ПЕТЕР

ХАНДКЕ
Кроз села

Превео с немачког
Жарко Радаковић

ДЕЧЈЕ НОВИНЕ, 1990.

Нова
Грегор
Настојница бараке
Ханс, Грегоров брат

Антон
Игнац > Хансове колеге с посла
Албин

Софи, Грегорова сестра

Старица
Хансово дете
 Глумцима:
»Овде стојим ја.« – Сви су у праву. – Играти даље и после
завршних речи. – Дубока иронија..
»Нежна спорост је
темпо овог говора.«
Friedrich Nietzsche, Ecce homo

»Rolling on the river...«

Creedence Clearwater Revival, Proud Mary
 1

Грегор, испред завесе. Нова прилази и показује прстом на Грегора.

НОВА

Није имао уши он за завичајне туге подземни

хор
Са прекоморја мушкарац, за капи крви у снегу
слепац
На образима му гледаоца маска, под шакама на
подупирачу шака
Без сенки путник – са северојугоистокозапада господин!
Али сада, не знам више ја.

ГРЕГОР
Брат ми је писао писмо. Реч је о новцу, и више него само о новцу: реч је
о кући наших покојних родитеља, и о комаду земље на коме лежи кућа.
Оба сам наследио као најстарији син. Мој брат станује у тој кући, са
својом породицом. Моли ме да се одрекнем куће и земљишта да би се
наша сестра осамосталила и отворила радњу. Моја сестра ради у робној
кући. Мој брат је изучио занат, али већ годинама ради само још на
великим градилиштима, далеко од куће и села, и то све могуће послове
који немају више никакве везе са његовим првобитним занимањем. – То
је дуга прича. Не сећам се ниједног тренутка велике љубави према брату
и сестри, али се сећам не баш мало часова проведених у страху и бризи
за њих. Били су они једном, још у време пре него што су пошли у
школу, преко читавог дана нестали, и кренуо сам низ поток, све до оне
стране суседног села где је он већ увирао у велику реку. Можда није
било ничег посебног што би нас држало заједно, али је увек било
умирујуће кад си знао да су они ту негде око куће. Често и нисмо били
сложни, али сваки пут нас је помирила помисао: »Сви смо ипак ту!«
Касније сам ја био тај који је хтео да они, као и ја, уче школе; остао сам
и једини који је то хтео. Често сам при одласцима у универзитетски град
пролазио са кофером у руци поред дрвљаника и виђао тамо брата, једва
је имао нешто школе, у његовој плавој радној одећи, возио сам се затим
омнибусом крај продавнице за мешовиту робу где је, знао сам, сестра, у
својој школској кецељи, стајала испред бала штофова или позади у
хладном магацину, и тада сам у грудима осећао пробадање, не од
уобичајене носталгије. Помислио сам, учинићу нешто. Али за време
свих тих година мога одсуства брат и сестра су ишчезли, нашао сам
друге рођаке, на пример тебе, и чини ми се да је и добро што је тако.
Рођаци су ми били само још као далеки гласови у снегу. Тек наједанпут
дође један од њих опет близу. Једне вечери сам на телевизији гледао
причу о некој једва одраслој девојци коју прогнаше из села као силовану
и она се на крају уби. Умотала се у вео или огртач и закотрљала се низ
стрму речну обалу. Наравно, сваки час је остајала да виси, или у жбуњу
или у високој трави, или зато што је нагиб обале постајао блажи а тело
још није било довољно у залету. Коначно је ипак успела, бљуснула је у
воду и сместа потонула, а, уз музику са оргуља која је истовремено
започела, мене је стегао неки грч плача. У ствари, није то био грч, него
нека врста пражњења или ослобођења. Мрачна соба од тада је јасан и
широк простор. Слика, која се заједно са утопљеницом сручила на мене,
причала је о моме брату и наложила ми да га бар закратко изведем из
куће, из тог сеоског предела који он још ниједанпут није био напустио,
и да му покажем нешто од другог света. Морао би бар једном да се
одвоји од свог посла и да се појави у другом оделу, а не само у свом
плавом мантилу, и морао би да стекне бар неки појам о сјају градова! Па
дотад је он знао само за оближње среско место, а и њега је познавао
скоро само из постеље у »болници за унесрећене раднике«: још као
мали имао је на рукама и ногама ожиљке и трагове сакаћења, као иначе
мало који ветеран. Послушно је он тада прихватио мој позив. Из тога
није настало ништа велико, али ипак: догодило се. У годинама које су
следиле дошло је између брата и мене до размимоилажења. Разлог томе
је била беда коју је он, преко сваке за село уобичајене мере, натоварио
родитељима. Коначно сам изнудио да буде избачен из куће и са
земљишта. Дошло је до сцене у којој сам стајао на кућним вратима, а
најурени подаље, на крају земљишног поседа, пред суседском кућом;
између нас путна ташна, до врха напуњена његовим стварима, изнета му
на пут тога јутра, када се однекуд вратио. Мукла тишина у кући иза
мене где је управо још скоро безвучна кукњава за сином испуњавала
просторије! Заурлах на брата са друге стране: »Ако се усудиш да још
једном пређеш овај праг, изрешетаћу те!« Он се на то само подругљиво
осмехне; јер код нас у кући, наравно, није било оружја и једино у шта
сам до тада пуцао беше пластично цвеће на тезгама о црквеном
празнику. »Дођи овамо, умлатићу те!«, заурлао је он натраг. А при том
остадосмо нас двојица ипак тамо где смо били, ја на прагу кућне капије,
он на крају земљишног поседа, и размењивали смо са те раздаљине све
могуће претње и псовке; а у току следеће ноћи стварно је однео своју
ташну и збрисао у иностранство, где се обрео као гастарбајтер у
некаквој бараци на периферији некаквог великог града. Упркос томе,
онај наступ непријатељства после ми је изгледао лажан и само
одглумљен. Већ ми је у току псовања повремено долазило да одмахнем
и да се смејем. Могли смо у сваком тренутку да прекинемо и да без
једне једине мисли о испаду кренемо заједно на пиво. У свом том злу, за
које је брат био одговоран, у суштини нисмо имали ама баш ништа један
против другога, чак ни тада у том нашем свађалачком часу! Али морали
смо да играмо игру. Из тога није настало ништа битно. У немалом броју
слика из снова радило се о њему – на тај начин смо се и даље један
другоме обраћали. Поново виђење на гробовима родитеља није значило
онда нешто као помирење, него је потврдило, оснажило, смирило и,
осим тога, учврстило одлуку: Никада више нећемо један другоме рећи
ниједну злу реч. Па знао сам да бих и сам чинио можда још грђе ствари
него тада мој брат, уколико из онаквог живота неком срећом не бих
утекао. Брат воли своју жену и своје дете као своје спаситеље. И тај
посед је за њега постао резерват: неће одатле никад више да оде, а на
сахрани родитеља молио је за дозволу да доживотно остане. Тада сам на
гробљу видео ту ништарију у новом светлу, изгледао је као поносан
човек, као да није из тог места. Био је то мање поглед а више мирис, и
тај мирис је постојан. Писмо у прилог сестри је загонетка – опет и није:
када смо се тада загрлили, омирисао сам на своме брату и вечну жртву.

НОВА

Ти започињеш о сестри и брату, а на крају се ради само још о једном од

њих.
 ГРЕГОР

Од нас троје сестра је била безопасна, па и без тајни, безазлена. Није

била типична у свом послу и својим схватањима; никада ниси могао
речи да је »продавачица«. Стајала је иза тезге у радњи за мешовиту
робу, или, после, на спрату робне куће, сваки пут кад сам је посетио, пре
као испомоћ, или као добра познаница продавца који се крај ње
понашао упадљиво званично. Моја је сестра, напротив, изгледала
безбрижна, далеко од сваке одговорности. Она и није нерадо продавала,
већ без ревности или страсти. Њен рукопис на рачунима увек је остајао
детињи. Никада у ствари и није истински хтела нешто друго да буде
него потчињена намештеница. Никада нисам према њој осећао нешто
попут сажаљења. А ипак је једно сваки пут деловало снажно: били су то
погледи које су сви послодавци или чувари издаље упучивали ка сестри
када би са мном, који нисам био муштерија, водила приватне разговоре
дуже од поздравне реченице. Дневна светлост у таквим тренуцима беше
као искључена: тада су постојали само још блиставе металне притке са
шареним вешалицама за одела, линолеум на поду и ваздух из ормана, ту
и тамо коса мртвачке боје, сенке уместо очију, и попут ране Црвено
ноктију. У једном тренутку ми се учини да ми је сестра постала грбава,
и пожелео сам да је извучем из те рупе. Али како? И куда? Нисам
веровао у њену самосталност. Један дућан, у данашње време – у реду:
ако је ту и предак тако рећи као кућни дух. Али у новоотвореним
продавницама, чак и по најћошкастијим старим просторијама, није ли
тамо све само постављено по старом? И упркос томе, можда сам тада
баш ја утувљивао у главу сестри идеје о томе да се осамостали,
предлажући јој да напусти посао и своју класу – не да оде у вишу, него
управо само да оде. За њу је сада шанса била у хипотеци. Али ја нисам
само неодлучан, него се осећам и кривим: као да сам сестру одвраћао
од, ако хоћете, сигурног намештења, а тиме истовремено баш угрожавао
братовљеву територију, за њега тако нужну. Јер куЋу сам унапред
изгубио; од рода гоља не може настати неки пословни дух. А то још и
није све: Не могу да се отргнем помисли да се ту ради о кући наших
родитеља. Они су је скоро сами изградили и при том су се лишили
неколико година живота. И земљиште је тек њиховим рукама постало
употребљиво: у једној су стени ископали извор и одатле дугим цевима
спровели воду, метар дубоко испод земље – знаш ли ти шта то значи? –
све до куће и баште. Камени блокови су раслојени у терасасте зидине, а
на земљишту без камења сада су стабла воћака, или једноставно расте
само трава, по којој, међутим, свака поједина мрља носи посебно име.
Дуго ми то место није много значило. Кад си ми једном причала да си
сваки пут при повратку у свој родни крај већ издалека осећала управо
неко »блаженство«, схватио сам то тада и завидео ти. О себи бих тешко
могао тако нешто да кажем. Али после тог писма ми је старо место
стално присутно. Он је постао поприште мојих снова, и језивих и
узорних. На највишој тераси је дрво као јасна средишна тачка. Поглед
одатле иде на југ, преко границе. Дрво већ припада другој земљи. Пред
граничном планином протеже се широка равница са избочинама морена.
У сутон је тамо тихо и празно, испупчења се пуше, глечери су се управо
отопили, време је десет хиљада година пре нашег времена, истовремено
је то и наше време. То место са дрветом сам потајно за себе чувао. Хтео
сам да будем тамо, једном касније, у кући од дрвета, чији сваки ћосак
бих ти могао описати. Кажем ти: Место је лепо. И оно није само зграда
и земља, него је и плодно тле, за привређивање. Ту сам видео змију са
круном, као животињу са месних грбова. Не сме се догодити да кућа
сада заувек постане кућа жалости. Видим како то дело – да, дело! –
наших родитеља ишчезава. Видим на свакој неупадљивој радничкој
кући у сваком још тако забаченом селу како сјаје плочице са натписима
фирми и банака, и сваку кућу у том пределу као какву радњу, а пред
продавницама не видим нигде више неки предео. Не видим више празне
путеве и ниједан прилаз ненасељеној равници. Видим своју
неодговорност и своју издају. Знам сада, уопште не могу ништа да
учиним за сестру и брата, и ни за кога. Могу само да сачувам то дело.
То и хоћу, по сваку цену: да га сачувам! Најрађе не бих одговорио на
писмо и остао бих при оној јединој ствари где могу да докажем своју
оданост: при своме раду – који је, уосталом, већ угрожен. Али ти ћеш
ми сада рећи шта треба да радим.

НОВА

Играј ту игру. Још више угрози свој рад. Не буди главна личност. Тражи
супротстављање. Али буди без намера. Избегавај задње мисли. Не
прећуткуј ништа. Буди мек и јак. Буди лукав, упуштај се у све, презири
победу. Не посматрај, не испитуј, прибрано буди спреман за знаке. Буди
осетљив. Покажи своје очи, махни другима да пођу у дубину, брини се о
простору и посматрај сваког у његовој сопственој слици. Одлучуј само с
одушевљењем. Пре свега имај времена и иди заобилазним путевима.
Допусти да те нешто одвуче на другу страну. Буди тако рећи на
годишњем одмору. Не пречуј ниједно дрво и ниједну воду. Свраћај тамо
где ти је по вољи, и уживај у сунцу. Заборави своје припаднике, оснажуј
непознате, сагињи се за споредним стварима, склањај се у људске
празнине, нека те буде баш брига за драму судбина, презири несрећу,
исмеј неспоразум. Крећи се у својим сопственим бојама све док не
будеш у праву и док шуштање лишћа не постане слатко. Иди кроз села.
Поћи ћу с тобом.

Обоје се удаљују, налево и надесно.

 2

Прва слика. У позадини пресек пустог великог градилишта, заклоњеног

застором од ланене тканине за џакове. У средњем плану је смештај за
раднике. У празном предњем плану старија жена; настојница,
пазитељица и кључарка прилично велике бараке, заједно са Грегором.
Јасна светлост заласка сунца, која тако остаје.

НАСТОЈНИЦА

Имате среће. Дан је повољан. Овде се радови приводе крају. Следеће

недеље трупа одлази на ново градилиште, у другу долину. Већина се већ
преселила. Ваш брат се са Још неколицином преосталих брине око
последњих поправки. Управо ће стићи, и славиће. Нисам охладила пиво.
Сви имају осетљиве бубреге. На грађевини је промаја. У читавој долини
овде је промаја. Раније је на овом месту била шума високог дрвећа. Ја
сам из овог краја. Радници су сви из других крајева. Суботом и недељом
сам увек остајала сама у колиби, стражарила сам. Недељом овде
може.бити прилично тихо. Из села једва чујеш звона. Раније сам пуно
читала. Сад укључим радио или гледам телевизију, то умирује.
Дирекција грађевине нам је поставила телевизор у бараци. Ипак се
обрадујем кад се понедељком рано момци врате од кућа. Већ две године
живимо заједно овде. Ускоро ће размонтирати бараку и поново је
поставити у суседној долини. Наравно, нећу је преузети, идем натраг у
село. Тамо имам своје скровиште, набавићу мачку. Село је старо. Црква
је на малој стени. Само што је сада скоро стално одсечена од света. Зато
на сеоском раскршћу ових дана има представа дресуре паса. О, времена!
Ваш брат мени је драг. Али има и оних који га сматрају за ништарију, а
понекад и он сам тако мисли. По правилу ради он више од осталих, баш
дивљачки. Онда оде у страну, сакрије се негде тако да га напросто
мораш тражити. Одговорни га сматрају непоузданим и већ су му често
претили отпуштањем. Ја овде, наравно, знам да се он не клони рада, већ
само нема мира. Ваш је брат једини из читаве те партије за кога би
одсуствовање и отказ после толиких година још нешто значили. Кад
гледа пред себе, не буљи он у празно, него у слике. Он, најхрабрији и
најјачи на овоме простору, је и најбеспомоћнији, најнепостојанији и
најбеднији. Осим тога, често он глуми чак и коловођу, и пева
најгромкијим гласом. – Кад зграда овде буде свечано отворена,
градитељи ће већ на следећем градилишту аргатовати, а моја маленкост
ће са кантицом ићи сеоском улицом по млеко за себе и мачку. Ко ли
чује мој глас? О, времена!

ГРЕГОР

Пут овамо био је веома дуг. Већ су се на уласку у долину ковитлали

облаци прашине са разних градилишта. Вода у реци је од тога била
блатњава. Иза сваке табле са именом места стајала је далеко већа табла
са бројем сваког градилишта. Ја кренух, пак, косином између воћњака.
На падини преко пута дизали су се облаци прашине, колоне теретњака
подизале су још и вихоре песка, светлост бејаше при том понекад
сумпораста, и с временом је постала оно право, из даљине се јављајући
као нека лепота. Само један човек је прошао поред мене долазећи из
супротног правца, био је обуоен у тамну одећу, враћао се кући са
погреба, и доле у долини угледах затим гробаре у шареним јакнама са
сребрним дугмадима и чух шкрипу њихових ашова која је била гласнија
од брујања теретњака са падине прекопута и од шуштања лишћа на
мојој падини. Да, видео сам свакодневну слику, и сада могу да кажем:
Када изградња овде буде готова, а све рупе прашине запечаћене, Ваш ће
предео опет бити као нов. Крените за погледом Ваше мачке, ивицом
бетона одлази он у празно. Тамо у јами са лишћем подрхтава вода и
повратно делује као повећи откуцај срца, тако да Ви, на крају крајева,
подижете руке. Ваша ће долина можда бити једним окретом шаке
поново стара. А бетонски ће лукови бити облици најдревнијег доба. На
путу овамо прошао сам поред многобројних подземних складишта: неће
ли ускоро и ово градилиште у склопу тог система подземних
склоништа? Зар не можемо бетон замислити као камење, што је
првобитно и био? У грађевинском ђубришту су извори, и они ће на
падинама образовати нове бочне долине. Земља остаје лепа и чиниће и
даље добро, помислио сам. Само пустите аутомобиле, нека туда
тумарају као франкенштајновски монструми. Једном сам био улетео у
снежну олују. Тако је била јака да сам се скоро уплашио – али тада
приметих да је у исто време свуда било толико тихих ствари. Док су се
дебеле гране ломиле, на рачвама грана мирно су се гомилале пахуље, а
тамне мрље на снежном пољу биле су цветови липа. Није ли узречица
овде: »Деца ходају испод ветра«? Не реци, дакле: О, времена!, него: О,
време! (Застаје.) Али да ли ћу сутра још моћи да верујем у то што сада
знам?

НАСТОЈНИЦА

Још никада нико није потрошио ни реч на овај предео овде. Кад сам
била млада, пуно се причало у селу о неком вајару, који је ту, наводно, у
прошлом веку одрастао. Данас за њега више не зна ни једно дете, али
тада је он био тајанствени јунак читаве долине. Кад год сам пролазила
поред његове родне куће, одмах је то бивао тренутак поноса зато што је
неко попут њега потицао из истог округа као и ми остали. Његова кућа
ми је изгледала тако велика и пространа. Било је то оно уобичајено
здање, још настањено и домаћинско, у низу истоветних поравнатих
кућа, а било је ипак тише од других, и деловало је узвишено. Вајар је
био у моме срцу жив. Чак сам га видела као »човечије биће«: значи, он
је за мене представљао све човекове узрасте, а на првом месту онај
најранији. У неким тренуцима била сам његов двојник и подржавалац:
Ја-дете, ишла сам опет кроз село као он-дете, и очи су ми биле широм
отворене према свету. Да, ја овде, старица из радничке бараке. Тако
нешто постоји, упамтите. То је стварност. Ујутру у магли, на решетки за
сено, упоредне притке, као стреле у правцу изласка сунца. У јесен,
јабуке на дрвећу без лишћа, као билијарске кугле, спремне за извођење
ударца. Крстине снопова жита градиле су наш господарски заједнички
шатор. У сутон је преко светлих путоказних каменова бучала вода,
трепераве стене су се уздизале са тла, наступао је час фантазије,
свемирски бродови су лебдели, и у свој стварности овога краја постојао
је онда уметник, сједињавао је ствари, читавој долини давао је облик,
духом је запахнуо све тричаво, а ту је спадало и моје величанство, и
увијало га у одору невиности коју и та| дугогодишња испичутура пред
Вама још увек осећа на својим раменима стално као нешто супротно
сваком терету. И тако нешто је нормално, упамтите то, ви робови
чињеница. Како ли су ипак данас само напуштене наше долине. Зар
нисте приметили да је Ваш брдски пут »стаза-учило за наше
посетиоце«, свако дрво тамо има таблу са именом, зар нисте приметили
да су пред старим пољским свецима постављене истоветне табле, на
којима пише »место за молитве«, а не »буква« или »ариш«? Како ли сам
само најчешће усамљена – без омотача паре. Једном су нам били
објаснили: звона не наводе времена, него опомињу на вечност. Ипак,
неком какви смо ми не оглашавају она ништа више и никог не зову –
велика дрвена мотка, гвоздена ковина истиснутог ваздуха, плех што
производи огавну буку. Пси утрчавају у цркву и попију сву свету воду
из кропила. Нико се о том месту не стара. Колико се тога вредног
препричавања ту стално дешава, па и овде код нас на грађевини – и
нико ништа не држи чврсто; ништа се више не преноси даље. У
најбољем случају неко из крша ископа чудно корење, понесе га кући,
излакира и постави као баштенски украс. Доле ви кореноресци, хтела
бих да кажем, напоље са тим хризантемама на расходованим колицима
и по празним кућицама за псе! Дивљино, где си? Појавимо се понекад у
новинама, када се догоди несрећа или злочин. Па и то је нешто, верујте
ми; такве извештаје читамо од речи до речи, а име села засветли тада
као наше сопствено. Једном је неко био ту, у име јавног мнења, са
магнетофоном и камером, жалио нас и очекивао да се и ми жалимо. Али
ми хоћемо да се појавимо другачији. Ми хоћемо да нас хвале. Ово наше
место треба величати, њене боје и облике. Непознати мајсторе
градилишта, где си? Крећи се свакодневно овде по блату, оправдај наш
рад својим делима и одушеви нас, нека на овом земљишту ствари опет
буду назване, а имена нека опет буду изговорена. Јер нигде више,
надалеко, ствар не може бити названа, ни име изговорено. Ubi est domus
dei in qua invocabitur nomen eius?

