Nešo Popović

Shonery

Potraga
Potraga
Nešo Popović - Shonery

Posvećeno svima onima koji su voleli i vole,

ali najviše onima koji još uvek nisu voleli...

No need to run and hide

It’s a wonderful, wonderful life

-1-
 - Zašto nam život postavlja različite i često teške prepreke?
Zašto sve nije malo lakše nego što je?
- Baš si odlučio da mi postavljaš večna pitanja o bivstvovanju
na ovoj planeti?
Bolje bi bilo da smiriš živce i da paziš kako voziš. Uživaj u
ovim palmama, koje polako prolaze pored nas. Vozimo se po jednoj
od najlepših obala sveta, a takva činjenica mora da deluje prilično
umirujuće.
- U pravu si, ono što vidim me smiruje. Ali neke stvari ne
možeš tek tako smetnuti sa uma. Pošto moram da smirim lom u
glavi, mnogo treba da izbacim iz iste. A ti si igrom slučaja prinuđen
da slušaš priču o mom životu. Nemoj samo da me mnogo prekidaš,
jer pre svega želim da čujem svoje misli.
- Za toliko godina koliko se znamo mogao sam i da naučim
nešto o tebi, tako da znam šta ti sada treba… Ipak, ne bih voleo da
slušam tvoje misli umotan oko palme. Ima drugih osoba sa kojima
bi radije proveo poslednje trenutke…
- Hm, jako simpatična upadica… Da li je moguće da sumnjaš u
moje vozačke sposobnosti? Ako je tako, evo ti volan, pa ti vozi…
- Neka, nema veze. Samo ti vozi, ali čisto budi rečeno…
- Veruj mi, nisam nešto preterano nervozan, već sam se
ranije pripremio za sve što sledi. Može se reći da sam stavio tačku
na još jedno poglavlje mog života. Mišel je dobila razvod i to je to.
Na kraju krajeva, to je bilo i očekivano. Pre nekog vremena počeo
sam da primećujem da nešto ne funkcioniše. Spolja se činilo da je
sve divno, ali osetio sam da nešto nije u redu. Naravno, sinulo mi je
možda malo kasno, mada je bolje i kasno nego nikada, ako je to
utešno. Nedostajala nam je samo jedna sitnica – ljubav... Volimo se
mi, ali ne toliko da bismo ostali zajedno... Pogledaj kako sunce
polako tone u vodi. Nebo je u isto vreme ljubičasto, žuto, plavo,
crveno, zeleno…
- Kao i obično, sav si poetičan.

-2-
 - Ah, svaki put kada vidim ovaj čarobni prizor, ponovo se
zaljubim i u život i u ovaj divni kutak voljene nam planete. Važno je
da se i dalje okrećemo u beskraju kosmosa. La vita e bella. Tako je
ipak bolje.
Kad dvoje žive zajedno bez ljubavi u svojim srcima, onda je to
iživljavanje i upropašćavanje tog para i drugih sa kojima bi možda
ovi bili srećniji. Naravno, ne kajem se što smo Mišel i ja bili zajedno.
Imali smo prelepe trenutke. Bez nje možda ne bih imao ovako divnu
decu. Ali baš zbog to dvoje malih ljudi mi smo morali da se
razvedemo, jer bi u suprotnom deca više patila. Uvek me najviše
nerviralo kada roditelji lažu decu da žive u savršenom braku i onda
kada deca napune dvadeset, trideset godina ispostavi se da nije
tako i tim mladim ljudima se sruši ceo sistem vrednosti. Mada ćemo
sad morati mnogo da se potrudimo da smanjimo uticaj razvoda na
decu... Ma, život teče dalje i dalje. Reka života se ne može ni
zaustaviti ni skrenuti...
- Koliko ima ljudi u našem Kanu! Ne možeš da prođeš od
brojnih automobila, motora, bicikala, nepažljivih pešaka. Ogroman
broj ljudi, sa aparatima najneobičnijih veličina i oblika, gura se
ispred Hiltona i na svakom drugom mestu gde bi možda mogli da
naiđu na nekog poznatog.
- Žan, zašto li su ti ljudi došli ovde? Da vide, budu viđeni, da
se zezaju i dobro provedu? Ljudi nekad stvarno ne znaju zašto žive.
Doći u jedan od najlepših gradova na svetu i traćiti vreme čekajući
zvezde i zvezdice velikog platna je potpuno besmisleno. Sve te
zvezde su ništa drugo do obični ljudi sa svim svojim vrlinama i
manama, izuzev što su kod njih i vrline i mane, ponekad jače
izražene. Neka mi neko samo kaže da ti čekači vole filmsku
umetnost. Ha! Oni nikad neće shvatiti ni filmsku, a ni bilo koju
drugu umetnost. Oni se razumeju u film koliko i ja u proizvodnju
slamnatih šešira sa Himalaja.

-3-
 - Polako, Nikola. Što si tako otrovan prema njima? Nije li to
možda zloba jednog stranca, koji je već dugo ovde, prema drugim
strancima?
- To je baš nizak udarac sa tvoje strane, ali moraću da te
razočaram i da ti kažem da nisi u pravu. Ja se ovde ne osećam kao
stranac, ali to sada nije važno. Pazi, otići kući i pohvaliti se da smo
videli Džeka Nikolsona je O. K., ali šta kad nas pitaju naši
sugrađani:
Kako žive ljudi u Kanu? Kako se zabavljaju? Koja mesta odaju
lepotu tog grada? Koji restorani ili prodavnice kriju pravu, a ne
turističku dušu grada?
Oni koji vole film preko dana uživaju u Kanu, njegovim
žiteljima, sakrivenim restoranima, božanstvenom krajoliku, a uveče
oblače večernje haljine i odela i odlaze da pogledaju neko zanimljivo
filmsko ostvarenje. Važno je uživati u lepoti, kad već ne možemo svi
da je stvaramo. Šteta što nema više ljudi koji vole film. Zapravo,
kada kažem film ne mislim samo na film, već i na sve druge vidove
umetničkog izražavanja. Ovoj planeti je stvarno potrebno više ljudi
koji teže nečemu u životu, nekoj duhovnosti, a ne samo novcu,
slavi, prestižu. Prolaznim materijalnim stvarima. Ne kažem ja da
nam nije potreban novac, ali može se dolaziti do novca i opet tražiti
lepota u životu, umetnosti…
Ali, na žalost, neke stvari se nikad neće promeniti, a ja ih
dalje i neću shvatati. Možda stvarno grešim što još uvek – osećam.
Bah, i da želim da se promenim, ne bih mogao, jer je već dockan.
Neko mora igrati i moju ulogu...
- Ti si ti baš zato što si takav. Kad bi se promenio, to više ne
bi bio ti već neko drugi.
- Naravno, potpuno si u pravu i da... Hej, vidi onog koji želi
moju sliku. Da li možda misli da sam neka filmska zvezda? Baš me
zanima sa kim me je zamenio. Nasmešiću mu se kad ga to već čini

-4-
srećnim. Vidiš, ljudima je nekad potrebno jako malo da budu
srećni. Pitanje je da li su tada srećni zbiljski ili prividno?
- Taj čovek je srećan. Ima li ikakve veze da li je to zbilja ili
prividno? Ako on misli da si ti zvezda i to ga čini srećnim, onda mu
ne treba stati na put sreće. Nije li tako?
- Da, potpuno si u pravu, važno je biti srećan…
- Stigli smo do bisera u Hiberovom bulevaru. Biser okružen
morem i ostalim biserima.
- Mnogo se družiš sa mnom, pa si postao i ti sam poetičan.
Mada, moram da priznam da je to baš veoma lepo gledanje na moju
kuću. Moja mala tvrđava, zar ne, Žan? Moje malo carstvo oko koga
imam kineski zid.
- Da, da, tvoje malo carstvo oko kojeg imaš kineski zid. Ali
tvoje pravo carstvo je tvoje srce i oko njega stoji pravi zid. Uspevaš
svima da uđeš pod kožu i u dušu, ali ne dozvoljavaš nikome da do
kraja istraži tvoje srce. Mislim da to čak nisi dozvolio ni Mišel…
Nemoj tako da me gledaš i da pokušavaš da mi bilo šta odgovoriš,
jer znam šta ćeš reći, a i sam znam da sam u pravu. Ipak se
poznajemo već petnaest godina. Probao sam nebrojeno puta da
saznam nešto više o tebi, ali mi nisi dozvolio. Iako ponešto znam o
tebi, ja ipak ne znam mnogo. Pre će biti da ja znam malo, a ostali
znaju još manje. Ali, saznaću šta treba kada za to dođe vreme, zar
ne?
- Da, kad dođe vreme… Mi dolazimo i odlazimo, ali vreme je
uvek tu i uvek nas uhvati u svoje mreže, bilo u prošlosti, budućnosti
ili sadašnjosti… Hajde da popijemo piće. Imam odlično vino, koje
sam kupio pre deset godina kada sam se venčao sa Mišel i mislim
da je sada pravi trenutak da se otvori, osim ako se nije pretvorilo u
sirće...
- Mi, Francuzi, nikad ne odbijamo dobro vino. Čisto sumnjam
da bi ti dozvolio da ti se vino ukiseli, ipak je tvoj vinski podrum
odličan i čuvaš svoja vina kao pravi Francuz. Hoćemo li na terasu?

-5-
 - Sad ti postavljaš glupa pitanja. Pa gde bi uživali u vinu ako
ne na terasi, tim pre što je danas savršeno lep dan.
- Da se primetiti da ti se pošta baš nakupila?
- Da,nisam obraćao pažnju na to nekoliko dana. Zatvori vrata
i smesti se dok ja pregledam poštu. Ubijaju me ova pisma, računi,
reklame i ko zna kakve gluposti. Ne znam da li si primetio da ove
godine imamo dosta Šveđana. Nešto ne bih rekao da u poslednje
vreme snimaju neke dobre filmove, ali to je već... Opa, kad smo već
kod Šveđana, ovo je jako zanimljivo. Pismo iz Stokholma, poslato
pre... koji je danas datum... aha, da, pre sedam dana. Da me ubiješ
ako ja znam nekog tamo. Po rukopisu bih možda i prepoznao, ali
adresa je odštampana. Pa dobro, dok ga ne otvorim neću znati...
Ne! Ne mogu da verujem! Ne, ovo ne može biti istina. Ali... ali sve
jasno piše, crno na belom. Kako sam samo mogao da pomislim da
ću uspeti da pobegnem i da ću mirno živeti do kraja? Neke stvari te
stižu pre ili kasnije i ne možeš im pobeći, ma koliko se trudio.
Bežanje nikud ne vodi na kraju, osim do početka. Ah, ja sam
igračka sudbine!
- Šta ti je, Nikola? Nikad te nisam video tako uzbuđenog. Znaš
li da si bled kao smrt? Da ti ne čujem glas, pomislio bih da si mrtav.
- Moglo bi se reći da nisam mrtav, ne još, mada sam do pre
par minuta hodao tankom linijom između života i smrti. Izgleda da
sam preživeo, ali je malo falilo da mi srce otkaže saradnju. Mislio
sam da ne postoji stvar, koja bi me ovako izbacila iz šina. Svaki dan
novi doživljaj, ali ovo je doživljaj i po! Žan, hajdemo na terasu da
otvorimo i popijemo ovo vino. Sad baš moram da smirim živce.
Izašli su na terasu noseći čaše i flašu vina. Seli su u udobne
pletene stolice i zaćutali. Nikola je sipao vino u čaše i pogledao u
more. Sunce je već davno potonulo u more, čije su lepote opevali
svi koji su ga voleli, a takvih je bilo nebrojeno mnogo. I na kraju
niko nije uspeo da opiše tu savršenu kreaciju najvećeg tvorca,

-6-
Prirode lično. More je dalo život čovečanstvu, ali ga nisu zanimale
male sudbine sitnih čestica prašine koje se nazivaju ljudima.
- Želiš da znaš sve o meni? Izgleda da će ti se pružiti prilika.
Saznaćeš zašto sam pre petnaest godina došao u ovaj grad i u ovu
zemlju i zašto ti o tome nisam pričao ranije, mada mi je više puta
došlo da ti se otvorim. Mišel zna nešto malo, mada se može reći da
ni ona ne zna ništa. Ta priča je manje – više obična, mada naravno
ima neke svoje osobenosti. Gledaću da je ispričam što jasnije i bez
suvišnih detalja. Neki delovi će ti možda izgledati tupavi, ali šta da ti
radim. Hteo si da slušaš, sad trpi. A ja i ovako i onako moram da
pretresem sve te stvari ponovo, nakon mnogo vremena i da vidim
šta mi je dalje činiti. Da bi ti sve bilo jasnije, moraću da se vratim u
malo dalju prošlost.

- Recimo da sve počinje pre nekih dvadeset godina u maloj

zemlji na brdovitom Balkanu. Tada sam bio student prve godine
ekonomije. Znaš i sam kakvi su studentski dani – žurke, zezanja,
život bez nekih većih briga. Mada, zemlja je bila u blagim
problemima, pa je to stvaralo dodatne probleme svima nama, koji
smo živeli unjoj. Ali, to baš i nije naša tema razgovora.
- O tome smo već pričali mnogo puta proteklih godina, pa
imam prilično jasnu sliku o situaciji u tvojoj domovini.
- Tačno. Dakle, moj život se svodio na već pomenute stvari.
Društvo mi nikada nije predstavljalo problem, tako da sam uvek
imao nekoga oko sebe, bez obzira da li su to bili drugovi ili prijatelji.
Sve to, naravno, dovodi do devojaka. Što se tiče odnosa sa njima,
nisam bio Tarzan, ali nisam bio ni zec, imao sam neke tu i tamo.
-7-
Možda im se sviđala moja spoljašna neozbiljnost, a možda su bile u
pitanju neke moje druge osobine. Problem je bio što sam im u
većini slučajeva prilazio francusko – italijanski, što će reći prilično
neozbiljno. Kažu da je mladost takva, ali to baš i nije mnogo
utešno. Flertovao sam sa skoro svakom devojkom koju bih
upoznao. Iako je tu bilo devojaka za koje bi svako, pa i ja, rekao da
su fenomenalne, mene ipak nisu toliko opčinjavale. Voleo sam ja
svaku, ali ne dovoljno. Pokazivao sam nežnost, ali je nisam uvek
osećao. Na kraju krajeva, svaka veza predstavlja samo traganje za
onom našom idealnom polovinom, koju svi traže, pa je neko nađe
pre, neko kasnije, a neko, naravno nikada. Nemoj da misliš da sam
bio neki kreten koji je uživao da se igra sa tuđim osećanjima.
Iskrenost je dovodila do mog slomljrnog srca. Oduvek sam bio
beskrajni romantik, ali sam kasnije počeo da kamufliram romantiku,
tako da su neki mislili da samo glumim romantičnost, a zapravo to
su bili trenuci kada je romantik u meni pobeđivao. Moram da
priznam da je on često bio pobednik, baš kao što je i sada.
Romantika u sebi ipak nisam mogao da pobedim. Počeo sam da
krijem osećanja da ne bih bio ponovo povređen i mislio sam da ću
se tako zaštititi.
- Verujem da ti to i nije uspevalo.
- Može se reći da mi u većini slučajeva nije uspevalo. Čovek
ne može promeniti svoju ličnost. Spolja sam uglavnom bio faca sa
večnim osmehom, ali iznutra nije bilo uvek osmeha. Sve u svemu,
izgradio sam svoj svet i samo sam čekao da u njega ubacim još
jednu stvar koja mi je nedostajala. Pošto sam tada, kao i sada, bio
veliki optimista, negativnu energiju izbacivao sam iz sebe pomoću
osmeha, crteža, muzike, tako da je moj osmeh ipak, u velikom
broju slučajeva bio pravi. Trudio sam se da zadržim pozitivan stav i
mahom je uspevalo, te da sam povremeno tokom godine padao u
loše raspoloženje, ali nisam dao da mi se to vidi na licu. Kako svoju,
tako sam otklanjao i negativnu energiju drugih ljudi, koji nisu znali

-8-
šta bi sa njom, pa su je slali meni jer su znali da ću je izbaciti iz
sebe, bez bojazni da će ona ostati u mom organizmu.
- Ne bih rekao da si to samo tada radio?
- Da, da, u pravu si, to radim još uvek. Znaš, nekako mislim
da je to moja uloga ovde. Mislim na planetu. Pomoći ljudima
rečima, kad može i delom, dati im utehu, podariti im snagu da
nastave dalje. Uloga je takva, kakva je, ja sam ju prihvatio i ne
želim da je se odreknem.
- Sve je to lepo, ali ko će, Nikola, tebi da pomogne? Ko će ti
dati utehu, snagu, volju i želju da nastaviš dalje u trenucima kada
posustaneš?
- Dobar deo mi se vraća od ljudi kojima pomažem. Jer što
više daješ, to više dobijaš. Dosta izvlačim iz sebe, umetnosti, a
najviše od žene, koja mi je sve. Vidim, gledaš me skroz zbunjeno,
pogledom me pitaš: Ko je ta žena?. Pitanje je potpuno na mestu, ali
do toga ću doći malo kasnije. Moram da kažem da Mišel nije ta,
mada je jako blizu i mnogo mi je pomogla da ostanem ovakav
kakav sam. Ali da se vratim na priču. Pošto je bilo malo teže živeti
od novca koji su mi slali roditelji, a kojeg često nije bilo, morao sam
i da radim i da studiram. Najviše sam radio zbog toga što sam heto
da se osamostalim i to mi je manje – više uspevalo. Promenio sam
ni sam ne znam koliko poslova. Bio sam i fizikalac i muzičar u nekim
lokalima. U vreme početka ove priče radio sam kao ulični prodavac
raznih džidža – midža.
- Čega?
- Ogrlice, narukvice, privesci najneobičnijih oblika i boja,
stvari koje vole mladi čitavog sveta. Dok sam tu radio, upoznao sam
neverovatno mnogo ljudi, od najvećih budala grada Beograda, pa do
najvećih genijalaca već pomenutog grada. Na ulici sam imao
stvarno mnogo divnih trenutaka. Taj posao mi je u potpunosti
odgovarao. Prosto sam uživao radeći jer sam mogao da izbacim
negativnu i primim pozitivnu energiju. A i gazda mi je bio

-9-
neverovatan lik, fantastičan čovek, tako da mi je i to dosta
olakšavalo posao. Na „radnom“ mestu sam, naravno, upoznao i
zanimljive devojke, pa se tu i tamo desila neka romansa.
Jednog dana je došla neka Tanja, devojka za koju nisam
mogao reći ništa više osim toga da je posebna. Ona nije bila tip
žene koji ima idealne mere, noge do vrata, kosu do dupeta i ostale
atribute tamo neke idealne žene. Ne, ona nije bila takva, ona je
imala onu lepotu, koju ja najviše na svetu volim. Prirodan izgled,
prirodno ponašanje, lepotu tela i duha, koji prosto izbijaju iz nje.
Divne plave oči iz kojih zrače osećanja i iskrenost… A tek osmeh…
Osmeh, koji je stalno leteo po njenom licu i koji bi te osvojio istog
trenutka čim bi ti se nasmešila. Mogao bih život da provedem
gledajući nju kako se smeje. Startovao sam ju manje – više iz
zezanja, ali sam ubrzo shvatio da je sa njom drugačije. Pravila mi je
društvo preko dva sata, a ja sam mislio da je prošlo samo pet
minuta. Kad je otišla, lebdeo sam kao balon ispunjen helijumom i
znao sam da se dešavalo ono što sam dugo priželjkivao. Zapravo,
nisam znao, osećao sam. Bio sam uhvaćen u mreže prave ljubavi i
nije mi bilo spasa. Posle nekoliko dana sam je pozvao da izađemo i
na moje zadovoljstvo ona je pristala. Proveli smo divno romantično
veče: bioskop, kafić sa laganom muzikom, šetnja uz reku. Shvatio
sam da smo slični, skoro identični po shvatanjima, tako da sam sa
njom mogao da pričam više nego sa bilo kojom drugom pre ili posle,
sa izuzetkom Mišel. S njom sam mogao da budem onaj pravi
romantik. Izašli smo tako nekoliko puta i svaki put je bilo divno.
Počeo sam da shvatam da je ona prava za mene, ona koja se traži
ceo život, a nije sigurno da ćeš je naći. E, ja sam našao ili sam bar
mislio da je tako. Ali, zašto uvek mora da postoji to – ali?
- Ali to što malo fali, devojci sreću kvari.
- U pravu si, Žan, imamo sličnu izreku i u mojoj domovini.
Samo što ovog puta nije bila u pitanju devojka, već ja lično.

