Džon Čiver

ODABRANE
PRIČE

Izbor
Nenad Župac

Preveli s engleskog
Nenad Dropulić, Sava Mihailović i Nenad Župac
Naslov originala
John Cheever
The stories of John Cheever

Copyright © John Cheever, 1946, 1947, 1948, 1949, 1950, 1951, 1952,
1953, 1954, 1955, 1956, 1957, 1958, 1960, 1961, 1962, 1963, 1964, 1965,
1966, 1967, 1968, 1970, 1972, 1973, 1977, 1978.
Copyright © renewed by John Cheever, 1977, 1978.
All rights reserved.
Translation copyright © 2017 za srpsko izdanje, LAGUNA

Kolo II / Knjiga 6
Odabrane priče
 Zbogom, brate
U našoj porodici oduvek je vladala duhovna srodnost. Naš otac se udavio u
nesreći na jedrenju dok smo bili mali, a majka je stalno naglašavala da je
našim porodičnim odnosima svojstvena stalnost kakvu nigde drugde
nećemo naći. Ne mislim često na svoju porodicu, ali kad se setim njenih
članova, obale na kojoj su živeli i morske soli za koju mislim da nam je u
krvi, sa zadovoljstvom pomislim na to da sam Pomeroj – da imam
porodični nos, boju kose i očiju i očekivanu dugovečnost – i da mi,
Pomeroji, iako nismo neka znamenita porodica, kada smo na okupu,
uživamo u prividu da smo jedinstveni. Ne kažem ovo zato što me zanima
porodična istorija niti zato što je taj osećaj jedinstvenosti dubok ili važan,
nego da bih naglasio kako smo odani jedni drugima uprkos međusobnim
razlikama i kako svaki poremećaj te odanosti izaziva zbunjenost i bol.
Ima nas četvoro dece; moja sestra Dajana i nas tri brata: Čadi, Lorens
i ja. Kao i u većini porodica u kojima deca pređu dvadesetu godinu,
razdvojili su nas poslovi, brakovi i rat. Helen i ja živimo sada na Long
Ajlendu s naše četvoro dece. Ja predajem u gimnaziji i prevalio sam
životno doba kada mogu očekivati da ću postati direktor – odnosno
upravnik, kako mi to kažemo – ali poštujem svoj poziv. Čadi je prošao
daleko bolje od svih nas. Živi na Menhetnu sa Odetom i decom. Majka živi
u Filadelfiji, a Dajana od razvoda živi u Francuskoj, ali leti dolazi u
Ameriku da provede mesec dana u Lods Hedu. Lods Hed je letovalište na
obali jednog masačusetskog ostrva. Nekada smo tu imali vikendicu,
dvadesetih godina naš otac je tu podigao veliku kuću na grebenu iznad
mora. Osim Sen Tropea i nekih apeninskih sela, to mi je najdraže mesto na
svetu. Svi imamo jednak udeo u vlasništvu kuće i plaćamo njeno
održavanje.
Naš najmlađi brat Lorens, advokat, dobio je posle rata posao u jednoj
firmi u Klivlendu i nismo ga videli pune četiri godine. Kad je odlučio da
ode iz Klivlenda i prihvati posao u jednoj firmi u Olbeniju, napisao je
majci da će pre selidbe provesti deset dana u Lods Hedu sa ženom i dvoje
dece. Upravo u to vreme i ja sam nameravao da idem na odmor – predavao
sam u letnjoj školi – a tamo će biti i Helen, Čadi i Odet i Dajana, pa će se
čitava porodica okupiti. Lorens je član porodice s kojim imamo najmanje
zajedničkog. Retko smo ga viđali i verovatno smo ga zbog toga i dalje
zvali Tifti, nadimkom koji je stekao u detinjstvu jer je, kad je išao
hodnikom prema trpezariji na doručak, škriputanje njegovih papuča
zvučalo kao: „Tifti, tifti, tifti.“ Tako ga je otac prozvao, a za njim i svi mi
ostali. Kad je porastao, Dajana ga je ponekad zvala Mali Isus, a majka ga
je zvala Kukuvija. Lorens nam nikad nije bio po volji, ali radovali smo se
njegovom dolasku s mešavinom strepnje i odanosti i bilo nam je drago što
ćemo ponovo biti sa svojim bratom.
Tog kasnog popodneva krajem leta Lorens je stigao s kopna
trajektom u četiri sata, a Čadi i ja sišli smo da ga dočekamo. Dolasci i
odlasci letnjeg trajekta naoko deluju kao pravo putovanje – pištaljke,
zvona, prtljag, susreti i miris slane vode – ali kao putovanje bez većeg
značaja. Dok sam tog popodneva gledao trajekt kako uplovljava u plavo
pristanište misleći kako stiže na cilj beznačajnog putovanja, shvatio sam da
sam došao tačno do onakvog zaključka do kakvog bi došao Lorens.
Potražili smo ga među licima iza vetrobranskih stakala dok su se vozila
iskrcavala i bez teškoća smo ga prepoznali. Pritrčali smo mu, rukovali se i
nezgrapno se poljubili s njegovom ženom i decom. „Tifti!“, uzviknuo je
Čadi. „Tifti!“ Teško je uočiti promene u izgledu rođenog brata, ali vozeći
se nazad u Lods Hed, Čadi i ja smo se saglasili da Lorens i dalje izgleda
kao mladić. Prvi je ušao u kuću, a mi smo povadili prtljag iz automobila.
Kad sam ja ušao, Lorens je stajao u dnevnoj sobi i razgovarao s majkom i
Dajanom. Njih dve obukle su najlepše haljine i stavile sav nakit i priredile
mu toplu dobrodošlicu, ali čak i tada, kad su se svi trudili da deluju krajnje
srdačno i u trenucima kad se ta srdačnost najprirodnije pokazivala, osećao
sam izvesnu laku napetost. Mislio sam o tome dok sam nosio teške
Lorensove kofere uza stepenice i shvatio da je zlovolja prema njemu
usađena u nas podjednako duboko koliko i ona lepša osećanja, i setio sam
se kako sam jednom, pre dvadeset pet godina, udario Lorensa kamenom u
glavu, a on je ustao i otišao pravo našem ocu da se požali.
Odneo sam kofere na drugi sprat gde je Rut, Lorensova žena, već
razmeštala svoju porodicu. Bila je to mršava žena i delovala je premoreno
od puta, ali kad sam je upitao da ne želi možda da joj donesem neko piće,
rekla je da misli da ne želi.
Kad sam sišao, Lorensa nije bilo, ali ostali su bili spremni za koktele,
pa smo odlučili da počnemo. U našoj porodici samo Lorens nikad nije
voleo da pije. Izneli smo koktele na terasu i gledali stenje, more i ostrva na
istoku, a povratak Lorensov i njegove žene, njihovo prisustvo u kući, kao
da su pojačali naše reakcije na dobro poznati vidik, kao da se uživanje s
kojim će oni ponovo gledati prostranstvo i boje tog dela obale posle dugog
odsustva prenelo i na nas. Dok smo bili na terasi Lorens je došao stazom s
plaže.
„Plaža je bajna, zar ne, Tifti?“, rekla je majka. „Zar nije bajno što ste
ponovo ovde? Hoćeš li martini?“
„Svejedno mi je“, rekao je Lorens. „Viski, džin – svejedno mi je šta
pijem. Daj mi malo ruma.“
„Nemamo ruma“, kazala je majka. Bio je to prvi reski ton. Majka nas
je učila da nikad ne budemo neodlučni, da nikad ne odgovaramo kao što je
Lorens upravo odgovorio. Osim toga, veoma joj je stalo do ponašanja i sve
što je prema njenim merilima neprilično, na primer, ispijanje čistog ruma
ili ostavljanje limenke piva na trpezarijskom stolu, izaziva u njoj sukob,
koji uprkos sjajnom smislu za humor ne može da prevaziđe. Osetila je svoj
reski ton i pokušala da to popravi. „Hoćeš li malo irskog viskija, mili moj
Tifti?“, rekla je. „Zar nisi uvek najviše voleo irski viski? Na komodi ima
malo irskog. Sipaj sebi čašu irskog, dušo.“
Lorens je ponovio da mu je svejedno. Nasuo je sebi martini, a onda
je sišla i Rut, pa smo ušli da večeramo.
Iako smo čekajući Lorensa popili previše pre večere, svi smo se
svojski trudili da se pokažemo najbolje što umemo i da uživamo u miru i
slozi. Majka je sitna žena čije lice je i dalje upečatljiv podsetnik na njenu
nekadašnju lepotu; razgovori koje vodi najčešće su neobavezni, ali te
večeri govorila je o projektu otimanja zemlje od mora koji se sprovodio na
ostrvu. Dajana je lepa kao što je majka nekad bila, živahna i prijatna žena,
inače puna priča o raspusnim prijateljima koje je stekla u Francuskoj, ali te
večeri govorila je o internatu u Švajcarskoj gde je ostavila svoje dvoje
dece. Sama večera, video sam, bila je isplanirana tako da zadovolji
Lorensa. Nije bila suviše obilna i on nije morao da stavlja primedbe zbog
rastrošnosti.
Posle večere ponovo smo izašli na terasu, a oblaci su sijali svetlom
koje podseća na krv i meni je bilo milo što je Lorensa po povratku kući
dočekao takav plameni zalazak sunca. Posle nekoliko minuta čovek po
imenu Edvard Čester došao je po Dajanu. Upoznala ga je u Francuskoj ili
na brodu do kuće, a sada je došao ovamo na deset dana i odseo u seoskoj
krčmi. Predstavili smo ga Lorensu i Rut, a onda su on i Dajana otišli.
„Je li to tip s kojim sada spava?“, upitao je Lorens.
 „To što si rekao je grozno!“, rekla je Helen.
„Trebalo bi da se izviniš za to, Tifti“, kazao je Čadi.
„Ne znam“, rekla je majka umorno. „Ne znam, Tifti. Dajana može da
radi šta god želi, a ja ne postavljam nepristojna pitanja. Ona je moja jedina
kći. Ne viđam je često.“
„Vraća li se u Francusku?“
„Vraća se za dve sedmice.“
Lorens i Rut su sedeli na ivici ograde, ne u stolicama, ne u krugu
stolica. Onako čvrsto stisnutih usana, moj brat mi je ličio na puritanskog
propovednika. Kad poželim da dokučim njegov način razmišljanja,
pomislim na početke naše porodice u ovoj zemlji, a njegovo negodovanje
zbog Dajane i njenog ljubavnika podsetilo me je na to. Granu porodice
Pomeroj kojoj mi pripadamo zasnovao je sveštenik koga je u posmrtnom
slovu Koton Mader1 pohvalio zbog odlučnog odbacivanja đavola. Sinovi
porodice Pomeroj bili su sveštenici sve do sredine devetnaestog veka, a
strogost njihove misli – čovek je pun zla, a sva ovozemaljska lepota je
pohotna i pokvarena – sačuvana je u knjigama i propovedima. Narav naše
porodice s vremenom se promenila i ublažila, ali iz školskog doba pamtim
postariju rodbinu koja kao da je žalila za tim mračnim danima svešteničke
službe i uživala u večitoj griži savesti i pročišćujućim obredima pokore.
Svakome ko odraste u takvom okruženju – a mi smo u izvesnom smislu
tako odgajani – prava je muka da se otarasi navika griže savesti,
samoporicanja, ćutljivosti i pokajanja, a meni se činilo da je Lorens u toj
duhovnoj borbi poražen.
„Je li ono Kasiopeja?“, upitala je Odet.
„Ne, dušo“, odgovorio je Čadi, „to nije Kasiopeja.“
„Ko je bila ta Kasiopeja?“, upitala je Odet.
„Bila je Kefejeva žena i Andromedina majka“, odgovorio sam ja.
„Kuvarica navija za Divove“, rekao je Čadi. „Kladiće se s tobom
jedan na jedan da će osvojiti prvenstvo.“
Bilo se toliko smračilo da smo na nebu videli odsjaj svetionika sa Rta
Heron. Iz tame ispod grebena odzvanjali su udari talasa o stenje. A onda je
majka, kao što je često činila kad se smrači, a popila je previše pre večere,
počela da priča o tome kako će kuća jednog dana biti renovirana i
proširena, s dodatnim krilima, kupatilima i baštama.
 „Ova kuća završiće u moru za pet godina“, rekao je Lorens.
„Tifti zvani Kukuvija“, rekao je Čadi.
„Ne zovi me Tifti“, ljutnuo se Lorens.
„Mali Isus“, rekao je Čadi.
„Zid prema moru sav je popucao“, nastavio je Lorens. „Pogledao
sam ga danas po podne. Popravljali ste ga pre četiri godine i to je stajalo
osam hiljada dolara. Ne možete to da radite svake četiri godine.“
„Molim te, Tifti“, rekla je majka.
„Činjenice su činjenice“, rekao je Lorens, „a bilo je potpuno idiotski
zidati kuću na grebenu obale koja tone. Za mog života pola bašte odnelo je
more, a tamo gde nam je bila kabina za kupanje sada je more duboko metar
i po.“
„Hajde da razgovaramo o opštim temama“, prekinula ga je majka
ogorčeno. „O politici ili o igrankama u klubu.“
„Štaviše“, rekao je Lorens, „kuća je verovatno već sada u opasnosti.
Ako naiđe neuobičajeno visoka plima ili uragan, zid će se srušiti i ode
kuća. Svi ćemo se podaviti.“
„Ja ovo ne mogu da podnesem“, rekla je majka. Otišla je u kuhinju i
vratila se s čašom punom džina.
Suviše sam star da mislim kako bih mogao suditi o tuđim
osećanjima, ali bio sam svestan napetosti između Lorensa i majke, a znao
sam donekle i njene uzroke. Lorensu nije moglo biti više od šesnaest
godina kad je zaključio da je majka lakomislena, svadljiva, destruktivna i
preterano stroga. Tada je bio u internatu i pamtim da nije došao kući za
Božić. Praznik je proveo kod jednog druga. Retko je dolazio kući pošto je
došao do te nepovoljne ocene o majci, a kad bi došao, uvek se trudio da je
u razgovoru podseti na to da se od nje otuđio. Kad se venčao s Rut, nije
obavestio majku. Nije joj javio ni da su mu se rodila deca. Ali uprkos ovim
doslednim dugogodišnjim naporima, činilo se da Lorens, za razliku od nas,
nikada nije uživao u tom udaljavanju, a kad su bili zajedno, odmah bi se
osetila napetost, da postoji nešto neraščišćeno.
Na nesreću, majka je odabrala baš to veče da se napije. To je bilo
njeno pravo, nije se opijala često i, na svu sreću, nije bila ratoborna, ali svi
smo bili svesni šta se dešava. Dok je tiho pijuckala džin činilo nam se da se
tužno oprašta od nas; činilo se da je u putnoj groznici. Onda joj se
raspoloženje promenilo iz putničkog u uvređeno, a njene malobrojne
primedbe bile su zajedljive i sitničave. Kad je gotovo ispraznila čašu,
zagledala se ljutito u tamu ispred svog nosa pomerajući sitno glavu tamo-
amo kao bokser. Znao sam da u tom trenutku u njenoj glavi nema mesta za
sve uvrede koje su se tamo gomilale. Deca su joj glupa, muž joj se udavio,
posluga je potkrada, a stolica na kojoj sedi je neudobna. Odjednom je
spustila praznu čašu i prekinula Čadija koji je govorio o bejzbolu. „Znam
samo jedno“, rekla je promuklo. „Ako postoji zagrobni život, znam da ću
imati potpuno drugačiju porodicu. Imaću samo neizmerno bogatu,
duhovitu i očaravajuću decu.“ Ustala je, krenula ka vratima i gotovo pala.
Čadi ju je uhvatio i pomogao joj da se popne stepenicama. Nežno su
poželeli jedno drugom laku noć, a onda se Čadi vratio. Mislio sam da je
Lorensa do tada sustigao umor od putovanja i povratka, ali on je ostao na
terasi kao da čeka da vidi poslednje ogrešenje, a mi ostali ostavili smo ga
tu i otišli na noćno kupanje.
Kad sam se ujutru probudio, odnosno napola probudio, čuo sam da
neko ravna tenisko igralište. Taj zvuk, dublji i prigušeniji zvuk nego
gvozdeno zvono bove na pučini – neritmična gvozdena zvonjava – u mojoj
glavi označava početak letnjeg dana, povoljan znamen. Sišao sam u
prizemlje i zatekao u dnevnoj sobi dvoje Lorensove dece obučene u
raskošne kaubojske kostime. Bili su mršavi i preplašeni. Rekli su mi da
njihov otac ravna tenisko igralište, ali da oni ne smeju da izađu jer su pod
pragom videli zmiju. Objasnio sam im da njihova braća i sestre – sva ostala
deca – doručkuju u kuhinji i da bi i oni trebalo da požure tamo. Na ovo se
dečak rasplakao. Sestra mu se smesta pridružila. Jecali su kao da bi ih
odlazak u kuhinju i doručak lišili najdragocenijih prava. Rekao sam im da
sednu za sto sa mnom. Lorens je ušao, pa sam ga upitao da li bi malo igrao
tenis sa mnom. Ne, hvala, odgovorio je, ali možda ću kasnije igrati singl sa
Čadijem. Nisam mu to zamerio jer su i on i Čadi bili bolji teniseri od mene.
Lorens je zaista posle doručka malo igrao s Čadijem, ali kasnije, kad su
ostali izašli da igraju dubl, Lorens je nestao. To me je razljutilo –
besmisleno, pretpostavljam – ali naši porodični dubl mečevi bili su silno
zanimljivi, i on je makar iz učtivosti mogao da odigra jedan set.
Kasnije, kad sam se vratio s igrališta, video sam Tiftija kako na terasi
perorezom odvaljuje komad šindre sa zida. „Šta je bilo, Lorense?“, upitao
sam ga. „Termiti?“ U drvetu je bilo termita i zadavali su nam silne
glavobolje.
 Pokazao mi je liniju povučenu plavom tesarskom kredom ispod
svakog reda šindre. „Ova kuća stara je oko dvadeset dve godine“, rekao mi
je. „Ova šindra stara je oko dvesta godina. Kad je gradio kuću, tata je
sigurno pokupovao svu šindru s obližnjih farmi kako bi delovala
dostojanstveno. Još se vidi tesarska kreda svuda gde su te starine
prikucane.“
To je bilo istina, mada sam ja to bio zaboravio. Naš otac, ili njegov
arhitekta, naložio je da se kuća pokrije vetrom išibanim i lišajevima
obraslim drvenim daščicama. Nisam shvatao zašto je Lorens smatrao da je
to sramota.
„A pogledaj samo ova vrata“, rekao je Lorens. „Pogledaj vrata i
prozorske okvire.“ Pošao sam za njim do velikih vrata prema terasi,
podeljenih popreko na dva krila, i pogledao ih. Bila su to prilično nova
vrata, ali neko se svojski potrudio da to prikrije. Površina je bila duboko
izgrebana nekim metalnim predmetom, a bela boja bila je utrljana u
ogrebotine da oponaša naslage soli, lišajeve i trulež od vlage. „Zamisli
koliko je hiljada dolara potrošeno da bi čvrsta kuća delovala kao ruševina“,
rekao je Lorens. „Zamisli šta to govori o tom umu. Zamisli da neko toliko
želi da živi u prošlosti da plaća drvodelji da mu unakazi ulazna vrata.“
Onda sam se setio Lorensove osetljivosti na pojam vremena i njegovih
stavova o našim osećanjima prema prošlosti. Čuo sam ga pre nekoliko
godina kako kaže da se mi, naši prijatelji i deo naše zemlje, pošto ne
možemo da se nosimo s problemima sadašnjice, kao slomljene zrele osobe
okrećemo prošlosti, tom navodno srećnijem i jednostavnijem vremenu, a
da je naša sklonost ka radovima na kući i svetlosti sveća dokaz našeg
konačnog poraza. Bleda plava linija povučena kredom podsetila ga je na te
ideje, ožiljci na vratima su ih potkrepili, a sada su mu se pred očima
pojavljivali i novi dokazi – brodski fenjer iznad vrata, glomazni dimnjak,
široke podne daske i komadići drveta umetnuti u njih da oponašaju kočiće.
Dok mi je Lorens držao predavanje o tim našim slabostima, ostali su se
vratili s igrališta. Čim ga je videla, majka je reagovala, a ja sam shvatio da
nema nade za bilo kakvu toplinu između moćne majke i odmetnutog sina.
Uzela je Čadija podruku. „Hajde da plivamo i pijemo martini na plaži“,
rekla je. „Hajde da provedemo bajno jutro.“
More je tog jutra bilo ujednačene boje drevne zelene stene. Svi su
otišli na plažu osim Tiftija i Rut. „Nije mi zbog njega“, rekla je majka. Bila
je uzbuđena, nakrivila je čašu i prosula malo džina po pesku. „Nije mi
zbog njega. Ne boli me što je toliko grub i užasan i turoban, ali me boli kad
vidim lica one jadne dece, te neizrecivo nesrećne dece.“ Sedeći oko samog
vrha grebena ljutito smo govorili o Lorensu, o tome kako postaje sve gori
umesto da je bolji, kako uopšte ne liči na nas, kako se trudi da svakome
pokvari zadovoljstvo. Pili smo džin, grdnje su dosezale vrhunac, a onda
smo, jedno po jedno, otišli da plivamo u tamnozelenom moru. Ali kad smo
izašli iz vode, niko više nije grdio Lorensa; ljutiti razgovor se ugasio kao
da je plivanje imalo moć pročišćenja kakva se pripisuje krštenju. Obrisali
smo ruke i zapalili cigarete, a ako je neko i spomenuo Lorensa, učinio je to
samo da bi blagonaklono predložio nešto što bi ga možda obradovalo. Zar
ne bi voleo da odjedri do Barinove uvale ili da pođe na pecanje?
Sada se prisećam da smo, dok je Lorens bio u gostima, odlazili da
plivamo češće nego obično, i to s razlogom, rekao bih. Kad god je
razdražljivost nakupljena usled njegove blizine počinjala da nam nagriza
strpljenje, ne samo s njim nego i s drugima, svi smo išli da plivamo i
oslobodimo se netrpeljivosti u hladnoj vodi. Jasno se sećam porodice kako
sedi na pesku zajapurena posle Lorensovih prekora, vidim kako gacaju,
skaču u vodu, zaranjaju, čujem u njihovim glasovima preporođeno
strpljenje i ponovo otkrivenu neiscrpnu dobru volju. Da je Lorens
primećivao te promene – te privide pročišćenja – svakako bi u leksikonu
psihijatrije ili mitologije Atlantika pronašao neki promišljeni naziv, ali
mislim da on nije zapažao ništa. Propustio je da imenuje lekovite moći
otvorenog mora, ali to je bila jedna od retkih prilika za omalovažavanje
koju nije iskoristio.
Te godine kuvala nam je Poljakinja po imenu Ana Ostrovik,
sezonska kuvarica. Bila je prvorazredna – krupna, debela, srdačna i vredna
žena koja je svoj posao shvatala ozbiljno. Volela je da kuva, volela je da
hvalimo i u slast jedemo ono što nam pripremi, i kad god bismo je videli,
ona nas je nečim nudila. Pekla je dva-tri puta sedmično razne kiflice za
doručak, sama ih iznosila u trpezariju i govorila: „Jedite, jedite, jedite!“
Kad služavka posle obroka odnese posuđe nazad u kuhinju, ponekad smo
čuli Anu kako govori: „Dobro je! Jeli su!“ Hranila je smetlara, mlekadžiju
i baštovana. „Jedi!“, govorila im je. „Jedi, jedi!“ Četvrtkom po podne sa
služavkom je odlazila u bioskop, ali nije uživala u filmovima jer su svi
glumci bili previše mršavi, pa je sedela u mračnoj dvorani sat i po željno
iščekujući da se pojavi neko ko uživa u hrani. Bet Dejvis je na Anu
ostavila utisak žene koja ne jede dovoljno. „Svi su toliko neuhranjeni“,
govorila je izlazeći iz bioskopa. Uveče, pošto nas sve nakljuka i opere
šerpe i lonce, skuplja ostatke sa stola i izlazi da hrani živinu. Te godine
držali smo nekoliko kokošaka, a Ana je, iako je već bilo kasno, bacala
usnuloj živini hranu u korita i nagovarala je da jede. Hranila je ptice
pevačice u voćnjaku i veverice u dvorištu. Njen izlazak na ivicu bašte i
njen užurbani glas – čuli smo je kako doziva: „Jedi, jedi, jedi!“ – vezivali
smo za određeni sat kao pucanj iz topa u podne ili zalazak sunca na Rtu
Heron. „Jedi, jedi, jedi“, čuli bismo Anu. „Jedi, jedi...“ A onda bi pao
mrak.
Tri dana po Lorensovom dolasku Ana me je pozvala u kuhinju. „Da
kažeš svojoj majci“, rekla mi je, „da neću da on ulazi u kuhinju. Ako bude
stalno dolazio u kuhinju, odoh ja. Stalno dolazi u kuhinju i govori mi da
sam jadna žena. Stalno mi govori da previše radim i da nisam dovoljno
plaćena i da treba da uđem u sindikat za godišnji odmor. Ha! Tako je
mršav, ali stalno dolazi u kuhinju kad imam posla da me sažaljeva, ali ja
sam dobra kao on, ja sam dobra kao svako i neću da mi takvi ljudi stalno
smetaju i sažaljevaju me. Ja sam čuvena i divna kuvarica i imam posla gde
hoću i ovde radim ovog leta samo zato što nikad nisam bila na ostrvu, ali
mogu naći drugi posao sutra i ako on stalno dolazi u kuhinju da me
sažaljeva, kaži majci – ja odoh. Ja sam dobra kao svako i neću da mi taj
mršavi stalno govori kako sam jadna.“
Bilo mi je drago kad sam otkrio da je kuvarica na našoj strani, ali
osećao sam da je situacija osetljiva. Ako majka zamoli Lorensa da se drži
podalje od kuhinje, on će se uvrediti. Bilo šta je moglo da ga uvredi, pa se
ponekad činilo, dok sumorno sedi za trpezom, da svaka zamerka, kome
god da je upućena, leti ka njemu. Nikome nisam spomenuo žalbu naše
kuvarice, ali nekako na tom planu više nije bilo nevolja.
Sledeći povod za spor s Lorensom nastao je zbog bekgemona.
Kad smo boravili u Lods Hedu, često smo igrali bekgemon. U osam
uveče, kad popijemo kafu, obično vadimo tablu. To su na neki način bili
veoma prijatni sati. Svetiljke u dnevnoj sobi još nisu bile uključene, videli
bismo Anu u mračnom vrtu, a nebo iznad njene glave ličilo je na
kontinente senki i plamena. Majka bi uključila svetla i zazveckala
kockicama u znak da počinjemo. Obično smo igrali po tri partije, svako sa
svakim. Igrali smo u novac i za jedno veče moglo je da se dobije ili izgubi
i po sto dolara, ali ulozi su najčešće bili daleko manji. Mislim da je i
Lorens nekada igrao – ne mogu tačno da se setim – ali više ne igra. Ne
kocka se. Ne zato što nema novca ili se načelno protivi kockanju, nego
zato što smatra da je igra budalasta i da je obično traćenje vremena. Ali bio
je više nego spreman da traći vreme gledajući nas ostale kako igramo. Iz
večeri u veče, kada igra počne, privlačio je stolicu do table i gledao figure i
kockice. Izraz lica bio mu je prezriv, ali pažljivo je pratio igru. Pitao sam
se zašto nas gleda iz večeri u veče i mislim da sam dokučio razlog
posmatrajući njegovo lice.
Lorens se ne kocka, pa ne može da shvati uzbuđenje dobitka i
gubitka. Zaboravio je kako se bekgemon igra, mislim, pa ga zamršene
šanse ne mogu zanimati. Njegovi zaključci sigurno podrazumevaju da je
bekgemon besmislena igra, igra na sreću, a da je tabla obeležena poenima
simbol naše bezvrednosti. A pošto ne razume kocku ni šanse, smatrao sam
da ga mogu zanimati samo članovi porodice. Jedne večeri igrao sam sa
Odet – na majci i Čadiju zaradio sam trideset sedam dolara – i učinilo mi
se da sam shvatio šta se dešava u Lorensovom umu.
Odet je crnokosa i crnooka. Dobro pazi da ne izlaže predugo svoju
belu kožu suncu, pa se zapanjujući kontrast između crnog i bledog nije
promenio ni tokom leta. Divljenje joj je neophodno, ona ga zaslužuje – to
je činilac koji je zadovoljava – i rado će koketirati, bez ikakvih drugih
namera, sa svakim muškarcem. Te večeri ramena su joj bila gola, a haljina
izrezana tako da pokaže liniju između njenih dojki i njene grudi kad se
nagne nad tablu da odigra potez. Neprestano je gubila, flertovala i trudila
se da gubici deluju kao deo flerta. Čadi je bio u drugoj sobi. Odet je
izgubila tri partije, a posle treće se zavalila na kauču i gledajući pravo u
mene rekla nešto o tome kako će otići među dine da mi isplati dug. Lorens
ju je čuo. Pogledao sam ga. Delovao je istovremeno zgroženo i zadovoljno,
kao da je sve vreme podozrevao da ne igramo za nešto tako nestvarno kao
što je novac. Možda sam pogrešio, naravno, ali mislim da je Lorens
smatrao da gledajući bekgemon posmatra razvoj jetke tragedije, u kojoj
novac koji dobijamo i gubimo služi kao simbol životno mnogo važnijih
kazni i gubitaka. Ličilo je na Lorensa da pronalazi značaj i konačnost u
svakom našem pokretu, a potpuno mu je bilo svojstveno da smatra
prljavom unutrašnju logiku našeg ponašanja koju otkrije.
Čadi je došao da igra sa mnom. Čadi i ja nikad nismo voleli da
gubimo jedan od drugog. Kad smo bili mlađi, bilo nam je zabranjeno da
igramo bilo šta jedan protiv drugog jer se svaka igra završavala svađom.
Čini mi se da smo obojica dobro znali šta onaj drugi može i ume. Ja ga
smatram preopreznim, a on misli da sam ja nepromišljen. Uvek je bilo
zavade kad smo bilo šta igrali – tenis, bekgemon, fudbal ili bridž – a
ponekad se činilo da igramo za protivnikovu slobodu. Kad izgubim od
Čadija, ne mogu da spavam. To je bila samo polovina istine o našem
takmičarskom odnosu, ali polovina vidljiva Lorensu, a njegovo prisustvo
za stolom toliko me je ometalo da sam izgubio dve partije. Trudio sam se
da ne delujem jarosno kad sam ustao od stola. Lorens me je posmatrao.
Izašao sam na terasu da tamo patim u mračnom besu koji me je uvek
obuzimao kad izgubim od Čadija.
Kad sam se vratio u sobu, igrali su Čadi i majka. Lorens je i dalje
posmatrao. Po njegovom mišljenju, Odet je sa mnom izgubila čast, ja sam
sa Čadijem izgubio samopoštovanje, pa me je zanimalo šta vidi u
sadašnjem dvoboju. Gledao je igru netremice, kao da figurice i tabla služe
za razmenu kritične vatre. Kako su mu samo dramatično morali delovati
osvetljena tabla, ćutljivi igrači i udari talasa spolja! Ovde je duhovno
ljudožderstvo bilo vidljivo; ovde, pred njegovim nosom, bili su simboli
gramzive zloupotrebe koju ljudi nameću jedni drugima.
Majka igra promućurno i vatreno i stalno se upliće. Ruke su joj
neprestano na protivničkoj tabli. Kad igra s Čadijem, svojim ljubimcem,
igra pažljivo. Lorens je to svakako zapazio. Majka je sentimentalna žena.
dobrog je srca i lako je dirnu suze i ranjivost, a to se, kao ni njen privlačni
nos, nije ni najmanje promenilo s protokom vremena. Tuđa tuga duboko je
izaziva i ponekad se čini da pokušava da u Čadiju dokuči neki bol, neki
gubitak koji bi mogla da ublaži i isceli kako bi ponovo s njim uspostavila
odnos kakav je imala kad je bio mali i bolešljiv. Majka voli da brani slabe i
detinjaste, a sada, kad smo odrasli, to joj nedostaje. Svet dugova i poslova,
muškaraca i rata, lova i ribolova, samo pogoršava njeno stanje. (Kad se
otac udavio, bacila je sve njegove štapove za pecanje i puške.) Neumorno
nas je učila samostalnosti, ali kada od nje potražimo utehu i pomoć –
naročito Čadi – ona je najviše svoja. Pretpostavljam da je Lorens mislio da
starica i njen sin igraju u dušu.
Majka je izgubila. „Eh, teško meni“, rekla je. Delovala je pogođeno i
ožalošćeno, kao i uvek kad izgubi. „Dajte mi moje naočari, dajte mi moju
čekovnu knjižicu, dajte mi nešto da popijem.“ Lorens je najzad ustao i
protegao noge. Sve nas je sumorno pogledao. Vetar se pojačao, more je
jače tuklo o obalu, a ja sam pomislio da mu talasi, ako ih čuje, svakako
zvuče kao mračni odgovori na njegova mračna pitanja, da misli o tome
kako je plima pogasila žeravicu naših izletničkih vatri. Nepodnošljivo je
biti u društvu laži, a on je delovao kao otelotvorenje laži. Nisam mogao da
mu objasnim jednostavna i snažna zadovoljstva igre za novac i delovalo mi
je potpuno izopačeno što je sedeo uz tablu i zaključio da igramo u
protivnikovu dušu. Nemirno je prošetao po sobi dva-tri puta, a onda nam
je, kao i obično, uputio hitac za oproštaj. „Mogao bih da pomislim da ćete
potpuno poludeti“, rekao je, „ovako zatvoreni jedni s drugima, iz večeri u
veče. Hajdemo, Rut, idem na spavanje.“
Te noći sanjao sam Lorensa. Video sam njegovo neugledno lice
uveličano do ružnoće, a kad sam se ujutru probudio, bilo mi je loše, kao da
sam u snu pretrpeo težak duhovni gubitak, kao da sam ostao bez srca i
hrabrosti. Bilo je budalasto što sam dozvolio da me moj brat tako uznemiri.
Trebao mi je odmor. Morao sam da se opustim. U školi živimo u domu,
jedemo za zajedničkom trpezom i nikad ne odlazimo iz škole. Ja ne samo
da predajem engleski, zimi i leti, nego i radim u upravnikovom kabinetu i
pucam iz startnog pištolja na trkama. Morao sam da se udaljim od toga i od
svake druge vrste napetosti, pa sam odlučio da izbegavam svog brata. Rano
tog dana poveo sam Helen i decu na jedrenje i ostali smo napolju do
večere. Sutradan smo otišli na izlet. Onda sam morao da odem u Njujork
na jedan dan, a kad sam se vratio, u pomorskom klubu bio je maskenbal.
Lorens nije hteo da ide, a ja sam se na tim zabavama uvek sjajno provodio.
Te godine na pozivnicama je pisalo da dođemo prerušeni u ono što
bismo rado ponovo bili. Posle nekoliko razgovora Helen i ja odlučili smo
šta da obučemo. Ona bi najviše volela da ponovo bude nevesta, rekla je, pa
je odlučila da obuče svoju venčanicu. Smatrao sam da je to dobar izbor –
iskren, vedar i jeftin. Njen izbor uticao je na moj, pa sam odlučio da
obučem stari fudbalski dres. Majka je odlučila da ide kao slavna operska
pevačica Dženi Lind jer smo jedan takav kostim imali na tavanu. Ostali su
odlučili da iznajme kostime pa sam ih ja doneo iz Njujorka. Lorens i Rut
uopšte nisu učestvovali u svemu tome.
Helen je bila u odboru za ples, pa je gotovo čitav petak provela
ukrašavajući klub. Dajana, Čadi i ja otišli smo da jedrimo. U to vreme
jedrio sam samo od Njujorka do obližnjeg Menhasetskog zaliva, a navikao
sam da se orijentišem prema barži s gorivom i limenim krovovima kućica
za čamce, pa je bilo pravo zadovoljstvo na povratku okrenuti pramac
prema belom tornju seoske crkve i videti da je i u uvali voda zelena i
bistra. Posle plovidbe svratili smo u klub da pomognemo Helen. Odbor se
trudio da balsku dvoranu pretvori u podmornicu, i to veoma uspešno, pa je
Helen bila sva srećna. Odvezli smo se nazad u Lods Hed. Popodne je bilo
jarko sunčano, ali na povratku smo namirisali istočni vetar – tamni vetar,
kako bi rekao Lorens – s pučine.
 Moja žena Helen ima trideset osam godina i verovatno bi bila seda
da ne farba kosu u neupadljivu bledožutu boju, koja joj po mom mišljenju
dobro stoji. Te večeri, dok se oblačila, napravio sam koktele, a kad sam joj
doneo piće na sprat, prvi put od naše svadbe video sam je u venčanici.
Nema svrhe da kažem da mi je bila lepša nego na dan venčanja, ali zbog
toga što sam sazreo i osećanja su mi, mislim, postala dublja, i zato što sam
te večeri na njenom licu video i mladost i zrelost, njenu odanost devojci
kakva je bila i sve ono što je dostojanstveno ustupila vremenu, mislim da
nikad nisam bio toliko dirnut. Već sam bio obukao dres, a njegova težina,
teret štitnika na nogama i ramenima izazvali su promenu u meni, kao da
sam, obukavši tu staru odeću, stresao sa sebe uobičajene životne strepnje i
nevolje. Činilo se da smo se oboje vratili u dane pre našeg braka, u
predratne dane.
Kolardovi su priredili svečanu večeru pre igranke, pa je naša
porodica – bez Lorensa i Rut – otišla kod njih. U klub smo se po magli
odvezli oko pola deset. Orkestar je svirao valcer. Dok sam ostavljao mantil
na garderobi neko me je munuo u leđa. Bio je to Čaki Juing, a najsmešnije
je bilo to što je i on obukao fudbalski dres. To nam je obojici bilo
urnebesno smešno. Smejali smo se dok smo išli ka balskoj dvorani. Zastao
sam na vratima da pogledam igranku. Bilo je predivno. Odbor je okačio
velike ribarske mreže po zidovima i visokoj tavanici. Mreže na tavanici
bile su okićene raznobojnim balonima. Svetlo je bilo meko i neujednačeno,
a okupljeno društvo – naši prijatelji i susedi – plesalo je pod tim mekim
svetlom uz Tri sata po ponoći pružajući lepu sliku. Onda sam primetio
priličan broj žena u belom i shvatio da su, kao Helen, došle u venčanicama.
Patsi Hjuit, gospođa Gir i mlada Laklendova prošle su pored mene igrajući
valcer obučene kao neveste. Onda je Čakiju i meni prišao Pep Talkot. Bio
je obučen kao Henri Osmi, ali rekao nam je da su blizanci Auerbah, Henri
Baret i Dvajt Makgregor takođe obukli fudbalske dresove i da je, kad je
poslednji put brojao, na podijumu bilo najmanje deset nevesta.
Ova podudarnost, ova zabavna podudarnost, svakoga je nasmejala, i
ova zabava bila je jedna od najvedrijih u klubu. U prvi mah sam pomislio
da su se žene dogovorile da obuku venčanice, ali one s kojima sam plesao
rekle su da se nisu dogovarale, a i bio sam siguran da je Helen odluku
donela sama. Sve je za mene teklo glatko do negde pred ponoć. Video sam
Rut kako stoji na ivici podijuma. Bila je u dugačkoj crvenoj haljini,
potpuno pogrešnoj, ni najmanje u duhu teme zabave. Plesao sam s njom,
ali niko me nije zamolio da mu ustupim damu, a pošto meni nije padalo na
pamet da ostatak noći igram s njom, upitao sam je gde je Lorens. Napolju
na doku, rekla mi je, a onda sam je odveo do šanka i izašao da dovedem
Lorensa.
S istoka je kuljala gusta vlažna magla, a Lorens je stajao sam na
doku. Nije bio u kostimu. Nije se potrudio da se preruši čak ni u ribara ili
mornara. Izgledao je posebno mrzovoljno. Magla se uvijala oko nas kao
hladan dim. Požalio sam što noć nije vedra jer mi se činilo da magla sa
istoka opravdava mizantropiju mog brata, a znao sam da mu škripa i
zvonjava bova zvuče kao neljudski krici davljenika, iako svaki pomorac
zna da su bove neophodna i pouzdana sredstva, a ja sam znao da sirena za
maglu i svetionik Lorensu znače zalutalost i izgubljenost i da bi uspeo
drugačije da protumači i veselu muziku za igru.
„Uđi, Tifti“, rekao sam mu, „i igraj sa svojom ženom ili joj nađi
partnera.“
„Zašto bih?“, odvratio je on. „Zašto bih.“ Prišao je prozoru i
pogledao zabavu. „Vidi ovo“, kazao je. „Vidi ovo.“
Čaki Juing dokopao se jednog balona i pokušavao da podstakne
otimanje na sredini podijuma. Ostali su igrali sambu. Znao sam da Lorens
na zabavu gleda turobno kao što je gledao vetrom išibanu šindru naše kuće,
kao da posmatra zloupotrebu i izobličavanje vremena, kao da smo, želeći
da budemo neveste i fudbaleri, razotkrili da, kada su se u nama ugasile
zvezde naše mladosti, nismo u stanju da pronađemo druge zvezde vodilje
pa smo, lišeni vere i načela, postali lakomisleni i jadni. To što on tako misli
o tolikim dobrim, veselim i velikodušnim ljudima razbesnelo me je, osetio
sam prema njemu takvo neprirodno gađenje da sam se postideo što je moj
brat i što je Pomeroj. Prebacio sam mu ruku preko ramena i pokušao da ga
uvedem u dvoranu, ali on se odupro.
Vratio sam se u dvoranu na vreme za poslednji veliki ples, a kad su
podeljene nagrade za najbolje kostime, baloni su pušteni s tavanice. U
dvorani jer bilo vruće, neko je otvorio velika vrata prema doku i istočni
vetar uleteo je unutra i izleteo napolje ponevši većinu balona preko doka na
vodu. Čaki Juing potrčao je za balonima, a kad je video da klize s doka i
padaju u vodu, skinuo je dres i skočio za njima. Onda su u vodu skočili
Erik Auerbah i Lu Filips, za njima sam skočio i ja i – znate kako je to na
zabavama posle ponoći kad gosti krenu da skaču u vodu. Spasili smo
većinu balona, obrisali se i nastavili da plešemo, a kući smo otišli tek
ujutru.
 Sutradan je bila izložba cveća. Majka, Helen i Odet su se takođe
nadmetale. Ručali smo sendviče i Čadi je odvezao žene i decu na izložbu.
Ja sam malo odremao i sredinom popodneva uzeo gaćice za kupanje i
peškir i, izlazeći iz kuće, naišao na Rut u perionici. Prala je odeću. Ne
znam zašto se činilo da ona ima više posla od svih drugih, ali stalno je
prala, peglala ili krpila odeću. Možda su je u mladosti vaspitavali da tako
provodi vreme, a možda se zbog nečega iskupljivala. Činilo mi se da riba i
pere s pokajničkim žarom, mada ne mogu da zamislim šta je mislila da je
zgrešila. U perionici su s njom bila i njena deca. Ponudio sam im da ih
povedem na plažu, ali nisu hteli da pođu sa mnom.
Bio je kraj avgusta, divlje grožđe obilno je rađalo i čitavo ostrvo
mirisalo je na vino. Na kraju staze počinjao je šumarak božikovine, a iz
njega se uspinjalo na dine gde nije raslo ništa osim oštre trave. Čuo sam
more i setio sam se kako smo Čadi i ja nekada razgovarali o tajanstvu
mora. Kad smo bili mali, odlučili smo da nikada nećemo živeti na zapadu
zemlje jer bi nam more nedostajalo. „Ovde je lepo“, govorili smo učtivo
kad smo išli u goste ljudima na planinama, „ali nedostaje nam Atlantik.“
Gledali smo s visine žitelje Ajove i Kolorada uskraćene za ovo otkrivenje,
a Pacifik smo prezirali. Sada sam čuo valove čiji udari su zvučali kao
odjek, kao halabuka, to mi je prijalo, kao što mi je prijalo u detinjstvu i
mladosti, činilo mi se da ti zvuci imaju moć pročišćenja, da čiste moje
pamćenje od svega, između ostalog i od slike pokajnice Rut u perionici.
Kako bilo, Lorens je bio na plaži. Tu je sedeo. Ušao sam u vodu bez
reči. Bila je hladna, pa sam obukao majicu kad sam izašao. Rekao sam mu
da ću otići pešice do Tanerovog vrha, a on je odvratio da će poći sa mnom.
Pokušavao sam da hodam pored njega. Lorensove noge nisu duže od
mojih, ali on voli da bude malo ispred. Koračajući iza njega, gledajući
njegovu pognutu glavu i ramena, pitao sam se šta misli o ovom predelu.
Tu ima dina i hridina, a u dnu i nešto livada; zelena trava već je
poprimala žutu i smeđu boju. Na tim livadama napasaju se ovce, pa sam
pretpostavio da je Lorens primetio da se tlo osipa i da ovce ubrzavaju
propadanje. Iza pašnjaka ima nekoliko priobalnih farmi s ljupkim
četvrtastim zgradama, ali Lorens bi svakako naglasio da farmeri na
ostrvima žive veoma teško. S druge strane ostrva je pučina. Mi uvek
kažemo gostima da se daleko na istoku nalazi obala Portugalije, ali Lorens
bi odmah s portugalske obale prešao na tiraniju u Španiji. Talasi su udarali
o obalu kao da viču: „Ura, ura, ura!“, ali Lorensu su svakako govorili:
„Avaj, avaj, avaj!“ Onako oštroumnom i zloslutnom, sigurno mu je palo na
pamet da je obala konačna naslaga ledničkog kamenja, ivica preistorijskog
sveta, i sigurno je pomislio da koračamo duž kraja poznatog sveta, i telesno
i duhovno. Da je to i prevideo, podsetili bi ga avioni ratne mornarice
bombardujući neko nenaseljeno ostrvo.
Ta plaža je prostrana, jednostavna i gotovo natprirodno čista. Liči na
komad Meseca. Talasi su čvrsto utabali tlo, pa se tuda lako pešači, a sve
što je ostavljeno na pesku talasi su potpuno izmenili. Tu su ležali hrbat
školjke, drška metle, deo boce i deo cigle samleveni i izlomljeni do
neprepoznatljivosti, a ja pretpostavljam da je Lorens, onako ražalošćen –
glava mu je sve vreme bila pognuta – gledao redom te krhotine slomljenih
predmeta. Njegova utučenost me je ljutila sve više, pa sam ga sustigao i
spustio mu ruku na rame. „Ovo je samo jedan letnji dan, Tifti“, rekao sam
mu, „običan letnji dan. Šta kažeš? Ne sviđa ti se ovde?“
„Ne sviđa mi se ovde“, rekao je ravnodušno, ne podigavši pogled.
„Prodaću svoj deo kuće Čadiju. Nisam ni očekivao da ću se lepo provesti.
Došao sam ovamo samo da se oprostim.“
Pustio sam ga da krene dalje, koračao za njim, gledao mu u ramena i
mislio na sve njegove oproštaje. Kad se otac udavio, otišao je u crkvu i
oprostio se od njega. Svega tri godine kasnije zaključio je da je majka
isprazna, pa se oprostio i od nje. Na prvoj godini studija sprijateljio se sa
svojim cimerom, ali taj mladić je previše pio, pa je početkom letnjeg
semestra Lorens promenio sobu i oprostio se od cimera. Dve godine
kasnije zaključio je da je Jejl suviše zatvoren, pa se oprostio od Jejla.
Upisao se na Kolumbiju i diplomirao pravo, ali utvrdio je da je njegov prvi
poslodavac nepošten i posle šest meseci rekao je zbogom dobrom poslu.
Venčao se s Rut u opštini i rekao zbogom Episkopalnoj crkvi. Uzeli su stan
u sporednoj ulici Takahoa i rekli zbogom srednjoj klasi. Godine 1938.
otišao je u Vašington da radi kao pravnik u državnoj službi, rekavši
zbogom privatnim firmama, ali posle osam meseci u Vašingtonu zaključio
je da je Ruzveltova vlada suviše sentimentalna i rekao joj je zbogom. Iz
Vašingtona su se odselili u predgrađe Čikaga, gde je svim susedima rekao
zbogom jer su bili pijanice, gnjavatori i glupaci. Oprostio se od Čikaga i
otišao u Kanzas; oprostio se od Kanzasa i otišao u Klivlend. Sada je rekao
zbogom Klivlendu i vratio se na istok, a u Lods Hed je svratio samo da se
oprosti od mora.
 To je bilo žalosno, zatucano i uskogrudo, Lorens je preteranu
opreznost smatrao oznakom karaktera i želeo sam da mu pomognem.
„Izađi iz toga“, rekao sam mu. „Izađi iz toga, Tifti.
„Iz čega da izađem?“
„Iz te turobnosti. Izađi uz nje. Ovo je samo običan letnji dan. Kvariš
provod i sebi i svima ostalima. Treba nam odmor, Tifti. Meni treba odmor.
Moram da se odmorim. Svi moramo da se odmorimo. Zbog tebe je sve
napeto i neprijatno. Ja imam svega dve slobodne sedmice godišnje. Dve
sedmice. Treba mi prijatan provod, i meni i ostalima. Treba nam predah. Ti
misliš da je tvoj pesimizam vrlina, a zapravo samo odbijaš da prihvatiš
stvarnost.“
„A kakva je ta stvarnost?“, odvratio je. „Dajana je budalasta i
poročna žena. Majka je alkoholičarka. Ako se ne obuzda, za godinu ili dve
završiće u bolnici. Čadi je nepošten. Oduvek je bio takav. Kuća će se
srušiti u more.“ Pogledao me je i dodao kao naknadnu primisao. „Ti si
budala.“
„Ti si jedan sumorni skot“, kazao sam ja. „Ti si najobičniji sumorni
skot.“
„Gubi mi se s očiju“, odvratio je i krenuo dalje.
Tada sam podigao koren sa tla i prišao mu s leđa. Iako nikada dotad
nikoga nisam udario s leđa, zamahnuo sam korenom otežalim od morske
vode, zamah mi je ubrzao ruku i udario sam ga u glavu, mog brata, tako
jako da se srušio na kolena u pesak i video sam da mu kosa tamni od krvi.
Onda sam poželeo da je mrtav, da je mrtav i pred sahranom, ne sahranjen,
nego pred sahranom jer nisam želeo da mi se uskrati obred i pristojnost
ispraćaja, želeo sam da ga ispratim iz svoje svesti, i video sam nas ostale –
Čadija, majku, Dajanu i Helen – u crnini ispred kuće u Ulici Belvedere,
ispred kuće srušene pre dvadeset godina, kako pozdravljamo goste i
rodbinu na vratima i na njihove učtive reči saučešća odgovaramo s učtivim
bolom. Nijedna uljudna sitnica nije nedostajala, tako da bi, čak i da je
ubijen na plaži, svi pre zamornog obreda osećali da je zašao u zimu svog
života i da zakon prirode, divan zakon prirode, nalaže da se Tifti sahrani u
hladnu, ledenu zemlju.
Još je bio na kolenima. Pogledao sam oko sebe. Niko nas nije video.
Gola plaža, slična komadu Meseca, nestajala je u daljini. Talasi su nas
ovlašno poprskali kapljicama vode. I dalje sam želeo da ga dokrajčim, ali
počeo sam da se ponašam kao dva čoveka, kao ubica i samarićanin. Uz
nagli šuplji urlik beli talas ga je stigao i obgrlio, zapenušao mu je preko
ramena, a ja sam ga uhvatio da ga struja ne povuče. Onda sam ga odveo
naviše u kopno. Sva kosa mu je pocrnela od krvi. Skinuo sam majicu i
iscepao je da mu previjem glavu. Bio je pri svesti i činilo mi se da nije bio
teško povređen. Ćutao je. I ja sam ćutao. Onda sam ga ostavio tu.
Kad sam malo odmakao niz plažu, okrenuo sam se da ga pogledam
misleći već na sopstvenu kožu. Ustao je i delovao je pribrano. Dan je još
bio vedar, ali isparenja su se primicala na vetru kao izmaglica, a kad sam
se još malo udaljio, jedva sam razaznavao Lorensovu tamnu priliku. Video
sam samo gust slani vazduh. Onda sam mu okrenuo leđa, a blizu kuće sam
ponovo ušao u vodu i zaplivao kao što sam činio tog leta posle svakog
sukoba s Lorensom.
Stigao sam kući i legao na terasu. I ostali su se vratili. Čuo sam
majku kako se okomljuje na nagrađene cvetne aranžmane. Naši aranžmani
nisu osvojili ništa. Onda se kuća utišala, kao i uvek u to doba dana. Deca
su otišla u kuhinju na večeru, a odrasli na sprat da se okupaju. Onda sam
čuo Čadija kako meša koktele i nastavak razgovora o sudijama na izložbi
cveća. Zatim je majka kriknula. „Tifti! Tifti! Oh, Tifti!“
Stajao je na vratima kao polumrtav. Skinuo je krvavi zavoj i držao ga
u ruci. „Moj brat mi je ovo uradio“, rekao je. „Moj brat je to uradio. Udario
me je kamenom – nečim – na plaži.“ Glas mu se slomio od samosažaljenja.
Učinilo mi se da će zaplakati. „Gde je Rut?“, povikao je. „Gde j Rut? Gde
je ona, dođavola? Neka počne da se pakuje. Neću više da gubim vreme
ovde. Imam važnog posla. Imam važnog posla.“ Onda se popeo na sprat.
Sutradan ujutru krenuli su na kopno trajektom u šest sati. Majka je
ustala da ih isprati, ali samo ona, a bilo je lako zamisliti taj neprijatni prizor
– moćna majka i zabludeli sin gledaju se s očajanjem sličnim negativu
snage ljubavi. Čuo sam dečje glasove i automobil na stazi, pa sam ustao i
pogledao kroz prozor. Kakvo je to jutro bilo! Gospode, kakvo jutro! Duvao
je severac, vazduh je bio prozračan, na jutarnjoj vrućini ruže iz bašte
mirisale su kao džem od jagoda. Dok sam se oblačio čuo sam sirenu
trajekta, prvo znak upozorenja, a onda dvostruki signal, video sam dobre
ljude kako na gornjoj palubi piju kafu iz trošnih papirnih čaša i Lorensa na
pramcu kako govori: „More, more!“, kao stari Grci na Trapezuntu, dok
njegova bojažljiva i nesrećna deca posmatraju svet iz obruča majčinih
ruku. Bove će tužno zvoniti za Lorensom i, mada će zbog ljupkosti svetla
biti teško ne raširiti ruke i ozareno ne opsovati, Lorens će pogledom pratiti
pruge po crnom moru iza krme i misliće na dno, mračno u čudnovato, na
kom otac naš leži pet hvati duboko.2
Eh, šta učiniti s takvim čovekom? Šta tu može da se učini? Kako
odvratiti njegovo oko da u masi ne traži obraz s bubuljicom ili nemoćnu
ruku; kako ga naučiti da odgovori na neizmernu veličinu ljudske vrste, na
oštru površinsku lepotu sveta; kako umesto njega pokazati prstom okorele
istine pred kojima su strah i užas nemoćni? More je tog jutra bilo blistavo i
tamno. Moja žena i moja sestra su plivale – Dajana i Helen – i video sam
njihove nepokrivene glave u vodi, crnu i zlatnu. Video sam ih kako izlaze
iz vode i shvatio da su nage, nimalo sramežljive, lepe i beskrajno ljupke, i
gledao sam kako nage žene izlaze iz mora.
 Grozni radio
Džim i Ajrin Vestkot spadaju u onu vrstu ljudi koja kao da je dostigla
zadovoljavajući prosek prihoda, truda i ugleda, kakvi se navode kao
statistički podaci u fakultetskim almanasima o bivšim studentima. Roditelji
dvoje dece, u braku devet godina, nastanjeni na dvanaestom spratu zgrade
blizu Saton Plejsa, u pozorište idu u proseku 10,3 puta godišnje i nadaju se
da će jednog dana živeti u Vestčesteru. Ajrin Vestkot je prijatna, sasvim
obična mlada žena meke smeđe kose i visokog, glatkog čela bez ijedne
jedine bore, a po hladnom vremenu nosi bundu od tvora, obojenu da deluje
kao da je od nerca. Za Džima Vestkota se ne bi moglo reći da izgleda
mlađi nego što jeste, ali bi se svakako moglo reći da se tako oseća.
Njegova proseda kosa uvek je kratko podšišana, odeva se kao nekada dok
je pohađao Andover, uvek je iskren, žustar i namerno naivan. Ono što
Vestkotove jedino izdvaja u odnosu na njihove prijatelje, školske drugove i
komšije jeste zajedničko interesovanje koje gaje prema ozbiljnoj muzici.
Često posećuju koncerte, iako to retko kome spominju, a i dosta vremena
provode slušajući muziku na radiju.
Njihov radio je zastarela i nepredvidiva naprava kojom se mora
rukovati pipavo i koju je nemoguće popraviti. Njih dvoje se ne razumeju u
mehanizme radija i drugih uređaja koji ih okružuju, pa kada se desi da ovaj
aparat zakaže, Džim tresne rukom po kućištu, što ponekad i urodi plodom.
Jednog nedeljnog popodneva, dok su slušali Šubertov koncert za gudački
kvartet, muzika je odjednom prestala. Džim je nekoliko puta udario po
kućištu radija, ali uzalud. Šubert je otišao u nepovrat. Obećao je Ajrin da
će joj kupiti nov radio, i kada se u ponedeljak vratio s posla, reče joj da ga
je naručio. Nije hteo da opiše kako izgleda, rekavši da će to biti
iznenađenje kad ga budu dostavili.
Narednog popodneva radio je isporučen na kuhinjska vrata, a Ajrin
ga je, uz služavkinu i dostavljačevu pomoć, otpakovala i unela u dnevnu
sobu. Odmah joj je zapalo za oko koliko je aparat od eukaliptusovog drveta
po svojoj prirodi ružan. Ajrin je bila ponosna na izgled svoje dnevne sobe,
sav nameštaj i boje birala je pažljivo, kao što, uostalom, bira i svoju odeću,
a sada se među njenim ličnim stvarima odjednom našao taj novi radio
poput kakvog goropadnog uljeza. Bila je zaprepašćena količinom dugmića
i prekidača na komandnoj tabli, pa ih je pažljivo proučila pre nego što je
gurnula utikač u zid i uključila radio. Skale zasijaše pakosnom zelenom
bojom i kao iz daljine začu se klavirski kvintet. Kvintet je samo u prvi mah
bio utišan. Brzinom svetlosti obrušio se na nju i ispunio stan muzikom
pojačanom do te mere da je jedan kineski ukras pao sa stola na pod.
Pohitala je ka aparatu i utišala zvuk. Osetila se nelagodno pred moćnim
silama zarobljenim u ružnoj kutiji od eukaliptusovog drveta. U tom
trenutku deca su se vratila iz škole, pa ih je odvela u park. Tek kasnije tog
popodneva moći će da se vrati slušanju radija.
Služavka je nahranila decu, pa ih je nadgledala dok su se kupala, a
Ajrin je uključila radio, utišala zvuk i sela da odsluša jedan Mocartov
kvintet koji joj je bio poznat i drag. Muzika se jasno čula. Ona pomisli
kako novi aparat ima mnogo čistiji ton od onog starog. Došla je do
zaključka da je zvuk najvažnija stvar i da se radio može sakriti iza sofe.
Međutim, čim ga je premestila, počele su smetnje. Gudačke instrumente
počelo je da prati pucketanje, kao da gori neki fitilj. Uz muziku se mogao
čuti šum koji je Ajrin neprijatno podsećao na more, a kako je kompozicija
odmicala, ovim zvucima su se pridruživali i mnogi drugi. Ispritiskala je sve
dugmiće i prekidače, ali ništa nije otklonilo smetnje, pa je zgranuta i
razočarana sela i pokušala da ustanovi odakle ti zvuci dolaze. Okno lifta u
njenoj zgradi prolazi tačno pored zida dnevne sobe, i upravo je zvuk lifta
ukazao na poreklo pucketanja. Zveket kablova koji vuku lift i zvuk
otvaranja i zatvaranja vrata lifta dopirali su i kroz njen zvučnik. Shvativši
da je radio osetljiv na električno strujanje svake vrste, počela je da u
pozadini Mocartove kompozicije razaznaje telefonsku zvonjavu, okretanje
brojeva i zavijanje usisivača. Načuljila je uši i uspela da razluči zvono na
vratima od zvona na liftu, mašinice za brijanje od miksera – svi ti zvuci
dolazili su iz okolnih stanova i emitovali se kroz zvučnik njenog radija.
Ajrin je shvatila da neće uspeti da ukroti ovaj moćni i ružni aparat, kao ni
njegovu naopaku osetljivost na druge zvuke, pa je ugasila radio i otišla u
dečju sobu da obiđe mališane.
Kada se Džim Vestkot te večeri vratio kući, samouvereno je prišao
radiju i počeo da pritiska dugmiće. Doživeo je isto što i Ajrin. Na stanici
koju je odabrao govorio je čovek čiji se isprva tihi glas do te mere pojačao
da se čitav stan zatresao. Džim okrenu dugme na radiju i utiša glas. A
onda, minut ili dva kasnije, počele su smetnje. Začuli su se zvuci telefona i
zvona na vratima, škripanje vrata od lifta i zujanje kuhinjskih aparata.
Vrsta zvukova promenila se otkako je Ajrin slušala radio. Svi električni
brijači sada su bili isključeni, usisivači smešteni u ormane, a krčanje je
odražavalo promenu tempa gradskog života nakon zalaska sunca. Prčkao je
još malo po dugmićima ali nije uspeo da otkloni smetnje, pa je ugasio radio
i rekao Ajrin da će ujutru pozvati radnju i pokazati im svoga boga.
Sledećeg popodneva, kada se Ajrin vratila kući posle ručka u gradu,
služavka joj reče da je bio neki čovek i da je popravio radio. Ne skinuvši
šešir i bundu, Ajrin uđe u dnevnu sobu da isproba aparat. Sa zvučnika se
začuo Misuri valcer. Podsetio ju je na onu jadnu škriputavu muziku, sa
izgrebane ploče na starinskom gramofonu, koja bi ponekad doprla sa druge
strane jezera gde je letovala. Sačekala je da se valcer završi, očekujući
objašnjenje zašto je takav kvalitet zvuka, ali je ono izostalo. Potom je
usledila tišina, nakon čega su opet pustili istu žalosnu pesmu sa izgrebane
ploče. Promenila je stanicu i, na svoje zadovoljstvo, začula muziku sa
Kavkaza – tapkanje bosih nogu po prašini i zveket metalnog nakita – ali su
iz pozadine dopirali nekakva zvonjava i mešanje glasova. U tom trenutku
deca su stigla iz škole, pa je ugasila radio i otišla u dečju sobu.
Kada se te večeri umoran vratio kući, Džim se okupao i presvukao.
Zatim se pridružio Ajrin u dnevnoj sobi. Tek što je upalio radio, služavka
je najavila večeru, pa ga je ostavio da svira i seo sa Ajrin za trpezarijski
sto.
Džim je bio toliko umoran da nije mogao čak ni da se pretvara da je
raspoložen za razgovor, a kako večera uopšte nije držala Ajrininu pažnju,
ona se umesto na hranu usredsredila prvo na svećnjake i fleke koje je na
njima ostavilo sredstvo za poliranje srebra, a zatim i na muziku u susednoj
sobi. Nekoliko minuta je slušala Šopenovu uvertiru, da bi je potom
iznenadio upad nekog muškog glasa. „Pobogu, Keti“, začulo se, „mora li
taj klavir da se svira baš kad ja dođem kući?“ Muzika naglo prestade.
„Samo tada imam vremena“, odgovorio je ženski glas, „po ceo dan sam na
poslu.“ „Pa i ja sam“, odgovori čovek, opsova klavir i zalupi vratima. Onda
se ponovo začula dirljiva, melanholična muzika.
„Jesi li čuo ti ovo?“, upita Ajrin.
„Šta?“, Džim je bio usred deserta.
„Na radiju. Neki čovek je nešto rekao dok je svirala muzika. Neki
prostakluk.“
„Verovatno neka drama.“
„Ne bih rekla da je drama“, reče Ajrin.
 Ustali su od stola i prešli u dnevnu sobu da tamo popiju kafu. Ajrin
zamoli Džima da promeni stanicu. Okrenuo je dugme. „Gde su mi
tregeri?“, pitao je neki čovek. „Zakopčaj me“, rekla je neka žena. „Gde su
moji tregeri?“, ponovo je upitao čovek. „Samo me zakopčaj pa ću ti naći
tregere“, rekla je žena. Džim ponovo promeni stanicu. „Samo kad ne bi
ostavljala te koštice od jabuka u pepeljari“, rekao je neki drugi čovek.
„Mrzim taj miris.“
„Baš čudno“, reče Džim.
„Je l’ da?“, reče Ajrin.
Džim ponovo okrete dugme. „Na obali Koromandla, gde cvetaju
tikve rane, Jongi-Bongi-Bo u šumi živeo je svoje dane“, rekla je neka žena
izrazito britanskim akcentom. „Sa dve stare naslonjače i sa pola svećice, sa
jednim krčagom starim bez ijedne drščice...“
„Gospode bože!“, uskliknu Ajrin. „Pa ovo je dadilja Svinijevih.“
„Njegovo zemaljsko blago...“, nastavio je britanski glas.
„Ugasi to čudo“, reče Ajrin. „Možda i oni mogu da čuju nas.“
Džim ugasi radio.
„To je gospođica Armstrong, dadilja Svinijevih“, reče Ajrin. „Mora
da je čitala devojčici. Oni žive u 7-B. Razgovarala sam ja sa gospođicom
Armstrong u parku. Prepoznajem joj glas. Verovatno hvatamo i druge
stanove.“
„Nemoguće“, reče Džim.
„E, pa to je bila dadilja Svinijevih“, plahovito reče Ajrin.
„Prepoznajem njen glas. Dobro ga poznajem. Pitam se samo da li oni čuju
nas.“
Džim opet upali radio. Isprva u pozadini, a zatim sve glasnije, kao
nošen vetrom, ponovo se začu akcenat dadilje Svinijevih: „Ledi Džingli!
