U slobodno vreme pročitam po neku knjigu,ali retke su one koje su do

sada na mene ostavile snažan utisak. U 6. Razredu sam pročitala knjigu

Agi i Ema pisca Igora Kolarova. Sadržaj te knjige oslikao je stvarnost u
kojoj se može naći neko kome ne polazi za rukom da se druži sa nekim i
da ima prave prijatelje. Od kada sam pročitala knjigu usamljeni dečak
mi je često padao na pamet i pre neki dan, kada smo dobili zadatak da
napišemo delo koje je na nas ostavilo snažan utisak, odmah sam se
setila njega. Razmišlajući o tome šta da napisem u sastavu, palo mi je na
pamet da je možda utisak koji je knjiga proizvela na mene u stvari bio
rezultat toga što sam je čitala kada sam imala samo 11 godina i rešila
sam da je pročita još jednom. Što sam duže čitala sve više i više sam se
sećala zašto mi se ova knjiga svidela.

Mali devetogodišnji dečak bio je užasno usamljen. Njegovi roditelji su

bili stalno zaueti, nikad nisu bili kod kuće i na njega nisu obraćali
pažnju. Pored roditelja imao je još samo 'modernog' ujaka kog ,takođe,
nije zanimao. Njegova porodica se selila 18 puta i mogućnost da nađe
pravog prijatelja je bila minimalna. U svakoj školi nov, nepoznat i
predmet uvreda i šala. Čitajući, razmišljala sam o tome kako je moguće
da niko ne primećuje njegovu tugu, zašto su deca u školi tako okrutna i
kako je moguće da njegovi roditelji ne uvažavaju ni njega ni njegovo
mišljenje. Okrećući stranice nadala sam se da će se na sledećoj pojaviti
neko ko će želeti da mu mali usamljeni dečak bude prijatelj i da će
njegov žživot dobiti neki drugi tok. I onda, iznenada, kada je mislio da će
zauvek živeti isto u njegov život je ušla Ema. Njegov pogled na stvarnost
i svakodnevnicu počinje da se menja. Njegovi dani postaju srećniji , a
njegovo mišljenje napokon nekome jako bitno. Agi je napokon dobio
svog pravog prijatelja i totalno mu je bilo nebitno koliko njegova
prijateljica ima godina. Bila je dovoljno i stara i mlada da ode na
roditeljski, pravi jagode sa šlagom, da zna recepte za 78 različitih vrsta
kolača i da mu čita priče pred spavanje iako je dan. Ema je bila Agijev
prijatelj koji ga je učio da bi Čak i kada bi znao sva pravila na svetu, o
tome kako živeti,njegov život našao način dase prelije izvan tih okvira i
spusti u njega tajnu koja ga čini toliko lepim. Starica ga je učila da je
poseban i da bude srećan. I taman kada sam pomislila da je Agi bio
srećan dogodilo se opet isto ' prezauzeti poslu usmereni roditelji novo
preseljenje, nova škola, opettuga. I opet nisam mogla da verujem, da li
je moguće da niko od dece sa kojima se Agi susreo ponovo nije obratio
pažnju na njega. Mislim da je zvuk udarca kamena u prozor obradovao
mene kao i Agija. Ema, njen šašavi osmeh, prijateljstvo i ljubav koju je
osećala prema Agiju prepravili su srećom kraj knjige i doneli sa sobom
nadu da će sve u redu.

Shvatila sam zašto je knjiga ostavila toliki utisak na mene. Ona kaže da
je svaki čovek univerzum za sebe i da je svaki čovek lep i poseban na
svoj način. Kao i da je Svima potreban neko s kim će podeliti svoj život i
svoje dane. Možda i u našoj realnosti postoji neki Agi, ali ja se nadam da
smo mi takva deca i ljudi da ukoliko bude u blizini mojih priatelja i
mene nikada neće čeznuti za svojom Emom .