10

Sećanje je ipak čudna stvar. Kad sam tamo bio zapravo, na pejzaž maltene i nisam obraćao
pažnju. Niti sam mislio da je posebno upečatljiv, niti mi je padalo na pamet da bih osamnaest
godina kasnije mogao da ga se sećam do u tančine. Istini za volju, u tim danima nisam mnogo
mario za pejzaže. Razmišljao sam o sebi, mislio na prelepu devojku koja je šetala pored mene, na
naš odnos i opet na sebe samog. Bilo je to razdoblje u kome se svaki prizor, svaki osećaj i svaka
misao vraćala meni samom, kao bumerang. Povrh svega, bio sam zaljubljen a ta ljubav me je
odnela na jedno strahovito zamršeno mesto. Nije mi bilo do toga da pažnju poklanjam krajoliku
oko sebe.

Gde li smo nestali, pitao sam se. Kako je to moglo da se desi? Kud li je otišlo sve ono što je
izgledalo tako važno – i ona i ja kakav sam bio i moj svet. Tačno je, nisam u stanju da se odmah
setim njenog lika. Sve što ima je pozadina, bez ljudi na njoj.

I kada počnu da se nižu ti prizori, prirodno, odjednom ispliva i njeno lice. Najpre je to njen profil,
valjda zato što smo Naoko i ja večito hodali jedno pored drugog. Zbog toga ga se uvek prvo
setim. Potom se ona uvek okrene ka meni, nasmeši se, blago nakrivi glavu, počne da govori i
zagleda se u moje oči kao da traži neku ribicu koja je umakla negde na dnu bistrog izvora.

12

A zatim se u mojoj glavi, poput neke simbolične scene iz filma, iznova javlja samo taj pejzaž,
samo taj prizor poljane jednog oktobra, koji me uporno šutira u jedan deo mozga. Hej, probudi
se, još si tu. Probudi se isaznaj zašto si još tu. To me ne boli. Uopšte me ne boli, taj šut samo
odzvanja. A i to odzvanjanje verovatno će jednog dana uminuti. Baš kao što je na kraju nestalo i
sve ostalo. Ipak, u Lufthanzinom avionu na hamburškom aerodromu udarci u mojoj glavi trajali su
duže i bili jači nego ikad. Budi se, shvati. Zato ovo i pišem, jer sam od onih ljudi koji nisu u stanju
potpunosti da shvate stvari ako ih ne zapišu.

23

U mojoj sobi nije bilo čak ni slike neke starlete. Umesto toga visio je poster amsterdamskog
kanala. Kad sam zalepio neku duplericu, on ju je skinuo, rekavši: “Znaš, Vatanabe, m-m-eni se ne
sviđaju ovakve stvari“, i vratio je poster Amsterdama. A pošto ni meni nije bilo posebno stalo do
golišavih slika, nisam se bunio. Ko god bi od mojih drugara svratio kod mene u sobu, pogledao bi
u poster i rekao “Šta ti je ovo?“ „Esesovac voli da gleda u taj poster kada drka“, rekao bih ja.
Govorio sam to u šali, ali svi su me ozbiljno shvatali i poverovali u to. A pošto su svi toliko čvrsto
verovali, počeo sam i sam da pomišljam da je to istina.

61

I kada je svitac nestao, dugo se u meni zadržao trag njegove svetlosti. Te slabašne, blede
svetlosti, koja je lebdela dugo, dugo u gustoj tami mojih zatvorenih očiju, poput neke izgubljene
duše.

U toj tami, mnogo puta sam pružao ruke. Moji prsti nisu dodirivali ništa. Ta slabašna svetlost
uvek je bila tačno izvan mog domašaja.
66

„Hej, pa tebi je pre letnjeg raspusta kosa bila dovde“, pokazao sam rukom na mesto desetak
centimetara ispod ramena.

„Jeste. Letos sam stavila mini-val, ali je bio potpuno užasan. Ozbiljno mi je došlo da se ubijem.
Stvarno je bio grozan. Izgledala sam kao utopljenik s algama na glavi. A kad sam već bila
spremna da umrem, iz očaja sam se olindrala. Doduše, svežina mi prija“, rekla je i rukom prošla
kroz četiri-pet centimetara dugu kosu. A onda mi se nasmešila.