Ledi Džingli!“, rekla je. „Budi moja ženica! Reče Jongi-Bongi-Bo sedeći
kraj tikvica...“
Džim je prišao radiju i u zvučnik glasno rekao: „Halo?“
„Umoran sam od ovoga“, nastavljala je dadilja, „ne-života
samačkoga na obali kraj tikvica; udaj se za mene, leteću kô ptičica!...“
„Izgleda da nas ne čuje“, reče Ajrin. „Probaj neku drugu.“
 Džim okrenu drugu stanicu i dnevna soba se ispuni žamorom koktel-
žurke koja se izgleda odužila. Neko je svirao klavir i pevao Vifenpuf
pesmu, dok su oko klavira žagorili žustri i veseli glasovi. „Uzmi još koji
sendvič“, dreknula je neka žena. Začuše se gromoglasan smeh i lomljava
neke posude.
„To mora da su Fulerovi, iz 11-E“, reče Ajrin. „Znam da danas prave
žurku. Srela sam je u samoposluzi. Zar ovo nije božanstveno? Traži dalje.
Probaj da uhvatiš one iz 18-C.“
Vestkotovi su te večeri prisluškivali monolog o pecanju lososa u
Kanadi, partiju bridža, komentarisanje po svemu sudeći video-snimka
dvonedeljnog boravka na Si Ajlendu i žustru porodičnu svađu oko
dozvoljenog minusa. U ponoć su ugasili radio i otišli na spavanje,
premoreni od smejanja. U toku noći sinčić je zatražio čašu vode, koju mu
je onda u sobu odnela Ajrin. Bili su sitni sati – svetla u komšiluku
pogašena, a ulica ispod dečakovog prozora prazna. Vratila se u dnevnu
sobu i upalila radio. Začuo se slab kašalj, zatim uzdah i naposletku muški
glas. „Jesi li dobro, dušo?“, upita glas. „Jesam“, iscrpljeno odgovori neka
žena. „Jesam, mislim da jesam“, a zatim grozničavo dodade: „Ali, znaš,
Čarli, osećam da nisam više sasvim svoja. Desi mi se da se osećam kako
treba tek petnaest ili dvadeset minuta nedeljno. Ne bih da menjam lekara
jer i ovog jedva plaćamo, ali, Čarli, ja sebe više uopšte ne mogu da
prepoznam.“ Nisu mladi, pomisli Ajrin. Po boji glasa zaključila je da su
sredovečni. Od prigušene potištenosti u ovom dijalogu, i zbog promaje
koja je vukla iz spavaće sobe, Ajrin uzdrhta i vrati se u krevet.
Sledećeg jutra, pošto se služavka do deset sati nije pomolila iz svoje
sobe u suterenu, Ajrin je spremila doručak za celu porodicu, ćerki isplela
kiku i na vratima sačekala da joj se muž i deca odvezu liftom. Zatim se
vratila u dnevnu sobu i opet upalila radio. „Neću u školu“, vikalo je neko
dete. „Mrzim školu. Neću da idem u školu. Mrzim školu.“ „Ima da ideš!“,
ljutito je uzvratila neka žena. „Osamsto dolara smo dali da te upišemo u tu
školu, ima da ideš pa makar crkô!“ Kada je promenila stanicu, začuo se
zvuk izlizane ploče koja je svirala Misuri valcer. Ajrin je okretala dugme i
narušila privatnost nekoliko porodica tokom njihovog doručka. Čula je
zvuke podrigivanja, telesne ljubavi, beskrajne taštine, molitve i očajavanja.
Ajrinin život bio je prilično jednostavan i ušuškan, skoro onakav kakav je
izgledao, pa je stoga bila zaprepašćena i uznemirena neuvijenim i često
grubim rečima koje su tog jutra izbijale iz zvučnika. Nastavila je da
prisluškuje sve dok se služavka nije pojavila. Brzo je ugasila radio, znajući
da njena nova zanimacija mora ostati tajna.
Ajrin je napustila svoj stan oko podneva pošto je imala ugovoren
ručak sa prijateljicom. Kada je na njen sprat stigao lift, u njemu se nalazilo
nekoliko žena. Počela je da proučava njihova privlačna i ravnodušna lica,
kao i bunde i cvetne, platnene šešire koje su nosile. Koja li je od njih bila
na Si Ajlendu? Koja je otišla u dozvoljeni minus? Lift se zaustavio na
desetom spratu, gde su im se pridružila dva skaj terijera. Uvela ih je
gospođa sa podignutom punđom i ogrtačem od nerca. Pevušila je Misuri
valcer.
Ajrin je za ručkom popila dva martinija i radoznalo posmatrala svoju
prijateljicu, pitajući se kakve tajne ona krije. Nameravale su da idu u
kupovinu posle ručka, ali se Ajrin predomislila, izvinila prijateljici i otišla
kući. Rekla je služavki da ne želi da je bilo ko uznemirava. Potom se
zatvorila u dnevnu sobu i upalila radio. Tokom popodneva je slušala
isprekidani razgovor žene i tetke koja joj je došla u goste, urnebesni ishod
jedne popodnevne žurke, kao i domaćicu koja je izdavala detaljna uputstva
služavki u vezi sa gostima koje je pozvala na proslavu. „Onaj fini viski
čuvaj samo za sede goste“, rekla je domaćica. „Vidi da nekako skloniš onu
paštetu pre nego što budeš iznela topla jela i, ako imaš, pozajmi mi pet
dolara. Hoću da častim liftboja.“
Kako je popodne odmicalo, razgovori su postajali sve gori. Ajrin je
iz svoje fotelje gledala u nebo nad Ist Riverom. Bilo je pokriveno
stotinama oblaka, južni vetar kao da je u paramparčad razbio zimu i sada je
gurao ka severu. Ajrin je na radiju čula kako gosti pristižu na proslavu,
kako se deca vraćaju iz škole, a poslovni ljudi iz kancelarija. „Našla sam
jutros poveliki dijamant na podu u kupatilu“, rekla je neka žena. „Mora da
je otpao sa one narukvice koju je sinoć nosila gospođa Danston.“
„Prodaćemo ga“, rekao je muški glas. „Odnesi ga onom juveliru na
Medison aveniji. Neće gospođa Danston to ni da oseti, a nama će nekoliko
stotina dolara značiti...“ „Spavaj, spavaj, dušo mila, ti si danas vredna
bila“, pevala je dadilja Svinijevih. „Spavaj, spavaj, luče moje, umorne su
oči tvoje...“ „Nije to samo šešir“, uzviknula je žena dok se u pozadini čuo
žamor sa proslave. „Nije to običan šešir, već čista ljubav. Tako kaže Valter
Florel.3 Kaže da to nije tek šešir, već čista ljubav“, a zatim je utišanim
glasom dodala: „Porazgovaraj s nekim, dušo, pobogu, promuvaj se malo.
Ako te ona vidi da stojiš ovde i ne pričaš ni sa kim, skinuće nas sa spiska, a
ja obožavam njene žurke.“
 Vestkotovi su tog dana imali dogovorenu večeru, i kada se Džim
vratio kući, zatekao je Ajrin kako se oblači. Delovala je tužno i smušeno,
pa joj je sipao piće. Večera je bila kod prijatelja iz susedstva, pa su krenuli
pešice. Svetlost je preplavila prostrano nebo. Bila je to jedna od onih
divnih prolećnih večeri koje bude sećanja i čežnju. Blagi povetarac
milovao je njihove šake i lica. Orkestar Vojske spasa na ćošku svirao je
pesmu Isus je slađi. Ajrin povuče muža za ruku, zaustavljajući ga na
trenutak da saslušaju pesmu. „Tako su prijatni ovi ljudi, zar ne?“, rekla je.
„Imaju baš prijatna lica. Zapravo su prijatniji od većine ljudi koje
poznajemo.“ Izvadila je jednu novčanicu iz tašne, prišla im i ubacila je u
daire. Kad se vratila mužu, lice joj je zračilo nekom njemu dotad
nepoznatom setom. Njeno ponašanje za vreme večere takođe mu je bilo
čudno. Nepristojno je upadala domaćici u reč i upadljivo piljila u ljude koji
su sedeli preko puta nje, toliko da bi za takvo ponašanje kaznila i
sopstvenu decu.
Napolju je i dalje bilo prijatno kada su krenuli kući, a Ajrin je
pogledala u nebo, ka prolećnim zvezdama. „Kako daleko zrake svoje baca
maleni žižak!“, oglasila se iznenada. „Tako i valjano delo se sja na svetu
rđavome.“4 Te noći je sačekala da Džim zaspi, pa se preselila u dnevnu
sobu i upalila radio.
Džim se narednog dana vratio oko šest popodne. Služavka Ema mu
je otvorila vrata, i dok je skidao šešir i kaput, Ajrin utrča u predsoblje.
Suze su joj lile, bila je sva raščupana. „Džime, idi gore u 16-C!“, vrisnula
je. „Ne skidaj kaput. Popni se do 16-C. Ozborn bije svoju ženu. Svađaju se
od četiri, a on je sad tuče. Popni se gore i zaustavi ga.“
Džim je sa radija iz dnevne sobe čuo vriske, psovke i lupanje. „Vrlo
dobro znaš da ne moraš da slušaš ove gluposti!“, rekao je. Krupnim
koracima je ušao u dnevnu sobu i ugasio radio. „Nije pristojno“, nastavio
je. „To je kao da špijuniraš komšije kroz prozor. Znaš da ne moraš da
slušaš ove gluposti. Možeš i bez toga.“
„Jao, užasno je, grozno je“, jecala je Ajrin. „Slušam ih po ceo dan,
baš me deprimira sve to.“
„Pa zašto slušaš ako te deprimira? Kupio sam ovaj prokleti radio tebi
za razonodu“, rekao je. „Dobre sam pare dao za njega. Hteo sam da te
usrećim. Mislio sam da ćeš biti srećna.“
„Nemoj, nemoj, nemoj, nemoj da se svađaš sa mnom“, zavapila je
Ajrin spustivši svoju glavu na njegovo rame. „Ostali se svađaju po ceo dan.
Svi se svađaju. I to sve zbog para. Majka gospođe Hačinson umire od raka
na Floridi, a oni nemaju dovoljno para da je smeste na Kliniku „Majo“. Bar
tako kaže gospodin Hačinson. A neka žena iz ove zgrade se uhvatila sa
domarom, sa onim gnusnim domarom. Odvratni su. A gospođa Melvil ima
probleme sa srcem, a gospodin Hendriks će izgubiti posao u aprilu,
njegova žena je zgrožena, a ona devojka što svira Misuri valcer je kurva,
obična kurvetina, a liftboj ima tuberkulozu, a Ozborn tuče svoju ženu.“
Jadikovala je, podrhtavala od tuge, a potok suza koji joj se slivao niz lice
brisala je donjim delom dlana.
„Pa zašto onda slušaš to?“, ponovo je upita Džim. „Zašto slušaš te
gluposti ako te toliko rastužuju?“
„Jao, nemoj, nemoj, nemoj“, vrisnula je. „Život je previše grozan,
previše mrzak i užasan. Ali mi nikad nismo bili takvi, je l’ tako, mili? Je l’
da nismo? Mislim, uvek smo bili dobri i pristojni i puni ljubavi jedno
prema drugom, zar ne? I imamo dvoje dece, dvoje predivne dece. Naš
život nije grozan, je l’ tako, dragi? Je l’ tako?“ Obisnula mu se rukama oko
vrata i privukla njegovo lice svom. „Mi smo srećni, zar ne, dragi? Srećni
smo, zar ne?“
„Naravno da smo srećni“, odgovorio je malaksalo. Njegova ljutnja je
počela da popušta. „Naravno da smo srećni. A taj prokleti radio sutra ću ili
da popravim ili da izbacim.“ Pomilovao je po mekoj kosi. „Jadna moja
malena“, rekao je.
„Ti mene voliš, zar ne?“, upita ga ona. „I mi ne zameramo jedno
drugom previše, i nismo zabrinuti oko novca, i nismo nepošteni, je l’
tako?“
„Naravno, dušo“, odgovorio je.
Sledećeg jutra je došao majstor i popravio radio. Ajrin ga je
bojažljivo uključila i obradovala se kada je čula reklamu za kalifornijsko
vino, snimak Betovenove Devete simfonije i Šilerovu Odu radosti. Držala
ga je upaljenog ceo dan i nikakva neprijatnost se nije čula.
Kada se Džim vratio kući, sa radija je dopirala melodija španske
svite. „Je li sve u redu?“, upita je. Bled je, pomisli Ajrin. Posle nekoliko
koktela započeli su večeru uz Hor Cigana iz opere Trubadur, nakon čega je
usledilo Debisijevo More.
„Danas sam platio popravku radija“, reče Džim. „Račun je bio
četiristo dolara. Nadam se da ćeš sad biti zadovoljna.“
 „Hoću, sigurno“, reče Ajrin.
„Četiristo dolara je u ovom trenutku preveliki trošak za mene“,
nastavi on. „Ali hteo sam da ti pružim nešto što bi te usrećilo. Neće više
biti ovakvog luksuza do kraja godine. Znam i da još nisi platila novu
garderobu. Video sam račune na tvom stočiću.“ Gledao joj je pravo u oči.
„Zašto si mi rekla da si platila? Zašto si me slagala?“
„Nisam htela da brineš, Džime“, reče ona. Otpila je gutljaj vode.
„Platiću od svog džeparca za ovaj mesec. Prošlog meseca nisam mogla
zbog prostirki za kauč i one žurke.“
„Nauči se da pametnije trošiš novac koji ti dajem, Ajrin“, reče on.
„Shvati da ove godine nećemo imati onoliko para koliko smo imali prošle
godine. Današnji razgovor s Mičelom me je otreznio. Niko više ništa ne
kupuje. Stalno radimo nove promocije, a ti znaš koliko to ume da potraje.
Nisam više u cvetu mladosti. Imam trideset sedam godina. Sledeće godine
biću već prosed. Nije sve onako kako sam želeo, i ne verujem da će se
stvari popraviti.“
„Da, dragi“, reče ona.
„Moramo da počnemo da štedimo“, reče Džim. „Moramo da mislimo
na decu. Da budem iskren, mnogo me brinu naše finansije. Ne znam kakva
nas budućnost čeka. Niko to ne zna. Ako mi se nešto desi, pokriće vas
osiguranje, mada u današnje vreme ni to neće potrajati. Namučio sam se
kako bih tebi i deci obezbedio udoban život“, reče ogorčeno. „Nije mi milo
kad vidim da se sav moj trud, moja cela mladost traći na bunde, radio,
prostirke i...“
„Molim te, Džime“, reče ona. „Molim te. Čuće nas.“
„Ko će nas čuti? Ema nas ne čuje.“
„Radio.“
„Jao, dosta više!“, uzviknuo je. „Muka mi je od toga, samo drhtiš tu.
Radio ne može da nas čuje. Niko ne može da nas čuje. Pa šta i da nas čuju?
Šta nas briga!“
Ajrin je ustala od stola i otišla u dnevnu sobu. Džim je došao do vrata
i odatle nastavio da viče. „Otkud tolika bogobojažljivost? Postade ti
opatica preko noći! Ukrala si majčin nakit pre nego što su otvorili njen
testament. Sestri nisi dala ni paru od novca koji joj je bio namenjen. Čak ni
kad joj je bilo najpotrebnije. Zagorčavala si život Grejs Hauland, a gde su
ti bili savest i sažaljenje kad si išla na abortus? Nikada neću zaboraviti
koliko si hladnokrvno to uradila. Spakovala si se i otišla da ti ubiju to dete
kao da ideš na letovanje u Naso. Da si imala bar neki razlog, bilo kakav
razlog!...“
Ajrin je na momenat zastala pred užasnim kućištem radija,
osramoćena i zgađena, ali je zadržala ruku na prekidaču pre nego što je
ugasila muziku i glasove, nadajući se da će joj se aparat umilno obratiti, da
će čuti glas dadilje Svinijevih. Džim je nastavio da viče na nju s vrata. Glas
na radiju bio je prijatan i monoton. „Jutros u Tokiju“, čulo se iz zvučnika,
„u železničkoj nesreći poginulo je dvadeset devetoro ljudi. U katoličkoj
bolnici za negu slepe dece blizu Bafala požar su rano jutros ugasile časne
sestre. Trenutna temperatura osam stepeni. Vlažnost vazduha osamdeset
devet...“
 Hartlijevi
Gospodin i gospođa Hartli i njihova ćerka Eni dovezli su se u odmaralište
Pemakodi in jedne zimske večeri, kad je večera već bila završena a gosti
samo što su počeli partije bridža. Gospodin Hartli nosio je prtljag sve od
kola, pa preko široke verande i kroz dugački hol, a sledile su ga žena i
ćerkica. Sve troje su izgledali veoma umorno i jedva su čekali svetlu i
udobnu sobu, sa zahvalnošću ljudi koji su upravo pobegli od stresa i
opasnosti. Još od jutros rano vozili su kroz snežnu oluju sa smanjenom
vidljivošću. Dugo su putovali iz Njujorka, rekoše, a sneg je padao čitav
dan. Gospodin Hartli je spustio torbe na pod i otišao do automobila po
skije. Gospođa Hartli je sela na jednu stolicu u holu, a njena ćerka, umorna
i stidljiva, odmah se pribila uz majku. Bilo je malo snega u kosi devojčice,
pa je gospođa Hartli prstima otresla pahulje. Onda je gospođa Baterik,
udovica i vlasnica odmarališta, izašla na verandu, pozvala gospodina
Hartlija i rekla mu da nema potrebe da parkira auto. To će učiniti neki od
livrejisanih momaka. Gospodin Hartli se vratio u hol i upisao u knjigu
gostiju.
Izgledao je kao fin čovek: imao je prodoran glas i manire
džentlmena. Njegova žena bila je zgodna crnka, ali se trenutno borila sa
umorom, a njihova ćerkica imala je oko sedam godina. Gospođa Baterik je
pitala Hartlijeve da li su nekad ranije odsedali kod njih. „Tek kad sam
dobila rezervaciju“, rekla je gospođa Hartli, „učinilo mi se da mi je ime
poznato.“
„Gospođa Hartli i ja smo ovde bili pre osam godina u februaru“,
rekao je gospodin Hartli. „Došli smo dvadeset i trećeg i ostali deset dana.
Dobro se sećam datuma jer smo se odlično proveli.“ Zatim su svi pošli uza
stepenice. Hartlijevi su ponovo sišli malo kasnije da im osoblje podgreje i
postavi večeru. Devojčica je bila toliko umorna da je skoro zaspala za
stolom. Posle obeda ponovo su otišli na sprat.
Zimi je život u Pemakodiju bio u potpunosti usmeren na zimske
sportove. Pijanice i probisveti nisu bili dobrodošli, i većina ljudi što su
dolazili bili su iskreni ljubitelji skijanja koji su dobro plaćali to
zadovoljstvo. Ujutru bi se autobusom povezli preko doline na planinu, a
ako je vreme bilo lepo, nosili su lanč pakete i skijali se niz padine do kasno
po podne. Ove izlete su povremeno menjali za skijanje na veštačkoj stazi
blizu odmarališta, koju je napravila poplava. Jedno brdo iza odmarališta
takođe se koristilo za skijanje kad su uslovi na planini bili loši.
Odmaralište je opsluživala primitivna žičara koju je napravio sin gospođe
Baterik. „Kupio je auto dok je studirao na Harvardu i iskoristio njegov
motor“, često je odgovarala gospođa Baterik kad bi je pitali ko je sagradio
žičaru. „Taj stari merserov automatik je dovezao jedne večeri iz Kembridža
bez tablica!“ Kad bi ovo izgovorila, stavila bi ruku na srce, kao da još nisu
prošle opasnosti tog njegovog putovanja.
Hartlijevi su se već sutradan ujutru po dolasku uklopili u rutinu
Pemakodija, koja se sastojala od udisanja svežeg vazduha i skijanja.
Kad je tog jutra trebalo da krenu autobusom u planine, zaboravna
gospođa Hartli je, tek kad je počela da razgovara sa saputnicima u
autobusu, shvatila da nije ponela skije. Njen muž je otišao po skije dok su
ih ostali čekali. Nosila je modernu svetlu bundicu sa kapuljačom koja je
pravljena za nekog s mlađim licem, i zato je izgledala umorno i staro. Njen
muž je nosio vojni kombinezon, sa ušivenom pločicom sa imenom i činom.
Njihova ćerkica Eni bila je lepuškasta. Vezivala je kosu u kikice, a njen
mali nos bio je okružen pegicama, podsećajući i bojom i oblikom na sedlo.
Dok su se vozili autobusom, ona je namrštena pomno proučavala okolinu
sa radoznalošću kakva krasi decu njenih godina.
Gospodin Hartli je bio dobar skijaš. Išao je gore-dole po padini, skijâ
uvek u paralelnom položaju, držao se blago savijen u kolenima u
gracioznom slalomu. Njegova žena nije bila toliko spretna, ali je znala šta
radi i uživala je u hladnom vazduhu i snegu. Ponekad bi pala, a kad bi se
neko ponudio da joj pomogne da ustane, kad bi sa lica otrla sneg koji bi joj
zarumeneo obraze, izgledala je mnogo mlađe.
Eni nije znala da se skija. Stajala je na padini i oklevajući posmatrala
roditelje. Zvali su je, ali nije se pomerala, i posle određenog vremena
počela je da cvokoće. Majka je otišla do nje i pokušala da je ohrabri, ali je
detence ljutito okrenulo glavu u stranu. „Ne želim da me ti učiš da se
skijam“, rekla je. „Hoću da me nauči tata.“ Gospođa Hartli je pozvala
muža.
Čim se gospodin Hartli približio, Eni je prestala da okleva. Sledila ga
je uzbrdo i nizbrdo, i dok god je on bio s njom, izgledalo je da ima
samopouzdanje i da je srećna. Gospodin Hartli je ostao s njom čak i posle
ručka, a zatim ju je odveo do profesionalnog instruktora koji je podučavao
početnike. Gospodin i gospođa Hartli otišli su sa instruktorom i grupom
druge dece na padinu, gde je gospodin Hartli odvojio ćerku u stranu.
„Tvoja majka i ja idemo sad na skijašku stazu“, rekao je, „i hoću da se
pridružiš grupi gospodina Ritera i naučiš sve što možeš. Eni, ako želiš da
se skijaš, moraćeš to da naučiš bez moje pomoći. Vratićemo se oko četiri
po podne i hoću da mi pokažeš šta si naučila.“
„U redu, tata“, odgovorila je.
„Idi sad na čas.“
„Hoću.“
Gospodin i gospođa Hartli čekali su sve dok se Eni nije popela uz
brdo i priključila grupi. Onda su otišli. Eni je gledala instruktora kako neko
vreme pokazuje pokrete deci, ali čim je primetila da su joj roditelji
odmakli, napustila je grupu i pošla niz brdo do planinske kolibe .
„Gospođice“, zvao ju je instruktor, „gospođice!...“ Nije odgovorila. Ušla je
u kolibu, skinula bundu i rukavice, raširila ih po stolu da se osuše, sela kraj
vatre i spustila glavu među noge da joj se ne vidi lice. Tako je presedela
čitavo poslepodne. Malo pre mraka njeni roditelji vratili su se u kolibu, i
dok su čistili sneg sa obuće, poletela je tati u zagrljaj. „Oh, tata, mislila
sam da se nećete vratiti!“, rekla je dok su joj se suze slivale niz obraze.
„Mislila sam da se nikada nećete vratiti!“ Čvrsto ga je zagrlila zagnjurivši
lice u njegovu odeću.
„Polako, polako, dušo“, rekao je i potapšao je po leđima i nasmejao
se skijašima koji su se našli u blizini i primetili tu scenu. Eni ga je držala
za ruku i sedela pored njega u autobusu dok su se vraćali u odmaralište.
Te večeri Hartlijevi su otišli do bara pre večere i seli za jedan pult
uza zid. Gospođa Hartli i ćerkica pile su sok od paradajza, dok je gospodin
Hartli popio tri koktela old fešn5. Otac je Eni dao ukrasnu krišku
pomorandže i slatku višnju iz koktela. Interesovalo ju je sve što je otac
radio. Palila mu je cigarete i duvala u šibice. Dugo je proučavala njegov
ručni sat i smejala se njegovim vicevima. A imala je piskav, prijatan smeh.
Porodica je tiho razgovarala. Gospodin i gospođa Hartli su se češće
obraćali Eni nego jedno drugom, kao da su u braku došli do one tačke kad
više nema šta da se kaže. Međusobno su sa zadrškom, tokom razgovora sa
Eni, vodili dijalog o snegu i planini, i tokom tih pokušaja da zapodenu
razgovor gospodin Hartli se, iz nekog razloga, grubo obratio svojoj ženi.
Gospođa Hartli je naglo ustala od stola. Izgledalo je kao da je zaplakala.
Žurnim korakom prošla je kroz hol i otišla na sprat.
 Gospodin Hartli i Eni su ostali u baru. Kad se oglasilo zvono za
večeru, zatražio je od recepcionera da se gospođi Hartli posluži večera u
sobi. On je večerao sa ćerkicom u hotelskom restoranu. Posle večere sedeo
je u salonu i čitao neko staro izdanje lista Fortune, dok se Eni igrala sa
decom drugih gostiju koji su odseli u odmaralištu. Svi su bili mlađi od nje i
sa lakoćom i strašću je zapovedala grupom, podražavajući odraslu osobu.
Naučila ih je laku igru s kartama, a zatim im je čitala priču. Kad su mlađa
deca otišla na spavanje, čitala je knjigu. Otac ju je odveo na sprat oko
devet sati.
Kasnije je sam sišao u prizemlje i otišao u bar. Pio je i razgovarao sa
barmenom o različitim vrstama burbona. „Tati su iz Kentakija burbon slali
u burićima“, rekao je gospodin Hartli. Zbog malo promuklog glasa, i
sugestivnog i učtivog obraćanja, izgledalo da je to što govori veoma važno.
„Bili su to mali burići, ako se dobro sećam. Mislim da nisu imali više od
galona. Tata ih je poručivao dva puta godišnje. Kad bi ga baka pitala šta je
unutra, odgovarao je ’sok od jabuke’.“ Posle razgovora o burbonima prešli
su na selo i promene u odmaralištu. „Ovde smo zimovali samo jednom“,
rekao je gospodin Hartli. „Pre osam godina u februaru.“ Zatim je ponovio,
od reči do reči, ono što je prethodne večeri rekao u holu. „Došli smo
dvadeset i trećeg i ostali deset dana. Dobro se sećam datuma jer smo se
odlično proveli.“
Naredne dane Hartlijevi su provodili isto kao prve. Ujutru je
gospodin Hartli učio ćerkicu da se skija. Devojčica je veoma brzo
napredovala, a kad je bila s ocem, ponašala se smelo i ljupko, ali čim bi on
otišao, odlazila je u planinsku kolibu i sedala pored vatre. Svakog dana
posle ručka on joj je dugo govorio o samopouzdanju. „Tvoja majka i ja sad
idemo“, govorio je, „i želim da se sama skijaš, Eni.“ Klimala je glavom i
slagala se s njim, ali čim bi otišao, vratila bi se do kolibe i čekala ga tamo.
Jednom – bilo je to trećeg dana – izgubio je strpljenje. „Slušaj me sad,
Eni“, povikao je, „ako želiš da naučiš da se skijaš, moraćeš sama.“
Njegovo vikanje ju je povredilo, a nije uticalo da počne da se
osamostaljuje. Pročulo se među ostalim gostima da devojčica svako
popodne sedi pored vatre u planinskoj kolibi.
Ponekad bi gospodin Hartli primenjivao drugu taktiku. Kad se
ranijim autobusom vrate u odmaralište, on bi vodio ćerku da uči sličuganje
na veštačkom klizalištu. Ostajali bi do kasno. Gospođa Hartli bi ih nekad
posmatrala kroz prozor salona. Veštačko klizalište bilo je odmah pored
primitivne žičare koju je napravio sin gospođe Baterik. Stubovi žičare ličili
su na vešala na mesečini, a gospodin Hartli i njegova ćerka na dve
pomirljive i strpljive siluete. Kružili su neprestano veštačkim klizalištem,
oboje ozbiljni i posvećeni, kao da ju je podučavao nečem mnogo
tajanstvenijem nego što je sport.
U odmaralištu su svi voleli Hartlijeve, iako su ostalim gostima
izgledali kao ljudi koji su nedavno pretrpeli neki ozbiljan gubitak – recimo
veliki novčani gubitak, ili je možda gospođa Hartli izgubila posao.
Gospođa Hartli je i dalje bila rasejana, ali su ostali gosti smatrali da je ovo
posledica neke nevolje koja je uzdrmala njeno samopouzdanje. Na silu se
trudila da bude prijatelj sa svima, i uskakala je, kao svaka usamljena žena,
u svaki mogući razgovor. Rekla je da je njen otac bio doktor. Govorila je o
njemu kao o nekom veoma moćnom čoveku i zadovoljno se prisećala svog
detinjstva. „Majčina dnevna soba u Kraftonu bila je duga petnaest metara“,
rekla je. „Imala je po kamin sa obe strane. Bila je to jedna od onih
predivnih viktorijanskih kuća.“ U hotelskom restoranu je bilo porcelana
koji ju je podsećao na majčin. U holu odmarališta bio je pritiskivač za
hartiju kakav joj je mama dala kad je još bila devojka. Gospodin Hartli je
takođe povremeno govorio o svojim korenima. Gospođa Baterik mu je
jednom tražila da joj pomogne dok seče jagnjetinu, i dok je oštrio nož,
rekao je: „Uvek kad ovo radim setim se tate.“ U kolekciji pecaroških
štapova u holu odmarališta bio je jedan crni posrebren štap. „Ovakav isti je
gospodin Ventvort doneo tati iz Irske.“
Eni je bila naklonjena ocu, ali je očigledno volela i majku. Uveče,
već umorna, sela bi na sofu pored gospođe Hartli i odmarala glavu tako što
je prisloni na majčino rame. Kao da je samo u planini, gde je okruženje
bilo strano i opasno, njen otac postajao jedini čovek na svetu kome je
verovala. Jedne večeri kad su Hartlijevi igrali bridž – bilo je veoma kasno i
Eni je već bila otišla na spavanje – dete je počelo da doziva oca. „Ja ću,
dušo“, rekla je gospođa Hartli, izvinila se i otišla uza stepenice. „Hoću
tatu“, mogli su da čuju kartaši kako devojčica vrišti. Gospođa Hartli je
utišala dete i vratila se za sto. „Eni je imala noćnu moru“, objasnila je i
vratila se bridžu.
Narednog dana bilo je vetrovito i toplo. Sredinom popodneva počela
je kiša, i svi su se, osim najzagriženijih skijaša, vratili u hotel. Bar je bio
pun. Radio je bio pojačan kako bi pratili vremensku prognozu, a jedan od
najrevnosnijih skijaša telefonirao je iz hola drugim odmaralištima. Pada li
kiša u Pikou? A u Stou? Pada li kiša u Santa Agati? Tog popodneva
gospodin i gospođa Hartli sišli su u bar. Ona je prvi put otkako su došli
popila piće, ali kao da joj nije prijalo. Eni se u salonu igrala sa drugom
decom. Pre večere gospodin Hartli je otišao u hol i pitao gospođu Baterik
da li bi večera mogla da im bude poslužena u sobi. Gospođa Baterik je
rekla da se to može srediti. Kad se oglasilo zvonce za večeru, Hartlijevi su
otišli na sprat, i sobarica im je donela poslužavnike sa večerom. Posle
večere, Eni je otišla da se ponovo igra s drugom decom, a kad je večera
završena, sobarica je otišla do Hartlijevih da pokupi poslužavnike.
Prozorčić iznad vrata spavaće sobe Hartlijevih bio je otvoren, i dok
je sobarica silazila mogla je da čuje glas gospođe Hartli. Bio je tako
nekontrolisan, tako grlen i put patnje da je zastala da čuje šta ona govori jer
se uplašila da joj je život u opasnosti. „Zašto moramo da se vratimo?“,
govorila je kroz plač gospođa Hartli. „Zašto moramo da se vratimo? Zašto
moramo da putujemo na mesta gde smo nekad bili srećni? Kakve koristi od
toga? Kad je to kome pomoglo? Prelistavamo telefonski imenik tražeći
ljude koje smo znali pre deset godina i zakazujemo im večere, i da li će
nam biti bolje od toga? Da li je to nekome ikada pomoglo? Zašto moramo
ponovo da posećujemo restorane, odmarališta, pa čak i komšije, zašto
moramo da se šetamo sirotinjskim kvartovima misleći da će nas to usrećiti,
kad nikad nije i neće. Zašto smo, za ime božje, uopšte započinjali takve
bedne stvari? Kad će tome biti kraj? Zašto se ne rastanemo ponovo? Tako
je bilo bolje. Zar nije tako bilo bolje? Bilo je bolje za Eni – baš me briga
šta ćeš reći, za nju je to bilo bolje nego ovo. Uzeću opet Eni kod sebe, a ti
stanuj u gradu. Zašto to ne mogu, zašto ne mogu, zašto ne mogu, zašto ne
mogu…“ Uplašena sobarica je sišla niz stepenice. Kad se spustila u
prizemlje, videla je Eni kako čita okupljenoj mlađoj deci.
Te večeri se razvedrilo i dobro zahladnelo. Sve se zamrzlo. Ujutru je
gospođa Baterik objavila da su na planini sve staze zatvorene i da glavna
žičara ne radi. Gospodin Hartli i još neki gosti razbili su led iza odmarališta
i jedan od radnika je sklepao primitivnu žičaru. „Moj sin je kupio motor za
žičaru kad je bio na poslednjoj godini studija na Harvardu“, rekla je
gospođa Baterik kad je čula kako motor brekće. „Iskoristio je stari merser i
jedne noći dovezao ga iz Kembridža bez tablica!“ Moglo se skijati još
jedino na toj padini, i posle ručka došli su mnogi ljudi iz drugih hotela.
Dovlačili su sneg ispod žičare i zatrpavali kamene stubove, a morali su i
lopatama da ga nanose na staze. Konopac je konačno razapet, a sin
gospođe Baterik je toliko loše projektovao žičaru da su se skijaši neudobno
cimali preko džombi. Gospođa Hartli je pokušavala da ubedi Eni da ide
žičarom, ali ona je htela samo sa tatom. Pokazao joj je kako treba da stoji,
kako da drži i vuče konopac i savije se u kolenima. Čim bi ga žičara ponela
nagore, rado ga je sledila. Pratila ga je gore-dole čitavo poslepodne,
ushićena što je već jednom toliko dugo u njegovoj blizini. Kad je led na
padini bio razbijen i utaban, bio je prikladan za skijanje i penjanje žičarom,
i taj čudan, gotovo prisilan ritam penjanja i skijanja, penjanja i skijanja,
uspostavio se sam od sebe.
Bilo je vedro popodne. Iako je bilo snežnih oblaka, topli čisti zraci
sunčeve svetlosti probijali su se kroz njih. Predeo je, posmatran sa brda,
bio crno-beo. Jedine druge boje bile su boje ugašene vatre i to je izgledalo
impresivno, kao da pustoš nije bila samo zimska nego poprište nekog
velikog požara. Ljudi, naravno, razgovaraju dok se skijaju, dok čekaju svoj
red na žičari, ali teško da mogu da se čuju. Zvuk izduvnih gasova motora i
škripanje čeličnog točka i zupčanika koji se okreću dok žičara radi zatiču
skijaše kao onemele u tom ritmu skijanja i čekanja. To popodne bilo je kao
neprekidni lanac događaja. Levo od padine u podnožju bila je kolona ljudi
koji su hvatali pa ispuštali iskrzani kanap uspinjače, jedan po jedan, da bi
se na vrhu brda okrenuli i jurnuli nadole, i tako ispočetka i opet uz i niz
istu padinu, kao ljudi koji izgube prsten ili ključ na plaži i koji ih traže
uzduž i popreko nebrojeno puta. U toj tišini devojčica Eni počela je da
vrišti. Zapetljala je ruku u iskrzani kanap i on ju je snažno tresnuo o tle a
onda počeo da je silovito vuče uzbrdo prema čeličnom točku koji je
pokretao kanap uspinjače. „Zaustavite žičaru!“, povikao je njen otac.
„Zaustavite žičaru! Zaustavite žičaru!“, počeli su da viču i ostali ljudi.
„Zaustavite žičaru! Zaustavite žičaru! Zaustavite žičaru!“ Ali nije bilo
nikog da zaustavi žičaru. Krici devojčice, dok se borila za vazduh, bili su
zastrašujući; što se više trzala da se oslobodi konopca, to ju je on snažnije
treskao o zemlju. Zbog hladnoće i planine koja je zaglušivala zvuke nisu se
čuli povici ljudi upomoć – pa čak ni bol u njihovim glasovima – jer su ih
nadjačavali urlici devojčice koji su se prolamali sve dok joj čelični točak
nije slomio vrat.
Hartlijevi su te večeri krenuli za Njujork. Odlučili su da voze iza
mrtvačkih kola čitave noći. Nekoliko ljudi se ponudilo da ih preveze, ali
gospodin Hartli je rekao da želi sam da vozi, i njegova žena se složila. Kad
je sve bilo spremno, ožalošćeni par izašao je iz hotela i, prelazeći preko
verande, zagledao se u lepotu planinske divljine u noći, jer je bilo veoma
hladno i vazduh bistar, i zvezdano nebo sijalo je jače nego seoska svetla ili
osvetljenje u odmaralištu. Pomogao je supruzi da uđe u auto i, pošto joj je
preko nogu prebacio ćebe, zaputili su se na dugo, dugo putovanje.
 Priča o Saton Plejsu
U nedelju ujutru Debora Tenison čekala je u dečjoj sobi očev znak da
može da uđe u roditeljsku spavaću sobu. Znak je kasnio pošto su njeni
roditelji sedeli do sitnih sati s poslovnim prijateljem iz Mineapolisa i
prilično su popili, ali kad je stigao, Debora je nespretno potrčala hodnikom
vrišteći od radosti. Otac ju je uzeo u naručje i poljubio je za dobro jutro, a
onda je otišla do kreveta kod majke. „Zdravo, dušo, zlato moje“, rekla je
njena majka. „Je li ti Rubi spremila lep doručak? Jesi li lepo doručkovala?“
„Napolju je divno vreme“, kazala je Debora. „Vreme je
božanstveno.“
„Budi dobra prema jadnoj mami“, rekao je Robert. „Mama je strašno
mamurna.“
„Mama je strašno mamurna“, ponovila je Debora i lako potapšala
majku po obrazu.
Debora još nije napunila tri godine. Bila je to vrlo lepa devojčica
divne guste kose sa zlatnim i srebrnim prelivima. Kao gradsko dete, znala
je šta su kokteli i mamurluk. I otac i majka su joj radili, pa ih je najčešće
viđala tek uveče kad je pozovu da joj požele laku noć. Ketrin i Robert
Tenison pili bi s prijateljima, a Debori bi dozvolili da posluži dimljenog
lososa, pa je prirodno pretpostavljala da su kokteli osovina sveta odraslih.
Pravila je martinije u pesku i mislila je da su sve šolje, pehari i čaše u
njenim slikovnicama puni koktela.
Dok su tog jutra čekali doručak, gospodin i gospođa Tenison čitali su
Tajms. Debora je uzela zadnji deo novina, raširila ga po podu i počela
zamršenu igru koje se toliko puta igrala pred roditeljima da su je oni jedva
i zapažali. Pretvarala se da bira odeću i nakit iz oglasa u novinama i da ih
oblači i stavlja na sebe. Njen ukus, smatrala je Ketrin, bio je
materijalistički i prostački, ali njen monolog bio je toliko jasan i bezazlen
da je delovao kao divan deo vedrog letnjeg jutra. „Obuj cipele“, rekla je
glumeći da se obuva. „Obuci bundu od nerca“, rekla je.
„Pretoplo je za bundu od nerca, zlato moje“, rekla joj je Ketrin.
„Zašto ne bi ogrnula samo pelc?“
„Ogrni pelc“, rekla je Debora. Onda je kuvarica ušla u spavaću sobu
noseći kafu i sok od narandže i kazala da je gospođa Harli stigla. Robert i
Ketrin poljubili su Deboru na rastanku i poželeli joj da se lepo provede u
parku.
Tenisonovi nisu imali sobu za dadilju, pa je gospođa Harli dolazila
svakog jutra kod njih i čuvala Deboru preko dana. Gospođa Harli je bila
udovica. Živela je udobno i zadovoljno dok joj muž nije umro, ali on joj
nije ostavio ništa, pa je morala da radi kao dadilja. Govorila je da voli decu
i da je oduvek i sama želela da ima dece, ali to nije bilo istina. Deca su joj
bila dosadna i išla su joj na živce. Bila je to dobrodušna i neuka žena, a to
joj se više od bilo kakve gorčine videlo na licu kad je odvela Deboru u
prizemlje. Liftboja i vratara obasula je starinskim blagoslovima. Divno
jutro, zar ne, rekla je, jutro za bogove.
Gospođa Harli i Debora otišle su u mali park na obali. Devojčica je
zračila lepotom, a starica je bila obučena u crno, pa su, držeći se za ruke u
šetnji, izgledale kao neka ljupka predstava zime i proleća. Mnogi
prolaznici poželeli su im dobro jutro. „Odakle vam ovo očaravajuće dete?“,
neko ju je upitao. Gospođa Harli uživala je u ovakvim pohvalama.
Ponekad se ponosila Deborom, ali starala se o njoj već četiri meseca, pa su
devojčica i starica uspostavile odnos daleko zamršeniji nego što se videlo
na prvi pogled.
Često su se svađale kad su bile same, a svađale su se kao odrasli, s
lukavim poznavanjem protivnikovih slabosti. Debora se nikad nije žalila na
gospođu Harli, kao da je već shvatala iritantnu važnost spoljašnjeg utiska.
Nikad nije govorila o tome kako provodi dane, nikome nije pričala gde je
bila ni šta je radila. Gospođa Harli utvrdila je da na to može da se osloni,
pa su dete i starica s vremenom stekle brojne tajne.
Nekoliko popodneva krajem zime, kad su dani bili hladni i mračni, a
gospođa Harli dobila nalog da bude s Deborom napolju do pet, vodila je
devojčicu u bioskop. Debora je sedela pored nje u mračnoj dvorani i
nijednom se nije ni požalila ni zaplakala. S vremena na vreme okretala je
glavu da gleda u platno, ali uglavnom je tiho sedela i slušala glasove i
muziku. Druga tajna – daleko manje grešna po mišljenju gospođe Harli –
bila je da je ona, ponekad nedeljom ujutru, a ponekad radnim danima po
podne, ostavljala devojčicu kod jedne prijateljice Tenisonovih. Ta žena
zvala se Rene Hol i gospođa Harli smatrala je da nema ničeg lošeg u tome
što joj ostavlja Deboru. Nikada to nije rekla Tenisonovima, a ono što ne
znaju ne može ih povrediti. Kad je Rene uzimala Deboru nedeljom,
gospođa Harli odlazila je u crkvu na službu u jedanaest, a nema valjda
ničega lošeg u tome da stara žena odlazi u božju kuću da se moli za svoje
mrtve.
Gospođa Harli je tog jutra sela na klupu u parku. Sunce je grejalo i
toplota je prijala njenim ostarelim nogama. Vazduh je bio toliko čist da je
reka delovala mnogo bliže. Čovek bi mogao kamenom da dobaci do
Milosrdnog ostrva, činilo se, a zbog igre svetlosti gradski mostovi delovali
su mnogo bliže centru grada. Brodovi su plovili tamo-amo, zasecali vodu i
ostavljali za sobom vlažan zbijen miris, sličan mirisu sveže zemlje koji
ostaje za plugom. U parku je bila samo još jedna dadilja s detetom.
Gospođa Harli rekla je Debori da ide da se igra u pesku. Onda je Debora
videla mrtvog goluba. „Golub spava“, rekla je. Sagnula se da mu dodirne
krila.
„Ta prljava ptičurina je mrtva i da se nisi usudila da je diraš!“,
doviknula joj je gospođa Harli.
„Lepi golub spava“, rekla je Debora. Odjednom joj se lice smračilo i
navrle su joj suze. Stajala je pognute glave i sklopljenih ruku u smešnom
oponašanju odgovora gospođe Harli na žalostan prizor, ali bol u njenom
glasu i na licu dolazio je pravo iz srca.
„Sklanjaj se od te prljave ptičurine!“, povikala je gospođa Harli,
ustala i šutnula pticu u stranu. „Idi da se igraš u pesku“, rekla je Debori.
„Šta je s tobom? Tvoji su dali najmanje dvadeset pet dolara za ona kolica
za lutke što ti stoje u sobi, a ti više voliš da se igraš s mrtvom pticom. Idi
gledaj reku. Idi gledaj brodove! I nemoj da se pentraš na tu ogradu jer ćeš
da upadneš u vodu, a ta strašna struja će te odneti zauvek.“ Debora je
poslušno otišla do obale. „Evo“, rekla je gospođa Harli onoj drugoj dadilji,
„ja imam šezdeset godina, četrdeset godina sam živela u sopstvenoj kući, a
sada sedim na klupi u parku u nedelju ujutru, kao neka skitnica, dok otac i
majka ovog deteta gore na desetom spratu spavaju jer su se noćas napili.“
Druga dadilja bila je dobro vaspitana Škotlanđanka koju gospođa Harli nije
zanimala. Gospođa Harli okrenula se stepeništu koje sa Saton Plejsa vodi u
park i čekala da se pojavi Rene Hol. Njih dve su postigle dogovor pre oko
mesec dana.
Rene Hol upoznala je gospođu Harli kod Tenisonovih, čiji je čest
gost bila na koktelima te zime. Na prvu zabavu doveo ju je poslovni
prijatelj Ketrin Tenison. Rene je bila prijatna i zabavna, a njena odeća
ostavila je snažan utisak na Ketrin. Živela je u blizini, nije joj smetalo kad
je pozovu u poslednji čas, a muškarcima se uglavnom dopadala.
Tenisonovi su o njoj znali samo da je zanimljiva gošća i da je malo glumila
na radiju.
Kad je Rene prvi put došla kod Tenisonovih, doveli su Deboru da
svima poželi laku noć, pa su glumica i zanemareno dete seli zajedno na
kauč. Među njima je nastala neka neobična naklonost i Rene je pustila
Deboru da se igra njenim nakitom i krznom. Bila je dobra prema Debori jer
je u tom periodu svog života i sama veoma cenila dobrotu.
Rene Hol imala je oko trideset pet godina, bila je neumerena i blaga.
Život kakav je vodila smatrala je uvodom u nešto divno, konačno, pa čak i
konvencionalno, što će doći s novom sezonom ili možda sa sledećom, ali
tu nadu je sve teže održavala u životu. Primećivala je da se, bez pića, uvek
oseća umorno, kao da nema snage. Kad nije pila, bila je utučena, a tako
utučena svađala se sa šefovima sale i frizerkama, optuživala je muškarce u
restoranima da pilje u nju i svađala se s nekim muškarcima koji su plaćali
njene dugove. Bila je potpuno svesna svoje nepostojane naravi i lukavo ju
je skrivala – između ostalog – od površnih poznanika kao što su
Tenisonovi.
Rene je sledeće nedelje ponovo došla kod njih, a kad je čula njen
glas, Debora je pobegla od gospođe Harli i potrčala u predvorje. Njeno
obožavanje oduševilo je Rene. Ponovo su sele zajedno. Rene je nosila pelc
i šešir ukrašen cvetovima od tkanine, a Debora ju je smatrala najlepšom
damom na svetu.
Od tada je Rene često dolazila kod Tenisonovih, a uvek je u šali
govorila da je došla da vidi Deboru, a ne Tenisonove ili njihove goste.
Rene je oduvek želela dete, a sve za čim je žudela sada kao da se skupilo
na vedrom Deborinom licu. Počela je prema devojčici da se ponaša
posesivno. Slala joj je skupu odeću i igračke. „Jeste li je vodili kod
zubara?“, pitala je njenu majku. „Jeste li zadovoljni svojim lekarom? Jeste
li je upisali u obdanište?“ Jedne večeri je pogrešila natuknuvši da Debora
ne provodi s roditeljima dovoljno vremena i da joj nedostaje osećaj
sigurnosti koji roditelji treba da joj uliju. „Ona u banci ima osam hiljada
dolara na svoje ime“, odvratila je Ketrin ljutito. Rene je nastavila da joj
šalje skupe poklone. Debora je sve svoje lutke i zadovoljstva nazivala po
Rene, a nekoliko puta uveče, dok su je smeštali u postelju, plakala je
tražeći da je vidi. Robert i Ketrin zaključili su da bi bilo bolje da više ne
viđaju Rene. Prestali su da je pozivaju. „Na kraju krajeva“, rekla je Ketrin,
„oduvek mi se činilo da u toj ženi ima nečeg nedoličnog.“ Rene ih je dva
puta preko telefona pozvala na piće, a Ketrin joj se zahvalila i rekla da su
svi prehlađeni.
Rene je znala da Ketrin laže i odlučila je da zaboravi na Tenisonove.
Debora joj je nedostajala, i možda je nikada više ne bi videla da se krajem
te sedmice nešto nije dogodilo. Jedne večeri rano je otišla s dosadne
zabave i krenula kući sama. Plašila se da je propustila neke važne
telefonske pozive, pa je pozvala službu za evidenciju poruka i saznala da ju
je zvala gospođa Volton i da je ostavila broj telefona.
Volton, Volton, Volton, razmišljala je Rene, a onda se setila da je
jednom imala ljubavnika koji se tako prezivao. To je bilo pre osam, možda
i deset godina. Jednom ju je izveo na večeru sa svojom majkom koja mu je
došla u posetu iz Klivlenda. Zatim se jasno setila te večeri. Volton je popio
previše, a njegova majka povukla je Rene u stranu, rekla joj da smatra da
ona pozitivno utiče na njega i pitala je može li da ga navede da prestane da
pije i da češće odlazi u crkvu. Volton i ona na kraju su se posvađali zbog
njegovog opijanja, setila se Rene, i posle toga više ga nije videla. Možda je
bolestan, možda je pijan, možda se oženio. Nije znala ni koliko mu je
godina jer joj je to vreme bilo zbrkano u glavi i nije mogla da odredi kad je
decenija počela a kad se završila. Okrenula je broj. Bio je to broj jednog
hotela na Vest Sajdu. Glas gospođe Volton, kad se javila, bio je tihi
slomljeni glas starice. „Bili je umro, Rene“, rekla je i zajecala. „Tako mi je
drago što si me pozvala. Sahrana je sutra. Volela bih da dođeš. Osećam se
tako usamljeno.“
Rene je sutradan obukla crnu haljinu i odvezla se taksijem do
pogrebnog zavoda. Čim je otvorila vrata, pala je u ruke poniznog
razvodnika s rukavicama, spremnog da saoseća s tugom daleko dubljom i
ozbiljnijom nego što će ikada biti bilo koja njena tuga. U kapelu se odvezla
liftom. Kad je čula električne orgulje kako sviraju O, kakvo divno jutro!,
pomislila je da bi trebalo da sedne i prikupi snagu pre nego što vidi
gospođu Volton, a onda ju je ugledala kako stoji na otvorenim vratima
kapele. Zagrlile su se, a potom ju je gospođa Volton upoznala sa svojom
sestrom, gospođom Henlejn. Njih tri bile su jedine u kapeli. U dnu sale,
pod oskudnim ukrasom od gladiola, ležao je njen mrtvi ljubavnik. „Bio je
tako usamljen, mila moja Rene“, rekla je gospođa Volton. „Bio je stravično
usamljen. Umro je sam, znaš, u unajmljenoj nameštenoj sobi.“ Gospođa
Volton je zaplakala. I gospođa Henlejn je plakala. Došao je sveštenik i
služba je počela. Rene je kleknula i pokušala da se priseti Očenaša, ali
stigla je samo do „... kako na zemlji tako i na nebu.“ Zaplakala je, ali ne
zbog toplih sećanja na pokojnika; godinama nije ni pomislila na njega i
samo na silu se prisetila da joj je ponekad donosio doručak u krevet i da je
sam ušivao dugmad na košuljama. Plakala je zbog sebe, plakala je zato što
je strepela da će i sama umreti noću, zato što je sama, zato što njen
očajnički prazan život nije uvertira nego finale, a sve vreme je gledala u
grubi i surovi oblik mrtvačkog sanduka.
Tri žene izašle su iz kapele uz pomoć servilnog razvodnika i spustile
se liftom u prizemlje. Rene je rekla da ne može da pođe na groblje jer ima
obaveze. Ruke su joj drhtale od straha. Poljubila je gospođu Volton na
rastanku, odvezla se taksijem do Saton Plejsa i došla do malog trga gde su,
znala je, izlazile Debora i gospođa Harli.
Debora ju je prva videla. Pozvala ju je po imenu, potrčala k njoj i s
mukom se popela uz stepenike, jedan po jedan. Rene ju je uzela u naručje.
„Lepa Rene“, rekla je devojčica. „Lepa, lepa Rene.“ Rene i Debora sele su
pored gospođe Harli. „Ako želite da pođete u kupovinu“, rekla je Rene, „ja
ću rado pričuvati Deboru sat-dva.“
„Ne znam da li bih smela“, odgovorila je gospođa Harli.
„Biće potpuno bezbedna sa mnom“, nastavila je Rene. „Odvešću je
kod mene, a vi možete da dođete po nju u pet. Gospodin i gospođa Tenison
ne moraju to ni da znaju.“
„Pa, možda bih i mogla tako“, rekla je gospođa Harli. Tako je nastao
sporazum koji joj je svake sedmica davao nekoliko slobodnih sati.
Kad se Rene te nedelje ujutru nije pojavila do pola jedanaest,
gospođa Harli je shvatila da neće ni doći i bila je silno razočarana jer je
nameravala da ode u crkvu. Mislila je na latinski jezik i na zvona, na
opojni utisak da je osvećena i pročišćena, koji ju je uvek obuzimao kad
ustane s kolena. Besnela je misleći o tome da Rene leži u postelji i da je
lenjost te mlade žene sprečava da se pomoli Bogu. Kako je jutro odmicalo,
sve više dece dolazilo je u park, pa je gospođa Harli potražila Deborin žuti
kaputić u gužvi.
Devojčica se radovala toplom suncu. Trčala je s nekolicinom svojih
vršnjaka. Deca su skakutala, pevala i jurcala oko hrpe peska besciljno kao
laste. Debora je malo zaostajala za drugom decom jer još nije naučila da se
pokreće potpuno usklađeno, pa se ponekad od napora bacala na tlo.
Gospođa Harli ju je pozvala i ona je poslušno pritrčala, naslonila joj se na
kolena i počela da brblja o nekim lavovima i malim dečacima. Gospođa
Harli ju je upitala da li bi volela da ode kod Rene da je vidi. „Hoću da
odem kod Rene i da ostanem s njom“, odgovorila je devojčica. Gospođa
Harli uzela ju je za ruku pa su se popele uz stepenice i pešice otišle do
zgrade u kojoj je Rene stanovala. Gospođa Harli pozvala ju je na interfon i
Rene se posle kratkog vremena javila. Zvučala je pospano. Rekla je da će
joj biti drago da pričuva Deboru jedan sat ako je gospođa Harli dovede
gore. Gospođa Harli odvela je devojčicu na petnaesti sprat i tu se s njom
oprostila. Rene je bila u kućnoj haljini obrubljenoj perjem, a njen stan bio
je mračan.
Zatvorila je vrata i uzela devojčicu u naručje. Deborina koža i kosa
bile su meke i mirišljave i Rene ju je ljubila, golicala i duvala joj za vrat
dok se dete nije gotovo zagrcnulo od smeha. Onda je Rene podigla roletne
i pustila malo svetla u sobu. Stan je bio prljav, a vazduh zagušljiv. U sobi
su bile čaše za viski, prepune pepeljare i uvele ruže u potamneloj srebrnoj
posudi.
Rene je imala dogovoren ručak i objasnila je to Debori. „Ja idem u
Plazu na ručak“, rekla je. „Sada ću da se okupam i obučem, a ti budi
dobra.“ Dala je Debori svoju kutiju za nakit i otvorila vodu nad kadom.
Debora je tiho sedela za toaletnim stolićem i kitila se ogrlicama i
broševima. Dok se Rene brisala, neko je pozvonio na vrata, pa se ogrnula
penjoarom i ušla u dnevnu sobu. Debora ju je sledila. Na vratima je bio
neki muškarac.
„Krećem kolima za Olbeni“, rekao je. „Kako bi bilo da se spakuješ i
pođeš sa mnom? Vratiću te u sredu.“
„Volela bih, dušo“, rekla je Rene, „ali ne mogu. Imam zakazan ručak
s Helen Fos. Misli da možda može da mi nađe neki posao.“
„Otkaži taj ručak“, rekao je muškarac. „Hajde.“
„Ne mogu, dušo“, ponovila je Rene. „Vidimo se u sredu.“
„Ko je ova mala?“, upitao je on.
„To je kći Tenisonovih. Čuvam je dok joj je dadilja u crkvi.“
Muškarac je strastveno zagrlio Rene, poljubio je i otišao, pošto su se
dogovorili da se vide u sredu uveče.
„To je bogati čika Nitkov“, rekla je Rene detetu.
„Ja imam drugaricu. Zove se Marta“, odgovorila je Debora.
„Naravno, sigurna sam da imaš drugaricu koja se zove Marta“, rekla
je Rene. Primetila je da se devojčica mršti i da su joj oči pune suza. „Šta je
bilo, zlato?“, upitala ju je. „Šta se desilo? Evo, sedi ovde na kauč i slušaj
radio. Ja moram da se našminkam.“ Otišla je u spavaću sobu da se
našminka i očešlja.
Nekoliko minuta kasnije ponovo se začulo zvonce ulaznih vrata.
Ovoga puta došla je gospođa Harli. „Je li vam prijala služba?“, upitala ju je
Rene. „Obući ću Debori kaput“, potražila je kaputić i šešir. Nisu bili tamo
gde ih je ostavila, a deteta nije bili u dnevnoj sobi. Srce joj je žestoko
zalupalo. Otišla je u spavaću sobu. „Mojoj duši čini dobro kad odem u
crkvu“, čula je gospođu Harli kako govori. Rene je užasnuto pomislila na
otvorene prozore. Pogledala je napolje i petnaest spratova niže videla
pločnik, nadstrešnicu, vratara kako na uglu zaustavlja taksi i plavušu kako
šeta pudlicu. Otrčala je nazad u dnevnu sobu.
„Gde je Debora?“, upitala je gospođa Harli.
„Oblačila sam se“, odgovorila je Rene. „Bila je ovde pre minut.
Sigurno se iskrala napolje. Možda je sama otvorila vrata.“
„Hoćete da kažete da ste izgubili devojčicu?!“, povikala je gospođa
Harli.
„Ne uzbuđujte se, molim vas“, rekla je Rene. „Nije mogla daleko da
stigne. U prizemlje je mogla da siđe samo liftom.“ Izašla je kroz kuhinjska
vrata u hodnik i pozvala teretni lift. Onda je primetila opasno sporedno
stepenište. Bilo je načinjeno od gvožđa i betona, obojeno prljavosivom
bojom i spuštalo se petnaest spratova do prizemlja. Oslušnula je, ali je čula
samo zvuke kuvanja i nekoga kako daleko ispod peva:
Ja sam vojnik, u vojsci Božjoj,
Ja sam vojnik,
U vojsci...
Teretni lift bio je pun smrdljivog smeća. „Kod mene je bila jedna
devojčica“, rekla je čoveku koji je dovezao lift. „Nestala je. Da li biste je
potražili?“ Onda je otrčala u prednji hodnik i pozvala stanarski lift.
„Naravno“, rekao je liftboj. „Odvezao sam jednu devojčicu dole pre deset
minuta. Bila je u žutom kaputu.“ Rene je u njegovom dahu namirisala
viski. Pozvala je gospođu Harli. Onda se vratila u stan da uzme cigarete.
„Ja neću da ostanem ovde sama“, rekla je gospođa Harli. Rene ju je
smestila u stolicu, zatvorila vrata i sišla liftom u prizemlje. „Bilo mi je
čudno što silazi sama“, rekao joj je liftboj. „Mislio sam da je neko možda
čeka u predvorju.“ Dok je govorio, Rene je ponovo nanjušila viski u
njegovom dahu. „Pili ste“, rekla mu je. „Da niste pili, ovo se ne bi
dogodilo. Trebalo bi da znate da tako malo dete ne sme da se ostavlja
samo. Ne biste smeli da pijete na poslu.“
Kad su stigli u prizemlje, on je naglo zaustavio lift i otvorio vrata uz
tresak. Rene je istrčala u predvorje. Od prizora ogledala, električnih sveća i
vratareve prljave vratne marame pripala joj je muka. „Da“, rekao joj je
vratar. „Mislim da sam video jednu devojčicu kako izlazi. Nisam obraćao
suviše pažnje. Bio sam napolju, zaustavljao sam taksi.“ Rene je izjurila na
ulicu. Debore nigde nije bilo. Potrčala je do mesta s kog se vidi reka.
Osećala se bespomoćno i slabo, kao da je izgubila svoje mesto u gradu u
kom živi već petnaest godina. Saobraćaj na ulici bio je vrlo gust. Stala je
na ugao, prinela dlanove ustima i počela da doziva: „Debora! Debora!“
Tenisonovi su tog popodneva izlazili i upravo su krenuli da se oblače
kad je zazvonio telefon. Javio se Robert. Ketrin je čula Rene s druge stane
linije: „... Znam da je to strašno, Bobe, znam da nisam smela to da
uradim.“
„Hoćeš da kažeš da ju je gospođa Harli ostavila kod tebe?“
„Da, da. Znam da je to grozno. Svuda sam je tražila. Gospođa Harli
je sada kod mene. Hoćeš li da dođe?“
„Ne.“
„Hoćeš li da pozovem policiju?“
„Ne“, rekao je Robert. „Ja ću pozvati policiju. Reci mi šta je imala na
sebi.“ Kad je završio razgovor s njom, Robert je pozvao policiju.
„Sačekaću da dođete“, rekao je. „Molim vas, dođite što pre.“
Ketrin je stajala na vratima kupatila. Prišla je Robertu i on ju je
privukao u naručje. Čvrsto ju je držao, a ona je briznula u plač. Onda se
izvukla iz njegovog zagrljaja i sela na krevet. On je prišao otvorenom
prozoru. Dole na ulici video je kamion s natpisom Kompanija toplih tepiha
na krovu. U susedstvu je bilo nekoliko teniskih igrališta i ljudi su igrali
tenis. Oko igrališta je bila živica, a jedna starica odsecala je grančice
makazama. Nosila je okrugli šešir i teški kaput do gležnjeva. Robert je
shvatio da ona krade grane žive ograde. Radila je brzo i neupadljivo stalno
se osvrćući preko ramena. Kad je nasekla dobar svežanj grančica, strpala
ga je u torbu i hitro otišla niz ulicu.
Neko je pozvonio. Došli su policijski narednik u uniformi i detektiv
u civilu. Narednik je skinuo kapu, a detektiv šešir. „Ovo je mnogo teže
damama“, rekao je narednik. „Gospodine Tenisone, ponovite mi sve
činjenice, molim vas. Naši ljudi već traže vašu devojčicu. Kažete da je
sama sišla liftom. To je bilo pre gotovo jedan sat.“ Pretresao je sve
činjenice s Robertom. „Dakle, ne želim da vas plašim“, rekao je, „ali znate
li da li neko ima bilo kakvog razloga da otme vašu kćer? Moramo da
razmotrimo svaku mogućnost.“
„Da“, rekla je Ketrin iznenada snažnim glasom. Ustala je i krenula da
šeta tamo-amo po sobi. „To je možda besmisleno, ali vredi razmisliti.
Možda je oteta. Videla sam tu ženu u blizini dva puta ove sedmice i imam
osećaj da me uhodi. Tada nisam razmišljala o tome. Osim toga, napisala mi
je ono pismo. Ne, nisam sasvim jasna. Vidite, pre nego što smo uzeli
gospođu Harli imali smo drugu dadilju, gospođu Emerson. Posvađale smo
se zbog Debore i u svađi mi je rekla – nisam ti to spominjala, mili, zato što
nisam htela da brineš i smatrala sam da je to potpuno nevažno – i u svađi
mi je rekla da će mi dete biti oduzeto. Pokušala sam to da zaboravim jer
sam je smatrala čudakinjom. Ovaj grad je pun takvih čudakinja. Onda sam
je ove sedmice dva puta videla na ulici i učinilo mi se da me uhodi. Ona
živi u hotelu Princeza na Vest Sajdu. Ili je makar ranije tu živela.“
„Ja idem tamo“, rekao je Robert. „Idem po kola.“
„Ja ću vas odvesti, gospodine Tenisone“, rekao je narednik.
„Hoćeš li i ti da pođeš?“, upitao je Robert svoju ženu.
„Neću, mili“, odgovorila je Ketrin. „Biću u redu.“
Robert je stavio šešir na glavu pa su on i narednik izašli. Liftboj se
obratio Robertu: „Tako mi je žao, gospodine Tenisone. Čitava zgrada ju je
volela. Telefonirao sam mojoj ženi i ona je odmah otišla u Crkvu Svetog
Jovana da zapali sveću za dobro vaše devojčice.“
Ispred zgrade stajao je policijski automobil, i Robert i narednik su
seli i krenuli ka zapadu. Robert je sve vreme okretao glavu levo i desno, a
radio je to da bi skrenuo misli s prizora detetove smrti. Zamišljao je
nesreću kao kliše iz priručnika o bezbednoj vožnji, kao rđave slike
drečavih boja. Video je nepoznatog čoveka kako podiže telo s branika
taksija; video je iznenađenje i užas na ljupkom licu koje nikad nije
upoznalo strah; čuo je vrisku sirena, škripu kočnica, video je kola kako
dolaze preko brda. Stajalo ga je fizičkog napora da se natera da zanemari te
slike iz mašte i usredsredi se na suncem okupanu ulicu.
 Dan je bivao sve topliji. Senke šačice niskih brzih oblaka dodirivale
su grad i Robert je video kako tama hitro putuje od zgrade do zgrade. Na
ulicama je vladala gužva. Robert je video grad samo u okvirima smrtne
opasnosti. Svaki šaht, rupa i stepenište nadvladavali su sunčani dan kao
filmski negativ, činilo mu se da prolaznici i zeleno drveće u Central parku
deluju prozaično. Hotel Princeza nalazio se u neuglednoj ulici zapadne
četvrti. U predvorju je nešto zaudaralo. Recepcionera je obuzela nelagoda
kad je video policajca. Potražio je ključ sobe gospođe Emerson i rekao da
je ona u sobi. Ona nema telefon. Moraće da se popnu do nje.
Ušli su u pozlaćeni gvozdeni kavez lifta, kojim je upravljao jedan
starac. Pokucali su na vrata i gospođa Emerson im je doviknula da uđu.
