Naziv originala:

Marina Nemat
PRISONER OF TEHERAN
Posvećeno Andreu, Majklu i Tomasu,
svim političkim zatvorenicima Irana,
posebno Š.F.M., M.D., A.Š. i K.M.,
i Zahri Hazemi
 I jedina molitva što
na usni zatreperi,
kaže: „Srce mi uzmi to,
a okove razderi!“
Dok smiraju žure dani,
samo jedno ištem:
žiće i smrt duša da brani,
smela pred gubilištem.1

– Emili Bronte

1
Stihove preveo Vladimir D. Janković. (Prim. prev.)
 Napomena autora

Iako su ovo memoari, promenila sam imena kako bih zaštitila identitet svojih
drugarica iz zatvorske ćelije, a njihovim pričama dodala sam detalje drugih
zatvorenika, stapajući živote i preoblikujući ih. To mi je omogućilo da bezbedno
ispričam priču o životu i smrti iza zidova Evina i da ostanem verna onome što smo
preživeli a nikog ne izložim opasnosti, niti narušim bilo čiju privatnost – ali sam
sigurna da će moji zatvorski drugovi lako prepoznati sebe.
Dok sam radila na knjizi morala sam da se oslanjam na svoje pamćenje koje,
kao i svačije, ima običaj da bledi i obmane. Nečega se sećam jasno, kao da se
dogodilo pre nedelju dana, ali ostalo je isprekidano i maglovito; ipak je prošlo
dvadeset godina.
U svakodnevnom životu, dijalog je naše glavno sredstvo komunikacije i
verujem da se uspomene ne mogu uspešno oživeti bez toga. Rekonstruisala sam
dijaloge u ovoj knjizi kako sam najbolje umela, i držala sam se istine koliko je to u
ljudskoj moći.
 1.

Jedna stara persijska poslovica kaže: „Nebo je iste boje kud god da odeš.“ Ali
kanadsko nebo bilo je drugačije od onog kojeg sam se sećala iz Irana; bilo je
tamnije nijanse plave i činilo se beskrajnim, kao da izaziva obzorje.
Stigli smo na aerodrom Pirson u Torontu 28. avgusta 1991, jednog lepog
sunčanog dana. Čekao nas je moj brat. Moj suprug, naš dvoipogodišnji sin i ja
trebalo je da odsednemo u njegovoj kući dok ne nađemo neki stan. Iako brata
nisam videla dvanaest godina – imala sam četrnaest godina kad je on otišao u
Kanadu – odmah sam ga prepoznala. Kosa mu je posedela i malo se proredila, ali
bio je visok dva metra i njihao je glavom iznad oduševljene svetine koja je čekala
putnike.
Dok smo se vozili s aerodroma gledala sam kroz prozor i zadivilo me je
prostranstvo predela. Prošlost je iščezla, i za sve nas je bilo bolje da je ostavim za
sobom. Trebalo je da izgradimo nov život u toj stranoj zemlji koja nam je pružila
utočište kad nismo imali kuda da odemo. Trebalo je da usredsredim svu energiju
na preživljavanje. Morala sam to da učinim zbog svog muža i svog sina.
I zaista smo izgradili nov život. Moj muž je našao dobar posao, dobili smo još
jednog sina, i naučila sam da vozim. U julu 2000, devet godina nakon našeg
dolaska u Kanadu, konačno smo kupili kuću sa četiri spavaće sobe u predgrađu
Toronta i postali ponosni Kanađani srednje klase koji brinu o svom vrtu, voze
dečake na plivanje, fudbal i časove klavira, i kojima prijatelji dolaze na roštilj.
Tada je počela da me muči nesanica.
Počelo je sa slikama iz sećanja koje su mi bleskale u svesti čim bih otišla u
krevet. Pokušala bih da ih odagnam, ali one su hrlile k meni, napadajući ne samo
moje noćne sate nego i one dnevne. Prošlost me je sustizala, i nisam mogla da je
držim podalje od sebe; morala sam da se suočim s njom da mi ne bi sasvim uništila
razum. Ako nisam mogla da je zaboravim, možda je rešenje da je se sećam. Počela
sam da pišem o svojim danima u Evinu – teheranskom ozloglašenom političkom
zatvoru – o mučenju, bolu, smrti, i svoj patnji o kojoj nikad nisam bila u stanju da
govorim. Moje uspomene su se pretočile u reči i otele se iz prisilne hibernacije.
Verovala sam da ću se, kad ih jednom prenesem na papir, osećati bolje – ali nisam.
Bilo mi je potrebno više. Nisam mogla da držim rukopis zakopan u fioci u spavaćoj
sobi. Bila sam svedok, i morala sam da ispričam svoju priču.
Moj prvi čitalac bio je moj muž. Ni on nije znao detalje o vremenu koje sam
provela u zatvoru. Kad sam mu dala rukopis, stavio ga je pod krevet sa svoje strane,
gde je ostao nedirnut tri dana. Bila sam na mukama. Kad će ga pročitati? Hoće li
razumeti? Hoće li mi oprostiti što sam čuvala takve tajne?
– Zašto mi nisi ranije rekla? – upitao je kad ga je konačno pročitao.
Bili smo u braku već sedamnaest godina.
– Pokušala sam, ali nisam mogla... hoćeš li mi oprostiti? – rekoh.
– Nema šta da se oprosti. Hoćeš li ti oprostiti meni?
– Šta?
– Što te nisam pitao.

Ako sam bila neodlučna da li da glasno progovorim, neodlučnost se raspršila u

leto 2005, kad sam upoznala jedan iranski par na nekoj večeri. Uživali smo u
druženju i razgovarali o svakodnevnim stvarima: poslu, tržištu nekretnina i
školovanju naše dece. Kad je večernji vazduh postao previše hladan da bismo i
dalje sedeli napolju, prešli smo unutra da se poslužimo desertom. Dok nam je
domaćica služila kafu, upitala me je kako napreduje moja knjiga, a Iranka Parisa
je želela da zna o čemu je knjiga.
– Kad sam imala šesnaest godina, uhapsili su me i provela sam dve godine kao
politički zatvorenik u Evinu. Pišem o tome – rekoh.
Lice joj je potpuno prebledelo.
– Jeste li dobro? – upitah.
Zastala je za trenutak i kazala da je i ona provela nekoliko meseci u Evinu.
Svi u prostoriji su zaćutali, zureći u nas.
 Parisa i ja smo otkrile da smo istovremeno bile zatvorenice u različitim
delovima iste zgrade. Spomenula sam imena nekoliko mojih drugarica iz zatvorske
ćelije, ali nisu joj bila poznata, i ona je meni ispričala o svojim zatvorskim
prijateljicama, ali ja nisam znala njih. Međutim, delile smo uspomene na izvesne
događaje, dobro poznate većini stanara Evina. Kazala je da je to prvi put da s nekim
razgovara o svom zatvorskom iskustvu.
– Ljudi jednostavno ne govore o tome – rekla je.
To je upravo bilo ono ćutanje koje je mene držalo zatočenu više od dvadeset
godina.
Kad su me pustili iz Evina, moja porodica se pretvarala da je sve u redu. Niko
nije pominjao zatvor. Niko nije upitao: „Šta ti se dogodilo?“ Čeznula sam da im
ispričam o svom životu u Evinu, ali nisam znala odakle da počnem. Čekala sam da
me oni nešto pitaju, bilo šta što bi mi pomoglo da započnem priču, ali život se
nastavio kao da se nije dogodilo ništa nesvakidašnje. Pretpostavljam da je moja
porodica želela da budem bezazlena devojka kakva sam bila pre zatvora. Bili su
užasnuti bolom i grozom moje prošlosti, i stoga su je ignorisali.
Ohrabrila sam Parisu da mi telefonira, i razgovarale smo nekoliko puta. Glas
joj je uvek drhtao dok smo delile uspomene na naše ćelijske drugarice, prisećajući
se prijateljstava koja su nam pomogla da preživimo.
Nekoliko nedelja kasnije, rekla mi je da ne želi više da priča sa mnom; nije
želela da se seća.
– Ne mogu to da radim. Preteško je. Previše je bolno – kazala je, glasa
zagušenog suzama.
Razumela sam i nisam je ubeđivala. Napravila je svoj izbor – a ja sam
napravila svoj.
 2.

Uhapšena sam 15. januara 1982, u devet sati uveče. Bilo mi je šesnaest godina.
Toga dana sam se probudila pre zore i nisam mogla ponovo da zaspim. Soba
mi je delovala mračnije i hladnije nego obično, pa sam ostala pod pokrivačem od
kamilje dlake i čekala izlazak sunca, ali izgledalo je kao da će mrak trajati doveka.
Kad god je bilo ovako hladno poželela bih da naš stan ima bolje grejanje (dve
kerozinske peći nisu bile dovoljne), ali su mi roditelji uvek govorili da je jedino
meni zimi previše hladno u kući.
Spavaća soba mojih roditelja bila je odmah do moje, dok se kuhinja nalazila
na kraju uskog hodnika koji je spajao dva kraja našeg trosobnog stana. Slušala sam
kako se otac sprema za posao. Iako se kretao lagano i tiho, prigušeni zvuci koje je
proizvodio pomogli su mi da pratim njegovo kretanje do kupatila, a zatim do
kuhinje. Čajnik je pištao. Frižider se otvarao i zatvarao. Verovatno je jeo hleb s
puterom i džemom.
Konačno, slabo svetio uvuklo se kroz prozor. Otac je već bio otišao na posao,
majka je još spavala. Obično nije ustajala iz kreveta pre devet sati. Ja sam se
okretala, prevrtala i čekala. Gde je to sunce? Pokušala sam da isplaniram dan, ali
nije bilo svrhe. Osećala sam se kao da sam ispala iz normalnog toka vremena.
Ustala sam iz kreveta. Linoleumski pod bio je hladniji od vazduha, a kuhinja
mračnija od moje sobe. Činilo mi se da se nikad više neću ugrejati. Možda ni sunce
nikad više neće izaći. Pošto sam popila šolju čaja, jedino što sam mogla da smislim
bilo je da odem u crkvu. Obukla sam dugi tamnosmeđi vuneni kaput koji mi je
majka sašila, pokrila kosu velikom svetlosmeđom maramom, i sišla niz dvadeset
četiri siva kamena stepenika, prema ulaznim vratima koja su naš stan povezivala s
prometnom ulicom u centru grada. Radnje su još bile zatvorene, a saobraćaj redak.
Hodala sam prema crkvi ne dižući pogled. Nisam ni imala šta da vidim. Slike
ajatolaha Homeinija i natpisi puni mržnje poput „Smrt Americi“, „Smrt Izraelu“,
„Smrt komunistima i neprijateljima islama“ i „Smrt protivnicima revolucije“
pokrivali su većinu zidova.
Trebalo mi je pet minuta da stignem do crkve. Čim sam rukom dodirnula
teška drvena vrata, jedna pahuljica sletela mi je na nos. Teheran je uvek izgledao
nevino lep pod varljivim snežnim pokrivačem, i mada je islamski režim zabranio
većinu najlepših stvari, nije mogao da zaustavi padanje snega. Vlasti su naredile
ženama da pokrivaju kosu i objavljivale proglase protiv muzike, šminkanja, slika
gologlavih žena, kao i knjiga sa Zapada, koje su proglasili satanskima i samim tim
protivzakonitim. Kročila sam u crkvu, zatvorila vrata za sobom i sela u ugao,
netremice posmatrajući lik Isusa na krstu. Crkva je bila prazna. Pokušala sam da
se molim, ali su mi u glavi samo plutale reći bez ikakvog značenja. Posle nekih pola
sata otišla sam do crkvene kancelarije da se pozdravim sa sveštenicima, i našla se
oči u oči s Andreom, zgodnim orguljašem. Upoznali smo se nekoliko meseci
ranije, i često sam ga viđala u crkvi. Svi su znali da se jedno drugom sviđamo, samo
smo nas dvoje bili suviše stidljivi da to priznamo, možda i zbog toga što je Andre
bio sedam godina stariji od mene. Crveneći, upitala sam ga šta radi tu tako rano, a
on je objasnio kako je došao da popravi neki pokvareni usisivač.
– Danima te nisam video – rekao je. – Gde si bila? Zvao sam te na kuću
nekoliko puta, a tvoja majka mi je rekla da ti nije dobro. Razmišljao sam da danas
svratim do tebe.
– Nije mi bilo dobro. Prehlada ili tako nešto.
Zaključio je da sam suviše bleda i da je trebalo da ostanem u krevetu još
nekoliko dana, a ja sam se složila. Ponudio je da me odveze, ali bio mi je potreban
svež vazduh pa sam otišla kući peške. Da nisam bila toliko zabrinuta i depresivna,
volela bih da provedem neko vreme s njim, ali otkako su moje školske drugarice
Sara i Gita i Sarin brat Sajrus uhapšeni i odvedeni u zatvor Evin, nije mi bilo ni do
čega. Sara i ja smo bile najbolje drugarice od prvog razreda, a s Gitom sam se
družila više od tri godine. Gita je uhapšena sredinom novembra, a Sara i Sajrus 2.
januara. Zamišljala sam Gitu, s njenom svilenkastom dugom smeđom kosom i
osmehom Mona Lize, kako sedi na klupi pored košarkaškog terena. Pitala sam se
šta se dogodilo s Raminom, dečkom koji joj se sviđao. Nije joj se javio od leta 1978,
poslednjeg leta pred revoluciju, pre novog poretka u svetu. Već je više od dva
meseca bila u Evinu, a njenim roditeljima nisu dozvoljavali da je vide. Zvala sam
ih jednom nedeljno, i njena majka je svaki put plakala preko telefona. Gitina majka
je svakog dana satima stajala pred vratima njihove kuće i zurila u prolaznike,
očekujući da se Gita vrati. Sarini roditelji otišli su nekoliko puta do zatvora i tražili
da vide svoju decu, ali svaki put su njihovu molbu odbili.
Evin je bio politički zatvor još iz vremena šahove vladavine. To ime je svačije
srce ispunjavalo strahom: predstavljalo je simbol mučenja i smrti. Mnoge
zatvorske zgrade Evina rasute su na velikoj površini severno od Teherana, na
obroncima planine Elburs. O Evinu se nikad nije pričalo, obavijala ga je
zastrašujuća tišina.
Te noći kad su Sara i Sajrus uhapšeni, ležala sam na krevetu i čitala zbirku
pesama Faruka Farokzada, kad su se vrata moje sobe naglo otvorila i u dovratku
se pojavila moja majka.
– Upravo se javila Sarina majka... – kazala je.
U vazduhu koji sam udisala osetila sam ledene iglice.
– Čuvari revolucije su pre otprilike pola sata uhapsili Saru i Sajrusa, i odveli
ih u Evin.
Celo telo mi je utrnulo.
– Šta su uradili? – upitala je moja majka.
Jadni Sara i Sajrus. Mora da su prestravljeni. Ali biće s njima sve u redu. Mora
biti sve u redu.
– Marina, odgovori mi. Šta su uradili?
Majka je zatvorila vrata za sobom i naslonila se na njih.
– Ništa. Pa, Sara nije ništa uradila, ali Sajrus je pripadnik mudžahedina. – Glas
mi je zvučao slabašno i daleko. Organizacija Mudžahedin-e Kalg je levičarska
muslimanska grupa koja se borila protiv šaha još od šezdesetih godina XX veka.
Pošto je islamska revolucija uspela, njeni članovi su se usprotivili neograničenoj
vlasti ajatolaha Homeinija kao vrhovnog vođe Irana, i nazvali su ga diktatorom.
Kao rezultat toga, islamska vlada proglasila je njihovu stranku ilegalnom.
– Shvatam. Možda su Saru uhapsili zbog Sajrusa.
– Možda.
– Sirota njihova majka. Bila je van sebe.
– Jesu li čuvari išta rekli?
 – Kazali su njihovim roditeljima da ne brinu, da samo hoće da im postave
nekoliko pitanja.
– Znači, mogli bi uskoro da ih puste?
– Pa, na osnovu onog što mi govoriš, sigurna sam da će Saru uskoro pustiti.
Ali, što se tiče Sajrusa... pa, trebalo je da zna u šta se upušta. Nema potrebe da se
brinemo.
Majka je izašla iz sobe, a ja sam pokušala da razmišljam, ali nisam mogla.
Premorena, zatvorila sam oči i zaspala dubokim snom.
Sledećih dvanaest dana uglavnom sam spavala. Sama pomisao na bilo koji,
makar i najjednostavniji posao izazivala je u meni umor i malodušnost. Nisam bila
ni gladna ni žedna. Nisam želela da čitam, nikuda da idem, ni s kim da razgovaram.
Svake noći majka mi je govorila da nema vesti o Sari i Sajrusu. Otkako su oni
uhapšeni, znala sam da ću ja biti sledeća. Moje ime je bilo na spisku imena i adresa
koji je moja nastavnica hemije, hanuma Bahman, primetila u direktorkinom
kabinetu – a naša direktorka, hanuma Mahmudi, bila je čuvarka revolucije.
Hanuma Bahman je bila dobra žena, ona me je i upozorila da je spisak namenjen
Sudu islamske revolucije. Međutim, ništa nisam mogla da uradim osim da čekam.
Kuda da odem? Čuvari revolucije nemaju milosti. Kad bi došli u nečiju kuću, a taj
koga treba da uhapse nije bio tu, poveli bi onoga koga su zatekli. Nisam mogla da
rizikujem živote svojih roditelja kako bih spasla sebe. Tokom prethodnih nekoliko
meseci bilo je uhapšeno na stotine ljudi, optuženih da se na ovaj ili onaj način
suprotstavljaju vlastima.

U devet sati uveče, otišla sam da se okupam. Tek što sam odvrnula slavinu i voda
počela da teče, kućom je odjeknuo zvuk zvona na ulaznim vratima. Srce mi se
skamenilo. Niko ne zvoni na naša vrata u ovo doba.
Zavrnula sam slavinu i sela na ivicu kade. Čula sam roditelje kako otvaraju
vrata i, posle nekoliko sekundi, majka me je pozvala. Otključala sam vrata kupatila
i otvorila ih. U hodniku su stajala dvojica naoružanih bradatih čuvara revolucije u
tamnozelenim vojničkim uniformama. Jedan je uperio pušku u mene. Osećala sam
se kao da sam iskoračila iz svog tela i gledam neki film. To se ne događa meni već
nekom drugom, nekom koga ne poznajem.
 – Ostani s njima dok ja pretražim stan – drugi čuvar reče svom prijatelju, a
zatim se okrenu ka meni i upita: – Gde je tvoja soba? – Dah mu je mirisao na crni
luk, od čega mi se prevrnuo stomak.
– Niz hodnik, prva vrata desno.
Majka se tresla, a lice joj je prebledelo. Pokrila je usta rukom, valjda da bi
prigušila beskrajni krik. Otac je zurio u mene; gledao me je kao da umirem od
iznenadne, neizlečive bolesti, a on ne može ništa da učini da me spase. Suze su mu
se slivale niz lice. Nisam ga videla da plače još otkako mi je umrla baba.
Drugi čuvar se ubrzo vratio noseći pregršt mojih knjiga, uglavnom romana
pisaca sa Zapada.
– Je l’ ovo tvoje?
– Jeste.
– Ponećemo nekoliko kao dokaz.
– Dokaz čega?
– Tvoje aktivnosti protiv islamske vlade.
– Ja se ne slažem s vladom, ali nisam ništa uradila protiv nje.
– Nisam ja nadležan da odlučujem jesi li kriva ili nisi; ovde sam da bih te
uhapsio. Stavi feredžu.
– Ja sam hrišćanka. Nemam feredžu.
Bili su iznenađeni. – Dobro – reče jedan od njih. – Stavi šal i hajdemo.
– Kuda je vodite? – upitala je moja majka.
– U Evin – odgovorili su.
U pratnji jednog čuvara, otišla sam u svoju sobu, zgrabila bež kašmirski šal i
pokrila njime kosu. Noć je bila veoma hladna, a šal će me grejati, zaključila sam.
Pre nego što smo izašli iz sobe pogled mi se zadržao na brojanicama koje su ležale
na pisaćem stolu. Uzela sam ih.
– Hej, čekaj! Šta je to? – kazao je čuvar.
– Moje brojanice. Mogu li da ih ponesem?
– Da vidim.
Pružila sam mu brojanice. Proučavao ih je, izbliza zagledajući svaki od
bledoplavih kamenčića ponaosob, a zatim i srebrni krst.
 – Možeš ih poneti. Molitva je upravo ono što će ti biti potrebno u Evinu.
Strpala sam brojanice u džep.
Čuvari su me odveli do crnog mercedesa parkiranog pred našim vratima.
Otvorili su zadnja vrata i ja sam ušla. Auto se pokrenuo. Okrenula sam se i
pogledala osvetljene prozore našeg stana, koji su zurili u mrak, i senke mojih
roditelja, koji su stajali u dovratku. Znala sam da bi trebalo da budem
prestravljena, ali nisam se tako osećala. Obuzela me je hladna praznina.
– Daću ti jedan savet – reče jedan čuvar. – Za tebe je najbolje da na svako
pitanje koje ti se postavi istinito odgovoriš, inače ćeš stradati. Verovatno si čula da
u Evinu znaju kako da nateraju ljude da progovore. Možeš izbeći bol ako kažeš
istinu.
Kola su ubrzavala prema severu, ka planini Elburs. U taj sat ulice su bile
gotovo prazne; nije bilo pešaka i promicalo je samo nekoliko automobila. U daljini
su se videli semafori na kojima se smenjivalo crveno i zeleno svetio. Otprilike pola
sata kasnije, pri bledoj mesečini, ugledala sam zmijolike zidove Evina kako se
protežu brdom. Jedan čuvar pričao je kolegi o predstojećoj udaji svoje sestre. Bilo
mu je veoma drago što je mladoženja čuvar revolucije visokog čina, a pri tom je iz
dobrostojeće, patrijarhalne porodice. Ja sam mislila na Andrea. Tup bol mi je
ispunio stomak i raširio se kostima, ali osećala sam se kao da se nešto užasno
dogodilo njemu, a ne meni.
Ušli smo u usku, krivudavu ulicu, a desno su se promolili visoki zidovi zatvora
od crvene opeke. Reflektori na osmatračnici, raspoređeni na svakih nekoliko
metara, prosipali su jarku svetlost u noć. Približili smo se velikoj metalnoj kapiji i
zaustavili se ispred nje. Posvuda su stajali naoružani bradati čuvari. Bodljikava žica
koja je pokrivala vrh zida bacala je unakrsnu senku na pločnik. Vozač je izašao iz
kola, a čuvar koji je sedeo na prednjem sedištu dao mi je široku suknenu traku i
rekao mi da je vežem preko očiju. – Namesti je kako treba, inače će biti svašta! –
dreknuo je. Pošto sam stavila povez preko očiju, kola su prošla kroz kapiju i
nastavila još dva ili tri minuta dok se nisu opet zaustavila. Vrata su se otvorila i
rekoše mi da izađem. Neko mi je vezao konopac oko ručnih zglobova i povukao
me za sobom. Saplela sam se o neku prepreku i pala.
– Jesi li slepa? – čula sam glas, a potom i smeh.
 Uskoro je postalo toplije, po čemu sam znala da smo ušli u zgradu. Tanak
snop svetla prodro je ispod mog poveza i shvatila sam da hodamo nekim
hodnikom. Vazduh je mirisao na znoj i bljuvotinu. Naloženo mi je da sednem na
pod i čekam. Osetila sam da blizu mene sedi još ljudi, ali nisam mogla da ih vidim.
Svi su ćutali, ali nejasni, ljutiti glasovi probijali su se iza zatvorenih vrata. S
vremena na vreme uspela bih da razaznam po jednu ili dve reči: Lažeš! Kaži mi!
Imena! Napiši to! A povremeno bih čula ljude koji urlaju od bola. Srce je počelo da
mi kuca toliko brzo da me je zaboleo grudni koš, pa sam ga pokrila rukama i
pritisla. Posle nekog vremena jedan grubi glas rekao je nekom da sedne pored
mene. Bila je to neka devojka i plakala je.
– Zašto plačeš? – prošaputala sam.
– Plašim se! – odvratila je. – Hoću da idem kući.
– Znam, i ja hoću da idem kući, ali nemoj da plačeš. To neće pomoći. Sigurna
sam da će nas uskoro pustiti – lagala sam.
– Ne, neće – zakukala je. – Umreću ovde! Svi ćemo umreti ovde!
– Moraš da budeš hrabra – rekla sam, i smesta zažalila zbog toga. Možda su je
mučili. Kako se usuđujem da joj kažem da bude hrabra?
– Ovo je veoma zanimljivo – kazao je neki muški glas. – Marina, ti ideš sa
mnom. Ustani i hodaj deset koraka napred. Onda skreni desno.
Devojka je već glasno plakala. Učinila sam kako mi je rečeno. Glas mi je
naredio da napravim još četiri koraka pravo. Iza mene su se zatvorila vrata i neko
mi reče da sednem na stolicu.
– Bila si veoma hrabra tamo napolju. Hrabrost je retka vrlina u Evinu. Video
sam mnoge jake ljude koji su se ovde slomili. Ti si, dakle, Jermenka?
– Ne.
– Pa rekla si čuvarima da si hrišćanka.
– Jesam hrišćanka.
– Onda si Asirka?
– Ne.
– To što govoriš nema nikakvog smisla. Hrišćani su ili Jermeni ili Asirci.
– Većina hrišćana u Iranu jesu, ali ne svi. Obe moje babe doselile su se u Iran
iz Rusije, posle ruske revolucije.
 Moje babe su se udale za Irance koji su radili u Rusiji pre komunističke
revolucije 1917, ali su posle revolucije njihovi muževi bili primorani da napuste
Sovjetski Savez jer nisu bili ruski državljani, a obe moje babe su izabrale da dođu s
njima u Iran.
– One su, znači, komunistkinje.
– Da su bile komunistkinje, zašto bi napustile svoju zemlju? Otišle su zato što
su mrzele komunizam. Obe su bile pobožne hrišćanke.
Čovek mi je rekao kako deo Svetog Kurana govori o Mariji, Isusovoj majci.
Kazao je da muslimani veruju kako je Isus bio veliki prorok i da oni mnogo poštuju
Mariju. Ponudio se da mi pročita taj deo Kurana. Slušala sam ga kako čita arapski
tekst. Glas mu je bio dubok i blag.
– Pa, šta misliš? – upitao je kad je završio čitanje.
Želela sam da nastavi, znajući da sam bezbedna dok god on čita, ali sam
takođe znala i da ne mogu da mu verujem. Verovatno je i on čuvar revolucije i
nasilnik koji bez razmišljanja muči i ubija nevine žrtve.
– Vrlo je lepo. Izučavala sam Kuran, već sam čitala taj odlomak – rekoh. Reči
su mi izlazile iz usta pomalo iskidane.
– Izučavala si Sveti Kuran? Ovo postaje sve zanimljivije! Hrabra hrišćanska
devojka koja je izučavala našu knjigu! Ipak, i dalje si hrišćanka, iako znaš za našeg
proroka i njegovo učenje?
– Da, jesam.
Majka mi je uvek prebacivala kako govorim bez razmišljanja. Rekla bi mi to
kad god bih iskreno i istinito odgovarala na pitanja, kad god sam činila sve da
izbegnem nesporazume.
– Zanimljivo! – reče čitač Kurana kroz smeh. – Voleo bih da nastavimo ovaj
razgovor u neko zgodnije vreme, ali brat Hamed čeka da ti postavi nekoliko
pitanja.
Činilo se da sam ga zaista zabavila. Možda sam bila jedina hrišćanka koju je
ikad video u Evinu. Verovatno je očekivao da ću biti kao većina muslimanskih
devojaka iz patrijarhalnih porodica – tiha, stidljiva i popustljiva – ali ja nisam
posedovala nijednu od tih vrlina.
 Čula sam ga kako ustaje sa stolice i napušta sobu. Otupela sam. Možda je ovo
mesto s one strane straha, mesto na kojem se normalna ljudska osećanja guše bez
ikakve borbe.
Čekala sam, misleći da nemaju nikakvog razloga da me muče. Obično
pribegavaju mučenju kako bi izvukli neku informaciju. Ja nisam znala ništa što bi
im na bilo koji način koristilo; nisam pripadala nijednoj političkoj grupi.
Vrata su se otvorila i zatvorila, i ja poskočih. Čitač Kurana se vratio.
Predstavio mi se kao Ali i rekao mi da je Hamed zauzet ispitivanjem nekog drugog.
Ali je objasnio kako radi za šesto odeljenje Suda islamske revolucije, koje istražuje
moj slučaj. Zvučao je smireno i strpljivo, ali me je upozorio kako moram da
govorim istinu. Bilo je veoma čudno razgovarati s nekim koga nisam mogla da
vidim. Nisam imala nikakvu predstavu o njegovom izgledu, godinama, niti o
prostoriji u kojoj smo se nalazili.
Rekao mi je kako zna da sam ispoljila antirevolucionarne ideje u školi i da
sam u školskim novinama pisala članke protiv vlade. Nisam to porekla. To nije bila
ni tajna niti zločin. Pitao me je da li radim za neku komunističku grupu, i rekla
sam da ne radim. Znao je da sam u školi pokrenula štrajk, i verovao da je nemoguće
da osoba koja nema nikakve veze ni s jednom ilegalnom političkom partijom sama
organizuje štrajk. Objasnila sam da ja ništa nisam organizovala, što je bila istina.
Samo sam tražila od nastavnice matematike da predaje matematiku, a ne politiku.
Ona mi je rekla da napustim učionicu; a kad sam ja to učinila, ceo razred je izašao
za mnom. Dok sam se osvestila, većina đaka je čula šta se dogodilo, i odbili su da
se vrate u učionice. Nije mogao da veruje da se samo to dogodilo. Kazao mi je da
informacije koje je on ima ukazuju na moje čvrste veze s komunističkim grupama.
– Ne znam odakle dobijate informacije – rekla sam – ali one su potpuno
pogrešne. Izučavala sam komunizam isto kao što sam izučavala islam, pa me to
nije učinilo komunistom ništa više nego što me je učinilo muslimankom.
– Zapravo uživam u ovome! – kazao je smejući se. – Kaži mi imena svih
komunista i svih drugih antirevolucionara iz tvoje škole, i verovaću da ne lažeš.
Zašto je tražio imena mojih školskih drugova? Znao je za štrajk i za školske
novine, dakle hanuma Mahmudi je sigurno razgovarala s njim i dala mu svoj
spisak. Ali nisam smela da rizikujem i kažem mu bilo šta, pošto nisam znala čija
su imena, osim mog, na spisku.
 – Neću vam reći nikakva imena – rekla sam.
– Znao sam da si na njihovoj strani.
– Nisam ja ni na čijoj strani. Ako vam kažem imena, uhapsićete ih. Ne želim
da se to dogodi.
– Da, privešćemo ih kako bismo bili sigurni da ne rade ništa protiv vlade, pa
ako ne rade, pustićemo ih. Ali ako rade, moraćemo da ih sprečimo. Neće moći da
krive nikog osim sebe.
– Neću vam reći nikakva imena.
– A Šarzad? Poričeš li da je poznaješ?
Za trenutak nisam znala o kome govori. Ko je Šarzad? Ali odmah sam se setila.
Ona je bila Gitina drugarica i član komunističke grupe Fadajan-e Kalg. Otprilike
dve nedelje pre letnjeg raspusta, Gita me je pitala da se nađemo, sa nadom da će
Šarzad moći da me ubedi da se pridružim njihovoj grupi. Srela sam se s njom samo
jednom, i objasnila joj da sam ja pobožna hrišćanka i da ne nameravam da
pristupim nikakvoj komunističkoj grupi.
Ali mi je rekao da su oni posmatrali Šarzad, koja je, shvativši da je prate,
počela da se krije. Tragali su za njom već neko vreme, i verovali su da se možda još
jednom sastala sa mnom. Ali je kazao da je Šarzad sigurno imala jači razlog da se
vidi sa mnom od toga da me ubedi da se učlanim u Fadajan; ona je suviše važna da
bi tek tako gubila vreme. Koliko god sam se trudila da mu objasnim kako ništa
nisam imala s njom, nije hteo da mi veruje.
– Moramo da saznamo gde se ona nalazi – rekao je.
– Ja vam ne mogu pomoći, zato što ne znam gde je.
Tokom ispitivanja ostao je staložen i nijednom nije podigao glas. – Marina,
slušaj pažljivo. Vidim da si hrabra devojka, i poštujem to, ali ja moram da saznam
ono što ti znaš. Ako nisi spremna da mi kažeš, brat Hamed će se veoma potresti.
On nema mnogo strpljenja. Ne želim da te vidim kako patiš.
– Žao mi je, ali nemam šta da vam kažem.
– I meni je žao – odvratio je i izveo me iz sobe, a onda smo nastavili da
hodamo tri ili četiri hodnika.
 Neki čovek je vrištao. Ali mi je rekao da sednem na pod. Dodao je da čovek
koji vrišti nije hteo da im pruži nikakve informacije, baš kao i ja, ali da će se uskoro
predomisliti.
Krici prožeti bolom ispunjavali su vazduh oko mene. Teški, duboki i očajni,
uvlačili su mi se pod kožu, širili se po svim ćelijama mog tela. Jadnog čoveka su
kidali na komade. Svet se pretvorio u olovnu ploču koja mi je pritiskala grudi.
Glasan, žestok udarac biča. Ljudski vrisak. Sekund tišine. Zatim se ciklus
ponavljao.
Posle nekoliko minuta neko je upitao čoveka da li je spreman da govori.
Njegov odgovor bio je „ne“. Nastavili su da ga bičuju. Iako su mi zglobovi bili
vezani, pokušala sam da pokrijem uši rukama kako bih odagnala od sebe krike, ali
to je bilo beskorisno. Nastavilo se, udarac za udarcem, krik za krikom.
– Stanite... molim vas... govoriću... – izmučeni čovek najzad je zavapio.
Prestali su.
Ništa nije bilo važno osim činjenice da sam odlučila da im ne kažem ničija
imena. Nisam bila bespomoćna. Odlučila sam da se borim.
– Marina, kako si? – upitao je glas čoveka koji je ispitivao izmučenog
zatvorenika. – Ali mi je ispričao sve o tebi. Impresionirala si ga. On ne želi da budeš
povređena, ali posao je posao. Jesi li čula onog čoveka? U početku nije hteo ništa
da mi kaže, ali na kraju je rekao. Bilo bi mu mnogo pametnije da mi je odmah
rekao ono što sam želeo da saznam. Jesi li ti sad spremna da govoriš?
Duboko sam udahnula. – Nisam.
– Baš šteta. Diži se.
Zgrabio je konopac koji mi je bio vezan oko ručnih zglobova, odvukao me je
nekoliko koraka dalje, a zatim me je gurnuo na pod. Strgnuo mi je povez preko
očiju. Mršav, sitan čovek, kratke smeđe kose, s brkovima, stajao je iznad mene
držeći u ruci moj povez. Tek je prešao četrdesetu, nosio je obične smeđe pantalone
i belu košulju. U prostoriji nije bilo ničeg osim golog drvenog kreveta s metalnim
uzglavljem. Odvezao mi je ruke.
– Konopac neće valjati; potrebno nam je nešto čvršće i jače – kazao je. Izvadio
je iz džepa par lisica i stavio mi ih na ruke.
 U prostoriju je ušao još jedan čovek. Bio je visok oko sto osamdeset šest
centimetara i težak devedeset kilograma, imao je veoma kratku crnu kosu i uredno
potkresanu crnu bradu, i nije imao više od trideset godina.
– Hamede, je l’ progovorila? – upitao je.
– Nije, prilično je tvrdoglava, ali ne brini; uskoro će progovoriti.
– Marina, ovo ti je poslednja prilika – rekao je pridošlica.
Prepoznala sam mu glas. Ali. Imao je poveći nos, izražajne kestenjaste oči i
duge guste trepavice.
– Ionako ćeš na kraju progovoriti, zato je bolje da to uradiš sada. Hoćeš li nam
kazati imena?
– Neću.
– Ono što zaista želim da mi kažeš jeste gde je Šarzad.
– Ne znam gde je ona.
– Vidi, Ali, zglobovi su joj tako tanki! Iskliznuće iz lisica – kazao je Hamed.
Na silu mi je ugurao obe šake u jednu kariku lisica i odvukao me do kreveta.
Metalne karike zarile su mi se u kosti. Iz grla mi se oteo vrisak, ali nisam se opirala,
znajući da sam u beznadežnoj situaciji i da bi je otpor samo pogoršao. Pričvrstio
je slobodnu kariku lisica za metalno uzglavlje kreveta. Zatim mi je izuo cipele i
vezao mi gležnjeve za krevet.
– Bičevaću ti tabane ovim gajtanom – rekao je Hamed, vitlajući komadom
crnog kabla, malo tanjim od palca, ispred mog lica.
– Ali, šta misliš koliko udaraca će biti potrebno da je natera da progovori?
– Ne mnogo.
– Ja bih rekao deset.
Gajtan je oštrim, pretećim fijukom presekao vazduh, a onda se sručio na moje
tabane.
Bol. Nikad dotad nisam osetila ništa slično. Nisam to mogla čak ni da
zamislim. Eksplodiralo je u meni kao udar munje.
Drugi udarac: dah mi se zaustavio u grlu. Kako bilo šta može da izazove toliki
bol? Razmišljala sam o tome kako da pomognem sebi da izdržim. Nisam mogla da
vrisnem, nisam imala dovoljno vazduha u plućima.
 Treći udarac: vrisak gajtana za kojim je usledio zaslepljujući bol. Zdravo
Marijo mi je ispunilo glavu.
Udarci su se sustizali, a ja sam se molila, boreći se protiv bola. Poželela sam
da izgubim svest, ali to se nije dogodilo. Svaki udarac držao me je budnom,
pripremajući me za sledeći.
Deseti udarac: preklinjala sam Boga da mi olakša bol.
Jedanaesti udarac: boleo je više od svih prethodnih.
Bože, molim te, ne ostavljaj me samu. Ne mogu ovo da podnesem.
Nastavilo se dalje i dalje. Beskrajna agonija.
Prestaće ako im kažem nekoliko imena... Ne, neće oni prestati. Oni hoće da
saznaju gde je Šarzad. Ja o njoj ionako ništa ne znam. Bičevanje ne može da traje
večno. Prihvataću udarce jedan po jedan.
Posle šesnaest udaraca bičem, odustala sam od brojanja.
Bol.
– Gde je Šarzad?
Da sam znala, rekla bih. Učinila bih sve da to okončam.
Udarac.
Već sam iskusila različite vrste bola. Jednom sam bila slomila ruku. Ali ovo je
gore. Mnogo gore.
– Gde je Šarzad?
– Zaista ne znam!
Agonija.
Glasovi.
Kad je Hamed prestao, smogla sam taman toliko snage da okrenem glavu i
vidim ga kako napušta prostoriju. Ali mi je skinuo lisice i odvezao gležnjeve.
Stopala su me bolela, ali je smrtni bol nestao, zamenila ga je smirujuća praznina
koja se širila mojim venama. Trenutak kasnije, jedva da sam osećala svoje telo, a
kapci su mi otežali. Nešto hladno mi je zapljusnulo lice. Voda. Protresla sam glavu.
– Gubiš svest, Marina. Hajde, sedi uspravno – kazao je Ali.
 Povukao me je za ruke i uspravila sam se. Stopala su mi gorela kao da ih je
izbolo stotinu pčela. Pogledala sam ih. Bila su crvena i modra i veoma otečena.
Iznenadilo me je što mi koža nije popucala.
– Imaš li sad bilo šta da mi kažeš? – pitao je Ali.
– Ne.
– To nije vredno ovoga! – Ljutito me je posmatrao. – Je l’ hoćeš da te Hamed
ponovo bičuje? Stopala će ti izgledati mnogo gore ako ne progovoriš.
– Ne znam ništa.
– Ovo više nije hrabrost! To je glupost! Lako bi mogli da te pogube zbog
nesaradnje s vlastima. Nemoj to sebi da radiš.
– Nemojte to da mi radite – ispravila sam ga.
Prvi put me je pogledao pravo u oči i rekao mi da znaju imena svih iz moje
škole. Hanuma Mahmudi im je dala spisak. Kazao je da moja saradnja ništa neće
promeniti ni za jednog od mojih prijatelja, ali bi mene spasla mučenja. Rekao je da
će moje prijatelje uhapsiti progovorila ja ili ne, ali ako napišem njihova imena neću
morati više da se mučim.
– Verujem da govoriš istinu za Šarzad – rekao je. – Ne pokušavaj da budeš
junak; to može da te košta života. Hamed je siguran da si član Fadajana, ali ja
mislim da nisi. Pripadnik Fadajana izložen mukama ne bi se molio Bogorodici.
Nisam bila svesna da sam se molila naglas.
Upitala sam mogu li da odem u toalet, pa me je on uhvatio za ruku i pomogao
mi da ustanem. Vrtelo mi se u glavi. Stavio je par gumenih papuča na pod pored
kreveta. Bile su mi bar četiri broja prevelike, ali zbog oteklina su mi bile tesne.
Bolelo me je dok sam ih obuvala. Ali mi je pomogao da dođem do vrata. Nije mi
bilo lako da održim ravnotežu. Kad smo stigli do vrata, pustio mi je ruku, dao mi
povez za oči i rekao mi da ga vežem. Stavila sam ga preko očiju. U ruku mi je
spustio komad kanapa i sproveo me do vrata kupatila. Ušla sam, odvrnula slavinu
i umila lice hladnom vodom. Telom mi je prošao iznenadan talas mučnine, stomak
mi se zgrčio i povratila sam. Osećala sam se kao da me je neko nožem presekao
napola. Glasno zujanje ispunilo mi je uši i progutao me je mrak.
Kad sam otvorila oči, nisam znala gde se nalazim. Pošto mi se svest postepeno
izbistrila, shvatila sam da više nisam u kupatilu, već da ležim na drvenom krevetu
na kojem su me mučili. Ali je sedeo na stolici i posmatrao me. Glava me je silno
bolela i, kad sam je dotakla, napipala sam veliku čvorugu na desnoj strani čela.
Pitala sam Alija šta se dogodilo, a on mi je rekao da sam pala u kupatilu i udarila
glavu. Kazao je da me je doktor pregledao, i da nije previše ozbiljno. Zatim mi je
pomogao da sednem u invalidska kolica, ponovo mi stavio povez preko očiju i
izgurao me iz prostorije.
Kad mi je skinuo povez shvatila sam da smo u veoma maloj prostoriji bez
prozora, s klozetskom šoljom i umivaonikom u uglu. Na podu su ležala dva siva
vojnička ćebeta. Pomogao mi je da legnem i pokrio me jednim ćebetom; bilo je
grubo i kruto i smrdelo je na buđ, ali nisam marila; smrzavala sam se. Pitao je
imam li bolove, a ja sam klimnula glavom, pitajući se zašto je pažljiv prema meni.
Otišao je, ali se posle nekoliko minuta vratio s jednim sredovečnim čovekom u
vojničkoj uniformi, koga je predstavio kao doktora Šeika.
Doktor mi je dao nekakvu injekciju u ruku, a onda su on i Ali napustili ćeliju.
Zatvorila sam oči i razmišljala o domu. Poželela sam da mogu da se uvučem u
bakin krevet, kao kad sam bila dete, pa da mi ona kaže kako nema razloga da se
plašim, da je sve to bila samo noćna mora.
 3.

Kao dete sam volela pospanu tišinu i sanjalačke boje teheranskog ranog jutra:
činila su da se osećam lako i slobodno, gotovo nevidljivo. To je bilo jedino doba
dana kad sam mogla da se ušunjam u mamin salon lepote; mogla sam da šetam
između stolica i hauba za sušenje kose a da se ona ne ljuti. Jednog avgustovskog
jutra 1972, kad mi je bilo sedam godina, podigla sam njenu omiljenu kristalnu
pepeljaru. Bila je velika skoro kao neka ovalna činija. Sto puta mi je rekla da je ne
diram, ali pepeljara je bila lepa, i htela sam da pređem prstima po njenoj finoj šari.
Shvatila sam zašto je toliko voli. Na neki način, izgledala je kao džinovska pahulja
koja se nikad ne topi. Sećam se da je ta pepeljara uvek stajala na sredini staklenog
stola, a majčine mušterije, žene s dugim noktima namazanim crvenim lakom,
sedele su na stolicama u čekaonici, prekrivene bezobličnom belom tkaninom, i
otresale pepeo u tu pepeljaru. Ponekad bi promašile, i pepeo bi pao na sto. Majka
je mrzela kad se sto isprlja. Kad god bih napravila nered, vrisnula bi na mene i
naterala me da počistim. No u čemu je svrha čišćenja? Stvari su se stalno prljale.
Podigla sam pepeljaru. Mrežasta, zlatna svetlost prodirala je kroz jedini
prozor u prostoriji koji je pokrivao više od polovine južnog zida. Svetlost se
odbijala o belu tavanicu i širila se u unutrašnjosti blistavog, prozirnog tela
pepeljare. Kad sam je nakrivila da je pogledam iz drugog ugla, iskliznula mi je iz
prstiju. Pokušala sam da je uhvatim, ali prekasno: pala je na pod i razbila se.
– Marina! – zazvala je majka iz spavaće sobe mojih roditelja, koja se nalazila
odmah pored salona.
Potrčala sam ulevo i kroz vrata koja su vodila u mračan, uzan hodnik
šmugnula u svoju spavaću sobu i zavukla se pod krevet. Mirisalo je na prašinu, i
od toga me je svrbeo nos pa sam zadržavala dah kako ne bih kinula. Iako nisam
mogla da vidim majku, čula sam zvuk njenih gumenih papuča po linoleumu;
njihov ljutiti ritam naterao me je da se još više pribijem uza zid. Iznova i iznova
me je dozivala, ali ja sam se ukipila koliko god sam mogla. Kad je majka ušla u
sobu i stala kraj mog kreveta, čula sam kako je baka pita šta se dogodilo. Majka joj
je rekla da sam razbila pepeljaru, a baka joj je rekla da je nisam ja polomila; njoj je
ispala dok je čistila. Nisam mogla da verujem svojim ušima. Baka mi je kazala da
lažljivci idu u pakao kad umru.
– Ti si je razbila? – upitala je moja majka.
– Da. Brisala sam prašinu sa stola. Slučajno mi je ispala. Odmah ću počistiti –
odgovorila je baka.
Ubrzo je moj krevet zaškripao pod nečijom težinom. Malo sam odigla od
poda moj stari, bež prekrivač za krevet i ugledala bakine smeđe papuče i njene
tanke gležnjeve. Izbauljala sam ispod kreveta i sela pored nje. Kao i uvek, seda kosa
bila joj je skupljena u čvrstu punđu na potiljku. Na sebi je imala crnu suknju i
savršeno ispeglanu belu bluzu i zurila je pravo ispred sebe u zid. Nije izgledala
ljuta.
– Bâbu, slagala si – rekla sam.
– Slagala sam.
– Bog se neće naljutiti na tebe.
– Zašto neće? – Podigla je obrvu.
– Zato što si me spasla.
Nasmešila se. Moja baka se retko smešila. Bila je ozbiljna žena koja je sve znala
da dovede u red. Uvek je imala odgovor na najteža pitanja i uvek je uspevala da
izleći bol u stomaku.
Baka je bila tatina majka i živela je s nama. Svakog jutra u osam sati odlazila
je da kupi namirnice, a ja sam obično išla s njom. Tog dana, kao i mnogih drugih,
zgrabila je svoj novčanik, a ja sam se uputila niz stepenice, za njom. Čim je u dnu
stepenica otvorila ružičasta drvena vrata, izmešani zvuci automobila, pešaka i
prodavača nahrupili su u hodnik. Najpre sam ugledala bezubi osmeh Akbar-age,
koji je imao bar osamdeset godina i prodavao banane na polomljenim
dvokolicama.
– Banane danas? – upitao je.
Baka je proveravala banane; bile su zdrave, besprekorno žute. Klimnula je
glavom, podigla osam prstiju, i Akbar-aga nam je dao osam banana.
 Na Aveniji Rahzi skrenule smo levo u usku jednosmernu ulicu prašnjavih
trotoara. Na severu sam videla plavosivu planinu Elburs na koju se nebo oslanjalo.
Bio je kraj leta, i sneg na vrhovima planina odavno je nestao. Samo se na brdu
Damavand, na dremljivom vulkanu, nazirala trunčica beline. Prešle smo ulicu i
prošle kroz oblak pare zasićene mirisom čistog, ispeglanog rublja koji je kuljao
kroz otvorena vrata hemijske čistionice.
– Babu, zašto nisi rekla „osam“ na persijskom? Znaš da kažeš.
– Vrlo dobro znaš da ne volim da govorim persijski. Ruski je mnogo bolji
jezik.
– Ja volim persijski.
– Mi govorimo samo ruski.
– Na jesen, kad krenem u školu, naučiću da čitam i pišem na persijskom, pa
ću te podučiti.
Baka je uzdahnula.
Odskakutala sam ispred nje. Ulica je bila tiha; jedva da je bilo ikakvog
saobraćaja. Dve žene su prošle pored nas, mašući u hodu praznim cegerima. Kad
sam ušla u malu radnju s mešovitom robom, vlasnik agaja Rostami, čovek gustih
crnih brkova koji su delovali nezgrapno na njegovom mršavom, ljubaznom licu,
razgovarao je sa ženom pokrivenom crnim čadorom od glave do pete, tako da joj
se videlo samo lice. Neka druga žena, u kratkoj suknji i tesnoj majici kratkih
rukava, čekala je red. To je bilo doba šahove vladavine, i žene nisu morale da se
oblače prema islamskim pravilima.
Iako je radnja bila mala, rafovi su bili puni različite robe: pirinča dugog zrna,
začina, sušene trave, putera, mleka, sira iz Tabriza, kristal-šećera, konopaca za
preskakanje i plastičnih fudbalskih lopti. Agaja Rostami mi se nasmešio preko
tezge dok mi je pružao čokoladno mleko u tetrapaku, a istovremeno je ženi u
čadoru dodavao smeđu papirnu kesu. Dok sam velikim gutljajima ispijala mleko,
uživajući u njegovoj svilenkastoj hladnoći, baka je ušla u prodavnicu i rukom
pokazala namirnice koje su joj potrebne. U povratku smo srele agu Tagija, starca
koji je svake godine otprilike u ovo vreme tumarao ulicama i izvikivao:
„Raščešljavam kamilju vunu i pamuk!“ Žene su otvarale prozore i pozivale ga da
uđe u njihove kuće, da im pripremi jorgane za zimu češljajući vunena ili pamučna
vlakna u njima.
 Kad smo se vratile iz radnje, pošla sam za bakom u kuhinju. Šporet na naftu s
dve ringle stajao je levo, beli frižider desno, a kredenac s posuđem bio je prislonjen
uza zid nasuprot vratima. Kad su i mama i baka bile u kuhinji, jedva su mogle da
se okrenu. Mali kuhinjski prozor smešten visoko, uz tavanicu, izvan mog
domašaja, gledao je na dvorište škole koju su pohađali isključivo dečaci. Baka je
stavila stari čajnik od nerđajućeg čelika na šporet da skuva čaj, a onda je otvorila
kredenac.
– Tvoja majka je ponovo ulazila u kuhinju, i ništa ne mogu da nađem! Gde je
tiganj?
Iz drugog dela kredenca ispadoše lonci i šerpe i rasturiše se po podu. Pritrčala
sam da pomognem baki da ih vrati na mesto. Baka je bila nadležna za kuhinju,
brinula je o meni i obavljala sve kućne poslove. Moja majka je provodila otprilike
deset sati dnevno u svom salonu lepote, i mrzela je kuvanje.
– Ne brini, babu; ja ću ti pomoći.
– A koliko sam joj puta rekla da se kloni kuhinje?
– Mnogo puta.
Uskoro smo sve vratile na mesto.
– Kolja! – baka je pozvala mog oca, koji je verovatno bio u svom plesnom
studiju. Ali nije bilo odgovora.
– Marina, idi pitaj oca da li želi malo čaja – kazala je baka, odlažući neke
namirnice u frižider.
Otišla sam niz mračan hodnik preko puta majčinog salona lepote do očevog
plesnog studija, koji je zapravo bio velika soba u obliku slova „L“ s podom od
smeđeg linoleuma i zidovima na kojima su visile slike elegantno odevenih plesnih
parova. U sredini čekaonice – u kraćem kraku prostorije u obliku slova „L“ – stajao
je okrugli stočić za kafu prekriven časopisima i okružen s četiri crne kožne stolice.
Moj otac je sedeo na jednoj stolici i čitao novine. Bio je visok sto sedamdeset sedam
centimetara i u dobroj formi, sede kose, uvek glatko izbrijanog lica, i očiju boje
ćilibara.
– Dobro jutro, papa. Babu želi da zna jesi li za šolju čaja.
– Nisam – obrecnuo se moj otac i ne pogledavši me, a ja se okrenuh i vratih
se istim putem.
 Ponekad bih, kad se probudim rano ujutru dok svi ostali još spavaju, odlazila
u očev plesni studio. U mislima sam mogla da čujem muziku, obično valcer, jer mi
je to bio omiljeni ples, i vrtela bih se i plesala po sobi, zamišljajući oca kako stoji u
jednom ćošku, pljeska i govori: „Bravo, Marina! Ti zaista umeš da plešeš!“
Kad sam ušla u kuhinju, baka je seckala luk, a suze su joj se slivale niz lice. I
mene su počele da peku oči.
– Mrzim svež luk – kazala sam.
– Cenićeš ga kad budeš starija. Onda ćeš, kad ti se plače a ne želiš da to iko
zna, jednostavno moći da seckaš luk.
– Ne plačeš izistinski, zar ne?
– Ne, naravno da ne plačem.

Kad su se moji roditelji venčali, za vreme Drugog svetskog rata, iznajmili su

skroman stan na severozapadnom uglu raskrsnice avenija Šah i Rahzi u centru
Teherana, prestonice Irana i njegovog najvećeg grada. Tu iznad male prodavnice
nameštaja i jednog malog restorana moj otac je otvorio plesni studio. Pošto su
mnogi američki i britanski vojnici tokom rata prošli kroz Iran, zapadna kultura
postala je popularna u višoj klasi, tako da je otac imao mnogo odanih polaznika
koji su želeli da nauče da plešu poput zapadnjaka.
Moja majka je rodila mog brata 1951. godine. Kad je imao otprilike dve
godine, moja majka je, iako nije govorila nemački, otišla u Nemačku da pohađa
kurs za frizere. Kad se posle šest meseci vratila, bio joj je potreban prostor da u
njemu otvori salon lepote. Pored njihovog stana postojao je još jedan isti koji su
moji roditelji iznajmili i spojili ih.
Ja sam se rodila 22. aprila 1965. Od 1941. godine, autokrata i prozapadnjački
orijentisani vladar Mohamad Reza Pahlavi bio je kralj Irana. Četiri meseca pre
mog rođenja, iranskog premijera Hasana Alija Mansura ubili su navodni
sledbenici šiitskog fundamentalističkog vođe ajatolaha Homeinija, koji je težio
uspostavljanju teokratije u Iranu. Godine 1971, Amir Abas Hovejda, koji je u to
vreme bio premijer, organizovao je raskošne svečanosti u drevnim ruševinama
Persepolja, u znak sećanja na 2500. godišnjicu osnivanja Persijskog carstva. Toj
proslavi, koja je koštala tri stotine miliona dolara, prisustvovalo je dvadeset pet
hiljada gostiju iz celog sveta, uključujući kraljeve i kraljice, predsednike, premijere,
i diplomate. Šah je izjavio da je svrha te proslave da se svetu pokaže koliko je Iran
napredovao poslednjih godina.
Kad sam napunila četiri godine, moj brat je otišao od kuće da bi pohađao
Univerzitet Pahlavi u Širazu, gradu u centralnom Iranu. Bila sam veoma ponosna
na mog visokog zgodnog brata, ali on je retko dolazio kući i nikad nije ostajao
predugo. U tim dragocenim prilikama kad je dolazio u posetu, stao bi u dovratak
moje sobe, nasmešio mi se i pitao: „Kako je moja sestrica?“ Volela sam predivan
miris njegove kolonjske vode koji je prožimao vazduh. Jedino su mi on i baka
davali darove za Božić. Moji roditelji su proslavu Božića smatrali običnim
gubljenjem vremena i novca.
Baka me je svake nedelje vodila u crkvu. Jedina ruska pravoslavna crkva u
Teheranu bila je udaljena dva sata hoda od našeg stana. Put do crkve vodio je kroz
centar Teherana, ulicama oivičenim radnjama, uličnim trgovcima i starim
stablima javora. U vazduhu je lebdeo raskošan miris pečenih semenki suncokreta
i bundeve. Omiljeni deo puta bila mi je Avenija Nahderi, u kojoj su se nalazile
pekare i prodavnice s igračkama. Opijao me je miris sveže ispečenog peciva, vanile,
cimeta i čokolade. Nad tom ulicom lebdelo je mnoštvo izmešanih zvukova:
automobilske sirene, glasovi uličnih prodavača hvale svoju robu i pogađaju se s
mušterijama, treštanje tradicionalne muzike. Baka je bila protiv kupovanja
igračaka, no ipak bi mi uvek kupila neku sitnicu.
Jedne nedelje smo krenule dovoljno rano da posetimo bakinu prijateljicu koja
je živela u malom stanu. Bila je to stara, bučna Ruskinja kratke kovrdžave plave
kose, uvek s crvenim ružem na usnama i plavom senkom na očima, i koja je
mirisala na cveće. Stan joj je bio pun starog nameštaja i svakojakih trica, i imala je
najlepšu kolekciju porcelanskih figurica. Bilo ih je posvuda: na pomoćnim
stočićima, policama za knjige, prozorskim daskama, pa čak i na radnim pločama
u kuhinji. Naročito su mi se sviđale figurice anđela s njihovim nežnim krilima.
Služila je čaj u najlepšim porcelanskim šoljicama koje sam ikad videla. Bile su
bele i sjajne, oslikane ružičastim ružama. Bakina prijateljica bi pored svake šoljice
stavila majušne zlatne kašičice. Volela sam da ubacujem kockice šećera u svoj čaj i
posmatram kako se na površini pojavljuju mehurići dok ga mešam.
 Pitala sam je zašto ima toliko mnogo anđela, i odgovorila mi je da je to stoga
što joj oni prave društvo. Onda je ona mene pitala znam li da svako ima nekog
anđela čuvara, a ja sam joj uzvratila da mi je baka pričala o tome. Gledajući me
bledoplavim očima, koje su delovale neobično krupne iza njenih debelih naočara,
objasnila mi je da smo svi mi videli svog anđela čuvara, ali da smo zaboravili kako
on izgleda.
– A sad mi reci – nastavila je – je l’ ti se ikad dogodilo da, upravo u času kad
se spremaš da učiniš nešto loše, čuješ šapat u svom srcu koji ti govori da to ne činiš?
– Da... mislim da jeste. – Pomislila sam na pepeljaru.
– Dakle, to ti se obratio tvoj anđeo. I što više slušaš, više ćeš čuti.
Poželela sam da mogu da se setim svog anđela. Prijateljica moje bake
predložila mi je da pogledam sve njene figurice, i uveravala me je da moj anđeo
izgleda poput figurice koja mi se najviše sviđa. Neko vreme sam ih razgledala i
napokon sam pronašla omiljenu: zgodnog mladića odevenog u dugačku belu
halju. Pokazala sam ga baki, a ona je rekla da to baš i ne izgleda kao anđeo zato što
uopšte nema krila, ali sam joj ja objasnila da su njegova krila nevidljiva.
– Možeš da ga zadržiš, dušo – ponudila mi je bakina prijateljica, i ja sam bila
oduševljena.

Baka me je svakog dana vodila u park. Otprilike dvadeset minuta hoda od kuće
nalazio se veliki gradski vrt po imenu Park Valijad. Satima smo ga istraživale,
diveći se njegovom starom drveću i mirisnom cveću. Da bismo se rashladile za
vrelih letnjih dana, sele bismo na neku klupu i lizale sladoled u kornetu. U sredini
parka nalazio se plitak bazen s fontanom u sredini, iz koje se podizao visok mlaz,
a oko nje je žuborila voda u nekoliko malih fontana. Uvek sam stajala pored bazena
i uživala da me prska voda koju je nosio vetar. Okolo su bili raspoređeni bronzani
kipovi dečaka. Jedan je stajao visoko i gledao ka nebu, drugi je klečao pored vode
i gledao u nju kao da traži neki dragocen izgubljen predmet, sledeći je držao
mesingani štap okrenut ka vodi, a drugi je opet podigao nogu kao da je spreman
da skoči u bazen. Bilo je nečeg strašno tužnog i samotnog u tim statuama; izgledale
su stvarno, ali bile su sleđene u tom mračnom, čvrstom stanju, nemoćne da se
oslobode.
 Najveća zabava bila mi je ljuljaška. Baka je znala da volim da se ljuljam veoma
visoko, i uvek me je njihala što je snažnije mogla. Volela sam da mi vetar češlja
kosu, uživala u osećaju da, kad sam visoko u vazduhu, svet nestaje. U mom malom
svetu sedmogodišnjaka, činilo se da će život uvek tako izgledati.
Jednog popodneva dok sam trčala parkom, baka me je pozvala iz daljine i
rekla mi da je vreme da idemo kući, ali me je pogrešno oslovila; nazvala me je
Tamara. Zbunjena, pritrčala sam joj i upitala je ko je Tamara. Izvinila mi se i rekla
da je bolje da krenemo kući zato što joj je previše toplo, i mi pođosmo. Izgledala je
umorno, što je bilo čudno, zato što je nikad ranije nisam videla ni bolesnu ni
umornu.
– Ko je Tamara? – ponovo sam upitala.
– Tamara je moja ćerka.
– Ali ti nemaš ćerku, babu, imaš samo mene, svoju unuku.
Objasnila je da jeste imala ćerku, Tamaru, koja je bila četiri godine starija od
mog oca, i da ja veoma ličim na nju, kao da smo bliznakinje. Kad joj je bilo šesnaest
godina, Tamara se udala za nekog Rusa i vratila se s njim u Rusiju. Upitala sam
zašto nas nikad nije posetila, a baka mi je rekla da Tamari ne dozvoljavaju da
napušta Rusiju: sovjetska vlada ne dopušta lako svojim građanima da putuju u
druge zemlje. Moja baka je imala običaj da šalje Tamari lepu odeću, sapun i pastu
za zube, zato što je tamo bilo teško doći do toga, dok nije dobila jedno pismo od
SAVAK-a, šahove tajne policije, kojim su joj zabranili da komunicira s bilo kim u
Sovjetskom Savezu.
– Zašto? – želela sam da znam.
– Ovdašnja policija veruje da je Rusija loša zemlja, stoga nam ne dozvoljavaju
da pišemo Tamari niti da joj bilo šta šaljemo.
Dok sam pokušavala da razumem tu novu informaciju o tetki koju nikad
nisam upoznala, baka je nastavila kao da priča sama sa sobom. Nisam mogla da
dokučim mnogo od onog što je rekla. Spomenula je imena ljudi i mesta za koje
nikad dotad nisam čula i upotrebila reči koje su mi bile čudne i nepoznate, tako da
sam shvatila samo deliće njenih rečenica. Rekla je da se u osamnaestoj godini
zaljubila u jednog mladića koji je kasnije poginuo u ruskoj revoluciji. Opisala je
kuću sa zelenim vratima u jednoj uskoj ulici, široku reku i veliki most, i pričala je
o vojnicima na konjima koji su pucali u gomilu.
 – ...Okrenula sam se i videla da je pao – kazala je. – Bio je pogođen. Svud okolo
je bilo krvi. Držala sam ga. Umro mi je u naručju...
Nisam više želela da je slušam, ali ona nije htela da se zaustavi. Nisam mogla
da pokrijem uši; to je nepristojno i potreslo bi je. Možda bih mogla da hodam brže,
i da je ostavim nekoliko koraka iza sebe, ali shvatila sam da nešto nije u redu; baki
nije bilo dobro i morala sam da se pobrinem za nju. Naposletku sam počela da
pevušim, nadjačavajući njene reči. Pred spavanje mi je uvek pričala priče, ali sve
su imale srećan završetak, i u njima niko nikad nije umirao. Znala sam da dobri
ljudi posle smrti odlaze na nebo, što znači da smrt ne može biti previše loša – ali i
dalje me je užasavala. Podsećala me je na hodanje u apsolutnoj tami u kojoj mogu
da vam se dogode svakojaki užasi. Uopšte nisam volela tamu.
Hodale smo ka kući. Napokon je prestala da priča i osvrnula se, izgledala je
izgubljeno i zbunjeno. Iako smo bile nadomak kuće, morala sam da je uhvatim za
ruku i vodim je ostatak puta. Snažna žena koju poznajem čitavog života, blizak
pratilac na kog sam se oslanjala, neko ko je uvek bio uz mene, najednom je postala
ranjiva. Bila je kao dete, baš kao ja. Žena koja je uvek slušala i malo govorila,
ispričala mi je svoju životnu priču. Njene reči o krvi, nasilju i smrti su me
zaprepastile. Pored nje sam se uvek osećala bezbedno, a sad mi je ispričala da ništa
nije večno. Nekako sam osetila da baka umire. Videla sam to u njenim očima, kao
da mi je neko u potaji to šapnuo.
Kad smo stigle kući, pomogla sam joj da legne u krevet. Nije nam se pridružila
na večeri, niti je sledećeg jutra ustala iz kreveta. Moji roditelji su je tog dana odveli
lekaru, a kad su se vratili, baka je odmah legla u krevet, a otac i majka mi nisu
odgovori ni na jedno pitanje u vezi s njenom bolešću.
Otišla sam u njenu sobu. Spavala je, te sam sela na stolicu kraj nje i dugo
čekala dok se napokon nije pomerila. Tek tad sam shvatila koliko je mršava i krhka.
– Šta nije u redu, babu? – upitala sam.
– Umirem, Marina – odvratila je, kao da je to nešto jednostavno, svakidašnje.
Pitala sam je šta se događa s nama kad umremo. Odgovorila mi je da pažljivo
pogledam sliku koja je, otkad pamtim, visila na zidu u njenoj spavaćoj sobi. Želela
je da joj kažem šta sve vidim na toj slici. Rekla sam da je to slika stare gospođe sa
sedom kosom i štapom. Hodala je stazom kroz mračnu šumu, a na kraju staze
nazirala se jarka svetlost.
 Baka je objasnila da je ona nalik toj staroj gospođi. Mnogo godina je koračala
kroz svoj život i oseća se umorno. Kazala je da joj je život bio mračan i težak, i da
je bila suočena s mnogim preprekama, ali da se nikad nije predala.
– Sad je – rekla je – prosto na mene red da odem i konačno vidim lice
Gospoda.
– Ali, babu – usprotivila sam se – zašto ne možeš da vidiš lice Gospoda ovde
sa mnom? Obećavam da ću te pustiti da se odmaraš, i nećeš morati nikud da ideš.
Nasmešila se. – Dete, ne možemo videti lice Gospoda ovim očima – kazala je
i dodirnula mi trepavice drhtavim prstima – već svojom dušom. Moraš znati da je
smrt samo jedan korak koji moramo učiniti da bismo dosegli drugi svet i živeli
dalje, samo na drugačiji način.
– Ne želim da se išta promeni; volim da sve ostane onako kako jeste.
– Moraš da budeš hrabra, Marina.
Nisam želela da budem hrabra. Osećala sam strah i tugu. Biti hrabar bilo je
isto kao i lagati i pretvarati se da je sve u redu. A ništa nije bilo u redu.
Udahnula je uzdrhtavši i rekla mi da otvorim gornju levu fioku njene komode.
Unutra je stajala jedna zlatna kutija. Donela sam joj je. Zatim mi je rekla da se
zavučem pod njen krevet i da odande izvučem par crnih cipela. U levoj cipeli
nalazio se zlatni ključić.
Dok su joj se suze kotrljale niz lice, pružila mi je kutiju i ključ.
– Marina, napisala sam svoju životnu priču, i stavila sam je u ovu kutiju. Sad
je tvoja. Želim da je ti imaš i da me se sećaš. Hoćeš li je čuvati za babu?
Klimnuh glavom.
– Stavi kutiju na neko bezbedno mesto. Idi sad i ne brini. Potrebno mi je da
se malo odmorim.
Ostavila sam je i povukla se u svoju sobu, koja mi je sad delovala samotnije
nego ikad. Sakrila sam kutiju pod svoj krevet, otvorila staklena vrata koja vode na
balkon i zakoračila napolje. Vazduh je bio topao i težak, a prometna ulica ista kao
uvek. Ništa se nije promenilo, ali sve je bilo drugačije.
Baka se više nije probudila. Rak jetre ju je izjedao. Majka mi je rekla da je u
komi, nije se budila još dve nedelje, a moj otac je šetkao gore-dole hodnikom i
plakao. Sedela sam pored bake bar dva sata dnevno da bih joj pravila društvo i da
se ne bih i sama osećala usamljeno. Lice joj je bilo mirno i spokojno, ali veoma
mršavo i bledo. Dani su prolazili, a ja sam se borila sa suzama, u strahu da bi one
mogle potvrditi njenu smrt i približiti je.
Jednog jutra sam se probudila veoma rano i nisam više mogla da zaspim, pa
sam otišla u bakinu sobu. Upalila sam svetio, a ona je bila tamo. Lice joj je bilo
izgubilo boju. Dodirnula sam joj ruku; bila je hladna. Stajala sam u tišini, znajući
da je mrtva, ali ne znajući šta da učinim. Trebalo je da joj kažem nešto, ali nisam
bila sigurna može li ona da me čuje, mogu li da savladam prepreku koju je smrt
podigla između nas.
– Zbogom, babu. Nadam se da ćeš sada imati dobar život s Bogom, gde god
da je on.
Imala sam čudan osećaj da je još neko tu. Otrčala sam nazad u svoju sobu,
uskočila u krevet i izgovorila sve molitve kojih sam mogla da se setim.
Sledećeg dana odneli su bakin leš. Ceo dana sam slušala zvuk očevog plača.
Pokrila sam uši rukama i osvrnula se po svojoj sobi; nisam imala gde da se sklonim.
Baka je bila moje utočište kad bi se dogodilo nešto loše, a sad je otišla. Na kraju
sam zgrabila figuricu anđela s vrha mog toaletnog stočića i sakrila se pod krevet.
Počela sam da se molim: „Zdravo Marijo, milosti puna, Gospod nek je s tobom.
Blagoslovena ti među ženama, i blagosloven plod utrobe tvoje, Isus. Sveta Marijo,
majko božja, moli za nas grešnike sad i u času smrti naše. Amin.“
Neko je zadigao pokrivač sjedne strane kreveta, i talas svetla zapljusnuo je tamu
mog skrovišta. Gledalo me je nečije nepoznato lice. Lice mladića crne kovrdžave kose
i tamnih očiju, najtamnijih koje sam ikad videla. Lice mu je bilo izrazito belo spram
boje kose, a osmeh topao i ljubazan. Htedoh da ga upitam ko je on, ali nisam mogla.
– Zdravo – kazao je.
Glas mu je bio ljubazan i blag, ulivao mi je hrabrost koja mi je bila potrebna.
Iskobeljala sam se ispod kreveta. Na sebi je imao dugu, belu odoru i bio je bosonog.
Dodirnula sam mu nožne prste. Bili su topli. Sagnuo se, podigao me, seo na moj
krevet i stavio me u krilo. Nežan, prijatan miris ispunio mi je nozdrve; podsećao je
na miris zelenkada po kišnom danu.
– Zvala si me, i ja sam došao – rekao je i počeo da me miluje po kosi.
Sklopila sam oči. Provlačio mi je prste kroz kosu, podsećajući me na prolećni
povetarac koji je rasplitao toplinu sunca među granama raspupelih krošnji.
Naslonila sam mu se na grudi, osećajući se kao da ga poznajem, kao da smo se već
ranije sreli, ali gde ili kada, nisam znala. Podigla sam pogled, a on se smešio
dubokim, toplim osmehom.
– Zašto nisi obuo papuče? – upitala sam.
– Tamo otkuda ja dolazim nema potrebe za papučama.
– Jesi li ti moj anđeo čuvar?
– Šta misliš, ko sam ja?
Pogledala sam ga za trenutak. Samo je jedan anđeo mogao da ima oči poput
njegovih. – Ti si moj anđeo čuvar.
– U pravu si.
– Kako se zoveš?
– Ja sam Anđeo Smrti.
Srce samo što mi nije stalo.
– Smrt je ponekad teška, ali nije loša niti zastrašujuća. To je kao putovanje ka
Bogu, a pošto ljudi obično umiru samo jednom, oni ne znaju put, stoga ih ja vodim
i pomažem im da stignu tamo.
– Jesi li došao da bi me poveo sa sobom?
– Ne, ne neću te sad povesti.
– Jesi li ti pomogao babu?
– Jesam.
– Je li srećna?
– Veoma je srećna.
– Hoćeš li ostati malo sa mnom?
– Hoću.
Ponovo sam se naslonila na njegove grudi, i sklopila oči. Uvek sam se pitala
kako se ptice osećaju dok klize na vetru, kupaju se na svetlosti sunca i spajaju se s
nebom. Sad sam znala.
Kada sam se sledećeg jutra probudila, ležala sam u svom krevetu i nije bilo
nikakvih anđela.
 4.