„Ma uopšte ti nije loša frizura“, rekao sam nastavljajući da jedem svoj omlet. „Okreni se da te
vidim iz profila.“

Okrenula se na stranu i zadržala tu pozu jdno pet sekundi.

„Da, odlično ti pristaje. Imaš baš lep oblik glave. I uši su ti lepe“, rekao sam.

„Zašto nosiš tako tamne naočare?“ pitao sam.

„Otkad sam se tako naprasno ošišala, osećam se potpuno nezaštićeno. Kao da me je neko golu
gurnuo u gomilu ljudi, uopšrte ne mogu da se opustim. Zato ih i nosim.“

74

Dok je onaj visoki delio pamflete, student okrugog lica se popeo na podijum i držao govor. Na
pamfletima su bile ispisane kratke, pojedinostavljene parole: „Rasturimo nepoštene izbore za
rektora“, „Udružimo snage u obnovi generalnog štrajka univerziteta“, „Zadajmo razoran udarac
imperijalističkom industrijsko-univerzitetskom kompleksu“. Stavovi su im bili dostojni poštovanja,
i nisam imao primedaba na njihov sadržaj, ali su bili neubedljivo sročeni. Niti su bili uverljivi, niti
su imali snagu da ikoga pridobiju. Tako je bilo i sa govorom onog niskog – nije šija nego vrat. Ista
pesma, samo druge reči. Ovoj družini pravi neprijatelj nije državna moć nego nedostatak mašte,
pomislio sam.

80

„Je li, šta misliš da je najveća prednost bogatstva?“

„Nemam pojma.“

„To što možeš da kažeš da nemaš para. Kad ja naprimer kažem nekoj drugarici iz razreda: 'Hajde
da idemo negde', ona samo kaže: 'Ne mogu, nemam para'. Da je situacija obrnuta, ja to nikada
ne bih mogla da kažem. Kad bih ja rekla: ' Nemam para', to bi značilo da ih stvarno nemam. Baš
jadno. To ti je isto kao kad lepa devojka kaže ' Danas užasno izgledam, ne mogu iz kuće'. Kad to
kaže neki gabor samo joj se smeju. Za mene je to takav svet. Šest godina, sve do prošle“.

96

„Misliš da te nisu dovoljno voleli?“

Nakrivila je glavu i pogledala u mene. A onda klimnula glavom. „Negde između ‘nedovoljno’ i
‘nisu uopšte’. Oduvek sam bila gladna ljubavi. Makar samo jednom u životu, htela bih da upijem
svu ljubav ovog sveta. Toliko ljubavi da mogu da kažem: ‘ Sad mi je dosta, hvala, sita sam.’
Samo jedan jedini put. A njih dvoje mi je nikad nisu dali. Kad god sam im se umiljavala da nešto
dobijem, gurali su me od sebe i grdili: ‘Ne može, to je skupo’. Zato sam smislila da sama nađem
nekog ko će me voleti stoprocentno svakog dana u godini. Bila sam u petom ili šestom razredu
osnovne kad sam to odlučila.“

„Zadivljujuće!“ rekao sam. „Je l’ urodilo plodom?“

„Možda sam se previše načekala, pa sad tražim potpuno savršenstvo. Zato i jeste teško.”

„Savršenu ljubav?”

„Ne to. Toliko čak ni ja ne zahtevam. Ono što ja tražim je običan sebičluk. Savršeni sebičluk.
Recimo, sad ti kažem: ‘ Jede mi se kolač od jagoda’, a ti ostaviš sve i istog trena otrčiš da mi ga
kupiš. Onda se vratiš sav zadihan, na kolenima da mi ga pružiš i kažeš : ‘ Midori, evo izvoli kolač
od jagoda’ , a ja na to: ‘ Hm. Sad mi se više ne jede’, i zafrljačim ga kroz prozor. To je ono što ja
tražim. ” 

„Ne bih rekao da to s ljubavlju ima ikakve veze.”, rekao sam pomalo zatečeno.

„Ma, ima. Samo ti ne znaš.”, rekla je Midori. „Ima trenutaka kada su takve stvari devojkama
veoma važne.”