Robert je nikad nije čestito ni upoznao. Viđao ju je samo kako stoji na
vratima dečje sobe i govori Debori da kaže laku noć. Bila je Engleskinja,
setio se. Glas joj je uvek zvučao prefinjeno i zabrinuto. „Oh, to ste vi,
gospodine Tenisone“, rekla je kad ga je prepoznala. Narednik ju je
iznenada upitao gde je bila tog jutra.
„Sve je u redu, gospođo Emerson“, rekao je Robert. Plašio se da će
ona pohisterisati od straha i da im neće reći ništa. „Debora je pobegla
jutros. Pomislili smo da možda vi nešto znate. Gospođa Tenison kaže da
ste joj napisali pismo.“
„Oh, tako mi je žao što to čujem“, rekla je gospođa Emerson krhkim
tihim glasom jedne prave dame. „Da, da, naravno, pisala sam vašoj
gospođi. Usnila sam da ćete ostati bez svoje curice ako ne budete pažljiviji.
Ja sam profesionalac, znate. Tumačim snove. Kad sam odlazila od vas
rekla sam gospođi Tenison da dobro pazi na Deboru. Na kraju krajeva,
rodila se u znaku te užasne nove planete, Plutona. Bila sam na Rivijeri kad
su je otkrili, trideset osme. Već tada smo znali da će se nešto strašno
dogoditi.“
„Ja sam silno volela vašu curicu i žao mi je što se gospođa Tenison i
ja nismo slagale“, nastavila je. „Debora pripada vatrenim ljudima, osobama
vatre. Dobro sam proučila njen dlan. Naravno, provodile smo dosta
vremena same. Ima dugačku liniju života, dobar osećaj za ravnotežu i
bistru glavu. Bilo je znakova nesmotrenosti, ali to u velikoj meri zavisi od
vas... Videla sam duboku vodu i neku veliku opasnost, nekakvu pogibelj.
Zato sam pisala vašoj gospođi. Ja joj nikad nisam naplatila svoje
profesionalne usluge.“
 „Zbog čega ste se posvađali s gospođom Tenison?“, upitao ju je
narednik.
„Ovo je traćenje vremena“, rekao je Robert. „Samo gubimo silno
vreme ovde. Hajdemo nazad.“ Ustao je i izašao iz sobe, a za njim je izašao
i narednik. Trebalo im je dosta vremena da se vrate. Nedeljni šetači
prelazili su ulice i zaustavljali ih na svakoj raskrsnici. Detektiv u civilu
čekao ih je ispred zgrade. „Trebalo bi da odete gore do svoje žene“, rekao
je Robertu. Ni vratar ni liftboj nisu progovorili reč. Ušao je u stan i pozvao
Ketrin. Sedela je do prozora u spavaćoj sobi. U krilu je držala neku crnu
knjigu. Robert je video da je to Biblija, gideonitska Biblija,6 koju je jedan
njihov prijatelj pijan ukrao iz hotelske sobe. Jednom ili dva puta otvorili su
je da nađu neki navod. Kroz otvoreni prozor Robert je video reku,
prostrano blistavo polje svetlosti. U sobi je vladala tišina.
„Šta je s gospođom Emerson?“, upitala ga je Ketrin.
„To je bila greška. Bila je greška pomisliti da bi ona naudila detetu.“
„Rene je ponovo zvala. Odvela je gospođu Harli kući. Želi da joj
javimo telefonom kad pronađemo Deboru. Ne želim više nikada da je
vidim.“
„Znam.“
„Ako se nešto dogodi Debori“, nastavila je Ketrin, „neću nikada
moći sebi da oprostim. Osećam se kao da smo je prineli na žrtvu. Čitala
sam priču o Avramu.“ Otvorila je Bibliju i počela da čita. „I reče Bog
Avramu: uzmi sada sina svojega, jedinca svojega miloga, Isaka, pa idi u
zemlju Moriju, i spali ga na žrtvu tamo na brdu gdje ću ti kazati. I
sjutradan rano ustavši Avram osamari magarca svojega, i uze sa sobom dva
momka i Isaka sina svojega; i nacijepavši drva za žrtvu podiže se i pođe na
mjesto koje mu kaza Bog.“7 Zatvorila je knjigu. „Mislim da se zapravo
plašim da ću izgubiti razum. Stalno u sebi ponavljam našu adresu i broj
telefona. To nema nikakvog smisla, zar ne?“
Robert joj je spustio ruku na čelo i pomilovao je po glavi. Njena
tamna kosa bila je razdeljena sa strane i očešljana jednostavno, kao u
deteta.
„Bojim se da gubim razum“, rekla je Ketrin. „Znaš li koji mi je bio
prvi poriv kad si me ostavio samu? Poželela sam da uzmem nož, oštar nož,
da uđem u plakar i isečem svu svoju odeću. Poželela sam da sve iseckam
na komadiće. Zato što je moja odeća tako skupa. To nije razborita želja, zar
ne? Ali ja nisam luda, naravno. Potpuno sam razumna. Imala sam mlađeg
brata koji je umro. Zvao se Čarls, kao i naš otac, a umro je od nekakve
bolesti kad su mu bile dve i po godine, otprilike koliko je sada Debori.
Naravno, mami i tati bilo je vrlo teško, ali to ni izbliza nije bilo tako
strašno kao ovo sada. Vidiš, ja mislim da deca nama znače mnogo više
nego što su značila našim roditeljima. Razmišljala sam o tome. Verovatno
je tako zato što mi nismo toliko religiozni i zato što smo zbog svog načina
života mnogo osetljiviji. Osećam se prljavo od griže savesti. Čini mi se da
sam bila grozna majka i grozna supruga i da je ovo neka vrsta kazne.
Prekršila sam svako obećanje i zavet koji sam dala. Pogazila sam svoju reč
toliko puta. Kad sam bila mala, zaklinjala sam se mladim mesecom i prvim
snegom. Zgazila sam sve što je bilo dobro. No, govorim kao da smo je
izgubili, a nismo je izgubili, zar ne? Pronaći će je, onaj policajac je rekao
da će je pronaći?“
„Pronaći će je“, rekao je Robert.
U sobi se smračilo. Niski oblaci dodirivali su grad. Robert i Ketrin
čuli su udare kiše po zidovima i prozorima.
„Ona leži negde na kiši“, zavapila je Ketrin. Zgrčila se u stolici i
pokrila lice rukama. „Ona leži na kiši.“
„Naći će je“, ponovio je Robert. „I druga deca se gube. Čitao sam o
tome u Tajmsu. To se događa svakome ko ima decu. Kćerkica moje sestre
pala je niz stepenice i razbila glavu. Mislili su da neće preživeti.“
„To se dešava drugima, zar ne?“, upitala je Ketrin. Okrenula se i
pogledala muža. Kiša je iznenada stala ostavivši u vazduhu snažan miris,
kao da je neko prolio amonijak po ulicama. Robert je video kako reka
tamni pod kišonosnim oblacima. „Mislim, ima toliko boleština i nesreća“,
nastavila je Ketrin, „a mi smo imali sreće. Znaš, Debora ništa nije ručala.
Sigurno je veoma gladna. Ništa nije jela od doručka.“
„Znam.“
„Mili, idi ti napolje“, rekla je Ketrin. „Biće ti lakše nego da sediš
ovde.“
„A šta ćeš ti da radiš?“
„Ja ću da počistim dnevnu sobu. Sinoć smo ostavili prozore otvorene
i sada je sve puno gareži. Idi ti samo, biću ja dobro.“ Nasmešila se. Lice joj
je bilo naduveno od plača. „Idi. Biće ti lakše, a ja ću da počistim sobu.“
 Robert je ponovo sišao u prizemlje. Ispred zgrade i dalje su stajala
parkirana policijska kola. Policajac je prišao Robertu i malo su
porazgovarali. „Idem ponovo da obiđem okolinu“, rekao je policajac.
„Pođite sa mnom ako želite.“ Robert je rekao da će poći. Zapazio je da
policajac nosi baterijsku lampu.
Blizu zgrade bila je ruševina jedne pivare napuštene tokom
prohibicije. Pločnikom su gospodarili psi iz kraja i prekrili ga izmetom.
Podrumski prozori obližnje garaže bili su porazbijani i policajac ih je
osvetio baterijom. Robert se trgnuo kad je video na podu prljavu slamu i
komad papira žut kao Deborin kaputić. Ćutao je kad su krenuli dalje. Iz
daljine je čuo neizmernu popodnevnu buku grada.
Pored napuštene pivare bilo je nekoliko sirotinjskih kuća, a iznad
vrata jedne visio je natpis napisan neveštim rukopisom: „Dobro Došao
Kući Džeri.“ Gvozdena kapija prema strmom kamenom stepeništu bila je
otvorena. Policajac je osvetlio stepenice. Bile su razbijene. Tu nema
ničega.
Na pragu susedne kuće sedela je starica i sumnjičavo ih posmatrala
dok su gledali kroz podrumske prozore. „Nećete tu naći mog Džimija“,
povikala je, „vi, vi...“ Neko je naglo otvorio prozor i doviknuo joj da
umukne. Robert je shvatio da je pijana. Policajac nije obraćao pažnju na
nju. Temeljno je osmotrio kroz podrumske prozore svake kuće, a onda su
skrenuli za ugao. Tu je bila jedna stambena zgrada i izlozi radnji. Nije bilo
stepeništa ni prolaza između.
Robert je čuo sirenu. Stao je i zaustavio policajca. Policijsko vozilo
pojavilo se iza ugla i prišlo im. „Uskačite, gospodine Tenisone“, rekao je
vozač. „Našli smo je. Kod nas je u stanici.“ Uključio je sirenu i krenuli su
prema istoku vijugajući između drugih vozila. „Našli smo je na Trećoj
aveniji“, rekao je policajac. „Sedela je ispred antikvarnice i jela komad
hleba. Neko joj je sigurno dao hleb. Nije gladna.“
Čekala ga je u policijskoj stanici. Spustio joj je ruke na ramena,
kleknuo ispred nje i počeo da se smeje. Oči su ga pekle. „Gde si bila,
Debora? Ko ti je dao hleb? Gde si bila? Gde si bila?“
„Jedna gospođa dala mi je hleb“, rekla je devojčica. „Morala sam da
pronađem Martu.“
„Koja gospođa ti je dala hleb, Debora? Gde si bila? Ko je Marta?
Gde si bila?“ Znao je da mu ona to nikada neće reći i da do kraja života
neće ništa saznati, a pod dlanom je osećao kako joj srce snažno tuče, ali i
dalje je pitao: „Gde si bila? Ko ti je dao hleb? Ko je Marta?“
 Ćup zlata
Ne bi bilo pošteno reći da su Ralf i Laura Vitmor imali slabosti i
karakteristike okorelih lovaca na zlato, ali je istina da su svetlucanje i
miris, čudna snaga i mogućnost zarade novca nepovoljno uticali na njihove
živote. Uvek su bili na pragu sreće; kao da su stalno imali neku veliku
ideju i bili na korak od uspeha. Ralf je bio pošten mlad čovek sa
neumornom dovitljivošću za trgovinu i jevanđeoskom verom u romantiku i
magiju poslovnog uspeha, i mada je imao prilično neznatan posao kod
jednog proizvođača garderobe, on ga je posmatrao samo kao odskočnu
dasku.
Vitmorovi nisu bili nametljivi ili arogantni ljudi, i bili su
beskompromisno odani otmenim manirima srednje klase. Laura je bila
prijatna devojka, koja nije bila nešto naročito lepa, a u Njujork je došla iz
Viskonsina, otprilike u isto vreme kad je Ralf došao u grad iz Ilinoisa, ali
bilo je potrebno dve godine odlazaka i dolazaka pre nego što su se spojili,
jednog kasnog poslepodneva, u holu jedne poslovne zgrade na donjem delu
Pete avenije. Tako je iskreno bilo Ralfovo srce, i tako se i sada ponelo, da
je bio ushićen u trenutku kad je video Laurinu plavu kosu i njeno lepo i
sumorno lice. Pratio ju je kroz hol, gurajući se kroz gužvu, i pošto nije
ispustila ni glas, pa nije imao valjan izgovor da joj se obrati, povikao je za
njom: „Luiza! Luiza! Luiza!“, i žurba u njegovom glasu ju je naterala da
stane. Rekao je da je pogrešio. Rekao je da mu je žao. Rekao je da ona liči
na devojku koja se zove Luiza Hačer. Bila je hladna januarska noć, tmuran
vazduh mirisao je na dim, i pošto je bila osetljiva i usamljena devojka,
dozvolila mu je da je odvede na piće.
Ovo se dešavalo tridesetih godina, njihovo udvaranje se odvijalo
užurbano. Venčali su se tri meseca kasnije. Laura je prenela svoje stvari u
zgradu bez lifta na Medison aveniji, iznad krojača, gde je Ralf živeo.
Radila je kao sekretarica, i njena plata, zajedno sa onim što je on donosio
od posla sa garderobom, bili su im malo više nego dovoljni da prežive, ali
izgleda da nisu bili dirnuti monotonijom štednje i života bez dobre zarade.
Kupovali su večeru u dragstorima. Ona je iznad sofe okačila reprodukciju
Van Gogovih Suncokreta koju je kupila novcem od malog nasledstva što
su joj ostavili roditelji. Kad su tetke i teče dolazili u grad – njihovi roditelji
bili su već godinama pokojni – večerali su u Ricu i išli u pozorište. Ona je
krpila zavese i glancala mu cipele, a nedeljom su ostajali u krevetu do
podne. Činilo se da su na pragu izobilja; Laura je često govorila ljudima da
je strašno uzbuđena zbog divnog posla koji se Ralfu posrećio.
Prve godine njihovog braka Ralf je noću radio na planu koji mu je
obećavao dobro plaćen posao u Teksasu, ali se, ne njegovom zaslugom,
obećanje nikad nije realizovalo. Otvorilo se jedno mesto u Sirakuzi sledeće
godine, ali primljen je stariji čovek. Između ova dva posla bilo je mnogo
profitabilnih ali nedostižnih radnih mesta. Treće godine njihovog braka, u
firmi koja je bila skoro identične veličine i usmerenja kao Ralfova
promenio se vlasnik, i Ralfa su pitali da li bi bio zainteresovan za rad u
oporavljenoj firmi. Njegov posao nudio je slabašnu sigurnost i, posle serije
neuspelih promocija, bilo mu je drago što mu se ukazala prilika da odatle
pobegne. Susreo se sa novim vlasnicima: bili su puni entuzijazma. Bili su
spremni da ga postave za šefa odeljenja i daju mu dva puta veću platu od
dotadašnje. Dogovoreno je prećutno da to traje mesec ili dva, dok novi
vlasnici ne osiguraju svoj položaj, ali su se srdačno rukovali i pićem
zapečatili dogovor, pa je te noći Ralf odveo Lauru na večeru u jedan skup
restoran.
Odlučili su, za stolom, da potraže veći stan, naprave dete i kupe
polovan auto. Ovakav iznenadni nalet sreće dočekali su savršeno mirno,
kao da su to sve vreme očekivali. Grad im se činio kao darežljivo mesto,
gde ljudi bivaju nagrađeni ili iznenadnom i zasluženom srećom kao što je
ova ili kapricioznom navalom sudskih tužbi, neobičnim i sporednim
poslovnim poduhvatima, neočekivanim nasleđem ili nekom drugom
iznenadnom premijom. Posle večere su prošetali pod mesečinom Central
parka dok je Ralf pušio tompus. Kasnije, kad je Laura zaspala, sedeo je u
pidžami pored otvorenog prozora spavaće sobe.
Ono naročito uzbuđenje koje se oseća u vazduhu, možda još snažnije
posle ponoći, kad život grada pada u ruke dokoličara i pijanaca, uvek mu je
pričinjavalo zadovoljstvo. Dobro je poznavao zvuke ulice noću: kočenje
autobusa, sirene, zvuk vode koja leti visoko uvis – zvuk vode koja okreće
mlinski točak – zbir, pretpostavljao je, mnogih odjeka, mada je često
mogao da čuje zvuk za koji nije mogao da odredi odakle dolazi. Sada je
mogao da ih čuje mnogo jasnije jer mu se činilo da je ova noć čudesna.
Imao je dvadeset osam godina; siromaštvo i mladost bili su
neodvojivi deo njegovog iskustva, i gde se jedno završavalo, drugo je
počinjalo. Život koji su planirali da ostave nije bio težak, i on se
sentimentalno prisećao prljavih stolnjaka u italijanskom restoranu, gde su
obično odlazili da nešto proslave, i žustrine s kojom je Laura trčala one
kišne noći od metroa do autobuske stanice. Ali upravo su odlazili od svega
toga. Košulje sa rasprodaja, meso kupljeno na popustu, loša pića, ruže koje
joj je kupovao od klošara u metrou – u proleće, kad su ruže jeftine – sve su
to bili nepogrešivi suveniri siromaštva i, mada su mu se sad činili dobri i
plemeniti, bilo mu je drago što će uskoro biti samo uspomene.
Čim je ostala trudna, Laura je dala otkaz. Reorganizacija i Ralfov
novi posao još uvek su čekali papirologiju, ali Vitmorovi su o tome
slobodno pričali sa prijateljima. „Strašno smo zadovoljni kako se stvari
sada odvijaju“, govorila je Laura. „Samo treba da budemo strpljivi.“ Bilo
je mnogo odlaganja i prolongiranja, ali oni su čekali sa strpljenjem ljudi
koji očekuju pravdu. Došlo je vreme kad im je bila potrebna nova
garderoba, i jedne večeri Ralf je predložio da potroše malo novca koji su
ostavili za crne dane. Laura je odbila. Kad je ponovo to predložio, ona mu
nije odgovorila i pravila se da ga nije čula. Izgubio je strpljenje i počeo je
da viče. Vikao je mahnito, a ona je počela da plače. Mislio je o svim onim
devojkama kojima je mogao da se oženi – plavuša sa tamnim tenom,
Kubanka koja je bila dostojna obožavanja, pa jedna bogata i lepa devojka
sa ispucalim kapilarima u oku. Izgleda da su sve njegove želje bile van
malog stana koji su on i Laura iznajmili. Osvanulo je jutro, a oni još uvek
nisu progovorili. Rešen da poboljša svoj položaj, telefonirao je svojim
potencijalnim poslodavcima. Sekretarica mu je rekla da nijedan nije tu.
Ovo ga je preseklo. Još nekoliko puta je zvao sa govornice u holu zgrade u
kojoj je radio, ali rečeno mu je da su ili zauzeti, ili izašli, ili na sastanku sa
advokatima, ili da trenutno vode međugradske razgovore. Ova
raznovrsnost izgovora ga je uplašila. Te večeri ništa nije rekao Lauri i
narednog dana pokušao je ponovo da ih pozove. Predveče, posle mnogo
pokušaja, jedan od direktora mu se ipak javio. „Dali smo posao nekom
drugom, sinko“, rekao je. Kao rastuženi otac, govorio je Ralfu promuklim i
nežnim glasom. „Nemoj da se trudiš da nas više zoveš telefonom. Imamo
mi šta da radimo, a ne samo da se javljamo na telefon. Ovaj drugi nam više
odgovara, sinko. To je sve što mogu da ti kažem i ne pokušavaj više da me
zoveš telefonom.“
Ralf je te večeri prešao kilometre peške – od posla do kuće –
nadajući se da će se osloboditi težine razočaranja koju je osećao na
plećima. Bio je toliko nepripremljen na ovakav šok da ga je pogodio kao
grom, pa je hodao starački oprezno, visoko podižući noge kao da je asfalt
pesak. Kad je stigao, izvesno vreme je stajao ispred zgrade, pokušavajući
da smisli kako da saopšti ovu katastrofu Lauri, ali kad je ušao u stan, rekao
joj je otvoreno. „O, baš mi je žao, dušo“, rekla mu je nežno i poljubila ga.
„Strašno mi je žao.“ Onda se odmakla i počela da ispravlja nabore
pokrivača na sofi. Njegova frustracija bila je tako žestoka, bio je takav
zatočnik svojih planova i očekivanja da je bio zadivljen njenim
spokojstvom. Rekla mu je da nema potrebe da brine. Ona još uvek ima
nekoliko stotina dolara u banci, od novca koji je nasledila od roditelja. Nije
bilo razloga da se brine.
Kad im se rodilo dete, devojčica, dali su joj ime Rejčel i nedelju dana
posle porođaja vratili se u stari stan na Medison aveniji. Laura se u
potpunosti posvetila bebi i nastavila je da kuva i obavlja kućne poslove.
Ralfova maštovitost i dalje je bila razigrana i plodotvorna, ali nikako
nije mogao da smisli plan koji bi popunio nedostatak vremena i kapitala.
On i Laura, kao sva sila sirotinje svuda na svetu, živeli su jednostavnim
životom. Još uvek su išli u pozorište s rođacima kad bi im došli u posetu, a
povremeno i na zabave, ali Laurina jedina stalna veza sa svetlima života
koja su ih okruživala bila je posredna ‒ njena nova prijateljica koju je
stekla u Central parku.
Mnogo sati je provela na klupi u tom parku tokom prve godine
Rejčelinog života. Bilo je to i tiranija i zadovoljstvo. Prezirala je svoju
zarobljenost, ali je uživala da posmatra nebo i bude na svežem vazduhu.
Jednog zimskog popodneva prepoznala je ženu s kojom je razgovarala na
jednoj zabavi i, malo pre nego što će pasti mrak, dok su Laura i druge
majke sakupljale plišane životinje i druge lutke pripremajući decu za
hladno putovanje do kuće, ta žena joj je prišla na igralištu i obratila joj se.
Rekla je da se zove Elis Holinšed. Sreli su se kod Galvinovih. Bila je slatka
i prijateljski naklonjena i došetala je s Laurom do ivice parka. Imala je
dečaka otprilike Rejčelinih godina. Dve žene ponovo su se srele sledećeg
dana. Postale su prijateljice.
Gospođa Holinšed bila je starija od Laure, ali bila je mladolika i
izrazitije lepote. Imala je crnu kosu i tamne oči, njeno bledo i savršeno
ovalno lice bilo je delikatno našminkano, a njen glas milozvučan. Zapalila
je cigaretu šibicama Stork kluba8 i govorila kako je nezgodno živeti u
hotelu s detetom. Ako je Laura za nečim žalila u životu, to je rekla družeći
se sa ovom lepom ženom, koja se tako slobodno ponašala u skupim
radnjama i restoranima.
 Ovo prijateljstvo svodilo se, izuzimajući Galvinove, na poveravanje i
šetnje po Central parku. Žene su uglavnom razgovarale o svojim
muževima, i ovo je bila igra koju je Laura mogla da igra naslepo.
Uopšteno, hvalisavo, dve žene iznosile su poslovne poduhvate svojih
muževa. Sedele su zajedno sa decom sve dok ne počne da se smrkava, kad
je južni deo grada zažaren kao u visokoj peći i u vazduhu se oseća miris
uglja, a vlažno kamenje presijava se kao drozga, dok sam park izgleda kao
šumski rukavac na obodu rudarskog grada. Onda bi se gospođa Holinšed
setila da kasni – uvek je kasnila na nešto tajanstveno i divno – i žene bi se
polako zaputile ka izlazu iz parka. Ovaj nesebičan odnos prijao je Lauri, i
taj osećaj pratio ju je dok ne dogura kolica s bebom do Medison avenije, a
onda počne da sprema večeru, slušajući kloparanje ekspres lonca i udišući
miris asepsola koji se širi od hemijskog čišćenja na spratu ispod njih.
Jedne noći, kada je Rejčel već imala dve godine, Ralf nije mogao da
zaspi frustriran od potrage za stazicom kojom će svoju porodicu povesti u
carstvo kakvog-takvog zadovoljstva. San mu je bio preko potreban, ali kad
je ova blagodat izostala, ustao je iz kreveta i sedeo u mraku. Promakli su
mu šarm i uzbuđenja na ulici posle ponoći. Ali snažno kočenje autobusa u
Medison aveniji nateralo ga je da se trgne i blago poskoči. Činilo mu se da
prodoran zvuk grada pogubno utiče na dragocene živote njegovih
stanovnika i da bi trebalo da bude prigušen.
Zamislio je roletne čija je spoljašnja površina lakirana rastvorom koji
štiti od zvuka ili ga makar prigušuje. Sa takvim roletnama, prijatelji koji
svrate u toplo prolećno veče, kad su prozori otvoreni, ne bi morali da se
nadvikuju sa zvukom kamiona koji prolaze ulicom. Tako bi se prigušile i
spavaće sobe – spavaće sobe pre svega jer mu se činilo da je svima u ovom
gradu preko potreban san a da mu se samo polovina njih prepušta. Lica
svih onih izmrcvarenih ljudi na ulici u zoru, kad čak i lepe devojke
razgovaraju same sa sobom, traže miran san. Pevačice i igračice u noćnim
klubovima, njihove druželjubive mušterije, ljudi koji čekaju taksi ispred
Valdorf Astorije po kišnoj noći, policajci, prodavci u non-stop radnjama,
perači stakala – svi oni propuštaju da spavaju.
Razgovarao je s Laurom o roletnama sledeće noći, i ideja joj se
učinila razumnom. Kupio je roletne koje su odgovarale prozoru u njihovoj
spavaćoj sobi i eksperimentisao s raznim rastvorima laka. Najzad je naišao
na jedan koji je sušenjem poprimio šupljikavu teksturu filca. Lak je imao
miris od koga pripada muka i koji je ispunjavao njihov stan četiri dana,
koliko mu je trebalo da lakira i prelakira spoljašnje površine roletni. Kad se
lak osušio, montirao je roletne u spavaćoj sobi i otvorio prozor da bi
obavio testiranje. Tišina – relativna tišina – prijatno je ispunila njihove uši.
Zapisao je formulu rastvora i tokom pauze za ručak otišao kod advokata za
patente. Advokatu je bilo potrebno nekoliko nedelja da otkrije da je slična
formula patentirana nekoliko godina ranije. Vlasnik patenta – čovek koji se
zvao Felous – imao je prebivalište u Njujorku, i advokat je predložio Ralfu
da stupi s njim u kontakt i pokuša da postigne nekakav dogovor.
Potraga za gospodinom Feluosom počela je jedne večeri kad se Ralf
vratio s posla. Otišao je na tavan ogromne kuće u Ulici Hadson, gde je
stanodavac pokazao Ralfu par čarapa koje je gospodin Felous zaboravio
kad se selio. Ralf je potom otišao u južni deo grada, u još jednu kuću u
kojoj su se izdavale sobe, a onda u zapadni deo grada, kraj gde su se
izdavale sobe za mornare i radnike u marini. Ove noćne potrage potrajale
su čitavu nedelju. Pratio je trag gospodina Felousa od juga ka gornjem
Vest Sajdu. Penjao se stepenicama pored otvorenih vrata soba gde su bili u
toku časovi španskog plesa, prolazio je pored soba kurvi, baka koje
vežbaju kamernu muziku za koncert, i jedne večeri pronašao gospodina
Felousa kako sedi na ivici kreveta na nekom tavanu, otirući mrlje na
kravati krpom potopljenom u benzin.
Gospodin Feluos je bio pohlepan. Tražio je sto dolara u gotovini
odmah i pedeset centi za svaku prodatu roletnu. Ralf je uspeo da mu spusti
na dvadeset centi po roletni, ali nije uspeo da snizi početnih sto dolara.
Advokat je sastavio ugovor koji precizno definiše Ralfove interese i one
gospodina Felousa, i nekoliko večeri kasnije Ralf je otišao u Bruklin, u
fabriku koja je proizvodila slične roletne kada je sve već bilo zatvoreno, ali
su gorela svetla u kancelariji. Direktor je pristao da proizvede određeni
broj roletni po Ralfovim specifikacijama, ali nije hteo da primi porudžbinu
dok mu se ne isplati depozit od sto dolara. Ralf je pristao na ovo, kao i na
to da ga snabde rastvorom za spoljašnji deo roletni. Ovi troškovi iznosili su
više od tri četvrtine kapitala Vitmorovih, a sada se problemu novca
priključio i faktor vremena. Platili su mali oglas u novinama tražeći
prodavca „od vrata do vrata“, i nedelju dana Ralf je testirao kandidate u
njihovoj dnevnoj sobi posle večere. Izabrao je mladića koji je krajem te
nedelje odlazio na Srednji zapad. Ali on je želeo predujam od pedeset
dolara, naglašavajući da su Pitsburg i Čikago konkurentni koliko i Njujork.
U to vreme banka im je pripretila da će ih tužiti ako ne vrate dug, pa su
došli u situaciju gde bi bilo kakva bolest, neplanirani izdatak, bilo koja
povreda na telu ili obnavljanje garderobe bili kritični. Njihov prodavac
obećao im je da će im pisati krajem nedelje iz Čikaga, pa su računali na
dobre vesti, ali nikakve vesti iz Čikaga nikako nisu stizale. Ralf je dva puta
poslao telegram prodavcu, ali telegram mora da je bio zalutao jer im je on
odgovorio iz Pitsburga: „Ne mogu da trgujem roletnama. Reklamne
primerke poslaću vam ekspresnom poštom.“ Platili su još jedan oglas u
novinama za prodavca i uzeli prvog koji im je zazvonio na vrata. Bio je to
jedan stari gospodin sa cvetom na reveru. On je prodavao sve – od korpi za
otpatke do sokovnika – i rekao je da lično poznaje sve domaćice na
Menhetnu. Bio je blagoglagoljiv, ali pošto nije uspeo da proda roletne,
došao je u stan Vajtmorovih i, sa mešavinom kritičnosti i milosrđa koje
obično čuvamo za ljudska bića, nadugačko raspravljao o proizvodu.
Ralf je hteo da pozajmi novac, ali ni njegova plata ni patent nisu
smatrani adekvatnim zalogom za uzimanje kredita s razumnom kamatom, i
jednog dana u svojoj kancelariji dobio je sudsku tužbu od banke. Otišao je
u Bruklin i ponudio da proda roletne proizvođaču. Čovek mu je dao
šezdeset dolara za ono što je vredelo sto, i Ralf je uspeo da vrati dug banci.
Montirali su probne primerke na svoje prozore i pokušali da zaborave čitav
poduhvat.
Sad su bili siromašniji nego ikad i ručali su sočivo svakog
ponedeljka, a ponekad i utorkom. Laura bi posle večere oprala sudove dok
je Ralf čitao Rejčel. Kad uspava devojčicu, ode u dnevnu sobu, sedne za
svoj radni sto i radi na nekom od svojih projekata. Uvek se nešto nudilo.
Bilo je posla u Dalasu, ali i u Peruu9. Bilo je tu raznih projekata, kao što su
plastični trem za kuće, uređaj koji automatski zatvara vratanca ledomata i
šema za pirateriju pomorskih specifikacija koje bi mogao ispod cene
prodati Dženi10. Mesec dana je potrošio pokušavajući da kupi neka
neobrađena jutra, na severu države Njujork da zasadi božićne jelke, a onda,
zajednički projekat s jednim prijateljem ‒ osmislio je luksuzne isporuke
poštom za firme, ali za to nikada nisu uspeli da dobiju finansijsku podršku.
Kad su se Vitmorovi videli sa ujka Džordžom i ujnom Helen u Ricu, rekli
su da su oduševljeni kako im ide. Laura je rekla da su strašno uzbuđeni
zbog posla koji je Ralfu ponuđen u agenciji za nekretnine u Parizu, ali su
morali da ga odbiju zbog ratnih opasnosti.
Tokom rata Vitmorovi su bili razdvojeni dve godine. Laura se
zaposlila. Vodila je ujutru Rejčel u školu i čekala je posle časova. Radeći i
štedeći Laura je uspevala da kupuje garderobu za sebe i Rejčel. Pred kraj
rata Ralf se vratio i tada su dobro stajali. Ratno iskustvo je osvežavajuće
delovalo na njega, pa se uhvatio za stari posao kao za slamku, došao mu je
kao kec iz rukava, i nikad više nisu razmatrali nove poslove – poslove u
Venecueli ili, recimo, Iranu. Vratili su se starim navikama i ekonomisanju.
Ostali su siromašni.
Laura je dala otkaz na poslu i vratila se popodnevima sa Rejčel u
Central parku. Dolazila je i Elis Holinšed. Isti razgovori. Holinšedovi su
živeli u hotelu. Gospodin Holinšed je bio potpredsednik u novoj firmi koja
se bavila proizvodnjom gaziranih pića, ali gospođa Holinšed je toga dana
bila odevena, kako se Laura prisetila, kao pre rata. Njen sin je bio žgoljav i
zlovoljan. Nosio je odelo od tvida, kao engleski školarac, ali njegovo
odelo, kao i haljina njegove majke, delovali su iznošeno i demode. Jednog
popodneva, kad su gospođa Holinšed i njen sin došli u park, dečak je
plakao. „Učinila sam strašnu stvar“, rekla je gospođa Holinšed Lauri. „Bili
smo kod doktora pa sam zaboravila da ponesem novac, hoću da te zamolim
da mi daš nekoliko dolara da mogu da uzmem taksi do hotela.“ Laura je
rekla da će joj drage volje pomoći. Kod sebe je imala novčanicu od pet
dolara i dala ju je gospođi Holinšed. Dečak je nastavio da plače, a majka ga
je odvukla u smeru Pete avenije. Laura ih nikad više nije videla u parku.
Ralfov život je, kao i uvek, bio pun predviđanja. U godinama odmah
posle rata grad se brzo razvijao. Novca je bilo svuda, a Vitmorovi, koji su
zimi spavali u iznošenim kaputima da bi se ugrejali, kao da su bili lišeni
uživanja u ovom blagostanju samo zbog nedostatka strpljenja,
snalažljivosti i sreće. Nedeljom, kad je bilo lepo vreme, šetali su među tim
uspešnim ljudima gornjim delom Pete avenije. Ralfu se činilo da je
potreban možda još jedan mesec, ili još jedna godina, pre nego što pronađe
ključ uspeha koji oni zaslužuju. Šetali su Petom avenijom dok nije pao
mrak, a onda su otišli kući, podelili konzervu pasulja za večeru i, da bi
uravnotežili obrok, uzeli po jabuku za desert.
Vraćali su se iz jedne takve šetnje jedne nedelje kad je, dok su se
stepenicama penjali ka stanu, telefon počeo da zvoni. Ralf je potrčao i
javio se.
Čuo je glas ujka Džordža, čoveka čija je generacija ostala svesna
prostorne distance i koji je zato vikao dok je razgovarao telefonom kao da
se dozivaju s brda na brdo. „Ovde ujka Džordž, Ralfi!“, vikao je, i Ralf je
pretpostavio da će on i ujna uskoro doći u grad da ih iznenade, ali je
shvatio da ga ujak zapravo zove iz Ilinoisa. „Čuješ li me?“, vikao je ujka
Džordž. „Čuješ li me, Ralfi?... Zovem te u vezi s poslom, Ralfi. U slučaju
da ti treba posao. Pol Hadam je prolazio – čuješ li me, Ralfi – Pol Hadam
je prolazio ovuda prošle nedelje i svratio da me pozdravi. On je pun para,
Ralfi – bogat je – i počinje neki novi posao na zapadu, proizvodiće
sintetičku vunu. Čuješ li me Ralfi?... Rekao sam mu za tebe. Odsešće u
Valdorf Astoriji. Idi da se vidiš s njim. Jednom sam mu spasao život.
Izvukao sam ga iz jezera Iri. Idi sutra u Valdorf da se vidiš s njim. Znaš li
gde je to, hotel Valdorf?… Čekaj malo, evo, ujna Helen hoće da te čuje.“
Sad je glas bio ženski i jedva ga je razumeo. Svi njegovi rođaci bili
su kod njih na ručku, rekla mu je. Jeli su ćurku. Došli su i svi unuci i unuke
i lepo su se ponašali. Džordž ih je sve odveo u šetnju posle večere. Bilo je
pretoplo, ali su sedeli na verandi pa nisu mnogo osetili vrućinu. U ovom
referisanju prekinuo ju je njen muž Džordž, koji mora da je preoteo
slušalicu da bi mu opet naglasio da treba da poseti gospodina Hadama u
Valdorfu. „Idi sutra i vidi se s njim, Ralfi – devetnaestog je u Valdorfu.
Čuješ li me? Hotel Valdorf. On je milioner. Sad ostaj nam zdravo.“
Gospodin Hadam je iznajmio apartman u Valdorfu, i kad je kasno po
podne narednog dana Ralf otišao da ga vidi, na povratku kući s posla,
gospodin Hadam bio je sam. Ralfu je izgledao star ali tvrdokoran, a po
načinu na koji je pružao ruku tokom pozdravljanja, čačkao uvo, istezao se i
gegao krivonog po kancelariji Ralf je zaključio da je čovek mentalno
neokrnjen, nezavisan i bridak. Ralfu je napunio čašu, a sebi tek reda radi.
Otvara fabriku sintetičke vune na zapadnoj obali, kako mu je objasnio, i
došao je na istok kako bi pronašao ljude koji imaju iskustva u prodavanju
vune. Džordž mu je pomenuo Ralfa i on je poželeo čoveka sa Ralfovim
iskustvom. Na sebe je preuzeo obaveze da pronađe kuću za Vitmorove,
ugovori selidbu i ponudio je Ralfu početnu godišnju platu od ogromnih
petnaest hiljada dolara. Veličina plate naterala je Ralfa da pomisli da je
predlog zapravo pritajeni pokušaj da se oduži njegovom ujaku što mu je
spasao život, ali gospodin Hadam kao da je to osetio. „Ovo nema nikakve
veze s tim što mi je tvoj ujak spasao život“, grubo je rekao. „Zahvalan sam
mu – ko ne bi bio – ali ovo nema nikakve veze s tvojim ujakom, ako si to
slučajno pomislio. Kad jednog dana budeš ovako star i bogat kao ja,
videćeš kako se teško stiču prijatelji. Svi moji stari prijatelji su pomrli – svi
osim Džordža. Okružen sam kordonom saradnika i rođaka koji su
dozlaboga nepristupačni, i da mi Džordž s vremena na vreme nekoga ne
preporuči, nikad ne bih video neko novo lice. Prošle godine imao sam
saobraćajnu nesreću. Ja sam bio kriv. Užasan sam vozač. Udario sam u
kola nekog mladića i odmah izašao i otišao da se predstavim. Dvadeset
minuta smo čekali šlep-službu pa smo malo porazgovarali. Danas on radi
za mene i verovatno je moj najbolji prijatelj, a da ga nisam udario, nikada
ga ne bih upoznao. Kad ostariš kao ja, to je jedini način da upoznaš nove
ljude – saobraćajne nesreće, požari i takve stvari.“
Ispravio je leđa u stolici i otpio gutljaj. Njegove sobe bile su daleko
iznad saobraćajne buke sa ulica, bilo je veoma tiho. Gospodin Hadam
disao je duboko i zvučno, sa prekidima, kao u snu. „Dakle, ne želim da te
požurujem“, rekao je. „Prekosutra se vraćam. Dobro razmisli i pozvaću te
kad se vratim.“ Uzeo je rokovnik i pažljivo upisao Ralfovo ime i broj
telefona. „Pozvaću te u utorak uveče, dvadeset sedmog, oko devet sati –
devet sati po tvom vremenu. Džordž mi je rekao da imaš lepu ženu, ali sad
nemam vremena da je upoznam. Nadam se da ću je uskoro videti na
zapadnoj obali.“ Zatim je počeo da priča o bejzbolu, a onda ponovo vratio
razgovor na ujka Džordža. „Spasao mi je život. Moj čamac se prevrnuo, a
onda se vratio u prethodni položaj ali pod vodom. Još osećam kako mi je
tonuo pod nogama. A nisam znao da plivam. Ni sad ne znam da plivam.
Pa, vidimo se.“ Rukovali su se, i čim su se vrata zatvorila, Ralf je čuo kako
gospodin Hadam kašlje. Bio je to dubok, snažan kašalj starca, pun gorkog
vajkanja i nezadovoljstva, i Ralf je osetio sažaljenje dok je u hodniku
čekao lift.
Na putu kući Ralf je shvatio da je ovo to, da se ovaj urnebesan lanac
nepredviđenih okolnosti, započet ujakovim spasavanjem prijatelja u jezeru
Iri, završio spasavanjem njegove porodice. Ništa što je dosad iskusio nije
mu izgledalo verovatnije. Shvatio je da je ovaj predlog bio kapric jednog
starca i da je poticao od osećanja gospodina Hadama da treba da se oduži
njegovom ujaku – a taj dug je, kako su godine proticale, bivao sve veći.
Kad je došao kući, prepričao je Lauri detalje sastanka, i svoj pogled na
ponašanje gospodina Hadama, a ona je, na njegovo blago iznenađenje,
rekla da joj to deluje kao rudnik zlata. Oboje su bili neobično smireni, kad
se uzme u obzir promena sa kojom su bili suočeni. Nije im padalo na
pamet da slave, i on joj je pomogao da opere sudove. Pogledao je na mapi
lokaciju fabrike gospodina Hadama, i mesto sa španskim imenom na obali
severno od San Franciska dalo mu je tračak nade u život ispunjen
razumnim zadovoljstvima.
Osam dana je prošlo od Ralfovog intervjua i telefonskog poziva i
shvatio je da ništa neće biti konačno pre utorka, i da postoji mogućnost da
stari gospodin Hadam, usled svojih putovanja, doživi srčani udar. Možda
će se otrovati sendvičem sa ribom, pa će ga iskrcati s voza za Čikago da bi
umro u nekom tamošnjem staračkom domu. Među ljudima sa kojima će se
sastati u San Francisku možda će biti njegov advokat, sa vestima da je
Hadam pred bankrotom ili da ga je žena ostavila. Ali na kraju Ralf više
nije mogao da izmišlja nove katastrofe ni da poveruje u one koje je
izmislio.
Nemogućnost da istraje u sumnji u svoju sreću pokazao je neke
karakterne slabosti. Teško da je bilo dana kada nije bio primoran da oseti
moć novca, ali otkrio je da se sili novca čovek najmanje može odupreti kad
poprimi vid obećanja, i da su ga godine odlučnog samopregora, umesto da
ga nagrade rezervama duševne snage, učinile malo više nego inače
podložnim iskušenjima. Pošto je promena u njihovim životima još uvek
zavisila od jednog telefonskog poziva, uzdržavao se da priča – i da misli,
koliko je god to bilo moguće – o životu koji bi mogli da ostvare u
Kaliforniji. Najdalje bi otišao rekavši da bi želeo nekoliko belih košulja, ali
nije hteo da ide preko ove svesno pokajničke želje, i ovde, gde je mislio da
pokazuje uzdržanost i pronicljivost, ovde je, umesto toga, počeo da
ispoljava sujeverje koje bi trebalo da nosi dobru sreću, i kad je poželeo
bele košulje, to nije bila toliko iskreno umerena želja koliko podsećanje –
koje nije znao da pretoči u reči – da su bogovi sreće ljubomorni i da ih
lažna skromnost lako može prevariti. On nikada nije bio sujeveran čovek,
ali je u utorak slučajno pronašao sitniš u aparatu za kafu, a bio je ushićen
kad je video bubamaru na prozoru u kupatilu. Nije mogao da se seti kad je
ono beše čuo da su novac i ovaj insekt povezani, ali nije mogao da objasni
ni druge predznake koji su počeli da utiču na njegovo ponašanje.
Laura je posmatrala ovu suptilnu promenu koju je predosećaj
izazivao kod njenog muža, ali nije imala šta da mu kaže. Nije pominjao ni
gospodina Hadama ni Kaliforniju. Bio je tih; bio je nežan sa Rejčel; a
zapravo je postajao sve bleđi. Ošišao se u sredu. Nosio je svoje najbolje
odelo. U subotu je ponovo bio kod frizera, ali je ovog puta i manikirao
nokte. Kupao se dva puta dnevno, oblačio novu košulju za večeru i stalno
išao u kupatilo da opere ruke i zube ili da nakvasi i obuzda čuperak kose.
Neprirodno je brinuo o svom telu, i njegovo ponašanje podsetilo ju je na
adolescenta iznenađenog prvom ljubavlju.
U ponedeljak uveče Vitmorovi su bili pozvani na zabavu i Laura je
insistirala da odu. Gosti na zabavi bili su preživeli pripadnici grupe koja se
družila desetak godina ranije, ali da je neko prozivao odsutne koji su
dolazili na prve zabave, kao u ceremoniji odavanja pošte razbijenom i
desetkovanom puku, usledio bi odziv „Nedostaje … Nedostaje …
Nedostaje…“, kao odgovor grupi koja se okuplja u okrugu Vestčester;
„Nedostaje… Nedostaje… Nedostaje…“ moralo bi se odgovoriti za čitavu
četu onih koje su razvod, alkohol, živčani poremećaji i zla sreća uništili ili
poremetili. Laura je došla ravnodušna prema zabavi i zato je bila svesna da
mnogi nedostaju.
Bila je na zabavi manje od sata kad je čula da neko dolazi i pogledala
preko ramena. Ugledala je Elis Holinšed i njenog muža. Soba je bila
prepuna ljudi pa je odložila razgovor s Elis za kasnije. Mnogo kasnije te
večeri Laura je otišla u toalet, i kad je izašla iz kupatila i ušla u spavaću
sobu, videla je da Elis sedi na krevetu. Izgledalo je kao da čeka Lauru.
Laura je sela za toaletni stočić i počela da popravlja frizuru. U ogledalu je
posmatrala svoju prijateljicu.
„Čula sam da se selite u Kaliforniju“, rekla je Elis.
„Nadamo se. Sutra ćemo konačno znati.“
„Je l’ istina da mu je Ralfov ujak spasao život?“
„Istina je.“
„Baš imate sreće.“
„Pretpostavljam da imamo.“
„Ma imate sreće, to se vidi“, rekla je Elis i ustala s kreveta, otišla do
vrata sobe i zatvorila ih. Zatim se vratila i ponovo sela na krevet. Laura ju
je posmatrala u ogledalu, ali je Elis nije gledala. Bila je pognula glavu.
Izgledala je nervozno. „Imate sreće“, rekla je. „Baš imate sreće. Jesi li
svesna koliko ste srećni? Dozvoli mi da ti ispričam priču u ovom
sapunčiću“, rekla je i izvadila parče sapuna iz torbice. „Ovo je taj sapun.
Neko mi ga je poklonio kad sam se udala, pre petnaest godina. Ne znam
ko. Neka bedinerka, možda profesor muzike – tako neko. To je dobar
sapun, engleski, vrsta koju volim, i odlučila sam da ga sačuvam za onaj
veliki dan kad se Lari obogati i odvede nas na Bermude. Prvo sam htela da
ga upotrebim kad je dobio posao u Baund Bruku. Onda sam pomislila da je
bolje da ga sačuvam kad se preselimo u Boston, a onda u Vašington, a
onda kad je dobio ovaj novi posao, pomislila sam da je možda sad vreme,
možda je baš sad vreme, kad idem da sačekam sina iz one propale škole i
platim račune i iselim se iz hotela za propalice gde živimo. Petnaest godina
planirala sam da upotrebim taj sapun. I, prošle nedelje sam preturala po
fiokama i slučajno ga pronašla. Sav se izlomio. Bacila sam ga u đubre.
Bacila sam ga jer sam znala da nam se nikad neće ukazati prilika da ga
upotrebimo. Shvataš li šta to znači? Da li znaš kakav je to osećaj? Živeti
petnaest godina od obećanja i nadanja i pozajmica i kredita, živeti u
hotelima koji nisu za život, ni jedan jedini dan bez duga, a ipak se
pretvarati, osećati svake godine, svake zime, da će svaki posao, svaki
intervju za posao biti baš onaj pravi. Živeti tako petnaest godina i konačno
shvatiti da se to preživljavanje nikad neće završiti. Znaš li kakav je to
osećaj?“ Ustala je i prišla ogledalu, bila je iznad Laure. Suze su potekle iz
njenih krupnih očiju a glas joj je bio hrapav i snažan. „Nikada neću otići na
Bermude“, rekla je. „Štaviše, nikada neću otići ni na Floridu. Nikada
nećemo biti bez duga, nikada, nikada, nikada. Znam da nikad neću imati
pristojan dom i da je sve što nosim iznošeno i iskrpljeno, i ništa dobro iz
toga neće ispasti. Znam da ću do kraja života, do kraja svog života, nositi
ofucane kombinezone i pocepane spavaćice, iskrzan veš i cipele koje
žuljaju. Znam da mi do kraja života niko neće prići i reći da imam lepu
haljinu jer takvu haljinu neću moći sebi da priuštim. Znam da će do kraja
mog života svaki taksista ili vratar ili šef sale istog trenutka kad me vidi
znati da nemam ni pet dolara u ovoj tašnici od skaja koju čistim i lickam i
čuvam i ne menjam, evo, već deset godina. Kako ti to razumeš? Kako ti to
ocenjuješ? Šta je to toliko divno kod tebe da te strefi tolika sreća?“ Spustila
je prste na Laurino golo rame. Haljina koju je nosila mirisala je na benzin.
„Mogu li da se malo otarem o tebe? Možda će to preneti malo sreće na
mene? Kunem se bogom da bih ubila nekoga samo kad bih znala da će
nam to doneti mnogo para. Zavrnula bih nekome šiju – tebi, bilo kome – i
kunem se Isusom da bih…“
Neko je zakucao na vrata. Elis je u dva koraka otišla do vrata,
otvorila ih i izašla napolje. Ušla je neka žena tražeći toalet. Laura je
pripalila cigaretu i sačekala desetak minuta u spavaćoj sobi pre nego što se
vratila na zabavu. Holinšedi su već bili otišli. Uzela je piće, sela i pokušala
da razgovara s gostima, ali nikako nije mogla da se usredsredi na ono što
govori.
Taj lov, ta trka za novcem, koja joj se činila prirodnom, izazovnom i
poštenom kad su se prvi put obavezali na to, sad joj je izgledala kao
hazardersko i gusarsko putovanje. Mislila je, ranije te večeri, na one koji
nisu došli. Sad je ponovo razmišljala o njima. Zla sreća i promašaji zadesili
su više od polovine njih, ispod sveg tog finog i pristojnog ponašanja u
lepoj sobi vodila se oštra borba, u kojoj su sledile ekstremne kazne za
gubitnike. Laura je osetila da joj je hladno. Prstima je izvadila led iz pića i
odložila ga u vazu s cvećem, ali viski je nije zagrejao. Zamolila je Ralfa da
pođu kući.
 Posle večere u utorak Laura je oprala sudove, a Ralf ih je obrisao.
Uzeo je da čita novine, a ona se posvetila šivenju. U osam i petnaest
zazvonio je telefon u spavaćoj sobi i Ralf mu je mirno prišao. Bio je to
neko sa dve karte viška za pozorišnu predstavu koju su poslednji put
izvodili. Telefon više nije zvonio i u petnaest do devet Ralf je rekao Lauri
da će nazvati Kaliforniju. Lako je uspostavio vezu i sa broja gospodina
Hadama odazvao mu se ljubazan, mladalački ženski glas. „O, da,
gospodine Vitmore“, rekla je. „Pokušali smo da vas pozovemo, ali vam je
linija bila zauzeta.“
„Mogu li da dobijem gospodina Hadama?“
„Nažalost, ne, gospodine Vitmore. Ovde sekretarica gospodina
Hadama. Znam da je hteo da vas pozove jer je vaše ime zabeležio u
rokovniku. Gospodin Hadam me je zamolio da razočaram što manje ljudi, i
ja sam pokušala da pozovem sva imena koja se nalaze u rokovniku.
Gospodin Hadam se šlogirao u nedelju. Verovatno se više nikad neće
oporaviti. Pretpostavljam da vam je nešto obećao, ali bojim se da to neće
moći da ispuni.“
„Veoma mi je žao“, rekao je Ralf. Spustio je slušalicu.
Laura je ušla u sobu dok je sekretarica još govorila. „Oh, dušo!“,
rekla je. Stavila je korpu s pletivom na komodu i otišla do ormana. Onda se
vratila i tražila nešto u korpi s pletivom i potom je stavila na svoj toaletni
stočić. Zatim je izula cipele, stavila u njih kalupe, skinula preko glave
haljinu i vešto je okačila na vešalicu. Ponovo se vratila do komode tražeći
korpu s pletivom, pronašla ju je na toaletnom stočiću, odnela u orman i
ostavila na policu. Uzela je češalj i četku, otišla u kupatilo i pustila vodu u
kadu.
Talas razočaranja bolno je ošamutio Ralfa. Ni sam nije znao koliko
dugo je sedeo pored telefona. Čuo je kako Laura izlazi iz kupatila.
Okrenuo se kad je čuo da mu se obratila.
„Strašno mi je žao zbog starog gospodina Hadama“, rekla je. „Volela
bih da nešto možemo da uradimo.“ Bila je u spavaćici i sela je za toaletni
stočić kao neka vešta i strpljiva žena koja se smešta ispred razboja,
pokupila je igle i bočice i češljeve i četke s nesvesnom spretnošću iskusne
tkalje, kao da je vreme koje provodi tu deo neke neprekinute aktivnosti.
„Stvarno je izgledalo kao skriveno blago…“
Ta reč ga je iznenadila, i za trenutak je ugledao neko priviđenje, ćup
zlata, zlatno runo, riznicu skrivenu s druge strane duge koja bledi, ali
primitivizam njegovog lova ga je pogodio. Naoružan ašovom i domaćim
vilinskim rašljama prevaljivao je brda i doline, kroz sušu i kroz provalu
oblaka, kopajući tamo gde su se pokazivala sva ona mesta na mapi koja je
sâm označio kao zlatonosna. Šest koraka istočno od osušenog bora, peta
polica od vrata biblioteke, ispod škripavih stepenica, među korenjem stare
kruške, zakopan u vinogradu leži lonac pun zlatnih poluga i napoleona.
Okrenula se na stolici i pružila prema njemu mršave ruke, kako je
činila hiljadu puta. Više nije bila mlada, nego bledunjava, mršavija nego
što bi bila da je on pronašao zlatne novčiće koji bi je lišili strepnje i
danonoćnog rada. Njen osmeh i njena gola ramena počeli su da smetaju
neodgonetljivim oblinama i simbolima koji su kamen temeljac želje, i
svetlost koju je bacala lampa kao da je blistala i zračila toplotom i širila
onu neobjašnjivu samodopadljivost, onu blagost koju prolećno sunce
daruje svim očajnicima i namučenima. Njegova želja za njom ga je
istovremeno oduševljavala i zbunjivala. Bila je tu, sva je bila tu, i tada mu
se učinilo da njene pružene ruke sijaju zlatnim sjajem.
 Božić je tužan praznik
za siromašne
Božić je tužan praznik. Ove reči pale su na pamet Čarliju čim ga je
budilnik probudio i podsetio na onu neodređenu potištenost koja ga je
pritiskala čitavo prethodno veče. Kroz njegov prozor naziralo se crno nebo.
On se uspravi u krevetu i povuče uzicu za paljenje svetla koja mu je visila
ispred nosa. Božić je jedan veoma tužan dan, pomislio je. U Njujorku živi
toliko miliona ljudi, a jedino ja moram na Božić da ustajem u mrkli mrak,
u šest ujutro. Jedino ja.
Obukao se, i dok je silazio stepenicama sa poslednjeg sprata kuće u
kojoj je iznajmljivao stan, jedini zvuci koje je čuo bili su grubi zvuci
spavanja; jedina svetla koja su gorela bila su svetla koja je neko zaboravio
da ugasi. Čarli je prezalogajio nešto u non-stop ekspres restoranu i uzeo
nadzemni voz prema gornjem delu grada. Od Treće avenije prošetao je do
Saton Plejsa. Ceo kraj je spavao. Osvetljene uličnim svetiljkama, kuće
nanizane jedna do druge spajale su se u zid od tamnih prozora. Svi ti
milioni ljudi su spavali, i od tog sveopšteg odsustva svesti osećao je neku
napuštenost, kao da svedoči propasti ovoga grada, kao da je nastupio kraj
vremena. On otvori metalno-staklena vrata stambene zgrade u kojoj je već
šest meseci radio kao liftboj, zatim prođe kroz luksuzni foaje do
svlačionice u zadnjem delu zgrade. Odenu prugasti prsluk s mesinganim
dugmetima, stavi oko vrata imitaciju askot mašne, uvuče se u pantalone sa
svetloplavim lampasima i obuče sako. Na klupici u liftu dremao je noćni
liftboj. Čarli ga probudi. Liftboj mu promuklim glasom saopšti da se portir
razboleo i da neće moći da dođe na posao. Pošto je portir bolestan, Čarli
neće imati pauzu za ručak, i mnogi će od njega očekivati da im zaustavi
taksi.
Čarli je proveo tek nekoliko minuta na dužnosti kad je sa četrnaestog
sprata zazvonila izvesna gospođa Hjuing – znao je da je pomalo nemoralna
žena. Gospođa Hjuing nije spavala cele noći i ušla je u lift odevena u
bundu ispod koje je virila duga haljina. Sa sobom je povela svoja dva
smešna psa. Spustio ju je do prizemlja i posmatrao nju i njene pse dok nisu
izašli na mračnu ulicu. Napolju je provela samo nekoliko minuta. Onda je
ušla i on ju je vratio na četrnaesti sprat. Kad je izašla iz lifta, rekla mu je:
„Srećan Božić, Čarli.“
 „Eh, pa to za mene i nije neki praznik, gospođo Hjuing“, reče on.
„Mislim da je Božić veoma tužan praznik. Nije da ovdašnji ljudi nisu
velikodušni – mislim, dobre su napojnice – ali, vidite, ja živim sam u
nameštenom stanu, nemam porodicu niti bilo šta tome slično, pa Božić i
nije baš neki praznik za mene.“
„Baš mi je žao, Čarli“, reče gospođa Hjuing, „ni ja nemam porodicu.
Ume da bude tužno nama samcima, zar ne?“ Ona naredi psima da uđu u
stan, pa uđe za njima. On se spusti u prizemlje.
Zavladao je mir, i Čarli zapali cigaretu. Grejni sistem iz podruma
počeo je, kao i svakog dana, da drmusa čitavu zgradu svojim vibracijama,
te se potmuli zvuk nadolazećeg toplog vazduha začuo prvo u prizemlju, a
onda nastavio da se širi nagore kroz svih šesnaest spratova, ali ovo
razmrdavanje, pošto je bilo mehaničke prirode, nije raspršilo ni njegovu
usamljenost ni mrzovolju. Crno nebo iza staklenih vrata počelo je polako
da plavi, ali ta plava svetlost kao da nije imala izvor; samo se najednom
pojavila. Bila je to žalosna svetlost, i dok je lagano osvajala pustu ulicu,
njemu je došlo da zaplače. Zatim se zaustavio taksi iz kojeg su izašli
Volserovi, pripiti i svečano obučeni, pa ih on odveze do njihovog
penthausa. Volserovi su ga podstakli na sumorno razmišljanje o tome
koliko se razlikuje njegov život u iznajmljenoj sobi od života dobrostojećih
ljudi. Užasno.
Onda su počeli da mu zvone vernici koji rano idu u crkvu, ali ih je
tog jutra bilo svega troje. Iako je još nekoliko njih otišlo u crkvu u osam
sati, većina stanara ostala je u krevetu, mada je u kabinu lifta već počeo da
se uvlači miris slanine i kafe.
Malo posle devet sišla je neka dadilja sa detetom. I dadilja i dete bili
su preplanuli i nedavno su se, znao je, vratili sa Bermuda. On nikada nije
bio na Bermudama. On je zatvorenik, osam sati dnevno zatočen u kavezu
lifta veličine metar i po sa dva i po, koji je takođe zatočen u oknu svoje
šesnaestospratnice. U ovoj ili onoj zgradi, on već deset godina radi kao
liftboj. Izračunao je da je jedna vožnja u proseku oko dvesta metara, i kad
pomisli na hiljade kilometara koje je tako prevalio, kad pomisli da je
mogao da vozi kola kroz izmaglicu na Karibima ili da ih zaustavi pored
neke plaže sa koralima na Bermudama, on svojim putnicima zameri zbog
teskobnih putovanja, kao da uzrok tome nije veličina lifta, već pritisak koji
nameće njihov način života, kao da su oni ti koji su mu skresali krila.
 O tome je razmišljao kada su sa devetog sprata zazvonili Depolovi.
Poželeše mu srećan Božić.
„Baš lepo od vas što mislite na mene“, reče dok su se spuštali, „ali to
baš i nije neki praznik za mene. Božić je tužan praznik za nas siromašne. A
ja nemam ni porodicu.“
„S kim ideš na večeru, Čarli?“, upita gospođa Depol.
„Nema za mene božićne večere“, reče Čarli. „Poješću neki sendvič.“
„Moj Čarli!“, gospođa Depol je bila krupna žena dobrog srca, pa je
Čarlijevo jadikovanje pogodi kao da ju je uhvatila neka provala oblaka.
„Znaš, baš bih volela da sa tobom podelimo svoju božićnu večeru“, reče
ona. „Ja sam iz Vermonta, znaš, i kad sam bila mala, znaš, uvek bi za
našim stolom bilo mnogo ljudi. Poštar, znaš, i učitelj, i prosto svako ko nije
imao svoju porodicu, znaš, i volela bih da možemo da podelimo svoju
večeru sa tobom kao što smo tada to radili, znaš, prosto ne vidim zašto to
ne bismo uradili. Nećeš moći da sediš sa nama za stolom, znaš, pošto ne bi
mogao da napustiš lift, zar ne? Ali čim gospodin Depol istranžira gusku, ja
ću ti pozvoniti, spremiću ti jedan poslužavnik, znaš, i hoću da se popneš na
naš sprat, da makar podelimo božićnu večeru.“
Čarli im se zahvali – njihova darežljivost ga je iznenadila, ali se
zapitao da li će zaboraviti svoju ponudu kad im budu stigli prijatelji i
rođaci.
Zatim zazvoni stara gospođa Gedšil, i čim mu je poželela srećan
Božić, on obori glavu.
„To baš i nije neki praznik za mene, gospođo Gedšil“, reče. „Božić je
tužan praznik za nas siromašne. Ja nemam ni porodicu, znate. Živim sam u
iznajmljenoj sobi.“
„Ni ja nemam porodicu, Čarli“, reče gospođa Gedšil. Govorila je bez
i trunke zlovolje, ali je njeno saosećanje bilo usiljeno. „Tačnije, deca su mi
se odselila. Imam troje dece i sedmoro unučadi, ali niko od njih nema
vremena da me poseti tokom božićnog posta. Ja, naravno, razumem
njihove probleme. Znam da je teško putovati sa decom tokom praznika,
iako je meni to u njihovim godinama nekako uvek polazilo za rukom, ali
svi smo različiti, ne smemo osuđivati jedni druge zbog osećanja koja ne
možemo razumeti. Ali znam kako ti je, Čarli. Ni ja nemam porodicu. I ja
sam usamljena, baš kao i ti.“
 Nije ga dirnuo govor gospođe Gedšil. Možda i jeste usamljena, ali
zato ima desetosoban stan i troje slugu i gomilu love i dijamanata, a
sirotinjska naselja puna su dece koja bi bila presrećna da dobiju malo hrane
koju njen kuvar baca u đubre. On zatim pomisli na siromašnu decu. Sede
na stolicu u predvorju i poče da razmišlja o njima.
Njima je najgore. Već u jesen se stvara neka ushićenost oko Božića i
oko toga da je to njihov dan. Nakon Dana zahvalnosti to ne može da im
promakne. Tako je sve namešteno da nema šanse da im promakne. Svuda
venci i ukrasi, pa zvona koja zvone, jelke po parkovima, Deda Mraz na
svakom ćošku, slike u časopisima i novinama i na svakom zidu i prozoru u
gradu koje im govore da će dobiti šta god požele ako budu bili dobri. I da
ne znaju da čitaju, ne može da im promakne. Sve i da su slepi, ne može da
im promakne. To je u vazduhu koji ta jadna deca udišu. Svaki put kada
izađu u šetnju, deca ugledaju sve te skupe igračke u izlozima, pa pišu
pismo Deda Mrazu, a mame i tate im obećaju da će ta pisma poslati, pa kad
deca odu na spavanje, bace pisma u peć. I kad svane božićno jutro, kako
sad to da objasniš, kako da im kažeš da Deda Mraz posećuje samo bogate,
da ne zna šta je dobrota? Kako da ih pogledaš u oči kad si mogao da im
priuštiš samo balon ili šećerlemu!
Nekoliko dana ranije, dok se Čarli vraćao uveče sa posla, ugledao je
neku ženu kako sa ćerkicom ide niz Pedeset devetu ulicu. Ćerkica je
plakala. Pretpostavio je da plače, u stvari je znao da plače zato što je već
videla sve igračke u izlozima i nije mogla da shvati zbog čega nijedna od
tih igračaka nije baš njoj namenjena. Za majku je pretpostavio da je
domaćica, ili možda konobarica, i zamislio kako idu kući, u neku sobu
nalik njegovoj, sa zelenim zidovima i bez grejanja, da na Badnje veče
pojedu supu iz konzerve. Video je sliku te devojčice kako pred spavanje
kači svoju odrpanu čarapu, i majke koja kopa po torbici u potrazi za nečim
što bi mogla da stavi u čarapu… U ovom razmišljanju ga je prekinulo
zvono sa jedanaestog sprata. Gore su ga čekali gospodin i gospođa Fuler.
Kada su mu poželeli srećan Božić, on reče: „Eh, to baš i nije neki praznik
za mene, gospođo Fuler. Božić je tužan praznik za nas siromašne.“
„Imaš li dece, Čarli?“, upita gospođa Fuler.
„Četvoro živih“, odgovori on. „Dvoje sam sahranio.“ Preplavila ga je
veličanstvenost sopstvene laži. „Gospođa Liri, moja žena, ona je invalid.“
„Baš je to tužno, Čarli“, reče gospođa Fuler. Kada su stigli u
predvorje, ona izlete iz lifta, a zatim se okrenu. „Hoću nešto da poklonim
tvojoj deci, Čarli“, reče ona. „Gospodin Fuler i ja idemo sada da obavimo
jedan telefonski razgovor, ali kad se vratimo, daću ti nešto da odneseš
deci.“
Zahvalio joj se. Onda se začu zvono sa četvrtog, i on se pope da
pokupi Vestonove.
„To baš i nije neki praznik za mene“, reče im čim su mu poželeli
srećan Božić. „Božić je tužan praznik za nas siromašne. Znate, ja živim
sam u iznajmljenoj sobi.“
„Siroti Čarli“, reče gospođa Veston. „Tačno znam kako ti je. Za
vreme rata, gospodin Veston je bio odsutan, a ja sasvim sama na Božić.