Oštar bol u desnom ramenu probudio me je iz sna bez snova. Neko me je dozivao.
Pogled mi je bio zamagljen. Hamed je stajao nada mnom, šutirajući me u rame.
Setila sam se da me je Ali ostavio u ćeliji, ali nisam imala pojma koliko sam dugo
tamo.
– Da, da! – rekla sam.
– Ustaj!
Kolena su mi klecala, a stopala su mi gorela.
– Ideš sa mnom da posmatraš kako hapsimo tvoje prijatelje – kazao je Hamed
– one koje si pokušala da zaštitiš. Sve vreme smo imali njihova imena i adrese.
Samo smo hteli da saznamo više o tebi, a ti si dokazala si neprijatelj revolucije. Ti
si opasnost za islamsko društvo.
Još jednom su mi stavili povez na oči. Hamed mi je vezao ručne zglobove
dugim kanapom i povukao me. Gurnuli su me u kola i nakon nekoliko minuta,
neko mi je skinuo povez sa očiju. Napustili smo zatvor. Nisam bila sigurna koji je
dan ili doba dana, ali činilo mi se da je rano predvečerje; nebo je bilo oblačno i
tamno, ali ne sasvim mračno. Uputili smo se na jug uskom, krivudavom ulicom.
Jedva da je bilo kola i pešaka. S obe strane puta uzdizali su se stari zidovi od gline
i opeke koji su opasavali velike posede, a između njih se pružao put nalik suvom
rečnom koritu. Golo drveće pružalo se ka nebu, drhteći na vetru. Uskoro smo se
uključili na jordanski autoput i nastavili ka jugu. Obreli smo se u novoj, luksuznoj
četvrti. Na jednom brežuljku uzdizala se visoka stambena zgrada, okružena
dvospratnicama i velikim bungalovima. Pogledala sam vozača. Imao je gustu crnu
bradu i bio je odeven u zelenu vojničku uniformu čuvara revolucije. Hamed je
sedeo napred na suvozačkom sedištu. Obojica su ćutali i gledali ispred sebe. Kad
smo stali na semaforu, sa zadnjeg sedišta belog automobila koji se zaustavio pored
nas nasmešila mi se devojčica koja nije imala više od tri-četiri godine. Na prednjim
sedištima sedeli su muškarac i žena i razgovarali. Zapitala sam se šta li rade moji
roditelji. Da li pokušavaju da mi pomognu, ili su odustali, ne nadajući se više? Vrlo
dobro sam znala da ništa ne mogu da učine. A Andre? Misli li on na mene?
Ušli smo u sam centar grada. Tu je saobraćaj bio prilično gust, a trotoari i
radnje vrveli su od ljudi. Svaki zid bio je prekriven sloganima islamske vlade i
Homeinijevim citatima. Jedan od njih mi je privukao pažnju: „Ako čovek dozvoli
neverniku da nastavi svoju ulogu uništitelja zemlje, moralna patnja nevernika biće
još gora. Ako čovek ubije nevernika, sprečavajući ga time da izvrši zlodelo, smrt će
neverniku biti blagoslov.“ Da, u Homeinijevom svetu ubistvo je moglo biti dobro
delo, „blagoslov“. Tako je Hamed mogao da prisloni revolver uz moju glavu,
povuče oroz, i veruje da mi je učinio uslugu i da će zbog toga otići u raj.
Da bi prešli ulicu, pešaci su se kretali između automobila. Na jednoj
raskrsnici, neki mladić je zavirio u naša kola i, primetivši čuvara za volanom,
ustuknuo i zagledao se u mene. Počeo je da pada sneg.
Kola su se zaustavila. Stigli smo pred kuću u kojoj je živela Minu; ona je bila
moja školska drugarica. Pored nas se parkirao još jedan crni mercedes. Iz njega su
izašla dva čuvara, prišli su Minuinim vratima i pozvonili. Neko im je otvorio. Bila
je to njena majka. Čuvari su ušli u kuću. Hamed se okrenuo i pružio mi list papira.
Pogledah papir. Na njemu je bilo ispisano tridesetak imena. Sve sam ih poznavala;
bila su to deca iz moje škole. Ispod imena sam prepoznala potpis direktora moje
škole. List papira koji sam držala u rukama bio je školski spisak najtraženijih
učenika.
– Nećemo moći sve da ih uhapsimo večeras, ali ostale bi trebalo da pohvatamo
za otprilike tri dana – rekao je Hamed, smeškajući se.
Čuvari su izašli iz kuće nakon otprilike pola sata. Minu je bila s njima. Hamed
je izašao iz kola, otvorio zadnja vrata i rekao joj da sedne pored mene. Videla sam
njenu majku kako plače i razgovara s jednim čuvarom. Hamed mi je rekao da
poručim Minu da sarađuje ako ne želim da i ona pati.
Minu je zurila u mene, očiju razrogačenih od straha.
– Kaži im šta god žele da znaju – rekoh, pokazujući joj svoja stopala. – Oni...
– Dosta – prekinuo me je Hamed.
Minu pogleda u moja stopala, pokri lice rukama i zaplaka.
– Zašto plačeš? – upita je Hamed, ali ona ne odgovori.
 Činilo mi se da smo sate proveli u kolima. Vozili smo od kuće do kuće. Te
noći su uhapsili četvoro mojih školskih drugova. Pokušala sam da šapnem Minu
da bi trebalo da kaže čuvarima nekoliko imena, dok je budu ispitivali. Pokušala
sam da joj kažem da imaju spisak i da znaju sve, ali na kraju nisam bila sigurna da
li me je razumela.
Čim smo stigli do zatvorske kapije, stavili su nam povez preko očiju. Kad su
se kola zaustavila, neko je otvorio vrata s moje strane, a Hamed mi je naredio da
izađem iz kola. Othramala sam za njim u zgradu, a on mi je rekao da sednem na
pod u hodniku. Dugo sam sedela tamo, slušajući zatvoreničke povike i vrisku. U
glavi su mi tukli damari i osećala sam mučninu.
– Marina, ustani. – Hamedov glas naterao me je da skočim. Bila sam
zadremala.
Naslonivši se na zid, uspela sam da povratim ravnotežu. On mi je rekao da
uhvatim za čador devojku koja je stajala ispred mene. Uhvatila sam je, ona je
zakoračila, a ja sam hramala za njom. Stopala su mi bridela kao da sam hodala po
razbijenom staklu. Uskoro smo izašli iz zgrade i nastavili smo dok me je hladan
vetar šibao po licu. Devojka ispred mene se zakašljala. Sneg koji je napadao
prodirao je u moje gumene papuče, stopala su mi utrnula, što mi je ublažilo bol,
ali polako sam gubila osećaj u nogama i svaki korak bio je teži od prethodnog.
Spotakla sam se o kamen i pala. Priljubivši glavu na smrznutu zemlju, lizala sam
sneg, očajnički nastojeći da umirim gorku suvoću u ustima. Nikad mi nije bilo
toliko hladno niti sam osećala takvu žeđ. Telo mi se nekontrolisano treslo, a
cvokotanje zuba brujalo mi je u glavi. Grube ruke su me s podigle s tla i uspravile
me na noge.
Kuda me vode?
– Hodaj kako treba ili ću te upucati na licu mesta! – zarežao je Hamed.
S mukom sam nastavila dalje. Napokon nam rekoše da stanemo i neko mi je
sklonio povez s očiju. Jaka svetlost blesnula mi je u lice, zaslepevši me i izazivajući
oštro bolno probadanje u glavi. Posle nekoliko sekundi sam se osvrnula. Jedan
reflektor je presecao noćnu tminu poput bele, zapenušane reke. Okolna crna brda
stapala su se u sablasne senke. Kao da smo usred nedođije; u okolini nije bilo
nijedne zgrade. Noćno nebo bilo je zastrto oblacima, a nekoliko pahulja snega
lebdelo je lagano u vazduhu, kao da pokušava da produži svoj kristalni let pre nego
što se suoči sa zemljanom smrću. Sa mnom su bila još četiri zatvorenika: dve
devojke i dva mladića. Četvorica čuvara revolucije, lica bezizraznih kao isklesanih
od tame, uprli su puške u nas. – Stanite pored stubova! – povikao je Hamed, a glas
mu se odbijao o brda. Šest metara dalje uzdizalo se nekoliko drvenih stubova,
visokih otprilike kao i ja. Pogubiće nas. Paralisao me je osećaj hladnoće u grudima.
Ovo je trenutak moje smrti. Niko ne zaslužuje da umre ovako.
Jedan zatvorenik počeo je da recituje na arapskom deo Kurana moleći boga
za oproštaj. Glas mu je bio dubok i snažan. Drugi mladić je zurio u stubove. Jedno
oko mu je bilo zatvoreno od otoka, a bela košulja umrljana krvlju.
– Odmah stanite pored stubova! – ponovio je Hamed, a mi smo ćutke
poslušali.
Tuga mi je ispunila srce i pluća poput guste zagušujuće tečnosti.
Dragi Isuse, pomozi mi. Ne dozvoli da se moja duša izgubi u tami. „Iako
koračam kroz dolinu senke tame, ne plašim se; jer si ti sa mnom.“
Jedna devojka je potrčala. Neko je povikao: – Stani! – Međutim, ona je
nastavila da trči. Pucanj se prolomio kroz noć, a ona je pala na zemlju. Zakoračih
napred, ali su mi noge otkazale. Devojka se prevrnula na bok i presamitila se od
bola. – Molim vas... molim vas, nemojte me ubiti – ječala je. Sneg je prekrivao njen
čador koji se svetlucao na jasnom, belom svetlu. Hamed je stao iznad nje i uperio
joj pušku u glavu. Devojka je pokrila glavu rukama.
Devojka koja je stajala pored mene zaplaka. Prodorni vrisci kao da su joj
cepali grudi. Pala je na kolena.
– Privežite ostale za stubove! – povika Hamed.
Jedan čuvar me odignu sa zemlje, a drugi me priveza za stub. Konopac mi se
zario u meso.
Bila sam tako umorna.
Hoće li umiranje boleti jednako kao bičevanje?
Hamed je i dalje držao pušku uperenu u ranjenu devojku.
– Čuvari! Spremni!
Smrt je jedino mesto na kojem nisam bila. A anđeo će mi pomoći da nađem
svoj put. Mora mi pomoći. Postoji svetlost iza ove užasne tame. Negde iza zvezda,
sunce se rađa.
 Uperili su puške u nas, i ja sam zatvorila oči.
Nadam se da Andre zna da ga volim. Zdravo Marijo, milosti puna, Gospod nek
je s tobom...
Čula sam kako prema nama jure neka kola i otvorila sam oči. Za trenutak sam
pomislila da će nas pregaziti. Kočnice su glasno zaškripale i pred čuvarima se
zaustavio crni mercedes. Iz kola je izašao Ali. Uputio se pravo prema Hameda i
dao mu neki papir. Kratko su razgovarali. Hamed je klimnuo glavom. Onda me je
usredsređeno pogledao. Ali je koračao ka meni. Poželela sam da potrčim. Želela
sam da me Hamed upuca i da okonča moj život. Ali me je odvezao, a ja sam se
srušila. Pridržao me je, podigao i poveo prema kolima. Osetila sam otkucaje
njegovog srca uz svoje telo. Uzaludno sam pokušala da se otrgnem iz njegovih
ruku.
– Kuda me vodiš?
– U redu je; neću te povrediti – prošaputao je.
Pogledala sam devojku vezanu za stub pored onog za koji sam ja bila vezana.
– Bože... – zavrištala je i zatvorila oči.
Ali me je spustio na suvozačko sedište automobila i zalupio vrata. Pokušala
sam da ih otvorim, ali nisam uspela. On je uskočio na vozačko sedište. Skupivši
svu snagu, počela sam da ga udaram pesnicama, ali on me je držao jednom rukom.
Dok smo se odlazili, puške su opalile.

Otvorila sam oči i ugledala iznad sebe svetlost sijalice. Tavanica je bila siva.
Pokušala sam da se pomerim, ali nisam osećala svoje telo. Ali je sedeo u ćošku i
zurio u mene. Nalazili smo se u nekoj maloj ćeliji, a ja sam ležala na podu.
Zatvorila sam oči i poželela da on ode, ali kad sam nekoliko minuta kasnije
otvorila oči, on je i dalje sedeo tamo. Odmahnuo je glavom i rekao da sam sve to
sama sebi natovarila na vrat jer sam tvrdoglava. Kazao je da je bio kod Ajatolaha
Homeinija, koji je bliski prijatelj njegovog oca, i da ga je molio da mi smrtnu kaznu
zamene doživotnim tamnovanjem. Ajatolah je naredio da mi poštede život.
Nisam želela da me Ajatolah spasava. Nisam želela da me bilo ko spasava.
Želela sam da umrem.
 – Sad ću ti doneti nešto da pojedeš. Dugo nisi jela – rekao je ne odvajajući
pogled od mene. Međutim, nije se pomerio.
Osećajući na svojoj koži težinu njegovog pogleda, toliko sam čvrsto stezala
ćebe kojim sam se pokrila, da su me prsti zaboleli. Napokon je ustao. Svaki mišić
na telu bio mi je napet.
– Bojiš li me se? – upitao je.
– Ne. – Progutah.
– Nema potrebe da se bojiš.
Žudnja u njegovim očima bila je istinska i duboka. Stomak me je boleo.
Osetila sam kako mi se u grlu rađa vrisak, ali on se okrenuo i napustio ćeliju. Telo
mi se treslo sa svakom suzom koja mi se slivala niz lice. Mrzela sam ga.

Ali se vratio s činijom supe i seo pored mene.

– Molim te, ne plači.
Nisam mogla da se zaustavim.
– Želiš li da odem?
Klimnuh glavom.
– Otići ću samo ako obećaš da ćeš pojesti supu. Obećavaš?
Ponovo klimnuh glavom.
Zastao je pred vratima i okrenuo se, rekavši: – Kasnije ću te obići – umornim,
ozbiljnim glasom.
Zašto me je sklonio ispred streljačkog odreda? Šta će se dogoditi sa mnom?
Moja poslednja misao pre nego što sam zaspala bila je upućena Sari. Nadala
sam se da je ona dobro. Mogla sam samo da se molim za nas obe, i za Sajrusa i
Gitu, i sve moje drugove koji su uhapšeni.
Ne tako davno svi smo mi bili u školi, igrali se šuge i žmurke na odmoru. Sada
smo bili politički zatvorenici.
 5.

Pohađala sam osnovu školu smeštenu u zgradi od crvene cigle prekrivenoj

puzavicom. Bilo je to za šahove vladavine. Škola je bila udaljena od kuće deset
minuta hoda, tako da sam sama išla od kuće do škole i nazad. Stara školska zgrada
nekad je bila stambena dvospratnica, a prijatelji su mi ispričali da ju je direktorka
škole, hanuma Mortazavi, koja je studirala u inostranstvu, pretvorila u školu kad
se vratila u Iran. Svaka učionica imala je visoke prozore, ali je zbog starog
javorovog drveća koje je raslo u dvorištu unutra uvek bilo mračno, i obično smo
morali da palimo svetla da bismo videli školsku tablu. Svakog dana nakon
poslednjeg zvona, Sara i ja bismo zajedno izašle iz škole i prešle ulicu, a onda bi
ona otišla levo a ja desno. Nastavila bih južno na Aveniju Rahzi i hodala pokraj
visoke ograde od opeke podignute oko vatikanske ambasade, pored restorana
Ašna, koji je ispunjavao vazduh mirisom aromatičnog pirinča i mesa s roštilja, i
pokraj male radnje s donjim rubljem u čijem su izlogu bile izložene tanke čipkane
spavaćice. Ponekad bih se pretvarala da sam mali beli oblak koji plovi preko plavog
neba, balerina koja pleše ispred brojne publike ili čamac koji plovi niz neku
magičnu reku, zadovoljna što pored mene nije majka koja me vuče i govori mi da
hodam kako treba.
Ako nisam previše kasnila kući, nisam morala da žurim, ali uvek sam se
trudila da ne uznemirim majku. Ako je imala mušterije, morala sam da se klonim
salona lepote, a ako ih nije bilo, morala sam da budem vrlo tiha, zato što je majku
obično bolela glava. Bila sam nespretna i morala sam da se trudim da ne razbijem
nešto i ne napravim nered dok spremam sebi sendvič; a kad sam sipala u šolju
ledeni čaj ili pepsi-kolu, morala sam da pazim da ne prospem. Majka mi je bila
naprasita i vrlo lepa. Imala je kestenjaste oči, savršen nos, pune usne i duge noge,
i volela je da nosi haljine s velikim izrezom oko vrata, da bi pokazala svoju glatku,
belu kožu. Svaka dlaka njene kratke tamne kose uvek je poslušno bila na svom
mestu. Ako bih je naljutila, zaključala bi me na balkon moje spavaće sobe. Taj
balkon je bio ograđen asurama od bambusa razapetim između dva horizontalna i
nekoliko vertikalnih metalnih stubova. Odatle bih posmatrala vozila i pešake kako
ispunjavaju ulicu, prodavce kako hvale svoju robu i skitnice kako prose.
Asfaltirana ulica s četiri trake uzavrela bi u špicu od saobraćaja, a vazduh bi zagušili
izduvni gasovi. Na drugoj strani ulice, Hasan aga, jednoruki prodavač, s proleća je
prodavao kisele zelene šljive, leti breskve i kajsije, kuvanu cveklu s jeseni, a zimi je
nudio različite vrste suvih kolača. Volela sam cveklu; lagano je ključala u plitkoj,
velikoj tepsiji nad plamenom stonog gorionika, a njen lepljiv sok je pravio
mehuriće i isparavao, zaslađujući vazduh. Na drugom uglu raskrsnice, slepi starac
u pocepanom prljavom odelu pružao je mršave ruke ka prolaznicima i od jutra do
mraka izvikivao: „Pomozite mi za ljubav božju.“ Naspram našeg stana nalazila se
poslovna zgrada s petnaest spratova i velikim prozorima poput ogledala koji su
svetlucali na suncu, reflektujući oblake u pokretu. Noću su se iznad prodavnica
uključivala bleštava neonska svetla koja su bojila tamu.
Jednog dana sam odlučila da je svaka kazna bolja nego da stojim zaključana
na balkonu. Pogledala sam dole; nisam mogla da skočim. Mogla sam da vrištim,
ali nisam htela da pravim scenu i čitavom komšiluku obznanim kako me majka
zaključava na balkon. Osvrnuvši se uokolo, spazila sam malu plastičnu torbu u
kojoj je majka držala drvene štipaljke. Ponovo sam pogledala dole na prometni
pločnik. Ako ispustim štipaljke i pogodim prolaznike, neću ih povrediti, a
zanimaće ih šta im je s neba palo na glavu. Onda bih mogla da im kažem za
štipaljke i preklinjem ih da pozvone na vrata i zamole moju majku da me pusti
unutra. Znala sam da će se majka naljutiti, ali nisam marila; nisam više mogla da
izdržim svoj samotni zatvor. Bila je zima i počeo je da duva hladan vetar. Uskoro
je sunce nestalo iza oblaka, a pahulje snega počele su da mi padaju na lice.
Prikupivši svu hrabrost, zgrabila sam jednu štipaljku i, naslonivši se na asuru od
bambusa koja je okruživala balkon, pružila je iznad pločnika, duboko udahnula, i
ispustila je. Nije pala ni na koga, nego na pločnik. Ponovo sam pokušala i uspela
sam. Jedna sredovečna žena duge smeđe kose zaustavila se, dodirnula glavu i
osvrnula se. Zatim se sagnula, podigla štipaljku i pogledala je. Napokon je
pogledala uvis, pravo u moje oči.
– Devojčice, šta radiš? – upitala je, zajapurenog lica.
 – Izvinite. Nisam htela da vas povredim, ali majka me je zaključala ovde na
balkonu, a ja želim da uđem unutra. Hladno je. Hoćete li, molim vas, da pozvonite
na vrata i zamolite moju majku da me pusti unutra?
– Naravno da neću! Ne tiče me se kako te tvoja majka kažnjava. Kako izgleda,
verovatno to i zaslužuješ – rekla je i otišla dalje.
Ali nisam htela da odustanem.
Sledeći put, štipaljka je pala na glavu neke starije žene koja je nosila crni čador
i ona je odmah pogledala uvis.
– Šta to radiš? – upitala je, a ja sam joj ispričala svoju priču.
Pozvonila je na vrata. Majka se ubrzo pojavila na drugom balkonu, koji je bio
samo nekoliko metara dalje od mog, pogledala dole i zapitala: – Ko je?
Kad je žena ispričala majci šta sam uradila i zašto, videla sam kako se majčine
oči pune besom. Minut kasnije, vrata mog balkona su se otvorila. Oklevala sam.
– Uđi sad – procedila je moja majka.
Zakoračila sam u svoju spavaću sobu.
– Ti si užasno dete! – kazala je.
Zadrhtala sam. Očekivala sam da me ošamari, ali umesto toga, ona se
okrenula i otišla.
– Odlazim. Umorna sam. Mrzim ovaj život. Ne želim više nikad da te vidim!
Boleo me je stomak. Nije nikako mogla da ode, ili je mogla? Zvučala je
ozbiljno. Šta bih radila bez majke? Potrčala sam za njom i zgrabila je za suknju.
Nije se zaustavila.
– Molim te, nemoj da ideš! Izvini! – preklinjala sam. – Vratiću se na balkon i
ostaću tamo i neću praviti probleme. Obećavam.
Ne obazirući se na mene, majka je otišla do kuhinje, zgrabila svoj novčanik i
uputila se ka stepenicama. Uspaničena, zaplakala sam, ali ona se nije zaustavila.
Zgrabila sam je za nogu, ali ona je nastavila da silazi stepenicama, vukući me za
sobom. Na koži sam osećala tvrde i hladne stepenice. Preklinjala sam je da ostane.
Napokon je zastala pred vratima.
– Ako hoćeš da ostanem, idi u svoju sobu, ostani tamo, i da te nisam čula.
Zurila sam u nju.
 – Odmah! – povikala je, a ja sam otrčala u svoju sobu.
Neko vreme nakon toga, svaki put kad bi majka izašla iz kuće do prodavnice
ili da nešto obavi, sedela bih kraj prozora i tresla se od straha. Šta ako se nikad ne
vrati?

Odlučila sam da se sklanjam majci s puta, a najbolji način da to postignem bio je

da ostajem u svojoj sobi što je duže moguće. Svakog dana, čim bih stigla kući iz
škole, na vrhovima prstiju bih otišla do kuhinje da vidim je li majka tamo. Ako je
ne bih zatekla, spremila bih sebi sendvič, a ako bih je videla u kuhinji, brzo bih joj
rekla „zdravo“, a onda otišla u svoju sobu i čekala da ona izađe iz kuhinje. Pošto
bih pojela obrok, ostala bih u svojoj sobi, uradila domaće zadatke, i čitala knjige
koje sam pozajmila iz školske biblioteke. Većina tih knjiga bili su prevodi: Petar
Pan, Alisa u Zemlji čuda, Mala sirena, Snežna kraljica, Pepeljuga, Uspavana
lepotica, Ivica i Marica i Zlatokosa. Školska biblioteka bila je mala, i ubrzo sam
pročitala sve knjige odande, i to ne jednom, već tri ili četiri puta. Majka bi svake
večeri nekoliko puta provirila kroz vrata moje spavaće sobe da vidi šta radim, i
nasmešila bi se kad bi me zatekla kako čitam. Na neki način, knjige su nas obe
spasile.
Jednog dana, skupila sam hrabrost i upitala je da li bi mi kupila knjige, a ona
mi je rekla da može da mi kupi samo jednu knjigu mesečno, zato što su knjige
skupe i ne možemo da trošimo sav novac na njih. Ali jedna knjiga mesečno nije
mi bila dovoljno. Nekoliko dana kasnije, kad smo majka i ja išle kući nakon posete
njenom ocu, primetila sam jednu malu knjižaru. Iznad nje je pisalo: POLOVNE
KNJIGE. Znala sam da „polovno“ znači jeftino, ali nisam se usudila da zamolim
majku da to proveri.
Nedelju dana kasnije, kad mi je majka rekla da je vreme da posetimo dedu,
kazala sam joj da se ne osećam dobro, i ona je pristala da me ostavi kod kuće. Moj
otac je bio na poslu. Nedugo posle bakine smrti, zatvorio je plesni studio, zaposlio
se u jednom odeljenju Ministarstva za umetnost i kulturu i radio je s folklornim
plesnim grupama. Voleo je svoj novi posao i ponekad je putovao u druge zemlje s
igračima, mladićima i devojkama koji su predstavljali Iran na raznim
međunarodnim događajima. Čim je majka izašla iz kuće, otrčala sam u spavaću
sobu svojih roditelja i uzela majčine rezervne ključeve od kuće iz fioke u njenom
toaletnom stočiću. Uštedela sam sav novac za čokoladno mleko za nedelju dana i
nadala sam se da će to biti dovoljno za jednu knjigu.
Potrčala sam prema knjižari polovnih knjiga. Pozno prolećno sunce grejalo je
ceo dan crni asfalt stvarajući titrave talase vrućine, koji su se dizali u vazduh i
zapahnjivali me. Kad sam stigla do knjižare, graške znoja kapale su mi s čela u oči
i pekle me. Obrisala sam lice majicom, gurnula staklena vrata prodavnice i ušla.
Kad mi se vid prilagodio slabom svetlu, nisam mogla da poverujem svojim očima.
Svud oko mene gomile knjiga stešnjenih po policama koje su sezale do tavanice, i
ostavljale između samo uske tunele koji su se protezali u mrak. Bila sam okružena
hiljadama knjiga. Vazduh je bio težak od mirisa papira, priča i snova koji su
naseljavali ispisane reči.
– Ima li koga? – pozvah.
Nije bilo odgovora.
– Ima li koga? – ponovo sam pozvala, ovoga puta malo glasnije.
Iz dubina jednog tunela od knjiga odgovorio je muški glas: – Mogu li da vam
pomognem? – s teškim jermenskim akcentom.
Ustuknula sam jedan korak, rekavši. – Gde ste?
Tačno ispred mene pojavila se siva senka. Uzdrhtala sam.
Senka se nasmeja.
– Izvini, devojčice. Nisam hteo da te uplašim. Šta želiš?
Morala sam da podsetim sebe da treba da dišem.
– Ja... želim da kupim jednu knjigu.
– Koju knjigu?
Izvadila sam sav novac iz džepa i pokazala novčiće mršavom, starijem čoveku
koji je stajao ispred mene.
– Imam samo ovoliko novca. Nije važno koja je knjiga, samo da je dobra.
Nasmešio se i prošao prstima kroz sedu kosu.
– Zašto umesto toga ne odeš do obližnje pekare i kupiš sebi nekoliko krofni?
– Ali ja hoću knjigu. Zar ovo nije dovoljno novca?
– Mlada damo, problem je u tome što su sve moje knjige napisane na
engleskom. Govoriš li engleski?
 – Veoma sam dobra u engleskom. U školi učimo engleski svakog dana po sat
vremena. Idem u treći razred.
– Dobro, da vidimo šta mogu da pronađem za tebe – rekao je s uzdahom, i
nestao iza planina knjiga.
Čekala sam, pitajući se kako može išta da pronađe u toj gomili, ali on se kao
nekim čudom pojavio iz mračnog nereda, noseći knjigu.
– Izvoli – rekao je, pružajući mi je. – Lav, veštica i orman.2 To je divna knjiga
i prva iz serijala.
Pažljivo sam je pregledala. Imala je plavosive korice, na sredini je bila slika
lava na čijim su leđima sedeli dečak i devojčica. Lav je bio u skoku. Knjiga je
izgledala staro, ali bila je u relativno dobrom stanju.
– Koliko košta?
– Pet tomana.
– Ali, ja imam samo četiri! – rekoh, skoro u suzama.
– Biće dovoljno i četiri.
Zahvalila sam mu, van sebe od sreće, i potrčala kući.

Tri dana kasnije već sam bila dvaput pročitala Lava, vešticu i orman, i zaljubila se
u tu knjigu. Htela sam još. Ali budući da sam uštedela samo dva tomana, nisam
bila sigurna da će čovek iz knjižare ponovo biti velikodušan, a plašila sam se da
pitam majku za novac, pa sam odlučila da prodam svoju pernicu drugarici Sari.
Na početku školske godine Sara me pitala gde sam kupila pernicu, i ja sam joj rekla
da je moja majka kupila u velikoj robnoj kući na uglu avenija Šah i Pahlavi. Ali kad
je Sarina majka otišla da je kupi, već su bile rasprodate, pa je Sara bila veoma
razočarana. Bila je to plastična pernica s magnetnom bravom koja bi kliknula pri
zatvaranju. Sutradan sam srela Saru na putu prema školi. Imala je krupne,
tamnosmeđe oči, gustu kovrdžavu kosu koja joj je padala na ramena i nosila je
moderan ručni sat sa slikom Pepeljuge kojoj Princ obuva staklenu cipelicu.
Pepeljuga je sedela na stolici prekrštenih nogu i svake sekunde je jednu nogu
pomerala napred-nazad. Sarina majka joj je kupila taj sat kad su bili na odmoru u

2
Roman K.S. Luisa, prvi iz serijala Letopisi Narnije. (Prim. prev.)
Engleskoj. Upitala sam je da li i dalje želi moju pernicu, a ona je odvratila da želi.
Rekla sam joj da želim da je prodam. Prilično podozrivo me je upitala zašto je
prodajem. Tako sam joj ispričala za knjižaru. Pristala je da mi da pet tomana ako
joj dam i mirišljavu gumicu za brisanje. Prihvatila sam njen uslov.
Posle škole smo Sara i ja za manje od pet minuta dotrčale do njene kuće, koja
se nalazila u skučenom stambenom naselju u obliku polumeseca, gde su sve kuće
imale mala dvorišta i bile opasane visokim zidovima od cigle, kojima su njihovi
stanari štitili svoju privatnost. Sviđala mi se njena ulica jer u njoj nije bilo
automobila, prodavnica, uličnih prodavača i prosjaka; bila je tiha. Vazduhom se
širio miris prženog belog i crnog luka, od kojeg mi je pošla voda na usta. Neka
komšinica je verovatno spremala večeru. Sara je imala ključ od kuće zato što su
njeni roditelji radili i kasno se vraćali kući. Otključala je vrata i ušle smo u dvorište.
S desne strane je bila mala leja puna crvenih, zelenih i ljubičastih cvetova
geranijuma i dana-i-noći.
Potajno sam želela da živim u kući kao što je Sarina. Njena majka je radila u
banci i uvek je nosila elegantne kostime i lakovane crne cipele s visokim
potpeticama. Bila je niska žena, zaobljenje figure, kratke crne kose. Zagrlila bi me
svaki put kad bih došla kod njih i rekla da joj je veoma drago što sam tu. Sarin otac,
inženjer, bio je krupan čovek, uvek je pričao smešne priče, glasno se smejao i
recitovao divne stare pesme. Sarin jedini brat, Sajrus, imao je dvanaest godina, tri
više od Sare i, za razliku od ostatka svoje porodice, bio je vrlo sramežljiv. Sarina
kuća uvek je bila ispunjena bukom i smehom.
Dala sam Sari pernicu, a ona meni novac. Zatim sam pozvala majku i rekla joj
da sam kod Sare da bih joj pomogla da uradi domaći zadatak. Majka nije imala
ništa protiv. Zahvalila sam Sari i otrčala do knjižare, koja je, kao i prvi put, bila
mračna prašnjava i tajnovita. Starac je opet izronio iz mraka.
– Da pogodim: nisi razumela ni reč, i došla si da ti vratim novac – rekao je,
piljeći u mene.
– Ne. Pročitala sam je dvaput, i oduševljena sam! Nisam razumela nekoliko
reči, ali uzela sam tatin rečnik. Došla sam da kupim drugu knjigu iz serijala. Imate
li je? Prodala sam svoju pernicu i mirišljavu gumicu drugarici Sari, pa sad imam
dovoljno novca.
 Starac je zurio u mene i nije se micao. Lađe mi potonuše. Možda nije imao tu
drugu knjigu.
– Pa, da li je imate?
– Da, imam je. Ali... ne moraš ništa da platiš. Možeš da je pozajmiš, ako obećaš
da ćeš je dobro čuvati i vratiti kad je pročitaš. Dva puta.
Pomislila sam na svog anđela. Možda se pretvorio u ovog starca. Pogledala
sam knjižara u oči koje mi se učiniše skoro isto tako crne, duboke i tople, kao oči
anđela. Pogledala sam knjigu; zvala se Princ Kaspijan.
– Kako se zoveš? – upita me.
– Marina. A kako se vi zovete?
– Albert – odgovorio je.
Hm. Anđeo po imenu Albert.
Od tog dana, bar jednom nedeljno sam išla da posetim Alberta i da pozajmim
knjige.

Pošla sam u nižu srednju školu kad sam napunila jedanaest godina. U to vreme je
vlada finansirala sve škole i fakultete u Iranu, ali su se neke škole pokazale boljim
od drugih, kao što je bio slučaj sa zaratustrijanskom nižom srednjom školom i
srednjom školom za devojčice Anuširavan-eh Dadgar. Moji roditelji nisu odabrali
ovu školu zato što je bila jedna od najboljih, nego jednostavno zato što je bila blizu
našeg stana.
Zaratustrijanci slede učenje svog proroka Zaratustre. Rođen u Persiji pre
skoro tri hiljade godina, pozivao je ljude da veruju u jednog boga: Ahrimarazdea.
Dok sam ja išla u tu školu, većina učenika bili su zaratustrijanci ili muslimani, ali
bilo je i bahaja,3 Jevreja i samo dvoje ili troje hrišćana.
Visoke tavanice i mnoštvo prozora na glavnoj školskoj zgradi ostavljali su
utisak širine. Dugački hodnici su se činili beskrajnim, a dva široka stepeništa
povezivala su prvi i drugi sprat. S obe strane glavnog ulaza stajali su dvospratni
stubovi iznad kojih je krupnim slovima pisalo: DOBRE MISLI, DOBRE REČI,
DOBRA DELA, što je bio glavni moto zaratustrijanske vere. Imali smo odvojenu

3
Bahaji – sledbenici Bahai vere, koju je u 19. veku osnovao Iranac Baha Ulah. (Prim. prev.)
sportsku salu s terenima za odbojku i košarku, a visoki zidovi od cigala okruživali
su popločano dvorište.
Tri godine su posete Albertovoj knjižari bile najvažniji deo mog života. Albert
je pročitao sve te stotine i stotine knjiga poredane u njegovoj radnji, tačno je znao
gde se svaka nalazi i voleo je da priča o njima. Imao je ženu i sina, i ispričao mi je
da se njegov sin oženio, dobio dva sina, i pre dve godine odselio u Ameriku. Za
prvi Božić nakon našeg upoznavanja, Albert mi je dao paket uvijen u crveni papir.
Otvorila sam ga i ugledala Letopise Narnije i divnu plavu pernicu punu bojica i
gumica za brisanje koje su mirisale na žvake.
Alberta sam poslednji put videla nekoliko dana posle mog dvanaestog
rođendana, jednog divnog prolećnog dana ispunjenog pesmom ptica i toplim
suncem. Smešeći se, otvorila sam teška staklena vrata Albertove knjižare,
pritiskajući uz srce Devojčice.4
– Zdravo, Al...
Čestice prašine lebdele su na sunčevoj svetlosti koja je padala na pod
prekriven linoleumom. Ispred mene se pružala prazna knjižara. Kao da sam stajala
na ivici pustinje. Osećajući se kao da me je ošinuo snažan, opak vetar, zagrcnula
sam se i pokušala da dišem. Albert je sedeo na velikoj kartonskoj kutiji usred te
užasne praznine, gledajući me s tužnim osmehom na licu.
– Gde su knjige? – upitah.
Rekao mi je da je najveći deo prodao drugoj knjižari, ali da je sačuvao moje
omiljene. Nalazile su se u kutiji na kojoj je sedeo. Obećao je da će ih kasnije doneti
do moje kuće. Hteo je to ranije da mi kaže, ali nije mogao. On i njegova žena su se
spremali da uskoro napuste Iran i odu kod sina u Ameriku. Albert nije hteo da ide,
ali njegova žena je bila slabog zdravlja i želela je da vreme koje joj je preostalo
provede sa sinom i unucima. Nije mogao da je odbije. U braku su pedeset jednu
godinu, i to je bila njena poslednja želja.
Izvadio je iz džepa košulje belu maramicu i istresao nos. Osetila sam slabost
u rukama i nogama. Ustao je, prišao mi, i stavio mi ruke na ramena.
– Posmatrao sam te kako rasteš. Unela si radost i sreću u moj život.
Nedostajaćeš mi. Ti si mi kao ćerka.

4
Roman Lujze Mej Alkot. (Prim. prev.)
 Obavila sam ruke oko njega i čvrsto ga stegla. Selidba u Ameriku delovala mi
je tako konačno i napuštajuće kao i smrt.
 6.

Probudila sam se s ukusom pileće supe u ustima. Sedela sam. Svet kao da je bio
pokriven gustom maglom i okretao se oko mene. Nije bilo čvrstih linija i oblika,
samo nejasnih boja. Neko me je zvao po imenu. Ponovo pileća supa. Nakašljala
sam se.
– Gutaj. Prijaće ti.
Topla tečnost klizila mi je niz grlo. Bila je dobra. Ponovo sam progutala.
Ispred mene se nalazio bleštav, beli kvadrat. Pokušala sam da izoštrim pogled. Bio
je to mali prozor s rešetkama. Sve me je bolelo i imala sam groznicu.
– Tako je već bolje – rekao je glas. Dopirao je iza mene.
Pokušala sam da se pomerim.
– Ne pomeraj se, gutaj.
Bolelo me je kad se pomeram. Gutala sam. Malo supe mi je kapalo niz bradu.
Ćelija je polako izranjala iz magle.
– Sad ću te pustiti da legneš – rekao je glas. Bio je to Ali.
Seo je na pod oko metar i po od mene i rekao da će me poslati u žensko krilo
Evina, zvano 246, gde ću videti neke svoje prijateljice i gde će mi biti bolje. Rekao
je da poznaje jednu čuvarku zaduženu za odeljenje 246 i da će je zamoliti da me
malo pripazi. Zvala se sestra Marjam.
– Odlazim na neko vreme... – rekao je i onda ćuteći zadržao pogled na meni,
kao da očekuje da nešto kažem.
Nisam imala predstavu o tome šta je odeljenje 246. Da li mi je stvarno saopštio
da sam osuđena na kaznu doživotnog zatvora, ili sam to sanjala?
– Da li sam stvarno osuđena na doživotni zatvor? – upitah.
Klimnuo je glavom, a senka tužnog osmeha prelete mu preko lica.
 Pokušala sam da ne zaplačem, ali nisam uspela. Htela sam da ga pitam zašto
me je spasao od smrtne kazne. Htela sam da mu kažem da je smrt bolja od
doživotnog zatvora. Želela sam da mu stavim do znanja da nije imao pravo da
uradi ono što je uradio – ali nisam mogla.
Ustao je i rekao: – Neka te bog čuva – i otišao.
Spavala sam.
Nekoliko sati kasnije, došao je i poveo me do vrata male prostorije u kojoj je
dvadesetak devojaka spavalo na podu, jedna do druge.
– Moraćeš da čekaš ovde dok ne dođu da te odvedu u 246. Čuvaj se. Biće bolje.
Stavi povez na oči kad sedneš.
Ugledala sam malo slobodnog prostora u uglu prostorije. Još sam bila
ošamućena i bolela su me stopala, tako da mi je trebalo dosta vremena da dođem
donde a da nikog ne zgazim. Niko nije obratio pažnju na moj dolazak. Nije bilo
mesta da legnem, pa sam sela, privukla kolena na grudi, naslonila se na zid i
zaplakala.
Posle izvesnog vremena, neki čovek je glasno prozvao desetak imena,
uključujući i moje.
– Sve koje sam prozvao neka malo podignu poveze da bi mogle da se postroje
u red ovde ispred vrata. Svaka neka se uhvati za čador osobe ispred sebe.
Zapamtite: samo malo podignite povez. Ako vidim neku od vas da previše viri
okolo, zažaliće, a kad pronađete svoje mesto u redu, spustite povez na oči i dobro
ga zategnite.
Zgrabila sam čador devojke ispred sebe, a neko iza mene uhvatio se za moj
šal. Prošle smo kroz nekoliko hodnika i ubrzo izašle napolje. Bilo je hladno. Molila
sam se da što pre stignemo na odredište, zato što mi je malo nedostajalo da se
onesvestim. Mogla sam da vidim samo sivi pločnik i čador i noge devojke ispred
sebe. Njena stopala nisu bila otečena, imala je gumene papuče, slične mojima i bar
dva broja veće. Pitala sam se šta se desilo s mojim cipelama. Ušle smo u neku
zgradu, prošle hodnikom i popele se uz nekoliko stepenika. Onda nam je čuvar
rekao da stanemo, prozvao je mene i rekao mi da izađem iz reda.
– Uhvati se za ovaj konopac i pođi za mnom – rekao je.
Uhvatila sam konopac i pošla za njim kroz hodnik.
 – Selam alejkum,5 sestro. Dobro jutro. Imam za tebe jednu novu: Marina
Moradi-Baht. Evo dokumenata.
– Dobro jutro i tebi, brate. Hvala ti – kazala je žena.
Vrata su se tiho zatvorila. Prostorija je bila ispunjena mirisom sveže skuvanog
čaja. Shvatila sam da umirem od gladi.
– Marina, skini povez – rekla je žena zapovedničkim glasom, i ja je poslušah.
Imala je otprilike dvadeset pet godina i bila dvadesetak centimetara viša od
mene, krupnih crnih očiju, velikog nosa i tankih usana, zbog čega joj je lice
delovalo veoma ozbiljno. Nosila je crni čador. Pitala sam se da li se ikad u životu
nasmešila.
Nalazile smo se u nekakvoj kancelariji širokoj tri a dugačkoj četiri metra, u
kojoj nije bilo ničeg osim metalne stolice i običnog metalnog stola pretrpanog
papirima. Kroz prozor s rešetkama, žuta jutarnja sunčeva svetlost rasula se po
podu.
– Marina, ja sam sestra Marjam – rekla je žena. – Brat Ali mi je rekao za tebe.
– Objasnila mi je da zgrada u kojoj se nalazimo, 246, ima dva sprata, na prvom je
šest soba, a na drugom sedam. Ja ću biti smeštena u sobu 7 na drugom spratu.
Zatim je pozvala neko ime preko razglasa. Nekoliko minuta kasnije, u sobu je ušla
devojka otprilike mojih godina. Sestra Marjam ju je predstavila kao Sohejlu. Bila
je zatvorenica i predstavnik sobe 7.
Sohejla je imala kratku smeđu kosu, i na sebi je imala plavi džemper i crne
pantalone, a kosa joj nije bila pokrivena. Pretpostavila sam da, budući da je 246
ženska zgrada, ne moramo sve vreme da nosimo hidžab.6 Izašle smo iz kancelarije
i prošle kroz prazan hol, dugačak deset metara a širok tri. Primetila sam stepenice
koje vode na donji sprat. Posrnula sam iza Sohejle i pala. Stala je, okrenula se i
pogledala moja stopala.
– Izvini... nisam primetila... Evo, stavi mi ruku na rame. Pomoći ću ti – rekla
je.

5
Arap.: Mir s tobom. (Prim. prev.)
6
Reč arapskog porekla koja u osnovnom značenju predstavlja „pokrivanje“; hidžab je ženska
odora koja pokriva celo telo, osim lica i šaka. (Prim. prev.)
 Došle smo do metalnih vrata s rešetkama. Sohejla ih je otvorila i ušle smo u
uzan hodnik pun devojaka. Prošle smo kraj troja vrata, a zatim niz hodnik koji je
skretao pod uglom od devedeset stepeni. Još troja vrata, a onda smo ušle kroz
poslednja: soba 7. Pogledala sam oko sebe. Soba je bila široka šest metara i dugačka
osam, a pod je bio prekriven izlizanim smeđim tepihom. Uza zid je, malo iznad
visine očiju, išla metalna polica; na njoj su bile poredane plastične vreće s odećom,
a manje vreće su visile na kukama ispod nje. Polica je bila izlizana i prljava, čak
nije bila ni obojena. U jednom uglu nalazio se krevet na sprat. Na donjem krevetu
ležala je gomila tegli i posuda raznih oblika, a na gornjem plastične vreće s odećom.
U drugom uglu, pored prozora s rešetkama, siva vojnička ćebad bila su poredana
skoro do tavanice. Soba je bila iznenađujuće čista i uredna. Pedesetak devojaka
podeljenih u male grupe od po tri-četiri sedelo je na podu i razgovaralo. Sve su bile
otprilike mojih godina i radoznalo su me pogledale kad sam ušla, Ne mogavši više
da stojim, stropoštala sam se na pod.
– Devojke, napravite joj mesta da se odmori! – viknula je Sohejla kad je
kleknula pored mene. – Znam koliko te bole stopala, ali bićeš dobro. Ne brini.
Klimnula sam glavom, a oči mi se ispuniše suzama.
– Marina! – začuo se poznat glas.
Podigla sam pogled, i za trenutak nisam prepoznala devojku koja je stajala
iznad mene.
– Saro! Hvala bogu! Tako sam se brinula za tebe!
Sara je bila propala. Njena nekad sjajna bela koža potamnela je, a ispod očiju
je imala crne kolutove. Grlile smo se dok nismo malaksale.
– Kako si? – upitala je Sara, gledajući mi noge.
– Dobro sam. Moglo je da bude i gore.
Svukla sam maramu s glave i prošla prstima kroz kosu, koja je bila sva u
slepljenim pramenovima. Nikad u životu nisam bila tako prljava.
– Zašto ti je ime ispisano na čelu? – upitala me je Sara.
–Šta?
– Ime ti je ispisano na čelu crnim markerom.
Pipnula sam se po čelu i zamolila je da mi da ogledalo, ali mi je Sara rekla da
nema ogledala. Rekla mi je da nijednom otkako je u Evinu nije videla da je nekom
ime ispisano na čelu. Nisam mogla da se setim kako se to desilo. Onda me je upitala
za masnicu na glavi, i rekoh joj da sam se onesvestila u kupatilu.
– Marina, kako su moji roditelji? Kad si ih poslednji put videla?
Sarine oči posmatrale su me s napetošću kakvu nikad nisam videla, kao da je
danima lutala po pustinji a da sam ja žuboreća fontana.
Ispričala sam joj koliko su njeni roditelji bili zabrinuti za nju i kako su se
trudili da vide nju i Sajrusa. Upitala sam je zna li gde je Sajrus i da li je dobro. Nije
znala ništa o njemu. Zatim sam je upitala da li su je bičevali.
One noći kad su ih uhapsili, čuvari su naterali Saru da gleda kako bičuju
Sajrusa. Hteli su da im kaže imena svojih prijatelja, ali je on odbio. Zažmurila je da
ne vidi šta rade njenom bratu, ali su je udarali i šutirali i naterali je da gleda. Onda
su njega odvezali a nju vezali za krevet. Sajrusu su rekli da neće bičevati Saru ako
im on kaže imena, ali on nije rekao ni reč, pa su mučili i Saru. Pitali su je poznaje
li njegove prijatelje, ali ona nikog nije poznavala. Zatim su je pitali za njene
prijatelje.
– Rekla sam im tvoje ime, Marina... žao mi je... ali nisam mogla da izdržim –
rekla je.
Nisam je krivila. Dala bih Hamedu sva imena koja je hteo, da me je samo još
malo duže bičevao.
Rekla sam joj za spisak. Nije mogla da poveruje da su nas čuvari mučili zbog
nečeg što su već znali. Upitala me zašto joj ranije nisam ništa rekla o spisku, i ja
sam joj objasnila da nisam znala ko je još na njemu i nisam htela nikog da
zabrinjavam.
– Jesi li videla Gitu? – upitala sam je.
– Pre nego što je počeo da me muči, brat Hamed mi je rekao da mu je Gita
rekla moje ime i adresu. Poverovala sam mu i naljutila se na nju. Mislila sam da je
ona kriva za moje hapšenje. A onda me je Hamed bičevao, i ja sam mu na kraju
rekla sve što sam znala. Mrzela sam sebe što sam mrzela Gitu.
Sara je pokrila usta da utiša bol koji je morao negde da izađe. Zagrlila sam je,
a ona je vrištala zaronjena u moje grudi.
Konačno je podigla glavu. – Pre nego što me je poslao ovamo, Hamed mi je
rekao da je Gita pogubljena prethodne noći. Rekao mi je da će se isto dogoditi i
Sajrusu ako on i ja ne budemo sarađivali. Tako sam znala da je Hamed lagao kad
mi je rekao da mu je Gita rekla moje ime i adresu. Da je uopšte progovorila, Gita
bi lagala. Ali nije progovorila, i zato su je ubili. Nije bila kriva.
– Gita je mrtva?
Sara je klimnula glavom.
To ne može biti istina.
Glas u glavi govorio mi je: Ti si živa, a ne zaslužuješ to.
Jasno sam se sećala dana kad smo se Gita i ja sprijateljile. Bilo je to tri i po
godine ranije – u leto 1978, na severu, u letnjikovcu mojih roditelja, onog leta kad
sam upoznala Araša.
 7.

Godine kad sam se rodila, moji roditelji su kupili kućicu u malom gradu Gazijanu
– povezanim mostom s Bandar-eh Pahlavijem – pored Kaspijskog mora, gde su
ljudi vodili miran život, okruženi zelenilom. Iako se posedovanje kuće na obali
Kaspijskog mora u to vreme smatralo znakom bogatstva, moja porodica nije bila
bogata. Moj otac je toliko voleo mir i lepotu severnog Irana da je, umesto da kupi
kuću u Teheranu, odlučio da kupi letnjikovac. Međutim, nije imao dovoljno
novca, pa ga je kupio zajedno s jednim prijateljem, bučnim i veselim ruskim
Jermeninom Parefom, koji je u Teheranu imao fabriku nerđajućeg čelika. Čika
Paref, kako sam ga zvala, nije bio oženjen, mnogo je radio i retko je dolazio u
letnjikovac, pa smo ga uglavnom koristili samo mi.
Letnjikovac se nalazio u središtu šumovitog zemljišta iza luke, u mirnoj uličici
koja je izlazila na plažu. Prvi vlasnik je bio neki ruski doktor, blizak prijatelj mojih
roditelja, koji ga je podigao sam, od čvrstog ruskog drveta. Kuća je imala četiri
spavaće sobe, dnevnu sobu s trpezarijom, malu kuhinju i kupatilo. Pročelje je bilo
okrečeno svetlozelenom bojom, a do ulaznih vrata vodilo je dvanaest kamenih
stepenika.
Putovanje kolima od Teherana do letnjikovca trajalo je oko pet sati. Kad
bismo izašli iz Teherana, nastavili bismo ravnicom, do grada Gazvina. Tu je put
skretao na sever, prema planinama Elburs, koje su izgledale kao pravi zid što
odvaja pustinje centralnog Irana od Kaspijskog mora. Kroz tunele, strme uspone i
nizbrdice, kroz oštre krivine, put se tvrdoglavo probijao preko planinskog lanca.
Pratio je dolinu Bele reke do mesta gde su brda obrasla gustim šumama, a vetar
donosi miris pirinčanih polja.
Prozirna metalna ograda, ofarbana u nebesko plavo i viša čak i od mog brata,
okruživala je naš posed. Kad bismo stigli, otac je zaustavljao naš plavi oldsmobil
ispred kapije, a ja izlazila i otvarala je da kola prođu. Dugačak, neasfaltiran prilaz
protezao se do kućice, gubeći se iza javorova, borova, topola i dudova. Pod mojim
nogama, šareni obluci virili su iz zemlje i presijavali se na suncu koje se probijalo
kroz guste olistale krošnje. Kolski prilaz je vodio do čistine koja bi se u trenutku
činila previše bleštavom. Odjednom bi izronilo stepenište od belog kamena koje
vodi u kuću.
Kuća nas je uvek pozdravljala poznatim zadahom vlage koja bi prožela ustajao
vazduh za meseci našeg odsustva. Tamnozeleni tepih prekrivao je pod. Pre nego
što bismo ušli u kuću, majka nas je terala da se izujemo i obrišemo noge, kako ne
bismo uneli pesak u kuću. Moji roditelji su malu dnevnu sobu opremili
balkonskom garniturom od kovanog gvožđa, koju su kupili na rasprodaji;
ofarbana u belo, imala je plišane grimizne jastuke i sto sa staklenom pločom.
Spavaće sobe bile su vrlo jednostavno nameštene, s običnim krevetima i starim
drvenim ormanima, a zavese na prozorima bile su od svetle cvetne tkanine. Kad
bih uveče odlazila na spavanje, obično sam ostavljala sva tri prozora moje sobe
otvorena, da bi me izjutra pozdravilo kukurikanje petlova. Kad je padala kiša,
patke su kvakale i igrale se u barkama, a miris divljeg limuna širio se s kapljica na
njegovim mesnatim listovima.
Na imanju je postojalo jedno posebno mesto gde sam, kako me je baka
naučila, svakog jutra izgovarala Očenaš. Izdaleka je ličilo na veliku stenu obraslu
mahovinom, ali kad bi se čovek približio, video bi da je sastavljena od mnogo
sitnog kamenja. Bila je visoka oko metar i po a široka dva, i iz jednog ugla štrčala
je debela zarđala metalna šipka. Poticala je iz davnih vremena, kad je more
pokrivalo veći deo sadašnjeg priobalja. Nekad davno korisno mesto gde su ribari
vezivali svoje brodice izgledalo je čudno izmešteno kad sam ga otkrila u
zaboravljenom kutku imanja. Volela sam da stanem na tu stenu, da raširim ruke
na nežnom povetarcu i zamišljam more oko sebe, da gledam kako se njegova
mirna površina pokreće i oživljava, pretvarajući sunčevu svetlost u zlatnu tečnost
koja klizi prema obali na kojoj su se uzdizala brda nalik žuljevima na vreloj koži
zemlje. Prozvala sam taj čudni spomenik „Molitvena stena“.
Obično sam ustajala u zoru i lutala okolo. Između drveća se valjala reka magle,
podizala se nad visokom travom i prelivala mi se preko nogu. Kad bih stigla do
Molitvene stene činilo se kao da je sunce prodrlo kroz maglu i svetlošću je obojilo
u bledoružičastu. Vrh stene je ličio na ostrvo koje štrči usred bleštavog mora. Legla
bih na stenu i pustila da mi sunce miluje kožu, i osećala se kao da nemam težinu,
kao da sam sva sačinjena od magle i svetlosti.
Majka i ja smo svakog leta provodile otprilike dva meseca u letnjikovcu, ali
otac nije mogao toliko dugo da izostaje s posla, pa bi s nama proveo samo dve
nedelje. A zatim bi dolazio svaki drugi vikend. Godinama sam provodila dane u
letnjikovcu vozeći bicikl, gradeći kule od peska, plivajući, jureći patke i igrajući se
s decom iz varoši. Slobodna da radim šta god hoću po ceo dan, odlazila bih kući
samo da jedem i spavam. Godine su prolazile, ja sam rasla, a moji letnji dani su
ostajali isti, osim što sam tokom svojih dnevnih avantura obilazila sve veću
površinu i sve više se udaljavala od kuće. Kad sam napunila dvanaest godina,
mogla sam za pola dana da obiđem grad na biciklu. Odlazila sam na pijacu vozeći
se starim, uzanim uličicama s belim kućicama. Kolači od pirinča i koloochehs –
punjeni mekim nadevom od mlevenih oraha i šećera – bili su mi dovoljna hrana
onih dana kad bih preskakala ručak. S riblje pijace kojom su odjekivali bučni
glasovi prodavača širio se prodoran miris ribe i svežeg bilja.
Jedno od mojih omiljenih mesta bio je most koji je povezivao dve luke. Stojeći
na mostu, posmatrala sam čamce i brodove kako prolaze. Plava voda se protezala
do obzorja, teški brodovi presecali su površinu mora ostavljajući za sobom belu
penu, a slan morski vazduh punio mi je pluća. Posebno sam volela maglu; pod
njom se luka činila uspavanom i nestvarnom. S obzirom na to da nisam videla kroz
maglu, mogla sam da čujem kako brodski propeleri seku vodu, a onda bi izronio
brod, kao da se pojavio iz nekog drugog sveta.
Kad sam imala oko deset godina, mamina najstarija sestra, Zenija, kupila je
letnjikovac oko šest i po kilometara izvan Gazijana, u nedavno izgrađenom naselju
s terenima za košarku i tenis, restoranima i bazenima. Luksuzne kuće okružene
savršenim travnjacima i belim metalnim ogradama bleštale su svežom bojom, a
deca su vozila bicikle čistim ulicama.
Tetka Zenija nije ličila na ostale članove porodice. Bila je plava, plavih očiju i
sve oko nje bilo je veliko. Imala je veoma veliku kuću u Teheranu, veliki automobil,
čak je i njen vozač bio veliki. Njen muž, koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći dve
godine nakon bakine smrti, imao je fabriku za preradu mesa u gradu Reštu,
udaljenom oko trideset pet kilometara od našeg letnjikovca. Posle njegove smrti,
tetka je preuzela posao i prilično dobro se snašla. Njena ćerka, koja se takođe zvala
Marina, ali su je svi zvali Mari, bila je miljenica moje majke. Bila je dvadeset godina
starija od mene, sitna žena koja je uvek izgledala napeto kad je njena majka u
blizini. Obe su bile tvrdoglave i svojeglave i stalno su se svađale oko svega.
Godine 1978, kad mi je bilo trinaest godina, Mari i njen muž proveli su celo
leto u letnjikovcu moje tetke, a majka i ja smo išle kod njih skoro svakog dana.
Tetka Zenija je retko boravila u svom letnjikovcu, i najveći deo vremena provodila
je u fabrici, gde je imala mali ali komforan stan, ili u svojoj kući u Teheranu.
Tokom svojih svakodnevnih vožnji biciklom, primetila sam da se tinejdžeri
okupljaju na košarkaškom terenu. Dolazili su svakog dana oko pet po podne.
Dečaci su igrali košarku, a devojčice su sedele u hladovini, pričale i navijale.
Konačno, odlučila sam jednog dana da im priđem. Petnaestak devojčica u
grupicama od dve-tri sedelo je na travi. Prislonila sam bicikl uz drvo i prišla im.
Činilo se da me nisu primetile. Spazila sam jednu devojčicu koja je sedela na stolu
na rasklapanje i sela sam pored nje. Pogledala me je i nasmešila se. Prava,
svetlosmeđa kosa padala joj je do pasa, nosila je beli šorts i belu majicu s kratkim
rukavima. Učinila mi se poznatom. Kad sam se predstavila, razrogačila je oči,
prepoznavši me. Shvatile smo da smo išle u istu školu, ali ona je bila nekoliko
godina starija, pa se nismo družile. I njena tetka je imala letnjikovac u blizini, pa
su ona i njeni roditelji boravili neko vreme kod tetke. Zvala se Gita.
Jedan dečak je dao koš, pa su devojčice aplaudirale i navijale. On se okrenuo
i pozvao devojčicu koja je sedela pored nas: – Nedo, hoćeš li da mi doneseš koka-
kolu? Umirem od žeđi.
Bio je visok oko metar devedeset, imao je krupne crne oči i izražene jagodice.
Prava crna kosa poskakivala mu je dok je trčao. Neda je nevoljno ustala i otresla
travu s belog šortsa. Dugu smeđu kosu namestila je iza ušiju.
– Ko će sa mnom? – obratila se devojkama, i nekoliko njih joj se pridružilo.
Prešle su preko uzane ulice, do restorana brze hrane po imenu Mobi Dik.
Šapućući, Gita mi je pokazala mladića koji je stajao s druge strane terena. Bio
je visok oko dva metra, težak oko sto kilograma, i izgledao je kao da ima bar
dvadeset godina. Sitna plavušica koja je stajala pored njega nije mu bila ni do
ramena. Gita mi je rekla da se on zove Ramin i da je najzgodniji muškarac kog je
u životu videla.
– Osvojiću ga jednog dana. Biće moj – kazala je Gita.
 Uvek sam imala drugarice vršnjakinje, a moje iskustvo s momcima bilo je
prilično siromašno. Nikad nisam ni razmišljala o tome da „osvojim“ momka.
– Zdravo – reče neko iza nas. – Gita, ko je tvoja nova prijateljica?
Bila je to Neda. Gita nas je upoznala. Saznala sam da Neda ima rođaku koja je
išla s nama u školu i koju sam dobro poznavala. Kad smo završavale razgovor,
Neda me je pozvala da sutradan dođem na njen rođendan.

Imala sam savršenu haljinu za Nedinu zabavu. Nekoliko meseci ranije moja majka
je odlučila da poruči za sebe odeću iz nekog nemačkog kataloga, pa mi je ponudila
da i za mene poruči nešto. Izabrala sam belu haljinu. Nije bila mnogo skupa, a bila
je prelepa, od čipkastog laganog materijala, s velikim izrezom oko vrata. Planirali
smo da najpre odemo na kupanje, a zatim kod Nede na večeru i ples. Gita mi je
rekla da obučem kupači kostim ispod odeće i da ponesem haljinu.
Na dan zabave sam se probudila i ranije nego obično, i sate sam provela u
kupatilu. Isprobala sam sve kupaće kostime i svaki put zurila u svoj odraz u
ogledalu, klonula zbog svake mane koju bih videla: ruke su mi bile mršave, kukovi
preširoki, a grudi ravne. Konačno sam odlučila da obučem beli bikini koji mi je
poklonila Mari. Ona je nedavno putovala u Evropu, gde je sebi kupila nove kupaće
kostime, pa je meni dala stare. Stavila sam bele sandale u plastičnu kesu, smotala
haljinu i sve to spakovala u platnenu torbu za plažu. Bilo je deset sati izjutra. Kod
Mari smo uglavnom polazile oko pola jedanaest. Moja majka nije znala da vozi, pa
smo uvek išle taksijem kad tata nije bio tu. Čula sam majku kako pretura po
kuhinji, što je bilo čudno; nikad nije bila u kuhinji u to doba dana.
– Maman, ja sam spremna – rekoh, držeći torbu za plažu u ruci i stojeći na
kuhinjskim vratima.

Vazduh je zaudarao na ribu. Prala je veliku dasku za sečenje i pogledala me

krajičkom oka.
– Spremna za šta? Ne idemo nikud danas.
Kuhinjski elementi bili su prekriveni šerpama, tiganjima i loncima raznih
veličina.
– Ali...
 – Nema ali! Tvoj ujak Ismail i njegova žena došli su iz Teherana u posetu
Mari. I tvoja tetka Zenija je takođe ovde. Svi dolaze danas na ručak, pa ćemo da
igramo karte. Verovatno će i prespavati ovde.
– Ali ja sam večeras pozvana na jednu rođendansku zabavu!
– E pa, ne možeš da ideš.
– Ali...
Okrenula se i pogledala me. Osećala sam kako njen bes ispunjava kuhinju.
– Ti ne razumeš šta znači reč „ne“?
Okrenula sam se, otišla u svoju sobu i bacila se na krevet. Mogu i sama da
odem taksijem; imala sam dovoljno novca. Ali majka me ne bi pustila. Možda bih
mogla da se iskradem. Ali onda bih morala da se vratim pre mraka, što je moj
policijski čas ako ne kažem majci kuda idem. Čula sam kako se na prilazu
zaustavljaju neka kola, gume su strugale po vlažnom pesku. Pogledala sam kroz
prozor i ugledala tetka-Zenijinog vozača, Mortezaha, ljubaznog mladića od
dvadesetak godina, kako otvara zadnja vrata potpuno novog ševroleta. Majka je
izletela na ulazna vrata strčala niz stepenice, pa je zagrlila sestru. Mortezah je
otvorio prtljažnik i izvadio mali kofer. Zatim su sve troje ušli u kuću. I dalje sam
stajala pored prozora, dok mi je srce besno lupalo.
– Ruhi, dodaj mi čašu vode! – čula sam kako tetka Zenija doziva moju majku
oštrim, zapovedničkim glasom. – Mari je odvela Ismaila i Kahmi u grad u
kupovinu. Doći će brzo. Gde je Marina? Imam nešto za nju.
– Tu je negde. Verovatno se duri u svojoj sobi.
Vrata moje spavaće sobe naglo su se otvorila.
– Šta se dešava, Marina? Nećeš da se pozdraviš s tetkom?
Prišla sam joj, zagrlila je i poljubila u obraze. Iako joj je koža bila vlažna i
znojava, mirisala je na šanel 5. Toliko me je stegla da sam se gušila na njenim
velikim grudima. Konačno me je pustila, izvadila iz tašne tanku narukvicu i stavila
mi je na ruku. Bila je predivna. Tetka Zenija mi je uvek poklanjala lepe stvari.
Obrisala sam lice nadlanicom.
– Plakala si? Zašto?
– Pozvana sam na jednu zabavu večeras, a ne mogu da idem.
Nasmejala se. – A zašto ne možeš da ideš?
 – Pa...
– Zato što sam ja došla?
– Da. – Oborih pogled.
– Ja sam možda sad stara, ali nekad sam bila mlada, znaš. Mlada i lepa. I
verovala ili ne, sećam se kako je to bilo.
Zadržala sam dah.
– Mortezah će te odvesti na tu zabavu i vratiće te kući.
– Stvarno?
– Da, Pepeljugo. Možeš da ideš. Ali da se vratiš kući pre ponoći.

Zahvalila sam Mortezahu kad me dovezao pred Nedinu kuću, obećala mu da ću ga

čekati ispred tačno u ponoć i mahnula mu dok je odlazio. Pratila sam sivo kamenje
koje je virilo iz visoke trave u Nedinom dvorištu. Stajala je na tremu koji je
okruživao jednospratni letnjikovac i ćaskala s dve devojčice. Zadnji deo kuće
gledao je na more i čula sam kako talasi šume na peskovitoj obali. Uskoro su se svi
okupili. Devojke su ostavile svoje torbe u Nedinoj sobi, a dečaci u sobi njenog
brata, pa smo otrčali na plažu. Igrali smo šuge i vaterpolo dok nismo ogladneli, a
onda smo se vratili u kuću. Ušla sam u Nedinu sobu i, kad sam otvorila torbu da
uzmem haljinu, shvatila da sam zaboravila da ponesem donji veš. Morala sam da
ostanem u kupaćem kostimu, ali i tako je bilo dobro. Iako je bio malo vlažan, bio
je beo, pa se neće videti ispod haljine.
Posle večere, koja se sastojala od hladnih odrezaka, svežeg hleba i različitih
vrsta salata, pomerili smo sav nameštaj u dnevnoj sobi u stranu, a muzika Bi Džiza
ispunila je vazduh. Neda je igrala s Aramom, lepim košarkašem koji ju je zamolio
da mu donese koka-kolu onog dana kad smo se upoznale. Nedino savršeno
preplanulo telo izgledalo je prelepo u beloj haljini, a primetila sam da joj je Aram
šapnuo nešto na uvo, na šta se ona nasmejala. Prisutni su se uglavnom rasporedili
u parove, pa sam ja stajala sama u uglu, pijuckajući koka-kolu iz flaše. Kad sam je
popila, zabavila sam se otvaranjem nove flaše i punjenjem tanjira čipsom. Ređala
se pesma za pesmom, ja sam pojela toliko čipsa da me je zaboleo stomak, ali me
niko nije pozivao na ples. Gita je plesala s Raminom, krupnim momkom s
košarkaškog terena. On joj je šarao rukama po leđima. Pocrvenela je. Pogledala
sam na sat: deset. Stajala sam tamo čitav sat, i za sve to vreme niko sa mnom nije
progovorio ni reč. Osećajući se kao da ne pripadam tu, istovremeno postiđeno,
neprijatno i tužno, samo sam želela da izađem odatle.
Na korak od mene bila su vrata koja su vodila na zadnji trem. Otvorila sam ih
i ponovo pogledala po sobi – niko nije reagovao. Izašla sam napolje. Mlad mesec
je obasjavao površinu mora srebrnom svetlošću, a vazduh je bio miran. Morala
sam nešto da uradim. Možda da odem na kupanje. Posle plivanja sam se uvek
osećala bolje. Mnogo puta pre toga sam se kupala noću. Na mesečini, more se
sjedinjavalo s nebom i pretvaralo se u toplu, srebrnu masu mraka. Spustila sam se
niz nekoliko stepenica koje su povezivale trem s dvorištem i počela da otkopčavam
haljinu, ali kad sam je pustila da sklizne na zemlju, uplašio me je nepoznat glas: –
Šta to radiš?
Pored baštenske stolice u uglu dvorišta stajao je mladić, pokrivajući oči
rukama.
– Uplašio si me! – rekoh, dok mi se srce borilo da povrati normalan ritam. –
Zašto se kriješ tu?
– Nisam se krio! Sedeo sam ovde, na ovoj stolici, i udisao svež vazduh. A onda
naiđe devojka i skine se tačno preda mnom! – Činilo se da je uplašeniji od mene,
što je bilo zabavno. Izgledao je kao da nema više od šesnaest godina, i još je držao
ruke na očima.
– Jesi li se obukla?
– Šta je tebi? Pa, nisam gola. Imam na sebi kupaći kostim. Pošla sam da se
okupam.
– Jesi li ti luda? – kazao je, sklonivši ruke s očiju. – Ideš da se kupaš usred noći
u toj mračnoj vodi?
– Nije tako mračna, ima mesečine.
– Ne, ne! Udavićeš se, a ja to sebi nikad neću oprostiti!
– Neću da se udavim.
– Ne dam ti da ideš.
Prišao mi je bliže, i sad je stajao oko pola metra od mene.
– Dobro, dobro, predajem se. Neću da idem – rekoh, ponovo oblačeći haljinu.
 Gledao me je krupnim crnim očima usađenim iznad visokih jagodica.
Njegova mala, nekako dečja usta odudarala su od inače veoma izraženih crta lica.
Bio je oko pet centimetara viši od mene i imao je veoma kratku smeđu kosu. Ono
što me je iznenadilo bio je njegov pogled, pod kojim sam se osetila jedinstvenom,
posebnom i lepom. Zvao se Araš.
Pošto sam odustala od plivanja, odlučila sam da ostanem napolju. Uvalila sam
se u udobnu baštensku stolicu, ali sam bila isuviše svesna Arašovog prisustva. Čula
sam ga kako diše. Posle otprilike deset minuta, on je ustao, a ja sam poskočila.
– Je l’ ti uživaš da me plašiš?
– Izvini, nisam hteo. Moram da idem. Nemoj da se kupaš, u redu?
– U redu.
Posmatrala sam ga dok je odlazio i ulazio u kuću. Otprilike minut kasnije
izašla je Neda i pozvala me da uđem jer se spremala da seče tortu.