Кроз зацеп у завеси од лана за џакове долазе са градилишта радници.

Обучени су у различиту, мање-више испрано плаву одећу. Управо
одлажу жуте заштитне шлемове. То је Ханс, Грегоров брат, са још
тројицом. Последњи одмах нестају у бараци. Исто чини и настојница.
Ханс иде около бараке. Посматра Грегора, одступа онда један корак и
прелази испруженом руком преко читавог терена, и дуж тла и преко
неба. Тајац; из бараке, сасвим пригушени шумови корака, судова,
радија.
 ХАНС

Већ сам те издалека препознао, по твоме држању. Још важи оно што су
родитељи ономад говорили о теби: »Гледа као да ништа не схвата.« Али
и ја знам да то није тачно. Мало тога теби промакне. Ти си лукав. О
будућим стварима си сваки пут већ унапред промишљао. Никада нисам
био сигуран на чему сам са тобом. У свим играма си ме побеђивао. Ниси
био варалица, али си према нама, сестри и брату, по правилу био грозни
победник. И стварно си онда сваки пут седео ту као неко ко је победио.
Никада нас ниси савладао љупко, како то пристоји, па да победа задиви
човека. Јер ипак је код нас узречица: велика победа је она која и
побеђеном донесе радост. Не, ти си нас губиоце ретко лишавао срамоте.
Мени то и није било важно, али сестри: није умела да губи. Већ после
првог пораза није била у стању даље да игра, а у бесу не само да је
плакала него се драла на сав глас, а ти си је исмејавао. Знаш ли још како
се она тада понекад закључавала и како ниси ништа друго знао него да
идеш за њом и да јој пред вратима даље пркосиш? Јеси ли такав био
само у игри? Не, и иначе: кад си био потребан, често те није било ту.
Родитељи су се стално жалили због тога: Он је само за себе и неће ни за
кога ништа да зна. Толико много саосећања има, а не може при том да
дуже жали слабе. Онда си се опет појављивао и бивао у потпуности наш
брат. Гледајте овамо, то је наш брат, говорили смо. Помало је другачији
од нас, а ипак је наш. Он је као и ми и неће нас никад заборавити. Нико
ми пре тога није веровао да ћеш ти доћи овамо у ову пустару. И сада си
стварно ту! (Браћа се грле. Ханс одлази у бараку да се пресвуче.)

Грегор, закратко сам. Корача горе-доле, најпре погнуте главе, затим

усправљен. Стоји и посматра околину. У бараци је сада упаљено
светло. Позади је завеса од лана за џакове, таласа се. Као да се подиже
прашина. Започиње лако шуморење, које онда остаје увек чујно. Грегор
подиже обе руке. Ханс и још тројица излазе из бараке, Ханс застаје
испред рампе, стоји и показује доле на свога брата. Сви су радници
скинули плава радна одела и носе одела за сваки дан. Обријани су,
опрани, очешљани и делују преко сваке мере чисто, прибрано,
достојанствено, истовремено и пустоловно и дрско. Промењени су.
 ХАНС

Тај ту што га видите, то је мој господин брат. Кад сам имао годину дана
оставио је он отворену оградицу, за мене донету, и као кугла сам се
стровалио доле низ степенице и главом опалио о бетон тако да сам онда,
тако тврде, био само још за радника. Послат да пази на нас, повео је
сестру и мене, сео онда негде крај пута и читао је и читао, а ми, нисмо
још знали сами да се вратимо кући, стајали смо око њега и јечали,
кукали и урлали, што њему ниједном није засметало при читању. Кад је
касније требало да нам помогне око школских задатака, стајао је и лупао
нас у главе, а када би сузе капале преко мастила цепао је листове из
свеске, један за другим. И нико се тада није више усуђивао да га казни.
Читава кућа, читав крај већ је био заплашен од њега јер он је био такав
какав је био. Терао нас је у шуму да беремо купине и није хтео да схвати
да ми нисмо као он били амбициозни да напунимо посуђе; неми смо
стајали у жбуњу и на маховини и пуштали га да нас псујући назива
лењим животињама. На сваки ударац и сваку псовку заклињао сам се на
освету. Само сам ретко осећао да нас он воли. Тек је издаље био добар
према нама. У писмима није он само поздрављао, него је и учествовао.
Тек ми је касније пукло: Хтео је да будемо као он. Био је сам, себе је
узимао као мерило. Али ми смо другачији од њега. Ја сам радник. Ја
сам, тврдим то, рођен за радника. Нећу да будем као тај ту. Уопште ми
се не једе то што он једе, уопште ми се не пије то што он пије. Често ме
питају да ли му завидим, а мој одговор гласи, задовољан сам што сам
радник. Па ипак можете имати поверења у њега. Није он овамо дошао
да вам са магнетофоном краде животне повести и тајне. Он ће вас
можда другачије слушати. Он је наш, и чеше се по истим местима као и
ми. (Сви прилазе напред. Ханс их представља.) Сви смо ми из исте
долине. То је Антон. Он станује на крају долине и понедељком ујутру на
цести позива нас, једног по једног, у свој ауто. Кад у освит зоре возиш
кроз празна села, још дуго пре првог аутобуса, и угледаш тада људе,
сваког са морнарском врећом или са дебелом актенташном из које вири
термос-флаша, кад их угледаш како стоје на ивици пута, прерушени и
укочени, знај, то смо ми. Антон управо зида своју кућу. Суботом и
недељом дођем и помажем му. Водовод је постављен; подрум је
ископан. За годину дана биће готови груби радови; за следећих годину
дана, вероватно, соба у приземљу: одатле ће се полако даље зидати.
Антон је дуго био с оне стране океана. Погледај га: Исте је старости као
и ти, а скоро да више и нема зубе. »Свиђате нам се такви какви сте«: то
увек говоре наше жене, истина послушно – али више би оне волеле да
смо другачији, што је и природно; а и ми бисмо волели: да оне имају
охохо!-груди и да немају вене на ногама. Нису ли већ наша имена таква
да изгледа као да се обраћамо нашим родитељима? »Тата«, каже мени
'моја жена. »Мама«, кажем ја својој жени. И је ли то уопште прошло оно
време када је ноћ удвоје била пуста, врела и житка као магма, а
пространо поље око нас главни подијум за плес, на коме смо само ми, а
небо, горе, топли крзнени дах у унутрашњости тела, а космос мали као
дашак ветра, и у њему тајанствени ми! Нисмо ли ми још млади? Антон
је годинама аргатовао тамо с оне стране океана, радио је далеко на
северу на постављању цеви за нафту; ипак, није ли он оно ишао управо
још са тобом заједно у основну школу? Ево смрзнутог ува (показује) а
не тако давно претио је учитељ да ће му га одсећи, зар не? Ево
пригњечених врхова прстију (показује), не тако давно беше то рука
човека пред тобом у возу нар путу на Прву причест – не тако давно
беше то човек прекратких прстију за дебеле раскошне свеће, не тако
давно још мокре од свете водице! И ево (показује натраг) лупњаве
мешалице за бетон, из дана у дан, а ипак мање стварне од пуцкетања
ускршње ватре од пре двадесет година; у носу свакодневна испарења
врелог катрана, истовремено на длановима онај много јачи мирис
некада украдених, у туђим воћњацима, раних зелених јабука; вика и
рика полирера и инжењера на скелама: као да их лако надјачава нежни
шум тадашње домаће животиње која се, још увек, с оне стране времена
контролног сата, подиже са свога места и иде на смирај. И није то
такозвано сећање! Још смо млади! – То ту је Игнац. (Показује.) И он је
радио дуго са оне стране океана, у џунгли, близу екватора. Он је из
нашег суседног села, опет сада тамо станује. Игнац живи сам, без
породице. Кад пролазиш кроз његово село, затећићеш се наједном пред
грађевином недовршеног замка, неопраних крова и доксата, озиданом
бетонским блоковима: тај ти је бог на градилишту, први мајстор. На
замку ради он скоро само у наше нерадно време, зими, и све чека на
своје пензионисање, тада ће завршити градњу. Игнац (показује) носи
стезник, при ношењу бетонских блокова често му се подижу црева.
Ноћу се тресе у грозници и у сну подражава прашумске крике. Његов
замак лежи крај маленог сеоског имања, и готово да није тако велик; иза
њега је башта са купусом и репом, у њој је барака са сламарицом,
клупом и пећи на триње. Тај ту пред тобом, клецавих колена од дана
проведеног у блату и прашини, тај што шмрче и искашљава шлајм,
поштован је у своме селу. У гостиони, на зиду, код стола за картање,
постављена је за њега посебна кутија, одмах поред касице: тамо он
убацује ситан новац, на крају сваког месеца он части друштво. Замак је
чудан: горе се јако сужава и при пуном месецу припада високој
пирамидастој планини позади, као њена поновљена стена у пределу
села. И само због те слике он зида свој замак; иначе, с тим човеком не
можеш ништа. У бараци (показује) он лепи, наравно, сваког понедељка
нове голе женске, у кантину (показује) долази он на ручак први а одлази
последњи, а ако увече, после телевизијског програма, и пошто се погасе
светла, чујеш негде у помрчини снажно клокотање, то је сигурно
господар замка, светац и мушкарац са оне стране океана, пије ракију
кактусовачу, те изговора: »Градилиштеее, долинооо, земљо доле, звезде
горе, чујте овамо, ја сам то!« Али поштујмо лудаке, чак и ако све раде
само тек онако: јер данас је овде последње вече. Поштујмо дивије, чак и
ако су само авети: јер сутра ћемо код куће седети по нашим кухињама и
опет уредно навијати наше будилнике. (Окреће се са Игнацом једанпут
укруг.) Велики Душе свемира, спусти се данас и до нас, учини да малко
залепршамо над земљом и као врх падобрана подигни унутрашњост
наших груди. О ти, друго постојање, па разоткриј нам повремено, и не
тако ретко, то своје лице раскошаих боја, нек нам се јави оно изнад
шуме телевизијских антена, иза крошњи дрвећас усред зеленог жбуња, у
стакластим дубинама очију пролазника, у подеротинама облака који се
вуку високо горе. Не остављај нас саме са вештачкијн вибрирањем
наших кратковечних машина – или но већ опкољава помпезност
електрике, као помрчина читаву Земаљску куглу? Не гурај у сан наше
добре старе вечне ствари, покажи нам их на светлу дана, постави их на
сунце према нашим главама, нека буду и близу и далеко, ослободи нас
понекад, према дрвету »дрво«, према реци »река«, према благотворној
зеленој долини, планинском боговском средишту, облаку као
ранојутарњем авиону, цвету као путир-прибежишту. Пусти да вечерас
будемо оно што јесмо – људи правремена, језиком наших устију пови у
јединство месец иза грања, пужеве кућице у блату, гвоздене притке у
бетону. Земљо, скупи своју заставу и свој грб. Долине, пружите своје
химне, заборавите своја имена. Путеви, овамо, пођите горе у безимено.
(Силази са бине.) И ти градилиште, оживи своју једноставност према
старој изреци. Ово место (показује) вечерас нема више име. Зове се
»Дивљина«, и нико осим нас није ту. И ми смо безимени. (Ка свима у
кругу.) Одговарајте као непознати. Ником не показуј своју домовину.
Заборавите пресуду и одустаните од процеса. Не гледајте народ – нема
ту ништа више да се види. Крећите се без музике – музика води у
погрешном правцу. За човеков слух је само најтиши шум. (Тишина
преобраћања.) Имена не важе. Ми смо на одмору. Тај ту, иначе, зове се
Албин. Он код куће станује у подруму, а главни овде сматрају да је
заостао и из месеца у месец стављају га само на пробу. У гостионици је
келнерица јадном села до њега, а (Грегору) требало је да видиш како ју
је држао за руку. То је било миловање! Не само да је плакао, не само да
се смејао, него је и гласно викао и јечао. А повремено ју је вукао за
врпцу од кецеље, смешкајући се. А овде, позади у бараци, увек онда
беше његова изрека: »Била се тако љупко ту шћућурила.«
Наравно да Албин није идиот. Према непознатом се поставља немо: а
углавном никог неће да упозна. Одлучио је да станује у подруму.
Сазидао га је за случај рата. То је његов бункер који је ту и за нас.
Можда ћемо му за то ускоро бити захвални. Већ сам често тамо доле
одлазио, остајао сам и преко ноћи. У углу је радио-станица, шушти,
клопара и зуји, а понекад допиру гласови са оне стране мора, иду од
острва до острва. Једна птица: сумрак. Јутарња румен, јато голубова.
Подрум је дубоко разгранат и нису у њему само залихе конзерви. На
сваком зиду је ниша за каменове и фосиле, и свака ниша је за друго
градилиште, а сваки нађени комад је обележен – сасвим различитим
именима од оних нормираних. С друге стране, Албина знамо и као оног
који ноћу урличе по празним станичним дворанама. Он је тај мушкарац
са ножем-скаквцем, даса са пуваџијском њушком, онај што за шанком
баца криглу у витрину и онда иде главом у стомак првом најјачем. Он је
тај искежени убица са мртвачком главом. На политичким скуповима је
он стражар у униформи који сваког цивила види као непријатеља. Усред
тишине крцка он љуске кикирикија, као да је добровољац у стрељачкој
дивизији. Албин је робијаш. У свакој просторији познаје помоћни излаз.
Седи у порно-биоскопу и смрди. У аутобусу, иначе празном, насади се
баш поред тебе и у току вожње све време звижди кроз зубе-крњотке.
Увече трчи по мочвари и испушта самртне крике. Са мрежом у руци
одлази у куповине својој непокретној мајци. На његовом гробу пише
»Ишчезао«. Он је и жена: кад га пипнеш, вришти: »не голицај ме!« На
фудбалу стоји он на голу као специјалиста за високе лопте а пропушта
ниске. На почасној стражи крај мртваца једино он истрајно остаје
читаву ноћ са ожалошћенима. У шуми, појављује се из шупљег стабла,
кроз пукотину. На колском трагу по римском путу стоји ти он са
чаробним прутом у руци, а његов пас ти оставља житки балави шлајм
преко свечаних панталона. Он је тај који се шуња кроз шибље, са
динамитом у устима. Плав је и жут. На његовом је језику џиновски бик
од кога не може да прозбори ни реч. Лежао је са тобом испод једног
срца, а појављује ти се у облацима као лице. Његова последња слика је
црнобела и овална, а његов раздркани бицикл лежи у трави о
крајпутном камену. Његов особени знак је ишчиљење бутног мишића
(показује), од дугог лежања у болници, и овде (показује) укрућено
колено, једна грешка – лекари не држе до нас. Ко је он? Он је загонетка.
(Грегору.) И јао теби ако кажеш ко је он! И јао теби ако се усудиш да
кажеш ко смо ми! Реч наговешталица – славље је завршено. Свечаност
се састоји из измишљања загонетки. Можда смо ми израбљени,
понижени и увређени, со земље. Али ми често устајемо и ноћу. Радо
пишамо преко меког бетона. Понекад гледамо из прикрајка како круже
звезде. Довикујемо келнерици: »дођи овамо, или ћу те ујести!« Кувамо
супу од супених коцки, на електричним решоима. Увече стављамо
благајничке наочаре и изучавамо Свето писмо. Обљубљујемо лица
незадовољних туђих жена. Као последњи кулови везујемо кравате.
Падамо са скела и ломимо обе пете. Примамо додатак на удаљеност,
опасност и прљавштину, а за зиму закољемо свињу. Једни другима смо
крштени кумови нашој деци, једни другима носимо мртвачке сандуке.
Али ми нисмо пријатељи. Лежимо сваки за себе, са лицем ка дашчаном
зиду и осећамо дах колеге са друге стране зида, који тамо, као и ми ту,
лежи са лицем ка дашчаном зиду. Ујутру рано, са првом звоњавом
будилника, без »добро јутро«, палимо светлост и радио, у гаћама
пушимо прве цигарете, гребемо лед са прозора, псујемо северац,
смрзнуту земљу и снег, и пијемо нес-кафу. Од средине недеље смо
немирни, покушавамо да онанишемо, али ветар је овде напољу и
сувише хладан. Поподневима, која су најдужа радним даном, мислимо
на нашег јединог пријатеља који је унесрећен или је побегао у
иностранство, желимо колеги смрт, све смо непажљивији при хватању
за ручицу и тада можда и сами умиремо. Код куће смо и сувише глупи
за нашу децу, по доласку не подносимо више њихове гласове и њихове
покрете, пре времена их шаљемо на спавање, клечимо онда на
кухињском линолеуму пред нашим женама, наслањамо на њих своје
главе, причамо о занавек неразрешивом непријатељству са свим
претпостављенима и о бескрајној усамљености, исплачемо се, и
испаримо у гостионицу. Ми морамо издржати још неколико година,
кажемо сваки дан поново једни другима, неколико деценија. Пред нама
је још неколико посртања, а онда ћемо моћи, не могу нас коначно
избацити са посла, да идемо од куће до дрвета, од дрвета до пута, од
пута до села, од села натраг кући. Ваља указати на још неколико
сакаћења при несрећи и после болести, све док реч »симуланти« више
не погађа. Неколико година, неколико деценија. А ако и нисмо
пријатељи – ми смо они који заједно чекају, и увек поново једни друге
угледамо као загонетку, и нико нас од вас пљачкаша мишљења и
понашања не види. Ми смо фигуре које у даљини иду преко поља,
силуете у међумесном аутобусу који вози преко снежне заравни. Ми
испуњавамо нашим осенченим лицима од првог до последњег вагона
подземне железнице и губимо закратко једни друге из вида само на
кривинама. Понекад можемо да ословимо далека брда, а понекад чак и
да будемо на хоризонту, у плаветнилу између два брда, као клисура
тамо и као стеновите литице. Једном дневно смо можда миг одговора
дубоко доле у трави и лампа сунца усред густиша, светлосно гнездо у
мркоцрвеној букви, баш као и заштитна тама у унутрашњости тисовог
жбуна. Ми увек можемо бити коренов ветар који ненадно одоздо
подигне крошње дрвета, шуморење дана и ноћи, бескрајно Зелено,
тихоблистава површина мора, која се у узречици зове »галена«. Сутра
можда неће бити ништа. Прекосутра ћемо бити затрпани, а у
историјским књигама нећемо бити чак ни напомена. Али високо горе
бели гробови облака увек ће поново бивати наше гробнице. Ми смо без
очева, ослобођени, венчани са домовином, откачени од места, лепи
странци, велики непознати, виспрени спори, људи за сва времена. Тако
користимо снагу загонетке. Отеловљујемо ми вечерас занат који смо
уистину изучили и чији припадници некад раније беху чак називани
»народ«: »Народ тесара«. Искључимо ли сада из игре спикере и
набављаче – не образује ли се тада народ сам од себе? Нека вечерас буде
исправно што сви наши шефови, за разлику од нас, станују довољно
близу и што свако вече могу одавде кући. Желе они пред својим кућама
са прикладним аркадама да гурају горе-доле косачицу за траву, баш као
што су је већ јуче гурали горе-доле. Гледајте како баш у овом тренутку
они напољу, са гуменим рукавицама, перу блато са аутомобилских гума,
док, истовремено, унутра у кући, жене, са гуменим рукавицама, перу
блато са њихових гумених чизама. Гума-гума! Гледајте слободно како
господин архитекта са флашом у руци управо излази из подрума и како
господину адвокату, пристиглом у посету, показује етикету са годином
пуњења, док се госпођа архитектовица прикачила за госпођу
адвокатиницу, открила је она новог касапина или новог пекара, први
шпикује срнећа леђа за печење, а други скида сало и најмаснијој врећи.
(Остали истовремено то глуме.) Гума-гума! И погледајте њихову децу
која оборених очију седе поред њих, њихове миљенике, све имају а
ништа не воле, све знају а ништа не узимају заозбиљно. Лепо одмалена
смеју да виде, чују, дотакну, читају, и ама баш ништа од тога не узимају
заозбиљно, не диве му се и не поштују га, а после ће причати роман или
драму своје, ах, тако несрећне младости и проклињући немилосрдност
преносиће даље немилосрдност и љуто ће је овековечити, Гума-гума!
Погледајте племићки пар, после телевизијског програма, или вечери
проведене у позоришту, пуштају још једну плочу и чине да се од
робовске музике расвира ласкави дроњак нечег што је у људској моћи
или чак великог, које би они, наводно, остварили, али га никад, никад,
никад неће истински учинити, него ће увек само, до краја живота,
пуштати да им бучни лакеји дувају у уши »назови-арије«. Гума-гума!
Погледајте онда нашу господу, пењу се уз степенице, као погреб на
коме нема ковчега ни жалости, и погледајте само како се даме и
господа, као и јуче и прекјуче, држе за руке, не могу једни без других,
без суза су у очима, без потрешености, без одушевљења. Погледајте
како леже једно на другом, не избављајући једно друго. Погледајте како
стижу на циљ, а да потом нису на циљу. Погледајте како неоптерећено
они сада певају, не знајући да је то управо опет био растанак заувек.
Гума-гума! Да, препознајемо их. Моћници су данас размађијани. Зар већ
дуго немају више никаквих тајни? Иду у гомили, никаква их поворка,
међутим, не прати. Уверени су да иду, никакви облаци, међутим, не иду
са њима. Они играју и играју, никаква их игра, међутим, не чини више
децом. Славе с нама, али нико од нас не слави ништа са њима. Само ми
увређени чујемо и видимо ширину. Они нису загонетни и мртви су да
све звони. Као што то пословица каже: »Зло већ пронађе себи
машину«:к – тако су и они машине зла. Вечерас је овде неко друго
славље! (Виче у правцу бараке:) Хеј, мајчице Градилиште! Данас без
музичке пратње, без гласова преко појачала, без сјајног патуљка који
награђује. јасну ноћ. Дођи: Ми славимо час руку ослобођених од бога.
Отргни се од тих укрштених речи. Проспи-ракију у сливник. Окрени
календар ка зиду. Искључи већ једном телевизор и откотрљај се даље од
тих лажних слика. Изађи из тог непитководеног облака и држи се
подаље од таласа. Увуци антену и простри. преко избледелих мртвачких
урлика бело хеклано ћебе са натписом: »Доста са плавом светлошћу по
дневним собама.« Хеј, мајчице Градилиште! Стоп тим безвезним
језицима. Побрини се за радио-тајац. Проби звукомртви фоно-зид, даље
са месецоскоком од глувонемослепости и доњиши се амо к нама у
овдашњост, спремну за игру, освежавајућу, која све доведе у ред. (У
бараци је мало-помало престајала свака галама. Кад је више није било
ни као шуштања из позадине, тишина постаде јасна. Чује се шум
елемената.) Хеј, мајчице Градилиште! Ево светлости, погледај се.
Потражи своје очи. Једно поље, једна звезда. Израчи напоље тај болни
израз лица, преобрати своје чело у дијадему, пребаци украсну мараму
преко рамена, пусти нека ти поново задрхте бутине, иступи из зграде,
испусти онај први крик. (У бараци се гаси светлост. Онда се на рампи
појављује настојница, старост јој је неодредљива, не носи накит,
промењена је, зрачи нешто лепо, нема неко посебно држање. Смешка се
затворених усана, али не чини ништа томе слично, можеш је
посматрати само тихо, а при том она сама посматра нешто друго.)