Nisam jela božićnu večeru, nisam imala ni jelku, baš ništa. Samo bih sebi
napravila kajganu, sela i plakala.“ Gospodin Veston, koji je već bio u
predvorju, nestrpljivo je dozivao svoju ženu. „Tačno znam kako ti je,
Čarli“, reče gospođa Veston.
Do podneva je u oknu lifta umesto slanine i kafe mirisala pečena
živina i divljač, a čitava zgrada je bila u jeku priprema domaćinske gozbe,
poput kakve ogromne i složene farme. Deca su sa svojim dadiljama već
stigla kući iz parka. Babe i tetke su pristizale u limuzinama. Većina onih
koji su prošli kroz predvorje nosili su poklone umotane u ukrasni papir i
bili odeveni u najbolje bunde i novu odeću. Čarli se i dalje jadao većini
stanara koji bi mu poželeli srećan Božić, stalno menjajući svoju priču, čas
je bio usamljeni neženja, čas siromašni otac, i tako ukrug – kako bi mu
došlo. Ipak, ni ovi njegovi izlivi melanholije, ni saosećanje koje je zauzvrat
dobijao, nisu mu nimalo popravili raspoloženje.
U pola dva zazvonila je devetka, i kada se popeo, gospodin Depol ga
je čekao na vratima svog stana sa šejkerom za koktele i čašom. „Evo malo
božićnog veselja, Čarli“, reče on sipajući Čarliju piće. Utom se pojavi
služavka sa poklopljenim jelima na poslužavniku, a zatim iz dnevne sobe
izađe gospođa Depol. „Srećan Božić, Čarli“, reče ona. „Rekla sam
gospodinu Depolu da malo ranije istranžira gusku, da bi ti mogao da
probaš, znaš. Nisam htela da stavljam desert, da se ne bi istopio, znaš, tako
da kad budemo prešli na desert, zvrcnućemo ti.“
„I, da, kakav bi to bio Božić bez poklona?“, reče gospodin Depol i
donese ogromnu, pljosnatu kutiju iz predsoblja i položi je povrh
poklopljenih tanjira.
„Zbog vas osećam duh Božića“, reče Čarli. Oči mu se napuniše
suzama. „Hvala vam, hvala vam!“
 „Srećan Božić! Srećan Božić!“, klicali su, posmatrajući ga kako
unosi svoju večeru i poklon u lift. Čim se spustio, odneo je poslužavnik i
kutiju u svlačionicu. Na poslužavniku je bilo supe, neka riba u sosu i
porcija guščijeg mesa. Opet se začulo zvono, ali pre nego što se vratio u
lift, pocepao je ukrasni papir i u kutiji koju je dobio od Depolovih našao
bademantil. Njihova velikodušnost i njihov koktel počeli su da mu udaraju
u glavu, i on se ushićeno pope na dvanaesti sprat. Služavka gospođe Gedšil
bila je na vratima sa poslužavnikom, a iza nje je stajala gospođa Gedšil.
„Srećan Božić, Čarli“, reče ona. On joj se zahvali, a suze mu ponovo
navreše na oči. Na putu do prizemlja, on ispi čašicu šerija sa poslužavnika
gospođe Gedšil. Njen doprinos bila je porcija mešanog mesa. Jagnjeći
kotlet pojeo je prstima. Ponovo je zazvonilo zvono, pa on obrisa lice
ubrusom i pope se na jedanaesti sprat. „Srećan Božić, Čarli“, reče gospođa
Fuler, koja je stajala na vratima i u rukama držala gomilu poklona uvijenih
srebrnim papirom, kao sa neke reklame, a gospodin Fuler joj je držao ruku
oko ramena, delovalo je kao da će se oboje svakog trenutka rasplakati.
„Evo nekih stvari, da ih odneseš kući svojoj deci“, reče gospođa Fuler. „A
ovo je nešto za gospođu Liri i nešto za tebe. Ako bi hteo, odnesi ove stvari
u lift, a mi ćemo ti spremiti večeru za koji minut.“ On odnese stvari do
lifta, pa se vrati po poslužavnik. „Srećan Božić, Čarli!“, doviknuše mu
Fulerovi dok je zatvarao vrata. Odneo je večeru i poklone u svlačionicu, pa
otvorio kutiju koja je bila namenjena njemu. Unutra je bio novčanik od
aligatorske kože, sa urezanim inicijalima gospodina Fulera. Od njih je za
večeru takođe dobio guščetinu. On prstima pojede parče mesa, i dok je
obrok zalivao koktelom, opet se začu zvono. Ponovo se odveze gore. Ovog
puta do Vestonovih. „Srećan Božić, Čarli“, rekoše i dadoše mu šoljicu
punča od jaja, komad ćuretine za večeru i poklon – još jedan bademantil.
Zatim zazvoni sedmi sprat, gde ga je sačekala još jedna večera i još
igračaka. Onda zazvoni četrnaestica i on se pope. Gore ga je čekala
gospođa Hjuing u nekakvom negližeu, držeći kaubojske čizme u jednoj
ruci i neke kravate u drugoj. Bila je uplakana i pripita. „Srećan Božić,
Čarli“, reče mu nežnim glasom. „Htela sam nešto da ti poklonim, mislila
sam na tebe celo jutro, pretražila sam ceo stan, i jedino bi ovo moglo da
zatreba jednom muškarcu. To je sve što je gospodin Bruer ostavio.
Verovatno ti nisu potrebne kaubojske čizme, ali kako ti se čine ove
kravate?“ Čarli uze kravate, zahvali joj se i požuri nazad do lifta pošto je
već tri puta zvonilo.
 Oko tri po podne Čarli je već imao četrnaest večera prostrtih po stolu
i po podu svlačionice, a zvono nije prestajalo da zvoni. Čim bi započeo sa
jelom, morao bi da se popne po novu večeru, pa je tako usred goveđeg
pečenja Parsonovih morao da ode po desert Depolovih. Vrata od
svlačionice držao je zaključana pošto je imao utisak da se ovakvo
dobročinstvo smatra ekskluzivnim i da bi se njegovi prijatelji razočarali
kad bi saznali da nisu jedini koji se trude da ublaže njegovu samoću. Bilo
je tu guščjeg, ćurećeg, pilećeg, fazanovog, tetrebovog i golubjeg mesa.
Bilo je pastrmke i soma, školjki i ostriga u sosu, jastoga, račića, girica i
školjki. Pa onda pudinzi od šljiva, pite od mesa, musevi, barice od
istopljenog sladoleda, filovane i druge torte, ekleri i dve kugle bavarskog
šlaga. Na poklon je dobio bademantile, kravate, manžetne, čarape,
maramice, a jedan od stanara ga je upitao koji broj majice nosi i dao mu tri
zelene. Bio je tu i neki stakleni čajnik napunjen, kako je na etiketi pisalo,
medom od jasmina, zatim četiri bočice losiona za brijanje, podupirači za
knjige od alabastera i dvanaest kuhinjskih noževa. U svlačionicu se stuštila
lavina milostinje koju je izazvao, i tu i tamo ga ispunjavala nespokojstvom,
kao da je otvorio neki vodopad u ženskom srcu koji će ga živog preplaviti
hranom i bademantilima. Što se hrane tiče, uopšte nije napredovao, pošto
su sve porcije bile sumanuto velike, jer ljudi izgleda smatraju da uz
usamljenost nužno ide i životinjski apetit. Nije stigao da otvori nijedan
poklon namenjen njegovoj izmišljenoj deci, ali je popio sve što su mu dali,
te su oko njega bili ostaci raznih koktela – šampanjac s malinom, martini,
menhetn, old fešn, punč, bronks i sajd kar.
Bio je sav zajapuren. Voleo je svet, i svet je voleo njega. Sad kad
sagleda svoj život, deluje mu divno i ispunjeno, prepun fantastičnih
iskustava i neobičnih prijatelja. On pomisli kako njegov posao liftboja, to
krstarenje gore-dole kroz stotine metara po život opasnog prostora, iziskuje
hrabrost i inteligenciju jednog avijatičara. Odjednom iščezoše svi njegovi
životni problemi – zeleni zidovi njegove sobe, meseci i meseci
nezaposlenosti... Iako se zvono već neko vreme nije čulo, on uđe u lift i
jurnu njime do penthausa i nazad, čisto da bi pokazao kako vlada tim
prostorom.
Začu se zvono sa dvanaestog sprata, pa on nakratko zaustavi svoju
letelicu ne bi li pokupio gospođu Gedšil. Lift poče da se spušta, a on pod
naletom razdraganosti skloni ruke sa kontrolne table i prodra se: „Vežite
se, gospođo Gedšil! Pravimo borbeni luping!“ Gospođa Gedšil vrisnu, a
zatim iz nekog razloga sede na pod lifta. Zašto li je tako bleda, pitao se,
zašto sedi na podu? Ona ponovo vrisnu. On prizemlji lift nežno i, smatrao
je, vešto, pa zatim otvori vrata. „Izvinite ako sam vas uplašio, gospođo
Gedšil“, on reče krotko. „Malo se šalim.“ Ona opet kriknu, pa istrča u
predvorje i vrišteći poče da traži upravnika.
Upravnik je otpustio Čarlija i lično preuzeo posao liftboja. Čarlija
nakratko pogodi vest da je ostao bez posla. Prvi put tog dana došao je u
dodir sa ljudskom zlobom. Sedeo je u svlačionici i nervozno glodao
karabatak. Piće je počelo da popušta i, mada ga nije sasvim sustigao, on
predoseti odvratan mamurluk. Zbog prevelike količine hrane i poklona
poče da ga grize savest, i pomisli da je nedostojan svega toga. Gorko se
kajao zbog svih laži o svojoj deci koje je izrekao. On je neženja, ima
jednostavne potrebe. Zloupotrebio je dobrotu ljudi iz zgrade. Bio ih je
nedostojan.
A onda se kroz niz pijanih misli probi izoštrena slika njegove
gazdarice i njenih troje žgoljave dece. Pomisli kako sede u svojoj sobi u
podrumu. Njih je božićno veselje zaobišlo. Ta ga slika natera da ustane.
Shvatio je da može da daje drugima, da ih lako može učiniti srećnim, što
ga je odmah otreznilo. On zgrabi veliki platneni džak, koji inače služi za
skupljanje đubreta, i poče da ga puni – prvo poklonima koje je on lično
dobio, a zatim i poklonima za njegovu izmišljenu decu. Radio je to tako
žurno kao da će mu pobeći voz pošto je jedva čekao da im se lica ozare kad
se bude pojavio na vratima. Presvukao se i, podstaknut divnim i
nepoznatim osećanjem moći, prebacio džak preko ramena kao pravi Deda
Mraz, izašao na zadnja vrata i taksijem se odvezao do Louer Ist Sajda.
Gazdarica i njena deca tek što su pojeli ćurku koju im je na poklon
poslao lokalni klub demokrata – sedeli su siti i otromboljeni kada je Čarli
počeo da lupa na vrata i da urla: „Srećan Božić!“ Dovukavši unutra džak,
istovario je poklone za decu na pod. Bilo je tu lutaka i muzičkih igračaka,
kockica, pribor za šivenje, kostim Indijanca i jedan razboj za tkanje, i
njemu se učini, kao što se i nadao, da je svojim dolaskom uspeo da razveje
sumornost tog podruma. Deca su otvorila polovinu poklona, pa on dade
gazdarici bademantil i pope se u svoj stan da pregleda stvari koje je
zadržao za sebe.
Još pre nego što se Čarli pojavio, gazdaričina deca već su bila dobila
toliko poklona da su ih ovi dodatni paketići zbunili. Naslutivši uzrok
Čarlijevog dobročinstva, gazdarica je dozvolila deci da otvore neke
poklone dok je on bio tu, ali čim je izašao, ona stade između dece i još
neotvorenih poklona. „Mislim da je bilo dosta, deco“, reče ona. „Imate već
dovoljno poklona. Gledajte samo šta sve ovde ima. Pa niste se poigrali ni
sa pola ovih igračaka. Meri En, nisi ni pogledala onu lutku što si dobila od
vatrogasne brigade. Sad bi bilo lepo da sve ovo što je preostalo odnesemo
onim jadnim ljudima u Hadson ulici – Dekerima. Oni nemaju ništa.“ Njeno
lice zasija blaženim sjajem kada shvati da može da poklanja, da širi
veselje, da pomaže nekome u gorem položaju, i kao što je to bio slučaj sa
gospođom Depol i gospođom Veston, pa i samim Čarlijem, i kao što će to
biti slučaj sa gospođom Deker kada bude pomislila na jadne Šenonove,
gazdaricu je pre svega ponela ljubav, zatim milosrđe, i na kraju osećaj
moći. „Hajde, deco, pomozite mi da skupim ove stvari. Brzo, brzo, brzo“,
požurivala ih je pošto je već pao mrak, bila je svesna da su svi dužni da
učine neko nesvakidašnje dobročinstvo, samo tog jednog dana u godini, a
taj dan se bližio kraju. Bila je umorna, ali nije mogla da stane, nije mogla
da stane.
 Sezona razvoda
Moja žena ima smeđu kosu, tamne oči i blagu narav. Upravo zbog te njene
blage naravi često pomislim kako će nam deca biti razmažena. Ništa ne
ume da im odbije. Uvek bude po njihovom. Etel i ja smo u braku već deset
godina. Oboje smo iz Moristauna u Nju Džersiju, a ja ne mogu čak ni da se
setim kada sam je tačno upoznao. Naš brak je za mene oduvek bio srećan i
prosperitetan. Živimo u zgradi bez lifta u istočnom delu grada. Naš sin
Karl, koji ima šest godina, ide u dobru privatnu školu, a ćerka, koja ima
četiri godine, polazi u školu tek sledeće godine. Često nalazimo mane u
sopstvenom obrazovanju, ali kao da teško s tim možemo da se izborimo, pa
svoju decu izvodimo na isti put, i zato, kada dođe vreme, pretpostavljam da
će i ona ići u iste škole i na iste fakultete koje smo i mi pohađali.
Etel je diplomirala na ženskom koledžu na Istočnoj obali, a zatim
jednu godinu studirala na Univerzitetu u Grenoblu. Nakon povratka iz
Francuske radila je godinu dana u Njujorku, a onda smo se uzeli. Jednom
je okačila svoju diplomu iznad sudopere, ali ta šala je bila kratkog daha, i
ja ni danas ne znam gde joj se nalazi ta diploma. Etel je vesela,
prilagodljiva i brižna osoba, a oboje potičemo iz onog ogromnog miljea
srednje klase koji se može prisetiti i boljih dana. Protraćen novac je toliko
česta pojava u našem životu da me to ponekad podseti na iseljenike –
grupu ljudi koja se nepokolebljivo prilagodi tuđini, ali se s vremena na
vreme priseti obala i dolina svoje domovine. Pošto su naši životi
ograničeni mojom skromnom platom, Etelin život, gledano sa strane, nije
teško opisati.
Svakog jutra ustaje u sedam i pušta radio. Kad se obuče, budi decu i
sprema doručak. Mora da otprati našeg sina na školski autobus u osam sati.
Kada se vrati iz ove šetnje, mora našoj ćerki Kerol da isplete kiku. Ja
izlazim iz kuće u pola devet, ali znam da je sve što Etel preduzme u toku
dana uslovljeno kućnim poslovima, kuvanjem, bakalukom i potrebama
dece. Znam da je utorkom i četvrtkom u supermarketu između jedanaest i
podneva, da svako vedro popodne između tri i pet provede na uvek istoj
klupi u parku, da kuću čisti ponedeljkom, sredom i petkom, a da escajg
polira kad pada kiša. Kad se vratim kući u šest sati, ona obično pere povrće
ili je u nekoj drugoj fazi pripremanja večere. Onda, pošto nahrani i okupa
decu, kada je večera već spremna, kada je u dnevnoj sobi sto već
postavljen i jelo izneto, ona zastane nasred prostorije kao da je nešto
zaturila ili zaboravila, i u tom trenutku toliko duboko utone u misli da ne bi
ni čula ako bih joj se obratio ili ako bi je deca pozvala. Onda to prođe.
Zatim upali četiri bele sveće u srebrnim svećnjacima, i mi sednemo da
večeramo goveđi paprikaš ili neki drugi skroman obrok.
Izlazimo jednom ili dva puta nedeljno, a zabave priređujemo
otprilike jednom mesečno. Iz praktičnih razloga, većina ljudi sa kojima se
viđamo živi u našem komšiluku. Često idemo na zabave koje su odmah iza
ugla, gde žive velikodušni Njusomovi. Njusomovi su bračni par koji pravi
velike i raskošne žurke, gde se svi pretvaraju da su bogzna kakvi prijatelji.
Jedne večeri kod Njusomovih, iz razloga koje nikada nisam shvatio,
zbližili smo se sa parom po imenu doktor i gospođa Trenčer. Mislim da je
gospođa Trenčer bila agresor u ovom prijateljstvu, pa je nakon našeg prvog
susreta tri ili četiri puta pozvala Etel telefonom. Otišli smo kod njih na
večeru, pa su oni došli kod nas, a doktor Trenčer bi, šetajući svog starog
jazavičara, uveče ponekad nakratko svratio. Bio je prijatan u društvu. Čuo
sam od drugih doktora da je dobar lekar. Trenčerovi imaju oko trideset
godina; on svakako. Ona je starija.
Rekao bih da je gospođa Trenčer obična žena, ali njenu običnost je
teško preciznije opisati. Oniža je, zgodna i ima sasvim normalne crte lica, a
moja pretpostavka je da ta običnost kojom odiše proizilazi iz neke
unutrašnje skromnosti, nekog nepotrebnog omalovažavanja same sebe.
Doktor Trenčer ne puši i ne pije, ali ne znam da li to ima neke veze s tim
što je njegovo mršavo lice toliko sveže boje – obrazi su mu ružičasti, a
njegove plave oči bistre i prodorne. Kao i svi staloženi lekari, odiše
optimizmom – osećanjem da je smrt nesrećan splet okolnosti i da je fizički
svet naprosto teren koji treba osvojiti. Njegova supruga deluje obično isto
koliko on mladoliko.
Trenčerovi žive sami u udobnoj i skromnoj kući u komšiluku. Kuća
je starinska; dnevne sobe su velike, hodnici sumorni, a Trenčerovi kao da
nemaju dovoljno ljudske topline kako bi to mesto malo zaživelo, tako da se
ponekad kod njih, na kraju večeri, stiče utisak da su mnoge sobe prazne.
Gospođa Trenčer je uočljivo vezana za sve što poseduje – za odeću, nakit,
kao i za ukrase koje je kupila za kuću – i za Frojlajn, staru ženku
jazavičara. Ona hrani Frojlajn ostacima sa stola, i to krišom, kao da joj je
zabranjeno da to radi, a posle večere Frojlajn legne pored nje na dvosed.
Jedne večeri, dok je zeleno svetlo sa televizora obasjavalo njeno umorno
lice i dok je tankim rukama mazila Frojlajn, pomislio sam kako je gospođa
Trenčer jedna dobrodušna, ali nesrećna osoba.
Gospođa Trenčer počela je ujutru da poziva Etel telefonom da
porazgovaraju ili da odu na ručak ili matine. Etel nema vremena da izlazi
tokom dana i kaže da ne voli dugačke razgovore telefonom. Požalila mi se
kako je gospođa Trenčer jedna neumorna i napadna tračara. A onda, jednog
kasnog popodneva, doktor Trenčer se pojavio u parku gde Etel vodi naše
dvoje dece. Bio je u prolazu, pa ju je ugledao i seo pored nje dok nije došlo
vreme da se deca vode kući. Nekoliko dana kasnije ponovo se pojavio, a
onda su njegove posete parku gde ide Etel, kako mi je rekla, postale
redovna stvar. Etel je mislila da on možda nema mnogo pacijenata i da
nema šta da radi, pa da žudi da s nekim porazgovara. Onda, dok smo jedne
večeri prali sudove, Etel mi je zamišljeno rekla da se Trenčer čudno ponaša
prema njoj. „Zuri u mene“, rekla je, „uzdiše i zuri u mene.“ Ja znam kako
moja žena izgleda u parku. Nosi stari vuneni kaput, kaljače, rukavice i šal
vezan ispod brade. Park je ograđen i popločan prostor koji se nalazi
između zabačenog kraja grada i reke. Teško mi je bilo da ozbiljno shvatim
da doterani lekar ružičastih obraza u takvom okruženju zbog Etel gubi
pamet. Nekoliko dana ga nije spominjala, pa sam pretpostavio da su
njegove posete prestale. Etelin rođendan je bio krajem meseca, što sam
zaboravio, a kad sam došao kući te večeri, dnevna soba je bila puna ruža.
Rođendanski poklon od Trenčera, rekla mi je. Bio sam ljut na sebe što sam
zaboravio njen rođendan, a Trenčerove ruže su me razbesnele. Pitao sam je
da li se videla s njim u skorije vreme.
„Da, da“, reče ona, „on i dalje dolazi u park skoro svakog dana.
Nisam ti rekla? Izjavio je šta je imao. Da me voli. Da ne može da živi bez
mene. Hodao bi bos po trnju samo da čuje moj glas.“ Nasmejala se. „To je
rekao.“
„Kad je to rekao?“
„U parku. I na putu do kuće. Juče.“
„Koliko dugo to već oseća?“
„To je najčudnije od svega“, reče ona. „Znao je i pre nego što me je
one noći upoznao kod Njusomovih. Video me je neke tri nedelje pre toga
kako čekam autobus. Samo me je ugledao i kaže da je odmah znao, istog
trenutka. Izgleda da nije baš najčistiji.“
Bio sam umoran te večeri, brinuo sam o porezima i računima, a
Trenčerova izjava ljubavi bila je za mene najobičnija komična greška.
Verovao sam da je vezan finansijskim i emotivnim obavezama, kao i svaki
drugi čovek koga poznajem, i da više ne može da se zaljubljuje u tamo
neku ženu koju je video na uglu, niti da peške putuje po Francuskoj
Gvajani ili da pod lažnim imenom započinje novi život u Čikagu. Njegova
izjava i ta scena u parku činili su mi se kao oni slučajni susreti koji su
sastavni deo svakog velikog grada. Neki slep čovek te zamoli da ga
prevedeš preko ulice, i kad se okreneš da pođeš svojim putem, on te zgrabi
za ruku i počasti te furioznim opisom svoje okrutne i nezahvalne dece; ili
liftboj, čijim se liftom voziš na neku žurku, koji se iznenada okrene i kaže
ti da mu unuk ima dečju paralizu. Grad je pun slučajnih otkrića, jedva
čujnih vapaja za pomoć i nepoznatih ljudi koji će ti sve reći čim nanjuše
makar i tračak saosećanja, i Trenčer mi je bio kao onaj slepac ili liftboj.
Kao ni ovakvi incidenti, njegova izjava ljubavi nije imala većeg uticaja na
naš svakodnevni život.
Pozivi gospođe Trenčer su prestali, kao što smo i mi prestali da
idemo u goste Trenčerovima, ali bih doktora ponekad ujutru ugledao u
autobusu, kad kasnim na posao. Bilo ga je, razume se, sramota svaki put
kada bi me ugledao, ali je autobus u to vreme uvek bio krcat, pa nije bilo
teško da jedan drugog izbegnemo. Otprilike u isto vreme napravio sam
grešku na poslu, zbog koje sam firmu za koju radim koštao nekoliko
hiljada dolara. Nije mi pretio otkaz, ali mi se ta mogućnost uvek motala po
glavi, pa sam zbog toga i zbog neprekidne i hitne obaveze da zaradim još
novca smetnuo ekscentričnog doktora s uma. Prošlo je tri nedelje otkako ga
je Etel poslednji put spomenula, a onda, dok sam jedne večeri čitao knjigu,
primetio sam kako Etel stoji pored prozora i gleda na ulicu.
„Vidi ti njega“, reče ona.
„Koga?“
„Trenčera. Dođi da vidiš.“
Došao sam do prozora. Na trotoaru preko puta nalazile su se samo tri
osobe. Bilo je mračno i gotovo nemoguće bilo koga prepoznati, ali je jedna
silueta hodala ka ćošku sa jazavičarom na povocu, pa je to mogao biti
samo Trenčer.
„Pa, šta s tim?“, rekoh. „Čovek šeta psa.“
„Ali nije šetao psa kad sam prvi put pogledala kroz prozor. Samo je
stajao tamo, zagledan u našu zgradu. Kaže da to stalno radi. Kaže da dolazi
ovde i da gleda u naše osvetljene prozore.“
 „Kad je to rekao?“
„U parku.“
„Zar nisi prešla u drugi park?“
„O, da, da, ali on me prati. On nije čist, dragi. Znam da je ćaknut, ali
mi ga je mnogo žao. Kaže da svako veče provede gledajući u naše prozore.
Kaže da me vidi svuda – moj potiljak, moje obrve – da čuje moj glas. Kaže
da nikad u životu nije pravio kompromise i da ni sad neće da pravi
kompromis. Mnogo mi ga je žao, dragi, ne mogu da ga ne žalim.“
Tad sam prvi put shvatio da je situacija ozbiljna, bilo mi je jasno da
je svojom ulogom bespomoćnog čoveka možda podstakao onu jedinstvenu
i neodoljivu žudnju koju, poput mnogih žena, poseduje i Etel –
nesposobnost da odbije poziv u pomoć, da zanemari glas koji traži
saosećanje. Ta žudnja nije racionalna, i gotovo da bi mi lakše palo da
prema njemu oseća požudu nego saosećanje. Dok smo se te večeri spremali
za spavanje, zazvonio je telefon, a kada sam se javio i rekao „halo“,
odgovora nije bilo. Petnaest minuta kasnije telefon je ponovo zazvonio, i
pošto ponovo nije bilo odgovora, počeo sam da vičem na Trenčera i da ga
psujem u slušalicu, ali odgovora nije bilo – nije se čuo ni zvuk spuštanja
slušalice, a ja sam se osetio kao budala. Pošto sam se osetio kao budala,
optužio sam Etel da ga navodi, da ga ohrabruje, ali te optužbe nisu uticale
na nju, i kad sam prestao, osetio sam se još gore jer sam znao da ona nije
kriva ni za šta, da mora da izlazi napolje da kupuje namirnice i da se
prošeta sa decom, i da nema tog zakona koji bi Trenčeru zabranio da je
tamo čeka ili da gleda u naše prozore.
Naredne nedelje smo jedne večeri otišli kod Njusomovih, i dok smo
skidali kapute, čuo sam Trenčerov glas. Otišao je nekoliko minuta pošto
smo stigli, ali njegovo ponašanje – tužan pogled koji je uputio Etel, način
na koji me je zaobišao, srceparajući način na koji je odbio Njusomove kada
su ga pitali da ostane još malo, kao i galantna pažnja koju je poklanjao
svojoj jadnoj ženi – sve to me je razbesnelo. Onda sam sasvim slučajno
primetio da se Etel zacrvenela, da su joj se oči zacaklile, i da je mislila o
nečemu drugom dok je hvalila nove cipele gospođe Njusom. Kada smo
došli kući te večeri, bebisiterka nam je zabrinuto rekla da deca uopšte nisu
spavala. Etel im je izmerila temperaturu. Sa Kerol je sve bilo u redu, ali
sinčić je imao temperaturu četrdeset. Nas dvoje nismo mnogo spavali te
noći, a Etel me je ujutru pozvala na kancelariju da mi kaže da Karl ima
bronhitis. Nakon tri dana i njegova sestra se razbolela.
 Tokom naredne dve nedelje najviše vremena su nam oduzimala
bolesna deca. Morali smo da im dajemo lek u jedanaest uveče i ponovo u
tri ujutro, pa smo bili neispavani. Nije bilo moguće ni proluftirati ni očistiti
sobe, a kada sam stigao kući, nakon šetnje po hladnoći od autobuske
stanice, smrdelo je na sirup za kašalj, duvan, koštice od voća i bolesničku
postelju. Svuda okolo ćebad, jastuci, pepeljare i bočice od lekova. Pošteno
smo podelili posao oko bolesnika i na smenu ustajali noću, ali mi se često
dešavalo da zaspim za stolom u toku dana, a Etel bi posle večere zaspala
na stolici u dnevnoj sobi. Umor se izgleda kod odraslih i dece razlikuje
samo po tome što odrasli znaju šta se dešava, pa ih ne savladava nešto
čemu ne znaju ime; ali čak i ako mu znaju ime, on ih savladava, pa kada
smo bili umorni, bili smo nerazumni, srdili se, i bili žrtve nepojmljivih
naleta depresije. Jedne večeri, pošto je najgori deo bolesti prošao, stigao
sam kući i ugledao ruže u dnevnoj sobi. Etel mi je kazala da ih je doneo
Trenčer. Nije ga pustila da uđe. Zalupila mu je vrata ispred nosa. Zgrabio
sam ruže i bacio ih u đubre. Nismo se svađali. Deca su otišla na spavanje u
devet, a nekoliko minuta kasnije i ja sam legao da spavam. Posle nekog
vremena, nešto me je probudilo.
U hodniku je gorelo svetlo. Ustao sam. Dečja soba i dnevna soba bile
su u mraku. Etel je sedela za stolom u kuhinji i pila kafu.
„Napravila sam kafu“, reče. „Kerol je opet grebalo grlo, pa sam je
inhalirala. Sad oboje spavaju.“
„Otkad si budna?“
„Od pola jedan“, reče ona. „Koliko je sati?“
„Dva.“
Sipao sam sebi kafu i seo. Ustala je od stola, isprala svoju šolju i
pogledala se u ogledalu koje je visilo iznad sudopere. Noć je bila vetrovita.
Negde u stanu ispod našeg cvilio je pas, a labava radio-antena lupkala je o
kuhinjski prozor.
„Kao da je neka grana, tako zvuči“, reče ona.
Izgledala je veoma umorno pod svetlošću gole kuhinjske sijalice koja
služi da se bolje vidi kada se ljušti krompir i peru sudovi.
„Hoće li deca moći sutra napolje?“
„Uh, nadam se“, reče ona. „Jesi li ti svestan da više od dve nedelje
nisam izašla iz kuće?“ Bila je ogorčena, što me je preseklo.
 „Nije baš prošlo dve nedelje.“
„Prošlo je više od dve nedelje“, reče ona.
„Pa, hajde da izračunamo“, rekoh. „Deca su se razbolela u subotu
uveče. To je bio četvrti. Danas je...“
„Prestani, prestani“, reče ona. „Znam koliko je prošlo. Dve nedelje
nisam obula cipele.“
„Zvuči baš loše kad to tako kažeš.“
„I jeste. Dve nedelje nisam pristojnu haljinu obukla, ni frizuru nisam
sredila.“
„Moglo bi da bude i gore.“
„I mamini kuvari su bolje živeli.“
„Sumnjam. “
„I mamini kuvari su bolje živeli“, uzviknu ona.
„Probudićeš decu.“
„I mamini kuvari su bolje živeli. Imali su pristojne sobe. Niko im
nije ulazio u kuhinju bez poziva.“ Istresla je talog od kafe u đubre i počela
da pere džezvu.
„Koliko dugo je Trenčer bio ovde danas popodne?“
„Minut. Rekla sam ti već.“
„Ne verujem. Ulazio je.“
„Nije. Nisam ga pustila da uđe. Nisam ga pustila pošto sam užasno
izgledala. Nisam htela da ga obeshrabrujem.“
„Zbog čega?“
„Ne znam. Možda jeste budala. Možda jeste lud, ali ja se osećam
prekrasno zbog svega što mi je rekao, osećam se prekrasno.“
„Hoćeš da odeš?“
„Da odem? Gde da odem?“ Posegla je za novčanikom za plaćanje
namirnica koji drži u kuhinji i izbrojala dva dolara i trideset pet centi. „Do
Osiniga? Možda Monklera?11“
„Mislio sam sa Trenčerom.“
„Ne znam, ne znam“, reče ona, „ali ko kaže da ne bi trebalo? Da li bi
to nanelo nekakvu štetu? Je l’ bi nečemu koristilo? Ko to zna. Volim našu
decu, ali to nije dovoljno, to uopšte nije dovoljno. Neću da ih povredim, ali
zar bi njih mnogo povredilo kada bih tebe ostavila? Zar je razvod toliko
grozna stvar? I koliko uopšte ima dobrih stvari među svima onima koje
održavaju jedan brak?“ Ona sede za sto.
„Kad sam bila u Grenoblu,“ reče ona, „napisala sam dugačak esej o
Čarlsu Stjuartu na francuskom. Profesor sa univerziteta u Čikagu napisao
mi je pismo. Sad ne bih mogla ni francuske novine da pročitam bez
rečnika, nemam vremena ni da čitam novine, stidim se svoje
nesposobnosti, stidim se svog izgleda. Uh, valjda ja tebe volim, decu
mnogo volim, ali volim i sebe, volim svoj život, on za mene ima neku
vrednost i neku perspektivu, a zbog Trenčerovih ruža osećam da mi to
izmiče, da gubim samopoštovanje. Razumeš li ti mene? Razumeš li?“
„On nije čist,“ rekoh.
„Razumeš li ti mene? Razumeš li?“
„Ne“, rekoh. „Ne razumem.“
Karl se u tom trenutku probudio i tražio mamu. Rekao sam Etel da
ide u krevet. Ugasio sam svetlo u kuhinji i otišao u dečju sobu.
Deca su se narednog dana osećala bolje, a pošto je bila nedelja,
odveo sam ih u šetnju. Pod blagim i čistim zracima popodnevnog sunca
samo su me obojene senke podsetile da smo usred zime, da je sezona
povratka brodova i da će za nedelju dana buket narcisa koštati dvadeset pet
centi. Dok smo šetali Leksington avenijom, kroz vazduh je dopirao
prigušen zvuk crkvenih orgulja, pa smo se pobožno i zbunjeno gledali sa
ostalima koji su se u tom trenutku zatekli na trotoaru, poput pripadnika
nekakve bogougodne i zatupljene zajednice, a ugledali smo i formaciju
teških bombardera kako leti ka moru. Kako je dan odmicao, postajalo je
sve hladnije, vedrije i mirnije, a fabrički dimnjaci duž Ist Rivera kao da su
u toj tišini glasno i jasno, poput onog pepsi-kola aviona, ispisivali čitave
reči i rečenice. Blagostanje. Katastrofa. Bilo ih je teško razaznati. Činilo
mi se da su me nagoveštaji kraja godine – užasan period gastritisa, upala
sinusa i pluća, kao i prisećanja na druge zime, sve do načina na koji je
padala svetlost – da me je sve to uverilo da je došla sezona razvoda.
Popodne se odužilo, i decu sam odveo kući pre nego što je pao mrak.
Mislim da su deca osetila koliko je taj dan bio ozbiljan, pa su bila
mirna kada smo se vratili kući. Ta njihova ozbiljnost mi je upala u oči uz
osećanje da ovaj preobražaj, poput fenomena brzine, utiče na naše
časovnike kao i na naša srca. Pokušao sam da se prisetim predanosti sa
kojom je Etel išla za mojim pukom tokom rata, od Zapadne Virdžinije,
preko Severne i Južne Karoline, pa sve do Oklahome, i dnevnih autobusa i
soba u kojima je živela, i ulice u San Francisku gde sam joj rekao zbogom
pre nego što sam napustio zemlju, ali ništa od toga nisam mogao da
pretočim u reči, ništa nismo uspeli da kažemo jedno drugom. Kad je pao
mrak, okupali smo decu i ušuškali ih u krevete, pa smo seli da večeramo.
Oko devet sati neko je pozvonio na interfon, i kada sam se javio,
prepoznao sam Trenčerov glas i pozvao ga da se popne.
Bio je izbezumljen i ushićen kad je stigao. Spopleo se o tepih. „Znam
da nisam dobrodošao“, rekao je preglasno, kao da sam nagluv. „Znam da
ne želiš da budem ovde. Poštujem tvoja osećanja. Ovo je tvoj dom. Ja
poštujem ono što čovek oseća prema svom domu. Inače nikada ne idem
kod nekoga bez najave. Poštujem tvoj dom. Poštujem tvoj brak. Poštujem
tvoju decu. Hteo sam da stavimo sve karte na sto. Došao sam da ti kažem
da volim tvoju ženu.“
„Izlazi napolje“, rekao sam.
„Molim te da me saslušaš“, rekao je. „Volim tvoju ženu. Ne mogu da
živim bez nje. Pokušao sam, ali ne mogu. Čak sam razmišljao da se
preselim – da pređem na Zapadnu obalu – ali znam da to ne bi ništa
promenilo. Hoću da se oženim njome. Nisam romantik. Zapravo sam vrlo
racionalan. Veoma sam racionalan. Znam da imate dvoje dece i da nemate
mnogo novca. Znam da postoji pitanje starateljstva i imovine, i to treba da
se reši. Nisam romantik. Tvrdoglav jesam. Već sam o svemu ovome
razgovarao sa gospođom Trenčer, pristala je da mi da razvod. Nisam
podmukao. Tvoja žena može to da ti potvrdi. Razumem sve praktične
aspekte koji se moraju razmotriti – starateljstvo, imovina, i tako dalje.
Imam sasvim dovoljno novca. Mogu Etel da pružim sve što joj je potrebno,
ali tu su i deca. O njima ćete morati vas dvoje zajednički da se dogovorite.
Imam ček ovde. Na Etelino ime. Hoću da ga ona uzme i da ode u Nevadu.
Ja sam praktičan čovek, jasno mi je da ništa ne može biti odlučeno dok se
ne bude razvela.“
„Napolje!“ rekoh. „Gubi se odavde!“
Krenuo je ka vratima. Na kaminu se nalazila saksija sa cvećem koju
sam zgrabio i gađao ga preko cele sobe. Pogodila ga je u donji deo leđa i
zamalo ga oborila. Saksija je pala na pod i razbila se. Etel vrisnu. Trenčer
je nastavio ka vratima. Krenuvši za njim, uhvatio sam svećnjak i gađao ga
u glavu, ali nisam pogodio njega već zid. „Gubi se odavde!“, povikah, i on
zalupi vrata za sobom. Vratio sam se u dnevnu sobu. Etel je bila bleda, ali
nije plakala. Čulo se glasno udaranje po radijatoru, komšije iznad nas slale
su signal kojim se zahteva pristojnost i tišina – hitan i jasan signal poput
onog koji zatvorenici šalju jedni drugima kroz zatvorske vodovodne cevi.
Onda se sve smirilo.
Otišli smo na spavanje, a ja sam se probudio negde usred noći. Pošto
nisam mogao da vidim sat na komodi, nisam znao koliko je sati. Nije bilo
nikakvog zvuka iz dečje sobe. U komšiluku je sve bilo sasvim mirno.
Nijedan prozor nije bio osvetljen. Onda sam shvatio da me je Etel
probudila. Ležala je na svojoj strani kreveta. Plakala je.
„Što plačeš?“, upitao sam.
„Što plačem?“, reče ona. „Što plačem?“ To što je čula moj glas pa
posle toga progovorila pokrenulo je lavinu, i ona poče glasno da jeca. Onda
se uspravi, uvuče ruke u rukave ogrtača i poče da opipava sto u potrazi za
cigaretama. Ugledao sam njeno mokro lice kada je zapalila cigaretu. Čuo
sam je kako se kreće po mraku.
„Zašto plačeš?“
„Zašto plačem? Zašto plačem?“, ponovi ona nestrpljivo. „Plačem jer
sam videla staricu kako šamara jednog mališana na Trećoj aveniji. Bila je
pijana. Ne mogu to da izbacim iz glave.“ Svukla je pokrivač sa podnožja
kreveta i ogrnuvši se njime besciljno se uputila prema vratima. „Plačem jer
mi je otac umro kada sam imala dvanaest godina i jer se moja majka udala
za čoveka kog sam prezirala, ili sam bar mislila da ga prezirem. Plačem jer
sam morala da nosim odvratnu, već nošenu haljinu na jednoj žurci pre
dvadeset godina, a nisam se ni dobro provela. Plačem zbog neke
neljubaznosti koje ne mogu ni da se setim. Plačem jer sam umorna, umorna
sam i ne mogu da spavam.“ Čuo sam kako se smestila na sofu, a onda se
sve stišalo.
Volim da mislim da su se Trenčerovi odselili, ali i dalje ponekad
ugledam Trenčera u autobusu kada kasnim na posao. Viđam mu i ženu kad
sa Frojlajn ide u obližnju biblioteku. Ostarila je. Ne umem dobro da
procenim nečije godine, ali mi ne bi bilo čudno da je gospođa Trenčer
jedno petnaest godina starija od svog muža. Sada, kad stignem uveče kući,
Etel još uvek sedi na stolici pored sudopere i pere povrće. Odem sa njom u
dečju sobu. To je svetla soba. Deca su izgradila nešto od narandžaste
gajbice, nešto besmisleno i preterano, a to koliko su oni slatki, ta njihova
želja da se gradi, ono jarko svetlo u njihovoj sobi, sve se to jasno odražava
i umnožava na Etelinom licu. Onda ih ona hrani i kupa, postavlja sto, na
trenutak zastaje nasred prostorije u pokušaju da nekako poveže veče sa
danom. Onda i to prođe. Zatim pali četiri sveće i mi sedamo da večeramo.
 Čedna Klarisa
Večernji brod za Vajnjard Hejven ukrcavao je tovar. Ubrzo će se začuti
pisak upozorenja koji će razdvojiti ovce od koza – tako je Bakster mislio o
tome – ostrvljane od turista koji lunjaju ulicama Vuds Hola. Njegov
automobil, kao i drugi čiji su vlasnici platili prevoz feribotom, bio je
parkiran odmah do keja. Pušio je sedeći na prednjem braniku. Buka i vreva
u maloj luci nagoveštavali su da je već kraj proleća i početak leta, ali to
Bakstera uopšte nije zanimalo. Kašnjenje ga je nerviralo, bila je to prava
gnjavaža. Kad ga je neko pozvao po imenu, ustao je obradovan.
Bila je to stara gospođa Rajan. Zvala ga je iz svog prašnjavog
karavana i on je prišao njenom vozilu da porazgovaraju. „Znala sam“, rekla
je, „znala sam da ću ovde videti nekoga iz Holi Kouva. Osećala sam to,
evo ovde, u stomaku. Mi putujemo još od devet jutros. Imali smo probleme
sa kočnicama posle Vorčestera. Sad se pitam da li je gospođa Talbot
očistila kuću. Prošlog leta je tražila sedamdeset pet dolara za početak, ali
sam joj rekla da neću toliko da joj plaćam. Ne bi me iznenadilo da je bacila
moja pisma. Uh, mrzim da doputujem u prljavu kuću, ali, ako nema druge,
počistićemo je same. Zar ne, Klarisa?“, pitala je mladu ženu koja je sedela
pored nje. „Oh, izvini, Baksteru!“, uzviknula je. „Nisi upoznao Klarisu?
Ovo je Bobova žena, Klarisa Rajan.“
Prvo što je Bakster pomislio bilo je da jedna takva devojka ne bi
trebalo da sedi u tako prašnjavom karavanu; ona zaslužuje mnogo bolje.
Bila je mlada – pretpostavio je da ima oko dvadeset pet godina. Riđokosa,
jedrih grudi, vitka i indolentna, izgledala je kao da pripada drugačijoj vrsti
ljudi od one kojoj su pripadale gospođa Rajan i njene krupne, brbljive
kćeri. Pomislio je kako devojke u Kejp Kodu umesto češlja obično koriste
kostur bakalara, a Klarisina frizura je bila doterana. Njene gole ruke bile su
savršeno bele. Kao da su joj Vuds Hol i gužva na keju bili dosadni, a nisu
je zanimali ni tračevi gospođe Rajan. Zapalila je cigaretu.
U pauzi staričinog monologa Bakster se obratio njenoj snaji. „A kad
se Bob vraća, gospođo Rajan?“
„Ne vraća se“, odgovorila je prelepa Klarisa. „On je u Francuskoj.
On je…“
„Otišao je tamo nekim državnim poslom“, prekinula ih je stara
gospođa Rajan, kao da se jednostavnom odgovoru njene snaje ne može
verovati. „Radi na jednom veoma zanimljivom projektu. Vratiće se tek na
jesen. I ja uskoro idem u inostranstvo. Ostaviću Klarisu samu.“ Zatim je
dodala povišenim tonom: „Očekujem da će zavoleti ovo ostrvo. Svi ga
zavole. Očekujem da će biti veoma zauzeta. Očekujem da će…“
Prekinuo ju je signal upozorenja sa feribota. Bakster se pozdravio.
Jedan po jedan, automobili su se ukrcali i feribot je zaplovio plitkom
vodom od kopna ka letovalištu. Bakster je pio pivo u kabini i posmatrao
Klarisu i gospođu Rajan koje su sedele na palubi. Pošto nikad dosad nije
video Klarisu, pretpostavljao je da se Bob oženio zimus. Nije mogao da
shvati kako je ovakva lepotica završila kod Rajanovih. Oni su bili porodica
strastvenih amatera – geologa i posmatrača ptica. „Sve nas strašno
zanimaju ptice i kamenje“, govorili su kad su se predstavljali nepoznatima.
Njihova brvnara bila je udaljena nekoliko kilometara od drugih i, kako je
to često govorila gospođa Rajan, „sklepana je od jedne štale 1922. godine“.
Porodica je jedrila, planinarila, surfovala i organizovala izlete u Katihank i
Tarpolin Kouv. Bili su to ljudi koji su preterano isticali corpore sano12,
mislio je Bakster, i ne bi trebalo da ostavljaju Klarisu samu u letnjikovcu.
Vetar joj je bacao vatrenocrvene pramenove kose preko obraza. Njene
duge noge bile su prekrštene. Kad je feribot ušao u luku, ustala je i krenula
palubom, pirkao je slankasti povetarac, a Bakster, koji se kao i svake
godine ravnodušno vraćao na ostrvo, osetio je da je leto počelo.
Znao je da mora biti pažljiv dok se raspituje o Klarisi Rajan.
Prihvatali su ga u Holi Kouvu zato što je čitavog života tamo letovao.
Umeo je da bude veoma prijatan, a i dobro je izgledao; ali njegova dva
razvoda i promiskuitetan način života, škrtost i tamna put kao kod
Latinoamerikanaca ostavljali su neki maglovit utisak neprijatne osobe.
Saznao je da se Klarisa udala za Boba Rajana u novembru i da je iz
Čikaga. Čuo je da je ljudi opisuju kao lepu i glupu. To je bilo sve što je
uspeo da sazna o njoj.
Tražio je Klarisu na teniskim terenima i plažama. Nije je sreo. Išao je
nekoliko puta na plažu najbližu letnjikovcu Rajanovih. Ni tamo je nije bilo.
Ali posle izvesnog vremena provedenog na ostrvu dobio je od gospođe
Rajan pismenu pozivnicu na čajanku. Takve pozive obično ne bi prihvatao,
ali tog popodneva jedva je čekao da se odveze do Rajanovih. Kasnio je.
Automobili većine njegovih prijatelja i suseda već su bili parkirani ispred
letnjikovca Rajanovih. Njihovi glasovi dopirali su kroz otvorene prozore
do vrta gospođe Rajan, koji je bio prepun procvetalih ruža. „Dobro
došao!“, povikala je gospođa Rajan kad je ušao. „Ovo je moja oproštajna
zabava. Putujem u Norvešku.“ Uvela ga je u prepunu sobu.
Klarisa je sedela pored velikog čajnika i služila gostima čaj. Iza
njenih leđa bila je staklena vitrina gde su Rajanovi čuvali geološke uzorke.
Ruke su joj bile gole. Bakster ih je posmatrao dok mu je sipala čaj. „Vruć?
Hladan? Limun? Mleko?“ – kao da je bilo sve što je imala da kaže, ali
njena crvena kosa i bele ruke dominirali su ovim delom prostorije. Bakster
je pojeo jedan sendvič. Motao se oko stola.
„Jeste li ranije bili na ostrvu, Klarisa?“, pitao je.
„Da.“
„Da li ste se kupali na plaži kod Holi Kouva?“
„Predaleko je.“
„Kad vaša svekrva ode“, rekao je Bakster, „morate dopustiti da vas
odvezem tamo jednog jutra. Ja odlazim tamo oko jedanaest.“
„Pa, hvala vam.“ Klarisa je oborila zelene oči. Izgledalo je da joj je
neprijatno, ali pomisao da je prijemčiva radosno mu je sevnula kroz glavu.
„Pa, hvala vam“, ponovila je „ali ja imam svoj auto i – pa, ne znam, ja
nisam…“
„O čemu razgovarate vas dvoje?“, upitala je gospođa Rajan i stala
između njih usiljeno se smejući u nastojanju da time prikrije što ih je naglo
prekinula. „Znam da niste razgovarali o geologiji“, nastavila je, „a niste ni
o pticama, knjigama ili muzici jer su to stvari koje Klarisa ne voli, zar ne,
dušo? Dođi sa mnom, Baksteru“, rekla je i odvukla ga na drugi kraj sobe i
raspričala se o uzgoju ovaca. Kad se taj razgovor završio, zabava je bila
skoro gotova. Klarisina stolica bila je prazna. Nje više nije bilo u sobi. Kad
se zaustavio na vratima da se zahvali gospođi Rajan i oprosti se, dodao je
kako se nada da neće otputovati odmah.
„Oh, naprotiv“, rekla je gospođa Rajan. „Polazim odavde na kopno
oko šest ujutru i onda iz Bostona sutra u podne.“
U pola jedanaest sledećeg jutra Bakster se odvezao u letnjikovac
Rajanovih. Vrata mu je otvorila gospođa Talbot, meštanka koja je
pomagala Rajanovima u kućnim poslovima. Rekla mu je da je mlada
gospođa Rajan kod kuće i pustila ga unutra. Klarisa je sišla sa sprata.
Izgledala je lepše nego ikad, iako se činilo da ju je njegova poseta nekako
pomela. Prihvatila je njegov poziv na kupanje, ali bez ikakvog
oduševljenja. „Pa, dobro, može“, rekla je.
 Kad je ponovo sišla posle desetak minuta, nosila je bademantil preko
kupaćeg kostima i šešir sa širokim obodom. Dok su se vozili prema Holi
Kouvu, pitao ju je šta planira ovog leta. Bila je uzdržana. Kao da je bila
nečim preokupirana i neraspoložena za razgovor. Parkirao je kola i hodali
su rame uz rame preko dina do plaže, gde je zatvorenih očiju legla na
pesak. Nekoliko Baksterovih prijatelja i komšija prišlo im je da
pročavrljaju, ali se nisu dugo zadržavali. Klarisina zatvorenost otežavala je
razgovor, mada mu to nije smetalo.
Otišao je da pliva. Klarisa je ostala na pesku, umotana u svoj
bademantil. Kad je izašao iz vode, legao je pored nje. Gledao je komšije i
njihovu decu. Vreme je bilo lepo. Žene su bile preplanule. To su bile udate
žene i, za razliku od Klarise, žene s decom: bračne stege i porođaji ukrasili
su ih ljupkošću i gipkošću. Delovale su zadovoljno. Dok im se divio,
Klarisa je ustala i skinula bademantil.
To je bilo nešto potpuno drugačije i ostavilo ga je bez daha. Nešto od
neuhvatljivih čari njene lepote krilo se u belini njene kože i, za razliku od
drugih žena, koje su se osećale raskomoćeno u kupaćem kostimu, u tome
što Klarisa kao da je bila ponižena i postiđena što ima tako malo odeće na
sebi. Došla je do vode kao da je gola. Kad je dodirnula vodu, zastala je i,
za razliku od drugih koje su se brčkale po vodi kraj mola kao foke, kao da
nije volela hladnu vodu. Tada je, na trenutak uhvaćena između golotinje i
hladnoće, ušla u vodu i otplivala nekoliko metara. Izašla je, brzo se
umotala u bademantil i legla na pesak. Tad je progovorila, prvi put tog
jutra – što se tiče Bakstera, prvi put uopšte – toplo i donekle osećajno.
„Znate, ono kamenje na rtu je naraslo otkako sam poslednji put bila
ovde“, rekla je.
„Šta?“, upitao je Bakster.
„Ono kamenje na rtu“, rekla je Klarisa, „mnogo je naraslo.“
„Kamenje ne raste“, rekao je Bakster.
„O, da, raste“, rekla je Klarisa. „Niste to znali? Kamenje raste. Jedan
kamen u majčinom ružičnjaku narastao je skoro četvrt metra u proteklih
nekoliko godina.“
„Nisam znao da kamenje raste“, rekao je Bakster.
„Pa eto, raste“, rekla je Klarisa. Onda je zevnula i zatvorila oči.
Izgledalo je kao da je zaspala. Kad je ponovo otvorila oči, pitala je
Bakstera koliko je sati.
 „Podne je“, rekao je.
„Moram kući“, rekla je, „očekujem goste.“
Bakster ovome nije mogao da se suprotstavi. Odvezao ju je kući.
Nije uopšte govorila dok su se vozili, a kad ju je pitao da li bi opet mogao
da je vozi na plažu, rekla je da ne bi. Bio je topao, vedar dan i većina vrata
na kućama bila su otvorena, ali kad se Klarisa pozdravila sa Baksterom,
zatvorila mu je vrata ispred nosa.
Bakster je sutradan pokupio Klarisina pisma i novine iz pošte, ali kad
ih je odneo do letnjikovca, gospođa Talbot mu je rekla da je gospođa Rajan
zauzeta. Te nedelje dva puta je išao na neke zabave gde je mislio da bi je
mogao sresti, ali tamo je nije bilo. U subotu uveče otišao je na igranku i
kasno uveče – igrala se Gospa od jezera – primetio je Klarisu kako sedi uza
zid.
Razlikovala se od drugih devojaka koje nisu imale pratnju. Bila je
mnogo lepša i zgodnija od svih prisutnih žena, ali njena lepota kao da je
plašila muškarce. Bakster je prestao da igra čim mu se pružila prilika da joj
priđe. Sedela je na nekom sanduku. To je bilo prvo na šta se požalila.
„Ovde čovek nema na šta ni da sedne“, rekla je.
„Zar ne želite da igrate?“, pitao je Bakster.
„Oh, obožavam da igram“, rekla je. „Mogu da igram celu noć, ali
mislim da se ono ne može nazvati igrom.“ Napravila je grimasu na licu
gledajući prema violini i klaviru. „Došla sam sa Hortonovima. Samo su mi
rekli da će biti igranka. Nisu mi rekli da će to biti ovakva igranka. Ne
dopada mi se ovo đipanje i cupkanje.“
„Jesu li vam otišli gosti?“, upitao je Bakster.
„Koji gosti?“
„Rekli ste mi da očekujete goste u utorak. Onog dana kad smo bili na
plaži.“
„Nisam vam rekla da dolaze u utorak, zar ne“, rekla je Klarisa.
„Dolaze sutra.“
„Mogu li da vas odvezem kući?“, pitao je.
„U redu.“
Dovezao je kola i uključio radio. Ušla je u kola i snažno zalupila
vrata. Jurio je sporednim putevima, a kad su stigli do kolibe Rajanovih,
ugasio je svetla. Posmatrao je njene ruke. Držala ih je prekrštene na torbici.
„Pa, hvala vam mnogo“, rekla je. „Dosađivala sam se tamo i zaista ste mi
spasli život. Ja zaista ne razumem ove ljude. Obično imam mnogo ponuda
za igru, ali sedela sam na ovom tvrdom sanduku više od sata i niko mi se
nije ni obratio. Vi ste mi spasli život.“
„Predivni ste, Klarisa“, rekao je Bakster.
„Hm“, promrmljala je i uzdahnula. „To je samo moje spoljašnje ja.
Niko ne poznaje moje pravo ja.“
To je to, pomislio je Bakster. Kad bi samo mogao da prilagodi svoje
laskanje onome što je ona mislila o sebi, njene skrupule bi nestale. Pitao se
da li je ona sebe videla kao glumicu, plivačicu preko Lamanša, bogatu
naslednicu? Njeni nagoveštaji prijemčivosti te letnje noći bili su tako
snažni i opojni da su ubedili Bakstera da je to žena čija čednost visi o
koncu.
„Mislim da poznajem vaše pravo ja“, rekao je Bakster.
„O, ne, ne poznajete“, rekla je Klarisa. „Niko ne poznaje moje pravo
ja.“
Sa radija se čula srceparajuća pesma iz nekog bostonskog hotela. Po
kalendaru je još uvek bilo rano leto, ali po ogromnim i nepomičnim
stablima činilo se da je pozno. Bakster je stavio ruku na Klarisino rame i
utisnuo joj poljubac na usne.
Ona ga je žestoko odgurnula i otvorila vrata. „Sad ste sve pokvarili“,
rekla mu je i izašla iz automobila. „Sad ste sve pokvarili. Znam šta ste sve
vreme mislili. Od početka ste samo o tome razmišljali.“ Zalupila je vrata i
obratila mu se kroz otvoren prozor. „I nije potrebno više da dolazite
ovamo, Baksteru“, rekla je. „Moje drugarice iz Njujorka dolaze sutra
jutarnjim letom, pa ću biti previše zauzeta do kraja leta da bih se viđala s
vama. Laku noć.“
Bakster je bio svestan da je mogao samo sebe da krivi; prebrzo je
otkrio svoje namere. Znao je on mnogo bolje od toga. Otišao je na
spavanje ljut i tužan i loše je spavao. Probudio se potišten, a depresiju je
samo pojačao zvuk kiše koju je nosio severoistočni vetar. Ležao je u
krevetu i slušao kišu i talase kako se razbijaju o stenje. Kiša će preobraziti
ostrvo. Plaže će opusteti. Fioke ostati zatvorene. Ustao je naglo iz kreveta i
pozvao telefonom aerodrom. Rekli su mu da avion iz Njujorka nije mogao
da sleti i da su svi letovi tog dana odloženi. Oluja kao da je radila za njega.
U podne se odvezao u selo i kupio nedeljne novine i bombonjeru.
Bombone su bile namenjene Klarisi, ali nije žurio da joj ih odnese.
Ona bi verovatno napunila frižider, pripremila peškire za goste i
isplanirala piknik, ali sad je dolazak njenih prijateljica bio odložen, a
uzbudljiv dan koji je planirala pretvorio se u kišno popodne bez smisla.
Naravno, mogla je da nađe način da prevaziđe razočaranje, ali sudeći po
ondašnjoj igranci, zaključio je da je izgubljena bez muža ili svekrve i da ju
je retko ko, ako je takvih uopšte bilo, pukim slučajem posećivao ili pozivao
na piće. Verovatno bi dan provela slušajući radio i kišu, a uveče bila
spremna da poželi dobrodošlicu bilo kome, uključujući i Bakstera. Ali
dokle god sile usamljenosti i dokolice rade za njega, Bakster je znao da je
u ovoj situaciji mudrije čekati. Najbolje bi bilo da se pojavi neposredno pre
nego što padne mrak, i čekao je do tada. Zatim se sa bombonjerom na
zadnjem sedištu odvezao do Rajanovih. Prozori su bili osvetljeni. Vrata mu
je otvorila Klarisa.
„Hteo sam samo da poželim dobrodošlicu na ostrvo vašim
prijateljicama“, rekao je Bakster.
„Nisu došle“, odgovorila je Klarisa. „Avion nije mogao da sleti.
Vratile su se u Njujork. Zvale su me telefonom. A isplanirala sam im tako
dobar boravak. Sad se sve promenilo.“
„Žao mi je, Klarisa“, rekao je Bakster. „Doneo sam vam poklon.“
„Oh, divno!“ Uzela je bombonjeru. „Kakva prelepa kutija! Kakav
divan poklon!“ Izraz lica i glas su joj nakratko bili tako topli i iskreni, ali je
onda primetio da ih je zamenio otpor. „Niste to smeli da uradite“, rekla je.
„Mogu li da uđem?“, upitao je Bakster.
„Pa, ne znam“, rekla je Klarisa. „Ne možete da uđete ako ćete samo
da sedite tu.“
„Možemo da igramo karte“, rekao je Bakster.
„Ne umem da igram karte“, rekla je.
„Naučiću vas“, rekao je Bakster.
„Ne“, rekla je. „Ne, Baksteru, morate da odete. Vi, jednostavno, ne
razumete kakva sam ja žena. Ceo dan sam pisala pismo Bobu. Napisala
sam mu da ste me sinoć poljubili. Ne mogu da vas pustim unutra.“
Zatvorila je vrata.
 Po izrazu Klarisinog lica Bakster je zaključio da ona voli poklone.
Znao je da bi skromna zlatna narukvica ili čak i samo buket cveća poslužili
svrsi, ali Bakster je bio veliki škrtac i nije bio spreman da kupi poklon čak
ni onda kada uvidi sve njegove prednosti. Odlučio je da čeka.
Oluja je besnela celog dana i u ponedeljak i u utorak. Razvedrilo se
tek u utorak uveče, a u sredu po podne su teniski tereni već bili suvi, pa je
Bakster mogao da igra tenis. Igrao ga je do kasno. Posle toga se okupao i
otišao kod suseda na koktel zabavu. Jedna od susetki, udata žena sa četvoro
dece, sela je pored njega i upustila se u uopšten razgovor o prirodi bračne
ljubavi.
Taj razgovor bio je protkan aluzijama i pogledima kakve je Bakster
iskusio mnogo puta i uglavnom znao šta posle dolazi. Komšinica je bila
jedna od žena kojima se divio na plaži. Imala je tamnu kosu i preplanule
ruke. Krasili su je lepi, pravilni zubi. Dok se pravio da je pomno sluša,
Klarisin lik mu je izronio u glavi, pa je prekinuo razgovor i napustio
društvo. Odvezao se do Rajanovih.
Izdaleka je izgledalo da je letnjikovac zatvoren. Kuća i vrt su bili
potpuno utonuli u tišinu. Prvo je pokucao na vrata, a onda zazvonio.
Klarisa mu se javila s prozora sa gornjeg sprata.
„O, zdravo, Baksteru“, rekla je.
„Došao sam da se pozdravimo, Klarisa.“ Nije mu ništa drugo palo na
pamet.
„Oh, nije valjda“, rekla je Klarisa. „Sačekajte samo trenutak.
Silazim.“
„Odlazim, Klarisa“, rekao je Bakster kad mu je otvorila vrata.
„Došao sam da se oprostimo.“
„Gde idete?“
„Ne znam“, rekao je tužnim glasom.
„Pa, dobro, uđite onda“, rekla je oklevajući. „Uđite na minut.
Pretpostavljam da je ovo poslednji put da se vidimo, zar ne? Izvinjavam se
zbog nereda. Gospodin Talbot se razboleo u ponedeljak i gospođa Talbot je
morala da ga odvede u bolnicu na kopnu, a nisam imala nikoga drugog da
mi pomogne. Bila sam sasvim sama.“
Pošao je za njom kroz dnevnu sobu i seo. Klarisa je bila lepša nego
ikada. Pričala je o problemima koje je izazvao odlazak gospođe Talbot.
Pokvarila se gasna ringla na šporetu. U kuhinji se pojavio miš. Voda je
jedva oticala iz kade. Nije uspevala da upali auto.
U ovoj tihoj kući Bakster je začuo kako negde kaplje voda. Na
staklenim vratancima vitrine sa geološkim uzorcima Rajanovih odražavalo
se bledo nebo. Kuća je bila blizu mora i mogli su se čuti talasi koji se
razbijaju o obalu. Kad je Klarisa završila sa primedbama o gospođi Talbot,
sačekao je čitav minut pre nego što je progovorio.
„Sunce vam je kosi“, rekao je.
„Molim?“
„Sunce vam je u kosi. Predivne je boje.“
„Pa, nije baš tako lepa kao što je nekad bila“, rekla je. „Kosa poput
moje brzo potamni. Ali ja neću da se farbam. Mislim da žene ne bi trebalo
da se farbaju.“
„Tako ste inteligentni“, promrmljao je.
„Ne mislite valjda ozbiljno?“
„A šta to?“
„Da sam inteligentna.“
„Naravno da jeste“, rekao je. „Veoma ste inteligentni. Prelepi ste.
Nikad neću zaboraviti ono veče kad sam vas upoznao na feribotu. Nisam
želeo da dođem na ostrvo. Planirao sam da idem na Zapad.“
„Ja ne mogu da budem inteligentna“, rekla je tužno Klarisa. „Sigurno
sam glupa. Majka, gospođa Rajan, kaže da sam glupa, čak i gospođa
Talbot tvrdi da sam glupa i...“ Oborila je glavu i briznula u plač. Otišla je
do ogledala i obrisala suze. Bakster ju je pratio. Zagrlio ju je. „Nemojte da
me grlite“, rekla je više očajno nego ljutito. „Niko me nikad ne shvata
ozbiljno dok me ne zagrli.“ Ponovo je sela i Bakster se ugnezdio pored nje.
„Ali vi niste glupi, Klarisa“, rekao je. „Izuzetno ste inteligentni i
oštroumni. Često pomišljam na to. Stalno razmišljam o tome kako sigurno
imate mnoge zanimljive stavove.“
„To je baš smešno“, rekla je, „jer zaista imam mnogo stavova.
Naravno, ne usuđujem se da ih bilo kome iznesem, a Bob i majka, gospođa
Rajan, ne daju mi da govorim. Uvek me prekidaju kao da me se stide. Ali
ja ipak imam te svoje stavove. Mislim, recimo, da je svako od nas zupčanik
u velikoj mašini. Zar ne mislite da smo svi mi kao zupčanici u mašini?“
„O, da“, rekao je. „O, da, jesmo.“
 „Mislim da smo svi mi kao zupčanici u mašini. Na primer, šta
mislite, da li bi žene trebalo da rade? O tome sam mnogo razmišljala. Moj
stav je da žene ne bi trebalo da rade. Hoću da kažem, osim ako nemaju
novac, ali čak i tada, mislim, briga o muškarcu zahteva puno radno vreme.
Ili mislite da bi žene ipak trebalo da rade?“
„Šta vi mislite?“, upitao je. „Strašno me zanima vaš stav o tome.“
„Pa, moj stav je“, rekla je bojažljivo, „da svako treba da radi svoje.
Ne mislim da će posao ili redovni odlazak u crkvu sve promeniti, kao ni
posebne dijete. Ne marim uopšte za sve te moderne dijete. Imamo prijatelja
koji jede četvrt funte mesa za svaki obrok. Drži vagu na stolu i meri meso.