- 10 -
Intezivno sam se trudio tokom četiri godine da se smuvamo, ali
nisam uspeo, pa…
- Čekaj, čekaj, nešto mi ovde nije jasno. Koliko ja pratim
tvoju priču, izašli ste nekoliko puta i rekao si da je to to.
Hoćeš da mi kažeš da si četiri godine muvao istu devojku. I
mada nisi imao uspeha, ti si to i dalje radio. Ne mogu da verujem!
Ako jesi, svaka ti čast. Da li ti znaš šta bi mnoge žene dale za tebe?
Sad vidim zašto te je Mišel toliko volela. Pa ti si odličan lik za
njanjave romane i sapunice od serija. Još nije kasno da postaneš
najprodavaniji pisac ženskih ljubavnih romana. Mogao bi još i da
zaradiš silnu lovu na svojoj priči.
- Ha! Vrlo duhovito, ja ti iznosim najdublje tajne svoje duše, a
ti tako. Tako ti je to sa ovim nezahvalnim svetom, ti njima daš srce,
a oni ti ga probodu nožem. Praviću se da nisam čuo ovu neukusnu
upadicu, ti bezosećajni čoveče. Stići će tebe kazna zbog toga, a ja
ću se vratiti svojoj priči.
Dakle, kao što si već suptilno naglasio, bezuspešno sam ju
muvao četiri godine. Tu i tamo su mi se sviđale druge devojke, ali
sam se uvek vraćao njoj, što mi je samo dokazivalo da nju stvarno
volim, da nije samo plamen koji bukne, pa se ugasi. Na neki način,
muvanje ipak nije bilo potpuno bezuspešno. Postali smo savršeni
prijatelji. Mogli smo baš sve da kažemo jedno drugom i znali smo da
je druga strana uvek tu, kad god nam je to potrebno, a to nekada
može značiti više od bilo koje veze. Na taj način sam mogao da
budem stalno pored nje, i to me je ispunjavalo ogromnom srećom.
To što sam znao da je Tanja uvek tu, mada nije bila moja, da tako
kažem, me je činilo najsrećnijim čovekom na planeti.
- Ako ste se tako fino slagali, zašto niste bilo zajedno? Koji
deo slagalice se nije uklapao?
- To sam pitanje i ja sebi postavio mnogo puta. Glavni
problem je samo bio u nama. Pričala mi je da ne zna kako da se
snađe sa tolikom ljubavi koju sam joj davao, jer sam ju voleo

- 11 -
beskrajno. Mislila je da ne može da mi uzvrati istom merom i da bi
se zato osećala kao da me laže i vara, pa je bolje da nađem drugu,
koja bi mi sve to pružila. Znao sam da je nemoguće naći drugu koja
je slična ili čak bolja od nje. Zapravo, ona možda i nije bila najbolja,
ali je bila ta. Kad čovek jednom odluči, to je gotova stvar, tu ne bira
pamet, nego srce. Ja znam, ili osećam, da je i ona mene jako
volela, ali se možda plašila da ljubav te dubine ne pukne tek tako, a
i da sa prijateljstva, inače savršenog, pređe na nešto više. Smatram
da se suviše plašila kraha veze. I da se velika i duboka ljubav ne
okrene u veliku i duboku mržnju. Ti izgovori nisu bili loši, mada je
pravi razlog, po mom mišljenju, bio duboko sakriven u njenoj duši.
A njega nije htela da otkrije ni meni, a ni sebi. Možda ga nije bila ni
svesna. Na sve njene razloge, stavljao sam kontra-razloge, tako da
smo mi bili kao dva jarca na brvnu nad rekom.
Mislim da se ljubav ne može meriti. Možeš da kažeš da nekog
voliš malo ili mnogo. Ni od koga ne treba tražiti da voli manje ili više
nego što može. Tako da, kad voliš mnogo, onda voliš mnogo i to je
to. Bio bih najsrećniji čovek na planeti kada bi mi ona samo govorila
Dobar dan.
Ma koliko da ona meni pruži ljubavi, to bi bilo dovoljno da
budem srećan i pun energije za sve. I da je minimalno, ja bih dobio
sve, a znam da bih od nje mogao da dobijem mnogo ljubavi, a ne
malo. Tada, a i sada, stvarno nisam mogao da smislim razlog zbog
kog bi naša veza pukla. Znam da ni ona meni ne bi učinila tako
nešto. To je bila žena kakvu sam tražio, žena sa kojom bih osnovao
porodicu i proveo čitav život. Nikad ne bih dopustio da pomisli da je
pogrešila što je sa mnom i da se kaje zbog toga.
- Bezgranična ljubav… Jako lepa stvar kad uspe... Mišljenja
sam da jednu osobu samo jedna ili dve osobe mogu voleti
bezgranično. Kad se nađe dvoje ljudi koji se vole beskrajno, onda je
to super i to su dokazi za priče o polovinama jabuke, jingu i jangu.
Takav spoj je bezmalo božanski i možda je zato jako malo takvih

- 12 -
parova. Mnogi parovi imaju nekog ko voli bezgranično i nekog ko
voli manje, ali i takve veze funkcionišu fantastično. Važno je voleti,
a nije važno da li se voli jako, jako mnogo, jako mnogo ili samo
mnogo.
- Potpuno si u pravu i ja delim tvoje mišljenje. A što sam
stariji sve se više slažem sa tobom, ali tada sam bio mlad i tek sam
učio šta je život. Eto, tako smo se mi voleli godinama. Ja sam, kao
što sam ti već rekao, na neki način bio veoma srećan. Važno mi je
bilo da sam u njenoj blizini. Bio sam beskrajno srećan kad bi samo
sedeli u istoj prostoriji, čitali knjige…
Kao što sam već rekao, oko mene je bilo dosta drugova i
nekolicina prijatelja sa kojima sam provodio mnogo vremena. Imali
smo stvarno lude doživljaje. Verujem da su neki naši izlasci ušli u
legende grada Beograda. Gde god bi se pojavili, tu bi nastao
urnebes i neverovatna zabava. Bili smo pokretači energije i veselja
svih žurki. Omiljeno mesto nam je bio Hobbit, koji je vodio izvesni
Goran. Tamo smo provodili najviše vremena, tamo smo se nalazili,
tu se vraćali nakon izlazaka. Često se dešavalo da komšije zovu
policiju, zato što im je smetala muzika i naša galama iz Hobbit-a.
Onda smo mi svi skupljali pare za kazne i svi smo povlačili veze da
ne zatvore kafić. Nekoliko puta smo se jedva spasili da ne samo
zatvore kafić već i da nas sve pohapse i strpaju u zatvor. Kod
Gorana smo često pili na recku, tako da nam je dug na momente
iznosio koliko i budžet neke nerazvijene države, ali smo sve dugove
vraćali. Zbog svega toga nismo mogli ni da zamislimo prokletstvo
zatvaranja našeg kafića ili promene vlasnika, jer Goran i „Hobbit” su
bili jedno i nedeljivo. Silno mi nedostaje to mesto, baš bih voleo još
jednom da tamo popijem jutarnju kafu. Ko zna da li ostali i dalje
svraćaju ili su ih putevi odveli ko zna gde…
Najviše sam se družio sa musketarima. Tako smo se
međusobno nazivali zato što nas je bilo petoro: Petar, Ivan, Jelena,
Tanja i, naravno, moja malenkost. Jedan više nego Dimini, ali ko bi

- 13 -
sada pravio pitanje. Kada ne bi izlazili negde, onda bi se selili u
kućne varijante. Otišli bi kod nekoga i tu bi cirkali vino, slušali
muziku, pričali o svim mogućim stvarima, sasvim slobodno i bez
ustezanja. Bio sam strašno srećan zbog mojih musketara. Svakome
od njih sam mogao reći sve i znati da će moje tajne biti čuvane kao
što bih ih i ja čuvao. Kad god je trebalo, pomagali smo jedni druge
bez ikakvih skrivenih misli, pobuda. Osećali smo jedni druge kao
delove svog bića, tela i duše. Dešavalo se da se ne vidimo i po
nekoliko meseci i da, kad se vidimo, sve bude kao da smo se videli
pre petnaest minuta. Čovek bi pomislio da ne postoji ništa što bi
nas moglo razdvojiti ili pokvariti naše prijateljstvo. Međutim, dese
se stvari koje nismo mogli ni očekivati, a ni zamisliti.
- Život je stari kučkin sin i treba se pomiriti sa tim. Kada bi
smo znali šta će nam se dešavati, to bi prilično ubilo lepotu
življenja.
- Tu si i više nego u pravu. Imao sam dosta bitki sa životom i
neki njegovi prljavi trikovi i niski udarci mi se nisu nimalo dopali.
No, idemo dalje i sa životom i sa pričom. Jedne noći, pre nešto više
od petnaestak godina, smo se strašno dosađivali, pa smo besciljno
lutali gradom. Bilo je nešto iza ponoći kada smo u jednoj
polumračnoj uličici naleteli na grupu mladića, čiji izgled nije
obećavao ništa dobro. U tom trenutku sam bio u društvu
musketara, znači dve devojke, dva mladića i ja. Malo je reći da
odnos snaga nije bio na našoj strani. Sve vreme sam molio boga da
se ne desi neka glupost. Ispostavilo se kasnije da mi je molitva
odbijena. Dok smo prolazili pored njih mogao sam da osetim
užarene neprijateljske poglede. Znao sam da će ih upaliti i najmanja
sitnica. Znaš i sam kako počinju ta ulična sranja.
I naravno, sve se dešavalo po nepisanom pravilu. Mi
prolazimo, oni staju na našu putanju, tako da je neminovno da se
očešemo jedni o druge. Čim smo ih dotakli, počeli su da dobacuju i
da nas guraju. Normalno, odmah mi je bilo jasno da više nema

- 14 -
povratka i da nam je jedini spas da probamo da ih malo smirimo, da
budemo potpuno hladnokrvni i da ne nasedamo na njihove
provokacije. Izgleda da sam suviše tražio. Petru je puk´o film i on
je gurnuo predvodnika te grupe. Njih dvojica su se odmah uhvatili u
koštac, a gužvi su se priključili i ostali iz protivničkog tabora. Ivan i
ja smo hteli da ih razdvojimo, pa smo počeli da ih odbacujemo u
stranu. Nekako sam se probio i do Petra i stao između njega i onog
tipa sa kojim je sve počelo. Naravno, kada stvari krenu loše, onda
ih ne možeš nikako zaustaviti.
Iznenada sam ugledao bljesak u ruci tog tipa. Njegova ruka je
prošla pored mog tela i zaustavila se kad je udarila Petra. Pogledao
sam u njegovo lice zgrčeno od bola i njegove razrogačene oči, koje
su začuđeno gledale na dole. Pratio sam njegov pogled i ugledao
veliku crvenu mrlju na njegovom stomaku i crvenu tečnost koja je
mrlju povećavala. Petar je pao na asfalt, a ja sam pao na kolena
držeći ga u rukama. Ispustio sam dug krik, koji je zaparao noćnu
tišinu i išao do kraja svemira, ali niko nije mogao da pomogne da se
vreme vrati. Imao sam osećaj da se nalazim u nekoj drugoj
dimenziji, ko zna gde u prostoru i vremenu. Video sam kako oni
tipovi beže, ali to mi nije bilo važno. Video sam Ivana, Jelenu i
Tanju kako stoje iznad nas, ali ni oni mi nisu bili važni. Tada mi je
bio važan samo Petar. Video sam kako iz njega ističe život i probao
sam da zaustavim to neumoljivo isticanje, ali mi je sav napor
prolazio kroz prste. Posle nekoliko sekundi, minuta, sati, večnosti, ni
sam ne znam, došla je hitna pomoć, koja nas je sve prebacila u
bolnicu. Još mi se sa vremena na vreme javi slika bolnice osvetljene
neonskim svetlima, ljudi u belom koji guraju Petra u operacionu
salu i mi koji ništa ne čujemo od suza i naleta emocija. Onda je,
naravno, usledila najgora stvar.
- Čekanje. Niko ne zna kako je to teško ako sam nije čekao.
Srećni su oni koji nisu morali da prođu to iskustvo.

- 15 -
 - Potpuno tačno. To je jedna užasna stvar. Ti čekaš, a najgore
misli i demoni ti lete oko glave i trude se svim silama da te što više
prestrave svojom pojavom. I ma koliko se borio protiv njih, znaš da
nemaš apsolutno nikakvih šansi. Polako su prolazili sati, mi smo
čekali i prepustili se svojim mislima, tako da nismo razmenili više od
dve, tri rečenice tokom operacije. Svi smo na umu imali samo jednu
misao – dao bih sve što imam samo da Petar preživi. Jedna
nerazumljiva misao kojoj nisam dao da se pojasni, sve je više jačala
u meni.
I baš kad sam bio na pragu da je shvatim i uobličim u reči,
stigao je čovek koji je odlučio da nam saopšti vest. Svi smo napeto
čekali i trudili se da pročitamo nešto sa njegovog lica. I rekao je…
Vest je bila jedva nešto bolja od loše vesti. Rekao je da je operacija
uspela, ali da je Petar u komi i da je pitanje kada će i da li iz nje
izaći. Bili smo kao gromom pogođeni.
Neko vreme sam stajao kao zaleđen, a onda sam odlučio da
ostanem pored njega, pa makar i čekao sto godina da se probudi.
Nije me na to teralo prijateljstvo i ljubav prema njegovoj sestri, jer
Tanja je bila njegova rođena sestra, već je tu bilo još nešto čega
nisam ni bio svestan u tom trenutku. Dan za danom sam sa Tanjom
sedeo pored njegove postelje. Pošto kažu da osoba u komi može da
čuje sve što se dešava oko nje, mi smo sve vreme pričali o lepim
stvarima, čitali njegove omiljene pisce, puštali njegovu muziku.
Tanja i ja smo vrlo malo pričali o stvarima koje nisu bile vezane za
Petra, jer nije bilo potrebe da mnogo pričamo, pošto je bilo dovoljno
da se pogledamo ili da eventualno započnemo rečenicu, pa da bude
jasno šta smo jedno drugom hteli da kažemo.
Dok sam tako sedeo pored Petra, vrteo sam u glavi prošle
dane našeg prijateljstva. Setio sam se našeg upoznavanja, naših
nestašluka, zajedničkih izlazaka, osvajanja devojaka, dugih noćnih
razgovora uz probrana vina. Setio sam se i razgovora, koji smo
vodili nekoliko dana neposredno pre nego što se sve izdešavalo, taj

- 16 -
mi se razgovor urezao u mozak za sva vremena. Mislim da će ti biti
zanimljiv, pa hajde da malo skočim na drugu temu.

Petar i ja smo sedeli i pili jutarnju kafu, kad je on počeo sa

pričom:
Džoni, zamisli kako sam proveo prošlu noć. Nikako mi se nije
spavalo, a nije mi bilo ni do izlazaka. Celu noć sam sedeo i
razmišljao, na kraju sam seo za radni sto, gledao zvezde i krenuo
da pišem pismo.
Kome si pisao pismo? – pitao sam ga.
Doći ćemo i do toga. Sedim tako i počinjem sa pisanjem:
Dragi pronalazaču,
Pošto si ti našao ovo pismo, to sigurno znači da sam ja otišao,
da me nema i da se najverovatnije nikada neću vratiti u zemlju.
Veruj mi, glupo je da pitaš zašto sam otišao kada razloga ima
toliko, pa ako ih ti sam ne znaš, onda ti ja ne mogu pomoći. Ali,
evo, čisto da ti malo olakšam.
Stanje u zemlji je, kao što svi znaju i više nego loše, užasno i
totalno beznadežno.
Para nemam ni malo, dužan sam svima koje poznajem i ne
poznajem i teško da ću ikad moći da vratim ono što dugujem. Ne
mogu da vratim, zato što nema posla, pa da sam kapetan
svemirskog broda.
Nikako da završim fakultet, više od godinu dana nisam dao
nijedan ispit. A zašto bih i završavao? Kome treba jedan analitičar
fotona?
Devojke? To je već posebna priča i na to neću trošiti mastilo.
- 17 -
 Još samo da se potpišem i da odem iz zemlje, zapalio sam
cigaretu i zamislio sam se. Setio sam se svoje prve cigarete u
školskom WC-u, kašljao sam kao magarac, ali nisam odustajao.
Mislio sam da ću tako biti zanimljiviji devojkama… Kako sam samo
pogrešio. Setio sam se i Bojane, moj prve prave devojke. Nakon što
smo zajedno zakoračili u svet odraslih, poklonila mi je zippa, koga i
dan danas koristim.
Dok sam ispijao čašu vina, pomislio sam na tebe i ostale
musketare i na sve one naše provode i sve one flaše, koje smo
zajedno ispraznili.
Držao sam onog mog parkera u rukama i setio se Tamare,
koje se verovatno i ti Džoni, dobro sećaš. Bila je tako čista i
neiskvarena kada je došla na studije u veliki grad. Dobio sam
penkalo za godišnijicu i slomljeno srce. Kad sam je pozvao da
odemo negde, ona mi je rekla da sedi sa dečkom. Zamisli! Devojka
je i više nego dobro prošla obuku velikog grada i pokupila, naravno,
najgore vrednosti koje je on nudio.
Stigla je i zora na zlatnim stopama, ja sam pomislio da je to
pravi trenutak da odem iz zemlje. Potpisao sam se, duboko
uzdahnuo i uzeo pištolj u ruku
Čekaj! – rekao sam Petru – Uzeo si pištolj, hteo si da se
ubiješ?
Da, - reče mi on – minutima sam tako sedeo u tišini sa
pištoljem u rukama, gledajući u cev. Ni sam ne znam zašto nisam
povukao obarač. Kukavičluk? Ne, smatram da je potrebna velika
hrabrost i da se čovek ubije, kao i da nastavi sa životom. Ne, ipak
mislim da me je ljubav prema vama i prema životu odvratila od
pokušaja da upoznam svet sa druge strane.