Албин, на опште изненађење, почиње да пева – није то правилно

певање, него оно монотоно, како га то сваки човек започне кад дође
тренутак, и не из свег гласа, а ипак са неком силином.

АЛБИН

Изађох из рупе на слободу и онај сам што у подруму

пиво пије
ни тамо ни овде то било није
»Хватај поноћни воз« рече у магацину некооо
онда и учиних то што је рек’ооо
На реку стигох у освит зореее
ту већ стајаше једанаест хиљада жена, хеј мőреее
и рече ми Света Урсулааа:
»Пред делтом, на северу, све нас чека животињааа.«
Стојећи спавах, онда и падооо’
возач аутобуса узе ми то за злооо
»Испоручи поздраве својој мајци«, он речеее
и као петлова нога постаде жуто његово лицеее
и сневах снег, лежах на травиии
и црним клештима јеленак зададе бол мениии
и »Дођи«, рече дама из бродске кабинеее
Кофер јој беше пун а празно задње седиштеее
И онда сам ту негде везу изгубиооо
стигох на крај долине а срце лупаше тешкооо
»Оштром кривином пут води натраааг!«
крикнух у небо и ледени ме брег убоде у потиљааак
Кроз отворен прозор искочих одлучнооо
Светло не беше упаљено, светло не беше угашенооо
и пилот се у својој фотељи окрете к мениии
и рече: »Хеј, Албине, иди кући и тамо заплеши полку
последње Свете Глупостиии.«
На путу кући спотакох се и изгубих ципелууу
»Стишај се већ једном и миран буди.« говорио сам
срцууу
и ко је то ишао преко орања и при том сланину јеооо?
био је овде отац Игнац, и на леђа ме попео и однеооо.

Игнац преузима монотоно певање.

ИГНАЦ

Кроз џунглу трчасмо, све до каналааа

град је лежао дубоко доле и без порталааа
кроз жутоцрвену капију смо скренулиии
и мушкарац са запада рече: »Овуда кући нећете
стићиии«
На брод за острвље иза ветрова се укрцасмооо
цркнуту рибу једосмо и ослепесмооо
Жена у бару је певала неку стару песмууу
мислила је на нас и причала о »свећи на прозорууу«
Годину или толико отприлике по острвима смо потом
радилиии
телефонске инсталације тамо смо постављалиии
Момак са псом, у телефонској говорници, на мору,
стајао је тадааа
урлао је у телефон: »Волим те веомааа«
До друге стране мора доста још имали смооо
али транспорт је отишао у прљави снег уместо у Дорадооо
а неки споредни човек шаптао је у том вечном сутонууу:
»Ви, браћо и сестре, истопите ми тло за сахранууу«
На младој месечини на повратнику био је рат поновооо
бејасмо војсковође, нико са нама ипак није пошаооо
кашикама о плехано посуђе ударасмо и урласмооо
медвед-убица смрдео је из чељусти, али нас је пропустиооо
Вода којом пловисмо лепа бешеее
а глас оца Антона, ту, одзвањаше из дубинеее:
»Овамо, децо моја, за мојим зовом пођитеее!«
и саонице повратка кући светлуцаше из реке безданеее
Постоље које је довукао не беше тек тако неко постољеее
него то беху четвороседе таљигеее
мушкарац са оловком напред на руди је седеооо
без руку је возио и »Ја сам ваш брат« у ваздух је исписиваооо

Монотоно певање преузима Антон.

АНТОН

И опет је мушкарац седео на троструком рачвању путааа

био је го и чучаше испод наслаганих канти млекааа
Гласно је кукао: »О ти, богу иза леђа, клисуро, о ви, три
путааа!«
А ми смо још гласније нарицали: »О, анђеоски заливе! О,
ветровите висине! О, реке Вавилонааа!«
Годинама живесмо на жућкастој мармелади и хлебууу
једне ноћи ипак стајаше знамен-слика од жада на небууу
Одвезосмо се до биоскопа »Транслукс« и задремасмо већ код
првог пољупцааа
са црним орловима одлетесмо до увала и тамо поче снег да
падааа
Олује снежних пахуља црвенотачкасто лицеее
на Велики четвртак уз бели звоник успесмо сеее
тамо, пак, уместо клатна звона лелујали су струкови сена самооо
и »ои мои, ои мои« лупкарали су бешумнооо
све љуће и љуће постајаше ствариии
отровнозелена северна светлост као зала растварачиии
гледали смо кроз задња врата напољеее
али никог – чак ни нас – ту не бешеее
Изгубисмо заштитне маске и о хладно гвожђе леписмо уснеее
и нико, о нико, да нас одлепи од цеви не могашеее
чак ни са псалтерионом висока женааа:
то што она певаше лепетало сутонски је у ушимааа
Мушкарац са раном од копља, стајао је ту и јео бананууу
око врата искидана лијана мууу
и није схватао то што је приповедаооо
све док га цеви мешалице за бетон не средише безвучнооо
О, не видесте никада добру страну градааа
ни не слутисте каквих ли све с оне стране пагоде пространстава
имааа
најлепше руже мирисаше на вино вештачкооо
те на дан Светог Никадића одлазак кући одложисмооо
Ево, са раскрснице, на нараџастожутом југозападу
појављује се (показује на настојницу) девојкааа
и тамо пише: »Ја сам ваша сестрааа«
и блуз њен долази овамо дуж вагонетских шинааа:
»Што-дуже-то-боље-цвет сам јааа«
И ту, код звезде Северњаче, у трамвај се попесмооо
и између топломрких тресетнтх вазни стигосмооо
у небо како штрчи видесмо кућу заласка сунцааа
и из мочваре чусмо глас мушкaрцааа«
»Не може свако све – али казати све, то може свако.«

Остали понављају: »Не може свако све – али казати све, то може
свако.«

Настојница преузима монотоно певање и, псалмујући, преобраћа га у

неку врсту химне у коју онда и остали упадају:

НАСТОЈНИЦА

Седам година или дуже

бићу још у туђини
док се са њом не сродим
Нестрпљива у бројању нећу бити
него ћу са олакшањем и сама бити један број
Горе-доле ходећи
вратићу се натраг у своју земљу
Онај ко у болу урликом свет преполови
одговор добија од реке
Стићи ћу поспаним ходом
а на светлости безгласних муња
указаће ми се моје кукурузно поље
како шушти ширином долине
Редови стабљика стоје ту
и поново у тмини нестају
Ићи ћу оном »старом цестом«
којом не пролази ниједан ауто
и где стоји громом расцепљено дивље дрво
Никада неће доћи тај дан
он је већ ту
На прагу села застаћу и ослушкивати и ширићу се заустављеног даха у
правцу свога народа и безгласне ће ми муње показати моје беле зидине
како ту стоје
нестају
и у мраку поново трепере
Већ сам дуго ту
где наводно још нико није био
Усред села владаће мукла тишина
и бише још топло од врелог дана
никакав ме скуп дочекати неће
али трешњево стабло са десетогодишњим наслагама
биоскопских плаката ту биће
пред шуштећим лишћем стајаћу на свој тој земљи:
Ко каже да су неспојиви километарски паушал и звездана
спирала?
У помрчини ће ме поздравити најављивач краја радног времена
најуверљивијим од свих гласова
и рећи ће: »Хиљаду година је исто што и један дан«
ипак ћу себе порећи
и даље у суседно село отићи:
Оном коме моје биће жари рану у грудима
помоћи ће већ мелем од листа са дрвета у висини очију
Безгласно севање постаје муња
за муњом следи грмљавина
ипак ћу управо са првим капима кише стићи до жуте гостионе
Плавокоса келнерица ће ме очајна
водити дуж обале сувих аркада
у собу утеха обасјану светлошћу лустера
и затрешћемо цветним главама:
и трепнућемо животињским очима:
Откривач постаје скут
а скут постаје откривач! —

СВИ

Кад ће ми тај мушкарац од слова вратити моја права?

Када ћу моћи желети
а не хтети побеђивати?:
Јер Викторија постоји само као име!
Када ће светлости града уместо смрзнути бизнис-одбљесак
бити комшијски знак?:
Јер Викторија постоји само као име!
Када ће певач својим ведрим гласом зауставити кишну плиму
а крваво таласање однети кривице и проклетства из човекових
груди у пре-време?
Када ће та епизодна звона одјекнути као вечност
а на Земаљској кугли заживети једно човечанство?
Када ће се моја укоченост распасти у потрешеност
и када ћу коначно са осталима стајати пред својом златном
подлогом?
Јер ипак постоји име Викторија\

Антон, Игнац, Албин и настојница се окрећу и прелазећи преко рампе

повлаче се право у бараку где онда остаје тамно и тихо. Напред стоје
Ханс и Георг и гледају у завесу која лелуја грађевином.

ГРЕГОР

Прослава је завршена?

ХАНС

Прослава траје.

ГРЕГОР

О многим стварима још нисмо говорили.

 ХАНС

Дођи на следеће градилиште. Оно неће више бити, као овде, на

сеновитој страни, него на јужној, а ни долина неће више бити тако
ветровита. Али претходно дођи кући – често питају за тебе и жале се да
си своје људе оставио на цедилу. Тамо ће бити већа прослава, и сви
(показује на бараку) ће бити ту. То ће бити прослава нас живих и наших
мртвих, прослава одлуке.

ГРЕГОР

Потајно сам те данас гледао при раду. Био си скоро увек сам, а сваког
сата долазили су, полирмајстори и некуд те послали са глачалицом,
сушилицом или са сабијачем цемента. Био си у свом послу, нешто си се
у себи смешкао – али онда са опет погледао за неким као да си тражио
подршку! Издаље си изгледао стар.

ХАНС
Ја сам овде такозвани »скакач«. Читавог ме дана гоне са једне дужности
на другу, тамо-овамо. Ја сам скакач, јер могу да упаднем уместо сваког,
и јер сам довољно снажан, већину послова обављам без ичије помоћи.
Бити скакач значи бити изван трупе и кретати се од јутра до мрака горе-
доле, уздуж и попреко, са врућине на хладноћу, од једне до друге
машине. Да ли си видео: Ми више и не радимо ручним алаткама – ми
радимо само још машинама? Ово градилиште је велико, следеће
градилиште ће бити још веће. »Народ тесара« звали смо се раније, јер је
један једини мушкарац од тога заната био и сувише слаб за скоро све
послове – за већину дршки морало је хватати више њих истовремено. То
што сада радим исто је тешко, али није то више вештина. Радим радо;
без рада не могу да издржим, постајем разуларен, и неозбиљан; али
једном дневно пожелим да потонем у блато, да легнем са лицем у блато,
да будем блато у блату. Можеш да ме видиш тада у монтажном
алуминијумском клозету како чучим, са главом међу коленима, за време
продужене цигарет-паузе, и сам монтажан. Неко мора да буде скакач, а
ја сам то добровољно. У ствари, сви ми овде (показује на бараку) само
смо још скакачи. Идуће недеље ћемо ускочити у грађевинску зону
»Двадесет«. Проблема више нема: све можемо, ништа више не учимо.
Често пожелим да још нешто научим. Кад угледам готове зграде по
нашим долинама, видим да на њима нешто недостаје: оно што је раније
била мала закривљеност на кровној конструкцији – не као спољашњи
украс, него више као фина линија ту на скелету. Не стидим се тих нових
зграда, помало се и поносим својим учешћем у њиховој изградњи, али,
ипак, сваки пут ми недостаје нека ситница – она би могла бити круна
свега. Округлина недостаје! Да, недостаје уметност. Ми смо одувек
били робови. Повремено смо смели да будемо, накратко, »радници«.
Сада смо поново робови – сви овде, и архитекте и научници који су
испитали грађевинско тло, и министар који ће грађевину одмах
посветити. Нико од нас нема људски посао. Код куће, кад већ сви
спавају, често седим у помрчини, мислим на покојне родитеље и желео
бих да, ипак, нешто друго могу! Да. (Показује венчани прстен.) Да сам
све ове године морао бити без жене, вероватно ме више не би било.
Нисам сигуран да ли је то велика љубав, али кад сам у њеној близини
осећам понекад страхопоштовање – да, страхопоштовање. Ја, пролетер,
шеткало, скакач, обожавам је, њу милостиву, према мени тако нежну,
утешитељку. (Трља прстен да заблиста.) А дете је моја једина радост.
Треба да знаш колико сам усамљен. Никог нема коме се могу обратити –
чак ни мене самог. А то је усамљеност! Не иди још. Остани ноћас овде.
У споредној просторији је неко кога не чујем и кога не могу да видим.
Он је миран, он је без гласа. Он није ничим заокупљен, само вребањем
мене. Он не сања, него је празан. Он је и слаб, хладан и љут. Без гласа,
вреба, празан, слаб, хладан, љут. Празнина је понекад тако сурова овде.
(Показује уоколо.) Не остављај самог мене.
ГРЕГОР

Мислиш стварно мене!

ХАНС

Мислим тебе.
 3

Софи, пред завесом, Грегор прилази.

СОФИ

Знаш ли да сам раније била заљубљена у тебе? Нисам те волела само као
брата – када си долазио, била сам узбуђена, као да си Једини. Био си
човек за којим сам жудела: коме сам могла веровати. Тада сам
опонашала твој рукопис и, чак, пресликавала твоје цртеже. При сваком
твом повратку улазио си у кућу као тиранин, а остали су те се плашили.
Само бих ја пречула и превидела твоје деспотске ћуди, разумевала сам
их, а ти си ми за то био захвалан. Својих најближих пријатеља стидела
сам се пред тобом, причала сам ти о њима као о неозбиљној деци. Ниси
ли некада ти, чим су родитељи отишли, наступао као наш газда у кући?
И касније сам осећала да си хтео да ме заувек видиш душевно смирену,
без страсти, задовољну и до краја предану маленим драгим стварима,
баш као драгу малу сестрицу. Тајила сам тако пред тобом своје жеље и
циљеве, при том сам имала осећање да те варам, истовремено сам
престала да будем заљубљена у тебе: у мени не титра више твоја слика,
твој поглед не жари више очи. Да, сада пред собом имам циљ. То је
истински сан, и само такав вреди! Покажи ми тога који каже како је
постао мудар и како се одрицао у животу, и ја ћу ти рећи да је он
мајстор за изговоре. Сваки сан који неко себи оствари ипак је од
користи и другима. Схвати озбиљно сестру и помози јој да створи
нешто своје. И ја имам права. У средишту је малени дућан, зрачиће
пријатну светлост – зашто не једног дана и за тебе! Кажем ти: лепо је
кад као свој газда закорачиш неким простором! Ниси ли ти нама, брату
и сестри, увек пребацивао: »У вашем животу недостаје одлука!«?

ГРЕГОР
Каква ћеш бити као пословна жена? Већ те видим са маском и у
костиму. Чујем так-такање твојих ципела, њиме ти сваког, чак и оног
који само случајно уђе као муштерија, стрељаш. У твојим ће очима бити
лажни сјај, у твоме гласу лажна мелодија, на твојим боковима лажна
елеганција, у твојим ногама лажни плес – од главе до пете лажна
енергија. Једном сам пролазио крај твог радног места и видео те у
чарапама како чучиш у излогу, са зихернадлом међу уснама. Ту је неко
попут мене, помислио сам. На теби није било вештачког усхићења,
твоји су захвати рукама били спори, заобилазни, споредни, као да ниси
радила за неког шефа него за мене, случајног уличног пролазника. У
излог си уносила слободан ваздух. Код куће би била стварно код куће, у
биоскопу у биоскопу, на трави на трави; твоја недеља би била недеља.
Са тим прстима у тим чарапама била си месо мога и део човечанства
којем као ишминкани манекен нећеш више припадати. Твој нарочито
усправни ход неће више бити плес слободе, него оно што си научила на
кратком курсу. Напред, у дућану, ориће се звуци ласкања, позади, пак,
звук касарни. Много тога ћеш нудити, а ништа више нећеш волети.
Нећеш више гледати, него само још одмеравати, и осим тога нећеш
више моћи да разликујеш мушкарце од жена, децу од одраслих, добро
од скупог. Зато ћеш одмах разликовати револвер плашљивац од правог
револвера. Твој знак ће бити свежањ кључева који звецкају између
твојих хладних пословних прстију, а овај ће се оштрим ивицама укочити
и сам постати оружје. И у шуми, или на мору, уместо шумљења чућеш
само још дрндање касе. Твоја ће домовина бити пословни регистар, а
твоје име »власница фирме« биће већ за живота натпис на твоме гробу.
Никада више нећеш показати мрљу од зноја испод пазуха, нећеш
поцрвенети или читати писмо у клозету. Прикуцавање табле са именом
фирме биће твој крај, а на твојој глави лепршаће још само вештачка
фризура. Шта те то нагони да јачаш љуте легије свих живих мртвих и да
постанеш не-личност? Зашто ти је баш стало до тога да прелећеш само
још као облак парфема, да заудараш на непосредно после укварења и да
већ не будеш ништа?