Sto zbog toga izgleda odvratno, i ja uopšte ne shvatam kakve on ima
koristi od toga. Kupujem ono što je na sniženju. Ako je šunka na sniženju,
kupim šunku. Ako je jagnjetina na sniženju, kupim jagnjetinu. Mislite li da
je to pametno?“
„Mislim da je to veoma pametno.“
„A i progresivno obrazovanje13“, rekla je. „Nemam dobro mišljenje o
progresivnom obrazovanju. Kad odemo na večeru kod Hauardovih, njihova
deca neprestano voze tricikle oko stola i ja mislim da su takvi zbog
progresivnih škola. Deci se mora reći šta je pristojno, a šta nepristojno.“
Nije bilo više sunca koje joj se presijavalo u kosi, ali je u sobi ipak
bilo dovoljno svetla da Bakster vidi kako joj se, dok iznosi svoje stavove,
lice rumeni i zenice šire. Bakster je strpljivo slušao jer je znao da je sirota
devojka izgubljena i da samo želi da je ne smatraju takvom. „Vi ste veoma
inteligentni“, rekao bi povremeno. „Tako ste inteligentni.“
To je bilo sasvim jednostavno.
 Uteha u džinu
Bila je nedelja po podne i Ejmi je iz spavaće sobe mogla da čuje kako
ulaze Birdenovi, a nedugo iza njih i Farkarsonovi i Parminterovi. Nastavila
je da čita Crnog lepotana14 sve dok nije osetila da se dole po svoj prilici
nešto dobro jede. Onda je sklopila knjigu i sišla u prizemlje. Vrata dnevne
sobe bila su zatvorena, ali je mogla da čuje žamor glasnog razgovora i
smeha. Mora da su ogovarali, ili nešto još gore, zato što su svi zaćutali kad
je ušla u sobu.
„Zdravo, Ejmi“, rekao je gospodin Farkarson.
„Gospodin Farkarson ti se obratio, Ejmi“, rekao joj je otac.
„Dobar dan, gospodine Farkarsone“, rekla je. Stajala je tako
postrance jedan minut, dok gosti nisu nastavili da razgovaraju, a onda se
promigoljila pored gospođe Farkarson, istegla se, dohvatila činiju s
kikirikijem i orasima i uzela punu šaku kikirikija.
„Ejmi!“, povikao je gospodin Loton.
„Izvini, tata“, rekla je i povukla se iz kruga odraslih ka klaviru.
„Vrati taj kikiriki“, rekao joj je.
„Već sam uzela, tata“, rekla je.
„Dodaj lepo taj kikiriki, dušo“, rekla je nežno njena majka. „Možda
bi i neko drugi hteo kikiriki.“
Ejmi je napunila usta kikirikijem koliko je mogla, vratila se do stola i
preostale vratila u činiju.
„Hvala ti, Ejmi“, rekli su gosti, uzimajući po zrno-dva.
„Kako ti se dopada nova škola, Ejmi?“, upitao je gospodin Birden.
„Sviđa mi se“, rekla je Ejmi. „Mnogo više volim privatne škole od
javnih. Ne liče toliko na protočni bojler.“
„Koji si razred?“, upitao je gospodin Birden.
„Četvrti“, rekla je.
Njen otac je uzeo čašu gospodina Parmintera i svoju i otišao da ih
dopuni. Sela je u njegovu praznu stolicu.
 „Ne sedaj u očevu stolicu, Ejmi“, rekla joj je majka, ne shvatajući da
Ejmi bole noge od celodnevne vožnje biciklom, dok je njen otac povazdan
samo sedeo.
Idući ka francuskim vratima čula je majku kako nešto govori o novoj
kuvarici. Bio je to dobar primer zanimljivih stvari o kojima su nalazili za
shodno da razgovaraju.
„Bolje bi bilo da odneseš bicikl u garažu“, rekao joj je otac vraćajući
se s punim čašama. „Izgleda da će kiša.“
Ejmi je izašla na terasu i pogledala u nebo, ali nije bilo mnogo
oblaka, nije izgledalo da će biti kiše, i očev savet, kao i svi saveti koje joj
je davao, bio je izlišan. Uvek su joj nešto zvocali. „Ostavi bicikl na mesto.“
„Otvori vrata baki.“ „Nahrani mačku.“ „Završi domaći.“ „Dodaj kikiriki.“
„Pomozi gospođi Birden oko paketa.“ „Ejmi, molim te, nastoj da se lepo
ponašaš.“
Svi gosti su ustali, a njen otac je došao do vrata i pozvao je. „Idemo
kod Parminterovih na večeru“, rekao je. „Kuvarica je ovde, tako da nećeš
biti sama. Pođi na spavanje u osam kao dobra devojčica. I dođi da me
poljubiš za laku noć.“
Pošto su se odvezli kolima, Ejmi je odlunjala do kuhinje i zatim do
kuvaričine devojačke sobe i pokucala na vrata. „Uđi“, čula je glas, i kad je
ušla, ugledala je kuvaricu, koja se zvala Rouzmeri, kako u bademantilu čita
Bibliju. Rouzmeri se osmehnula. Bio je to mio osmeh, a njene staračke
plave oči su zasijale. „Roditelji su ti opet otišli?“ Ejmi je rekla da jesu i
starica je pozva da sedne pored nje. „Baš uživaju, zar ne? Već četiri dana,
koliko sam ovde, svake večeri idu negde ili im neko dolazi.“ Spustila je
Bibliju u krilo i nasmešila se, ali ne gledajući Ejmi. „Naravno, ovde je piće
društvena kategorija, i to što rade tvoji roditelji nije moja briga, zar ne?
Mene piće brine zbog moje sirote sestre. Moja sirota sestra previše je pila.
Deset godina sam je posećivala svake nedelje po podne, i uglavnom je bila
non compos mentis15. Ponekad bih je zatekla sklupčanu na podu, među
dve-tri prazne flaše. Ponekad je nekom ko je ne poznaje mogla izgledati
trezna, ali ja sam u sekundi po načinu na koji govori mogla da osetim da je
toliko pijana da više ne vlada sobom. Sad, kad je moja sirota sestra umrla,
nemam više koga da posećujem.“
„A šta se dogodilo tvojoj sestri?“, pitala je Ejmi.
„Bila je divna osoba, plavokosa, bledog lica sa zajapurenim
obrazima“, rekla je Rouzmeri. „Džin uveseljava – neke ljude tera na smeh i
plač – ali od njega je moja sestra bila samo potištena i zatvorena. Povlačila
se u sebe kad god popije. Piće je činilo da uvek oponira. Kad bih rekla da
je vreme lepo, ona bi rekla da grešim. Kad bih rekla da pada kiša, ona bi
rekla da će se razvedriti. Ispravljala me u svemu što kažem, do najmanje
sitnice. Umrla je u bolnici Belvju jednog leta kad sam radila u Mejnu. Ona
mi je bila jedina porodica.“
Neposrednost sa kojom je Rouzmeri govorila učinila je da se Ejmi
oseti odraslom, i iz nje je bar jednom progovorila učtivost. „Mora da ti
sestra mnogo nedostaje“, rekla je.
„Baš na nju mislim, evo, dok sedim ovde. I ona je bila služavka kao
ja, a to je samotnjački posao. Uvek si okružen porodicom, a ipak nikad nisi
deo nje. Tu ti često povrede dostojanstvo. Gazdarice znaju da budu
nadmeno ljubazne i neuviđavne. Ali ne krivim ja te gospođe za koje sam
radila. Takva je priroda tog odnosa. Naruče ti pileću salatu, ti ustaneš u
zoru da je spremiš na vreme, i tek što si je zgotovila, one se predomisle i
žele supu od kraba.“
„Moja majka se stalno predomišlja“, rekla je Ejmi.
„Ponekad radiš na selu gde nema ko da ti pomogne. Umorna si, ali ne
previše umorna da bi izbegla osećanje usamljenosti. Kad opereš sve šerpe i
tiganje, izađeš na zadnju verandu za služinčad da malo daneš dušom i
uživaš u prirodi koju je Bog stvorio, premda je pogled iz prednjeg dvorišta
na jezero i planine predivan, a iz zadnjeg dvorišta ništa posebno. Ali tu su
nebo i drveće i zvezde i ptičice koje pevaju i milina kad prisedneš da malo
odmoriš noge. Ali onda začuješ kako se smeju iz prednjeg dvorišta,
razgovaraju sa gostima i sa svojim sinovima i ćerkama. Ako si nova, a oni
šapuću, možeš biti sigurna da govore o tebi. To u potpunosti može da ti
upropasti veče.“
„Oh“, uzdahnula je Ejmi.
„Radila sam ja na raznim mestima – od mesta gde imaš osam-devet
pomoćnika do mesta gde očekuju da sama spaljuješ smeće za zimskih noći,
a zatim da sama očistiš sneg. U kući gde je bilo dosta pomoći obično je
među njima neki đavolak – neki stari batler ili sobarica – koji će ti od
samog početka od života napraviti pakao. ’Gospođa ne voli ovako’,
’Gospođa ne voli onako’, jer je ona uz gospođu već dvadeset godina, tako
će ti reći. Potrebno je biti diplomata da bi bila dobra s njima. A onda ti
dodele sobu, ali svaka je depresivna. Ako imaš flašu pića u koferu, strašno
je iskušenje makar na početku da ne cugneš malo da bi ti podiglo duh. Ali
ja imam jak karakter. Sa mojom sirotom sestrom bilo je drukčije. Stalno se
žalila da je nervozna, ali dok sedim ovde večeras i razmišljam o njoj, pitam
se da li je zaista patila od nervoze. Pitam se da nije sve to možda izmislila.
Pitam se da li joj možda nije bilo suđeno da bude služavka. Pred kraj
života jedino je mogla da radi u nekoj zabiti, gde niko drugi nije hteo da
ide, i nikad nije izdržala više od nedelju-dve. Popila bi malo džina zbog
nervoze, onda još malo zbog umora, a kad bi popila celu svoju flašu i sve
drugo što uzme kradom, to bi se i te kako čulo u drugom delu kuće. Obično
bi se napravila scena, jer je moja sirota sestra uvek morala da istera svoje.
E, da se ja nešto pitam, postojao bi zakon protiv toga! Nije moj posao da te
savetujem da uzimaš bilo šta od oca, ali biću ponosna na tebe ako mu
povremeno prospeš flašu džina u sudoperu – alkohol je odvratna stvar! Ali
sad mi je mnogo bolje pošto sam razgovarala s tobom, dušo moja. Sad mi
moja jadna sestra ne nedostaje toliko. Sad ću još malo da čitam Bibliju, a
onda ću da ti spremim večeru.“
Te godine Lotonovi nisu imali sreće s kuvaricama – pet su ih
promenili. Rouzmerin dolazak naterao je Maršu Loton da se priseti nejasne
teorije o božanskoj podeli vremenskih perioda; patila je, ali je sada bila
nagrađena. Rouzmeri je bila čista, marljiva i vesela, a kad ona postavi sto –
kako su Lotonovi govorili – to je kao u francuskom zamku Šambor. U
utorak posle večere sela je na voz za Njujork i obećala da će se vratiti u
četvrtak. U četvrtak ujutru Marša je ušla u devojačku sobu. Bila je to
neukusna ali uobičajena predostrožnost. Odsustvo bilo čega ličnog u sobi –
pakle cigareta, penkala, budilnika, radija, bilo čega što bi staru ženu moglo
da veže za to mesto – izazivalo je u njoj osećanje da je obmanuta, a i
prethodne kuvarice su je obmanjivale. Otvorila je orman i ugledala samo
jednu uniformu, i u dnu ormana stari Rouzmerin kofer i bele cipele koje je
nosila u kuhinji. Kofer je bio zaključan, ali kad ga je Marša podigla,
izgledalo je da je skoro prazan.
U četvrtak posle večere gospodin Loton i njegova ćerkica odvezli su
se da sačekaju voz u dvadeset i šesnaest. Krov automobila je bio spušten, i
svež vazduh, zvezdano nebo i preduzeće njenog oca, koje je bilo vlasnik
automobila, pobuđivali su u devojčici veselo raspoloženje. Železnička
stanica u Šejdi Hilu podsećala je na stanice u starim filmovima koje je
gledala na televiziji, gde su se sretali detektivi i špijuni, plavobradi i
njihove lakoverne žrtve, koji bi se našli na nekim udaljenim mestima. Ejmi
je volela ovu stanicu, posebno noću. Pomišljala je da putnici koji se
prevoze lokalnim vozovima na manjim relacijama više žure nego oni koji
putuju međugradskim. Osim kad je neka gusta magla ili snežna oluja,
udobni vagoni vozova kojima je putovao njen otac kao da su imali odsjaj i
monotoniju celog njegovog života. Lokalni vozovi koji su odlazili u kasne
noćne sate pripadali su svetu dubljih suprotnosti, gde je ona želela da
pripada.
Došli su nekoliko minuta ranije i Ejmi je izašla iz auta i došla na
peron. Pitala se čemu služi splet žica koje su visile iznad šina, ali je dobro
znala da o tome ne treba da pita oca jer on ne bi umeo da joj odgovori.
Čula je voz pre nego što ga je videla, a kloparanje ju je uzbuđivalo i
uveseljavalo. Kad je voz ušao u stanicu i zaustavio se, pogledala je u
osvetljene prozore tražeći Rouzmeri, ali je nije videla. Gospodin Loton je
izašao iz automobila i pridružio se Ejmi na peronu. Videli su da se
kondukter naginje preko nekoga u sedištu i, konačno, kuvarica se pojavila.
Pridržavala se za konduktera koji ju je vodio od perona do automobila, i
plakala je. „Bledo lice i zajapureni obrazi“, odzvonila je u Ejmi njena
žalopojka, „divna, divna osoba.“ Kondukter je ljubazno razgovarao s njom,
zagrlio je i pomogao joj da siđe niz papučice vagona. Zatim je voz otišao, a
ona je stajala gušeći se u suzama. „Nemojte me ništa pitati, gospodine
Lotone“, rekla je, „ništa vam neću reći.“ Izvadila je malu papirnu kesu.
„Ovo je poklon za tebe, dušo.“
„Hvala ti, Rouzmeri“, rekla je Ejmi. Pogledala je u papirnu kesu i
ugledala nekoliko japanskih vodenih cvetova.
Rouzmeri je hodala ka autu sa opreznošću osobe koja ide kroz
maglu. Imala je neki kiselkast zadah. Njen najbolji kaput bio je umrljan
blatom i pocepan na leđima. Gospodin Loton rekao je Ejmi da sedne
pozadi da bi kuvarica sela napred, pored njega. Besno je zalupio vrata kad
je stara sela, a onda obišao auto, seo za volan i povezao ih kući. Rouzmeri
je izvadila iz torbe flašicu koka-kole i malo otpila. Ejmi je po mirisu mogla
da zaključi da je koka-kola pomešana sa džinom.
„Rouzmeri!“, rekao je gospodin Loton.
„Usamljena sam“, rekla je kuvarica. „Usamljena sam i uplašena, a
ovo je sve što imam.“
Nije rekao ništa dok nije skrenuo u njihovu ulicu i dovezao auto
ispred zadnjeg ulaza.
„Idi po kofer, Rouzmeri“, rekao je. „Čekaću te u kolima.“
 Čim je kuvarica ušla u kuću, rekao je Ejmi da uđe na prednji ulaz.
„Idi u spavaću sobu i spremi se za spavanje.“
Kad je Ejmi ušla, majka ju je pitala da li se Rouzmeri vratila. Ejmi
nije odgovorila. Otišla je do bara, otvorila bocu džina i ispraznila je u
sudoperu. Skoro je zaplakala kad je došla kod majke u dnevnu sobu i rekla
joj da otac vozi kuvaricu nazad na stanicu.
Kad se Ejmi vratila iz škole narednog dana, zatekla je debelu,
crnokosu ženu kako riba pod u dnevnoj sobi. Automobil kojim se gospodin
Loton obično vozio do stanice sada je bio u radionici na popravci i Ejmi se
sa majkom drugim kolima odvezla na stanicu da ga sačekaju. Kako im je
lagano prilazio na peronu, po boji njegovog lica mogla je da zaključi da je
otac imao težak dan.
Poljubio je njenu majku, pomazio Ejmi po glavi i seo za volan.
„Znaš“, rekla je majka, „imamo strašan problem sa tušem u gostinskoj
sobi.“
„Zaboga, Marša“, rekao je, „voleo bih da me ne dočekuješ uvek s
lošim vestima.“
Njegov grub glas smetao je Ejmi, i počela je da se igra dugmetom
koje podiže i spušta prozor.
„Prestani s tim, Ejmi!“, povikao je.
„Pa, dobro, to s tušem i nije tako bitno“, rekla je majka i kiselo se
nasmejala.
„Kad sam se vratio iz San Franciska prošle nedelje“, rekao je,
„morala si odmah da mi kažeš da nam treba novi kotao za grejanje. “
„U redu, unajmila sam kuvaricu za pola radnog vremena. To je dobra
vest. “
„Opet neka ispičutura?“, pitao je otac.
„Nemoj da si džangrizav, dragi. Spremiće nam večeru, oprati sudove
i otići vozom kući. Idemo do Farkarsonovih.“
„Previše sam umoran da bih išao bilo gde“, rekao je.
„A ko će mene da čuva?“, rekla je Ejmi.
„Uvek se dobro provedeš kod Farkarsonovih“, rekla mu je majka.
„Dobro, ali da se vratimo ranije“, rekao je.
„A ko će mene da čuva?“, pitala je Ejmi.
 „Gospođa Henlejn“, rekla je majka.
Kad su ušli u kuću, Ejmi je sela za klavir.
Njen otac je oprao ruke u kupatilu i otišao do bara. Ušao je u spavaću
sobu držeći u ruci praznu flašu džina. „Kako se zove?“, pitao je.
„Rubi“, rekla mu je žena.
„Izvanredna je. Popila je bocu džina već prvog dana.“
„Oh, dragi“, rekla mu je supruga, „molim te da sad ne pravimo
problem.“
„Svi piju moje piće“, povikao je, „dosta mi je više toga, dođavola!“
„Ima još džina u ostavi. Otvori drugu flašu.“
„Platili smo onom baštovanu tri dolara na sat, i šta je on uradio?
Ništa, ušunjao se ovde i popio moj viski. Bebisiterka koju smo imali pre
gospođe Henlejn sipala je vodu u moj burbon, a na Rouzmeri ne moram da
te podsećam. Kuvarica pre Rouzmeri ne samo što je pila ono što joj dođe
pod ruku nego je popila sve: rum, kirš, šeri, čak i ono vino za kuvanje koje
smo držali u kuhinji. Pa onda ona Poljakinja letos. Čak i ona matora pralja.
Mislim da me je agencija za posredovanje označila kao ovcu.“
„Dobro, hajde da večeramo, a zatim porazgovaraj s njom.“
„Do sto đavola s tim!“, povikao je. „Neću da ohrabrujem ljude da me
pljačkaju!... Rubi!“ Uzviknuo je njeno ime nekoliko puta, ali ona nije
odgovarala. Onda se pojavila na ulazu u trpezariju, u kaputu sa šeširom.
„Bolesna sam“, rekla je. Ejmi je mogla da vidi da je preplašena.
„I mislio sam da ćeš biti“, rekao je.
„Nije mi dobro“, promrmljala je kuvarica, „ne mogu da nađem
lekove ovde, pa idem kući.“
„Dobro!“, rekao je. „Dobro! Ne želim više da plaćam ljude koji
dolaze ovde da piju moje piće.“
Kuvarica se okrenula da izađe, a Marša Loton ju je otpratila u hol u
prednjem delu kuće da joj plati. Ejmi je ovo gledala sa stoličice za klavir,
iz zabačene pozicije, ali je ipak imala dovoljno dobar pogled. Gledala je
kako otac otvara novu bocu džina i kako u šejkeru mućka martini. Izgledao
je veoma nesrećno.
„Da znaš“, rekla je njena majka kad se vratila u sobu, „nije mi
delovala pijano.“
 „Molim te, ne prepiri se sa mnom, Marša“, rekao je, nasuo dva
koktela, rekao „živeli“ i malo otpio. „Možemo da večeramo kod Orfeja“,
rekao je.
„Verovatno možemo“, rekla je majka. „Zbrzaću nešto za Ejmi.“
Otišla je u kuhinju, a Ejmi je otvorila note za Refiets d’Automne.
„Broj“, napisao joj je profesor muzike. „Broj, i lagano, lagano...“
Ejmi je počela da svira. Kad god bi pogrešila, uzviknula bi „prokletstvo!“ i
počela iz početka. Kad je stigla do sredine Refiets d’Automne, setila se da
je ona ispraznila bocu džina. Toliko se zbunila da je prestala da svira, ali
njena osećanja nisu se izdigla iznad zbunjenosti, iako nije imala snage da
nastavi da svira klavir. Majka joj je olakšala. „Večera ti je u kuhinji, mila.
Možeš posle uzeti sladoled na štapiću iz friza. Ali samo jedan.“
Marša Loton je pružila praznu čašu prema mužu, a on ju je napunio
pićem iz šejkera. Onda je otišla na sprat. Gospodin Loton je ostao u sobi i,
proučavajući njegovo lice, Ejmi je videla da mu izraz više nije napet nego
sve opušteniji. Više nije delovao toliko nesrećno, i kad je prolazila pored
njega idući prema kuhinji, on joj se nežno nasmešio i potapšao je po
temenu.
Kad je završila večeru, Ejmi je pojela sladoled, bacila kesicu, vratila
se za klavir i jedno vreme svirala Chopsticks. Njen otac je sišao sa sprata u
večernjem odelu, spustio piće na ivicu kamina i zaputio se kroz francuska
vrata da baci pogled na terasu i dvorište. Ejmi je primetila da je njegova
transformacija započeta opuštanjem lica sada još vidljivija. Konačno je
izgledao srećno. Ejmi se pitala da li je možda pijan, iako nije ševrdao dok
hoda. Ako ništa drugo, bio je smireniji.
Njeni roditelji nikada nisu dostigli onu vrstu smirenog, elegantnog
hoda, onako bezličnog kao hod žonglerâ na žici, koje je gledala u cirkusu
svake godine dok je orkestar svirao Pokaži mi put do kuće, i ona je
ponekad volela da ih imitira. Volela je da se vrti, vrti, vrti ukrug na
travnjaku dok joj se ne zavrti u glavi i ne pripadne joj muka, i da viče „Ja
sam pijana! Ja sam pijanica!“ i tetura se na travi sve dok ne padne, i nije
bila mnogo nesrećna ako bi za trenutak izgubila sposobnost da vidi svet
oko sebe. Ali ona nikada nije videla roditelje da su takvi. Nikada ih nije
videla da se okreću pijani oko bandere, da pevaju glasno i vrte se ukrug, ali
ih je videla da padaju. Nikad se nisu nedolično ponašali – što su više pili,
izgledali su više formalni i uljudni – ali bi ponekad njen otac ustajao da
svima dopuni čaše i hodao pravolinijski, mada su mu cipele pomalo
zapinjale po tepihu. Ponekad kad bi izlazio iz trpezarije, zamalo bi
promašio vrata. Jednom ga je videla kako se zakucao u zid, srušio na pod i
polomio većinu čaša koje je nosio. Jedno ili dvoje ljudi su se nasmejali, ali
to nije bio uobičajeni smeh od srca, a većina njih se pretvarala da uopšte
nije pao. A kad je njen otac ustao, otišao je pravo do bara, kao da se ništa
nije dogodilo. Ejmi je jednom videla gospođu Farkarson kako promašuje
stolicu na koju je htela da sedne i kako pada na pod, ali se tada niko nije
nasmejao, pretvarali su se da gospođa Farkarson uopšte nije pala. Izgledali
su kao glumci na sceni. Kad u školskoj predstavi oborite papirno drvo,
treba da ga podignete da se to ne primeti kako ne biste pokvarili iluziju da
se nalazite duboko u šumi, i baš tako su se ponašali gosti kad bi neko od
njih pao.
Sad je njen otac išao tim krutim i smešnim hodom koji se toliko
razlikovao od njegovog jutarnjeg šetkanja tamo-amo na peronu, videla je
da sad nešto traži. Tražio je svoje piće. Bilo je na ivici kamina, ali ga tamo
nije tražio. Pregledao je sve stolove u dnevnoj sobi. Onda je izašao na
terasu i potražio piće tamo, a onda se vratio u dnevnu sobu i ponovo
pregledao sve stolove. Zatim je ponovo otišao na terasu, i opet se vratio do
stolova u dnevnoj, tražeći po tri puta na istom mestu, iako je uvek govorio
ćerci da treba da pametno traži kad zagubi patike ili kabanicu. „Potraži je,
Ejmi“ govorio je uvek. „Probaj da se setiš gde si je ostavila. Ne mogu
svaki put da ti kupujem novu kabanicu kad padne kiša.“ Konačno je
odustao i sipao sebi koktel u novu čašu. „Idem po gospođu Henlejn“, rekao
je Ejmi, kao da je to bila neka veoma važna informacija.
Prema gospođi Henlejn Ejmi je osećala samo ravnodušnost, i kad se
otac vratio sa bebisiterkom, Ejmi se setila svih onih noći, koje su se
protezale iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec – čak skoro iz godine u
godinu – svog zatočeništva sa gospođom Henlejn. A gospođa Henlejn bila
je veoma učtiva i uvek je govorila Ejmi šta rade prave dame, a šta ne.
Gospođa Henlejn je takođe želela da zna gde Ejmini roditelji idu i kakva je
to vrsta zabave, iako to ne bi trebalo da je zanima. Uvek bi se uvalila na
sofu kao da je njena i govorila o ljudima sa kojima se nikad nije upoznala, i
tražila od Ejmi da joj donese novine, iako nije imala nikakvo pravo na to.
Kad je Marša Loton sišla sa sprata, poželela joj je dobro veče. „Lepo
se provedite na zabavi“, doviknula je dok su izlazili. A onda se okrenula ka
Ejmi. „Dušo, a gde idu tvoji roditelji?“
 „Ali moraš to da znaš, dušo. Stavi prst na čelo i pokušaj da se setiš.
Idu li u klub?“
„Ne“, rekla je Ejmi.
„Da ne idu kod Trenčerovih?“, rekla je gospođa Henlejn. „Kuća
Trenčerovih bila je osvetljena kad smo prošli pored nje.“
„Ne idu kod Trenčerovih“, rekla je Ejmi. „Mrze Trenčerove.“
„Pa gde onda idu, dušo?“, pitala je gospođa Henlejn.
„Idu kod Farkarsonovih“, rekla je Ejmi.
„Pa, to je sve što sam htela da znam, dušo“, rekla je gospođa
Henlejn. „Sad mi donesi novine i daj mi ih. Učtivo“, rekla je dok joj je
Ejmi prilazila s novinama. „Ništa ne znači kad radiš neke stvari za starije
ako to ne radiš učtivo.“ Stavila je naočare i počela da čita novine.
Ejmi je otišla na sprat u svoju sobu. U vazi na stolu bili su japanski
vodeni cvetovi koje joj je donela Rouzmeri, cvetali su u vodi koja je bila
ljubičasta od njihove boje. Ejmi je sišla niz stepenice, pravo kroz kuhinju
do trpezarije. Sve ono što je ocu trebalo za koktel bilo je svuda po
stolovima. Ispraznila je bocu džina u sudoperu i onda je vratila tamo gde ju
je našla. Bilo je previše kasno da ide da vozi bicikl, a suviše rano da ide na
spavanje, a znala je da ako ima bilo šta zanimljivo na televiziji, na primer
ubistva, gospođa Henlejn nateraće je da isključi televizor. Onda se setila da
joj je otac posle putovanja na Zapadnu obalu doneo knjigu o konjima, i ona
je veselo sela na stepenice i počela da čita svoju novu knjigu.
Bilo je oko dva posle ponoći kad su se Lotonovi vratili. Gospođa
Henlejn, zaspala na sofi sanjajući o prašnjavom tavanu, probudila se kad je
čula njihove glasove. Marša Loton joj je platila i zahvalila joj se, pitala da
li je neko zvao, a onda otišla na sprat. Gospodin Loton je bio u trpezariji i
razgrtao flaše. Gospođa Henlejn, nestrpljiva da ide u svoj krevet, kući na
spavanje, molila se u sebi da ne sipa još jedno piće, kako je obično činio. Iz
noći u noć vozio ju je kući na spavanje pijani džentlmen. Stajao je na
vratima trpezarije držeći u ruci praznu flašu. „Mora da bazdite, gospođo
Henlejn“, rekao joj je.
„Mmm?“, promucala je. Nije razumela.
„Popila si punu bocu džina“, rekao je.
Jedna već posustala stara žena – pritom još napola budna – u
nedoumici je podigla ruke da skupi svoju sedu kosu. Bilo joj je u prirodi da
skuplja mačke lutalice, da oblaže kupatilo od poda do tavanice zanimljivim
isečcima iz novina, da rumeni obraze ružom, da priča sama sa sobom,
spava obučena u slučaju požara, cenka se oko cene kostiju za supu, a
pričalo se po komšiluku da će, kad konačno umre u gomili prašnjavih
stvari, iz njenog prepunog madraca poispadati bankovni izvodi a jastučnice
biti prepune banknota od sto dolara. Odolela je ovim luksuznim
iskušenjima samo da bi ostala dama, i sad joj se to vraća tako što je
nazivaju običnim lopovom. Počela je da viče na njega.
„Povucite to što ste rekli, gospodine Lotone! Povucite svaku reč koju
ste rekli! Nikad ništa nisam ukrala u životu, i niko u mojoj porodici nikada
ništa nije ukrao, i ne moram da stojim ovde i trpim uvrede pijanog čoveka.
A što se tiče pića, za dvadeset i pet godina popila sam toliko da može da
stane u jednu čašicu. Sestra me je odvela na jedno mesto pre dvadeset i pet
godina, i popila sam dva menhetn koktela, od kojih mi je bilo toliko muka i
vrtelo mi se u glavi da otad nisam liznula alkohol. Kako se usuđujete da mi
se tako obraćate! Proglasili ste me lopovom i pijandurom! Odvratni ste mi
– odvratno mi je vaše neznanje o nevoljama koje mene muče. Znate li šta
sam večerala prošlog Božića? Sendvič sa slaninom. Đubre jedno!“ Počela
je da plače. „Baš mi je milo da vam to kažem!“, vikala je. „Ovo mi je prvi
put u životu da sam opsovala, i baš mi je drago. Đubre preispoljno!“
Preplavio ju je osećaj slobode, kao da je stajala na pramcu velikog broda.
„U ovom kraju živim ceo život. Sećam se kad je ovde bilo dobrih poštenih
farmera i kad je još bilo ribe u rekama. Moj otac je imao četiri jutra zemlje
i njegovo ime bilo je nadaleko poznato, a sa majčine strane imam
kraljevsko, holandsko poreklo. Moja majka bila je slika i prilika kraljice
Vilhelmine. Mislite da možete da se izvučete sa tim uvredama, ali ste
veoma, veoma, veoma pogrešili!“ Otišla je do telefona, podigla slušalicu i
povikala: „Policija! Policija! Policija! Ovde gospođa Henlejn, ja sam kod
Lotonovih. On je pijan, psuje me, hoću da dođete ovde i uhapsite ga!“
Glasovi su probudili Ejmi, i dok je ležala u krevetu, kao kroz maglu
je spoznavala žalosnu podmitljivost sveta odraslih; kako je samo surov i
lomljiv, kao izlizano šatorsko krilo, zakrpljen glupostima i greškama,
beskoristan i ružan, a opet ljudi nikada ne kažu da je bezvredan, i kada im
na to ukažete, onda su nezadovoljni. Ali kako su glasovi postajali sve jači,
čula je povike „Policija! Policija!“ i uplašila se. Mislila je da je ne mogu
uhapsiti, mada su njeni otisci bili na praznoj flaši, ali nije je plašilo što ona
može biti u opasnosti, nego taj pad očevog doma usred noći. Za sve to je
ona bila kriva, i kad je čula oca kako razgovara telefonom iz biblioteke,
sva je potonula u krivicu. Otac je pokušavao da bude dobar i ljubazan, pa
je, sećajući se skupe ilustrovane knjige o konjima koju joj je doneo s
putovanja po Zapadu, morala da stisne zube da ne bi zaplakala. Pokrila je
glavu jastukom i shvatila da je obična bednica i da mora da ode. Imala je
mnogo prijatelja još od vremena dok su živeli u Njujorku, mogla bi tamo,
ili bi možda mogla da prespava u parku ili da se pak sakrije u muzeju.
Morala je da ode.
„Dobro jutro“, rekao joj je otac za doručkom. „Spremni smo za novi
dan!“ Dobro raspoložen zbog vedrog svetloplavog neba, sećajući se načina
na koji se izborio sa gospođom Henlejn i zadržao policiju da ne dođe,
odmoran posle dobrog sna i zadovoljan zbog pomisli da će igrati golf,
gospodin Loton govorio je saosećajno, ali su se njegove reči Ejmi činile
uvredljive i glupave, oduzele su joj apetit, i ona je klonula glavom iznad
tanjira sa ovsenim pahuljicama. „Nemoj da kloneš, Ejmi“, rekao je. Ona se
zatim setila prošle noći, cele one vike i svoje rešenosti da ode. Njegova
veselost osvežila joj je pamćenje. I njena odluka bila je konačna. Ima
časove baleta u deset, a onda ručak sa Lilijan Tauel. Zatim će otići.
Deca se spremaju za more tako što pakuju četkicu za zube i plišanog
medu; opremaju se za put oko sveta rasparenim čarapama, školjkama i
termometrom; knjige, kamenje i paunovo pero, čokoladice, teniske loptice,
vlažne maramice i smotuljak starih žica čine im se neophodni za putovanje,
i tog popodneva Ejmi se spakovala sa njoj svojstvenom impulsivnošću.
Zakasnila je kući na povratku s ručka i njeno bekstvo bilo je odloženo, ali
nije je bilo briga. Mogla bi da uhvati neki kasni, popodnevni lokalni voz,
jedan od vozova kojim odlaze njihove kuvarice. Otac je igrao golf, a i
majka je bila negde otišla. Bedinerka sa skraćenim radnim vremenom
ribala je dnevnu sobu. Kad se spakovala, Ejmi je otišla u spavaću sobu
svojih roditelja i u malom kupatilu pustila vodu. Dok je voda žuborila,
uzela je novčanicu od dvadeset dolara iz majčinog noćnog stočića. Onda je
sišla u prizemlje, napustila kuću i krenula Lenholou serklom niz Levajvs
lejn do železničke stanice. Nije ni žalila ni mislila da se s nekim oprašta.
Preslišala se još jednom imena starih prijatelja, u slučaju da se odluči da ne
provede noć u muzeju. Kad je otvorila vrata čekaonice, gospodin Flanagan,
šef stanice, dodavao je ugalj u peć.
„Želim da kupim kartu za Njujork“, rekla je Ejmi.
„U jednom pravcu ili povratnu?“
„U jednom pravcu. “
 Gospodin Flanagan je prošao kroz vrata i otišao do staklenog
ormana. „Bojim se da nemam odštampanu kartu za tebe, Ejmi“, rekao je.
„Moraću da ti napišem.“
„To je u redu“, rekla je i stavila novčanicu od dvadeset dolara na
pult.
„Da bih ti ovo rasitnio“, rekao je, „moram da pređem na drugu
stranu. Upravo dolazi voz za šesnaest i trideset dva, ali moći ćeš da stigneš
na onaj u sedamnaest i deset.“ Nije se bunila, otišla je i sela pored svog
kartonskog kofera, na kojem su bile nalepnice mnogih evropskih hotela i
gradova. Kad je lokalni voz prošao, gospodin Flanagan je zatvorio šalter,
otišao na severni peron i pozvao Lotonove. Gospodin Loton se upravo
vratio sa partije golfa i spremao sebi koktel. „Mislim da se vaša ćerka
sprema za neko putovanje“, rekao je gospodin Flanagan.
Već je bio pao mrak kad je gospodin Loton stigao na železničku
stanicu. Video je ćerku kroz prozor stanične zgrade. Devojka koja sedi na
klupi i slavne nalepnice na kartonskom koferu pogodili su ga, kao da je
bilo u njenoj moći da ga pogodi samo kad je bespomoćna ili bolesna. Kao
da mu je neko prešao preko groba! Dugo je drhtao, i osetio je da mu je
koža ogrubela, kao kada bi se noću kući vozio sam, ili kao kada bi se jato
listova na vetru ukrštalo sa svetlima njegovih farova, oslobađajući ga samo
na tren doslovnih simbola njegovog života – košulja bez dugmadi, vaučera
i izvoda iz banke, blanko narudžbenica i praznih čaša. Izgledao je kao da
nešto sluša – sam bog zna šta. Naredbe, bubnjeve, ispaljivanje signalnog
pištolja, muziku ksilofona – kako to slatko zvuči na alpskom vazduhu –
pesmu koja dopire iz kafane u prolazu, oglašavanje divljih labudova; kao
da je udahnuo slan vazduh u crkvama Venecije. A onda, kao što je to bilo s
lišćem, snaga njene figure koja ga je mučila splasnula je; više nije bio
naježen. Opet je bio svoj. Zaboga, zašto je želela da pobegne? Putovanje –
a ko bi to bolje znao od čoveka koji tri dana svake dve nedelje provodi na
putu – to je svet pregrejanih kabina u avionu sa dosadnim časopisima, gde i
kafa, pa čak i šampanjac, imaju ukus plastike. Kako da je nauči da je dom,
slatki dom, najbolje mesto na svetu?
 Dan kada je svinja
upala u bunar
Svakog leta kada bi se porodica Nad okupila u letnjem kampu Vajtbič u
planinama Adirondaks, neko bi redovno jedne večeri upitao: „Sećate li se
dana kad je svinja upala u bunar?“ Istog trenutka, kao da se oglasila
uvodna nota seksteta, svi bi pohitali da preuzmu svoje dobro poznate
uloge, kao porodice koje pevaju opere Gilberta i Salivena, i resital bi
mogao da potraje više od sata. Savršene dane – a bilo ih je na stotine – kao
da nisu pamtili nego ih samo naselili u svest, i vraćali su se ovoj hronici
sitnih katastrofa kao da je to sama suština leta.
Ta čuvena svinja pripadala je Rendiju Nadu. Osvojio ju je na sajmu u
Lančesteru, doneo kući i nameravao da joj podigne svinjac, ali tada ga je
pozvala telefonom Pamela Blejsdejl, pa je ostavio svinju u šupi za alat i
odvezao se do Blejsdejlovih u starom kadilaku. Rasel Jang je igrao tenis sa
Ester Nad. Te godine kuvarica je bila Irkinja po imenu Nora Kvin. Sestra
gospođe Nad, tetka Marta, otišla je u selo Makabit da nabavi neke pelcere
za jednu prijateljicu, a gospodin Nad je nameravao da se odveze motornim
čamcem do Poletinog mola i vrati je nazad posle ručka. Gospođica Kulidž
trebalo je da dođe na večeru i ostane preko vikenda. Gospođa Nad išla je s
njom u školu u Švajcarskoj pre trideset godina. Gospođica Kulidž pisala je
nekadašnjoj školskoj drugarici, obavestila je da boravi kod prijatelja u
Glen Folsu i pitala može li da je poseti. Gospođa Nad jedva ju je pamtila i
uopšte nije žudela da je vidi, ali ipak joj je odgovorila i pozvala je na
vikend. Iako je bila sredina jula, jak severoistočni vetar od same zore
uznemiravao je sve ukućane i hučao u krošnjama poput oluje. U zavetrini,
ako je mogla da se nađe, sunce je pržilo.
U događajima na dan kad je svinja pala u bunar učestvovao je još
jedan važan lik koji nije pripadao porodici – Rasel Jang. Njegov otac bio je
vlasnik prodavnice mešovite robe u Makabitu a Jangovi su bili ugledna
starosedelačka porodica. Gospođa Jang svakog proleća mesec dana je
čistila i pripremala letnjikovce, ali to nije bio sluganski posao. Rasel je
upoznao porodicu Nad preko dečakâ Hartlija i Rendala i kao vrlo mlad
počeo je da provodi dosta vremena u njihovom naselju. Bio je godinu-dve
stariji od Hartlija i Rendala i gospođa Nad mu je na neki način poverila
brigu nad svojim sinovima. Rasel je bio vršnjak Ester Nad i godinu dana
mlađi od Džoan. Kad su počeli da se druže, Ester Nad je bila vrlo debela.
Džoan je bila lepa i provodila je većinu vremena pred ogledalom. Ester i
Džoan obožavale su Rendija i od svog džeparca davale su mu novac da
kupuje boju za svoj čamac, ali, osim toga, sestre i braća nisu bili naročito
bliski. Hartliju Nadu sestre su se gadile. „Juče sam u zgradi kupališta video
Ester golu“, pričao je svima. „Oko stomaka vise joj one velike naslage sala
kao ne znam šta. Grozno izgleda. A Džoan je prljava. Treba samo da vidite
kakva joj je soba. Ne znam kako neko uopšte može da poželi da povede
takvu aljkavicu na igranku.“
No, onog dana kog su voleli da se prisećaju bili su dosta stariji. Rasel
je maturirao u mesnoj gimnaziji i otišao na koledž u Olbeni, a na raspustu
posle prve godine povremeno je radio za porodicu Nad. Činjenica da su mu
plaćali nije promenila odnos s njima i Rasel je ostao dobar prijatelj s
Rendalom i Hartlijem. Na neki način, Raselova ličnost i poreklo bili su
nadmoćni, i sinovi porodice Nad po povratku u Njujork oponašali su
njegov severnjački naglasak. S druge strane pak, Rasel je išao s porodicom
na sve izlete na Hjuitov rt, planinario je i pecao s njima, išao s njima na
igranke u Gradsku kuću i tako saznao od Nadovih interpretaciju letnjih
meseci koje ne bi upoznao kao meštanin. Nije se opirao tako bezazlenom i
prijatnom uticaju, pa se vozio s Nadovima planinskim putevima u starom
kadilaku i delio s njima osećaj da jasna svetlost jula i avgusta utiskuje
nešto posebno u njihove umove i karijere. Porodica Nad nikad nije
spominjala razliku između svog i Raselovog društvenog položaja,
najverovatnije zbog toga što su stvarne barijere koje su inače poštovali bile
zanemarivane preko leta – zato što su seoski predeli i nebo koje se preliva
preko planina u jezero delovali kao privremeni raj gde jaki i slabi, bogati i
siromašni žive zajedno u miru.
Tog leta kad je svinja upala u bunar Ester je neumorno igrala tenis i
znatno je oslabila. Ester je bila veoma debela kad je krenula na koledž, ali
tokom prve godine započela je napornu i u njenom slučaju uspešnu borbu
za sticanje novog ugleda i nove ličnosti. Prešla je na strogu dijetu, igrala je
po dvanaest i četrnaest setova tenisa dnevno i bila je nepokolebljivo čedna,
vedra i sportski raspoložena. Njen teniski partner tog leta bio je Rasel.
Gospođa Nad je i te godine ponudila Raselu da radi za njih tokom leta, ali
on se umesto toga zaposlio kod jednog farmera i razvozio mleko. Porodica
Nad pretpostavila je da je Rasel želeo nezavisnost, razumeli su ga jer im je
svima bilo stalo do njegovog dobra. Veoma su se ponosili time što je prvu
godinu koledža završio među najboljima. Kako se ispostavilo, raznošenje
mleka nije promenilo ništa. Rasel je završavao posao oko deset ujutru i
gotovo svakog dana igrao tenis sa Ester. Često je ostajao i na večeri.
Igrali su tenis i tog popodneva kad je Nora dotrčala kroz baštu i rekla
im da je svinja nekako izašla iz šupe i upala u bunar. Neko je bio ostavio
ogradu bunara otvorenu. Rasel i Ester otišli su do bunara i našli nesrećnu
životinju kako pliva u dva metra vode. Rasel je načinio omču od konopca
za rublje i pokušao da upeca svinju. U isto vreme gospođa Nad čekala je
gospođicu Kulidž, a gospodin Nad i tetka Marta vraćali su se čamcem s
Poletinog mola. Čamac se ljuljao na velikim jezerskim talasima, talog u
rezervoaru za gorivo se uzburkao i začepio dovod. Vetar je nasukao
onesposobljeni čamac na Galebovu stenu i kamenje je otvorilo rupu na
koritu. Gospodin Nad i tetka Marta obukli su prsluke za spasavanje i
otplivali dvadesetak metara do obale.
Gospodin Nad je bio uzdržan u pripovedanju (tetka Marta je u
međuvremenu preminula) i nije se uključivao dok ga ne prozovu. „Da li se
tetka Marta zaista molila?“, upitala bi Džoan, a on bi se nakašljao da
naglasi kako namerno govori suvo i oprezno: „Zaista se molila, Džoan.
Govorila je Očenaš. Nikada do tada nije bila naročito bogobojažljiva žena,
ali siguran sam da se njena molitva čula na obali.“
„Da li je tetka Marta zaista nosila steznik?“, pitala bi dalje Džoan.
„Pa, mislim da jeste“, odgovorio bi gospodin Nad. „Kad smo nas
dvoje stigli na verandu gde su tvoja majka i gospođica Kulidž pile čaj,
voda nam se još cedila iz odeće i na tetka Marti se videlo gotovo sve.“
Gospodin Nad je od oca nasledio kompaniju za proizvodnju vune i
stalno je nosio odela od vunenog štofa kao da reklamira svoj posao. Te
godine kada je svinja upala u bunar proveo je čitavo leto van grada, ne zato
što je njegovoj kompaniji dobro išlo, nego zbog svađa sa svojim
partnerima. „Nema smisla da se sada vraćam u Njujork“, ponavljao je.
„Ostaću ovde do septembra i daću onim kučkinim sinovima konopac da se
sami obese.“ Pohlepa njegovih partnera i saradnika izbezumljivala je
gospodina Nada. „Znaš, Čarli Ričmond je neprincipijelan čovek“, govorio
je gospođi Nad očajnički, ali bez ikakve nade, kao da ne očekuje od svoje
žene bilo kakvo zanimanje za posao ili kao da je pohlepa nešto što se ne da
opisati. „On nema ni trunke morala“, nastavljao je, „nema nikakav kodeks
morala i ponašanja, ne misli ni o čemu drugom osim o zaradi.“ Gospođa
Nad je, po svemu sudeći, ovo shvatala. Prema njenom mišljenju, takvi ljudi
na kraju oduzmu sebi život. Poznavala je jednog takvog čoveka.
Danonoćno se trudio da što više zaradi. Upropastio je svoje partnere, izdao
svoje prijatelje, slomio srce svojoj ljupkoj ženi i divnoj dečici, a kad je
zaradio milione, jednog nedeljnog popodneva otišao je u svoju kancelariju
i skočio kroz prozor.
U Hartlijevoj ulozi u priči o svinji najvažnija je bila štuka koju je tog
dana upecao, a Rendi je u priču ulazio pred sam kraj. Rendi je te godine
izbačen s koledža. Sa šestoricom drugova otišao je na predavanje o
socijalizmu i jedan od njih gađao je predavača grejpom. Mladići su odbili
da kažu ko je to bio i svi su isključeni. Gospodin i gospođa Nad bili su
razočarani ishodom, ali zadovoljni Rendijevim držanjem. Na kraju se
Rendi ovim doživljajem proslavio i njegovo već znatno samopoštovanje je
poraslo. Zbog toga što je izbačen s koledža i što na jesen odlazi u Boston
da radi osećao se nadmoćnim u odnosu na ostale.
Priča je dobila na značaju tek godinu dana posle događaja sa
svinjom, i za to kratko vreme već je pretrpela izmene. Esterina uloga
promenila se u Raselovu korist. Prekidala je ostale da bi hvalila Rasela.
„Bio si divan, Rasele. Gde si samo naučio da napraviš omču? Tako mi
svega, da nije bilo Rasela, kladim se da bi ta svinja još bila u bunaru.“
Prethodne godine Ester i Rasel poljubili su se nekoliko puta i zaključili da,
čak i ako se zaljube jedno u drugo, nikad ne bi mogli da se venčaju. On
nije želeo da ode uz Makabita. Ona tu ne bi mogla da živi. Došli su do tog
zaključka tokom Esterinog teniskog leta, kada su njeni poljupci, kao i sve
ostalo, bili vedri i čedni. Sledećeg leta činilo se da Ester želi da izgubi
nevinost, grozničavo kao što je žudela da izgubi kilograme. Tokom zime se
dogodilo nešto – Rasel nikad nije saznao šta – zbog čega se stidela svog
neiskustva.
Progovorila je o seksu kad su ostali nasamo. Rasel je stekao utisak da
je njena nevinost izuzetno dragocena i nećkao se, ali onda je munjevito
izgubio glavu i pošao zadnjim stepeništem u njenu sobu. Kad su postali
ljubavnici, nastavili su da govore kako se nikada neće venčati, ali
privremenost njihovog odnosa kao da im nije smetala, kao da je, poput
svega drugog, bila obasjana bezazlenim i prolaznim godišnjim dobom.
Ester je odbijala da vodi ljubav bilo gde drugde osim u svom krevetu, ali
njena soba bila je u zadnjem delu kuće i do nje se moglo stići i kuhinjskim
stepeništem, pa je Rasel bez teškoća dolazio neopažen. Kao i sve sobe u
letovalištu, i njena je bila nedovršena. Borove daske bile su tamne i
mirišljave, na zidove su bile pričvršćene reprodukcija jedne Degaove slike
i jedna Cermatova fotografija, krevet je bio kvrgav, a tih letnjih noći, uz
zujanje bubica na prozorskim mrežama, uz stare daske koje i dalje isijavaju
dnevnu vrućinu, uz suv miris njene svetlosmeđe kose, njenu dobrotu i vitke
mišice, Raselu se činilo da je njegova sreća neprocenjiva.
Mislili su da će svi saznati za njih i da su osuđeni na propast. Ester se
nije kajala, ali nije znala kako će se to završiti. Čekali su da naiđu nevolje,
a kad se ništa nije dogodilo, bili su potpuno zbunjeni. Onda je jedne večeri
Ester zaključila da svi sigurno znaju, ali da razumeju. Na pomisao da su
njeni roditelji u srcu dovoljno mladi da ovu strast prihvate kao bezazlenu i
prirodnu Ester je zaplakala. „Zar nisu divni, dušo?“, upitala je Rasela. „Da
li si ikada upoznao tako divne ljude? Znaš, odgajali su me strogo i svi
njihovi prijatelji su uštogljeni, pa zar nije onda divno što razumeju?“ Rasel
se slagao s njom. Njegovo poštovanje prema Nadovima produbila je
pomisao da su zanemarili društvena pravila zbog nečeg važnijeg. No i on i
Ester su grešili, naravno. Niko s njima nije govorio o njihovim susretima
jer niko za te susrete nije znao. Gospodinu i gospođi Nad uopšte nije
padalo na pamet da bi tako nešto moglo da se dešava.
Prethodne jeseni Džoan se neočekivano udala i preselila u
Mineapolis. Taj brak nije potrajao. U aprilu je otišla u Rino i razvela se na
vreme da leto provede u Vajtbiču. Bila je još veoma lepa, uskog lica i
svetle kose. Niko nije očekivao da će se vratiti i ona je u svojoj sobi zatekla
nered. Stalno je tražila svoje slike i knjige, svoje prostirke i stolice. Kada
se pridruži ostalima posle večere na verandi, postavlja bezbroj pitanja.
„Ima li neko šibicu?“
„Gde su pepeljare?“
„Je li ostalo kafe?“
„Hoćemo li nešto da popijemo?“
„Ima li negde jastuk viška?“
Jedino je Hartli na njena pitanja odgovarao ljubazno.
Rendi i njegova žena došli su na dve nedelje. On je i dalje
pozajmljivao novac od sestara. Njegova žena Pamela bila je sitna i
tamnokosa i nikako se nije slagala s gospođom Nad. Odrasla je u Čikagu, a
gospođa Nad, koja je čitav život provela na Istoku, ponekad je pomišljala
da je to uzrok njihove netrpeljivosti. „Hoću da čujem istinu“, govorila je
često Pamela gospođi Nad kao da podozreva da je svekrva laže. „Da li mi
ružičasto dobro stoji? Slobodno mi kaži istinu.“ Nije joj se dopadalo kako
gospođa Nad vodi letnjikovac i ponekad je pokušavala da spreči rasipanje
koje je svuda primećivala. Iza bašte gospođe Nad bio je veliki zasad ribizli
i porodica je svake godine plaćala baštovana da đubri i orezuje ribizle iako
ih niko nije voleo ni brao. Jednog jutra pred kuću je stigao kamion i
četvorica nepoznatih ljudi sišla su među ribizle. Sobarica je to javila
gospođi Nad i ova je taman htela da kaže Rendiju da otera uljeze kad je
Pamela ušla i sve objasnila. „Ribizle trule“, kazala je, „pa sam rekla
vlasniku piljarnice da može da ih obere ako nam plati petnaest centi za
kilogram. Ne podnosim rasipanje...“ Ovaj događaj uzrujao je gospođu Nad
i sve ostale, mada ne bi znali da objasne zašto.
Ali to leto je u suštini bilo kao i sva ostala. Rasel i „deca“ išli su na
Šerilove slapove gde je voda bila zlatne boje, planinarili na Makabitu i
pecali u Bejtsovom jezeru. Ti izleti, priređivani svake godine, počinjali su
da liče na obrede. Posle večere porodica je sedela na otvorenoj verandi.
Ružičasti oblaci često su plovili nebom. „Upravo sam videla kuvaricu kako
baca pun lonac karfiola“, rekla bi Pamela gospođi Nad. „Nije moje da je
prekorevam, ali mrzim rasipanje, baš kao i ti. Je l’ da?“ Ili bi Džoan
upitala: „Je li neko video moj žuti džemper? Bila sam ubeđena da sam ga
ostavila na kupalištu, ali malopre sam bila tamo i nema ga. Je li ga neko
doneo kući? To je već drugi džemper koji sam izgubila ove godine.“ Posle
toga svi bi ćutali neko vreme kao da ih je veče oslobodilo okova strogih
pravila konverzacije, a i kad progovore, opet razgovaraju o tricama: kako
je najbolje katranisati čamac, da li je udobnije putovati autobusom ili
tramvajem i koji je najkraći put kolima do Kanade. Tama bi prekrila toplo
veče, gusta kao mulj. Onda bi neko spomenuo nebo, a gospođa Nad bi se
setila kako je nebo bilo crveno one večeri kad je svinja upala u bunar.
„Ti i Ester igrali ste tenis, je li tako, Rasele? To je bilo njeno tenisko
leto. A ti si osvojio svinju na sajmu u Lančesteru, zar ne, Rendi? Dobio si
je gađajući metu lopticom za bejzbol. Oduvek si bio vešt sportista.“
Svinju je, kao što su svi dobro znali, Rendi osvojio na lutriji, ali niko
ne bi ispravio sitnu izmenu koju je gospođa Nad unela u priču. Odnedavno
je počela da hvali Rendijeve vrline koje on zapravo nikad nije posedovao.
Ona toga nije bila svesna i zbunila bi se kad bi joj neko protivrečio, ali sve
češće se prisećala kako je dobro učio nemački, kako je bio omiljen u
internatu, kako je bio nezamenljiv u fudbalskom timu. Sva ta nestvarna
dobronamerna sećanja kao da je upućivala Rendiju da bi ga njima hrabrila.
„Spremao si se da napraviš obor“, rekla je. „Oduvek si umeo s drvetom.
Sećaš li se one police za knjige koju si pravio? Onda te je Pamela pozvala
telefonom, pa si se odvezao kod nje starim kadilakom.“
 Gospođica Kulidž došla je u posetu baš tog čuvenog dana, svi su
pamtili. Bila je to usedelica sa Srednjeg zapada, a izdržavala se kao
solistkinja u crkvenom horu. Ni po čemu se nije isticala, ali je bila,
naravno, potpuno drugačija od opuštenih članova porodice Nad, koji su se
radovali pri pomisli da izazivaju njeno neodobravanje. Kad se gospođica
Kulidž smestila, gospođa Nad povela ju je na verandu gde im je Nora Kvin
servirala čaj. Kad je iznela čaj, Nora je kradomice uzela bocu viskija iz
trpezarije, popela se u svoju tavansku sobu i počela da pije. Hartli se vratio
s pecanja noseći u kofi štuku tešku preko tri kilograma. Ostavio je kofu u
zadnjem hodniku i, primamljen kolačima na stolu, pridružio se majci i
gospođici Kulidž. Njih dve su se prisećale svojih školskih dana u
Švajcarskoj kad su se gospodin Nad i tetka Marta, potpuno obučeni i
potpuno mokri, popeli na verandu i upoznali se s gošćom. Do tada se
svinja već udavila, a Rasel ju je izvukao iz bunara tek pred večeru. Hartli
mu je pozajmio brijač i belu košulju, pa je ostao na večeri. Pred
gospođicom Kulidž nisu govorili o svinji, ali se za trpezom često
spominjalo da voda ima nekako slankast ukus. Posle večere svi su izašli na
verandu. Tetka Marta je okačila steznik na prozor svoje sobe da se suši, a
kad se popela da vidi da li se osušio, zapazila je nebo i doviknula dole
ostalima da pogledaju. „Pogledajte nebo, društvo, pogledajte nebo!“
Trenutak ranije bilo je potpuno oblačno; sada su počele erupcije vatre.
Iznad jezera blistao je zaslepljujući sjaj. „Nora, Nora, pogledaj nebo!“,
doviknula je gospođa Nad gore kuvarici, ali dok je Nora onako pijana
stigla da prozora, privid vatre u oblacima je zgasnuo, pa je kuvarica,
misleći da je pogrešno razumela, izašla na vrh stepeništa da pita šta je
potrebno. Stropoštala se niz stepenice i prevrnula kofu sa živom štukom.
Na ovom mestu u priči Džoan i gospođa Nad smejale su se do suza.
Svi su se grohotom smejali osim Pamele, koja je nestrpljivo čekala svoj
deo pripovesti. Došla je na red odmah posle kuvaričinog pada niz
stepenice. Rendi je ostao kod Blejsdejlovih na večeri i vratio se s
Pamelom, dok su Hartli i Rasel pokušavali da smeste Noru u postelju.
Imaju novosti za sve, rekli su. Odlučili su da se venčaju. Gospođa nije
želela da se Rendi oženi Pamelom i vest ju je rastužila, ali je nežno
poljubila buduću snahu i popela se na sprat da uzme dijamantski prsten.
„Oh, divan je!“, rekla je Pamela kad joj je gospođa Nad darovala prsten,
„ali, zar vama ne treba? Neće vam nedostajati? Jeste li sigurni da želite da
mi ga poklonite? Recite mi iskreno... “ Gospođica Kulidž, koja je do tada
bila veoma tiha i zacelo se osećala kao tuđinka, upitala je sme li da zapeva.
 Duge rasprave sa Ester o nestalnosti njihove veze nisu pomogle
Raselu u jesen kad su se Nadovi vratili kući. Bolno su mu nedostajale
njegova devojka i letnje noći u njenoj sobi. Kad se vratio u Olbeni, počeo
je da piše Ester duga pisma. Bio je zabrinut i usamljen kao nikada pre.
Ester mu nije odgovarala na pisma, ali to nije uticalo na njegova osećanja.
Zaključio je da treba da se vere. On će ostati na koledžu dok ne stekne
titulu magistra, a kad se zaposli kao nastavnik, moći će da žive negde, na
primer u Olbeniju. Ester mu nije ni odgovorila na prosidbu, pa joj je Rasel
iz očajanja telefonirao na koledž. Nije bila tu. Ostavio joj je poruku da mu
se javi. Kad ga nije pozvala do sutra uveče, telefonirao joj je ponovo.
Ovoga puta mu se javila, pa ju je zaprosio. „Ne mogu da se udam za tebe,
Rasele“, rekla mu je ljutito. „Ne želim da se udam za tebe.“ Prekinuo je
razgovor i nedelju dana bolovao od ljubavnih jada. Onda je zaključio da ga
Ester nije odbila od svoje volje, nego da su joj roditelji zabranili da se uda
za njega – a tu pretpostavku potkrepila je činjenica da sledećeg leta niko iz
porodice Nad nije došao u Makabit. Ali Rasel je grešio. Gospodin i
gospođa Nad su tog leta poveli Ester i Džoan u Kaliforniju, ne da bi držali
Ester podalje od njega, nego zato što je gospođa Nad dobila neko
nasledstvo, pa su odlučili da ga potroše na putovanje. Hartli se zaposlio u
letnjem kampu u Mejnu. Rendi i Pamela – koji su ostali bez posla u
Bostonu i zaposlili se u Vusteru u državi Masačusets – očekivali su dete u
julu, tako da kuća u Vajtbiču te godine uopšte nije otvarana.
Onda su se svi vratili. Sledeće godine, jednog junskog dana, dok su
zaprežna kola prevozila bale sena u makabitski konjički klub, a na putu
vrvelo od čamaca na prikolicama, Nadovi su se vratili. Hartli je našao
posao nastavnika i ostao u Makabitu čitavo leto. Rendi je uzeo dve
sedmice neplaćenog odmora kako bi s Pamelom i bebom mogao da
provede čitav mesec u Makabitu. Džoan nije nameravala da dođe; bila se
uortačila s vlasnicom čajdžinice na jezeru Džordž, ali su se vrlo brzo
posvađale, pa se u junu gospodin Nad odvezao do jezera i doveo je kući.
Prethodne zime Džoan je zapala u depresiju i stalno govorila o tome koliko
je nesrećna. „Znate, mislim da je nevolja sa mnom u tome“, rekla bi za
doručkom, „što sam bila vrlo ljubomorna kad je Hartli otišao u internat.
Samo što ga nisam ubila kad je te godine došao kući za Božić, ali
potiskivala sam svoju netrpeljivost...“ „Sećate li se one dadilje O’Brajen?“,
pitala bi za ručkom. „Pa ja mislim da mi je O’Brajenova ogadila celokupan
pogled na seks. Svlačila se u garderobi, a jednom me je istukla kada sam se
gledala naga u ogledalu. Mislim da mi je ona potpuno ogadila...“ „Sigurna
sam da je moj problem to što je baka uvek bila tako stroga“, rekla bi za
večerom. „Činilo mi se da nikako ne mogu da joj udovoljim. Hoću da
kažem, dobijala sam loše ocene u školi i zbog bake me je stalno grizla
savest. Mislim da je to odredilo moje držanje prema drugim ženama.“
„Znate“, rekla bi na verandi posle večere, „mislim da je najveća
prekretnica u mom životu bio onaj grozni mali Trenčard, koji mi je
pokazao one slike kad mi je bilo svega deset godina...“ Te uspomene
nakratko bi je usrećile, ali pola sata kasnije grizla bi nokte. Od rođenja
okružena dobrim ljudima, nije lako nalazila uzroke svoje neodlučnosti, pa
je redom krivila sve članove porodice, njihove prijatelje i poslugu.
Ester se prethodne jeseni, po povratku iz Kalifornije, udala za Toma
Denisona. Čitava porodica bila je zadovoljna ovim brakom. Tom je bio
prijatan, vredan i inteligentan. Radio je kao pripravnik u firmi za
proizvodnju registarskih kasa. Plata mu je bila mala, pa su on i Ester
započeli zajednički život u iznajmljenom stanu bez tople vode. Govoreći o
njihovom braku, ljudi su ponekad dodavali: „Ta Ester Nad je hrabra kao
lavica!“ Tom je imao vrlo kratak letnji odmor, pa su u junu on i Ester otišli
u Kejp Kod. Njeni roditelji nadali su se da će ona poći s njima u Vajtbič,
ali Ester je odbila i rekla im da će ostati u gradu s Tomom. Predomislila se
u avgustu, pa se gospodin Nad odvezao do raskrsnice i sačekao njen voz.
Ostaće samo deset dana, rekla je Ester, i to će biti njeno poslednje
letovanje u Vajtbiču. Ona i Tom kupiće sebi letnjikovac u Kejp Kodu. Kad
je došlo vreme da se vrati kući, telefonirala je Tomu, a on joj je rekao da ne
dolazi, da je vrućina u gradu neizdržljiva. Zvala ga je telefonom jednom
sedmično i ostala je u Vajtbiču do sredine septembra.
Gospodin Nad je svake nedelje odlazio na aerodrom u Olbeni i
provodio u Njujorku dva-tri dana. Za promenu, bio je zadovoljan
situacijom na poslu. Izabrali su ga za predsednika upravnog odbora
kompanije. Pamela je došla s bebom i žalila se na sobu koja joj je
dodeljena. Jednom ju je gospođa Nad čula kako u kuhinji govori kuvarici:
„Samo da znate, ovde će sve biti drugačije kad Rendi i ja budemo vodili
kuću...“ Gospođa Nad porazgovarala je o tome s mužem i odlučili su da
kuću ostave Hartliju. „Ona šunka je bila poslužena samo jednom“, govorila
bi Pamela, „a videla sam je sinoć kako baca u smeće punu činiju sasvim
dobre boranije. Nije moje da je prekorevam, ali mrzim rasipanje, baš kao i
ti. Je l’ da?“
 Rendi je obožavao svoju mršavu ženu i ona je koristila sve prednosti
njegove podrške. Sišla je na verandu jedne večeri kad su svi pili koktel pre
večere i sela pored gospođe Nad. U rukama je držala bebu.
„Da li vi uvek večerate u sedam, bako?“, upitala je. „Ja nikako ne
mogu da stignem za trpezu u sedam“, nastavila je. „Mrzim da kasnim na
obede, ali moram da mislim na bebu, zar ne?“
„Ja ne mogu da tražim da se večera pomeri“, rekla je gospođa Nad.
„Ne želim da odlažete večeru zbog mene“, objasnila je Pamela, „ali u
onoj našoj sobici je stravično vruće i teško uspavljujemo Binksija. Rendi i
ja volimo da boravimo ovde i želimo da učinimo sve da vam olakšamo, ali
moram da mislim na Binksija, a dokle god mu je teško da zaspi, ja ne
mogu da stižem na vreme na obroke. Nadam se da vam to ne smeta. Recite
mi iskreno.“
„Nije važno ako kasniš“, odgovorila je gospođa Nad.
„Divna vam je ta haljina“, rekla je Pamela kako bi završila razgovor
u prijatnom tonu. „Nova je?“
„Hvala ti, mila“, uzvratila je gospođa Nad. „Da, nova je.“
„Lepa boja“, rekla je Pamela i ustala da opipa tkaninu, ali zbog
nečijeg naglog pokreta – njenog, bebinog ili svekrvinog – trgla je ruku i
progorela cigaretom novu haljinu. Gospođa Nad je glasno uzdahnula,
nasmešila se s nelagodom i rekla da nije važno.
„Ali važno je!“, uzviknula je Pamela. „Tako mi je neprijatno, grozno
se osećam. Ja sam kriva. Dajte mi haljinu da je pošaljem u Vister na
umetničko štopovanje. Znam jednu radnju u kojoj izvode čuda.“
Gospođa Nad ponovila je da nije važno i pokušala da promeni temu
upitavši snahu zar nije bio divan dan.