- 18 -
 Eto, tako je pričao Petar i toliko je voleo život, da prosto nije
bilo fer to što mu se desilo. Ali sa druge strane, život često nije fer.
Setio sam se skoro svega što je bilo vezano za njega.
Došli su mi u glavu svi naši lepi trenuci. Imali smo mi svojih
kriza u druženju i nekih neslaganja, ali to je bilo normalno i srećom,
kod nas se retko dešavalo. Setio sam se da, kad sam pre četiri
godine upoznao Tanju, nisam znao da mu je to sestra. Petra u tom
trenutku nisam dugo poznavao i znao sam da ima sestru , ali nisam
imao priliku da ju upoznam. Sve sam povezao tek kada mi je dala
broj telefona. Tako sam odjednom dobio dva prijatelja. Petar je,
naravno, znao koliko volim njegovu sestru i znao je sve o nama,
pošto je dobijao informacije sa obe strane. On nas je stalno zezao
zbog toga, mene je često zvao zetom, ali to je uvek bilo zezanje.
Nikad nije hteo da stane ni na Tanjinu ni na moju stranu, iz straha
da ne povredi onu drugu osobu; bio je i na mojoj i na njenoj strani
u isto vreme. Mada, mislim da je bio više na mojoj strani i da je
verovao da bi nas dvoje bili srećni. U tim razmišljanjima, došao sam
i do one kobne večeri i pomno preispitivao svaki, pa i najmanji
detalj koji je svemu prethodio…
Setio sam se da sam te večeri bio strašno neodlučan i da smo
zato šetali gradom; ja sam bio taj koji je hteo da ode u
novootvoreno fino mesto; ja sam hteo da prođemo tim uličicima,
iako sam znao da su one po zlu čuvene; i na kraju, ja sam bio taj
koji je stao između Petra i onog tipa i tako onemogućio Petru da se
brani; ja sam bio taj koji je smetao, pogrešna ili prava osoba u
pogrešno ili pravo vreme na pogrešnom ili pravom mestu. E, tu mi
je sinulo i shvatio sam koji me je to osećaj bockao prethodnih dana.
Ja sam kriv za ono što se desilo! Ta misao mi nije davala mira ni
danju ni noću. Bio sam spreman da učinim sve samo da se Petar

- 19 -
probudi. Stalno sam mu pričao i pričao, spavao sam svega sat, dva i
to sa prekidima.
Sve vreme sam, iako sam ateista, molio boga, zapravo sve
poznate i nepoznate bogove, boginje i svece. Znaš da mislim da su
sve religije manje – više ista stvar. Sve nas u osnovi uče da
verujemo u ljude, u ono najpozitivnije u ljudima, a pogotovo u
najvažniju stvar na svetu – ljubav. Mada je paradoksalno sama
religija odnela užasno mnogo života. Ali nemam ništa protiv, kad
ljudi veruju u pozitivne stvari, nazivali ih bogom, silom, energijom,
prirodom, velikim neimarom. Nekad se tako lakše prolazi kroz život.
Izgleda da tih dana nisam najbolje stajao na nebesima, pa mi ni ta
molitva nije uslišena.
Devet dana smo Tanja i ja proveli pored Petra i čini mi se da
nikad nismo osećali veću bliskost. Devetog dana se sve završilo.
Oko ponoći, Petar se iznenada podigao, pogledao Tanju i mene u oči
i već mu je sledećeg trenutka glava pala na jastuk, a mašina je
jednolično zapištala. Tu se odmah skupilo osoblje bolnice, ali oni
nisu mogli da urade ništa, osim da konstatuju smrt. Počeo sam da
plačem i kroz suze sam pogledao Tanju. Gledali smo se i plakali i u
njenim očima sam pročitao optužbu. U istom trenutku, počela je da
plače još jače. Tada se sve slomilo u meni – nema više mog
prijatelja Petra, Tanja misli da sam ja kriv, a što je najgore, i ja
mislim da sam ja kriv.
Ne znam ni sam kako sam se posle dovukao do kuće ni koliko
mi je trebalo. Znam samo da sam, čim sam ušao u stan, legao u
krevet s mišlju da će sve biti bolje kada se probudim. Spavao sam
preko dvadeset sati i, posle jedne jače kafe, probao sam da se
sredim. Nije mi bilo lakše, čak mi je nekako bilo i teže. U meni i oko
mene je bilo samo crnilo. Mislio sam samo na Petra, njegov pogled
čije značenje nisam još uvek protumačio i koji nikada neću
zaboraviti, Tanju. Povukao sam se iz svega, skoro da nisam izlazio
iz stana izuzev da kupim nešto za jelo, nisam se javljao na telefon,

- 20 -
gledao TV, čak sam i muziku slabo slušao. Takvo moje stanje je
trajalo dva meseca. Preostali musketari, zajedno sa još nekim
ljudima sa kojima sam bio manje blizak probali su da me izvuku iz
depresije.
Eto kako se uloge menjaju. Obično sam ja bio taj koji je druge
ljude vadio iz crnila, a sad pomoć treba meni. To je bio prvi i jedini
put da sam upao tako duboko u tamu i nisam znao kako da se
izborim sa svim tim. Kako sam uvek bio bezgranični optimista, tako
sam sada upao u beskrajno crnilo.
- Čekaj, Nikola. Nije mi jasno kako si mogao da pomisliš da si
ti kriv? Pa ti si želeo da spaseš Petra, ti ne možeš biti kriv za stvari
koje su se dešavale same od sebe. Nesrećni slučaj se i zove tako
zato što čovek ne može da učini ništa da bi ga sprečio. I Tanja te je
sigurno optužila, mada ti možda nikad nije rekla, samo zato što joj
je u tom trenutku trebao krivac, a ti si bio tu. Hajde, reci mi da
nisam u pravu. Ne mogu da verujem da si mislio da si ti kriv za sve.
- Žan, ti si potpuno u pravu. Ja sam sebi nebrojeno puta
rekao isto to što ti kažeš meni, a isto toliko puta sam sebi rekao
suprotno. A i Tanja mi je, naravno, više puta rekla da zna da nisam
kriv, ali da sam joj u tom trenutku savršeno odgovarao. Sve sam ja
to znao, ali nisam mogao da osvetlim tminu. Najviše su me bolela
razmišljanja o Tanji. Bojao sam se da ćemo večno jedno drugog
podsećati na Petra i onu noć, da će nas to boleti toliko da nećemo
dozvoliti da ta rana ikad zaceli. I ne samo ona, svi prijatelji su me
podsećali na Petra.
E, onda je posle dva meseca tmine nešto kvrcnulo u meni.
Pošto mi je ostao samo diplomski, otišao sam do fakulteta i bez
problema završio sa tim, jer je to manje - više bila stvar forme.
Pozvao sam sve prijatelje i drugove na proslavu diplome, koja mi u
tom trenutku i nije značila mnogo, i odglumio sam savršenu sreću.
Smejao sam se i zezao kao nekad. Niko nije mogao da provali da je
to bila samo gluma. Uspeo sam da prevarim ljude, koji su me znali

- 21 -
bolje od mene samog. To je bila moja najveća uloga. Kao i nekad,
pili smo vino, pričali, zezali se i smejali do zore. Sve je prošlo u
najboljem redu i moje crnilo je ipak dobilo malo svetlosti, tako da je
ipak bilo i dobrih strana te glume. Dok su izlazili, dogovorili smo se
za sledeći izlazak. Sve je bilo dobro, ali ipak nije bilo tako. Oni su
otišli svojim kućama, ja sam se vratio u stan, uzeo torbe koje su me
čekale spremne, seo u taksi, odvezao se na aerodrom, ušao u avion
i stigao do Pariza. Sve papire sam inače dobio četiri, pet dana pre
proslave zahvaljujući poznanstvu sa pravim ljudima. I eto, odlučio
sam se da sve presečem.
- Jesi li uopšte mislio o tome koliko ćeš ih sve povrediti i kolko
će brinuti za tebe? A da ne spominjem koliko si povredio i svoje
roditelje.
- Moji roditelji su dugo želeli da imaju decu i dobili su mene
kad su već stigli do četrdesetih. Godinu dana pre Petrove smrti
ostao sam bez roditelja. Prvo je majka zbog raka zauvek zatvorila
oči, a ubrzo je za njom otišao i otac, jer njegovo srce nije moglo da
izdrži život bez majke. Njih dvoje su se beskrajno voleli. To je bila
samo još jedna stvar koja mi je olakšala odlazak, sve te smrti su
bile suviše za mene. Inače, znao sam da ću povrediti prijatelje, ali
mislio sam da je tako bolje, da se rastanemo kao prijatelji i da se
tako sećamo jedni drugih, umesto da ostanemo zajedno i da se
stalno podsećamo na Petra i na onu kobnu noć. Svih ovih godina
nisam se nikom javljao i već sam mislio da sam sve to preboleo i
zaboravio. Možda sam i zaboravio, ali nisam preboleo. To što sam
uradio možda nije bilo najpametnije, ali posle nije bilo povratka.
Ono što sam radio ovde ti je uglavnom poznato, tako da neću da te
gnjavim sa tim. Eto, sad znaš celu priču od početka do kraja.
- Da, sad mi je sve poznato. Jako zanimljiv splet okolnosti.
Sve u svemu - nezgodno, ne znam ni kako bih sam reagovao u
sličnoj situaciji. Ostaviću komentar za neki drugi dan. Jedino mi nije
jasno zašto si odlučio da mi sve ispričaš? Jeste da smo prijatelji, ali

- 22 -
ćutao si petnaest godina. Šta je sada bilo, pa si dobio ovaj nalet
iskrenosti?
- Sve je to zbog pisma. Piše mi Tanja i kaže da dolazi za tri
dana. Nikako mi nije jasno kako me je našla, ali šta je tu je. Žena
mog života, koju nisam video petnaest godina, dolazi za tri dana.
Šta sada da radim?
- Verovatno ćeš je sačekati na aerodromu u Nici?
- Da, naravno.
- Eto, znaš šta ćeš sa Tanjom, šta misliš sa Mišel?
- Ne znam kako to misliš šta ću sa njom?
- Pa, u svetlu trenutnih događaja, pošto se viđaš sa Tanjom, a
verujem da je još uvek voliš, pa…
- Greška u koracima, stari moj. Ja se ne viđam sa Tanjom,
već tek treba da se vidimo. Pored toga, nju ću videti kao dugo
izgubljenog prijatelja. A ako nisi zaboravio, nisam u braku sa Mišel
već devet sati. Kad smo već kod nje, moram da ti objasnim neke
stvari. Ja ne mogu njoj, kao ni ona meni, da zabranim da se viđa sa
drugim ljudima. To bi bio krajnji primitivizam, a nismo svi sa
Balkana toliko primitivni, ma šta vi zapadnjaci mislili. Na kraju
krajeva, mi smo se zato i razveli. Ja sam izgleda sve vreme
podsvesno voleo Tanju, a čini mi se i da je Mišel našla nekog još
dok smo bili u braku. Ne osećam se zbog toga prevarenim, meni je
čak i milo što je tako. Bio bih izuzetno srećan kada bi ona našla
nekog ko bi je usrećio više od mene. I, što se svega ostalog tiče,
ima moj blagoslov. Potrudiću se da klinci ne pate zbog nas. Eto, to
ti je sve.
- Ne znam šta da ti kažem. Mogu samo da ti se zahvalim zbog
ukazanog poverenja. Sve što si mi rekao je prilično zamršeno,
moram sve da premotam da bih bolje shvatio. Znaš šta, stari moj,
vreme je da idem. Bliži se ponoć, a sutra imam mnogo obaveza na
poslu. Možda čak i odem do Pariza, a i ti bi mogao da uhvatiš malo
sna. Videćemo se ovih dana, a ako se ne vidimo skorije, gledaj da

- 23 -
sve središ sa Tanjom i da se konačno spojiš sa svojom polovinom.
Nadam se da ćeš ovog puta imati više sreće. Hvala na poverenju i
na vinu. Vidimo se.
- Važi, Žan, hvala i tebi što si smogao snage da slušaš moja
smaranja. Vidimo se.
- Umalo da zaboravim, imam još jedno pitanje za tebe? Hoćeš
li možda da mi prodaš ovu kuću? Daću ti čak i više nego što vredi.
- Opet ista priča. Koliko puta sam ti već do sada rekao da nije
na prodaju. Pet godina sam se mučio da dođem do kuće, koja mi se
svidela čim sam stigao u ovaj prelepi grad. Ona mi je više od kuće,
ona je moja...
- Tvoja tvrđava, tvoje carstvo. Ovo je bio samo test, čisto da
proverim da li si dobro. Prošao si. Probaj malo da se odmoriš. Doći
će i tvoje vreme.

Nekoliko minuta nakon što je Žan otišao, Nikola je zatvorio

vrata za sobom i izašao iz svog dvorišta. Spustio se na plažu i
započeo šetnju uz more. Dok su mu talasi kvasili bose noge, mogao
je tu i tamo da primeti zalutale turiste i parove koji su namerno
došli ovde da bi izbegli gužvu. Tim delom obale se obično šetaju
stanovnici Kana, pošto je za turiste suviše samotan deo, bez
uzbuđenja i glamura.
- Nakon toliko godina… Kako li me je samo pronašla? Već sam
pomislio da sam je zaboravio, mada moram sebi da priznam da
nisam uspeo. Nikako nisam smeo da odem bez pozdrava, tek tako,
kao da nije ništa. Da li je možda napokon došlo vreme da budemo
zajedno? Mislio sam da ću bekstvom rešiti problem, a samo sam ga
još više zapetljao. Ako želiš da otežaš lak posao, samo ga odloži;
živa istina. Od nekih stvari čovek ne može pobeći, one ga stižu pre
- 24 -
ili kasnije. Kažu da vreme leči sve rane, ali neke rane nikad ne
zacele i lako se otvaraju. Krajnje je vreme da priznam da sam se
oženio Mišel ne bih li zaboravio Tanju. Uspeo sam da je potisnem,
ali u dubini podsvesti, ona je bila tu. Bez sumnje je to da sam voleo
Mišel. Da nisam, nikad se ne bih oženio sa njom. Voleo sam je,
volim je i dalje, ali ni približno koliko volim Tanju. Previše pitanja,
sa previše nepoznatih, a tako malo odgovora…
Šta je ovo? Kiša? Ne, ovo nije kiša, ovo je pljusak. Malo je
reći da je ovo pljusak, ovo je potop. Ha, rešilo nebo da potopi svet.
Pazi kako lije kao iz… hm… kabla. Da li da potrčim ili ne? Naučno je
dokazano da čovek isto kisne, bez obzira da li hoda ili trči. Zato ću
polako hodati i razmišljati o svemu, jer sam ionako mokar do gole
kože. Ova kiša potapa sve. Lije deset puta jače nego u tropima. Za
petnaest godina života u Francuskoj, to jest, četrdeset godina svog
života, nisam doživeo ništa slično, čak ni približno. Ne mogu da
verujem da se sve ovo dešava. Treba da probam da pevam „Biježi
kišo s’ prozora”, mada mislim da ni to neće biti od neke pomoći.
Zanimljivo je, i više od toga, da ova kiša pada baš danas i to baš
sada kada sam ja napolju. Zašto nije padala juče, pre deset dana ili
za deset dana? Imam osećaj da ova kiša pada samo zbog mene,
kao da nebo plače zbog moje ili možda zbog naše sudbine? Previše
sebi dajem na značaju.
Ona je, verujem, srećna sa njim i voleo bih da je tako.
Sigurno me našla slučajno i hoće da se vidimo tek da bismo se setili
starih vremena i da obnovimo prijateljstvo, koje smo malčice
zapostavili. Jedva čekam da je ponovo vidim, zanima me da li se
mnogo promenila i da li je srećna, pa ako je sve u redu, da mi srce
bude na mestu i da najzad nađem pravi mir. A ova prokleta kiša i
dalje pada, zapravo teče sa svih strana. Ako ostanem ovde još
malo, razboleću se i onda ćemo se videti u bolnici. Bolje da se
vratim toplini svog doma. Divno, na ulicama su reke. Sad Kan liči na

- 25 -
Veneciju. Trenutno imam dva problema: šta će biti dalje između nas
dvoje i to što sam ponovo počeo da pričam sam sa sobom.

- Ko li ovako krvnički zvoni rano u … vau, tri sata popodne.

Izgleda da ta osoba nema nameru da prestane sa mučenjem mog
zvona i mog nervnog sistema. Baš me živo zanima ko bi to mogao
biti. Još ako je poštar ili neki od dosadnih trgovačkih putnika, koji
želi da mi uvali revolucionarni preparat za skidanje fleka ili neku još
goru glupost… Sasvim je sigurno da će i ovaj dan biti zanimljiv. I
dalje zvoni. Tja, nema mi druge nego da otvorim. Evo! Evo, tu sam!
Polako varvari, imajte malo milosti za nas, obične smrtnike. Nema
potrebe da mi pregori zvonce! Ooo…! Zdravo Mišel. Nisam te
očekivao. Moram da te podsetim, ako si slučajno zaboravila, ne
moraš više da živiš u ovoj kući, možeš da ideš gde god poželiš.
- Da li mogu da uđem?
- Pa, probaj.
- Znaš, Nikola, nisam danas raspložena za tvoje šale.
Htela bih da ozbiljno popričamo, ako je to ikako moguće.
- Čini mi se da smo ovih dana imali dosta, čak možda i
previše ozbiljnih razgovora. Ali znaš i sama da sam ja uvek spreman
za razgovor, pa makar i ozbiljan. Sedi gde ti najviše odgovara,
možeš slobodno da se osećaš kao kod svoje kuće. Zapravo, do
skoro je ovo bila i tvoja kuća. Znaš i sama da si uvek dobrodošla.
Hoćeš li da popiješ nešto, recimo đus-votku?
- Uvek znaš šta želim. Kako li ti to uspeva?
- 26 -
 - Eh, draga moja, pa ja sam idealan muškarac, a pored
toga, imao sam deset godina fore da te upoznam za toliko. Kako si
preživela onaj potop sinoć? Sigurno su uveli i vanredno stanje i to
baš u vreme festivala. Ovako nešto nisam video ni na TV-u. Jedva
sam stigao od svog mesta za šetanje i razmišljanje do kuće. Pokisao
sam do gole kože. I dalje ne mogu da verujem šta se sinoć desilo.
- Ja sam bila kod kuće i pratila kišu sa unutrašnje
strane prozora i preko TV-a. Samo meni nije jasno šta si ti tražio
napolju po onakvom vremenu? Ko zna sa kojom si bio, verovatno si
hteo nekoj turistkinji da pokažeš skrivene čari Azurne obale.
- Pošto sam kakav-takav gospodin, uskratiću ti
zadovoljstvo saznavanja pikantnih detalja, a pogotovo ti neću reći
ko je ona, pa se ti pojedi od muke.
- Dobro, nisam došla ovde da zbijamo šale, to možemo i
neki drugi put. Moram da ti kažem nekoliko stvari, samo ne znam
odakle da počnem.
- I put od hiljadu milja počinje prvim korakom. Verujem
da je najbolje da kreneš od početka.
- Da, da, od početka. To je lakše reći nego učiniti. Pa,
ja, ovaj… Znaš, što se tiče dece… Nije da mislim da si loš otac, ti si
prosto savršen otac, ali…
- Mišel, polako, gde si zapela. Prvo, sud je odredio da
deca budu sa tobom, a drugo, ja i ne želim da ih odvojim od tebe.
Mogu ja biti najsavršeniji otac na svetu, što naravno nisam, ali
majka je majka. A pošto si ti, hvala Bogu, živa i zdrava, deca
moraju da ostanu sa tobom i tu nema o čemu više da se priča.
Nadam se samo da mi nećeš zabraniti da viđam decu i da ti
pomažem u njihovom podizanju. Mogli bismo barem jednom
nedeljno da ručamo svi zajedno, da klinci vide da se mi volimo, iako
nismo zajedno.
- Naravno da ćemo tako raditi. Hvala ti što sve shvataš
tako, mada nisam ni mislila da će biti drugačije. Znala sam da će se

- 27 -
sve manje-više ovako odvijati. Decu, naravno, možeš da viđaš
koliko god hoćeš. Drago mi je da će sve biti kao što smo se već
ranije dogovorili. Nego, htela sam da ti kažem još nešto. Sad, ne
znam kako ćeš reagovati, ali ja ipak moram da ti kažem, pošto bi
saznao pre ili kasnije, a bolje je da sve čuješ od mene. Znaš, ja
tebe, kao što znaš, stvarno smatram za divnog muškarca i baš mi je
žao što nam ne ide, ali hoću da kažem…
- Da si našla nekog. Na sudu smo kao razlog naveli
nepomirljive razlike. Ali ja sam znao da ti imaš nekog, ali nisam
želeo to da potežem. Nemoj da brineš, nisam te pratio ili nešto
slično, već sam jednostavno osetio. Ti znaš da je moj moto „ja
osećam”. Čak i znam ko je on. Verujem da će ti Žan pružiti ono što
ti nisam mogao i da ćeš sa njim biti srećnija. Što me gledaš tako,
mogu i ja biti malo vidovit. Sinoć mi je i sam Žan potvrdio moje
sumnje, mada mi ništa nije rekao. Ja sam ga, recimo, pročitao.
Veruj mi da je i meni milo što je od svih ljudii na planeti, baš on u
pitanju. On je divan u svakom pogledu, vole ga i naši klinci i mislim
da ćete biti srećni. Bilo bi mi krivo da si našla nekog dripca, ovako
mogu biti samo srećan i da vam poželim sve najbolje. Iskreno se
nadam da razvod neće poremetiti naš odnos. Mislim da i dalje treba
da ostanemo prijatelji, jer ne bih želeo da vas izgubim pošto ste mi i
ti i on najbolji prijatelji, koje imam otkako sam u Francuskoj. Nemoj
da vam se slučajno desi da me zaboravite i da vam bude glupo da
se viđamo ili nešto treće što bi nas razdvojilo. Situacija jeste malo
čudna, ali verujem da ćemo sve prevazići. Eto, sad smo čini mi se
raščistili sve i nadam se da je sada sve u redu?
- Jeste, sve je u najboljem redu. Znaš, malo sam se
plašila ovog razgovora, ali sad vidim da nije bilo potrebe za
strahom. Mada, da sam trezveno razmislila, znala bih da, poznajući
tebe, ovaj razgovor i nije mogao da prođe drugačije. Dobro, pošto
smo završili sa ovim ozbiljnim temama, možemo i da pređemo na
neke svakodnevne. Klinci bi hteli da te vide, pa ako možeš, svrati

- 28 -
ovih dana. A i meni bi trebala tvoja pomoć prilikom kupovine.
Pozvala bi ja Žana za kupovinu, ali on je otišao u Pariz i neće
dolaziti nedelju dana.
- Doći ću sutra na ručak, a kupovinu ćemo morati da
odložimo za nekoliko dana pošto imam nekih obaveza.
- Dobro, ko je ona?
- Ona, ne znam o čemu pričaš?
- Da, ko je ta žena? Znam da sada nemaš nešto mnogo
obaveza na poslu, a ne pada mi ništa drugo na pamet. Jeste li bili u
vezi i dok smo bili u braku?
- Šta ti je ženska intuicija! Jeste u pitanju je žena. I ne
moraš da brineš, nismo bili zajedno za vreme našeg braka, zapravo
nikada nismo zajedno, a i nisam ju video nekih petnaest godina.
- Nešto se ne sećam da si mi pričao o njoj?
- I nisam, ni tebi ni nekom drugom. Možeš da pitaš
Žana o detaljima, pošto je on sinoć saznao celu priču, a ja nemam
volje, a moram da priznam, ni snage, da sve vrtim ponovo u ovom
trenutku.
- Važi, neću da te pritiskam. Pošto smo se o svemu
dogovorili, idem, a ti navrati.
- To važi i za tebe, Mišel. Da li mogu da te zagrlim kao
bivši muž, bivši, sadašnji i budući prijatelj?
- Naravno, zašto da ne?
- A da li bi imala nešto protiv poslednjeg poljupca s’
osobom koja ti više nije muž, a jeste prijatelj?
- Iskreno da ti kažem, i ja sam o tome razmišljala.
Hajde da završimo naš brak ne papirom od juče, već jednim
poljupcem kojim je sve počelo pre deset godina.