Nekoliko dana posle zabave vozila sam se biciklom na plažu, da se nađem s Gitom.
Na ulici je bilo peska za građevinske radove, a ja sam u jednom trenutku naglo
skrenula. Bicikl je skliznuo na stranu i pala sam. Uspela sam da ustanem, ali su mi
koleno i lakat krvarili. Bilo je oko dva po podne i veoma toplo, pa su ulice opustele.
Ali bar niko nije video kako sam pala. Dok sam pokušavala da sklonim bicikl s
ulice, osetila sam da neko stoji iza mene. Bio je to Araš, koji se iznenadio koliko i
ja.
– Je l’ se ti uvek pojavljuješ niotkuda? – upitah ga.
– Jesi li ti neka pustolovka? – On se nasmeja i pogleda moje ogrebotine. –
Moramo to da očistimo. Ono je letnjikovac moje tetke – rekao je i pokazao kuću
na uglu.
Poneo mi je bicikl, a ja sam išla za njim. Ogrebotine su me pekle. Oči su mi se
napunile suzama, ali sam duboko udahnula i nisam se žalila. Nisam želela da Araš
pomisli da sam slaba devojčica.
– Sedeo sam na tremu i posmatrao ulicu, kad eto tebe kako juriš brzinom od
sto šezdeset na sat i bum! Imala si sreće što nisi vrat slomila – rekao je.
 Beli zidovi kuće bili su obrasli plavim hortenzijama i ružičastim ružama, a
srebrnasto-zelene grane ogromne žalosne vrbe naslanjale su se na crvene crepove
na krovu.
Araš je otvorio vrata, a ja zakoračih unutra. U vazduhu je lebdeo miris sveže
pečenih kolača.
– Bako, imam gošću! – uzviknuo je.
Lepa starica srebrnosede kose ušla je u sobu iz kuhinje. Brisala je mokre ruke
o belu kecelju koju je nosila preko plave haljine. Veoma je ličila na moju baku.
– Šta se desilo? – upitala je na ruskom kad me je pogledala i videla krv.
Nisam mogla da verujem. Ona i govori kao moja baka. Uhvatila me je za ruku
i povela u kuhinju, dok joj je Araš objašnjavao šta se dogodilo. Bila je i pedantna
kao moja baka, i dok sam se sabrala, rana je bila očišćena, dezinfikovana i
previjena. Uskoro su na stolu ispred mene stajali šolja čaja i domaći kolači.
– Molim te, posluži se – kazala je na persijskom, ali s jakim ruskim akcentom.
– Hvala vam – odgovorih na ruskom.
Oči su joj zablistale od iznenađenja. – Ruskinja! – rekla je sa širokim
osmehom. – Kako je to lepo! Sad imaš devojku! I to ne običnu devojku, nego
Ruskinju!
Araš je pocrveneo.
– Bako, dosta je! Nije mi ona devojka!
Nasmejah se.
– Možeš da kažeš šta god hoćeš, ali to je lepo. Bravo. Ostaviću vas mlade same
– kazala je njegova baka i izašla iz sobe, ponavljajući „baš lepo“.
– Oprosti mojoj baki – reče Araš. – Vrlo je stara, pa se ponekad zbuni.
– Jesi li joj pokazao svoju flautu? – doviknula je baka iz druge sobe.
Araš je ponovo promenio boju.
– Kakvu flautu? – upitah.
– Ma, nije važno. Sviram flautu iz zabave. Ništa naročito.
– Ne poznajem nikog ko ume da svira flautu. Hoćeš li nešto da mi odsviraš?
– Naravno – odgovorio je, mada ne previše oduševljeno.
 Pošla sam za njim do njegove sobe, gde je izvadio srebrnu flautu iz dugačke,
crne kutije i prevukao prstima preko tankog instrumenta. Uskoro je muzika
ispunila sobu. Sela sam na njegov krevet i naslonila se na zid. Stajao je ispred mene,
i pomerao telo u ritmu muzike, kao da je ona deo njega, kao da je mislima oživljava.
Gledao je ispred sebe, kao da sanja, kao da vidi nešto što niko drugi ne može da
vidi. Bela pamučna zavesa lepršala je na otvorenom prozoru, hvatajući pramenove
sunčeve svetlosti i senke. Nikad do tada nisam shvatala da muzika može da bude
toliko lepa. Kad je završio, pogledao me je, ali sam ja ostala bez reči. Vrlo skromno
mi je rekao da je sam komponovao tu pesmu. Upitao me je sviram li ja neki
instrument, i rekoh da ne sviram. Zatim me je pitao koliko imam godina, i
zaprepastio se kad sam rekla da imam trinaest. Mislio je da mi je bar šesnaest
godina. A ja sam se iznenadila kad mi je rekao da on ima osamnaest.
Sviđalo mi se kako me je gledao dok smo razgovarali. Sedeo je naslonjen u
stolici, držao je lakat na rukohvatu, stavio šaku ispod brade i smešio se, dok su mi
njegove oči poklanjale svu pažnju. Pre nego što bi odgovorio na moja pitanja,
zastao bi nekoliko sekundi, zbog čega mi se činilo da mu naš razgovor nešto znači.
Upitala sam ga da li bi sutra ujutru pošao sa mnom u šetnju, a on je prihvatio.

Sledećeg jutra, njegova baka nam je mahnula s trema kuće.

– Izluđuje me. I dalje misli da si mi devojka, i hoće da danas dođeš na ručak.
– Rado bih došla, ako se ti slažeš.
Araš me upitno pogleda.
– Mislim, ako je poziv bio samo bakina ideja, a ti ne želiš da dođem, slobodno
reci.
– Naravno da bih voleo da dođeš.
– Dobro je, zato što želim ponovo da čujem kako sviraš flautu.
Došetali smo do mirnog, zabačenog dela plaže. U daljini sam videla nekoliko
ljudi kako leže na pesku, a nekoliko njih se i kupalo. Penušavi beli talasi su se
izvijali, lomili i udarali u obalu. Izula sam sandale i pustila da mi more klizne
između nožnih prstiju. Voda je bila hladna i meka. Zamolila sam ga da mi ispriča
nešto o svojoj porodici. Ispričao mi je da mu je otac poslovni čovek, a majka
domaćica. Roditelji su mu svakog leta išli u Evropu, a on, njegov brat i baka dolazili
su kod tetke u njen letnjikovac. Pomenuo je da se njegov brat, dve godine mlađi
od njega, zove Aram.
– Mora da se šališ! Aram ti je brat? – rekla sam iznenađeno.
– Da, poznaješ li ga?
– Pa, upoznala sam ga. Čini mi se da je prilično druželjubiv. Uvek je u društvu,
ali tebe nisam videla nijednom do Nedine zabave. Gde si se krio?
Rekao mi je da nije tako druželjubiv kao njegov brat i da više voli da čita knjige
ili da svira flautu. Na Nedinu zabavu je došao samo zato što mu je Neda komšinica
u Teheranu i zato što je devojka njegovog brata.
Araš je u srednjoj školi bio odličan učenik i upravo je završio prvu godinu
medicine na Teheranskom univerzitetu. Rekla sam mu da sam i ja dobar učenik i
da, kao i on, želim da studiram medicinu. Pozvala sam ga da se kupamo, ali kazao
je da će radije da sedi na plaži i da čita knjigu.
Njegova baka Irena napravila je gozbu za ručak. Dan je bio lep, pa je postavila
sto u dvorištu iza kuće, ispod žalosne vrbe. Sto je bio prekriven savršeno
ispeglanim belim stolnjakom. Posmatrala sam kako mi sipa limunadu u čašu, dok
su joj pramenovi sede kose lepršali na morskom povetarcu. Napunila mi je tanjir
pirinčem, ribom s roštilja i salatom, ne obazirući se na moje proteste.
– Treba više da jedeš, Marina, mršava si. Majka te ne hrani kako treba.
Otkako je saznala da govorim ruski, Irena mi se više nije obratila na
persijskom. Kao i moja baka, bila je ponosna žena i, premda je govorila persijski,
odbijala je da ga koristi osim ako to nije bilo neophodno. Moj ruski je bio malo
zarđao. Moji roditelji su govorili ruski u kući, ali od bakine smrti ja nisam htela da
ga upotrebljavam zato što sam verovala da je to nešto posebno što sam delila s
bakom, nešto što nisam htela da delim ni sa kim drugim. Ni Araš nije bio mnogo
bolji, pa mi nije bilo previše neprijatno. Prijalo mi je da ponovo govorim ruski s
Irenom, koja me je podsećala na detinjstvo.
Irena je posle ručka otišla da prilegne, a Araš i ja smo pošli u kuhinju da
operemo sudove. Stavila sam prljave sudove u sudoperu, a Araš je stavio ostatke
hrane u posude taperver, koje je zatim poredao u frižider. Dobro se snalazio u
kuhinji. Kad je završio s tim, stao je pored mene držeći krpu u ruci i, dok sam mu
dodavala prvi oprani tanjir, pogledi su nam se sreli, a ja sam odolela neverovatnoj
potrebi da posegnem i dodirnem ga po licu.
– Moram da se pomolim pre sumraka – rekao mi je Araš te večeri dok smo sedeli
u dvorištu.
– Mogu li da te gledam?
– Ti stvarno imaš čudne ideje – kazao je. Ali je pristao, i ja sam ga posmatrala
bez reči.
Okrenuo se prema Meki i prolazio kroz različite faze namaza.7 Zažmurio je,
izgovarao molitve na arapskom, klečao, ustajao i čelom dodirivao svoj molitveni
kamen.
– Zašto si ti musliman? – upitala sam ga kad je završio.
– Ti si najčudnija osoba koju sam upoznao – reče nasmejavši se, ali mi je
objasnio da je musliman zato što veruje da islam može da spasi svet.
– A šta je s tvojom dušom? – upitah.
Moje pitanje ga je iznenadilo. – Verujem da može da spasi i moju dušu. Ti si
hrišćanka?
– Jesam.
– Zašto? Zato što su ti roditelji hrišćani?
Objasnila sam mu da moji roditelji nisu pobožni hrišćani.
– Pa zašto onda? – bio je uporan.
Shvatila sam da u stvari ne znam odgovor. Rekla sam mu da sam proučila
islam i da to nije za mene, iako nisam znala zašto tako osećam. Verovatno sam
znala više o Muhamedu nego o Isusu. Kuran sam čitala više nego što sam čitala
Bibliju, ali mi je Isus nekako bio bliže srcu, uz njega sam se osećala bezbedno, kao
kod kuće. Araš se nasmešio. Verovatno je očekivao neki ozbiljniji argument, ali ja
ga nisam imala. U mom slučaju to je bilo pitanje osećanja.
Upitala sam ga da li su mu roditelji religiozni, a on mi je rekao da njegov otac
potiče iz muslimanske porodice i da veruje u boga, ali da ne veruje ni u Muhameda,
ni u Isusa, niti u bilo kog drugog proroka. Njegova baka Irena je iz hrišćanske
porodice, ali uopšte nije religiozna, a Irenin muž, njegov deda po majci, koji je
umro pre dosta godina, nikad nije verovao u boga. Arašova majka je bila hrišćanka

7
Namaz – vrsta molitve kod muslimana. (Prim. prev.)
i, mada nikad nije odlazila u crkvu, uvek se molila kod kuće. Zanimalo me je šta
njegova porodica misli o njegovim verskim ubeđenjima, a on mi je rekao da, iako
nije propustio nijednu dnevnu molitvu od svoje trinaeste godine, oni misle da je
to faza koja će ga proći.
Sledeće večeri ostala sam kod kuće, sela sam napolje, na kamene stepenice
ispred kuće i posmatrala zalazak sunca. Oblaci na obzorju poprimili su divlju
nijansu crvene dok ih je sunce dodirivalo. Onda se, kako se spuštao mrak, crvena
pretvorila u sanjalački ljubičastu. Stalno sam razmišljala o Arašu. Bila sam
jednostavno srećna u njegovoj blizini – osećala sam uzbudljivu, toplu sreću, koja
se uzdizala iznad svega drugog, koja je činila da ostatak sveta izgleda sitan i
beznačajan. Zažmurila sam i osluškivala noć. Čula sam lupanje krila slepih miševa
koji traže večeru i sirene brodova u luci. Araš mi je čitao neke pesme. Njegov
dubok, nežan glas činio je dela Hafeza, Sadija i Rumija još čarobnijim nego kad
sam ih ja čitala. Čitao ih je nekako autoritativno, kao da su njegova, kao da je svaku
reč komponovao poput savršene melodije. Možda je to ljubav; možda ga volim.
Želela sam da Araš vidi moju Molitvenu stenu, pa sam ga pozvala da jednog
prepodneva dođe kod nas.
– Zašto je zoveš Molitvena stena? – upitao je dok smo od kapije išli prema
njoj.
– Molila sam se tamo jednom kad sam bila mala, i tad me je obuzeo izuzetan
osećaj, tako da stalno idem tamo. To je postalo moje posebno mesto.
Brzo smo stigli. Nikad je dotad nisam podelila ni sa kim. Na trenutak nisam
bila sigurna da sam pravilno postupila. Ipak je to samo neobična gomila kamenja
prekrivenog mahovinom.
– Misliš li da sam luda? – upitah.
– Ne. Pretpostavljam da isto tako očajnički kao i ja pokušavaš da pronađeš
način da se približiš bogu. Moj način je moja flauta, a tvoj molitva na ovoj steni.
– Hajde da se pomolimo zajedno – predložih – pa ćeš možda i ti moći to da
osetiš. To je kao da otvaraš prozor u raj.
Popeli smo se na stenu, podigli ruke ka nebu i ja sam izgovorila deo dvadeset
trećeg psalma po Davidu: „Gospod je pastir moj, ništa mi neće nedostajati. Na
zelenoj paši pase me, vodi me na tihu vodu. Dušu moju oporavlja, vodi me stazama
pravednim imena radi svojega. Da pođem i dolinom sjena smrtnoga, neću se bojati
zla; jer si ti sa mnom; štap tvoj i palica tvoja tješi me.“8
– Divno! – rekao je kad sam završila. – Šta je to bilo?
Objasnila sam mu da su Davidovi psalmi deo Biblije. Nikad ranije nije čuo za
njih. Rekla sam mu da mi ih je baka čitala, i da mi je taj omiljeni.
Seli smo na stenu. Zurio je u daljinu.
– Da li si se ikad upitala šta se događa kad umremo? – upita me.
Odgovorih da jesam. Rekao mi je da je smrt misterija koja nikad neće biti
rešena; bilo je to jedno mesto o kojem, ako ga ikad posetimo, nećemo moći nikome
ništa da ispričamo. I niko odatle ne može da utekne.
– Mrzim kad ljudi koje voliš umiru. To nikad ne prestaje da te boli – rekoh.
– Ja nikad nisam zaista nekog izgubio. Deda mi je umro kad sam bio mali, ali
se toga ne sećam.
– Ja se sećam smrti moje bake.
U očima su mu se pojavile suze. Ponovo sam poželela da mu dotaknem lice,
da mu prstima pređem preko svake crte. Želela sam da ga poljubim. Ophrvana tim
osećanjem, ustala sam. Skočio je na noge posmatrajući me i, na tren su mu usne
dotakle moje. Odmakli smo se jedno od drugog kao da nas je udario grom.
– Izvini – rekao je.
– Zašto se izvinjavaš?
– Protivno je božjem zakonu da muškarac tako dodiruje ženu ako nisu
venčani.
– U redu je.
– Ne, nije. Želim da znaš da mi je stalo do tebe i da te poštujem. Nije trebalo
to da uradim. A i toliko si mlađa od mene. Moramo da sačekamo.
– Da li ti to hoćeš da kažeš da me voliš?
– Da, volim te.
Nisam baš shvatala zašto oseća krivicu zbog našeg poljupca, ali znala sam da
to ima neke veze s religijskim uverenjima. Tog leta bih povremeno ugledala dečake

8
Psalmi Davidovi, 23; Stari zavet, prevod Đ. Daničić. (Prim. prev.)
i devojčice kako se ljube po nekim ćoškovima, i stalno sam se pitala kako je to. Da
sam se ja pitala, poljubila bih ga ponovo, ali nisam htela da učinim nešto pogrešno
i uznemirim ga. Bio je stariji i bolje je znao, a ja sam mu verovala.

Te noći, majka i ja smo spavale u tetka-Zenijinom letnjikovcu. Probudila sam se u

šest sati ujutru i na prstima otišla do kuhinje da skuvam čaj. Sa šoljom u ruci, ušla
sam u dnevnu sobu i zaprepastila se kad sam ugledala tetka-Zeniju kako sedi za
stolom, skoro potpuno zatrpana gomilom papira. Približila sam se. Na sebi je imala
čipkastu pamučnu spavaćicu, koja bi više odgovarala nekoj devojci nego krupnoj
ženi od šezdesetak godina, i nešto je zapisivala u svoj notes. Zastala sam,
razmišljajući da li da kažem „dobro jutro“ ili ne, s obzirom na to koliko je izgledala
zaneta onim što je radila.
– Zašto si ustala tako rano, Marina? Jesi li zaljubljena ili tako nešto? – upitala
je tako glasno da sam skoro prosula čaj.
– Dobro jutro, tetka Zenija – promrmljah.
– Možda je tebi dobro jutro.
Nije prestala da piše.
– Izlaziš nekud? – upitala je.
– Da.
– Kuda?
Moja majka me nikad nije pitala kuda idem.
– Tu okolo.
– Zna li tvoja majka da izlaziš tako rano?
– Ne znam.
Pogledala me je bledoplavim očima.
– Teško je, ali ti ćeš izdržati.
Sad je više nisam razumela.
– Nisi ti glupa. Ne gledaj me tako! Znaš ti na šta ja mislim. Tvoja majka i moja
ćerka napravljene su od istog materijala. Bog nije baš bio mnogo brižljiv kad je
stvarao njih dve. Idi i donesi mi šolju čaja.
 Okrenula sam se i uradila ono što mi je rekla. Pomalo drhtavih ruku, spustila
sam čaj na sto ispred nje.
– Sedi – naredila mi je, odmeravajući me ispitivačkim pogledom. – Koliko ti
je godina?
– Trinaest.
– Nisi valjda već izgubila nevinost?
– Molim? – prošaputah.
– Dobro je – nasmešila se.
– Ja te poznajem bolje od tvoje majke. Ja posmatram i vidim, a ona posmatra
i odbija da vidi. Mislim da te prvi put vidim bez knjige. Hoćeš da ti ih nabrojim?
– Šta da mi nabrojiš?
– Knjige koje si pročitala.
Znojila sam se.
– Hamlet, Romeo i Julija, Prohujalo s vihorom, Devojčice, Velika očekivanja,
Doktor Živago, Rat i mir, i mnoge druge. Dakle, šta si naučila od sveg tog čitanja?
– rekla je.
– Mnogo toga.
– Nemoj da napraviš neku glupost. Nisi se valjda upetljala u ovu revoluciju?
– Tetka-Zenija, o čemu ti pričaš? Kakva revolucija?
– Pokušavaš da me nasamariš?
Odmahnula sam glavom. Nisam imala pojma o čemu govori.
– Drago mi je što ćeš ovo da čuješ od mene, zato što ja znam mnogo toga o
revolucijama. Slušaj me pažljivo. U ovoj zemlji se događa nešto strašno. Osećam
to u vazduhu, koji miriše na krv i katastrofu. Već je bilo protesta i mitinga protiv
šaha. Ovaj ajatolah, zaboravila sam mu ime, već godinama se buni protiv vlade, i
kažem ti da ne sprema ništa dobro. Jedna diktatura će otići, a umesto nje će doći
još gora, isto kao u Rusiji, samo pod drugim imenom, ali će ova biti opasnija zato
što se krije iza imena božjeg. Obrazovani ljudi sad slede tog ajatolaha. Vole ga čak
i Mari i njen muž. I moja porodica. On je sad u izgnanstvu, ali njima to ne smeta.
Čuvaj ga se. On kaže da je šah isuviše bogat. Šah je šah. Nije savršen, ali ko jeste?
Ajatolah kaže da u Iranu ima mnogo siromašnih. Ali siromašnih ljudi ima svuda.
Ne zaboravi šta se desilo u Rusiji. Ubili su cara, a misliš li da im je sada bolje? Misliš
li da je ceo ruski narod sada slobodan, bogat i srećan? Komunizam nije odgovor
za socijalne probleme, kao što nije ni religija. Da li si me razumela?
Klimnula sam glavom, zbunjena, a ona je nastavila da zapisuje u svoj notes.

Kasnije tog jutra, kad smo Araš i ja polazili u šetnju, Aram nas je dozvao s trema i
upitao kuda idemo.
– Zašto pitaš? – upita ga Araš.
Aram mu je rekao da mu je dosadno i da bi želeo da pođe s nama. Araš mu je
rekao da se vrati u krevet, ali on je bio uporan, pa smo na kraju popustili. Dok smo
hodali prema plaži, Aram je upitao Araša šta nas dvoje radimo po ceo dan, i to
svakodnevno. Araš se na to iznervirao, pa su se posvađali, što me je nasmejalo.
Kad smo stigli, Aram je pošao sa mnom u vodu, a Araš nije voleo da se kupa,
i uvek je čitao dok sam ja plivala. Posmatrajući ga iz vode, primetih da ne obraća
mnogo pažnje na knjigu. Posmatrao je Arama i mene.
Araš je do kraja dana bio ćutljiv. Uveče smo otišli u njegovu sobu, i ja sam ga
slušala kako svira flautu. Žmurila sam. Iznenada je zastao usred svoje omiljene
kompozicije. Otvorih oči i iznenađeno ga pogledah.
– Šta se desilo? – upitah.
– Ništa.
Gledao je dole, izbegavajući moj pogled.
– Araše, kaži mi. O čemu je reč?
Seo je na krevet pored mene. – Da li me zaista voliš?
– Da, volim te. Kaži mi, šta nije u redu?
– Izgledala si tako srećna danas s mojim bratom. Uživala si, pa sam pomislio
da možda... ne znam...
– Pomislio si da osećam nešto prema njemu?
– Pa, osećaš li?
– Dosad je trebalo bolje da me upoznaš. On je zabavan, ali nije moj tip.
– A šta podrazumevaš pod „svojim tipom“?
– Ti si moj tip, a on nije. To je sve. Ne volim tvog brata. Volim tebe.
 – Izvini, ne znam šta me je spopalo. Aram je oduvek bio veoma popularan.
Devojke ga vole. Ne želim da te izgubim.
– I nećeš.
Izgledalo je kao da još nije potpuno zadovoljan. – Ne veruješ mi? – upitah.
– Verujem ti.
Ustao je i prišao prozoru. Dan je bio prilično vetrovit i talasi su hučali,
nadjačavajući ostale zvuke. Iznenada mi je rekao da mora da mi kaže nešto veoma
važno. Nisam znala šta da očekujem. Rekao je da postoji veliki pokret protiv šaha,
da je u toku revolucija i da ima mnogo protesta i hapšenja. Rekla sam mu da mi je
tetka Zenija baš tog jutra govorila o revoluciji.
Upitala sam ga zašto će narod podići revolucija protiv šaha, a on mi je
objasnio da su šah, njegova porodica i vlada korumpirani. Svakog dana se sve više
bogate, dok se narod Irana bori s bedom. Rekla sam mu kako tetka Zenija misli da
će se u Iranu dogoditi isto što se desilo u Rusiji.
– Revolucija u Rusiji nije se temeljila na pravim osnovama. Komunizam je
pogrešan odgovor na njihove probleme. Njihove vođe nisu verovale u boga, pa su
ubrzo i sami postali korumpirani – reče Araš.
– Pa kako onda možeš da budeš siguran da će onaj ko zameni šaha biti bolji?
Upitao me je da li sam čula za ajatolaha Homeinija.
– Moja tetka mi je ispričala za nekog ajatolaha, ali nije mogla da se seti kako
se on zove. Ko je Homeini?
Rekao mi je da je Homeini božji čovek i da ga je šah oterao u izgnanstvo.
Ajatolah želi da narod Irana živi po zakonima islama. Želi da se bogatstva zemlje
podele svima, a ne samo maloj grupi ljudi. Već dugo godina vodi pokret protiv
šaha.
Rekla sam Arašu da imam loš predosećaj u vezi s revolucijom. Koliko ja znam,
ni moja ni njegova porodica nisu bogate. Naši roditelji nemaju važne položaje u
vladi, samo živimo udobnim životom. Besplatno smo stekli dobro obrazovanje, a
on ide i na fakultet kako bi postao lekar. Zašto nam je potrebna revolucija?
– Nismo samo mi u pitanju, Marina – uzbuđeno mi je rekao. –Reč je o onima
koji žive u siromaštvu. Vlada zarađuje gomile novca od prodaje nafte koja pripada
narodu Irana, a veliki deo tog novca završava na ličnim računima šaha i zvaničnika
njegove vlade. A da li si znala da SAVAK, tajna policija, već godinama hapsi, muči,
pa čak i ubija ljude koji kritikuju šaha i njegovu vladu?
– Nisam.
– Pa, to je istina.
– Otkud ti to sve znaš?
– Upoznao sam neke političke zatvorenike. Rade im užasne stvari u zatvoru,
stvari od kojih ti se smuči samo kad slušaš o njima.
– To je strašno! Nisam imala pojma.
– E pa, sad znaš.
Pitala sam ga da li njegovi roditelji znaju da on podržava revoluciju, a on mi
je rekao da ne srne da im kaže zato što ga ne bi razumeli.
– Mnogo ljudi gine u revolucijama – rekoh.
– Biću ja dobro. Moraš da budeš hrabra, Marina.
Bila sam zabrinuta. Nisam htela da mu se išta desi. Oblio me hladan znoj.
Uhvatio me je za ruke.
– Marina, molim te, nemoj da brineš. Biću dobro. Obećavam.
Trudila sam se da mu verujem. Trudila sam se da budem hrabra. Ipak sam
imala samo trinaest godina.

Do kraja leta Araš i ja nismo više razgovarali o politici. Želela sam da zaboravim
revoluciju. Možda će tako nestati. Araš mi je svakog dana svirao flautu, išli smo u
duge šetnje, vozili bicikl i čitali poeziju na ljuljašci u njegovom dvorištu.
Araš je morao da se vrati u Teheran dve nedelje pre mene. Moja majka i ja
smo se obično vraćale u Teheran početkom septembra. Tako sam imala dovoljno
vremena da se spremim za školsku godinu, koja je počinjala 21. septembra, prvog
dana jeseni. Posmatrala sam Araša dok je odlazio belim očevim pejkanom iz
tetkinog letnjikovca, njegova baka je sedela na prednjem, a brat na zadnjem
sedištu. Mahali su mi i ja sam mahala njima, sve dok se nisu izgubili u daljini.

Stigla sam u Teheran u četvrtak 7. septembra, i odmah sam pozvala Araša.

Dogovorili smo se da se dva dana kasnije nađemo u jednoj knjižari, u deset ujutru.
 Tog dana sam se probudila pre zore. Bila sam napeta i izašla sam na terasu. U
te rane jutarnje sate, inače prometna ulica bila je pusta, a blagi povetarac njihao je
prašnjavo lišće javora. Poželela sam da pozovem Araša i zamolim ga da se nađemo
ranije, ali to bi bila ludost. Morala sam da čekam. Iznenada sam čula čudnu buku,
neki šuštav zvuk. Zurila sam u mrak. Nešto se pomeralo na drugoj strani ulice.
Pogledala sam pažljivije. Tamna figura izašla je pod svetlost ulične svetiljke i počela
sprejom da piše nešto po zidu pored prodavnice. Neko je viknuo „Stoj!“, ali nisam
videla ko, zato što je uzvik odjekivao između zgrada. Tamna figura je potrčala i
začuo se gromoglasan zvuk. Prilika je nestala iza ugla, a iz mraka su se pojavile
senke dva naoružana vojnika. Utrčala sam unutra.
Kad je svanulo, ponovo sam izašla na terasu. Sivi zid od cigala na drugoj strani
ulice bio je pokriven krupnim crvenim slovima: DOLE ŠAH.
Stigla sam u knjižaru nekoliko minuta ranije i počela da razgledam knjige na
policama. U deset i petnaest, pogledala sam oko sebe. Araš nikad nije kasnio.
Stalno sam gledala na sat. Svaki put kad bi se vrata otvorila i neko ušao, tračak nade
bi mi razvedrio srce – ali on nije došao. Čekala sam do jedanaest, stalno govoreći
sebi da je sve u redu, da je on dobro i da se verovatno zadržao u gužvi, ili su mu se
možda pokvarila kola.
Peške sam se vratila kući, uputila se pravo ka telefonu i pozvala Arašov broj.
Javio se Aram, i po načinu na koji je rekao „halo“, znala sam da nešto nije u redu.
Rekla sam mu da je trebalo da se nađem s Arašom u knjižari, ali da se on nije
pojavio.
– Arame, gde je on? – upitah što sam mirnije mogla.
Aram je odgovorio da ne zna. Araš je otišao prethodnog jutra i trebalo je da
se vrati istog dana na večeru, ali nije se vratio. Njegovi roditelji su zvali svuda, ali
niko nije znao gde je. Tog dana se na Trgu Džaleh održavao veliki protest protiv
šaha. Organizovale su ga Homeinijeve pristalice. Jedan Arašov prijatelj je upravo
rekao njegovom ocu da su on i Araš otišli na Trg Džaleh, ali su se tamo razdvojili.
Arašovi roditelji su zvali sve bolnice u Teheranu. Njegov otac je čak išao i u Evin,
ali nisu ga pronašli.
Upoznao sam neke političke zatvorenike. Rade im užasne stvari u zatvoru,
stvari od kojih ti se smuči samo kad slušaš o njima. Odbacila sam tu misao i naterala
Arama da mi obeća da će me pozvati čim nešto čuje.
 Prazna, hladna udaljenost stisla se između mene i sobe u kojoj sam bila, kao
da me sam život istiskuje. Prigušeno brujanje automobila na ulici postalo je čudno
i strano. Poznavala sam ovaj bol. Bila je to tuga.

Narednog jutra, pozvonila sam na Arašova vrata i čekala. Otvorio mi je Aram.

Zagrlili smo se, nismo mogli da se razdvojimo. Otvorila sam oči i videla Irenu kako
zuri u nas. Morala sam da budem jaka. Pustila sam Arama i zagrlila Irenu. Zatim
sam joj pomogla da dođe do sobe i sedne na divan. U sobu je ušao Arašov otac, i
Aram nas je upoznao. Araš je veoma ličio na svog oca.
– Hvala ti što si došla – reče Arašov otac. – Araš mi je pričao o tebi. Više bih
voleo da smo se upoznali u boljim okolnostima.
Sela sam pored Irene i uhvatila je za ruku. Plakala je. Ušla je Arašova majka, i
ja sam ustala i poljubila je u obraze. Lice joj je bilo hladno, a oči natečene. Svuda
su se nalazile porodične fotografije. Ja nisam imala nijednu zajedničku fotografiju
s Arašom.
Zamolila sam Arama da mi pokaže sobu svog brata. Bila je vrlo jednostavna.
Nije bilo ni slika, ni postera na zidovima. Na stolu je stajala crna kutija od njegove
flaute, a pored nje je bila mala kutija za nakit. Aram ju je uzeo i pružio mi je.
– Kupio ti je ovo pre nekoliko dana – rekao je.
Otvorila sam kutijicu. Unutra je bio divan zlatan lančić. Zatvorila sam je i
vratila na sto.
– Pronašao sam pismo u fioci. Nisam hteo da preturam po njegovim stvarima,
ali tražio sam neki nagoveštaj, neki trag o njemu – rekao je Aram, pružajući mi list
papira.
Prepoznala sam Arašov rukopis. Pismo je bilo adresirano na njegove roditelje,
baku, brata i mene. Pisao je da mora da se bori za ono što je po njegovom uverenju
ispravno. Da mora nešto da preduzme protiv sveg tog zla. Objašnjavao je da svim
silama podržava islamski pokret protiv šaha, kao i to da je potpuno svestan koliko
je opasno ono što radi. Pisao je da nikad nije bio posebno hrabar, ali da sad oseća
kako mora da odbaci strah, svestan činjenice da zbog svojih ubeđenja može da
izgubi život. Na kraju je dodao da, ako čitamo pismo, to znači da je on verovatno
mrtav i traži od nas oproštaj i izvinjava se što nam nanosi bol.
 Pogledala sam Arama.
– Moji roditelji nisu znali koliko je on duboko umešan u tu glupu revoluciju,
ali ja jesam – kazao je. – Pokušao sam da ga zaustavim, ali nije me slušao. Ja sam
mlađi brat, koji ništa ne zna.
Sela sam na Arašov krevet i vratila Aramu pismo. Na Arašovom jastuku je
stajala plava majica. Uzela sam je. To mu je bila jedna od omiljenih majica i često
ju je nosio tog leta. Prinela sam je licu. Još je mirisala na njega. Očekivala sam da
on uđe u sobu, toplo se nasmeši i izgovori moje ime mekim, nežnim glasom.
Prethodne večeri sam gledala televiziju, ali niko nije pomenuo miting na Trgu
Džaleh. Međutim, država je kontrolisala televiziju te su novinari ignorisali
nedavne događaje i žrtve. Nisam razumela zašto bi šah naredio vojsci da puca u
narod. Zašto ne sluša šta demonstranti žele i zašto ne razgovara s njima?
Priđoh prozoru, pogledah napolje i upitah se da li je Araš ikad pomislio na
mene dok je stajao pored prozora i posmatrao tihu ulicu. Aram je stao pored mene,
zureći napolje, a mene je srce zabolelo zbog njega. On i njegov brat su bili veoma
različiti, ali ipak veoma bliski.
U dnevnoj sobi sam primetila njihovu fotografiju: dvojica dečaka, imali su
možda sedam i devet godina, zagrljeni i nasmejani.
 8.

– Danas naša zgrada ima toplu vodu – reče mi Sara. Bila je to moja prva noć u 246.
Objasnila mi je da dobijamo toplu vodu svake dve ili tri nedelje, i to samo na
nekoliko sati. Naša soba će doći na red za tuširanje oko dva ujutru. – Svaka od nas
ima pravo na deset minuta pod tušem. Ja ću te probuditi – rekla je.
Bilo je vreme za spavanje. Svetla u sobama su se svako veće gasila u jedanaest,
ali je svetio u hodniku bilo stalno uključeno. Sara me je upoznala s devojkom
zaduženom za „krevete“. Svaka od nas je dobila po tri ćebeta. Spavale smo na podu,
jedna do druge, svaka na određenom mestu, koje smo povremeno menjale. Bilo je
toliko devojaka da su neke spavale i u hodnicima. Ja sam dobila mesto u sobi, pored
Sare. Presavila sam jedno ćebe na tri dela i postavila ga kao dušek, drugo mi je bilo
jastuk, a treće pokrivač. Pošto smo se sve smestile, nije ostajalo mnogo mesta.
Odlazak u kupatilo usred noći pokazao se kao veliki izazov; bilo je gotovo
nemoguće stići do kupatila a nikog ne zgaziti. U šahovo vreme, odeljenje 246 je na
oba sprata imalo ukupno oko 50 zatvorenica. Sad nas je bilo skoro 650.
Sara me je probudila kao što je i obećala. Isprva sam bila dezorijentisana i
nisam znala gde sam. Ali shvatila sam da nisam u svom krevetu kod kuće. Bila sam
u Evinu. Šuštanje vode iz tuševa mešalo se s glasovima devojaka. Sara mi je
pomogla da ustanem, pa sam odšepala s njom. Prostorija s tuševima imala je
betonske zidove i podove, okrečene u tamnozelenu boju, a debele plastične zavese
delile su je na šest kabina. Po dve devojke su delile kabinu deset minuta. Vazduh
je bio natopljen parom i vonjao je na jeftin sapun. Trljala sam svoju kožu i plakala.
Od trenutka kad sam skinula povez one večeri pred pogubljenje život mi se
potpuno promenio. Pre toga sam proživela mnoga ozbiljna i duboka iskustva, ali
se oni nisu suštinski doticali mog života. Gubila sam voljene osobe, uhapsili su me
i mučili, ali te noći mi se desilo previše. Moje vreme na ovom svetu je isteklo, a ja
sam još bila živa. Možda je to linija koja razdvaja život od smrti. I ja nisam
pripadala nijednoj strani.
Posle tuširanja smo otišle na spavanje. Bilo je tako tesno da bih, ako legnem
na leđa, udarala devojku koja je ležala do mene, pa sam se okrenula prema Sari i
ispravila kolena koliko god sam mogla. Sara je otvorila oči i nasmešila se.
– Marina, ne mislim ništa loše, i znam da će možda zvučati glupo, ali drago
mi je što si ovde sa mnom. Bila sam tako usamljena pre nego što si došla.
– I meni je drago što nismo usamljene.
Zažmurila je, pa sam zažmurila i ja. Želela sam da joj ispričam sve o noći
pogubljenja, ali nisam mogla. Nije bilo reči kojima sam to mogla da opišem. A
nisam htela da joj kažem za svoju kaznu doživotnog zatvora zato što bi je to samo
uznemirilo. Zar će stvarno zauvek da me drže u Evinu? To je značilo da nikad više
neću zagrliti majku, videti Andrea, ići u crkvu ili videti Kaspijsko more. Ne, oni
samo žele da me zastraše, žele da očajavam. Moram da se molim dugo i uporno.
Moram da preklinjem Boga da me spase. I ne samo mene, nego i Saru. Uskoro
ćemo otići kući.
Činilo se kao da smo ležale samo nekoliko minuta kad je iz zvučnika dopro
glas mujezina9 i ispunio sobu: „Alahu akbar, Alahu akbar“... Bilo je vreme za
jutarnji namaz, koji se izgovarao pre zore. Sara i većina ostalih devojaka ustale su
i pošle prema kupatilu na ritual vozu, pranje šaka, ruku i stopala, koji je trebalo
obaviti pre svakog namaza. Konačno sam mogla da se okrenem na leđa. Neko me
je dodirnuo po ramenu i otvorila sam oči. Bila je to Sohejla.
– Zar nećeš da ustaneš za namaz? – upita me.
– Ja sam hrišćanka. – Nasmešila sam se.
– Ti si prva hrišćanka koju vidim ovde! Imali smo... mislim, imamo neke
komšije hrišćane. Žive odmah pored nas. Prezivaju se Džalalijan. Njihova ćerka
Nensi mi je drugarica. Jednom su nas pozvali kod njih na tursku kafu. Da li
poznaješ Džalalijanove?
Odgovorila sam da ih ne poznajem.

9
Mujezin – muškarac koji s vrha minareta poziva vernike na molitvu. (Prim. prev.)
 Izvinila mi se što me je probudila i upitala me da li se hrišćani mole. Objasnila
sam joj da se molimo, ali ne kao muslimani, da ne moramo da izgovaramo svoje
molitve u određeno vreme.

Sobu smo morale da čistimo u sedam sati ujutru. Iznenadila sam se kako smo hitro
to obavile i kako je u uglu brzo rasla kula od ćebadi. Dve devojke zadužene za
obroke prostrle su na pod sofre, tanke plastične trake široke oko četrdeset
centimetara, i podelile su nam metalne kašike i plastične tanjire i šolje. Nismo
imale viljuške i noževe. Onda su izašle u hodnik i vratile se s velikom, cilindričnom
posudom čaja. Posuda je bila veoma teška i devojke su, držeći je svaka za jednu
ručku, dahtale dok su je unosile u sobu. Donele su nam i naše sledovanje hleba i
feta sira. Stale smo u red, dobile hranu, sele oko sofri i jele. Bila sam mrtva gladna
i progutala sam svoj obrok za nekoliko sekundi. Hleb je bio prilično svež. Rekle su
mi da zatvor ima svoju pekaru. Čaj je bio topao, ali je vrlo čudno mirisao, a Sara
mi je rekla da je to zato što čuvari u njega uvek dodaju kamfor. Čula je da kamfor
zaustavlja menstruaciju kod zatvorenica; većina devojaka je uopšte nije imala. Ali
kamfor je imao i sporedne efekte, uključujući oticanje i depresiju. Pitala sam je
zašto čuvari žele da nam zaustave menstruaciju, a ona mi je objasnila da to rade
zato što su ulošci skupi. Nakon obroka, dve devojke zadužene za pranje sudova
stavile su prljavo posuđe u plastične kante, odnele ih u kupatilo i oprale hladnom
vodom.
Uskoro sam naučila sva brojna pravila. Nismo smele da prolazimo pored
vrata s rešetkama na kraju hodnika, osim ako nas sestre ne bi pozvale preko
razglasa. A to se događalo samo kad smo morale da idemo na dalje saslušavanje ili
ako smo imale posetu. Posete su bile jednom mesečno, a naredna je sledila za dve
nedelje. Saru još niko nije posetio, ali nadala se da će njenim roditeljima uskoro
dozvoliti da je posete. Takođe sam saznala da je poseta dozvoljena samo bliskim
rođacima i da mogu da nam donesu odeću. U svakoj sobi je bio televizor na kojem
su se emitovali isključivo religijski programi. Mogle smo da čitamo, ali sve su
knjige bile posvećene islamu.
Za ručak smo uglavnom dobijale malo čorbe od pirinča, hleb i urme. U supi
je trebalo da bude i malo piletine, ali ona koja bi pronašla makar i malo parče mesa
smatrala se srećnicom i pokazivala ga je ostalim prijateljicama. Predstavnica svake
sobe, koju su nekad birale same devojke a nekad su ih postavljali čuvari,
organizovala je raspodelu hrane i zadatke čišćenja i prijavljivala svaki ozbiljniji
slučaj bolesti ili problem.
Jednog dana, desetak dana nakon hapšenja, sedela sam u ćošku sobe i
posmatrala devojke tokom njihove podnevne molitve. Stajale su u redovima,
okrenute prema Meki. Prvi put sam videla muslimansku molitvu gledajući Araša
koji je izgovarao svoj namaz u tetkinom letnjikovcu. Volela sam da ga gledam kako
se klanja i kleči i šapuće sve ono u šta je tako strastveno verovao. Da li bi on
podržao ovu novu vlast i sve ove grozne stvari koje čine u ime boga? Ne bi. Araš je
bio dobar i nežan. Nikad ne bi prihvatio takvu nepravdu. Možda bismo oboje
završili u Evinu.
Jedna cimerka mi se obratila, a ja sam poskočila. Bila je to Taraneh,
dvadesetogodišnja mršava krhka devojka, krupnih očiju boje jantara i kratke,
svetlosmeđe kose. Uglavnom je sedela u uglu, čitajući Kuran. Svaki put kad bi
ustala za molitvu, stavljala bi feredžu na lice. A kad bi je skinula, oči su joj bile
crvene i otekle, ali uvek se smešila.
– Izgledala si kao spomenik. Nisi čak ni treptala – rekla je.
– Razmišljala sam.
– O čemu?
– O jednom prijatelju koji je mrtav.
Pitala sam je zašto je uhapšena, a ona mi je odgovorila: – Duga je to priča.
– Pa, čini mi se da imamo dovoljno vremena na raspolaganju – rekoh joj.
– Ja nemam – odgovorila je.
Ispunio me je osećaj užasa. Sara mi je rekla da su dve devojke iz naše sobe
osuđene na smrt, ali Taraneh nije bila jedna od njih.
– Ali Sara mi je rekla...
– Niko ne zna – prošaputala je.
– Zašto nikom nisi rekla?
– Čemu? Onda se ljudi oko tebe uznemire i sažaljevaju te. Mrzim to. Molim
te, nemoj nikom da kažeš.
– A zašto si meni rekla?
 – I tebe je trebalo da pogube, zar ne?
Klonula sam. Nisam mogla da je lažem. Skupila sam svu snagu i ispričala joj
o onoj noći pogubljenja, o tome kako me je Ali izvukao u poslednjem trenutku.
Upitala me je zašto me je Ali spasao, a ja sam rekla da ne znam. Najzad me je
upitala ono što je zaista želela da zna.
– Da li te je ikad dodirivao?
– Nije. Kako to misliš?
– Znaš na šta mislim. Muškarci ne smeju da diraju žene ako nisu venčani.
– Nije!
– To je čudno.
– Šta?
– Čula sam ponešto.
– Šta?
– Nekoliko devojaka mi je ispričalo da su ih silovali i pretili im da će ih
pogubiti ako nekom kažu.
Imala sam samo nejasnu ideju šta znači biti silovan. Znala sam da je to nešto
grozno, nešto što muškarac može da uradi ženi, nešto o čemu se ne govori. Iako
sam želela da saznam više o tome, nisam se usudila da pitam.
– A kad su te vodili na pogubljenje? Ni tad te nisu dirali? – upita me Taraneh.
– Ne!
Izvinila se što me je uznemirila. Pokušala sam da ne plačem. Rekla sam joj
kako je bolno kad preživiš, a svi ostali umru. Rekla mi je da se za njih ništa ne bi
promenilo ni da sam i ja mrtva.
– Kako si saznala da sam bila osuđena na smrt? – upitah je.
– Kad si došla, na čelu ti je bilo ispisano ime.
Nisam razumela.
– Kad su me uhapsili, tukli su me dva dana, ali ja nisam sarađivala – kazala je.
– Onda me je jedne noći moj islednik izveo napolje i skinuo mi povez... okolo su
ležala tela... oblivena krvlju. Pogubljeni... desetak, dvanaest ljudi. Ispovraćala sam
se. Rekao mi je da će se isto to dogoditi i meni ako ne progovorim. Imao je
baterijsku lampu i uperio ju je u jedno mrtvo telo. Bio je to neki mladić. Na čelu
mu je bilo ispisano ime. Mehran Kabiri.
Iako sam znala da je sve što se dogodilo u noći pogubljenja veoma stvarno, ja
sam se prema svojim sećanjima odnosila kao prema košmaru. Potisnula sam ih
najdublje što sam mogla. Međutim, sad su iznenada oživela. Teško sam disala. Ono
čemu sam prisustvovala te noći moglo bi da se desi Taraneh. A ja ne mogu ništa
da uradim.
Taraneh mi je rekla da je čula kako čuvari pre pogubljenja siluju devojke, zato
što veruju da device posle smrti idu u raj.
– Marina, mogu da me ubiju ako hoće – kazala je. – Ali ne želim da me siluju.

U našoj sobi je bila i jedna trudnica, Šeida. Imala je oko dvadeset godina i bila je
osuđena na smrt, ali je izvršenje odloženo zato što se prema islamskom zakonu
nije mogla pogubiti trudnica ili dojilja. Imala je dugu svetlosmeđu kosu i smeđe
oči. I njen muž je čekao izvršenje smrtne kazne. Nikad je nismo ostavljale samu,
da ne bi previše brinula. Bar dve devojke su joj u svakom trenutku pravile društvo.
Iako je uvek bila mirna, često bi joj suze tiho potekle niz obraze. Mogla sam samo
da zamislim koliko joj je teško, jer brine ne samo za sebe, nego i za muža i za
nerođeno dete.

Jedne noći su nas probudili pucnji. Sve devojke su se pridigle i zagledale kroz
prozor. Svaki metak je značio jedan izgubljen život, poslednji dah, smrt neke drage
osobe, dok je porodica čekala i nadala se njenom povratku kući. Biće sahranjeni u
neobeležene grobove, a njihova imena neće biti urezana u kamen.
– Sajrus... – prošaputa Sara.
– Sajrus je dobro. Znam da je dobro – slagah.
Sarine crne oči su u mraku ličile na oči utvare. Zajecala je i plakala sve glasnije
i glasnije. Zagrlila sam je i stisla u naručje. Ona me odgurnu i poče da vrišti.
– Pssst... Saro! Diši duboko – reče nekoliko devojaka koje su prišle,
pokušavajući da je umire.
 Sara je počela da se udara po glavi. Pokušala sam da je uhvatim za ruke, ali
bila je iznenađujuće snažna. Iako smo čak nas tri-četiri pokušale da je zaustavimo,
ona se i dalje otimala. Svetla su se upalila i minut kasnije sestra Marjam i jedna
čuvarka, sestra Masumeh, uletele su u sobu.
– Šta se to događa? – upita sestra Marjam.
– Sara – reče Sohejla. – Plakala je i vrištala, a onda počela da se udara stvarno
jako.
– Pozovi bolničarku! – reče sestra Marjam sestri Masumeh, i ova istrča iz sobe.
Bolničarka je stigla za manje od deset minuta i dala je Sari injekciju u ruku.
Sara je ubrzo prestala da se opire i onesvestila se. Sestra Marjam je rekla da moraju
da je smeste u zatvorsku bolnicu, da se ne bi povredila. Sestre i bolničarka podigle
su je na ćebe i odnele je. Njena sitna ruka visila je sa strane. Preklinjala sam Boga
da ne dozvoli da Sara umre. Njena porodica je očekivala da ona dođe kući, kao što
je Arašova porodica iščekivala njegov povratak.
 9.

Svi smo čekali da se Araš vrati kući, iako smo znali da neće.
Šah je smenio predsednika vlade i postavio drugog, pokušavajući da uspostavi
kontrolu nad zemljom. Držao je govore i pričao je narodu da je čuo njihov vapaj i
da će biti promena. Ali njegovi napori bili su uzaludni. Svakog dana je održavano
sve više skupova protiv šaha, i kako je školska 1978/79. godina odmicala, svi su bili
zabrinuti zbog neizvesne budućnosti. Svet u kojem sam odrasla i pravila po kojima
sam živela, za koje sam verovala da su čvrsti poput stene, rušili su se. Mrzela sam
revoluciju. Donela je nasilje i krvoproliće, a bila sam sigurna da je to samo početak.
Uskoro je uveden policijski čas i na svakom ćošku bili su raspoređeni vojnici i vojni
kamioni. Bila sam stranac u sopstvenom životu.
Jednog dana stan nam se zatresao od tutnjave koja je postajala sve jača, gotovo
mi se uvlačila u kosti. Pogledala sam kroz prozor i videla tenk kako se kreće niz
ulicu. Prestravila sam se – nisam znala da su tenkovi toliko bučni i jezivi. Kad je
prošao, videla sam tragove koje su njegove gusenice ostavile na pločniku.
Nedelje su prolazile a strah je rastao. Mnogi koji su zauzimali važne položaje
u vladi i vojsci napustili su zemlju. Naposletku su, krajem jeseni 1978. godine,
zatvorene škole. Zima je bila hladna, a štrajkovi u rafinerijama nafte izazvani
političkom i ekonomskom nestabilnošću prouzrokovali su nestašicu goriva za
automobile i grejanje, tako da smo mogli da grejemo samo jednu sobu. Na
benzinskim pumpama redovi su se protezali kilometrima, a ljudi su morali da
provode po celu noć u kolima da bi došli na red da sipaju gorivo. Ja sam po ceo
dan sedela kod kuće, ništa nisam radila, samo sam drhtala, zurila kroz prozor i
brinula. Naša ulica, Avenija Šah, nekad zagušena saobraćajem, sada je uglavnom
bila pusta. Ispraznili su se pločnici koji su nekad vrveli od šetača, ljudi koji su
gledali izloge ili se cenjkali s uličnim prodavcima. Nije bilo čak ni prosjaka.
Povremeno bi se pojavile grupe od deset-dvadeset muškaraca koji su palili
automobilske gume i pisali na zidovima SMRT ŠAHU i ŽIVEO HOMEINI, posle
čega bi se vazduh ispunio dimom i smradom zapaljene gume. Ulicu su nekoliko
puta ispunili gnevni demonstranti. Muškarci su bili napred, a za njima su hodale
žene pod crnim čadorima. Podignutih pesnica, uzvikivali su slogane protiv šaha i
Sjedinjenih Država i nosili transparente sa slikama ajatolaha Homeinija.
Jednom nedeljno išla sam da posetim Arama i njegovu porodicu. Koračajući
uz pročelja zgrada, zbog bezbednosti – zalutali meci ubili su i ranili mnogo ljudi –
hodala sam ulicom što sam brže mogla, pazeći da ne naletim na demonstrante ili
vojnike. Kad sam ulazila u autobus, pokušavala sam da se smestim u neki bezbedan
ugao. Aram je strahovao zbog mog izlaženja na ulicu. On gotovo uopšte nije izlazio
iz kuće i preklinjao me je da ostanem kod kuće, ali ja sam mu objasnila da bi me
pre ubila dosada u kući nego bilo šta drugo. Zamolio me je da mu se bar javim pre
nego što pođem od kuće.
– Zašto bih te zvala pre nego što pođem? – upitah ga.
– Ako ne stigneš na vreme, moći ću nešto da preduzmem.
– Šta da preduzmeš?
Zbunjeno je zurio u mene.
– Da pođem da te potražim.
– Gde?
Pogled mu je bio pun bola, i shvatila sam koliko sam surova. Brinuo je za
mene i nije želeo da se istorija ponovi.
Uhvatila sam ga za ruku. – Arame, izvini! Oprosti mi! Ne znam šta mi je. Tako
sam glupa! Ne znam šta mi je bilo. Javljaću ti se; obećavam.
Nesigurno se nasmešio.
Da bih bar malo razonodila Irenu, zamolila sam je da me nauči da pletem.
Kad bih im došla u posetu, sedeli smo u dnevnoj sobi, pili čaj i, pošto su domaće
radio i televizijske stanice bile cenzurisane, slušali smo Radio BBC kako bismo
saznali šta se događa u našoj zemlji. Ponekad bismo u daljini čuli pucnje, čiji bi nas
gromoglasni zvuci naterali da zastanemo i oslušnemo. Irena je bila vrlo oslabljenog
zdravlja, a Aramova majka bila je svake nedelje sve mršavija. Njegov otac, kome je
bilo četrdeset šest godina, izgledao je mnogo starije. Kosa mu je posedela, a u čelo
mu se usekle duboke bore.
 Sara i ja smo razgovarale telefonom skoro svakog dana, a ponekad bismo se i
posećivale. Za razliku od mojih roditelja, njeni su podržavali revoluciju i bili su na
nekoliko mitinga, ali nikad nisu vodili Saru i Sajrusa. Sara mi je rekla da njena
majka nosi crni čador kad ide na demonstracije. Bilo mi je teško da zamislim njenu
majku pod čadorom. Bila je jedna od najlepše odevenih žena koje sam poznavala.
Sara mi je rekla da Sajrus planira da se jednog dana iskrade i ode na miting, i ona
ga je zamolila da povede i nju, ali on je odbio rekavši joj da je premlada i da je to
opasno. Preklinjala sam Saru da ne ide, podsećajući je na Arašov nestanak, ali ona
mi je rekla da ljudi moraju prestati da se plaše, da moraju da se bore protiv šaha,
koji koristi novac od prodaje naše nafte da bi uvećao svoje lično bogatstvo, gradio
palate, priređivao raskošne zabave i stavljao ogromne sume novca na svoje lične
račune u inostranstvu. Osim toga, zatvarao je i mučio one koji su ga kritikovali.
– Moraš i ti da pođeš – rekla mi je Sara. – Zbog Araša. Šah je lopov i ubica, i
moramo da ga se rešimo.
Jednog dana je grupa ljudi koja je uzvikivala „Dole šah“ provalila u mali
restoran ispod našeg stana. Razbili su sve prozore, uzeli sve konzerve piva i drugih
alkoholnih pića koje su uspeli da pronađu, stavili ih na sredinu raskrsnice i zapalili.
Konzerve piva su eksplodirale, od čega su nam se zatresli prozori. Restoran su
držale naše dugogodišnje komšije, jermenska porodica koju sam vrlo dobro
poznavala. Nisu bili povređeni u tom incidentu, ali su se veoma uplašili.

S vremenom se smanjivao broj vojnika na ulicama. Svi su govorili da je šah

konačno shvatio da će upotreba preterane sile samo raspaliti revoluciju. Ljudi su
takođe verovali da sve više vojnika odbija naređenja da puca u demonstrante. Kad
bi poneki vojni kamion i prošao ulicom, vojnici više nisu nišanili u demonstrante.
Moji roditelji kao da nisu bili mnogo zabrinuti zbog onog što se dešavalo u
zemlji. Nisu previše ozbiljno shvatali islamski pokret i verovali su da je to samo
nemiran period, a ne revolucija, i da je šah isuviše moćan da bi ga srušila gomila
mula i sveštenika. I mada me je uvek upozoravala da budem oprezna kad izlazim
iz kuće, majka je govorila da će se tamni oblaci ubrzo razići.
Šaha su proterali i on je napustio Iran 16. januara 1979. godine. Politički
zatvorenici su oslobođeni. Narod je slavio na ulicama. S prozora sam posmatrala
ljude koji igraju na ulicama i slušala sirene automobila. A onda, posle
dugogodišnjeg izgnanstva u Turskoj, Iraku i Francuskoj, Homeini se 1. februara
vratio u zemlju. Dok se njegov avion približavao Teheranu, novinar ga je pitao šta
oseća sad kad se vratio. Odgovorio je da ne oseća ništa. Njegove reći su me
prenerazile. Mnogi su dali život da bi omogućili njegov povratak, sa nadom da će
Iran postati bolje mesto za život, a on ne oseća ništa? Kao da mu je venama, umesto
tople krvi, kolala ledena voda.
Odmah nakon Homeinijevog povratka, čula sam da je vojska i dalje lojalna
šahu. Na ulicama je još bilo tenkova i vojnih kamiona. Sledećih mesec dana
budućnost zemlje bila je potpuno neizvesna. Privremena vojna vlast preuzela je
većinu gradova, a policijski čas je i dalje bio na snazi. Ajatolah Homeini pozvao je
narod da u devet sati svake večeri izađe na krovove i uzvikuje „Alahu akbar“. Moji
roditelji i ja nismo učestvovali u tim skupovima, ali većina ljudi jeste, čak i oni koji
nisu tako žestoko podržavali revoluciju. Zemlju je preplavio talas solidarnosti.
Ljudi su gajili nadu u bolju budućnosti i demokratiju.

Desetog februara 1979, vojska se predala pred voljom naroda Irana, a 11. februara
je ajatolah Homeini proglasio uspostavljanje prelazne vlade, čiji je premijer bio
Mehdi Bazargan.
Uskoro su na svakom koraku bili raspoređeni naoružani čuvari revolucije i
pripadnici islamskih komiteta, koji su sumnjičavo posmatrali sve oko sebe, a
stotine ljudi je pohapšeno pod optužbom da su članovi SAVAK-a. Oni su
utamničeni a njihova imovina je zaplenjena. Neki su i pogubljeni, prvenstveno
visoki službenici prethodnog režima koji nisu pobegli iz zemlje. Novine su
objavljivale užasne slike njihovih pretučenih, krvavih tela. Tih dana sam naučila
da gledam u zemlju dok prolazim pored novinskih kioska.
Nedugo posle revolucije, plesanje je proglašen zlom i nezakonitim, a moj otac
je izgubio posao u Ministarstvu za umetnost i kulturu. Kasnije je počeo da radi kao
prevodilac i službenik kod čika Partefa, u fabrici nerđajućeg čelika. Dugo je radio
i dolazio je kući umoran i nesrećan. Kao i ranije, retko sam ga viđala, tad možda i
ređe, a kad je bio kod kuće, čitao je novine i gledao televiziju ozbiljnog izraza lica
koji kao da je govorio „ostavi me na miru“. Jedva da smo ikad razgovarali.
Škole su ponovo otvorene, i vratili smo se na nastavu. Naša nekadašnja
direktorka, uspešna žena koja je bila vrlo bliska s poslednjim ministrom prosvete
iz šahove vlade, nestala je. Čuli smo da je pogubljena. Mnogo godina je uspešno
vodila školu, i njeno odsustvo se osećalo na svakom koraku. Širile su se glasine da
će većinu naših profesora zameniti pristalice nove vlade. Što je još gore, naša nova
direktorka, hanuma Mahmudi, od devetnaeste godine je bila čuvar revolucije,
fanatična devojka koja je nosila islamski hidžab. Nošenje hidžaba još nije bilo
obavezno, ali izgledalo je da će se i to promeniti. Hidžab je arapska reč za odoru
koja pokriva celo žensko telo. Postoje razni hidžabi, a jedan od njih je čador. Kad
je nošenje hidžaba postalo obavezno, žene u velikim gradovima, posebno u
Teheranu, umesto čadora su nosile široke, dugačke odore pod nazivom islamski
manteau,10 a kosu su pokrivale velikim maramama. Mantil s maramom bio je
prihvatljiva forma hidžaba, ako se nosio propisno.
Prvih nekoliko meseci nakon revolucije još je postojala izvesna sloboda
govora. U školama su razne političke grupe slobodno prodavale svoje novine, a na
odmorima su se u dvorištima mogle čuti političke diskusije. Nikad pre toga nisam
upoznala marksiste, a sad ih je bilo svuda. Postojala je i organizacija Mudžahedin
halk, što znači „Božji borac za ljude“. Sve te političke grupe bile su zabranjene za
vreme šaha, ali su godinama postojale u ilegali. Nisam ništa znala o
mudžahedinima, a trebalo je mnogo toga o njima naučiti. Jedan moj prijatelj
marksista ispričao mi je da su mudžahedini u stvari marksisti koji su zastranili i
počeli da veruju u boga i islam. Postoje i muslimani socijalisti, koji veruju da islam
može uspostaviti socijalnu pravdu u Iranu i oslobodi ga uticaja Zapada. Ti
muslimani su se šezdesetih godina organizovali, naoružali i pokušali da svrgnu
šaha. Međutim, oni nisu bili pristalice Homeinija. Godinama pre nego što je
ajatolah Homeini postao poznat, pripadnici tog pokreta, uglavnom studenti,
organizovali su demonstracije protiv šaha, zbog čega su ih mučili i ubijali u Evinu.
Činjenica da su islamska grupa bila je dovoljan razlog da odlučim da im se ne
mogu pridružiti.

10
Fr.: manteau – mantil. (Prim. prev.)
 Aram je išao u mušku školu Elburs, koja se nalazila pored moje škole. Jednog
popodneva, oko nedelju dana nakon što je ponovo počela nastava, pošla sam kući
i čula sam ga kako me doziva. Skoro da mi je stalo srce. Pomislila sam da možda
ima vesti o bratu, ali rekao mi je da samo želi da me vidi i ponudio mi da me otprati
do kuće. Odahnula sam. Iako sam bila sigurna da je Araš mrtav, užasavala me je
pomisao na to da će mi tu činjenicu neko i saopštiti.
Pitao me je kako mi je u školi, a ja sam mu rekla da nam je nova direktorka
čuvar revolucije i da se ne bih iznenadila kad bih saznala da nosi pištolj u džepu.
– Valjda ne planiraš da se uključiš u neku političku grupu? – upitao me je. Od
nestanka njegovog brata, Aram je sazreo na tužan, depresivan način. Pre
revolucije, mislio je samo na košarku i zabavu, a sad je bio zabrinut za sve i svašta
i stalno mi je davao neke savete. – Moj otac kaže da su ovo opasna vremena – rekao
je. – On misli da nova vlada dozvoljava političkim grupama da rade i govore šta
hoće kako bi čuvari revolucije videli ko su im prijatelji a ko neprijatelji. A onda će,
pre ili kasnije, pohapsiti sve koji deluju protiv vlade.
Tetka Zenija me je pozvala nekoliko dana ranije i rekla mi je isto to. Upozorila
me je da budem oprezna. Ali mene su veoma zanimale različite ideologije. Svakog
dana za vreme odmora, prisustvovala sam sastancima na kojima se čitalo i
diskutovalo a koje su organizovali učenici jedanaestog i dvanaestog razreda,
pripadnici različitih političkih grupa.
Ako se zanemari to da Marks i Lenjin nisu verovali u boga, njihove ideje bile
su vrlo privlačne. Želeli su pravdu za sve ljude i društvo u kojem se bogatstvo
ravnopravno deli, ali taj njihov put pokazao se vrlo nesavršenim u realnom svetu.
Vrlo dobro sam znala šta se desilo u Sovjetskom Savezu i drugim komunističkim
zemljama. Komunizam nije funkcionisao. S druge strane, pod ovim okolnostima
mogla sam da vidim i kako izgleda islamsko društvo. Verovala sam da je spoj
religije i politike veoma opasan. Oni koji su kritikovali islamsku vladu
izjednačavani su s kritičarima islama i protivnicima boga. U islamu, kako sam ja
shvatala, takvi ljudi ne zaslužuju da žive ako ne promene mišljenje.
Pre revolucije, bar za mog života, nikad se nije postavljalo pitanje u šta ljudi
veruju i kojoj veri pripadaju. U školi je bilo devojčica raznih religija, ali od nas se
očekivalo da se usredsredimo na obrazovanje, da budemo pristojne i poštujemo
jedna drugu i učitelje, i da se ponašamo kao dame. Ali svet kao da se podelio na
četiri suprotstavljene struje: fundamentalistički islam, komunizam, levičarski
islam i monarhizam, a ja se nisam slagala ni s jednom. Skoro svi su pripadali nekoj
grupi, ja nisam, pa sam se zbog toga osećala izgubljeno i usamljeno.
Gita je išla u jedanaesti razred i bila član komunističke partije, poznate kao
Fadajan halk. Sarin brat Sajrus bio je mudžahedin, i Sara je podržavala njihove
stavove i ideje.

Jedne noći u maju 1979. godine, oko tri meseca posle uspešno izvedene islamske
revolucije, bila sam sama kod kuće. Moji roditelji su otišli kod prijatelja, a ja sam
ostala da završim domaći zadatak. Oko osam sati sam uključila televizor. U to
vreme smo imali samo dva kanala. Posle revolucije na televiziji je bilo malo
programa koji je vredelo gledati, ali te večeri mi je pažnju privukao dokumentarni
film o mitingu održanom protiv šaha na Trgu Džaleh, 8. septembra. Mada sam
vrlo dobro znala da je Araš mrtav, ipak nisam mogla da prihvatim da je to dan
njegove smrti. Za mene je to bio dan njegovog nestanka. Sa suzama u očima,
približila sam se televizoru. Snimak je bio veoma loš, snimatelj je uglavnom trčao
i pravio nagle pokrete, pa je bilo teško pratiti događaje na filmu. Videla sam kako
su vojnici uperili puške u mnoštvo i pucali. Ljudi su bežali, i videla sam kako ih
nekoliko pada na zemlju. Potom su vojnici ubacivali tela u vojni kamion, a onda
sam, na trenutak, ugledala njega. Jedno od tih tela bio je Araš. Ustala sam, svladana
mučninom i užasom. Nisam mogla da govorim, a nisam mogla ni da plačem.
Otišla sam u svoju sobu, sela na krevet i pokušala da razmislim. Možda mi se samo
učinilo, rekla sam sebi. Šta da radim? Moram da saznam istinu. Otišla sam do
telefona i pozvala Arama. Osetio je paniku u mom glasu. Nisam znala kako da mu
kažem.
– Marina, šta je bilo?
Tišina.
– Kaži nešto. Hoćeš li da dođem do tebe?
– Neću – čula sam svoj glas.
– Molim te, reci mi, šta nije u redu?
 – Prikazali su dokumentarni film o demonstracijama od 8. septembra. Vojnici
su ubacivali leševe na kamion. Mislim da je jedan od njih bio Araš. – Eto, izgovorila
sam to.
Tišina, grozna tišina.
– Jesi li sigurna?
– Nisam, kako mogu da budem sigurna? Trajalo je delić sekunde, ali kako
ćemo saznati?
Aram je predložio da sutradan posle škole odemo do televizijske stanice. Ja
sam htela da odemo odmah ujutru, ali on je rekao da će nam se roditelji zabrinuti
ako pobegnemo iz škole, a nije hteo ništa da kaže svojim roditeljima dok ne
budemo sigurni da sam u pravu.
Narednog dana smo autobusom otišli do televizijske stanice, ne progovarajući
usput ni reč. Prijavili smo se sredovečnoj sekretarici i objasnili joj zbog čega smo
došli. Bila je vrlo predusretljiva i ispričala nam je da je 8. septembra u
demonstracijama izgubila jednog rođaka. Obavila je nekoliko telefonskih
razgovora, a zatim nas je odvela u malu kancelariju u kojoj je sedeo neki mlad
čovek s bradom. Nosio je naočare s debelim staklima i nijednom nije otvoreno
pogledao u mene dok smo razgovarali, ali je stalno klimao glavom. Uveo nas je u
veliku prostoriju punu razne opreme, gde smo ponovili svoju priču čoveku u
poznim četrdesetim koji se zvao Agajeh Rezai, a on nam je obećao da će pronaći
traku. I pronašao je.
Aram i ja smo zurili u ekran, a onda smo ga ugledali. Zamolili smo Agajeha
Rezaija da zaustavi snimak. Nije bilo nikakve sumnje da je to Araš. Oči su mu bile
sklopljene, a usta blago rastvorena. Njegova bela majica bila je umrljana krvlju.
Osećala sam se kao da mi je neko stavio veliki kamen na grudi. Požalila sam
što nisam bila s njim kad je umro, kad je bio usamljen i uplašen.
Dugo nismo mogli da odvratimo pogled od ekrana. Konačno sam se okrenula
prema Aramu. Pogled mu je bio prazan dok je, kao i ja, pokušavao da se pomiri s
razarajućom, uništavajućom prazninom koju je smrt ostavila za sobom, da preživi
jeziv pad iz poznatog u nepoznato, u užasno iščekivanje udara o zemlju i
raspadanje u male, beznačajne komade. Dodirnula sam mu ruku. Okrenuo se i
pogledao me. Zagrlila sam ga. Agajeh Rezai je plakao s nama.
 – Moram da pozovem roditelje. Imaju pravo da to odmah saznaju – reče
Aram.
Sat vremena kasnije Araševi roditelji došli su u zgradu televizije, skrhani i
potreseni. Posle osam meseci patnje, morali smo da se suočimo s činjenicom da je
on mrtav. Zahvalili su mi se što sam ga pronašla. Da, zahvalili su mi se. Mozak mi
se paralisao. Nisam bila u stanju da razmišljam. Želeli su da me odvezu kući, ali
sam ja odbila. Htela sam da budem sama.
Ušla sam u autobus, pronašla usamljeno mesto u uglu i molila se. Mogu li da
učinim još nešto? Ponavljaču Zdravo Marijo. Izgovaraću to dok ne bude dovoljno,
dok se ne iskupim za način na koji je umro, što nisam bila s njim u tom trenutku.
Međutim, hoće li to kada biti dovoljno? Tuga koja mi je nadirala u dušu sve više je
rasla, bez ikakve mogućnosti praštanja. Morala sam da je prihvatim i dozvolim joj
da me obuzme, preplavi me, i ode kud treba, da mi ne bi uništila dušu i pretvorila
je u ništavilo.
Kad sam stigla pred vrata našeg stana, drhtavim rukama sam pokušala da
stavim ključ u bravu, ali nije mi uspevalo. Pozvonila sam. Nije bilo odgovora.
Zagušljiv, topao vazduh pomešao se sa zvucima saobraćaja i pritiskao me. Duboko
sam udahnula i pokušala ponovo. Vrata su se otvorila. Zatvorila sam ih za sobom
i naslonila se na njih. Vazduh u hodniku bio je mračan, hladan i tih. Iscrpljena, s
mukom sam krenula prema stepeništu i počela da se penjem, ali sam se srušila na
prvom odmorištu. Neko vreme bila sam svesna samo ledenog dodira kamena na
svom licu. Zatim sam čula kako neko izgovara moje ime. Nešto toplo mi je dotaklo
lice. Podigla sam pogled. Moja majka je zurila u mene, a onda je počela da me
drmusa.
– Marina, ustani!
Povukla me je za ruke i konačno sam uspela da ustanem, oslanjajući se na nju.
Povela me je u sobu. Govorila mi je nešto, ali ja je nisam razumela. Reči su joj bile
zamagljene poput dima koji se diže u vazduh i nestaje u sunčevoj svetlosti koja se
kroz prozor probijala u moju sobu. Pomogla mi je da sednem na krevet. Morala
sam da se suočim s onim što se dogodilo. Morala sam da shvatim da je Araš mrtav.
Zurila sam kroz prozor u plavo nebo.
Kad sam konačno postala svesna svega oko sebe, ugledala sam majku kako
stoji držeći tanjir mog omiljenog jela – gulaša od govedine i celera s pirinčem.
Napolju se smrklo i u sobi je bilo uključeno svetio. Pogledala sam na sat. Prošlo je
devet. Prošla su dva sata, a ja sam i dalje sedela na krevetu. Kao da sam skliznula
kroz vreme, kao da me je tuga istrgla iz sveta, kao kad neko makazama iseče
jednostavan oblik u listu papira.
– Mrtav je – rekla sam glasno, nadajući se da će mi to pomoći da shvatim zašto
se to dogodilo.
– Ko?
Mama je sela na ivicu kreveta.
– Araš.
Odvratila je pogled.
– Ubili su ga 8. septembra na demonstracijama. Ubili su ga puškom. Mrtav je.
– To je strašno. – Uzdahnula je, vrteći glavom. – Znam da ti je bio drag. Teško
je, vrlo teško, ali prebolećeš. Sutra ćeš se osećati bolje. Skuvaću ti čaj.
Izašla je iz sobe. S vremena na vreme, moja majka bi nakratko ispoljila
osećanja prema meni. Ali to nikad nije trajalo, blesnulo bi poput zvezde padalice i
nestalo u tami.
Pošto sam popila šolju čaja od kamilice, zaspala sam, ali sam se probudila
usred noći s osećajem vreline u grudima. Sanjala sam Araša. Otrčala sam do
ormana, zgrabila svoju figuricu anđela i zavukla se pod krevet. Iz grla su mi
dopirali isprekidani duboki jecaji, i što sam se više trudila da ne jecam, postajali su
sve glasniji. Uzela sam jastuk s kreveta i stavila ga preko lica. Želela sam da anđeo
dođe i kaže mi zašto ljudi umiru. Bilo mi je potrebno da dođe i kaže mi zašto Bog
uzima one koje volim. Ali iako sam ga zvala, on nije došao.
Šestog septembra 1979. godine, Irena je umrla od srčanog udara. Pre nje,
izgubila sam dvoje ljudi koje sam volela, ali nikad dotad nisam bila na sahrani.
Irenina je bila prva. Devetog septembra obukla sam crnu suknju i crnu bluzu i
pogledala se u ogledalu. Nije mi se svidelo kako izgledam u crnom: mršavo, bledo
i slomljeno. Trudila sam se da delujem snažno i uspravno. Skinula sam crninu i
obukla omiljenu smeđu suknju i krem bluzu. Ireni bi se ova kombinacija više
svidela.
Na putu do autobuske stanice, svratila sam u cvećaru i kupila buket ružičastih
ruža. U autobusu sam sela pored prozora i posmatrala ulice kroz koje smo
prolazili. Iz grada su bile isisane sve boje i sva sreća. Ljudi su nosili tamnu odeću i
hodali pognutih glava, kao da žele da izbegnu pogled na druge ljude i krajolik.
Skoro svi zidovi su bili ispisani parolama koje su podsticale mržnju.
U ruskoj pravoslavnoj crkvi u Teheranu nije bilo sveštenika, tako da je pomen
održan u grčkoj crkvi, a sahrana na ruskom groblju. Bilo mi je drago što mogu da
prisustvujem Ireninoj sahrani. Došla sam da iskažem zahvalnost što mi je pružena
prilika da se oprostim od nje.
Posle sahrane, zamolila sam Arama da mi pomogne da pronađem grob moje
bake. Nisam znala gde se tačno nalazi. Roditelji me nisu vodili na njenu sahranu,
niti sam s njima posećivala njen grob. Htela sam da ga pronađem i da se pomolim.
Groblje je bilo malo, opasano zidom od cigala. Zbijeni grobovi bili su obrasli
korovom, a svud okolo su se uzdizali nadgrobni spomenici. Pomislila sam da će
mi biti teško da pronađem bakin. Oprezno smo prolazili između spomenika, i peti
ili šesti koji smo proverili bio je njen. Kao da je ona pronašla mene. Sačuvala sam
jednu ružičastu ružu za nju.
Pogledala sam okolo. Svaki spomenik je ličio na korice knjige koje su zauvek
zapečaćene. Išla sam od jednog do drugog i pokušavala da pročitam imena i
datume rođenja i smrti. Neki ljudi su bili stari, a neki su bili mladi kad su umrli.
Poželela sam sve da ih upoznam. Tu je bilo mnogo priča koje će zauvek ostati
neispričane. Da li anđeo poznaje sve te ljude? Da li je mogao da im pomogne i
osluškuje njihova srca dok su umirali? O čemu su razmišljali pre nego što su
napustili svoja tela? Za čime su najviše žalili? Da li je moguće da u trenutku smrti
ni za čim nisu žalili? Za čime bih ja najviše žalila kad bih ovog časa umrla?
Aramovi prijatelji i porodica polako su odlazili s groblja, ugledala sam njegove
roditelje kako gledaju prema nama i znala sam da misle na Araša. Zaslužili su da
znaju gde je sahranjen – a i on je zaslužio pristojan grob. Želela sam da posadim
ruže za njega oko malog komada zemlje koji čuva njegovo telo. Ruže svih boja. Da
nikad ne dozvoli da na njegovom grobu izraste korov. Prošlo je godinu dana od
njegove smrti. Četiri godišnja doba gubitka i tuge.

