1 | (Ne)zavisna

S
edamdeset drugi sat sam
budna. Ležim nepokretna
u krevetu, zureći nemo u
plafon ispunjen
paučinom. Ne usuđujem se da
izvadim slušalice iz ušiju niti
pogledam bilo gde oko sebe,
znajući da će moj umorni mozak ponovo igrati igrice i stvoriti nešto što nije tu.
Svaki put ista priča, ista prazna obećanja koja pravim sama sa sobom; neću više
nikad, ništa nije vredno ovakvog lomljenja i halucinacija.
Nepuna dva dana-nekoliko odspavanih sati-kasnije, međutim, uradim
opet isto. Okrenem isti broj, kažem istu adresu, dam istu sumu novca. Pa tako i
sad. Kako si obučena? Uvek skočim od uzbuđenja kad čujem da mi na telefon stigne poruka i oblije me osećaj stida. Stida od
same sebe. To što je jedina osoba čija poruka može da me nasmeje jeste moj diler kada mi javi da je dečko stigao na adresu.
Crna majica, pantalone, naočare, crna kosa. Odgovor je gotovo svaki put isti. Možda nešto na sebi promenim nekad, ali jako
retko izlazim negde kad završavam i to je još tužnije. Izlazim ispred zgrade i nonšalantno se osvrćem oko sebe pazeći da neko
od komšija ne naiđe baš u trenutku kad dečko dođe. Nestrpljivo cupkam nogom i lomim nokte, trudeći se da ne razgledam
unaokolo toliko očigledno. Srce mi zaigra kad čujem auto kako se približava. Siva Tojota se zaustavlja ispred mene i ja se
naginjem kroz otvoren prozor sa vozačeve strane i neprimetno, izvežbanim pokretom dajem pare dečku i u isto vreme
uzimam kesicu, usput razmenivši par reči sa njim. Uputila sam mu osmeh kad sam mu se zahvalila i užurbano se zaputila
nazad u stan, usput malo ispipavajući kesicu koja mi je sad već u džepu-mokro. Dobro je.
Kesicu pokušavam da otvorim mršteći se, ne približavajući joj se previše. Svež spid je najbolji, ali isto tako se i najviše oseća na
benzin. Iako spid konzumiram neprestano već dve godine, nikako ne mogu da se naviknem na taj miris. Nisam uspela noktima
da otvorim, tako da sam zapušila nos i odgrizla delić plastike sa strane, čisto da mogu da ga vadim. Smrad najgore hemije me
je zapahnuo one sekunde kako sam karticom razmazala drogu po staklenoj površini nečega što je originalno bilo staklo na
ramu za slike. Zgađeno sam sklonila staklo od sebe i ostavila da se osuši. Uzela sam cigaretu iz paklice i zagrizla prvo ukus
borovnice, a odmah zatim i mentola. Zapalila sam je i gledala u dim koji sam izduvavala dok sam jedva obraćala pažnju na
muziku koja je dolazila sa mog laptopa. Svirala je moja omiljena pesma Sex, Drugs, Etc.
2 | (Ne)zavisna