- 29 -
 Dan sledeći. Dan koji moraju da prođu svi razvedeni
roditelji pre ili kasnije – razgovor sa decom. To je znatno teže kada
su deca mala. A Nikola je imao malu decu. Natali je imala devet, a
Marko sedam godina. Nikola je znao da mora da popriča sa decom i
sve im objasni. A znao je da je bolje da sve čuju od njega, nego od
nekog drugog. Nadao se da će uspeti sve da shvate kako treba. On
je zajedno sa Mišel već pripremio decu, ali ovo je već bilo nešto
drugo, sad su bili razvedeni. Stao je ispred kućice u Molijerovoj ulici,
kućice u kojoj je Mišel živela sa decom, a koju je dobila od roditelja.
Duboko je uzdahnuo, pozvonio i ispred vrata se ponovo pripremio
za predstojeći susret. Čulo se cičanje, trka i dečiji smeh. Vrata su
otvorila dva nasmejana deteta.
- Mama, mama, tata je došao! – zavikali su oboje i bacili
se Nikoli u zagrljaj.
- Polako, polako deco, ugušićete me svojom ljubavlju.
Ako me budete toliko stiskali, poplaveću kao dobri duh iz Aladina.
Čekajte, čekajte, imam nešto za vas, samo mi morate obećati da
ćete ovaj poklon čuvati i paziti. Je l’ važi?
- Važi tata, obećavamo.
- E, pa, onda je ovo vaše – reče Nikola i uze kutiju koja
je stajala pored vrata. Otvorio je kutiju i iz nje izvadio malo, crno
štene koker-španijela. – On je vaš. Budite dobri sa njim.
- Kako se zove?
- Pa, devojčice, on nema ime i jako je tužan zbog toga.
Zato ćeš sa bratom morati da mu smisliš neko lepo ime.
- Šta je ovo? Šta će pas u kući? Imaš pet sekundi da mi
daš neki dobar razlog zašto da ne izleti napolje iz ovih stopa. Hajde,
čekam.
- Stani, Mišel, nemoj da reaguješ tako burno. Prvo, to je
dobro za klince, da imaju kućnog ljubimca. To će ih naučiti

- 30 -
odgovornosti, ljubavi, zajedništvu. Neće ti biti na smetnji, jer će se
klinci brinuti o njemu. Je l’ tako, deco?
- Jeste, tata – reče Natali.
- Mi ćemo se brinuti o njemu – reče Marko.
- A druga stvar je to da je veoma sladak, zar ne? – reče
Nikola pružajući Mišel malo štene, koje je gledalo u oči svojim
tužnim pogledom, kao da iščekuje presudu.
- Dobro, dobro, ne mogu ja sama protiv svih vas. Može
da ostane, a vi me klinci slušajte dobro. Ako ga ne budete čuvali
kako treba, daću ga nekom ko će ga bolje čuvati. Hajde, igrajte se
pa dođite za pola sata da ručamo i sklonite se sa vrata da tata može
da uđe.
- Dobro si se setila da me pustiš, već sam pomislio da
će ovo biti nekakav ručak u prirodi.
- Nikola, hajdemo ti i ja u dnevnu sobu da još malo
popričamo dok se deca igraju. Nije trebalo da donosiš klincima psa,
znaš li koje su to obaveze? Mada, moram priznati da je sladak.
- Ma hajde, Mšel, nemoj da si na kraj srca. Taj mali
džukac ti neće predstavljati problem, a i naši klinci su već, recimo,
veliki.
- Da, u pravu si. Baš su porasli. A čini mi se da kao da
sam juče izašla iz porodilišta. Njih dvoje me sve više podsećaju na
nas. Što se tiče fizičkog izgleda, mi smo se prilično izmešali u njima,
ali što se tiče karaktera, rekla bih da Natali liče na tebe, a Marko na
mene.
- Kao i obično, Mišel, potpuno si u pravu. Moraš da
priznaš da te osobine i nisu tako loše, pa možemo biti ponosni na
naše klince, mogli su da dobiju i daleko goru kombinaciju. To su
zbilja divna deca i verujem da ćemo od njih moći da napravimo
dobre ljude.
- Potrudićemo se da tako bude. Nego, čula sam se sinoć
sa Žanom.

- 31 -
 - Hoće li se vratiti ranije?
- Ne, neće, nije mi to pomenuo tokom dvočasovnog
razgovora.
- Vas dvoje ste se vratili u tinejdžersko doba, koliko
mogu da primetim. Tolika priča je po meni samo dokaz ljubavi, kad
bi samo ja mogao još jednom tako da se zaljubim, ponovo bih se
osećao mlad.
- Dobro „čiča” ima i toga, ali… Pričali smo samo o tebi
većinom. O tebi, tvojoj prošlosti, sadašnjosti, a dotakli smo malo i
tvoju budućnost. Morala sam da saznam tvoju prošlost o kojoj si mi
za sve ove godine davao mrvice. Sinoć mi je, napokon, sve
ispričano, mada ne i razjašnjeno. Htela sam da kažem da mi je žao
zbog svega što si prošao, ali mogao si to da mi otkriješ i ranije dok
smo bili u braku. Znam i za tvoju ogromnu i neispunjenu ljubav
prema Tanji i nekako mi je teško što sam bila samo zamena.
- Mišel…
- Čekaj, nemoj da me prekidaš. Ja bih volela da sa njom
nađeš sreću, ali me zanima samo jedna stvar: da li si me ikada
voleo bar malo il’ je to bio samo fol il’ je to bio samo jeftin trik?
- Mišel, žao mi je što to tako shvataš. Kad smo si ti i ja
upoznali pre deset godina, Tanja je bila potisnuta u drugi plan,
mada se može reći da sam se na neki način oženio tobom, da bih
lakše zaboravio na Tanju. Samo, nemoj nikad da dovodiš u pitanje
moju ljubav prema tebi. Ti si osoba kakva meni odgovara i zavoleo
sam te od samog početka i volim te još uvek, baš zbog tebe same.
Da te nisam voleo, nikad se ne bih oženio tobom. Osim Tanje, ti si
jedina koja mi išta znači u životu i da nije bilo tebe imao bih
ogromnu prazninu u životu, vas dve ste jedine, koje bih ja ikada
želeo da oženim, sa tobom sam imao tu sreću. Ako mi veruješ,
tokom našeg braka, nkada te nisam prevario niti sam to poželeo.
Sve bi bilo u redu među nama da mene nešto nije kočilo da ti se
potpuno predam. Ranije nisam znao šta me to koči, ali sam ovih

- 32 -
dana ipak sve shvatio. Izgleda da je Tanja zauvek okupirala veći
deo mog srca i tu pomoći nema. Znam da, kad se između mene i
nje ne bi ništa desilo, definitivno ne bih mogao da imam ništa
ozbiljnije sa bilo kojom drugom ženom. Ne bih želeo da ponovo
unesrećim neku ženu, kao tebe recimo. Mada, ruku na srce, tvoj i
moj odnos nije tako tragičan. Imamo divnu decu, ostaćemo odlični
prijatelji i šta poželeti više. Nadam se da smo sada sve dodatno
razjasnili, izvini što ti se nisam pre otvorio, ali jednostavno sam
mislio da nije u redu da te na taj način pritiskam, nadao sam se da
je moj stari život zakopan iza mene. Nisam želeo da naš novi život
kočim mojom sumornom prošlošću…
- Recimo da je sada sve u redu… Evo, stižu nam i deca.
Deco, dosta je bilo igranja, operite ruke, pa da jedemo.
- Da, mama. – reče Natali.
- Tata, moramo li da peremo ruke? Pa Bufi nije prljav. –
spomenuo je Marko.
- Znači, nazvali ste ga Bufi? Baš lepo ime. On možda
izgleda čisto, ali na njegovoj dlaci ima mnogo nevidljivih životinjica,
koje su opasne po zdravlje. Zato ruke treba prati uvek nakon
igranja sa životinjama i naravno, uvek pre jela. I još jedna stvar,
morate uvek da slušate mamu, jer ona zna šta je najbolje za vas.
Hajde, pranje ruku, pa na jelo.

- Oh, Mišel, i dalje si najbolja kuvarica koju poznajem sa

izuzetkom Nikol.
- Eh, Nikola, hvala na komplimentima, ali možda se i to
promeni u neko skorije vreme.
- Vrlo duhovito, ali nemoj da menjaš temu. Dakle tvoji
čuveni plodovi mora su ispali bolji nego ikad do sada. Srećom nema
više ničeg za jelo, inače bi pukao kao balon.
- Varaš se, dragi moj, ima još nečeg što je ostavljeno za
kraj.

- 33 -
 - Jao, ma nemoj da mi kažeš. Nije valjda ono što ja
mislim da jeste?
- Jeste, jeste, tvoja omiljena voćna torta. Pošto si rekao
da si sit, verujem da ne želiš ni jedno parče?
- Misliš da ne želim ni jedno parče? Naravno da hoću. I
to ne samo jedno, već nekoliko po mogućstvu, pa makar završio u
bolnici zbog prežderavanja.
- Dakle, je l’ torta bila dobra?
- Bila je čarobna, prosto nemam reči.
- Možeš li još ili da sklonim tanjire?
- Ne, ne mogu više ni zalogaja, nosi sve odavde. Da ti
pomognem?
- Ne treba, hvala. Odvedi klince u dnevnu sobu da mi ne
smetate ovde.
- Dobro. Hajdemo, deco, kad ne želi da joj pomognemo,
hajde da gledamo TV ili da slušamo muziku… Baš je lepo sedeti
ovako posle dobrog ručka, zar ne?
- Tata, zašto se ti i mama više ne volite i zašto više nas
ne voliš? – upitala je Natali.
- Draga moja devojčice, ko ti je rekao sve to?
- Pa, deca u školi kažu da više niste zajedno, zato što ti
ne voliš ni mamu ni nas.
- Hajde, malena, pogledaj me i reci šta ti misliš o tome.
Misliš li da ne volim ni mamu ni vas?
- Pa, ne znam, ja, ovaj, mislim da nas ti voliš.
- Tačno, volim vas najviše na svetu.
- Pa, ako nas voliš, zašto onda više nisi sa nama?
- Polako, devojčice, polako, nemoj da plačeš, pa ću tebi
i tvom bratu sve lepo objasniti. Slušajte, ja vas sve jako volim, a i
mama vas voli, a voli i mene. Mama i ja se i dalje volimo, samo se
volimo drugačije nego pre. Znate, deco, postoje mnoge vrste
ljubavi. Postoji ljubav među braćom i sestrama, ljubav između

- 34 -
roditelja i dece, ljubav između dečaka i devojčice, ljubav prema
prijateljima, životinjama, knjigama, muzici i još mnogo drugih vrsta
ljubavi. Mama i ja se još uvek volimo, ali ne tako kao što ti Natalija
voliš Luku iz svog razreda. Što si pocrvenela, nema razloga da se
stidiš zbog toga. Mama i ja se volimo kao prijatelji, tako da ne
možemo biti zajedno kao muž i žena, ali ćemo uvek biti vaši
roditelji. Mi nećemo živeti zajedno, ali ćemo vas mama i ja paziti
kao kad smo živeli zajedno. Stalno ćemo se viđati, ja ću dolaziti
ovde, a vi ćete dolaziti kod mene kad god hoćete. Kad god vam
budemo trebali, mama i ja ćemo biti tu za vas dvoje. Još nešto:
nemojte uvek da slušate šta vam drugi pričaju. Kad vam neko nešto
kaže, pitajte svoje srce šta misli o tome. A ako ni ono nije sigurno,
pitajte mene ili mamu i mi ćemo vam reći sve što vas zanima. Uvek
prvo pitajte svoje srce. Ako vam opet kažu da se mama i ja ne
volimo, vi nemojte verovati, jer vam vaše srce kaže da to nije
tačno. Vaše srce mora biti glavni sudija u svemu. A ako mama
zavoli nekog čiku, nemojte biti ljuti, jer će i on biti dobar kao što
sam ja.
- Tata, da li je Žan dobar čika? – upitao je Marko.
- Šta ti, sine, misliš o tome?
- Ja mislim da je on dobar čika.
- Jeste on je jako dobar čika i mnogo voli i vas i mamu.
Da li bi vam smetalo da on živi sa vama? Hajde, hajde, nemate
čega da se plašite, slobodno recite šta mislite.
- Pa, meni ne bi smetalo da on živi sa nama.
- Pa, mislim da ni meni ne bi smetalo. – reče Natali.
- Deco, to je najvažnije. Znate, mama nikad ne bi živela
sa nekim ko se vama ne sviđa. Ako on bude živeo sa vama, imaćete
nešto što druga deca nemaju: imaćete mamu i dvojicu tata, koji vas
mnogo vole.
- Hoćemo li imati i dve mame?

- 35 -
 - To, devojčice, još uvek ne znam, ali kad saznam,
vama ću prvo reći. Je l’ važi?
- Važi tata.
- Deco, vi ste najbolji klinci na svetu i mama i ja smo
veoma ponosni što ste naša deca. Dođite da vas zagrlim… Ja sad
moram da idem, a vi budite dobri, pazite Bufija i nemojte da ljutite
mamu.
- Dobro tata – rekoše deca u glas.
- Hej, Mišel, odlazim! Ne moraš da me ispraćaš! Ručak ti
je bio odličan, moraću ponovo da svratim za nekoliko dana.
- Hoće li biti šampanjca? – upitala je Mišel iz kuhinje.
- Ako bude išlo u tom pravcu, biće i šampanjca.
Pozdravi Žana kada se čujete! Ćao klinci, vidimo se, ne zaboravite
šta sam vam rekao. Volim vas, ljubim vas. Ćao!
- Ćao, tata!
- Ćao, tata, i mi tebe volimo!

- Eto, došao je i dan koji je morao doći pre ili kasnije.

Petnaest godina… da li je to pre ili kasnije? Pošto je vreme relativna
stvar, ovo daje mogućnost za diskusiju. Da sam neki fizičar, mogao
bih da postavim i ispitam teoriju relativiteta, a pošto nisam, moraću
sve da rešim drugačije. Možda i jeste kasno nakon petnaest godina,
ali je ipak bolje i kasno nego nikad. Šta li će nam doneti ovaj
susret? Možda mnogo, možda ništa novo. U svakom slučaju, biće to
neki pomak i bar ću je ponovo videti nakon svih ovih godina. Sad je
jedan i petnaest, a ona dolazi tek u dva, što će reći da imam dosta
vremena da popijem i piće i da se još jednom pripremim za
predstojeći susret sa prošloću.
- 36 -
 Da li se promenila? Da li sam se ja mnogo promenio? Da li
grešim što istu ženu volim već dvadeset godina, a ona mi zapravo
nikad nije dala povod za to, osim da je volim kao prijatelja. Pa mi se
nikad nismo ni poljubili, a ja nju ipak volim svom snagom. Još je
Žan i u pravu kada kaže ono za njanjave serije, možda bih i mogao
da prodam nekom scenario. A šta ako sam ja u svom romantičnom
srcu samo zamislio da ona mene voli na način na koji ja nju volim.
Ja Tanju volim i kao ženu i kao prijatelja, a ona ma možda voli
samo kao prijatelja. Na neki način i to mi dosta znači. Pravo je
pitanje da li me ona uopšte voli i da li me voli još uvek. Posle
petnaest godina i posle mog onakvog odlaska ne mogu očekivati da
me voli. Pre nekih sedamnaest godina mi je rekla da ona nije ona
prava i da potražim drugu. Kao u onoj pesmi:

Možda je blago koje tražiš

Već odavno nađeno
Možda je carstvo koje gradiš
Već odavno drugoj stvoreno
Kako znaš da sam jedina?

Znam i osećam da je prava. Hteo sam ja posle da

nađem drugu pravu, ali nisam mogao, jer još jedna takva ne
postoji. Na kraju krajeva, dolazi kao moj najveći prijatelj i sigurno i
ona želi da vidi da li se naše prijateljstvo može nastaviti. Nismo se
videli tolike godine, a ja razmišljam samo o našoj vezi. U toj priči
ima ionako suviše „možda”, „ako”, „ kad bi ”… Dobro, treba samo
da…
- Putnici leta 738 Pariz – Nica izlaze na treći terminal za
pet minuta.
- Stigla je! Kupit’ ću joj cviće, ponit’ kufere njene. Evo,
putnici su počeli da izlaze. Baš ih ima mnogo, mogla je doći nekim
manje zauzetim letom. Smešno, sada je Festival, nema manje

- 37 -
zauzetih letova. Još uvek je nema. A šta ako ne dođe, šta ako je
nešto iskrslo ili se predomislila? Izgleda da su izašli svi putnici.
Možda će doći nekim sledećim letom. A možda neće ni doći? Možda
je tako i bolje. Nalevo krug, pa da krenem polako u…
- Hej, Nikola! Stani! Vrati se!
- Tanja! Došla si, ipak si došla. Već sam pomislio da
nećeš.
- Zašto ne bih došla kad sam se najavila?
- Ma, nemam pojma. Kako mi samo prija tvoj zagrljaj
nakon petnaest godina. Ostala si uvijek ista. Nemaš pojma koliko
sam sada srećan.
- I ja sam neviđeno srećna. Petnaest godina sam čekala
da te ponovo zagrlim. Petnaest godina, čoveče, znaš li ti koliko je to
vremena?!
- Znam i ja sam imao dugih petnaest godina.
- Nisi morao da mi kupuješ ruže.
- Zašto, ne sviđaju ti se?
- Ne, predivne su, ali…
- Šta ali? Nema ali. Ruže ti se sviđaju i gotova stvar.
Nismo se videli tolike godine, a ti se buniš zbog petnaest običnih
crvenih ruža. To su, draga moja, samo ruže, a ne dijamanti,
veridbeni prsten ili slično. To će doći kasnije. A sada, hajdemo po
tvoje torbe, pa da krenemo već jednom.

- Baš si izabrao divno mesto za život. To je ono što si

oduvek želeo. Eto, palme prolaze pored nas, sunce je visoko na
nebu i baca tople zrake ljubavi, more se presijava kao polje
dijamanta i prima i predaje zrake i talase ljubavi. Predivno je.
- Jeste tako u većini slučajeva, mada i ta lepota zna biti
gluma i onda se okreće druga strana medalje. Srećom, ne ispoljava
često tu drugu stranu, osim pre nekoliko dana kada je došlo do

- 38 -
katastrofe. Znaš, ovaj kraj ti je kao onaj tip ljudi, koji uvek zrače
pozitivnim energijom i toplinom, a samo mali broj dana u godini su
ispunjeni negativnim mislima. Ali, oni zrače pozitivno, čak i kada
sami nisu srećni.
- Mislim da poznajem ili da sam poznavala nekoliko
takvih ljudi.
- Hm, da… No, eto, ulazimo u Kan. Danas je poslednji
dan Festivala i gužva je maksimalna. Jedi li ikad dolazila ovde?
- Da, bila sam u Nici i u Kanu, ali ne u vreme Festivala i
to samo na kratko.
- Eto, sad možeš i to da doživiš. Uživaj u gužvi. Možeš
da se praviš da si filmska zvezda, pa da počnu da te slikaju turisti i
posle da pričaju kako su prošli na dva metra pored svoje omiljene
zvezde sa filmskog platna. Ako želiš, možemo da odemo i na novi
Tarantinov film, koji zatvara Festival. Pošto su mi poznanici u
organizaciji svega, mogu da dobijem karte za bilo koju projekciju,
pa čak i za one projekcije na koje se pozivaju samo najviši slojevi
društva, što bi se reklo: VIP.
- Može, to ne bi bilo loše. Šta su ti koreni iz starog
kraja, gde god da te stave, ti opet imaš veze na sve strane. Okretan
kao vidra.
- Šta da ti kažem kad sve znaš, takav smo narod na
kraju krajeva. Mogao bih sad da pozovem onog poznanika, ili ne,
pozvaću ga kada ručamo. Verujem da još nisi ručala?
- Pojela sam neki sendvič u Parizu i …
- Sendvič? Pih. To nikako ne može da se nazove
ručkom. Iz ovih stopa te vodim u jedan odličan restoran sa
neviđenom klopom. A i gazdarica je fenomenalna i jako smo dobri.
To je jedan od razloga zašto sam tamo stalni gost… Stigli smo i do
CHEZ PANISSE-a. Pričekajmo na ulazu, sigurno će nas Nikol odmah
primetiti. Ah, kao i što sam rekao, primećeni smo. Kako ti deluje?
- Vrlo je lepa i čini se da zrači, čak i na daljinu.