СОФИ

Не само да си неправедан него и незахвалан, Па зар се више не сећаш

оних тренутака када си са улице ушао у радњу, као из хладноће у топло,
из буке у тишину, из и влажности у сувоћу, из твоје сопствене таме на
свеопшту светлост, из дрхтаве секунде личног у мир столећа, из
претећег Ничег у безбедан простор, из притиска немости у крепке
облике купопродаје? Нису ли кабине за пробање одеће била места где си
могао да се осећаш заштићен и где си налазио свежу слику себе? Зар си
заборавио ону лепу жену у позадини, светлог округлог чела, седела је на
хоклици и чекала, али не муштерију? А то је ипак био трговац, у
магацину је бацао дете увис и викао: »Волим те.« Одакле то твоје
убеђење да сам ја човек који може само зависити од других? Да, одувек
си паћенике, судбоноснике, виђао у светлости преображења као
истинске људе. Али ти и не знаш више како сам некада увече у башти
после посла плачући ходала тамо-амо и само још хтела да ме нема? Зар
се не сећаш како си се клео да ћеш ме извући из тог пакла? Зар си
заборавио моје тако тихе одговоре на заповедничку рику шефа и
шефовог заменика, која је одјекивала све до улице, зар си заборавио
моје очи, округле од страха од свакодневних обрачуна на каси, моје
биће-уза-зид-притиснуто од стране шефовог сина? Знај сада: моје
постојање још увек није достојно човека – не зато што је то служба, него
зато што није права служба – а твоја песма о преображењу, нама
посвећена, за тебе је, што је неправедно, само испуњење обавезе. Али
знам ја тебе: ниси ти сањар. Ти прозиреш људе, будан си као ретко ко.
Већ кад си био дете није се само породица плашила твога погледа, него
и читаво село. Многи су се код родитеља жалили на начин на који си
људе гледао у пролазу. Ти уопште ниси слеп за друге. Одмах сагледаш
сваку беду. Твој проблем је што туђу беду осећаш као своју. А како ти
не биваш свој господар, нити, опет, због тога страдаш, долази, на твоју
срећу, до тог преображаја, при чему ти и нас видиш спашене. Имаш
поглед без капака, истовремено и снагу преображења. Да, није твоја
слабост да ојадиш, него поседујеш снагу да преобразиш. Ти си, као што
каже наша пословица, запахнут добром вољом за сјајем. Али то није
довољно. И ти си помоћно особље. Ипак би увек прискочио да неком
помогнеш. Бивало је то код тебе увек тако нормално, увек си остајао
сасвим неприметан. Истина, по правилу си неколико тренутака
одуговлачио – али ниси ли после бивао слободан? Не одуговлачи тако и
сада. Да, можеш да помогнеш, и тек ти то даје право да помогнеш. Јер
увек си, пак, остајао укочен. Од тебе се тражио само један потез, али ти
си остајао непомичан, бивао си крив. И следећи пут си поново остајао
укочен, од кривице. Помоћ, то си ти – само то. Само си као помоћ
потпуно стваран. Ако то сада упропастиш постаћеш после неспособан
за преображај. Твој најбољи посао неће бити више посао, твој ће живот
постати безвољност, постаћеш аждаја. Речи ћу ти: нећу те оставити на
миру. Помоћи ћеш, или нећеш више ништа бити. Све што чиниш, биће
нестварно, а ја ћу постати твоја тамна сестра. (Одлази у страну.)

ГРЕГОР (сам пред завесом)

О, реко у магли. О, јесење боје на другој обали, које сте ми некад нешто
значиле, а да вас се нисам плашио. О, далеко море. О, залеђени зденци.
О, стене праисторије. О, освити зоре са капима кише у ковитлацу
прашине, где сам некада са неким и био најближи постојању. О, земљо
коју су једном називали царство светлости. О, лето и зимо, паркови и
места, забати и дрвене клупе, засвођени дрвореди и станице, диме од
пожара и ноћни авиони, тишино и брујање; – реко, твој сам одговор
увек бивао, реко, на твоје је одсјаје и шумове увек долазио одговор
»Ја!« – ах, широки. свете! – и клопарање свуда између, чегртање,
комешање, кривудање, кликотање, шапутање, гуркање, брушење,
гребуцкање, помицање, говорење, шутирање пословања; зеленашење
пословања, убијање пословања, љута размирица пословања, вечни
скандал пословања, у божију матер пословања. У праведност ноћу!
(Одлази лагано на другу страну. У једном тренутку застаје и каже:)
Сањао сам: Видео сам земљиште, ослобођено опасности, над њим плаво
небо, и мислио сам: Спасао сам део земље. Спасао сам део неба.
 4

Друга слика. Пусто место испред, зидина сеоског гробља на којима је

отворена једна капија. Кроз лучну вратницу не виде се контуре гробова,
само бљешти зелена боја. Иза зида су крошње двају витких, тамних
дрвета, оморике или чемпреса. Са једне стране капије изван зидина,
камена клупа са јасним малим каналом. Сцена је светла, и остаје
таква. То је светлост неке »тихе чврстине«, попут оне са светаца,
само није одређено годишње доба. Одзвањају звона. (Звоно носи у себи
нешто од огромне гитаре која лелуја над читавом земљом. Старица, у
једноставној тамној одећи, прилази ближе кроз капију, у ходу се стално
осврће, зауставља се напред. Гледа и ослушкује. Звоњава се губи.

СТАРИЦА

Треба ли, дакле, опет да одем одавде, далеко од јединог ми драгог

места? Одмах иза раскршћа, тамо, почиње граница, иза ње нема више
ничег. Иза моста рачвају се три пута. Први води у поток и клисуру где
су некада стајале воденице. Сада су ту само још зидине без крова,
воденични каменови леже доле, подаље, у долини испред кућа, а из рупа
у средини расте цвеће, које и није више цвеће. На улазу у клисуру још
бљеште светлоцрвене малине, а далеко унутра, већ како постаје мрачно
и влажно, расте само још жбуње без плодова, на коме бобице никад не
сазру, или по њему висе беличасти црви. Последња поплава разорила је
неколико стаза које нико више неће поново напраити. Али ту ће можда
бити склониште за следећи рат: добро сад, има ту неколико јестивих
печурака, вода је чиста, у потоку лежи кремење, по жбуновима су
скривене колибе од лишћа, иза неких стеновитих избочина појављује се
сунце, и бива тихо. – Онај други пут ишао је раније кроз поља. Земља је
још увек обрађена, али уместо појединих ораница сада је ту само велико
поље засејано сточном храном, не зове се то више »куку- руз«, него је
добило име према кулама где се лагерује. Расте то тако високо да село
тамо можеш видети само још зими. Наравно, са тог силоса допире
понекад слаткасти мирис, као од старог кукуруза, а меки су листови
исавијани и изломљени и попали, предали се као и некада, ах, ова
говоркиња овде (показује на себе), у својој младости, нажалост и сувише
ретко, а иза листова, скривени, сјаје кроз омотач клипови, са златасто
бљештавим увојцима кукурузове косе: Лазаре, устај – Лазаре, где си –
Лазаре, долази овамо. – Трећи је пут цеста која води у село, тамо се
једном бућкало и преливало млеко, тамо се на асфалту пресијавају мрље
од уља, а од свих шумова на завичај те највише подсећа звук звонца на
бициклу. Ја сам то што се ту ноћу види у ходу, на ивици пута која и није
ивица пута. И где је то село? Тамо где је било раскршће сада је
постављена табла: »Центар села«. А и негдашњи су пољски путеви у
међувремену сви обележени и носе имена према богатим дошљацима
који тамо имају своје куће и плаћају велики порез. Од општине је остао
само уред, а зграда има исте пословне излоге као и суседна штедионица.
Зато се сваке године учествује у такмичењу за Најлепше село, а
надлежни, док заливају цвеће, крешу живице и чисте јарболе, злим
очима гледају мој комбинезон који доле вири. Само после поноћи
понекад шуми вода, иако је то само канал, јабуке падају у траву, рој
лишћа затамни белину светлосних рефлектора, звезде засјају на небу, и
видим тамо горе други пут. Звецкање испред прозора тада не долази од
неког странца, него је то моја ноћна животиња која гаца по
пристављеном чанчету са храном. Али, наравно, такав кућни пријатељ
није довољан: упркос свему, плашим се тако сама, како и јесам, плашим
се да сам замрла, како и јесте свуда уоколо. По селу мопеди, код куће
муве. Тада осећам севање у ногама, пење се оно горе у главу и лудим од
тога. Мислило се да немам разлога да се жалим, соба ми је загрејана и
имам довољно за храну. Ја на то одговарам: Не жалим се, већ кукам.
Чим дођем овамо на раскрсницу тих трију путева, пожелим да легнем на
травнати троугао у средини, као да је то мој једини заклон изван куће.
Он је све што је остало од села. У својим последњим часовима живота
хтела бих да ме тако однесу и да нестанем ту у дубокој трави, као слепи
краљ из приче. Можда ту и никада није било села. Кад сам била дете,
морала сам у школи читаво пре подне да клечим на цепаници. Моје срце
се тада распало. Касније ме је неко запросио. При том сам се језиво
уплашила, јер сам замишљала да ћу родити дете и умрети на порођају.
»Зар нећеш да се удаш за мене?« – »Да, да«, само сам промрмљала, и
онда се о томе никада више није говорило. Како ли је овде све постало
туђе, не знам да ли је то од последњег земљотреса, или од последњег
рата, или од клечања тада на цепаници. Како ли је безвредно то село.
Како ли је црква реновирана белим златом. Како бих да чујем сваког
дана речи мога бога, а не увек само да виђам жуте пластичне лопте како
одскачу. (Као да говори у земљу.) На које то још љубави упирем ја свој
поглед и радујем се? (Усправља се.) Проклела бих то село и његове
становнике који чују само сигнале по електричним кугланама, проклела
бих њихове њушке, које су као зарези на штедним кутијама, где само
још можеш да убацујеш унутра, одакле, међутим, ништа не излази
напоље. Проклела бих њихову лажну одећу, чарапе беле као гипс, кожне
опасаче на прсима и дугмад од јелењих рогова, велику и са рупама, као
мртвачке главе. Проклела бих и потомке који већ стоје на детињим
ногама као касапи и зуре очима као заклани. (Говори у пространство.)
Вама, мрцине, недостаје само још да једноставно крепате! Ви нисте
људи, ви сте супротно од њих: бића-за-заборављање! Можда нема
пакла, али има клетве!

Грегор и Нова долазе на бину, прилазе напред. Старица одлази у

страну.

ГРЕГОР

Овде је то било. Ево, овде. То је посебно место, не припада оно више

селу. Путем између једног и другог не само да сам ишао него и трчао:
кући, на ускршње јутро, са запаљеном посвећеном гљивом, одређеном
за шпорет код куће, а после ми је, пред самим циљем, изгорела и отпала
са жице, последњи комад који се пушио унео сам у голој шаци преко
прага; а једног другог освита зоре, пак, трчао сам овамо да за душу
умрлог из родбине пустим у рад звона. Осећам наклоност према овој
флеци – није она село – као ни према каквој примамљивој туђини. Баш
се поносим што сам рођен ту у комшилуку, и значи ми то што сам у
овдашњим матичним књигама. Кад сам малочас из даљине угледао те
зидине и врхове дрвећа, пожелео сам да сам већ раније стигао. Летео
сам. Све је летело. Угледао сам то место као царство свега тајанственог,
свега локалног, свега усклађеног, свега типичног, свега паничног у
пречишћеним бојама и облицима. Зелено доживех овде као срце сваког
Зеленог, а читав крај као неку врсту продуженог старог доба где се сви
разликују једни од других а ипак имају исти глас, а име тог места је
било: ОВАЈ-КРАЈ-ОВДЕ. Када је онда забрујало велико звоно, осетих
како га чуше сви на пољима, по гробовима, по стрмим падинама, на
врховима кровова, по одајама, на тракторима, и схватих смисао звоњаве;
и нисам то био »Ја«, него »Ја и Брујање«. Никада нећу издати то
брујање, помислих. И драме се одигравају око тог места: можда су то
оне последње драме над драмама. Да, то немо гробље овде моје је
полажиште – моја култура. (Пење се на камену клупу и показује на
канал.) Тај ме је канал одувек занимао. Има га већ вековима, нико не зна
чему служи, ипак мени он ту представља читаво место. Прошло је већ
толико времена откако сам отишао одавде, а још увек ми се догађа да
ово место наводим као своју адресу, а када га на карти угледам,
очекујем, несвесно, да је ту уцртано у облику овог малог канала. (Нова
улази кроз капију у унутрашњост гробља и нестаје тамо. Старица
прилази Грегору, лагано кружи око њега и посматра га са свих страна.)

СТАРИЦА

Он је то. Не морам да тражим ожиљке. Остарио је, а још увек је оно што
је био. Тек што почне киша, излази ти он са столицом из куће, седа
испод трема и прекрштених руку гледа како пада киша. За време олује
трчи у шуму и чучне у ров испод корена оморике и слуша фијукање
одозго. Он је најнераднији и најраднији. Он је јадан а подноси бол. Он је
неми саосећајник а бучни исмејач. Он је радост и беда својих родитеља.
Он је тај који упропасти ствари и тај који после ствари надокнађује. Он
је наш сусед и наш човек са оне стране океана. (Грегору.) Здраво,
здраво, младунац безазлена погледа, балаво дериште, дебелогузи дечко
и вртирепу, момче на плавом бициклу, велеграђанине са наочарима за
сунце и у белим панталонама, господине са згужваним новчаницама у
џепу, ожалошћени повијених колена, странче са светлосребрним
штапом од лешника, мушкарчино у нечујним ципелама. Када ћеш већ
једном овде заувек остати и мало се побринути око нас? Када ћеш
једном ти да наступиш против озлоглашеног бесправља такозваних
народних посланика, регионалних програма, упитника, лажних заштита,
електричних ограда, љуте мреже од сјаја и говоранција, бачене преко
нас да нас побије, да нам погаси светла у души, да нас погуши? (Тако
рећи дворани:) Освету! (Опет Грегору.) Ти си наш. Остај овде, освети
нас. Отерај те шиљокуране са наших планина. Скидај са њих ту говњиву
шлајм-одећу. Откопчај нашим убицама шлицеве на свињским кожним
чакширама пред тим ратним избекељеним њушкама од коже са ножних
прстију. Покажи да им је свака реч лавеж, покажи ту бодљикаву жицу у
њиховим устима. Испеглај им, тим злобним посматрачима, мртвачку
кошуљу и одсвирај им на самрти то њихово садашње смејање.

Обоје се смешкају.

ГРЕГОР

Одувек је вама ту био потребан неко од кога сте нешто очекивали. Већ
су баба и деда говорили о неком ко је требало да оде преко океана и да
се једног дана врати, и онда би можда све било добро. Неколико се
таквих из бајке и стварно враћало, чак као свезнајући. Али ко је од њих
и остајао као из бајке? Зар не знаш причу о оном који је успут изгубио
своје огњиште, о коме пословица каже: »Тако умиру сви прави велики
краљеви живота«? Ослободите се већ једном очекивања да ће неко доћи
и окајати некакве грехе или преузети вашу судбину или вам причати о
чудима на другом крају света. Зар и овде не дува ветар света? Не
светлуца ли и најмањи јарак понекад као вода из далека? Зар ниси
виђала на месечини како трепере стене друге садашњости? Када
престане капање даноноћних овдашњих киша, па није ли то било увек
само кратко поливање у немој вечности? Вечно жива ватра гори и овде,
хлеб је хлеб, шира у подруму је вино. На предратним конзервама кафе
шепури егзотична играчица, иза сјајног ариша блиставе гранате, а у
ноћи, гране дрвета појачане златном жицом Ориона. Па и ти си већ била
преко океана. Била си чак и на Месецу. Била си на свим месецима. Али
и тамо, са оне стране мора и континента, има одбачених, и тамо господа
присвајају немушти језик лажних зналаца Светог писма. А ти ту, драга
стара, са календаром, поклоном самопослуге, са насловима из црквених
глуп-глуп-изопачених илустрација, озвучена све до шупе возилима са
звучницима што се крећу тамо-амо главном улицом, и ти ту говориш
језиком пустоловника.
 СТАРИЦА

Опет те препознајем: још увек, као некад у дечијим ратовима, држиш се

помирљивости и тражиш помирење. Али ни ти сад нећеш избећи
конфликт. По селу се прича да сте после ваших родитеља дужни код
банке. Службеник банке је често виђен са твојом сестром. Разговарали
су необично брзо, главна реч у разговору била је »хипотека«. Твој брат
је наводно седео ћутке, а и њега су брзо и много спомињали. Другима
он, опет, стално говори да је радник и да се не разуме у те послове. Али
једно сваки пут понавља: »На крају крајева, ипак је она моја сестра.« А
ако му набациш да ствари добро неће ићи, да од ваше сестре неће бити
некакав послован човек, да ће он са породицом морати негде другде да
оде, онда он сматра: »Ја сам уосталом изгубљен.« Каже, такође: »Ако не
буде више било куће, онда неће овде више бити ни земље. А ако не буде
више било земље, онда не треба ни мене више да буде.« Чак је рекао: Ја
и хоћу да нема ничег више. Радујем се рату. Радујем се својој смрти.
Доста већ једном са тим тамо-амо – време је за другачије клаћење.
Напоље са том ситном туђином, хоћемо велике ствари. Доста са тим
тужним недељним шетњама – марш у насиље. Напоље с баштицама – у
тундре. Избијте из главе те дечије гласове – поново долази време рике. –
А, на крају крајева, ипак ми је сестра!«

Нова поново улази кроз капију и придружује се њима двома.

НОВА

Премда унутра нема никог, овај је четвороугаоник ту, спреман за

догађај; као да овде ускоро треба нешто да се догоди, већ данас, овога
часа. Рупе у зидинама су спремне да буду шкрботине од пуцњева, као од
пре неколико стотина година, а на гробу ратника жари златни натпис.
Из мрачне унутрашњости шимшировог жбуња ројеви мољаца и осталих
ноћних животиња. У осмоугаоној костурници леже празне пивске
флаше. Преко олтарског веженог покровца прострта је прозирна
пластика, на њој се копрца полумртав стршљен. На многим
споменицима пише на страном језику. А ипак није ништа тајанствено.
Небо изнад четвороугаоника делује као свод велике собе. Када сам ишла
доле по дијагонали, горе по дијагонали је летео авион. Звоно се лако
њихало на торњу и изгледало најпре као човек на љуљашци. Кроз задња
врата се улази у воћњак. Изгледа ми као да то није само једно место
него сцена, и као да тамно на зидинама није чађ прошлости него боја
долазећег, олује, роја стрела које зацрњују небо. То је празнина пред
славље. Истовремено и артиљерија колске барикаде.

Узима Грегора за руку и иде са њим у средиште гробља.

ГРЕГОР (пре него што нестане у капији, старици)

Немој рећи ником да сам ту.