od Beach weather. Završivši cigaretu uzela sam staklo nazad u ruke i počela da mrvim osušen spid istrošenom karticom za
popust u apoteci koju koristim od prvog puta, a nikad za ono čemu je zapravo namenjena. Iscrtala sam dve nesimetrične linije
i proverila nozdrve izdišući vazduh prvo iz leve, pa iz desne, potom zamotavajući istu novčanicu od pedeset dinara koju
koristim već mesec dana. Duboko sam udahnula, potom izdahnula, pa uvukla jednu liniju. Skoro iste sekunde sam osetila kako
mi hemija prži nozdrvu, znajući da mi je to upravo napravilo opekotinu u njoj. Nikada mi se ovo ranije nije desilo, ali sam bila
sigurna da sam upravo napravila sebi ranu. Trudila sam se da ne obraćam pažnju na peckanje koje se vremenom pojačavalo
paleći seriju u nadi da će da mi odvuče pažnju.
Nakon što sam pustila vodu u vece šolji, primetila sam koliko je štrokava od mog danonoćnog povraćanja u nju. Uzela
sam sunđer na koji sam sipala malo Cifa i počela da ribam. Nakon glancanja vece šolje prešla sam na pranje kade, potom
umivaonika. Usred ispiranja česme sam se pokajala što nisam stavila gumene rukavice jer sam bacila pogled na ruke;
hemikalije iz Cifa su mi izazvale alergijsku reakciju. Ništa novo, naravno, znala sam da sam alergična na sredstva za pranje, ali
zato nisam bila sigurna kako se nisam odmah setila rukavica.
Ako ne zapišem, neću se setiti je nešto što govorim ljudima kad me pitaju kako sam zaboravila nešto o čemu smo pričali, ili
neki bitan datum, i zato uvek sve zapisujem; posledica korišćenja spida, jedna od mnogih, jeste što mi je spržio mozak. Ranije
se nisam sećala samo onoga što se dešavalo od početka perioda konzumiranja, a sad se proširilo i na stvari koje su se desile
mnogo pre toga; stvari kojih sam se odlično sećala do skoro. Skoro trčeći sam otišla po lepljivi papirić da ga zalepim na
ogledalo sa podsetnikom o korišćenju rukavica za Anastasiju u budućnosti, plašeći se da me sekunde dele od toga da
zaboravim po šta sam uopšte krenula. Nalet produktivnosti me je malo digao, pa sam se osetila srećno, sveesna da će magija
prestati za četrdeset osam sati i da će biti borba čekajući da spid prestane da deluje dovoljno na mogu da zaspim. Otišla sam
nazad do stakla i popravila ovu drugu liniju. Dok sam se spremala da proverim stanje sa nozdrvama, u sebi sam se molila da
mi otpušenija bude ona koju nisam opekla. Opsovala sam naglas kada sam utvrdila da nisam te sreće. Novčanicu sam ponovo
zamotala u snif i liniju povukla na istu nozdrvu, ovaj put jače i brže, u nadi da će me manje zaboleti; drugi put u roku od minut
sam se uverila da se džabe nadam kada je jaka bol prošla kroz ranjenu nozdrvu. Hemija koja je izazvala opekotinu je sad prešla
preko otvorene rane, a sebe sam pustila da vrisnem iako mi to nije preterano pomoglo. Nastavila sam dalje sa sređivanjem
stana, iako sam ga sredila pre par dana, usled istog naleta produktivnosti
Sat vremena kasnije, dozvolila sam sebi napokon da sednem i zapalim cigaretu. Imam tu naviku da ne dopuštam sebi
poslastice, ili u ovom slučaju cigaretu, dok ne obavim sve što sam krenula, inače je nisam zaslužila. Pustila sam seriju dalje da
ide i zurila kroz ekran, mislima na nekom drugom mestu. Osetila sam se razdraženo i znala sam da me je stigla posledica prvog
dana spida; napaljenost. Svaki put kada se našmrčem prvi dan nikad nikoga ne mogu da uhvatim da se vidimo tako da sam
stvari preuzela u svoje ruke, kao i uvek.
Ubrzo nakon toga sam se opet našla na raznim sajtovima u potrazi za psihijatrom. Nekad uspem da priznam samoj sebi da ja
jesam zavisnik od narkotika i da bi trebalo da potražim stručnu pomoć, međutim tanani glasić u glavi me uvek zaustavi pre
nego što uspem da zakažem termin kod nekoga. Šta ako ne budem mogla da se odviknem bez rehabilitacije? Moja porodica
ne zna za to, pogotvo sad otkako živim sama i na bolovanju sam, niko se neće pitati zašto sam smršala toliko kad sam u
velikim bolovima i trebalo bi da jedva mogu da ustanem iz kreveta dok ne operišem slepo crevo. Šta ako mi daju lekove za
depresiju i ja ih ponovo zloupotrebim? Niko me ne bi našao, sama živim, sama sam konstantno. Ta činjenica mi zvuči toliko
dobro da ponekad poželim samo da odem na razgovor da bih dobila antidepresive, a potom sve okončala. Strah od same sebe
je preveliki, a znam da nemam kome da se poverim; niko ne zna za deo sa zavisnošću. Svaku osobu sam uspela da slažem da
samo imam problema sa spavanjem, ali da ne smem da pijem lekove iz istog razloga zbog kog ne smem da pijem
antidepresive. Nije to jedini razlog, ja sam zavisnik, prvi put kad sam bila zavisna od nečega bila je moja terapija koju sam pila
pre nekoliko godina. Taj osećaj obamrlosti koji sam doživljavala svaki dan je bio lepši od seksa i droge zajedno, dok nisam
pokušala da učinim tu obamrlost večnom. Nalet tuge me je obuzeo kada sam shvatila da ovome možda nema leka. Samim tim
što ne mogu svoj najveći problem da podelim sa ljudima kojima najviše verujem čini ovu situaciju večnom jer ja sama nemam
volje, niti snage, da se borim sa ovako velikom stvari. Ova bolest će me jesti svakim danom dok me u jednom trenutku ne
3 | (Ne)zavisna