„Da bacaju kolač od jagoda kroz prozor?”

„Tako je. Želim da mi moj muškarac kaže: ‘ Razumem, Midori. Ja sa kriv. Trebalo je da
pretpostavim da ti se kolač od jagoda sad više neće jesti. Baš sam bistar i pažljiv – kao magareća
balega. U znak izvinjenja idem da ti kupim nešto drugo. Šta bi volela? Možda mus od čokolade ili
čizkejk?’ ” 

„I onda?” 

„I onda mu pružim svu ljubav za ono što mi daje. ” 

108

Igram tenis i košarku. Košarkaški timovi su mešoviti sačinjeni od pacijenata (mrzim tu reč, ali
nemam drugog izbora) i zaposlenih. Ali u žaru igre, više ne mogu da razlučim ko je pacijent a ko
zaposleni. Baš je to čudno. Zvučaće čudno, ali dok igramo, svako ponaosob, izgleda podjednako
uvrnuto.

Kad sam to jednog dana rekla lekaru koji je zadužen za mene, rekao mi je da je moj osećaj u
izvesnom smislu ispravan i da mi nismo ovde zbog toga da ispravimo tu izvitoperenost, već zato
da se na nju naviknemo. Da se jedan od naših problema sastoji od toga što nismo u stanju da tu
svoju uvrnutost priznamo i prihvatimo. I kao što svaki čovek ima samo sebi svojstven hod, tako
ima i samo sebi svojstvene načine na koje oseća, razmišlja i gleda na stvari, i da ne samo da se
to ne može ispraviti samim tim što se to shvata, nego i neminovno poremeti.

123
Reikine bore uz rubove očiju postale su izraženije dok me je neko vreme gledala u lice. "Znaš, ti
baš čudno govoriš", rekla je. "Nije valjda da oponašaš onog momka iz Lovca u raži'? "

"Ni slučajno!" rekao sam kroz smeh.

Smejala se i Reiko ne vadeći cigaretu iz usta. "Ali, ti si dobar čovek. Dovoljno je da nekog
pogledam i odmah to znam. Za ovih sedam godina dočekala sam i ispratila mnoge ljude.
Razlikujem ljude koji se lako otvaraju i one koji se ne otvaraju uopšte. Ti si od onih koji se lako
otvaraju. Tačnije rečeno, od onih koji se lako otvaraju ako to žele."

139

„Da li se Naoko ovo često ponavlja?“ pitao sam.

„Pa, ponekad“, rekla je Reiko, ovog puta zagledajući levu ruku. „Ponekad dospe u to stanje.
Uznemiri se, pa se rasplače. Ali, to je u redu, jer ispoljava svoja osećanja. Strašno je kad osećanja
ne izlaze na površinu. Tako se zadržavaju unutra i postepeno se ščvrsnu. A kad se šćvrsnu,
počnu da odumiru. Tad nastaje užas.“

159

Dugo sam ostao nepomičan u krevetu, dok mi nije palo napamet da ustanem. Sa poda sam
podigao svoj ručni sat koji je tu pao i uperio ga ka mesečini. Bilo je 3.40 ujutru. U kuhinji sam
popio nekoliko čaša vode i ponovo se ispružio u krevet, ali mi san nije dolazio na oči sve dok nije
razdanilo i dok sunčevi zraci nisu prodrli u svaki ugao sobe, rastopivši i poslednji tračak blede
svetlosti. Bio sam negde na rubu sna kada je Reiko došla, pljesnula me po obrazu uzvikujući:
“Jutro! Jutro! »

168

„Nema veze. Mislim da je dobro da što više osećanja izađe na površinu, i tvojih i mojih. A ako
poželiš da ti pred nekim naviru ta osećanja, hajde da to budem ja. Tako ćemo se ti i ja mnogo
bolje razumeti.“

„A kad me budeš razumeo, šta onda?“

„Ti izgleda ne shvataš“, rekao sam. „Nije stvar u tome šta će onda biti. Na ovom svetu postoje
ljudi koji vole da čitaju red vožnje i samo to rade po ceo dan. Ima opet i onih što prave metar
dugačke brodove od palidrvaca. Šta je tu onda čudno ako na svetu postoji jedan čovek koji
pokušava da te razume?“

„Onako iz hobija?“ rekla je Naoko šaljivo.