СТАРИЦА (сама)

О томе већ зна читаво село. Знају то чак и суседна села. Можда те нико
неће истински препознати и поздравити – али о твоме доласку зна
одавно читава долина. Није ли у локалном возу кондуктер без израза на
лицу поништио твоју карту и у следећи купе пустио урлик да си на путу
ти? Зар ниси то и сам чуо? И како је гласно одјекивало твоје име од
купеа до купеа, то сигурно није било из обзира или наклоности. И није
ли у поштански жутом локалном аутобусу шофер сваком новоушавшем
скренуо пажњу на тебе позади? А његов гест палцем преко рамена
заиста није говорио о поносу тобом или о радости и поштовању. У том
тренутку главна реченица уоколо по селу гласи: »Онај је ту.« Ти си у
погрешној земљи, малој и исто толико злој; пуној затвореника који ће у
својим ћелијама бити заборављени, а још је ту више заборавних мардељ-
мајстора који су после сваког срамотног дела дебљи у служби, који
одзвањају као да им је у грло уграђено појачало смрти, са покретима
руку и ногу као да су чакље, а из очију им са сваким погледом измигоље
зоље. И сами су своји трагови у снегу, као да су отисци пегли за
мучење. Ни твоје одсуство их није покренуло на то да ти дају за право.
У унутрашњости се губи милосрђе! Враћај се кући у туђину. Само си
тармо овде; само је тамо радост приземна. Нађи себи већу земљу. За
човека је велика земља, и одбаченост. А где су овде одбачени? Буди
сигуран: Нико те не воли. А нећеш ту остати ни неометан. Људи су већ
на путу к теби. – Говоркињи то пада као кец на једанаест: он онда може
овде и даље остати, не мора натраг у Плаво бензинске пумпе и Црно
телевизије. (Седа на камену клупу у зидном удубљењу и руком готово
прекрива очи.) Видим нешто што ти не видиш. Ено их, већ се
приближују брзим кораком. Некада би они били обмотани облаком
прашине, земља би подрхтавала од коњских копита, бела пена би падала
по пољу. Дахтање коња било би још јаче, од оклопа преко ноздрва, а
борбена би песма гласила: Коначно бива озбиљно – ова брда, клисуре,
литице, пропланци, коначно успостављају поново ону уређеност
предела за коју и јесу одређени: ратиште. Свршено је са »назови«-
играњем: мира никада није било. Да, њихове су руке спремне за сваки
скок с прозора. Они носе маске уместо лица, њихове су очи само још
затамњене зенице, непробојне и раширене од туге, као некада зенице
краљева при њиховој провали у царство смрти, а ено, брат ти иде први и
маше црном заставом. Од сада је овде фронт.

Ханс улази са стране, са сином у наручју. Антон, Игнац и Албин

образују редослед. Сви се они крећу више споро и мирно. Они носе своја
тамна свечана одела, шешире које, док се приближавају, скидају.
Хансово дете носи у једној руци огроман штап од лешниковог дрвета, у
другој руци лимену касицу, те једанпут звецне новчићима у њој. Док се
приближавају, дете се, за разлику од одраслих, окреће око себе. Пред
капијом се сви заустављају.

ХАНС

Опасност! Није то упозорење него моја жеља. И сувише сам навикнут

на опасност. Потребна ми је, завистан сам од ње. Ако једанпут дневно
барем не балансирам на крову куће, постајем нервозан. Па видели сте на
грађевини: Тамо где је опасно, први сам. На ивици највишег моста, при
монтирању ограде, певам ја најлепшим гласом, и ко то са вама,
кукавице, седи у висећој корпи на виљушци крана и при сваком
зањихају само се насмеши вашим укоченим зечијим очима и још се
брине за накнадно протресање због равнотеже: то сам ја. Само сам ја то.
Без опасности нисам ја ништа. Један дан у кући и у селу, са женом и
дететом, и већ сам као тигар у кавезу. Башта и воћњак ми нису довољни,
а јурњава аутом није опасност на коју сам мислио. Ја овде од јутра до
мрака у безбедној равници – а на улицу излази мушкарац са ножем,
спреман за јурњаву смрти. Уместо тога одлазим у кафану и у поноћ сам
мушкарац са главом на столу. Бар је стена са избочином ту, са
проповедаоницом, доле је село десет пута мање, па можеш да пљунеш:
тамо сам данас већ био, не сам – неко је морао поћи, а то је био овај
овде (показује на сина), и урлао је. Како ли је само урликао. Али и то је
другачија опасност од оне на коју ја мислим. Не делује накнадно, и сада
сам тако немиран. Ма не само немиран него и бедан. Опасности, где си?
Поноре што јачаш живот, где си? Бездушно је све, одавде до хоризонта,
и овде (показује) је бол, одувек. Обратићу се својим мртвима.
(Показује.) Нису ли они увек били зелено поље на мојим грудима?
Ословим их у тмини, и појављују се, у оку мачке, у стругању грања на
ноћном ветру о прозорско окно, чак и у зујању фрижидера. Испружени
скелети леже ту у земљи, можеш их ословити. Сешћу крај њих, осећаћу
се добро. Не, они од мене неће ништа, и нису зли. О свему мислим
слободно – они су ту, не као мртви, него као моји свети и моја помоћ у
нужди. Том лажном изобиљу актуелности показаћу свој профил, а они
ће у празном простору градити допунски профил. (Показује.) Пуштам
их да постоје око мене, и моја зла крв тече другачије. Моји мртви нису
ноћне авети – они су део оног најсветлијег у дану, и не дирам ја у њих у
сну, него будан. Они су са мном! Да, понекад се осећам као да ме
гледају, љубазно. (Окреће се ка празној капији.) Драги мртви, насмејте
ми се. Намигните ми. Покажите се у свом светлу и пренесите на мене
вашу необузданост, тако да, од вас запахнут, коначно опет прескочим
неколико степеница одједном. Дочекајте ме, кад опет будем ступао у
напуштену кућу, са поруком да је у рерни топло јело. Будите мој крепки
дах са којим коначно знам шта треба да чиним. Даривајте ми још једном
ону бушну јабуку са дрвета где се кроз празно срце плода поново јавља
Плаво свемира. Да, моји мртви, издубите ми плаветнило неба! Заиграјте
ми, поново, ближе, у свом одсјају, са оним ломом у куковима, са оним
ландарањем у лактовима и са оним заустављеним положајима, заиграјте
како се то још ни у једном мртвачком плесу још није догодило, са
нежним округлинама на раменима, са оним очима-погледима, на
пољима-путевима, у оном сунцу-бојама каквих још никад ни на једној
слици мртвих није било, заиграјте још данас, па нек ми се опет као
некад срце заустави, што није значило не-живот, него је тек давало меру
за бити-жив. Будите моја мера, као река што тече, као сунце што сија,
као киша која започиње на сувом лишћу. Моји мртви, поздрављам вас!
(Пролази са осталом тројицом кроз капију. Дете остаје неко време ту
и седа затим крај старице на камену клупу, на другој страни канала.
Прислања штап уза зид и звецне једном касицом.)

СТАРИЦА

Верујеш ли у чуда? (Дете климне главом и звецне.) Када сам била још
млада, радила сам неко време у другој долини. Била сам ту сасвим сама;
као да сам имала само још једно око, тако велико, и као да га нисам
могла склопити. У дворишту је био казан пун бундева. И кад су ме
послали да га испразним, лежала је тада на дну казана, у црном катрану,
гомила јаја, на кити плавог пољског цвећа. И јаја су била сравњена
бундевама, али су остала цела. Тада зачух глас (сећа се) – не био је то
тако нежан глас, никада више нисам поново чула тако нежан глас – и
лас ми рече: »Види чудо и заборави га! Погледај чудо, и одмах га
заборави.« (Дете климне главом и звецне.) Само је мој блажени отац
(показује иза себе), после, када сам опет била код куће, ипак нешто на
мени приметио, али нисам хтела да му кажем. Питао је: »Морам ли,
дакле, да ти ишчачкам твоју причу као јаје квочки?« – и тако сам му
онда све испричала. (Сећа се.) »Као квочки јаје, позади, из дупета.«
(Показује и смеје се. Дете се, такође, смеје, показује и звецка. Дуго се
смеју, односно звецкају. Старица се даље сећа, и присећа се изворне
очеве реченице.) »Бом счегетал згодбо из тебе кот јајце из кокоши.« –
Глеј чудеж ин позаби! Види чудо и заборави. (Смеје се. Дете звецне.
Старица се даље сећа.) »Славчек мед трњем / се је зганил / ин запел; /
бел цвет дивје роже / је закрвавел...«: Славуј у трњу се покренуо и почео
да пева; бела латица дивље руже је крварила... (Дете звецка. Старица
подиже поглед.) Ево, на славље долази наша последња гошћа. Без лица,
суновраћује се овамо, слепа је за место које се приближава. (Она устаје.
Дете чини исто.) Она је бледи, напуштени образ. Раније бих викала:
»Долази помамна поворка духова!«* и помислила бих: »Спасите ме!«, а
сада мислим: »Кога да спасем?« Туга. Бол. Чудо невиђено. (Пролази
кроз капију. Дете иде за њом. Готово истовремено, са стране, улази
Софи, одмерено и пре некако тихо. И она је свечано обучена. Застаје
пред улазом.)

СОФИ

Па зар нисам некада била привржена себи? Кад сам се ужасавала и

дрхтала, нисам ли тада одлазила пред огледало и смиривала себе као
своју пријатељицу? Сама у кревету, сама у соби, сама на хладноћи, па
зар се нисам увек скупила у тој топлој пећини, која Ја бејах? Није ли бар
једном дневно долазио тај велики тренутак када ме је, нежно али и
стравично, надлетао добри демон, који Ја бејах? И стајала сам тада на
светлости –добра, јер била сам сама себи добра. Зашто више не волим
себе? Је ли то човеково »Ја« само још саставни део детета, је ли то моје
детињство, дакле, прошло? Откада се ја то убрајам међу остале, кажу ли
они често »ја«, као да је таква једна реч доказ против њих? – Нећу да
будем зла. Али нећу више ни натраг. Хоћу одлуку. Уместо да ми дани
пролазе као вашој надничарки, навалићу на посао и свом жестином бићу
махер и поносно ћу тако себе и звати. Ма гоните се ви с вашим
завичајима и светињама обасјаним неонском светлошћу! Нисам ли
често, при доласку кући, помишљала: »Шта ћу сад овде?« Па зар ми
свако то ноћно чекање на киши на аутобуској станици није било увек
драже од тих мириса, шумова и гласова у топлој, сувој, светло обасјаној
кући? Нисам ли често, седећи са мојима за столом, жудела да будем
далеко одатле, на неком најнепријатнијем послу, сама, у задњем
промајном кутку стоваришта? Какве ли само петљавине око једне куће.
Погледам у небо, одмах помислим: »Завичај од облака!«, и то ми је
довољно. Видим избраздани лист на дрвету као деветокраки чирак, и
довољно ми је то место. И ко то каже да банка мора бити нешто лоше?
Па зар се у командној просторији не осећам код куће више него у свим
тим дневним собама где куцају зидни сатови, али у спаваћим собама
надутим од прина, где ступаш, уместо на ваздух, у загушљиве
просторије за умирање?
Знам ја: странац у банци је често бар неко – а код куће није он углавном
нико. А љубав не очекујем уопште од мојих рођака, него од непознатих.
(Она журно одлази кроз капију.)
(Неколико тренутака позорница остаје празна. Онда поново долазе она
три радника, у пратњи старице са дететом. Жена и дете поново
седају на камену клупу. Антон, Игнац и Албин одлазе на страну и одмах
се враћају, са дрвеним мердевинама. Стављају их споља уза зид. Један
од њих тројице пење се уз мердевине и гледа преко зида на гробље.
Одатле се ништа не чује. Онај на мердевинама се окрене према
осталима и стави шешир испред лица. Сиђе доле, а уз мердевине се
попне други. Погледа у гробље, окрене се према осталима и ухвати се за
нос. Сиђе доле, а трећи хоће уз мердевине, али га друга двојица у томе
спречавају, чврсто га држе. Дете се помери ближе ка жени. Она
тројица стоје доле крај мердевина. Сви, и дете, стављају маске. Браћа
и сестра, без Нове, лагано се приближавају, пролазе кроз капију и
долазе напред; и они носе маске. Стоје, отприлике, у троуглу; Ханс у
средини и далеко позади, тако рећи још у капији.)
СОФИ (Грегору)

Је’л се сећаш, брате, како си ми једном рекао да отворим шаку и како си

онда пљунуо у њу? Сећаш ли се како си, када си се касније вратио из
града, ишао заједно са нама кроз село, са нама заједно, као да никад у
животу ниси био према нама зао? То су била времена, тада сам још и
хтела да се прикачим уз тебе. Али ти си своју руку стискао уза се, ишао
си крај нас на великој раздаљини. Било те срамота својих најближих,
одрекао си се нас. Чега је то нарочитог било на теби? Изнад нас био си,
ипак, само у томе што си био онај који је умео да говори. »Да, да
говори, то он уме«, говорили су о теби још родитељи (показује), и тек
данас знам да нису то само пријатељски мислили. Тврдио си да се
осећаш одговорним за нас – али шта си ти за нас учинио? Кућа и земља
не припадају теби, твој посао служи само теби, и све што ти сада по
закону припада јесу сто и столица. Да, зар ниси и сам говорио да увек
мислиш како не заслужујеш чак ни столицу на којој седиш, ни поглед
кроз прозор у возу, ни покривач на кревету, ни залогај хлеба, јер ти ни
за ког ниси ништа учинио? Да понекад све што по твом мишљењу треба
да буде уклесано у камену одмах не бива као ветром развејано и не
одсвира своје? Да није твој такозвани рад само обична крпарија – и
дрскост: јер Свето писмо је већ написано, слике светаца су већ
насликане, зар не? Али, послушај ти сада један други глас, глас изнутра:
Једна година твога диринџења на овом месту вреди мање од стављања
запушача у боцу, мање од једног обрта ручке на млину за кафу, и мање
од једног ударца хемијском оловком по дирки на каси. Не признајемо
то. Ја те не признајем.

ХАНС (иступи напред)

Коначно рат, славље над слављима? Никакав бункер не треба да нас

спасе: тријумф је бити побеђен. Чујте гласове пса који крепава. Његово
право име је »Дуга Беда«, а његово крштено име треба заборавити.
Коначно једном та реч: »Рат«, та реч беше на почетку, и треба да буде и
на крају. Каквог ли одушевљења, коначно заувек бити у свађи. Све
треба да буде уништено. Ово дете ту (показује), од мога меса и моје
крви? Некад беше. Оно треба да буде само део свих тих непријатељских
руља. (Показује.) Плаво брдо у јесен? Беше некад. Нека се више никада
не заустави аутобус са старим добро знаним лицем.
Нас троје ту, главу уз главу, смешећи се под светлошћу фотографског
блица? Беше некад. Никада више звезда Алдебаран, задимљена иза
месеца, као што су се иза наших шупљих руку димила возила по
промајним градилиштима: нек’ нам лица буду у блату утиснута, нека
нигде другде не буду. Нека ни у блату не буде ничег више, нека нигде
више не буде очију. Нека трава остане, без нашег осећања за боје, и нек’
буде развејана до нестајања. Нека река меандрира без влажности у
нашим очима и нека потоне. Без сјаја наших одговора стоји стена, и нек’
уопште више не сјаји. Врата последњег светског рата, отворите се. Дај
гласа, псу бојишта, ухвати нас (показује), ухвати их, све њих. Нека нам
ноћ свих времена навуче своју црну врећу на главе и (показује) нек’ нас
коначно увеже. Такозвана срцу драга плането, такозвана Земљо мира,
разоткри се већ једном као тајно супероружје које се врти у круг
урлајући (окреће се неколико пута око себе, они што стоје око њега се
измичу) и, као бледа, безоблична, без смисла за хумор, као ноћ глупа
смрти, среди све нас.
Направи израз лица као да хоће да оде – али онда чека, као да то
изречено ипак не може бити последња реч.
 ГРЕГОР

Пре неколико векова било је уобичајено овде у долини да се праве

такозване »лист-маске«. Између листова, урезаних у дрво, отварала су
се наједном уста и гледале су људске очи. Једном сам видео нас – не
само нас троје – заједно у лишћу. Једне касне јесени ишао сам кроз
велики парк, био је прекривен опалим лишћем, сунце на заласку је
бацало одсјај одозго, листови су се лагано помицали између бусења
траве, понекад је један одскакао увис или се преклапао. И док сам се
туда лагано кретао, изникоше из лишћа лица и повести свију нас: беше
то једно лице и једна повест, и то лице и та повест, знам то отада, морају
бити циљ у раду, не само у мом раду него и у свим нашим пословима.
Помицање тог опалог лишћа у трави било је нешто најнежније што је
човек икада видео! Али сада је то као кад у помрчини неко иде за мном
и пуцка и шушти, попут корака паса или хајке. Е па ево онда моје
одлуке: Гледајте вас двоје на ту кућу и на ту земљу као на ваше
власништво, и поступајте с тим како вам драго. Ја се одричем, и то ми
чак не пада посебно тешко. Готово да ми је у тренутку од тога лакше.
Сћердајте ту земљу – тако и треба: ником од нас не припада ни земља
ни кућа, ми јесмо ми само кад губимо. Потичемо од оних који губе, који
су се као котурови сира скотрљали у гроб (показује), и ми ћемо се за
њима котрљати, свако за себе. Можда ћемо се на неки начин још чешће
виђати, и нећемо се видети никад више. Да, управо се видимо последњи
пут. (Ненадно се окрене према детету.) И, ево, ту седи већ он, будући
губитник, он ће се побринути за наставак. Ево, ту седи он, са својом
белом губитничком задњицом, ловци (показује у дворану) само што га
нису шпиковали сачмом. Већ звера он глупо, као да је унапред нешто
скривио, а сав понос му је прасак с којим се распрскава његова жвакаћа
гума надувана у балон. (Дете лако звецне.) Он ће бити роб, као и његови
отац и деда, и без размишљања правиће следећег роба, који ће, опет, на
свет донети свога потомка-роба. Никада тај неће доћи на идеју да би се
нека заоставштина могла даље пренети на некога, без памети у глави и
без оријентације гмизаће он заједно са себи равнима по истоветним
јазбинама и подизаће главу ка некој страни света само у игри рата. Он
ће бити један од оних што урлају на сав глас и који наступају у име
свих, а које нико неће. Звецкаће он новцем тамо где за њега неће бити
ничег на продају, држаће он велико слово кад га они што имају шта да
кажу буду прећутно игнорисали. Ускоро ће почети да нестају ситне
ствари из туђих школских торби, а он ће бити тај лопов који се смешка.
Он ће бити тај дрски ватрогасац и паликућа. Неко ће лежати мртав у
кукурузу, убица ће бити он. Или неће он бити ништа од тога свега и
биће најљубазнији човек на свету и својом благошћу смириће он сваку
свађу, а једнога дана погнуће главу, и испустиће глас жалости, дугачак,
без краја, и казаће: »Село – дајте му неко име – гади ми се. Свет ми се
гади. Никаква штета за мене. Никаква штета за нас људе.« И опет ће
неко нестати, а ловци ће климнути главама и рећи: »Да, да.« А ја, ја нећу
више никад да будем ваша замена. Ја знам сада: Ви, рођаци, ви сте зли.

(Дете се звецкањем ослобађа тих речи.)

СОФИ

То што сада говориш није дозвољено. Иди одавде, заувек.

ГРЕГОР

Болело ме је то што сам тим речима говорио.

СОФИ

Боли ме то што морам да ти кажем да овде за тебе нема више места.

ГРЕГОР

Сви смо ми изиграли то место.

СОФИ
То како ти говориш, тако не говори нико из овог села, нико из ове
долине, тако говори Зло.

ГРЕГОР

Зло свезаног гркљана? Зло тешких руку? Зло са болом овде? (Показује
на себе.)

Кроз капију улази Нова, стоји позади, без маске.

СОФИ

Бол је ту у мени, и каже теби: Пропадаш. Пропадаш силно. И сам

си у својој пропасти. Ни зрачак утехе за неког ко је такав какав си ти:
који другима отима радост за себе и који чини зло над злима: који у име
неке лудачке представе о свету одузима будућност детету. (Обоје
одвраћају погледе једно од другог и окрећу се ка публици.)

ГРЕГОР

Какав грозан неспоразум.