svari celu. Kada nisam nadrogirana ose’am samo veliku količinu tuge i vežem se za krevet. Tu su naravno i nervoza i bes koji
preovladaju kada neko pokuša da komunicira sa mnom. Često se zapitam Kako sam uspela da se navučem?

P
re dve godine sam upoznala Jovana. Jovan i ja smo radili u istoj firmi, međutim on je dao otkaz nedugo nakon našeg
upoznavanja. Odlučili smo da se vidimo, odnosno da ja dođem kod njega, s tim da bi došao i njegov najbolji prijatelj,
a ja sam bila slobodna da pozovem jednu drugaricu ako sam htela. Problem je bio što u tom periodu nisam imala
preterano puno drugarica, a i tih par koje sam imala verovatno ne bi želele da sede sa dvojicom momaka, od kojih je
jedan istetoviran od glave do pete, a drugi deset godina stariji od nas. Priča da ćemo se drogirati mi nije ni u jednom trenutku
pala na pamet, s obzirom da je jedina droga koju sam do tada probala bila marihuana. Jedino što mi jeste padalo na pamet
jeste da ćemo možda piti i da će najverovatnije nakon toga doći do seksa između nas troje. Znala sam da sam avanturista,
voljna i željna sve da proba što se seksa tiče, ipak si mlad kratko vreme, treba to iskoristiti. Jovan je tada živeo sa majkom i
ocem koji su bili na ivici razvoda. On je tad imao dvadeset četiri godine, podnosio je to dobro; majka mu je jedna divna žena,
jedna od najljubaznijih koje sam imala čast da upoznam. Što se oca tiče, slabo se sećam upoznavanja sa njim; ili je bilo
rukovanje i razmena imena, ili nije ni bio tu. Jovanov stan se sastojao od hodnika koja su imala dvoja vrata; levo je toalet, a
pravo se ulazi u dnevnu sobu. Stan ima spavaću sobu za roditelje, terasu, kuhinju i kružne stepenice koje su vodile na zaseban,
omanji, sprat koji je činio Jovanovu sobu - dakle, nema vrata. Celo veče, niko nam ni jednom nije došao na sprat, čak ni Šećer,
Jovanov staford bul terijer. Sećam se da su mi on i Nemanja, njegov prijatelj, doneli vino roze jer sam napomenula da rakiju,
koju su oni planirali da piju to veče, ne mogu da pijem, želudac mi je odmah izbacuje napolje. Igrali smo neku igru, slično
ruletu, samo sa alkoholom. Sećam se da sam izazvala Nemanju da popije punu čašu alkohola koji je u tom trenutku pijuckao,
na eks; vratio mi je milo za drago, ubrzo sam ga ispratila eksiranjem pune čaše vina.
Trebalo je da znam da nije trebalo da pijem toliko na početku igre – nisam baš najbolji kapacitet. Kada sam htela da prilegnem
obojica su pokušavali da me razbude, a nakon toga su zajedno sišli niz stepenice uz priču da idu po šampanjac koji su doneli iz
Grčke jednom prilikom kad su zajedno bili tamo na letovanju. Njihovo kratkotrajno odsustvo sam iskoristila malo da zatvorim
oči i nisam bila najsrećnija što su se vratili. Ovaj put nismo ništa igrali, samo smo ispijali šampanjac. Ne mogu da se setim ni o
4 | (Ne)zavisna

