AUTOBIOGRAFIJA

Zovem se Dimitrije Pešić, ali me svi zovu i Mita. Imam trinaest godina i živim u selu
Krnjevu (opština Velika Plana). Ž ivim sa roditeljima i mlađim bratom Vukašinom, a naša kuća se
nalazi na samom kraju sela.

Od malih nogu bio sam poprilično luckast. Po rečima moje majke, skoro nikada nisam
bio miran. Sve me je zanimalo, sve sam morao da probam, dodirnem, pomognem, nekad čak i da
okusim. Imao sam mnoga interesovanja, a ono što sam tada obično radio bilo je gledanje emisije
„Nodi“ ili lutanje po dvorištu. Obožavao sam da propitujem tatu o stvarima kojima se bavio, a
isto toliko voleo sam da idem i kod bake i deke. To mi je bila glavna aktivnost vikendom, jer bi
me baka uvek uzimala iz vrtića i vodila me je u poslastičarnicu na sladoled. Čim bismo stigli kući,
prvo što bih radio, istog trena otrčao bih da zagrlim svog deku koji je uvek bio u svojoj radionici.
Deka je bio automehaničar i imao je svakojaku skalameriju. Voleo sam da prebirem njegov alat,
isprobavam i zamišljam kako popravljam svemirski brod kojim ćemo deka i ja jednog dana
otputovati na neku udaljenu planetu. Uveče bih pekao palačinke sa bakom i svi bismo zajedno
jeli i uživali. U tom periodu zavoleo sam kuvanje i pripremanje hrane. Rastao sam vrlo bezbrižno
i mirno.
Svoje školske dane započeo sam u susednom selu, Velikom Orašju, zato što je škola
bila bliže mom domu. Škola koju pohađam i dan-danas je mala, sa malim brojem učenika i
slabim uslovima za rad. Nekako mi je bilo teško da se tamo uklopim. Prva četiri razreda bilo je
lakše pregurati. Problemi su nastupili tek kasnije, a uočljivi su i sada, a to su slaba komunikacije
i sticanje pravih prijateljstava. Moji školski drugari i ja imamo potpuno različite želje, njima su
zabavne stvari koje su meni nezanimljive i obratno. Nekad sam čak i pokušavao da menjam
sebe, da ne bih bio odbacivan, ali sam s vremenom odustao i pomirio se s tim. Društvo zato
najčešće pronalazim na vanškolskim aktivnostima, treniram fudbal i idem na časove crtanja.

Fudbal treniram da bih bio fizički aktivan, jer je i izbor sportova za dečake u mojoj
sredini veoma mali. Možda ne igram sjajno, ali društvo koje sam tamo našao voli da se šali i
puno se smejemo. Kao mlađi, imao sam zdravstvenih problema, alergijsku astmu, pa je bavljenje
sportom bila i preporuka lekara. U poslednje vreme, vikendom se ponekad nađem sa društvom
pa zajedno odigramo i po nekoliko utakmica. Pre toga sam, takođe, trenirao i karate, ali posle
četiri godina malo mi je dosadilo, te sam naposletku odustao.

Dodatne časove umetnosti pohađam od 4. razreda i to je nešto što zaista mnogo

volim. Tim časovima se uvek radujem, jer pored crtanja i slikanja drugačijim pristupom nego u
školi, slušamo prijatnu muziku, vodimo duge razgovore o umetnosti, nauci, ali i o svakodnevnim
događajima koji nas muče i fasciniraju. Tu sam našao mnoga objašnjenja za stvari koje me
okupiraju. Iako dobro slikam, ponekad pomislim kako ću nešto lako i brzo uraditi, budem
zatečen kakva se nepredvidiva iznenađenja mogu dogoditi. Ponekad se dobro namučim da bih
realizovao svoje zamisli, ali sam na kraju jako srećan kada se izborim.