Prvog novembra 1979. godine, ajatolah Homeini pozvao je narod Irana na

demonstracije protiv Sjedinjenih Država, koje je nazvao „velikim đavolom“.
Govorio je da su Sjedinjene Države krive za svu korupciju na svetu i da su, zajedno
s Izraelom, najveći neprijatelj islama. Hiljade ljudi izašlo je na ulice i opkolilo
američku ambasadu. Gledala sam izveštaje o demonstracijama na televiziji i pitala
se odakle je došla sva ta gnevna svetina. Niko koga sam poznavala nije učestvovao
u demonstracijama. Bujica ljudi preplavila je ulice oko ambasade, opasane zidom
od cigle.
Četvrtog novembra 1979. godine čuli smo da je grupa studenata, koji su sebe
nazivali „muslimanskim studentima koji slede put imama“, zauzela glavnu zgradu
ambasade i držala pedeset dvoje Amerikanaca kao taoce. Zahtevali su da
Sjedinjene Države izruče šaha, koji se u Sjedinjenim Državama lečio od karcinoma,
kako bi mu sudili u Iranu. Svi ljudi s kojima sam razgovarala smatrali su to
potpunom ludošću. Svi su znali da je šah veoma bolestan. Držanje talaca nije imalo
nikakvog smisla. Ali ništa nije zbilja imalo smisla posle revolucije.
 10.

Na dan posete bile smo veoma uzbuđene i, prvi put otkad sam uhapšena, čula sam
devojke kako se glasno smeju. Sestre su preko razglasa prozivale abecednim redom
po petnaest imena zatvorenica. Prozvane devojke stavile bi čador i otišle u
kancelariju. S obzirom na to da nismo znale da li su i našim roditeljima dozvolili
da nas posete, Taraneh i ja smo šetale hodnikom, gore-dole. Taraneh je uhapšena
više od dva meseca pre mene, ali do tada nije uopšte imala posete. Prezime joj je
počinjalo slovom „B“, pa je trebalo da je prozovu pre mene.
–... Taraneh Behzadi...
Obe smo skočile i vrisnule. Bila je toliko uzbuđena da sam ja morala da otrčim
i donesem njen čador i povez za oči. Nestala je iza vrata s rešetkama, a ja sam
nastavila da šetam. Većina devojaka vraćala se uplakana posle posete. Taraneh se
vratila posle otprilike pola sata, pribrana i mirna.
– Jesi li videla roditelje? – upitala sam je.
– Jesam.
– Kako su?
– Valjda su dobro. U sobi za posete je debelo staklo i nema telefona. Ne može
da se razgovara. Ali sporazumevali smo se nekakvim jezikom znakova.
Konačno su prozvali i mene. Kad smo ušle u kancelariju, rekli su nam da
stavimo povez na oči. Hodala sam u koloni devojaka, najpre niz stepenice, a zatim
napolje. Stigle smo do zgrade za posete i, pre nego što smo ušle, rekli su nam da
skinemo povez. U svakom uglu stajali su naoružani čuvari. Prostorija je na sredini
bila podeljena pregradom od debelog stakla. Iza stakla su stajali muškarci i žene,
neki su plakali dlanova priljubljenih uz staklo, pažljivo pretražujući lica,
pokušavajući da pronađu svoje drage. Ubrzo sam ugledala svoje roditelje. Potrčali
su prema meni i zaplakali. Majka je nosila crni manteau koji joj se dosezao do
gležanja, a kosu je pokrila veoma velikom crnom maramom. Sigurno je sve to
kupila samo da bi mogla da uđe u Evin. Svi mantili koje je imala pre nego što sam
bila uhapšena bili su kraći – oko dva i po centimetra ispod kolena – a marame
manje.
– Jesi li dobro? – uspela sam da pročitam s majčinih usana.
Klimnula sam glavom, zadržavajući suze.
Sklopila je ruke, kao u molitvi, i rekla nešto.
– Molim? – Namrštila sam se, očajnički pokušavajući da razumem svaku
njenu reč.
– Svi se mole za tebe – rekla je sporije, jasnije pomerajući usne.
– Hvala ti. – Blago sam klimnula glavom.
– Kada će te pustiti kući? – upitala je, ali sam se ja pravila da ne razumem.
Nikako nisam mogla da kažem roditeljima da sam osuđena na doživotnu robiju.
To bi ih ubilo. Bili su prestravljeni i skrhani, ali bar su se nadali da ću jednog dana
doći kući. Nisam znala šta da im kažem. Želela sam da zagrlim majku i da je nikad
ne pustim.
– Sara je dobro – napokon sam kazala, nakon što sam čitav minut bez reći
zurila u njih.
– Molim?
Napisala sam „Sara“ prstom na staklu, a moja majka je pratila slova.
– Sara?
– Da.
– Dobro je?
– Da.
– Vreme je isteklo! – uzviknuo je čuvar.
– Budi hrabra, Marina – rekla je moja majka.
Zatvor je uvek bio veoma tih nakon posete. Sedeći svaka u svom osamljenom
kutku, pokušavale smo da ne razmišljamo o tome kakav nam je život bio pre Evina,
što je bilo besmisleno, jer su uspomene bile sve što imamo. Nedostajale su nam
porodice, ono što smo nekad bile. Nismo imale budućnost, samo prošlost.
Dan nakon posete, primile smo male pakete odeće od kuće. Otvorila sam svoj.
Košulje, pantalone, nov donji veš i džemper. Sve u tom paketu mirisalo je na kuću,
na nadu. Taraneh je milovala izbledeli crveni vuneni džemper i rekla da joj je to
„srećni“ džemper. – On će mi doneti sreću – kazala je i objasnila mi da joj ga je
majka davno isplela, kad je tek naučila da plete. Taj džemper su želele i Taraneh i
njene sestre. Sestre su se naljutile kad je majka odlučila da ga daruje Taraneh, ali
ona im je objasnila da ga mora dobiti jedna od njih, i da je pravedno da ga dobije
najmlađa. Obećala je da će svim trima ćerkama isplesti isti takav džemper, ali nije
održala obećanje. Taraneh je verovala da joj se, kad god bi ga nosila, događalo
nešto lepo, i pitala se da li džemper i dalje ima tu moć.
– Taraneh, vratićemo se kući jednog dana – rekoh.
– Znam.
– Radićemo sve ono što volimo.
– Ići ćemo u duge šetnje, zar ne?
– Da, i ići ćemo u moj letnjikovac.
– Ići ćemo u šoping.
– Kuvaćemo, peći ćemo kolače i svašta ćemo jesti!
Smejale smo se.
Te noći nisam mogla da spavam. Razmišljala sam o tome kako je Ali uspeo da
ublaži moju kaznu, i da bi možda mogao da učini isto i za Taraneh. A možda bi
mogao da pomogne i Sari. Ali rekao mi je da odlazi, a istini za volju, nisam želela
nikad više da ga vidim. Užasavala sam se pri pomisli na njega. Na neki način, bilo
mi je lakše s Hamedom, zato što sam s Hamedom uvek znala šta da očekujem. S
Alijem je bilo drugačije. Nikad me nije povredio, a ipak sam osećala dubok
iskonski strah kad je bio u mojoj blizini. Pomislila sam na noć pogubljenja. Do
tada sam uspevala da potisnem razmišljanja o tome. Moj mozak je odbijao da se
seti tih užasnih slika. Ali znala sam da su one tu, nedirnute i jasne. Setila sam se
pogleda u Alijevim očima onda kad me je poveo u ćeliju. Čežnje. Koja je činila da
se osetim kao da sam zarobljena na dnu zaleđenog okeana. Ali zbog Taraneh,
morala sam da razgovaram s njim.
Ujutru sam otišla do kancelarije i pokucala na vrata. Sestra Marjam je sedela
za stolom i nešto čitala. Upitno me je pogledala.
– Da li postoji mogućnost da vidim brata Alija? – upitah.
Prodorno me je pogledala. – Zašto želiš da ga vidiš?
 Objasnila sam kako mi je on spasao život, i da želim da ga zamolim da spasi
moju prijateljicu.
– Koju? – upitala je sestra Marjam.
Oklevala sam.
– Taraneh?
– Da.
– Brat Ali nije ovde. Na frontu je, ratuje protiv Iračana. – Iran je od septembra
1980. godine, bio u ratu s Irakom.
– Kad se vraća?
– To samo Bog zna. Ali čak i da je ovde, ništa ne bi mogao da učini. Ti si imala
mnogo sreće. Kad islamski sud nekog osudi na smrt, može ga spasiti samo
imamovo pomilovanje. Ali imam se obično ne meša u to. Veruje sudovima i
njihovim odlukama. Jedino bi islednik mogao da učini nešto za nju.
– Možemo li mi nešto da učinimo za nju?
– Da se molimo.
Pokušavala sam da ne razmišljam o sreći, o tome kako je sve izgledalo pre
revolucije, pre nego što su se dogodili svi ti užasi, kao da bi prizivanje tih blistavih
uspomena moglo učiniti da one izblede, poput starih fotografija koje se previše
često gledaju. Ali ponekad, usred noći, udahnula bih miris divljeg limuna i čula
šuštanje njegovog mesnatog lišća na čistom slanom morskom povetarcu. Osetila
bih kako mi topli talasi Kaspijskog mora struje oko nogu, kako mi nožni prsti
uranjaju u lepljiv mokar pesak. Zamišljala sam kako ležim na svom krevetu u
letnjikovcu i posmatram kako izranja pun mesec. Onda bih stala na pod, koji ne bi
škripao; koračala bih, a oko mene ne bi bilo nikoga, i pokušavala bih da dozovem
Araša, ali nikakav glas mi iz grla ne bi izlazio.
Sve vreme sam razmišljala o Andreu. Pre hapšenja, moja ljubav prema njemu
bila je nešto novo i krhko. Plašila sam se da joj se prepustim iz straha da ga ne
izgubim – a nisam želela ni da izdam Araša. A sada sam, suočena s činjenicom da
mogu umreti, shvatila da sam zaljubljena u Andrea. Ništa na svetu nisam želela
više nego da budem s njim. Ali da li je i on mene voleo? Verovala sam da jeste. On
je bio moja nada. Moram da preživim zbog njega. On je bio taj kome sam želela da
se vratim.
 Jedne noći sredinom marta, Šeida je dobila trudove i prebačena je u zatvorsku
bolnicu. Narednog dana se vratila s prelepim zdravim dečakom, kome je dala ime
Kaveh, po svom suprugu. Okupile smo se oko nje i bebe. Bile smo ponosne što
imamo jednu mamu u sobi, i od tada smo je zvali majka Šeida. Ubrzo smo ga
razmazile, poput brojnih brižnih tetki. Tamna senka brige nikad nije sasvim iščezla
sa Šeidinog lica, ali malo je izbledela. Ta beba je ulivala nadu, ne samo svojoj majci
nego i svima oko sebe.
Kad je Kaveh imao dve ili tri nedelje, sedamdesetak zatvorenica iz 246
prebačeno je u Gezel Hesar, zatvor u gradu Kataj, udaljenom oko dvadeset pet
kilometara od Teherana. Većina devojaka je govorila da su uslovi života u Gezel
Hesaru malo bolji nego u Evinu, tako da su one koje su odlazile činile prilično
srećnim. Bilo mi je drago što nijedna moja bliska prijateljica nije trebalo da ode.
Posle tog premeštaja, u sobama je ostalo malo više mesta, ali to nije zadugo
potrajalo. Svakog dana je stizalo po nekoliko novih devojaka, tako da smo ubrzo
imale još manje mesta za spavanje nego ranije.
Bar jednom nedeljno su iz zvučnika dopirali vojni marševi, a zatim smo slušali
objave o velikim bitkama naše vojske, koja će uskoro pobedom završiti rat protiv
Iraka, ali nijedna od nas nije zaista marila za rat; ne samo stoga što se on u
Teheranu nije neposredno osećao, već zato što je Evin ličio na drugu planetu, na
čudan svet s nejasnim pravilima zbog kojih je bilo koja od nas mogla biti osuđena
na mučenje ili smrt bez ikakvog razloga.

Jedne večeri, dok smo večerale hleb i urme, Sara je ušla u sobu i, ne skidajući čador,
ne progovarajući ni reč, i ne gledajući nikoga, otišla u svoj ugao i sela. Iznenađena,
prišla sam joj i spustila joj ruku na rame.
– Saro?
Nije podigla glavu.
– Saro, gde si bila? Zabrinule smo se.
– Sajrus je mrtav – rekla je mirnim glasom.
Pokušala sam da pronađem prave reči, ali nije ih bilo.
– Imam dve olovke – prošaputala je.
– Molim?
 – Ukrala sam ih. Niko ne zna.
Izvadila je crnu olovku iz džepa, zadigla rukav i počela da piše na zglobu:
„Sajrus je mrtav. Išli smo na Kaspijsko more jednog leta i igrali se na plaži loptom.
Toliko boja. Talasi su zapljuskivali... “ Primetila sam da joj je na ruci napisano još
nešto. Reči su bile sitne, ali čitljive. Bile su to uspomene. Uspomene na Sajrusa, na
njenu porodicu i njen život.
– Imaš li malo papira, ili nešto slično? – upitala je.
– Pronaći ću ti malo papira. Saro, gde si bila?
– Ponestaje mi mesta. Molim te, pronađi mi papir.
Pronašla sam joj parče papira, ali to joj nije bilo dovoljno. Počela je da piše po
zidu. Ispisivala je iste reči o osnovnoj i srednjoj školi, o igrama koje smo igrali,
knjigama koje smo čitali, o omiljenim nastavnicima, novogodišnjim proslavama,
letovanjima, svojoj kući, našem komšiluku, svojim roditeljima i o svi stvarima koje
je Sajrus voleo da radi.
A kad smo jedne noći konačno dobile toplu vodu, nije htela da se istušira.
– Saro, moraš da se opereš. Čak i ako se ne budeš tuširala, te reči će izbledeti.
Ako se istuširaš, možeš ponovo da ih napišeš. Strašno ćeš smrdeti ako se ne okupaš.
– Nestaje mi mastila u olovkama.
– Pronaći ću ti nove olovke, ako se okupaš.
– Obećavaš? – upitala je.
Nisam želela ništa da obećavam dok ne budem sigurna da obećanje mogu da
ispunim, pa sam otišla u kancelariju kod sestre Marjam i objasnila joj situaciju.
Rekla sam joj da Sara ne piše ništa političkog sadržaja, već samo zapisuje
uspomene na svoju porodicu.
Sestra Marjam mi je dala dve olovke, a ja sam otrčala do Sare, osećajući se kao
da sam pronašla najveće blago na svetu.
Kad se Sara skinula u kupatilu, nisam mogla da verujem svojim očima. Noge,
ruke i stomak bili su joj ispisani sitnim rečima.
– Nisam mogla da dohvatim leđa. Istuširaću se samo ako mi obećaš da ćeš mi
pisati po leđima – rekla je.
– Obećavam.
 I oprala je reči s kože. Knjiga o Sari. Živa, dišuća, pulsirajuća, bolna,
podsećajuća.

Otprilike tri meseca nakon mog dolaska u 246, prozvali su me preko razglasa.
Drugarice su me uznemireno pogledale. Drhtavim rukama stavila sam maramu
preko glave.
– Sigurno su dobre vesti – rekla je Taraneh, s nadom u očima.
Duboko sam udahnula i otvorila vrata koja vode u hodnik. U kancelariji me
je čekala sestra Marjam. Osetila sam da je zabrinuta.
– Kuda idem? – upitah.
– Brat Hamed je tražio da te vidi.
– Znate li zašto?
– Ne, ali ne brini. Sigurno samo hoće da vidi kako si.
Stavila sam povez preko očiju i pošla za drugom sestrom do susedne zgrade.
Čekala sam u hodniku dok me Hamed nije pozvao. Ušla sam za njim u sobu.
Zatvorio je vrata i rekao mi da skinem povez. Nimalo se nije promenio. Oči su mu
bile hladne, mračne duplje. U uglu je bio krevet za mučenje, radni sto i dve stolice.
Bič od crnog užeta visio je s naslona kreveta. Disanje mi je postalo ubrzano i plitko.
– Marina, baš mi je drago što te vidim – rekao je sa smeškom. – Sedi i reci mi,
kako život?
Reči su mu bile poput uboda pčela.
– Život je dobro – rekoh, i uzvratih mu osmeh.
– Otišla si mi u žurbi one noći, sećaš se? Jesi li se ikad zapitala šta se desilo s
ostalima koji su bili s tobom?
Srce mi je tuklo toliko brzo da sam se osećala kao da će mi glava eksplodirati.
– Nisam otišla. Ali me je odveo, a znam tačno šta se desilo s ostalima. Ubili ste ih.
Bilo je mrlja od krvi na krevetu za mučenje, i nisam mogla da odvojim pogled
od njih.
– Moram da ti kažem da me, iako mi se ne sviđaš, zabavljaš. Da li si ikad
poželela da si one noći umrla zajedno s njima?
– Jesam.
 I dalje se smeškao.
– Ti znaš da si osuđena na doživotnu robiju, zar ne?
– Da, znam.
Ako me bude bičevao, neće prestati dok ne umrem.
– Zar ti to ne smeta? Mislim, nisi se baš zabavljala ovih nekoliko meseci, zar
ne? Zamisli da tako bude zauvek.
– Bog će mi pomoći da prođem kroz to – rekla sam.
Ustao je i prošetao malo po sobi, a onda mi prišao i ošamario me nadlanicom
po obrazu, tako snažno da mi se učinilo da mi vrat puca. Desno uvo mi je zvonilo.
– Više nema Alija ovde da te zaštiti.
Pokrila sam lice dlanovima.
– Da više nisi izgovorila reč „Bog“! Ti si nečista i nedostojna Njegovog imena.
Moram sad da operem ruke zato što sam te dodirnuo. Počinjem da verujem da će
za tebe ipak biti bolja doživotna kazna. Duže ćeš patiti bez ikakve nade.
Začulo se kucanje na vratima. Hamed ih je otvorio i izašao. Nisam mogla
normalno da razmišljam. Šta li on to hoće od mene?
U sobu je ušao čovek koga pre nisam videla.
– Zdravo, Marina. Zovem se Muhamed. Vodim te nazad u 246.
Zbunjeno sam ga pogledala. Nisam mogla da verujem da me Hamed pušta
tako lako.
– Jesi li dobro? – upitao me je Muhamed.
– Dobro sam.
– Stavi povez i hajdemo.
Ostavio me je u kancelariji u 246, gde mi je sestra Marjam rekla da skinem
povez. Sestra Masumeh je sedela za stolom i nešto čitala.
– Zašto ti je lice tako crveno? – upitala me sestra Marjam.
Sestra Masumeh je podigla pogled.
Ispričala sam im šta se desilo.
– Hvala bogu što sam uspela da pronađem brata Muhameda! On i brat Ali su
bliski prijatelji. Radili su u istoj zgradi. Zvala sam ga i rekla da te je Hamed odveo.
Obećao je da će te pronaći i vratiti nazad – rekla je sestra Marjam.
 – Imala si sreće, Marina. Hamedu ne treba razlog da ozbiljno povredi ljude,
ako mu dođe da to uradi – šapnula je sestra Masumeh.
– Kao što vidiš – sestra Marjam se okrenula prema meni – sestra Masumeh
nije Hamedova najbolja prijateljica, ali naučila je da drži jezik za zubima. Iako je
pripadala pokretu „Muslimanski studenti koji slede put imama“ i jedna je od onih
koji su držali taoce u američkoj ambasadi, pa čak i lično poznaje imama, imala je
problema s Hamedom. Jedini koji ovde zaista mogu da se suprotstave Hamedu
jesu brat Ali i brat Muhamed.
– Ne brini, Marina. Sad kad Hamed zna da ti brat Muhamed čuva leđa, više
te neće maltretirati – rekla je sestra Masumeh.
Sve devojke u sobi broj 7 bile su srećne što me vide i pitale su me gde sam bila.
Ali kad su ugledale crveni otok na mom obrazu, znale su da donosim loše vesti.
Nisam se mogla nadati da će me pustiti na slobodu, ali nisam nameravala da
odustanem. To je ono što je Hamed želeo. Pokušao je da mi slomi volju, i zamalo
je u tome uspeo. Zamalo.
Razmišljala sam o onome što mi je sestra Marjam rekla za sestru Masumeh.
Bilo mi je teško da poverujem kako je i ona jedna od onih koji su držali taoce u
američkoj ambasadi u Teheranu. Sećam se da sam tada gledala vesti o tom
događaju. Bila sam zabrinuta za taoce. Ti ljudi su kod kuće imali porodice – one
koje ih vole, kojima su potrebni i koji žele da im se vrate. Njihovo zarobljeništvo
trajalo je 444 dana, i oslobođeni su 20. januara 1981. godine. A sad je moja situacija
mnogo gora od njihove. Bili su to američki državljani, što je podrazumevalo da
nekome nešto znače. Njihova vlada je bar pokušavala da ih izbavi, i svet je saznao
za užasnu stvar koja im se dogodila. Da li svet znao za nas? Ima li ikoga ko
pokušava nas da spase? Duboko u sebi znala sam da je odgovor na oba pitanja „ne“.

Stalno sam razmišljala o crkvi. Mogla sam da osetim miris upaljenih sveća ispred
slike Bogorodice, kako svetlucaju nadom da će me čuti. Zar me je zaboravila? Setila
sam se da je Isus rekao kako i s najmanje vere možemo baciti planine u more. Ja
nisam želela da pomerim ništa tako krupno kao što su planine; ja sam samo želela
da idem kući.
Na dan svog rođendana probudila sam se veoma rano. Još nije bilo vreme ni
za jutarnji namaz. Napunila sam sedamnaest godina. Kad sam bila mlađa, kad sam
imala možda deset ili jedanaest godina, sanjala sam o tome da ih imam toliko. Tada
sam verovala da sedamnaestogodišnjaci mogu sve. Umesto toga, bila sam politički
zatvorenik na doživotnoj robiji. Taraneh me je dodirnula po ramenu, i ja sam se
okrenula. Spavala je do mene.
– Srećan rođendan – šapnula je.
– Hvala. Kako si znala da sam budna?
– Po tvom disanju. Kad toliko dugo spavaš pored nekog, znaš da li stvarno
spava ili se samo pretvara.
Pitala me je da li se u mojoj porodici proslavljaju rođendani, a ja sam joj rekla
da su mi roditelji obično kupovali tortu i neki mali poklon. Ona je rekla da su u
njenoj porodici rođendani veoma važni. Organizovali su velike zabave i zasipali
jedni druge poklonima. Ona i njene sestre su se takmičile: šile su jedna drugoj
haljine, i te haljine su svake godine bile sve raskošnije.
– Marina, nedostaju mi – rekla je.
Zagrlila sam je. – Vratićeš se kući i sve će biti kao nekad.
Posle ručka, opkolile su me Taraneh, Sara i još nekoliko drugarica. Sara mi je
pružila presavijen komad tkanine. Odmotala sam ga. Bila je to jastučnica. Ostala
sam bez daha. Bila je prelepa. Svaka od mojih drugarica priložila je po jedan deo
svoje odeće ili marame da bi je napravile. Prepoznala sam svaki deo. U zatvoru je
bio običaj da se šiju male torbe, koje smo kačili na kuke ispod polica i u njima
držali lične sitnice. Ja sam bila prva koja je dobila jastučnicu.
Posle večere, imale smo tortu u zatvorskom stilu, napravljenu od hleba i urmi.
Pretvarala sam se da duvam zamišljene svećice.
– Zaboravila si da poželiš nešto! – reče Taraneh.
– Sad ću: želim da sve mi svoj sledeći rođendan provedemo kod kuće.
Sve su aplaudirale i klicale.
Dva ili tri dana kasnije, preko razglasa je objavljeno da sve zatvorenice s
drugog sprata odeljenja 246 treba da stave hidžab i okupe se u dvorištu. Iako smo
smele da izlazimo napolje samo u određeno doba dana, to nikad nije bilo
obavezno. Zabrinule smo se. Kad smo se okupile u dvorištu, rekli su nam da se
držimo podalje od označenog polja u sredini. Iz zgrade su izašla četvorica
naoružanih čuvara revolucije vodeći dve devojke. Jedna od njih bila je moja
devetnaestogodišnja drugarica iz sobe, a druga je bila iz sobe broj 5. Na sebi su
imale čadore i rečeno im je da legnu na zemlju na sredini dvorišta. Jedan čuvar im
je konopcem vezao ruke i noge. Zatim su objavili da su njih dve imale
homoseksualnu vezu, i da će zbog toga biti kažnjene u skladu s islamskim
zakonima. Bile smo užasnute. Gledale smo kako čuvari bičuju devojke po leđima.
Mnoge nisu gledale, pokrile su lica i molile su se, ali ja nisam mogla da zažmurim.
Posmatrala sam kako se bičevi podižu u vazduh, pretvarajući se u nejasan oblik,
potom seku vazduh prodornim, parajućim zvucima. A onda bi nastupio trenutak
tišine kad se činilo da će vam srce stati, da će pluća odbiti da dišu. Te dve devojke
nisu vrištale, ali više bih volela da jesu. Njihova sitna tela tresla su se posle svakog
udarca. Setila sam se užasnog bola koji sam doživela kad su mene bičevali. Posle
trideset udaraca su ih odvezali, uspele su da ustanu, pa su ih odveli. Nas su ostavili
da razmišljamo o onome što se desilo našim drugaricama. Patnja bi trebalo da nas
ojača, ali prvo smo morale da platimo cenu za to.
Došao je red na mene da pomažem Šeidi oko pranja rublja. Pranje pelena u
hladnoj vodi nije bilo lak zadatak. Oprale smo ih ujutru i prostrle u dvorištu da se
suše. Iako su sve devojke morale da čekaju sledeći dan da bi pokupile rublje s
konopca, Šeidi su dozvolili da izlazi uveče. Hodala je nekoliko koraka ispred mene.
Bilo je proleće i ptice su cvrkutale u daljini. Sunce je upravo bilo zašlo i nebo se
obojilo u jarkoružičasto. Pet konopaca za rublje punih raznobojne odeće protezalo
se s jedne na drugu stranu dvorišta zakačeno za rešetke prozora na prvom spratu.
Šeida je nestala iza zida od tkanina, a ja sam je pratila, rukama sklanjajući haljine,
pantalone, suknje, košulje i čadore. A onda sam začula vrisak.
– Marina! Trči! Donesi makaze! Požuri! Odmah! – vikala je. Krajičkom oka
videla sam kako Šeida drži nekoga ko je visio s rešetki jednog prozora. Otrčala sam
do kancelarije i snažno zakucala na vrata. Otvorila mi je sestra Marjam.
– Makaze! Odmah! U dvorištu!
Zgrabila je makaze sa stola i potrčale smo ka mestu gde sam ostavila Šeidu.
Ona je i dalje držala nečije telo. Shvatila sam da je to Sara. Obesila se uz pomoć
kratke trake napravljene od marame. Vezala ju je iznad najviše horizontalne
rešetke prozora na prvom spratu. Da je Sara, koja je bila niska i sitna, bila bar malo
viša, ne bi uspela to da uradi. Telo joj se treslo. Sestra Marjam je presekla konopac.
Sara je disala, ali lice joj je bilo poplavelo. Ostale smo s njom dok je sestra Marjam
otišla po bolničarku. Sara je bila u nesvesti. Pričale smo joj i dodirivale je po licu,
ali ona nije reagovala.
Ponovo su je odveli.

Sa svakim trenutkom koji je prolazio gubila sam pomalo nade. Došlo je proleće,
blag vazduh donosio je sa sobom miris cveća. Van zidina Evina odvijao se život.
Da li sam za Andrea postala samo davna uspomena? Možda me je i zaboravio. U
prostoru za posete instalirali su telefone, pa sam pitala roditelje za njega. Majka mi
je rekla da stalno dolazi da ih vidi i da misli na mene, ali je to možda rekla samo da
me ne bi uznemirila.
Dani su bili gotovo sasvim isti, zbog čega nam je bilo još teže da trpimo
usamljenost i očajanje. Svaki dan počinjao je pre zore jutarnjom molitvom.
Doručak je bio oko osam, nakon čega smo morale da gledamo verski obrazovni
program na televiziji. Bilo nam je dozvoljeno da čitamo raspoložive knjige o islamu
ili da šetamo uskim hodnicima. Gotovo nikad nismo razgovarale o politici ili o
svom političkom opredeljenju pre dolaska u Evin. Znalo se da su neke devojke
doušnici. Nije ih bilo mnogo, možda jedna ili dve u svakoj sobi, ali nismo želele da
rizikujemo i kažemo nešto što naši islednici ne bi trebalo da saznaju.
Svakog dana smo imale na raspolaganju sat vremena za boravak u malom
dvorištu opasanom zatvorskim zidovima. U dvorište smo morale da izlazimo s
hidžabom, zato što su čuvari sve vreme patrolirali na krovu i pažljivo nas
posmatrali, ali dozvolili su nam da umesto čadora nosimo mantile i marame na
glavi. Mogle smo samo da šetamo u krug, ili da sedimo naslonjene na zid i
posmatramo komadić neba iznad sebe – jedini deo spoljašnjeg sveta koji smo
mogle da vidimo. Podsećao nas je na onaj drugi svet u kojem smo nekad živele,
svet naših domova, svet kojem smo pripadale. Ja sam obično sedela uza zid s
Taraneh. Naslonile bismo se na grubu površinu i posmatrale oblake kako nestaju
iz vidokruga i putuju u tu drugu zemlju. Zamišljajući kako sedimo na oblaku i
možemo da ga usmerimo kud želimo, pričale smo jedna drugoj o svim poznatim
mestima koje vidimo s visine: o ulicama našeg kraja, našim školama i kućama u
kojima su naše majke gledale kroz prozore i mislile na svoje ćerke koje su odveli.
– U kakvu si ti nevolju upala i kako si dospela ovde? – upitala me je Taraneh
jednog dana, dok smo se kupale u toploti prolećnog sunca, sanjareći o kući. Nikad
dotad nismo pričale o događajima koji su doveli do našeg hapšenja. Dvorište je
vrvelo od devojaka. Većina je hodala prilično brzo i odlučno, kao da imaju nekakav
cilj. Crni, plavi, smeđi i sivi mantili dodirivali su se u prolazu, a gumene papuče se
hitro kretale popločanim dvorištem. Shvatila sam da je ono što vidim dok tako
sedim u stvari slično vidokrugu prosjaka koji sedi na pločniku prometne ulice, ali
je moj vidokrug bio skučeniji i skromniji od prosjakovog. U tom trenutku, moj
svet je bio četvrtasta zgrada bez krova s dva niza prozora s rešetkama koji su gledali
u mračne sobe, svet mladih žena koje hodaju u krug. Ličilo je na neku vrlo čudnu
naučnofantastičnu priču: „Planeta zatvorenih devojaka“. Nasmejala sam se.
– Šta je? – upitala je Taraneh.
– Osećam se gotovo kao da smo prosjaci koji sede na pločniku neke druge
planete.
Taraneh se nasmešila.
– U poređenju s nama, prosjak je kralj – rekla je.
– Moji problemi su počeli onog dana kad sam izašla sa časa matematike...
 11.

Početkom 1980. godine, Abolhasan Banisadr je postao prvi izabrani predsednik

Irana. Pre revolucije, godinama je pripadao pokretu protiv šaha, dvaput bio
zatvaran, i uspeo je da pobegne u Francusku i pridruži se ajatolahu Homeiniju.
Ljudi su gajili nade da će on uvesti demokratiju u Iran. Međutim, dok je školska
1979/80. godina polako tekla, ja sam se osećala kao da tonem u mrak. Sve se polako
menjalo nagore. Malo-pomalo, neiskusne i fanatične devojke zamenile su većinu
naših nastavnica. Hidžab je postao obavezan, a žene su morale da nose čador ili
dugačke ogrtače tamnih boja i pokrivaju glavu velikim maramama. Zakonom su
zabranjene političke grupe koje su se protivile islamskoj vladi ili je čak i kritikovale.
Kravate, kolonjska voda, parfemi, šminka ili lak za nokte proglašeni su
„satanskim“, i njihova upotreba je okrutno kažnjavana. Primoravali su nas da se
pre početka časova postrojimo i izvikujemo parole pune mržnje kao što su: „Smrt
Americi“ i „Smrt Izraelu“.
Svakog jutra su naša direktorka, hanuma Mahmudi, i njena zamenica,
hanuma Heirkah, stajale na ulaznim vratima s kantom vode i krpom i pregledale
svaku učenicu koja ulazi u školu. Ako bi primetile da je neka učenica našminkana,
ribale su joj lice dok ne bi prokrvarilo. Jednog jutra tokom pregleda, hanuma
Mahmudi je izdvojila moju dobru drugaricu, Nasim, i rekla da su joj obrve isuviše
savršene – da ih je sigurno doterala. Nasim je plakala i rekla da ništa nije radila, a
direktorka ju je nazvala kurvom. Nasim je bila prirodno lepa, i mnoge od nas su je
branile i posvedočile da su joj obrve uvek bile takve. Nikad joj se nije izvinila.
Dan za danom, u meni su rasli bes i nemoć. Bilo mi je teško na većini časova,
a posebno na matematici. Nova nastavnica matematike bila je mlada čuvarka
revolucije koja nije bila kvalifikovana da predaje taj predmet. Vreme na časovima
uglavnom je koristila da širi propagandu islamske vlade, govoreći o islamu i
savršenom islamskom društvu koje se opire uticaju Zapada i moralnoj
iskvarenosti. Jednog dana, dok je govorila i govorila o velikim delima koje je
Homeini učinio za našu zemlju, podigla sam ruku.
– Da? – rekla je.
– Ne bih želela da budem nepristojna, gospođice, ali možemo li, molim vas,
da se vratimo glavnom predmetu?
Upitno je podigla obrve i obratila mi se izazivački: – Ako ti se ne sviđa ono
što predajem, možeš da napustiš učionicu.
Sve učenice su gledale u mene. Skupila sam knjige i izašla. Dok sam hodala
hodnikom, začula sam korake iza sebe. Kad sam se okrenula, videla sam da je
većina devojaka iz mog razreda izašla za mnom. U hodniku nas je bilo tridesetak.
U vreme pauze za ručak, u školi je već nastao haos. Svi su govorili da sam
organizovala štrajk. Većina popodnevnih časova bila je otkazana, zato što je oko
devedeset posto učenika bilo u dvorištu, i odbijalo da se vrati na časove. Hanuma
Mahmudi je izašla s megafonom i naredila nam da se vratimo, ali niko je nije
poslušao. Rekla je da će pozvati naše roditelje, ali niko se nije ni pomerio. Zatim je
zapretila da će nas izbaciti iz škole, a mi smo joj rekli da slobodno to uradi. Na
kraju, učenici su izabrali mene i još dva predstavnika da razgovaramo s
direktorkom. Obavestili smo je da ćemo se vratiti na časove samo ako naši
nastavnici obećaju da će se držati svojih predmeta, i ostaviti se politike.
Kad sam se tog dana vratila kući, majka me je pozvala. To je bilo neobično –
jedva da je ikad razgovarala sa mnom pre večere. Bila je u kuhinji i seckala peršun.
Stala sam na vrata. – Molim, maman?
– Zvala je tvoja direktorka. – Nije gledala u mene, pogled joj je bio
usredsređen na dasku za sečenje. Baratala je nožem glatko i precizno. Naseckan
peršun prekrivao joj je ruke, čineći ih zelenim.
– Šta ti to radiš? – upitala me je, uputivši mi kratak pogled, oštar kao njen nož.
Ispričala sam joj šta se dogodilo.
– Bolje bi ti bilo da rešiš taj problem – rekla je. – Ne želim da me ponovo zove.
Uklopi se nekako s njima. Ova vlada neće dugo potrajati. A sada idi da uradiš
domaći.
 Otišla sam u svoju sobu i zatvorila vrata, iznenađena što sam tako lako izbegla
njen bes. Majka je verovatno mrzela novu vladu isto kao i ja, i zato nije reagovala
onako oštro kao što sam očekivala.
Štrajk je trajao dva dana. Odlazile smo u školu, ali ne i na časove. Vreme smo
provodile šetajući po dvorištu ili sedeći u malim grupama i pričajući. Razgovarale
smo uglavnom o onome što smo doživele u poslednjih nekoliko meseci. Bilo nam
je teško da poverujemo da se život tako dramatično promenio. Samo godinu dana
ranije, ne bismo verovale da ćemo se zbog odeće izložiti opasnosti, ili morati da
štrajkujemo da bismo mogle da učimo matematiku. Trećeg dana štrajka, hanuma
Mahmudi je pozvala predstavnike učenika u svoju kancelariju.
Lice joj je bilo crveno od besa i rekla nam je da nam je to poslednja opomena
i da, ukoliko se ne vratimo na časove, neće imati drugog izbora nego da pozove
čuvare revolucije da dođu u školu i preuzmu situaciju u svoje ruke. Rekla je da
nimalo ne sumnja kako znamo da čuvari neće imati previše strpljenja s nama, da
je ovo ozbiljna stvar i da neko može da nastrada. Upozorila nas je da postupamo
protiv islamske vlade, i da je za to predviđena i smrtna kazna. Ostavila nam je sat
vremena na raspolaganju da se vratimo na časove.
Uspela je da sprovede svoj naum. Čuvari revolucije bili su na lošem glasu.
Prethodnih meseci uhapsili su stotine ljudi, od kojih se mnogima izgubio svaki
trag. Bili su krivi što su se suprotstavili revoluciji, islamu ili Homeiniju.
Štrajk je okončan.
Čuvari nisu bili jedini zbog kojih je trebalo brinuti; bio je tu i Hezbolah. To
su bile grupe fanatičnih civila naoružanih noževima i motkama koji su razbijali sve
javne proteste. Bilo ih je posvuda i mogli su da se organizuju za nekoliko minuta.
Posebno su bili nasilni prema ženama koje ne nose hidžab kako je propisano.
Napali su i pretukli mnoge žene zato što su stavljale ruž ili im je ispod marame
virila kosa.
Mesec ili dva posle štrajka, moja nastavnica hemije, hanuma Bahman, pozvala
me je da ostanem posle časa, i rekla mi da je videla spisak na stolu hanume
Mahmudi. Hanuma Bahman bila je jedna od svega nekoliko nastavnica koje su
predavale u školi i pre revolucije, i veoma dobro me je poznavala. Dok je govorila,
pažljivo je posmatrala vrata, da nas niko ne bi iznenadio. Govorila je skoro
šapatom, pa sam morala da se sagnem da bih je čula.
 Nekako sam i očekivala da bi nešto slično moglo da se desi. Znala sam da ću
imati problema posle svega što sam rekla i uradila. Nije bila tajna da ne volim nova
islamska pravila, a u to vreme čovek nije mogao slobodno da se izražava bez
posledica. Ali mada sam znala sve to, opasnosti s kojima bih mogla da se suočim
činile su se nejasnim i dalekim. Nekako sam verovala da se loše stvari događaju
drugim ljudima.
Zahvalila sam hanumi Bahman što mi je kazala za spisak. Rekla mi je da bi
trebalo da napustim zemlju. Pitala me je imam li neke rođake u inostranstvu, a ja
sam joj objasnila da moji nisu imućni i da ne mogu nikud da me pošalju. Prekinula
me je, podižući glas.
– Marina, mislim da nisi razumela. Ovo je pitanje života i smrti. Da sam ti ja
majka, izbavila bih te odavde, makar morala da gladujem – kazala je sa suzama u
očima.
Bila mi je draga i nisam želela da se brine, pa sam joj rekla da ću razgovarati s
roditeljima, mada nisam namerala to da učinim. Šta bih im rekla? Da će me uskoro
uhapsiti?
Moji brat i snaja napustili su zemlju ubrzo nakon revolucije, i emigrirali su u
Kanadu. Shvatili su da za njih nema budućnosti u Islamskoj Republici. Nedugo
posle njihovog odlaska, iranska vlada je zabranila Irancima iseljavanje u druge
zemlje. Sviđalo mi se kako zvuči ime „Kanada“ – delovalo je udaljeno i veoma
hladno, ali spokojno. Moji brat i snaja imali su sreće što su tamo. Mogli su da žive
normalnim životom i brinu se zbog normalnih stvari. Moji roditelji su razmišljali
o tome da me pošalju kod brata, ali to je bilo neizvodljivo. Morala sam da ostanem
i rizikujem.
Kad sam tog popodneva došla kući, posmatrala sam ulicu s terase. Novi režim
doneo je samo uništenje i nasilje. Škola, koja je nekad predstavljala najlepši deo
mog života, pretvorila se u pakao, a čula sam i da vlada planira da zatvori sve
univerzitete zbog reorganizacije, nazivajući to islamskom kulturnom revolucijom.
A Araš je bio mrtav. Ništa mi nije ostalo.

Leto 1980. godine uglavnom je bilo mirno, a ja sam bila zadovoljna što ne idem u
školu i što ću ići u letnjikovac. U julu su Aram i njegovi proveli oko dve nedelje u
tetkinom letnjikovcu. Bila sam vrlo usamljena i jedva sam čekala da dođu, a kad su
došli, samo sam razmišljala o Arašu, i još više mi je nedostajao. Aram i ja smo
vreme uglavnom provodili unutra, igrajući karte, ili njegovu omiljenu igru, master
majnd. Ponekad smo šetali plažom, ali nismo mogli zajedno da idemo na kupanje,
zato što muškarci i žene više nisu smeli da nose kupaće kostime na javnom mestu.
Većina naših prijatelja – uključujući i Nedu – čije su porodice imale letnjikovce u
okolini napustili su zemlju. Sreli smo nekoliko starih drugova, ali svi smo se plašili
čuvara revolucije i članova islamskih komiteta, koji su bili svuda i nisu voleli da
vide dečake i devojčice zajedno. Prema novim zakonima koji su vladali u zemlji,
to je bilo nemoralno.

Rat između Iraka i Irana počeo je u septembru 1980. godine. Već sam se vratila u
grad. Bila sam kod jedne drugarice, gde smo u kuhinji pile čaj i jele kolače od
pirinča. Pokazivala mi je nove puma patike s crvenim prugama sa strane. Iznenada,
dva potmula udara prekinuše naš razgovor. Zvučalo je kao eksplozija. Bile smo
same u kući.
Još udara.
Pogledale smo kroz prozor, ali ništa nismo videle. Moja drugarica je živela na
poslednjem spratu petospratnice blizu Trga Džaleh. Odlučile smo da se popnemo
na krov. U hodniku smo naišle na nekoliko komšija, koji su s takođe pošli gore. S
krova smo mogli dobro da vidimo grad. Bio je sunčan dan, bez oblačka, i Teheran
je obavila blaga izmaglica. Čuli smo avione.
– Tamo! – viknuo je neko.
Na nekoliko kilometara južno, dva borbena aviona prozujala su ka istoku. Na
zapadnom obzorju, stubovi dima dizali su se u vazduh. Jedan komšija je poneo
radio, pa ga je uključio. Uskoro smo čuli kako uzbuđeni novinar izveštava da su
irački migovi bombardovali aerodrom u Teheranu. Nekoliko divizija iračke vojske
prešlo je granicu i ušlo u Iran. Bili smo u ratu.
Pre toga sam čitala o Prvom i Drugom svetskom ratu i o Američkom
građanskom ratu. Čitala sam o bombama koje su uništavale gradove, ostavljajući
samo ruševine i mrtva tela. Ali ti ratovi su bili u knjigama. Čak i ako su te priče
istinite, sve su se dogodile pre mnogo godina. Svet je sada drugačiji. Niko ne bi
trebalo da može da uništava gradove i ubija hiljade ljudi.
 – Pokazaćemo mi njima! – Čovek s radijom mahao je pesnicom. –
Osvojićemo Bagdad i kamenovati Sadama! Gadovi!
Svi su klimali glavom.
Kad sam stigla kući, majka je lepila na prozore traku u obliku slova X, da se
staklo ne bi razletelo od detonacija. Rekla mi je da su preko radija upozoravali ljude
da preduzmu mere zaštite, istovremeno obećavajući da će rat trajati samo nekoliko
dana, najduže nekoliko nedelja, i da će naša vojska brzo pobediti Iračane. Majka je
kupila i crni karton za pokrivanje prozora noću, kako migovi ne bi mogli da vide
svetla i gađaju nas. Nisam bila previše zabrinuta. Nije moglo biti baš tako strašno.
Prolazili su dani. Sirene za vazdušnu opasnost oglašavale su se nekoliko puta
dnevno, ali retko smo čuli eksplozije. Na radiju i televiziji ceo dan su puštali vojne
koračnice i objavljivali da su naše vazdušne snage napale Bagdad i druge iračke
gradove, i da potiskujemo Iračane. Sve muškarce, mlade i stare, čak i tinejdžere,
podsticali su da se prijave u vojsku i postanu mučenici; na kraju krajeva, kako je
vlada objavljivala, mučeništvo je brz i siguran način da se dospe u raj. To je bio rat
boga protiv zla. Grad Hormašar, blizu granice s Irakom, skoro je sasvim uništen,
a potom osvojen.
Uskoro su sve granice zatvorene, i niko nije smeo da napusti zemlju bez
posebne dozvole. Međutim, svakoga dana su ljudi plaćali velike sume novca
krijumčarima i napuštali Iran da bi izbegli vojnu službu i hapšenje. Rizikovali su
život da bi prebegli u Pakistan ili Tursku.
Negde krajem jeseni, drugovi u školi su mi pričali o protestnom mitingu i
odlučila sam da pođem. Iako sam znala da je opasno, činilo mi se da treba to da
učinim. Protest je trebalo da počne u četiri sata po podne, na Trgu Ferdosi, deset
minuta hoda od naše škole.
Na dan mitinga, nakon poslednjeg zvona, Gita, Sara i ja izašle smo i ugledale
kako stotine ljudi, uglavnom mladića i devojaka ispunjavaju ulice. Pridružile smo
se mnoštvu koje se kretalo prema Trgu Ferdosi. Svi su se oprezno osvrtali oko sebe,
svesni da će nas čuvari revolucije, ili Hezbolah, ili svi zajedno, napasti. Srce mi je
snažno lupalo. Ulica je bila poput uzavrele, zapenušane reke. Videla sam da
vlasnici prodavnica zatvaraju izloge i odlaze. Na Trgu Ferdosi, jedna mlada žena
je preko megafona govorila okupljenima o napadima Hezbolaha na žene. – Koliko
ćemo još dozvoljavati kriminalcima i ubicama koji se kriju iza imena božjeg da
napadaju naše majke, sestre i drugarice i da za to ne odgovaraju? – pitala je. Jedna
starija žena stajala je pored nas, držeći komad kartona ispred sebe. Svoj beli čador
vezala je oko pasa, a retku, sedu kosa izložila suncu. Na sredini kartona nalazila se
fotografija mlade devojke s velikim osmehom na licu, a ispod fotografije je pisalo:
„Pogubljena u Evinu“.
Odjednom, ulicu je ispunila glasna, gromoglasna vriska. Ljudi su počeli da
beže.
– Na krovovima! – neko je uzviknuo.
Pogledala sam gore i svuda okolo videla čuvare revolucije. Mladić koji je
stajao pored nas, srušio se na zemlju i zastenjao. Rukama je pritisnuo stomak.
Između prstiju mu je potekao tanak crveni mlaz, koji mu je polako tekao niz ruku
i kapao na pločnik. Zurila sam u njega, nemoćna da se pomerim. Ljudi su vrištali
i bežali na sve strane. U vazduhu je bilo dima i pekle su me oči. Gledala sam okolo.
Razdvojila sam se od svojih drugova. Nisam mogla tek tako da ostavim
povređenog čoveka. Klekla sam pored njega, pogledala ga u oči i videla ukočenost
smrti. Araš je umro kao on – kao stranac. Negde, neko voli ovog čoveka i čeka ga
da se vrati kući.
– Marina! – čula sam poznat glas.
Gita me je zgrabila za ruku i povukla me. Vazduh je bio pun suzavca. Bradati
ljudi u civilnoj odeći mahali su drvenim palicama po vazduhu, udarajući ljude koji
su bežali, vrišteći. Trčale smo kroz metež koji je vladao oko nas.
Kad sam stigla kući, zaključala sam se u kupatilo. Poželela sam da su me ubili.
Nisam želela da živim. Čemu sva ta patnja? Otišla sam u sobu mojih roditelja i
otvorila maminu fioku s lekovima. Bila je prepuna teglica i kutijica različitih oblika
i veličina: sirupa protiv prehlade, pilula za želudac, aspirina i različitih vrsta tableta
protiv bolova. Preturala sam po lekovima, pronašla skoro punu bočicu pilula za
spavanje i brzo se vratila u kupatilo. Smrt u boci. Ostalo mi je samo da otvorim
poklopac i progutam male pilule. Po mene će doći anđeo, i ja ću mu reći da sam
videla previše ljudi koji umiru. Sipala sam vodu u čašu i otvorila poklopac. Ali,
duboko u sebi sam znala da je to pogrešno. Šta bi bilo kad bi svi koji veruju u
dobrotu izvršili samoubistvo zato što u svetu ima previše patnje? Zažmurila sam i
ugledala oči anđela. Želela sam da baka, Araš i Irena budu ponosni na mene. Želela
sam da uradim nešto sa svojim životom, nešto dobro i vredno. Videla sam kako
život onog mladića ističe u lokvu krvi na pločniku. Nisam mogla da se krijem: smrt
nije utočište. Zatvorivši poklopac, vratila sam bočicu u maminu fioku s lekovima.
Možda nešto mogu da uradim. Otrčala sam do prodavnice, kupila parče belog
hamera i na njemu napisala sve o napadu čuvara revolucije na miran skup.
Sutradan sam otišla u školu ranije nego obično. Hodnici su bili pusti. Zalepila
sam karton na jedan zid i stala ispred njega, pretvarajući se da čitam. Otprilike pola
sata kasnije, oko mene su se okupili ostali i uskoro je mnoštvo učenika pokušavalo
da pročita priču. Ubrzo se pojavila i hanuma Mahmudi. Pojurila je hodnikom
brzim, ljutitim koracima, zajapurena od besa.
– Pomerite se! – vikala je.
Sklonili smo se. Pročitala je nekoliko redova i upitala ko je to napisao. S
obzirom na to da niko nije odgovarao, skinula je karton sa zida, vičući: – Ovo su
laži!
– Nisu! – usprotivila sam se. – Bila sam tamo!
– Znači, ti si ovo napisala.
Rekla sam joj da su čuvari revolucije pucali na nedužne ljude.
– Kakvi nedužni ljudi! Samo antirevolucionari i neprijatelji boga i islama
odlaze na takve mitinge. U velikoj si nevolji! – rekla je, uperivši prstom u mene.
Zatim se okrenula i otišla.
Pobesnela sam. Kako se usuđuje da me naziva lažljivicom!
Nekoliko dana kasnije, s drugovima sam pokrenula male školske novine.
Svake nedelje smo pisali nekoliko kratkih članaka o dnevnim političkim pitanjima
koja su naš tištala, umnožavali ih prepisujući ih, i delili po školi.
Vlada je zabranila nekoliko nezavisnih novina, optužujući članove redakcije
da su neprijatelji islamske revolucije. Imala sam osećaj kao da zemlja polako tone
u vodu: disanje je svakog dana postajalo sve teže. Ali mi smo bili optimisti, verovali
smo da ne mogu baš svi da se udave.
Otkad je počeo rat protiv Iraka, islamski režim je sve pravdao ratom. Cene su
vrtoglavo rasle. Racionisali su raspodelu mesa, mlečnih proizvoda, mleka za bebe
i jestivog ulja. Majka je obično išla u prodavnicu u pet sati ujutru, da zauzme red
kako bi dobila naše sledovanje, a vraćala se oko podne. Na crnom tržištu je moglo
da se kupi gotovo sve, ali bilo je toliko skupo da porodice iz srednjeg sloja i oni s
malim primanjima nisu mogli to sebi da priušte, a sledovanja su bila veoma mala.
U Teheranu se činilo da je rat daleko. Sirene su se retko oglašavale, a i kad bi
se čule, ništa se nije događalo. Međutim, gradovi koji su bili blizu iransko-iračke
granice strašno su nastradali. Broj žrtava je stalno rastao. Novine su svakog dana
objavljivale desetine fotografija mladića poginulih na frontu. A vlada je činila sve
da iskoristi emocije naroda, da ga navede da traži osvetu. Mule su u džamijama
preko razglasa vikale da se ovaj rat ne vodi samo da bi se zaštitio Iran, već da je to
i rat za islam. Sadam nije pravi Musliman, već sledbenik đavola.
Postepeno, zakonom je zabranjeno sve što sam volela. Zapadnjački romani,
moj beg i moje utočište, proglašeni su „satanskim“ i bilo je veoma teško doći do
njih. A onda, u rano proleće 1981. godine, hanuma Mahmudi mi je rekla da moraju
da me ocene iz religije. Verske manjine oduvek su bile oslobođene pohađanja
časova islama i zaratustrijanstva. Sad sam morala da pohađam časove islama, ili da
donesem u školu ocene iz svoje crkve. Mada sam ranije dobrovoljno pohađala
islamsku versku nastavu, sada to više nisam htela. Dobila sam dovoljno islamskog
obrazovanja. Ocena iz crkve delovala je kao praktična i korektna ideja, ali ne u
mom slučaju. Ruska pravoslavna crkva u Teheranu već dugo nije imala sveštenika.
Majka je pozvala prijateljicu koja je redovno išla u crkvu, i ona me je uputila na
Rimokatoličku crkvu. Iako je crkva bila udaljena samo nekoliko blokova od nas,
nisam je ranije primetila, zato što je, bez živopisnih vitraža, izgledala sivo i dosadno
poput vladinih zgrada i ambasada oko nje. Sveštenik je pristao da mi pomogne u
učenju i da oceni moj rad.
Jednom nedeljno sam išla u crkvu, na veronauku. Morala sam da pozvonim
na metalna vrata koja su povezivala crkveno dvorište s ulicom i da čekam da mi
otvore. Zatvorila bih vrata za sobom i pošla uskom, asfaltnom stazom između
crkve i dvorišnog zida. Crkvena kancelarija i sveštenikov stan bili su posebnoj
zgradi, odmah pored crkve. Sveštenik bi me srdačno dočekao, pa bismo čitali
Bibliju i razgovarali o njoj. Posle časa, otvorila bih teška drvena vrata crkve kroz
koja se izlazilo u dvorište. Uvek su škripala, i njihov zvuk bi odjeknuo u dubokoj
tišini, odbijajući se o visoke neravne zidove. Volela sam da sedim na klupi i
posmatram uramljenu sliku Device Marije. Njenu dugačku ružičastu haljinu,
plavu maramu na glavi i smireni smešak na njenom licu. Ispred nje su svetlucale
sveće. Ona je znala šta znači izgubiti nekog. Doživela je taj bol. Tu sam se osećala
nekako kao kod kuće.
 12.

U rano po podne 1. maja 1982. godine, preko razglasa su pozvali Taraneh i još pet
devojaka da dođu u kancelariju. Nad zatvor se nadvila tišina. Sve smo znale da je
tih pet devojaka osuđeno na smrt, ali sam jedino ja znala za Taraneh. Kao i obično,
Taraneh je sedela u uglu i čitala Kuran. Jedino je ona prozvana iz naše sobe. Sledile
smo se i zurile smo u nju. Ustala je kao da je pošla da protegne noge. Pošla sam
prema njoj, ali me je ona samo pogledala i odmahnula glavom. Uzela je svoju malu
torbu, koja je visila na kuki, i veću torbu s police, prišla mi i gurnula mi ih u ruke.
– Ti znaš da nemam mnogo stvari. To je to. Pronađi načina da ovo doturiš
mojim roditeljima.
Klimnula sam glavom. Stavila je čador i izašla. Znala sam da moja drugarica
ide u smrt. Da sam vrištala dok mi grlo ne prokrvari, da sam udarala glavom u zid
dok mi ne pukne lobanja, ne bih mogla da je spasem. Držeći Taranehine stvari u
rukama, stajala sam na sredini sobe sve dok me noge nisu izdale. Ceo dan nijedna
reč nije izgovorena. Čuvale smo tišinu kao da ona može da sačuva život, kao da
može da napravi čudo. Čekale smo, molile se i tiho plakale, nečujno mičući
usnama. Ali dan se približio smiraju, obzorje se obojilo rumenilom i purpurom, i
noć je polako ispunila vazduh. Osluškivale smo, čekajući da čujemo pucnje, koji se
uskoro prolomiše, kao da stakleni oblaci padaju s neba.
 13.

Oko četiri i po meseca nakon mog hapšenja, prozvali su me preko razglasa.

– Marina Moradi-Baht, stavi čador i dođi u kancelariju.
Nisam znala zašto me zovu. Možda opet nedostajem Hamedu.
Pokrila sam glavu svojim šalom i otišla u kancelariju.
Sestra Marjam me je dočekala s osmehom. – Vratio se brat Ali – rekla je. –
Hoće da te vidi.
Stavila sam povez i pošla za njom u drugu zgradu, gde sam sačekala u
hodniku. Disala sam kao da imam kamenje u grlu.
– Marina, pođi za mnom – čula sam Alijev glas, i poslušala ga. Zatvorio je
vrata iza nas i rekao mi da sednem i skinem povez. Učinio mi se višim nego ranije,
možda zato što je malo smršao.
Pogledala sam oko sebe. Nalazili smo se u sobi bez prozora, bez kreveta za
mučenje. Na jednom zidu visila je slika ajatolaha Homeinija, koji je, kako mi je Ali
rekao, naredio da mi poštede život. Ajatolahove tamne veđe bile su namrštene, a
pogled pun besa. Izgledao je kao veoma zao starac. Pored Homeinijeve slike bila je
slika predsednika, ajatolaha Hamneija, koji je, u poređenju s imamom, imao
prilično prijatan izraz lica.
Hramljući, Ali je uzeo stolicu iza metalnog stola i ispitivački mi se zagledao u
lice. Skoro da sam zaboravila kako izgleda. Na desnom obrazu imao je novi ožiljak.
– Izgledaš mnogo bolje nego kad sam te poslednji put video – rekao je sa
smeškom. – Kako si?
– Dosta dobro. A ti?
– Da li si samo ljubazna ili te zaista zanima?
– Zanima me – slagala sam. Samo sam želela da izađem iz te sobe. Želela sam
da otrčim nazad u odeljenje 246.
 Rekao mi je da je poslednja četiri meseca proveo na frontu, ratujući protiv
Iračana, ali da je morao da se vrati kad je ranjen u nogu. Rekla sam da mi je žao
što to čujem, što je bilo tačno. Nikad ne bih poželela ni njemu ni bilo kome drugom
da bude ranjen.
Pažljivo me je posmatrao, a ozbiljan izraz lica smenio je malopređašnji osmeh.
– Marina, moram s tobom da razgovaram o nečem ozbiljnom, i želim da me
slušaš i ne prekidaš me dok ne završim.
Klimnula sam glavom, zbunjena. Rekao mi je da je glavni razlog što je
napustio Evin to što je želeo da pobegne od mene. Verovao je da će se njegova
osećanja promeniti ako me ne bude gledao, ali nije bilo tako. Rekao mi je da me
voli otkad smo se upoznali. Pokušavao je da potisne to, ali su osećanja postajala
sve snažnija. One noći kad me je vodio u kupatilo osetio je da mora da me spase
po svaku cenu, i to ga je prestravilo. Kako nisam izlazila iz kupatila, pozvao me je,
ali pošto nisam odgovarala, ušao je da vidi šta se događa i zatekao me na podu. Na
trenutak je pomislio da sam mrtva, ali mi je opipao puls i shvatio da sam živa. Znao
je da je moje ime na spisku za streljanje i da me Hamed ne voli. Pokušao je da ga
urazumi, ali ovaj ga nije slušao. Rekao mu je da postoji samo jedan način da mi
spase život, a to je da ode kod ajatolaha Homeinija. Alijev otac je dugo godina bio
ajatolahov blizak prijatelj. Tako je Ali otišao kod imama i molio ga za moj život,
objasnivši da sam isuviše mlada i da mi je potrebna prilika da se promenim.
Ajatolah mu je rekao da su optužbe protiv mene dovoljno ozbiljne da me osude na
smrt, no Ali je nastavio da ga preklinje. Ajatolah je konačno pristao da mi smrtnu
kaznu zameni doživotnom robijom. Ali je požurio u Evin i pitao čuvare gde sam,
a oni su mu rekli da me je Hamed odveo na streljanje. Rekao mi je da se molio sve
vreme dok je žurio po mene.
Osetila sam kako me obuzima panika.
Rekao je da je posle razgovora s ajatolahom odlučio da me pošalje u odeljenje
246, i da zatim ode. S obzirom na to da sam dobila pomilovanje od imama, Hamed
više nije mogao da me povredi. Ali je pokušavao da me zaboravi, ali stalno je mislio
na mene, pa mu je bilo drago kad je ranjen, jer je imao razlog da se vrati. Otac mu
je uvek govorio da prespava svaku važnu odluku u životu, i da dobro razmisli.
Rekao mi je da je razmislio o svojoj želji da se oženi mnome, da je razmišljao o
tome duže od četiri meseca i da je odlučio.
 – Želim da se udaš za mene, Marina, obećavam da ću ti biti dobar muž i da ću
brinuti o tebi. Nemoj sad da mi odgovoriš. Želim da razmisliš o tome – rekao je.
Pokušala sam da shvatim sve to što sam upravo čula, ali nisam uspela. Nije
imalo nikakvog smisla. Kako može uopšte da pomišlja da se oženi sa mnom? Ja
nisam želela da se udam za njega. Nisam želela čak ni da budem u istoj prostoriji s
njim.
– Ali, moraš razumeti da ne mogu da se udam za tebe – rekla sam drhtavim
glasom.
– Zašto?
– Ima mnogo razloga!
– Spreman sam da ih čujem. Nemoj da zaboraviš da sam o ovome razmišljao
mesecima, ali nikad se ne zna, možda sam nešto propustio. Hajde, reci mi svoje
razloge.
– Ne volim te i nisam ti suđena.
– I ne očekujem da me voliš. Ljubav može da dođe s vremenom, kad mi pružiš
priliku. A kažeš i da mi nisi suđena. Kome si onda suđena? Andreu?
Trgla sam se. Otkud zna za Andrea?
Rekao mi je da je jednom, kad sam spavala, bio kraj mene i da sam u snu
izgovarala Andreovo ime. Malo je istraživao, i saznao ko je Andre i gde živi. Rekao
je i da, mada Andre nema politički dosije, on može da mu ga stvori, ako bude
morao.
Iako sam znala da ponekad pričam u snu, bilo mi je teško da poverujem u ono
što je rekao. Možda su me pratili pre hapšenja, pa su tako saznali za Andrea.
Uvukla sam Andrea u sve ovo? Šta da radim?
– Hoćeš li da ga vidiš ovde? – upitao me Ali. – Možda na krevetu za mučenje?
Pusti ga da živi svoj život. Moraš prihvatiti činjenicu da ti se život sasvim promenio
otkad si uhapšena. A ne zaboravi ni roditelje. Siguran sam da ne želiš da ih izlažeš
opasnosti. Zašto bi oni stradali zbog tebe? Obećavam da ću te usrećiti. Naučićeš da
me voliš.
Rekla sam mu da nema pravo to da mi radi, ali on je rekao da ima. Rekao mi
je da sam možda zaboravila da me je on spasao sigurne smrti. Da kao neprijatelj
islama nemam nikakva prava. Verovao je da mi čini uslugu, i da ja ne znam šta je
najbolje za mene.
Očajnički sam tražila izlaz. Moja smrt bi rešila mnoge probleme.
– Isuviše dobro te poznajem – rekao je, a njegov glas je prekinuo u mislima.
– Tačno znam o čemu sad razmišljaš. Razmišljaš o samoubistvu. Vidim ti to u
očima, ali takođe znam i da to nećeš učiniti. Ti nisi od onih koji odustaju. To je
protivno tvojoj prirodi. Ti si borac, kao i ja. Odbaci prošlost, i nas dvoje možemo
imati divan život zajedno. I, samo kako bih se obezbedio, obećavam ti da ću, budeš
li se namerno povredila, streljati tvog Andrea. On će platiti umesto tebe.
Kako bih uopšte mogla imati „divan“ život s njim? Pretio je da će streljati
Andrea i uhapsiti moje roditelje.
– Dajem ti tri dana da razmisliš o ovome, ali vodi računa da ne napraviš neku
glupost. Vrlo sam ozbiljno mislio sve što sam rekao.
Izložila sam Andrea i roditelje opasnosti, i morala sam da učinim sve što
mogu da ih zaštitim. Moram imati na umu da sam osuđena na doživotnu robiju.
Za mene nema izlaza. Gotovo sam poželela da nikad nisam upoznala Andrea.
 14.

Andrea sam upoznala kad sam prvi put otišla na nedeljnu misu u moju novu,
katoličku crkvu. Tog dana sam, posle mise, otišla u malu kancelariju da
porazgovaram sa sveštenicima. Dok sam čekala, ušao je Andre, koji je bio orguljaš.
Za vreme mise, iako sam sedela pozadi, primetila sam da je prilično zgodan. Kad
je ušao u kancelariju, shvatila da gledam odevenu verziju Mikelanđelovog Davida.
Lice mu je bilo ovalno, s dugim, aristokratskim nosom, kovrdže zlataste kose
pokrivale su njegovo visoko čelo, a oči su mu bile boje mirnog Kaspijskog mora.
Bio je prelep. Pocrvenevši, spustila sam pogled, nadajući se da moje misli nisu tako
prozirne kao što sam strahovala da jesu. Upoznali smo se.
Crkva je opsluživala vrlo malu zajednicu, tako da je svaka pridošlica izazivala
dosta pažnje i znatiželje. Pitao me je da li sam studentkinja, a kad sam mu rekla da
sam u desetom razredu, pocrveneo je. Ispričala sam mu o svom ruskom poreklu,
a on je meni rekao da studira elektrotehniku u Teheranu, ali otkako su svi fakulteti
zatvoreni, kako bi se u njima sprovela islamska kulturna revolucija, predaje
engleski, fiziku i matematiku u jednoj jermenskoj školi.
Dok smo razgovarali, osetila sam kako me obuzima talas drhtavog uzbuđenja.
Andre je bio smiren i prijatan. Rekla sam mu da sam uživala u njegovoj muzici, a
on je rekao da je početnik. Kad je posle revolucije vlada preuzela školu za dečake
koja je pripadala crkvi, mnogi sveštenici koji su vodili školu su deportovani pod
optužbom da su špijuni. Andre je išao u tu školu dvanaest godina. Jedan od
sveštenika koji su čekali deportaciju bio je dugo vremena orguljaš. Dao je Andreu,
koji nikad nije ništa svirao, nekoliko časova i kad je ovaj otišao, Andre je preuzeo
njegov posao.
– Mogla bi da se učlaniš u hor – rekao mi je Andre. – Upravo primamo nove
članove.
Rekla sam da ne umem da pevam.
 – Probaj. Zabavno je. Imamo probu u sredu, u šest sati. Nemaš neke posebne
planove za to veče, zar ne?
– Ne.
– U redu, onda se vidimo u sredu.
Ustao je i rukovao se sa mnom.
Kad je najzad otišao, mogla sam da dođem do daha.