čemu smo pričali kada je krenulo da me stiže. Nisam znala šta je to bilo, osećaj je bio stran, nije bila pijanost. Blago je reći da
sam bila prestravljena. Iste sekunde mi je kliker proradio – sipali su nešto u šampanjac.
Ne umem baš najbolje da opišem taj osećaj; topila sam se, bilo mi je jako toplo i sve što sam želela jeste da se skinem. Strah je
ubrzo zamenila euforija i sve se dešavalo tako brzo. Toliko brzo da se posle toga ničega ne sećam, samo tog predivnog
osećaja.
Probudila sam se u modricama. Da li smem da kažem da sam silovana, ako znam da bih pristala na seks sa njih dvojicom u
strejt stanju? Ne znam da li sam sinoć pristala ja, ili je ta supstanca koju su sipali to odradila umesto mene. Nasuprot svemu
tome, nastavila sam da se viđam sa Jovanom; čak i nakon nekoliko meseci, kad sam saznala da su sipali MDMU iliti drogu za
silovanje u šampanjac to veče.
MDMU sam nakon toga, ovaj put znajući da je to to, uzimala samo još jedamput, opet sa Jovanom i Nemanjom, samo
što smo to veče drogu uzimali na nos. Tu sam se prvi put susrela sa praškastim supstancama koje samo uvučeš u nos i sve
bude lepše. Nakon MDME bila sam upoznata i sa kokainom i sa spidom. Odmah sam znala koju supstancu više volim. Razlika
između ta dva, barem iz mog iskustva, ne znam po udžbenicima, jeste što je kokain kvalitetniji, samim tim i skuplji. Kraće
njegov efekat ima uticaja, zato mora često da se uzima. Posle konzumiranja i dalje imaš apetit i možeš normalno da spavaš.
Spid, s druge strane, košta manje – što je logično jer je pun hemije – drži duže, apetitu i snu treba vremena da se vrate. Zato
sam se odmah i uhvatila za spid. Da kokain ima tog efekta verovatno nikad ne bih počela da se drogiram, ne bih imala para za
to.
Većinu vremena nakon toga sam provodila kod Jovana, on je imao dilera, samo uz njega sam mogla da dođem do toga. Večeri
bi nam izgledale tako što bi izdrogirani zajedno igrali istu igricu dok ne svane. Nakon toga svako krene na svoje obaveze, ili
samo ostanemo kod kuće. Tada još nisam krenula da osećam posledice korišćenja. Da, naravno, treći dan kad krene da lomi je
najgori, kad misliš da ćeš da umreš, to sam osećala pa sam osećala. Tek sad, dve godine kasnije, razumem kako je moguće da
se Jovan ne seća gomile stvari koje sam mu pričala. Bila sam ubeđena da me jednostavno ne sluša, ali sad vidim da je to
posledica spida. Moja opsednutost tom belom supstancom je krenula onog trenutka kako sam našla svog dilera, osobu koju i
dan danas zovem. S obzirom da sam tad radila u sjajnoj firmi, imala odličnu platu i živela kod majke i dalje mi je omogućilo da
se bahatim. Bilo je perioda kad sam po nekoliko meseci bila bez toga jer bi diler prestao da se odaziva, ali tad ta kriza nije bila
toliko strašna. Jesam razmišljala o tome, ali sam i dalje normalnije funcionisala i nisam se kidala da mu nađem zamenu. Zaista
ne mogu prst da stavim na trenutak kad je povremeno ušmrkavanje postalo drogiranje umesto disanja. Sećam se da je moj
diler opet nestao i da me je uhvatila tolika žudnja za tim da sam zvala svog bivšeg dečka koji je krio od mene da se drogira
deset meseci koliko smo bili zajedno – ironično, bila sam jako protiv toga tad – da mi nabavi ili da broj. Nije to uradio, nije
hteo da me uvlači u ovo što sam svakako postala, bilo je u kartama. Ljudi koji su znali da radim to nisu pokušavali da me
spreče, niti da me savetuju da smanjim korišćenje, tako da nisam uvidela da imam problem dok nisam počela da živim sama.
Tada je moj san počeo da se ostvaruje.*
5 | (Ne)zavisna

