ugledas hladno telo na tvrdom duseku. Tada
ces sve razumeti, ali bice prekasno...prekasno za sve.
Cuj, reci cu ti svoju tajnu. Reci cu ti svoju tajnu ukoliko
umes da je sacuvas. Reci cu ti da su mi sinoc Andjeli
dolazili u sobu, jedan je imao plave oci i plavu kosu i bas
taj mi je pruzio ruku. Reci cu ti da je otvorio prozor i
da me je poveo sa sobom u beskrajno plavetnilo. Na tom
putu nas je pratila muzika...sonata boje i mirisa krvavo
crvenih ruza. Znas li, da tu boju i taj cvet najvise volim?
Zasto cutis? Zasto ne kazes nesto?
Cuj, reci cu ti svoju tajnu...tajnu najlepse muzike i
pesme...
Zasto me zalis? Pa, ja sam sretan. Sretan sam sto imam
svog Andjela a u zivotu nisam imao nikoga.
Reci cu ti samo jedno - Ne kajem se!
Ne, ne kajem se i ne stidim svoje ljubavi, niti cu ikada.
Cujes li, kako vetar pocinje onu istu pesmu...pesmu
ljubavi, bola, gorcine...
Zar ti ne padose sada oni stihovi na pamet:
"Cuj, reci cu ti svoju tajnu,
Ne ostavljaj me nikada samu
Kad' neko svira..."
Pa, kazi mi...zasto cutis?
Zasto ti suza klizi niz lice?
Da li to znaci da je najzad shvacena moja tajna?
Pitas me - zasto se smejem....
Ne...Ti nikada neces znati kako se osmehom place.

Svijet mi je odjednom postao tajna, i ja svijetu, stali smo jedan prema drugome, zaueno se gledamo, ne
raspoznajemo se, ne razumijemo se vie.

Dugo su dvije kutije stajale na starom, pranjavom stolu u sobi koja je mirisala na uspomene i utjele. Vrijeme je,
rezbarei ih, polako prolazilo. Jednog dana progovorie: Oprostite to vas uznemiravam. Ve se dugo poznajemo iz
vienja pa se elim predstaviti. Dopustite, ja sam Tajna.

Tajna se due pamti nego istina. A mi smo tajna sami po sebi. Ona slatka, nedokuiva i
neprolazna. I la smo za neka nova vremena. Jer nije bilo potrebe da zavaravamo sebe
neistinama. Uivali smo dok je trajalo. Tu nema mesta za budue planove i mesta za
nastavak onih nas. Bili smo potpuno drugaiji od onoga to zaista jesmo, sve za
potrebe slatkog, ali kratkog, uitka. Mi u ovom svetu i ne postojimo. Mi obitavamo jo
samo u divnom matanju i seanju, a moda je krajnje vreme da se i toga odreknemo.
Vreme je da te pustim i nastavim dalje. Kao da te nije ni bilo. Ostae samo tajna.
I sve e jednom proi, i moda se pojavi taj neprijatni oseaj grie savesti kad
prestanem da mislim samo na nas, da nas idealizujem i spoznam pravu istinu. I moda
tek tada obratim panju na druge oko sebe. Moda na one koje povreujem. Ali, to je
samo tajna, kako bi ih povredila kada je ne znaju. Ponekad tajna ostane zakljuana, ne
zato to nije ispriana, ve zato to je niko ne bi razumeo. A moju sigurno ne bi. Zato je
drim zakljuanu duboko u sebi.
Neu otkriti ta jo pamtim. To je jednostavno ono sve. A sve je ono to znamo samo ti i
ja. Nisam imala vremena da odluim, samo sam se zatekla tu gde jesam i ostala. I ne
kajem se, jer bih ostala ponovo, ovaj put moda zauvek. Ipak, to je neka sasvim druga
pria, jo neispriana.
Nisam te traila, samo sam te pronala. Tamo negde u gomili drugih, koji nisu znali ta
ele i nisu imali smelosti. Ti jesi. I udno je, ali mi nenedostaje i retko te pominjem.
Malo je ljudi kojima bih i mogla. Ona preostala veina jednostavno ne bi shvatila, a ja ne
elim da ih uveravam. To je tako bespotrebno.
Ponekad poelim da se vratim, ali svesna sam da ne bi bilo isto kada bi se ponovilo. I
ne elim da kvarim, jer dovoljno je kvara ovde gde se sada nalazim. to je najgore od
svega, i ne trudim se da ispravim greke, a sigurna sam da se ne bi ni mogle ispraviti. Iz
dana u dan je tee. Kada ga pogledam i setim se tebe, i veto okrenem pogled na
drugu stranu. Nabacim osmeh na lice kao da je sve u redu. A nije i on to oseti, ali ne
govori. A i ja utim, ali vie nita ne oseam. Pucam u nau ljubav i beim sa mesta
zloina. Kukaviki je, znam, ali ne umem drugaije.
Stvarnost me pomalo gui. Borim se da je potisnem u drugi plan, i ivim u iluziji. U iluziji da e
naredni dan osvanuti u nekom sasvim novom izdanju. Nemam predstavu kako bi trebalo da
izgleda. Bez tebe, bez njega, bez mene? Bez svih nas, oigledno, ili onih nas iz prolosti.
Okreem novi list u svom ivotu, novo poglavlje koje tek treba da bude ispisano. Ono staro
bacam duboko na dno mora. Tu mu je i mesto. Znam da u ga pamtiti, a oprotaj u sauvati za
njega.