„Ali insistiram da odnesem tu haljinu na štopovanje“, odvratila je
Pamela. „Molim vas, skinite haljinu posle večere i dajte mi je.“ Onda je
krenula ka vratima, okrenula se i podigla bebu. „Maši baki, Binksi“, rekla
je. „Maši baki pa-pa, Binksi, hajde. Beba maše. Beba maše baki pa-pa.
Binksi maše pa-pa. Maši baki pa-pa. Beba maše pa-pa.“
No ove nezgode nisu promenile letnje obrede. Hartli je svake nedelje
ujutru vozio sobaricu i kuvaricu na službu u Crkvu Svetog Jovana i čekao
ih na stepenicama prodavnice stočne hrane. Rendi je u jedanaest sati
stavljao sladoled da se zamrzne. Činilo se da je leto kontinent, skladan i
samodovoljan, pun neobičnih osećanja, na primer, kako je to bosonog
voziti stari kadilak preko džombastog pašnjaka, kakav je ukus vode iz
creva pored teniskog igrališta, kakvo je zadovoljstvo obući čist vuneni
džemper na planini u cik zore, kako je sedeti na verandi u tami svestan, ali
ne i nezadovoljan osećanjem koprcanja u mreži nečeg opipljivog i
tanušnog kao nit, i kakav je osećaj čistoće posle dugog plivanja.
Nadovi te godine nisu zvali Rasela u Vajtbič, nastavili su
prepričavanje bez njegove pomoći. On je diplomirao i oženio se Majrom
Hjuit, devojkom iz sela. Odustao je od magistarske titule kad je Ester
odbila da se uda za njega i radio je u prodavnici svog oca. Nadovi su ga
viđali kad dođu da kupe rešetku za roštilj ili najlon za pecanje i svi su se
slagali da izgleda rđavo. Bio je bled. Njegova odeća, primetila je Ester,
zaudarala je na hranu za piliće i kerozin. Činilo im se da je Rasel,
zaposlivši se u očevoj prodavnici, samog sebe diskvalifikovao kao važnu
ličnost njihovih letovanja. Taj utisak, međutim, nije bio snažan, a nisu
viđali Rasela uglavnom zato što nisu imali vremena i što su prema njemu
bili ravnodušni. Ali već sledećeg leta su ga zamrzeli i izbrisali sa svog
spiska.
Krajem sledećeg proleća Rasel i njegov tast počeli su da seku i
prodaju drva na Hjuitovom rtu, da krče skoro dva hektara zaravni pored
jezera i pripremaju zemljište za izgradnju velikog turističkog naselja koje
će se zvati Jangov grad bungalova. Hjuitov rt nalazio se na drugoj obali
jezera, pet kilometara južno od Vajtbiča, i buduće naselje nije ničim
ugrožavalo plac Nadovih, ali su često odlazili tamo na izlete i nije im se
dopadalo što će umesto posečene šume na tom mestu nići brvnare za
turiste. Rasel ih je sve gorko razočarao. Smatrali su ga starosedeocem koji
voli rodna brda. Očekivali su da on, kao neka vrsta usvojenog sina, gaji
ladanjsku nezainteresovanost za novac, pa im je zadao dvostruki udarac
kad se pokazalo da je srebroljubac i da želi da zaradi na šumarku
Hjuitovog rta, gde su uživali u brojnim bezazlenim izletima.
No običaj je u ovom kraju da se prirodne lepote prepuste ženama i
sveštenicima. Selo Makabit nalazi se na visoravni iznad doline i gleda na
sever u planine. Jezero je dno te doline i svakog jutra, osim za najvećih
vrućina, oblaci lebde do ispred stepeništa pred prodavnicom stočne hrane i
trema Federalne crkve. Klimom u dolini upravljaju vetrovi s mora. Kroz
samo srce vrelog nepomičnog dana provlači se duboka somotska senka, a
zavese jake kiše skrivaju planine, ali to neprestano smenjivanje svetlosti i
tame, grmljavine i sutona, kao i kupast sjaj kojim se oluje ponekad
završavaju, koji religiozni umetnici povezuju s božjim posredovanjem,
samo su naglašavali ravnodušnost ovog bezbožnika prema onome što ga
okružuje. Kad bi se Nadovi na putu mimoišli s Raselom ne mahnuvši mu,
on nije znao u čemu je pogrešio.
Te godine Ester je otišla u septembru. Ona i njen muž preselili su se
u predgrađe, ali nisu uspeli da kupe kuću na Kejp Kodu, pa je ona veći deo
leta provela u Vajtbiču bez njega. Džoan se upisala na tečaj za sekretarice i
vratila se u Njujork sa sestrom. Gospodin i gospođa Nad ostali su do prvog
novembra. Poslovni uspeh gospodina Nada, ispostavilo se, bio je varka.
Njegov položaj predsednika upravnog odbora, utvrdio je to prekasno, sveo
se na udaljavanje s posla uz veoma skromnu penziju. Nije imao razloga da
se vraća u grad, pa su on i njegova žena proveli jesen u dugim šetnjama
kroz šumu. Zbog ograničenja prodaje benzina leto je bilo tegobno i kad su
zatvarali kuću, činilo im se da je dugo neće ponovo otvoriti. Nestašica
građevinskog materijala zaustavila je izgradnju Jangovog grada bungalova.
Kad je iskrčio šumu i izlio betonske šipove za dvadeset pet turističkih
kućica, Rasel nije mogao da nabavi eksere i grede za krovove.
Posle rata Nadovi su ponovo provodili leta u Vajtbiču. Svi su
doprinosili ratnim naporima; gospođa Nad je radila za Crveni krst,
gospodin Nad je bio bolničar, Rendi je vodio vojničku kantinu u Džordžiji,
Esterin muž je ratovao u Evropi kao poručnik, a Džoan je otišla u Afriku s
Crvenim krstom, ali se posvađala sa starešinama pa su je brže-bolje vratili
vojnim brodom kući. No njihove ratne uspomene kraće su trajale od većine
drugih uspomena i, osim Hartlijeve smrti (Hartli se udavio na Pacifiku),
brzo su zaboravljene. Sada je Rendi svake nedelje vozio sobaricu i
kuvaricu na službu u Crkvu Svetog Jovana. Igrali su tenis u jedanaest,
odlazili na plivanje u tri, pili koktele u šest. „Deca“ su – bez Hartlija i
Rasela – išla na Šerilov slap, penjala se na planinu Makabit, pecala u
Bejtsovom jezeru i bosonoga vozila stari kadilak po pašnjacima.
Novi paroh makabitske Episkopalne crkve prvog posleratnog leta
pozvao je Nadove i pitao ih zašto nisu održali pomen Hartliju. Nisu umeli
da mu odgovore. Paroh nije odustajao. Nekoliko noći kasnije gospođa Nad
je sanjala Hartlija nezadovoljnog. Iste sedmice srela je paroha na ulici, on
joj je ponovo govorio o pomenu i ovog puta je pristala. Od svih žitelja
Makabita smatrala je da treba na pomen da pozove samo Rasela. On je
takođe bio na Pacifiku. Kad se vratio u Makabit, nastavio je da radi u
prodavnici. Zemlju na Hjuitovom rtu prodao je preduzimačima koji su sada
tu podizali jednosobne i dvosobne letnjikovce.
 Molitve za Hartlijevu dušu izgovorene su jednog vrelog dana krajem
leta, tri godine pošto se utopio. Prilično jednostavnoj službi paroh je dodao
i stihove o smrti na moru. Gospođi Nad pomen i molitve nisu doneli ama
baš nikakvu utehu. Nije verovala u božju moć ništa više nego u čaroliju
zvezde Večernjače. Što se nje tiče, službom za Hartlijevu dušu nije se
postiglo ništa. Posle pomena gospodin Nad uzeo ju je pod ruku i postariji
par krenuo je u sakristiju. Gospođa Nad videla je da je Rasel čeka pred
crkvom da porazgovaraju i pomislila: zašto je to morao da bude Hartli?
Zašto ne Rasel?
Nije ga videla godinama. Odelo mu je bilo pretesno, a lice crveno.
Postiđena što je živom čoveku poželela smrt (jer nikada nije osetila bes ili
gorčinu a da nije požurila da to prikrije ljubavlju, a u porodici i među
prijateljima najtopliju dobrotu pružala je onima koji su izazivali njen gnev
ili stid), nagonski je prišla Raselu i uzela ga za ruku. Lice joj je sijalo od
suza. „Oh, tako je lepo od tebe što si došao. Bio si jedan od njegovih
najboljih prijatelja. Nedostajao si nam, Rasele. Dođi kod nas da se vidimo.
Možeš li da dođeš sutra? Mi odlazimo u subotu. Dođi na večeru. Ne
možemo da pozovemo Majru i decu jer ove godine nemamo poslugu, ali
voleli bismo tebe da vidimo. Dođi, molim te.“ Rasel je obećao da će doći.
Sutrašnji dan bio je vedar i vetrovit, pun svetle vedrine i neprestanih
promena raspoloženja i igre svetlosti, dan koji je pripadao i letu i jeseni baš
kao i dan kada je svinja upala u bunar. Posle ručka gospođa Nad i Pamela
otišle su na licitaciju. Njih dve su postigle nekakvo primirje, mada se
Pamela i dalje mešala u vođenje domaćinstva i nestrpljivo posmatrala kuću
kao nasledstvo koje joj po pravu pripada. Rendiju je i pored najbolje volje
sitno telo njegove žene bilo sve manje privlačno, a požuda mu nije slabila,
pa ju je dva-tri puta prevario. Bilo je optužbi, priznanja, pomirenja, a
Pamela je volela da na tu temu razgovara sa svekrvom tražeći, kako je
govorila, „istinu“ o muškarcima.
Rendi je tog popodneva ostao da čuva decu, pa ih je poveo na plažu.
Voleo je decu, ali nije imao strpljenja, i često se iz kuće čulo kako grdi
Binksija. „Kada ti nešto govorim, Binksi, ne govorim ti zato što uživam u
zvuku svog glasa. Govorim ti jer želim da uradiš ono što ti kažem!“ Kao
što je gospođa Nad kazala Raselu, te godine nisu imali poslugu. Ester je
radila kućne poslove. Kad god je neko predložio da uzmu spremačicu,
odgovarala je: „Nemamo novca za to, a ja ionako nemam šta da radim.
Nije mi teško da radim po kući, samo bih želela da pripazite i ne unosite
pesak u dnevnu sobu...“ Njen muž proveo je odmor u Vajtbiču, ali se
odavno vratio na posao.
Gospodin Nad je tog popodneva sedeo na verandi, na vrelom suncu,
kad je Džoan došla noseći pismo u ruci. Nasmešila se s nelagodom i
progovorila izveštačeno pevušeći, što je njenom ocu uvek išlo na živce.
„Odlučila sam da ne pođem s tobom sutra nazad u grad“, rekla je.
„Odlučila sam da ostanem ovde još malo, tata. Na kraju krajeva, nemam
šta da radim u Njujorku, zar ne? Nemam razloga da se vraćam, je li tako?
Pisala sam Helen Parker i ona će doći ovamo, pa neću biti sama. Sad mi je
stiglo njeno pismo. Kaže da bi volela da dođe. Mislila sam da ostanemo
ovde do Božića. Toliko godina je prošlo, a nikad nisam bila ovde zimi.
Napisaćemo knjigu za decu, Helen i ja. Ona će da crta ilustracije, a ja ću da
napišem priču. Njen brat poznaje jednog izdavača i kaže...“
„Džoan, dušo, ne možeš ostati ovde preko zime“, prekinuo ju je otac
blago.
„Mogu, tata, mogu“, odgovorila je Džoan. „Helen shvata da je ovde
vrlo skromno. Pisala sam joj o tome. Spremne smo na neudobnosti.
Možemo da kupujemo namirnice u Makabitu. Naizmenično ćemo pešačiti
do sela. Kupiću drva za ogrev i dosta hrane u konzervi i...“
„Ali, dušo, ova kuća nije podignuta za zimski boravak. Zidovi su
tanki. Voda će biti zatvorena.“
„O, baš nas briga za vodu – vadićemo vodu iz jezera.“
„Džoan, dušo, saslušaj me“, rekao je gospodin Nad odlučno. „Ne
možete ostati ovde preko zime. Nećete izdržati ni nedelju dana, onda ću ja
morati da dođem po vas, a ne želim da zatvaram kuću dva puta.“
Progovorio je ljutito, ali zatim su mu u glas pokuljali razboritost i toplina.
„Zamisli kako će ti biti ovde, dušo, bez grejanja, bez vode i bez
porodice...“
„Tata, hoću da ostanem!“, povikala je Džoan. „Hoću da ostanem!
Pusti me da ostanem, molim te! Toliko dugo sam sve planirala.“
„Ne budi smešna, Džoan“, prekinuo ju je otac. „Ovo je letnjikovac.“
„Ali, tata, ne tražim mnogo!“, zavapila je Džoan. „Nisam više dete.
Imam skoro četrdeset godina. Nikada ti ništa nisam tražila. Uvek si bio
tako strog. Nikad mi nisi dao da radim ono što želim.“
„Džoan, dušo, budi pametna, molim te, pokušaj makar da razmisliš,
pokušaj da zamisliš...“
 „Ester je uvek imala sve što je htela. Dva puta je bila u Evropi; imala
je automobil na koledžu; imala je onu bundu.“ Džoan je odjednom pala na
kolena, a onda sela na pod. Izvela je to vrlo ružno, s namerom da razljuti
oca.
„Hoću da ostanem, hoću da ostanem, hoću da ostanem!“, vikala je.
„Džoan, ponašaš se kao derište!“, povikao je gospodin Nad.
„Ustani!“
„Hoću da se ponašam kao derište!“, vrisnula je Džoan. „Hoću malo
da budem dete! Je li toliko strašno što hoću nakratko da se ponašam kao
dete? Nemam više nikakve radosti u životu. Kad sam nesrećna, pokušavam
da se prisetim kad sam bila srećna, ali više ne mogu da se setim.“
„Džoan, diži se! Ustani.“
„Ne mogu, ne mogu, ne mogu“, zajecala je. „Boli me kad stojim,
bole me noge kad stojim.“
„Ustani, Džoan.“ Sagnuo se, a za starca je bilo vrlo naporno da
podigne kćer na noge. „O, dete moje, jadno moje dete!“, rekao je i zagrlio
je. „Idemo u kupatilo da te umijem, dušo moja.“ Pustila ga je da joj obriše
lice, a zatim su popili piće i seli da igraju dame.
Rasel je stigao u Vajtbič u pola sedam. Poslužili su džin na verandi.
Piće mu je razvezalo jezik i počeo je da priča o svojim doživljajima iz rata,
ali atmosfera je bila tolerantna i pomirljiva i znao je da te večeri
jednostavno ne može da pogreši. Posle večere ponovo su izašli na verandu
iako je bilo prohladno. Oblaci nisu bili ružičasti. Pod bleskanjem munja
brda bi zasijala kao trube somota. Gospođa Nad prebacila je ćebe preko
nogu i gledala okolinu. To zadovoljstvo bilo je najtrajnije svih ovih godina.
Prošli su kroz privredni procvat, slom, krizu, inflaciju, nesigurnost pred
nastupajući rat, sam rat, procvat, krizu, inflaciju, spori oporavak, a sada je
ponovo zavladala nesigurnost, ali ništa od svega toga nije uticalo na kamen
i krošnje koje je gledala s verande.
„Znate, meni je trideset sedam godina“, rekao je Rendi. Govorio je
važno, kao da je to što njemu lično vreme teče neka jedinstvena i
zanimljiva smicalica. Prevukao je jezikom preko zuba. „Ako ove godine
odem na Oksford na godišnjicu diplomiranja, biće mi to petnaesti put.“
„Nije to ništa“, rekla je Ester.
„Jeste li čuli da je Titer kupio imanje starog Hendersona?“, upitao je
gospodin Nad. „Taj čovek se zbilja obogatio u ratu.“ Ustao je, okrenuo
naglavce stolicu na kojoj je sedeo i pesnicom udario u noge. Cigareta mu je
bila mokra. Kad je ponovo seo, duga crta pepela krasila mu je prsluk.
„Izgledam li kao da imam trideset sedam godina?“, upitao je Rendi.
„Znaš li da si večeras osam puta spomenuo da imaš trideset sedam
godina?“, odvratila je Ester. „Brojala sam.“
„Koliko li košta putovanje do Evrope avionom?“, rekao je gospodin
Nad.
Razgovor je prešao sa cene prekookeanskih letova na pitanje da li je
prijatnije u nepoznati grad stići ujutru ili uveče. Zatim su se prisećali
gostiju Vajtbiča čija su prezimena imala neobično značenje, na primer
Biber, Kamenov, Veno, Blatnik i Peršin.
Leto je bilo poodmaklo, pa se smrkavalo naglo. Jednog trenutka sija
sunce, a već sledećeg spušta se tama. Pod zgaslim svetlom Makabit i
planine nekako su se naginjali i na trenutak se činilo nezamislivim da bilo
šta može postojati iza tih brda i da tu nije kraj sveta. Zid čiste zlatne
svetlosti kao da je iznikao iz samog beskraja. Onda su se pojavile zvezde,
zemlja se umirila, privid ponora je iščeznuo. Gospođa Nad pogledala je
oko sebe, a vreme i mesto delovali su joj neobično važno. Ovo nije kopija,
pomislila je, ovo nije proizvod za široku potrošnju, ovo je jedinstveno
mesto, jedinstven vazduh na kom su moja deca provodila dane u svom
najboljem izdanju. Shvativši da niko od njih nije prošao dobro, klonula je u
stolici. Zatreptala je da suzbije suze. Zbog čega je leto uvek delovalo kao
ostrvo, pomislila je; zbog čega je leto bilo tako majušno ostrvo? Gde su
pogrešili? Šta su pogrešno uradili? Voleli su svoje bližnje, poštovali su
snagu skromnosti, čast im je bila važnija od koristi. Kako su onda izgubili
svoje sposobnosti, svoju slobodu, svoju veličinu? Zašto joj ovi dobri i
blagorodni ljudi koji je okružuju deluju kao ličnosti iz neke tragedije?
„Sećate li se onog dana kad je svinja upala u bunar?“, upitala je.
Nebo je izgubilo boju. Iza crnih planina jezero je bilo nemirno i mrtvački
sivo. „Ti i Ester igrali ste tenis, je li tako, Rasele? To je bilo njeno tenisko
leto. A ti si osvojio svinju na sajmu u Lančesteru, zar ne, Rendi? Dobio si
je gađajući metu lopticom za bejzbol. Oduvek si bio vešt sportista.“
Svi su ljubazno pričekali da na njih dođe red. Prisetili su se udavljene
svinje, čamca na Galebovoj steni, tetka Martinog steznika okačenog na
prozoru, plamena u oblacima i jakog severozapadnog vetra. Bespomoćno
su se smejali onom delu kada je Nora pala niz stepenice. Pamela se
umešala da se priseti kako su ona i Rendi objavili veridbu. Posle toga
prisećali su se kako je gospođica Kulidž otišla na sprat i vratila se s
koferom punim nota, a zatim, stojeći ispred otvorenih vrata kako bi bila na
svetlu, izvela uobičajeni repertoar seoske protestantske crkve. Pevala je
više od sata. Nisu mogli da je zaustave. Tokom njenog recitala Ester i
Rasel otišli su s trema u polje da zakopaju mrtvu svinju. Bilo je sveže.
Ester je držala fenjer dok je Rasel kopao raku. Tada su zaključili da se, čak
i da su zaljubljeni jedno u drugo, neće venčati jer on ne želi da napusti
Makabit a ona ne bi mogla tu da živi. Kad su se vratili na verandu,
gospođica Kulidž pevala je poslednju pesmu. Posle toga je Rasel otišao
kući i svi su se povukli na počinak.
Gospođa Nad se oporavila od priče; činilo joj se da je sve u redu. Svi
ostali bili su oduševljeni, pa su se vratili u kuću uz glasan razgovor i smeh.
Gospodin Nad zapalio je vatru i seo da igra dame sa Džoan. Gospođa Nad
otvorila je kutiju ustajalih slatkiša. Napolju je počelo da duva i kuća je tiho
škriputala kao brodsko korito kada vetar napne jedra. Soba puna ljudi
izgledala je kao nešto trajno i bezbedno, iako će se ujutru svi razići.
 U pet i četrdeset osam
Blejk ju je video kad je izašao iz lifta. Šačica ljudi, uglavnom muškaraca
koji čekaju devojke, stajala je u predvorju i motrila na vrata lifta. Među
njima je bila i ona. Kad ju je ugledao, na njenom licu pojavio se izraz
takvog gađenja i odlučnosti da je shvatio da čeka njega. Nije joj prišao.
Nije imao nikakvu stvarnu obavezu prema njoj. Nisu imali šta da kažu
jedno drugom. Okrenuo se i pošao prema staklenim vratima u dnu
predvorja osećajući onu laku grižu savesti i zbunjenost kakva nas obuzme
kad prođemo pored nekog starog prijatelja ili školskog druga koji deluje
otrcano, bolesno ili na neki drugi način jadno. Na časovniku poslovnice
Vestern juniona bilo je pet i osamnaest. Može da stigne na ekspresni voz.
Dok je čekao svoj red pred rotirajućim vratima video je da kiša i dalje
pada. Kiša je padala čitav dan, a on je primetio da su po kiši ulični zvuci
glasniji. Kad je izašao, žustrim korakom je krenuo na istok, prema
Medison aveniji. Saobraćaj je bio u zastoju i sirene su ljutito odjekivale po
ulicama s javnim prevozom u daljini. I na pločniku je vladala gužva. Pitao
se šta ona misli da će postići time što će ga na trenutak videti kako izlazi iz
zgrade na kraju radnog vremena. Onda se zapitao da li ga sledi.
Kad hodamo gradom, retko se osvrćemo. Ta navika sputavala je
Blejka. Koračajući je osluškivao – budalasto – minut ili dva, kao da bi
mogao da razazna njene korake usred buke grada pred kraj kišnog dana.
Onda je preko puta ulice ispred sebe primetio razmak između zgrada.
Nešto je srušeno, nešto se podiže, ali čelična konstrukcija iznikla je tek
malo iznad ograde duž pločnika i dnevna svetlost prodirala je kroz
prazninu. Blejk je stao preko puta razmaka i pogledao u izlog. Bio je to
dekoraterski salon ili aukcijska kuća. Izlog je bio namešten kao soba u
kojoj ljudi žive i primaju goste. Na stočiću za kafu stajale su šoljice i
časopisi za listanje, a u vazama je bilo cveća, ali cveće je bilo uvelo, šoljice
prazne, a gosti nisu došli. Na staklu izloga Blejk je video svoj jasni odraz i
masu kako prolazi iza njega kao vojska sablasti. Onda je ugledao i njenu
sliku – toliko blizu sebe da se prenerazio. Mogao je u tom trenutku da se
okrene i upita je šta želi, ali umesto da je oslovi, naglo se udaljio od
izobličenog odraza njenog lica i nastavio dalje. Ona možda želi da mu
naudi – možda namerava da ga ubije.
 Pošto se naglo pomerio kad je ugledao odraz njenog lica, voda iz
oboda šešira mu se izlila tako da mu je malo vode skliznulo niz vrat. Ta
voda neprijatno je podsećala na preznojavanje od straha. Onda su hladna
kiša koja mu je padala na lice i gole šake, oštri miris mokrih slivnika i
pločnika, svest da će mu se uskoro pokvasiti stopala i da će se možda
prehladiti – sve te uobičajene neudobnosti pešačenja po kiši – naizgled
uvećali opasnost od njegove progoniteljke i produbili mu mračnu svest o
sopstvenoj telesnosti i lakoći s kojom može biti povređen. Pred sobom je
ugledao ugao Medison avenije, gde su ulična svetla bila sjajnija. Ako
stigne do Medison avenije, činilo mu se, sve će biti u redu. Na uglu je bila
pekara s dva ulaza, pa je ušao na ulaz iz sporedne ulice, poručio krofnu s
kafom, kao i sve ostale mušterije, i izašao na vrata prema Medison aveniji.
Kad je krenuo avenijom, video je da ga ona čeka kod kioska s novinama.
Nije bila naročito pametna. Blejk bi lako mogao da je se otrese.
Mogao bi da uđe u taksi na jedna vrata i izađe na druga. Mogao bi da se
obrati policajcu. Mogao bi da potrči – mada se plašio da bi, ako potrči,
ubrzao nasilje na koje je, sada je bio siguran, već bila spremna. Primicao se
delu grada koji je dobro poznavao, gde će zahvaljujući lavirintu nadzemnih
i podzemnih prolaza, liftova i prepunih predvorja moći lakše da utekne
svojoj progoniteljki. Pomisao na ovo i miris šećerne toplote krofne
razvedrili su ga. Bilo je besmisleno i pomisliti da bi mogao da strada na
ulici punoj ljudi. Ona je luckasta, obmanuta, možda usamljena – i to je sve.
On je beznačajan čovek i nema smisla da ga bilo ko sledi od posla do
železničke stanice. Nije znao nikakve važne tajne. Izveštaji u njegovoj
tašni za spise nisu imali nikakve veze s ratom, mirom, trgovinom drogom,
hidrogenskom bombom niti bilo kakvim međunarodnim smicalicama koje
je povezivao s progoniteljima, ljudima u kišnim mantilima i vlažnim
pločnicima. Onda je pred sobom video vrata jednog bara. Oh, to je tako
jednostavno!
Naručio je koktel i ugurao se između dvojice ljudi za šankom kako
ga ona ne bi primetila ako pogleda kroz izlog. Bar je bio prepun ljudi koji
žele da popiju piće pre nego što se vozom vrate kući. Sa sobom su doneli
na odeći, obući i kišobranima kiseo miris mokrog sutona, ali Blejk je počeo
da se opušta posle prvog gutljaja, pa je pogledao obična, ne baš mlada lica
oko sebe, zabrinuta, ako su to uopšte bila, zbog poreza i pitanja ko će
dobiti unapređenje u sektoru prodaje. Pokušao je da se priseti njenog imena
– gospođica Dent, gospođica Bent, gospođica Lent – i iznenađeno je
shvatio da ne može da ga se seti, iako se ponosio svojim dobrim i dugim
pamćenjem, a upoznao se s njom pre samo šest meseci.
Kadrovsko ju je poslalo kod njega jednog popodneva jer mu je
trebala sekretarica. Video je tamnokosu devojku staru možda dvadesetak
godina, vitku i stidljivu. Haljina joj je bila jednostavna, nije bila naročito
dobro građena, šav na jednoj čarapi joj se iskrivio, ali imala je prijatan glas
i Blejk je bio spreman da je isproba. Posle nekoliko dana rekla mu je da je
osam meseci provela u bolnici, da joj je zbog toga teško da nađe posao i da
želi da mu se zahvali što joj je pružio priliku. Imala je tamnu kosu i tamne
oči; ostavila je na njega prijatan utisak tamnog. Kako ju je bolje
upoznavao, shvatao je da je preterano osetljiva i zbog toga usamljena.
Jednom, kad mu je pričala kako zamišlja svoj budući život – mnogo
prijatelja, mnogo novca, brojna i topla porodica – učinilo mu se da
prepoznaje čudnovati osećaj uskraćenosti. Ona kao da je zamišljala život
ostatka sveta daleko blistavijim nego što zapravo jeste. Jednog dana stavila
mu je ružu na sto, a on ju bacio u korpu za otpatke. „Ne volim ruže“, rekao
joj je.
Bila je sposobna, tačna, dobra daktilografkinja, a on je našao samo
jednu stvar na kojoj može da joj zameri – rukopis. Nije mogao da poveže
njen nevešti rukopis s njenom pojavom. Očekivao bi od nje okruglasta
iskošena slova, a njen rukopis bio je iskidana mešavina takvih slova i
nespretnih štampanih slova. Njen rukopis izazivao je u njemu utisak da je
bila žrtva nekog unutrašnjeg, emocionalnog sukoba čija je silina krivila
redove na papiru. Jednog dana, pošto je radila za njega tri sedmice, ne više,
ostali su duže na poslu i on ju je pozvao na piće. „Ako zaista želite piće“,
odgovorila je, „ja kod kuće imam nešto viskija.“
Živela je u sobi koja je njemu delovala kao plakar. U uglu je stajala
hrpa kutija s odećom i šeširima, i mada je soba delovala premala za krevet,
komodu i stolicu na kojoj je sedeo, uz jedan zid stajao je pijanino s
Betovenovim sonatama na notnom stalku. Sipala mu je piće i rekla da bi
mogla da se presvuče u nešto udobnije. On joj je rekao da to učini; na kraju
krajeva, zbog toga je i došao. Ako ga je i grizla savest, razlozi su bili
praktične prirode. Njena krotkost i osećaj uskraćenosti zaštitiće ga od bilo
kakvih posledica. Većinu brojnih žena s kojima je bio odabrao je zbog
nedostatka njihovog samopouzdanja.
Kad se oko sat kasnije Blejk obukao, ona je plakala. Njemu je bilo
suviše prijatno i toplo, bio je suviše pospan da brine zbog njenih suza. Dok
se oblačio, primetio je na komodi poruku koju je napisala spremačici.
Jedino svetlo dopiralo je iz kupatila – vrata su bila odškrinuta – i u tom
polumraku njena ružna slova ponovo su potpuno odudarala od nje same,
kao da ih je napisala neka druga, vrlo prosta žena. Sutradan je uradio ono
što je jedino smatrao razumnim. Kad je otišla na ručak, pozvao je
kadrovsko i rekao im da je otpuste. Onda je uzeo slobodno popodne.
Nekoliko dana kasnije došla je kod njega na posao i tražila da ga vidi.
Rekao je službenici na telefonskoj centrali da je ne pusti. Nije je video sve
do večeras.
Blejk je popio drugi koktel, pogledao na sat i shvatio da je propustio
ekspresni voz. Uhvatiće lokalni voz u pet i četrdeset osam. Kad je izašao iz
bara, nebo je još bilo svetlo, a kiša je i dalje padala. Pogledao je pažljivo
levo i desno i video da nesrećnice nigde nema. Pešačeći do stanice osvrnuo
se dva-tri puta preko ramena, ali činilo mu se da je bezbedan. Shvatio je da
se još nije sasvim pribrao; ostavio je krofnu u baru, a on nikada ništa nije
zaboravljao. Ovaj propust ga je zaboleo.
Kupio je novine. Voz je bio poluprazan kad se ukrcao, pa je seo uz
prozor prema reci i skinuo kišni mantil. Blejk je bio vitak muškarac smeđe
kose – potpuno neupadljiv, osim ako neko u njegovoj bledoj puti i sivim
očima ne prozre neprijatne sklonosti. Oblačio se poput većine nas – kao da
prihvata postojanje sumptuarnih zakona. Kišni mantil bio mu je boje bledih
pečurki, a šešir i odelo tamnosmeđi. Osim nekoliko jarkih niti na kravati,
njegova odeća bila je brižljivo lišena boja, kao u svrhu kamuflaže.
Pogledao je po vagonu tražeći susede. Gospođa Kompton sedela je
nekoliko redova ispred njega s desne strane. Nasmešila mu se, ali gotovo
neprimetno. Njen osmeh umro je brzom i užasnom smrću. Gospodin
Votkins sedeo je tačno ispred Blejka. Gospodinu Votkinsu bilo je
neophodno šišanje, a i prekršio je sumptuarne zakone obukavši sako od
rebrastog somota. On i Blejk bili su u svađi i nisu govorili.
Nagla smrt osmeha gospođe Kompton nije uopšte uticala na Blejka.
Komptonovi su bili prvi susedi Blejkovih i gospođa Kompton nikada nije
shvatila koliko je važno da svako gleda svoja posla. Luiz Blejk odlazila je
kod gospođe Kompton da joj se izjada, znao je Blejk, a umesto da
obeshrabruje njene plačevne izlive, gospođa Kompton umislila je da je
nekakva ispovednica i razvila živo zanimanje za intimne stvari bračnog
para Blejk. Verovatno je dobila izveštaj i o njihovoj najnovijoj svađi. Blejk
je jedne večeri došao kući premoren i utvrdio da Luiz nije ni počela da
priprema večeru. Otišao je u kuhinju, a kad je Luiz ušla za njim, pokazao
joj je na kalendaru da je peti u mesecu. Zaokružio je taj datum. „Za nedelju
dana je dvanaesti“, rekao je. „Za dve nedelje je devetnaesti.“ Zaokružio je i
devetnaesti. „Neću razgovarati s tobom dve nedelje“, rekao je. „Do
devetnaestog.“ Luiz je plakala, bunila se, ali prošlo je osam, možda i deset
godina otkako su ga poslednji put dirnule njene suze. Luiz je ostarila. Bore
na njenom licu postale su neizbrisive, a kad natakne naočari na nos da
pročita večernje novine, delovala mu je kao neka neprijatna tuđinka.
Telesna lepota, njena jedina privlačna osobina, nestala je. Još pre devet
godina Blejk je ugradio policu za knjige u ragastov između njihovih
spavaćih soba, a ispred police postavio vrata s bravom jer nije želeo da
njihova deca vide njegove knjige. No, dugogodišnja otuđenost Blejku nije
bila neobična. Svađao se sa ženom, ali svaki muškarac se svađa sa ženom.
To je u ljudskoj prirodi. Gde god se čuju glasovi – u dvorištu hotela, u
svetlarniku, na ulici za letnjih večeri – čuju se i oštre reči.
Zavada između Blejka i gospodina Votkinsa takođe je imala veze s
Blejkovom porodicom, ali stvar nije bila neprijatna i ozbiljna kao ono što
se skrivalo iza letimičnog osmeha gospođe Kompton. Votkinsovi su
iznajmili kuću do Blejkovih. Gospodin Votkins je iz dana u dan kršio
sumptuarne zakone – jednom je došao na voz u osam i četrnaest u
sandalama – a zarađivao je za život kao ilustrator. Blejkov stariji sin Čarli,
četrnaestogodišnjak, sprijateljio se sa Votkinsovim sinom. Provodio je
mnogo vremena u njihovoj aljkavoj iznajmljenoj kući. Onda je počeo da
ruča kod njih i da tamo provodi subotnje večeri. Kad je odneo većinu
svojih stvari kod Votkinsovih i počeo često da noći kod njih, Blejk je bio
prisiljen da nešto preduzme. Nije razgovarao sa Čarlijem, nego s
gospodinom Votkinsom, i morao je da mu kaže ponešto što je možda
zvučalo kao kritika. Duga prljava kosa i somotski sako gospodina Votkinsa
uverili su Blejka da je u pravu.
No, umirući osmeh gospođe Kompton i prljava kosa gospodina
Votkinsa nisu umanjili zadovoljstvo s kojim se Blejk smestio na neudobno
sedište voza u pet i četrdeset osam u tunelu duboko ispod zemlje. Vagon je
bio star i čudnovato mirisao na vazdušno sklonište gde je neka porodica
provela celu noć. Svetlo koje je s tavanice obasjavalo glave i ramena
putnika bilo je mutno. Prljavi prozori bili su išarani prugama neke
prethodne kiše, oblaci smrdljivog duvanskog dima iz lula i cigareta dizali
su se iza svakih novina, ali sve to je značilo da je Blejk na sigurnom, a
posle nedavnog susreta s opasnošću čak je osetio i izvesnu toplinu prema
gospođi Kompton i gospodinu Votkinsu.
Voz se popeo iz podzemlja na slabašno dnevno svetlo, a okolna
sirotinjska naselja nejasno su podsetila Blejka na ženu koja ga je sledila.
Kako bi izbegao pretpostavke i kajanje, obratio je pažnju na večernje
novine. Krajičkom oka motrio je okolinu. Predeo je bio industrijski i u to
doba dana tužan. Video je radionice i skladišta, a iznad njih procep u
oblacima – krpicu žute svetlosti. „Gospodine Blejk“, rekao je neko.
Podigao je glavu. Bila je to ona. Stajala je oslonjena jednom rukom na
naslon sedišta da ne izgubi ravnotežu u zaljuljanom vagonu. Tada se setio
njenog imena – gospođica Dent. „Zdravo, gospođice Dent“, rekao je.
„Mogu li da sednem?“
„Ne bih rekao.“
„Hvala vam. Vrlo ste ljubazni. Žao mi je što vas opterećujem ovako.
Ne bih želela da...“ Blejk se uplašio kad je podigao pogled i ugledao je, ali
njen krotki glas brzo ga je umirio. Pomerio se u sedištu onim rutinskim i
nagonskim pokretom gostoljublja i ona je sela. Uzdahnula je. Osetio je
miris njene vlažne odeće. Nosila je bezobličan crni šešir sa ušivenim
jeftinim brošem. Kaput joj je bio od tanke tkanine, primetio je, a nosila je
rukavice i veliku tašnu.
„Sada živite u ovom kraju, gospođice Dent?“
Otvorila je tašnu da uzme maramicu. Zaplakala je. On se okrenuo da
vidi da li ih neko gleda, ali niko ih nije gledao. Blejk je u večernjim
vozovima sedeo s hiljadama putnika. Zapažao je njihovu odeću, rupe na
rukavicama, a kad zadremaju i mrmljaju u snu pitao se šta ih tišti. Grupisao
ih je gotovo sve pre nego što zarije nos u novine, označavao ih kao bogate i
siromašne, kao pametne i glupe, kao susede i neznance, ali niko od tih
hiljada putnika nikad nije zaplakao. Kad je otvorila tašnu, setio se njenog
parfema. Ostao je na njegovoj koži one večeri kad je došao kod nje na piće.
„Bila sam veoma bolesna“, rekla je. „Sada sam prvi put ustala iz
kreveta posle dve nedelje. Bila sam teško bolesna.“
„Žao mi je zbog toga, gospođice Dent“, rekao je dovoljno glasno da
ga čuju gospođica Kompton i gospodin Votkins. „Gde sada radite?“
„Molim?“
„Gde radite sada?“
 „Oh, mora da se šalite“, odvratila je tiho.
„Ne razumem.“
„Vi ste im zatrovali um.“
On je ispravio glavu i ramena. Ti grčeviti pokreti izražavali su
prolaznu – i beznadežnu – žudnju da bude negde drugde. Ona donosi
nevolje. Udahnuo je. Pažljivo je pogledao poluprazan sumračni vagon da
potvrdi svoj osećaj za stvarnost, za svet u kom, na kraju krajeva, nema
mnogo velikih nevolja. Bio je svestan njenog teškog disanja i mirisa
njenog pokislog kaputa. Voz je stao. Izašli su jedna kaluđerica i jedan
čovek u kombinezonu. Kad je voz ponovo krenuo, Blejk je stavio šešir na
glavu i mašio se da uzme mantil.
„Kuda ćete?“, upitala ga je.
„Idem u sledeći vagon.“
„Oh, ne“, rekla je ona. „Ne, ne, ne.“ Primakla je bledo lice njegovom
uhu toliko da je osetio njen topli dah na obrazu. „Nemojte“, šapnula je.
„Ne pokušavajte da mi pobegnete. Imam pištolj i morala bih da vas ubijem,
a to ne želim. Hoću samo da razgovaram s vama. Ne mičite se, pucaću.
Nemojte, nemojte, nemojte!“
Blejk je naglo ponovo seo. Da je hteo da ustane i poviče upomoć, ne
bi mogao. Jezik mu je nabrekao do dvostruke veličine, a kad je pokušao da
ga pomeri, jezivo mu se lepio za nepce. Noge su mu omlitavile. Sve što je
uspeo da smisli bilo je da sačeka da srce prestane histerično da mu tuče
kako bi procenio razmere opasnosti. Ona je sedela malo postrance, a u
tašni je držala pištolj uperen u njegov stomak.
„Sada me razumete, je li?“, rekla je. „Shvatate da sam ozbiljna?“ On
je pokušao da odgovori, ali i dalje je bio nem. Klimnuo je glavom. „Sada
ćemo tiho da sedimo neko vreme“, rekla je. „Toliko sam se uzrujala da su
mi se misli zbrkale. Sedećemo ćutke neko vreme dok se ne priberem.“
Pomoć će doći, mislio je Blejk. To je samo pitanje minuta. Neko će
zapaziti njegov izraz i neobično držanje, zastaće da se umeša i sve će se
okončati. Treba samo da sačeka da neko zapazi njegovu nevolju. Kroz
prozor je video reku i nebo. Kišonosni oblaci zatvarali su se kao blenda, a
video je i kako pruga narandžastog svetla duž horizonta sve jače blista. Taj
sjaj se širio – video ga je kako se pomera – preko talasa sve dok nije išarao
obale mutnim plamenom. Onda se ugasio. Pomoć će stići za minut, mislio
je. Pomoć će doći pre nego što ponovo stanu. Ali voz je stao, putnici su
izašli i ušli, a Blejk je ostao da sedi na milost i nemilost žene pored sebe.
Nije mogao da se suoči s mogućnošću da pomoć neće doći. O mogućnosti
da njegova nevolja nije primetna, da će gospođa Kompton pretpostaviti da
on vodi siromašnu rođaku kod sebe na večeru, misliće kasnije. Onda mu se
pljuvačka vratila u usta i mogao je da progovori.
„Gospođice Dent?“
„Da?“
„Šta želite?“
„Želim da razgovaram s vama.“
„Mogli ste da dođete kod mene na posao.“
„A, ne. Dolazila sam svakodnevno pune dve sedmice.“
„Mogli ste da zakažete sastanak.“
„Ne“, rekla je. „Mislim da možemo porazgovarati ovde. Napisala
sam vam pismo, ali sam bila suviše bolesna da izađem i pošaljem ga.
Volim da putujem. Volim vozove. Moja nevolja je, između ostalog, i to što
nikada nisam imala novca za putovanja. Pretpostavljam da vi ovu okolinu
viđate svake večeri i da je više ne zapažate, ali vrlo je lepa za nekoga ko je
dugo ležao u postelji. Kažu da On ne prebiva u brdima i rekama, ali ja
mislim da prebiva. ’Ali mudrost gdje se nalazi?’, kaže. ’I gdje je mesto
razumu? Bezdan veli: nije u meni; i more veli: nije kod mene. Pogibao i
smrt govore: ušima svojima čusmo slavu njezinu.’16“
„Oh, znam šta mislite“, nastavila je. „Mislite da sam luda, i zaista
sam ponovo bila bolesna, ali oporaviću se. Ozdraviću od razgovora s vama.
Bila sam u bolnici dugo pre nego što sam došla da radim za vas, ali nisu ni
pokušavali da me izleče, želeli su samo da mi oduzmu samopoštovanje.
Nemam posla već tri meseca. Čak i ako budem morala da vas ubijem, neće
mi moći ništa osim da me vrate u bolnicu, prema tome, vidite, ne plašim
se. No, hajde da još malo posedimo ćutke. Moram da se smirim.“
Voz je nastavio uz obalu povremeno zastajući, a Blejk je pokušao da
sebe primora na stvaranje nekakvog plana bekstva, ali neposredna pretnja
njegovom životu to je otežavala; umesto da planira razborito, razmišljao je
o tome kako je sve mogao da je izbegne. Čim je osetio to kajanje, shvatio
je koliko je uzaludno, kao kad bi se kajao što nije posumnjao čim je čuo da
je mesecima bila u bolnici ili što njenu sramežljivost, krotkost i rukopis
sličan tragovima kandži nije shvatio kao upozorenje. Te greške više nikako
nije mogao da ispravi i osetio je – možda prvi put od detinjstva – punu
snagu kajanja. Kroz prozor je video neke ljude kako pecaju na obali gotovo
tamne reke, a zatim baraku rečnog kluba koja kao da je sklepana od debala
koje je voda izbacila na obalu.
Gospodin Votkins je zaspao. Gospođa Kompton čitala je novine. Voz
je zaškripao, usporio i nemoćno stao na sledećoj stanici. Blejk je ugledao
južni peron gde je nekoliko putnika čekalo voz za grad. Bili su tu radnik s
manjerkom, doterana žena i žena s koferom. Stajali su podalje jedno od
drugog. Na zidu iza njih bile su polepljene reklamne plakate – slika para
kako nazdravlja vinom, slika gumenih pendžeta i slika havajske plesačice.
Vedrina tih slika kao da nije sezala dalje od lokvica na peronu. Peron i
ljudi na njemu delovali su usamljeno. Voz je izašao iz stanice među
raštrkana svetla sirotinjskog naselja, a zatim u tamu predela i reke.
„Želim da pročitate moje pismo pre nego što stignemo u Šejdi Hil“,
rekla je. „Tu je, na sedištu. Uzmite ga. Poslala bih vam ga, ali bila sam
suviše slaba da izađem. Nisam izlazila dve nedelje. Nemam posla već tri
meseca. Nisam razgovarala ni sa kim osim s gazdaricom. Molim vas,
pročitajte moje pismo.“
Uzeo je pismo sa sedišta na koje ga je ona spustila. Jeftini papir
delovao mu je odbojno i prljavo pod prstima. Bio je nekoliko puta
ispresavijan. „Dragi mužu“, napisala je onim sumanutim iskrivljenim
rukopisom, „kažu da ljudska ljubav vodi božanskoj ljubavi, ali da li je
tako? Sanjam te svake noći. Obuzimaju me užasne žudnje. Oduvek sam
imala dara za snove. U utorak sam sanjala vulkan koji bljuje krv. Kad sam
bila u bolnici, govorili su da žele da me izleče, ali hteli su jedino da mi
oduzmu samopoštovanje. Želeli su da sanjam jedino šivenje i pletenje
korpi, ali ja sam zaštitila svoj dar za snove. Ja sam vidovita. Predosećam
kad će zazvoniti telefon. Nikada u životu nisam imala istinskog
prijatelja...“
Voz je ponovo stao. Novi peron, nove plakate para kako nazdravlja,
gumenih pendžeta i havajske plesačice. Odjednom mu se unela u lice i
prošaputala mu u uho: „Znam šta mislite. Vidim vam to na licu. Mislite da
ćete moći da mi pobegnete u Šejdi Hilu, zar ne? Oh, ja sam ovo planirala
nedeljama. Samo o tome sam mislila, neću vam naškoditi ako me pustite
da govorim. Razmišljala sam o đavolima. Hoću da kažem, ako na svetu
ima đavola, ako na svetu ima ljudi koji predstavljaju zlo, zar nije naša
dužnost da ih istrebimo? Znam da uvek ciljate na slabe. Vidim to. Oh,
ponekad pomišljam da bi trebalo da vas ubijem. Ponekad mislim da ste vi
jedina prepreka između mene i moje sreće. Ponekad...“
Dodirnula je Blejka pištoljem. Osetio je pritisak cevi na stomaku. S
te razdaljine metak bi načinio malu ulaznu ranu, ali bi mu na leđima
ostavio rupu veličine fudbalske lopte. Setio se nepokopanih mrtvih koje je
viđao u ratu. Sećanja su navrla kao bujica; creva, oči, smrskane kosti,
izmet i druga nečist.
„U životu sam želela samo malo ljubavi“, rekla je. Pritisak cevi je
popustio. Gospodin Votkins je i dalje spavao. Gospođa Kompton je
spokojno sedela ruku sklopljenih na krilu. Vagon se blago ljuljao, a kaputi
i kišni mantili boje bledih pečurki, okačeni između prozora, njihali su se u
ritmu kretanja vagona. Blejk se laktom oslanjao na prozorski okvir, a
levom nogom na štitnik iznad cevi za grejanje. Vagon je mirisao kao neka
bedna učionica. Putnici su spavali ili odsutno sedeli, a Blejku se činilo da
nikada neće moći da pobegne od mirisa grejanja i vlažne odeće i mutnog
svetla. Pokušao je da prizove sračunata samozavaravanja kojima bi
ponekad samog sebe razvedravao, ali bio je ostao bez snage i nade u
samozavaravanje.
Kondukter je proturio glavu kroz vrata i rekao: „Šejdi Hil, sledeća
stanica Šejdi Hil.“
„A sada“, rekla je ona, „a sada krenite ispred mene.“
Gospodin Votkins iznenada se probudio, obukao kaput, stavio šešir
na glavu i nasmešio se gospođi Kompton koja je skupljala svoje pakete
nizom materinskih pokreta. Oboje su krenuli ka vratima. Blejk je pošao za
njima, ali nisu mu se obratili niti primetili ženu iza njega. Kondukter je
otvorio vrata i Blejk je u sledećem vagonu video još nekoliko suseda koji
su propustili ekspresni voz kako strpljivo i umorno pod mutnim svetlom
čekaju da se njihovo putovanje okonča. Podigao je glavu i video kroz
otvorena vrata napuštenu kuću na obodu naselja, natpis „Zabranjen prolaz“
prikucan za drvo, a iza toga skladišta nafte. Prošli su pored betonskih
nosača mosta tako blizu da je mogao da ih dodirne kroz otvorena vrata.
Onda je video prvu banderu severnog perona, crno-zlatni natpis „Šejdi
Hil“, mali travnjak i cvetne leje koje održava Društvo za ulepšavanje,
taksi-stanicu i ugao staromodnog depoa. Ponovo je počela kiša; pljuštalo
je. Čuo je pljusak i video odsjaj svetala u lokvama i na sjajnom pločniku, a
zvuk kapanja i pljuska stvorio je u njegovoj glavi zamisao skloništa,
svetlog i neobičnog kao da pripada nekom zaboravljenom vremenu
njegovog života.
Sišao je niz papučice vagona, pa ona tik iza njega. Desetak
automobila s uključenim motorima čekalo je ispred stanice. Iz svakog
vagona izašlo je po nekoliko ljudi; Blejk je prepoznao većinu, ali niko mu
nije ponudio da ga odveze kući. Pojedinačno ili u parovima, žurili su da se
sklone s kiše na peron gde su im trubili iz automobila. Vreme je za
povratak kući, vreme je za piće, vreme je za ljubav, vreme je za večeru, i
on je video svetla na brdu – svetla pod kojima se kupaju deca, peče se
meso, pere se posuđe – kako sijaju kroz kišu. Automobili su odvozili glave
porodica jednu po jednu dok nisu ostale samo četiri. Dvojica preostalih
putnika odvezla su se jedinim taksijem u naselju. „Izvini, ljubavi“, rekla je
jedna žena nežno svom mužu kad se dovezla na stanicu nekoliko minuta
kasnije. „Svi satovi u kući nam kasne.“ Poslednji putnik pogledao je na sat,
pogledao kišu i onda krenuo pešice, a Blejk ga je posmatrao kao da su
imali nekog razloga da se oproste – ne onako kako se opraštamo od
prijatelja posle zabave, nego onako kako se opraštamo kad smo suočeni s
nemilosrdnim i neželjenim rastankom duše i srca. Putnikovi koraci
odjekivali su dok je izlazio s parkirališta na pločnik, a onda su utihnuli. U
zgradi stanice zazvonio je telefon. Zvonio je glasno, u jednakim
razmacima, i niko se nije javljao. Neko je želeo da se raspita za sledeći voz
za Olbeni, ali gospodin Flanagan, šef stanice, sat ranije otišao je kući. Pre
odlaska uključio je sva svetla. Gorela su u praznoj čekaonici. Svetlela su
pod limenim senilima duž perona, neobično žalosno kao i sva slaba i
nepotrebna svetla. Osvetljavala su havajsku plesačicu, zdravicu vinom i
gumene pendžete.
„Nikada pre nisam bila ovde“, rekla je ona. „Očekivala sam da će
izgledati drugačije, ne ovako otrcano. Hajdemo sa svetla. Pođite tamo.“
Noge su ga bolele. Sva snaga ga je napustila. „Hajde“, rekla je.
Severno od stanice bila su skladišta za teret i za ugalj i mali zaton u
kom su mesar, pekar i poslovođa servisne stanice ostavljali čamce kojima
su nedeljom išli na pecanje, sada pune kiše do vrha. Dok je išao prema
skladištima, Blejk je čuo kretanje i grebuckanje po tlu, a onda je video
pacova kako diže glavu iz papirne kese i posmatra ga. Pacov je zatim
uhvatio kesu zubima i odvukao je u jarak.
„Stanite“, rekla je ona. „Okrenite se. Oh, trebalo bi da vas
sažaljevam. Kako vam je samo lice ojađeno. Ali vi ne znate kroz šta sam ja
sve prošla. Plašim se da izađem na svetlost dana. Strepim da će mi nebo
pasti na glavu, kao ona kokoš iz narodne priče. Osećam se svojom tek u
sumrak. Pa ipak sam bolja od vas. Još ponekad sanjam lepe snove. Sanjam
izlete, nebesa i bratstvo svih ljudi, sanjam zamkove na mesečini i obalu
reke punu vrba, sanjam strane gradove i, na kraju krajeva, znam o ljubavi
više nego vi.“
S mračne reke začulo se brujanje vanbrodskog motora, zvuk koji je
za sobom po tamnoj vodi sporo vukao ogroman teret jasnih lepih
uspomena na prohujala leta i nekadašnja zadovoljstva, tako da se naježio i
pomislio na tamu u planinama i pesmu dece. „Nisu ni želeli da me izleče“,
rekla je. „Hteli su...“
Buka voza sa severa zaglušila je njen glas, ali ona je i dalje govorila.
Buka mu je ispunila uši, a pred očima su mu proletali prozori iza kojih su
ljudi jeli, pili, spavali i čitali. Kad je voz prešao most, buka je utihnula i
čuo ju je kako viče: „Kleknite! Kleknite! Uradite šta vam govorim! Na
kolena!“
Spustio se na kolena. Pognuo je glavu. „Eto“, rekla je. „Vidite, ako
radite ono što vam kažem, neću vas povrediti jer zaista ne želim da vas
povredim, želim da vam pomognem, ali kad vam pogledam lice, ponekad
mi se čini da vam ne mogu pomoći. Ponekad mi se čini da sam dobra, puna
ljubavi i zdrava – o, mnogo zdravija nego što jesam – ponekad mi se čini
da sam sve to, i još mlada i lepa. Pomišljam, da sam pozvana da vam
pokažem pravi put, ne biste ni obratili pažnju na mene. Oh, bolja sam od
vas, bolja sam od vas i ne bi trebalo da traćim vreme i kvarim svoj život
ovako. Spustite lice na zemlju. Dole glavu, na zemlju! Uradite šta vam
kažem. Lice na zemlju.“
On se bacio na tlo. Ugalj mu je grebao lice. Prućio se po zemlji i
plakao. „Sada se osećam bolje“, rekla je. „Sada mogu da operem ruke od
vas, mogu da operem ruke od svega ovoga jer, vidite, ima u meni neke
dobrote, nekog duševnog zdravlja koje mogu da pronađem i upotrebim.
Mogu da operem ruke.“ Onda je čuo kako se koraci udaljavaju od njega po
šljunku. Čuo je jasniji i udaljeniji zvuk koraka po asfaltu perona. Čuo je
kako utihnjuju. Podigao je glavu. Video ju je kako se penje stepenicama na
drveni pešački most, prelazi ga i silazi na drugi peron gde je njena prilika
na slaboj svetlosti delovala sitno, obično i bezopasno. Ustao je, u prvi mah
oprezan, a onda je po njenom držanju i izrazu video da ga je zaboravila, da
je obavila ono što je nameravala i da je sada bezbedan. Ustao je, podigao
šešir sa zemlje i krenuo pešice kući.
 Samo još jednom
Nema smisla tražiti neprilike, ali u svakoj velikoj i vernoj slici grada u kom
svi mi živimo svakako ima mesta za još ponešto o zadrtima, o
koristoljupcima, o ljudima koji se nikad ne slažu i nikad ne odustaju, o
nezajažljivcima kakve smo svi u nekom dobu života poznavali. Mislim na
osiromašenu aristokratiju sa severa Ist Sajda, na elegantne, privlačne i
otrcane ljude koji rade u brokerskim kućama i na njihove visokoparne
supruge s polovnim bundama od nerca i olinjalim krznenim stolama,
cipelama od aligatora i nadmenim ponašanjem prema vratarima i
kasirkama u samousluzi, s njihovim zlatnim nakitom i poslednjim kapima
vrhunskih francuskih parfema. Tačnije, mislim na gospodina i gospođu
Bir, na Alfredu i Boba koji žive na Ist Sajdu u stambenoj zgradi čiji je
vlasnik nekada bio Bobov otac, okruženi peharima s regata, potpisanim
fotografijama predsednika Huvera, španskim nameštajem i drugim
reliktima zlatnog doba. Njihov stan nije bio ništa naročito – prostran i
mračan – ali i njega su jedva plaćali – to se videlo po licima vratara i
liftboja kad im njihovi gosti prijave kod koga idu. Pretpostavljam da su
uvek kasnili dva ili tri meseca sa stanarinom i da nisu imali novca za
napojnice. Naravno, Alfreda je išla u školu u Fijezolu. Njen otac, kao i
Bobov, izgubio je silne milione. Sve njene uspomene bile su bogato
optočene patinom sjajnog zlata: nezaboravne partije bridža sa ogromnim
ulozima, teškoće s pokretanjem dajmlera po kiši i izleti s Dupontovim
kćerima.
Bila je to privlačna žena dugog lica i svetle kose i kože, tipičnih za
Novu Englesku, koji kao da nagoveštavaju da su novac i moć donekle i
rasna kategorija. Delovala je kao da ništa ne može da je uzdrma. Kad im je
bilo najteže, Alfreda je radila – prvo u prodavnici stakla Stjuben na Petoj
aveniji, a zatim u prodavnici delikatesa Džensen, gde je zapala u nevolje
jer je uporno tvrdila da ima pravo da puši. Odatle je otišla u robnu kuću
Bonvit, a iz Bonvita u Bendel. Prodavnica igračaka Švarc uzela ju je
jednog Božića, a za Uskrs sledeće godine bila je na odeljenju rukavica u
prizemlju robne kuće Saks. Između tih nameštenja rodila je nekoliko dece
koju je ostavljala na čuvanje jednoj staroj Škotlanđanki, dugogodišnjoj
porodičnoj služavki iz zlatnog doba, koja, kao i Birovi, nije uspela da se
uspešno prilagodi promenama.
 Alfreda i Bob Bir pripadali su onim ljudima koje najčešće viđate na
železničkim stanicama i koktel zabavama. Mislim na železničke stanice
nedeljom uveče u mestima iz kojih se ljudi vraćaju s vikenda i odmora;
mislim na raskrsnice u Hajanisu ili Remingtonu, na stanice na jezeru
Džordž, u Ejkenu i Grinvilu početkom proleća, na mesta kao što je
Vesthempton, na železnički parobrod iz Nantaketa, na Stonington i Bar
Harbor ili, da odemo dalje, na mesta kao što su londonska stanica
Padington, Rim ili noćni trajekt iz Antverpena. „Zdravo! Zdravo!“, viču
oni preko glava drugih putnika i onda ih vidite, njega u belom kišnom
mantilu, sa štapom i šeširom krutog oboda, nju u nercu ili ogrnutu
iznošenom stolom. A na neki način kokteli i zabave na kojima vam se
putevi ukrštaju nisu se naročito razlikovali od stanica, raskrsnica i brodova
na kojima se srećete. To su zabave na kojima je gostiju uvek malo, a piće
uvek osrednje – zabave na kojima, dok pijuckate i ćaskate, jasno osećate
kako svaka trunka prirodnog poleta slabi kao da se porodične, društvene,
školske i susedske veze koje drže grupu na okupu rastapaju poput leda u
čaši. Ali na tim zabavama ne oseća se toliko raspadanje društva koliko
promene u društvu, preorijentacija – u suštini, putna atmosfera. Gosti kao
da su se okupili na stanici trajekta ili na železničkoj raskrsnici i čekaju
polazak broda ili voza. Iza služavke koja uzima kapute, iza predvorja i
vatrostalnih vrata činilo se da se proteže tamna voda, ponekad olujna voda
– urlik vetra, škripa gvozdenih šarki, svetla, glasovi mornara i čežnjivo
zviždanje trajekta preko Lamanša.
Birove na koktelima i železničkim stanicama, između ostalog, viđate
i zbog toga što uvek nekoga traže. Ne traže nekoga kao što smo vi i ja – oni
traže markizu od Bata – ali u svakoj luci i na svakoj stanici. Dolazili su na
zabave i zurili naokolo, što je razumljivo, svi mi to radimo, ali to kako su
oni zagledali saputnike na peronima nešto je sasvim drugo. Gde god su
morali da čekaju javni prevoz petnaest minuta ili duže, to dvoje su
zagledali svakoga pojedinačno, zavirivali ispod oboda šešira i iza novina,
ne bi li možda ugledali nekoga koga poznaju.
Govorim sada o tridesetim i četrdesetim godinama, o vremenu pre i
posle rata – o danima kada je finansijske nevolje Birovih dalje
zakomplikovala činjenica da su im deca dovoljno odrasla da pođu u skupe
škole. Birovi su ponekad postupali nečasno – ispisivali su čekove bez
pokrića, a jednom su pozajmili nečiji automobil za vikend, upali u jarak i
otišli, perući ruke od čitave nezgode. Te smicalice poljuljale su im i
društveni i ekonomski položaj, ali nastavili su da dejstvuju na osnovu
šarma i očekivanja – imali su staru tetku Margaretu u Filadelfiji i staru
tetku Loru u Bostonu – a, istini za volju, zaista su bili šarmantni. Svi su se
uvek radovali kad ih vide jer, iako su bili bedni skakavci usred bujnog
ekonomskog leta, uspevali su nekako da podsete ljude na dobre stvari – na
dobra mesta, igre, hranu i društvo – a žar s kojim su tragali za prijateljima
po železničkim peronima možda se mogao objasniti time da su samo tražili
svet koji razumeju.
Onda je tetka Margareta umrla i tako sam otkrio zanimljivu
činjenicu. Bilo je proleće, moj šef i njegova žena isplovljavali su za
Englesku, pa sam tog jutra otišao u luku s kutijom cigara i istorijskim
ljubavnim romanom. Brod je bio nov, koliko se sećam, i mnoštvo
radoznalaca gledalo je celokupna dela Edne Ferber17 zaključana u brodskoj
biblioteci i divilo se bazenima za plivanje i barovima. Prolazi su bili
zakrčeni, a sve kabine prve klase pune cveća i ljudi koji ispraćaju putnike;
pio se šampanjac u tmurnih jedanaest pre podne, a gusta zelena voda
njujorške luke slala je svoj tragični smrad u oblake. Dao sam šefu i
njegovoj ženi poklone a onda sam, tražeći gornju palubu, prošao pored
kabine ili apartmana i čuo Alfredin grlati smeh. Prostorija je bila krcata, a
konobar je sipao šampanjac, a kad sam pozdravio prijatelje, Alfreda me je
povela u stranu. „Tetka Margareta je preminula“, rekla je, „i opet smo puni
para...“ Popio sam malo šampanjca, a onda je pištaljka objavila da svi osim
putnika moraju da napuste brod – strastvenim, zaglušujućim, promuklim
pozivom samog života, a na neki način i tragično kao i sama luka jer,
gledajući kako se društvo razilazi, pitao sam se koliko li će dugo Birovima
potrajati bogatstvo tetke Margarete. Njihovi dugovi bili su ogromni, a
njihove navike lakomislene; čak ni sto hiljada neće im trajati dugo.
Ova pomisao kao da mi se zadržala u glavi jer mi se te jeseni na
meču teške kategorije na stadionu Jenkija učinilo da vidim Boba kako luta
naokolo noseći na poslužavniku dvoglede za iznajmljivanje. Pozvao sam
ga po imenu – vikao sam – i video da to nje on, ali sličnost je bila tako
velika da sam osećao da sam ga video, ili da sam makar ugledao lepezu
jarkih društvenih i ekonomskih suprotnosti koje vrebaju takav par.
Voleo bih da mogu reći da sam izlazeći iz pozorišta jedne snežne
večeri video Alfredu kako prodaje olovke u Četrdeset šestoj ulici i da se
kasnije vratila u neki podrum na Vest Sajdu, gde je Bob umirao na ležaju
od dasaka, ali to bi samo pokazalo koliko nemam mašte.
 Govoreći kako su Birovi ljudi kakve srećete na železničkim
stanicama i koktelima, nisam spomenuo plaže. Silno su voleli vodu. Znate
kako to ide. Tokom letnjih meseci severoistočna obala od Long Ajlenda do
srca Mejna, uključujući i sva ostrva, kao da se pretvara u ogromnu
društvenu berzu; dok sedite na pesku i slušate hučanje severnog Atlantika,
ličnosti iz vaše društvene prošlosti pojavljuju se na obali zbijene kao suvo
grožđe u kolaču. Talas poprima oblik, ubrzava preko plićaka, udara i
raspada se otkrivajući Konsuelu Ruzvelt ili gospodina Dandasa
Vanderbilta i njegovu gospođu s decom iz oba braka. Onda talas naiđe
zdesna kao konjički juriš i donese na obalu Latropa Mejsija s drugom
ženom, Emersona Krejna u gumenom čamcu i pitsburškog biskupa u
unutrašnjoj automobilskoj gumi. Onda vam se talas razbije pod nogama uz
zvuk treskanja poklopca sanduka i pojave se Birovi. „Drago mi je što te
vidim, tako mi je drago...“
Zbog toga će leto i more biti pozornica njihovog poslednjeg nastupa
– poslednjeg makar u ovoj priči. Nalazimo se u jednom gradiću u Mejnu –
recimo – i odlučili smo da otplovimo na porodični izlet. Čovek u krčmi
objašnjava nam gde je pristanište, pakujemo sendviče i, prema njegovim
uputstvima, odlazimo na dok. Pronalazimo u jednoj kolibi starca koji
iznajmljuje jedrilicu s jednom katarkom, dajemo polog i potpisujemo
prljavi papir zapažajući da je starac pijan u deset sati ujutru. Starac dovesla
do veza prevozeći nas u uskom čamčiću do jedrilice, opraštamo se, a onda
ga, videvši koliko je jedrilica oronula, dozivamo da se vrati, ali on je već
krenuo prema kopnu i ne čuje nas.
Dno jedrilice puno je vode, klin na kormilu je savijen, a jedan vijak
potpuno zarđao. Čekrci su neispravni. Ispumpavamo vodu, podižemo jedro
i vidimo da je trulo i iscepano. Najzad nas deca primoravaju da krenemo,
plovimo do ostrva, iskrcavamo se i jedemo sendviče. Onda krećemo nazad.
No, vetar se pojačao, sada duva s jugozapada; isplovljavamo, ali levo
jedreno uže nam se kida, sajla leti uvis i omotava se oko katarke. Onda
vidimo da smo na struji oseke i da jurimo ka pučini. Krpimo levo uže i
plovimo deset minuta, a onda se kida desno. Sada smo u nevolji. Mislimo
na pijanog starca u kolibi koji jedini zna gde smo. Pokušavamo da veslamo
podnim daskama, ali ne možemo da se izborimo sa silom struje. I ko će nas
spasti? Alfreda i Bob Bir!