СОФИ

Ослободи нас свога присуства, и пусти нас да живимо у миру.

ХАНС (тројици својих другова, тихо)

Кажите »Бедо«.
 ЊИХ ТРОЈИЦА (тихо)

»Бедо.«

ХАНС

»Ко ће помоћи?«

ЊИХ ТРОЈИЦА

»Ко ће помоћи?«

ХАНС

Не гледај у мене.

АНТОН

Река је пресушила.

ИГНАЦ

Гомила канти млека је разбуцана.

АЛБИН

Нема вина у сеоском крчагу.

 ХАНС

Тешко је ходати по земљи.

АНТОН

Сунце је ледено.

ИГНАЦ

Неће да сија.

АЛБИН

Иза љутог месеца видим још љући излазак.

ХАНС

Звезде, погледајте већ једном и на друге земљане

АНТОН

Мушкарац на зденцу је ништарија.

ИГНАЦ

Босонога дама не подиже више из траве чипку своје хаљине.

АЛБИН
Дечак у црвеном џемперу пљује на нас.

ХАНС

Девојчица са хидрауличном дизалицом није више слика живота.

Заурлајте песму бола. Урлајте у ритму. Окрените се према тој назови
креатури и запевајте, из петних жила, фалш, нашу тужбалицу и нашу
осветницу.

Певају из петних жила, фалш.

АНТОН

Потонуло жало љубави.

ИГНАЦ

Лежим у грчу на маленој обали.

АЛБИН

У напола преломљеној ораховој љусци увија се мој мозак, никакав

мушкарац са лозинком неће ми помоћи, нико више драг неће крај мене
сести, мој очајни поглед неће наћи никакве очи, моје усне дрхте у
избезумљености, и у последњим таласима пред Ничим-Ничим-Ничим не
дахћем ја више за небом.

ХАНС (обраћа се старици)

»Нема утехе.«
 СТАРИЦА

»Нема утехе.«

ХАНС

Нема ни сазнања ни неизвесности. Нема ничег целовитог, а оно што

мислим, мислим сам, и оно што мени самом пада на памет није Истина
него мишљење, и нема никаквог општег разума, а заједнички циљ
човечанства тумара уоколо попут авети као никад досад.

СТАРИЦА

У спужви натопљеној сирћетом нема чак ни сирћета.

ХАНС

У том мушкарцу спасоносног погледа чагрљају воденични каменови.

СТАРИЦА

Из уста умирућег не излази никакво дете као спашена душа.

ХАНС

Врхови црквених торњева штрче као копља у непријатељској земљи.

СТАРИЦА

Бочна рана смрди, а рубински светлуцаве звезде су медведи-убице.

 ХАНС (обраћа се детету)

Између горе и доле нема више целине. (Дете звецне.) Плаво неба је
само још наше детиње Плаво-преклињања. (Дете звецне.) Нико нас
неће, и нико нас није хтео. (Дете звецне. Постепено упадају сви, осим
Нове, у Хансово певање.) Наше куће су алеје очаја који стоје у празном.
(Дете звецне.) Наше завојне степенице, заврнуте на лево или на десно,
не воде никуд, него ка штосовима старих новина. (Дете звецне.) Камени
поклисари са мировним гранама, горе на нашим палатама, нису само тек
тако неми у буци машина (дете звецне) и нису тек тако црни од
издувних гасова (дете звецне) и све мање стоје као камени белези (дете
звецне), а све се више осипају, као песак. (Дете звецне.) Нисмо ми на
погрешном путу него ни на каквом путу. Да, нисмо ми бескорени, него
укочени. Успут, на високом језеру, кријемо се, увезани, утегнути,
запахнути не-ваздухом, у без-вучном орману, где је само још зло
стварно а ми не можемо, како то стоји у пословици, чак ни да дирнемо у
своје срце. Да, притиска ме тежина умирања, а тело ми се криви и
постаје мртвачка барка – а најгоре је то да им ми, уместо као некад што
су пропалице благосиљале живе, још и славља упропастимо! Јер ко то
још од нас пропалица изговара бар име своје љубави? (Наједном се
смеје.) Али сада ме бар обузима дивља радост због пропасти свију нас.
(Окреће се око себе, у гротескном плесу. Зауставља се и кука:) Како ли
су људи сами. Како ли су људи сами.

Између њих се поставља Нова, а ови, мало-помало, упућују своје погледе

ка њој, Ханс као последњи. Она даје знак руком Антону, Игнацу и
Албину и онда нестаје испод свода капије. Њих тројица, пак, уносе
мердевине, које су напољу биле наслоњене о зид, кроз капију, па се опет
враћају. Нова се као неки торзо појављује изнад зида и тамо се
подупире рукама. Дете узима штап и удара га, уз помоћ старице. Сви
се окрећу ка Нови. Она мирно говори, лако, истовремено ипак и брзо.
Говор јој пада све теже.

НОВА

Једино сам то ја овде, изданак неког другог, чак ни другачијег села.

Будите, ипак, сигурни: из мене говори дух новог времена, и, ево, он вам
сада каже. Да, постоји опасност: и могу да говорим само тако како ћу
говорити: пружајући отпор. У реду је што више не сањате, али не
будите се лајући један на другог. Нисте ви варвари и нико од вас није
кривац и баш сте у вашим наступима разочарања можда приметили да
чак уопште нисте разочарани. Разочарани, па били бисте већ мртви. Не
можеш се тек тако предати. Не играјте се у невреме усамљених људи:
јер ако остајете привржени себи, не видите ли ту у напуштености само
одбљесак светлости богова? Постоји ова реч и она није замењива ни
једном другом. Свакако, тачно је да у вашој повести нема ниједне
поуздане утехе. Али пустите то мозгање о бићу или не-бићу: биће јесте,
и биће и даље предмет размишљања, а не-биће је незамисливо – о њему
се само медитира. Знате ли тек колико сте сви исти – знате ли колико
сте исти? Само ја кажем то. Али само ја нисам само ја. Ја-ја могу бити
оно најлакше и најнежније на свету, истовремено и оно све-обухватно –
оно разоружавајуће. »Ја!« сам једини јунак, а ви треба да сте
разоружани. Да, Ја је човекова природа која одржава човека! Рат је
далеко одавде. Оно што се међу вама десило била је ваша последња
драма, баш то изречено је неизречено. Чопори наше војске не стоје сиво
на сивом на сивим бетонским пистама него жуто на жутом на жутим
пољима чашица, и цвет је подигнут као наш потајни краљ. Да, негација
цвета је могућа. Птици у грању се можеш обратити, а њен лет има
смисла. Побрините се стрпљиво у свету сазданом од вештачких боја за
природу оживелих боја. Плаво брда јесте - Смеђе револверских корица
није: и те и то што са телевизије знамо, заправо и не знамо. Пођите по
пространој распечаћеној равници, као боје близине, као облици даљине,
боје које вам обасјавају ноге, облици који су вучна сила вашим главама,
а и једно и друго су ваше заштите. Наша су рамена ту за небо, а воз
између земље и неба пролази само кроз нас. Идите лагано и постаните и
сами облик, без којег ниједна даљина не поприма своје обличје: без црта
ви нисте мајстори. И не верујте успонима: они су ствар расположења –
највиши врх не можеш освојити, можеш га само пропешачити. Ступајте
у тренутку изласка сунца, оно ће бити ваша мера: Ништа као »сунце и
ви« и сунце вашег знакодавца за даље: Сунце, оно помаже. Природа је
једино што могу да вам обећам једино поуздано обећање. У њој ништа
није »свршено« као у обичном свету игре где мораш онда бити упитан:
»Шта сад?« Она, наравно, не може бити ни прибежиште ни излаз. Али
она је идол и пружа мерило: ово мораш само свакодневно да узимаш.
Жута лептирица даје душу Плавом неба. Врх дрвета је законито
ослободилачко оружје. (Показује.) Уверите се – следите безракетни ток
– гледајте. Облаци који се вуку, чак и кад јуре, успоравају вас. Кад
нутрина мога срца затитра снагом реке која титра у даљини, тек сам
тада постојећа. (Дете подиже штап. Започињу звуци музике каравана.)
Ко каже да је страдање нужно? Пречујте штуцање умирућих: они лажу.
Размислите: није ли ваш рат прошао? Мирнодопска стварност тако
пружа снагу и показује мир преживелих: Ја је мирно. А сазнање да сте
преживели истовремено вам даје врелину. Ево против-куће једној
болници, а оно што је издалека можда била претећа глава смрти постаје
кад се приближиш дечија игра. Црне очне дупље припадају љубазном
старцу. Протресите ваш хиљадугодишњи кревет. Покрените се. Та
доживотна болешљивост, то нисте ви. Ваша је уметност за здраве, а
уметници су животно способни – они чине народ. Прескочите те
очајнике, деци стране. Не чекајте на неки нови рат да бисте постали
духом присутни: најпаметнији су они пред природом. Погледајте земљу
– тако нестаје зла глупост. Нисте ли сви већ доживели даљину? Даљина
је важна без куће, или друге куће било где. Пустите то блебетање удвоје
и не остављајте својим потомцима ђавољи профил. Кућа снаге, то је
лице другог. И презрите те неозбиљне ругаче: још увек постоји то –
будите захвални. Захвалност је одушевљење и тек се то захвално јавља
као вечни облик – тек захвалност пружа увид у просторни свет. Сада је
овде прослава захвалности. Не понављајте се, не бисте искористили мир
да начините дела: ваши радови треба да буду деловање – пренесите
нешто даље. Али даље нешто преносе само они који нешто воле: волите
једно – биће га за све. Тек љубав омогућује предметност. Само ти,
вољени, вредиш. Волећи те, долазим себи. (Дете удара штапом.
Старица, крај њега, помаже.) И не обезвредњујте вицевима то коначно
вам успело. Озбиљно: нема добрих вицева. Тачно је: многи, па и у
најраскошнијем лифту, неспособни су да имају чврст поглед. Али ако
већина није усправљена, будите усправљени. Свакако, мало вас је – али
тих којих је мало, да ли је њих баш мало? Поглед даље од искуваних, од
те двоножне марве. Они можда и јесу промућурни, али ви сте стварни.
Пратите музику каравана. Нису ли људи све у свему неуморни? (Пење
се степеницу више). Идите све дотле док не почнете разликовати
појединости, све дотле док се у збирци не укажу линије бекства; тако
лагано да свет опет буде ваш, тако лагано да постане јасно како не
припадате једни другима. Да, останите увек далеко од те безмоћне-
насилне, те као сила наступајуће силе. Добра снага је она што подноси.
Уништавајте – али само светлошћу. Крећите се – да бисте могли бити
спори: Спорост је тајна, а земља је понекад нешто врло лако: једно
лебдење, једно повлачење, бестежинска слика, царство чула, само
светлост – преузмите ту слику за ваше даље наступање: оно пружа смрт,
а без слике пута нема даљег мишљења. Не жалите се да сте сами – будите
још више сами. Нужда пружа место: ту иза Црног планинске громаде
помаља се рибњак; тамо са оне стране гробне крстаче назиру се
пирамиде; одмах ту напољу зашуми дрво, као аутобус. Пренесите даље
то шумљење. Испричајте хоризонт. Јачајте, јачајте снагу лепог предања
– лепо не сме сваки пут бити као непостојеће. Причајте једни другима
слике из живота. Оно што је било добро треба да буде. Успоравајте се уз
помоћ боја – и измишљајте: видите Зелено и чујте тутњање и
преобратите ваше хотимичне уздахе у силне песме. Да, у истинским
тренуцима настаје, сасвим природно, молитва боговима: урлик неба је
облик, а облик у простору указује на аркаде: наша уметност мора бити
усредсређена на урлик неба! Ви, остали, чујте појање творца. Постоји
предео где се можете окретати укруг, и празнина иза вас биће опет
плодна, а празнина пред вама биће пуна очекивања будућих пролазника,
а хладни сателит опет ће бити »светлооки месец«. Погледајте низ земљу
плодова и не исказујте лепоту – лепота, створена од стране нас људи,
потресна је. Увек поново измишљајте загонетку: решавајте ребус, и то
нек’ истовремено појасни онај Један ребус, онај што га свако јутро
будимо и свако вече полажемо на починак. Нису ли већ толике ноћи
протекле без страха, чело уз чело са дететом, са животињом, са
најобичнијим ваздухом – и нисте ли себе опет пронашли са обрисима
звезданих слика? Признање, то су топле очи, супротност прстима, као
бодежима у њима. Запамтите: кад вас дете које у сусрет долази погледа
укоченим погледом, узрок сте ви. (Успиње се степеник више. Музика
бива разговетнија, до краја добијајући на срчаности.) Прихватити
многобројне замумуљености, биће могуће у даљем току ваших судбина,
а понеку веселу несвестицу претпоставите, с правом, свакој званичној
истини. Чинити »као да« постоји моћ. Да, одричите се, скривајте се,
реците да нисте ти који јесте. Само се закопчани сећају. Без савести
глумите позе свакодневице – реченице, гестове, погледе. Не можете
увек имати једни друге – изгубити се, то је део игре. Играјте вашу игру
– али нек’ то буде надахнуто. (А ипак: Поносно крочи само
немаскирани!) (Дете удара штапом.) Један од вас ће увек морати да
буде живи мртвац: Склопи онда очи и разведри своје изгубљено лице.
Склопите очи, и из накнадне слике сунца нестаје нови континент.
Изађите у непознати део земље, са људском успореношћу. Пред нама
видим велико царство, још увек празно. Пустите те без илузија нека се
злобно смеју. Илузија је снага визије, а визија је истинита. (Дете удара
штапом. Сви скидају маске.) Ходајући, не прескачите прагове између
једне области и њој суседне: тек се спознајом прелаза подиже ветар
другог простора, а гавранови који круже нису злокобне птице него вама,
херојима доносе храну. Да, ширите даље, чежњиво кроз форму, тај
свети свет – подругљиво смејање томе није свесно. (Има оно погрешно
име: то су гласови крепања лешине душе.) Овде није главни јунак
Мефисто. Нема струје у противуређају за говор. Ловци на душе
наступају негде другде; а ако вас смрт уплаши, онда сте је погрешно
читали. Мртви су додатна светлост – они вас преобраћају. Не чините из
своје неспособности ништа да их ословите: довољан је један слог. Али
још више се сећајте нерођених, повијених у стомачићима – преобратите
се. Правите дете мира! Да, управите се према деци мира – спасите ваше
јунаке! Нека кажу одлучно: рате, остави нас на миру. (Пење се, две
пречке више, тако да сада скоро читава стоји изнад зида.) Ви,
овдашњи људи. Ви сте надлежни. Ви нисте ни тајанствени ни
чудовишни, него несхватљиви и неисцрпни. Не допустите да вас
убеђују како смо неспособни за живот и како смо бесплодници краја
времена и касног времена. Одбите, срдито, то верглање каснорођених.
Ми смо сви исторођени. Ми овде, тако смо близу извору, као нико
никад, и свако од нас је предодређен да буде освајач света. Није ли
време живота епизода тријумфа? Да, време нашег бивствовања треба да
буде наша тријумфална епизода! Можда и нема више места дивљини;
али то дивље, увек ново, још увек је: време. Постаје све озбиљније.
Метално тиктакање сата не говори ништа. Време је оно вибрирање што
вам помаже кроз то проклето столеће, а истовремено је оно и шатор
светлости надживљавања. Само они без погледа виде у томе слику.
Време, имам те! Овдашњи људи: заборавите ту чежњу за тим бившим
светим местима и годинама. Са вама јесте тај свети пространи свет.
Сада је свети дан. Делујући радећи, погледајте у њега и осетите га.
Сада: то су боје. Ви сте Сада, и ви сте ти који важите. То да ви јесте,
јесте датум. Делајте према њему. И оканите се мозгања око бога и не-
бога: једно изазива смртну вртоглавицу, друго убија машту, а без маште
ниједна материја не постаје форма: ова је бог који за све важи. Опажање
и утискивање форме зацељује твар! Само безбожни, колебамо се ми.
Можда и не постоји разумна вера, али постоји разумно веровање у
божанске жмарке. Постоји божански захват, и сви га ви знате. То је
онај тренутак када претеће Црно постаје боја љубави и када можете
рећи и хоћете даље говорити: Ја сам то. Ви плачете, и плаче оно – ви се
смејете, и смеје се оно. Да, тако је: спором погледу, кад је овај
истовремено поглед нагоре, смешкају се из ствари лица богова.
(Погледајте чудо и заборавите га.) А глас божији збори овако: Ти
можеш себи бити драг. (Ако самом себи нисте наклоњени, боље да сте
мртви.) Људи данашњице: откривајте се, у сусрет ходећи, једни другима
као богови – као одржитељи и издржитељи простора. Жудите за тим,
постаните то, будите то – и не водајте једни друге као псе, при чијем већ
погледу одмах одумире машта. Људи, божански непостојани богови:
Изведите велики скок. Желите тај скок. Будите богови преокрета. Па све
друго не води ничему – а ништа, иначе, пре води нечему. Дужност
пријатеља је да учини могућом радост, и пријатељство тада обиграва
око Земљиине кугле. Радост је једина оправдана сила. Она у предео
уграђује прозирну кулу – свакодневно, поуздано: ова тражи само да
буде освојена. Са дахом радости испливава, у реци регулисаног
водостаја, оно негдашње острво! Тек кад се радујете ту су чиста посла.
(Она говори све спорије. Дете удара штапом.) Људи садашњице – људи
радости: Свакако, при том остаје чињеница да у нашој повести нема
постојане утехе. Ко је лишен? Владајуће децоубице нестају некажњене у
тмини, а мучки убијене душе – нису ли душе наша деца? – остају
неосвећене. Мир је само епизодан: живи су вечно гоњени. Оно што је
тек још било почетно дрво у гају, при следећем погледу настаје и
прелази у Ништа, а они жуборни извори суновраћују се у барикаде.
Нада је лажни удар крилом. Опаки јецај, у пролазу, лево и десно, не
можеш пречути. Уништитељи радости су свуда, а о најопакијем међу
њима не можеш ни у најсрећнијем животу да не мислиш: са болом над
боловима тече у пре-време, и у невиђеном ужасу чекамо мајмунски
нагло стропоштавање простора смрти. Не, ми не можемо хтети да
будемо ништа! Под сунцем радости, дубоко гутамо ми горчину. Драги
људи овдашњи: у нашој историји човечанства нигде нема осведочене
утехе. Крици ужаса вечно ће се даље ширити. Наша забринутост је
Нигде. Једина молитва која важи је исказивање захвалности; ваше
преклињање за милост само је знак – ничега. Натприродно не можеш
очекивати. Али не тешите ли се ви већ тада кад угледате у води која
тече лист како лагано плови? После слепог тренутка бола, тренутак
хумора! Према томе се управљајте и гледајте мушкарца у тамном оделу
и у белој кошуљи, гледајте жену која стоји са оне стране реке на
балкону на сунцу. Показујте тим ждерачима свега, на ваш људски
понос! Човек који живи гледа тамо где још нешто живи. Благослов
сваком још тако кратком пољупцу. А сада, натраг на ваша места, свако
на своје. Крећите се неуочљиво споро. Следите линије тих дасака што
сјаје пред линијама бекства. Лагано идите напред, правите заокрете
бесконачности. Демонизирајте простор, понављањем. Миран од одлуке,
свет постаје. Само народ стваралаца, свих на својим местима, може
постати и радовати се као деца. Ваш је кревет напољу. У празно пођите
путем. Навуците маске од лишћа и појачајте то савршено-стварно
шуштање. Тек у потресу видите ви оштро. Форма је Закон, а Закон је
велик, и он вас поставља. Небо је велико. Стело је велико. Вечни мир је
могућ. Слушајте музику каравана. Крените за јеком која све пробија, све
обухвата, свега је достојна. Дижите се. Мерећи-знајући, пођите ка небу.
Гледајте плес пулса сунца и верујте вашем узаврелом срцу. Дрхтање
ваших капака је дрхтање истине. Пустите боје нек’ се расцветавају.
Држите се ове драматичне песме. Идите увек у сусрет. Идите кроз села.

