Drugi skolski pismeni zadatak , radjen

8.12.2020.

Prica stare klupe Katarina Aleksandric I-1

Jednog zimskog jutra, na Kopaoniku odlucila sam da se

prosetam kraj obliznjeg parka I da sednem u jedan
zabaceniji kraj na jednu klupu na kojoj niko dugo nije
boravio.
Atmosfera oko mene bila je kao iz bajke,bilo je pusto,
mirno, sve prekriveno belim zimskim pokrivacem.Tek po
koja ptica je letela oko mene,svez zimski vazduh koji sam
udisala bio je veoma hladan.Bilo je veoma rano ujutru,tek
po koji prolaznik I deca koja uzurbano krecu u skolu,I tu
sam bila ja potpuno sama I usamljena izgubljena u svojim
mislima I razmisljanjima.Moje misli bile su ispreplitane
raznim secanjima iz detinjstva,koja su uglavnom bila
vezana za mog deku koji sada nije sa mnom.Prosli su mi
po glavi svi srecni pa I tuzni trenuci,sve njegove reci hvale
I podrske koje sam vremenom donekle izgubila.Tada sam
pustila I jednu suzu…zelela sam da ponovo cujem njegov
glas…da osetim njegov miris I da se ponovo nadjem u
njegovom zagrljaju I da mi on prica neke svoje izmisljene
price koje bih ja mogla neprestano slusati.Ali ta
razmisljanja bila su ubrzo prekinuta jednim milim glasom
koji nisam mogla da shvatim otkuda dolazi.Osvrtala sam
se oko sebe,tragajuci za glasom,ali oko mene nije bilo
nikoga sem malog psa lutalice.Pomislila sam da vec ludim
ili da izmisljam ali taj glas me je nastavio dozivati.Kada
sam se na svu svoju paznju I koncentraciju konacno
obratila shvatila sam da taj glas ne dolazi nigde drugde vec
od oronule klupice na kojoj sam vec dosta vremena
provela.Nisam mogla da verujem, ali klupa mi je sve
objasnila rekla je kako na ovu klupu retko ko seda I da sam
ja prva ovde, gledala sam je u cudu ali mi je sve razjasnila
rekavsi kako su bile razne glasine da je to neka ukleta
klupa pa su zato svi bili uplasena na nju da sednu.Ali rekla
je da nista od toga nije tacno I da je ona tu samo da
pomogne ljudima koji nemaju sa kime da popricaju u tom
momentu I da je ona takodje kao I ja veoma usamljena I
zeljna paznje I da nekome podeli svoju pricu.Zato sam bila
tu da je saslusam kao sto I jesam uradila, ispricala mi je
kroz sta je sve ona prolazila I kako su ljudi takvi I verovali
bi pre nekim obicnim glasinama nego se usudili da rese
neke svoje strahove I da ih prevazidju .Tada sam shvatila
koliko ne obracanje paznje na druge moze da zaboli I da
odbacivanje pojedinca iz grupe nikko nije dobro I da ma
koliko mi bili razliciti I drugaciji nikada ne treba suditi knjizi
po korici I uvek dati sansu ljudima I videti njihovu stranu
price…zanimljivo kako me je ovim naucila najobicnija
klupa.Kada sam ja nju saslusala dosao je red I na mene da
joj kazem sta me muci I ispricala sam joj sve oko
deke,koliko mi nedostaje I kako bih sve dala da mogu da
vartim vreme,a ona me je utesila I rekla kako je on sigurno
ponosan na mene sada I da me gleda sa visina odakle I
pripada I da treba da prestanem da zivim u secanjima i
umesto toga da budem srecna zbog toga sta sam sve do
sada izgradila I da iako on nije vise tu da ce uvek vecno
ziveti u mom srcu.To su bile reci koje sam dugo pamtila
koje su mi pomogle da izadjem iz svih svojih crnih misli I
veoma sam zahvalna na tome.Po rastanku sa klupicom
uputila mi je I konacne reci a to su bile da dok god sam jos
uvek ovde ,pre nego sto se ne vratim svojoj kuci, da
slobodno dodjem knjoj I da joj se obratim I da ce uvek biti
tu da me saslusa.Zaista sam duhovno bila ispunjena
srecom nakon naseg razgovora I pomogla mi je da
prebrodim neke stvari koje su dugo bile u mojoj glavi.Ovaj
glas I ovo klupino obracanje smatram kao jedan vid
pomoci I ruke podrske koji me je izbavio iz problema,to je
mnesto za cim sam dugo sama u sebi tragala,a to je bila ta
sigurnost I osecanje verovanja cak sam I to stekla u
medjuvremenu.Neverovatno je koliko necije malo nama
znaci mnogo I koliko zabravo sam ragovor moze totalno
nas zivot preokrenutina jednu skroz drugu stranu.
Iz mog iskustva mozete zakljuciti da je nekada bolje
otvoriti se drugima u odnosu na to da sve to drzimo u
sebi,jer pola ispricane, jeste pola puta ka resenju.