Aram me je i dalje jednom nedeljno pratio do kuće. Bio je u dvanaestom razredu,

na završnoj godini srednje škole.
– Planiramo da napustimo Iran za nekoliko meseci. Idemo u Ameriku – rekao
mi je jednog toplog i sunčanog prolećnog popodneva. Znala sam da će taj dan doći.
Već dve godine smo bili dobri prijatelji. Nisam htela da ga izgubim, ali znala sam
da je za njega najbolje da ode i započne nov život daleko od bolnih uspomena koje
smo delili.
Rekla sam mu da mi je drago zbog njega. Zastao je i pogledao me. U očima su
mu se pojavile suze. Odvratio mi je da bi voleo da mogu da pođem s njim. Brinuo
je za moju bezbednost. Mnogo učenika iz njegove škole uhapšeno je i odvedeno u
Evin, a on je čuo da niko od njih odande nije izašao živ. Rekla sam mu da je
paranoičan, a on je uzvratio da to nema veze s paranojom.
– Arame, nema razloga za brigu – bila sam uporna.
– Araš je govorio isto tako... Hej, stani malo. Upravo mi je nešto palo na
pamet, ali ne, nije moguće... mada, s druge strane...
Stao je nasred uzanog trotoara ispred male bakalnice. Kutije i korpe pune voća
i povrća zauzimale su pola pločnika.
– Nije valjda da pokušavaš da se ubiješ? – iznenada me je upitao, skoro
plačući.
Rekla sam da nemam nameru da izvršim samoubistvo.
Jednoj krupnoj ženi koja je pokušavala da prođe pored nas da bi ušla u radnju
dosadilo je da čeka da završimo razgovor, pa je nervozno rekla „izvinite“ i skoro
nas oboje gurnula na veliku kutiju crnog luka. Aram me je pogledao dok je
pokušavao da održi ravnotežu. Zakoračila sam na ulicu i ponovo mu rekla da će
sve biti u redu. Dok smo hodali, pokušala sam da ga uhvatim za ruku. Odgurnuo
me je.
– Šta to radiš? Uhapsiće nas! – rekao je, gledajući oko sebe, tamnocrven u licu.
– Ja... izvini! Stvarno sam budala! Nisam razmišljala. – Progutala sam suze.
– Izvini, Marina. Nisam hteo da budem grub. Ali kako bih živeo sa samim
sobom ako bi te izbičevali zato što si me uhvatila za ruku?
– Žao mi je.
– Vidiš, to je još jedan razlog zbog kojeg bi trebalo da odeš. Držanje za ruke
nije zločin. Ako bi to rekla nekom ko živi u normalnoj zemlji, mislio bi da je u
pitanju neukusna šala.
Malo kasnije sam se setila da sam htela da ga pitam poznaje li nekog ko ume
da prevodi s ruskog na persijski. Objasnila sam mu da je moja baka napisala svoju
biografiju i dala mi je pred smrt. Neko mora to da mi prevede na persijski. Pitao
me je zašto ne pitam svoje roditelje, ali sam mu objasnila da je baka to poverila
meni. Možda nije htela da oni znaju za to. Mora da mi pomogne neko s kim nisam
bliska. Rekao mi je da je Irena imala prijateljicu koja je malo čudna ali govori
nekoliko jezika, a naročito dobro persijski i ruski. Obećao je da će je pozvati.
Bili smo već na pola puta do kuće kad sam primetila da se sprema oluja.
Tamni oblaci prekrili su nebo. Čudno kako divan sunčan dan može da se pokvari
za nekoliko minuta. Najpre smo čuli valjanje grmljavine, a onda je počela kiša. Bili
smo još daleko od kuće, a nigde mesta da se sklonimo. U početku je padala slaba
kiša. Mogla sam da vidim svaku kap kako pada na zemlju. Možda smo još mogli
da stignemo do kuće pre prave oluje, ali ne, bilo je prekasno. Grmljavina je tutnjala,
a savršene kapi kiše su se spojile. Snažan vetar povijao je drveće i pretvorio kišu u
divlji vodeni talas. Morali smo da stanemo. Poznata ulica je izbledela, a njene tople
boje su nestale. Ne znajući kuda da krenemo, stajali smo zbunjeno, znajući da
moramo da se izborimo s olujom. Morali smo da zažmurimo i verujemo kako je
to samo prolazni trenutak.
Sutradan me je Aram pozvao i rekao da je razgovarao s Ireninom prijateljicom
Anom, i da je ona pristala da se nađemo. Nekoliko dana kasnije, Aram me je
dopratio do Anine kuće, u Aveniji Taht-eh Tavus. Kad smo pozvonili, iza vrata
koja su povezivala dvorište i ulicu zalajao je pas. – Ko je? – upitao je ženski glas na
persijskom. Kad smo odgovorili, Ana je otvorila vrata. Imala je sedamdesetak
godina, bila je visoka i mršava, a divna, gusta crna kosa padala joj je na ramena.
Imala je krupne sive oči, nosila je belu svilenu bluzu i farmerke. Pozdravila nas je
na ruskom. Za njom je išao nemački ovčar. Dvorište male dvospratne kuće bilo je
prepuno tropskog bilja. Morali smo da sklanjamo lišće da bismo ušli u dnevnu
sobu, gde je papagaj živopisnog perja sedeo na prečki, par kanarinaca pevalo je u
kavezu, a crna mačka mi se očešala o noge. Vazduh je mirisao na vlažnu zemlju i
svi zidovi su bili prekriveni policama prepunim knjiga.
– Gde je tekst? – upitala me je dok smo sedali. Dala sam joj ga i ona ga je
prelistala.
– Biće mi potrebno nekoliko sati da prevedem ovo.
Ustala je i pokazala prema vratima. – Irena te je mnogo volela, Marina. Možeš
da dođeš po ovo sutra u pola pet.
Sutradan, skoro istog trenutka kad smo pozvonili, Ana je otvorila vrata i
predala mi bakin rukopis i prevod.
– Izvoli, draga moja. Tvoja baka je bila tužna ali snažna žena – rekla je i
zatvorila nam vrata ispred nosa.
– Rekao sam ti da je malo čudna – rekao je Aram i prasnuo u smeh.
Čim sam došla kući, pročitala sam prevod. Imao je oko četrdeset strana
napisanih divnim rukopisom, gramatički savršen. Da nisam znala, nikad ne bih
pogodila da persijski nije maternji jezik prevodioca.
S osamnaest godina, moja baka Ksena Muratova zaljubila se u lepog dvadeset
trogodišnjeg Andreja. Imao je zlatastoplavu kosu, krupne plave oči i bio je
komunista. Ksena ga je preklinjala da ne ide na demonstracije i mitinge protiv cara,
ali on je nije slušao. Želeo je da Rusija postane bolja zemlja i da siromaštva nestane.
Ksena je pisala da je imao divne ali nemoguće ideje i da je bio veoma naivan. Počela
je da ide na mitinge s njim, da bi ga zaštitila. Prilikom jednog protesta vojnici su
upozorili gomilu da se raziđe, ali niko ih nije slušao, pa su vojnici zapucali.
„Ljudi su počeli da beže – pisala je Ksena. – Okrenula sam se. On je ležao na
zemlji, krvareći. Držala sam ga na rukama dok nije umro. Vojnici su se sažalili na
mene i dozvolili mi da ga odnesem njegovoj majci. Vukla sam njegovo telo ulicama
Moskve. Neki mladići su mi pomogli; nosili su ga, a ja sam išla za njima gledajući
kako njegova krv kaplje po zemlji. Nikad više nisam mirno spavala nakon tog dana.
I dalje se budim i vidim njegovu krv na svom krevetu.“
 Ksena je upoznala svog budućeg muža – mog dedu Esaha – nekoliko meseci
posle toga. Bio je draguljar i prijatan mladić. Ksena nije bila sigurna kako i kad se
u njega zaljubila. Ubrzo ju je zaprosio, i ona je pristala. Venčali su se, dobili ćerku
i dali joj ime Tamara. Uskoro su morali da napuste Rusiju i dođu u Iran. Za Ksenu
je putovanje bilo posebno teško zato što je bila u drugom stanju s drugim detetom,
mojim ocem. Kad su stigli u Iran, prvo su otišli u grad Mašad, gde se rodio moj
otac, a onda u Rašt, gde je Esah imao neke rođake. U Rastu su bili kratko, a onda
su se preselili u Teheran. Teheran se mnogo razlikovao od Moskve, pa je Ksena
osećala nostalgiju. Nedostajali su joj prijatelji i porodica, ali joj to nije bilo toliko
važno jer je bila veoma srećna s Esahom. Ali njena sreća nije potrajala. Esah je
jednog jutra pošao od kuće, i više se nije vratio. Lopovi su ga ubili zbog dragulja
koje je hteo da proda kako bi kupili kuću.
Nakon toga, Ksena je vodila usamljenički i težak život. Žudela je da se vrati
kući u Rusiju, ali tada je već sve bilo izgubljeno. Njenu domovinu i njen način
života uništila je krvava revolucija. Nije imala kuda da ode, i osećala se kao da će
zauvek biti stranac.
Otvorila je pansion i vredno radila. Godine su prolazile, deca su rasla, Tamara
se udala za Rusa i otišla s njim u Rusiju. Onda je Ksena upoznala Petera, Mađara
koji je živeo kod nje u pansionu. On joj je pomagao i pravio joj društvo. Kad je
počeo Drugi svetski rat, zaprosio ju je, i ona je pristala, ali nije im bilo suđeno.
Države su se opredeljivale, a Mađarska je stala na stranu Hitlera. Svi Mađari koji
su živeli u Iranu postali su ratni zarobljenici i poslati su u logore u Indiji. Peter je
tamo umro od neke zarazne bolesti.
Bila sam sva u suzama kad sam završila čitanje prevoda. Znala sam kako je
tužno, bespomoćno i usamljeno morala da se oseća moja baka. Obe nas je uništila
revolucija. I komunistička i islamska revolucija donele su grozne diktature. Moj
život je ličio na izvrnutu kopiju njenog. Mogla sam samo da se nadam da mi
budućnost sprema neke bolje stvari. Morala sam imati na umu da je ona preživela,
i da ću i ja preživeti.

Sledeće srede uveče otišla sam na probu hora. Stajala sam pored žene koja je imala
divan glas. Andre mi je prišao posle probe. Stojeći pored njega u farmerkama i
običnoj majici, poželela sam da sam obukla nešto lepše. Iako je hidžab bio
obavezan, a žene koje ga nisu nosile mogle su biti osuđene na bičevanje ili
zatvorsku kaznu, ispod njega su mogle da nose šta žele. Kad sam išla u crkvu, u
posetu prijateljima ili kod rođaka, mogla sam da skinem hidžab kad stignem.
– Imaš lep glas – reče mi Andre.
– Nemam. Stajala sam pored gospođe Masudi. Ona ima divan glas. –
Nasmejala sam se.
Pitala sam ga odakle je poreklom, a on mi je rekao da su mu otac i majka iz
Mađarske, a da su on i sestra rođeni u Teheranu. Sestra mu ima dvadeset jednu
godinu i nedavno je otišla u Budimpeštu, na studije. On ima dvadeset dve godine.
Bila je tako čudna podudarnost što je Mađar. Ali kad sam malo razmislila,
shvatila sam da to i nije tako neobično. Hrišćanska zajednica u Iranu bila je
malobrojna, te smo svi na neki način bili povezani.
– Da li bi želela da naučiš da sviraš orgulje? – upitao me je Andre.
– Je li teško?
– Ma, nije. Ja ću te naučiti.
– Važi. Kad počinjemo?
– Može li odmah?

Uprkos zastrašujućem događaju na Trgu Ferdosi, išla sam na mnogo drugih

protesta koje su organizovale razne političke grupe, od komunista do
mudžahedina. To je bilo najmanje što sam mogla da uradim kako bih izrazila
nezadovoljstvo vladom i njenom politikom. Nisam o tome rekla ni reč, ni
roditeljima, ni Aramu, ni Andreu. Svi mitinzi su bili manje-više isti: omladina bi
se okupila u glavnoj ulici, podigli bi transparente s natpisima uperenim protiv
vlade, masa bi krenula, izvikivali bismo parole i onda, posle samo nekoliko
trenutaka, vazduh bi ispunio gas, od kojeg su nam oči suzile, a grlo nas peklo.
Potom bi se začuli meci. Stigli bi čuvari revolucije. Svi su bežali koliko ih noge
nose, pognutih glava. Sve je postajalo izoštreno i jasno. Boje su postajale
intenzivnije. Izbegavajte uniforme. Držite se podalje od bradatih ljudi. Bilo je
pogrešno pokušati bekstvo uskim ulicama; tamo je postojala mnogo veća
mogućnost da vas uhapse ili pretuku. Što šira ulica, to veće šanse da se preživi.
Nekoliko puta sam morala da se krijem od čuvara iza smrdljivih kanti za đubre ili
kutija trulih namirnica. Osim onda na Trgu Ferdosi, nikad nisam videla da su ikog
ranili, ali ljudi su mi pričali da su stalno viđali nekog kako pada, ili krvave mrlje na
pločniku. Svaki put kad bih se bezbedno vratila kući s mitinga srce mi je tuklo od
uzbuđenja. Ponovo sam uspela da se izvučem. Možda sam imuna na metke i palice.
Oko dve nedelje pre letnjeg raspusta, Gita, koja je završila srednju školu
godinu dana pre toga i čekala da se otvore fakulteti posle islamske kulturne
revolucije, došla je jedne večeri kod mene i rekla da jedna njena drugarica, Šahrzad,
želi da me vidi. Objasnila mi je da je Šahrzad student i da je u doba šahove
vladavine tri godine bila politički zatvorenik. Šahrzad je čula za štrajk koji sam
pokrenula u školi, a saznala je i da sam pročitala nekoliko knjiga koje je napisala
njena grupa. A ona je pročitala nekoliko članaka koje sam ja napisala za školske
novine. Pitala sam Gitu zašto Šahrzad želi da me vidi, a ona mi je objasnila da
Šahrzad želi da se pridružim Fadajanu. Rekla sam joj da ne želim da se pridružim
Fadajanu. Verujem u boga i idem u crkvu, tako da nemam baš mnogo toga
zajedničkog s njenom grupom.
– Da li ti podržavaš vladu? – pitala me je Gita.
– Ne, ne podržavam je.
– Ili si s njima, ili si protiv njih.
– Čak i da jesam protiv njih, to ne znači da sam komunista. Poštujem i tebe i
tvoja uverenja, ali ne želim da se mešam u politiku.
– Mislim da si već umešana, iako misliš da nisi. Pruži joj priliku. Želi samo da
porazgovara s tobom. Naći ćemo se kad se sutra budeš vraćala iz škole.
Nisam htela da se svađam s Gitom, pa sam pristala da se sastanem sa Šahrzad.

Šahrzad i Gita pojavile su se kraj mene čim sam narednog dana izašla iz škole. Gita
nas je upoznala i odmah otišla, rekavši da mora nešto da obavi. Šahrzad se
razlikovala od svih devojaka koje sam poznavala. Imala je veoma tužne oči i
nervozno se osvrtala oko sebe sve vreme.
– Po onome što sam čula, ti si rođeni vođa – rekla mi je dok smo išle prema
mojoj kući. – Nema mnogo ljudi koji to mogu. Ljudi te slušaju. Čitala sam tvoje
članke u školskim novinama. Dobri su. Ti možeš nešto da promeniš. Ova islamska
vlada će uništiti zemlju, a ti možeš da učiniš nešto u vezi s tim.
 – Šahrzad, poštujem tvoja ubeđenja, ali mi nemamo ništa zajedničko.
– Ja mislim da imamo. Imamo istog neprijatelja, što znači da smo prijatelji.
Rekla sam da ne posmatram to na taj način. Jednostavno sam navikla da
izražavam svoje mišljenje i ako bismo imali komunističku vladu umesto islamske,
verovatno bih govorila i protiv nje.
Pitala me je želim li nešto da promenim, a ja sam joj rekla da se ono što ja
želim da promenim razlikuje od onog što ona želi da promeni. Iznenada je zastala
i zagledala se u jednog mladića koji je prošao pored nas, žurno me pozdravila i
nestala iza ugla. Više je nikad nisam videla.

Želela sam novu odeću. Nisam više mogla da nosim izbledele farmerke, iznošene
džempere i patike. Ali postojao je jedan problem. Posle revolucije je inflacija
skočila, i znala sam da moji roditelji nemaju novca. Bilo je neuobičajeno da
tinejdžerke rade, tako da sam morala da budem kreativna u smišljanju načina da
dođem do novca. Lepe cipele bile su posebno skupe.
Moji roditelji, tetka Zenija i ujak Ismail i njegova žena sastajali su se svakih
nekoliko nedelja da igraju remi. Igrali su za novac i igru shvatali vrlo ozbiljno.
Često sam ih gledala i naučila sam pravila. Kad je jednom ujakova žena bila bolesna
i nije mogla da igra, ponudila sam se da je zamenim. Tetka Zenija je to smatrala
sjajnom idejom, pa je naterala ostale da mi daju malo od svog novca da bih mogla
da se uključim u igru. Do kraja večeri, sto tomana pretvorila sam u dve hiljade.
Sutradan sam otišla u veliku kupovinu i nabavila sam štofane pantalone, bluze i tri
para cipela s visokim potpeticama, a narednog dana sam otišla u crkvu u odeći
koju sam kupila novcem od kartanja. Obukla sam crne pantalone, belu svilenu
bluzu i crne cipele sa šiljatim vrhom.
Dok je bila živa, baka je uvek kad su moji roditelji igrali karte s prijateljima i
rođacima vrtela glavom i govorila mi da je kockanje loše, da može da uništi
porodice i prijateljstva, i da ga zbog toga Bog ne voli. Da je to greh. Bila sam svesna
svega toga, i grizla me je savest. Ali bila sam sigurna da Bog shvata situaciju. Kako
bih se dodatno obezbedila, odlučila sam da se ispovedim i priznam taj greh.
Sviđalo mi se kako moje nove, moderne cipele lepo odzvanjaju dok sam
hodala duž prolaza do klupa za hor, i kako mi članovi hora tiho govore kako su
lepe. Kad me je ugledao, Andre je zadržao pogled na meni, a primetila sam i da me
je za vreme mise posmatrao krajičkom oka.
Andre je bio uporan da me nauči da sviram orgulje, no što se više trudio, to
sam ja sve više shvatala da nisam talentovana za muziku. On je svoje slobodno
vreme uglavnom provodio u crkvi, popravljajući razne stvari, od cevi za orgulje do
kojekakvih aparata i nameštaja, i obično me je zvao da mu pravim društvo. Uživala
sam da provodim vreme s njim. Pričao mi je o svom životu, o porodici i
prijateljima. Pre Drugog svetskog rata, njegov otac, Mihalj, koji je bio stolar, došao
je u Iran kao mladić, da radi na gradnji nove palate za šaha. Mihalj je ostavio svoju
verenicu Julijanu u Budimpešti, nadajući se da će se vratiti kući kad završi posao,
ali sprečio ga je rat. Dok je rat besneo u Evropi, a Mađarska bila na strani Nemačke,
Saveznici su ušli u Iran da bi dostavljali Rusiji zalihe s juga. Kao i verenik moje
bake Peter, i Mihalj je deportovan u logor u Indiji. Ali za razliku od Petera, on je
preživeo. Posle rata, vratio se u Iran umesto u rodnu Mađarsku zato što je
Mađarska postala komunistička država. Mađarima u to vreme nije bilo dozvoljeno
da napuštaju zemlju, pa Julijana nije mogla da mu se pridruži. Bila je prinuđena
da ostane u Mađarskoj sve do antikomunističke revolucije 1956. godine, kad su
mađarske granice otvorene, pa je kao izbeglica mogla da pređe u Austriju i kasnije
se pridruži svojoj staroj ljubavi, posle osamnaest godina razdvojenosti. Odmah su
se venčali i dobili dvoje dece: Andrea, a petnaest meseci kasnije, njegovu sestru.
Julijana je umrla kad je Andre imao samo četiri, a njegova sestra dve i po godine.
Nakon njene smrti, jedna od Mihaljevih sestara, šezdesetogodišnja usedelica, došla
je u Iran da pomogne bratu u odgajanju dece. Vremenom se pokazala kao divna
zamena za majku koju su izgubili.
Jednog dana dok smo sedeli pored orgulja u praznoj crkvi, ispričala sam
Andreu o svojim problemima u školi: o štrajku, o spisku koji je hanuma Bahman
videla u direktorkinoj kancelariji, o školskim novinama i kako me hanuma
Mahmudi mrzi. Preneraženo je razrogačio krupne plave oči.
– Ti si sve to uradila? – Vrteo je glavom u neverici.
– Jesam. Problem je u tome što ne umem da držim jezik za zubima.
– Čudi me da te još nisu uhapsili.
– Znam. I mene čudi.
 Dodirnuo me je po ruci, a meni je srce preskočilo. Ruka mu je bila hladna kao
led.
– Moraš da napustiš zemlju – rekao je.
– Andre, budi realan. Pod ovakvim okolnostima, nikad mi ne bi dali pasoš, a
ilegalan prelazak granice je opasan i skup. Moji roditelji to ne bi mogli da plate.
– Znaju li tvoji roditelji sve ovo?
– Znaju ponešto, ali ne znaju sve.
– Hoćeš da mi kažeš da ćeš čekati da te uhapse?
– Imam li drugog izbora?
– Sakrij se.
– Pronaći će me. A i gde bih mogla da se sakrijem? Zar bi bilo fer da izlažem
druge ljude opasnosti?
Shvatila sam da sam podigla glas: odbio se od tavanice. Sedeli smo ćutke na
trenutak, a onda me je on zagrlio. Naslonila sam se na njega, osećajući prijatnu
toplotu njegovog tela. Kad sam bila s njim, osećala sam da nekome pripadam, kao
da sam se vratila kući s opasnog putovanja. Ponovo sam se zaljubljivala, i osetila
sam grižu savesti – nisam htela da izdam Araša. Ali ljubav ima svoj način na koji
postupa; poput proleća koje se po završetku zime uvlači zemlji pod kožu.
Temperatura raste svakog dana pomalo, drveće pupi, sunce greje trenutak duže
nego prethodnog dana i, pre nego što se i osvestite, toplota i boje ispune svet.

Krajem juna 1981. godine, nekoliko dana nakon što smo majka i ja došle da
provedemo leto u letnjikovcu, telefonirao mi je Aram i pitao me je znam li da je,
na pritisak ajatolaha Homeinija, skupština smenila predsednika Banisadra jer se
usprotivio streljanju političkih zatvorenika i pisao Homeiniju, upozoravajući ga da
je to diktatura. Nisam znala za to. U letnjikovcu smo imali samo jedan stari, ne baš
sasvim ispravan radio, pa nismo mogli da slušamo vesti BBC-ja, a obično nismo
gledali lokalne televizijske kanale. Nekoliko dana kasnije, Aram mi je rekao da je
Banisadr uspeo da pobegne u Francusku, ali da je mnogo njegovih prijatelja
uhapšeno i streljano.
Dvadeset osmog juna, majka je slučajno uključila televizor pre večere, i tada
smo čuli da je ranije tog dana, tokom sastanka, eksplodirala bomba u sedištu
Islamske republikanske partije. Poginulo je preko sedamdeset članova partije, od
kojih su mnogi bili vladini službenici, uključujući i ajatolaha Muhameda-eh
Beheštija, koji je bio ministar pravosuđa i generalni sekretar partije. Vlada je
saopštila da su bombu postavili mudžahedini.
Početkom avgusta, na dužnost je stupio novi predsednik, Muhamed Ali
Radžai. Bio je poznat kao jedan od vođa islamske kulturne revolucije. Njegov
mandat trajao je oko dve nedelje: 30. avgusta eksplodirala je bomba u kancelariji
predsednika vlade i usmrtila predsednika Radžaija, premijera i načelnika policije
Teherana. I ovaj napad je pripisan mudžahedinima, ali čula sam glasine da su oba
bombaška napada posledica sukoba među frakcijama u vladi.
Zemlja kao da je upala u stanje neprekidne žalosti: na svakom uglu su sa
zvučnika dopirale verske pesme i muzika, a ulicama su išle grupe muškaraca koji
su se, po šiitskoj tradiciji, udarali po grudima i leđima metalnim lancima, dok su
žene išle za njima i kukale i plakale. Zaprepastili su me ti poslednji događaji i još
dublje sam utonula u knjige, koje su obično nudile razumu prihvatljiviji,
saosećajniji i predvidljiviji svet.
Pred kraj leta sam odlučila da se ne vraćam u školu. Nije bilo svrhe. Nisam
mogla da se prilagodim novim pravilima i samo bih se izlagala novim nevoljama s
hanumom Mahmudi i ostalim nastavnicima.
Kad smo se vratili u Teheran, proučavala sam mamino raspoloženje, tražeći
najpogodniji trenutak da joj saopštim svoju odluku. Bila sam sigurna da neće lako
pristati. Ponosila se fakultetskom diplomom mog brata i imala visoko mišljenje o
obrazovanim ljudima. Ali nije mogla da me natera. Znala sam da bi se moja
situacija samo pogoršavala sa svakim novim danom u školi.
Kupile smo nov nameštaj za prostoriju koja je nekad bila tatin plesni studio:
četiri velike fotelje presvučene baršunastim maslinastozelenim štofom, dva crna
stočića za kafu, sto za ručavanje sa šest stolica i šank. Ali čekaonica je ostala ista, s
okruglim stolom u sredini i četiri crne kožne stolice oko njega. Između dve stolice
stajala je grejalica na kerozin. Majka je oduvek volela da plete, i nakon revolucije
vreme je uglavnom provodila sedeći u stolici levo od grejalice i pletući nam
džempere. Takođe je heklala stolnjake i čaršave. Kad sam tog dana ušla u sobu, ona
je plela, udobno zavaljena u svojoj omiljenoj stolici, s naočarima navrh nosa. Sela
sam na stolicu preko puta nje i ćutala nekoliko minuta, smišljajući kako da
počnem.
– Maman?
– Molim?
Nije me gledala.
– Ne mogu da se vratim u školu. Bar ne ove godine.
Ispustila je u krilo džemper koji je plela i zurila u mene preko naočara. Iako
je imala pedeset šest godina i nekoliko bora oko očiju i na čelu, i dalje je bila lepa.
– Molim?
– Ne mogu da se vratim u školu.
– Jesi li ti poludela?
Rekla sam da nas u školi ne uče ničem korisnom. Ako ostanem kod kuće, neću
morati da se suočavam s nastavnicima čuvarima revolucije. Obećala sam da ću
pročitati sve knjige iz jedanaestog razreda i da ću polagati ispite.
– Ti znaš da ja to mogu – rekla sam. – Verovatno znam više od svih tih novih
nastavnika.
Uzdahnula je i spustila pogled.
– Maman, ne teraj me da se vraćam. – Zajecala sam.
– Razmisliću o tome – rekla je.
Otrčala sam u svoju sobu.
Kad je majka narednog jutra ušla u moju sobu, oči su mi bile otečene jer sam
celu noć plakala. Kao da su iz mene pokuljali sva tuga i bes. Mama je stala pored
balkonskih vrata i gledala na ulicu.
– Možeš da ostaneš kod kuće – rekla mi je – ali samo godinu dana. Dogovorila
se to s mojim ocem.

Aram me je pozvao jedne večeri u septembru, da se pozdravi. Narednog dana je

trebalo da napusti zemlju. Imala sam utisak da plače.
 – Nedostajaćeš mi. Čuvaj se – smireno sam mu rekla. Budući da mu još nisam
pričala o Andreu, zaključila sam da je vreme da sazna. Rekla sam mu da sam u
crkvi upoznala nekog ko mi se veoma sviđa.
Iznenadio se i pitao me je otkad to traje. Rekla sam mu da smo se Andre i ja
upoznali tog proleća.
– Zašto mi nisi rekla ranije? Mislio sam da nas dvoje govorimo jednom
drugom sve – rekao je.
– Nisam bila sigurna. Nisam više htela da se zbližavam ni sa kim.
Shvatio je.
Svi muškarci su posle završetka srednje škole morali da idu u vojsku, ukoliko
ne uspeju da se upišu na fakultet ili ih vlada ne oslobodi zbog zdravstvenih ili nekih
drugih razloga. Arama je otac uspeo da oslobodi vojne obaveze zato što se Araš
žrtvovao, i Aram je ostao jedino dete svojih roditelja. Nije morao da ide u rat zato
što je njegova porodica već dala jednog sina. Smatrao je ironijom što mu mrtav
brat spasava život. Vlada je Aramu izdala službeni pasoš i dozvolili su mu da
napusti zemlju.

Sara me je pozvala jednog dana u novembru 1981. godine i rekla da mora odmah
da me vidi. Glas joj je drhtao, ali nije htela ništa više da mi kaže preko telefona.
Otrčala sam do nje, a ona me je dočekala na vratima. Njeni roditelji i brat nisu bili
kod kuće. Otišle smo u njenu sobu i ona se sručila na krevet. Oči su joj bile crvene
i natečene od plakanja.
Ispričala mi je da su dva dana ranije čuvari revolucije došli da uhapse Gitu, ali
ona nije bila kod kuće, pa su uhapsili njenu majku i dve sestre, i rekli njenom ocu
da će, ako se Gita ne preda za nedelju dana, streljati jednu sestru. Tako je Gita otišla
u Evin i predala se, pa su njenu majku i sestre pustili. – Marina... ti znaš kako je
ona tvrdoglava. Ubiće je. Ona ne ume da ćuti. A mi smo verovatno sledeće na redu.
Zapravo je Sajrus sigurno sledeći, ali on kaže da svakome ko je otvoreno rekao bilo
šta protiv vlade preti opasnost da ga uhapse.
Sajrus je bio u pravu. Znala sam da će doći po nas, pre ili kasnije. Znaju koga
treba da traže. Znaju gde živimo. Nikad nikome nisam rekla za spisak, zato što
nisam znala čija se još imena nalaze na njemu i nisam htela da nikog plašim niti
da hanumu Bahman uvalim u nevolju.
– Da, mi smo verovatno sledeće. Samo je pitanje vremena kad će doći po nas,
a mi ne možemo ništa da uradimo. Ne možemo da pobegnemo. Ako to učinimo,
oni će povrediti naše roditelje – rekla sam.
– Ali ne možemo samo da sedimo i čekamo.
– A šta bi želela da učiniš?
– Mogla bih bar da kažem roditeljima – rekla je Sara.
– Uspaničiće se. Niko tu ne može ništa da uradi, osim ako svi zajedno ne
nestanete. Ako ja kažem roditeljima, neće me ozbiljno shvatiti. Nemoj previše da
brineš. Nije tako strašno. Ljudi preteruju. Ništa nismo uradile. Gita je stvarno bila
uključena sa svojom grupom. Zašto bi se uopšte gnjavili s nama?
– Valjda si u pravu. Ne smemo da paničimo. Ništa nismo uradile.
 15.

Pošto me je zaprosio, Ali me je vratio na odeljenje 246. Čim sam ušla u sobu,
drugarice su me opkolile želeći da čuju šta se desilo. Rekla sam im da se Ali vratio,
i da je samo hteo da vidi kako sam. Po izrazima njihovih lica shvatila sam da mi ne
veruju. Bile su zabrinute, ali nikako nisu mogle da mi pomognu.
Nisam htela da moje cimerke saznaju da me je Ali zaprosio. Osećala sam
krivicu i posramljenost. Izložila sam i Andrea i svoje roditelje opasnosti. Nimalo
ne sumnjajući u ozbiljnost Alijevih pretnji, morala sam da uradim ono što je tražio
od mene.
Setila sam se trenutka kad smo se Araš i ja prvi put poljubili. Bio je to najlepši
osećaj na svetu, zato što sam Araša volela. Da li će me i Ali ljubiti? Obrisala sam
usta rukavom, i osetila kako me obliva hladan znoj.
– Mogu da me ubiju ako hoće, ali ne želim da me siluju – govorila je Taraneh.
Iako još nisam znala šta znači silovanje, rekla sam sebi da ovo nije silovanje.
On samo hoće da se oženi mnome. To je u redu... Ne, nije... zašto li sam uopšte
razmišljala o tome? Znala sam da moram to da uradim.
Brak bi trebalo da traje zauvek. Mogu li da živim s Alijem do kraja života?
Možda je Ali mislio na privremeni brak. Čula sam da u islamu postoji nešto što se
zove sigeh, privremeni brak, koji može da traje od nekoliko minuta do nekoliko
godina. Takođe sam znala da u privremenom braku žena nema nikakva prava. To
u mom slučaju nije ni bilo važno, zato što sam zatvorenik, te ionako nisam imala
nikakva prava. Možda on samo želi da mu budem žena neko vreme, pa će me onda
pustiti. Ako je tako, niko ne mora ni da sazna. Moraću taj brak da krijem što duže
budem mogla.
Prolazili su sati, a ja nisam mogla da jedem, razmišljam, niti s bilo kim da
pričam. Nisam mogla ni da plačem. Samo sam danju šetala hodnicima, a noću se
onesvešćivala od iscrpljenosti.
 Na kraju sam, trećeg dana, otišla da razgovaram sa sestrom Marjam. Znala je
da me je Ali zaprosio, tako da nisam morala da brinem zbog odavanja tajne.
Saopštila sam joj da ne želim da se udam za njega. Ona mi je objasnila da su svi
brakovi u njenoj porodici ugovoreni, i da žene nikad nisu htele da se udaju za
muškarca koga su im roditelji izabrali. Njena majka je takođe mrzela čoveka za
koga je trebalo da se uda, ali je na kraju ipak bila veoma srećna s njim. Rekla sam
joj da ne znam kako bih ja mogla biti srećna u ovakvim okolnostima. Objasnila
sam joj da u mojoj porodici žene same biraju svoje muževe. Sestra Marjam mi je
rekla da više ne živim sa svojom porodicom, i da moram imati na umu da mi je Ali
podario novi život. Po njenom mišljenju, bezrazložno sam otežavala situaciju.

Rok od tri dana je prošao. Rano ujutru četvrtog dana, pozvali su me preko razglasa.
U kancelariji me je čekao Ali.
– Ne treba ti povez – rekao je. – Razgovaraćemo u mojim kolima.
Iz kancelarije smo ušli u hodnik bez prozora, osvetljen neonskim svetlom. Do
tada, osim odeljenja 246 i sobe za ispitivanje, nikad nisam videla unutrašnjost
Evina. Za mene je on bio mračni košmar ispunjen ljutitim glasovima, bičevanjem,
vriskom, pucnjavom i struganjem gumenih papuča po linoleumu i kamenim
podovima. Hodnik koji se pružao preda mnom mogao je biti bilo gde, možda
hodnik u zgradi neke državne ustanove ili u školi. Sišla sam za Alijem niz stepenice,
koje su ličile na bilo koje stepenice. Mimoišli smo se s nekolicinom čuvara
revolucije koji su se peli uz stepenice i blago se naklonili Aliju, izgovarajući selam
alejkum, a mene potpuno ignorišući. On im je uzvratio naklonom i pozdravom.
Kad smo sišli, Ali je otvorio siva metalna vrata, pa smo izašli napolje. Zaprepastila
me je činjenica da je ono što sam ugledala pred sobom izgledalo sasvim
uobičajeno. Evin me je podsetio na zgrade Univerziteta u Teheranu, u Aveniji
Engelab. Glavna razlika bila je u većem otvorenom prostoru oko Evinu. Druga
razlika bila je što je Teheranski univerzitet bio okružen prozirnom metalnom
ogradom, dok je Evin bio opasan visokim zidovima od cigle, stražarskim
tornjevima i naoružanim čuvarima. Ponegde se moglo videti po nekoliko visokih
starih javora, a na severu su se uzdizale planine Elburs.
Ali me je poveo uskom asfaltiranom ulicom prema uglu sive zgrade, gde je u
hladovini ispod drveća bio parkiran crni mercedes. Otvorio je suvozačka vrata i ja
sam ušla. Kola su mirisala kao da su potpuno nova. Sa čela mi je kapao znoj. Ali je
seo na svoje sedište i stavio ruke na volan. Primetila sam njegove duge tanke prste
i čiste uredne nokte. Imao je ruke pijaniste, a bio je islednik.
– Šta si odlučila? – upitao je, zureći u brojanicu koja je visila s retrovizora.
Jedan vrabac je poleteo s grane i nestao u plavom beskraju vedrog neba.
– Da li si mislio na privremeni brak? – upitala sam ga.
Pogledao me je iznenađeno.
– Ovo što osećam prema tebi nije prolazna fizička privlačnost. Želim te
zauvek.
– Ali, molim te...
– Odgovori s „da“, ili „ne“. I ne zaboravi posledice. Vrlo sam ozbiljan.
– ... udaću se za tebe – rekla sam, a osećaj je bio kao da me živu sahranjuju.
Nasmešio se. – Razumna si ti devojka. Znao sam da ćeš ispravno odlučiti.
Obećavam ti da se nećeš pokajati. Dobro ću se starati o tebi. Moram da obavim
neke pripreme i da razgovaram s roditeljima. To će potrajati neko vreme.
Pitala sam se šta će njegovi pomisliti kad čuju da se ženi zatvorenicom
hrišćankom. A moja porodica? Kako će oni reagovati?
– Ali, ne želim da moji zasad išta znaju o ovom braku – kazala sam. – Nikad
nisam bila previše bliska sa svojom porodicom. Znam da neće razumeti situaciju,
i ne želim da im otežavam.
Nisam više mogla da zadržavam suze.
– Marina, molim te ne plači. Ne moraš da kažeš nikome dok ne budeš
spremna, i nije važno koliko će to trajati. Razumem da ti je ovo teško. Učiniću sve
da ti olakšam.
Sve dok moji prijatelji i moja porodica ne saznaju za ovaj brak, devojka kakva
sam bila pre Evina imala je šansu da preživi. Mogla je da živi, da sanja, nada se i
voli, iako će u njoj morati da se krije nova ja; buduća žena jednog islednika. Nisam
bila sigurna koliko dugo ću moći tako da živim, ali odlučila sam da zaštitim onu
pravu sebe, onu koju moji roditelji i Andre vole i žele da im se vrati.
Ali me je odveo nazad na odeljenje 246, a ja sam pitala sestru Marjam da li
može da me pošalje u neku sobu na donjem spratu. Nisam htela ništa da
objašnjavam drugaricama. Gornji i donji sprat bili su potpuno odvojeni, i
zatvorenice nisu imale pravo da međusobno komuniciraju. Htela sam da nađem
mir tamo gde me niko ne poznaje. Pristala je i pozvala predstavnicu sobe broj 7 da
donese moje stvari u kancelariju, pa sam se preselila u sobu broj 6 na prvom spratu,
u kojoj je, kao i u mojoj dotadašnjoj sobi na drugom spratu, bilo oko pedeset
devojaka.
Ubrzo posle toga zdravlje je počelo da mi slabi. Ispovraćala bih sve što
pojedem, paralisali su me napadi migrene. Uglavnom sam ležala u ćošku, s
ćebetom preko glave, ali nisam mogla da spavam. Uskovitlane misli vraćale su mi
se na Taraneh. Kako mi je nedostajala! Otkad su je odveli, izbegavala sam da
razmišljam o njoj, ne želeći da zamišljam detalje poslednjih sati njenog života.
Zašto okrećemo leđa realnosti kad postane teško podneti je? Trebalo je da kažem
sestri Marjam da želim da umrem s Taraneh. Trebalo je da pokušam da sprečim
njeno streljanje. Znala sam da ne bih uspela, ali trebalo je bar da pokušam. Zar
nevin život nije vredan borbe, iako je ta borba osuđena na neuspeh? Bila sam
odgovorna za njenu smrt zato što sam se pomirila s činjenicom da je neizbežna.
Ali zašto nisam ništa rekla? Da li sam se uplašila smrti? Nije to bio razlog. Možda
je razlog bila nada: nadala sam se da ću se jednog dana vratiti kući. Moji roditelji i
Andre su me čekali. Kako sam mogla da izaberem smrt ako smrt nije izabrala
mene? Isprepleli su se ispravno i pogrešno, i više nisam znala kuda idem.

Stajala sam usred pomrčine. Na otvorenom polju i pod mračnim brdima koja ga
okružuju. Pored mene je stajala Taraneh, odevena u svoj srećni crveni džemper,
zagledana ispred sebe. Dodirnula sam joj ruku, a ona me je pogledala očima boje
ćilibara. Iz mraka se pojavio Ali. Prišao nam je i uperio mi pištolj u glavu. Nisam
mogla da se pomerim. Taraneh je svojom malom rukom uhvatila Alija za zglob.
„Ne“, rekla je. Ali je prislonio pištolj uz njenu glavu i pritisnuo obarač. Taranehina
krv prekrila je moju kožu. Vrisnula sam.
Probudila sam se s vriskom zarobljenim u grlu. Pluća su mi odbijala da
udahnu vazduh. Iznad mene se pojavilo neko lice, zamagljeno i nejasno. Glasni
nerazumljivi glasovi ispunili su sobu. Kad se borite za vazduh, važno vam je jedino
da dođete do njega. Pokušala sam da dohvatim nešto, bilo šta što bi me spasio od
gušenja. Pokušala sam da kažem da ne mogu da dišem. To lice... bila je to sestra
Marjam. Nešto je govorila, ali njene reći kao da su dopirale iz velike daljine. Soba
je nestajala, kao da neko polako smanjuje svetio, i na kraju ga gasi.
Otvorila sam oči i ugledala Alija kako razgovara s doktorom Šeikom, koji je
nosio smeđu vojnu uniformu. Prodisala sam. Oko mene su bile bele zavese. Ležala
sam na čistom, udobnom krevetu. Kosa mi je bila pokrivena belom maramom, a
telo debelim belim čaršavom. Iz plastične boce okačene o kuku, prozirna tečnost
kapala je u providno crevo prikačeno za moju ruku. Doktor Šeik je prvi primetio
da sam budna.
– Zdravo, Marina. Kako se osećaš? – rekao je.
Nisam mogla da se setim šta se desilo i nisam znala gde se nalazim. Doktor
mi je rekao da sam potpuno dehidrirala i da su me doneli u zatvorsku bolnicu.
Zatim je nestao iza zavese. Pogledala sam Alija, a on se nasmešio.
– Idem kući da ti donesem malo hrane koju je pripremila moja majka. Ona
leči sve. Sad se odmori. Probudiću te kad dođem. Želiš li nešto? Hoćeš li da ti
donesem nešto?
– Ne.
– Zašto nikom nisi rekla da si toliko bolesna?
– Stvarno ne znam šta se dogodilo.
– Tvoje cimerke su rekle sestri Marjam da povraćaš već nekoliko dana.
Oči su mi bile pune suza. – Oduvek imam probleme sa stomakom. Ovo nije
bilo ništa novo, samo malo gore nego obično. Nisam mnogo razmišljala o tome.
Mislila sam da će proći. Košmari i glavobolja. Pokušala sam... – U grudima je
počelo da me steže.
Ali se sagnuo prema meni i spustio ruku na krevet.
– Ne brini. U redu je. Sve je u redu. Bila si bolesna. To je sve. Sad možeš da se
odmaraš i da se oporaviš. Udahni duboko. Stvarno duboko.
Udahnula sam.
– Lekari će ti dati nešto da zaspiš. Potreban ti je odmor. Neće više biti
glavobolja ni košmara. Je l’ u redu?
Probudio me je Alijev glas. Dozivao me je, držeći činiju domaće pileće supe s
knedlama. Mirisala je na limun. Kod kuće sam uvek stavljala sok od limuna u
pileću supu. Ali mi je rekao da lekar misli da bi mi prijali promena sredine i svež
vazduh, pa mi je ponudio da se malo provozamo. Pitala sam ga da li misli na vožnju
izvan Evina, a on je potvrdio i rekao da ćemo poći kad pojedem supu.
Čim sam završila s jelom, pomogao mi je da sednem u kolica i razmakao je
bele zavese okačene oko kreveta. Bila je to velika prostorija pregrađena belim
zavesama na manje, odvojene delove. Dve zavese su bile razmaknute i ugledala
sam dva kreveta, jedan je bio prazan, a u drugom je spavala devojka otprilike mojih
godina. Nosila je plavu maramu i bila pokrivena belim čaršavom. U sobi nije bilo
prozora. Ali je progurao kolica kroz vrata, i izašli smo u uzan hodnik. Ni ovoga
puta mi nije stavio povez na oči. Otvorio je vrata, a ja sam morala da žmirkam
zaslepljena bleštavim svetlom. Spustio je kolica niz kosu rampu.
Nebo je ličilo na izokrenuto more. Penušavi talasi oblaka plovili su prema
obzorju. Prošli smo pored nekoliko žena u tamnoplavim čadorima koje su imale
povez preko očiju. Išle su u koloni prateći jednog čuvara revolucije. Svaka se držala
za čador one ispred sebe. Čuvar revolucije držao je u ruci konopac, čiji je kraj vezao
za lisice na ručnim zglobovima žene koja je hodala na čelu kolone. On je vukao
nju, a ostale su ih pratile. Nekoliko dana ranije i ja sam bila kao one. Sad me je Ali
štitio, i sve se izmenilo. Postidela sam se. Izdala sam ih. Sve sam ih izdala.
Drveće javora zaklonilo mi je pogled na desnu stranu, a levo se nalazila zgrada
od cigle iza koje je bio parkiran Alijev mercedes. Kad smo se približili kolima,
shvatila sam da ne želim da budem sama s njim. Strah mi se uvukao pod kožu.
– Hajde, daj da ti pomognem – rekao je, uhvatio me je za levu ruku i pokušao
da me podigne. Odgurnula sam ga.
– Marina, molim te, ne boj se. Neću te povrediti. Nikad te nisam povredio.
Bio je u pravu; nikad me i nije stvarno povredio.
– Veruj mi. I kad se venčamo, biću pažljiv i nežan. Nisam čudovište.
Nije mi preostalo ništa drugo nego da mu verujem. Boleli su me oslabeli
mišići, kad sam se uspravila zavrtelo mi se u glavi, ali uspela sam da uđem u kola a
da ne izgubim ravnotežu. Ali je na izlazu mahnuo čuvarima, oni su otvorili kapiju,
i jednostavno smo izašli iz Evina. Zaprepastila sam se kad sam shvatila kako mu je
lako bilo da me izvede napolje. Verovatno je bio mnogo važnija osoba nego što
sam zamišljala.
Ulica je bila prazna i beživotna, ali kako smo se udaljavali od zatvora, život se
polako vraćao na nju. Bilo je ljudi, kuća i prodavnica. Na jednoj poljani, grupa
dečaka prašnjavih lica jurila je za plastičnom loptom. Žene su nosile namirnice, a
muškarci su stajali i ćaskali. Sve one jednostavne stvari koje ljudi čine meni su
delovale čudesno.
– Vrlo si tiha. O čemu razmišljaš? – upitao me je Ali posle otprilike pola sata
vožnje.
– O životu, o tome kako ovde sve izgleda normalno.
– Obećavam ti da ćemo kroz izvesno vreme živeti normalnim životom. Ja ću
raditi i izdržavaću te. Ti ćeš održavati kuću, odlaziti u kupovinu i u posetu
prijateljima i porodici. Bićeš srećna.
Kako može tako opušteno da govori o svom poslu? On nije nastavnik, lekar
ili mehaničar.
– Moji prijatelji su mrtvi ili zatvoreni, a nisam sigurna ni da će porodica želeti
da me vidi – rekla sam.
– Steći ćeš nove prijatelje. A zašto misliš da će se tvoja porodica toliko protiviti
našem braku?
– Kao prvo, zbog tvog posla.
– Marina, veruj mi, ima nade. Oni će se uveriti koliko mi je stalo do tebe.
Morao sam da savladam mnoge prepreke da bih ti sačuvao život, a ima mnogo
ljudi koji su protiv našeg braka. Moram da savladam još mnogo prepreka, ali sve
ću srediti. Kad tvoji budu videli da sam ti obezbedio dobar život, predomisliće se.
Zajedno ćemo stati pred njih, kad budeš spremna.
Zašto je odabrao mene? Bila sam otelovljenje svega čemu se suprotstavljao:
hrišćanka, antirevolucionarka i zatvorenica. Morao je da se bori kako bi me spasao
smrti, a sad ponovo mora da se bori da bi se oženio mnome. Zašto to radi?

Izvesno vreme smo se vozili svake večeri. Dok sam bila u njegovim kolima,
pokušavala sam da se pretvaram da sam normalna osoba. Pokušavala sam da
prestanem da razmišljam i o prošlosti i o budućnosti. Da se usredsredim na
umirujuće brujanje motora, na mekoću kožnih sedišta i na ulice koje pulsiraju
bezbrižnim životom. Iako je grad ostao isti kao što sam ga ostavila, svaka slika,
miris i zvuk bili su mi strani. Dok je Ali govorio o svojoj porodici, njegov glas je
sve nadjačavao. Bio je jedino muško dete u porodici, imao je dvadesetpetogodišnju
udatu sestru. Nakon sestrinog rođenja, njegova majka je dvaput zatrudnela, ali je
oba puta imala spontani pobačaj. Prema islamskom zakonu, muškarac može da
ima više od jedne žene, ali se Alijev otac, Husein-eh Musavi, potpuno posvetio
svojoj jedinoj ženi i deci. Gospodin Musavi je bio veoma religiozan čovek, i
godinama je pomagao ajatolahu Homeiniju. Bio je ponosan što se Ali pokazao kao
hrabar vojnik u džihadu protiv šaha. Gospodin Musavi je bio pametan poslovni
čovek koji je stekao veliko bogatstvo, ali uvek je pomagao ljudima u nevolji. Alijevi
roditelji su godinama nagovarali sina da se oženi, ali on se u dvadeset osmoj godini
još nije bio vezao ni za jednu ženu.
– Ispričao sam roditeljima o tebi – rekao mi je tokom jedne noćne vožnje.
– Šta su rekli? – upitala sam ga.
– Bili su užasnuti – kazao je, smejući se.
Možda ima nade, možda ipak neću morati da se udam za njega.
– Ali ja sam im rekao da si ti ona prava – nastavio je. – Rekao sam im da te
želim više od svega. Oduvek sam bio dobar sin. Uvek sam ih slušao, ali ovog puta
ja odlučujem. Ne pristajem ni na šta drugo. Imam dvadeset osam godina, prošao
sam mnogo u životu, i odlučio sam. Želim da ti budeš moja žena, moj prijatelj i
majka moje dece.
– Mi pripadamo različitim svetovima, Ali. Tvoji roditelji me nikad neće
zavoleti. Uvek će me kritikovati zbog drugačijih shvatanja.
Rekao mi je da su njegovi roditelji brižni i plemeniti, i da ne sumnja da će me
zavoleti.
Zažmurila sam i pokušala da ne razmišljam.
Posle nekoliko minuta mi je rekao da mora sa mnom da razgovara još o
nečemu. Znao je da mi se to neće dopasti, ali je tvrdio kako je reč o pukoj
formalnosti. – Otac mi je rekao da se neće protiviti našem venčanju ako se
preobratiš u islam. Čak će nas i podržati – reče. – U tom slučaju će te moji roditelji
ponosno prihvatiti kao svoju ćerku. Podržavaće te i štititi kao svoju. Marina, želim
da bude tako. Želim da mi pripadaš i želim da te moja porodica zavoli. Od prvog
trenutka kad sam te ugledao, znao sam da moramo biti zajedno.
Izgubila sam porodicu, čoveka koga sam volela, slobodu, dom, sve svoje nade
i snove. A sad treba da izneverim i svoju veru.
Nije mu bilo važno ako u duši ostanem hrišćanka. Preklinjala sam ga da me
pusti, ali odvratio je da je to nemoguće.
– A šta ako odbijem? – pitala sam.
– Ne otežavaj sebi – rekao je. – To je za tvoje dobro. Ne želiš da oni koje voliš
pate zbog tvog ponosa. Imaš samo sedamnaest godina. Ima toliko toga na ovom
svetu što ne razumeš. Obećavam ti da ću te učiniti srećnijom nego što si ikad bila.
Kako da učinim da shvati kako s njim nikada neću biti srećna?
Parkirao je kola u jednoj mirnoj ulici. Kraj mi je bio poznat: blizu se nalazila
tetka-Zenijina kuća. Pitala sam ga da li shvata da bih morala da zaboravim svoje
roditelje, prijatelje i svoju crkvu. Da će me oni zauvek omrznuti. Rekao mi je da
me nikad nisu ni voleli ako me omrznu zato što ću se preobratiti u islamsku veru.
Izašao je iz kola i otvorio mi vrata.
– Šta to radiš? – upitala sam.
– Hajde. Kupio sam nam kuću.
Popeli smo se uz nekoliko stepenika koji su vodili do ulaznih vrata velike vile
sagrađene od cigala. Otključao je vrata i ušao. Oklevala sam.
– Šta čekaš? Zar ne želiš da pogledaš? – rekao je.
Ušla sam za njim. Bile su tu zajednička dnevna soba i trpezarija, najveća
kuhinja koju sam ikad videla, četiri spavaće sobe i tri kupatila. Zidovi su bili sveže
okrečeni u neupadljive boje, ali nije bilo nikakvog nameštaja. Ušla sam u glavnu
spavaću sobu i stala ispred kliznih vrata koja su vodila u dvorište. Travnjak je bio
gust i zelen, a geranijumi, maćuhice i neveni rasli su u bokorima. Crveni, beli,
ljubičasti i žuti cvetovi. Beli leptir leteo je s cveta na cvet, boreći se da se održi na
vetru. Visok zid od cigala delio je dvorište od ulice. Odakle toliko lepote u tako
surovom svetu?
Ali je otvorio klizna vrata.
– Hajdemo napolje. Treba zaliti cveće – rekao je.
 Kad smo izašli, zavrnuo je rukave, otvorio slavinu i uzeo crevo. Vetar je
podigao hladnu vodenu izmaglicu koja mi je dotakla lice. Ali je pažljivo zalivao
biljke, ne želeći da napravi blato. Krupne kapi vode počivale su na lišću,
zadržavajući zlatastu sunčevu svetlost u svojim bisernim telima. Kidao je uvelo
cveće, pevušeći i smeškajući se. Izgledao je normalno, kao svaki drugi čovek. Da li
je ikad ubio nekoga, ne na frontu, nego u Evinu? Da li je ikad povukao oroz i
okončao nečiji život?
– Da li ti se sviđa kuća? – upitao je.
– Prelepa je.
– Cveće sam posadio za tebe.
– Ja sam osuđena na doživotnu robiju, Ali. Kako će mi dozvoliti da živim
ovde?
– Ubedio sam sve ključne ljude u Evinu da ti dozvole da živiš ovde sa mnom,
u nekoj vrsti kućnog pritvora, i oni su se složili. Marina, ovo je naša kuća. Moja i
tvoja.
Naša kuća. Ja više ne znam ni ko sam. Ova kuća je produžetak Evina.
– Znači, biću zatvorena ovde – kazala sam.
– Moramo ovo da uradimo kako treba. Vrlo dobro znaš da se neki ljudi, kao
što je Hamed, protive našem braku, i oni nas pažljivo posmatraju. Ne bismo smeli
da pogrešimo. Tebe je islamski sud osudio na smrt i...
– Nikad mi nije suđeno – rekla sam.
U noći pogubljenja, Ali mi je rekao da sam osuđena na smrt, ali sam ja
pretpostavljala da su Hamed i možda još nekoliko njih jednostavno odlučili da me
streljaju. Za mene je suđenje značilo ono što sam čitala i gledala u filmovima: velika
prostorija sa sudijom, porotom, advokatom odbrane i tužiocem.
Ali mi je rekao da mi jeste suđeno, ali da ja nisam prisustvovala tom suđenju.
Zatim me je imam pomilovao, pa mi je kazna preinačena na doživotnu robiju.
Rekao mi je da ne bi bilo prikladno da ponovo ide kod imama, ali da može tražiti
novo suđenje. Verovao je da me, ako bi mi ponovo sudili kad pređem u islam i
udam se za njega, ne bi osudili na više od dve do tri godine zatvora.
 Pitala sam ga zašto me Hamed toliko mrzi. Objasnio mi je da Hamed, kao i
mnogi drugi poput njega, ne mare za one koji su drugačiji i imaju drugačija
shvatanja.
Uzdahnula sam. Nisam razumela to čudno islamsko društvo.
– Sve će biti u redu – nastavio je. – Nisam kupovao nameštaj zato što sam
mislio da ćeš možda želeti sama da urediš kuću. Sutra možemo da idemo u
kupovinu. Tako ćemo je verovatno opremiti na vreme. Znam da te i dalje brine
reakcija tvoje porodice, ali imaj poverenja u mene. Biće srećni kad budu videli
kakav ti život pružam.
Možda je Ali imao pravo. Moja porodica nije imućna, a ova kuća je daleko
iznad naših mogućnosti. Moj otac nikad nije verovao u boga i uvek se smejao
mojim religijskim uverenjima, ali uvek je cenio novac. Velike i skupe stvari uvek
su ga impresionirale. Možda će mu se Ali svideti. Moj otac je voleo luksuzne
automobile, a Ali vozi potpuno nov mercedes. Moja majka nikad nije posedovala
ništa skupo i otkad se udala živela je u iznajmljenom stanu. Ona će biti oduševljena
ovom kućom. Postoji li i najmanja mogućnost da nekad budem srećna s Alijem?
To je zavisilo od njega, ali i od mene. Voleo me je na svoj način. Iako su moja
shvatanja bila veoma različita od njegovih, mogla sam da vidim ljubav u njegovim
očima kad bi me pogledao.

Dok smo se vraćali u Evin, Ali je rekao: – Mislim da ne bi trebalo da se vraćaš u

246. Za sada će ti biti bolje na odeljenju 209. Moći ću češće da te posećujem i
donosim ti hranu od kuće. Šta misliš o tome?
Klimnula sam glavom.
Usput smo se zaustavili ispred nekog restorana, gde nam je Ali kupio sendviče
s jajima i koka-kolu. Volela sam da jedem jaja, a mesecima pre toga ih nisam
okusila. Jeli smo u kolima. Hleb je bio svež i namazan puterom, a između kolutova
tvrdo kuvanih jaja bile su poredane kriške paradajza. Kad sam završila, Ali nije bio
pojeo ni polovinu svog sendviča. Pitao me je da li želim još jedan, i odgovorila sam
da hoću. Kupio nam je oboma još po jedan sendvič.
Kad smo stigli u Evin, Ali je parkirao kola ispred jedne zatvorske zgrade i
potom smo ušli. Pred nama se pružao dugačak slabo osvetljen hodnik, s obe strane
prošaran mnoštvom metalnih vrata. Prišao nam je čuvar.
 – Selam alejkum, brate Ali, kako si?
– Veoma dobro, brate Reza. Hvala bogu. Kako si ti?
– Nije loše. Hvala bogu.
– Da li je spremna ćelija koju sam tražio?
– Jeste. Ovuda.
Pratili smo ga do vrata na kojima je bio broj 27. Stavio je ključ u bravu i
otvorio ih. Hodnikom je odjeknula glasna škripa. Ali je ušao u ćeliju i pogledao
okolo. Zatim je izašao i pokazao mi da uđem. Poslušala sam ga. Ćelija je bila
dugačka tri a široka dva metra, imala je klozetsku šolju i mali umivaonik od
nerđajućeg čelika. Pod je bio prekriven izlizanim smeđim tepihom. Jedini prozor,
veličine pedeset puta pedeset centimetara, imao je rešetke i bio je izvan domašaja.
Ali je stao na vrata.
– Ovde će ti biti dobro. Ujutro ću ti doneti doručak. Odspavaj malo.
Gledala sam kako se vrata zatvaraju i čula kako se ključ okreće u bravi. Taj
zvuk je odjeknuo kao da govori „izdajica“.
Iz zvučnika se začula koračnica. Još jedna pobeda. Da su sve te „pobede“ bile
istinite, Iran je dotad već trebalo da osvoji svet.
Skinula sam maramu, prišla umivaoniku i umila se. Osećala sam se bolje.
Nastavila sam da se umivam, pljusnula sam se tridesetak puta, sve dok mi lice nije
utrnulo. Bilo je nečeg umirujućeg u zvuku tekuće vode i njenoj svežini. Voda me
je na neki način povezivala sa svetom. Ali ta veza je, iako sam je osećala na koži,
bila je nalik sećanju. Uteha koju mi je pružala nije pripadala sadašnjosti. Pripadala
je prošlosti, nostalgična i tužna.
Bila sam iscrpljena. U uglu se nalazila smotana vojnička ćebad. Raširila sam
je na pod i legla. Zidovi ćelije bili su svetlosmeđi, ali boja se ponegde ogulila pa se
ispod video malter. Ostatak zida bio je prekriven otiscima prstiju, čudnim masnim
tragovima različitih oblika i veličina, i nekolikim smeđecrvenim mrljama, koje su
mi ličile na krv. Na zidu je bilo urezano dosta reči i brojeva, uglavnom nečitkih.
Pratila sam ih prstima, kao da su Brajevo pismo. Na jednom mestu je pisalo: „Širin
Hašemi, 5. januar 1982. Da li me neko čuje?“
Ja sam 5. januara bila kod kuće, a ta devojka, Širin, bila je ovde. Gde li je sada?
Možda je mrtva. Kako li je strašno mučena kad je napisala ove reći?
 „Da li me neko čuje?“ pitala je.
Ne, Širin, niko nas ne čuje. Same smo.
Bilo je i drugih imena: Mahtab, Bahram, Katajun i Piruz, kao i datuma: 2.
decembar 1981, 28. decembar 1981, 12. februar 1982, i tako dalje. Uspela sam da
pročitam rečenicu koja je glasila: „Firuzeh, volim te.“ Zarobljeni i izgubljeni životi
ostavili su tragove po zidovima oko mene. Pratila sam nevidljivu liniju, kao put na
mapi, liniju koja povezuje reči, datume i rečenice što su me okruživali kao
nadgrobni spomenici. Ovde je boravila smrt, a njena senka je svaku reč natapala
konačnošću. „Da li me neko čuje?“
Ja sam izdajnik. I zaslužujem sve ovo, i ovaj bol i ovu ćeliju. Od trenutka kad
sam ušla u Evin bila sam osuđena da izdam samu sebe. Čak mi je i smrt okrenula
leđa. Mrzeće me: moji roditelji, Andre, moji sveštenici i prijatelji. A ti, Bože? Da li
me i ti mrziš? Ne, mislim da me ti ne mrziš, iako bi mogao. Ovo je besmisleno. Ko
sam ja da odlučujem o tome šta ti misliš? Ali ti si me ovamo i doveo, zar ne? Mogao
si da me ubiješ. Al, preživela sam. Znači, to je bila više tvoja odluka nego moja. Šta
si očekivao da uradim? Molim te, preklinjem te, kaži nešto...
Bog nije rekao ni reč.

Kao što je i obećao, Ali mi je sutradan ujutru doneo doručak: hleb barbari11 i
domaći džem od višanja. Čaj u plastičnoj šolji mirisao je divno, a ne na kamfor.
Jutro sam provela razmišljajući o tome šta rade Andre i moji roditelji. Bila sam
gotovo sigurna da moja majka sedi u omiljenoj fotelji i plete ili pije čaj. Otac je na
poslu, a Andre... pa, nisam znala šta on radi. Bio je skoro kraj proleća i školska
godina se završila, što je značilo da više ne drži časove. Da li su me potisnuli negde
u mislima, kao zaboravljeno sećanje? Ili sam još živa prisutnost, kojoj praštaju i za
koju se mole?
Da li me neko čuje?

Te večeri Ali je došao po mene oko šest sati, i rekao mi da me vodi da upoznam
njegove roditelje. Njihova kuća nije bila daleko od Evina.

11
Tanka persijska pogača. (Prim. prev.)
 Kad smo stigli, parkirao je automobil u mirnoj ulici. S obe strane ulice uzdizali
su se zidovi od cigala, a iza njih su se stari javori, vrbe i jablani propinjali u nebo,
ali su spram ogromnih Elburs planina izgledali kao korov. Grlo mi je bilo skoro
potpuno suvo, a dlanovi hladni i vlažni. Iako me je Ali uveravao da su njegovi
roditelji vrlo prijatni, nisam znala šta da očekujem. Pratila sam Alija do zelenih
metalnih vrata i on je pozvonio. Otvorila nam je jedna sitna žena. Nosila je beli
čador i pretpostavila sam da je to njegova majka, hanuma Fatemeh. Zamišljala sam
da je krupnija.
– Selam, Madar jun – rekao je Ali i poljubio je u čelo. – Madar, ovo je Marina.
– Selam, dušo. Drago mi je – nasmešila se. Radoznalo me je posmatrala
smeđim očima. Imala je prijatno lice.
Prošli smo kroz vrata i ušli u dvorište. Uzana staza posuta sivim šljunkom
vodila je desno, gubeći se između prastarih stabala oraha i javora. Ukazala se velika
kuća, zidova obraslih lozicom. Po stepenicama koje su vodile na veliki trem bile su
poredane glinene saksije pune geranijuma i nevena.
Podovi u kući bili su zastrti divnim skupocenim persijskim tepisima. Alijeva
sestra, Akram, bila je unutra, zajedno s mužem Masudom. Imala je okruglo lice,
krupne smeđe oči i rumene obraze. Nisam bila sigurna treba li da je zagrlim, da se
rukujem s njom, ili ne učinim ništa od toga. Neki fanatični muslimani smatrali su
hrišćane nečistim, tako da sam odlučila da je ne dodirujem, da je ne bih uvredila.
Ali je zagrlio oca i poljubio ga u oba obraza. Bio je desetak centimetara viši od Alija,
prilično vitak i imao je urednu sedu bradu. Porodica me je dočekala ljubazno, ali
sam primetila da im je neprijatno. Nisu zamišljali hrišćanku i političku zatvorenicu
kao prikladnu ženu za Alija, i nisam im zamerala što pokušavaju da shvate šta je
on to video u toj čudnoj bledoj devojci.
Prešli smo u prostranu i lepo uređenu dnevnu sobu. U srebrnim i kristalnim
činijama na svakom stočiću za kafu bilo je voća i slatkiša. Sela sam na kauč pored
Akram. Alijeva majka nam je poslužila erl grej čaj. Primetila sam da me gotovo
netremice posmatra, i spazila sam u tračak sažaljenja u njenom pogledu. Pijuckala
sam čaj iz elegantne šolje pozlaćenog ruba, i pomalo sam se opuštala. Osećala sam
se kao da sam došla u neobaveznu posetu prijateljima. Akram me je ponudila
kolačima od pirinča, i ja sam se poslužila. Gospodin Musavi je počeo da priča s
Alijem o svom poslu. Imao je prodavnicu na teheranskom bazaru i bavio se
uvozom i izvozom robe, uključujući persijske tepihe i pistaće. Ubrzo su poslužili
večeru. Pirinač sa šafranom, pečeno pile, gulaš s teletinom i povrćem i salata. Iako
je sve predivno mirisalo, nisam bila gladna. Pomislila sam da možda i moji sad
večeraju.
– Ovo je vrlo komplikovano, Marina – rekao je gospodin Musavi kad smo
završili. – I ti imaš pravo da znaš moje mišljenje. Moraš da znaš kakva je situacija,
posebno zato što si tako mlada.
Kao religiozni musliman, gospodin Musavi je poštovao običaj da nikad ne
gleda namahram12 – čak ni bliske rođake – u oči.
– Baba, sto puta smo razgovarali o tome – zaustio je Ali protiveći se.
– Da, jesmo, ali ne sećam se da je Marina prisustvovala ijednom od tih
razgovora. Zato, molim te, imaj obzira i pusti me da razgovaram sa svojom
budućom snajom.
– Da, baba.
– Draga devojko, treba da znaš da razumem tvoje teškoće. Moram ti postaviti
nekoliko pitanja, a ti treba da mi odgovoriš iskreno. Da li se slažeš?
– Da, gospodine.
– Da li je moj sin dobro postupao prema tebi?
– Jeste, gospodine – odgovorila sam i pogledala Alija. Nasmešio mi se.
– Da li želiš da se udaš za njega?
– Ne želim da se udam za njega – kazala sam – ali on želi da se oženi mnome.
Mnogo se namučio da mi spase život. Shvatam svoju situaciju. On je obećao da će
dobro brinuti o meni.
Nadala sam se da nisam rekla ništa pogrešno.
Gospodin Musavi je rekao da sam pametna devojka i mnogo zrelija od svojih
godina. Rekao mi je da sam bila neprijatelj boga i islamske vlade, i da sam zaslužila
da umrem, međutim Ali se založio za mene zato što veruje kako mogu da naučim
nešto iz svojih grešaka i promenim se. Izrazio je nadu da shvatam da je osoba kakva
sam bila pre Evina mrtva. Rekao je da ću uskoro započeti novi život kao
muslimanka, i da će promena vere oprati moje grehe. Takođe je izjavio da je njegov

12
Arap.: izraz koji se koristi za sve žene osim supruge. (Prim. prev.)
sin odgovoran za obećanja koja mi je dao. Pokušao je da razgovara s Alijem o
njegovoj odluci da se oženi mnome, ali on nije hteo da ga sluša. Ali je uvek bio
dobar sin i nikad nije uradio ništa protiv očeve volje. Nikad dotad nije na nečemu
toliko ustrajavao, pa će gospodin Musavi pristati da odobri taj brak samo ako ja
prihvatim islamsku veru. Dodao je da shvata kako će me porodica možda odbaciti
ako promenim veru, ali je obećao da ću, budem li poštovala svoju novu veru,
ponašala se kao prava pristojna muslimanka i ako budem verna žena njegovom
sinu, biti njegova ćerka i da će me on lično štititi i obezbediti mi blagostanje.
– Da li smo se svi razumeli u ovoj stvari? – upitao je kad je završio.
– Jesmo – odgovorili smo.
Iznenadio me je trud Alijevog oca da reši ovu tešku situaciju. Iako su nam
gledišta bila potpuno suprotstavljena, shvatila sam da poštujem gospodina
Musavija. Videla sam da voli Alija i da želi svom sinu da bude srećan. Da je moj
brat poželeo da se oženi devojkom koja mom ocu nije po volji, on nikad ne bi
sazvao porodični sastanak, već bi mu rekao da ne želi više da ga vidi ako se tom
devojkom oženi.
– Dakle, Marina – rekao je gospodin Musavi – dobro došla u ovu porodicu.
Sad si moja ćerka. Zbog neuobičajene situacije, napravićemo privatnu svadbu ovde
u kući, a ti, dušo, nisi pod pritiskom da odmah obaveštavaš svoju porodicu. Mi
ćemo biti tvoja porodica i obezbedićemo ti sve što ti je potrebno. Ti si, sine moj,
uvek bio dobar prema nama, i mi ti želimo sreću u braku. Imaš naš blagoslov.
Svi su ustali, poljubili oca i zahvalili mu. Alijeva majka me je grlila i plakala.

– Šta misliš o mojoj porodici? Da li ti se sviđaju? – upitao me je Ali dok smo se

vraćali u Evin.
– Veoma su dobri prema tebi. Moja porodica je drugačija.
– Kako to misliš, drugačija?
Rekla sam mu da volim svoje roditelje i da mi veoma nedostaju, ali da su mi
uvek bili daleki; nikad ni o čemu nismo zaista razgovarali. Odgovorio je da mu je
žao što to čuje i da je njegov otac ozbiljno mislio kad je rekao da sam deo njihove
porodice.
 – Za nedelju dana ćemo u Evinu napraviti malu ceremoniju tvog
preobraćanja, a venčaćemo se u petak, otprilike dve nedelje posle toga – rekao je.
Sve se dešavalo tako brzo da nisam mogla da se snađem. Rekao mi je da nema
razloga da brinem; treba samo da razmišljam o uređenju kuće. Planirao je da me
sutradan povede u kupovinu. Nisam shvatala kako ja uopšte mogu da idem u
kupovinu.
Očekivala sam da njegova porodica bude zla i okrutna prema meni. Ali oni su
bili vrlo prijatni. Bili su sve ono što moja porodica nikad nije bila. Bilo mi je teško
da zamislim Alija kao nečijeg sina, ali sad sam saznala da on voli i da je voljen.
– Uzgred, svako ko prelazi u islam mora da ide na časove vere i izučavanja
Kurana, i mora izabrati muslimansko ime. Ti ideš na časove islama otkad si
uhapšena, tako da ti je potrebno samo ime. Želim da znaš da ja mislim da je tvoje
ime divno, obožavam ga, i odbijam da te zovem ikako drugačije, ali moraš samo
zvanično izabrati neko – rekao je.
Dobiću čak i novo ime. Osećala sam se kao da me neko kida, komad po
komad; živu me secira. Može da me zove kako god hoće.
– Možeš da izabereš ime za mene – rekla sam.
– Ne. Hoću da ga sama izabereš.
Prvo ime koje mi je palo na pamet bilo je Fatemeh, pa sam ga izgovorila
glasno.
– Ime moje majke! Biće joj veoma drago!
Okrenuću leđa Hristu. Nemam izlaza. Pomislila sam na Judu. I on je izdao
Hrista. Da li sam i ja pošla istim putem? On je tek na kraju shvatio šta je uradio,
pa je oduzeo sebi život. U očaju je izgubio veru i predao se mraku. Zar to nije bila
najveća greška? Da se možda suočio s istinom, da je zamolio Boga za oproštaj,
možda bi njegova duša bila spasena. Kad su zarobili Isusa, sveti Petar je triput
rekao da Ga ne poznaje, ali sveti Petar je verovao u Njegov oproštaj i tražio ga je.
Bog je ljubav. Isusa su mučili, i On je umro bolnom, užasnom smrću. To ne moram
Njemu da objašnjavam. On to već zna.
Morala sam da se oprostim s Andreom, samo da se oprostim i ništa više. Ne
mora da zna sve. Takođe moram da kažem i roditeljima, ali najpre ću im reći da
sam prešla u islam, pa ću sačekati njihovu reakciju. Takođe sam htela da vidim
svoju crkvu poslednji put. Možda bih onda mogla da nastavim sa svojim novim
životom.
Ali mi je narednog jutra doneo svež barbari i sir za doručak.
– Jesi li spremna za kupovinu? – upitao me je kad smo završili doručak.
– Jesam, ali moram nešto da te pitam pre nego što krenemo.
– Šta?
– Želiš li zaista da mi pomogneš da te zavolim?
– Da, želim. – Izgledao je iznenađen.
– Onda me odvedi u moju crkvu, samo jednom, da se oprostim.
– Odvešću te. Želiš li još nešto?
Rekla sam da postoji još nešto, i da znam da mu se to neće dopasti. Objasnila
sam mu da smo se nas dvoje, kako sam shvatila, dogovorili. Održaću reč i daću sve
od sebe da budem dobra supruga, ali moram da se pozdravim s Andreom. Ako to
ne učinim, nikad neću ostaviti prošlost iza sebe.
Mogla sam da vidim u njegovim očima da nije ljut.
– Pa, verovatno treba da prihvatim činjenicu da se tvoja osećanja ne mogu
promeniti preko noći. Dozvoliću ti da ga vidiš jednom, ali hoću da znaš da to radim
protiv svoje volje i samo da bih te usrećio.
– Hvala ti.
– Srediću to. Biće mu dopušteno da dođe i vidi te, verovatno ne za vreme ove
prve, nego sledeće posete.
Zahvalila sam mu i rekla da sam planirala da kažem svojim roditeljima za
preobraćanje kad mi sledeći put dođu u posetu.
– Hoćeš li im reći i za naše venčanje?
– Ne, još neću. Radiću to korak po korak.
– Kako god ti misliš da je najbolje – rekao je.

