Dogadjaj sa zimskog raspusta

Zimski raspust je jedan od omiljenih perioda u toku skolske godine. Pojavi se ba

s u onom trenutku kada se zasitite skole kao mali muzicki predah.
Steta je samo sto ne traje malo duze. Do sada sam uvek praktikovao da zimski ras
pust provodim u kuci. Napolju je hladno i osim poneke setnje sa drustvom ili fud
bala retko napustam kucu. Zadnjh par godina nema snega pa i sve zimske carolije
cekaju februar kada su casovi vec uveliko u jeku. Ove godine su se moji roditelj
i dogovorili da sa roditeljima mog najboljeg prijatelja dogovorili da iznajme vi
kendicu na Zlatiboru. Tako je i posle Bozica krenula moja zimska avantura. Pored
uzivanja, setnji i izlazaka sa prijateljem posojao je period dana koji nismo vo
leli a koji je podrazumevao setnju sa roditeljima. Svaki dan nakon rucka, kretal
o se u zustro hodanje kako bi se sagorele kalorije zdrave seoske hrane. E tako s
mo i mi dosli na ideju da se u setnji izdvojimo i krenemo stazom koja nije obele
zena. U jednom trenutku jurcajuci sa drugom, nisam primetio da je ostao daleko i
za mene pa cak i da smo se izgubili. Ubrzo sam ostao sam, drao sam se koliko me
grlo nosi ali nije bilo odgovora. Bio sam sam u sumi daleko od svojih i staze. N
e moram napomenuti da mrak pocinje da pada ranije i da sam uskoro bio u mrklom m
raku. Hodao sam sigurno jedno tri sata, staze ni na vidiku a ni mojih roditelja,
bio sam siguran da me traze, samo mi nije bilo jasno kako sam se toliko udaljio
da se ne cujemo kako se dozivamo. Onda sam pomislio, sta ako ima nekih divljih
i krvolocnih zivotinja. Pokusavao sam se setiti svih lekcija iz poznavanja priro
de, biologije i geografije, ali u tom tenutku nista nije zvucalo poznato. U tom
trenutku sam cuo sustanje u u travi. Zastao sam i umirio se, cudno je to kad pok
usavate da budete krajnje tihi i samo disanje zvuci kao glasni urlik. Bio je to
moj drug. Udario sam ga prijateljski sakom po ramenu. Telefon nam nije mogao pom
oci, mreze za poziv nije bilo ali je dobro posluzio kao lampa.
Rekli su mi kasnije da niko nije ni krenuo u potragu za mnom. Svi su mislili da
sam se vratio u vikendicu i poceo sa pripremama za izlazak. Samo je prijatelj su
mnjao u to da sam bio dovoljno vest da nadjem put. Eto sad imam o cemu da pricam
kad se vratim u skolu.