- 39 -
 - Da, to je žena puna unutrašnje i spoljne lepote.
- Dragi moj, Nikola, ipak si odlučio da posetiš moj
skromni lokal. Već sam pomislila da si prešao u neki drugi restoran i
da ću bankrotirati.
- Nikol, kako možeš i da pomisliš tako nešto? Recimo da
sam imao nekih problema ovih dana, ali sada se sve stabilizovalo,
bar se nadam.
- Jako mi je žao zbog tebe i Mišel.
- Ne brini, Nikol, sve je u redu. Tako je i moralo biti.
Nego, ima li mesta za nas?
- Naravno, za tebe ima mesta čak i kada nema za
predsednika. Da se primetiti da ti je pratilja jako šarmantna.
- Zar misliš da ću u najbolji restoran u Francuskoj ući sa
osobom manje šarmantnom od same gazdarice?
- Eh, ti stari laskavče, nikada se nećeš promeniti.
- Inače, ovo je Tanja. Ona je moja stara prijateljica iz
mladosti sa kojim se nisam video petnaest godina.
- Evo, Nikola, tvoje mesto je na žalost zauzeto, pošto te
nisam očekivala ali možete da sednete ovde. Mislim da će
odgovarati, pošto je prilično povučeno, a verujem da i vi želite mir
da biste mogli da pričate bez uznemiravanja.
- Nikol, ti si jedinstvena i nezamenljiva. Prosto te
obožavam.
- Normalno da me obožavaš, i treba. Želite li nešto da
naručite?
- Znaš ti dobro šta ćemo. Pored tebe, obožavam i onaj
tvoj specijalitet, a možeš i da nam doneseš neko odgovarajuće vino.
- Nema problema, bićete usluženi u najkraćem roku.
- Ne moraš baš toliko da žuriš. Imamo mi dovoljno
vremena, a što smo duže ovde, duže ćemo uživati i u tebi i u tvom
restoranu.
- Kad je tako, onda ću ipak usporiti malo.

- 40 -
 - Vrlo zanimljiva žena, zar ne?
- Da, da, vrlo zanimljiva. A ta Mišel, ona je tvoja žena?
- Moja bivša žena. Razveli smo se pre tri dana.
- Žao mi je što to čujem.
- Kao što sam već rekao Nikol, tako je moralo biti. Ali
dobro, nećemo pričati priče s’ kraja, već redom. Ali ni to nećemo
sada pošto Nikol donosi klopu. Sad ćemo se prepustiti čarima dobre
kuhinje.
- Evo i mene, potrudila sam se da ipak budete dobro,
brzo i sigurno usluženi. Plodovi mora sa prelivom, čiji recept mi ti,
Nikola, tražiš već godinama.
- Nemoj mi reći da ću napokon doći do istog?
- Naravno da nećeš. Posle toga bih stvarno bankrotirala.
Ako se budeš ponovo ženio, biće ti to moj svadbeni dar.
- U tom slučaju, pričekaj par minuta. Prvo ću zaprositi
Tanju, pa tebe, pa bilo koju dok se ne oženim.
- Ne bi valjda to uradio zbog jednog preliva?
- Draga moja Tanja, pošto nisi probala, oprostiću ti
primedbu. To nije samo preliv, to je kralj svih preliva. Dovodio sam
kuvare iz najčuvenijih restorana širom zemlje, ne bi li otkrio tajnu,
ali još uvek nisam uspeo. Nema veze, saznaću recept ovako ili
onako. Vidim, i vino je tu.
- Kako bi moglo bez vina? Mislim da će sasvim
odgovarati. A za kraj imate kupove a la Nicol.
- Hvala, Nikol. To bi bilo sve za sada.
- Nikola, za tebe uvek biću tu.
- Pa, da ti i ja počnemo sa jelom da se ne hladi. Uživaj,
Tanja, prijatno.
- Hvala, takođe.

- 41 -
 - Nikola, bio si potpuno u pravu. Klopa je stvarno
fenomenalna. Nikol je stvarno neverovatna kuvarica. Kad bih stalno
ovako jela, pretvorila bi se u bure.
- Moraš da trošiš sav višak kalorija na koji god način
smatraš da je odgovarajući. Inače, ona kuva samo za određen broj
ljudi. Za ostale goste kuvaju njeni kuvari, koji su takođe vrhunski.
Ona je stvarno naj, naj, samo da nema jednu manu.
- A koju to?
- Naklonjena je ženama.
- Pa?
- Pa, ništa. To je njena lična stvar. Meni recimo, ne
odgovara partner istog pola, ali prihvatam ljude kojima odgovara
takav način života. Iako je to manje-više normalna stvar, pogotovo
ovde, meni je to još uvek suviše strana pojava. Individualna stvar…
- Kad si već pomenuo temu, sećaš li se Jelene?
- Ti me zezaš. Normalno da je se sećam. Ona je jedna
od malog broja ljudi koji su mogli da se nazovu mojim prijateljima.
Šta s’ njom?
- Ona je lezbejka.
- Stani, stani! Mislimo na istu Jelenu? Onu sa divnim
telom, kojim je zavodila mali milion mušaraca i isto toliko ih imala?
- Baš ta. Pre nekih deset godina je shvatila da su žene
za nju, kada je našla osobu svog života, ali u ženi. Inače, još uvek
su u Srbiji. Tamo im je baš fino, dobro su se snašle. Bilo je nekih
problema oko dece. Pošto Jelenina izabranica ima dete iz prošlog
braka, vlastima se nije svidelo da njih dve podižu dete. Srećom,
našle su dobrog advokata, koji je prosto razbucao proces i
omogućio im ne samo da zadrže dete već i da dobiju pomoć od
države. Taj advokat je inače bio popularan i pre tog procesa, ali je
posle skočio i u očima javnosti. Rekao mi je da ne može da digne
glavu od posla.
- Rekao ti je? Znači, poznaješ ga?

- 42 -
 - Pa naravno! Prvo, on je bio advokat mojoj najboljoj
prijateljici a drugo, on je moj najbolji prijatelj posle tebe. To je, ako
nisi pogodio – Ivan.
- Ivan?! Pazi kad ne mogu da verujem. Koliko vidim, vi
ste još uvek zajedno. Verujem da si im rekla da dolaziš ovde. Čudi
me da nisu svi došli. Da li se i dalje okupljate u “Hobbit”-u?
- Naravno, “Hobbit” je i dalje naše omiljeno mesto za
okupljanje. Malo je falilo da ga Goran zatvori. Ali smo se mi onda
razleteli i privukli nove ljude, tako da i dalje šljaka kao i pre. Mi
jesmo svi zajedno, samo nam još ti fališ, iako si nam često u
mislima. Nisam im rekla da dolazim kod tebe, oni ni ne znaju da
sam te pronašla. Htela sam prvo da proverim ko živi na toj adresi; ti
ili neko ko više nije ti. U svakom slučaju, da sam našla nekog
drugog, oni ne bi saznali ništa, pošto ne bih htela da im kvarim
sećanja u kojima te čuvaju.
- Dobro, koga si našla, da li sam to ja?
- Još uvek nisam sigurna. Saznaću u skorije vreme.
- Da, ovaj, hoćemo li da krenemo polako? Možemo da
svratimo kod mene, pa bi mogli da šetamo uz more.
- Znaš, ja sam mislila da prvo nađem smeštaj, pa…
- Da li ti slušaš šta pričaš? Pričaš gluposti. Da nađeš
smeštaj? A šta sam ja ovde? Ima kod mene dovoljno mesta, a ako
se plašiš, dobićeš ključeve od sobe. A i ne možeš sada da nađeš
slobodnu sobu u celom Kanu.
- Sad ti lupaš gluposti. Pa zašto bi se ja plašila tebe?
- Pa, kad ti lupaš, mogu i ja. Znači dolaziš kod mene i
gotovo. Hajdemo.
- Šta misliš sa računom, nećemo da ga platimo?
- Nema problema. Nikol će sve staviti na moj račun i
platiću joj na kraju nedelje. Nikol, vidimo se ovih dana!
- Naravno, Nikola. Kad god hoćeš. Drago nam je što si
nam se vratio! A vas dvoje se lepo provedite!

- 43 -
 - Ovako sam manje - više zamišljala prostor u kome ti
živiš. Kuća skoro pored samog mora. To si oduvek želeo.
- Uspeo sam da ispunim bar neki od mojih snova.
- I unutra se vidi da ti živiš tu. Mada se vidi da si ovde
živeo sa porodicom, oseća se i vidi tvoje prisustvo. Iako u sobama
ima stvari, ima i dosta slobodog prostora. Sitnica ima mali milion,
ima različitih stilova i kombinacija, što samo pokazuje da si onaj isti
sanjar. Malo je neuredno, ali to si opet ti. Verujem da je sve bilo
sređenije dok si ovde bio sa porodicom. Tvoj životni prostor,
normalno, ne može da prođe bez velikog broja umetničkih
predmeta. Tu su kolekcije ploča, kaseta i diskova, a sigurno među
njima ima i dosta rariteta. Tu je i velika filmska kolekcija, pogotovo
crtanih filmova; tu su i knjige iz svih oblasti, od nauke do naučne
fantastike; zatim crteži i slike, što tvoji što tuđi; i naravno gitara i
klavir. Klavir?
- Mišel je ta koja se bavi klavirom, ja sam pored nje
naučio malo da nabadam. Treba da joj odvezem klavir ovih dana.
- Zanimljivo. Inače, primetila sam da ti je kuhinja
opremljena kao u nekom de lux restoranu. A sigurno imaš i dobru
vinsku kolekciju.
- Da, naravno. Kuhinja i vina su i dalje moja velika
zadovoljstva. Trebalo mi je nekoliko godina da dođem do ove kuće i
nekoliko godina da je sredim kako želim. Tako da imam svoj svet u
svom domu.
- I dalje gledaš romantično na ovaj svet, koji baš i nije
naklonjen romanticima.

- 44 -
 - Neko mora da bude i takav: večiti sanjar, umetnik,
romantik, dete. Jednom si mi rekla da sam poslednji romantik i to je
nešto najlepše što mi je iko ikada rekao. Možda si stvarno bila u
pravu. Ako jesi, i ako jesam poslednji, onda je to još jedan razlog
da u tome istrajem koliko god mogu. Znaš, nekad preispitujem sebe
i pitam se da li treba da budem takav. Svako preispitivanje je
dobro, jer tako izađem čvršći. Sve u svemu, znam da je to moj Put.
- Put?
- Da, Put:
Put večno ide, nikad ne prestaje
Od vrata gde poče i zatim
Daleko napred gde put nestaje
Moram, ako mogu da pratim.
Nek’ noge što ga slede živahno gaze
Dok ne dosegnu neki put veći
Gde se sreću mnoga poslanja i staze.
A kamo tad? Ne umem reći.

- Tolkin? Već godinama nisam čula da ga neko citira, a

pogotovo ne sa takvim žarom i ljubavlju kao ti.
- Šta da ti kažem! I da želim da se menjam, sad je
kasno. Pa ja, hteo ne hteo, moram da živim ovako. Naravno, ja i ne
želim da se menjam, jer to onda ne bih bio ja… Bolje bi bilo da
izađemo na terasu pošto je sada tamo prekrasno. Možemo da
uživamo u presijavanju mora, koje inače stalno šumi, pa zna i da
nervira, ali šta da se radi. Hoćeš li da popiješ nešto? Recimo, koka-
kola sa ledom bi odgovarala?
- U potpunosti.
- Važi. Ti slobodno sedi, a evo mene za trenutak.
- Opa, baš si brz.
- Šta da ti kažem kada sve znaš. Izvoli.
- Hvala.

- 45 -
 - Nema na čemu. Uživaj u lepoti mora.

Oni su sedeli u tišini, dok su obalom prolazili retki šetači.

Nakon nekog vremena vazduh je iznenada zaparala reč sa Tanjinih
usana.
- Zašto?
- Ako pitaš zašto ovde nema šetača, to je…
- Ne, zašto si otišao, pogotovo onako?
- Ne znam.
- Znaš, nemoj da me lažeš. Znam da znaš zašto si to
uradio, a sad hoću i ja da znam zašto.
- Zašto? To sam pitanje i sam sebi postavio mnogo
puta. Petrova smrt me je totalno izbacila iz koloseka. Nikako nisam
mogao da se pomirim sa činjenicom da ga više nema.
- Ne misliš valjda da je meni bilo lako kad mi je brat
umro pred očima. Tada sam izgubila i brata i najboljeg prijatelja.
- Sasvim dobro znam da ti nije bilo lako. Iako ne krvlju,
Petar je i meni bio brat, a ne „samo” prijatelj. Pre toga sam izgubio
roditelje, a i bolelo me je to što sam se osećao krivim za njegovu
smrt.
- Kako si mogao sam sebe da okriviš? Svima, pa i meni,
je bilo jasno da je to nesrećan slučaj. Možda te jesam u jednom
trenutku u sebi okrivila, ali to je bilo samo zbog toga što mi je bilo
lakše da podnesem bol ako imam krivca pored sebe, a ti si mi tada
bio najbliži. I ja sam ti se od tada hiljadu puta izvinila i kažem ti
ponovo: Izvini. Mnogo sam se puta pitala jesi li otišao zbog toga i
nisam li te ja možda oterala?
- Ne, nisam zbog toga otišao. Bio sam svestan da si to
rekla u afektu, mada me je to ipak dugo bolelo. Pored svega, mene
je Petrova smrt bolela i zbog tebe. Ti si bila njegova sestra, moj
najbliži prijatelj i žena koju sam voleo više od svega na svetu. Bojao

- 46 -
sam se da te ne izgubim i da se naš odnos ne pokvari, zato što
bismo stalno jedno drugo podsećali na Petra. Možda bi nas to još
više zbližilo, ali nisam imao hrabrosti da sve to proverim. Ma znaš i
sama da ne volim da rizikujem kada su emocije u pitanju. Kada sam
pao u ono crnilo, mene jesu mučili i osećaj krivice i njegova smrt,
ali najviše me je mučila tvoja ljubav. Nisam znao šta je najbolje da
uradim. Pričao sam tada i sa tobom, Ivanom i Jelenom i sam sa
sobom, ali sam samo bivao sve više zbunjen. Svi ste me podsećali
na Petra i ne samo vi, već ceo grad, sve u mojoj sobi. Čak ni moja
soba mi više nije pružala sigurnost i to me je plašilo. Nisam imao
svoj svet, imao sam svoje srce, ali i njemu treba životni prostor koji
mu uliva snagu; kad nema njega i srce je slabije. Negde sam
pročitao da, ako nekog volimo, treba da ga pustimo da bismo ga
voleli čistije. To je možda tupav razlog, ali ja sam tako postupio.
Zapravo, nisam te pustio da odeš, već sam sam otišao. Znao sam
da je trebalo da ostanem, ali sam mislio da je bolje pobeći.
Naravno, vrlo mi je dobro poznato da se bekstvom od problema oni
ne rešavaju, već samo iskomplikuju. Kažu da je najlakše pobeći.
Nije tačno. Nekad je pobeći isto toliko teško, koliko i ostati, možda
čak i teže. Svestan sam da sam morao da ostanem i da pomognem i
tebi i sebi da lakše prođemo taj period. Morao sam, ali nisam. Niko
nije savršen i svi mi reagujemo na iste događaje potpuno različito i
možda slično, ali nikada isto. I, eto, ja sam otišao, mada sam znao
da će mi to pocepati i srce i dušu više nego da sam ostao.
- Zašto nam to nisi rekao? Zašto se nisi oprostio?
- Oprostio sam se od vas žurkom, otišao sam najbolje
što sam mogao – osmehom, veseljem i muzikom. Kako ti nije jasno
zašto ti ništa nisam rekao? Da jesam, više ne bih imao hrabrosti da
odem, a mislim da mi ni vi ne biste dozvolili da odem.
- A šta da je bilo:

Ne bih ti rekao: Ostani

- 47 -
 Ne bih ni probao
Ne bih ti rekao: Volim te
Samo: Čuvaj se!

- Ne znam, mislim da ne bi bilo tako. U svakom slučaju,

nisam hteo da rizikujem i isprobavam svoju snagu. Znam da ne bih
mogao da odem da sam vam rekao da odlazim. I eto, izabrao sam
taj Put i otišao.
- Kako si uspeo da dobiješ papire i sve ostalo?
- Imao sam poznanike ovde, u Francuskoj, pa sam ih
zamolio, nekih mesec dana posle Petrove smrti, da mi sve srede.
Ubrzo sam diplomirao i četiri, pet dan pre oproštajne zabave sam
dobio sve papire. Stan sam pre toga prodao nekoj porodici, s’ tim
da se usele mesec dana nakon mog odlaska. Na aerodrom sam
otišao čim ste vi otišli iz stana. Pre nego što sam ušao u avion, stao
sam na terminal i ponovo počeo da ispitujem razloge za i protiv.
Dok sam tako stajao nisam ni primetio da sam ostao sam na
terminalu. Baš kad sam hteo da se okrenem i vratim u stan, jedna
od radnica me pogurala i rekla da će avion otići bez mene. Zbunjen,
neispavan, automatski sam radio šta mi je rekla i ušao u avion.
Osvestio sam se tek kada smo bili visoko u vazduhu, uzdahnuo i
rekao da je to to i da više povratka nema.
Čim sam stigao u Pariz, potražio ljude koji su mi sredili sve
papire. Ostao sam kod tih divnih ljudi osam meseci. To je bio bračni
par bez dece i za vreme mog boravka su me zavoleleli kao svoje
dete. Ja bih radio bilo koji posao do uveče i onda bih otišao kod njih
u stan. Mogao sam da radim i manje, ali morao sam da potisnem
sve ono što mi se dešavalo pre mog bekstva. Trudio sam se da
budem što zauzetiji i da ne budem sam, jer me je samoća ubijala.
Kad nisam radio, onda sam crtao, pisao, obilazio Pariz peške uzduž i
popreko. Taj period bi se mogao nazvati Dark Age mog
stvaralaštva. Sve što sam stvorio bilo je prilično crno. Treba da su

- 48 -
mi ti crteži i pesme u nekoj kutiji, ima deset godina kako ih nisam
uzeo u ruke. Posle tih osam meseci sam otišao u Kan. Pariz jeste
“grad svetlosti “, ali da sam tamo ostao još neko vreme, sigurno bih
se vratio u Beograd.
Kan je, sa druge strane, počeo da mi zaceljuje rane. More,
sunce, vedro nebo su mi pomogli da shvatim da je ipak La vita e
bella. Bol za Petrom se utupljivala i to je bio problem manje.
Međutim, sve je više rasla bol za tobom. Na tebe sam mislio svakog
trena, dok sam bio budan ili dok sam spavao. Ti znaš da sam te
bezgranično voleo i dok smo se pre petnaest godina družili, ali sam
te u Kanu voleo još više, ako je zapravo moguće nekoga voleti
bezgranično i još više. Voleo sam te svakom vrstom ljubavi i bila si
u svakoj mojoj ćeliji. Misleći na tebe mogao sam da radim i
dvadeset pet sati dnevno i da sve podnesem. Na svaki način sam
ponovo uspostavio mir u sebi. Prvi put nakon godinu dana od
Petrove smrti. Nakon mnogo vremena, ponovo sam imao svoj svet i
ti si u njemu zauzimala ogroman prostor. Mir sam našao kada sam
uspeo da nađem prvi pravi posao. Pre toga sam radio kao prodavac,
konobar u kafićima i diskotekama. Ušao sam u jednu jaku firmu i
počeo da se bavim prodajom nekretnina, a tu i tamo bih honorarno
uradio neku reklamicu, tako da sam konačno uspeo da stanem na
noge. Po niskoj ceni sam kupio ovu kuću, koja je bila prilično
ruinirana. Zadovoljstvo sam nalazio u uređenju svog doma. Polako
je dobijala izgled kuće mojih snova. Sve sam imao, izuzev jedne
stvari, nisam imao drugu polovinu svoje jabuke, ona je ostala tamo
daleko, mada je bila i tad uz mene.
- Opet ja? I dve godine nakon odlaska si želeo mene?
Koliko se sećam, mi smo o tome nekoliko puta pričali pre Petrove
smrti i mislim da sam ti više puta rekla da te suviše volim kao
prijatelja da bih to mogla da promenim u neku drugu vrstu ljubavi.
- Ja tebe volim od trena kad sam te malo bolje upoznao,
pa do sada i od sada. Sećam se svega što si mi rekla i sve sam