„Moglo bi se i tako reći. To normalni ljudi obično nazivaju naklonošću ili ljubavlju, ali možeš to da
zoveš i hobijem ako hoćeš.“

169
„A zbog čega voliš samo takve ljude?“ upitala je Naoko. „Svi smo mi uvrnuti, izvitopereni, ne
umemo da plivamo nego se davimo. I ja, i Kizuki, i Reiko – svi mi. Zašto ne voliš normalnije
ljude?“

„Zato što ja ne mogu tako da razmišljam“, odgovorio sam promislivši malo. „Uopšte ne mislim da
ste ti, Kizuki i Reiko uvrnuti. Oni za koje ja mislim da su uvrnuti šetaju napolju slobodno.“

„Ali mi jesmo uvrnuti. Ja to znam“, rekla je Naoko.

180

Ima takvih ljudi na ovom svetu. Obdarenih divnim talentom, koji ne ulažu trud da ga oblikuju i
završe tako što ga rasture u paramparčad. Upoznala sam više takvih. Isprva misliš da su
fenomenalni. Recimo, ima ljudi koji su u stanju da na jedan pogled u note iz mesta odsviraju
neku strahovito složenu kompoziciju. I to veoma dobro. Potpuno te obore s nogu. Toliko da
pomisliš da im uopšte nisi ni prineti. Ali tu je kraj. Oni ne mogu dalje od toga. Zašto je to tako?
Zato što se ne trude da idu dalje. Zato što nemaju usađenu disciplinu da se trude. Razmaženi su.
Imaju dovoljno talenta da postanu dobri u tome čak ako i ne ulažu trud odmalena, i svi im govore
da su fantastični, pa pomisle da je glupo truditi se. Upola brže uvežbaju kompoziciju za koju
drugima treba tri nedelje, pa i profesor pomisli da oni to mogu i dozvoli im da pređu na sledeću. I
tu onda uvežbaju upola brže, i pređu na sledeću. I ne znajući kako to izgleda kad te neko muštra,
preskoče element ključan za izgradnju ličnosti. To je tragedija. I sama sam imala prilično takvih
sklonosti, ali pošto je moj profesor srećom bio veoma strog, držao ih je pod budnim okom.

210-210

„Jednom je trebalo da se pojavimo na političkom skupu kasno uveče, pa su nam rekli da svaka
devojka napravi i donese po dvadeset pirinčanih smotuljaka za zakusku. Mrtva sam ozbiljna!
Kakva je to samo polna diskriminacija! Ali, pošto uvek dižem prašinu, ovog puta nisam ništa rekla
i uredno sam napravila dvadeset komada – lepo stavila unutra ukiseljene suve šljive i smotala ih
u sušene alge. Šta misliš, šta su posle rekli? 'Kobajaši je unutra stavila samo suve šljive, i nije
donela nikakav prilog uz to.' Druge devojke su unutra stavljale losos ili ikru bakalara, i služile ih
uz komade rolovanog omleta. Bilo mi je toliko apsurdno da sam zanemela. Šta tim
revolucionarima i sličnima pada na pamet da dižu dreku oko svakog detalja večernje zakuske?
Oni bi nešto bolje od suvih šljiva i algi? Nek se malo sete dece u Indiji.“

Smejao sam se. „I šta si uradila s tim klubom?“

„U junu sam ga napustila. Bila sam se previše iznervirala“, rekla je Midori. „Ali na ovom fakultetu
skoro su svi prevaranti. Svi žive u strahu da ih ne prozru da o nečemu nešto ne znaju. Pa svi
čitaju iste knjige, svi se gađaju istim izrazima, sve ih u srce dira kad slušaju Džona Koltrejna i svi
gledaju Pazolinijeve filmove. Jel to revolucija?“

„Pa, ne znam. Ne mogu ništa da kažem; pravu revoluciju nikad nisam video.“

„Ako je to revolucija, onda je ja neću. Mene će sigurno streljati zato što pirinčanim smotuljcima
nisam dodala ništa osim suvih šljiva i algi. A i tebe će garantovano da streljaju. Pošto dobro
razumeš konjuktiv.“

„Može biti“, rekao sam.