Силази са мердевина и пролази кроз капију, са круном у руци. Прилази

детету и показује му да хоће да седне у корито клупе. Дете се помера.
Нова му ставља круну. Остали се окупљају око детета и стављају
маске од лишћа. Музика каравана.
Салзбург, јесени 1980. и зиме 1980/81.
Жарко Радаковић

ПОГОВОР ТЕТРАЛОГИЈИ
»СПОРИ ПОВРАТАК КУЋИ«
ПЕТЕРА ХАНДКЕА

(Болница. Фабрика. Чувари. Завичај.)

Allegro (ma non troppo)

piano ------ crescendo
Године 1986-89 (којих сам преводио тетралогију »Спори повратак
кући«) беху, већ сада то са сигурношћу можемо рећи, године
»свеопштих криза«. Несташица и суштинско раслојавање. Немогућност
кретања и затварање у регионалне кругове. Незапосленост. »Празна
обећања« подижу гласове незадовољства. Свађе. Помицаји очаја.
Покушаји промена, ре- или деконструкцијом. Свесност о потпуним
политичким, економским и верским неусаглашеностима. Распад
система. Бесциљност. Празни рачуни по банкама. По аутобусима људи
полупразних погледа. На улицама гужве ознојених који једни друге не
ословљавају или псовкама. Повлачења у себе. У продавници је жена
заплакала. Испод ораха у парку људи сакупљају плодове. На пијацама
сељаци пале ватре и греју промрзле прсте. Седи се у муку по пословним
просторијама, без причања уобичајених вицева. »У чмару смо!«,
полушапатом изговара уредник једног листа и баца новине у корпу за
отпатке, док секретар, не подижући поглед, по трећи пут преписује
списак старих претплатника.
Боравио сам тих година на привременом раду у иностранству. Већ при
изласку из земље учинило ми се да »пробијам звучни зид«. Уместо
тишине, врева, свеопште пулсирање. Препуни излози. По
самопослугама не можеш да не решиш шта да украдеш. Сваки дан
пушиш друге цигарете. Истовремено пијеш и коњак и бело и црно вино
и виски и пиво. Није ти потребна лична карта. На сваком углу аутомати
за бесплатно послуживање презервативима. Десетине телевизијских
програма. По огромним мензама седе стотине и стотине и стотине лица,
и заједно, удружено, као »сви у једна уста«, једу, не гледајући се, не
ометајући се. Свеопшта усклађеност. По банкама ословљавање уз
срдачне осмехе. При плаћању пореза нико те не псује. У новинарници уз
осмех скупљају твоју ситнину. А код куће, у замраченој празној соби,
док седиш на патосу и појачаваш радио на коме се емитује пренос дерби
утакмице у домовини, нико те не узнемирава, ни ненајављеном посетом
ни ненадним телефонским позивом.

Радио сам у болници као помоћно особље. Разносио сам болесницима

храну и спроводио их на нужду. После краћег времена, природно вичан
практичним пословима, научих да превијам ране на рукама и ногама.
Касније »санирах« и лакше озледе на глави. Мерио сам болесницима
температуру. А каткада, ноћу, док сам дежурао крај машине за
испумпавање гноја из »постоперативних рана«, читао бих тихим гласом
пацијенту који се лагано будио из коме одломке из књиге »Спори
повратак кући« аустријског писца Петера Хандкеа:
»Зоргер је надживео неколико њему блиских људи и није више ни за
чиме чезнуо, премда, често је имао јаку жељу за бивствовањем, а
повремено је осећао потребу за срећом, она је постајала животињска,
притискала је очне капке. С једне стране, подобан за тихи склад који се
као ведра сила преносио на друге, онда, опет, сувише лако увредљив
пред премоћним чињеницама, познавао је изгубљеност, хтео је
одговорност и био је обузет трагањем за формама, обузет разликовањем
овихсл њиховим описивањем, полазећи од предела, где је (’у пољу’, ’на
терену’) та често мучна, онда опет и забавна, у срећном случају
тријумфална делатност била његов посао«...
Повлачио сам ближе кревету сталак са инфузијом. Подешавао сам
јачину укапања течности у крв. Лице болесника беше бело и суво. Ноћ
пре тога провео је сам у иначе празној припремној просторији. Видех
како му се очи тихо отварају. Лице му се развлачило у стидљив осмех.
Био је то постарији мушкарац...... Касније, пошто се био опоравио, често
смо заједно стајали на ходнику и пушили. И причао је како је за време
рата, у склопу немачких трупа, суделовао у Десанту на Дрвар...

И поред свеопште кризе и незапослености, те појачаног

конзервативизма, и свеприсутнијег фашистоидног одношења према
страним радницима, нисам имао проблема у тражењу новог посла.
Нађох радно место у фабрици аутомобила. Радио сам на покретној
траци у одељењу за монтажу. Постављао сам пластичне зидове у
пртљажник возила. Завлачио бих пластику у дубину пртљажника,
снажним притискањем десном руком полагао бих преграду у своје
лежиште, хитро завлачио исту руку у џеп панталона, извлачио из њега
пластичне нитне, и, жмурећи, увежбаним покретима, постављао их
муњевито на своја места, у рупе. Одоздо је нитне, са њихове друге
стране, прихватао радник са специјалном машином за заптивање.
Готово у тренутку натицања нитне, са моје стране, радник је прихватао
нитну са друге стране апаратом за заптивање и уз снажно шиштање
машине у делићу секунде заптивао је нитну, а сваком нитном надаље
све више учвршћивао преграду у пртљажнику. Постављали смо тако, ја
одозго, и радник одоздо, по шездесет преграда на сат, а будући да је
свака преграда носила са собом по шест нитни, постављо сам, а радник
одоздо је заптивао, по триста шездесет нитни на сат. Како смо
ефективно радили по седам сати дневно, постављао сам четристо
двадесет преграда на дан, што ће рећи утицао сам, а радник одоздо је
заптивао, две хиљаде петсто двадесет нитни на дан. Радио сам при том
само једном руком, десном. Тако ми беше једноставније. Бејах
Савршено увежбан. Леву сам руку све време држао у џепу од панталона.
Било је то време свеопштег склада. Чак и разговори између мене и
радника одоздо беху фреквентивно и синхроно укомпоновани у процес
рада. На пример, започињао сам кратком реченицом, увек у тренутку
утицања нитне, »Хеј, бре«, а радник, одоздо, кратком је реченицом
одговарао, одмах после шиштећег заптивања машином, баш у тренутку
мога извлачења следеће нитне из џепа, »Шта је, бре«. И надаље: »Шта
ћеш данас ручати«... (нитна)... »Пуњене паприке«... (нитна)... »Шта
мислиш о пословођи«... (нитна)... »Не могу да га смислим«. У паузи
између намештања две преграде силазио сам са траке, и корачао, сада на
непомичном тлу, у правцу гомиле наслаганих преграда-за-постављање.
Тамо је стајао мушкарац са огромним кључем и причвршћивао њиме
шрафове на точковима возила на траци. Сваки пут бих му у пролазу
рекао »Како је, ортак«. Он је, подижући кључ управо затегнутог шрафа,
сваки пут одговарао »Добро, добро, другар«. При повратку на траку,
сада са пластичном-преградом-за-постављање у руци, обраћао сам се
мушкарцу који је увек радио одмах иза мене, постављајући акумулаторе
у према мени надолазећа возила, при чему смо, док сам се и ја налазио
на траци, увек један према другом били окренути леђима. Рекао сам
»Тежак акумулатор, буразеру«... »Јеби се, мали« одговорио је
мушкарац.
И тада, наједном, у нашу симфонију разговора улетали су са свих страна
пратећи гласови радника које нисам ни у једном тренутку могао видети:
»Разби му њоњу«... »Скини му панталоне«... »Где му је сестра«... »Ав,
ав, ав«... »Цепај га«.
Паузу је огласила сирена. Трака се зауставила нагло. У истом тренутку
смо сви сложно отишли у просторију за одмор. Као робијаши. Као
публика на стадиону после фудбалске утакмице. Синхронизовано,
бесконачно стрпљиво, и увиђавни један према другом, чекасмо на ред
испред аутомата за освежавајућа пића. Са боцом пред собом, тихо
седимо за столовима и гледамо у празно. Бледило и избораност лица су
боја и разуђеност неразуђеног живота. Свако сам себи кроји капу. Нико
не поставља питања. Свако негде има нешто. Све извире овде у
фабричкој хали. Као да смо голи. Све се зна.
Увече, по повратку са поподневне смене, узаврелог крвотока – сломљен
– лежем на отоман и читам, са виндјакном испод јастука под главом,
»Pouku planine Sent-Victoire« аустријског писца Петера Хандкеа:
»Касније сам скоро једну деценију живео на разним местима Савезне
Републике Немачке, чинила ми се широм и светлијом од моје родне
земље«.
У једном тренутку зачух вреву фабричке хале. И угледах гроздове
нитни како висе са свода.
»Али тек« касније »крочих« у »како ми се чинило, све љућу и као
камену Немачку. Групе, ако су још и говориле о ’нежности’,
’солидарности’ и ’храбрости’ наступале су као хајка, а поједини су
постајали и сентиментални... Пролазници, свеједно којег узраста,
деловали су оронуло; безбојних очију. Било је то као кад деца, уместо да
расту, напросто само ђикљају. Обојене вишеспратнице, раскомадане на
опустошеним улицама, низале су се као аутомобили, а људи у
аутомобилима изгледали су замењени наслонима за главу. Типични
шумови звецкање паркометра и трескање цигарет-аутомата;
одговарајуће речи ’бриге око канализације’! ’муке с телевизијом’.
Натписи на продавницама не беху ’хлеб’ ни ’млеко’, него:
’мајсторквариш’ и ’претерани захтеви’. Уопште, скоро свака ствар, и у
новинама и књигама, имала је лажно име. Недељом су у празном
лепршале заставе робних кућа. Поједина наречја, ’некада изрази душе’,
била су само још натуцања бездушности, само још обртање у човековом
срцу. Истина, било је поштанских сандучића ’За иностранство’ – ипак,
осећања за ’Правац Небо’ није више било: и сама природа као да је
постала неважећа; врхови дрвећа, па и облаци над њима, изводили су
само комичне покрете док су на спратним аутобусима неонске цеви
биле у неког уперене, иза улазних врата станова звецкали су псећи
ланци, на отвореним прозорима људи су, гледајући у даљину, чекали
само неку несрећу, из једног се примопредајника у некој забаченој
улици чуо глас који урла ’Кооо!?’, на насловној страни новина нуди се
вештачка трава, а нешто попут тужне лепоте само је понекад залелујало
око јавних тоалета.«
И заспах и сањах како сам сасвим неко други. Неко ко је, наводно,
схватио насиље, и да тај свет, до последње ствари исписан, истовремено
и потпуно безречан и безгласан, није био у праву. Сањах и да сам неко
ко је спознао сав несклад, сву измешаност око себе. У руци држах букет
цвећа, а трнови на цветним дршкама, пробијајући заштитну хартију,
забадали су ми се у шаку.

То је време наглашеног протекционизма. Стада, клубови, чопори,

букети, затворене скупине. Свако има своје фаворите. Прима се само на
утврђеним фреквенцама. По испарцелисаним лејама расту само
одређене културе. Свеопшта будност. Испипавања, испитивања и
тактизирања. Мисе су добро посећене. Путевима јуре аутомобили-
знакови. На питање »како си« следе одбрамбено-тактичка
прећуткивања. Свака је реченица лозинка-сигнал за препознавање
припадништва истом братству. Ишчитавање света. Разговори су шифре.
Страно се тело одмах даје регистровати, фиксирати и атомизовати.
Препознавање истоверних је ритуална игра. Уметност је »систем
знакова«, сигнала и »апелационих структура«. Деоба света на »Они« и
»Ми«. Секс је перформанс у прилог заједништву. Оргазмични урлици су
пароле. Деца су »вечна деца«. Тишина. Сунце залази. Ветар пирка. Једва
приметна, али свеприсутна, ометања. Дезинформишуће информисање.
Прећуткивања. Слање писама на погрешну адресу, и са месец дана
закашњења. Хушкања. Блазирани осмех. Понављање. И одуговлачења.
У таквим је околностима тешко човеку »без посла«. Без припадништва,
саучесништва, без умећа да минимално уложи а максимално заради, без
подршке, без мира, без снаге да покрене »своје« у организовану
»војску« која ће се преобратити у »стадо« или »крдо«..., лута
»Незапослени« празним недељним улицама. Као грло које је изгубило
свој чопор, али толико давно да се осећа као да га никад није ни имало,
њушка »Незапослени« себи сличне. Пред препуним излозима ословљава
присутне на своме језику матерњем. Не добивши одговор, занесен
»другим« представама о уређености света, најчешће погрешним,
прилази он човеку у тамном оделу, са тамним наочарима за сунце и
мантилом преко руке. Крај овога стоји мушкарац у кратким
панталонама, сандалама, са цигаром у устима и великим сомбрером на
глави. И упитао је »Незапослени« мушкарца у тамном оделу да ли има
ситан новац за телефон. »I am NATO-general«, одговорио је мушкарац у
тамном оделу. »I am honky-tonk-man«, додао је други мушкарац, и
обојица крећу да плешу, и повлаче у круг »Незапосленог«, покрећући га
у »свет игара«. »Незапослени« се осети као у »својој групи«. У једном
тренутку му се учини да седи у аутобусу пуном фудбалских навијача
који заједно путују на дерби. Затим угледа себе у веселом друштву м
топлом ресторану, усред зиме. Затим у кругу породице, за свечаним
славским ручком, и препуном трпезом. На крају крајева и у задимљеној
просторији, препуној младежи, смеха и музике која испуњава свет, где
он, сада много, много млађи, »први потпаљује хабл-бабл и џоинте«. У
једном се тренутку заустављају полицијска патролна кола. Улица се
нагло празни. Плесачи први нестају у гужви радозналих посматрача.
Вичан да избегне свакој опасности, »Незапослени« се наједном затиче у
углу препуног оближњег локала. За столом, са чашом пива пред собом,
из које се пена давно прелила по политури даске, дрема пијана жена.
»Honky-tonk-man« јој прислања главу на раме, а »NATO-general«
започиње да пева серенаду. »Незапослени« одржава мелодији ритам,
добујући шаком о сто, За тили час је то весела дружина којој прилазе и
други. Са шанка пристижу нови врчеви пива. Са суседних столова се
подврискује. Заспали се буде и подижу главе. А од зида крај улазних
врата један пар очију гледа у постере на којима пише »Full Metal Jacket«
(S. Kubrika) и »Они живе, а ми спавамо« (J. Carpentera).

Тих сам година радио на превођењу књиге »Детиња повест«

аустријског писца Петера Хандкеа. Сваку сам страницу и сваку
реченицу Хандкеове књиге доживљавао као »пламено писмо«. Као да
ми »све« беше »јасно«. Мој се »рад« састојао »у« паралелном
доживљавању низа ауторових »доживљаја«, описаних у тексту. Као да
је моје преношење »тога свега« било поновно писање. Није то више
било превођење. Ни само преношење из једног у друго. Била је то
употреба нечег »готовог«. Као кад узмеш стари комад намештаја,
наместиш га у собу те овај наједном засја у некој »новој светлости« и
постане саставни део твог свакодневног живота. И »ни« у »једном«
тренутку »не« помишљаш »на« пређашња времена »и« порекло
намештаја. Он постаје дефинитивно твој. У једном ми се тренутку
оригинал учинио и нотним системом и забележеном мелодијом коју сам
сада, уносећи све своје биће, изводио, али не само репродукујући је,
него и одмах уписујући у празнине нове ноте, стварајући неку своју и
ауторову »нову ствар«. При томе сам водио и рачуна да остане празног
простора и за читаоца. И радовао сам се томе чину. Усхићено бих
устајао и јурио на телефон и једноставно кратко називао писца и
говорио му: »Хеј, преносим те из твога језика у мој!« Он би ћутао, и,
знао сам, била је то најплодотворнија тишина, и коју можеш да издахом
запахнеш живот, у коме једним наглим »помицајем« сво дрвеће
процвета. Срећа и радост превођења. Грљење и љубљење Хандкеових
реченица. Пријатељу, брате, оче, деда мој, говорио бих писцу. Волим
твоје речи, говорио сам. И писао сам писмо своме радном сабрату,
америчком германисти и писцу, Scottu Abbottu:
»Драги Scotte,
после краће кризе поново волим и живим превођење Хандкеа... Имао
сам у последње време материјалних потешкоћа... Одговорност према
животу беше у мени толико јака, а неусклађеност жеља са
могућностима доводила ме је до кочења у читању. Бивало ми је мрско
да подижем тешке томове Кангргиног и Ристићевог речника. Очајан,
покривао сам се ћебетом до преко носа и сатима сам зурио у једну
једину страницу књиге, читајући је по неколико пута у себи и више пута
наглас. Тонуо сам у самоћу. Оживљавала је сваком речју моја несрећа.
Данима нисам говорио. Све време ми поглед скреће на насловне
странице новина и тамо крупним словима исписане речи о беди
живљења на разним меридијанима. Човек у књизи и човек у новинама
чинили су ми се као два не само различита него један другог
оповргавајућа космоса. Живео сам неким паралелним животом. Видео
сам дупло. Процеп у мени беше непремостив... А онда, нагло, на месту у
тексту где писац описује мачку, а касније тамо где јунак после једног
конфликта креће да сам игра кошарку и из све снаге закуцава лопту кроз
обруч, схватих да ствари, иако уопште нису једна са другом повезане, и
те како доприносе пуноћи живота. Одмах сам записао у своју свеску: Па
пуноћа живота се баш и састоји у свеприсутности најразнороднијих
елемената. ’Бог и Мики-Маус’ морају стајати ’један крај другог’. Није
живот само богатство него и сиромаштво. Није тачно да светом влада
само једна ’класа’, постоје њој ’равноправне’ и друге. Различити
истомишљеници шаљу своје ’представнике’ на заједничке ’договоре’. И
не постоје приче, жанрови и чврсте ’нарације’. Доживљаји су прејаки да
бисмо их могли тек тако, вештачки, затварати у кавезе прича. Речи,
реченице, мисли, помисли, слике осећања, запажања, опажаји,
доживљаји... сви морају бити у деликатној равнотежи, ’ни тамо ни
овамо’, баш као што и сам у сваком тренутку помишљаш и на посао и
на своје вољене, и на догађаје на далеком северу и на своју вечеру... И,
ево, преводим, пишем поново, Детињу повест Петера Хандкеа.«