- 49 -
shvatao, mada nisam odobravao. Sećam se isto tako da si rekla da
bi se naša veza najverovatnije završila brakom. Jesi li to rekla da
me ne bi povredila ili si to stvarno mislila?
- Ma, to i sada mislim. Znam da bi mi brak sa tobom
savršeno odgovarao, ali… Znam mnogo žena koje bi rekle da si ti
čovek kakvog traže za brak.
- Meni nije bilo važno i da mi to kažu sve žene ovog
sveta, meni je bilo važno da to kažeš ti. Ti si to rekla i meni je bilo
dovoljno. Na neki način, nismo ni morali da stupimo u vezu, jer sam
ja bio srećan što te imam i kao najboljeg prijatelja, a da nije bilo
toga, možda bi i bilo naše veze. Eto, žena koju volim je bila pored
mene i meni više od toga nije trebalo. Bio sam zadovoljan i srećan
kad bismo sedeli u istoj sobi i kad bi svako nešto čitao. Bilo je
totalno super što imamo nešto što nemaju mnogi „pravi” parovi.
Imali smo duhovnu vezu, a to je ono što sam ja uvek na tražio kod
žena, a koliko te znam i ti si to tražila kod muškaraca.
- Naravno, ko nije mogao sa mnom da ostvari dublju
komunikaciju i razumevanje, nije imao šta da traži ni sa mnom ni
pored mene.
- O tome ti i pričam. Mi smo to imali i to nas je vezivalo
zauvek. Što je najbolje, mi to imamo, bar se nadam, i dan danas.
No, da ja ne bih vrteo staru i već dobro poznatu priču, izvešću siže.
Bio sam najsrećniji čovek na svetu, čak i ako nismo bili zajedno, čak
i ako si ti bila sa drugim. Na neki način, zato što sam te mnogo
voleo, otišao sam i ostavio te. Ja ti jesam nekad davno obećao da te
više neću opsedati i prestao sam ili sam smanjio, ali srce se ne
može promeniti. Zbog tebe sam se trudio da ti više ne izjavljujem
ljubav, čak sam sa vremena na vreme muvao i druge cure, ali sam
sve vreme voleo samo tebe. Znao sam da ćeš ti pre ili kasnije
shvatiti ili osetiti da te volim nesmanjenom žestinom i nisam želeo
da te to sputava u životu, pa mi je i to pojačalo odluku da odem.

- 50 -
Znao sam da je kod tebe sve u redu, kada si pre nekih trinaest
godina počela ozbiljno da izlaziš sa onim tipom sa televizije.
- Kako to da ti znaš za njega?
- Tvoj, Jelenin i Ivanov život mi je prilično poznat u
periodu od tri-četiri godine nakon mog odlaska. Moji tutori, onaj
bračni par, su mi stalno donosili informacije, a ja sam ih zamolio da
nikom ne otkriju ni gde sam ni bilo šta o meni. Nisam želeo da vam
ponovo upadam u živote kad smo se već smirili, a nisam imao
snage da sve objašnjavam, zato se nisam ni javljao. Tako, kad sam
čuo da si ti pred brakom bio sam maksimalno srećan zbog tebe,
plus što sam saznao da je Dejan super tip. Moram da priznam da si
bila prelepa mlada. Iskreno, mnogo sam zavideo Dejanu u tom
trenutku.
- Video si slike sa venčanja? Kako ti je to uspelo?
- Ne, nisam video slike, ipak sam ja u pitanju i malo
sam drugačije i bolje uredio stvari. Bio sam na venčanju, naravno.
- Molim? Bio si na venčanju? Prosto ne mogu da
verujem.
- Eto… Hteo sam samo da pošaljem poklon i čestitku, ali
sam na kraju ipak odlučio da se vratim u Srbiju. Moj jedini odlazak
u zemlju za sve ove godine. Došao sam na svadbu kad se proslava
već zahuktala. Lepo i kulturno venčanje. Dobro je što ste uspeli da
izbegnete zamke neukusa našeg naroda.
- Nisi valjda sumnjao u mene?
- Ne, naravno, osim vrlo retko. Pogledao sam te, video
da si srećna, ostavio poklon i otišao. Valjda ste našli zbirku Dela
Desanke Maksimović i vina iz 1980. u jednoj kutiji?
- Da. Baš smo se pitali čije je to. Nadala sam se da ćeš
doći na moju svadbu, ali nisam očekivala da ćeš doći tajno. Mada mi
je poklon bio jako sumnjiv, nisam pomislila da je tvoj.
- Video sam tebe srećnu, svoj grad u punom sjaju i to
me je dovoljno ispunilo da mogu da nastavim život u Francuskoj

- 51 -
mnogo srećniji. Eto, jedan romantik i umetnik ima muzu, ženu svog
života, u ženi koju je samo dodirnuo i sa kojom je samo pričao. I
tako sam ja živeo četiri godine u samovoljnom izgnanstvu. Čoveku
je nekad najlakše da sve podnese kada zna da je sam sebe prognao
i da je to sam izabrao. Polako sam postajao stanovnik Kana, mada
ni to nije moglo proći bez problema, ali gde ima volje ima i načina.
- Tri godine nakon mog dolaska u Kan, odnosno nekoliko
meseci nakon tvoje svadbe, desila mi se još jedna tužna stvar. Moji
dobrotvori su stradali u saobraćajnoj nesreći. Hm, umiru svi koje
volim… Tada sam saznao da su svu svoju imovinu poklonili meni,
još dok sam živeo u Parizu. Postao sam naslednik velike sume
novca, a dobio sam i francusko državljanstvo. Skoro celo nasledstvo
sam pohranio u fond, koji sam nazvao po mojim drugim roditeljima,
a koji služi za pomoć deci bez roditelja na teritoriji Francuske i
Srbije. Vodio sam pregovore sa nekim ljudima da delovanje fonda
proširimo na celu Evropu, a možda i šire, pogotovo na nerazvijenije
zemlje.
- Znači ti si ga osnovao. Nisam to znala, iako mi je to na
neki način profesija.
- Moj je rezon da nije važno ko je fond osnovao, već je
važno da on postoji i pomaže. Imamo pravilo da se ne spominju
imena donatora, da deca ne bi osećala da su nekoj osobi nešto
dužna. Novac nisam želeo da zadržim za sebe, jer sam već
zarađivao i više nego što mi je bilo potrebno za normalan život, a
naravno, bilo je mnogo onih kojima je ta pomoć potrebnija. A znam
da bi i moji dobrotvori odobrili to što sam uradio. U svakom slučaju,
činilo se da sve kreće na bolje. Imao sam dobar posao, lepu kuću,
dovoljno novca, svoje mesto u društvu, sve „najbest“. Posvetio sam
se tome da pomažem nesrećnima ili onima koji misle da su nesrećni
ljudi. Ti si bila tu snage da mi daš.
- Opet ja? Pa ja sam tad…

- 52 -
 - …bila već u braku. Znam ja to. Ali, pošto sam smatrao
da si ti srećna i ja sam bio srećan. Na neki način mene prikazuje i
ona fina stvar:

Još pamtim onaj dan

Kad si otišla Sedam godina
U ljeto osamdesete Sam te čekao,
Kiša je padala. Svaki mi je telefon
Nadu budio.
Ali, uzalud je sve,
Srušio se most.
Drugovi su žalili
Moju strpljivost.
.
- Pesma mi je naravno, poznata, mada je bila stara i
kad smo mi bili mladi. Ne izlaziš iz prošlosti, Nikola?
- U mnogim stvarima sam vezan za prošlost, ali živim u
sadašnjosti. Nekada pomislim da živim u pogrešnom vremenu, ali
nekako mislim da bih u svakom vremenu bio isti i da bi opet sve bilo
isto. Ali nema veze, neću da skrećem sa teme, već ću se vratiti na
priču. Nekoliko meseci nakon nasledstva sam hteo ponovo sve da
presečem i da odem.
- Na koji sad deo planete? Azija, Afrika, Australija,
Amerika?
- To su nesumnjivo fina mesta za pravo bekstvo, ako su
nacisti mogli tamo da se kriju i sakriju, što ne bih mogao i ja? Ali
nisam mislio na to. Mislio sam baš da odem, ovaj put za sva
vremena. Pošto sam u Francuskoj imao nekoliko poznanika i samo
Žana kao pravog prijatelja, mislio sam da će mi ovaj put biti mnogo
lakše da odem. Računao sam da me u Srbiji smatraju ili za mrtvog

- 53 -
ili za totalno nestalog, pa neće biti problem da tako bude i sa ovom
zemljom.
- Ja sam znala da nisi mrtav. Verujem da bih na neki
način osetila da više nisi među živima i da se šetaš beskrajnim
prostranstvima.
- Nešto kao:
Te noći kad umrem
Kada odem da me ne bude.
Samo će dvije žene da se probude.
Jedna je moja mati, ona će plakati.
Druga si ti, ti ćeš me kleti…
- Ne bih te klela, ali bih se sigurno probudila. Verovatno
bi se glasno pitala zašto si to uradio, zašto si nas napustio.
- Naravno, nisam hteo da odem u večnost, želeo sam da
odemu Afriku.
- U Afriku? Šta si mislio da radišu Africi?
- To je idealno mesto da se čovek potpuno izgubi i da
počne novi život sa novim identitetom i da proživi avanture iz
mnogih romana.
- Vidim da si još uvek u Evropi.
- Shvatio sam da najviše volim Evropu, odlazio sam
nekoliko puta u Afriku kao turista i to mi je bilo dovoljno. Sad
dolazimo do jednog zanimljivog događaja, jednog od onih koji su mi
promenili život. To me podseti, jesi li imala možda nekih
zdravstvenih problema u avgustu, pre deset godina?
- Čekaj, čekaj… avgust kažeš? Pre deset godina? Pa da,
sad se sećam! Celog tog meseca sam imala strašne glavobolje.
Glava mi je pucala i tada sam obišla sve doktore i travare i šta ti ja
znam koga sve ne. Negde krajem meseca je sve prestalo i ja nikad
više nisam imala ništa slično. Kako si za to znao?
- Nisam znao. Upravo si prošla test iz Te noći kad
umrem. Ja sam u tom periodu bio na samrtničkoj postelji. Nisam

-3-
mogao da govorim, da se pokrećem, čak mi je samo disanje
predstavljalo problem. Doktori su mi rekli da je to neka neobična
upala celog mišićnog tkiva.
- Nisam nikad čula za tako nešto.
- Izgleda da nisu ni oni. Ne bi me iznenadilo da je neko
od njih stekao ime u struci zahvaljujući mom slučaju, a da ne
spominjem koju je lovu zaradio na meni. Počeo sam polako da
propadam i bilo mi je jasno da ću u skorije vreme zaista sve
napustiti i pobeći iz svega – smrću. Ne možeš ni da zamisliš kako
izgleda kada ti se približava pogrbljena prilika u crnom ogrtaču.
Kapuljača joj prekriva lice, a znaš da njeno lice pokazuje sve, samo
ne milost i saosećanje. Nekada sam imao osećaj da sedi pored
kreveta i čeka da me povede na put bez povratka, pa da
izravanamo račune.

- Koliko vidim i nju si uspeo da prevariš.

- Izgleda da mi nije bilo vreme da sretnem svog tvorca.
Eto, ceo organizam mi je bio oduzet, ali radio mi je najvažniji deo –
mozak. I šta sam drugo mogao da radim nego da razmišljam. Po
ceo dan sam razmišljao o svemu i svačemu. Postavljao sam sebi
pitanja o nastanku života, o Bogu, ulozi čoveka u svemu tome,
postojanju, moralnosti, duhovnosti, principima života, sreći, ljubavi,
smrti, tuzi. Zapravo o svemu i svačemu. Razmišljao sam i o svom
životu, o svojim i tuđim postupcima, o svemu u čemu sam
učestvovao, svaki srećan i nesrećan trenutak. Analizirao sam svaku
knjigu koju sam pročitao, od “Crvenkape” pa do ozbiljne
književnosti za odrasle. Došao sam do nekih mnogo zanimljivih
teorija o skrivenim porukama, koje se nalaze u dečijim bajkama.
- Mogu da zamislim.
- Samo se ti smej, kad sve to objavim, videćeš koliko
sam bio u pravu. Svaki film sam ponovo pogledao u glavi, svaku
devojku sam ponovo voleo. Naravno, došao sam i do tebe. Mislio

-4-
sam na tebe po ceo dan, nije ni čudo da si imala glavobolje. Žalim
slučaj, šta da ti kažem. Ponovo sam proživeo sva zezanja sa
prijateljima. Ponovo sam čuo i sve rečenice i događaje, koji su samo
nama nešto značili. Tako sam došao i do Petra i do one kobne noći,
bolnice i svega što se događalo nakon toga. Najviše me je bolelo što
ću umreti, a neću te videti ponovo. Morao sam da te vidim još
jednom, pa da spokojno zaspim. Izgleda da je i Petar želeo nešto
slično. Sećaš se da se probudio za trenutak, da je pogledao tebe i
mene i da je onda otišao na večni počinak. Možda je želeo da nas
vidi još jednom i da umre miran. Ista stvar je bila i kod mene.
Probao sam telepatski, ali to očigledno nije radilo, osim što si ti
dobila glavobolje. Onda sam se nekako setio broja tvog telefona.

- Kako ti je to pošlo za rukom?

- Nekoliko dana sam razmišljao i jedva mi se vratilo u
glavu, ni sam ne znam kako sam se setio tvog broja, koji nisam
okretao pet godina. Setiti se broja telefona, to je bio prvi problem.
Drugi problem je bio kako to nekome preneti. Žan je stalno bio
pored mene i posle nekog vremena, uspeo je da shvati da želim da
mu prenesem neki broj. Zapisao je broj, ali nije pomislio da je to
broj izvan Francuske.
Tada je usledio čudan obrt sudbine. Kad je okrenuo taj
broj, javio mu se ženski glas, koji mu je rekao da me ne poznaje.
Žan ju je ipak nekako nagovorio da dođe, jer me sigurno poznaje,
ali se ne seća. U svakom slučaju, rekao mi je da je našao osobu
koju sam želeo da vidim i da je ona na putu. Bio sam presrećan što
ću te videti na posletku i odmah mi je bilo malo bolje. Da znaš kako
sam se iznenadio kad sam na vratima svoje sobe, umesto tebe,
video nepoznatu devojku, koja me je gledala u čudu. Potpuno
stanje šoka. Kad sam došao k sebi od prvobitnog iznenađenja, sve
sam shvatio i zagrcnuo se od smeha. Nisam mogao da se smejem

-5-
na glas, ali mi se celo telo smejalo, smeh si mogla da mi vidiš i u
očima. Sve me je bolelo od tih vibracija, ali sam se ipak smejao.
Tako iskreno se nisam nasmejao dugo, dugo pre toga. Ubrzo su i
njih dvoje shvatili da se radi o grešci i počeli su da vrište od smeha.
Dotrčale su i sestre i doktori misleći da se dešava ko zna šta. Kad su
saznale šta se dešava, naravno, i one su počele da se smeju. Istog
dana je cela bolnica saznala za neobičan sticaj okolnosti. Danima su
se svi smejali na tu temu i postavljali različite teorije.
- Neverovatna situacija.
- Potpuno. Devojka je odlučila da ostane pored mene da
bi mi pomogla. Stalno mi je čitala, puštala muziku, pričala o svemu i
svačemu. Svaki dan me je posećivala i ostajala po nekoliko sati.
Nakon mesec dana života sa jednom nogom u grobu, moja neobična
bolest se povukla skoro preko noći. Jednog jutra sam se probudio i
shvatio da ponovo mogu da se pomeram i da pričam, mada s
naporom, jer sam ipak mesec dana ležao. Ona mi je pomagala da
sve prođem i dok me je negovala imao sam prilku da je upoznam i
da se zaljubim. To je bilo moje prvo i jedino zaljubljivanje ovde.
Inače, ta cura je Mišel, ona od koje sam se razveo pre tri dana. Sve
u svemu, ponovo sam zdrav i opet sam bio na raskrsnici. Odlučio
sam da definitivno ostavim iza sebe Srbiju i sve što se tamo
dešavalo i da u sebi zakopam sve što se tamo dešavalo. Činilo se da
ću uz nju uspeti sve da prebolim. Nekoliko meseci nakon što sam
izašao iz bolnice, mi smo se venčali.
- Baš si bio brz u odluci.
- Duhovito. Nisam se ja oženio tek tako. Da je nisam
voleo, nikada to ne bih uradio. Iako sam je mnogo voleo, čini mi se
od početka, da je nisam voleo svim svojim bićem, U početku sam
mislio da mi se čini, ali sada sam shvatio da sam ipak bio u pravu,
što je bio samo još jedan razlog za razvod.
Naš brak je od početka funkcionisao savršeno. Bio sam
presrećan što sam napokon završio svoju potragu za srećom i što

-6-
mogu da usrećim još nekog. Bio sam pun energije i sve sam
postizao. Pošto je ona zatrudnela ubrzo nakon našeg venčanja,
spremali smo se za dolazak novog života. Sve nam se odvijalo kao
na filmu, lep i srećan život dvoje ljudi koji se vole. Ja sam bio u
tridesetim i činilo se kao pravo vreme da se skrasim i da zasnujem
porodicu. Dan kada se rodila Natali je bio jedan od najlepših dana u
mom životu. Ne mogu da ti opišem koliko sam bio srećan kada se to
dogodilo. Prisustvovao sam njenom rođenju, i to je potpuno
nezaboravno isustvo, mislim da bi svaki muškarac to morao da
prođe. Zapravo, ponovilo se kad se rodio Marko. Postao sam otac,
to sam stalno sebi ponavljao. To mi je najdraža od svih mojih uloga.
- Oduvek sam znala da ćeš biti divan otac i da ćeš biti
genijalan u toj ulozi.
- Za svakog člana svoje porodice, ja sam naravno
spreman da učinim sve, ali za svoju decu pogotovo. Dok smo
podizali Natali, bilo je dosta smešnih situacija kao u „Tri muškarca i
beba” ili kao u bilo kojoj drugoj komediji, koja se bavi roditeljima i
prvom bebom, ali mislim da se to dešava svim parovima.
- Da i mi smo imali milion takvih situacija.
- Svaki trenutak, koji smo Mišel i ja proveli sa njom,
nam je predstavljao neopisivu sreću, pa čak i ona buđenja u tri,
četiri posle ponoći, noći bez imalo sna, dečija hrana svuda po kući.
Sve je olakšalo ili otežalo to što se Marko rodio samo dve godine
nakon Natali. Dva mala deteta u kući! Ludilo! Ali ludilo, koje smo
sami želeli i koje nam je prijalo, ma koliko da je znalo biti
neprijatno. Njihovi prvi koraci, prve reči, prva pitanja o svemu i
svačemu, prvi dani vrtića, škole, prve ljubavi. Sa njima smo ponovo
proživljavali naša detinjstva i to nam je stvarno bio divan osećaj.
Ljudi, koji nisu osetili čar roditeljstva, su propustili jednu od
najvećih avantura i lepota, koje nam život pruža. Naravno, cenim ja
to da neki ljudi nisu za roditelje i da su toga većinom svesni, jer
misle da ta deca neće biti srećna i da će posle imati traume.

-7-
Činjenica je, opet, da su se mnogi promenili u braku i pored dece,
tako da od osoba kojima ne bih dao da mi čuvaju dve nacrtane
ovce, dobiješ divne roditelje. Neki se samo prave da su takvi, ali
većina jeste. Naravno, postoje ljudi na ovom svetu, koje ne mogu
da promene ni elektro-šokovi. Oni su prosto takvi, dobri ili loši. Tako
su meni prolazile godine u srećnom i harmoničnom životu. Kad god
bih počeo da posustajem, pomislio bih na klince i bio bih spreman
da rušim planine.