234
„Sačekaj malo, sad će ovo da se završi“, rekao je Nagasava vežbajući izgovor španskog.S ȃm sam
skuvao vodu, ubacio kesicu i popio čaj. Neka Španjolka je na TV iščitavala primere rečenica. „Ovo
je najgore nevreme do sada. Bujica je odnela nekoliko mostova u Barseloni.“ Nagasava je i sam
izgovarao rečenice čitajući ih, pa reče: „Kakvi glupi primeri! Stvarno, samo ovakve primere daju
u lekcijama stranih jezika.“

236

„Zar nemaš nikakvih strahova u životu?“ pitao sam ga.

„Čekaj, nisam baš tolika budala“, rekao je Nagasava. „Naravno da i ja imam neke strahove. To se
valjda podrazumeva. Samo ih ne uzimam kao pretpostavku. Ulažem sto posto svoje energije i
idem dokle god mogu. Uzimam ono što želim, a ono što ne želim i ne uzimam. Tako živim. Tek
ako vidim da ne ide, sve ponovo razmotrim. Ako stvari postaviš obrnuto, upravo je nepravedno
društvo ono u kome možeš da iskažeš svoje sposobnosti.“

„Takvo razmišljanje mi deluje egocentrično“, rekao sam.

„Ali, ja ne gledam u nebo čekajući da mi zrelo voće padne u krilo. Na svoj način, ja se veoma
trudim. Deset puta više nego ti.“

„Verovatno je tako“, priznao sam.

„Zbog toga ponekad, kad pogledam svet oko sebe, stvarno mi pripadne muka. Pitam se što li se
svi ti ljudi nimalo ne trude. Ništa ne rade, samo jadikuju.“

Zaprepašćeno sam gledao u Nagasavu. „Sa sopstvenog stanovišta stekao sam utisak da se ljudi
na ovom svetu prilično satiru od rada. Ili je moje viđenje pogrešno?“

„To nije trud, to je puki rad“, rekao je Nagasava jednostavno. „Ne govorim ti ja o takvom trudu.
Po meni, trud treba da bude mnogo aktivniji, mnogo usmereniji.“

273

Godina 1969. mene podseća na močvaru iz koje nemaš kud. Na duboki teški mulj, toliko lepljiv
da mi se čini da će mi skinuti cipelu kad god koraknem. S teškom mukom sam išao kroz taj mulj.
Ne mogavši da vidim ništa ispred, i iza sebe. Samo tu mračnu močvaru, koja se proteže
unedogled.

Čak je i vreme posrtalo u skladu s mojim nesigurnim korakom. Dok su svi oko mene već otišli
daleko napred, moje vreme i ja smo se tromo vukli kroz močvaru. U svetu oko mene na pomolu
su bile krupne promene. Umro je Džon Koltrejn, umrli su i mnogi drugi. Ljudi su pozivali na
revoluciju i delovalo je kao da je ona tu, odmah iza ugla. Međutim, ti događaji su ipak bili tek
kulise, pejzaži bez motiva i smisla. Dan za danom provodio sam ne podižući pogled. Sve što sam
pred očima video bila je nepregledna močvara. Spuštao sam desnu nogu, podizao levu, pa opet
spuštao levu i podizao desnu nogu. Niti sam znao gde sam niti idem li u dobrom pravcu. Samo
sam išao nogu pred nogu, znajući da nekud moram.

249

„Je li, Vatanabe, šta misliš o meni i Nagasavi? “

„Šta mislim? O čemu tačno? “

„O tome šta bi ja trebalo da radim ubuduće. “

„Nema svrhe da ti bilo šta govorim, zar ne? “ rekao sam pijući dobro ohlađeno pivo.