M oja priča ne počinje pre dve godine, doduše. Da sam odmah potražila pomoć možda bih našla koren svega pa bih
mogla da pišem o tome više, ali pisaću u kom periodu sam počela da obraćam pažnju na svoje mentalno zdravlje,
mada ovo neće biti ni 50% toga jer se previše stvari ne sećam već duže vreme.
Roditelji su mene i moju, tada osmogodišnju, sestru sebično – barem ja to smatram sebičnim – naterali da se
preselimo sa prelepog Medaka u Makiš. Kao da to nije bilo dovoljno, već su me deca iz razreda verbalno zlostavljala zbog toga.
Makiš je naselje u kome generalno žive ljudi romske nacionalnosti. Bila sam podosta povučena, koliko god, do tada uvek
okružena prijateljima, trinaestogodišnja devojčica može da bude. Shvatam da sam prešla u drugu školu u pogrešno vreme;
život u toj školi je izgledao kao klasičan američki film sa radnjom u srednjoj školi. Postoje popularni tinejdžeri, štreberi,
razredni klovnovi, povučeni i autsajderi. Generalno na moje zdravlje nije mnogo ta nasilnička okolina uticala, najgore što je
proniklo u te dve godine je moje bežanje iz škole i konstantno plakanje. Moje ocene od petog razreda nisu bile najsjajnije,
jedva bih prolazila vrlo dobra, ali u ovom novom, užasnom, okruženju nisu mogle da napreduju, a ni da ostanu takve kakve su
bile do tad.
Dobra je stvar bila to što sam tad, kao i svaki neprihvaćeni tinejdžer, imala internet prijatelje. Uživo se ne bismo često viđali
jer su svi oni živeli u različitim gradovima, ali nismo ni morali. Činjenica da su postojali i pričali sa mnom mi je bila i više nego
dovoljna.
Sa druge strane, mesto u koje sam se preselila, je bilo puno dečaka mojih godina koji nikada nisu bili naučeni da se
devojčice ne tuku. Pre nego što smo se preselili tamo, sestra i ja bismo često dolazile u tu kuću kod babe i dede.
6 | (Ne)zavisna
7 | (Ne)zavisna
8 | (Ne)zavisna
9 | (Ne)zavisna
10 | (Ne)zavisna
11 | (Ne)zavisna
12 | (Ne)zavisna
13 | (Ne)zavisna
14 | (Ne)zavisna
15 | (Ne)zavisna

Otkako sam razvila bulimiju, svaki dan je bila borba sa izgledom

16 | (Ne)zavisna

Jeste, dobila
sam ono što
sam htela.
17 | (Ne)zavisna

Ali češće nego što bi trebalo, iza zatvorenih vrata...

18 | (Ne)zavisna

Svakim danom su brojke bile sve manje, a samopouzdanje je raslo.

19 | (Ne)zavisna

Mislila sam da ću biti napokon srećna jer sam napokon uspela da dostignem
težinu koju treninzima nisam mogla. Godinama sam maštala i sanjala o
tome, verujući da će me ljudi voleti ako budem mršava. Dokaz da brojke
na vagi ne presuđuju.
20 | (Ne)zavisna

Ali ono što je njviše vidljivo jeste kako sebe prikazujem pre nego što sam mislila da sam srećna i nakon što sam mislila da su mi
svi problemi rešeni.

Do tad je svaka veza u kojoj sam bila bila duža, verovala sam osobi sa kojom sam, znala sam šta znači voleti.
Svaka nazoviveza se završila sa slomljenim srcem, novom dijagnozom, sebe izlažem kao seksualni objekat i bodycount mi je
porastao za 30+. Reč ljubav je izgubila svako značenje.