- Definicija roditelja kao iz knjige.

- Kako god. No, ne može u životu uvek sve savršeno da
funkcioniše. Poslednjih godinu-dve sam počeo da primećujem da u
našem braku nešto ne štima.
Sve više sam prestajao da Mišel volim kao zakonitu, od
države, priznatu životnu saputnicu. Sve više sam počinjao da
gledam u njoj prijatelja sa kojim ne želim da imam ništa više osim
prijateljstva. Čak sam počeo da se bojim da nisam slučajno gay, a
da to nisam znao svih ovih godina.
- I šta si zaključio?
- Zaključio sam da sam i dalje streight i da me muškarci
ne privlače, ali da me na moju žalost ne privlači ni moja žena.
Ukratko, nismo se više voleli na isti način. Znam da će mi mali
milon ljudi reći da brak u kom ljubav večno traje ne postoji i da, kad
bi se svaki brak razvodio zbog toga, ne bi ni bilo bračnih parova,
izuzev tek venčanih. Sve je to fino, em krasno, ali ja ne verujem u
to. Žena sa kojom sam u braku će biti za mene najpoželjnija žena i
nakon 30 godina braka.
- Nikada se nećeš promeniti.
- Vrlo teško izvodljivo. No, primetio sam i da se kod
Mišel nešto slično dešava, a to je samo ubrzalo moju odluku. Činilo
se da je na našla nekog i to je bio još jedan razlog da ubrzamo

-8-
razvod. Jer stvarno nema razloga da zbog našeg života iz navike
ona propusti čoveka koji će je učiniti srećnijom.
- Kako si ti samo divan i pažljiv. Odričeš se svoje sreće
u korist nekog drugog, a sebi nisi obezbedio rezervnu varijantu.
- Duhovito. Ne postoje uvek za sve ljude rezervne
varijante. E sad, pošto smo i ona i ja razumni ljudi, sve oko razvoda
je prošlo u najboljem redu. Nije bilo nekih primitivnih svađa,
vređanja, lomljenja posuđa i sličnih gluposti, koji odlikuju mnoge
razvode. Najteže mi je, naravno, bilo zbog dece, ali mislim da bi oni
više patili da smo ostali u braku i da su osetili našu hladnoću,
bračnu naravno, ne prijateljsku. Plašio sam se njihove rekacije, ali
izgleda da će sve biti u redu pošto su klinci genijalci. Baš sam juče
bio kod njih na ručku i potrudio se da sve objasnim klincima. Rekao
sam ima da se Mišel i ja volimo i dalje, ali ne kao mama i tata.
Shvatili su da će me oni imati i dalje kao oca, iako nećemo živeti
zajedno. Pripremio sam ih za zamenu na roditeljskim mestima i
deluje da su to dobro prihvatili. Znaš, rekao sam im da će imati
jednu mamu i dvojicu očeva, što im se prilično svidelo. A onda me
Natali pitala, da li će možda imati dve mame. Totalno šašava
dečurlija.
- Izgleda da oni znaju i naslućuju više nego što bi čovek
i pomislio. Uvek si znao da barataš rečima i da objasniš sve onako
kako ti želiš, a da u isto vreme i drugoj strani sve bude jasno.
- Svako ima neki kvalitet kojim barata bolje od mnogih i
slabije od mnogih. Inače, znam i koga je Mišel odabrala i mogu
samo da se složim sa njenim izborom. U pitanju je Žan, moj jedini
ovdašnji prijatelj, pored Mišel. Mogu samo da im poželim sreću, a
pošto nisam ljubomoran, povređen ili nešto slično, ja im od srca
želim sve najbolje. To što mi je on prijatelj, ne menja stvari, čak je i
bolje na neki način. Verujem da ćemo postati još bolji prijatelji.
Najvažnije je da ga Marko i Natali vole, jer da nije tako, nikad ne
bih dozvolio Mišel da živi sa čovekom koga deca ne vole. Ne bih ni

-9-
ja uradio istu stvar. Eto, to ti je manje-više moja priča od odlaska,
pa do jučerašnjeg dana.
- Vau, dešavalo se tu prilično stvari, mada me ni ne
čudi, mnogo godina je prošlo. Neki delovi su prosto neverovatni, ali
koliko te poznajem, ti i ne znaš da živiš život drugačije osim da
stalno šokiraš ljude. Koliko Mišel i Žan znaju o tvojoj prošlosti i
meni?
- Nisu znali ništa, skoro ništa, sve do pre dva-tri dana.
Mišel sam ranije rekao nešto malo, ali tebe nisam spominjao, tvoje
pismo sam dobio pre tri dana i onda, pošto sam bio pod utiscima
svega, ispričao sam Žanu celu priču. On se sledećeg dana čuo sa
Mišel, preneo njoj moju priču. Tvoje pismo me baš pomerilo. Ako ti
nešto nije jasno, pitaj. A ako nemaš ništa, ja bih voleo da čujem
tvoju priču.

- O. K. Neke detalje možemo i kasnije da sredimo. O

prvim godinama nakon tvog odlaska ti neću pričati, pošto si rekao
da ti je taj period poznat.
Jeste mi to poznato, ali samo okvirno, a da bih imao
uvid u sve, moram sve da znam. A pošto to ne mogu sa šturim
informacijama, ja bih celu priču, ako može.
- Pa dobro, a što ne bi moglo? I sam znaš da je i mene,
kao i tebe, Petrova smrt potpuno rasturila u milion delova. Sve je
krenulo dok je još bio u komi, jer sam podsvesno znala da se neće
izvući. Znaš i sam da su moji bili preko i da su došli drugog dana
nakon što je Petar ranjen, a to mi ništa nije olakšalo celu situaciju.
Petar mi je bio sve: brat i najbolji prijatelj, a čak i roditelj, pošto je
bio dve godine stariji od mene. Znaš i sam da naši roditelji nisu bili
tu kada su nam trebali, nego su stalno jurili lovu, negde po belom
svetu.
- 10 -
 - Da, teško da bi prošli u izboru za najbolje roditelje na
planeti.
- I više nego teško. Pošto mi je Petar bio sve, bojala
sam da ću sve i izgubiti. Ti si me takođe zabrinjavao i još mi nekako
sve otežavao, ali i olakšavao u isto vreme. Ipak sam imala nekoga
ko mi mnogo znači, tebe, u celoj toj suludoj situaciji.
- I ti si meni bila od pomoći, samo ne znam koliko sam
ja tebi bio, pogotovo nakon…
- Da, nakon što sam te u mislima optužila za Petrovu
smrt. I, mada sam se ja pokajala i više puta sam ti se izvinila zbog
toga i koliko god ja pričala da sam to rekla u afektu i da nisam
mislila, učinjeno se nije moglo ispraviti. Znala sam da i ti sam sebe
kriviš za sve, ali ni tu nisam mogla ništa da učinim u tom trenutku,
a to me je bolelo. Kada si se povukao u sebe, osećala sam da se u
tebi dešava nešto strašno, čak sam se uplašila da ćeš možda sam
sebi oduzeti život. Još nam je samo falilo da i ti umreš. Zato sam se
Jelenom i Ivanom dogovorila da te sve vreme pazimo. Kada je
Petar, otišao shvatila sam koliko mi značite Jelena i Ivan, a
pogotovo ti. Nikako nisam želela da te izgubim. E, onda je počelo da
izgleda da izlaziš iz tame. Dao si diplomski, pozvao nas na proslavu
diplome. Te si večeri bio pun sreće i optimizma, tako da sam sa
radošću pomislila da nam se vratio stari Nikola, koga samo svi voleli
i između ostalog, zbog tog beskrajnog optimizma. Dakle, to je veče
stvarno bilo divno, iako si nas na kraju sve prevario i obamanuo
naša čula.
- Šta da ti kažem, jednom glumac uvek glumac. Često
sam se pitao da li je moralo baš tako?
- Moglo je i drugačije, ali nema veze sad. Kada smo
otišli od tebe, mene je nešto kopkalo i nikako nisam mogla da se
smirim.
- Šta ti je ženska intuicija…

- 11 -
 - Da, samo što je izgleda kasno došla. Sat, sat i po
nakon što smo se rastali, pozvala sam Ivana i Jelenu i vratili smo se
do tvog stana, gde tebe, naravno, nije bilo.
- Naravno.
- Pošto smo imali rezervni ključ mi smo ušli i odlučili da
te sačekamo. Prvo smo mislili da si otišao do grada, ali kako je
vreme prolazilo, počeli smo da se sve više i više plašimo. Zvali smo
sve poznanike da proverimo da te možda nisu videli. Pošto je i to
naravno bilo bezuspešno, odlučili smo da se ipak obratimo policiji.
Čim su shvatili o čemu se radi, poslali su brojne ekipe da te traže,
svaka policijska stanica je imala tvoju sliku. Polako su prolazili dani i
tri dana nakon bezuspešne potrage policija nam je rekla da zbog
nedostatka ljudstva ne mogu ništa više i da moraju da obustave
potragu, ali da će nas obavestiti ako nešto saznaju. Čim sam to
čula, meni je odjednom sve postalo jasno. Shvatila sam da je bilo
glupo pomisliti da bi ti, kao neko ko voli i ceni život više od svega,
sam sebi oduzeo isti. Ti nisi razmišljao o odlasku sa ovog sveta, već
o odlasku iz ove zemlje.
- Bravo Šerloče, napokon si sklopila neke kockice.
- Da, ali nisam sve. Odmah smo otišli u tvoj stan, ali
tamo je izgledalo kao da je sve u redu i to nas je, u početku, navelo
na pogrešan trag. Kako saznati gde si otišao? U policiji su rekli da
oni mogu da probaju, ali da će rezultati najverovatnije biti nikakvi.
Pošto svi mi znamo kako je teško ostvariva saradnja između policija
više zemalja i Interpola, pogotovo ako je neko svojevoljno otišao, a
nije kriminalac ili slično. Odlučili smo da proverimo na graničnim
prelazima ko je izašao iz zemlje i to bi već bio neki trag
- Vidiš, toga se nisam setio.
- Možda, ali si ipak imao sreće. Baš tih dana se desio
neki kvar na kompijuterima, tako da su liste sve nešto zbrčkane, a
tebe nigde nije bilo. Kada nam je i taj pokušaj propao, onda smo
pribegli poznanicima, prijateljima i rodbini. Aktivirali smo sve one

- 12 -
koje smo znali preko, a pogotovo u onim zemljama za koje smo
znali da ih najviše voliš. Svi su se oni raspitivali o dolasku nekog
novog iz Beograda, ali izgleda da se nisi družio sa našim ljudima
kada si prešao granu?
- Ne, izuzev onih retkih, koji su mi davali informacije o
vama, ali oni su znali da ćute. A moji tutori su bili Francuzi, tako da
se može reći da se nisam družio sa našima i da nisam stupao u
kontakt sa istima.
- Mi smo te tražili i tražili, ali tebe nije bilo, kao da si u
zemlju propao. Ja znam da se čovek može tako sakriti da ga niko ne
može pronaći, ali ipak ostavi neki trag, bar u početku. Ali ti ništa,
petnaest godina smo tapkali u mestu, a i sad sam skroz slučajno
došla do podataka o tebi, ali o tome ćemo kasnije.
- Sve u svoje vreme.
- Da. Kada si ti otišao, ja sam uvidela koliko mi
nedostaješ kao prijatelj, rame za plakanje, životna potpora, čak u
nekoj meri i kao životni saputnik, mada verivatno, ne u toj meri kao
ja tebi. Neke stvari dolaze na svoje mesto tek kasnije. Pazi, ja sam
znala da si ti muškarac kakvog mogu samo poželeti i da će mi
trebati dosta sreće da naletim na još jednog takvog, ako ikada i
naletim. Ti si bio, i još uvek si, onaj muškarac koji meni odgovara,
uz to si me i volelo, a i ja tebe.
- I još uvek te volim.
- Da, ali… kako mrzim tu reč ali, ali, ali bilo je ali. Pa
rekla sam ti da sam te suviše volela kao prijatelja i u tom trenutku
nisam bila spremna na rizik. Možda bi mi funkcionisali savršeno, a
možda i ne bi, da li bi imali snage da posle stvari održimo kao pre.
Imala sam savršenog prijatelja, najverovatnije bi imala i savršenog
muža, ali nisam bila potpuno sigurna, a nisam želela da na kraju
ostanem bez ijednog.
- Znaš i sama šta mislim o tome.

- 13 -
 - Da, ali hajde da se vratimo na priču, a o ovoj temi
možemo i kasnije. Dakle, prvih par meseci slabije sam se viđala sa
Ivanom i Jelenom. Sve najlepše i najtužnije smo prošli zajedno, kao
petorka, kao musketari, tako da je bilo teško da spomenemo bilo
šta, a da se ne dotaknemo tebe ili Petra. Pošto su rane bile suviše
sveže, a mi nismo hteli da ih iznova otvaramo. Tja, neke rane
nikada ne zarastu, samo možda manje bole. U vezi sa tobom,
najviše su nas mučila dva pitanja.
- Samo dva?
- Dva glavna. Zašto si otišao i zašto na takav način?
Postavili smo najrazličitije teorije i sad posle razgovora sa tobom
vidim da smo na momente bili veoma blizu tačnih odgovora. Posle
toga je naravno dolazilo i pitanje: Gde? Ipak smo te mi prilično
dobro poznavali, mada ne dovoljno dobro, kada se sve uzme u
obzir. Inače, moji roditelji su rekli da će me povući preko čim
završim fakultet. To mi je bilo savršeno rešenje da sklonim iz misli
sve što se dešavalo i da prionem na učenje, kao nikad do tada, kako
bih sve završila što pre. Uglavnom sam svoje vreme trošila na
učenje. U provod sam išla veoma retko i to prilično bezvoljno, tako
da sam dve i po godine nakon tvog odlaska uspela da završim moju
medicinu. Baš negde u to vreme sam upoznala Dejana i mi smo
krenuli da se zabavljamo prilično ozbiljno. Kada se sve uzme u
obzir, veoma smo brzo upali u jedan vrlo dubok odnos. On je
stvarno divan i mnogo mi je pomogao u trenutku kada sam trebala
nekog pored sebe. I zahvaljujući njemu ponovo sam krenula kroz
život puna volje i mnogo sam lakše razmišljala o svemu što mi se
dešavalo. Pa i sam znaš kako je to, pošto si imao Mišel koja ti je
pomogla da preboliš.
- Da, naravno. Čovek je jedna društvena jedinka i ne
može da živi sam.
- Potpuno se slažem. Dakle, srela sam čoveka sa kojim
mi je bilo lepo i nakon nekih šest meseci, mi smo se venčali. Nakon

- 14 -
svadbe smo otišli kod mojih u Holandiju i tamo smo ostali godinu
dana. Posle toga smo prešli u Švedsku, kada je Dejan dobio ponudu
za posao na švedskoj televiziji. Zapravo ta ponuda i nije bila
odlučujući faktor za naš prelazak, jer smo sasvim pristojno živeli
pored vetrenjača i klompi. Bila je to jedna druga stvar.
- Pada mi neki razlog na pamet.
- Mogu misliti. Moji roditelji, oni su bili glavni razlog
mog odlaska. Kad smo prešli kod njih, sve je bilo divno, kao u bajci.
Posle nekog vremena, ipak je počela da se otkriva prava situacija.
Ja, kao prvo, nisam mogla da podnesem da se oni odjednom prema
meni odnose kao roditelji i da kao brinu o meni, a nikad nisu bili
pored mene kada su mi trebali. Apsolutno ne podnosim da se tako
ljudi odnose prema meni. To je bio jedan razlog vezan za njih, a bilo
je još nešto. Sasvim je razumljivo što je moje roditelje strašno
pogodilo kad je Petar stradao. Njih nije pogodilo samo to što su
izgubili dete, već što su izgubili sina. Ostali su bez sina prvenca, a
ostala im je samo kćerka, kćerka i sin nikad nisu isto i toga sam
stalno morala biti svesna. Naravno, oni to nisu radili namerno već
podsvesno i to s vremena na vreme, ali i to mi je bilo dovoljno.
- Koliko ja znam, oni su uvek bili takvi?
- Jeste, ali ja sam verovala da je bar sada drugačije.
Mnogo puta sam probala da pričam sa njima o tome, ali sam uvek
nailazila na kineski zid nerazumevanja. Govorili su mi da pričam
gluposti i da te tvrdnje nemaju vezu sa životom. Da je apsolutno
netačno da su oni voleli i vole Petra više od mene, da to samo
umišljam. Nije tačno da ga vole više zato što je sin prvenac, te je
prosto neverovatno da sam i pomislila tako nešto. Kako se samo
usuđujem da takvim glupostima kvarim sećanje na Petra! Pa oni
Petra i mene vole isto, ta mi smo njihova deca, kako bi mogli da nas
razlikuju! Tako su se oni išćuđavali mojim glupim tvrdnjama, a ja
sam se blago nervirala činjeničnim stanjem. Kada je Dejan dobio
ponudu za rad u Švedskoj, videla sam to kao znak sudbine i spasa,

- 15 -
da što dalje pobegnem od mojih. A i on je jedva čekao da odemo.
Prelazak u Švedsku je bio veliko iskustvo i velika prekretnica u
našim životima. U Holandiji sam živela bez problema, pošto sam
zbog mojih, holandski pričala kao maternji. Švedska je bila nešto
novo, nisam znala ni reč švedskog. Dejan nije morao da ga poznaje,
pošto za njegov rad na televiziji svi koriste englesku terminologiju,
pa je mogao polako da uči i da radi. Ja sam morala u jednoj bolnici
da radim kao pomoćni radnik godinu dana, dok nisam dovoljno
savladala jezik. Kada smo konačno stali na noge odlučili smo da
osnujemo porodicu. Dok smo bili između vetrenjača, nismo želeli
decu, jer smo znali da ćemo se ubrzo seliti, a ja nisam htela da
podižem decu u blizini mojih. Taman kada sam se zaposlila kao
lekar, zatrudnela sam sa Marijom. Srećom sam trudnoću podnela
kako treba, pa sam mogla da radim skoro do samog porođaja.
- Kako si samo odgovorna…
- Šta ću kada sam takva. Porođaj je bio divan osećaj,
prosto nezemaljski, uprkos bolu naravno. Novi život je izašao iz
mene. Bila sam i ponosna i srećna i uzbuđena, zapravo bila sam sve
u isto vreme. Vi muškarci bojim se, uspevate da osetite samo
tragove te naše eksplozije najrazličitijih osećanja. Svi mi pričamo o
deci, materinstvu, očinstvu, kao o nečemu što se samo
podrazumeva, o nečemu o čemu nije potrebno posebno pričati.
Međutim, pravo značenje svih tih reči saznamo tek kada na svet
dođu ta čarobna, nežna, čista bića. Tek tada nam je sve jasno, ali
tada ne pričamo o tome. Ne zato što nemamo šta da kažemo,
imamo mi šta da kažemo, ali je ta osećanja nemoguće iskazati
rečima. Mi onda koristimo neke uzvišene klišee, ali oni ni približno
ne iskazuju naša prava osećanja. Kad sam već spomenula klišee,
pravo je čudo koliko ih koristimo svakodnevno i izbacujemo ih na
desetine i stotine. Zašto li to radimo? Krijemo osećanja, ne znamo
šta bismo drugo rekli, navika, sve to i mnogo više?