„ Nema veze. Slobodno mi reci šta god misliš. “

„Das am na tvom mestu, ja bih se od onakvog čoveka rastao. Našao bih nekog ko razmišlja malo
normalnije I živeo srećno. Ma kako pozitivno gledala na to, s njim nikad nećeš moći da budeš
srećna. On nije čovek koji u životu nastoji da ostvari sreću ili da je podari nekom drugom. Ako
ostaneš s njim, živci će ti popustiti. Lično mislim da je pravo čudo što se već cele tri godine
zabavljaš s njim. Svakako, on mi je drag na izvestan način, zanimljiv i mnogo je toga kod njega
čemu se divim. Poseduje sposobnosti i čvrstinu kojima moje nisu ni prineti. Ali, znaš, njegov
način razmišljanja I način života nisu u redu. Ponekad, dok razgovaram s njim, osetim kao da se
stalno vrtim u začaranom krugu. U tom istom proscesu, on napreduje krupnim koracima, a ja se
neprestano vrtim ukrug. Osetim se užasnop prazno. Ukratko, naši sistemi kao takvi se razlikuju.
Shvataš li šta hoću da kažem? “

278

„Samo sam se šalio,“ rekao je Nagasava. „E, pa sa srećom. Čini mi se da ti se svašta sprema, ali
ti si propisno tvrdoglav, nešto ćeš već smisliti. Jedno bih ti savetovao, ako mogu.“

„Možeš.“

„Nemoj nikad da se sažaljevaš“, rekao je. „To rade samo kreteni.“

„Zapamtiću to“, rekao sam. Onda smo se rukovali i rastali.

On je pošao u novi svet, a ja nazad u svoju močvaru.

285

Ušao sam u kuću i navukao zavese, ali je i njena unutrašnjost bila ispunjena tim mirisom proleća.
Preplavio je čitavu zemljinu površinu. Sada, međutim, taj me je miris podsećao samo na trulež. U
toj sobi s navučenim zavesama, osetio sam strahovit prezir prema tom proleću. Prezirao sam ono
što mi je to proleće donelo, i stravičan bol koji je izazvalo u dnu moga bića. Bilo je to prvi put u
mom životu da sam osećao toliko snažan prezir prema nečemu.

287
Hej, Kizuki, pomislih. Za razliku od tebe, odlučio sam da živim. Daživim najbolje što
umemSiguran sam da ti je bilo teško, ali teško je i meni. Stvarno jeste. I to zato ti što si ti ostavio
Naoko i ubio se. Ali jaje nikad neću odbaciti. Zato što je volim i zato što sam jači od nje. A biću i
jači nego sad. I sazreću. Biću odrastao čovek. Jer, to je ono što moram da učinim. Do sada sam
mislio da bih voleo, kada bi to bilo moguće, da zauvek imam sedamnaest ili osamnaest godina.
Ali više ne. Više nisam pubertetlija. Osećam odgovornost. Znaš, Kizuki, ja više nisam onaj koji
sam bio kad smo se družili. Sad imam dvadeset godina. I moram da plaćam danak jer nastavljam
da živim.

290
„Ali ne deluješ baš oduševljen“, rekla je Midori.
„Iako je proleće“, rekoh.
„I iako nosiš lep džemper koji ti je ona isplela.“
Zapanjen, bacih pogled na svoj tamnoljubičasti džemper.
„Otkud znaš?“
„Stvarno si potpuno iskren. Ma, lupila sam, naravno!“ rekla je Midori iznenađeno. „Ali si klonuo
duhom, je l’ da?“
„Trudim se da se priberem.“
„Samo pomisli da je život kao bombonjera.“
Nekoliko puta sam zatresao glavom i pogledao u Midori.
„Može biti da sam glup, ali povremeno uopšte ne razumem o čemu pričaš.“
„Bombonjera je puna raznih bombona, i onih koje voliš i onih koje ne voliš, je l’ tako? Ako prvo
pojedeš sve one koje voliš, ostaju ti samo one koje ne voliš. Uvek na to pomislim kad mi je
teško. Kažem sebi: ’Ako ovo sad uradim, posle će mi biti lakše’. Život je kao bombonjera.“
„Mala mudrost, nema šta.“
„Ali to je stvarno tako. Naučila sam to iz iskustva“, rekla je Midori.

304

„Pričaj mi o sebi“, rekla je Midori.

