Поезија Шарл Бодлера

„У ову књигу унео сам читаво своје срце, читаву своју веру
(прерушену), читаву своју мржњу. Тврдићу, истина, супротно; клећу се
свиме што ми је свето да та књига припада чистој уметности, да је то
мајмунисање, жонглирање, и лагаћу као вашарски лакрдијаш.” Иако га је
његова околина осуђивала, Шарл Бодлер је, док је писао своју збирку
песама „Цвеће зла“, остајао веран себи и свом свету. Његова дела у којима
се прожимају естетика зла, естетика ружног као и његова осећања
проузрокована „прљавом“ стварношћу која га окружује, отворила су нови
поглед на стварност.

Модерна је веома мрачан период, али да ли заиста можемо да

преиспитујемо такву наглу промену у односу на остале књижевне епохе? У
историји до тог периода, морбидне теме биле су опште критиковане и
скриване како би се идеализовало друштво и његови појединци. А шта је
са мрачним мислима? Са искреним осећањима човека? Људи нису
савршена бића, нити ће икада бити, што дуго кроз историју није
нормализовано. Нико се није усуђивао да каже шта му је заправо на уму,
али Бодлер је урадио и више од тога: како би учинио свој живот мање
бедним, преточио га је у поезију. Зато се он може сматрати најдаровитијим
представником декаденције.

Све његове инспирације долазе из његових односа са породицом, са

људима око себе, па чак и из призора Париза у 19. веку. Песма „Везе“
управо описује неискварену природу Париза, о њеним мирисима, као и
како нечиста дела људи упропашћавају све оно што нам је Бог дао.
Прожима се мотив спокоја и мира, јер када смо истински добри људи и
стидимо се својих грехова, душа нам је чиста. Бодлеров циљ поезије у
оквиру циклуса париских слика био је да нам овековечи пролазност
модерног живота, да град и народ који га карактерише учини бескрајним.
Песма „Лабуд“, коју је посветио Виктору Игоу, најзначајнија је за овај
циклус. Састоји се из два дела, где Бодлер у првом делу користи мотиве из
Енеиде и осврће се трагичној судбини Андромахе након пада Троје.
Поистовећује се са ликом Андромахе, осећа се као роб измењеног
друштва, пати за оним што је његова домовина некада била. У другом делу
се сусрећемо са лабудом коме је одузета слобода у сада измењеном граду.
Он се у овом делу поистовећује са лабудом, некада белом и раскошном
птицом, симболом чистоте, која је сада упрљана као продукт сплина и јада
друштва. Велика је сличност овог дела и песме „Албатрос“. Још један од
главних мотива његовог стваралаштва биле су жене. Његова осећања
према женама веома су разнолика, где све почиње од преудаје његове
мајке, што га је чинило веома усамљеним због свих траума које му је тај
догађај оставио. Постоји страна Бодлера који велича жене као самосталне
фигуре, што се највише може приметити у песми „Лезбос“. Он покушава
да дочара Сопфу као уметницу, чак иако је она, као симбол
хомосексуализма, била веома критикована. За разлику од стила те песме,
некада је о женама писао као о објекту дивљења и величања, а некад као о
објекту за орасположавање мушкараца. У песмама „Смрт љубавника“ и
„Једној пролазници“ види се јак контраст у улози жене у односу на улогу
мушкарца: у првој песми, жена је једно са човеком и његовом душом, једно
другоме су комплемент и заједно граде праву љубав. Супротно од ње, у
другој песми се отворено игноришу и осећања жене и било шта сем њеног
физичког изгледа. Каква год њу мора мучи, њена сврха је да учини да се
мушкарац осећа боље, да му диже морал, она није ништа без своје
љуштуре. Колико год ове песме носиле другачије мотиве, једно им је
заједничко: главни мотив им је излаз из овог света. Сам Бодлер није био
као остали у својој околини, у уметности је нашао свој излаз, али кроз
своје стихове излаз изједначава са смрћу. Утицај на то имала је смрт
његовог оца када је имао само 6 година. Види је као утеху, бег или спас.
Све у животу му је само покушај да побегне од вечитог сплина, зато му је
смрт једина сигурна шанса за успех. Његова песма „Путовање“ најбоље
показује овај мотив. Симболично представља последње путовање, до
крајње дестинације. Описује други свет као спокојан, и то у њему буди
огромну срећу. Он чезне за топлијим сунцем, лепшим светом и
задовољнијим животом. Али ни тај свет није савршен, пун тирана, робиња,
пијаница... Тешка је одлука да ли остати у оваквој чамотињи или отићи у
страно? Једино што га је одвукло у одлуку да одбаци све за собом јесте
тренутно. Не мучи га више питање дестинације; једино му је стало до оног
непознатог, неистаженог, било чега што ће вечиту једноличност сломити.
Дакле, иде у смрт.

Утицај поезије Шарла Бодлера на модерну књижевност и уметност је

неоспорив. Његова смелост и искрена патња одвајају његову поезију од
друге, највише зато што је писао о свету како га је сам видео и схватао.
Успевши да, без страха од осуде, коју је неминовно добио, пише о својим
емоцијама и претвара их у уметничка дела, учинио је баш оно што је
обећао: остао је веран себи и свом свету.