Ivan Cankar

DESETICA
Majinska ljubav nije uteha, ona je svetlost.
Simona Vej

P
onekad mrano i teko padne oveku na duu tihi nejasni strah, koji mu
oduzme svu snagu, svu radost, sve pouzdanje. Gorine svakodnevnog
ivota odjednom postanu silne, nesnosne; javi se savest, udari po srcu kao
ekiem i svi gresi, i oni najmanji, ve zaboravljeni, iziu pred oi. Zato iveti
dalje? Pa sve je, sve, sve je izgubljeno I bojaljiva ruka drui se prua za rukom
posestrimom, plaljivo oko se obazire i trai prijateljski pozdrav.
Taj trenutak nije suen samo oveku koji je preao dug put i ve sluti smrt i grob.
U najlepe jutro dune hladnoa na duu, tako da sve misli padnu na tle kao da su
od kamena. Zakuca gvozdenim prstom u veselo vee u bunom drutvu; ruka koja
je drala au klonu, oi se raire, smeh se sledi na usnama Tako i dete ponekad
iznenada usred mirne igre vrisne, uzdrhti i u nepojmljivom strahu privije se uz
majku.
Bilo mi je dvanaest ili trinaest godina; iao sam u trei razred realke. Jednog realka srednja kola
jesenjeg jutra probudio sam se rano; tek je svitalo, u sobi je bio sumrak. Soba je u kojoj su se preteno
uile prirodne nauke.
bila velika, pa ipak mi se toga jutra uinila uska i tesna, sva nabijena i pretrpana Treem razredu realke
stvarima, kao pri selidbi. Uza zidove stajala su etiri kreveta, meu njima police za danas odgovara sedmi
knjige, veliki drveni kovezi koji su liili na sanduke, ormani za odelo, na sredini razred osnovne kole
ogroman sto pokriven knjigama i sveskama. Sve je to u sumraku dobilo udne,
izobliene, nekako neprijateljske oblike i inilo utisak neopisive bede i alosti. Na
ostalim posteljama leali su moji drugovi; svi su jo spavali vrstim jutarnjim snom;
lica su im bila vrela, zajapurena, usta poluotvorena. Bili su stariji od mene; ve
druga godina kako stanujemo i spavamo u jednoj sobi, a ipak im nisam pravi drug;
gledali su me popreko, ni sam ne znam zato. Bili su to seljaki sinovi, snani, buni,
veseli; a u meni je bilo, negde sasvim na dnu, neto gorko i turobno, to je moda i turoban neraspolo-
en, natmuren
nehotice izbijalo i u reima i u oima.
U prozore je udarala kia, sasvim tiho, kao mekim prstima; lila je ve nedelju
dana u dugim, tankim mlazevima; to je bila ona kia koja oveka rastuuje, ini
tupim i zastre mu sve vedre slike a otkriva druge, nepoznate, u sivo ruho zavijene.
Vazduh u sobi bio je teak, zaguljiv, zaudaralo je na ostatke slabe veere, na kiu,
na neokupana, znojava tela, na otrovni dah bolesnika.
Sve sam to video i osetio u jednom jedinom trenutku. I svega me je proeo
gorak, nemilosrdan bol. Taj teki, otrovni zadah u sobi uinio mi se odjednom kao
slika i obeleje moga ivota. itavoga ivota, od prvih alosnih uspomena pa do
kraja, daleko u bezdanu budunost koju sam jasno video pred sobom. Toliko me
je bilo strah da sam se jedva usuivao da diem; leao sam potpuno mirno, oiju
iroko uprtih u sumrak. To je bilo kao u snu, kad ovek u jednom jedinom trenutku
preleti godine i decenije sve je to jedna jedina slika, u jednom jedinom okviru,
a lica hiljadu, razrogaene oi gledaju ukoeno, kao iz venosti. Svi gorki asovi