Pojavljuju se na horizontu u jednom od onih glomaznih brodova s
kabinama, gozbom na pramcu, lampama sa senilom i buketima ruža u
kabini. Za kormilom je unajmljeni mornar, a Bob nam baca konopac. Ovo
nije samo slučajni ponovni susret starih prijatelja – spaseni su nam životi.
Gotovo smo omamljeni od radosti. Mornar silazi u našu jedrilicu, a mi
deset minuta pošto smo iščupani iz čeljusti smrti pijemo martini na
komandnom mostu. Odvešće nas do svoje kuće, kažu nam. Možemo tamo
da prenoćimo. Iako su pozornica i dekor isti, njihov odnos prema njima
korenito se promenio. To je njihova kuća, njihov brod. Pitamo se kako –
zijamo od čuda, a Bob je dovoljno uljudan da nam sve objasni vrlo tiho,
gotovo mrmljajući, kao da su činjenice nebitne. „Uzeli smo veći deo
nasledstva tetke Margarete, celo nasledstvo tetke Lore i ono što nam je
ostavio ujak Ralf i uložili u tržište, znate, pa se novac više nego utrostručio
za dve godine. Kupio sam sve što je tata izgubio – sve što sam želeo,
tačnije. Ona škuna sa dva jedra je moja. Kuća je, naravno, nova. Ono su
svetla naše kuće.“ Popodne i okean, koji su izgledali toliko opasni iz
raspadnute jedrilice, sada se pružaju oko nas u čudesnom spokoju, pa se
smeštamo da uživamo u društvu jer Birovi su zaista šarmantni – uvek su i
bili – a sada shvatamo i da su pametni jer samo pametni ljudi znaju da će
leto ponovo doći.
 Autobus do
„Svetog Jakova“
Autobus do „Svetog Jakova“, protestantske episkopalne škole za devojčice
i dečake, polazio je u osam sati ujutru s ugla Park avenije i Šezdesete ulice.
Rani polazak značio je da su neki roditelji koji dovode decu još bili
pospani i da još nisu popili kafu, ali uz vedro nebo svetlost je padala na
grad pod oštrim uglom, vazduh je bio čist i ovo je bilo izuzetno veselo
doba dana. U to vreme kuvarice i vratari šetaju pse, a domari ribaju
prostirke u predvorju sapunicom i vodom. Tragovi noći – roditelji i deca
jednom su gledali kako neki čovek u smokingu prekrivenom piljevinom
tetura kući – bili su retki
Početkom jesenjeg polugodišta petoro dece čekalo je autobus na toj
stanici, a sva su došla iz kamenih stambenih zgrada u okolini. Dve
devojčice, Luiz i Emili Šeridan, nedavno su pošle u „Svetog Jakova“.
Ostalo troje – mali Pruit, Ketrin Brus i mala Armstrongova – i prošle
godine čekali su autobus za „Svetog Jakova“.
Gospodin Pruit je svakog jutra dovodio sina na ugao. Obojicu je
oblačio isti krojač i obojica su skidala šešir pred damama. Iako je Ketrin
Brus bila dovoljno velika da sama dođe na stanicu autobusa, bila je
kratkovida i njen otac ju je pratio, osim ako nije bio na službenom putu,
kada ju je dovodila služavka. Prva žena Stivena Brusa, majka male Ketrin,
umrla je, pa je on poklanjao kćeri pažnju mnogo više nego što očevi obično
čine. Ketrin je bila krupna devojčica, ali on ju je vodio preko ulice nežno je
držeći za ruku, a ponekad je stajao na uglu s rukom na njenom ramenu.
Druga gospođa Brus nije imala dece. Gospođa Armstrong vodila je kćer na
autobus samo kada služavka ili kuvarica odbiju da to obave. Kao i gospođa
Armstrong, i gospođa Šeridan ovu dužnost delila je sa služavkom, ali ju je
prihvatala češće. Najmanje tri jutra sedmično dolazila je na ugao sa svojim
kćerima i starim škotskim terijerom na povocu.
„Sveti Jakov“ bio je mala škola i roditelji su, čekajući na uglu da
naiđe autobus, otvoreno razgovarali. Gospodin Brus poznavao je zeta
gospodina Pruita i bio je dalji rođak cimerke gospođe Armstrong u
internatu. Gospođa Šeridan i gospodin Pruit imali su zajedničke prijatelje.
„Videli smo neke vaše prijatelj sinoć“, rekao je gospodin Pruit jednog
jutra. „Murčisone.“
 „O, da“, odgovorila je gospođa Šeridan, „da.“ Nikada nije
potvrđivala kratko; uvek je govorila: „O, da, da“ ili: „O, da, da, da.“
Gospođa Šeridan oblačila se jednostavno a kosa joj je bila prošarana
sedim vlasima. Nije bila lepa ni izazovna, a u poređenju sa zlatokosom
gospođom Armstrong delovala je neugledno. No, imala je fine crte lica i
vitko graciozno telo. Bila je to veoma učtiva žena od oko trideset pet
godina, procenio je gospodin Brus, sigurno dobro vodi kuću i emocionalno
je potpuno stabilna – jedna od onih žena koje zahvaljujući sopstvenoj
dobroti mogu da prihvate sve. Iza njene blagosti skrivala se snažna volja.
Svakako su je odgojili valjani ljudi, mislio je gospodin Brus, pa poštuje sve
internatske vrline – hrabrost, sportski duh, čednost i čast. Kad bi je ujutru
čuo kako govori: „O, da, da!“, to mu je delovalo kao vedra mešavina
uljudnosti i živog duha.
Gospodin Pruit nastavio je da joj spominje da je video njene
prijatelje, ali njihove staze nikada se nisu neposredno ukrštale. Gospodin
Brus, prisluškujući njihove razgovore iza novina, radovao se zbog toga jer
nije trpeo gospodina Pruita i poštovao je gospođu Šeridan, ali znao je da će
se jednom sresti drugde osim na ulici, i jednog dana je gospodin Pruit
skinuo šešir pred gospođom Šeridan i rekao: „Zabava je bila sjajna, zar
ne?“
„O, da“, odgovorila je gospođa Šeridan, „da.“ onda je gospodin Pruit
upitao gospođu Šeridan kad su ona i njen muž otišli, a ona je rekla da su
krenuli kući u ponoć. Činilo se da baš ne gori od želje da razgovara o
zabavi, ali je na pitanja gospodina Pruita odgovarala učtivo.
Gospodin Brus je rekao sebi da gospođa Šeridan traći vreme – Pruit
je budala i ona zaslužuje nešto bolje. Njegov prezir prema Pruitu i
poštovanje prema gospođi Šeridan delovali su besmisleno, ali bio je
zadovoljan kad je jednog jutra stigao na ugao i video da je gospođa Šeridan
tu sa svojim kćerima i psom, a da Pruita nema. Poželeo joj je dobro jutro.
„Dobro jutro“, odgovorila mu je. „Izgleda da smo poranili.“
Ketrin i starija kći gospođe Šeridan zapodenule su razgovor.
„Mislim da sam poznavala Ketrininu majku“, rekla je gospođa
Šeridan učtivo. „Vaša prva žena bila je Marta Šejs, zar ne?“
„Tako je.“
„Poznavala sam je na koledžu. Bila je godinu dana starija od mene.
Koliko Ketrin sada ima?“
 „Letos je napunila osam godina.“
„Mi imamo brata“, rekla je njena mlađa kći stojeći pored nje, „kome
je osam godina.“
„Tako je, dušo“, rekla je gospođa Šeridan.
„On se udavio“, dodala je devojčica.
„Oh, tako mi je žao“, kazao je gospodin Brus.
„Bio je odličan plivač“, nastavila je devojčica, „ali mislimo da ga je
uhvatio grč. Vidite, bila je oluja i svi smo otišli u kućicu za čamce i nismo
gledali i...“
„To je bilo davno, dušo“, prekinula ju je gospođa Šeridan blago.
„Nije bilo tako davno“, usprotivila se devojčica. „Bilo je prošlog
leta.“
„Da, dušo“, rekla je njena majka. „Da, da.“
Gospodin Brus je primetio da na njenom licu nema ni tračka bola ni
napora da ga prikrije, a njena pribranost delovala mu je kao pravi podvig
inteligencije i učtivosti. Ostali su da stoje zajedno, ne razgovarajući, dok
ostali roditelji nisu stigli s decom baš kad se pojavio autobus. Gospođa
Šeridan pozvala je starog psa i otišla niz Park aveniju, a gospodin Brus je
seo u taksi i otišao na posao.
Jednog kišnog petka uveče, krajem oktobra, gospodin i gospođa Brus
odvezli su se taksijem u „Svetog Jakova“. Sazvan je večernji roditeljski
sastanak. Jedan stariji učenik odveo ih je u klupu u dnu kapele. Iz oltara su
bile uklonjene svete utvari, a školski sveštenik je stajao na podijumu ispred
mesta za hor i čekao da zakasneli roditelji posedaju. Nervozno je nameštao
odoru, a onda zamolio za tišinu nakašljavši se.
„U ime nastavnog osoblja i upravnog odbora škole“, rekao je, „želim
dobrodošlicu roditeljima učenika „Svetog Jakova“. Žao mi je zbog rđavog
vremena, ali, po svemu sudeći, nije vas zadržalo kod kuće.“ Ovo je
izgovorio nestašno, kao da veliki odziv nešto govori o njegovoj moći
zastrašivanja. „Počnimo molitvom za dobrobit škole: Svemoćni Oče,
tvorče nebesa i zemlje...“ Na kolenima, pognutih glava, pastva je izgledala
neuništivo, kao da društvo može zauvek da se osloni na nju za svoje
postojanje. A kad se molitva okončala, sveštenik im je govorio o njihovoj
izdržljivosti. „Večeras želim da vam iznesem neke zanimljive statističke
podatke“, rekao je. „Ove godine upisali smo šesnaestoro učenika čiji su
roditelji, bake i dedovi, bili učenici naše škole. Mislim da je to upečatljiv
broj i sumnjam da neka druga škola može da se podiči nečim sličnim.“
Za vreme kratkog govora u odbranu konzervativnog školovanja koji
je usledio, gospodin Brus je primetio da gospođa Šeridan sedi dva-tri reda
ispred njega. S njom je bio visok muškarac – verovatno njen muž, čovek
uspravnog držanja i crne kose. Kad je sveštenik završio govor, postavljana
su pitanja. Prvo je jedna majka tražila savet o tome kako da ograniči deci
gledanje televizije. Dok joj je sveštenik odgovarao, gospodin Brus je
primetio da se Šeridanovi prepiru. Šaputali su, ali veoma žučno. Odjednom
je gospođa Šeridan odustala od prepirke. Nije imala više šta da kaže.
Gospodinu Šeridanu je pocrveneo vrat. Nastavio je šapatom da iznosi
tvrdnje, naginjao se prema supruzi i tresao glavom. Gospođa Šeridan
podigla je ruku.
„Izvolite, gospođo Šeridan“, rekao je sveštenik.
Gospodin Šeridan uzeo je kaput i šešir i, govoreći: „Izvinite.
Oprostite. Hvala“, prošao ispred ostalih ljudi u redu i izašao iz kapele.
„Izvolite, gospođo Šeridan“, ponovio je sveštenik.
„Zanima me, doktore Frizbi“, rekla je ona, „da li ste vi u Upravnom
odboru razmišljali o tome da upišete crnačku decu u ’Svetog Jakova’?“
„To pitanje pokrenuto je pre tri godine“, odgovorio je sveštenik
ozlojeđeno, „i o njemu je Upravnom odboru podnesen izveštaj. Malo koga
je zanimao, ali ako želite, poslaću vam primerak.“
„Da“, rekla je gospođa Šeridan, „volela bih da pročitam taj izveštaj.“
Sveštenik je klimnuo glavom i gospođa Šeridan je sela.
„Gospođo Taunsend?“, rekao je sveštenik.
„Ja imam pitanje o nauci i religiji“, rekla je gospođa Taunsend. „Čini
mi se da nastavnici naučnih predmeta naglašavaju važnost nauke nauštrb
verskih osećanja, naročito u pogledu Postanja. Meni se čini...“
Gospođa Šeridan uzela je rukavice i, govoreći s učtivim osmehom:
„Izvinite. Oprostite. Hvala“, izašla iz reda u kom je sedela. Gospodin Brus
čuo je kuckanje njenih potpetica po popločanom podu, a kad je okrenuo
glavu, uspeo je i da je vidi. Buka saobraćaja i zvuk kiše pojačali su se kad
je otvorila teška vrata, a utišali su se kad su se vrata zatvorila.
Jednog kasnog popodneva sledeće sedmice gospodina Brusa pozvali
su sa sastanka akcionara da primi telefonski poziv svoje žene. Želela je da
on svrati do ergele gde je Ketrin išla na časove jahanja i dovede je kući.
Naljutio se što su ga izvukli sa sastanka radi toga, a kad se vratio, sastanak
je pao u šake jednog starca koji je sa sobom doneo primerak Robertovih
pravila procedure. Donošenje neposrednih i jednostavnih odluka se
razvlačilo, a sastanak se završio mučnom i uzavrelom raspravom. Odmah
posle sastanka gospodin Brus se taksijem odvezao u Devedesetu ulicu,
prošao kroz prostoriju za držanje opreme i ušao u jahalište. Ketrin i još
nekoliko devojčica jahale su obučene u tamnu odeću i s lovačkim
polucilindrima. Jahalište je bilo hladno i memljivo, svetla na tavanici su
bleštala, ogledala na zidovima bila su zamagljena i išarana vlagom, a
nastavnica jahanja obraćala se učenicama s prefinjenom učtivošću.
Gospodin Brus posmatrao je svoju kćer. Ketrin je nosila naočari, lice joj je
bilo neupadljivo, a svetla kosa duga i ravna. Bila je to pametna i poslušna
devojčica, a pripadnost „Svetom Jakovu“ gotovo neprimetno očitovala se
na njenom licu. Kad se čas završio, gospodin Brus se vratio u sobu za
opremu i tu zatekao gospođu Šeridan kako čeka svoje kćeri.
„Mogu li da vas odvezem kući?“, upitao ju je gospodin Brus.
„Naravno, hvala vam“, odgovorila je gospođa Šeridan. „Nameravale
smo de se vratimo autobusom.“
Devojčice su došle i svi su izašli da sačekaju taksi. Napolju se
spustilo veče.
„I mene zanima pitanje koje ste postavili na roditeljskom sastanku“,
rekao je gospodin Brus. To pitanje nije ga zanimalo, a ako „Sveti Jakov“
počne da prima crnce, on će Ketrin ispisati iz te škole.
„Drago mi je što nekoga zanima“, rekla je ona. „Sveštenik je
pobesneo.“
„Upravo zato me i zanima“, rekao je gospodin Brus približavajući se
istini.
Došao je taksi i ušli su. Dovezli su se do vrata zgrade gospođe
Šeridan i gospodin Brus ju je gledao kako s dve kćeri ulazi u osvetljeno
predvorje.
Gospođa Šeridan zaboravila je da ponese ključeve i vrata im je
otvorila služavka. Bilo je kasno, a gosti su im dolazili na večeru. Vrata
sobe gospodina Šeridana bila su zatvorena, pa se ona okupala i obukla ne
videvši ga. Dok se češljala, čula ga je kako ulazi u dnevnu sobu i uključuje
televizor. Čarls Šeridan je u društvu o televiziji uvek govorio prezrivo.
„Tako mi svega“, umeo je da kaže, „ne shvatam kako neko može da gleda
takvo smeće. Ja nisam uključio televizor ima sigurno godinu dana.“ Sada
ga je njegova žena čula kako se grohotom smeje.
Izašla je iz sobe i krenula hodnikom u trpezariju da vidi je li sve u
redu. Onda je kroz ostavu ušla u kuhinju. Osetila je da nešto nije u redu
čim su se vrata za njom zatvorila. Helena, služavka, sedela je za stolom uz
sudoperu i plakala. Ana, kuvarica, spustila je šerpu koju je prala da ne bi
propustila nijednu reč.
„Šta je bilo, Helena?“, upitala je gospođa Šeridan.
„Otpio mi je od plate tfanaest tolara, gospođa Šeridan“, rekla je
Helena. Bila je Austrijanka.
„Zbog čega, Helena?“
„Onog dana kad sam se opekla. Fi ste mi kasali da idem doktoru.“
„Jesam.“
„Sato mi je otpio tfanaest dolara.“
„Daću ti ček sutra, Helena“, rekla je gospođa Šeridan. „Ne brini.“
„U retu, gospođa“, rekla je Helena. „Hfala fam.“
Gospodin Šeridan ušao je kroz ostavu u kuhinju. Izgledao je
privlačno u tamnom odelu. „Aha, tu si“, rekao je svojoj ženi. „Da popijemo
piće pre nego što dođu gosti.“ Onda se okrenuo služavki i upitao: „Helena,
jesi li se skoro čula sa svojima?“
„Nisam, gospodin Šeridan“, odgovorila je Helena.
„Gde živi tvoja porodica?“, upitao ju je.
„U Misigenu, gospodin Šeridan.“ Zakikotala se, ali tu šalu izveli su
nebrojeno puta i već joj je dosadila.
„Gde?“, ponovio je gospodin Šeridan?
„U Misigenu, gospodin Šeridan“, ponovila je ona.
On je prasnuo u smeh. „Tako mi svega, ovo je baš smešno!“, rekao
je. Uhvatio je ženu oko struka, pa su se udaljili da popiju piće.
Gospodin Brus vratio se u mnogo prijatniji dom. Njegova žena Luiz
bila je lepotica i mazno ga je dočekala. Seo je s njom da popiju koktel.
„Margareta me je zvala jutros“, rekla je, „i kazala mi da je Čarli otpušten.
Čim je zazvonio telefon, predosetila sam loše vesti. Naprosto sam
naslutila. I pre nego što sam podigla slušalicu znala sam da nešto nije u
redu. U prvi mah sam mislila da zove sirota Helen Lakmen. Tolike nevolje
su se navalile na nju u poslednje vreme da često mislim na nju. Onda sam
čula Margaretin glas. Rekla je da je jadni Čarli sve dobro primio i da je
rešen da pronađe još bolji posao. Putovao je po čitavoj zemlji za tu firmu, a
sada su ga tek tako otpustili. Zvala je dok je on još bio u krevetu, a ja sam
ležala duže zato što me ponovo muče leđa. Nije ništa ozbiljno, zaista nije,
ali boli me jako, pa sutra idem kod doktora Parmintera da vidim može li mi
pomoći.“
Luiz je bila krhkog zdravlja kad ju je gospodin Brus upoznao. Zbog
toga je, između ostalog, i bila neodoljiva. Njena veoma bleda, gotovo
prozirna koža delimično se mogla objasniti time što su čitave jedne godine,
kako se izrazila, lekari potpuno digli ruke od nje. Njena krhkost bila je
činjenica, mešavina sreće i nasleđa, i niko nije mogao da je krivi što je
preosetljiva na otrovni bršljan i bacile prehlade i što se lako zamara.
„Žao mi je što čujem da te bole leđa, mila“, rekao je gospodin Brus.
„Ipak nisam čitav dan provela u krevetu“, odvratila je ona. „Ustala
sam oko jedanaest, otišla na ručak s Bet, a zatim u kupovinu.“
Luiz Brus je, kao i brojne Njujorčanke, provodila neverovatno
mnogo vremena u kupovini na Petoj aveniji. Čitala je reklame u novinama
pažljivije nego što je njen muž čitao finansijske rubrike. Šoping je bilo
njeno glavno zanimanje. Ustala bi iz bolesničke postelje da ode u šoping.
Atmosfera u robnim kućama imala je okrepljujuće dejstvo na njeno
raspoloženje. Počinjala je popodneva kod Altmana – kupila bi par rukavica
u prizemlju, a onda se popela na sprat pokretnim stepenicama i gledala
gvozdene stalke za drva. Kupila bi tašnu i kremu za lice u Lordu & Tejloru
i razgledala stočiće za kafu, mebl-štofove i čaše za koktele. „Idete li
dole?“, upitala bi Luiz liftboja kad se vrata otvore, a ako on odgovori: „Ne,
idemo gore“, ipak bi se ukrcala odlučivši odjednom da će ono što joj je
potrebno možda pronaći u odeljenju nameštaja ili posteljine. Kupila bi par
cipela i kombinezon kod Saksa, poslala majci salvete iz Mosija, uzela
buket svilenog cveća u De Piniju, losion za ruke kod Bonvita i haljinu kod
Bendela. Do tada bi joj stopala i glava obuzeo prijatan umor, Tifanijev
vratar unosio bi zastavu, a fenjeri na kočijama ispred Plaze bi se upalili.
Kupila bi kolač u Dinu, svojoj poslednjoj stanici, i pešice otišla kući u
suton kao vredna radnica, zadovoljna i umorna.
Kad su seli da večeraju, Luiz je gledala kako njen muž proba supu i
nasmešila se kad je videla da je zadovoljan. „Dobra je, je li?“, kazala je.
„Ja ne mogu da odredim, ne osećam nikakav ukus već nedelju dana, ali ne
želim to da kažem Keti, blagoslovena bila, da je ne povredim, a nisam
htela da je pohvalim ako supa nije dobra. Keti“, doviknula je kroz ostavu,
„supa ti je odlična.“
Gospođa Šeridan čitave sledeće nedelje nije dovodila kćeri na
autobus. U sredu po podne gospodin Brus je vraćajući se kući s posla
došao po Ketrin na čas igranja. Kćeri gospođe Šeridan išle su na te časove i
on ju je potražio u predvorju Kluba Šarden, ali je nije video. Zapravo,
video ju je ponovo tek kad je u nedelju po podne otišao da povede Ketrin
kući s jedne rođendanske proslave.
Pošto je Luiz ponekad igrala karte do sedam uveče, gospodin Brus
često je morao predveče da odlazi po Ketrin kod njenih drugarica i da je
čeka dok se na kraju zabave svi usiljeno ne pozdrave i zahvale. Ulice su
bile hladne i mračne; vrele prostorije u kojima su se proslave održavale
mirisale su na slatkiše i cveće. Često se radovao što među prisutnima vidi
ljude s kojima je nekada letovao ili išao u školu. Neke zabave bile su vrlo
prefinjene; jednom je otišao po Ketrin u jedan stan u Valdorf Astoriji, gde
je šest devojčica zabavljao duvač stakla.
Tog nedeljnog popodneva služavka Irkinja čistila je u hodniku ljuske
od kikirikija usisivačem, odlutali baloni tiskali su se uz tavanicu iznad
njene sede glave, a gospodin Brus je sreo patuljka obučenog u klovna koji
je nastupao na rođendanskim proslavama i u njegovom detinjstvu. Starac
nije promenio svoju zbirku trikova ni svoje govorancije, a ponosio se time
što pamti imena i lica skoro svih naraštaja dece koju je zabavljao. Zadržao
je gospodina Brusa u hodniku sve dok, posle nekoliko promašaja, nije
uspeo da se seti njegovog imena. U dnevnoj sobi je desetak prijatelja i
rođaka pilo koktele. Povremeno bi poneko umorno dete, noseći korpicu
slatkiša ili balon, prošlo kroz grupu odraslih. U dnu sobe par koji je izveo
lutkarsku predstavu rasklapao je pozornicu. Ženi je kosa bila obojena, a
radeći, smešila se i upadljivo mahala rukama, kao pravi cirkuski izvođač,
iako je niko nije gledao.
Dok je gospodin Brus čekao da Ketrin obuče kaput, gospođa Šeridan
je ušla iz predvorja. Rukovali su se. „Mogu li da vas povezem kući?“,
upitao je.
„O, da, da“, odgovorila je ona i otišla da pronađe stariju kćer.
 Ketrin je prišla domaćici i načinila kniks. „Hvala vam što ste me
pozvali na vašu zabavu, gospođo Hauels“, rekla je bez zamuckivanja.
„Želim vam sve najbolje.“
„Ona je pravo zlato. Baš nam je drago što je došla“, rekla je gospođa
Hauels gospodinu Brusu i odsutno potapšala Ketrin po glavi.
Gospođa Šeridan se vratila sa starijom kćeri. Luis Šeridan je načinila
kniks i izgovorila reči zahvalnosti, ali gospođa Hauels je mislila na nešto
drugo i nije je čula. Devojčica je ponovila recitaciju, glasnije.
„Pa, hvala ti što si došla!“, uzviknula je gospođa Hauels naglo.
Gospodin Brus, gospođa Šeridan i dve devojčice sišli su liftom u
prizemlje. Kad su uzašli iz zgrade na Petoj aveniji, još je bilo dnevnog
svetla.
„Hajdemo pešice“, rekla je gospođa Šeridan. „To je samo nekoliko
blokova.“
Deca su krenula napred. Bili su u blizini Osamdesete ulice i široki
vidik pred njima obuhvatao je aveniju, muzej i park. Dok su koračali,
dvostruki nizovi uličnih svetiljki duž avenije uključili su se uz tihi škljocaj.
Svetiljke su zbog izmaglice sijale žućkastim sjajem, a kolonade muzeja,
prozori na kosom krovu hotela Plaza iznad krošnji i brojna žuta svetla
podsetili su Stivena Brusa na mnoge slike Pariza i Londona (Zimsko
popodne) naslikane početkom veka. Ova lažna sličnost mu se dopadala, a
zadovoljstvo zbog onoga što vidi pojačavalo je društvo gospođe Šeridan.
Činilo mu se da i ona sve to vidi sasvim jasno. Išli su uglavnom ćuteći.
Blizu njene zgrade prestala je da ga drži podruku.
„Voleo bih jednom da porazgovaram s vama o školi ’Sveti Jakov’“,
rekao je g. Brus. „Da li biste ručali sa mnom? Možete li da ručate sa mnom
u utorak?“
„Volela bih da ručam s vama“, odgovorila je gospođa Šeridan.
U utorak su se gospođa Šeridan i gospodin Brus sastali u restoranu
gde je bilo malo izgleda da ih vidi neki poznanik. Jelovnik je bio umašćen,
kao i konobarov smoking. U Njujorku postoje hiljade sličnih restorana.
Kad su se zdravili, delovali su kao da su u braku već petnaest godina. Ona
je nosila neke pakete i kišobran. Ličila je na ženu koja je iz predgrađa
došla da kupi odeću za svoju decu. Rekla je da je bila u kupovini, da je
došla taksijem, da je žurila i da je veoma gladna. Skinula je rukavice,
otvorila jelovnik i pogledala naokolo. On je poručio viski, a ona je zatražila
čašu šerija.
„Zanima me šta zaista mislite o ’Svetom Jakovu’“, rekao je on, a ona
je živahno počela da priča.
Preselili su se prošle godine iz Njujorka na Long Ajlend, rekla je, jer
nije želela da joj deca idu u školu u gradu. Ni ona sama nije išla u gradsku
školu. Škola na Long Ajlendu nije bila dobra, pa su se u septembru vratili u
Njujork. Njen muž je išao u školu „Sveti Jakov“ i to je odlučilo njihov
izbor. Govorila je uzbuđeno, kao što je gospodin Brus i očekivao, o
obrazovanju svojih kćeri, a on je pretpostavio da o toj temi ne može ovako
slobodno da govori sa svojim mužem. Radovala se što je pronašla nekoga
koga zanima njeno mišljenje, pa se dovela u nepovoljan položaj, kao što je
on i priželjkivao, govoreći previše. Sveobuhvatnu radost koju osećamo u
društvu nekoga u koga smo se nedavno zaljubili nemoguće je sakriti čak ni
pred priglupim konobarom – oboje su blistali. Na uglu ulice zaustavio joj
je taksi. Pozdravili su se.
„Da li biste ponovo ručali sa mnom?“
„Naravno“, odgovorila je, „naravno.“
Ponovo su se videli na ručku. Onda je izašla s njim na večeru – muž
joj je bio na putu. Poljubio ju je u taksiju i poželeli su jedno drugom laku
noć ispred njene zgrade. Kad joj je dva-tri dana kasnije telefonirao, javila
se dadilja ili služavka i rekla mu da je gospođa Šeridan bolesna i da je ne
može uznemiravati. On je grozničavo telefonirao još nekoliko puta tog
popodneva i najzad se javila gospođa Šeridan. Nije ozbiljno bolesna, rekla
je. Ustaće iz postelje za dan ili dva i pozvaće ga kad joj bude bolje.
Telefonirala mu je početkom sledeće sedmice pa su se sastali na ručku u
restoranu, u jednom hostelu na severu grada. Bila je u kupovini. Skinula je
rukavice, otvorila jelovnik i pogledala naokolo po još jednom propalom
restoranu, rđavo osvetljenom, sa svega šačicom gostiju. Jedna njena kći
imala je blagi oblik boginja, rekla je, a gospodina Brusa zanimali su
simptomi. No za čoveka koji tvrdi da ga zanimaju dečje bolesti delovao je
zlovoljno i prepredeno. Boja lica bila mu je nezdrava. Mrštio se i trljao
čelo kao da ga tišti glavobolja. Stalno je oblizivao usne, prekrštao i
rastavljao noge. Posle nekog vremena njegova nelagoda kao da je
zavladala stolom. Do odlaska su razgovarali o običnim temama, ali
osećanje za koje kao da nisu imali reči davalo je boju razgovoru,
smračivalo se i narastalo. Da ih je neko nepoznat video, pomislio bi da su
dvoje starih prijatelja koji su se sastali da razgovaraju o nevoljama. Lice
gospodina Brusa bilo je sivo. Gospođi Šeridan drhtale su ruke. Nagnuvši se
ka njoj rekao je, najzad: „Pozvao sam vas da dođete upravo ovamo zato što
kompanija za koju radim ima stan na spratu.“
„Da“, rekla je ona, „da.
Dodir je za ljubavnike preobražaj. Svi delovi tela im se promene i oni
postaju drugačiji i bolji. Onaj odvojeni izraziti deo njihovog života, zbir
godina koje su proživeli pre nego što su se sreli, menja se i usmerava ka
tom trenutku. Čini im se da su stigli do jedne istovetne tačke žara, do
vrhunca istinitosti koju zahtevaju u svakoj sitnici, i svako sećanje koje im
naiđe u tom trenutku preuzima tu konačnu jasnoću, bilo da je to kretanje
velike kazaljke na aerodromskom časovniku, snežna sova, čikaška
železnička stanica na Badnje veče, bacanje sidra u nepoznatom pristaništu
dok duž olujne obale nepoznati ljudi puštaju brodske sirene ili skijanje niz
stazu u ono doba dana kada, iako sunce još sija na nebu, severna padina
svake planine leži u mraku.
„Želiš li da siđeš sama? Liftboji u ovoj zgradi...“, rekao je Stiven
Brus dok su se oblačili.
„Baš me briga za liftboje u ovoj zgradi“, odvratila je ona vedro.
Uzela ga je podruku i zajedno su se spustili liftom. Kad su izašli iz
zgrade, nisu želeli da se rastanu, pa su zaključili da ih u Metropoliten
muzeju najverovatnije neće videti niko poznat. Gotovo prazna rotonda
delovala je u to popodnevno doba kao železnička stanica posle prolaska
svih vozova. Mirisala je na izgoreli ugalj. Gledali su kamene konje i
komade tkanina. U jednom mračnom prolazu naišli su na raskošnu
prezentaciju Gozbe ljubavi. Bog je, prerušen u drvoseču, u pastira, u
mornara, u princa – prolazio kroz sva otvorena vrata. Tri duha čekala su
pored svetog šumarka da mu skinu oklop i razvežu štit. Veliko društvo
hrabrilo je njegovu ljubavnicu. Čitavo delo bilo je uravnoteženo – cibetka i
medved, lav i jednorog, vatra i voda.
Kad su se vratili kroz rotondu, gospodin Brus i gospođa Šeridan sreli
su prijateljicu Luizine majke. Nisu nikako mogli da je izbegnu, pa su se
pozdravili, razmenili ljubaznosti, a Stiven je obećao da će preneti pozdrave
svojoj tašti. Gospodin Brus i gospođa Šeridan pešice su otišli do
Leksington avenije i tu se oprostili. On se vratio na posao i pošao kući u
šest. Gospođa Brus još nije došla, rekla mu je služavka. Ketrin je bila na
zabavi i on je trebalo da je dovede kući. Služavka mu je dala adresu i on je,
ne skidajući kaput, ponovo izašao. Padala je kiša. Vratar u belom kišnom
mantilu izašao je na pljusak i dovezao se nazad na papučici taksija. Taksi
je imao narandžasta sedišta, a dok se vozio na sever, gospodin Brus slušao
je tango s radija. Drugi vratar otvorio mu je vrata i on je ušao u predvorje
koje je, kao i ono u njegovoj zgradi, trebalo da podseća na veliku dvoranu
vlastelinske kuće. Gore u stanu bilo je ljuski kikirikija po tepihu, balona uz
tavanicu, prijatelji i rođaci pili su koktele u dnevnoj sobi, a u dnu se
rasklapala bina za lutkarsko pozorište. Popio je martini i proćaskao s
prijateljima čekajući da Ketrin obuče kaput. „O, da, da!“, čuo je gospođu
Šeridan kako govori, a onda ju je video kako ulazi sa kćerima u sobu.
Ketrin je došla pre nego što su stigli da razmene neku reč, pa je
gospodin Brus s njom otišao domaćici. Ketrin je načinila kniks i veselo
rekla: „Hvala vam što ste me pozvali na vašu zabavu, gospođo Bremont.
Želim vam sve najbolje.“ Kad je gospodin Brus krenuo ka liftu, mlađa kći
gospođe Šeridan načinila je kniks i rekla: „Zabava je bila divna, gospođo
Bremont...“
Čekao je gospođu Šeridan s Ketrin u prizemlju, ali neko ili nešto ju
je zadržalo; pošto se lift dva puta spustio bez nje, otišao je.
Gospodin Brus i gospođa Šeridan sastali su se u stanu nekoliko dana
kasnije. Onda ju je video u gužvi na klizalištu Rokfelerovog centra kako
čeka svoje kćeri. Video ju je ponovo u predvorju Kluba Šarden među
drugim roditeljima, dadiljama i vozačima koji su čekali kraj časa igranja.
Nije razgovarao s njom, ali ju je čuo iza sebe kako nekome govori: „Da,
majka je vrlo dobro, hvala. Da, preneću joj vaše pozdrave.“ Onda ju je čuo
kako razgovara s nekim malo dalje, a onda je muzika prigušila njen glas.
Te večeri otputovao je poslom i vratio se tek u nedelju, a u nedelju po
podne otišao je na utakmicu s jednim prijateljem. Utakmica se otegnula i
poslednja četvrtina odigrana je pod reflektorima. Kad se vratio kući, Luiz
ga je dočekala na vratima stana. U dnevnoj sobi je gorela vatra. Luiz im je
spremila koktele i sela preko puta njega u fotelju pored kamina.
„Zaboravila sam da ti kažem da je tetka Helen telefonirala u sredu. Seli se
s Grejs Hila u kuću bliže obali.“
Pokušao je da kaže nešto o ovoj novosti, ali nije uspeo. Posle pet
godina braka činilo mu se da više nema šta da kaže. Postideo se kao da je
ostao bez novca. Očajnički je razmišljao o utakmici i putu u Čikago,
smišljajući nešto što bi joj bilo zanimljivo, ali nije smislio ništa. Luiz je
osetila njegovu borbu i poraz. I sama je zaćutala. Nisam od srede imala s
kim da razgovaram, mislila je, a on sada nema šta da kaže. „Dok si bio na
putu ponovo sam istegnula leđa pokušavajući da dohvatim kutiju za
šešire“, rekla je. „Stravično me je bolelo, a doktor Parminter po svemu
sudeći ne može da mi pomogne, pa ću otići drugom lekaru, doktoru
Volšu.“
„Tako mi je žao što te leđa muče“, rekao je on. „Nadam se da će
doktor Volš moći da ti pomogne.“
Odsustvo iskrene brige u njegovom glasu povredilo ju je. „Ah, da,
zaboravila sam da ti kažem da je bilo i nevolja“, nastavila je ljutito. „Ketrin
je provela popodne s Helen Vudruf i još nekom decom. Bilo je i dečaka.
Kad je služavka ušla u dečju sobu da ih pozove na večeru, zatekla ih je sve
gole. Gospođa Vudruf se silno uzrujala i ja sam joj rekla da ćeš joj
telefonirati.“
„Gde je Ketrin?“
„U svojoj sobi. Neće da razgovara sa mnom. Žao mi je što baš ja to
moram da kažem, ali mislim da treba da je odvedeš psihijatru.“
„Idem da razgovaram s njom.“
„Da li hoćeš da večeraš?“, upitala ga je Luiz.
„Da“, odgovorio je. „Hteo bih da večeram.“
Ketrin je imala veliku sobu uz bočni zid zgrade. Njen nameštaj nije
ispunio sobu. Kad je gospodin Brus ušao, Ketrin je u mraku sedela na ivici
kreveta. Soba je mirisala na dva pacova koja je Ketrin držala u kavezu.
Uključio je svetlo i dao kćeri narukvicu koju joj je kupio na aerodromu, a
ona mu se učtivo zahvalila. Nije spominjao incident kod Vudrufovih, ali
kad ju je zagrlio oko ramena, gorko je zaplakala.
„Nisam htela to da radim“, rekla je, „ali ona me je naterala, bila je
domaćica, a svi uvek radimo ono što domaćica kaže.“
„Nije važno da li si htela ili ne“, rekao je on. „Nisi uradila ništa
toliko strašno.“
Držao ju je dok se nije smirila, a onda je izašao, otišao u svoju sobu i
telefonirao gospođi Vudruf. „Ovde otac Ketrin Brus“, rekao je. „Koliko
sam shvatio, kod vas je danas bilo nekih incidenata. Želim samo da vam
kažem da sam održao lekciju Ketrin i da je, što se tiče mene i gospođe
Brus, taj događaj zaboravljen.“
 „Pa, ovde nije zaboravljen“, rekla je gospođa Vudruf. „Ne znam ko
je to započeo, ali poslala sam Helen u krevet bez večere. Gospodin Vudruf
i ja još nismo odlučili kako ćemo je kazniti, ali kaznićemo je strogo.“ Čuo
je kako mu Luiz iz dnevne sobe dovikuje da je večera gotova. „Sigurna
sam da znate da nemoral besni ovom zemljom“, nastavila je gospođa
Vudruf. „Naša deca nikad u ovoj kući nisu čula nepristojnu reč. Kod nas
nema mesta prljavštinama. Ako moram da se protiv vatre borim vatrom, to
ću i učiniti!“
Ova goropadna neuka žena ga je razljutila, ali slušao je bespomoćno
dok nije završila, a onda se vratio kod Ketrin.
Luiz je pogledala sat na kaminu i drugi put oštro pozvala muža.
Uopšte nije bila raspoložena da mu sprema večeru. Nedostatak brige za
njena osećanja i robovanje za njega u kuhinji delovali su joj kao večito
ljudsko stanje. Sablasti njenog potčinjenog pola sjatile su se oko nje dok je
s treskom otvarala fioku s priborom za jelo i ponovo dok je sipala pivo.
Pažljivo je poređala sve na poslužavnik kako bi podjarila svoje
nezadovoljstvo što to uopšte radi. Stavila je meso i salatu na muževljev
tanjir kao da su otrovani. Onda je popravila ruž i sama odnela teški
poslužavnik u trpezariju, uprkos bolnim leđima.
Koračajući po sobi i pušeći cigaretu sačekala je da prođe pet minuta.
Onda je odnela poslužavnik nazad u kuhinju, prosula pivo i kafu u slivnik,
a meso i salatu stavila u zamrzivač. Kad je gospodin Brus izašao iz sobe
svoje kćeri, zatekao ju je kako jeca od besa – ne zbog njega, nego zbog
sopstvene ludosti. „Luiz?“, rekao je, a ona je odjurila u svoju sobu i
zalupila vrata.
Tokom sledeća dva meseca gospođa Brus čula je od raznih ljudi da
su videli njenog muža s gospođom Šeridan. Poverila je majci da ga gubi i
na njen zahtev unajmila privatnog detektiva. Luiz nije bila osvetoljubiva,
nije želela da nekako zastraši muža ili ga uhvati u zamku; činilo joj se
zapravo da će njen potez na neki način biti njegovo spasenje. Detektiv joj
je telefonirao jednog dana dok je ručala kod kuće i rekao joj da su njen
muž i gospođa Šeridan upravo ušli u lift jednog hotela, a da je on zove iz
hotelskog predvorja. Luiz je ostavila ručak, ali se presvukla. Stavila je na
glavu šešir s velom jer joj je lice bilo napeto, a zahvaljujući velu mogla je
mirno da razgovara s vratarom koji joj je pozvao taksi. Detektiv ju je
sačekao na ulici ispred hotela. Rekao joj je sprat i broj apartmana i ponudio
se da pođe s njom. Uvređeno ga je otpustila na licu mesta, kao da je
svojom ponudom nagovestio da ona nije u stanju da izađe na kraj sa
situacijom. Nikada nije bila u ovom hotelu, a osećaj da postupa ispravno
sprečio je da otuđenost tog zdanja na nju ostavi utisak.
Liftboj je zatvorio vrata za njom kad je izašla na desetom spratu u
dugački hodnik bez prozora. Gledajući dvanaest jednakih vrata obojenih u
tamnocrveno, u skladu s tepihom, slaba svetla na tavanici i savršeni mir u
hodniku, malo je oklevala, a onda je otišla pravo na vrata apartmana i
pozvonila. Niko nije otvorio, ništa se nije čulo. Pozvonila je još nekoliko
puta. Onda je rekla kroz zatvorena vrata: „Otvori, Stivene. Ja sam, Luiz.
Otvori, znam da si unutra. Otvori.“
Čekala je. Skinula je rukavice. Pritisnula je palcem zvonce i nije ga
puštala. Onda je oslušnula. I dalje se ništa nije čulo. Pogledala je ostala
crvena zatvorena vrata oko sebe. Ponovo je pritisnula zvonce. „Stivene!“,
povikala je. „Stivene. Otvori mi vrata. Otvori vrata. Čujem kako šapućete.
Otvori, Stivene. Otvori. Ako ne otvoriš, reći ću sve njenom mužu.“
Ponovo je malo sačekala. Predah je ispunila tišina ranog popodneva.
Onda je nasrnula na kvaku. Udarala je u vrata krutim okvirom tašne.
Šutirala je vrata. „Pusti me da uđem, Stivene Bruse!“, vrištala je. „Puštaj
me, čuješ li? Otvori, otvori, otvori!“
Jedna vrata u hodniku su se otvorila i Luiz je videla muškarca u
košulji kako vrti glavom. Otrčala je u sporedni hodnik i, uplakana, krenula
niz požarne stepenice. Kao stepenište u spomeniku, ovo nije imalo ni
početka ni kraja, ali najzad je stigla u tamni hodnik pun tricikala i dečjih
kolica i nekako uspela da se vrati u predvorje.
Kad su gospodin Brus i gospođa Šeridan izašli iz hotela, krenuli su u
park koji je pod kasnim zimskim suncem nejasno mirisao na drvo.
Prelazeći stazu za jahanje videli su gospođicu Prins, nastavnicu jahanja
njihove dece. Držala je čas debeloj devojčici i vodila njenog konja za uzde.
„Gospođo Šeridan!“, rekla je nastavnica jahanja. „Gospodine Bruse!
Kakva srećna slučajnost!“ Zaustavila je konje. „Baš sam želela da
razgovaram s vama dvoma“, nastavila je. „ Sledećeg meseca priređujem
malo takmičenje i želim da vaša deca učestvuju. Želela bih da sve tri jašu u
višoj kategoriji.“
„A sledeće godine“, dodala je okrenuvši se debeljuci, „možda ćeš i ti
jahati u višoj klasi.“
Obećali su joj da će dozvoliti deci da učestvuju u nadmetanju i
gospođica Prins se pozdravila s njima i nastavila čas. U blizini
Sedamdesete ulice čuli su lavlju riku. Otišli su do južne ivice parka. Bilo je
kasno popodne. On je iz Plaze telefonirao na posao. Među porukama je
bila i jedna od njegove služavke: treba da svrati u Klub Šarden po Ketrin.
Na ulici ispred plesne škole čuli su tandrkanje klavira. Počeo je
Veliki marš. Prošli su kroz gužvu u predvorju i stali na vrata plesne
dvorane tražeći svoju decu. Kroz otvorena vrata videli su gospođicu Bejli,
nastavnicu igranja, i njene dve pomoćnice kako se kruto klanjaju dok im
deca u parovima prilaze. Dečaci su nosili bele rukavice. Devojčice su bile
obučene jednostavno. Parovi su se klanjali i odlazili do odraslih okupljenih
kod vrata. Onda je gospodin Brus video Ketrin. Dok je posmatrao svoju
kćer kako poslušno izvodi ono što se od nje zahtevalo, palo mu je na pamet
da su svi ljudi zgurani oko njega isti – načelno suviše nesigurni i zbunjeni,
suviše samoživi ili rđave sreće da jamče stabilnost društva kao što su je
jamčili njihovi očevi i majke. Umesto toga, oni breme poretka svaljuju na
svoju decu i ispunjavaju im dane površnim obredima i svečanostima.
Jedna nastavnica igranja im je prišla i kazala: „Oh, tako mi je drago
što vas vidim, gospođo Šeridan. Pobojali smo se da ste bolesni. Čim je
današnji čas počeo, gospodin Šeridan je došao i odveo vaše devojčice.
Rekao je da ih vodi na selo, pa smo se zapitale jeste li se možda razboleli.
Delovao je vrlo uzrujano.“
Nastavnica se nasmešila i otišla dalje.
Lice gospođe Šeridan prvo je prebledelo, a onda se smrklo. Izgledala
je prastaro. U dvorani je bilo vruće i gospodin Brus ju je izveo kroz vrata
na svežinu zimske večeri; držao ju je, podupirao ju je zapravo, da ne bi
pala. „Biće sve u redu“, ponavljao je. „Biće sve u redu, dušo, sve će biti u
redu.“
 Crv u jabuci
Kračmanovi su bili veoma, veoma srećni, tako umereni u svim navikama i
toliko zadovoljni svime što im se događa da je svakome ko ih je poznavao
padalo na um da posumnja da njihovu crvenu jabuku nagriza crv i da je
napadno rumenilo jabuke sračunato samo na to da prikrije težinu i
ozbiljnost infekcije. Njihova kuća na Hil Stritu, na primer, imala je
ogromne staklene prozore. Kome treba toliko svetla osim ako ga ne muči
neki veliki osećaj krivice? I svi ti tepisi od zida do zida – nisu imali ni
pedalj golog poda – govore o samoći i duboko usađenom sećanju na
neuzvraćenu ljubav. I postojala je, sigurno, određena nekrofilija u načinu
na koji su održavali baštu. Zašto se tako silno upinjati u kopanju rupa,
sađenju mladica i posmatranju kako rastu? Odakle ta morbidna
opsednutost zemljom? Ona je bila lepa žena sa izrazitim bledilom koje se
često sreće kod nimfomanki. Lari je bio krupan čovek koji je u bašti radio
go do pojasa, što se moglo protumačiti kao infantilni egzibicionizam.
Bili su srećni kad su se doselili u Šejdi Hil posle Drugog svetskog
rata. Lari je služio u mornarici. Imali su dvoje srećne dece: Rejčel i Toma.
Ali već je bilo tmurnih oblaka na njihovom horizontu. Larijev brod se u
ratu nasukao i on je četiri dana plutao na splavu po Mediteranu, pa bi ga
već to iskustvo sigurno učinilo skeptičnim prema udobnostima i pesmi
ptičica u Šejdi Hilu i ostavilo mu teške noćne more za ceo život. A
postojalo je i nešto mnogo ozbiljnije: Helen je bila bogata. Bila je jedina
ćerka i naslednica starog Čarlija Simpsona, jednog od poslednjih
industrijskih tajkuna – koji joj je ostavio veće prihode nego što bi Lari
mogao da zaradi za čitav život radeći za firmu Melčer & Tou. Opasnosti
ovakve situacije su dobro poznate. Pošto Lari nije morao da zarađuje za
život – a i nedostajala mu je elementarna preduzimljivost – živeo je
opušteno, provodeći previše vremena na terenima za golf, uvek sa čašom u
ruci. Helen je pobrkala finansijsku i emocionalnu nezavisnost, što je
naškodilo delikatnoj ravnoteži u braku. Ali to Lariju kao da nije zadavalo
previše briga, a Helen je rasipala novac na dobrotvorni rad i živela ugodno,
ali ipak štedljivo. Lari je svakog jutra odlazio na posao sa takvim
entuzijazmom da bi čovek pomislio da pokušava od nečega da pobegne.
Učestvovao je u društvenom životu sa toliko energije da sigurno nije imao
mnogo vremena da razmisli o samom sebi. Bilo ga je svuda: učestvovao je
u politici i pomno pratio sport, svirao obou u muzičkom klubu Čejmber,
vozio vatrogasna kola, bio član školskog odbora i svakog jutra vozio se u
osam i tri minuta za Njujork. Kakva li ga je muka na sve to terala?
Možda je hteo veću porodicu. Zašto imaju samo dvoje dece? Zašto
ne troje? Ili četvoro? Da li je došlo do nekakvog razmimoilaženja u braku
posle Tomovog rođenja? Rejčel, starija Tomova sestra, bila je strašno
debela kad je bila devojčica, i veoma agresivna u gramzivosti. Svakog
proleća bi izvukla stari sto iz garaže i iznela ga na trotoar sa natpisom:
SVeŽA LImuNADA, 15 centi. Tom je imao upalu pluća kad je imao šest
godina i umalo nije umro, ali se nekako oporavio i nikada više nije imao
slične komplikacije. Deca su možda bila buntovna u odnosu na svoje
roditelje, koji su bili veliki konformisti. Dvoja kola? Naravno. Da li su išli
u crkvu? Svake božije nedelje bacali su se na kolena i revnosno se molili.
Garderoba? Nije bilo predstavnika njihovog staleža koji su bili privrženiji
svom privilegovanom načinu odevanja, ishrane, poseda i društvenog
života. Klubovi čitalaca, izložbe slika, klubovi ljubitelja muzike, sportovi i
kartanje – bili su u svemu tome do guše. Ali iako su deca bila buntovna,
prikrivali su njihov bunt da bi delovali srećno, kao da ona vole svoje
roditelje i da su voljena zauzvrat, mada je u ovoj ljubavi možda bilo više
žaljenja zbog nekog dubokog razočaranja. Možda je on bio impotentan.
Možda je ona bila frigidna – ali teško, posebno sa tako bledim tenom. Svi u
društvu su ih prihvatali široko raširenih ruku, udvarajući se oboma, ali su
ih Kračmanovi svejedno nečim odbijali. Koji je bio izvor ove redovne
pojave? Da li su se plašili? Da li su se prenemagali? Da li su bili
monogamni? I šta se nalazilo iza ove prividne sreće?
Kako su godine prolazile, deca su rasla, pa se tu možda mogao kriti
crv u jabuci. Biće bogati, naslediće Helenino bogatstvo, ali možda ćemo na
njima videti, kad ih bolje pogledamo, onu senku što tako često pada na
decu koja mogu da računaju na doživotnu finansijsku sigurnost. I pored
svega, Helen je previše volela svog sina. Kupovala mu je sve što je tražio.
Vodila ga je u školu plesa: nosio je svoje prvo plavo odelo od tvida i ona je
bila toliko opčinjena njegovom muževnošću, dok ga je pogledom pratila
kako se u odelu penje uza stepenice, da je udarila kolima u jedan brest.
Takva zanesenost uvek vodi u nevolju. I koliko je volela sina, toliko je bila
spremna da omalovažava ćerku. Počujte samo. „Rejčelina stopala su
ogromna. Prosto su enormno velika. Nikada neću uspeti da nađem cipele
za nju.“ Možda je tu crv. Kao većina lepih žena, bila je ljubomorna; bila je
ljubomorna na sopstvenu ćerku! Nije mogla da podnese konkurenciju.
Oblačila je devojku u odvratne krpice, frćkala joj kosu u neke nemoguće
loknice i stalno ponavljala kako ima ogromna stopala dok jadna devojka
nije počela da odbija da ide na igranke. Ako bi je ipak nekako nagovorili,
obično bi pobegla u ženski toalet i buljila u svoja monstruozna stopala.
Bila je toliko slomljena i usamljena da će se, kako bi bar malo došla do
izražaja, naprečac zaljubiti u nekog nestabilnog pesnika i s njim odleteti u
Rim, gde će par uživati u bednom egzilu i neumerenom piću. Ali kad uđe u
sobu, devojka lepo izgleda, fino je obučena i osmehuje se majci zračeći
čistom ljubavlju. Njena stopala su prilično velika, nema spora, ali i njeno
poprsje je takvo. Možda ipak treba da se okrenemo sinu kako bismo našli
našeg crva.
I evo crva. Pao je poslednji razred srednje škole i morao da ponavlja.
Zbog toga je osetio otuđenje od drugara iz razreda, a sedeo je, sasvim
slučajno mu je tako zapalo naredne godine, pored Keri Vičel, najpoželjnije
osobe u Šejdi Hilu. Svi su sve znali o Vičelovima i njihovoj predivnoj i
vragolastoj kćeri. Oni su previše pili i živeli u jednoj od montažnih kuća u
Mapl Delu. Devojka je bila prelepa i svi su znali da njeni opskurni matori
roditelji planiraju da se popnu na društvenoj lestvici zahvaljujući
argumentu bele kože svoje ćerke. Kakva savršena situacija! Saznaće za
Helenino bogatstvo. U tmini svoje spavaće sobe sračunaće šta mogu da
traže; kasnije će u svojoj smrdljivoj kuhinji, gde su svakog dana jeli, reći
ćerci da pusti momka da ide dokle poželi. Ali Tom se ohladio prema Keri
isto tako brzo kao što se zagrejao, a posle toga zaljubio se u Karen
Strobridž, Suzi Moris i Anu Meken, i možda ćete pomisliti da je bio malo
nestalan, ali na drugoj godini koledža objavio je veridbu sa Elizabet
Trastmen. Venčali su se čim je diplomirao i, pošto je morao u vojsku, ona
ga je pratila do štaba u Nemačkoj, gde su zajedno živeli, studirali i učili
jezik, sprijateljili se s ljudima i ostali ponos svoje zemlje.
Sa Rejčel nije išlo tako lako. Kad je primetno smršala, njena lepota
došla je do izražaja. Međutim, počela je brzo da živi. Pila je, pušila i legala
s kim je stigla, čime je otvorila ambis pre nego što je kao lepa i strastvena
žena postala nedokučiva. Šta je, osim pukog slučaja, moglo da je zadrži da
ne postane igračica na šipci negde na Tajms skveru? I šta bi pomislio njen
otac da nekog kišnog jutra vidi lice svoje ćerke koja igra gola, samo sa
tračicama nalepljenim preko bradavica, i gleda ga nemo kroz izlog
kabarea? Ali ona se zaljubila u sina nemačkog baštovana Farkarsonovih.
Došao je sa porodicom u Sjedinjene Države posle rata u okviru kvote
raseljenih lica koja su tada primana. Zvao se Erik Rajner i, da budemo
iskreni, bio je izvanredan mladić koji je na Ameriku gledao kao na istinski
Novi svet. Kračmanovi mora da nisu bili zadovoljni Rejčelinim izborom –
da ne kažemo da im je to slomilo srca – ali su prikrivali svoja osećanja.
Rajnerovi nisu. Ova nemačka porodica marljivih ljudi mislila je da je ovaj
brak beznadežan i nepriličan. Jednom je čak otac udario sina po glavi
žaračem. Ali mladi par je nastavio da se viđa da bi na kraju pobegli. Morali
su. Rejčel je bila u trećem mesecu trudnoće. Erik je tada bio brucoš na
Taftsu, gde je imao stipendiju. Helenin novac bio im je dobrodošao pa su
mogli da iznajme stan u Bostonu i plaćaju troškove. Kračmanovima nije
smetalo što su prvo unuče dobili možda prerano. Kad je Erik diplomirao na
koledžu, dobio je stipendiju na Masačusetskom institutu za tehnologiju,
došao do doktorata iz fizike i bio primljen za asistenta. Mogao je da radi u
privredi za mnogo veću platu, ali on je voleo da predaje na koledžu, a i
Rejčel je bila srećna u Kembridžu, pa su ostali tamo.
Kad su im deca otišla, moglo se očekivati da će Kračmanovi početi
da pate od poznate duhovne napuštenosti normalne u njihovim godinama i
njihovom položaju – čime bi konačno crv u jabuci bio otkriven – mada bi
se neko zapitao, posmatrajući ovaj šarmantni par kako zabavlja prijatelje ili
čita omiljene knjige, da nije možda crv ipak u oku posmatrača, koji zbog
bojažljivosti ili moralnog kukavičluka nije u stanju da prihvati toliki opseg
njihovog prirodnog entuzijazma, nego mu je zasmetalo što Leri nije dobro
svirao Baha ili nije dobro igrao ragbi, ali što je iskreno uživao u tome.
Možda biste očekivali da na njima vidite uobičajeni zub vremena, ali zbog
toga što su imali sreće, ili što je to bila posledica njihove umerenosti i
zdravog života, nisu izgubili ni zube ni kosu. Kamen temeljac njihove
euforije bio je moćan, i iako je Leri odustao od vožnje vatrogasnih kola,
još uvek se mogao videti u gradskom veću, pomno je pratio sport, svirao
obou u muzičkom klubu Čejmber i kretao u osam nula tri za Njujork, i
usled domišljatosti i lukavosti Heleninog brokera bivali su sve bogatiji i
bogatiji i bogatiji i živeli srećno, srećno, srećno, srećno.
 Rajsonovi
Rajsonovi bi najviše voleli da se u predgrađu Šejdi Hil ništa ne menja.
Živeli su u stalnom strahu od promene – bilo šta da je u pitanju – a kad je
Larkinovo imanje prodato da bi se tu izgradio starački dom, Rajsonovi su
otišli u opštinu i zahtevali da saznaju kakvi su starci koji će biti u
staračkom domu. Građanske aktivnosti Rajsonovih bile su usmerene na
borbu protiv komercijalizacije nekretnina u njihovom predgrađu, a u tome
su bili veoma agilni, pa ako bi vas pozvali u svoju kuću na koktel,
postojale su velike šanse da vas pre nego što odete zamole da potpišete
peticiju protiv komercijalizacije. To je bilo nešto više od prirodne želje da
se sačuva karakter zajednice. Kao da su se plašili da će se u predgrađu
pojaviti neki stranac, prljavi zgubidan i spletkaroš, otac poremećene dece
koja bi im mogla upropastiti travnjak s ružičnjakom, neko ko će oboriti
cenu njihovim nekretninama; zamišljali su ga kao čoveka s bradom,
zadahom belog luka i knjigom u ruci. Rajsonovi nisu učestvovali u
kulturnom životu zajednice. U njihovoj kući teško da bi se mogla pronaći
neka knjiga, a na mestima u kući gde su čak i kuvarice kačile reprodukcije
Pikasa iznad lavaboa, ukus za slikarstvo Rajsonovih dosezao je samo do
zalaska sunca u marini ili mrtve prirode s cvećem u vazi. Donald Rajson je
bio ogroman čovek sa istanjenom razređenom kosom i veselim izgledom
snagatora, ali on je bio snagator samo u odbrani ispravnih, klasnih razlika i
uređenog poretka stvari. Irena Rajson nije bila potpuno neprivlačna žena,
ali bila je stidljiva i svadljiva, posebno svadljiva kad je u pitanju
komercijalizacija. Imali su jedno dete, devojčicu Doli, i živeli su u
pristojnoj kući u Ejlvajfs lejnu, posvećeni baštovanstvu. Ovo je bio još
jedan način održavanja postojećeg stanja stvari, i Donald Rajson je bio
veoma kritičan prema komšijama koje su imale recimo precvali jorgovan
ili fleku gole zemlje usred travnjaka. Vodili su ograničen društveni život;
izgleda da za to nisu imali ambicija, mada su svake godine za Božić slali
oko šest stotina čestitki. Ispisivanje i adresiranje čestitki mora da im je
oduzimalo svako veče najmanje dve nedelje. Donald se smejao kao kakva
budala, i ljudi koji ga nisu voleli izbegavali su da s njim putuju u istom
kupeu voza. Rajsonovi su bili uštogljeni i nepopustljivi. Kad im se nešto
nije dopadalo, nisu to smatrali neukusnim, nego znakom za uzbunu;
recimo, kad bi videli iždžikljalu, nepokošenu travu u svom travnjaku ili
načuli da se razvodi bračni par komšija. Naravno, bili su čudaci. Ali nisu
bili toliko čudni kao siromašna, bolesna Flosi Dolmeč, koju su uhvatili
kako fabrikuje recepte za lekove i za koju se otkrilo kako je već tri godine
zavisna od morfijuma. Nisu bili čudni ni koliko, recimo, Karaders Mejson,
koji je imao kolekciju od oko dve hiljade opscenih fotografija, ni kao
gospođica Timon, sa ono svoje dvoje divne dece u sobi pored… Ali čemu
nabrajanje? Bili su čudni.
Irena Rajson je bila čudakinja zbog sna koji je sanjala. Jednom ili
dvaput mesečno sanjala je da neko – neki neprijatelj ili možda neki
nesrećni američki pilot – baca hidrogensku bombu. Tokom dana njen san
je bio nezamisliv i zaista nerealan jer nije mogla da ga poveže sa
baštovanstvom, komercijalizacijom građevina i zemljišta ili svojim
ugodnim načinom života. Nije mogla da se natera da mužu za doručkom
kaže da je sanjala hidrogensku bombu. Suočena sa bogato postavljenim
stolom i pogledom na baštu – pa čak i kad je padala kiša ili sneg – nije
mogla da mu objasni zbog čega je loše spavala. San joj je oduzeo mnogo
energije i pribranosti i često je gurao u duboku depresiju. Njen san je
varirao jer je sanjala razne situacije, ali je obično bio ovakav.
San se dešavao u Šejdi Hilu – sanjala bi da se upravo probudila u
krevetu. Donald je uvek u snu bio odsutan. Jednom je bila svesna činjenice
da je bomba eksplodirala. Kroz veliku rupu na plafonu prolazili su delići
madraca i curela je braonkasta voda. Nebo je bilo sivo – bez sunčevih
zraka – iako je na zapadu bilo nekoliko tračaka crvenkaste svetlosti, kao
oni divni tragovi poput pare koje vidimo u vazduhu neposredno posle
zalaska sunca. Bojala se da su to isparenja koja proždiru koštanu srž. Sivilo
neba izgledalo je konačno. Nebo nikad više neće biti plavo i svetlo. Sa
prozora je mogla da vidi reku, i sad, dok je gledala, brodovi su plovili
uzvodno. U početku je bilo samo dva-tri broda. Zatim ih je bilo desetak, a
onda na stotine. Bilo je tu turističkih brodova, jahti, jedrilica, velikih
brodova sa pomoćnim motorima, pa čak i čamaca. Broj brodova je rastao
sve dok ih nije bilo toliko da se više nije videla reka i buka motora
podsećala je na grmljavinu. Borba za poziciju postala je agresivna a onda i
divljačka. Videla je muškarce kako pucaju iz pištolja jedni na druge, a
jedan kruzer je prepolovio i potopio čamac sa porodicom sa bebama.
Plakala je, u snu, jer je ovakva nehumanost najavljivala smak sveta.
Plakala je dok je nastavljala da posmatra, kao da joj se otkrila neka istina –
kao da je oduvek znala da je ovo ljudska priroda, kao da je oduvek znala da
je svet opasan, a komfor njenog života u Šejdi Hilu najobičnije
ublažavanje.
 A onda se u snu odmakla od prozora i ušla u kupatilo koje je
povezivalo njenu i Dolinu sobu. Ćerkica je slatko spavala i ona ju je
probudila. U tom trenutku njene emocije bile su najsnažnije. Snaga i
čistota ljubavi koju je osećala prema ovom detetu pretvorili su se u bolnu
agoniju. Obukla je devojčicu u ski-kombinezon i odvela je u kupatilo.
Otvorila je ormarić sa lekovima – jedino mesto u kući Rajsonovih koje je,
uprkos njihovoj pedantnosti, bilo u neredu. Ormarić je bio prepun načetih
Dolinih bočica s lekovima kojima je istekao rok trajanja – sirupa za kašalj,
preparata protiv osipa, aspirina i drugih pilula. Miris svega ovog pomešan
sa nežnošću i empatijom koju je osećala za ćerku kad je bila bolesna – kao
da su vrata ormarića s lekovima otvorila prozor očaravajućeg leta njenih
emocija – nateralo ju je da ponovo zaplače. Među bočicama je bila jedna
na kojoj je pisalo „otrov“. Zgrabila ju je, otvorila i uzela po jednu pilulu za
sebe i ćerku. Slagala je ćerkicu, koja joj je bespogovorno verovala, da je to
vitamin, i trenutak pre nego što je stavila u usta pilulu, srušio se plafon
kupatila i one su stajale do kolena u malteru i prljavoj vodi. Pipala je po
vodi tražeći otrov, ali bio je izgubljen, i san se obično ovde završavao.
Kako je sad mogla da se nagne preko stola za doručkom i objasni mužu da
je njeno bledilo prouzrokovano strahom od ove detaljne vizije smaka
sveta? Nasmejao bi se svojim čuvenim budalastim smehom.
Čudaštvo Donalda Rajsona seže u njegovo detinjstvo. Odgajan je u
gradiću na Srednjem zapadu, što mu ne ide mnogo u prilog; njegov otac,
staromodni trgovački putnik, sa ružom na reveru i kamašnama od meke
bivolje kože, napustio je ženu i sina kad je Donald još bio dete. Gospođa
Rajson imala je samo nekoliko prijatelja, i nije imala porodicu. Kad je muž
otišao, dobila je posao službenice u kancelariji osiguravajuće kompanije i
vodila je, zajedno sa sinom, život prepun melanholije i oskudice. Nikad
nije zaboravila užas raspuštenice, i tako je svojski savila kičmu da bi
podigla sina da je ponekad podsećala na mazgu. Njen život bio je golgota,
kako je često govorila, i najviše što je mogla bilo je da sastavi kraj s
krajem.
