Moje misli i osećanja ovih dana

Desilo se.. Na neki način svet je stao. Pandemija virusa je zaustavila normalan tok
života, ali nas na taj način učinila još više živima. Okrenula nas je najbitnijim stvarima,
porodici i sebi samima, nikad jače nisam osećala svoje misli.
Vanredno stanje nas je zatvorilo unutar kuća, dok je većina negodovala, nisam mogla
da razumem zašto bi bilo ko svoj dom smatrao zatvorom. U svom ovom ludilu, kod
kuće se osećam najsigurnije. Plašila sam se kako će stvari teći ali okruženost
porodicom je smanjila neizvesnost. Osećaj straha je skoro u potpunosti zamenila
ljubav porodice. Svakojake misli su mi se vrzmale po glavi, od onih svakodnevnih,
uobičajenih, do onih baš najbitnijih kao na primer šta raditi posle završetka srednje
škole ali i kako je uzaludno planirati unapred kad ne znamo ni šta će se desiti za deset
sekundi. Zato su mi je više mašta dolazila u misli. Iako sam fizički bila kod kuće u
mislima sam i dalje šetala s društvom, vozila biciklu, išla kod babe i dede na selo,
prisećala se događaja iz škole.. Sa tim prisećanjem osetila bih tugu ali bi ona odmah
nestala kad pomislim kako će ponovno okupljanje da izgleda nakon što sve ovo
prođe. Nedostaje mi društvo, mada je u mislima sa mnom, i preko društvenih mreža
pokazuju da su još uvek tu i to mi daje osećaj bliskosti bez obzira što smo odvojeni.
U ovakvim vremenima shvatimo da je apsurdno misliti o nečemu unapred 10 godina
kad ne znamo ni šta nas čeka sutra, ali ta nada koja se javlja sa planovima i
maštanjima nas u stvari tera da živimo dalje. Na kraju dana kad legnemo u krevet
nam svakako ostaju samo naše misli.