Otprilike nedelju dana nakon toga preobratila sam se u islam. Ceremonija je

obavljena posle molitve u petak, koju smo obavili napolju, u tihom šumovitom
delu Evina. Trava je bila zastrta tepisima. Čuvari i ostali zaposleni u Evinu sedeli
su u redovima, prvo muškarci, a iza njih žene, no uglavnom su bili muškarci. Svi
su gledali u drveni podijum na kojem će ajatolah Gilani imam-eh džomeh – vođa
molitve petkom, održati govor, a zatim voditi namaz. Došla sam s Alijem do
poslednjih redova, gde su sedele žene. Svi su sedeli osim jedne visoke žene koja je
stajala i gledala okolo. Bila je to sestra Marjam. Nasmešila mi se, uhvatila me za
ruku i rekla mi da sednem do nje. Ubrzo je stigao ajatolah Gilani i počeo da govori.
Pričao je okupljenima o zlu otelotvorenom u Sjedinjenim Državama i pohvalio sve
ono što čuvari revolucije i zaposleni u Sudu islamske revolucije čine da bi zaštitili
islam. A onda, posle namaza, ajatolah Gilani me je prozvao i zamolio me da dođem
na podijum. Sestra Marjam mi je stegla ruku i ja sam ustala, osećajući pomalo
vrtoglavicu. Svi su me gledali. Nesigurnim koracima prišla sam ajatolahu, a on me
je zamolio da izgovorim jednostavnu rečenicu: „Potvrđujem da ne postoji drugi
Bog osim Alaha, i da je Muhamed njegov prorok.“ Kako bi iskazali odobravanje,
okupljeni su izgovorili „Alahu Akbar“ tri puta. Više nisam bila hrišćanka.
Vrapci su veselo cvrkutali na granama okolnog drveća, planinski povetarac
njihao je lišće, kroz koje je sunčeva svetlost treperavo padala na zemlju. Nebo je
ostalo plavo kao što je i bilo. Čekala sam božji gnev. Želela sam da stigne grom i
pogodi me tu gde stojim. Ali je sedeo u prvom redu, a njegov zaljubljeni pogled
pogodio me je jače od bilo kakve munje. Srce me je zabolelo od griže savesti.
„Volite jedni druge, kao što sam i ja voleo vas“, rekao je Isus. Očekuje li Isus od
mene da volim Alija? Kako može da očekuje tako nešto?
Ali je ustao i pružio mi smotani crni čador.
– Moja majka je plakala od radosti i molila se za tebe dok je ovo šila. Vrlo smo
ponosni na tebe.
Poželela sam da i sama mogu tako da se osećam.

Kad su moji roditelji došli da me posete, rekla sam im za preobraćanje. Nisam od

njih očekivala da me pitaju zašto sam to uradila, a nisu me ni pitali. Niko se nije
usuđivao da pita šta se dešava u Evinu. Gledali su me i plakali. Pretpostavljala sam
da znaju da zatvorenik u Evinu nije ničiji sin, ni ćerka, muž ili žena, majka ili otac;
on ili ona samo su zatvorenici i ništa više.
Ali je ispunio obećanje i nekoliko dana kasnije odveo me je u crkvu. S nama
je pošao njegov prijatelj Muhamed jer, kako mi je Ali rekao, Muhamed nikad nije
bio u crkvi, pa je želeo da vidi kako izgleda iznutra. Ali je parkirao automobil ispred
crkve. Ništa se nije promenilo, ali ja sam se osećala kao potpuni stranac. Izašla sam
iz kola i prišla vratima crkve. Bila su zaključana. Otišla sam do vrata sa strane i
pozvonila.
– Ko je? – upitao je sveštenik, otac Martini, preko interfona.
Klonula sam. – Marina – odgovorila sam.
Užurbanim koracima približio se vratima i otvorio ih. Otac Martini se na
trenutak sledio od zaprepašćenja i neverice.
– Marina, tako mi je drago što te vidim. Molim te... uđi – naposletku je
izgovorio.
Pošla sam za njim preko dvorišta, do male kancelarije. Ali i Muhamed išli su
za nama.
– Mogu li da pozovem njenu majku i Andrea, jednog prijatelja, da dođu da je
vide? – upitao je otac Martini Alija.
Ali i ja smo se pogledali. Srce skoro da mi je stalo.
– Da. Možete – rekao je, i zamolio Muhameda da izađe s njim napolje.
Muhamed se brzo vratio, ali Alija nije bilo. On je verovatno čekao u kolima.
Pretpostavljala sam da ne želi da vidi Andrea. Otac Martini me je pitao kako sam,
a ja sam odgovorila da sam dobro. Gledao je čas mene čas Muhameda. Shvatila
sam koliko je uplašen mojim dolaskom. Nisam razmišljala o strahu koji moje
prisustvo može da izazove. Znala sam da sveštenici nisu u opasnosti, ali oni to nisu
mogli znati. Očekivala sam da ću se tu osećati srećno i bezbedno, ali sam uvidela
da su moja sreća i sigurnost umrli onog dana kad sam uhapšena.
Majka i Andre stigli su za nekoliko minuta. Kako sam samo želela da mogu
da im ispričam celu priču, ali znala sam da to možda nikad neću moći. Da li je
uopšte moguće pretočiti toliki bol u reči? Došla sam da se pozdravim. To je bilo
ispravno. Morala sam i sebi i njima pružiti priliku za isceljenje i oproštaj. Morala
sam da zatvorim za sobom vrata prošlosti.
Majka je pokrila kosu velikom plavom maramom, nosila je crni islamski
manteau i crne pantalone. Zagrlila me je i nije htela da me pusti. Osetila sam njena
rebra pod prstima. Smršala je i, kao i uvek, mirisala na cigarete.
– Jesi li dobro? – šapnula mi je na uvo.
 Pažljivo me je dodirivala po leđima i rukama. Pokušavala je da proveri da li
su mi svi udovi na mestu. Konačno sam uspela da se odvojim od nje, i ona me je
pogledom ispitivala od glave do pete, ali zbog mog crnog čadora nije mogla da vidi
ništa na meni; samo mi je lice bilo vidljivo.
– Mama, dobro sam. – Nasmešila sam se.
I ona se usiljeno osmehnula.
– Odakle ti čador? – upitala je.
Rekla sam joj da mi ga je poklonila drugarica.
– Vi znate da se Marina preobratila u islam, zar ne? – Muhamedov dubok glas
ispunio je prostoriju.
– Znamo – rekli su majka i otac Martini uglas. Majka je otvorila tašnu, izvadila
maramicu i obrisala suze.
– Jesi li sigurno dobro? – upitao me je Andre i pogledao prvo mene, a zatim
Muhameda.
– Dobro sam. – Želela sam toliko toga da kažem, ali nisam bila u stanju da
razmišljam.
Andre je primetio nedoumicu u mojim očima.
– O čemu je reč? – upitao je.
Reći su bile duboko u meni. Poslednjih nekoliko meseci mog života stvorile
su krug bola i zbunjenosti oko mene, i držeći me zatočenu, ne samo unutar zidina
Evina već i u meni samoj. Otvorila sam usta, ali ništa nije izlazilo.
– Kad ćeš doći kući? – upitao me je Andre.
– Nikad – prošaputala sam.
– Čekaću te – rekao je i uverljivo se nasmešio.
Njegov pogled mi je govorio da me, bez obzira na sve, voli. Nije trebalo da
kažem više nijednu reč. Znala sam da me ne bi zaboravio čak i ako bih ga
preklinjala da pokuša. On je bio moj život od pre Evina, i morala sam da ga se
držim kako bih preživela. S nemim suzama na licu, okrenula sam se i izašla.
Muhamed i ja smo ušli u kola, Ali je krenuo, ali se posle nekoliko minuta
zaustavio.
– Zašto si stao? – upitala sam.
 – Nikad te nisam video tako bledu.
– Dobro sam. Hvala ti što si me doveo. Nisi morao da im dozvoliš da dođu da
me vide. Zahvalna sam ti. Znam da ti to nije bilo lako.
– Zaboravljaš da te volim.
– Ne znam kako da ti zahvalim.
– Znaš – rekao je.
 16.

Na dan našeg venčanja, 23. jula 1982. godine, Ali je došao po mene u samicu broj
209, u kojoj sam provela oko mesec dana bez kontakta s ostalim zatvorenicama.
Noć uoči toga nisam spavala. Strah je bio moj spasilac; paralisao mi je misli i držao
me u stanju obamrlosti. Sedela sam u uglu i zurila u mali prozor sa sivim metalnim
rešetkama, koje su se usecale u tamnoplavi beskraj iza njih deleći ga na male
četvorougaonike. Oduvek sam volela rano jutro, kad svetlost polako ispunjava
noćnu tamu; kako se tamnoplava svetlost uvlači u crnilo neba, kao što kiša pada
na pustinju. Ali odavde je ta lepota delovala nestvarno.
Ali je tiho pokucao na vrata. Drhtavim rukama stavila sam čador i ustala. On
je, gledajući me pravo u oči, ušao i zatvorio vrata. Spustila sam pogled.
– Nećeš zažaliti zbog ovoga – kazao je, prilazeći mi. – Da li si spavala noćas?
– Nisam.
– Nisam ni ja. Jesi li spremna?
Klimnula sam glavom.
Do kuće njegovih roditelja vozili smo se bez reći. Čim smo stigli, Ali i njegov
otac su nekud otišli. Njegova majka me je zagrlila i poljubila, insistirajući da mi
spremi obilan doručak. Nisam bila gladna, ali nije htela ni da čuje da je odbijem.
Otišla sam s njom do kuhinje. Naterala me je da sednem i razbila nekoliko jaja u
tiganj. Za razliku od kuhinje moje majke, njena je bila prostrana i svetla. Veliki
samovar od nerđajućeg čelika tiho je šuštao, ispunjavajući neprijatnu tišinu.
– Cela porodica i svi prijatelji hteli su da dođu na svadbu – rekla je posle
nekoliko minuta. – Ja imam tri sestre i dva brata, i svi imaju decu. Većina ih se
poženila i poudavala i imaju svoju decu. Imamo i tetke, ujake, rođake i porodične
prijatelje. Bili su veoma razočarani kad su čuli da niko nije pozvan na Alijevo
venčanje. Međutim, objasnili smo im, uglavnom su razumeli i poželeli vam sve
najbolje. Kada ti i Ali budete spremni, pozvaću ih da dođu i upoznaju se s tobom.
 Govorila je polako i zastajala nekoliko puta, pažljivo birajući reči.
Ponovo je usledila neprijatna tišina. Varjača je grebala po tiganju.
– Znam da si uplašena. – Alijeva majka je uzdahnula, i dalje stojeći pored
šporeta, leđima okrenuta prema meni. – Sećam se dana kad sam se udala za
gospodina Musavija. Bila sam mlađa nego ti sad. Bio je to ugovoren brak, a ja sam
bila prestravljena. Ali mi je rekao da si veoma hrabra, a po onome što sam čula i
videla, zaključujem da jesi. Ipak, znam da si danas uplašena, i imaš svako pravo da
budeš, posebno što tvoja porodica nije uz tebe. No dozvoli mi da ti kažem da je Ali
dobar čovek. Veoma liči na svog oca.
Kad se okrenula, obe smo plakale. Prišla mi je, stavila moju glavu na svoje
grudi i milovala me po kosi. Niko me nije ovako tešio od bakine smrti. Onda smo
sele i jele kajganu. Objasnila mi je da je običaj da se ja – kao buduća mlada – dobro
okupam, a takođe je pomenula i da će bandandaz, njena bliska prijateljica, doći za
otprilike dva sata. Mesecima se nisam okupala, ako se izuzme kratko tuširanje.
Setila sam se kako sam krenula da se okupam one večeri kad sam uhapšena, ali
nisam stigla.
Pre nego što mi je pokazala kupatilo, odvela me je u jednu spavaću sobu, koja
je za tu priliku bila ispražnjena kako bi se postavila sofreh-jeh agd, što znači
„svadbena sofra“. Na podu je ležao raširen svileni beli stolnjak, a na sredini je bilo
veliko ogledalo u srebrnom ramu, sa čije je obe strane stajao po jedan kristalni
svećnjak s belom svećom. Ispred ogledala se nalazio primerak Kurana. Preostali
prostor na stolnjaku bio je ispunjen srebrnim poslužavnicima punim slatkiša i
voća. Znala sam da je običaj da mula obavi čin venčanja dok mlada i mladoženja
sede ispred sofre-jeh agda.
U kupatilu su bleštale skupe keramičke pločice. Napunila sam kadu i uronila
u vrelu vodu. Iako je bilo leto, celog jutra mi je bilo hladno. Utonula u
omamljujuću toplotu, osetila sam kako mi se napeti mišići polako opuštaju.
Zažmurila sam. Bog mi je podario jednu spasonosnu sposobnost: obično sam
mogla da isključim misli kad mi je bilo teško da ih podnesem. Neću da razmišljam
o onome što će se dogoditi te noći.
Malo kasnije, kad je voda počela da se hladi, začulo se tiho kucanje na vratima
kupatila, a Akram mi je rekla da je stigla bandandaz, hanuma Širin. – Ne treba ti
hidžab. Muškarci su još napolju i vraćaju se tek po podne – rekla je.
 Obukla sam se i izašla iz kupatila. U Akraminoj staroj spavaćoj sobi, krupna
žena prostirala je beli čaršav po podu. Čim sam ušla, odmerila me je pogledom.
– Lepa devojka – rekla je, klimajući glavom s odobravanjem. – Mada je malo
mršava. Hanuma Fatemeh, morate dobro da je hranite. Izgledaće još bolje kad se
malo popuni. – Prišla mi je, podigla mi bradu i zagledala mi se u lice. – Lepa koža.
Moramo malo da ti sredimo obrve.
– Akram i ja ćemo biti u kuhinji, ako vam nešto bude trebalo – rekla je Alijeva
majka hanumi Širin, i nasmešila mi se dok su ona i Akram izlazile iz sobe.
Sedajući na čaršav, hanuma Širin reče. – Dobro, draga, spremna sam. Skini se
i sedi ispred mene.
Nisam se pomakla.
– Šta čekaš? Hajde – nasmejala se. – Nema potrebe da se stidiš. Ovo mora da
se uradi. Želiš da izgledaš najbolje moguće za svog muža, zar ne?
Ne, ne želim, pomislila sam, ali ništa nisam rekla.
Drhteći, polako sam se skinula, sela na čaršav i skupila noge na grudi.
Hanuma Širin mi je rekla da raširim noge. Poslušala sam je. Uzela je dugačak
konac, obmotala jedan kraj nekoliko puta oko prstiju, stavila drugi kraj u zube i,
nagnuvši se preko mojih nogu, pokretala konac makazastim i veoma brzim
pokretima, skidajući mi dlake. Bilo je bolno. Kad je završila, rekla mi je da se
istuširam hladnom vodom. Posle tuširanja, uplela mi je kosu, koja mi je izrasla
skoro do pasa, i skupila je u punđu.
U podne se razlegao glas mujezina, pozivajući vernike da se pripreme za drugi
namaz tog dana. Izvele smo ritual vozu, pranje šaka, ruku i nogu, i kad smo
završile, izašla sam iz kupatila gde me je čekala Alijeva majka, držeći u rukama beli
svileni smotuljak. Pružila mi ga je: divan tepih za molitvu koji je sama napravila.
Osećala sam se obgrljena njenom dobrotom.
Alijevi roditelji imali su sobu za namaz. U njoj nije bilo ničeg osim debelih
persijskih tepiha. Tu smo, okrenuti prema Meki, svi odmotali svoje tepihe i stali
na njih spremajući se za molitvu. Moj tepih je bio protkan srebrnim i zlatnim
nitima i perlicama. Alijeva majka je sigurno provela mnogo sati praveći ga.
Posle molitve, Akram je na trpezarijski sto postavila najbolji porcelan, pa smo
seli da ručamo plavi patlidžan i juneći gulaš s pirinčem. Pojela sam nekoliko
zalogaja. Dok sam posle ručka pijuckala čaj, primetila sam da me Alijeva majka
značajno posmatra, kao da ima da mi kaže nešto važno, ali ne zna odakle da počne.
Spustila sam pogled.
– Marina, moram ti reći nešto u vezi s Alijem, ne znam da li znaš – konačno
je rekla. – Da li ti je rekao da je u vreme šahove vladavine bio zatvoren u Evinu?
Zaprepastila sam se. – Ne, ništa mi nije rekao.
– SAVAK, šahova tajna policija, uhapsila ga je oko tri godine i tri meseca pre
revolucije. Bila sam očajna – kazala je. – Mislila sam da neće ostati živ. Bio je veoma
odan imamu i mrzeo je šaha i njegovu korumpiranu vladu. Mislila sam da će tada
uhapsiti i gospodina Musavija, ali nisu. Međutim, uhapsili su Alija. Znala sam da
ga muče. Išli smo u Evin da pitamo za njega, ali nisu nam dozvoljavali da ga
vidimo. Kad nam je konačno dopušteno da ga posetimo, bio je užasno mršav i
izmučen. Moj lepi, snažni sin.
Suze su polako tekle niz lice hanume Fatemeh. – Oslobodili su ga oko tri
meseca pre revolucije. Nisu nam rekli da će ga pustiti. Tog dana, bila sam baš ovde
u kuhinji kad sam čula zvono. Bio je oblačan, jesenji dan i dvorište je bilo
prekriveno lišćem. Otrčala sam do vrata i upitala: „Ko je?“ Nije bilo odgovora.
Znala sam da je on. Ne znam zašto, ali znala sam. Otvorila sam vrata i ugledala ga.
Nasmešio se i zagrlio me. Nismo mogli da se odvojimo. Bio je tako mršav. Osećala
sam mu rebra pod prstima. I osmeh mu je bio drugačiji. Odmeren i tužan. Znala
sam da je video razne grozote. Znala sam da će mu ta tuga u očima ostati. Vratio
se pređašnjem životu, ali se promenio. Bol koji je nosio sa sobom nikada nije
nestao. Ponekad bih ga čula kako šeta po kući ceo dan. A onda se, pre nekoliko
meseci, vratio s posla, spakovao torbu i otišao na front da se bori protiv Iračana.
Tek tako. Bez ikakvog objašnjenja. Bila sam šokirana. To nije ličilo na njega.
Nemoj pogrešno da me shvatiš: nije me iznenadio njegov odlazak na front; i ranije
je išao da se bori, ali ovoga puta mi je trenutak u kome je otišao bio čudan. Znala
sam da se nešto desilo, ali nije mi rekao o čemu je reč. Za četiri meseca koliko je
bio odsutan, skoro da nisam spavala. Konačno, jednog dana su nas pozvali i rekli
nam da je ranjen u nogu i da se nalazi u bolnici. Zahvalila sam se Bogu milion puta.
Kad sam otišla da ga posetim, nasmešio mi se kao nekad, kao onaj dečak kakav je
bio, i rekao mi da mu se dogodilo nešto divno. Pomislila sam da je poludeo.
Znači, Ali je bio zatvorenik u Evinu, i tamo su ga mučili. Možda me je i zato,
onda kad su me bičevali a on me odveo u samicu, pitao da li mi je potrebno nešto
protiv bolova, pa je čak i doveo lekara da me pregleda. Možda je to uradio zato što
je patio kao ja.
Posle revolucije, Ali je želeo osvetu, pa je počeo da radi u Evinu. U prvih
nekoliko meseci posle revolucije, većina zatvorenika u Evinu bili su nekadašnji
agenti SAVAK-a, pa je bio u prilici da im se osveti. Oko za oko. Oni nisu bili samo
neprijatelji islama, bili su i njegovi lični neprijatelji. Ali sve se promenilo. Oni koji
su se borili uz njega u vreme šahove vladavine, mudžahedini i fadajani, hapšeni su.
Bila sam sigurna da mu u početku nije bilo teško da opravda njihova hapšenja.
Njegovi bivši zatvorski drugovi i njihovi sledbenici postali su neprijatelji islamske
države i, kako je to Homeini rekao, bili su neprijatelji Boga i njegovog proroka
Muhameda. Ali je bio odgajen kao pobožan musliman, spreman da prati imama
do smrti, ali je verovatno počeo da uviđa da je ono što se u Evinu radi u ime islama
pogrešno. Međutim, zbog posvećenosti svojoj veri, bilo mu je teško da prihvati tu
istinu i nije znao kako da se s tim izbori. Vera ga je zaslepljivala, ali je, možda zbog
ličnog iskustva, ponekad video situaciju iz perspektive zatvorenika. Njegovi
roditelji su bili ponosni na njega što se našao u prvim redovima u borbi protiv
neprijatelja islama. Za njih je to što im je sin islednik bilo nešto najčasnije što jedan
musliman može da čini. Sve što se dešavalo u Evinu posle revolucije oni su smatrali
opravdanim; štitili su svoj način života i svoje vrednosti. Na kraju krajeva, oni su
verovali da je to rat između dobra i zla.

Kad smo pospremili sto, Alijeva majka me je pitala umem li da kuvam.

– Umem, ali ne kao vi i Akram. Učila sam iz kuvara. Moja majka nije volela
da me vidi u kuhinji.
– Da li bi volela da nam pomogneš oko večere? Moramo odmah da počnemo.
Aga – mula – dolazi u pet sati, pa ćemo jesti posle venčanja.
Pomogla sam im u kuhinji. Akram i ja smo sekle i pržile crni luk, svež peršun,
vlasac i drugo bilje. Alijeva majka je seckala govedinu i kuvala pirinač. Prethodno
je marinirala piletinu u mešavini jogurta, žumanaca i šafrana. Skuvale smo koreš-
eh gormeh sabzi – gulaš od govedine i povrća – i tačin – mešavinu piletine, pirinča,
jogurta, žumanaca i šafrana.
 Gospodin Musavi, Ali i Akramin muž Masud vratili su se kući oko četiri sata.
Alijeva majka me je gurnula u kupatilo, rekavši da moram još jednom da se
istuširam, zato što se osećam na crni luk.
Posle tuširanja, obukla sam beli islamski manteau, stavila veliku belu
maramu, obukla bele pantalone i stavila beli čador koji mi je Alijeva majka ostavila
na krevetu. Ubrzo je neko pokucao na vrata.
– Marina, vreme je – pozvala me je Akram.
Otvorila sam vrata i izašla, ne dajući sebi vremena da razmislim. Ali je već
sedeo ispred sofreh-eh agd. Sela sam pored njega, pitajući se da li neko primećuje
kako se tresem. Mula je ušao u sobu. Otpojao je nekoliko rečenica na arapskom,
koje bih razumela da sam mogla da se usredsredim. Onda me je upitao na
persijskom: – Hanuma Fatemeh Moradi-Baht, da li si spremna da uzmeš Sajeda
Ali-eh Musavija za svog venčanog muža?
Znala sam da je običaj da mlada ne odgovori na ovo pitanje prvi put kad joj
ga postave. Mula je trebalo da čeka odgovor, a onda, kad ga ne dobije, da ponovi
pitanje još dva puta. Rekla sam „da“ posle prvog puta. Želela sam da se sve to što
pre završi.

Posle večere, Ali i ja smo se odvezli do kuće koju je kupio za nas. Uhvatio me je za
levu ruku, koja mi je ležala na krilu i čvrsto me stezao dok nismo stigli. Prvi put
me je tako dodirnuo.
Dok sam ulazila u svoju novu kuću i u svoj čudni novi život, obećala sam sebi
da se neću osvrtati, niti razmišljati o prošlosti, ali teško je bilo ispuniti to obećanje.
Ali me je poveo do spavaće sobe, gde su na krevetu bili poredani pokloni.
– Otvori ih – rekao je. – Neki su od mene, a ostali su od moje porodice.
Bilo je tu mnogo nakita, kristalnih činija i čaša, tanjira i posrebrenih
poslužavnika. Ali je sedeo na krevetu pored mene i posmatrao me dok sam
otvarala poklone.
– Sad sam tvoj muž, više ti ne treba hidžab – rekao je.
Poželela sam da se negde sakrijem. Skinuo mi je veliku maramu s glave.
Pokušala sam da je vratim.
 – Razumem da ti je neprijatno, ali stvarno ti nije potrebna. Navići ćeš se na
mene.
Raspleo mi je upletenu kosu i prošao prstima kroz nju.
– Imaš divnu kosu. Meka je kao svila.
Oko vrata mi je okačio ogrlicu, i stavio mi je narukvicu na ručni zglob.
Posmatrala sam svoj venčani prsten. Na njemu je bleštao veliki dijamant.
– Želim te otkad sam te prvi put video – rekao je Ali, grleći me, i ljubeći mi
kosu i vrat. Odgurnula sam ga.
– Marina, u redu je. Znaš koliko dugo sam ovo čekao. Konačno si moja, i sada
mogu da te dodirujem. Nema potrebe da se plašiš. Neću te povrediti. Biću nežan,
obećavam.
Otkopčao je košulju a ja sam, sleđena od užasa, zažmurila. Ubrzo sam osetila
kako otkopčava dugmad na mom mantilu. Otvorila sam oči i pokušala da se
odbranim, ali on me je težinom svog tela prikovao za dušek. Preklinjala sam ga da
prestane, ali on je rekao da ne može. Potrgao je odeću s mene. Vrisnula sam.
Njegova gola koža dotakla je moju, i pritisla me čudna nepoznata toplota njegovog
tela. Mirisao je na šampon i sapun. Skupila sam svu snagu da ga odgurnem, ali to
je bilo beskorisno; bio je previše krupan i snažan. Bes, strah i užasan osećaj
poniženosti mešali su se, preplitali i rasli u meni, kao oluja koja nije imala kuda da
ode, sve dok nisam istrošila svu energiju, dok nisam prihvatila da bekstva nema i
dok se nisam predala. Bolelo me je. Taj šokantan bol nije bio isti kao bol od
bičevanja. Dok su me mučili, uspela sam da sačuvam neki osećaj autoriteta, čudnu
vrstu moći koju fizičko mučenje nikad ne može da oduzme. A sada, bila sam
njegova. Imao me je.
Plakala sam celu noć. Utroba mi je gorela. Ali me je držao u naručju. Pre zore,
ustao je za namaz, a ja sam ostala u krevetu.
Seo je na ivicu kreveta pored mene i poljubio me u obraz i u ruku. – Moram
da te dodirnem da bih se uverio da si moja žena. Da li te je bolelo?
– Jeste.
– Biće bolje.
Zaspala sam kad je otišao iz kreveta; san je bio moje jedino utočište.
– Doručak je spreman – doviknuo je iz kuhinje oko osam sati. Sunce je sijalo kroz
klizna vrata. Ustala sam i otvorila ih. Povetarac se provukao unutra i doneo cvrkut
vrabaca. Dvorište je bilo divno. Geranijumi i neveni bili su u punom cvatu. Osećala
sam se kao da živim nečiji tuđ život. Komšinica je dozivala decu da dođu na
doručak. Bio je to savršen letnji dan, bez oblačka na nebu, a ja sam poželela da sneg
prekrije zemlju; želela sam da mi njegov hladan i iskren dodir pokrije toplu kožu.
Želela sam da izgubim čulo dodira u prstima od promrzlina i bola. Želela sam da
zelene i crvene nijanse nestanu ispod težine zime i njene beline, tako da mogu da
sanjam i kažem sebi da će s proleća sve biti drugačije.
– A tu si – čula sam ga kako govori iza mene. – Doručak je spreman, a čaj ti
se hladi. Ima i svežeg hleba.
Ponovo sam se našla u njegovom zagrljaju. – Ne možeš ni da zamisliš koliko
sam srećan – šapnuo mi je na uvo. Ispričao mi je da sam, kad me je prvi put video,
sedela na podu u hodniku ali sam, za razliku od ostalih žena koje su nosile crne
čadore, glavu bila pokrila svetlosmeđim šalom od kašmira. Iako je primetio da sam
sitna i mršava, bila sam leđima naslonjena na zid i izgledala sam viša od svih ostalih
devojaka. Podignute glave, tiho pomerajući usne kao u molitvi, izgledala sam
smireno, u svetu straha i očaja koji me je okruživao. Rekao je da je pokušao da
odvrati pogled, ali nije mogao.
Narednih nekoliko dana, ugađao mi je toliko da mi je bilo neprijatno. Oduvek
sam se brinula sama za sebe. Nisam želela da se prema meni ponaša kao prema
detetu. Nije više postojala devojka kakva sam nekad bila. Sad sam bila udata žena.
Nisam više mogla da se krijem ispod kreveta, kao nekad. Možda je Ali moj krst, i
ja ću morati da ga nosim. Ili ću bar pokušati. Kad bi me samo pustio na miru u
krevetu. Svaki put kad bi se skinuo i dodirnuo me, preklinjala sam ga da prestane.
Nekad bi me poslušao, a nekad ne, govoreći mi da moram da se naviknem, da je
to važan deo braka i da će me manje boleti ako prestanem da mu se opirem.
Konačno, otprilike nedelju dana nakon našeg venčanja, ustala sam iz kreveta
u zoru i odlučila da pokušam da živim svoj život i da prestanem da se sažaljevam.
Šta je bilo je, i ja to ne mogu da promenim. Počela sam tako što sam očistila kuću
i spremila doručak, a onda sam rekla Aliju da želim da pozove svoje roditelje i
sestru na večeru. Mislio je da sam poludela i rekao mi kako je bio ubeđen da ne
znam da kuvam. Odgovorila sam mu da znam, pa je pristao.
 – U redu, pozvaću roditelje i sestru – rekao je. – A onda ćemo da idemo po
namirnice... i, Marina?
– Da?
– Hvala ti.
– Na čemu?
– Što se trudiš.
Osećala sam se malo prijatnije nego ranije. Počela sam da pripremam večeru
odmah posle ručka. Ali nije bio tu nekoliko sati, a kad se vratio, kuća je bila
ispunjena mirisom lazanje, gulaša od govedine i pečurki, i pirinča. Upravo sam
počela da pravim pitu od jabuka. Ušao je u kuhinju i rekao da je od mirisa hrane
ogladneo. Pitao me da li me je majka naučila da kuvam, a ja sam mu odgovorila da
moja majka nije imala mnogo strpljenja da me uči, a pošto sam volela da kuvam,
učila sam iz kuvara. Ponudio je da skuva čaj, pa je sipao vodu u samovar. Kad je
stavio malo lišća od čaja u porcelanski čajnik, prišao mi je. Razbijala sam jaje u
činiju. I dalje sam se užasavala njegovog dodira. Svaki put kad bi mi se približio,
svaki put kad bih osetila njegov dah na svojoj koži, svaki put kad bi me dodirnuo,
želela sam da pobegnem. Uzeo mi je lice u ruke i poljubio me u čelo, a ja sam se
pitala hoću li se ikad navići na njegov dodir.
Alijevim roditeljima, Akram i Masudu svidelo se sve što sam spremila. Alijeva
majka je bila malo prehlađena, tako da sam posle večere skuvala čaj s limunom i
donela joj ćebe da se odmori na kauču. Akram je došla u kuhinju da mi pomogne
oko sudova.
– Večera je bila izvrsna – rekla je s usiljenim smeškom.
Osećala sam nelagodu u njenom glasu. Pokušavala je da bude ljubazna prema
meni, i ja sam to cenila.
– Hvala ti. Nisam neka kuvarica, ali trudila sam se. Ti sigurno kuvaš mnogo
bolje.
– Ne, stvarno ne.
Tišina je ispunila prostor između nas. Sklanjala sam ostatke hrane u frižider.
– Zašto si se udala za mog brata? – iznenada me je upitala.
Pogledala sam je pravo u oči, ali ona je odvratila pogled.
– Da li ti je brat rekao nešto o onome što se desilo između nas? – upitala sam.
 – Nije mi rekao mnogo.
– Zašto ga ne pitaš?
– Neće hteti da mi kaže, a i želim to da čujem od tebe.
– Udala sam se za njega zato što je želeo to od mene.
– To nije dovoljno.
– Zašto nije? Zašto si se ti udala za svog muža?
– Moj brak je bio ugovoren. Kad sam bila dete, moji roditelji su se dogovorili
s roditeljima mog muža da se udam za njega kad napunim određen broj godina.
Ti si iz drugačije porodice i drugačije kulture. Ako nisi htela da se udaš za njega,
mogla si da odbiješ.
– Zašto misliš da nisam htela da se udam za njega?
– Jednostavno znam. Žena može da oseti takve stvari.
Duboko sam udahnula. – Nemoj da zaboraviš da sam ja zatvorenik. Ali mi je
pretio da će, ako se ne udam za njega, povrediti one koji su mi dragi.
– Ali nikad ne bi uradio tako nešto!
– Vidiš, zato i nisam htela da ti kažem. Znala sam da mi nećeš verovati, zato
što voliš svog brata.
– Možeš li da staviš ruku na Sveti Kuran i kažeš da je on to uradio?
– Da, govorim ti istinu.
Klonula je u stolicu i zavrtela glavom.
– To je strašno! Da li ga mrziš zbog toga?
Nisam znala šta da kažem. Ne zato što nisam htela da kažem istinu, nego zato
što nisam znala pravi odgovor na to pitanje. Nekoliko dana pre toga, krajnje
uvereno bih rekla da ga mrzim. Ali više nisam bila sigurna. Nešto se promenilo, ne
značajno, ali delimično, a ja nisam mogla da shvatim kako su se promenila moja
osećanja prema Aliju. Ipak, imala sam sva prava da ga mrzim.
– Ne, ne znam. Mrzela sam ga, ali više ne. Mržnja je veoma jaka reč.
Pogledala me je u oči.
– Da li si i u islam prešla zato što si morala?
– Jesam.
– Znači, nisi to zaista želela?
 – Nisam, ali ne zaboravi da sam ti sve ovo rekla samo zato što si ti zahtevala
da znaš, a nisam htela da te lažem. Sad je sve svršeno. Ja sam muslimanka. Žena
sam tvog brata, obećala sam da ću mu biti verna, i biću. Ne želim više da pričam o
tome. Šta je bilo bilo je.
– Neka ti Bog podari snage – rekla je. – Znam koliko to teško mora biti.
– Dobro je znati da bar neko razume.
Iskren, blag osmeh ozario joj je lice.
– Koliko dugo si ti u braku? – upitala sam je.
– Sedam godina.
– Da li voliš svog muža?
Pogledala me je iznenađeno, kao da nikad nije razmišljala o svojim
osećanjima prema njemu.
– Ljubav je prejaka reč – kazala je s osmehom, zureći u svoj venčani prsten,
dodirujući bleštavi dijamant. – Mislim da ona postoji samo u bajkama. Moj muž
je dobar i veran mi je, i ja živim udobnim životom. Mislim da bi se moglo reći da
sam srećna, osim što...
Pogled joj je odlutao, a ja sam prepoznala nostalgični bol koji gubitak za
sobom ostavlja. Osetila sam teskobu.
– Osim, čega? – prošaptala sam.
– Ne mogu da imam decu – rekla je i uzdahnula, kao da je to najteža rečenica
koju je ikad izgovorila. – Probala sam sve. U početku su me svi pitali da li sam u
drugom stanju, ali su posle nekoliko godina prestali. Sad sam samo žena koja ne
može da ima decu. Ali kao što sam već rekla, moj muž je dobar prema meni. Znam
koliko bi mu značilo da dobije sina, ali rekao mi je da se neće oženiti drugom.
– Šta vas dve radite tu? Celu večnost ste tu – reče Alijeva majka dok je ulazila
u kuhinju. – Vaši muževi bi želeli čaj.
Čim smo seli u dnevnu sobu, zazvonio je telefon. Ali se javio. Znala sam da
zovu iz Evina. Uglavnom je slušao, zabrinutog izraza lica. Svi su ćutali. Kad je
završio razgovor, pitala sam ga šta nije u redu.
– Već izvesno vreme znamo da mudžahedini planiraju atentate na neke ljude
na važnim pozicijama u Evinu – rekao je.
 – Pokušavamo da nađemo i uhapsimo one koji su u to umešani. Nedavno smo
uhapsili i ispitali nekoliko njih. Zvao je Muhamed, rekao mi je da informacije koje
je prikupio ukazuju na to da sam ja na njihovom spisku za atentat. Moje kolege i
prijatelji misle da bi za Marinu i mene bilo bezbednije da neko vreme ostanemo u
Evinu. Nisam zabrinut za sebe, ali ne želim da ugrožavam Marinin život.
Već sam shvatila da je on bio važan u Evinu, a ovo je samo potvrdilo moja
nagađanja.
– Mislim da je pametno da ostanete u Evinu. Bolje sprečiti nego lečiti – rekao
je gospodin Musavi. Izgledao je zabrinuto.
Bez pristupa televiziji, radiju i novinama, u tom trenutku nisam znala da je
nedavno izvršen atentat na nekoliko vladinih službenika, i da su za ubistva
osumnjičeni mudžahedini.
– Marina, slažeš li se da ostanemo neko vreme u Evinu? Bilo bi mnogo
bezbednije – rekao je Ali.
– Naravno – rekla sam, znajući da zapravo i nemam izbora.
– Nadoknadiću ti to kad se situacija smiri.

Kad su gosti otišli, legli smo u krevet.

– Ali, primećuješ li šta nasilje čini ljudima? Vi ubijate njih, a onda oni ubijaju
vas. Kad će to prestati, onda kada svi budu mrtvi?
– Naivna si – kazao je. – Da li zaista misliš da će oni prestati da se bore protiv
vlade ako ih lepo zamolimo? Mi moramo da štitimo islam, božji zakon i božje
ljude, od snaga zla uperenih protiv njih.
– Bogu ne treba zaštita. Samo kažem da nasilje donosi još više nasilja. Ne
znam koje je rešenje, ali znam da ubijanje sigurno nije.
Privukao me je sebi. – Nije svako dobar kao ti – rekao je. – Ovo je okrutan
svet.
– Jeste, ali samo zato što smo mi okrutni jedni prema drugima.
Nasmejao se. – Ti ne odustaješ, zar ne?
– Kad se vraćamo u Evin? – pitala sam.
 – Sutra ujutru. Nadam se da razumeš da će, kad se vratimo u Evin, s tobom
postupati kao i pre, bez obzira na to što si mi žena. Ti si, zvanično, i dalje
zatvorenica. Hoćeš li da budeš u samici ili na odeljenju 246?
Odgovorila sam da mi je svejedno, a on mi je rekao da je samica bolja, jer bi
tako mogao da provodi više vremena sa mnom. Nisam se bunila. Svakako nisam
želela ništa da objašnjavam nikome u 246.
– Da li je bilo mnogo hapšenja u poslednje vreme? – pitala sam.
– Jeste.
– Siroti ljudi. Mora da su preplašeni.
– Marina, mnogi od njih su teroristi.
– Neki možda jesu, ali ti znaš da su većina njih deca koja nisu uradila ništa
loše. Ako budem u samici, hoćeš li pustiti ove mlađe da budu kod mene dok su
pod istražnim postupkom? U tim ćelijama ima dovoljno mesta za dvoje. Ali,
mrzim kad sam beskorisna. Mogu da im pomognem da se osećaju bolje, a samim
tim ću se i ja osećati bolje.
Osmehnuo se. – To će biti zanimljivo. U redu, dogovoreno.
– Samo nemoj da im govoriš da sam ti žena, jer će me se plašiti. Kad već nema
dobrote oko mene, možda je bilo na meni da učinim nešto dobro.
– Ali, gde je Sara Farani? – pitala sam.
– Ona je dugo bila u zatvorskoj bolnici. Ali ne u onoj u kojoj si ti bila. Postoji
još jedna, za zatvorenike s psihološkim problemima. Sada je u ćeliji 209.
– Treba da ide kući. Prošla je mnogo toga, a nije uradila ništa loše. Samo je
pričala previše. Neće preživeti u Evinu.
– Hamed je zadužen za njen slučaj, a i sama znaš kakav on može da bude. Ne
verujem da će Sara ići bilo kuda u skorije vreme.
– Da li je njen brat Sajrus stvarno pogubljen?
– Jeste. Bio je pripadnik mudžahedina i uopšte nije sarađivao – odlučno je
rekao.
– Znači, vaša politika je da ubijete svakog ko vam stane na put.
– Da je Sajrus imao priliku, upucao bi me u glavu.
– Mogli ste da ga zadržite u zatvoru, umesto da ga ubijete.
 – Ta odluka nije zavisila od mene, i neću više da raspravljam o tome.
– Mogu li da vidim Saru?
– Odvešću te do njene ćelije kad se vratimo.
Morala sam da ga pitam nešto što me je kopkalo već duže vreme. Nisam našla
pravi trenutak, sve do tada.
– Ali, da li si ti nekad nekoga ubio? Ne mislim u ratu; nego u Evinu.
Ustao je iz kreveta i otišao do kuhinje. Pošla sam za njim. Otvorio je slavinu,
napunio čašu vodom i popio nekoliko gutljaja.
– Jesi, zar ne?
– Marina, mani se toga.
– Mrzim te!
Osetila sam strašnu težinu svojih reči, ali nije mi bilo žao. Želela sam da ga
povredim. Ovo je bila osveta koju je zaslužio. Pokušala sam da se pomirim sa
svojom situacijom i da ga razumem, ali nisam mogla da se pravim da ne znam
ništa o užasnim stvarima koje je činio.
Polako je spustio čašu na sto i zagledao se u nju. Kad je podigao pogled, oči
su mu bile tamne, ispunjene čudnom mešavinom ljutnje i bola. Krenuo je prema
meni. Napravila sam nekoliko koraka unazad i udarila u stočić. Čak i da sam
potrčala, ne bih daleko stigla. Zgrabio me je za ruke, a njegovi prsti su mi se žarili
u meso.
– Povređuješ me – kazala sam.
– Ja povređujem tebe?
– Da. Povređuješ me otkad sam te prvi put videla. Povređuješ i druge ljude, i
povređuješ sebe samog.
Podigao me je i odneo do spavaće sobe. Uzaludno sam mlatarala nogama i
vrištala.

Sledećeg jutra nisam htela da ustanem iz kreveta. Ali me je zvao iz kuhinje tri puta,
dovikujući mi da je spremio doručak. Pokrila sam se preko glave i plakala. Začulo
se škripanje kreveta. Otvorila sam oči i kroz tanak, beli pamučni prekrivač, videla
ga kako sedi pored mene. Sedeo je postrance na ivici kreveta, držeći laktove na
kolenima i skupljene šake. Nisam se pomerala.
– Marina? – rekao je posle pet minuta.
Nisam mu odgovorila.
– Žao mi je što sam se naljutio na tebe. Imaš sva prava da me okrivljuješ. Ali
moraš razumeti da je to jednostavno tako. Ne volim ono što radim. Svet je nimalo
nežno i nasilno mesto, i postoje stvari koje prosto moramo da uradimo. Znam da
se ne slažeš sa mnom. Ali tako je kako je, i sigurno nisam ja taj ko je to smislio.
Možeš da me mrziš ako hoćeš, ali ja tebe volim. Nisam želeo da te povredim sinoć.
Dođi. Hajde da doručkujemo.
Nisam se ni pomerila.
– Hajde, molim te. Šta da uradim da ti nadoknadim ovo?
– Pusti me da idem kući.
– Marina, ti si moja žena. Tvoja kuća je tamo gde sam ja. Moraćeš da se
navikneš na to.
Jecala sam sve bolnije i glasnije. Skinuo mi je pokrivač s glave i pokušao da
me zagrli. Odgurnula sam ga.
– Moraš da se prilagodiš sadašnjem stanju. Da li postoji nešto razumno što
mogu da uradim da bih te oraspoložio?
Morala sam da nađem nešto dobro u ovom bolu ili je pretio da će me udaviti.
– Pomozi Sari.
– Hoću.
Ali je nosio donji deo pidžame, ali nije imao košulju. Uske izukrštane bele crte
prekrivale su mu naga leđa. Ožiljci. Bilo ih je mnogo. Tragovi bičevanja. Nisam ih
primetila ranije zato što sam uvek zatvarala oči kad se skidao.
Dodirnula sam njegova leđa.
– Imaš ožiljke...
Ustao je i obukao košulju.
Prvi put sam osetila neku bliskost između nas, neku povezanost. Nisam to
želela. Ali bilo je opipljivo, poput čaršava koji me je prekrivao, stvarno koliko i
njegovi i moji ožiljci: tužno prepoznavanje za koje nisu bile potrebne reči...
prepoznavanje u samo jednom tihom pogledu ili nežnom dodiru bez reči.
– Hajde. Idemo da jedemo – rekao je.
Doručkovali smo.

Tri sata kasnije obrela sam se u staroj samici. Ne mogu da kažem da mi je

nedostajala. Ali mi je doneo mnogo knjiga – sve o islamu – i rekao mi je da će biti
veoma zauzet. Podsetila sam ga da mi je obećao da će me odvesti da vidim Saru.
Odveo me je do njene ćelije i upozorio me da je Sara pod teškim lekovima i da nije
sasvim razumna.
– Možeš da ostaneš s njom najviše sat ili dva. Ne želim da naljutim Hameda.
Kad sam ušla u njenu ćeliju, Sara je pisala po zidu. Smršala je i koža joj je
požutela. Stavila sam joj ruke na ramena. Nije reagovala.
– Saro, nedostajala si mi.
Zidovi su bili prekriveni rečima koje su me vratile u naše nekadašnje živote:
Sarina kuća s cvetnim lejama, njena majka koja sedi na ljuljašci u dvorištu, njen
otac recituje Hafezovu poeziju, Sajrus igra fudbal s drugovima, naša škola s
visokim prozorima, povratak kući iz robne kuće Aga-jeh Rostami, dok ližemo
sladoled u kornetu. I tako dalje i tako dalje. Pisala ja čak i o mojoj pernici. Ja nisam
želela da se sećam. Vraćanje unazad činilo je da me srce boli od strašne čežnje da
se vratim kući. Kuća. Činilo se da je negde daleko, preko mnogo okeana i mnogo
svetova. Ali postoji. Negde izvan Evina. Čak i da se nalazila na Mont Everestu,
popela bih se do svoje kuće. Čak mi se i deset Mont Everesta činilo kao savladiva
prepreka.
– Saro, znam da me čuješ. Ovde su i mnoga moja sećanja. Naši domovi su još
tamo i ti moraš da preživiš Evin da bi se tamo vratila. Tvoj dom je tamo i čeka te.
Ne zaboravi da sutra uvek dolazi. Ali ti moraš da budeš tu da to vidiš. Sajrus želi
da to vidiš. Izbori ovu bitku za njega, za svoje roditelje.
Zgrabila sam je za ramena i okrenula je.
– Hamed te želi ovakvu, želi da se predaš. Nemoj mu pružiti to zadovoljstvo.
Vratićeš se kući. Kad bi samo znala šta sam ja uradila. Strašno je teško spavati u
Alijevom krevetu, ali on nije kao Hamed. U njemu ima dobrote i voli me... ipak,
tako je teško. Ne možeš ni da zamisliš.
Sara me je zagrlila i stezala me sve jače i jače. Grlile smo se i plakale.

Nakon otprilike dve nedelje koje sam uglavnom provela čitajući, osim kad je Ali
bio sa mnom, dobila sam prvu cimerku, Simu. Imala je krupne, kestenjaste oči i,
premda je izgledala kao da nema više od trinaest, imala je petnaest godina. Čuvar
koji ju je doveo u ćeliju rekao joj je da skine povez, a onda je zaključao vrata.
Skinula ga je, protrljala oči, malo žmirkala, a onda me je pogledala okruglim,
prestrašenim očima.
Pitala me je ko sam. Rekla sam joj kako se zovem i da sam i ja zatvorenica.
Malo joj je laknulo pa je sela, držeći se na bezbednoj udaljenosti. Stopala su joj bila
malo otekla. Pitala sam je da li je bole.
– Mučili su me! – zaplakala je.
Prišla sam joj i rekla joj da su i mene mučili, više nego nju. Upitala me je koliko
dugo sam u Evinu, a ja sam joj odgovorila: – Sedam meseci.
– Sedam meseci? To je strašno dugo! Da li si sve vreme u ovoj ćeliji?– upitala
je.
Objasnila sam joj da sam bila u odeljenju 246 i da nju, kad joj istekne period
istrage, mogu da pošalju tamo do suđenja. Upitala me je koliko će to potrajati, i
objasnila sam joj da može da traje od nekoliko dana do nekoliko meseci. Upitala
me je da li su meni sudili.
– Na neki način – kazala sam.
– Na koliko su te osudili? – upitala je.
– Na doživotnu robiju.
– Oh, bože!
Rekla je da ne može da zamisli da u Evinu provede duže od nedelju dana.
Pitala sam je ko ju je ispitivao, a ona mi je rekla da je njen islednik bio Ali, i da je
bio veoma zao.
– On je ponekad zao – rekla sam. – Međutim, ima i mnogo gorih od njega.
Reći joj istinu ne bi ničemu poslužilo.
 Sima je htela da sazna sve o Evinu i 246, pa sam joj ispričala sve što sam mogla.
Ali je pokucao na vrata ćelije oko osam sati uveče i pozvao me po imenu.
Zgrabila sam čador i prišla vratima.
– Šta hoće od tebe? – šapnula mi je Sima.
– Ne brini; neće me povrediti – kazala sam dok sam stavljala čador i izlazila iz
ćelije.
Ali me je pitao kako je Sima, a ja sam mu rekla da joj je malo bolje. Pitala sam
ga zašto ju je bičevao, a on mi je odgovorio da nije imao izbora. Brat joj je bio član
mudžahedina i umešan je u ubistvo jednog vladinog službenika. Ali već mesecima
pokušava da ga pronađe, i morao je da sazna zna li Sima gde joj je brat.
– Molim te, reci mi da je više nećeš bičevati.
– Neću. Ona ništa ne zna. Šaljem je u 246. Pustićemo je čim joj se brat preda.
Pitala sam ga kuda me vodi.
– Samo u drugu ćeliju. Iscrpljen sam. Stvarno si mi potrebna – rekao je.

Kad sam se posle jutarnje molitve vratila u ćeliju, Sima je čvrsto spavala.
– Kad si se sinoć vratila? – pitala me je kad se probudila. – Dugo sam te čekala,
pa sam verovatno zaspala.
– Došla sam kasno.
– Šta ste radili sve to vreme?
– Ništa naročito.
– Nećeš da pričaš o tome, zar ne?
– Neću. Ne brini za mene.
Zaplakala je. Zagrlila sam je i rekla da će sve biti u redu ako ne izgubi nadu.
Rekla sam joj da sam čula da će je Ali poslati u 246, gde će upoznati moje drugarice.
Da će joj one pomoći. Zamolila sam je da im kaže da sam dobro.
Sutradan su Simu odveli u 246, a moji dani su postali bolno dosadni i
usamljenički. Zamolila sam Alija da mi donese nekoliko knjiga poezije, što je on i
učinio. Tako sam provodila vreme čitajući i pamteći dela Hafeza, Sadija i Rumija,
i spavajući.
 Nekoliko dana kasnije Ali je s večeri došao po mene u ćeliju, da me povede na
večeru kod njegovih roditelja. Zaustavili smo se ispred zatvorske kapije, čekajući
da nas propuste. Ali je otvori prozor da se pozdravi sa čuvarima, koji su, iako
prijateljski raspoloženi prema njemu, mene uvek ignorisali, kao da nisam tu. Ali
ovoga puta, kad je pozdravio Alija, dežurni čuvar je klimnuo glavom prema meni
i rekao: – Dobro veče, gospođo Musavi.
Zbunjeno sam pogledala oko sebe, ali sam posle nekoliko trenutaka shvatila
da se obraća meni.
Ali me je dotakao po ruci. Trgnula sam se.
– Izgledaš šokirano – kazao je.
– Uvek su se ponašali kao da sam nevidljiva.
– Prihvataju te. Znaju da smo se venčali.
Čim smo ušli u kuću Alijevih roditelja, Akram i Alijeva majka su me zagrlile.
– I dalje si kost i koža – zabrinuto je rekla Alijeva majka, vrteći glavom.
Pošla sam s njom do kuhinje, da joj pomognem da spremi večeru. Akram je
prelivala jagnjetinu koja se pekla u rerni. Alijeva majka je muškarcima sipala čaj i,
izlazeći iz kuhinje, zamolila me je da napravim salatu. U cediljki pored sudopere
bilo je zelene salate, paradajza i krastavaca. Uzela sam nož i kad sam počela da
seckam povrće, setila sam se da sam prethodne noći sanjala Akram.
– Sanjala sam te sinoć – rekla sam.
– Kako si me sanjala?
Zastala sam, razmišljajući da li da joj kažem.
– Hajde, reci mi! Da li se desilo nešto loše?
– Ne. Nije. Naprotiv.
– Pa, šta onda? Ja verujem u snove. Sećaš li ga se?
Rekla sam da je san bio čudan: ona je bila u mojoj crkvi, palila je sveću i
ispričala mi da sam joj rekla da devet dana po devet puta izgovori Zdravo Marijo
ako želi da dobije dete.
Bila je iznenađena i pitala me je šta je to Zdravo Marijo, pa sam joj rekla.
– Ti zaista veruješ da je Marija majka božja? – upitala me je kad je saslušala
molitvu.
 Rekla sam joj da hrišćani veruju kako je bila božja volja da se njegov sin Isus
otelotvori u Marijinoj utrobi, i da Marija nije obična žena; bila je rođena s tim
zadatkom.
– I mi verujemo da je Marija bila velika žena, ali ne i majka božja! – rekla je
Akram.
– Ne tražim od tebe da poveruješ u bilo šta. Pitala si me za san, i ja sam ti rekla
– brecnula sam se.
Spustila je pogled, premišljajući se. – Učiniću to. Izgovoriću tu molitvu. Ne
mogu ništa da izgubim, zar ne?

Nekoliko dana kasnije, rano po podne, Ali je došao u moju ćeliju. Bilo je to
neobično, zato što je uvek dolazio uveče. Dremala sam, pa sam se uplašeno trgla.
Seo je pored mene, naslonio se na zid i zažmurio.
– Jesi li dobro? – upitala sam ga.
– Dobro sam.
Zagrlio me je.
– Šta nije u redu?
– Čuvari su pre nekoliko večeri doveli jednu devojku. Ima oko sedamnaest
godina. Uhvatili su je da sprejom na jednom zidu u Aveniji Engelab ispisuje „Smrt
Homeiniju“ i „Homeini je ubica“, i još svašta. Kad su je uhapsili, rekla je da mrzi
islam zato što joj je on ubio mlađu sestru. I ovde ponavlja isto to. Mislim da je
poludela. Hamed ju je prilično žestoko istukao, ali ona i dalje govori isto. Uskoro
će je ubiti, ako se ne bude ponašala kako treba i ne bude sarađivala. Da li bi
porazgovarala s njom? Potreban joj je psiholog, ili neko sličan, ali to ne dolazi u
obzir. – Uzdahnuo je. – Ništa mi ne govori. Znam da nije pošteno. A takođe znam
da postoji velika verovatnoća da nećeš uspeti da je ubediš. Mrzim što ti to radim.
Ali, ništa drugo mi ne pada na pamet.
– Razgovaraću s njom. Gde je?
– U zgradi za ispitivanje. Idem po nju.
Otprilike pola sata kasnije, Ali je ugurao kolica u moju ćeliju. Devojka u njima bila
je pokrivena tamnoplavim čadorom, nakrivljena na stranu, glave naslonjene na
rame.
– Mina, sad možeš da skineš povez – reče joj Ali, ali ona se nije pomerala. Ali
joj je skinuo povez i ona je malo otvorila oči. Desni obraz joj je bio plav i otečen.
Znala sam da ne vidi, ne čuje i ne razume šta joj se dešava. Njoj će sve ovo delovati
kao neki besmisleni košmar.
– Ja se zovem Marina – rekla sam i kleknula ispred nje. – Ja sam zatvorenica.
Nalaziš se u ćeliji. Pomoći ću ti da ustaneš. Ne boj se. Neću te povrediti.
Podigla sam je i ona mi se sručila u naručje. Pomogla sam joj da sedne na pod.
Ali je s kolicima izašao iz ćelije.
– Lejla je mrtva – prošaptala je Mina.
– Molim?
– Lejla je mrtva.
– Ko je Lejla?
– Lejla je mrtva.
Dok sam joj prostirala ćebe na pod, kako bi legla, ugledala sam njena stopala
i trgla se. Bila su otečenija nego što su bila moja.
– Izuću ti papuče. Biću nežna.
Koža na stopalima joj je izgledala kao naduvani balon, ali sam joj lako izula
papuče.
Sipala sam malo vode u plastičnu čašu i prinela je njenim suvim, ispucalim
usnama. Uzela je nekoliko gutljaja.
– Popij još malo.
Odmahnula je glavom, a ja sam joj pomogla da legne i skinula joj čador i šal.
Tresla se, pa sam je pokrila s dva ćebeta, i ona je zaspala.

Sela sam pored nje. Bila je mršava i visoka. Kovrdžava smeđa kosa bila joj je prljava
i slepljena od šala koji je nosila otkako su je uhapsili. Razmišljala sam o njenim
otečenim stopalima, i tad su i moja stopala počela da trnu. Bol koji sam pamtila iz
svojih prvih dana u Evinu bio je više od sećanja. Živeo je u meni.
 Otprilike četiri sata kasnije, Mina je zajecala. Uzela sam čašu vode i pomogla
joj da se pridigne.
– Slušaj me. Znam kako se osećaš. Znam da te sve boli, ali takođe znam da će
ti biti bolje ako popiješ ovo. Nemoj da odustaješ.
Popila je nekoliko gutljaja i pogledala me u oči.
– Ko si ti? – pitala je.
– Ja sam zatvorenik. Zovem se Marina.
– Mislila sam da sam mrtva, i da si ti anđeo ili tako nešto.
Nasmejala sam se. – Ja sigurno nisam anđeo – a ti si i te kako živa. Imam malo
hleba i urmi. Moraš da jedeš. Treba ti snaga da bi se oporavila.
Pojela je nekoliko urmi i malo hleba. Čim se vratila u krevet, neko je pokucao
na vrata ćelije.
– Marina, stavi čador i izađi – čuo se Alijev glas. Odveo me je do druge ćelije.
Pojeli smo malo hleba i sira koji je poneo sa sobom. Nije me pitao ništa o Mini.
– Zanima li te da li sam pričala s Minom? – pitala sam ga.
– Da budem iskren, trenutno me ništa ne zanima. Moram malo da odmorim
mozak. Samo želim da zaspim.

Kad sam se vratila u svoju ćeliju oko četiri ujutru, Mina je još spavala. Probudila
se kada je svanulo.
– Ko je Lejla? – pitala sam je.
Zanimalo ju je otkud ja znam za Lejlu. Rekla sam joj šta je govorila kad je
ulazila.
– Lejla je moja sestra.
– Kako je umrla?
– Na protestnom mitingu. Ubili su je.
Rekla mi je da su Lejlinu prijateljicu, Dariju, napali pripadnici Hezbolaha zato
što joj je kosa virila ispod šala. Minina majka je krenula u prodavnicu kad je videla
napad. Zatim su je ljudi iz Hezbolaha ubacili u kola i odvezli nekud. Darijini
roditelji su je tražili svugde, u svakoj bolnici, u svakom islamskom komitetu, ali
nigde je nije bilo. Nekoliko meseci nakon toga, Lejla je čula za protestni miting i
odlučila da ide. Nagovarala je Minu da pođe s njom. Mina je pokušala da je odvrati,
ali Lejla je rekla da će ići bez obzira na to hoće li joj se Mina pridružiti. Pitala je
Minu kako bi reagovala da se njoj dogodilo ono što se dogodilo Dariji. Mina je
najzad popustila i odlučila da krene s njom. Lejla je naterala Minu da obeća kako
neće reći njihovim roditeljima da idu na miting.
– Tako smo krenule zajedno – rekla je Mina. – Bilo je previše ljudi. Čuvari
revolucije su napali i otvorili vatru. Svi su potrčali. Uhvatila sam Lejlu za ruku i
pokušala da nas odvedem na bezbedno, ali ona je pala. Okrenula sam se, a ona je
bila mrtva.
Ispričala sam joj o mitingu kod Trga Ferdosi, o mladiću kog su ubili, o svojoj
odluci da izvršim samoubistvo kad sam se posle mitinga vratila kući. Rekla sam joj
da sam, umesto da progutam majčine pilule, odlučila da uradim nešto u vezi s
onim što sam videla. Odlučila sam da uradim ono što je ispravno.
– Šta si uradila? – pitala je Mina.
– Napisala sam na kartonskoj tabli članak o mitingu, i okačila je na zid u mojoj
školi.
– Ja sam dva ili tri puta nedeljno izlazila kasno – rekla je Mina – i pisala
sprejom po zidovima o onome što se desilo Lejli. Takođe sam pisala parole protiv
Homeinija i vlade. Svi su oni ubice.
– Mina, ja sam bila veoma blizu pogubljenja. Oni će te ubiti ako budeš
nastavila da pričaš protiv Homeinija i vlade. Izgubila sam prijatelje i znam kako se
osećaš. Ali, tvoja smrt neće ništa rešiti.
– Dakle, ti si sarađivala i preživela. – Zurila je u mene.
– Nije bilo baš tako. Pretili su da će povrediti moju porodicu i nekog koga
volim. Nikad ne bih mogla da ih ugrozim.
– Razumem. Moja porodica se svejedno raspala. Otac mi ima dijabetes i
srčane probleme, i već dugo je u bolnici. A majka ne razgovara ni sa kim još od
Lejline smrti. Odnedavno živimo u kući moje bake, i ona se stara o mojoj majci.
Čuvari mogu da mi prete koliko god hoće. Ne može da bude mnogo gore nego što
jeste. A za nešto sam i sama kriva. Trebalo je da sprečim Lejlu da ide na taj miting.
Onda bi bila dobro. Onda bismo svi bili dobro.
Rekla sam joj da je prepirka s islednicima skoro isto što i samoubistvo, ali ona
se nije složila s tim.
 – Neću da sarađujem s ljudima koji su mi ubili sestru – rekla je.
– Nikad ne znaš šta će doneti novi dan ili šta se može dogoditi za dva, pet ili
deset meseci. Treba da pokušaš. Bog ti je podario život, živi ga.
– Ne verujem u boga. Čak i ako postoji, okrutan je.
– Pa ja verujem u boga i ne smatram da je okrutan. Ponekad smo mi okrutni.
Postojala ti ili ne, Lejla bi živela i umrla na isti način. Treba da budeš zahvalna bogu
što si je poznavala, volela i delila lepe uspomene s njom. A sad možeš da je se sećaš.
Možeš da živiš i učiniš nešto dobro u sećanje na nju.
– Ja ne verujem u boga – odvratila je pogled od mene.
Mina je prespavala ostatak dana. Razumela sam njenu ogorčenost. Bes u njoj
pretvorio se u mržnju, izjedajući je. Meni je vera u boga dala nadu. Pomogla mi je
da verujem u dobrotu, bez obzira na sve zlo koje me je okruživalo.
Uveče je Ali došao do moje ćelije i pozvao me. Mina je žmurila i nije se ni
pomerala. Ali me je opet odveo u drugu ćeliju.
Pokušala sam da pričam s njim o Mini, ali on nije želeo da razgovara.
Ali me je vratio u ćeliju pre jutarnjeg namaza, i još je bio mrak. Kad su se vrata
iza mene zatvorila, nastao je mrkli mrak. Nije se video prst pred okom. Odmah
sam sela na pod da ne bih zgazila Minu. Ništa se nije čulo. Puzila sam napred,
opipavajući pod pred sobom. Mine nije bilo.
– Mina? – povikala sam.
Svetla su se upalila dok je glas mujezina ispunjavao vazduh: – Alahu akbar...
– Mina!
– Alahu akbar...
Mina je nestala. Ali je bio sa mnom u drugoj ćeliji celu noć. Dragi bože. Hamed
ju je odveo, a Ali ne zna. Pokušala sam da razmislim. Možda je još živa. Šta mogu
da učinim? Bila sam sigurna da je Ali krenuo ka zgradi za ispitivanje. Mogla sam
da pokucam na vrata svoje ćelije i zamolim čuvara da ga pozove. S druge strane, to
bi ga samo zadržalo podalje od zgrade za ispitivanje. Morala sam da čekam.
Hodala sam napred-nazad po ćeliji. Bilo je potrebno samo pet ili šest koraka
da se pređe cela dužina, a širina nije bila više od tri koraka. Nisam mogla da
izbacim iz glave slike iz one noći kad su me poveli na pogubljenje. Prisustvovala
sam poslednjim trenucima života dva mladića i dve devojke. Nisam znala ni
njihova imena. Da li su njihove porodice obaveštene da su pogubili njihove
voljene? Gde su sahranjeni? Isto to je moglo da se desi i Mini. Pokucala sam na
vrata svoje ćelije što sam jače mogla.
– Nešto nije u redu? – upitao je neko.
– Da li možete da nađete brata Alija i kažete mu da moram odmah da pričam
s njim?
Pristao je.
Nastavila sam da hodam, dok mi je srce lupalo. Nisam imala sat, tako da
nisam znala koliko dugo sam čekala. Mujezin nije najavio popodnevni namaz tako
da sigurno nije bilo podne. Zavrtelo mi se u glavi i zateturala sam se, udarajući u
zidove. Mora da mogu još nešto da učinim. Počela sam da molim sve svece za koje
sam znala da joj pomognu. Sveti Pavle, pomozi Mini. Sveti Marko, pomozi Mini.
Sveti Matija, pomozi Mini. Sveti Luka, pomozi Mini. Sveta Bernadet, pomozi Mini.
Sveta Jovana Orkanska, pomozi Mini. Kad više nisam mogla da se setim nijednog
sveca, ponovo sam pokucala.
– Rekao sam mu – kazao je glas od malopre.
– I?
– Rekao je da će doći čim stigne.
Sela sam u ugao i zajecala.
– Alahu akbar... – mujezin je najavljivao popodnevnu molitvu. – Alahu
akbar...
Vrata moje ćelije su se otvorila. Ali je ušao i zatvorio ih za sobom. Samo je
stajao i gledao me nekoliko sekundi.
– Zakasnio sam – konačno je progovorio. – Umrla je juče dok su je ispitivali.
– Kako?
– Hamed mi je rekao da je bila drska, on ju je ošamario, pala je i udarila
glavom o nešto.
– Bože! I ti mu veruješ?
– Nebitno je da li mu verujem.
Htela sam da plačem, ali nisam mogla. Htela sam da vrištim, ali nisam mogla.
Htela sam da učinim da se ovakvi užasi više ne događaju, ali nisam mogla.
 Ali je seo pored mene.
– Pokušao sam – rekao je.
– Ne dovoljno – plakala sam.
Otišao je.

Ali nije došao da me vidi narednih pet ili šest dana, tako da sam većinu vremena
prespavala, potresena Mininom smrću. Najzad, jednog jutra je u moju ćeliju doveo
devojku po imenu Bahar, koja je u rukama držala bebu. Ništa nije rekao, a kad su
nam se pogledi sreli, osetila sam da želi da razgovara sa mnom, ali on je odmah
otišao.
Baharino dete bilo je staro pet meseci, presladak dečak koji se zvao Ehsan.
Bahar je bila iz Rašta, grada u severnom Iranu, blizu obale Kaspijskog mora,
nedaleko od našeg letnjikovca. Imala je kratku, talasastu crnu kosu i, mada sam
videla tamnu senku brige u njenim očima, pričala je i kretala se smireno i
samopouzdano. Ona i njen muž bili su pristalice Fadajana. Uhapsili su ih u
njihovoj kući i doveli u Evin. Bahar nisu ni povredili ni bičevali za vreme istrage.
Te noći sam čula kako me Ali zove. Pre nego što sam otišla, Bahar me je
uhvatila za ruke i rekla da zna da ću biti dobro. Imala je najveće ruke koje sam
ikada videla kod neke žene, i bile su tople u odnosu na moju hladnu kožu.
Po običaju, Ali me je odveo u drugu samicu i pri tom je bio veoma ćutljiv.
Sedeo je u uglu i posmatrao me kako skidam svoj čador.
– Ne optužuj me tako strogo – iznenada je rekao.
– Mina je mrtva – odvratila sam. – Nevina devojka je mrtva, a tebe brine da li
te ja optužujem? Naravno da te strogo optužujem. Šta drugo da radim? Ti si ovde
glavni.
– Nisam glavni. Pokušao sam da budem, ali nisam.
– Pa ko je onda?
– Marina, činim sve što mogu. Moraš da mi veruješ. Nije lako. I hoću da
shvatiš da ne želim da pričam o tome.
Oko četiri ujutru vratila sam se u svoju ćeliju i hodajući na prstima, došla do svog
mesta.
– Jesi li dobro? – upitala je Bahar iz mraka.
– Jesam. Izvini ako sam te probudila.
– Nisi. Bila sam budna. Hoćeš li da razgovaramo?
– O čemu?
– O čemu god hoćeš. Do sada smo razgovarale o meni, sada je red na tebe, i
nemoj da se praviš da si dobro, jer znam da nisi.
Pokušala sam da savladam suze. Uhvatila me je nespremnu. Odakle da
počnem?
– Želim da ti kažem, ali ne mogu.
– Pokušaj. Ne moraš da mi kažeš sve.
– Ja sam Alijeva žena.
– Nemoguće.
– Jesam.
– Kako je to moguće? Uhapsio je sopstvenu ženu?
– Nije. Nisam ga ni poznavala dok me nisu doveli ovde. On je bio jedan od
ljudi koji su me ispitivali. Kad me je drugi islednik, Hamed, odveo na pogubljenje,
Ali ga je sprečio i zapretio mi da će, ako se ne udam za njega, povrediti moje
voljene.
– To je zlostavljanje!
– Nemoj nikom da pričaš o ovome. Moje drugarice iz 246 ne znaju.
– Jesi li ti njegova sigeh?
– Nisam, želeo je trajan brak.
– Pod ovim okolnostima, ne znam da li je trajan brak bolji ili gori. Da si sigeh,
bar bi znala da će te posle nekog vremena ostaviti na miru. Ali ovako...
– Dobro sam.
– Kako možeš da budeš dobro?
 Bilo mi je i previše. Počela sam da jecam. Dete se probudilo. Bahar ga je
podigla, ljuljala i pevala mu uspavanku koju je sama izmislila. Uspavanku o
Kaspijskom moru, gustim severnim šumama i deci koja se tu bezbrižno igraju.
Bilo mi je lako da razgovaram s Bahar. Rekla sam joj za Gitu, Taraneh i Minu,
kako sam mrzela sebe što nisam mogla da im pomognem. Ispričala mi je kako je i
ona izgubila prijatelje i krivila sebe što je ostala živa.
Pitala sam je kako je bilo izvan Evina pre nego što su je uhapsili, a ona mi je
rekla da se ništa nije naročito promenilo u proteklih godinu i nešto dana. Islamska
vlada uspešno je sprovodila oštru politiku. Neobrazovani i nedovoljno obrazovani
ljudi slepo su sledili Homeinija, zato što su želeli da idu u raj, a obrazovani ljudi su
ćutali, da bi izbegli zatvor, mučenje i smrt. Postojali su i oni koji nisu verovali u
mule i njihovu propagandu, ali ostajali su uz njih zbog boljih poslova i veće plate.