- 16 -
 - Od svega po malo. Reši taj problem i rešila si problem
komunikacije kod ljudi i svet bi postao oaza i filozofa i pesnika, jer
bi svi smišljali nove odgovore i nova pitanja.
- To možda i nije tako loša zamisao. U svakom slučaju,
većina ljudi me nervira zbog toga. Zašto bismo govorili ono što ne
mislimo i ne osećamo? Ne lažemo tako samo druge, već i sebe.
Mislim da uvek treba reći istinu, čak i kada boli, jer je bolje da boli
odmah, nego kada bude prekrivena slojevima laži. Onda će boleti
skidanje svakog sloja i kad se dođe do istine, ona će boleti
neizmerno. Istina ili laž? Večito pitanje, kao život i smrt. No, da se
ja ne rasplinjavam suviše i da se vratim tamo gde sam stala. Znaš i
sam da je Švedska što se tiče socijalnih uslova prosto fantastična.
- Čuj fantastična, genijalna. A kako je kod Vas u
Švedskoj? Hladno? Ali standard…
- Eh, standard. Posle porođaja sam otišla na porodiljsko
na godinu dana i baš po isteku te godine sam dobila i Nebojšu, i
opet dobila godinu dana odmora. Šta da ti kažem, bila sam dve
godine na odmoru, i primala dobar deo plate. Za to vreme sam se
potpuno posvetila porodici. Ono što je lepo uvek izgleda prekratko.
Te dve godine su mi prosto proletele. Kada sam se vratila na posao,
morala sam dobro da zapnem, da ne ispadne da su me džabe plaćali
dve godine. Srećom pa sam tokom pauze prilično vremena posvetila
učenju i spremanju različitih ispita, da ne ispadnem iz tokova. Iako
sam puno radila, gledala sam da budem što više sa porodicom, tako
da sam možda čak i preterivala u tome. Ja znam kako izgleda kada
imaš roditelje, a zapravo ih nemaš, jer nikada nisu tu. Pa, sasvim
razumljivo, nisam želela da i moja deca prolaze kroz sličnu situaciju.
Kako god da se postaviš, sa decom nikada nije lako, što znaš i sam.
- Pričaj mi o tome.
- Potrudila sam se da prilično putujem za vreme tog
odmora. Obišla sam Srbiju, Holandiju, Češku, Francusku, Italiju...
Bila sam i u tvom kraju, zapravo u Nici, kroz Kan sam samo

- 17 -
prošla.Na sva ta mesta sam se trudila da odem sa dečicom, možeš
da zamisliš kako je putovati sa bebom, odnosno kasnije sa dve male
bebe. Na momente je bilo naporno, ali i neverovatno zanimljivo.
Kasnija putovanja su imala manje draži. Dejan, nije mogao da ide
stalno sa nama pošto je morao da radi.
- Ko mu je kriv kada on nije bio trudan.
- Naravno. Kasnije nismo mogli da putujemo tako često,
zbog naših poslova. Kad god bih išla na put, uvek bi se trudila da
vodim klince, čak i kad sam išla na kojekakve seminare i slična
lekarska okupljanja. Srećna sam što su moji klinci sa svojih devet,
deset godina videli i proživeli mnogo više nego mnogi ljudi u
poznijim godinama. Treba upoznati nove ljude, krajeve, običaje,
kada god je to moguće i to je odlična škola života, koja nekada više
vredi nego školsko znanje. Srećom, pa su mi deca pametnice, uvek
su uspevali da nadoknade sve gradivo iz škole.
- Imaju na koga da budu pametni.
- Normalno… Vidiš, zanimljivo je to, da kad god bih
prolazila Azurnom obalom, pomišljala sam da bi tebi savršeno
odgovarao ovaj kraj.
- Vidiš, bila si i više nego u pravu.
- Baš tako. Kad god bih bila ovde, a to je bilo nekoliko
puta, govorila bih sebi da moram da probam da te nađem, ali nešto
bi uvek iskrslo. Ili bi seminari trajali beskrajno dugo ili bih bila sa
decom. Eto, mislila sam ja na tebe, nisam te zaboravila. Skoro svaki
dan sam očekivala da će zazvoniti telefon ili da ću dobiti mejl i da
će mi neko reći da su te našli. Naravno, nismo mogli da finansiramo
detektivsku istragu, zbog cena svega toga, već je sve bilo
zasnovano na prijateljima i poznanicima.. Dobijali smo more
pogrešnih informacija: bio si i na Novom Zelandu, Australiji, Kanadi,
Kalifornij, Indiji, Japanu, Baliju i ko zna gde sve ne, međutim,
nijedno od tih mesta nije prošlo proveru. Vremenom smo čak

- 18 -
prestali da verujemo da ćemo te naći i da ćeš se ti pre ili kasnije
javiti. Stvarno, koliko si mislio da se ne javljaš?
- Ni ja ne znam tačno. U početku sam mislio da se nikad
ne javim i to me je još uvek držalo, mada ni sam ne znam koliko bi
još. Možda bih izdržao do kraja, a možda bih vam se javio kroz
nekoliko dana, meseci ili godina. Ko zna? Niko sa sigurnošću ne
može reći šta će sutra raditi i šta će mu se sutra desiti. Budućnost
je misterija i takva treba da ostane. Moramo imati neke izvesnosti u
životu, ali ne smemo sve da znamo, jer bi nam život bio dosadan i
glup. Mada moram da priznam da ste mi jako nedostajali, a tek što
mi je nedostajo naš grad.
- Da, da. Tipičan nikolovski odgovor, teško da sam
mogla da očekujem da ću ćuti nešto drugo. Prosto me zapanjuje
koliko si se malo promenio za sve ovo vreme. Jesi se promenio tako
što si još sazreo, ali si ipak ostao ono što si uvek bio. U srcu si još
uvek ono veliko dete.
- Koliko ja vidim, ni ti se nisi promenila za sve ove
godine, osim što si još lepša. Eh, sada ne mogu da podignem nos
kao jedina nepromenjena osoba na ovom svetu. Hajde da delimo
slavu, pa da zajedno podižemo noseve.
- Ne moramo to da radimo. Dovoljno je da znamo da
smo uprkos svemu ostali prilično nepromenjeni i nothing else
matters. Godine su prolazile nervoznim koracima, Dejan i ja smo
fino radili, već uveliko imale švedske pasoše. Nije važno čiji pasoš
nosiš, važno je kako se osećaš. A ja se osećam ako Evropljanka,
Zemljanka, tako da sam iznad nacionalnih gluposti. Ali sam opet
svesna svog nacionalnog porekla i svoje pripadnosti Beogradu i ne
želim toga da se odreknem, jer to je deo mene, to je u mom DNK.
Najbolje bi bilo kada bi živeli bez tih ljudskih granica na papirima.
Onda bi svi živeli srećnije, mada je to nažalost, za sada utopija, jer
bogati ljudi i zemlje većinom ne žele da dele svoje bogatstvo i
znanje. Ali ko zna? Možda i nekad… Verujem da me razumeš?

- 19 -
 - Tebe razumem uvek i ja se isto tako osećam kao
Evropljanin, Zemljanin. Možda ćemo mi ili naši potomci živeti u
nekom boljem i srećnijem svetu. Možda…
- Videćemo… ili nećemo… Sve je išlo kako treba do pre
dve godine. Onda je moj brak počeo da pokazuje znake raspada.
Dejan je sve manje bio sa mnom i sa decom. Navodno je radio po
ceo dan. Jeste radio, ali ne na televiziji, već na nekoj ženi, sa kojom
je već bio u vezi godinu dana. Ti znaš da mi žene znamo kada se
tako nešto dešava, ali nisam bila potpuno sigurna, ali nisam sebi
želela da priznam takvu mogućnost. Međutim, jednom se slučajno
odao i to je bio kraj i ja više ni u kom slučaju nisam mogla da živim
sa njim. On je kao obećao da će se promeniti i ja sam odlučila da
mu dam još jednu šansu, međutim, nije. Znaš i sam da ja nisam od
onih žena, koje bi mogle ceo život provesti sa muškarcem koji ima
drugu, jer žele da očuvaju brak i trpe sve zbog dece, navodno. Ja
treba da se pravim kao da se ništa nije desilo i da ništa ne znam i
da čekam da ostarimo kada nam sve to neće biti toliko važno i da
tek onda zasnivamo kao neki srećan i harmoničan brak. Nema
šanse. Ja to ne mogu.
- U svakom slučaju, šta god da si uradila, verujem da si
povukla najbolji potez.
- Da, u skladu sa nastalom situacijom, podnela sam
zahtev za razvod braka. On me je nagovarao da odustanem od
svega da deca ne bi patila. Zamisli? Pa ja sam to najviše i radila
zbog dece. Kako bih ja njima objasnila da treba da budu svoji i da
ne dozvole da ih neko stalno vuče za nos kada bih ja živela sa
čovekom koji me vara a ja to znam, a saznala bi i deca. Kako bih im
objasnila da treba živeti po naređenjima srca, a ne po naređenjima
nečeg drugog, novca, interesa ili ko zna čega već, kada bih ja živela
sa čovekom koga više ne volim, koji me ne poštuje i koji mi nanosi
bol. Kakvo bi mišljenje moja deca imala o meni kada odrastu ili čak
i sad? Iako mnogi misle da deca ne razumeju, oni većinu stvari

- 20 -
shvataju odlično i treba im samo malo pomoći u razumevanju. Naš
brak je, eto tako postao nevažeći, nisam bila srećna sa njim i to je
to. Sve nekako liči na pesmu:

Znam da ipak misliš

Da sam kriva ja za sve
I da moja sreća
Tvoju uzela je.
Što zbog mene nemaš
Sve što imam ja
I kako je tužna
Samo tvoja sudbina.
A ne znaš da nisam
Ni ja srećna s njim
I kako se svako jutro
Setna probudim.
Pa mi dođe da te
Još jednom pitam ja
Ima li nade za nas?

- Lepo si se setila pesme. Može se reći da prilično

nalikuje na nas. Dobri izbori za taj trenutak, ali loši za do beskraja i
nazad.
- Znam da ubodem pravu stvar. Inače, klinci često
viđaju Dejana, on je ipak njihov otac. On i ja se viđamo prilično
retko, tu i tamo, jer ne mogu da mu tek tako oprostim sve što mi je
uradio. Pazi, mene jeste pogodilo njegovo neverstvo, ali njegove
laži su bile ono što me je najviše pogodilo. Mrzim kada me ljudi
lažu, pogotovo oko tako krupnih stvari i to još kada me lažu oni koji
bi trebalo da su mi najbliže. A čini se da je on bio spreman da me
laže još ko zna koliko. Na žalost, znam da su klinci prošli težak
period, ali trudila sam se da im sve maksimalno olakšam. Mislim da

- 21 -
je to sad sve daleko iza njih i da je sada sve u redu. Ponekad se
pitam zašto nam život nameće toliko problema, zašto moramo
stalno da se borimo protiv života?
- Polako, draga moja. Samo mrtvi se smiruju. Kaže
španska poslovica. Jedan japanski pisac je rakao: Životne događaje
čovek mora prihvatiti onako kako dolaze i pošteno se uhvatiti u
koštac sa njima, bez ikakve sumnje i kolebanja. Možda nema kraja
tom sudaranju sa neizvesnostima života i raščišćavanju nedoumica
koje nas vezuju. Ali pravi čovekov život i jeste u tome što se mora
truditi da do smrti rešava u svojoj svesti sva ta kolebanja i
protivurečnosti koja ga sputavaju. Kapiraš? Ta borba i čini život
životom. Da nema toga, živeli bismo svoje živote tek tako, bez
volje, sve bi bilo kao da gledaš neki tupavi film, čisto da prođe
vreme. Naravno, i ja sam se milion puta pitao zašto je život takav,
ali sam uvek shvatao da ne može biti drugačije. Nema čoveka koji
nema bar neki problem. Čak i oni koji izgledaju kao najsrećniji ljudi
na svetu, nisu uvek tako srećni kao što se čini.
- Ma, Nikola, ti si potpuno u pravu i sve je to meni jasno
samo, ponekad, suočena s besmislom mnogih stvari, kao i svi,
postavljam sebi takva pitanja. I eto, više od godinu dana sam
razvedena i živim sama sa decom.
- Uspevaš li?
- To je prvih meseci bio pravi pakao, sve što su do tada
radila dva roditelja, morala sam ja sama. Iako sam bila u Švedskoj,
nije mi bilo lako da se nosim sa tim dodatnim pritiskom. Nekako
sam sve to pregurala i sad je sve… pa, prilično normalno. Tu su mi
se našli i moji, nije stvar toliko u meni, koliko u unucima… A
pomogli su mi i Ivan i Jelena. Naravno, Dejan mi je pomogao da
deci sve olakšamo. Na kraju krajeva, ako smo se razveli, ne znači
da ne možemo ostati, ako ne prijatelji a ono bar u dobrim
odnosima. Stvarno bi bilo glupo da se mi sad nešto prepucavamo

- 22 -
jer bi to donelo više štete nego koristi. Tako bi mi, a i deca, samo
još više patili, a za tim nema nikakve potrebe.
- Naravno, drago mi je da je napokon sve iza tebe i da
si sada u mirnijem periodu.
- Jesam, ali sada dolazim do jednog zanimljivog dela
priče. Ne znam da li znaš da sam specijalizovala trudnoću i
plodnost, odnosno neplodnost muškaraca i žena. Znaš i sam da je
to jedan od ogromnih problema modernog sveta, pa imam dosta
posla. Pošto radim u jednoj od najboljih svetskih ustanova, stekla
sam odličnu praksu i mogu bez lažne skromnosti reći da moje ime
dosta znači u toj oblasti svetske medicine.
- Nisam ni sumnjao da ćeš postati svetski poznat lekar i
stručnjak.
- Raspored zvezda... Zahvaljujući svemu, imam
pacijente iz celog sveta. Pre desetak dana sam imala pacijentkinju
iz tvog grada, iz Kana. Dok sam joj uzimala podatke i proučavala
njene nalaze, Marija me je pozvala telefonom. Normalno, pričale
smo na srpskom. Kad sam završila razgovor, gospođa me je pitala
da li sam možda iz Srbije, pošto joj se učinilo da pričam srpski. Baš
sam se začudila takvom pitanju i odgovorila potvrdno. Onda smo
počeli priču kako naših ima na sve strane i da ona poznaje neke
Srbe, a da je sa jednim u veoma dobrim odnosima. Ispostavilo se
da je taj tip došao u Kan pre nekih petnaestak godina. Kada je
videla da me priča zanima, ona se sve više zapričavala. Kako je
priča odmicala, sve sam te više prepoznavala i na kraju sam bila
sigurna da sam te našla. Preko nje sam saznala dosta o tebi i činilo
se da si prilično ostao isti, ali morala sam da proverim. Čim se
vratila u Kan poslala mi je tvoju adresu i telefon.
- Izvini, nije li to možda jedan niža, malo punija
gospođa od nekih blizu pedeset godina. Drži se jako dobro i bogato i
niko joj ne bi dao više od trideset, a uz sve to se zove Žilijet?

- 23 -
 - Da, to je ona. Nisam htela da je spominjem, nije u
redu. Kako si znao da je ona?
- Postoji samo jedna osoba u Kanu koja zna skoro sve o
svakom. Oduvek ju je kopkao moj život pre Francuske, ali nije
saznala ništa mnogo. To je gospođa starog kova, plemenitog
porekla, sa odličnom finansijskom potporom. Prilično ju dobro
poznajem, jer navraćam kod nje sa vremena na vreme, a i dosta mi
je pomogla da se uklopim kad sam stigao u Kan. Izuzev što je
tračara i prilično jezičava, ona je jedna divna žena i stvarno bih
voleo kada bi ona mogla da ima dece, pošto je sama. Ima li nekih
šansi?
- To što sada pričamo već zadire u intimu pacijenta i
odnos lekar-pacijent.
- Ovo sam ja, meni možeš da kažeš sve i da znaš da to
niko neće saznati.
- Vidiš, ona bi htela da ima dete sa čovekom svog
života, ali on je mrtav već godinama.
- To je sigurno Filip. Tražila je čoveka svog života
godinama i našla ga tek sa nekih četrdeset godina. Međutim,
nedugo posle toga on je stradao u saobraćajnoj nesreći. Šta sad
hoće od tebe? Da prizoveš njegov duh da bi sa njim zatrudnela, da
potvrdiš bezgrešno zažeće? Nisam znao da se baviš tim stvarima…
Oduvek sam želeo da upoznam Teslu, Tolkina, Cezara i još mnoge,
pa bi bilo lepo da ih pozoveš, čisto da malo popričamo.
- Mislim da bi bilo mnogo lakše da te tamo pošljem sa
kartom u jednom pravcu, pa vi onda lepo razmenjujte mišljenja.
- Što se odmah ljutiš? Kako je to zamislila?
- Ona želi da to bude maksimalno prirodno, zapravo
onoliko koliko je moguće. Znači ništa genetika i slično. Ona želi da
se njihove ćelije spoje u njoj ili u nekoj drugoj ženi koja bi bila
surogat majka. Filip je bio prilično oprezan, pa je pre nesreće

- 24 -
ostavio svoj reproduktivni materijal u banci sperme. Pokušavala je i
pokušavala, obišla razne bolnice, ali ništa.
- I možeš li ikako da joj pomogneš?
- Ne, nema šanse. Pre nekoliko godina i možda, ali sada
ona već ima suviše godina, a osim toga spermatozoidi su
malobrojni, a uz to imaju još nekih mana. Tako da od celog posla
nema ništa. Prihvatila je to prilično hrabro.
- Baš šteta, žao mi je zbog nje.

- I tako si ti uspela da me nađeš posle petnaest godina…

- Da, petnaest dugih godina. Već kada sam izgubila
svaku nadu, našla sam te skroz slučajno. Kao što znaš, došla sam
sama, bez ičijeg znanja. Nisam znala kako će proći ovaj naš susret.
- Dobro. I šta si našla? Ovo ti pitanje postavljam drugi
put danas, da li ti se sviđa ono što si našla?
- Prijatno si me iznenadio. Našla sam pravog tebe.
Godine su ti naravno, dale pečat ozbiljnosti i zrelosti i to ti fino stoji.
Ti si kao vino, što si stariji, to si bolji. Malo mi je krivo što te nisam
posetila sa Ivanom i Jelenom, ali za to ima vremena, a i drago mi je
što sam ja bila prva.
- Možeš da zamisliš koliko mi znači to što sam te video
nakon svih ovih godina, to je sve prosto predivno i van granica
poimanja. Ovaj sam trenutak čekao svesno ili podsvesno sve
vreme, samo nisam bio spreman ili sam tako mislio. Sigurno sam
ispao glup u društvu, što se nisam javljao i što sam možda sve
ovako uradio, ali to se činilo kao dobra ideja. I čak je donelo neke
dobre stvari, decu, recimo. Sad mi je srce ponovo na mestu, tako
da mogu opet da nestanem.
- Da se nisi usudio da mi to uradiš, da me napustiš, sad
bih te našla, pa makar ispod kamena, a onda bih ti kosti polomila
zbog tako glupih ideja.
- 25 -
 - Kasno je da se nestaje. Tada sam bio klinac bez ikoga,
sad nije tako. A ja tebe nikad nisam ni napustio?
- Je li? A kako ovo zoveš?
- Dobro, jesam fizički, ali duhovno… Svakog trenutka mi
smo bili jedno pored drugog, bili mi toga svesni ili ne, priznavali to
ili ne. mi ne možemo da ostavimo jedno drugo, pošto se suviše
prožimamo. Dovoljan je dokaz i ovaj naš susret. Posle petnaest
godina bez kontkata , mi pričamo kao da smo se videli pre petnaest
minuta. To što mi imamo, to je neuništivo i to će trajati večno, bili
mi zajedno ili ne. moramo biti srećni zbog onoga što imamo. Pošto
mnogi to nemaju.
- Potpuno si u pravu. Iako nismo bili ni dva minuta u
vezi, mi smo stvorili nešto što svi traže kroz svoje veze.
- Možda je i bolje što nismo bili u vezi…
- Možda…
- A možda i nije…
- Možda…

- Hajde Tanja, da obučemo nešto svečanije, pa da

odgledamo Tarantina, a posle možemo i u provod, kao nekad kada
samo bili mladi i bezbrižni klinci.
- Naravno, to ne bih propustila ni za šta na svetu.

- 26 -
 U knjizi su korišćeni delovi pesama:

Wonderful life – Black

Put večno ide – „Gospodar prstenova” Dž. R. R. Tolkin
Jedina – E. T.
Moja je pjesma lagana – Parni valjak
Ljubi se istok i zapad – Plavi orkestar
Te noći kad umrem, kada odem, kad me ne bude – Bijelo
dugme
Ima li nade za nas – Dražen Zečić

Autor se zahvaljuje tvorcima ovih poetskih dela, koji su svako

na svoj način ulepšali svet.

Naslovnica:
Pok_rie
https://pixabay.com/en/jetty-sunrise-landscape-1637373/

Moram da pomenem i Tanju Solunac koja je imala živaca da

ispravlja moje pravopisne greške. Za sve pravopisne i ostale greške,
koje su preostale, kriv sam isključivo ja.
Naravno, ovo delo nikada ne bi bilo završeno da nije bilo
beskrajne podrške mojih najbližih.
Još jednom, hvala vam svima.

- 27 -
 O meni:

Rođen sam 70 i neke u Zagrebu. Živim u Beogradu, gde se

bavim, pisanjem za decu i odrasle i mnogim drugim stvarima, koje
život čine…

Moj blog:
https://shonery.wordpress.com

email:
popovic_neso@hotmail.com

28