„Šta o meni?“
„Da vidimo.. Šta ne voliš?“
„Piletinu i polne bolesti i frizere koji ne zaklapaju usta.“
„I šta još?“
„Samotne aprilske noći i telefonske aparate s čipkanom navlakom.“
„I šta još?“
Zatresao sam glavom. „Ne mogu da se setim ničega posebnog.“
„Moj dečko – to jest, moj bivši dečko – mrzeo je mnoge stvari. To što nosim užasno kratke suknje,
što pušim što se odmah napijem, što govorim prostote, što ogovaram njegove prijatelje... Pa ako
postoji takvo nešto što ne voliš kod mene, slobodno mi reci. Promeniću sve što mogu da
promenim.“
„Nemam šta da ti kažem“, rekao sam odmahnuvši glavom, pošto sam mao razmislio. „Nema
ničeg.“
„Stvarno?“
„Sviđa mi se šta god obučeš, sviđa mi se i šta radiš, i šta misliš, i kako hodaš, i kakva si kad se
napiješ. Sve.“
„Stvarno ti se sviđam ovakva kakva sam?“
„Ne znam šta bi trebalo da promeniš, pa znači – da, sviđaš mi se takva kakva si.“

308
Problem je počivao u činjenici da Naoko nisam mogao da objasnim taj razvoj situacije. Možda u
neko drugo vreme, ali u stanju u kome se Naoko sada nalazila, nikako ne bih mogao da joj kažem
das am zavoleo neku drugu deovjku. Činjenica je i da sam voleo i Naoko. Iako je ta lubav bila
iskrivljena u neki čudnovat oblik, ja sam nesumnjivo Naoko voleo i u sebi sam čuvao ogromno
netaknuto mesto za nju.
310
Lično, imam osećaj da je Midori veoma fina devojka. Iz tvog pisma se jasno vidi da te i Naoko
istovremeno privlači. To nije ništa pogrešno. To je veoma česta pojava na ovom velikom svetu.
Isto je kao kad po divnom danu isploviš čamcem na prelepo jezero, pa ti i nebo i jezero budu
istovremeno lepi. Zato prestani da očajavaš zbog toga. Kad ih pustiš, stvari same teku u pravcu u
kom treba da teku. Ti možeš dati sve od sebe, ali kad za to dođe trenutak desiće se da neko
bude povređen. To je život. Sad ću zvučati kao da pametujem, ali vreme je da i ti naučiš tako da
živiš. Ponekad se previše trudiš da život prilagodiš svom načinu postupanja sa stvarima. Ako
nećeš da završiš u duševnoj bolnici, širom otvori svoje srce i prepusti se životnoj matici. Čak i ja,
ovako bespomoćna i nesavršena žena, ponekad pomislim koliko je život lep. To je živa istina!
Zato treba da budeš još mnogo, mnogo srećniji. Potrudi se da budeš srećan.
Meni je, naravno, žao što ti i Naoko niste uspeli da dočekate srećan kraj. Ali, ko uopšte zna šta bi
bilo najbolje? Zato nemoj da te iko sputava u tome da budeš srećan, zgrabi svoju priliku i to
ostvari. Iz mog iskustva, takve se prilike pružaju samo dva do tri puta u životu, i celoga života
ćeš žaliti ako ih propustiš.

314
Jednu stvar sam naučio iz Kizukijeve smrti i to smrti, i to sam kao nešto sasvim jasno nosio, ili
barem verovao da nosim u sebi a to je bilo ovo :
“Smrt postoji ne kao suprotnost života, već kao njegov deo.”
To je nesumnjiva istina. živeći svoj život, mi gajimo smrt. To je, međutim, bio samo jedan deo
istine koju je trebalo spoznati. A Naokina smrt naučila me je ovome: nikakva istina ne može da
izleči tugu zbog gubitka voljene osobe. Nikakva istina, nikakva iskrenost, nikakva snaga ni
dobrota tu tugu ne može da zaleči. Jedino to možemo jeste da je prevaziđemo učeći nešto iz nje,
znajući da nam pri tom to smo naučili ničemu neće služiti kada nas tuga sledeći put ponovo
neočekivano sustigne.

317
Ponekad se osećam kao čuvar nekog muzeja. Praznog muzeja u kome nema posetilaca, i koji
čuvam zarad sebe samog.