Bahar je premeštena u 246, nakon što je provela tri nedelje u mojoj ćeliji, i počela
sam da se osećam usamljeno. Jedne noći sredinom septembra zamolila sam Alija
da me vrati u 246, i on je pristao. Doneo je pirinač i pečeno pile, pa smo večerali.
– Sutra ti počinje ponovno suđenje – rekao je.
Zbog toga nisam bila ni srećna ni uzbuđena. Čak i da me oslobode, ništa se ne
bi mnogo promenilo. Bila sam udata za Alija, i morala sam zauvek da ostanem s
njim.
Rekao mi je da ću moći da prisustvujem suđenju.
– Hoću li morati nešto da kažem?
– Nećeš, ukoliko te ne pitaju. Ne brini, ja ću biti tu.
Imao je i drugih vesti. Sari je bilo bolje i vraćena je u 246. Osuđena je na osam
godina.
– Osam godina? Obećao si mi da ćeš joj pomoći!
– Marina, pomogao sam joj. Bilo bi mnogo gore da se nisam umešao. Neće
odležati punu kaznu. Pokušaću da je stavim na spisak za uslovnu.
– Izvini, Ali. U pravu si. Stvarno ne znam šta bih bez tebe.
– Mislim da je to najlepša stvar koju si mi ikad rekla. – Nasmejao se, a ja sam
shvatila da je u pravu.
Sledećeg jutra Ali me je sačekao ispred ćelije. Sudnica se nalazila u drugoj zgradi,
desetak minuta hoda od zatvorske zgrade. Čuvari i ostali zaposleni trčali su iz jedne
zgrade u drugu, ponekad vodeći nekoliko zatvorenika sa sobom. Skoro svi koje
smo videli pozdravili su Alija blagim naklonom i s desnom rukom prislonjenom
na grudi. Zatim su klimnuli glavom u mom pravcu, gledajući dole. Muslimanke
ne bi trebalo da gledaju muškarce direktno u oči, osim ako nisu pitanju njihovi
muževi, očevi, braća ili bliži rođaci, i to pravilo sam rado poštovala. Ali se takođe
naklonio prijateljima i kolegama, i pozdravio ih ljubaznim rečima. Ušli smo u
sudnicu, dvospratnu zgradu oronulog pročelja, s tamnim hodnicima i rešetkama
na prozorima. Ali je pokucao na zatvorena vrata, a duboki glas rekao je. – Uđite. –
Poslušali smo. Trojica mula sedeli su za svojim stolovima, i čim smo ušli ustali su
da se rukuju s Alijem. Kada su se pozdravljali sa mnom, pogledala sam dole i samo
rekla: selam alejkum. Rekli su nam da sednemo.
– U ime Boga, milostivog i ljubaznog – rekao je mula koji je sedeo u sredini –
ovaj sud Islamske pravde zvanično zaseda. Gospođica Marina Moradi-Baht
osuđena je na smrt u januaru 1982. godine, ali joj je zahvaljujući imamovom
pomilovanju kazna preinačena u doživotnu robiju. Njen položaj se od tada znatno
izmenio. Prihvatila je islam i udala se za gospodina Ali-Eh Musavija, koji je uvek
na najbolji mogući način štitio islam, i u više navrata se žrtvovao služeći imamu. S
obzirom na promene, ovaj sud je ponovo otvorio njen slučaj i smanjio joj kaznu
na tri godine zatvora, s tim da je već odslužila osam meseci.
Mule su ustale, opet su se rukovali s Alijem, i pozvali nas da ostanemo na čaju.
Ponovljeno suđenje bilo je završeno.

Nekoliko dana kasnije vratila sam se u sobu broj 6, na prvom spratu odeljenja 246.
Čim sam ušla u sobu, Šeida i Sara stale su ispred mene. Zagrlile smo se kao davno
izgubljene sestre, i pre nego što sam se snašla, Sima i Bahar su nas zagrlile tako
snažno da smo morale da ih molimo da nas puste. Nisam mogla da poverujem
kako je Šeidin sin, Kaveh, porastao. Bilo mu je oko šest meseci.
– Otkud ti ovde? – upitala sam Šeidu čim smo sele u ugao da popričamo.
– Premestili su me pre nekoliko nedelja. Gde si ti bila?
 – U samicama u 209.
– Zašto?
– Imala sam jake migrene i nisam mogla da podnesem buku ovde, pa su me
premestili u 209.
– Razumem. – Znala sam da mi ne veruje, ali nije želela da postavlja suvišna
pitanja. Rekla mi je da joj je kazna preinačena u doživotnu, ali da joj je muž i dalje
osuđen na smrt.
– Razmišljam se da pošaljem Kaveha kod mojih roditelja. Dozvoliće mi da ga
držim ovde dok ne napuni tri godine, ali mislim da bi to bilo sebično. Nikad nije
video drvo, cvet, ljuljašku, ni drugu decu – rekla je. To je bilo tačno. Ovaj svet
okruživali su visoki zidovi, bodljikava žica i naoružani čuvari. On to nije zaslužio.
Ali Šeidi se srce slamalo svaki put kad bi pomislila na to da ga pošalje kod svojih
roditelja. Nije bila sigurna može li da ga pusti.

Sara i ja smo počele da radimo u maloj krojačkoj fabrici koja je otvorena u zatvoru.
Šile smo muške košulje, i to nam se sviđalo, jer smo po ceo dan imale posla. Čuvari
su nam rekli da će nam rad biti plaćen kad budemo izašle iz zatvora, ali plata je
bila toliko niska, da nije bila vredna razmišljanja. Činilo se da je Sari bolje. I dalje
je, kad god bi se ukazala prilika, pisala po svom telu i svakoj površini po kojoj se
moglo pisati, ali se na poslu usredsređivala na ono što treba da uradi.
Ja sam se, u međuvremenu, nadala i molila se da će me se Ali zasititi. Pozivao
me je preko razglasa otprilike tri puta nedeljno, i nakon što bih provela noć s njim
u 209, vratila bih se u 246 tačno na vreme za jutarnji namaz. Većina devojaka me
nije ni pitala gde sam bila u toku noći, ali čak i kad poneka jeste, govorila sam da
sam se prijavila da radim u zatvorskoj bolnici. Pozivali su još tri-četiri devojke
noću. Obično su se vraćale pre svitanja, kao i ja. Izbegavale smo da pričamo jedna
s drugom. Mogla sam samo da nagađam da su verovatno u sličnoj situaciji kao i
ja.
Dani, nedelje i meseci prolazili su nam u rutini Evina. Sa svakim trenutkom
koji protekne, naši životi pre zatvora isklizavali su nam sve dalje, ali mada je nada
da ćemo se vratiti kući bila poput sna, krišom smo je gajile u srcima i nismo joj
dozvoljavali da se ugasi.
 17.

– Imam dobre vesti – rekao mi je Ali jedne noći u februaru. Imao je veseo, dečački
osmeh. – Akram me je zvala jutros. Doktor joj je rekao da je trudna.
Bila sam veoma srećna zbog nje.
– Takođe mi je rekla za tvoj san, i za molitvu. Ona misli da svu svoju sreću
duguje tebi, i naterala me je da joj obećam da ću te odmah odvesti kod nje.
Ništa nisam rekla. Ali me je pogledao, osmehujući se.
– Šta si još radila iza mojih leđa? – pitao je.
– Nisam ti ništa radila iza leđa.
– Zašto mi nisi rekla za ovo?
– To je bilo u poverenju između dve žene.
– Nije valjda da me se i dalje plašiš?
– Da li bi trebalo?
– Ne, nikad. Istina je da različito razmišljamo, ali na neki način više verujem
tebi nego sebi. Ako ova beba preživi, Akram će ti zauvek biti dužna.
– Bog je odgovorio na Akramine molitve. Nema to nikakve veze sa mnom.

Akram je bila van sebe. Nikad nisam videla nekog toliko srećnog.
– Kad je Ali zvao i rekao da ćeš doći, rekla sam Masudu da ode do pekare i da
ti kupi princes krofne. Setila sam se koliko ih voliš – rekla je Akram dok smo
spremale večeru. Izvadila je iz frižidera dve velike bele kutije.
– Pobogu, Akram, imaš dovoljno princes krofni da nahraniš vojsku!
– Masud je srećan, i kupio bi celu pekaru da sam mu tražila.
– Rekla si mu za molitvu? – pitala sam, šokirana.
 – Rekla sam svima!
– I nije se naljutio na mene?
– Naljutio? Zašto bi?
– Pa, znaš, hrišćanska molitva?
– Njega nije briga! Molitva je uspela, zar ne? Imaćemo bebu. To je sve što je
bitno. On kaže da se Marija u Kuranu pominje kao velika žena, tako da nema ništa
loše u tome obratiti joj se za pomoć.
Akramina sreća bila je poput šamara za mene. Međutim, nisam želela da
budem uznemirena zbog njenog veselja.
– Šta nije u redu, Marina? Da li je Ali ljut na tebe? Jer ako jeste, ja ću...
– Ali nije ljut.
Stavljala sam princes krofne na tanjir. Akram nije imala pravo da bude srećna,
dok mlade majke poput Šeide pate u Evinu.
To nije bilo pravedno.
– Ali, Marina, izgledaš tako tužno. Šta nije u redu?
– Izvini. Veoma sam srećna zbog tebe, ali ne mogu da prestanem da
razmišljam o svojoj prijateljici Šeidi. Bila je trudna kad su nju i njenog muža
uhapsili i osudili na smrt. U zatvoru je rodila sina, Kaveha. Kaveh će uskoro
napuniti godinu dana. Presladak je. Šeidi su preinačili kaznu na doživotnu, ali muž
joj je i dalje osuđen na smrt. Ona hoće da pošalje Kaveha svojim roditeljima, ali ne
može da se odvoji od njega. On je njen život. Jadan dečak odrasta u Evinu. Nikad
nije video spoljni svet.
– To je strašno. Zašto je ona u zatvoru?
– Ne znam tačno. Nikad nismo pričale o tome, ali mislim da je pripadala
mudžahedinima.
– Mudžahedini su teroristi, Marina. Oni su zli.
– Šeida nije zla. Ona je veoma tužna žena, majka. Ako i mislimo da je neko
zao, nemamo pravo da mu radimo šta hoćemo, da i sami činimo zlo. Pogrešno je
pogrešno, ma kako gledala na to. Sigurna sam da Šeida ne zaslužuje doživotnu
robiju.
– Pričaću s Alijem. Možda on može nekako da joj pomogne.
 – Pa, neće smetati da ga pitaš, ali mislim da ništa neće moći da učini. On nije
njen islednik. Pokušao je da pomogne nekim ljudima, ali ni on nije svemoguć.
Samovar je proključao.
– Hajde, Marina, idemo na čaj i princes krofne.
Zagrlila sam je i rekla joj da mi je veoma draga. Dodala sam joj da ima previše
tuge i bola u Evinu, i da sam zaboravila kako da budem srećna.

Četiri meseca kasnije, na godišnjicu našeg venčanja, Alijevi roditelji su nas pozvali
na večeru. Poslednjih jedanaest meseci posećivali smo ih jednom ili dvaput
nedeljno, i uvek su bili ljubazni prema meni. Akramina trudnoća je dobro
napredovala. Trebalo je da se porodi za tri meseca.
– Hoćeš li da pokloniš nešto ženi za godišnjicu? – gospodin Musavi je pitao
Alija odmah posle večere.
Ali je rekao da je odlučio da me odvede na kaspijsku obalu na nekoliko dana.
– Zar to ne bi bilo opasno? – pitala sam.
– Samo moji roditelji znaju kuda idemo. Bićemo u letnjikovcu mog ujaka,
usred nedođije, a čak ni on ne zna da ćemo biti tamo. On je na poslovnom putu i
misli da će moji roditelji biti u letnjikovcu. Dakle, šta kažeš na to? Hoćeš li da
idemo?
Klimnula sam glavom. Rekao je da možemo odmah da pođemo. Njegova
majka mi je spakovala kofer.
Uzeli smo kola od gospodina Musavija, beli pežo, i pre deset smo već bili na
putu.
– Kako ti je ovo palo na pamet? – pitala sam Alija.
– Jednom si pomenula kako voliš Kaspijsko more, pa sam želeo da provedem
tamo posebne trenutke s tobom. Moramo oboje da pobegnemo od Evina. Pre
revolucije, letnjikovac je pripadao jednom ministru iz šahovog kabineta. On je
napustio zemlju sa svojom porodicom, otprilike u isto vreme kad i šah. Sud
islamske revolucije konfiskovao mu je kuću, bolje reći palatu, u Teheranu, kao i
letnjikovac u Ramsaru, i stavili ih na prodaju. Moj ujak je veoma povoljno kupio
letnjikovac.
 – Mora da je prelepo.
– Jeste. Videćeš. Reci mi zašto toliko voliš kaspijsku obalu.
Rekla sam mu da sam tamo provela mnogo lepih letovanja. U Teheranu je sve
bilo dosadno i bezbojno, ali na moru je sve bilo puno života.
Hladan vazduh prodirao je kroz otvoren prozor i šibao me po licu. Na početku
putovanja, osećala sam samo prašinu i isparenja, ali kako smo napredovali
krivudavim putem koji se uspinjao na Elburs planine, noć je sve više mirisala na
bistre potoke, topole i javore. Za mene je ovo bio miris izgubljenog sveta, slobode,
sreće i svega dobrog što više ne postoji.
– Dok si ti bio na frontu, a ja u 246, saznala sam da je moja drugarica Taraneh
Bezadi osuđena na smrt – rekla sam.
– Taraneh Bezadi? Nije mi poznato to ime.
– Nisi bio zadužen za njen slučaj. Rekla mi je da ju je saslušavao Husein iz
četvrte divizije. Mislila sam da ćeš moći da joj pomogneš. Pitala sam sestru Marjam
mogu li da razgovaram s tobom, a ona mi je rekla da si na frontu.
– Marina, ne smem da se mešam u poslove drugih divizija. Iako sam ja bio
jedan od tvojih islednika, nije mi uopšte bilo lako da ti smanjim kaznu.
– Ona je mrtva. Pogubljena je.
– Žao mi je.
– Jeste li?
– Da. Žao mi je što je moralo da dođe do ovoga. Ali islam ima svoje zakone,
ona ih je prekršila i kažnjena je.
– Jesu li njeni zločini bilo toliko strašni da opravdavaju pogubljenje?
– Ne odlučujem ja o tome. Nisam je čak ni poznavao. Ne znam ni šta je
uradila.
– Bog daje život i jedino on može da ga oduzme.
– Marina, s razlogom si uznemirena. Ona ti je bila drugarica i htela si da joj
pomogneš. Ali čak i da sam bio tu, verovatno ne bih mogao da je spasim. Islednici,
pa čak i sudovi, greše. Nisam uvek uspevao da pomognem ljudima za koje sam
verovao da su prestrogo osuđeni. Pokušao sam da pomognem Mini, zar ne? Ali
nije uspelo.
 – Taraneh nije zaslužila da umre.
Sve što sam videla bile su Taranehine krupne smeđe oči i tužan izraz lica. Ali
je gledao put ispred sebe.
– Čula sam nešto strašno, i moram da te pitam je li to istina – kazala sam.
– Šta?
– Da li veruješ da device idu u raj kad umru?
– Marina, ne znam šta hoćeš da kažeš time.
– Molim te, odgovori mi.
– Ne, ne verujem. Bog odlučuje o tome ko ide u raj a ko u pakao, a ne ja.
Devojke ne siluju pre pogubljenja. Ne bi trebalo da veruješ u sve što čuješ.
Bilo je previše mračno, i nisam mogla jasno da mu vidim lice, ali počeo je da
diše ubrzano.
– Ti si bila na rubu pogubljenja. Jesi li bila silovana? – pitao je.
– Nisam – rekla sam, i poželela da dodam: „Tada nisam, ali posle šest meseci
jesam.“ Ali oćutala sam.
– Marina, shvatam koliko si uznemirena zbog svoje drugarice, ali veruj mi da
je nisu silovali.
Nisam nalazila utehu u njegovim rečima.

U letnjikovac smo stigli oko dva ujutru. Ali je izašao iz kola, otvorio veliku kapiju
od kovanog gvožđa, i nastavili smo vožnju asfaltiranim prilazom između drvoreda.
Šumoviti posed bio je mnogo veći od imanja koje su moji roditelji imali na
Kaspijskom moru, ali bilo je veoma slično. Kroz otvorene prozore dopirao je zvuk
cvrčaka. Vetar je lepršao između lišća i grana stvarajući srebrne senke na
vetrobranskom staklu. Tek kad smo se parkirali, konačno sam čula zvuk mora.
Talasi su udarali u obalu, ispunjavajući noć dobro poznatim ritmom.
Bela dvospratna kuća bila je dvaput veća od letnjikovca mojih roditelja, a s
obe strane ulaza nalazila su se dva kamena lava veličine krupnih pasa. Ali je
otključao ulazna vrata i ušli smo u kuću. Dnevna soba imala je stočiće za kafu sa
staklenim pločama i stolice u francuskom stilu, a podove prekrivene svilenim
persijskim tepisima. Široko stepenište, koje me je podsetilo na ono iz filma
Prohujalo s vihorom, vodilo je na sprat, gde je bilo šest spavaćih soba. Ali je za nas
izabrao najveću, s pogledom na more. Na sredini sobe bio je veliki krevet. Tu je
bio i starinski sto s fiokama raznih veličina, orman i dva noćna stočića. Bilo je
izuzetno čisto, bez trunke prašine, pa sam pretpostavila da su Alijev ujak i njegova
porodica nedavno bili tu. Razmakla sam belu, čipkanu zavesu, otvorila jedan
prozor, i morski vazduh mi je zalepršao kroz kosu. Zapitala sam se šta se desilo
prvobitnim vlasnicima ovog poseda. Mora da su voleli ovo mesto i, gde god da su,
sigurno im nedostaje.
– Tvoje ime je na spisku za uslovnu – rekao je Ali, stojeći iza mene.
– Šta to znači?
– To znači da ćeš za otprilike tri meseca biti zvanično slobodna.
„Zvanično slobodna.“ Kakav čudan izraz. Hoću li ikad biti zaista slobodna?
Nisam razumela šta njemu znači reč „sloboda“. On je meni zauvek oduzeo
slobodu. Ništa nisam rekla.
– Zar nisi srećna što to čuješ?
– Ne znam, Ali. Ne znam više šta da mislim. Čak i kad zvanično budem
slobodna, opet neću moći nikud da idem.
– Moći ćeš. Ići ćemo kući. Sve je bolje i bolje. Kad te oslobode, već će biti
bezbedno da odemo kući.
Uhvatio me je za ramena, okrenuo me ka sebi i dodirnuo mi obraze.
– Zašto plačeš?
– Ne znam. Uspomene, valjda. Ne mogu to da sprečim.
Oči su mu obično bile tamne, ali ponekad su se pretapale u čudnu, duboku
žudnju, koja me je plašila. Spustila sam pogled. Kada sam digla glavu, on je gledao
kroz prozor okrenut leđima.
– Marina, da li me i dalje mrziš? – pitao je, okrećući se ka meni.
– Ne, ne više. Mrzela sam te na početku, ali sad ne.
– Da li ćeš me ikad voleti?
– Ne znam, ali znam da dokle god radiš u Evinu i deo tvog posla bude da
povređuješ ljude, neću biti u stanju da te volim. I ne zaboravi da si me prisilio na
brak. Ja sam tvoj zatočenik.
 – Ne želim da me gledaš kao nekog ko te je zarobio.
– Ali to je istina.
– Ne, to je tvoj pogled na istinu.
– Kako to misliš?
– Zar ne shvataš? Zamalo da te ubiju, a ja sam te spasao. Nisi valjda mislila da
ćeš moći tek tako da se odšetaš? Da li si mislila da bi se Hamed i ostali zadovoljili
time? Naivna si. Ja sam te želeo, ali nisam toliko sebičan. Da je postojao način,
pustio bih te, a onda bih se verovatno upucao u glavu. Na neki način, oboje smo
zatočenici. – Zagrlio me je. – Pre revolucije, tri godine sam bio politički zatvorenik.
Znam šta znači kad neko hoće da ide kući. Ali moram nešto da ti kažem: tvoja
„kuća“ nije ista kao onda kad si je napustila, a čak i da jeste, ti nisi ista. Tvoja
porodica te nikad neće razumeti; bićeš usamljena do kraja života. Verovatno ti
uzalud govorim sve ovo, jer si još previše mlada i previše dobra. Ti nemaš kuda da
odeš. Jedino mesto koje tebi preostalo na ovom svetu jeste pored mene, a jedino
mesto za mene jeste pored tebe.
Otišli smo u krevet, ali nisam mogla da zaspim, gledala sam senke meseca na
podu. Ali je spavao okrenut leđima. Levo rame mu se podizalo i spuštalo sa svakim
udahom. Rekla sam Taraneh da me nisu silovali pre nego što su me odveli na
pogubljenje, i to je bila istina. Ali Hamed i čuvari su znali da sam hrišćanka, i po
njihovom shvatanju bih ionako otišla u pakao, bez obzira na to jesam li devica. I
Taraneh je to znala, ali me je ipak pitala jer je, iako se pomirila sa smrtnom
kaznom, žudela za čak i najmanjim tračkom nade da će umreti dostojanstveno. Ali
mi je rekao da devojke nisu silovane pre nego što izađu pred streljački vod. No on
takođe nije mislio da je mene silovao. S njegove tačke gledišta, primorao me je na
brak za moje dobro. Možda je bez razmišljanja silovao sigeh devojke. Htela sam da
verujem da nikad nije uradio tako nešto, da sam ja bila prva koju je primorao na
bilo kakvu vrstu braka, ali nije postojao način da saznam istinu.
Iskrala sam se iz kreveta i prošetala do mora. Mali talasi su šaputali udarajući
o kamenite obale, zvezde su plutale između sivih oblaka, a njihova biserna svetlost
odbijala se od površine vode. Kaspijsko more me je pozivalo, kao starog prijatelja.
Mislila sam da sam spremna, da mogu da podnesem težinu gubitka koji me je
pritiskao. Ali ništa nije bilo kako treba. Sada me je more pozivalo, i želela sam da
odem. Osećala sam očajničku potrebu, snažnu želju da nestanem. Zakoračila sam
u talase. Bili su topli, kao što sam ih se sećala. Ovde sam mogla da postanem
uspomena, ali onda bih izgubila sve ono što sam držala u srcu.
– Život je dragocen, ne posustaj, živi ponovo. – Glas anđela.
– Trebao si mi. Zvala sam te. Nisi se odazvao. A sad mi kažeš da ne
posustajem? Da ne posustajem, zbog čega?
– Život je dragocen, ne posustaj, živi ponovo.
– Šta ćeš ti uraditi ako ja zaronim i udahnem vodu umesto vazduha? Hoćeš li
me pustiti da umrem ovog puta i okriviti me da sam posustala zbog očajanja i tuge?
Ili ćeš se nasmejati i izazivati u meni grižu savesti zbog svega što jesam ili nisam
uradila, i poslati me nazad u ovu agoniju?
Vetar je duvao oko mene, ka šumi i dolini Bele reke. A onda je tiho preleteo
kroz tišinu pustinje, prema okeanu.
Otišla sam nazad do letnjikovca, mokra. Ali je stajao kraj kapije koja se
otvarala ka plaži. Plakao je. Zašto nisam mogla jednostavno da ga volim i
zaboravim prošlost? Morala sam da se predam ritmu postojanja, poput deteta koje
prvi put otkriva kako da pluta na vodi.
– Probudio sam se, a tebe nije bilo – rekao je, podigao me s mokrog peska i
odneo unutra kao dete.

Posle pet dana provedenih u letnjikovcu vratili smo se u Evin. Ništa se nije
promenilo. Prošle su četiri nedelje, a onda je, krajem avgusta, počelo da mi bude
užasno loše. Nakon što sam nekoliko dana povraćala, Ali je odlučio da me odvede
lekaru njegove majke. Doktorka je obavila nekoliko testova, i kasnije mi saopštila
da sam u osmoj nedelji trudnoće. Nije mi bilo ni na kraj pameti da sam možda u
drugom stanju. Kad sam pristala da se udam za Alija, razmišljala sam samo o tome
kako će se to odraziti na moj život, život moje porodice, i na Andrea. Nikad nisam
razmišljala o deci. A sad se upleo još jedan život: život nedužnog deteta. Biću mu
potrebna, moraće da se osloni na mene, mene i, sviđalo se to meni ili ne, biće mu
potreban otac.
Ali me je čekao u kolima. Bio je oduševljen kad sam mu saopštila vesti.
– Jesi li srećna? – pitao je.
 Njegovo pitanje me je uznemirilo. Nisam bila srećna, i to nije bilo pravedno.
Dete u meni nije znalo ništa o mom životu. Sve što mu je trebalo bili su moja ljubav
i pažnja. Na neki način, ja sam bila njegov anđeo. Kako bih uopšte mogla da mu
okrenem leđa?
– Srećna sam – rekla sam – ali sam i u šoku.
– Idemo do mojih roditelja. Želim da što pre saznaju.
Znala sam da i moji roditelji i Andre treba da znaju. Ko će načiniti prvi korak?
Čim smo stigli u kuću Alijevih roditelja, on je pozvao Akram. Njegovi roditelji
su bili presrećni, i bilo mi je drago što ih vidim zadovoljne. Njegova majka mi je
celo veće davala savete o etapama trudnoće. Osećala sam se kao da Alijevu majku
poznajem bolje nego svoju. Toliko sam žudela da nađem makar malo normalnosti
i sreće, da sam poželela da zaboravim sebe i zavolim Alija. Ali to je bilo nemoguće.
Nikad ne bih mogla da mu oprostim ono što je učinio, ne samo meni nego i
drugima.
– Treba da ostaneš ovde s nama – kazala mi je Alijeva majka. – Potrebni su ti
odmor i dobra hrana.
Odbila sam ponudu, ali ona je zahtevala od gospodina Musavija da me
nagovori.
– Ona će ostati tamo gde želi – rekao je. – Ovde je dobrodošla. Ova kuća je
njena kao što je i Alijeva, ali možda želi da bude sa svojim mužem. Trudnoća nije
bolest. Biće joj dobro.
Akram je stigla, zagrlila me i izljubila. Trebalo je da se porodi za četiri nedelje,
a budući da je bila sitna žena, stomak joj je izgledao prevelik. Otišle smo u njenu
staru sobu da bismo mogle da pričamo nasamo.
– Marina, nikad u životu nisam bila srećnija! Ovo je divno! Deca će nam
odrastati zajedno. Biće skoro istih godina.
Okrenula sam se od nje.
– Šta nije u redu? – pitala je.
– Ništa. Samo mi je stalno muka.
– Jesi li srećna zbog trudnoće?
 Nisam želela ni da čujem to pitanje, a kamoli da odgovorim na njega. Bolelo
me je što nisam srećna zbog toga. Pokušala sam da budem, ali nisam uspevala.
Nisam želela bebu – i to je bolelo.
– Ne želiš bebu, zar ne?
– Ne, ne želim, ali ne želim ni da se ovako osećam. Bog zna da sam pokušala.
– Nisi ti kriva. Uplašena si. Hajde, pipni kako se mrda.
Stavila je moju ruku na svoj stomak, i osetila sam kako se beba rita.
– Tvoja beba će rasti i ovako će se pomerati. To je najbolji osećaj na svetu. Daj
joj priliku. Sigurna sam da ćeš je voleti više nego što možeš da zamisliš. Ja ću biti
tu da ti pomognem u svemu. Ne treba da brineš. I Marina, Ali te stvarno voli, ti si
mu sve.
Akram mi je zaista postala kao sestra i, želela ja to ili ne, postala sam deo
Alijeve porodice. S njima, osećala sam se više voljenom i zbrinutom nego u svom
starom životu, i njihova ljubav me je nagnala da se osećam krivom jer sam shvatila
da i ja njih volim. A zbog ljubavi ne bi trebalo da se osećaš posramljeno. Ljubav
nije greh, a ipak, ja sam je tako doživljavala. Je li to značilo da ću jednog dana voleti
Alija? Da li je to značilo da sam potpuno izdala svoje roditelje i Andrea?

Te noći u ćeliji, Ali i ja smo oboje ležali budni u mraku.

– Marina, sutra dajem otkaz – rekao je.
To što sam čula me je iznenadilo, ali nije bilo potpuno neočekivano. Iako smo
retko pričali o njegovom poslu, živela sam u Evinu i primetila sam koliko je postao
frustriran. Naročito posle Minine smrti. Krivila sam Alija za to što joj se desilo i
verovala da je trebalo da učini više kako bi je spasao, ali osetila sam i njegovu
bespomoćnost. Izgubio je bitku protiv Hameda.
– Zašto? – upitala sam.
Nije želeo da priča o tome, ali rekla sam mu da zaslužujem da znam. Objasnio
mi je da se žestoko posvađao s glavnim tužiocem Teherana, Asadolahom
Ladževardijem, koji je bio nadležan za Evin.
– Asadolah i ja smo godinama prijatelji – kazao je. – I on je bio zatvorenik u
Evinu za vreme šahove vladavine. Ipak, preterao je. Pokušao sam da promenim
nešto u Evinu, ali nisam mogao. On jednostavno neće da sluša.
 Ladževardija sam videla dva puta. Jednom je obišao krojačku radionicu u
kojoj sam radila. Drugi put sam ga videla kad sam izlazila iz Alijevih kola, a on
nam je, pre nego što je seo u svoj auto, prišao i srdačno se pozdravio. Ali me je
upoznao s njim, a Ladževardi je rekao da je čuo za mene i da mu je drago što smo
se upoznali. Poželeo nam je sreću i dodao da je ponosan na mene što sam prihvatila
islam.
– Obećao sam ti lep život kad smo se venčali – rekao je Ali – i to ćemo i imati,
daleko od ovog mesta. Radiću s mojim ocem i vodićemo normalan život. Bila si
jaka, strpljiva i hrabra, kao što sam i znao da ćeš biti. Sad je vreme da idemo kući.
Treba mi samo tri nedelje da sve sredim.
Odjednom je napuštanje Evina postalo stvarnost, ali ono što sam osetila nije
bila sreća. Znala sam da sam Alijeva žena, da ću uvek biti zarobljenik.
– Moram da kažem roditeljima – rekoh. Nisam mogla da držim svoj brak
večito u tajnosti, pogotovo kad sam otkrila da sam trudna.
Iz daljine je doprlo nekoliko pucnjeva. Ali mi je rekao da često razmišlja o
noći kad su me zamalo streljali.
– Da sam zakasnio samo nekoliko sekundi, bila bi mrtva – rekao je. – Nikad
ti ovo nisam rekao, ali ponekad imam košmare o toj noći. Uvek su isti: stižem, ali
prekasno. Nalazim te mrtvu i oblivenu krvlju.
– To je i trebalo da se desi.
– Ne, nije! Bog mi je pomogao da te spasim.
– Šta je s ostalima? Tamo negde su ljudi koji su ih voleli i nisu želeli da oni
umru, baš kao što ni ti nisi želeo da ja umrem.
– Mnogi od njih su sami krivi – rekao je.
Želela sam da ga uzdrmam. – Ne, grešiš! Ti si ljudsko biće. Možeš li da kažeš
da si znao sve o njima? Donošenje odluka o životu i smrti zahteva potpuno
razumevanje sveta, koje mi nemamo. Samo bog može da donosi takve odluke, jer
samo on zna sve.
Plakala sam i morala da se uspravim da bih mogla da dišem.
– Žao mi je – kazao je – ja ne branim nasilje, ali ponekad nema drugog izbora.
Ako ti neko drži pištolj uperen u glavu, a ti imaš priliku da pucaš i odbraniš se,
hoćeš li to uraditi, ili ćeš umreti bez borbe?
 – Ja neću ubiti drugo ljudsko biće.
– Onda će loši momci da pobede, a ti ćeš izgubiti.
– Ako pobeda podrazumeva ubijanje, radije ću izgubiti. Ali onda će drugi koji
čuju za moju smrt znati da sam umrla zato što sam odbila da se prepustim mržnji
i nasilju, i pamtiće me, i možda će jednog dana naći miroljubiv način da pobede
zlo.
– Marina, ti živiš u vlastitom idealizovanom svetu koji nema nikakve veze sa
stvarnošću.
Te noći sam ostala budna nakon što je Ali zaspao. Činilo mi se da je Ali počeo
da shvata kako nasilje nema svrhu – mučenje i ubijanje tinejdžera nikad neće
doneti ništa dobro, i ni na koji način neće zadovoljiti boga. Možda me je zato
spasao od smrti i oženio se mnome; ja sam bila njegov čudni, očajnički bunt protiv
svega što se događalo u Evinu.

U ponedeljak, 26. septembra, Ali i ja smo otišli kod njegovih roditelja na večeru.
Prošle su dve nedelje otkako je dao otkaz, i za večerom mi je rekao da ćemo za
nedelju dana napustiti Evin i preseliti se u našu kuću.
Oko jedanaest sati, poželeli smo svima laku noć i pošli. Veče je bilo hladno,
tako da Alijevi roditelji nisu izašli da nas isprate.
Metalna vrata koja su povezivala njihovo dvorište s ulicom zaškripala su dok
ih je Ali otvarao, a brava je glasno kliknula kad su se zatvorila za nama. Krenuli
smo prema kolima, koja su bila parkirana tridesetak metara odatle, na mestu gde
je ulica bila malo šira. U daljini je lajao pas. Odjednom je zvuk motora ispunio noć.
Pogledala sam i videla da nam dolazi u susret, iz krivine. Na njemu su sedele dve
mračne siluete i čim sam ih spazila, instinktivno sam znala šta će se desiti. Znao je
i Ali, i odgurnuo me je. Izgubila sam ravnotežu i pala na zemlju. Začuli su se pucnji.
U tom trenutku koji se protegao između života i smrti, bestežinska tama obavila
me je svojim glatkim, svilenkastim telom. Slaba svetlost širila mi se pred očima, a
tup bol urezivao mi se u kosti. Ali je ležao na meni. Skoro nesposobna da se
pokrenem, uspela sam da ga okrenem.
– Ali, jesi li dobro?
 Ječao je, gledajući me sa zaprepašćenjem i bolom u očima. Telo i noge bili su
mi čudno topli, kao da sam pokrivena ćebetom.
Njegovi roditelji su trčali prema nama.
– Hitna pomoć! – urlala sam. – Zovite hitnu pomoć!
Alijeva majka se vratila u kuću. Beli čador joj je spao na ramena, otkrivajući
njenu sedu kosu. Njegov otac je kleknuo pored nas.
– Jesi li dobro? – pitao me je Ali.
Malo sam bila ugruvana, ali ništa me nije bolelo. Bila sam oblivena njegovom
krvlju.
– Dobro sam.
Ali mi je stisnuo ruku. – Oče, odvedi je njenoj porodici – jedva je izustio.
Zagrlila sam ga. Njegova glava počivala mi je na grudima. Da me nije
odgurnuo, i mene bi pogodili. Ponovo mi je spasao život.
– Bože, molim te, ne dozvoli da umre! – plakala sam.
On se osmehnuo.
Mrzela sam ga, bila sam ljuta na njega, pokušala sam da mu oprostim, i
bezuspešno sam pokušavala da mu pružim ljubav.
Borio se za vazduh. Grudi su mu se dizale i spuštale, a onda su se umirile. Svet
se okretao oko nas, a mi smo ostali zaboravljeni, stojeći na različitim stranama
neoprostive podele. Želela sam da posegnem u tamne dubine smrti i da ga vratim.
Bleštava svetla hitne pomoći... oštar bol u mom stomaku... i svet oko mene
nestao je u tami...

Stajala sam u bujnoj šumi, držeći svoju bebu u rukama. Prelep dečak krupnih
tamnih očiju i rumenih obraza. Uhvatio me je za kosu svojim majušnim rukama i
kikotao se. Nasmejala sam se i pogledala gore. Videla sam Anđela Smrti. Potrčala
sam ka njemu. Osmehnuo se, toplo i druželjubivo, a njegov slatki miris me je
okruživao. Činilo mi se kao da sam ga videla juče, kao da me nikad nije napuštao.
– Hajde da prošetamo – rekao je i krenuo stazom koja je nestajala u šumi. Išla
sam za njim. Dan je bio prelep, i izgledalo je kao da je kiša upravo prestala. Lišće s
okolnog drveća treperilo je pod kapljicama vode. Svud okolo su bile ruže, a vazduh
je bio sladunjav i topao. Zaostala sam. Nestao je iza drveta, a ja sam požurila da
bih ga stigla, i našla ga kako sedi na mojoj Molitvenoj steni. Sela sam pored njega.
– Imaš prelepog sina – rekao je.
Beba je počela da plače. Nisam znala šta da radim.
– Verovatno je gladan. Treba da ga nahraniš – rekao je anđeo.
I kao da sam to uradila hiljadu puta, privila sam bebu uz dojku, a on ju je uzeo
svojim sićušnim, toplim ustima.

Otvorila sam oči. Jedna po jedna, okrugle kapljice padale su iz prozirne plastične
kese u tanko crevo. Kap. Kap. Kap. Pratila sam cevčicu pogledom. Bila je prikačena
na moju desnu ruku. U mračnoj sobi tinjala je samo slabašna noćna svetlost. Ležala
sam na čistom, belom krevetu. Kraj njega je, na malom stolu, stajao telefon.
Posegnula sam levom rukom za njim, i oštar bol mi je ispunio stomak.
Zabacila sam glavu i duboko udahnula. Bol je nestao. Stavila sam slušalicu na uvo.
Nije bilo veze. Oči su mi suzile.
Vrata su se otvorila i pogodilo me je zaslepljujuće svetio. Ušla je sredovečna
žena u belom mantilu, s belom maramom na glavi.
– Gde sam? – pitala sam je.
– Sve je u redu, dušo. U bolnici si. Sećaš li se nečega?
– Moj muž je mrtav.
Moj muž je mrtav. Bože moj, zašto to ovoliko boli?
Žena je izašla iz sobe, a ja sam sklopila oči. On je mrtav, nema ga više, i ja sam
usamljena. Strašno usamljena. Osećam se skoro kao onda kada sam videla vojnike
kako ubacuju Arašovo telo u kamion. Ali ja sam volela Araša, a nikada nisam volela
Alija. Šta nije u redu sa mnom?
To je bila tuga, poricana, ali prisutna i snažna.
Neko me je pozvao. Otvorila sam oči i videla čoveka srednjih godina, ćelavog
i sede brade. Rekao je da je lekar, pitao me je imam li bolove, a ja sam mu odvratila
da nemam. Onda mi je saopštio da sam izgubila bebu. I ono što je ostalo od mene
se urušilo.
 Otprilike dva dana lutala sam između košmara, snova i stvarnosti, ne znajući
šta je šta. Negde između zamagljenih slika i nejasnih glasova, zatekla sam
gospodina Musavija kako sedi pored mog kreveta. Dodirnula sam ga po ramenu, i
on me je pogledao. Soba je bila obasjana suncem.
– Ovo je previše za sve nas – rekao je, plačući. – Moramo da se predamo božjoj
volji.
Poželela sam da mogu da razumem božju volju, ali nisam mogla.
Gospodin Musavi je nastavio da priča, ali glas mu je postajao sve slabiji i
slabiji, dok nije potpuno iščeznuo. Sanjala sam sebe i Andrea kako hodamo po
plaži, držeći se za ruke. Taraneh je bila tu, kao i Sara, Gita i Araš. Trenutak kasnije,
stajala sam na vratima letnjikovca mojih roditelja, gledajući prilaz. Ali je odlazio
od mene, mašući. Pomamno sam trčala za njim, plačući ga dozivala, ali on je
nestao.
Probudila sam se s nečim hladnim na čelu. Akram je stajala pored mog
kreveta, i to je bila njena hladna ruka. Imala je tamne kolutove oko očiju i tiho je
plakala. Nisam mogla da se setim gde sam. Podsetila me je da sam u bolnici. Pitala
sam je da li je Ali stvarno mrtav, a ona je rekla da jeste. Plačući se uvukla u krevet
pored mene i zagrlila me.
Kad sam se konačno povratila, gospodin Musavi je rekao da će srediti da me
otpuste, ali da zasad mora da me vrati u Evin. Takođe mi je rekao da je Ali napravio
testament nekoliko dana pre smrti, i da mi je ostavio sve što je imao. Rekla sam
gospodinu Musaviju da ne bi bilo u redu da uzimam bilo šta što je pripadalo Aliju.
– Ne želiš da kažeš svojoj porodici za svoj brak, zar ne? – pitao me je.
Nisam odgovorila.
– Veoma si usrećila mog sina – rekao je. – Zaslužuješ da započneš nov život.
Seo je na stolicu pored mog kreveta, držeći u rukama brojanice boje ćilibara.
Prepoznala sam ih. Pripadale su Aliju. Pitala sam ga kako se drži hanuma Fatameh,
odgovorio mi je da je veoma hrabra.
– Kako je Akram? – pitala sam.
– Došla je da te vidi pre nekoliko dana i pokušala da priča s tobom, ali nije ti
bilo dobro.
– Da, bila je ovde... – setila sam se.
 – Porodila se. Dobila je dečaka – gospodin Musavi se ponosno osmehnuo.
– Kada?
– Dobila je trudove kad smo joj rekli za Alija.
Akram je bila u istoj bolnici u kojoj i ja. Obilno je krvarila, ali to je već bilo
pod kontrolom, beba je imala fiziološku žuticu ali se oporavljala.
Pre nego što me je odveo u Evin, gospodin Musavi me je poveo da vidim
Akram i njenog malog sina, kome je dala ime Ali. Na putu ka Akraminoj sobi,
prošli smo pored velikog prozora iza koga je tridesetak beba spavalo ili plakalo u
malim kolevkama. Gospodin Musavi mi je pokazao sićušnu bebu crvenog,
smežuranog lica koja je ljutito vrištala. To je bio mali Ali. Pitala sam mogu li da ga
uzmem, i sestra mi ga je donela. Čim sam počela da ga ljuljam, prestao je da plače
i počeo da grize moj manteau. Bio je gladan. Ne mogavši da zaustavim suze, odnela
sam ga do Akram, a ona ga je stavila da sisa.
Moja beba je bila mrtva. Volela bih je da je preživela. Sad neću moći da je
hranim, menjam joj pelene, igram se s njom i posmatram je kako raste.

Kad sam ušla u kancelariju odeljenja 246 i skinula povez, u mene je zurila čuvarka
koju dotad nisam videla. Imala je četrdesetak godina i podrugljiv osmeh na licu.
– Čuvena Marina, ili je bolje da kažem Fatemeh Moradi-Baht. Konačno smo
se srele. Zapamti jedno. Ja sam ovde sada šef i nećeš imati nikakav poseban tretman
od sada. Ti si kao i sve ostale. Razumeš?
Klimnula sam glavom. – Gde je sestra Marjam?
– Sestre čuvari revolucije u Evinu su prekomandovane. Ja sam sestra Zajnab,
član Islamskog komiteta, i mi smo sad ovde glavni. Imaš li još pitanja?
– Nemam.
– Idi u svoju sobu.
Život se postarao da mi pokaže da nisam u pravu. Još uvek je moglo biti i gore.
Ali bila sam previše umorna da bih i suzu mogla da pustim. U sobi broj 6, svi su se
okupili oko mene. Baharin glas bio je jači od svih ostalih.
– Devojke, dajte joj malo prostora. Marina, jesi li dobro?
Pogledala sam je u oči, i svi glasovi su utihnuli.
 Kad sam se osvestila, ležala sam na podu u uglu, pokrivena ćebetom, a Bahar
je sedela pored mene i čitala Kuran.
– Bahar.
Nasmejala se. – Mislila sam da si u komi. Gde si bila?
Rekla sam joj za atentat na Alija. Zaprepastila se.
– Dobio je ono što je zaslužio – rekla je.
– Ne, Bahar. Nije zaslužio to.
– Zar ga nisi mrzela zbog svega što ti je uradio?
Zašto me svi to pitaju?
– On nije bio sasvim zao. Bilo je nečeg dobrog u njemu. Bio je tužan i
usamljen, i želeo je da se promeni, da pomogne ljudima, ali nije znao kako, a
možda i jeste ali nije mogao, zato što mu to nisu dozvoljavali ljudi poput Hameda.
– Ne govoriš razborito. On te je stalno silovao.
– Udala sam se za njega.
– Da li si želela da se udaš za njega?
– Nisam.
– Primorao te je na to.
– Jeste.
– Silovanje u zakonitoj vezi ipak je silovanje.
– Bahar, ništa nema smisla. Osećam se kao da sam ja kriva za sve.
– Nisi ti kriva ni za šta.
Pitala sam je za njenog sina, Ehsana, i rekla mi je da on drema. Još nije ništa
čula o svom mužu.

Dve nedelje kasnije prozvali su me preko razglasa. U kancelariji me je čekao

gospodin Musavi. Sestra Zajnab mu je tražila da potpiše izjavu da ću se vratiti pre
deset sati uveče.
– Vodim te svojoj kući na večeru – rekao je čim smo izašli iz kancelarije.
– Ove nove sestre nisu baš pristojne.
– Nisu, uopšte.
 Gospodin Musavi je izgledao rasejano dok smo išli prema kolima.
Kad smo prošli kroz kapiju, pitao me je da li se osećam bolje, a ja sam mu
potvrdila. Rekao je da se on i njegova porodica takođe osećaju bolje. Bog im je
podario snagu, a Akramina beba ispunjava im vreme. Onda je duboko udahnuo i
rekao mi da je dobio informaciju da je atentat na Alija organizovao neko iz Evana.
Nisam mogla da verujem.
– Hamed? – pitala sam.
– Da. On je jedan od njih, ali to se ne može dokazati.
Rekla sam mu da mi je Ali pričao o svom sukobu s Asadolahom
Ladževardijem, a gospodin Musavi je smatrao da je Ladževardi naručio atentat.
– Možete li ikako da izvedete krivce pred sud? – pitala sam.
– Ne, kao što sam rekao, ništa se ne može dokazati. Svedoci se nikad neće
oglasiti.
Gospodin Musavi je izgubio jedinog sina, a ubice, kolege njegovog sina, glatko
će se izvući. To ga je strašno bolelo. Bilo mi je tužno i apsurdno što je Ali umro
skoro na isti način kao i mladići i devojke koji su pogubljeni u Evinu. Članovi istog
streljačkog voda koji su ubili Gitu, Taraneh i Sajrusa povukli su oroz koji je
okončao njegov život.
– Treba da znaš još nešto, Marina – rekao je gospodin Musavi. – Pokušao sam
da te oslobodim, ali nisam uspeo.
– Zašto?
– Zato što ljudi tvrde struje, poput Ladževardija, koji su veoma uticajni u
Evinu, kažu da ne smeš da se vratiš starom načinu života. Kažu da bi takav potez
ugrozio tvoju veru u islam. Kažu da si žena mučenika, da su tvog muža ubili
mudžahedini i da treba da se zaštitiš od nevernika i što pre se udaš za dobrog
muslimana.
Nisam verovala da mi to govori. – Radije ću umreti – rekla sam.
Odmahnuo je glavom. – Nema potrebe da ideš tako daleko, Marina. Obećao
sam svom sinu da ću te vratiti kući, i uradiću to. Moraću da posetim imama.
Siguran sam da ga mogu ubediti da im naredi da te oslobode. Neki ljudi će biti
uznemireni i uradiće sve što mogu ne bi li otežali stvar, tako da bi možda moglo
potrajati duže nego što očekujem, ali biće sve u redu. Moraš da budeš jaka. Možda
neću moći da izvedem Alijeve ubice pred lice pravde, ali zaštitiću tebe, zato što je
on želeo da to uradim.
– Hoćete li me odvesti na Alijev grob? – pitala sam.
Obećao mi je da hoće.
– Marina, da li si ga uopšte volela? – pitao je iznenada.
To pitanje me je iznenadilo. Ne bih nikad očekivala da bude tako otvoren sa
mnom.
– Neposredno pred smrt pitao me je da li ga mrzim, i rekla sam mu da ga ne
mrzim. Ne mogu da kažem da sam ga volela, ali bilo mi je stalo do njega – kazala
sam.
Nikad nisam bila u kući Alijevih roditelja bez njega. Svakih nekoliko minuta
imala sam snažan osećaj da će on ući u sobu.
Posle večere, Alijeva majka mi je rekla da hoće da priča sa mnom nasamo.
Otišle smo u Akraminu staru sobu. Zatvorila je vrata, sela na krevet i pokazala mi
da sednem pored nje. Rekla mi je da se gospodin Musavi mnogo trudi da me vrati
roditeljima, a ja sam joj odvratila da znam.
– Znam da ti je rekao, ali želela sam i ja da ti kažem – rekla je. –To je bila
Alijeva poslednja želja, i nama to mnogo znači.
Pričala mi je da nije očekivala da će Ali preživeti kad ga je uhapsio SAVAK i
kad su ga odveli u Evin, pre revolucije. Znala je da je čast biti majka mučenika, ali
bila je užasnuta. Nije želela da izgubi jedinog sina. Kad je bio na frontu, ponovo ju
je obuzeo strah i laknulo joj je kad se vratio, jer je verovala da će u Teheranu biti
bezbedan.
– Ali vidi šta se desilo – jecala je. – Ljudi s kojima je radio zabili su mu nož u
leđa. Ljudi koji je trebalo da ga štite. Oni kojima je verovao. I tu ništa ne može da
se učini. Preživeo je šaha i rat, da bi ga ovako ubili. Sve što sad možemo da uradimo
jeste da poštujemo njegovu poslednju želju. I poštovaćemo je, obećavam ti. Sad
vrlo dobro znamo da si ti zaslužna za Akraminu bebu. Mali Ali je naše čudo. On
je naša nada.
Neko je pokucao na vrata i ušla je Akram s malim Alijem u naručju. Porastao
je otkako sam ga videla u bolnici. Imao je bucmaste, rumene obraze i krupne, crne
oči. Bio je prelep. Držala sam ga i razmišljala o svojoj bebi. Bila sam zahvalna što
sam dobila priliku da držim svog sina, makar i samo u snu.

Nekoliko dana kasnije gospodin Musavi me je odveo do groblja Behešt Zahra, gde
je sahranjen Ali. Behešt Zahra nalazi se južno od Teherana, na autoputu za Kvom,
grad poznat po islamskim školama. Akram je pošla s nama. Sela je pozadi sa
mnom, i ta dva sata koliko je trajalo putovanje, bez reči smo se držale za ruke. Put
je poput tamne čiste linije presecao pustinju napola. Prethodne noći padala je kiša,
ali sad se razvedravalo. Naslonila sam glavu na naslon i pustila da se talasi senki i
svetlosti prelivaju preko mene. I ranije sam gubila prijatelje i voljene, ali Ali se nije
uklapao među njih. On se razlikovao od svih koje sam poznavala. Nisam mogla da
promenim ono što mi je uradio i ono što se između nas desilo. Umro je kad je
pokušao da se odvoji od osobe kakva je bio. Toliko je nevinih ljudi izgubilo živote
iza zidova Evina i bilo sahranjeno u neobeleženim grobovima, i Ali je bio
odgovoran za užase koji su se tamo događali. Ali istina je da je umro nepravedno.
Glavni krivci, oni koji su odgovorni za njegovu smrt, ubili su ga zato što im je
postao pretnja, zato što je pokušao stvari da učini boljim, zato što je pokušao da se
oslobodi.
Kad smo stigli na groblje, nisam mogla da se usredsredim. Svet se pretopio u
nepovezane slike. Povratila sam se kad mi je Akram rekla da smo ušli u Golzar
Šohada, deo groblja Behešt Zahra posvećen mučenicima. Bilo je skoro podne, i
mada je počeo da duva prohladan povetarac, sunce je pržilo, a ja sam se znojila.
Ponegde je bilo niskog drveća, ali dokle god je pogled dopirao zemlja je bila
pokrivena mermernim i betonskim nadgrobnim pločama, postavljenim
horizontalno, iznad grobova. Svuda oko nas bile su limene kutije sa staklenim
prozorčićima – mali ćivoti za mrtve. Većina onih koji su ovde pokopani poginuli
su u ratu, i mnogi su umrli veoma mladi.
Gospodin Musavi i Akram konačno su zastali. Stigli smo na Alijev grob.
Njegov otac je pao na kolena i stavio ruke na beli mermerni kamen. Ramena su
mu se tresla, a suze su mu kapale na bleštavi kamen, slivajući se na ugravirana
slova:

Sajed Ali-eh Musavi

 hrabri vojnik islama
21. april 1954 – 26. septembar 1983.

Akram je stavila ruke na očeva ramena i navukla čador preko lica.

U limenoj kutiji koja se nalazila na prednjoj strani groba stajale su tri Alijeve
slike. Na prvoj je imao osam ili devet godina, podbočio se i stavio desnu nogu na
fudbalsku loptu. Osmehivao se gledajući u aparat. Na drugoj je imao otprilike
šesnaest godina, slabu bradu, i izgledao je veoma ozbiljno. Na trećoj je bio onakav
kakvog sam ga ja poznavala. Crnokos muškarac guste doterane brade, povelikog
nosa i tužnih, napetih crnih očiju. Oko slika je bilo nalepljeno nekoliko veštačkih
crvenih ruža, a na svakoj strani groba stajala je vaza s crvenim geranijumima. Suze
su me zaslepile. Sela sam na šljunkovitu zemlju pored groba i izgovorila deset
Zdravo Marija za njega, za svog muža, muslimana sahranjenog u Golzar Šohadu,
što znači cvetna bašta mučenika. Želela sam da mu dam svoj oproštaj, i znala sam
da taj oproštaj nije došao odjednom i sasvim, divno upakovan i vezan crvenom
trakom, ali došao je malo-pomalo. Moj oproštaj njemu neće obrisati bol koji mi je
naneo; taj bol će ostati u meni dokle god sam živa, ali taj oproštaj će mi pomoći da
se izdignem iznad prošlosti i suočim se sa svime što se dogodilo. Morala sam ga
pustiti da ode kako bih ja sama mogla da budem slobodna.
S desne strane, nedaleko od Alijevog groba, sitna pogrbljena starica ribala je
mermerni spomenik žutim sunđerom iz kog je kapala sapunjava voda. Onda je iz
flaše sipala čistu vodu preko spomenika i obrisala ga belom tkaninom. Kad je
spomenik bio besprekoran, prešla je na drugi grob i ponovila isti ritual. Mršavi
starac u beloj majici i crnim pantalonama seo je na zemlju između dva groba i
pojao nešto, prebirajući brojanice između prstiju i posmatrajući ženu.
Niko nikad neće oprati grobove Taraneh, Sajrusa i Gite, niti će im napraviti
limene oltare na groblju, gde bi mogli prijatelji, porodica, stranci da ih posećuju i
mole se za njih. Ali ja ih nisam zaboravila i sad, kad sam preživela, morala sam da
nađem način da sačuvam uspomenu na njih. Moj život je pripadao njima više nego
što je pripadao meni.
Ustala sam, otvorila stakleni prozorčić Alijevog ćivota, izvadila brojanicu iz
džepa i ostavila je unutra za njega.
Akram je pogledala brojanicu.
 – Šta je to? – pitala je.
– Moja brojanica.
– Prelepa je. Nikad nisam videla ovakvu.
– One su za molitvu Mariji.
Dok smo koračali do kola, pogledala sam spomenike koje je ona starica tako
pažljivo očistila. Ona i starac su otišli. Videla sam grob na kojem je pisalo Reza
Ahmadi, i drugi na kojem je pisalo Hasan Ahmadi. Rođeni su istog dana i umrli
su istog dana; blizanci koji su zajedno poginuli na frontu.
Shvatila sam koliko sam se navikla na smrt. A u mom svetu, ona se događala
mladima mnogo više nego starima.
Nakon što je odvezao Akram do kuće, gospodin Musavi me je odveo u Evin i
rekao mi da će se potruditi da me što pre pošalje kući.

Krajem oktobra, prilikom posete, Šeida je poslala Kaveha svojim roditeljima. Imao
je otprilike devetnaest meseci, bio je živahno, slatko dete, koje nam je svima pružilo
veliku radost. Nije mogao da izgovori moje ime, pa me je zvao tetka Manah. Kad
se vratila bez njega, Šeida je izgledala kao da je izgubila dušu. Sela je u ugao i ljuljala
se napred-nazad satima, dok nije zaspala.
Nekoliko dana kasnije, sve Taranehine stvari, koje sam po njenoj želji čuvala
i koje je trebalo da uručim njenim roditeljima, predala sam njenoj bliskoj drugarici
koja se bližila kraju izdržavanja osamnaestomesečne kazne. Gubila sam nadu da
ću se ikad vratiti kući.
Na Božić 1983. godine, padao je sneg. Rano ujutru, kroz rešetke prozora naše
sobe, posmatrala sam pahuljice kako poput paperja lelujaju na vetru. Uskoro je sva
odeća koja se sušila na prozoru bila prekrivena snegom. Kad je došlo vreme za
izlazak u dvorište, većina devojaka samo je istrčala da pokupi svoju odeću.
Gumene papuče nisu nas naročito štitile od vremenskih nepogoda. Dobrovoljno
sam pristala da unesem Sarinu i Baharinu odeću. Bilo je hladnije nego što sam
mislila, ali su mi se svidele pahulje koje su mi padale na lice. Napolju nije bilo
nikoga. Izula sam papuče i čarape i stajala nepomično. Obavili su me beli oblici
zime, pokrivajući me, popunjavajući prostor između mojih prstiju na nogama.
Božić. Dan Hristovog rođenja. Dan radosti i slavlja, pevanja božićnih pesama,
obilnih obroka i otvaranja poklona. Kako svet može da nastavi kao da se ništa nije
desilo, kao da toliki izgubljeni životi nikad nisu ni postojali?
Nakon nekog vremena, stopala su me zabolela i počela da trnu. U mislima
sam videla sebe one noći kad je trebalo da me streljaju, vezanu za stub, dok čekam
smrt. Evin me je odvojio od kuće, od onoga što sam nekad bila. Odveo me je s one
strane straha. Pokazao mi je više patnje nego što bi bilo koje ljudsko biće smelo da
doživi. I ranije sam iskusila gubitak; tugovala sam. Ali ovde je tuga postala jedno
beskrajno pobesnelo telo tame, koje je neprekidno gušilo svoje žrtve. Kako uopšte
dalje živeti posle ovoga ovde?
Morala sam prestati da razmišljam. Te misli mi nisu donele ništa osim očaja.
Morala sam da verujem da ću se jednog dana vratiti kući.

Oko tri meseca kasnije, ujutru 26. marta 1984. godine, prozvali su me preko
razglasa.
– Marina Moradi-Baht, dođi u kancelariju.
To je moglo značiti bilo šta. Mogli su da me puste, da me stave pred streljački
vod – ili je gospodin Musavi došao da me vidi.
– Marina, ideš kući, osećam to – rekla je Bahar.
– Ovde ništa ne možeš da predvidiš.
– Marina, Bahar je u pravu. To je to – kazala je Šeida.
Sara me je zagrlila, smejala se, i zaplakala. – Marina, razgovaraj s mojom
majkom. Reci joj da sam dobro. Reci joj da ću se vratiti kući jednog dana – rekla
je.
– Idi, Marina! Trči! – devojke su plakale, gurajući me kroz hodnik.
Prošla sam kroz vrata s rešetkama i, pre nego što sam se popela uz stepenice
koje su vodile do kancelarije, okrenula sam se i videla kako su moje drugarice
proturile ruke kroz rešetke i mahale mi. Mahnula sam i ja njima. Čim sam ušla u
kancelariju, sestra Zajnab je pozvala preko razglasa predstavnika sobe 6, tražeći da
donese moje stvari.
– Pobedila si – rekla je. – Nisam mislila da će te tako rano pustiti kući.
 – Izgubila sam mnogo prijatelja, izgubila sam muža i izgubila sam bebu, a vi
mislite da sam pobedila?
Pognula je glavu.
Išla sam kući. Konačno, išla sam kući.

U maloj sobi pored kapije čekali su me Alijevi roditelji i Akram s bebom. Gospodin
Musavi mi se osmehivao.
– Jesam li ispunio svoje obećanje? – upitao je.
– Jeste. Kako ste uspeli?
– Pričao sam s imamom. Ladževardi je bio protiv tebe, ali konačno sam
ubedio imama da postupi ispravno i da te oslobodi. – Zastao je. – Hoćeš li me se
sećati po dobrom?
– Da, hoću. A šta je s vama? Kako ćete se vi sećati mene?
– Kao jake i hrabre ćerke – odvratio je, brišući suze. Rekao mi je da ga
pozovem ako se nešto desi. Rekao mi je da će držati sav novac koji mi je Ali ostavio
u banci, za slučaj da se predomislim. Pokušao je da mi olakša, ali objasnio mi je da
ipak neću moći da napuštam zemlju nekoliko godina. To je bilo pravilo za ljude
koje puste iz Evina.
Rekla sam gospodinu Musaviju da mi je Ali obećao da će pomoći Sari.
Zamolila sam ga da kaže Muhamedu da pazi na nju, a on mi je obećao da će mu
reći.
– Imam samo jedan savet za tebe – rekao je gospodin Musavi. – Nemoj da
posećuješ porodice svih svojih drugarica iz zatvora. Možda jednu ili dve, ali ne više.
Hamed će te posmatrati, i ako mu daš i najmanji razlog da te ponovo uhapsi, to će
i učiniti. Ako se to dogodi, možda neću moći da ti pomognem. Ostani kod kuće.
Ne privlači ničim pažnju na sebe.
– Ostaću kod kuće.
Gospodin Musavi se ponudio da me odveze do luna-parka, gde će me čekati
porodica, ali sam mu se zahvalila i rekla da bih išla peške. Trebalo mi je svežeg
vazduha i malo vremena da se pripremim za susret s roditeljima.
 Luna park, koji se nalazio otprilike dva i po kilometra južno od Evina, nekad
je bio zabavni park. Vlada je jedan deo pretvorila u parking za autobuse koji su
prevozili posetioce u zatvor. Kad nekog oslobode, njegova ili njena porodica mora
svoje voljene da čeka kod parka.
Izašla sam na ulicu. Bio je izuzetno čudan osećaj znati da jednostavno mogu
da otpešačim kući. Još se nisam usuđivala da budem srećna. Zapahnuo me je jak
vetar koji je nosio hladne kapi kiše. Nameštajući svoj crni čador, pažljivo sam
koračala ka tihoj, uskoj ulici. Onda sam zastala, pogledala gore i videla kako jak
vetar nosi oblake. Na trenutak sam ugledala krajičak bledoplavog neba, i gotovo
ostala bez daha. Iako bledo, to parče neba bilo je veselo i lepo u odnosu na različite
nijanse sive. Gledala sam niz put, a onda se iza krivine pojavio beli auto. Sredovečni
vozač je usporio i zagledao se u mene, ali je nastavio svojim putem. Čarape su mi
bile natopljene vodom u gumenim papučama, a noge su mi se smrzavale.
Naoružani čuvar stajao je na vrhu tornja i posmatrao je ulicu.
– Brate, kako da stignem do luna-parka? – doviknula sam mu, a on je pokazao
niz put.
Svuda je bilo bara. Površina im se mreškala u sitne talase, a odsjaji svetla
treptali su, stapali se i rastapali na vodi. Nije bilo mnogo pešaka, tek bi povremeno
neko prošao brzim korakom. Crni kišobran je igrao u vazduhu, kao da mi
namerno beži. Na uglu ispred trošnog zida stajao je mršav sredovečan čovek.
Koščate šake je otvorio i prineo licu, kao da se moli.
Šta ću reći roditeljima? Da su me u protekle dve godine mučili, gotovo ubili,
da sam se udala, ostala udovica i izgubila dete? Kako bih uopšte mogla to da
pretočim u reči? A Andre... Da li me još uvek voli, uprkos vremenu koje nas je
razdvajalo?
Primetila sam devojku koja je hodala ispred mene. Nosila je veliku plastičnu
kesu, kao i ja, a gumene papuče bile su joj bar tri broja veće. Načinila bi nekoliko
koraka, a onda je zastajala i gledala u planine. Izgleda da me nije primetila. Kad je
stigla do autoputa i kad se u vidokrugu pojavio luna-park, nije prešla ulicu, iako je
bilo zeleno za pešake. Zaustavila sam se nekoliko koraka iza nje. Stajala je na
pešačkom prelazu i posmatrala kako se na semaforu smenjuju zeleno i crveno
svetio i tako u krug. Kola su prolazila, zaustavljala se i potom odlazila.
 – Zašto ne pređeš ulicu? – pitala sam je. Zaprepašćena, okrenula se i pogledala
me kroz kišu. Nasmejala sam se. – I ja se vraćam kući iz Evina. Možemo zajedno
da pređemo ulicu – predložila sam.
Nesigurno se osmehnula. Držeći se za ruke, prešle smo autoput. Njena ruka
je bila hladnija i od moje.
Kada smo stigle pred kapiju luna-parka, zaustavio nas je čuvar revolucije.
Psovao je hladnu kišu. Pitao nas je za imena, izvadio mokro parče papira iz džepa,
proverio, i pustio nas da prođemo.
Osvrnule smo se oko sebe. Osim nekoliko kabina iza nas, mesto je izgledalo
kao napušteni parking koji nadgledaju čuvari revolucije. Nisam videla mnogo
poznatih lica, ali je moja nova drugarica potrčala ka čoveku i ženi koji su upravo
stigli, i koji su oboje plakali. Nekoliko minuta kasnije, videla sam svoje roditelje.
Potrčala sam, zagrlila ih i nisam mogla da se odvojim od njih. Dok smo hodali ka
kolima, majka se borila s kišobranom, koji je odbijao da se otvori.
– Maman, šta to radiš?
– Ovaj glupi kišobran se zaglavio.
– Još malo pa smo stigli kod kola.
– Mokra si. Ne želim da se prehladiš.
Želela je da me zaštiti od kiše. Poslednje dve godine nije mogla nikako da mi
pomogne. Bila je bespomoćna, čak možda i bespomoćnija od mene. Kišobran se
konačno otvorio i, mada smo skoro stigli do kola, uzela sam ga.
Potpuno mokra, ušla sam u očeva kola i zatekla Andrea za volanom. Okrenuo
se i nasmešio. Njegovo prisustvo značilo je da je održao obećanje i da me je čekao.
Još me je voleo. Konačno sam bila srećna. Čudno je što pre mog hapšenja nismo u
stvari ni znali da se volimo; otkrili smo to tek pošto smo izgubili jedno drugo.
Majčin glas je ispunio kola. – Zašto nas po ovakvom vremenu nisu pustili da
dođemo do zatvorske kapije? Pogledaj se! Razbolećeš se sigurno. Skini čarape.
– Maman, ne brini se. Dobro sam. Zaista. Presvući ću se čim stignemo kući.
– Sašila sam ti novu odeću. Okačila sam ti je u orman.
Dok sam bila u zatvoru, moji roditelji su se preselili u kuću stare prijateljice,
ljubazne žene po imenu Zenija, koja je živela sama u velikoj kući s pet spavaćih
soba u luksuznijem kraju Teherana. Taj dogovor je odgovarao obema stranama.
Zenija više nije bila sama, a moji roditelji nisu više morali da plaćaju visoku
stanarinu za mali prostor. Troškovi izdržavanja kuće drastično su se povećali za
vreme revolucije, i mnoge porodice srednje klase koje nisu posedovale kuću teško
su plaćale kiriju.
– Kako je prošla selidba? – pitala sam majku.
– Dobro. Morali smo da prodamo neke stvari. Zenija ima mnogo nameštaja i
nije bilo dovoljno mesta za sve. Andre je pravi anđeo, pomogao nam je pri selidbi.
Hvala bogu, pa ima karavan. Ne znam šta bismo radili bez njega.
– Još imaš karavan? – pitala sam Andrea.
– Da.
Iznenadilo me je to što još uvek ima isti auto, ali onda sam shvatila da sam u
Evinu, iako mi se vreme provedeno tamo činilo kao večnost, provela samo dve
godine, dva meseca i dvanaest dana.
 18.

U Zenijinoj kući imala sam spavaću sobu s prozorom preko celog zida koji je
gledao na dvorište. Imala sam ružičaste zidove i zavese, što je bila moja omiljena
boja, a blizu prozora stajale su dve stolice. Prolazeći prstima preko meke tkanine
na stolici, zamislila sam kako sedim tu i čitam neki roman ili poeziju. Imala sam
čak i mali starinski sto, deo nameštaja uza zid, a na njemu su bile dve moje slike, u
ručno rađenim ramovima iz Isfahana. Na jednoj sam se, kao osmogodišnjakinja u
beloj haljini, naslonila na očev oldsmobil i gledala pravo u fotoaparat s nesigurnim,
upitnim osmehom na licu. Da li sam ikad bila tako mlada? Na drugoj sam imala
trinaest godina, sedela sam na biciklu ispred tetkinog letnjikovca, nosila sam plavu
majicu i beli šorts, nestrpljiva da stignem na plažu i sretnem se s Arašom. Obe
fotografije napravio je moj brat.
Umesto mog starog kreveta, u uglu je stajala sofa presvučena smeđim tvidom.
Dodirnula sam svaki deo nameštaja. Sve je izgledalo stvarno. Zašto sam se osećala
kao da sanjam? Moj stvarni život je na neki način još bio u Evinu, a ovaj drugi svet
u koji sam ušla, ovo mesto koje sam zvala kućom i žudela da mu se vratim bilo je
neopipljivo i strano. Ovo je stvarno. Kod kuće sam. Sve je gotovo. Košmar se završio.
Dobro je što smo se preselili. Ovo je novi početak. Moram da zaboravim prošlost.
Izvadila sam odeću složenu u plastičnoj kesi koju sam ponela iz Evina.
Razmišljala sam da sve stvari iz kese bacim u đubre, ali nisam mogla. Na vrhu je
bila moja bela marama s venčanja; u nju sam umotala svoj venčani prsten. Duboko
sam udahnula i odmotala je, otvarajući svaki svilenkasti nabor. Činilo mi se da
vidim Alija u svom naručju, kako s naporom diše. Poželela sam da je svet
jednostavno mesto gde su ljudi dobri ili loši, i opet sam umotala prsten i sakrila ga
u mračan kutak ormana. Onda sam otišla do prozora. Kiša je prestala da pada, i
sunčev zrak probijao se kroz oblake u čipkanim, zlatnim prugama. Dvorište je bilo
zaklonjeno visokim zidom od cigala. Oko praznog bazena rasli su ogoljeni grmovi
ruža.
 Čulo se blago kucanje na vratima moje sobe.
– Napred – gledala sam mirnu baštu.
Andre je ušao, stao iza mene, i stavio mi ruke na ramena. Osetila sam njegov
parfem i toplinu njegovog tela.
– Bio sam spreman da te vidim s bebom u rukama, i opet bih te voleo – rekao
je. – Ništa to za mene ne bi promenilo.
Nisam se pomerala. On nikako nije mogao da zna za bebu, ali rekao je ono
što sam najviše želela da čujem. Palo mi je na pamet da je čuo da devojke siluju u
zatvoru. Borila sam se da ne zaplačem.
– Nisam trudna.
– Jesu li te mučili?
– Jesu. Hoćeš li da znaš zašto sam promenila veru?
Želela sam da zna šta se dogodilo, ali nisam znala kako da mu kažem.
– To mi zaista nije bitno, ali znam da si to uradila zato što nisi imala drugog
izbora. Je li tako?
– Jeste.
– Volim te.
– I ja tebe volim – pogledala sam ga.
Prvi put smo jedno drugom izjavili ljubav.
Zagrlio me je. Usne su nam se spojile, i na nekoliko trenutaka Evin je postao
samo daleka uspomena, nije više imao moć nada mnom.