U mom kraju nema mnogo dece, pa najviše slobodnog vremena ipak provodim sa
bratom. Nas dvojica uglavnom se dobro slažemo, ali umemo ponekad i da se posvađamo. Brzo se
izmirimo, jer smo jedan drugome najveća podrška. Zajedno najviše volimo da vozimo bicikl, a
ponekad zamišljamo da su naši bicikli opasno brzi zmajevi i da letimo na njima. Do sada smo u
mašti preleteli mnoge države, a najviše nam se svidela Španija. Nastavnica mi je jednom
1
pokazala knjigu u kojoj sam video na vrhu jedne kuće pravog zmaja i svakojaka šarena čudesa.
Voleo bih jednog dana da se provrzmam tim krovovima.

Naši roditelji puno rade, imaju malu radnju za proizvodnju testenina, pa je naš svaki
dan organizovan od ranog jutra do kasne večeri. Sa roditeljima ponekad putujemo van Velike
Plane, provodimo vreme u prirodi i dugim šetnjama. Tada volim da gledam i uživam u
pejzažima. Od svih naših putovanja najviše mi se svideo odlazak na planinu Taru. Istraživali smo
šume i posetili smo čuvenu kućicu na Drini.

Jako me privlači i fotografisanje i to naročito prirode. Za razliku od uobičajenih

fotografija, više volim da uhvatim neki drugačiji ugao, da prikažem neki poseban detalj. Ovu
aktivnost najviše volim da delim sa bratom. Dok se zabavljamo u našoj ulici, sa sobom nosimo i
telefone da bismo uhvatili svaku finesu prirode. Naše omiljeno mesto za pravljenje fotografija
jesu njive koje se nalaze nedaleko od naše kuće, jer imaju sjajne vidike i daju nam inspiraciju.

Pored ostalog, svoje vreme provodim preuređujući svoju sobu iznova i iznova, jer
svakog dana imam nove ideje, na primer, kako poprilično pohabani radni sto urediti
samolepljivim trakama ili napraviti kutije za odlaganje nepotrebnog pribora. Svoje ideje obično
pokažem svojoj najboljoj drugarici Sari, iz razloga što se time i ona bavi.

Dosta sam se bavio pronalaženjem najboljih metoda učenja iz želje da skratim vreme
provedeno učeći. Isprobavao sam kako neke načine učenja da primenim na jednu grupu
predmeta, recimo društvene ili prirodne nauke, i ima li razlike. I naravno da postoje. Na
internetu sam pronašao informacije o tome kako neke vrste hrane pomažu pri poboljšanju
pamćenja. Pošto jako volim da pripremam hranu, pronalazio sam najbolje kombinacije koje bih
jeo tokom učenja – neka hrana daje energiju, neka uspavljuje. Iako znam da nije zdrava za mene,
bio sam jedno vreme baš debeljuca, omiljena hrana mi je domaća pica koju zajedno spremam sa
mamom. Da bih je malo zaljutio, koristim preliv koji sam sam osmislio, a napravljen je od
kombinacije mojih omiljenih začina (biber, ljuta tucana paprika i mrvljen beli luk) i maslinovog
ulja. Pici daje malo pikantnosti, ali je ujedno i znatno osveži.

Volim i da čitam, najviše naučno-fantastična dela jer tako zamišljam kakva bi mogla
biti naša budućnost kada bi se neke od tih ideja i realizovale. Od ideja iz takvih knjiga najviše me
intrigira misao o prudužetku ljudskog života.

Sada već uveliko pokušavam da vidim sebe u budućnosti kako radim stvari koje
volim. Planiram da moj posao bude povezan sa visokom tehnologijom, jer me je ona oduvek
fascinirala. Mora biti i prožet umetnošću, te bih hteo da se bavim nečim gde mogu kombinovati
svoje strasti za umetnost i nauku – to su osnove grafičkog dizajna. Ponekad čak i zamišljam da
sam dizajner: sedim za stolom, sa olovkom u ruci i ekranom ispred sebe, pretvaram svoje
zamisli u delo.