Петница

Деца мојих година често учење и стицање нових знања не схватају онако како родитељи
и наставници од њих очекују. Мени је све до седмог учење више представљало обавезу него
задовољство, што се драстично променило у осмом разреду. Крајем седмог разреда, преко
наставнице ликовног, сазнао сам о конкурсу за упис у Летњу научну школу у Петници, близу
Ваљева.

За упис у Петницу потребна је велика припрема. Први корак јесте попуњавање

формулара који се састоји из писања аутобиографије и есеја на дату тему. Ту је битно приказати
себе у најбољем светлу, а у исто време бити реалан и објективан. Од будућих полазника очекује
се лично интересовање за науку, али није пресудан њихов успех у школи. Попуњавање тог
формулара може бити, по мом искуству, поприлично компликовано. Било ми је веома тешко да
писање ускладим са осталим активностима, те су ми у помоћ притекли породица и наставница.
Почетком јуна списак полазника је био објављен, и био сам пресрећан када сам видео своје име
на њему. Летња научна школа одржава се почетком школске године, то јест за нас почетком
осмог разреда. Пут до Петнице је веома дуг, али када сам стигао тамо, осећао сам се као да сам у
неком иностраном центру науке. Истраживачка станица Петница налази се у истоименом селу и
у односу на живописну природу одскаче својом савременошћу. Она се састоји од великог броја
савремено опремљених лабораторија, библиотеке, информатичког кабинета, као и терена за
спорт и рекреацију. Одушевили су ме кабинети хемије и биологије, који садрже савремену
опрему коју нисам имао прилике да видим ни у уџбеницима. Библиотека је прави драгуљ
Петнице: књиге које се тамо могу наћи првенствено су научног садржаја, и то на више језика.
Већину времена проводио сам у њој пишући семинарске радове који су нам били задати од
стране сарадника (у оквиру наших интересовања). Особље, поред координатора, чине углавном
млади људи: матуранти гимназија и студенти. Атмосфера је углавном била радна, али и
опуштена јер сам стекао пуно пријатеља сличних интересовања. Дан би нам обично почео рано,
а завршавао се веома касно. Током целог дана, имали бисмо предавања, лабораторијске вежбе,
али и посету пећини у оквиру археолошке секције. Понекад би добили по који слободан
тренутак, и обично бисмо га искористили за дружење. Можда ово све звучи поприлично
напорно, али предавања су много забавнија него она у школи.

Чак и сада, после толико времена, још увек сам у контакту са свима са којима се дружим
још од тада, и стално покушавамо да се видимо на било који начин, били то сајмови или
такмичења. Ова искуства и људе које сам тамо упознао никада нећу заборавити.