Te večeri smo svi seli za trpezarijski sto. Majka je spremila gulaš od govedine i
celera s pirinčem. U početku je vladala tišina, prekidana samo zveckanjem pribora
za jelo po porcelanu ili laganim kašljem.
– Hvala bogu što je danas pala kiša. Suša je trajala predugo. Travnjak je
izgledao stvarno jadno, a sad je već bolje. – Zenija je prekinula tišinu svojim
toplim, zvonkim glasom. Bila je visoka oko metar šezdeset pet i imala oko šezdeset
kilograma, kratku plavu kosu i crne oči.
– Što više pada, ruže će bolje cvetati – dodao je Hušang kan, Zenijin blizak
porodični prijatelj, koji je obedovao s nama.
 Sisi, jedna od Zenijine tri mačke, bila je ispod stola, priljubljena uz moju nogu.
Spustila sam ruku, počešala je po glavi, a ona je počela da prede.
Moj otac je uglavnom gledao u tanjir, ali bi mu pogled povremeno polako
skliznuo preko stola i nakratko se zaustavio na meni. Pokušala sam da
odgonetnem uobičajeno neodređen izraz njegovog lica. Kad mi je dolazio u posete
delovao je slomljeno, ali vratila sam se i kao da je sve ponovo bilo normalno.
Verovatno je njima dvoma bilo lakše da se pretvaraju da nikad nisam ni bila u
zatvoru. Ipak, pitala sam se da li je ta tišina njihov način da zaštite mene ili sebe?
Alijeva majka je napravila gulaš od govedine i celera s pirinčem one večeri
kad su ubili Alija. Kako da im kažem za Alija, za brak, i za njegovu smrt? Osećala
sam se kao stranac, kao gost za koga niko previše ne mari, ali ipak su ga pozvali u
kuću iz osećaja obaveze. Kad se poseta završi, trebalo bi da se pozdravim i vratim
se kući. Ali kojoj kući? Kod Musavijevih, ili u Evin?
Te noći nisam mogla da spavam, posmatrala sam nepoznate senke na
prozoru. Ali me je dvaput spasao one noći kad je ubijen: jednom, kad me je gurnuo
na tlo, a zatim kad je poslednjim dahom rekao ocu da me odvede mojim
roditeljima. Da nisam imala podršku gospodina Musavija, ostatak života provela
bih u Evinu, ili bi se desilo nešto mnogo gore, kao što mi je gospodin Musavi rekao,
Hamed bi me udao za nekog svog prijatelja, i ne bi preostalo ništa drugo nego da
se ubijem.
Kad se vratio s fronta, Ali mi je rekao da će, ako se ne udam za njega, uhapsiti
Andrea i moje roditelje. Tada sam mu poverovala, ali sada se senka sumnje uselila
u mene. Šta ako je to bila samo prazna pretnja? Ako je bilo tako, mogla sam da ga
odbijem ne ugrožavajući nikoga. Šta bi se dogodilo da sam rekla ne?
Sada mi je, dok sam ležala bezbedna u svom krevetu, bilo mnogo lakše da
budem hrabra.

Sutradan sam počela da tražim po kući svoje knjige, koje su uglavnom bile poklon
Alberta, starog vlasnika knjižare, a potražila sam i zlatnu kutiju s bakinom pričom.
Nisam mogla da ih nađem. Otišla sam do majke. Sedela je dnevnoj sobi i pušila.
– Maman, ne mogu da pronađem svoje knjige. Gde su?
 Zavrtela je glavom kao da je to najbesmislenije pitanje koje je u životu čula. –
Tvoje knjige. Ti ništa nisi naučila, zar ne? Tvoje knjige su bile opasne poput
tempirane bombe. Da li ti znaš kako smo se uplašili kad su te uhapsili? Uništila
sam sve knjige koje čuvari nisu odneli. Trebalo mi je nekoliko dana, ali otarasila
sam ih se. – Nije mogla da ih spali, zato što nismo imali ni kamin, ni dvorište. Tako
ih je, malo-pomalo, cepala stranu po stranu, stavljala ih u mašinu za pranje veša,
pravila od njih kašu i postepeno je mešala s đubretom.
Spustila sam se u stolicu, razmišljajući o divnim rečima koje su pretvorene u
ružnu kašu.
Oprane knjige. Potopljena i ućutkana pisana reč.
Najviše će mi nedostajati Letopisi Narnije. Njih mi je potpisao Albert.
– Ispod kreveta sam imala malu zlatnu kutiju. Šta se desilo s njom? – upitala
sam majku.
– Rukopisi tvoje bake. Razmisli, Marina! Da su se čuvari vratili i pronašli ih,
dokumente pisane na ruskom, šta misliš, šta bi pomislili? Prošle bi godine dok
bismo dokazali da nismo komunisti.
Nisam krivila majku. Bila je uplašena. Bilo je to delo islamske revolucije.
Bol je čudna stvar. Ima mnogo vrsta i oblika, a ja sam se pitala da li ih je iko
ikad identifikovao i dao im prigodna imena.

Bližio se moj devetnaesti rođendan i majka je tim povodom pozvala nekoliko

prijatelja i rođaka. Pre nego što su gosti stigli, pregledala sam odeću u svom
ormanu: crno, plavo i smeđe, i sve to dugih rukava i depresivno. Pa nemam
osamdeset godina. Želela sam svetlu haljinu bez rukava. Želela sam da skliznem u
nju, da se pogledam u ogledalo i prepoznam devojku kakva sam bila. Želela sam
da je obučem i ušetam u svoj život tamo gde sam ga prekinula.
Otišla sam do majke i rekla joj da je odeća koju mi je sašila veoma lepa i da mi
se sviđa, ali da bih za rođendan obukla nešto svetlije i veselije. Pitala sam je mogu
li da pozajmim njenu svečanu haljinu. Imala je jednu ružičastu haljinu bez bretela,
koju sam obožavala. Znala sam da mi je verovatno malo velika, ali mogla bih da je
suzim. U Evinu sam naučila da šijem. Majka je pristala. Posle pola sata za šivaćom
mašinom, haljina mi je stajala kao salivena. Obula sam cipele s visokom
potpeticom. Pronaći ću svoj život i ponovo početi da ga živim.
Gosti su se smeškali, grlili me i ljubili i govorili mi kako divno izgledam. Bila
sam srećna što ih vidim, ali bila je opipljiva distanca između nas, između devojke
koja je dugo bila odsutna i onih koji su za to vreme živeli normalnim životom.
Svaki razgovor prekidala je neprijatna tišina.
– Marina, izgledaš divno. Kako si? – pitali su me.
– Vrlo dobro, hvala vam – odgovarala sam.
Zatim bi se usiljeno nasmešili i pokušali da prikriju nelagodu, koja je bila
očigledna kao boja njihovih očiju.
– Oh, ovo pecivo deluje ukusno. Da li ga je pravila tvoja majka?
Nisu oni bili krivi. Svi su bili ljubazni i prijatni, ali time se sve završavalo. Niko
nije želeo da zna. Došao je jedan sveštenik, otac Nikola. Svirao je ruske narodne
pesme na harmonici, a moji roditelji su mu se pridružili. Bilo je prijatno sedeti u
društvu nasmejanih, poznatih lica prijatelja i rođaka i slušati muziku iz detinjstva.
No Ali je bio u pravu. Kuća nije bila ista, zato što ja nisam bila ista. Udobna,
bezbedna nevinost mog detinjstva bila je zauvek izgubljena.
Posle večere, moja kuma Siran sela je pored mene. Bila je mudra žena i oduvek
sam volela da čujem njeno mišljenje.
– Kako si? – upitala me je.
– Kao nova – odgovorih.
– Drago mi je što nisi izgubila smisao za humor – nasmejala se. Bila je
elegantna kao i uvek, u svetložutoj bluzi i dobro skrojenoj smeđoj suknji. – Možeš
da budeš ponosna na sebe. Većina onih koji izađu iz Evina zaključaju se u sobu i
dugo vremena ne progovaraju ni sa kim. Ti si nasledila snagu svoje bake.
Svirao je valcer i ljudi su igrali oko nas.
– Zašto me niko ne pita šta mi se događalo poslednje dve godine? – upitala
sam je.
– Odgovor je vrlo jednostavan. Plašimo se da pitamo zato što nas je strah
onoga što ćemo čuti. Mislim da je to neka vrsta prirodne odbrane. Možda
verujemo da će biti zaboravljeno ako o tome ne budemo govorili i ako se
pretvaramo da se nije ni dogodilo.
 Očekivala sam da će mi povratak kući učiniti život ponovo jednostavnim, ali
nije. Mrzela sam tišinu koja me okružuje. Želela sam da se osećam voljenom. Ali
kako ljubav može da pronađe put kroz tišinu? Tišina i mrak vrlo su slični: mrak je
odsustvo svetla, a tišina je odsustvo zvuka, glasova. Kako čovek da se snađe u tom
ništavilu?

Kad je prošao rođendan, odlučila sam da završim srednju školu: morala sam da
nastavim svoj život. Mogla sam da učim kod kuće i polažem ispite u školi. Iako je
Andre završavao studije elektrotehnike, svakodnevno je dolazio da mi pomaže da
savladam matematiku i fiziku. Pričao mi je o svojoj nastavi, o profesorima i
kolegama, a ponekad me je vodio svojim prijateljima na sedeljke i proslave
rođendana. To je, na neki čudan način, bio period našeg „zabavljanja“.
U to vreme, čuvari revolucije imali su kontrolne punktove po celom gradu.
Zaustavljali su automobile tokom celog dana, posebno noću, i pretresali. Smatralo
se zločinom da muškarac i žena koji nisu u srodstvu ili venčani budu sami u
kolima. Zato je, za svaki slučaj, iako nismo razgovarali o braku, Andre zamolio
sveštenika da nam izda potvrdu da smo vereni, i uvek ju je držao u kolima, za slučaj
da nas zaustave i ispituju.
Učila sam desetak sati dnevno, u svojoj sobi ili šetajući s knjigom u ruci oko
praznog bazena. Možda sam podsvesno trošila vreme na matematiku i prirodne
nauke da ne bih razmišljala o prošlosti. Otac je po ceo dan bio na poslu, šest dana
nedeljno – i dalje je radio kao službenik kod čika Parefa – a majka je vreme
provodila uglavnom u redovima za namirnice, u kuhinji ili pletući, a ja sam joj se
sklanjala s puta.
Jednog toplog dana, dok smo sedeli u dvorištu, Andre je približio stolicu i
zagrlio me. Oko nas su se igrali vrapci, a crvene, ružičaste i bele ruže mirisom su
zaslađivale vazduh.
– Kad ćemo se venčati? – upitao je.
Dok sam bila u Evinu, Ali me je upozorio da ne smem da se udam za
hrišćanina. Prema islamskom zakonu, muslimanki nije dozvoljeno da se uda za
hrišćanina, ali je muslimanu dozvoljeno da se oženi hrišćankom. Činjenica da sam
prihvatila islam silom i pod vanrednim okolnostima vlastima nije ništa značila.
Ako bih se odrekla islama i vratila se hrišćanskoj veri, prema islamskim običajima
zaslužila bih smrt.
– Ti znaš da će me, ako se venčamo i oni to saznaju, verovatno osuditi na smrt
– rekoh.
Vetar je okretao stranice udžbenika za matematiku koji je stajao na stolu.
– Sećaš li se kad smo se upoznali? Onog dana u crkvi? – pitao me. – Bila je to
ljubav na prvi pogled. Od tog trenutka znam da si ti prava žena za mene. I osećam
da moram da brinem o tebi. Kad si pošla svojim putem, znao sam da ćeš se vratiti.
Mi pripadamo jedno drugom. Tako je suđeno.
Pomilovala sam njegovu meku plavu kosu i lice i poljubila ga. – Sve vreme
dok sam bila u Evinu želela sam da ti se vratim. Iako sam znala da se to možda
neće dogoditi, nadala sam se.
A onda mi je prvi put rekao da su 19. marta, nedelju dana pre mog puštanja,
rano ujutru zvali moje roditelje iz Evina i rekli im da će me tog dana osloboditi.
On i moji roditelji odmah su otišli u zatvor i čekali ceo dan, ali su ih vratili, bez
objašnjenja. Zaprepastila sam se kad sam to čula. Zašto mi to niko nije ranije
rekao? Da li je to odlaganje ponovo bilo rezultat borbe između Ladževardija i
gospodina Musavija? Ako je tako, to znači da se gospodin Musavi žestoko borio, a
bila sam sigurna da ne bi mogao da pobedi bez podrške ajatolaha Homeinija.
– Bili smo veoma zabrinuti – rekao je Andre. – Nismo znali zašto su se
predomislili, ali čuvari nisu hteli da razgovaraju s nama. Onda su nas ponovo
pozvali 26. marta, i mi smo pojurili u zatvor. Na kapiji su nam rekli da odemo u
luna-park i da te tamo čekamo. Parkirao sam auto na parkingu, a tvoji roditelji su
odatle pošli pešice. Ja sam čekao u kolima. Bio sam zaista uzbuđen, ali znao sam
da ništa nije sigurno, pa sam pokušavao da ne gajim velike nade. Nekoliko minuta
nakon što su tvoji roditelji otišli, jedan bradati čovek u civilu prišao je kolima i
rekao mi: „Selam alejkum.“ Pozdravio sam i ja njega. Mislio sam da hoće da me
pita za neku ulicu ili tako nešto. Ali on se nagnuo prema meni i rekao: „Ne zaboravi
da ne možeš da se oženiš Marinom.“ Pitao sam ga ko je on i otkud zna ko sam ja,
a on je odgovorio da nije važno. Rekao je: „Upozoravam te: ona je muslimanka, a
ti si hrišćanin, tako da ne možeš da se oženiš njome.“ Zatim se okrenuo i otišao.
Posle razgovora s tim čovekom, Andre je bio šokiran i zabrinut. Mada je znao,
jer je došao u crkvu kad i ja u posetu iz Evina, da čuvari znaju za našu vezu, tek je
tog trenutka shvatio da ga zatvorske vlasti prate. Zatim je njegov strah prerastao u
bes. Nikoga se ne tiče s kim on želi da se venča. On me voli, i jedino je to važno.
– Marina, ja shvatam situaciju – rekao je. – Znam da je opasno ako se oženim
tobom. Ali ja to želim. Ne možemo da se predamo. Ne radimo ništa loše.
Zaljubljeni smo i želimo da se venčamo. Dokle ćemo im dozvoljavati da nas
maltretiraju? Moramo da budemo odlučni.
Bio je u pravu.
Pretpostavila sam da je bradati čovek Muhamed. Vrlo dobro sam znala da to
venčanje može značiti smrtnu kaznu, ali koliko god to zvučalo besmisleno, morala
sam da rizikujem život da bi mi on ponovo pripadao. U Evinu sam bila na rubu
smrti, no Ali me je spasao. Ipak, nije mi vratio moj život. Zadržao ga je za sebe.
Moj život je cena koju sam platila da ostanem živa, i zato sam se morala boriti da
ga vratim.
Saopštila sam roditeljima da sam odlučila da se udam za Andrea, a oni su
mislili da sam poludela. Čak su i sveštenici uglavnom mislili da ne treba da se
udam, ali mi smo zakazali venčanje za 18. jul 1985. godine, oko šesnaest meseci
nakon mog izlaska iz Evina. Prijatelji i rođaci su nas sve vreme ubeđivali da se
predomislimo. Kao poslednji pokušaj, moji roditelji su zamolili Hušang kana da
razgovara sa mnom. Bio je fin, mudar čovek, i oni su znali da ga veoma poštujem.
Kad je jedne večeri pokucao na vrata moje sobe, sedela sam na svom krevetu na
rasklapanje i čitala. Ušao je, zatvorio vrata i seo u fotelju. Nagnuo se, naslonio
laktove na kolena i zagledao se u mene.
– Nemoj to da radiš.
– Šta?
Nemoj da se udaješ za Andrea. Znam da se volite, ali vremena su teška. To bi
moglo da te košta života. Nek prođe malo vremena. Možda će se prilike promeniti.
Nije vredno izgubiti život zbog toga.
Njegove reći oslobodile su bes koji sam zadržavala u sebi.
– Nemate prava da mi govorite za koga mogu, ili ne mogu da se udam! Ni vi,
ni moji roditelji, a svakako ne vlada! Uradiću ono što ja hoću! Uradiću ono što
treba! Dosta je popuštanja!
Nikad dotad nisam toliko podigla glas. Nikad ranije nisam bila tako
nepristojna prema nekom toliko starijem. Bila sam svesna da sam se ružno ponela.
Hušang kan je prebledeo i izašao kad sam briznula u plač. Nisam nameravala da
dozvolim da vlada upravlja mojim životom. Zatvorili su me i mučili fizički i
psihički. Morala sam na silu da se preobratim u islam i udam se za čoveka koga
nisam ni poznavala. Gledala sam kako moje drugarice pate i umiru. Sad je važno
da uradim ono što treba, da im pokažem da ću se, iako su me naterali da promenim
veru, ipak udati za čoveka koga volim, čak i ako ću zbog toga morati da se vratim
u zatvor i izložim se velikoj opasnosti. Ovoga puta nema kompromisa. Nisu me
uništili, i nikad neće uspeti u tome.
Kad smo Andre i ja pošli da kupujemo burme, pokušala sam da mu kažem za
Alija. Znala sam da bi razumeo. Šetali smo po juvelirnici i razgledali. Imao je pravo
da zna, a ja sam želela da mu kažem. Pažnju mi je privukla zlatna burma koja je
izgledala kao dva spojena prstena, i zatražila sam da je pogledam. Oboma nam se
svidela. Kad smo se vratili do kola, na vetrobranu samo pronašli kaznu za
parkiranje. Andre mi je rekao da mu je to prva kazna, pa smo se smejali.
Dok smo se vraćali, razmišljala sam kako da počnem. Morala sam početi od
početka, od trenutka kad sam kročila u Evin. Zatim sam morala da mu ispričam o
svakoj sekundi, o svakoj sitnici koja se dogodila. Ne, ne mogu to da uradim. Ne
mogu da se vraćam i ponovo proživljavam sve to.

Tog leta su moji roditelji otišli na nekoliko dana u letnjikovac, a Andre i ja smo im
se pridružili. Kuća je bila lepa i mirna kao nekad, ali radost boravka u njoj bila je
samo sećanje. Prvog jutra sam veoma rano, dok su još svi spavali, otrčala do
Molitvene stene. Sve je izgledalo isto. Staro drveće dodirivalo je nebo, a zraci
izlazećeg sunca kupali su krošnje. Cipele i pantalone bile su mi vlažne od rose.
Legla sam na stenu i osetila njenu grubu, vlažnu površinu na koži, i setila se kad
smo se Araš i ja tu molili. Toliko toga se od tada promenilo. Izvadila sam iz džepa
svoj prvi venčani prsten, klekla pored stene i pokušala da iskopam jedan kamen s
nje, ali nisam mogla da ga pomerim. Pokušavala sam i pokušavala, ali kamenčići
nisu popuštali. Zaboleli su me prsti. Otrčala sam kući. Nije se čulo ništa osim
očevog hrkanja. Na prstima sam ušla u kuhinju, zgrabila nož i žurno se vratila do
stene. Ovoga puta sam uspela da iskopam tri kamenčića, gurnula sam prsten u
jedno udubljenje, a zatim sam vratila kamenčiće. Zamislila sam da je prsten
okružen hiljadama molitvi.
Kad smo se vratili u Teheran, majka mi je rekla da je, kad sam postala muslimanka,
otac izjavio da mu više nisam ćerka. Prala je sudove i gotovo da me nije ni gledala
dok je govorila. To me nije iznenadilo, ali me je povredilo. Očekivala sam da ću u
kući pronaći utočište, ali zatvorili su mi vrata. Jaz između nas kao da se
produbljivao. Majka je obrisala ruke i izašla iz kuhinje. I da sam joj otkrila svoje
tajne, ona ne bi bila u stanju da mi pruži ono što mi je bilo potrebno. Bilo mi je
potrebno njeno razumevanje. A ona je bila to što je bila. Njen pogled na svet i ono
što je zaista važno bio je potpuno suprotan mom, a ja se nisam usuđivala da kažem
da sam ja u pravu, a ona nije. Razlikovale smo se, i morala sam prestati da
očekujem od nje da razmišlja kao ja. Morala sam da je prihvatim onakvu kakva
jeste, jer sam isto to očekivala od nje. Nisam razumela zašto mi je rekla za očevu
grubu primedbu o mojoj promeni vere. Otac mi o tome nije rekao ni reč, ali
pretpostavljala sam da je ona zaključila kako bi trebalo da znam šta on zaista misli
o tome.

Na dan mog venčanja s Andreom, majka mi je pomogla da se našminkam. Jedna

tetka mi je sašila haljinu. Nisam mogla da zaustavim suze kad sam je uzimala iz
ormana. Bilo mi je teško da poverujem da sam doživela taj dan. Kroz prozor svoje
sobe pogledala sam ružičaste ruže u dvorištu, i pomolila se za svakog prijatelja kog
sam volela i izgubila. Svi su mi nedostajali.
Prebacujući haljinu preko stolice pored prozora, setila sam se Alija na dan
našeg venčanja, i svog straha. Danas je bilo drugačije: ovo je bio moj dan.
Pitala sam se hoćemo li Andre i ja imati dece. Često sam razmišljala o
trenucima koje sam u snovima provodila sa svojom bebom. Njegove nasmejane
oči, njegova sićušna ruka koja me hvata za kosu i mala usta koja halapljivo sisaju.
Andre je rano ujutru otišao da kupi sveže voće i sokove za posluženje u crkvi.
Pozvali smo goste da ostanu posle venčanja i mise, da se posluže tortom i malo
se osveže u crkvenoj porti. Da ne bismo privlačili pažnju, odlučili smo da u crkvu
odem ranije i da tamo obučem venčanicu.
 Dok je svirao svadbeni marš, otac me je uveo u punu crkvu, a ja sam se osećala
srećnije nego ikad u životu. Na oltaru su bile poredane velike korpe pune belih
gladiola, a svuda okolo videla sam nasmejana lica.
Slikali smo se u crkvi i u crkvenom dvorištu. Jeli smo tortu i ćaskali s gostima,
i uskoro je došlo vreme da odemo u mali stan koji je Andre iznajmio kad mu je
otac umro, a tetka koja ga je odgajila otišla u Mađarsku. Stan se nalazio severno od
Teherana, u soliteru na brdu Jordan, i bio je okrenut prema autoputu Jordan i
Elburs planinama. Pre nego što sam izašla iz crkve, stavila sam maramu i obukla
islamski manteau preko venčanice, pa smo odšetali do Andreovog plavog fijata.
Bili smo srećni i uplašeni i nadali smo se najboljem, zato što smo morali; odlučili
smo da živimo svoj život.

Gotovo odmah nakon našeg venčanja Andre se zaposlio u teheranskoj elektrani, a

nekoliko meseci kasnije iznajmili smo stan zajedno s mojim roditeljima, kako
bismo podelili troškove. Iransko-irački rat ušao je u petu godinu, i sve više se širio.
Od početka sukoba, u septembru 1980. godine, rat se u Teheranu uglavnom nije
osećao. Štitila nas je udaljenost od Iraka. Ulice u naseljima dobijale su imena
mladića koji su poginuli na frontu. Pre mog odlaska u Evin, taj proces promene
imena bio je spor i vrlo neprimetan. Ali od izlaska sam shvatila da su imena
mnogih ulica promenjena u znak sećanja na one koji su izgubili život u ratu.
Malo pre našeg venčanja počeli su vazdušni napadi na Teheran i nekoliko
drugih gradova. Prva eksplozija odjeknula je u jedno rano jutro, bez ikakvog
upozorenja. Projektil je razneo nekoliko kuća, udaljenih oko kilometar i pô od
tetka-Zenijine kuće. Prodrmala nas je uz veliki prasak i probudila me. Iako u tom
trenutku nisam znala kakav je to zvuk, shvatila sam da se dogodilo nešto strašno.
Od tog časa, sirene su se oglašavale nekoliko puta dnevno, pa i usred noći i, mada
nije bilo nikakvih skloništa, niti se vlada trudila da ih izgradi, ljudi su pokušavali
da se sakriju na bezbedna mesta, što je značilo dalje od prozora. Posle svakog
projektila, mnogo ljudi je ginulo i bilo povređeno razbijenim staklom.
Smrt je postala deo svakodnevice. Oni koji su mogli da napuste grad i odu u
manje gradove i sela to su i uradili, ali većina nije ni imala kuda da ode. Ipak, kao
i reka koja uvek pronađe put i poteče nizbrdo, čak i ako mora da probija kanjone,
tako su i ljudi pronalazili najkraći put do „normalnosti“ života, tvrdoglavo se
boreći protiv straha. Odlazili su na posao i slali svoju decu u školu, ali su ih grlili
malo duže i malo se strpljivije pozdravljali. Nekoliko škola je uništeno prilikom
vazdušnih napada i stotine dece poginulo je u svojim klupama ili dok su se igrali u
dvorištima. Sadam Husein je na frontu počeo da upotrebljava hemijsko oružje
sarin i iperit, ubijajući hiljade ljudi.
Dok smo se Andre i ja vozili kroz grad do crkve ili do prijatelja, tamo gde je
do juče stajala kuća ugledali bismo veliku, usamljenu prazninu. Ponegde bi
stepenište, odbijajući da se obruši u ostatke uništenih života, zlokobno zjapilo u
praznini, ili bi zid pokriven cvetnim tapetama bacao senku na prašinu izgubljenih
života.

Jedne srede ujutru, oko dve godine nakon što su me pustili iz Evina, zazvonio je
telefon. Upravo sam se, s tašnom u ruci, spremala da pođem u bakalnicu.
– Mogu li da razgovaram s Marinom? – upitao je nepoznat glas.
– Ja sam.
– Marina, zovem iz Evina.
Zemlja je prestala da se okreće. Spustila sam tašnu na pod i svom težinom se
naslonila na zid.
– Moraš da dođeš u Evin u subotu, da odgovoriš na nekoliko pitanja. Budi
kod glavne kapije u devet ujutru, i nemoj da kasniš.
– Kakva pitanja?
– Čućeš. Zapamti, u subotu u devet sati ujutru.
Nisam mogla da se pomerim. Nisam imala snage ni da spustim slušalicu. Moj
život posle Evina bio je samo san. Vreme je da se probudim iz tog sna i vratim se
u stvarnost. Ali bar ne traže Andrea. Konačno sam spustila slušalicu i otišla u našu
spavaću sobu. Kod kuće nije bilo nikoga, pa sam imala vremena da se saberem.
Pokušala sam da zamislim šta će se dogoditi. Pokušavala sam da ubedim sebe da
je sve u redu i da me samo proveravaju. Ali nisam uspevala. Iscrpljena, legla sam
na krevet i zaspala. Probudila sam se kad me je majka pozvala, dodirujući me po
ramenu.
– Zašto spavaš s maramom i u mantilu? – upitala je. Na trenutak nisam mogla
da se setim. Onda sam joj rekla.
 – Molim? – Izgledala je kao da zaista nije razumela šta sam joj rekla.
Ponovila sam, a ona je prebledela.
Jedino što sam mogla bilo je da spavam. Nisam mogla da razmišljam o Evinu.
Razmišljanje mi neće pomoći. Ponekad, kad bih se probudila da odem u kupatilo
ili da popijem vodu, videla sam Andrea kako nepomično, bledog lica sedi pored
mene zureći u prazno. Znao je da ništa ne može da učini, da me mora pustiti da
idem. U kući se nije čuo nikakav zvuk. Tišina nas je progutala kao ogromni kit.
U subotu ujutru sam se kratko pozdravila s Andreom, ne pogledavši ga u oči.
Nisam htela da ga zagrlim, zato što sam znala da neću moći da ga pustim. Odlučili
smo i morali smo da budemo jaki. Ipak sam znala da se ovo može dogoditi. Otac
me je odvezao do glavne kapije Evina. Bilo je previše opasno da Andre vozi. Otac
je bio veoma ćutljiv. Rekla sam mu da odmah ode i gledala kako njegov auto
zamiče iza ugla. Pitala sam se da li će me mučiti. Ali zašto bi to radili? Ja sam za
njih muslimanka koja se preobratila u hrišćansku veru i udala se za hrišćanina,
tako da zaslužujem smrt. Nisu želeli da izvuku od mene nikakve informacije; u
pitanju je bila smrtna kazna. „Umreću dostojanstveno“, pomislila sam, ali tek tada
sam shvatila da ću umreti dostojanstveno samo ako ispravno postupim, ako
budem sledila svoja uverenja. I nimalo nisam sumnjala da je, šta god da su joj
radili, i Taraneh umrla dostojanstveno.
Nameštajući čador, prišla sam čuvaru koji je stajao ispred kapije i rekla mu za
telefonski poziv. Upitao me je za ime i ušao u kućicu. Izašao je posle nekoliko
minuta i rekao mi da pođem s njim. Teška metalna vrata zatvorila su se za mnom.
Ušli smo u malu prostoriju. Podigao je slušalicu i okrenuo jedan broj.
– Stigla je – samo je rekao.
Ovo je možda poslednji dan mog života. Verovatno će Hamed doći da se
pozdravi sa mnom. Obećala sam sebi da ću stajati uzdignute glave. Vrata su se
otvorila i ušao je Muhamed. Odahnula sam.
– Marina, drago mi je što te opet vidim. Kako si? – upitao je.
– Veoma dobro, hvala. A ti?
– Hvala bogu, dobro. Pođi sa mnom.
Pošla sam za njim. Nije mi rekao da stavim povez. Svuda je bilo cveća, što je
bilo sasvim neobično za Evin. Uveo me je u zgradu, pa u sobu u kojoj je bio sto i
pet-šest stolica. Na zidu je visila Homeinijeva slika.
 – Molim te, sedi – rekao je. – Kaži mi, šta si radila otkad si izašla odavde?
– Ništa naročito. Uglavnom sam učila i završila sam srednju školu.
– To je lepo. Još nešto?
– Ne baš.
Nasmešio se i zavrteo glavom. – Ponovo si u velikoj nevolji, i mislim da znaš
o čemu govorim, ali sreća tvoja što ovde imaš prijatelje. Hamed je imao neke
planove s tobom, međutim uspeli smo da ga sprečimo u tome.
– Kako to misliš?
– Saznao je za tvoj drugi brak, i pokušao da nagovori Sud islamske revolucije
da te osudi na smrt. Ali ti si znala da se to može dogoditi, zar ne?
– Jesam.
– A ipak si to uradila?
– Da.
– Smatraš li da je to bilo hrabro ili glupo?
– Ni jedno, ni drugo. Samo sam uradila ono što sam mislila da treba da
uradim.
– E pa, ovoga puta ti je sreća bila naklonjena. Pristalice tvrde struje, kao što je
Hamed, polako gube podršku u Evinu. Mislim da je Alijevo ubistvo nateralo ljude
da shvate da su preterali. Ali me je zamolio da povedem računa o tebi ako mu se
nešto desi, i mada se protivim onome što si uradila, poštovao sam njegovu želju.
Ali neću to više raditi. Pozvao sam te da te upozorim da sledeći put razmisliš pre
nego što učiniš nešto kažnjivo.
– Hvala ti.
– Musavijevi su pitali za tebe. Rekao sam im da ćeš danas biti ovde. Došli su
da te vide.
Vrata su se otvorila i oni su ušli. Bilo mi je drago što ih vidim. Mali Ali je
porastao. Bio je predivan dečačić i sumnjičavo me je posmatrao. Akram me je
zagrlila. Seli smo.
– Drago mi je što vidim da si dobro, Marina. Je li sve u radu? – upitao me je
gospodin Musavi.
– Jeste, hvala.
 – Znači, ponovo si se udala. Jesi li srećna?
– Jesam, gospodine.
– Vrlo si tvrdoglava. Mogla si da upadneš u velike nevolje da se nismo starali
o tebi.
– Znam, gospodine. Hvala vam na tome.
– Nisam ni pipnuo tvoj novac i ako ga želiš, tvoj je.
– Ne, hvala vam. U redu je.
– Ovo je tvoja tetka Marina, Ali. Idi poljubi je – rekla je Akram svom malom
sinu. Dečačić mi je polako prišao.
– Dođi, Ali – rekla sam. – Baš si veliki dečko!
Prišao mi je, poljubio me u obraz, a onda otrčao do majke.
Gospodin Musavi je zaplakao, pa sam ga zagrlila. Moj život bi bio mnogo
drugačiji da Ali nije poginuo. Oni bi ostali moja porodica, ono što su i bili petnaest
meseci. Nikad nisam želela da se Aliju dogodi nešto loše. Osećala sam grižu savesti
što ga nisam ni volela ni mrzela, ali sve je bilo gotovo, i ja više ništa nisam mogla
da uradim. Prema njemu sam oduvek osećala mešavinu besa, frustriranosti, straha
i nesigurnosti, i tako će i ostati.
Kad sam izašla iz Evina, otišla sam peške do autoputa i zaustavila taksi.
Preživela sam. Kao da je smrt želela da me odgurne, da me zaštiti, a ja nisam
razumela zašto. Svet se kretao i svetlucao pred mojim očima. Zašto sam ja
preživela, a mnogi drugi nisu? Saru nisu oslobodili i trebalo je da pitam gospodina
Musavija za nju, ali nisam mogla da razmišljam logično. Pitala sam se da li bi
uopšte i mogao da učini nešto za nju.
Kad sam stigla kući i otvorila dvorišna vrata, našla sam se u Andreovom
zagrljaju. Stegao me je jako, drhteći.
– Hvala bogu, hvala bogu! Jesi li dobro? Ne mogu da verujem da su te pustili!
Šta se desilo?
Rekla sam mu da vrše rutinske provere, kao i sa svima koji su bili u Evinu.
– Jesu li te pitali da li si se udala?
– Nisu – slagala sam. Nisam htela da on brine, a nisam htela ni da mu
objašnjavam. – Ili ne znaju, ili znaju ali ne mare.
 – Znači li to da nam više neće dosađivati?
– Ne znam, ali mislim da ćemo bar neko vreme biti mirni. Ali ne zaboravi da
su oni vrlo nepredvidivi. Teško je reći šta će sutra uraditi.
Znala sam da će se moja situacija dramatično izmeniti ako tvrda struja kojoj
je pripadao Hamed prevlada i dobije više podrške u Evinu.

Užasavala sam se rata, ne samo zbog bombardovanja nego i stoga što je za nekoliko
meseci Andre trebalo da ide na odsluženje vojnog roka. A onda smo čuli za
specijalni vladin program kojim se diplomiranim studentima dozvoljava da
predaju na fakultetima u udaljenim gradovima, umesto da služe vojsku. To je bila
jedina mogućnost da ga spasemo odlaska na front. Upravo je bio dobio diplomu
magistra. Prijavio se za program, i primljen je.
Morali smo da se preselimo u Zahedan, grad u jugoistočnom delu Irana, blizu
granice s Pakistanom i Avganistanom. Andre je trebalo da predaje na Univerzitetu
Sistana i Baludžistana. Morao je da otputuje u Zahedan mesec dana pre početka
semestra, da bi sredio dokumentaciju i obavio pripreme. Pošli smo zajedno, zato
što ja nikad nisam bila u tom delu zemlje, a želela sam i da vidim svoj budući dom.
Let od Teherana do Zahedana trajao je oko sat i pô. Dok se avion spuštao,
pogledala sam kroz mali prozor. Izgledalo je kao da je zemlja položena na odar,
ispod peščanog pokrova. U daljini sam primetila malu zelenu tačku i posmatrala
sam kako se povećava usred spokojstva beskrajne pustinje. Iz peska su se uzdizale
građevine od ilovače i cigala, kao da traže dragocenu hladovinu ispod retkog
drveća.
Avion je sleteo, i taksijem smo se prevezli u grad. Sunčeva svetlost, neometana
zagađenjem i vlagom, sijala je zaslepljujuće, gotovo čudno i neprijateljski. Put do
grada, koji je poput starog ožiljka presecao ravnicu, bio je u iznenađujuće dobrom
stanju. U centru Zahedana, s obe strane uskih ulica nalazile su se male radnje. Ljudi
su hodali ulicama u tradicionalnim nošnjama – muškarci u širokim vrečastim
pantalonama, a žene s maramama, u ručno izvezenim haljinama koje su im sezale
do gležnjeva. Nikad dotad nisam izbliza videla kamilu, a onda sam ugledala jednu
pored puta kako polako i strpljivo preživa i posmatra krupnim, snenim očima, koje
kao da su već sve videle. U novim, imućnijim delovima grada, velike kuće bile su
ozidane od kvalitetne cigle, ali malo dalje na severu, kuće su bile male, podignute
od blatnih cigala. Na severnom obodu grada uzdizala su se visoka, stenovita brda
prekrivena pećinama nalik rupama, a taksista nam je rekao da su te pećine nekada
prokopali ljudi da bi u njima živeli. Ugledala sam grupu bosonogih dečaka koji su,
smejući se, trčali pod vrelim suncem za pocepanom plastičnom loptom. Taksista
nas je upitao zašto smo došli, pa mu je Andre objasnio da bi trebalo da predaje na
univerzitetu.
– Šah je ovde sagradio univerzitet – rekao je taksista – i to je bilo veoma dobro
za nas. Sada obrazovani ljudi dolaze iz Teherana i ostalih velikih gradova da
podučavaju našu decu i drugu decu koja ovamo dolaze iz udaljenih mesta.

U martu 1987. godine, Andre i ja smo spakovali stvari u auto i krenuli u Zahedan,
na put dug hiljadu šest stotina kilometara. Nekoliko sati kasnije, naš mali žuti reno
pet kao da je ostao jedini na svetu. Kroz otvoren prozor, vreo vazduh me je šibao
po licu. Na putu su igrali oblaci peska nalik zlatnim talasima, a malo dalje prema
obzorju zemlja je nestajala ispod fatamorgane zatalasanog, srebrnog okeana.
Satima se krajolik nje menjao niti je put skretao. Kad bismo povremeno stali da
protegnemo noge, shvatala sam koliko je pustinja tiha kad je ne uznemirava
brujanje motora. Na obali, čak i kad je dan bio miran, bez vetra, uvek se čulo
šuštanje vode, a u šumi se, čak i kad nijedna životinja ne bi pustila glas, moglo čuti
šuštanje lišća. Ovde je, međutim, vladala potpuna tišina. U sumrak, sunce se
rastopilo u vreloj, crvenoj zemlji, a noć se spuštala polako i tiho, hladeći vreli vetar.
Kao da sam mogla da dodirnem bleštave zvezde koje su ispunjavale noćno nebo
malim pulsirajućim telima. Ovde nije bilo ni odraza ni odjeka, bila je to zemlja
tako daleka i zaboravljena, da je delovala bezvremeno.
Država je uz Zahedanski univerzitet izgradila stambeni blok za profesore.
Kuće nisu bile luksuzne, ali bile su dobro sagrađene, komforne i čiste. Imali smo
sve što je potrebno za život. U vodi je bilo mnogo minerala te nije bila za piće, tako
da smo dva ili tri puta nedeljno odlazili do postrojenja za prečišćavanje, udaljenog
oko deset minuta vožnje, da napunimo velike kante pijaćom vodom.
Andre je bio prilično zauzet. Držao je predavanja, a kad je bio kod kuće,
pripremao se za časove ili je ispravljao testove. Samoća i tišina pustinje pomogli su
mi da odagnam prošlost. Po ceo dan sam obavljala obične poslove, kao što su
čišćenje i kuvanje, a kad bih završila, radila sam to iz početka. Retko sam slušala
radio, nisam uključivala televizor niti čitala. Za mene više nije bilo knjiga za čitanje,
ali mi, začudo, nisu nedostajale. Bila sam jednostavno iscrpljena, kao maratonac
koji je trčao satima, uspeo da dopuzi do cilja, a onda se na kraju srušio. Moj um se
bavio samo onim čime je morao da se bavi. Podsećao me je da uradim jednostavne
poslove: veš je uvek bio opran, podovi su bili besprekorno čisti, a hrana je uvek
bila na stolu u pravo vreme.
Andre je na univerzitetu imao divne kolege. Ponekad bismo se sastajali s
njima i njihovim porodicama, i svi su bili dobri prema nama. Nisu znali ništa o
mojoj prošlosti, pa sam s njima mogla da ćaskam o novim receptima i idejama za
uređenje kuće.
Rat nije dopro do Zahedana, koji je bio prilično daleko od iračko-iranske
granice, ali su se raketni napadi na Teheran i nekoliko drugih gradova nastavili.
Zvala sam majku skoro svaki dan da bih saznala kako su. Iako je bilo lepo
prespavati noć bez povremenih eksplozija i saznanja da bi nas mogle razneti na
komade, ipak sam se osećala kao izdajnik. Preklinjala sam roditelje da dođu malo
kod nas u Zahedan, ali otac je odbijao, govoreći da mora da radi. Zamolila sam ga
da pusti bar majku, ali rekao mi je da nema razloga za brigu: Teheran je veliki grad
i mala je verovatnoća da će ih pogoditi neka raketa. A onda me je jednog jutra
pozvala majka.
– Maman, kako si?
– Dobro sam. Došla sam kod Mari na nekoliko dana. Ovde je bezbednije.
Mari je živela u soliteru, blizu stana mojih roditelja u Teheranu. To nije bilo
logično.
– Maman, šta to govoriš? Bezbednije je ovde, u Zahedanu. Teheran nije
bezbedan, gde god da si.
– Veruj mi. Ovde je bolje.
– Maman, odmah mi reci šta se dogodilo, ili ću sesti u prvi avion i sama se
uveriti.
– Juče ujutru su pogodili našu ulicu.
Moji roditelji su živeli na malom trgu. Ako je projektil pogodio našu ulicu
dok je majka bila kod kuće, nisam mogla da shvatim kako nije povređena.
– Gde je tačno pao?
 – Na prvu kuću na uglu.
Četiri kuće dalje, a ona nije povređena?
– Ta kuća je uništena. Ostala je samo velika, crna rupa, kao da kuća nikad nije
ni postojala. Nisam ih dobro poznavala. Bili su mirni ljudi, naših godina. Muž je
bio na poslu. Poginuli su mu žena i unuk. I dvoje ljudi koji su u tom trenutku
prolazili kolima. Nekoliko komšija je lakše povređeno. Skoro niko nije bio u kući.
Ljudi su bili na poslu ili u kupovini.
Pokušala sam da zamislim prizor koji mi je majka upravo opisala, ali nisam
mogla.
– Čovek je došao kući, a njegove porodice više nije bilo – nastavila je majka.
– Samo rupa. Samo nekoliko minuta ranije čula se sirena. Bila sam u kuhinji i
razgovarala telefonom s tvojom tetkom Negar. Rekla je: „Evo sirene. Spusti
slušalicu i skloni se na sigurno.“ Uvukla sam se između frižidera i ormana. A onda
je pala. Bilo je glasno. Bum! Pomislila sam da sam eksplodirala. Zatim se sve
utišalo, kao da sam ogluvela. Izašla sam na ulicu. Na sve strane je bilo razbijenog
stakla, nalik krckavoj prašini. Veći komadi zabili su se u zidove kao strele. Kuća je
još stajala, ali bila je u haosu. Delove vrata tvog ormana zatekla sam u dvorištu.

Rat je konačno završen u avgustu 1988. godine, kad sam bila u četvrtom mesecu
trudnoće. Vlada Irana prihvatila je rezoluciju Saveta bezbednosti Ujedinjenih
nacija i objavljen je prekid vatre između Irana i Iraka. Niko nije pobedio. Poginulo
je više od milion ljudi.
Sredinom i krajem osamdesetih, organizacija Mudžahedin halk okupila je oko
sedam hiljada svojih članova u Iraku kako bi se zajedno sa Sadamovom vojskom
borili da oslabe iransku vladu.
Nisam mogla da razumem kako su mudžahedini mogli da stanu uz čoveka
kao što je Sadam, čoveka koji je pobio toliko Iranaca. Ubrzo posle prekida vatre,
mudžahedini koji su bili stacionirani u Iraku napali su provinciju Kermanšah, u
zapadnom Iranu, verujući da mogu dobiti dovoljnu podršku za rušenje islamskog
režima, ali su ih čuvari revolucije lako savladali. Poginulo je mnogo mudžahedina,
a preživeli su se povukli nazad u Irak. Nakon toga je pogubljeno stotine
zatvorenika Evina optuženih da podržavaju mudžahedine.
Tokom prva tri meseca trudnoće stalno sam osećala mučninu i povraćala sam, ali
sam se od četvrtog meseca osećala bolje. Beba je rasla. Uskoro sam osetila kako se
pomera u meni, i od tog osećaja sam plakala, zato što sam shvatila da je volim više
nego što sam mogla i da pretpostavim. Želela sam da podarim Andreu zdravo dete.
Majka se ponudila da dođe na nekoliko dana kod nas kad se beba rodi. Bebin
krevetac bio je spreman, a majušna odeća uredno složena u ormanu.
Pred kraj osmog meseca trudnoće, otišla sam na ultrazvuk. Zahedan je bio
mali grad i prilikom pregleda ultrazvukom tu se zatekao i moj ginekolog.
Ispostavilo se da je bebina glava prevelika. Ginekolog je mislio da je beba
hidrocefalus, da se voda skuplja u lobanji fetusa, što je ozbiljan problem. Međutim,
radiolog koji je radio ultrazvuk mislio je da veličina glave ne ukazuje na to da je
reč o hidrocefalusu. Trebalo je da postoje i drugi znaci, kojih nije bilo. Ležala sam
na krevetu i slušala kako se dva lekara prepiru oko moje bebe.
– Trebalo bi da izbušimo otvor u glavi i jednostavno je izvadimo napolje. Nije
vredno carskog reza – rekao je ginekolog.
Andreu i meni je prekipelo. Bila sam uplašena i ljuta. Nisam htela da dozvolim
da moja beba umre, nikad više. Htela sam da odem u Teheran i konsultujem se s
još nekim lekarom, ali bila sam u poodmakloj trudnoći i aviokompanija nije htela
da mi dozvoli da letim. Vožnja do Teherana bila bi isuviše rizična. Šta ako beba
odluči da se rodi u nekoj nedođiji?
Jedan Andreov kolega imao je prijatelja u aviokompaniji, i zahvaljujući
njegovoj intervenciji uspeli smo da obezbedimo karte. Uskoro smo pošli za
Teheran, gde mi je jedna moja rođaka zakazala pregled kod svog ginekologa.
S aerodroma sam otišla pravo u bolnicu. Doktor je tražio da mi urade još
jedan ultrazvuk, posle čega su mi rekli da je beba zdrava – i da samo ima veliku
glavu. Ali nije mi preporučio porođaj prirodnim putem, tako da smo zakazali
termin za carski rez: 31. decembar 1988. godine. Nisam bila sasvim spokojna. Šta
ako su pogrešili? Očajnički sam želela da zadržim tu bebu ovde, na ovom svetu.
Bilo mi je potrebno da je hranim i slušam kako plače. Bilo mi je potrebno da to
novo biće bude bezbedno u meni, da se rodi i da živi.
Naš sin Majkl rodio se 31. decembra 1988. godine. Kad sam otvorila oči posle
operacije, osećala sam jake bolove i mučninu, usta su mi bila suva i gorka. Andre
mi je rekao da je beba dobro. Dok sam držala svog sina u naručju, setila sam se
Šeide i njene tuge kad je svog sina poslala roditeljima. Sada sam razumela kako se
jezivo morala osećati.

Ajatolah Homeini umro je 3. juna 1989. godine. Bolovao je od raka i upravo je bio
operisan. Svi su znali da je njegova smrt neizbežna. Sedela sam na krevetu u
Zahedanu, dojeći Majkla, koji je imao gotovo pet meseci, kad sam čula tu vest na
radiju. Spiker je plakao. Pred očima su mi proletele one dve godine provedene u
Evinu. Revolucija je trebalo da znači kraj Evina, ali nije. Umesto toga, pojačala je
tihi užas zatvora i učinila ga krvavijim nego ikad. Homeini je bio odgovoran za
užase koji su se dogodili iza njegovih zidova. Bio je odgovoran za smrt Gite,
Taraneh, Sajrusa, Lejle, Mine i hiljade drugih. Ali nekako nisam bila srećna kad
sam čula da je umro. Na neki način sam ga žalila. Čemu okrivljavati mrtvog
čoveka? Bila sam sigurna da ni on, kao ni Ali, nije bio sasvim zao. Čula sam da je
voleo poeziju i da ju je i sam pisao. Promenio je svet, ali niko nije shvatio dubinu
njegovog uticaja dok nismo dobili priliku da se osvrnemo na istoriju s bezbedne
udaljenosti, i analiziramo njegove postupke i njihove posledice. Molila sam se za
duše onih koji su izgubili život u revoluciji u potrazi za mirom, i za njihove
porodice, kako bi našli snage i hrabrosti da žive i učine Iran boljim mestom.
Majkl je zaspao. Bio je prelepa beba. Nije imao pojma da je čovek po imenu
Homeini promenio život njegovih roditelja, a ja sam se pitala kakve će posledice
Homeinijeva smrt ostaviti na Iran i na sve nas. Mnogi su verovali da islamska vlada
neće preživeti njegovu smrt i da će borba za moć među strankama u vladi dovesti
do propasti Islamske Republike.
Na dan Homeinijeve sahrane, vreo i okupan suncem, masa od gotovo devet
miliona ljudi obučenih u crno razlila se ulicama Teherana i stigla do autoputa koji
je vodio ka Behešt Zahra groblju. Gledali smo prenos na televiziji. Nikad niko nije
video toliko ljudi. Plakali su, kukali i udarali se po grudima kao što šiiti ispraćaju
svoje mučenike. Ja sam razmišljala samo o Evinu i o nevinim, mladim životima
izgubljenim u revoluciji. Ali ožalošćeni kao da nisu marili za to. Homeini je bio
njihov imam, njihov vođa i njihov heroj, čovek koji se usprotivio Zapadu, prkosno
i nepokolebljivo. Ali zašto ga toliko vole? Pokušala sam da shvatim. Da li je njihova
mržnja prema Zapadu bila tako duboka da se nisu obazirali na hapšenja i ubijanja
svoje nevine dece? Možda njihov odnos prema njemu i nije bio ljubav, već samo
strahopoštovanje prema čoveku iz siromašne porodice, čijom su se moći i
autoritetom suprotstavili svetu koji ih je dugo maltretirao. Masa je okružila
kamion u kom je bio Homeinijev drveni sanduk. Svi su hteli da otkinu parče
njegovog pokrova, da provedu još jedan trenutak s njim. Kamion kao da se davio
u crnoj masi. Obezbeđenje je s naporom zadržavalo ožalošćene, prskali su ih
vodom iz creva, ali bilo je uzalud. Pod velom magle, prašine i vrućine, vriske i
jecaje prigušila je grmljavina helikoptera koji se približavao kamionu, i sleteo
ispred njega. Izvadili su Homeinijev kovčeg iz kamiona kako bi ga prebacili u
helikopter, ali masa se dočepala sanduka, i on se raspao. Bezbroj ruku posegnulo
je za njim cepajući delove belog pokrova, čak se ukazala i jedna Homeinijeva noga.
Njegovo telo su konačno stavili u helikopter, koji je poskakivao gore-dole
pokušavajući da se oslobodi ljudi koji su se kačili za stajni trap letelice.
Nekoliko sati kasnije, organizatori su ponovo pokušali da sahrane Homeinija,
i ovoga puta su uspeli. Nekoliko vojnih helikoptera sletelo je uz groblje. Iz jednog
su izneli metalni kovčeg. Izvadili su Homeinijevo telo prekriveno velom – prema
šiitskoj tradiciji telo se stavlja u zemlju samo u pokrovu – i konačno ga sahranili
pored hiljade drugih mučenika.

Meseci su prolazili, a islamski režim je preživljavao Homeinijevu smrt.

Ajatolah Ali Hamnei zauzeo je Homeinijev položaj vrhovnog vladara zemlje.
On je već dva puta bio predsednik vlade. Vladavina terora se nastavila. Hapšenja
su se proredila, ne zato što je bilo više slobode, nego zato što su svi znali cenu
pričanja protiv režima. Oni koji su se usudili nešto da kažu bili su odmah ućutkani.
Žene su prolazile kroz „bolja“ i „lošija“ vremena. Svakih nekoliko meseci, čuvari
revolucije su stezali svoj stisak i nisu pokazivali razumevanja za šminkanje i
nesavršene hidžabe. Onda je došao dvonedeljni period kad su žene mogle da stave
ruž i puste nekoliko pramenova da provire ispod marame.

Iako smo Andre i ja znali da nikad nećemo biti bezbedni u Iranu, nismo mogli da
izađemo iz zemlje. Kad sam izašla iz Evina, rekli su mi da ne smem da napuštam
Iran tri godine. Međutim, zabrana nije automatski ukidana posle te tri godine.
Prvo sam morala da tražim pasoš. U pasoškom odeljenju je trebalo da mi daju
pismo koje bih morala da odnesem u Evin i da tražim dozvolu da napustim zemlju.
Andre nije smeo da putuje u inostranstvo dok ne odradi tri godine predavanja u
Zahedanu. Moja situacija je bila komplikovanija, ali nisam mogla biti sigurna u
ishod dok ne pokušam.
Prijavila sam se za pasoš, i odbili su me, kao što sam i očekivala. Uzela sam
pismo koje su mi dali i odnela ga u Evin. Rekli su mi da mogu da napustim zemlju
ako platim 500.000 tomana – oko 3.500 američkih dolara – kao garanciju da ću se
vratiti. Ako bih se vratila u roku od godinu dana, vratili bi mi novac. Ako bih ostala
duže izvan zemlje, taj novac bi prisvojila vlada. U to vreme je Andreova plata bila
oko 7.000 tomana, dakle šezdeset američkih dolara. Nismo imali dovoljno novca.
Zamolila sam oca da nam pozajmi novac. Da bismo im pomogli, plaćali smo
polovinu njihove stanarine, čak i kad smo se preselili u Zahedan. Moj otac je
prodao letnjikovac i u banci je imao dva puta više nego što je meni trebalo.
– Tata, samo ti tražim pozajmicu – rekla sam mu. – Nikad ti dosad nisam
tražila novac. Čim nas prihvati neka slobodna zemlja i nađemo posao, vratićemo
ti.
– Misliš li da je tamo lako? – pitao je. – Život je težak. Kako znaš da ćete
uspeti?
– Znam, zato što mi vredno radimo i zato što je Bog veliki. On će nam pomoći.
Otac se nasmejao. – Da ti ispričam jednu priču – kazao je. – Dva ribara izađu
na more u malom brodu. Kada su napustili obalu bilo je lepo, voda je bila mirna.
Kad su se otisnuli daleko na pučinu, vreme se promenilo. Uskoro ih je zahvatila
velika oluja. „Šta sad da radimo?“, pitali su se dok se brodić ljuljao po moru.
„Moramo da se molimo bogu da nas spase, jer je on veliki i moćan i može da nas
izvuče iz ovog haosa“, rekao je jedan. „Bog je možda veliki, dragi prijatelju, ali ovaj
brod je sigurno mali“, odvratio je drugi, i obojica su se udavili.
Nisam mogla da verujem u ono što sam čula. Iako nije znao šta mi se sve
dogodilo u zatvoru, znao je da sam bila politički zatvorenik i da u Iranu za mene
nema budućnosti. Ceo život bih provela u strahu, a zbog političkog dosijea nisam
mogla da se upišem na univerzitet. Bila mi je potrebna njegova pomoć, mogao je
da mi pomogne, ali me je odbio.
– Važnije su ti pare od mene! – rekla sam. – Rekla sam ti da ću ti ih vratiti, i
hoću. Ne bih ti tražila da nisam očajna.
 – Ne – rekao je.
Konačno sam morala da se suočim s gorkom istinom o svom ocu: nikad se ne
bi žrtvovao za mene. Nisam znala zašto je takav. Ceo život sam osećala udaljenost
između nas, ali uvek sam je ignorisala, verujući da on jednostavno nije čovek koji
pokazuje osećanja. Ne mogu da se setim da je ikome pokazao ljubav ili osećanja,
čak ni mom bratu ili majci. Celog života sam, iz svoga ugla, posmatrala očeve koji
vole svoje ćerke i otvoreno pokazuju osećanja; očeve koji bi podneli velike žrtve za
svoju decu. Odbijala sam pomisao da je moj otac drugačiji. Uvek sam se pretvarala
da je on dobar, darežljiv i ljubazan.
Pomislila sam na gospodina Musavija. Znala sam da mogu da ga pozovem, i
nisam ni sumnjala da bi mi dao novac koji mi je Ali ostavio. Ali nisam želela to da
uradim. Htela sam da taj deo života ostane iza mene. Poželela sam da se moja
porodica ponaša prema meni kao Alijeva. Znala sam da mi se ta želja nikad neće
ispuniti.
Andreov otac je poslednjih godina života radio u fabrici nameštaja. Uz pomoć
vlasnika fabrike, on i nekoliko radnika uložili su novac u zemlju, kako bi na njoj
podigli stambenu zgradu. Kad je Andreov otac umro, taj projekat nije ni počeo da
se realizuje, ali Andre je i dalje ulagao novac. Jednog dana, pozvala nas je žena koja
je radila u fabrici i obavestila nas da je izgradnja počela. Rekli smo joj da planiramo
da napustimo zemlju, ali da imamo finansijskih problema. Ponudila nam je da
kupi naš deo i plati nam 500.000 tomana više nego što smo uložili. To je bilo sve
što nam je bilo potrebno.
Andre je dobio pasoš posle tri godine provedene u Zahedanu. Onda sam ja
otišla u Evin, ostavila depozit i dobila pasoš. Čuli smo da u Madridu postoji
Katolička izbeglička organizacija, i odlučili da odemo u Španiju. Kupili smo
avionske karte, prodali ono malo što smo imali, i kupili američke dolare. I dalje
nismo znali da li će nas pustiti da izađemo iz zemlje. Na aerodromu su čuvari
revolucije sprečavali odlazak mnogih ljudi koji su imali važeće pasoše. Nećemo biti
slobodni dok naš avion ne preleti iransku granicu.
Imali smo let 26. oktobra 1990, rano ujutru, i trebalo je da nas moji roditelji
odvezu na teheranski aerodrom oko ponoći. Majklu je bilo dvadeset dva meseca,
plakao je i vrpoljio se dok sam pokušavala da ga obučem, ali čim su kola krenula
udobno je zaspao u mom naručju. Grad je bio pust. Posmatrala sam poznate ulice.
Najpre uske, stambene ulice četvrti Davodijeh, gde smo živeli kad smo se vratili iz
Zahedana, a onda široke glavne ulice pored kojih su se nizale prodavnice. Imala
sam poneku uspomenu iz gotovo svake ulice i svakog ugla. Moj život u Iranu
učinio me je onakvom kakva jesam. Za sobom sam ostavljala delove svog srca,
delove svoje duše. Ovo je zemlja u kojoj su sahranjeni moji voljeni – a ja moram
da je napustim. Ovde nije bilo budućnosti za nas, ostala je samo prošlost. Želela
sam da moja deca vide dom kojem sam nekad pripadala. Želela sam da im
pokažem put kojim sam išla u školu, parkić u kojem sam se igrala i crkvu koja mi
je pružala nadu i mir. Želela sam da vide plavo Kaspijsko more, most koji povezuje
dve luke i pirinčana polja na obroncima visokih planina. Želela sam da upoznaju
pustinju, njenu mudrost i usamljenost. Ali znala sam da se to nikad neće dogoditi.
Za nas više nije bilo povratka.
Kada smo prošli Trg Azadi s visokim, belim spomenikom – znamenitost
Teherana sagrađena za vreme šahove vladavine, koja je postala gradska kapija –
znala sam da je ovo konačni oproštaj.
Poslednji put sam pogledala vrhove Elbursa pokrivene snegom, koji su se
jedva videli naspram noćnog neba.
Na aerodromu smo parkirali kola i bez reći krenuli ka terminalu. Znajući da
nas čekaju brojne kontrole, došli smo mnogo ranije. Čuvari revolucije otvarali su
svaki deo prtljaga i temeljno ga pretraživali. Bilo je protivzakonito iznositi iz zemlje
antikvitete, previše nakita i velike količine novca. Sve je prošlo glatko, pa sam
mahnula roditeljima. Svi smo plakali.
Avion kompanije Sviser uzleteo je u hladan mračan jutarnji vazduh.
Posle nekog vremena preleteli smo granicu, i većina žena skinula je hidžabe i
našminkala se. Slušajući umirujući zvuk motora, zatvorila sam oči i zapitala se da
li u raju postoji odeljenje „Izgubljeno/nađeno“. Ostavila sam mnogo toga iza sebe.
Između ostalog i srebrnu kutiju za nakit koju je moja praktična baka koristila kao
kutiju za šećer i držala je na kuhinjskom stolu. To joj je bio poklon od muža. Mislila
sam o tome kako se svaki put kad zasladi čaj seti svega onoga što su njih dvoje
radili zajedno. Tu je bila i Araševa flauta, ogrlica koju nikad nije imao priliku da
mi pokloni i prsten s mog prvog venčanja. Možda nisu izgubljeni, možda ću ih
jednom pronaći ispod kamenčića Molitvene stene prekrivene mahovinom, u
čudnoj šumi u kojoj žive anđeli.
 Epilog

Dvadeset osmog avgusta 1991. godine, nakon što smo proveli osam dana u
Madridu, a zatim i deset meseci u Budimpešti, čekajući potrebne papire, Sviserov
avion sleteo je na aerodrom u Cirihu. Tamo smo stali u red i čekali da se ukrcamo
na let za Toronto. Učila sam Majkla engleski i pričala mu o predivnoj zemlji po
imenu Kanada, u kojoj zimi ima mnogo snega, pa ćemo praviti Sneška, o zemlji u
kojoj su leta topla i zelena pa ćemo plivati u plavim jezerima. Stajao je pored mene
držeći me za ruku, očiju raširenih od uzbuđenja. Nekoliko studenata iz Kanade
stajalo je ispred nas u redu. Zavidela sam im, pitajući se kako izgleda biti
Kanađanin.
– Jedva čekam da stignemo u Toronto – rekao je jedan od njih.
– I ja – kazao je drugi. – Bilo nam je super ovde, ali nigde nije kao kod kuće.
U tom trenutku, dok sam posmatrala te tinejdžere s bezbrižnim osmesima,
znala sam da će u Kanadi biti lepo. To će biti naš novi dom, u kojem ćemo biti
slobodni i bezbedni, gde ćemo podizati svoju decu i gledati ih kako odrastaju, to je
mesto kojem ćemo pripadati.
Komentar

Jedanaestog jula 2003. godine u Evinu je umrla Zahra Hazemi, kanadsko-iranska

fotoreporterka.
Ona je 23. juna 2003. godine slikala studentske proteste oko Evina, i tom
prilikom su je uhapsili. Ubrzo je javljeno da je u komi.
Nekoliko dana posle njene smrti, iranski predsednik Mohamed-eh Hatami
zatražio je da se sprovede interna istraga. Sin Hazemijeve i zvaničnici kanadskog
ministarstva inostranih poslova zahtevali su da se njeno telo vrati u Kanadu. U
Iranu su priznali da su je tukli do smrti, ali je, uprkos međunarodnom pritisku,
sahranjena u Iranu. Nezavisnim lekarima nisu dozvolili da pregledaju njeno telo.
Iranske vlasti su uhapsile nekoliko agenata tajne službe za koje su rekli da su
možda odgovorni za Zahrinu smrt, ali su ih pustili.
Konačno, islednik iranske obaveštajne službe Mohamed Reza Agdam
Ahmadi optužen je za njeno ubistvo, ali je na suđenju oslobođen. Advokati
porodice Hazemi, uključujući i dobitnicu Nobelove nagrade za mir Širin Ebadi,
bili su ubeđeni da je Agdam Ahmadi bio žrtveni jarac.
Trideset prvog marta 2005. godine, doktor Šahram Azam iz urgentnog centra
teheranske bolnice Bagijatula javno je objavio užasne detalje koje je, godinu dana
ranije u Švedskoj, saopštio i službeniku kanadskog ministarstva inostranih
poslova: Zahra je brutalno silovana, izgrebana, tučena, slomljena su joj dva prsta,
slomljen joj je nos, iščupana su joj tri nokta, imala je frakturu lobanje, slomljen levi
nožni prst, a stopala su joj bila išibana.

Nisam poznavala Zahru Hazemi. Sredinom jula 2003. godine, oko osam sati
ujutru, otvorila sam vrata da uzmem novine koje su stajale na tremu. Bio je prelep
dan: sunce je sijalo, a moje ruže su bile procvetale, tako da sam odlučila da novine
pročitam napolju. Izvadila sam ih iz plave plastične kese i odmotala ih, a zatim
ugledala sliku lepe žene širokog osmeha i živahnih očiju. Pitala sam se ko je ona, i
odmah pročitala članak. Svaka reč bila je kao konopac koji me je stezao oko vrata.
Počela sam da pišem memoare u januaru 2002. godine, i tek sam napisala
treću verziju, pa su mi uspomene iz Evina još bile veoma sveže. Znala sam da se
ono kroz šta sam ja prošla u Evinu i dalje događa iza njegovih zidina, ali kad sam
videla Zahrinu sliku i njen prelep osmeh, moje uspomene su postale zastrašujuće
snažne i bolne. Ona je umrla kao i Mina. Ali, Minina slika nikad nije objavljena na
naslovnoj strani nekih novina. Svet je obratio pažnju na to zato što je Zahra bila
Kanađanka. Da je svet ranije obratio pažnju, da je svet mario, Zahra ne bi umrla, i
mnogi nevini životi bili bi spaseni. Ali svet je ćutao, delimično i zbog toga što su se
svedoci poput mene plašili da progovore. Ipak, što je mnogo mnogo je. Nisam više
htela da živim zatočena strahom.
Trideset prvog marta 2005. godine, Mišel Šepard, moja dobra prijateljica,
reporter u Toronto staru koja piše o bliskoistočnom terorizmu i bezbednosnim
problemima, pozvala me je ujutru telefonom. Bilo mi je drago što je čujem, a ona
mi je rekla da ima nove vesti.
– Možda bi bilo bolje da sedneš – rekla je.
Sela sam. Rekla mi je za izveštaj doktora Šahrama o Zahrinim povredama.
Poželela sam da mogu da je spasim. Poželela sam da sam umrla s njom. Ali moja
smrt nikome ne bi pomogla. Morala sam da ispričam priču. Zahra je iranskim
političkim zatvorenicima dala ime i lice. Sad je bio red na mene da im podarim i
reči.
 Zahvalnost

Iskreno, ne znam odakle da počnem. Možda bi trebalo da izmislim nove reči jer
„hvala“ i „zahvalna sam“ zvuče previše obično i nedovoljno, i zbog njih se osećam
kao da nekog izdajem.
Andre, ljubavi mog života: duboko verujem da si ti najiskrenija i najvernija
osoba koju je Bog ikad stvorio. Tvoja dobrota prkosi zakonima prirode. Ostao si
uz mene i davao mi nadu i snagu da preživim. Znam koliko ti je bilo teško što sam
morala da pratim svoje srce i napišem ovu knjigu. Ipak, uvek si me podržavao.
Hvala ti za tvoju bezuslovnu ljubav, poverenje i praštanje.
Majkle i Tomase: hvala vam što ste bili tu, što ste mi poklonili radost
majčinstva i ljubav. Zahvaljujući vama, postala sam cela. Hvala vam što ste delili
svoju energiju i radoznalost sa mnom, hvala vam za strpljenje koje ste pokazali kad
sam mnoge sate provodila pišući.
Beverli Slopen, moja neverovatna agentkinja i čudotvorac: spasla si me,
pretvorila ovu knjigu u stvarnost i otvorila joj ceo svet. Tvoji dosledni saveti vodili
su me kroz teška vremena. Nikad neću moći da iskažem koliko sam ti zahvalna.
Moji divni urednici i izdavači – Dajen Turbid i Dejvid Davidar (Pengvin
Kanada), Elenor Birn i Roland Filips (Džon Marej pablišers, Velika Britanija), Liz
Stajn i Marta Levin (Fri pres, SAD) – hvala vam za vašu veliku podršku, brižne
komentare i genijalna pitanja. Verovali ste da moram da ispričam svoju priču, i
vodili me svojom mudrošću.
Džim Giford: čudesno si se pojavio u mom životu, ohrabrio me i postao moj
učitelj i prijatelj. Zbog tebe je moj rukopis prešao veliki put i postao knjiga. Zauvek
ću biti tvoj dužnik.
Mišel Šepard: omogućila si mi da se vratim u prošlost i sagledam svoju priču
kroz tvoje reči. Naterala si me da kopam dublje u svoja sećanja i setim se detalja za
koje sam mislila da je nemoguće setiti ih se, pomogla si mi da se suočim s onim što
sam podsvesno pokušala da zaobiđem. Zauzimaš posebno mesto u mom srcu.
Rejčel Menli: koliko god pokušavam da ti objasnim koliko mi značiš, nikad
neću uspeti. Da, ti si moj mentor, ali si i mnogo više. Bila si mi poput dobre majke,
najboljeg prijatelja i omiljene sestre. Uvek ću se ugledati na tebe. Hvala ti za
podršku i za najlepšu recenziju ove knjige koju sam videla. Ti si sjajan pisac,
pesnik, učitelj i zaista slobodan duh.
Skot Simi: oboje znamo šta su gubitak, mučenje i tuga, i oboje smo pronašli
slobodu, sreću i udobnost u pisanoj reči i neočekivanom mirisu ruža i narcisa,
mirisu koji daje život i toplinu ogromnoj usamljenosti koju smrt za sobom
ostavlja.
Džoan Klark: ti si sigurno anđeo, jer tvoju dobrotu ne mogu nikako drugačije
da objasnim. Tvoja posvećenost detaljima je neverovatna. Pomogla si mi da
organizujem svoja rascepkana sećanja i omogućila mi da napravim veliki korak
napred u svom pisanju. Tvoje prijateljstvo je dragoceni blagoslov.
Stiven Biti: kad su se moje nade srušile, ti si izronio iz ruševina i dao mi novu
nadu. Hvala ti što si verovao u ovo delo i u moju sposobnost da ga završim. Hvala
za sve ispravke, savete i podršku.
Oliv Kojama: Hvala što si mi postavljala prava pitanja i hvala što si me
ohrabrivala.
Li Gauan: naučio si me većini veština koje znam o pisanju, i sanjam o tome
da pišem kao ti. Pomogao si mi da ustanem onda kad sam gubila nadu da ću
završiti svoje delo. Otvorio si vrata kroz koja sam došla dovde. Hvala ti za
beskrajnu ljubaznost i nežno prijateljstvo.
Džilijan Bartlet: pomogla si mi da pišem sa samopouzdanjem. Nikad nisam
upoznala nekog tako ljubaznog, energičnog, darežljivog i mudrog poput tebe.
Tvoja ljubav prema životu dotiče svakog oko tebe i čini svet boljim i srećnijim.
Karina Dalin, Kim Ehlin, Kent Nusi i svi moji prijatelji i instruktori s
Fakulteta za stručno usavršavanje Univerziteta Toronto: bez vaše pomoći i
podrške, ova knjiga nikad ne bi bila završena. Svi strasno verujete u moć
književnosti, kao i ja. Verujete, kao i ja, da je sloboda govora korak napred ka
lečenju našeg sveta zaraženog nasiljem.
 Marta Batiz Zuk i Sonja Vorotinec: hvala vam za vaše prijateljstvo, za vaše
poverenje u moj rad, za sve vaše vredne komentare koji su mi pročišćavali pogled
kada nisam znala u kom pravcu da krenem. I hvala vam za sve vaše mejlove zbog
kojih sam bila povezana sa svetom dok sam pisala ovo delo. Vi ste moji spasioci.
Marta, uvek me oraspoložiš kad sam tužna. Da mogu da biram sestru, najpre bih
izabrala tebe.
Dame iz književnog kluba: Romana Dolčeti, Karen Ekert, Neva Lorencon,
Flavija Silano, Džoen Tomson i Doroti Vilan. Četrnaest godina smo čitale zajedno,
i kakvo je to putovanje bilo! Primile ste me u svoj klub kad sam bila usamljena
strankinja. Primile ste me kao svoju, kao da sam vaša davno izgubljena rođaka.
Delile ste sa mnom svoja srca, savete o deci i najbolje recepte. Pročitale ste prvu
verziju mog rukopisa, koja je bila sirova i bezoblična, i obasuli me ljubaznim
rečima podrške i ohrabrenja.
Meri Lin Vandervilen: hvala ti za što si mi probudila osećaj pripadnosti, i za
besprekorno ispravljanje prve verzije knjige.
Lin Tobin: Hvala ti što si mi bila poput sestre. Cenim naše prijateljstvo.
Veoma sam zahvalna i svom šefu, kolegama i redovnim mušterijama Svis
šalea13 za njihovu podršku, ljubaznost i razumevanje.
I Zahra Kazemi. Tvoja brutalna smrt potvrdila je činjenicu da priča o
političkim zatvorenicima u Iranu mora da se ispriča. Dala si nam ime i lice, i zbog
tebe sada svet zna za užase Evina. Počivaj u miru.
Ova knjiga posvećena je svim mojim hambandama.
Sve vas pamtim. Sve mi nedostajete. Sve vas volim.
Molim vas da mi oprostite moje dugo ćutanje i mnoge druge greške.

scan: Cyrano
eBook: Nyks

13
Lanac restorana u Kanadi. (Prim. prev.)