Преводио сам често и на радном месту. Радио сам као чувар исељене
зграде хируршке клинике. Долазио сам на посао са руксаком и путном
ташном, препуним књига и речника. Људи из претходне смене никада
нису постављали питања о моме пртљагу. Био сам омиљен. Волели су
моју ћутљивост и беспрекорност у обављању свих дужности. Долазио
сам тачно у минут; бејах спреман да помогнем; замењивах колеге; са
псима чуварима радих »баш како треба«: крај мене нису ни лајали ни
пресити спавали, само би, кад треба, дискретно зарежали.
Било је то време »радне интиме«. Празна десетоспратница чувала је
своје просторије за моја »радна кретања«. Учио сам и читао. У
болесничким сам собама бирао кревет крај прозора и, по ко зна који пут,
лежећи на леђима, у свеопштем поподневном дремежу, ишчитавао
Хандкеов »Ужас празнине«. У соби професора Козловског, шефа
уролошког одељења, седећи у кожној фотељи, са препуклим погледом
на »узаврели град«, читао сам, сваки дан од четири до пет сати поподне,
»The Viceroy of Ouidah«, Brucea Chatwina, Roberta Walsera сам, пак,
најрађе прелиставао у вешерници, у подруму, седећи за старим
расклиматаним столом »капоа« чистачица и праља. У операционој сали,
на седмом спрату, лежећи на операционом столу, изнад кога је
рефлектор бацао за читање »оптимално« дисперзивно бело светло,
разгледао сам фотографије са Ходања Hamisha Fultona. »Каква лепота«,
рекох у тренутку усхићења, а речи се као скалпел засекоше у хартију, и,
одмах, утонух кроз засек у пејзаже »природе света«. Скочих на ноге и
полетех у одељење за припрему болесника где је на зиду био телефон.
Окренух 0038-81-54647: »Да«, чуло се са друге стране жице. »Хало,
Жиле, јеси ли то ти?«, рекох. »Јесам«, рекао је. »Ево, јављам ти се с
посла«, рекох. »Хтео сам само да кажем да сам управо схватио да су
проблеми у Тоскани и Умбрији ’Злоупотреба пејзажа’. Неким је људима
било омогућено да са тим живописним пределима раде ’шта хоће’. Један
од таквих је и Тарковски. Типичан пример човека из ’букета’.
Необдарен, али увежбан ’бездоживљајац’. Био је увек ’незадовољан’ и
’несхваћен’. Несрећан и сетан. Тегобно је подносио сурову ’совјетску
реалност’. Бити ’плаве крви’ а живети у социјализму, није лако.
Понекад ми се чини да је и искрено патио што није могао ићи ’у Трст да
купи фармерке’. Наравно, по одласку ’из земље’ добио је могућност да у
Тоскани ’ради шта хоће’. ’Злоупотребљавао је пејзаже.’ У пејзаже се
мораш уцртавати! Не смеш их користити као кулисе! Мораш тамо где
си изливати себе! Еколошка свест је основ нашега времена! Не
уништавајмо природу! Па зар не видимо шта се догађа! Па хтели су да
нам продају бродове пуне најотровнијих отпадних материјала! Па како
смо глупи!... Пренеси свима ово што сам ти рекао! – ’Пробудимо се!’«,
урлао сам. »Добро, нема проблема«, рекао је, »смири се. Полако.«...
Изнервирах се. Гајтан од телефона ми се учинио бодљикавом жицом, а
отвор за вентилацију на зиду затворским прозором. Наједном угледах
хируршко особље како преко столова и на поду групно »баханалише«.
Једна је медицинска сестра прскала пенушавим вином преко ћеле
главног хирурга који је скалпелом секао гаћице анестезисткиње.
Снажним замахом руке откинух телефонске инсталације и звизнух
апаратом о монитор кардиографа. Урликнух: »Разлаз!« Изађох, у
тријумфалном ходу, на ходник. Позвах лифт. У кабини је стајао мој
колега Г. Личио је на послужитеља дизала. Не гледајући ме, стајао је
спуштене главе у мрачном куту уз полугу. Готово се ништа није видјело
осим бјеле кошуље која је одскакала од његове тамносиве униформе...
Одједном, као што ми се то често догађа када сам с неким људима у
затвореној просторији, а да нитко неко вријеме ништа не говори, био
сам потпуно сигуран да ће Г., који ми је стајао насупрот, у слиједећем
тренутку полудјети и бацити се на мене. Извукох из капута новине које
сам купио још јутрос, и показајући на наслов покушао сам објаснити Г.-
у да ми управо због настале ревалвације неких европских валута не
преостаје ништа друго него да потрошим сав новац. Г. ми умјесто
одговора покаже испод клупу хрпу новина, на којој су лежали новчићи,
што их је добио за већ продане листове, и климне главом.
Г. је био мој најбољи пријатељ. Познавао сам га дуже од десет година.
Добро смо се слагали. Бивали смо и прећутно усклађени. Као да бејасмо
»тајни савез«. Г. је више пута годишње мењао посао, а повремено је и
мене повлачио за собом. Бавио се и препродавањем разних »артикала«.
Долазио је до робе на начин у који никада нисам »улазио«. И Борис
Микулић и Слободан Манојловић и ја, па и Слободан Жуњић,
користили смо прилику да се преко Г.-а домогнемо »јевтине робе«. Увек
је све ишло »као подмазано«. Можда је једини проблем био у томе што
никада ниси могао узети оно што си и збиља потребовао. Рецимо,
тражио сл нови кишобран, а Г. ти је нудио кућни мантил; тражио си
радну столицу, а Г. ти је нудио двадесет пари летњих гаћа; тражио си
боцу шампањца, а Г. ти је нудио електронски сат; тражио си зимске
рукавице, а Г. ти је нудио дубокозамрзнуто телеће месо. Но будући да је
продавао под тако повољним условима, ретко си одбијао понуђено.
Тако се догађало да ти је фрижидер бивао препун Г.- овог кавијара, а да
у кући ниси имао ни кришку хлеба. Г, ме је и посећивао. Славили смо уз
добро пиће. На шестом спрату клиничке зграде Г. је имао свој кутак –
огромно болесничко купатило у коме сам га увек предвече могао наћи
како, го, лежи у кади препуној топле воде и пије најбољи коњак. Ходао
је празним ходницима у папучама. Само су кључеви звецкали за њим. У
подруму је у некадашњој кухињи открио у великом замрзивачу залихе
прастарих замрзнутих пилића. У одељењу за посуђе пронашао је
»згодне« кантице за млеко. Дванаест сати дневно био је у непрекидном
кретању. Познавао је сваки кутак зградурине. Спавао је на последњем
спрату, у затворској болесничкој соби, високо изнад града. Док сам ја
бивао на сасвим другом крају зграде, јављао ми се примопредајником,
говорећи у кратким шифрама. Са инсталатерима и електричарима
упуштао се у дискусије о »хладној фузији«. У нашој портирској соби у
приземљу свакодневно је мењао намештај, доносећи га, и односећи га,
лифтом из најудаљенијих делова зграде. Седео сам за столом и
преводио »Детињу повест« аустријског писца Петера Хандкеа. Г. је
лежао заваљен у управо унету кожну фотељу шефа кардиолошког
одељења, и говорио је живахним гласом. Нити сам ја њега прекидао,
нити је он мени сметао у послу. »Кад се само сетим, боже, оних дивних
дана: у време мога рада на докторату продао сам своме првом ментору
рустикални орман, био је то изузетан комад; два дана уочи одбране Тезе
професор С. и ја теглимо орманчину. Заинтересовао сам га и за повећу
количину шампањца, а и за сушене лососе. Био сам му понудио и шал
од кашмира.
Глас Г.-ов ми је долазио као лака музика са радија. Осетих се »добрим
старим обућаром« који седи на троношцу у маленој радњи препуној
другара који воде »живе разговоре«, а он, обућар (ја), слуша, и
живахним очима гледа преко наочара спуштених на врх носа, а
неприметно ради. И видех оловку као чекић којим жустро забијах чавао
у ђон ципеле. Кожа је мирисала на старе књиге. Графит оловке је
мирисао на унутрашњост ципеле.
Зауставих се на следећој реченици: »So nahm er halb-herzig an ein paar
Versammlungen teil...« Двотомни енциклопедијски речник беше
постављен на столу одмах изнад књиге. Потражих у њему реч
»халбхерзиг« и исписивах оловком текст превода: »Тако је на пола срца
суделовао на неколико скупова где је свака изговорена реченица била
недело које убија дух; и држао је ватрене говоре, сам за себе, увек тек
пошто би отишао, обраћајући се онима којима је тамо засвагда хтео да
одузме реч. Једном се чак прикључио демонстрацији, из које се онда,
после неколико корака, опет изгубио. Његово основно осећање у тим
новим заједницама било је осећање нестварног, болније него пре, у
старим заједницама: оне су још омогућавале маштање о будућности –
ове, пак, јављале су се као једино-могуће, као принудна будућност. А
како је град био тако рећи главно поприште преустројавања, ниси им
могао измаћи. Можда је баш због своје неодлучности постао за њих
једна адреса. Одавно је он у њима видео неку другу непријатељску силу,
а није их се одрекао само зато што су њихови противници увек били и
његови заклети непријатељи. Тако се бар повукао. Али поједине, малене
групе увек су после свакодневних градских поворки поново свраћале до
њега. Никада неће бити заборављени погледи којима су ти наметљивци,
придошли из другог система (тако их је Мушкарац тада видео),
посматрали...: било је то, без нарочите намере, вређање... и значило је
презирање, тако дубоко, и разгневљујуће, свакодневних ситница. Био је
то процеп: уместо да тим из-основа-странцима ’покаже врата’ (ионако
они никада неће ’спадати овамо’), по правилу је са њима излазио
напоље... и по читаву ноћ је седео у њиховим свратиштима: сличан
њима, пред укљученим телевизором без тона: са слушалицама на
ушима, или као учтиви неми сведок њихових увек благо завереничких, а
истовремено и као званичних расправа, у којима је свака неусиљена, за
себе изговорена реченица бивала мучнина: у оба случаја са осећањем
кривице и изопачености, јер он, ипак убеђен да с времена на време зна
шта је истина, и прожет обавезом да је даље преноси, потврђивао је
самим својим присуством лажни живот таквих вештачких бића.«
Повремено сам прекидао писање и постављао питања о неким »језичким
недоумицама«. Г. је тада прекидао своју причу и одговарао на моја
питања, највиспреније могуће. Он је и мој језик познавао завидно. Био је
и више него »компетентан«. Уосталом, Г. јесте био доктор лингвистике,
који, после успешне одбране Тезе и критике извештачког »апарата«
средњоевропских гласила, никада, и нигде, није »у својој струци« могао
наћи запослење.

Маја месеца 1989. године путовали смо, амерички германиста Scott

Abbott и ја, у Корушку у Хандкеов родни Griffen. Тих сам дана управо
завршио рад на превођењу Хандкеове књиге »Кроз села«. А Scott,
управо приспео из Америке, завршавао је свој рукопис »Understanding
Peter Handke«. Свакодневно смо разговарали о једној од последњих
Хандкеових књига »Понављање« (Die Wiederholung). Присутни беху
гост из Швајцарске Jürg Beeler, моја жена, теоријски физичар Зорка
Пападополос, верни ми пријатељ, романиста Тило Клаибер, и одскора
познаник, композитор Christian Schomers.
Било је то »Време Рада«. Scott је и »један од мојих најбољих
пријатеља«. »Познавао сам га скоро десет година«. »Добро смо се
слагали«. »Бивали смо и прећутно усклађени.« »Као да бејасмо ’тајни
савез’.« Scott је био обдарен »књижевничким уживљавањем у пишчев
свет«. Као какав »маштар« кретао се он »граничном зоном« – између
»књижевности« и »мисли о књижевности«, »разграђујући« »научни
дискурз«. Био је »једноставан«, »слободан« и »одмерен«. Умео је са
новцем. Није био ни разметљив ни прекомерно штедљив. Спреман на
ризик, знао се у правом тренутку и зауставити и рећи »овде ћемо
преноћити«.
Циљ нашег путовања беше »фиксирање трагова« реалија из Хандкеове
књиге »Понављање«, но ја сам све време мислио и на »Кроз села«, а
посебно на »Ужас празнине«, па и на »Голманов страх од пенала«. У
књизи »Понављање« на једном месту пише:... »слика председника
државе, у натприродној величини, висила је изнад шанка, тачно на
средини просторије. Ту се маршал Тито показивао врло јасно, у
униформи опшивеној ширитом и са окаченим ордењем. Стајао је нагнут
над столом на коме беше његова шака скупљена у песницу, и гледао је
доле на мене својим круто-светлим очима. И управо га зачух како каже:
’Знам ја тебе!’, а хтедох да му одговорим: ’Али ја не познајем себе’.«
- То је у ресторану на железничкој станици у Јесеницама – рекао сам
извукавши из џепа бележницу и оловку.
- Тачно – рекао је Scott, склопивши, уз пљесак, књигу »Понављање« и,
енергично ушавши у ауто, додао – проверићемо да ли је то и у
реалности тамо тако.
- Проверићемо и да ли »град започиње одмах на излазу из тунела« и да
ли »се протеже уском речном долином« – рекао сам – да ли се »над
косинама подиже уско небо«, да ли се оно »ка југу шири и у исто време
бива покривено димом који куља из железаре«, да ли тамо влâда
»свеопште Сиво, Сиво кућа, улица, возила« и да ли ће на станици »два
вагона опалити један о други«, да ли ће »у самопослузи касирке
одменити чистачице« и да ли ће »на прозору солитера стајати мушкарац
у поткошуљи и пушити« – рекао сам и уписао у бележницу на коленима
следећи текст:
»Путујемо пограничном зоном. Лево се простире ланац Караванки. До
малочас је падала киша. Сада се сунце помаља иза брегова... Scott вози
необично споро. Иако је гологлав, замишљам га са каубојским шеширом
на глави.«
»На поткоренском граничном прелазу седимо у станици милиције и
чекамо. Scott је блед као креч. Иза шалтерске преграде седи човек који
је, ипак, љубазан. Са радија се чује мелодија ’Please release me let me
go’. Уместо тражених два дана боравка, Scott добија визу на два месеца.
»Само километар после граничног прелаза наилазимо на саобраћајни
удес. Сударили су се ’алфа-ромео’ и ’јагуар’, италијанске и немачке
регистрације. ’Злоупотреба пејзажа’, кажем Scottu. Scott чучи крај пута
и пребира шакама земљану прашину. Одоздо из провалије чује се
њиштање коња.«
»У Јесеницама не успевамо да пронађемо тунел. Киша лије ’као из
кабла’. Небо је браонсиво. У станичном ресторану је давно склоњена
слика Јосипа Броза. Самопослуга је затворена. На солитеру сви прозори
беху ’зарајберени’. Само се густи дим подизао из оџака железаре. На
киоску сам безуспешно тражио у НИН-у од 19.5. најављени текст
Драгана Великића о мојим преводима Хандкеа.« (Текст је био објављен
26.5)
Од Бохиња до Клагенфурта возио сам ја: неуротично и на тренутке
пребрзо. Scott је мирно седео на сувозачком седишту и на коленима
записивао у своју бележницу »...« (Наши ће дневници бити објављени у
књизи »Понављање«,)
Од Клагенфурта до Griffena возио је Scott: уједначено, споро. Седео сам
на сувозачком седишту и на коленима записивао у своју бележницу:
»Пешачили смо уоколо танценберског манастира. Грађевина се у једном
крилу гранала у неколико ’накнадно дозиданих кућа’. Једна од њих је
гимназија (коју је похађао и Петер Хандке). Кружни део комплекса је
интернат. У једној соби је неко, ’очигледно’, телефонирао. Из суседног
одељења чула се ’hard-rock-muzika’. Учинило ми се да улазимо у
дискотеку насталу преуређењем неког ’старог здања’ – цркве,
складишта, пећине, бункера... Са задње стране интернатске зграде беше
наслагана ’гомила дрва’. У једној је шупи ’све’ било разбуцано ’на све
стране’. Иза преврнутих зидарских колица лежала је лопата. Грабуље,
наслоњене уз дрво испред шупе, беху високе све до рачви крошње где је
о клин био окачен сламени шешир, искрзан са предње стране, где се
указала рупа, кроз коју је Scott угледао лептира и рекао, сасвим гласно,
и разгаљено: ’Ено лептир!’.«
»Часна сестра, са главицом салате у руци, рекла је да је Хандке био
’чудан човек’. Његова ји књига Ужас празнине у интернату оцењена
врло ’негативно’.« »Ваздух је био необично чист и ’испран’, те су се
гроздови магле, које је ветар терао ка источном крилу манастира,
расипали у прострт бели веш, а читав простор ’на платоу испред цркве’
одисао је средством за омекшивање рубља.«
»Заустављамо се у селу Хорзенберг. Крај пута фудбалски терен. Scott
стоји тик уз аут-линију, десетак метара од корнер-заставице, у висини
једанаестерца, где се ’голман’ све време креће ’напред-натраг’,
'усправљен’. У једном је тренутку до Сцотта долетела лопта резервних
играча који су иза гола тренирали. Scott је опалио по лопти, која полете
према киоску за продају кобасица и пива, испред кога су на клупама
седели ’младићи и девојке’, пили пиво и ниједног тренутка нису
обраћали пажњу на утакмицу.«
»Тачно у 13.00 сати зауставили смо се испред цркве у Griffenu. Малена
питома улица. Куће нежне. Трава попрскана туфнама. Пада киша...
Претходно смо се били успели четири километара уз брег. Одатле се
добро видела варош. Успут: краве, комби, две руине, ’гомила дрва’,
распеће, стајско ђубре. На обронку шуме запевала је кукавица. Магла се
доле у котлини ваљала као памук. Дрвеће се гушило у испарењу и
измаглици... Успињали смо се стазом до макадамског пута који је водио
десно уз брдо, а лево ка жутој кући која се указала својим задњим
забатом. Тачно испред куће беше жена, кретала се ка нама. Беше у
сивом мантилу. Тек када се приближила видесмо да има и наочаре. На
питање ’где живе Хандкеови’, показала је руком на кућу. На питање ’у
којој је кући рођен Петер Хандке’, рекла је да те куће ’више нема’. На
питање ’како се звао Хандкеов деда’, рекла је ’Сиутз’. На питање да ли
је Хандке ’Словенац’, рекла је ’једним делом’. На питање ’ко је у
фамилији Хандке био столар’, рекла је ’ујак’. Док смо пешице
пролазили улицом у Алтенмаркту, на једном сам прозору видео како се
помера завеса и како се помаљају знатижељне главе две старице и
једног старца. Пут је вијугао између кућа које су стајале у цвећу и
негованој трави. Било је необично тихо. На једној је раскрсници стајала
ознака ’Југославија 31 км’.«
»Осетих се прекореним од стране својих најближих: ’издао си нас’,
’дошао си а ништа нам ниси донео’, ’ништа конкретно не чиниш за нас’.
Осетих се као неко ко само иде по дискотекама. Осетих се као неко ко
вози лимузину, а нема ни динара на рачуну у банци. Осетих се као неко
ко не чита новине ни ’између редова’. Осетих се као неко ко носи кофер
пун новчаница и у бифеу плаћа ’милионима’ кафу и киселу воду.«
»Гробље у Стифту је малено. Ограђено зидом уз који угледах наслоњене
’мердевине’. Могло је то бити и поприште двобоја у филму ’Тачно у
подне’. Могао је то бити и ’Парк мира’. Гроб
Марије Хандке пронађосмо после неколико минута. Киша је ромињала.
Стајао сам испред надгробног белог камена. Мене, који сам 1982.
превео на српскохрватски језик ’Ужас празнине’, повест Петрове мајке,
Марије Хандке, у овом тренутку је фотографисао Scott Abbott. У руци
 сам имао
бележницу и
записивао:
’Осећам тихо
узбуђење...
Ипак је све то
део мога
живота.’«
Касније у
месту St. Veit
a.d. Glan, у
једном
ресторану, на
тераси, седимо,
тихо, двојица
као један, Scott
крупним
гутљајима
испија Coke, а
ја свечаним
гласом читам
из књиге »Кроз
села«; сунце
залази,
конобарица се
сваки пут
љупко
насмеши, а на
хоризонту
ишчезава
огромно
теретно возило,
као кентаур:
»Драги људи овдашњи: у нашој историји човечанства нигде нема
осведочене утехе. Крици ужаса вечно ће се даље ширити. Наша
забринутост је Нигде. Једина важећа молитва је исказивање
захвалности; ваше преклињање за милост само је знак – ничега.
Натприродно не можеш очекивати. Али не тешите ли се ви већ тада кад
угледате у води која тече лист како лагано плови? После слепог
тренутка бола, тренутак хумора! Према томе се управљајте, и гледајте
мушкарца у тамном оделу и у белој кошуљи, гледајте жену која стоји са
оне стране реке на балкону на сунцу. Покажите тим ждерачима свега
наш људски понос! Човек који живи гледа тамо где још нешто живи!
Благослов сваком још тако кратком пољупцу. А сада, натраг на своја
места, свако на своје. Крећите се неуочљиво споро. Следите линије тих
дасака што сјаје пред линијама бекства. Лагано идите напред, правите
заокрете бесконачности. Демонизирајте простор, понављањем. Миран
од одлуке, свет постаје. Само народ стваралаца, свих на својим местима,
може постати и радовати се као деца. Ваш је кревет напољу. У празном
пођите путем. Навуците маске од лишћа и појачајте то савршено-
стварно шуштање. Тек у потресу видите ви оштро. Форма је Закон, а
Закон је велик и он вас поставља. Небо је велико. Село је велико. Вечни
мир је могућ. Слушајте музику каравана. Крените за јеком која све
пробија, све обухвата, свега је достојна. Дижите се. Мерећи-знајући,
пођите ка небу. Гледајте плес пулса сунца, и верујте вашем узаврелом
срцу. Дрхтање ваших капака је дрхтање истинитости. Пустите боје нек’
се расцветају. Држите се ове драматичне песме. Идите увек у сусрет.
Идите кроз села.«
Tübingen, јула 1989.