106
se vraaju i srce ih u seanju oseti devet puta tee nego to ih je osetilo prvi put.
Seanje ide daleko, odgre sve zavese. Seao sam se dogaaja koji su se desili kad
sam tek prohodao i kad su me jo oblaili u dugaku nespretnu suknjicu. Vratile
su se veeri kad bih zaspao uplakanih oiju; vratila su se jutra kad sam se budio
ne otvarajui oi da ne bih video dan, da ga nikada vie ne bih video. Potitenost
se prelila u oajanje, u nemi uas pred ivotom, u saznanje da put nezadrivo vodi
nizbrdo, u bezdanu dubinu, i da nema spasa. Nisam mogao ni da jeknem, ni da
zajecam; srce mi je neto stezalo nemilosrdnom silom.
Gazdarica je ula u sobu.
Deaci, ustajte!
Bila je velika i debela, podbula lica; bojao sam je se kao neeg neprijateljskog,
zluradog; ona je to, verovatno, i znala, jer ni ona mene nije volela. A toga jutra bila
mi je jo stranija, ogromna kao planina, mrana i tua; uzdrhtao sam kad me je
oinula malim sivim oima, i brzo sam ustao.
Bilo mi je hladno dok sam se oblaio; i gladan sam bio; nisam imao doruak, dok
su ga ona trojica imala; iz kuhinje je prijatno mirisala kafa. Kod kue sam rekao da
ujutru dobijam kafu tamo negde u enpeterskoj ulici, a to nije bilo istina. Postalo
mi je teko i udno kad sam na stolu ugledao velike, pune olje, iz kojih se slatko i
toplo puilo; pored svake olje bio je komad belog hleba sa porumenelom, dobro
peenom korom, koja rska pod zubima.
ta bih sad i kuda bih?, pomislio sam. Kod kue nisam mogao da ostanem, a ne
bih ni mario; radije bih u pono iao u mrtvanicu. U prozor je tiho udarala kia.
Kad bih samo pola sata iao ulicama, bio bih mokar do koe i svi bi znali u emu je
stvar. A kole me je bilo strah; uenje mi nije zadavalo brige, ali tamo mi je sve bilo
tue, neljubazno; stajao sam pred nastavnikom kao razbojnik pred sudijom.
S knjigama pod pazuhom izioh na ulicu. Vlaga se odmah uvue u cipele i
stresoh se od zime. Kia mi je sipala u lice, knjige sam sakrio pod kaputi. Ulice su
bile sumorne, sive; sve je bilo sivo, kue, ljudi, misli, sav svet; trotoar je bio klizav, po
ulicama su se skupljale i razlivale velike bare; kad bi prolazila kola, prskalo je na obe
strane i ljudi su se sklanjali; neba nije bilo, siva magla visila je do mokrih krovova.
Ljudi koje sam sretao bili su svi mrki, nepristupani, kao da u glavi skrivaju mrane
misli, rune brige, urili su kraj mene, svi su gledali u zemlju.
Nisam iao pravo prema koli, jo je bilo suvie rano. Iao sam ulicama, a nisam
gledao nikuda, niti sam to traio. Katkad su iz otvorene pekarnice zamirisale tople
svee zemike, one zlatnoute; jedanput zarska, pa je nestane. Kia je tiho padala; zemika hlepi
od belog peninog
iz oluka po uglovima je curilo, bare su rasle, prekrivale ulice od trotoara do trotoara; brana
im bih koraknuo, ljapnulo bi i voda mi je u cipelama brizgala ve izmeu prstiju.
kolska zgrada bila je vrlo visoka i vrlo gospodstvena; bio sam pred njom kao
prosjak pred dvorcem. Prozori su gledali mrko i strogo kao uitelji. Kad sam
uao u predvorje, oborio sam glavu i bilo mi je teko. Tako bi ovek uao u hram
neprijatelja, ruku svezanih na leima, sav bedan i ponien. Noge su mi bile teke,
iao sam polako po stepenicama, pognut, kao to idu starci.
Ruhe (na nemakom)
U uionici je bilo vrlo toplo, ali mirisalo je tue, neprijatno, sam bog zna kako, mir
kao posle rei Ruhe! Kad ovek ugleda te uredno i briljivo poreane klupe,
Kloptok nemaki
najednom vie nije ovek nego ak i broj u prozivniku. Bol ti kljuje u srcu, bije u pisac iz XIX veka
potiljak a ti misli kad li je roen Kloptok.

107
 Nisam uopte znao koji je nastavnik na asu ni ta govori; itavo vreme
samo jedna misao bila je u meni: Ama zavri ve jednom, to ionako nije
nita; prestani! Kraj mene je sedeo moj debeli drug, sin ljubljanskog kr-
mara, i bez prestanka jeo. Sakrivao se iza irokih lea onoga ispred sebe i jeo.
Imao je okruglo, zadriglo lice i zle, tvrdike oi; debele ruke bile su mu veito
masne, jer je samo jeo i jeo. Meni je u grudima bilo suvo i prazno, jezik mi je
bio krut.
U deset, za vreme odmora, svi su otili da kupe kobasice kod vratara ili da
se jure po dvoritu. Ja nisam znao kuda bih. U srcu me peklo to sam sam, sa-
svim sam. Najradije bih uzviknuo, mada sam bio dete: Boe, daj da umrem!
Prie mi drug i ree: Hej, ima pismo!
Zaista, na tabli je bilo napisano moje ime. Pooh vrataru tekim, umornim
koracima, kao starac.
Kad sam primio pismo, ruke su mi drhtale i sakrio sam se kod prozora da
nijedno nedostojno oko ne vidi to sveto pismo. Krupna, draga, neveta slova
pokazivala su majinu ruku. Otvarao sam ga polako, i vrlo udno, na srcu mi
je bilo i radosno i teko. Unutra su bila ona ista krupna, teka, neveta slova:
Dragi sine! Jer mati je tek od nas dece nauila da pie: da se ne bi stidela.
Kad sam rairio pismo, neto zveknu na pod; sagoh se i uzeh; bila je desetica. desetica novi, de-
Ona tanka, izlizana, srebrna desetica, kakvih ve odavno nema. Kad sam seti deo forinte, starog
austrijskog novca
je uzeo u ruku, obuzelo me blaeno oseanje. Sve je uzdrhtalo, zatalasalo se u
meni, podiglo me uvis, kao u plamenu ljubavi. Video sam onu dragu, uvelu,
drhtavu ruku koja je meu prstima drala poslednju deseticu i najzad je spu-
stila u pismo. Jer desetica je bila poslednja, to sam znao, kao da je na njoj bilo
zapisano.
Sakrio sam se sasvim u kut da me niko ne bi video. Iz srca, iz grudi, iz ita-
vog tela provalio je pla, tresao me kao u groznici. Ali kad sam se stepenicama
vraao u uionicu, bilo je u meni svetlo, svetlo. Mati je iz daljine videla moj
bol, i smeei se pogledala na mene, kao to bi pogledalo samo drago sunce. I
gle, udo boje, zaista su se oblaci rasturili i veselo sunce zasjalo je kroz prozor.
Majke vie nema, a ni onih starih desetica, i dani su sada prazni i pusti sve
do noi.

Sa slovenakog jezika prevela Dora Pilkovi Maksimovi

(18761918), , .
. . , -
, , . : , , ,
, , , , .
108




() . ?
 ?
 , .
.
 ?

. . ,
: , , ?
 ?
?
. ?
 , , ?
?
 . ?

, -
().
. .

/ .
.
, ; , -
; , , , .
, , ; -
, .
() , -
, .

, .

() ;
( , .). -
.

109