Nekada je bila mlada, lepa, vedra i srećna, a jedini način da ponekad
evocira ova izgubljena vremena bilo je da sinu daje lekcije iz kuvanja. Kad
su noći bile duge i hladne i vetar zviždukao oko njihove porodične kuće
(predviđene za četvoro), uključila bi ringlu i stavila na nju koru jabuke da
zamiriše. Donald bi stavio kecelju i razmahao se dodajući lonce i tiganje,
mereći brašno i šećer, odvajajući žumanca od belanaca. Kuhinjske posude
je poznavao kao svoj džep. Znao je gde se nalaze začini i šećer, mleveni
orasi i limun, a kad bi završili posao u kuhinji, uživao je da pere posuđe i
tiganje i vraća ih na mesto. Donald je voleo sate provedene u kuhinji,
uglavnom zato što je to raspršivalo pritisak koji je majka godinama trpela u
životu – i ima li onda uopšte razloga da se usamljeni dečak buni protiv
osećanja sigurnosti koje je nalazio u kuhinji za olujnih noći? Učila ga je
kako da pravi kolače i krofne, banana-hleb i, konačno, tortu ledi baltimor.
Nekad bi završili tek posle jedanaest uveče. „Baš smo se lepo proveli, zar
ne, sine?“, pitala je gospođa Rajson. „Bilo nam je divno zajedno, zar ne,
tebi i meni? Oslušni samo kako vetar zavija! Pomisli samo na one jadne
mornare na okeanu.“ Onda bi ga zagrlila, provukla mu prste kroz meku
kosu, i ponekad, mada je već bio veliki, posadila ga u krilo.
Ali sve to je bilo davno. Gospođa Rajson je sada pokojna, a kad bi
Donald stajao nad njenim grobom, nije osećao neku veliku žalost.
Godinama se mirila sa smrću pre nego što je umrla i svaki razgovor
začinjavala galantnim pominjanjem groba. Godinama kasnije, kad je
Donald kao mladić sam stanovao u Njujorku, jedne prolećne večeri
iznenada ga je obuzela duboka potištenost – snažno kao u mladosti. Nije
pio, nije išao u pozorište ni u bioskop, nije čitao knjige, i, kao njegova
majka, imao je tek nekoliko prijatelja. Očajnički tražeći način da izađe iz
depresije, setio se da umesi tortu ledi baltimor. Otišao je do radnje i kupio
sastojke – duboko se stideći samog sebe – ali je ipak odmerio brašno,
samleo orahe i iscedio limun u majušnoj kuhinji stana u kome je živeo.
Kad je zamesio kolač, depresija je nestala. Tek kad je gurnuo kolač u
rernu, obrisao ruke i seo, shvatio je da je bio uspešan u prizivanju majčinog
duha i osećanja sigurnosti koje je kao dete imao u kuhinji za olujnih noći.
Kad se kolač ispekao, isekao je parče, pojeo ga i ostatak bacio u smeće.
Kad se sledeći put loše osećao, opirao se iskušenju da spremi tortu, i
nije uvek bio u mogućnosti da to uradi; tokom osam ili devet godina,
koliko je u braku sa Irenom, spremio je osam ili devet torti. Preduzimao je
izuzetne mere predostrožnosti tako da ona nije znala ništa o tome.
Verovala je da mu je kuhinja potpuno strana. A i na šta bi ličio – sa svojih
sto trinaest kila – da za doručkom počne da objašnjava kako je pospan zato
što je do tri ujutru pripremao tortu ledi baltimor, koju je posle sakrio u
garaži?
Ove neprijatne činjenice o ovim neprivlačnim ljudima možemo
skloniti u stranu, i kome bi one nedostajale osim Doli? Donald Rajson je, u
svom krstaškom pohodu na komercijalizaciju, izlazio napolje po
svakakvom vremenu i jedne večeri, kad se po ledenoj oluji vraćao kući s
jednog referenduma, skliznuo je sa Hil strita i udario u veliki brest na
krivini koji je uništio auto. I njega. Za vjeki vjekov. Njegova udovica, zbog
ljubavi ili što je bila zavisna od njega, bila je neutešna. Kad je jednog jutra
ustala iz kreveta, mesec ili dva posle smrti muža, saplela se i slomila kuk.
Oslabljena dugim oporavkom, zaradila je upalu pluća i preminula. Ovo nas
obavezuje da objasnimo šta je bilo sa Doli, i kakvu tužnu priču bismo
mogli da napišemo o njoj. Tokom nekoliko meseci, dok se čeka na potvrdu
testamenta, živeće prvo od milostinje, a onda od strpljenja komšija.
Konačno, poslali su je da živi kod njene jedine rođake, neke majčine
svojte, koja je bila nastavnica u Los Anđelesu. Koliko je samo noći
proplakala i zaspala kao stranac, usamljena? Kako joj se samo svet činio
hladnim i čudnim. Ostalo je malo toga da je podseća na roditelje, osim za
Božić, kada je dobijala čestitke prosleđene iz Šejdi Hila: od gospođe Salust
Trevor, koja je živela u Parizu i nije znala za nesreću; pozdravi od
Parkerovih, koji žive u Meksiku i nikad ne ažuriraju listu čestitki;
praznične čestitke iz Mejersovog dragstora; srećan Božić od Peri Brauns;
čestitke italijanskog restorana Stari hrast; Božić, Božić Bata na oboja vrata,
od Dodi Smit. Iz godine u godinu biće obaveza ove devojčice da baci u
smeće čestitke ljudi koji su pratili njene roditelje do i posle groba... Ali ovo
se nije dogodilo, a i da jeste, ne bi bacilo novo svetlo na ono što znamo.
Evo šta se desilo: Irena Rajson sanjala je svoj uobičajeni san. Kad se
prenula iz noćne more, videla je da muž nije pored nje u krevetu. U
vazduhu se osećalo nešto slatkasto. Odjednom je počela da se znoji, srce
joj je lupalo kao ludo jer je shvatila da je konačno došao smak sveta. Jer šta
bi drugo moglo da bude slatkasto u vazduhu ako ne atomski pepeo?
Otrčala je do prozora, ali na reci nije bilo ničega. Napola budna i željna da
sazna o čemu se radi, nije probudila Doli samo iz čiste radoznalosti.
Osećao se dim u hodniku, ali to nije bio dim od obične vatre. Pratila je
miris i sišla u prizemlje i kroz trpezariju pravo u kuhinju. Donald je zaspao
sa glavom na kuhinjskom stolu a svuda oko njega bio je dim. „Oh, dušo“,
viknula je i probudila ga.
„Zagorela je“, rekao je kad je video kako dim kulja iz rerne.
„Zagorela mi je, prokletnica.“
„Mislila sam da je od hidrogenske bombe“, rekla je.
„To je torta“, rekao je. „Izgorela mi je. Zašto si pomislila da je
hidrogenska bomba?“
„Ako si želeo da jedeš, trebalo je da me probudiš.“
 Isključila je rernu, otvorila prozor da izađe dim i pustila unutra
mirise cveća. Možda je za trenutak oklevala, ali šta je mogao da im učini
neki stranac u gradu – onakav neki uljez sa dugom bradom i knjigom u
ruci. Ali nije mogla da ga zamisli, pred njima u pižamama, u njihovoj
kuhinji punoj dima, u pola četiri ujutru. Nešto im se razjasnilo – o
složenosti života – ali samo trenutno. Nije imalo više šta da se razjasni.
Bacio je ugljenisanu tortu u đubre, a onda su pogasili svetla, popeli se uz
stepenice, mnogo više začuđeni zagonetkom života nego ranije, i
zainteresovani više nego ikad za dobar izgled.
 Muž
Da krenemo od samog početka. Avion iz Mineapolisa kojim je Frensis Vid
putovao na istok uleteo je u jako nevreme. Nebo je bilo magličastoplavo, a
oblaci ispod aviona toliko zbijeni da se zemlja uopšte nije videla. Onda je
magla počela da se zgušnjava iza prozora i uleteli su u tako gust beli oblak
da se u njemu ogledao izduvni plamen. Nebo je potamnelo do sivila i avion
je počeo da se ljulja. Frensis je i ranije leteo po nevremenu, ali nikada se
nije ovoliko uznemirio. Čovek u sedištu do njega izvadio je pljosku iz
džepa i povukao gutljaj. Frensis mu se nasmešio, ali ovaj je skrenuo
pogled; nije želeo da podeli svoj lek ni sa kim. Avion je počeo da propada i
da se divlje trese. Neko dete je plakalo. Vazduh u kabini bio je pregrejan i
ustajao. Frensisu je utrnulo levo stopalo. Pokušao je da čita džepno izdanje
knjige koje je kupio na aerodromu, ali silina oluje odvraćala mu je pažnju.
Iza prozora se smračilo. Izduvni plamen je blistao i bacao iskre unaokolo, a
unutra, u avionu, zbog prigušenog svetla, zagušljivosti i zavesa na
prozorima bilo je napeto i nekako neprikladno domaćinski. Onda su svetla
zatreperila i ugasila se. „Znate li šta sam oduvek želeo da radim?“, upitao
je sused Frensisa iznenada. „Oduvek sam želeo da kupim farmu u Nju
Hempširu i gajim goveda.“ Stjuardesa je objavila da će se obaviti prinudno
sletanje. Svima osim deci u glavi je iskrsla slika raširenih krila anđela
smrti. Čuli su pilota kako tiho pevuši: „Imam šestoparac, veseli šestoparac,
imam šestoparac da mi traje zauvek...“ Nikakvih drugih zvukova nije bilo.
Glasno stenjanje hidrauličnih ventila zaglušilo je pilotovu pesmu,
čula se piskava škripa slična kočenju automobila i avion se spustio na trup
usred polja kukuruza, zatresavši se tako jako da je jedan starac u prednjem
delu zavapio: „Jao, bubrezi! Jao, bubrezi!“, stjuardesa je pohitala da otvori
vrata, neko je otvorio i vrata za hitne slučajeve pozadi i u kabinu je
pokuljao umilni zvuk odgođene smrti: lenjo pljuskanje i miris jake kiše.
Strepeći za svoj život, svi su izašli i raštrkali se na sve strane po polju
nadajući se da će nit o kojoj je visio izdržati. Izdržala je. Ništa se nije
dogodilo. Kad je svima postalo jasno da se avion neće zapaliti ni
eksplodirati, posada i stjuardesa okupili su sve putnike i poveli ih u jedan
ambar, u zaklon. Nisu bili daleko od Filadelfije i nešto kasnije povorka
taksija odvezla ih je u grad. „Kao da smo na Marni“,18 rekao je neko, ali
sumnjičavost s kojom većina Amerikanaca posmatra saputnike začudo nije
izostala.
 Frensis Vid se u Filadelfiji ukrcao u voz za Njujork. Stigavši na
stanicu, otišao je na drugi kraj grada i u poslednjem trenutku uhvatio voz
kojim se pet puta sedmično vraćao s posla kući u Šejdi Hil.
U ovom vozu sedeo je pored Trejsa Birdena. „Znaš, bio sam u onom
avionu koji je prinudno sleteo blizu Filadelfije“, rekao je. „Spustili smo se
na polje...“ Frensis je putovao brže od novina i kiše, a vreme u Njujorku
bilo je blago i sunčano. Kasni septembarski dan bio je mirišljav i ljubak
kao jabuka. Trejs je saslušao priču, ali kako je mogla da ga uzbudi? Frensis
nije bio u stanju da mu dočara bliski susret sa smrću – naročito u vozu koji
jezdi između suncem okupanih bašti spremnih za berbu. Trejs je uzeo
novine i Frensis je ostao sam sa svojim mislima. Poželeo je Trejsu laku noć
na peronu stanice Šejdi Hil i odvezao se svojim polovnim folksvagenom
do naselja Blenholou gde je živeo.
Kuća porodice Vid, podignuta u stilu kuća holandskih doseljenika,
bila je veća nego što je delovala s prilazne staze. Prostrana dnevna soba
bila je podeljena na tri dela kao Galija.19 Iza ugla, s desne strane
posmatrano iz predvorja, bio je dugačak sto postavljen za šestoro, sa
svećama i činijom voća na sredini. Iz kuhinje su dopirali primamljivi zvuci
i mirisi jer je Džulija Vid bila odlična kuvarica. Glavni deo dnevne sobe
prostirao se oko kamina. Desno su stajali klavir i police za knjige. Soba je
bila uglancana i mirna, a kroz prozore okrenute ka zapadu prodiralo je
svetlo kasnog letnjeg sunca, blistavo i prozirno poput vode. Ništa nije bilo
zanemareno; sve je bilo ispolirano. Kada biste u ovakvom domaćinstvu
uspeli da otvorite zaglavljen poklopac neke tabakere, ne biste unutra našli
dugme otpalo s košulje ni potamneli novčić. Ognjište je bilo pometeno,
ruže iz vaze na klaviru ogledale su se u besprekornom laku poklopca, a na
postolju za note nalazio se album Šubertovih valcera. Ljupka
devetogodišnja Luiza Vid gledala je kroz prozor. Pored nje je stajao njen
mlađi brat Henri. Tobi, najmlađe dete, pažljivo je posmatrao grupu monaha
s tonzurama i kriglama piva izrezbarenu na sjajnom mesinganom pročelju
drvenog sanduka. Skidajući šešir i spuštajući novine, Frensis nije bio
svestan da uživa u ovom prizoru; nije bio toliko sklon razmišljanju. Ovo je
bila njegova životna sredina, njegovo delo, i vraćao mu se s onim osećajem
lakoće i snage s kojim se svako živo biće vraća kući. „Zdravo svima“,
rekao je. „Moj avion iz Mineapolisa...“
Frensisa je gotovo uvek kad dođe kući očekivala topla dobrodošlica,
ali te večeri deca su bila obuzeta međusobnim zađevicama. Nije uspeo ni
da dovrši rečenicu o svom avionu kad je Henri šutnuo Luizu otpozadi.
Luiza se naglo okrenula i uzviknula. „Nosi se dođavola!“ Frensis je
pogrešio i prekorio kćer zbog ružnih reči, a nije kaznio Henrija. Luiza se
onda obrušila na oca i optužila ga da više voli Henrija. Henri je uvek u
pravu; ona je progonjena i usamljena; za njenu malenkost nema lepu reč.
Frensis se okreće sinu, ali Henri ima opravdanje za svoj udarac – ona je
njega udarila prva, i to po uhu, što je vrlo opasno. Luiza ovo vatreno
potvrđuje. Udarila ga je po uhu, da, i to namerno jer je on rasturio njenu
zbirku porcelanskih figurica. Henri kaže da je to laž. Mali Tobi okreće se
od sanduka za drva da potvrdi sestrinu priču. Henri mu šakom zatvara usta.
Frensis razdvaja dečake i pritom slučajno gurne Tobija u sanduk. Tobi
plače. Luiza je već uplakana. Upravo u tom trenutku Džulija Vid ulazi u
trpezarijski deo sobe. To je lepa i inteligentna žena s nekoliko prerano
osedelih pramenova. Ona kao da ne zapaža metež. „Zdravo, dragi“, kaže
spokojno mužu. „Svi na pranje ruku. Večera je spremna.“ Kreše šibicu i
pali šest sveća u ovoj dolini suza.
Ova jednostavna objava, poput bojnog pokliča škotskih poglavica,
samo podstiče žestinu zaraćenih strana. Luiza udara Henrija u rame. Henri
retko plače, ali odigrao je zamornu utakmicu u bejzbolu i iscrpljen je, pa
mu naviru suze. Mali Tobi otkriva da mu se iver zario u dlan i počinje da
zavija. Frensis glasno kaže da je bio u avionu koji je aterirao u kukuruzište
i da je kao prebijen. Džulija dolazi iz kuhinje; i dalje se ne osvrće na
gungulu, nego kaže Frensisu da ode na sprat i javi Helen da je sve
spremno. Frensis je rado sluša; čini mu se da se vraća u sedište svoje
kompanije. Namerava da kaže starijoj kćeri šta je preživeo, ali Helen ležeći
na krevetu čita Istinite ljubavne priče, pa joj otac smesta uzima časopis i
podseća je da joj je zabranio da ga kupuje. Helen odgovara da ga nije
kupila, nego da ga je dobila od svoje najbolje drugarice Besi Blek. Svi
čitaju Istinite ljubavne priče. Besin otac čita Istinite ljubavne priče. Nema
devojčice u Heleninom razredu koja ne čita Istinite ljubavne priče. Frensis
izjavljuje da je taj časopis smeće i zatim joj saopštava da je večera gotova
– mada se to ne bi reklo po zvucima koji dopiru iz prizemlja. Helen silazi
sa ocem. Džulija je sela za sto obasjana svećama i raširila salvetu na krilo.
Ni Luiza ni Henri nisu došli za trpezu. Mali Tobi i dalje zavija ležeći na
stomaku na podu. Frensis mu nežno kaže: „Tata je danas doživeo avionsku
nezgodu, Tobi. Hoćeš li da čuješ šta se desilo?“ Tobi i dalje plače. „Ako
smesta ne sedneš za sto, Tobi“, kaže Frensis, „moraću da te pošaljem na
spavanje bez večere.“ Dečačić ustaje, upućuje ocu ubistven pogled, trči uza
stepenice do svoje sobe i s treskom zatvara vrata. „O, zaboga“, kaže
Džulija i kreće za sinom. Frensis joj kaže da će ga tako razmaziti. Džulija
odvraća da je Tobi pet kilograma mršaviji nego što bi trebalo i da ga treba
podsticati da jede. Dolazi zima i Tobi će provesti hladne mesece u postelji
ako ne večerava. Džulija odlazi na sprat. Frensis seda za sto s Helen. Ona
je utučena jer se zadubila u čitanje po ovako lepom danu, pa, umorna od
svega, gleda oca i trpezariju. Ne shvata kako se avion našao u oluji kad je u
Šejdi Hilu tako lep dan.
Džulija se vraća s Tobijem, sedaju za sto i večera počinje. „Moram li
da gledam ovu debelu krmaču?“, pita Henri misleći na Luizu. Svi osim
Tobija ulaze u prepirku koja besni za stolom punih pet minuta. Negde pred
kraj Henri stavlja salvetu na glavu, pokušava tako da jede, i prosipa spanać
po košulji. Frensis pita Džuliju da li ubuduće deca mogu da večeraju ranije.
Džulija je za ovo spremna kao zapeta puška. Ona ne može da sprema dve
večere i da postavlja sto dva puta. Blistavim potezima slika panoramu
robovanja u kom su nestali njena mladost, njena lepota i njena
oštroumnost. Frensis je moli da ga shvati; njegov avion samo što se nije
srušio i ne dopada mu se da ga pritom svake večeri kod kuće dočekuje
bojno polje. Džulija je sada duboko pogođena. Glas joj podrhtava. Nije
tačno da ga svake večeri kod kuće dočekuje bojno polje. Ta optužba je
glupa i zlobna. Sve je bilo u redu dok on nije došao. Zastaje, spušta
viljušku i nož i zuri u tanjir kao u ponor. Počinje da plače. „Jadna mama!“,
kaže Tobi, a kad Džulija ustane od stola brišući suze salvetom, prilazi joj
blizu. „Jadna mama“, kaže. „Jadna mama!“ Zajedno se penju na sprat.
Ostala deca se povlače s bojnog polja, a Frensis izlazi u zadnju baštu da
popuši cigaretu i udahne malo svežeg vazduha.
Bašta je vrlo prijatna, sa stazama, cvetnim lejama i klupicama. Sunce
je gotovo zašlo, ali ima još dosta svetla. Zamišljen zbog nesreće i bojnog
polja, Frensis osluškuje sve zvuke Šejdi Hila. „Štetočine! Razbojnici!“,
tera stari gospodin Nikson veverice sa svoje ptičje hranilice. „Gubite mi se
s očiju!“ Tresak vrata. Neko kosi travu. Zatim Donald Goslin, sused iza
ugla, počinje da svira Betovenovu Mesečevu sonatu, kao i gotovo svake
večeri. Ne obazire se na tempo, nego svira rubato od početka do kraja kao
bujicu kmeženja, usamljenosti i samosažaljenja – svega što Betoven u
svojoj veličini nije poznao. Muzika odzvanja ulicom ispod stabala kao
molba za ljubav i nežnost upućena nekoj ljupkoj sobarici, nekoj devojci
svežeg lica koja čezne za rodnim domom gledajući stare fotografije u
svojoj sobici u potkrovlju. „Dođi, Jupiteru, dođi, Jupiteru“, dovikuje
Frensis retriveru porodice Merser. Jupiter skače kroz vreže paradajza; u
zubima su mu ostaci filcanog šešira.
Jupiter je izuzetak. Njegova nagonska potreba da donosi plen i
njegova vedrina odudaraju od Šejdi Hila. Crn je kao ugalj i ima dugačku,
živu, inteligentnu i nestašnu njušku. Oči mu obesno svetlucaju i glavu drži
visoko uzdignutu. Takva pseća glava s teškim okovratnikom pojavljuje se
na grbovima i tapiserijama, a nekad su u tom obliku pravili drške kišobrana
i štapova. Jupiter je išao kuda je hteo, preturao po otpacima, kantama za
smeće i torbama i skidao rublje s konopaca. Upadao je na baštenske zabave
i teniske utakmice, čak i u nedeljne crkvene povorke lajući na ljude u
crvenim odorama. Nekoliko puta dnevno jurio je kroz ružičnjak gospodina
Niksona i gnječio pažljivo odgajene leje, a četvrtkom uveče bi namirisao
roštilj čim Donald Goslin zapali vatru. Nisu mogli nikako da ga oteraju.
Pred bačenim kamenčićima, štapovima i oštrim naredbama povlačio se
samo do ivice terase i tu čekao, njuške otmene kao na grbu, da se Donald
Goslin okrene po slanik. Onda bi skočio na terasu, zgrabio šniclu s rešetke
i pobegao. Jupiteru su dani bili odbrojani. Baštovan Rajtstounovih, Nemac,
ili kuvarica porodice Farkarson uskoro će ga otrovati. Čak i stari gospodin
Nikson mogao bi da saspe malo arsenika u smeće koje Jupiter voli da
prekopava. „Dođi, Jupiteru!“, zvao ga je Frensis, ali pas je odskakutao
svojim putem drmusajući šešir u belim zubima. Gledajući kroz prozore,
Frensis je video da je Džulija sišla i da gasi sveće.
Džulija i Frensis Vid često su izlazili. Ona je bila vrlo omiljena i
druželjubiva, a njena ljubav prema zabavama nikla je iz potpuno prirodnog
straha od nereda i usamljenosti. S istinskom strepnjom tražila je pozivnice
u jutarnjoj pošti i obično ih je i nalazila, ali bila je nezajažljiva. Ni sedam
izlazaka sedmično ne bi je izlečilo od zamišljenog pogleda osobe koja čuje
muziku u daljini, jer ona je uvek pretpostavljala da se negde održava
daleko bolja zabava. Frensis joj je uveo ograničenje od dve zabave
nedeljno – petak je tumačio prilagodljivo – i kroz vikende plovio kao čun u
buri. Dan posle avionske nezgode Džulija i on trebalo je da odu na večeru
kod Farkarsonovih.
Frensis se s posla vratio kasno, Džulija je pozvala dadilju dok se on
oblačio a onda ga žurno izvela iz kuće. Društvo je bilo malo i prijatno i
Frensis se opustio i uživao. Piće je služila nova služavka. Bila je
tamnokosa, okruglog bledog lica, a Frensisu je bila odnekud poznata. On
svoje dobro pamćenje nije razvio kao sentimentalno svojstvo. Mirisi dima
ili jorgovana nisu u njemu budili uspomene, a njegovo pamćenje
nalikovalo je slepom crevu – bilo je neka vrsta zaostalog skladišta.
Njegova mana nije bila to što nije uspevao da pobegne od prošlosti, nego
što je od nje suviše uspešno bežao. Možda je video služavku na drugim
zabavama, možda ju je zapazio u nedeljnoj popodnevnoj šetnji, no, bilo
kako bilo, sada neće kopati po svom pamćenju. Njeno lice bilo je okruglo
poput meseca, u dobrom smislu reči, normansko ili irsko lice, ali ne
dovoljno lepo da objasni njegov osećaj da ju je već video, i to pod
okolnostima kojih bi trebalo da se seća. Upitao je Neli Farkarson ko je
njihova nova služavka. Neli je rekla da su je unajmili preko agencije i da je
rodom iz Trenona, malog normandijskog mesta u čijoj je crkvi i restoranu
Neli jednom bila. Dok je domaćica govorila o svojim putovanjima po
inostranstvu, Frensis se setio gde je već video služavku. Bilo je to krajem
rata. Njegova jedinica bila je u pozadini, a on i nekoliko drugova proveli su
trodnevno odsustvo u Trenonu. Drugog dana došli su na raskrsnicu da vide
kako meštani javno kažnjavaju devojku koja je tokom okupacije živela s
nemačkim komandantom.
Bilo je prohladno jesenje jutro. S oblačnog neba na raskršće utabanih
puteva cedila se neka obeshrabrujuća svetlost. Trenon se nalazi na
visoravni, pa su videli kako se prema moru pružaju međusobno vrlo slični
obrisi oblaka i brda. Zatvorenica je stigla sedeći na tronošcu na seljačkim
kolima. Stajala je uz kola dok je gradonačelnik čitao optužbe i presudu,
pognute glave, s praznim poluosmehom iza kog visi izmučena duša. Kad je
gradonačelnik završio, rasplela je kosu i pustila je da joj padne niz leđa.
Omalen čovek sedih brkova odsekao joj je kosu makazama za šišanje
ovaca i bacio je na tlo. Onda joj je nasapunjao glavu i obrijao je britvom.
Jedna žena je prišla i mašila se da je raskopča, ali zatvorenica ju je
odgurnula i sama se svukla. Kad je povukla košulju preko glave i bacila je
na zemlju, ostala je naga. Žene su joj se rugale; muškarci su ostali nemi.
Njen usiljeni molećivi osmejak nije se ni najmanje promenio. Od hladnog
vetra koža joj se naježila, a bradavice su joj se stvrdnule. Pogrde su polako
utihnule, zgasnule usled saznanja da je i ona ljudsko biće. Jedna žena
pljunula je osuđenicu, ali ona je do samog kraja sačuvala neko nenarušivo
veličanstvo svoje nagote. Kad se masa utišala, okrenula se, sada uplakana,
i samo u izlizanim crnim cipelama i čarapama krenula zemljanim putem iz
sela. Njeno okruglo belo lice malo je ostarilo, ali služavka koja je Frensisu
donosila koktele i kasnije mu poslužila večeru nesumnjivo je bila ista ona
žena kažnjena na raskršću.
 Rat je sada delovao tako daleko, a svet u kom se privrženost nečemu
često plaćala mukama i smrću kao da je odavno nestao. Frensis je pogubio
veze s ljudima sa kojima je služio. Na Džulijino ćutanje nije mogao da se
osloni. Nije mogao nikome da kaže. A kad bi i ispričao priču sada, za
trpezom, načinio bi i društvenu i ljudsku grešku. Ljude u salonu
Farkarsonovih kao da je ujedinjavao prećutni sporazum da prošlosti nije
bilo, da rata nije bilo, da na svetu nema opasnosti ni nevolja. Ovaj
neočekivani susret ne bi bio čudan u pisanoj istoriji ljudskih doživljaja, ali
u atmosferi Šejdi Hila sećanje je delovalo neprikladno i neučtivo.
Zatvorenica je poslužila kafu i povukla se, ali Frensisu je splasnulo
raspoloženje; susret je otvorio njegovo pamćenje i čula i ostavio ih širom
otvorene. Džulija je ušla u kuću; Frensis je ostao u kolima da odveze
dadilju.
Očekujući da vidi staru gospođu Henlejn, koja je obično ostajala s
decom, iznenadio se kad je mlada devojka otvorila vrata i izašla na
osvetljeni prag. Zastala je na svetlu da prebroji svoje udžbenike. Mrštila se
i bila je lepa. Svet je, naravno, prepun lepih devojaka, ali Frensis je sada
uočio razliku između lepote i savršenstva. Nije bilo onih ljupkih mana,
mladeža i belega, nije bilo zaraslih ožiljaka, a on je u svesti doživeo onaj
trenutak kada muzika razbija staklo i osetio onaj prodor spoznaje,
neobičan, dubok i čudesan kao nikad u životu. Izbijao je iz njenih
namrštenih crta, iz neopipljive tame na njenom licu – iz izraza koji mu je
delovao kao neposredan poziv na ljubav. Kad je prebrojala knjige, sišla je
niz stepenice i otvorila vrata automobila. Na svetlu je video da su joj obrazi
vlažni. Sela je i zatvorila vrata.
„Vi ste novi“, rekao je Frensis.
„Jesam. Gospođa Henlejn je bolesna. Ja sam Ana Merčison.“
„Jesu li deca bila dobra?“
„Jesu, jesu.“ Okrenula se i neveselo mu se osmehnula pod slabim
svetlom komandne table. Svetla kosa zakačila joj se za okovratnik, pa je
protresla glavom da je oslobodi.
„Plakali ste?“
„Jesam.“
„Ne zbog nečega što se desilo kod nas, nadam se?“
„Ne, ne, nije zbog toga.“ Glas joj je bio sumoran. „To nije tajna. Svi
znaju. Moj tata je alkoholičar i upravo mi je telefonirao iz neke krčme da
me izgrdi. On misli da sam nemoralna. Zvao je baš pre nego što se gospođa
Vid vratila.“
„Žao mi je.“
„O, gospode!“ Zagrcnula se i zaplakala. Okrenula se prema Frensisu,
a on ju je uzeo u naručje da mu se isplače na ramenu. Drhtala je u
njegovom zagrljaju i to je naglasilo krhkost njenih kostiju i mesa. Slojevi
njihove odeće bili su tanki, a kad je njeno drhtanje počelo da se smiruje,
njihov dodir toliko je ličio na provalu ljubavi da je Frensis izgubio glavu i
grubo je privukao sebi. Odmakla se. „Ja živim na Belvju aveniji“, rekla je.
„Krenite Ulicom Lensing do železničkog mosta.“
„U redu.“ Uključio je motor.
„Skrenite levo na ovom semaforu... Sada skrenite desno i vozite
pravo prema šinama.“
Put kojim je Frensis krenuo odveo ga je izvan njegovog naselja,
prema reci, u ulicu u kojoj ljudi na ivici siromaštva žive u kućama čiji su
šiljati zabati i ivice ukrašene rezbarenim drvetom zračili čistim ponosom i
romantikom, mada same kuće svakako nisu pružale naročitu udobnost i
privatnost jer su bile veoma male. Ulica je bila mračna, a njemu se,
uzdrmanom lepotom i dobrotom utučene devojke, činilo da ulazi u
najdublji deo neke zakopane uspomene. U daljini je video upaljeno svetlo
na verandi. Bilo je usamljeno, a ona je rekla da živi upravo u toj kući. Kad
je zaustavio kola, video je iza svetla na verandi polumračno predvorje sa
starinskim čivilukom. „Pa, stigli smo“, rekao je, svestan da bi neki mladić
kazao nešto drugo.
Njene ruke ostale su nepomično sklopljene na knjigama kad se
okrenula ka njemu. U njegovim očima sijale su suze požude. Odlučno – ne
tužno – otvorio je svoja vrata i obišao kola da otvori njena. Uzeo ju je za
slobodnu ruku, prepleo prste s njenima, popeo se s njom uz dva kamena
stepenika i krenuo kroz prednju baštu uskom stazom. Dalije, neveni i ruže,
cveće koje podnosi lake mrazeve još je cvetalo i ispuštalo gorkoslatkast
miris. Na stepeništu je izvukla ruku iz njegove i brzo ga poljubila. Onda je
ušla u kuću i zatvorila vrata. Svetlo na verandi se ugasilo, a zatim i svetlo u
hodniku. Trenutak kasnije zasijalo je svetlo kroz bočni prozor na spratu i
obasjalo drvo još pokriveno lišćem. Trebalo joj je vrlo malo vremena da se
svuče i legne u postelju, a onda je kuća utonula u mrak.
Džulija je spavala kad je Frensis stigao kući. Otvorio je drugi prozor
i legao u postelju da sklopi oči pred ovom noći, ali čim ih je sklopio, čim je
zadremao, devojka je ušla u njegov um, prolazila je savršeno slobodno
kroz sva zatvorena vrata i ispunjavala sve prostorije njegovog uma svojom
svetlošću, svojim mirisom i muzikom svoga glasa. Plovio je s njom preko
Atlantika na staroj Mauritaniji, a kasnije je živeo s njom u Parizu. Kad se
prenuo iz ovog sna, ustao je i popušio cigaretu na otvorenom prozoru.
Vratio se u krevet, tragao po umu za nečim što želi da uradi a što ne bi
nikome naškodilo i setio se skijanja. Iz polutame njegovog uma uzdigla se
slika planine pod debelim snežnim pokrivačem. Bilo je predvečerje. Sve
što je pogledao bilo je široko i bodrilo ga je. Iza njega se dolina ispunjena
snegom dizala u šumovita brda, a stabla su prigušivala belinu snega kao
retko krzno. Hladnoća je ućutkala sve zvuke osim glasnog metalnog
zveketa mehanizma skijaškog lifta. Svetlo duž staza bilo je plavo i sada je
teže bilo nego pre minut-dva razaznati krivine, sada, kad je sav sneg postao
tamnoplav, bilo je teže prepoznati ledenu koru, led, gole tačke i duboke
nanose suvog snežnog praha. Krenuo je niz stazu prilagođavajući brzinu
obrisima padine nastale u prvom ledenom dobu, gorljivo tragajući za
nekom jednostavnošću osećanja i okolnosti. Onda se spustio mrak, a on je
pio martini s jednim starim prijateljem u prljavom seoskom baru.
Do jutra je Frensisova snežna planina iščezla, a preostala su mu živa
sećanja na Pariz i Mauritaniju. Teško se zatreskao. Istuširao se, obrijao,
popio kafu i zakasnio na voz u sedam i trideset jedan. Voz je pošao baš kad
se Frensis dovezao u stanicu, a žudnja za vagonima koju je osetio dok su se
oni tvrdoglavo udaljavali podsetila ga je na ljubavnu. Izašao je na sada
prazan peron da sačeka voz u osam i dva. Jutro je bilo vedro i kao da je
prebacilo blistavi svetlosni most preko njegovih zamršenih odnosa. Bio je
raspoložen poletno i grozničavo. Slika devojke kao da ga je dovela u
tajanstven i neodoljiv odnos sa svetom. Automobili su polako ispunjavali
parkiralište i primetio je da su oni koji su stigli iz viših predela iznad Šejdi
Hila pokriveni injem. Obradovao se prvim jasnim predznacima jeseni.
Ekspresni voz – noćni voz iz Bafala ili Olbenija – prošao je prugom
između perona i Frensis je video da su krovovi prednjih vagona prekriveni
ledenom skramom. Iznenađen čudesnom opipljivošću svega oko sebe,
nasmešio se putnicima u vagon-restoranu koje je video kako jedu omlete i
brišu usne salvetama. Kupei kola za spavanje, s upotrebljenom
posteljinom, prošli su kroz sunčano jutro kao niz pansionskih prozora.
Onda je ugledao nešto neverovatno: iza jednog prozora sedela je izuzetno
lepa žena, potpuno naga, i češljala zlatnu kosu. Prošla je poput priviđenja
kroz Šejdi Hil češljajući kosu, a Frensis ju je pratio pogledom dok nije
nestala. Onda mu se stara gospođa Rajtson pridružila na peronu i
progovorila.
„Pa, sigurno ste iznenađeni što me vidite ovde treće jutro zaredom“,
kazala je, „ali zbog zavesa sam postala redovna putnica. Zavese koje sam
kupila u ponedeljak vratila sam u utorak, a one koje sam kupila u utorak
vraćam danas. U ponedeljak sam našla tačno ono što sam tražila – vunenu
tkaninu s ružama i pticama – ali kad sam je donela kući, videla sam da
dužina nije dobra. Pa, zamenila sam ih juče, a kad sam se vratila kući,
videla sam da ni nove nisu dobre. Sada se molim nebesima da ih urade
kako treba. Vi znate moju kuću, znate kakvi su mi prozori u dnevnoj sobi i
možete zamisliti kakve nevolje imam. Ja prosto ne znam šta da radim s tim
prozorima.“
„Ja znam šta da uradite s tim prozorima“, rekao je Frensis.
„Šta?“
„Obojite ih iznutra u crno i zavežite.“
Gospođa Rajtson oštro je uzdahnula, a Frensis ju je pogledao kako bi
bio siguran da je shvatila da je namerno grub. Obuzelo ga je divno
osećanje, kao da se svetlost oko njega zatresla, i pomislio je ponovo na
Veneru koja se češlja prolazeći kroz Bronks. Pribrao se shvativši koliko je
godina prošlo otkako je poslednji put s uživanjem bio namerno nepristojan.
Među njegovim susedima i prijateljima bilo je sjajnih i darovitih ljudi,
znao je to, ali mnogi su bili budale i gnjavatori, a on je grešio slušajući i
jedne i druge s istom pažnjom. Pobrkao je nepristrasnost i hrišćansku
ljubav, a ta zbrka kao da je bila sveopšta i opasna. Bio je zahvalan devojci
na sveobuhvatnom osećaju nezavisnosti. Ptice su cvrkutale – strnadice i
poslednji crvendaći. Nebo je sijalo kao emajl. Čak i miris štamparskog
mastila iz njegovih jutarnjih novina izoštravao mu je glad za životom, a
svet koji se prostirao pred njim očigledno je bio raj.
Da je Frensis verovao u nekakvu hijerarhiju ljubavi – u duhove
naoružane lukovima, u mišićavost Venere i Erosa, čak i u čarobne napitke,
ljubavne tonike i čajeve, u čitanje iz plećke i tumačenje mesečevih mena –
to bi možda objasnilo njegovu povodljivost i grozničavu radost. O
ljubavima u jesen života mnogo se govorilo i pretpostavljao je da će se
jednom suočiti s nečim sličnim, ali nije bilo ni tračka jeseni u onome što je
osećao. Želeo je da se igra u zelenoj šumi, da se češe tamo gde ga svrbi i
da pije iz istog pehara.
 Njegova sekretarica gospođica Rejni tog jutra je kasnila – išla je kod
psihijatra tri puta nedeljno – a kad je došla, Frensis se zapitao šta bi
psihijatar njemu posavetovao. No devojka je obećavala da će mu u život
vratiti nešto slično zvucima muzike. Sreća mu je zgasnula kad je shvatio da
bi ga ta muzika mogla odvesti pravo u okružni sud zbog silovanja
maloletnice. Prekorevala ga je fotografija njegovo četvoro nasmejane dece
na plaži u Gej Hedu. Na zaglavlju papira za pisma njegove kompanije bio
je crtež Laokoona i sada mu se činilo da prilika tog sveštenika i njegovih
sinova u zagrljaju zmije ima veoma duboko značenje.
Ručao je s Pinkijem Trabertom. Frensisovi prijatelji bili su u
razgovoru vrlo slobodni i fleksibilni, ali znao je da će se moralna kula od
karata srušiti na sve njih, pa i na Džuliju i decu, ako se sazna da je imao
bilo šta s dadiljom. Potražio je neki sličan slučaj u nedavnoj prošlosti Šejdi
Hila, ali nije našao ništa. Nije bilo preljube, nije bilo razvoda otkako se
doselio tamo; nije bilo čak ni nagoveštaja skandala. Šejdi Hil kao da je bio
pristojniji čak i od carstva nebeskog. Kad se oprostio od Pinkija, Frensis je
otišao kod juvelira i kupio devojci narukvicu. Kako ga je samo razveselila
ova tajna kupovina, kako su ukočeni i smešni bili prodavci, kako su divno
mirisale žene koje su mu prolazile iza leđa! Na Petoj aveniji, prošavši
pored Atlasa, ramena pognutih pod teretom sveta, Frensis je razmislio o
tome kako će mu biti naporno da svoju telesnost održi unutar granica koje
postavi.
Nije znao kada će ponovo videti devojku. Kad je stigao kući,
narukvica mu je bila u unutrašnjem džepu. Otvorio je vrata i zatekao je u
hodniku. Bila mu je okrenuta leđima i okrenula se kad je čula da se vrata
zatvaraju. Osmeh joj je bio otvoren i pun ljubavi. Njeno savršenstvo
zapanjilo ga je kao lep dan – kao dan posle oluje. Zgrabio ju je i spustio
usne na njene, a ona se otimala, ali nije morala dugo da se otima jer se
upravo tada odnekud pojavila mala Gertruda Flaneri i rekla: „Oh,
gospodine Vide...“
Gertruda je bila skitnica. Od rođenja je bila sklona istraživanjima i
nije umela život da usredsredi oko svojih dragih roditelja. Ljudi koji nisu
poznavali Flanerijeve na osnovu Gertrudinog ponašanja zaključivali su da
je ona dete duboko razorene porodice u kojoj stalno besne pijane svađe. To
nije bilo tačno. Upravo Gertrudina otrcana i tanušna odeća bila je njena
lična pobeda nad majčinim naporima da je obuče uredno i toplo.
Blebetava, mršava i neoprana, lutala je od kuće do kuće po naselju i
sklapala i prekidala savezništva zasnovana na privrženosti bebama,
životinjama, deci svog uzrasta, šiparcima i ponekad odraslima. Kada ujutru
otvorite kućna vrata, ponekad zateknete Gertrudu kako sedi na vašem
pragu. Krenete u kupatilo da se obrijete i pronađete Gertrudu kako koristi
toalet. Pogledate u kolevku svog sina i vidite da ga nema pa, tražeći ga,
utvrdite da ga je Gertruda odgurala u kolicima u susedno naselje. Bila je
snalažljiva, neizbežna, iskrena, gladna i odana. Nikada nije odlazila kući
od svoje volje. Kada dođe vreme za odlazak, zanemarivala bi sve znake.
„Idi kući, Gertrudo“, govorili bi ljudi svake večeri u nekoj kući. „Idi kući,
Gertrudo. Vreme je da pođeš kući.“ „Sada treba da kreneš kući na večeru,
Gertrudo.“ „Rekao sam ti pre dvadeset minuta da kreneš kući, Gertrudo.“
„Tvoja majka će se brinuti gde si, Gertrudo.“ „Idi kući, Gertrudo, idi kući.“
Ima trenutaka kada bore oko ljudskog oka liče na brazde erozije na
steni, a samo iskolačeno oko deluje toliko divlje i zverski da se potpuno
zbunimo. Pogled koji je Frensis uputio devojčici bio je ružan i čudnovat i
uplašio ju je. Posegao je u džep – ruke su mu se tresle – i izvadio novčić.
„Idi kući, Gertrudo, idi kući i nemoj nikome da kažeš, Gertrudo. Nemoj
da...“ Zagrcnuo se i otrčao u dnevnu sobu kad mu je Džulija sa sprata
doviknula da požuri s presvlačenjem.
Pomisao da će kasnije večeras voziti Anu Merčison kući provlačila
se kao zlatna nit kroz čitavu zabavu na koju su Frensis i Džulija otišli.
Grohotom se smejao glupim vicevima, pustio je suzu kad mu je Mejbel
Merser pričala o smrti svog mačeta, protezao se, zevao, uzdisao i stenjao
kao svaki muškarac kada misli na predstojeći ljubavni sastanak. Narukvica
mu je bila u džepu. Dok je sedeo i razgovarao, osećao je miris trave i
razmišljao gde da parkira automobil. U staroj vili Parkerovih nije živeo
niko, pa su mnogi ljubavnici prilaznu stazu koristili za sastanke. Ulica
Taunsend bila je slepa, pa može da parkira tamo, iza poslednje kuće. Stara
staza koja je nekada povezivala Ulicu brestova s obalom bila je zarasla u
grmlje, ali on je tuda šetao s decom i mogao bi da provuče kola dovoljno
duboko u zelenilo da ih niko ne vidi.
Džulija i on ostali su poslednji, a njihovi domaćini govorili su o
svojoj bračnoj sreći dok su se opraštali u hodniku. „Ona je prava devojka
za mene“, rekao je domaćin grleći ženu. „Ona je moje vedro nebo.
Šesnaest godina smo zajedno, a ja joj i dalje grizem ramena. Pored nje se
osećam kao Hanibal koji prelazi Alpe.“
Džulija i Frensis odvezli su se kući u tišini. Kad su stigli na prilaznu
stazu, on je ostao da sedi za volanom ne ugasivši motor. „Možeš da uvezeš
kola u garažu“, rekla je Džulija izlazeći. „Rekla sam maloj Merčisonovoj
da može da ide kući u jedanaest. Neko ju je već odvezao.“ Zatvorila je
vrata, a Frensis je ostao da sedi u mraku. Neće biti pošteđen, činilo se,
ničega što budale trpe – mahnite pohote, ljubomore, bola koji mu nateruje
suze na oči, čak ni prezira – jer jasno je shvatao kakav prizor sada pruža s
rukama na volanu i glavom na rukama zarad ljubavi.
Frensis je kao mali bio vatreni izviđač, pa je, sećajući se pouka iz
detinjstva, sledećeg popodneva rano izašao s posla i odigrao nekoliko
partija skvoša, ali je, tela zategnutog od sporta i tuširanja, shvatio da bi bilo
bolje da je ostao na poslu. Uveče je stigao kući po mrazu. Sve je oštro
mirisalo na promenu. Kad je ušao, u kući je osetio neobičnu uskomešanost.
Deca su bila u najboljoj odeći, a Džulija je sišla sa sprata u haljini boje
lavande i s dijamantskim brošem u obliku zvezde. Objasnila je tu strku:
gospodin Haber dolazi u sedam da ih fotografiše za božićnu čestitku.
Pripremila je Frensisu plavo odelo i malo šareniju kravatu jer će se te
godine fotografisati u boji. Bila je veoma vesela zbog božićne fotografije.
Uživala je u takvim obredima.
Frensis se popeo na sprat da se presvuče. Bio je iscrpljen od posla,
bio je iscrpljen od žudnje, a od sedenja na ivici kreveta osećao se samo još
umornije. Mislio je na Anu Merčison i osetio fizičku potrebu da se izrazi
umesto da ga sputavaju ružičaste lampe na Džulijinom toaletnom stolu.
Prišao je tom stolu, uzeo komad papira i počeo da piše. „Draga Ana, volim
te, volim te, volim te...“ Niko neće videti to pismo, pa nije bilo
ograničenja. Upotrebio je fraze kao što su „nebesko blaženstvo“ i
„ljubavno gnezdo.“ Slinio je, uzdisao i drhtao. Kad ga je Džulija pozvala
da siđe, između njegove mašte i stvarnog sveta otvorio se ponor toliko
dubok da mu se srčani mišić zgrčio.
Džulija i deca stajali su na prednjem tremu, a fotograf i njegov
pomoćnik nameštali su reflektore da pokažu porodicu i arhitektonsku
lepotu ulaza u kuću. Susedi koji su se vraćali kasnijim vozom usporavali su
da vide kako se porodica Vid fotografiše za božićnu čestitku. Neki su
mahali i dovikivali pozdrave. Tek posle pola sata osmehivanja i oblizivanja
usana gospodin Haber bio je zadovoljan. Od vreline reflektora ledeni
vazduh mirisao je ustajalo, a kad su ugašeni, sjajne mrlje zadržale su se u
Frensisovim zenicama.
Kasnije, dok su Frensis i Džulija pili kafu u dnevnoj sobi, neko je
pozvonio. Džulija je ustala i otvorila vrata Klejtonu Tomasu. Nedavno je
dala njegovoj majci karte za pozorište, a gospođa Klejton insistirala je da
ih plati iako joj je Džulija rekla da ne treba, pa je Klejton doneo novac.
Pozvala ga je da popije kafu. „Ne bih kafu“, rekao je Klejton, „ali ući ću na
minut.“ Pošao je za njom u dnevnu sobu, pozdravio Frensisa i nespretno
seo u fotelju.
Klejtonov otac poginuo je u ratu i činjenica da je ostao bez oca
obavijala je mladića kao vazduh. To je u Šejdi Hilu bilo upadljivo jer su
Tomasovi bili jedina porodica bez tog važnog člana; sve ostale porodice
bile su netaknute i plodne. Klejton je bio na drugoj ili trećoj godini koledža
i živeo s majkom u velikoj kući koju će ona, nadala se, prodati. Klejton je
jednom upao u nevolje. Pre nekoliko godina ukrao je nešto novca i
pobegao; stigao je do Kalifornije pre nego što su ga uhvatili. Bio je visok i
neupadljiv, nosio je naočari s rožnatim okvirom i govorio dubokim glasom.
„Kad se vraćaš na koledž, Klejtone?“, upitao ga je Frensis.
„Ne vraćam se“, odgovorio je Klejton. „Majka nema novca i
besmisleno je da se pretvaramo. Naći ću posao, a ako prodamo kuću,
uzećemo stan u Njujorku.“
„Hoće li ti nedostajati Šejdi Hil?“, upitala ga je Džulija.
„Neće“, rekao je Klejton. „Ne sviđa mi se ovde.“
„Zašto?“, upitao je Frensis.
„Pa, ovde se dešava svašta što mi se ne dopada“, rekao je Klejton
ozbiljno. „Igranke u klubu, na primer. Prošle subote uveče svratio sam pred
kraj i video gospodina Granera kako pokušava da ugura gospođu Majnot u
vitrinu. Oboje su bili pijani. Ne sviđa mi se toliko pijančenje.“
„Pa bila je subota uveče“, rekao je Frensis.
„I svi golubarnici su lažni“, nastavio je Klejton. „I ljudi toliko
komplikuju svoje živote. Mnogo sam razmišljao o tome i čini mi se da u
Šejdi Hilu ne valja to što nema nikakvu budućnost. Toliko se energije troši
da sve ostane isto, da se ne doseli neko nepoželjan, i tako to, da se jedina
ideja budućnosti svodi samo na više vozova i više zabava. Mislim da to
nije zdravo. Mislim da bi ljudi morali da sanjaju velike snove o budućnosti.
Mislim da bi ljudi morali da sanjaju ogromne snove.“
„Šteta što ne možeš da nastaviš školovanje“, rekla je Džulija.
„Hteo sam da odem na bogosloviju“, kazao je Klejton.
„Kojoj crkvi pripadaš?“, upitao ga je Frensis.
 „Unitarnoj, teozofskoj, transcendentalističkoj, humanističkoj“,
odgovorio je Klejton.
„Zar nije Ralf Voldo Emerson bio transcendentalista?“, upitala je
Džulija.
„Mislim na engleske transcendentaliste“, objasnio je Klejton. „Svi
američki transcendentalisti su budale.“
„Kakav posao tražiš?“, upitao ga je Frensis.
„Pa, voleo bih da radim u nekoj izdavačkoj kući“, odgovorio je
Klejton, „ali svi mi govore da od toga nema ništa. Ipak, to me zanima.
Pišem veliki komad u stihovima o dobru i zlu. Ujka Čarli mogao bi da me
zaposli u banci, i to bi bilo dobro za mene. Treba mi disciplina. Imam još
mnogo posla na izgradnji svoje ličnosti. Neke moje navike su grozne.
Previše pričam. Mislim da bi trebalo da položim zavet ćutanja. Trebalo bi
da pokušam da ne progovaram nedelju dana i tako zauzdam sebe. Mislio
sam da se povučem u neki episkopalni manastir, ali ne dopada mi se
trinitarijanizam.“
„Imaš li devojku?“, upitao je Frensis.
„Veren sam“, odgovorio je Klejton. „Naravno, premlad sam i suviše
siromašan da se moja veridba proslavlja i poštuje, ali kupio sam prsten s
veštačkim smaragdom Ani Merčison od novca koji sam zaradio koseći
travnjake letos. Venčaćemo se čim ona maturira.“
Frensis se trgnuo na spomen njenog imena. Onda kao da je mutna
svetlost zasijala iz njega i obasjala sve – Džuliju, momka, stolice – otkrivši
njihovu pravu boju. Bilo je kao da se vreme naglo pogoršalo.
„Imaćemo veliku porodicu“, govorio je Klejton. „Njen otac je
pijandura, a i ja sam imao teškoća, pa želimo da imamo mnogo dece. Oh,
ona je divna, gospodine i gospođo Vid, i imamo toliko toga zajedničkog.
Volimo iste stvari. Prošle godine slali smo iste božićne čestitke bez
dogovora, oboje smo alergični na paradajz i oboma su nam obrve spojene
na sredini. Pa, laku noć.“
Džulija ga je ispratila do vrata. Kad se vratila, Frensis je rekao da je
Klejton lenj, neodgovoran, izveštačen i da smrdi. Džulija mu je odvratila
da je prestrog; Tomasov sin je mlad i treba mu pružiti priliku. Navela je i
druge primere Frensisove rđave naravi. „Gospođa Rajtson pozvala je na
godišnjicu braka ceo Šejdi Hil osim nas“, rekla je.
„Žao mi je, Džulija.“
 „Znaš li zašto nas nije pozvala?“
„Zašto?“
„Zato što si je uvredio.“
„Znaš za to?“
„Rekla mi je Džun Masterson. Stajala je iza tebe.“
Džulija je šetkala tamo-amo ispred kauča sitnim koracima, što je
značilo, Frensis je dobro znao, da je besna.
„Jesam, Džulija, uvredio sam gospođu Rajtson, i to namerno. Nikada
mi se nisu dopadale njene zabave i drago mi je što nismo pozvani.“
„A šta će biti s Helen?“
„Kakve veze Helen ima s ovim?“
„Gospođa Rajtson odlučuje ko ide na igranke.“
„Misliš da ona može sprečiti Helen da odlazi na igranke?“
„Da.“
„O tome nisam razmišljao.“
„Uh! Znala sam da o tome nisi razmišljao!“, povikala je Džulija
zarivši mu mač do balčaka u oklop. „A ja pobesnim kad vidim kako takva
glupa nepromišljenost svakome kvari sreću.“
„Ne bih rekao da smo bilo kome pokvarili sreću.“
„Gospođa Rajtson upravlja Šejdi Hilom, i to već četrdeset godina. Ne
znam zbog čega misliš da u ovakvoj zajednici možeš tek tako da
zadovoljavaš potrebu da budeš prost i nevaspitan.“
„Ja sam veoma učtiv“, odgovorio je Frensis trudeći se da spase to
veče.
„Proklet bio, Frensise Vide!“, povikala je Džulija, a pljuvačka od
njenog govora prsnula mu je u lice. „Trudila sam se iz sve snage da se
dokopamo ovakvog društvenog ugleda i neću ti dozvoliti da ga uništiš.
Kada si došao ovamo, sigurno si znao da ne možeš živeti kao medved u
pećini.“
„Ja moram da izrazim šta mi se sviđa a šta ne.“
„Možeš da oćutiš kada ti se nešto ne sviđa. Ne moraš da srljaš grlom
u jagode kao dete. Osim ako ne želiš da budeš gubavac u društvu. Nije
slučajno što nas svi pozivaju! Nije slučajno što Helen ima toliko prijatelja.
Da li bi voleo da subotnje večeri provodiš u bioskopu? Da li želiš da
provodiš nedelje grabuljajući opalo lišće? Da li bi voleo da tvoja kći kad su
igranke sedi na prozoru i sluša muziku iz kluba? Kako bi ti se dopalo da...“
Tada je učinio nešto, na kraju krajeva, ne toliko neobjašnjivo jer se činilo
da su njene reči između njih podigle zid takvog mrtvila da se gušio.
Ošamario ju je. Zateturala se, a trenutak kasnije kao da se potpuno pribrala.
Otišla je na sprat u njihovu sobu. Nije zalupila vrata. Kad je Frensis
nekoliko minuta kasnije ušao za njom, zatekao ju je kako pakuje kofere.
„Džulija, tako mi je žao.“
„Nije važno“, odvratila je. Plakala je.
„Kuda si krenula?“
„Ne znam. Samo sam pogledala vozni red. U jedanaest i šesnaest ima
voz za Njujork. Poći ću tim vozom.“
„Ne možeš da odeš, Džulija.“
„Ne mogu da ostanem. To ti je jasno.“
„Izvini zbog gospođe Rajtson, Džulija, i izvini...“
„Nije reč o gospođi Rajtson. Nije nevolja u tome.“
„U čemu je onda nevolja?“
„Ti... Ti me ne voliš.“
„Volim te, Džulija.“
„Ne, ne voliš me.“
„Džulija, zaista te volim, i želeo bih da budemo kao pre – umilni,
raskalašni i tajanstveni – ali sada je toliko ljudi oko nas.“
„Ti me mrziš.“
„Ne mrzim te, Džulija.“
„Ni sam ne znaš koliko me mrziš. Mislim da je to podsvesno. Ti ne
shvataš koliko si svirep.“
„Šta sam to svirepo uradio?“
„Svirep si jer te podsvest nagoni da to radiš kako bi izrazio svoju
mržnju prema meni.“
„Šta radim, Džulija?“
„Nikad se nisam požalila.“
„Kaži mi.“
 „Ti ne znaš šta radiš.“
„Kaži mi.“
„Šta radiš s odećom.“
„Na šta misliš?“
„Mislim na to da ostavljaš prljavu odeću svuda kako bi izrazio svoju
nesvesnu mržnju prema meni.“
„Ne razumem.“
„Mislim na tvoje prljave čarape i prljave pidžame i prljavo rublje i
prljave košulje!“ Ustala je s kolena i okrenula se ka njemu, plamenih očiju
i glasa gromkog od navrlih osećanja. „Govorim o činjenici da nikad nisi
naučio ništa da okačiš. Samo ostavljaš odeću po podu tamo gde je ispustiš
da bi me ponižavao. Ti to radiš namerno!“ Pala je na postelju i zajecala.
„Džulija, dušo!“, rekao je Frensis, ali kad je Džulija osetila njegovu
ruku na ramenu, ustala je.
„Ostavi me na miru“, rekla je. „Moram da idem.“ Prošla je pored
njega do plakara i izvadila haljinu. „Ne nosim ništa što si mi ti poklonio“,
kazala mu je. „Ostavljam bisernu ogrlicu i bundu.“
„Oh, Džulija!“ Od prizora njenog tela, tako bespomoćnog u
samozavaravanju, nagnutog nad kofer, obuzelo ga je takvo sažaljenje da
mu je gotovo pripala muka. Ona ne shvata kako će joj pust biti život bez
njega. Ne zna koliko zaposlene žene moraju da rade. Ne razume da većina
njenih prijateljstava postoji u okviru njihovog braka i da će bez tog okvira
ostati sama. Ne zna ništa o putovanjima, o hotelima, o novcu. „Džulija, ne
mogu da te pustim da odeš! Ti ne shvataš, Džulija, da si postala zavisna od
mene.“
Zabacila je glavu i pokrila lice rukama. „Jesi li ti to upravo rekao da
sam zavisna od tebe?“, upitala je. „Jesi li to rekao? A ko tebi govori ujutru
da treba da ustaneš i uveče kada je vreme za spavanje? Ko ti priprema
obroke, skuplja tvoju prljavu odeću i poziva tvoje prijatelje na večeru? Da
nije mene, tvoje kravate bile bi masne, a odeću bi ti pojeli moljci. Bio si
sam kad sam te upoznala, Frensise Vide, i ostaćeš sam kad odem. Kad ti je
moja majka zatražila spisak za slanje pozivnica za naše venčanje, koliko
imena si joj dao? Četrnaest!“
„Klivlend nije moj rodni grad, Džulija.“
„A koliko tvojih prijatelja je došlo u crkvu? Dvojica!“
 „Klivlend nije moj rodni grad, Džulija.“
„Pošto neću poneti bundu“, rekla je tiho, „treba je vratiti u skladište.
Biseri su osigurani i polisa ističe u januaru. Naziv perionice i služavkin
telefonski broj – sve to je na mom pisaćem stolu. Nadam se da nećeš piti
previše, Frensise. Nadam se da ti se ništa ružno neće desiti. Ako upadneš u
ozbiljne nevolje, pozovi me slobodno.“
„O, draga, ne mogu te pustiti da odeš!“, rekao je Frensis. „Ne mogu
da te pustim, Džulija!“ Uzeo ju je u zagrljaj.
„Možda je ipak bolje da ostanem i staram se o tebi još malo“, rekla je
ona.
Vozeći se sutradan na posao, Frensis je video devojku kako ide kroz
vagon. Iznenadio se; nije znao da ona ide u školu u gradu, ali nosila je
knjige, pa se činilo da je pošla u školu. Usled iznenađenja kasno je
reagovao, ali onda je nespretno ustao i krenuo kroz vagon. Nekoliko ljudi
našlo mu se na putu, ali video ju je napred kako čeka da neko otvori vrata
vagona, a onda je, kad je voz skrenuo, podigla ruku da se odupre dok je
prelazila u drugi vagon. Sledio ju je kroz taj vagon i kroz pola sledećeg, a
onda ju je pozvao po imenu: „Ana! Ana!“, ali nije se okrenula. Ušao je za
njom i u sledeći vagon, u kom je sela na sedište do prolaza. Prišao joj je,
ispunjen toplinom, spustio ruku na naslon njenog sedišta – čak i taj dodir
ga je zagrejao – i nagnuvši se da progovori shvatio da to nije Ana. Bila je
to neka starija žena s naočarima. Odlučnim korakom otišao je u drugi
vagon, lica crvenog od stida, s dubokim osećanjem da gubi razum, jer ako
ne može da razlikuje jednu osobu od druge, šta mu jamči da je njegov život
sa Džulijom i decom stvarniji od njegovih preljubničkih snova o Parizu ili
od smeća, mirisa trave i stabala u obliku pećine na Stazi ljubavnika.
Kasnije tog popodneva Džulija mu je telefonirala i podsetila ga da
izlaze na večeru. Nekoliko minuta kasnije zvao ga je Trejs Birden. „Slušaj,
drugar“, rekao je Trejs, „zovem te u ime gospođe Tomas, znaš. Klejton,
njen sin, ne može da nađe posao, pa me zanima možeš li da pomogneš.
Ako pozoveš Čarlija Bela – znam da ti je dužan uslugu – i kažeš neku
dobru reč za tog momka, mislim da bi Čarli mogao...“
„Trejse, žao mi je što ti ovo kažem“, prekinuo ga je Frensis, „ali
mislim da ne mogu da učinim ništa za tog mladića. Taj momak nije ni za
šta. Znam da je to grubo, ali tako je. Svaka usluga koju mu učinimo
osvetiće nam se. On je potpuno bezvredan, Trejse, i tu se ne može ništa.
Ako mu i obezbedim posao, neće ga zadržati ni nedelju dana. To je grozno,
Trejse, i ja znam da jeste, ali umesto da ga preporučim, osećam obavezu da
upozorim ljude na njega – ljude koji su poznavali njegovog oca i prirodno
bi želeli da pomognu. Osećam obavezu da ih upozorim. On je lopov...“
Čim je Frensis završio razgovor, gospođica Rejni je ušla i stala
ispred njegovog stola. „Gospodine Vide, ja više ne mogu da radim za vas“,
rekla je. „Ostaću do sedamnaestog ako sam vam potrebna, ali dobila sam
sjajnu ponudu i volela bih da odem što pre.“
Izašla je i ostavila ga da se sam suoči sa svojom podlošću prema
mladom Klejtonu Tomasu. Njegova deca smejala su se na fotografiji,
sjajna od jarkih letnjih boja, a on se setio dana kad je na plaži sreo gajdaša
i platio mu dolar da mu odsvira škotsku koračnicu. Kada dođe kući,
devojka će biti tamo. On će provesti još jedno veče među svojim ljubaznim
susedima, birajući slepe ulice, tragove kolica i prilazne staze napuštenih
kuća. Nije bilo ničega što bi ublažilo njegova osećanja, to ne bi mogao čak
ni dečji smeh na fudbalskoj utakmici, a misleći na prinudno spuštanje
aviona, na novu služavku Farkarsonovih i na teškoće Ane Merčison sa
svojim pijanim ocem, zapitao se kako je mogao izbeći da završi upravo
ovde gde je završio. Bio je u nevolji. Jednom u životu je zalutao, vraćajući
se s pecanja po šumskim potocima na severu, a sada je ponovo turobno
shvatio da mu nikakva vedrina, nada ni hrabra izdržljivost ne mogu pomoći
da u sve gušćoj tami nađe stazu s koje je skrenuo. Osećao je miris šume.
Bio je neizdrživo turoban i jasno je video da je stigao do tačke na kojoj
mora da donese odluku.
Može da ode kod psihijatra, kao gospođica Rejni; može da ode u
crkvu i ispovedi svoju požudu; može da ode u danski salon za masažu na
zapadu grada, koji mu je preporučio jedan trgovački putnik; može da siluje
devojku ili da veruje da će ga nešto u tome sprečiti, a može i da se napije.
To je njegov život, to je njegov čamac, on je, kao i svaki muškarac, stvoren
da bude otac hiljada dece, i kakve štete može biti u zagrljaju posle kog će
oboje biti mnogo više blagonakloni prema svetu? Ovo je bio pogrešan
pravac razmišljanja, pa se vratio na prvu mogućnost, na psihijatra. Imao je
telefonski broj terapeuta gospođice Rejni, pa je pozvao i zatražio hitan
prijem. Bio je uporan s psihijatrovom sekretaricom – tako je on obavljao
poslove – a kad mu je rekla da je doktorov raspored pun za sledeće dve
nedelje, Frensis je zahtevao da ga primi istog dana i ona mu je kazala da
dođe u pet.
 Psihijatrova ordinacija nalazila se u zgradi punoj lekara i zubara, a
hodnici su mirisali na slatkastu vodicu za ispiranje usta i na bolna sećanja.
Frensisov karakter formirao se na osnovu niza sopstvenih odluka – odluke
o čistoći, o skoku s najviše skakaonice ili o ponavljanju svakog izazova
njegovoj hrabrosti, odluke o tačnosti, poštenju i časti. Odricanje od
potpune samoće u kojoj je donosio najvažnije odluke smrvilo je njegovu
predstavu karaktera i ostavilo ga u stanju sličnom šoku. Bio je skamenjen.
Pozornica njegovog pokajanja bila je, kao mnoge lekarske čekaonice, grub
neuspeli pokušaj oponašanja blaženstva doma, puna antikviteta, stočića,
biljaka u saksijama i grafika koje su prikazivale mostove pokrivene
snegom i jata gusaka u letu, mada nije bilo dece, bračnih postelja, čak ni
štednjaka u ovom ruglu od doma gde niko nije noćivao i čiji su zavesama
zastrti prozori gledali na svetlarnik. Frensis je rekao sekretarici svoje ime i
adresu, a onda je video da mu iz ugla čekaonice prilazi policajac. „Polako,
mirno“, rekao je policajac. „Ne mičite se. Držite ruke tu gde jesu.“
„Mislim da je sve u redu, pozorniče“, kazala je sekretarica. „Mislim
da će sve biti...“
„Samo da se uverimo“, rekao je policajac i prepipao Frensisovu
odeću tražeći – šta? Pištolj, nož, pijuk? Ne našavši ništa, otišao je, a
sekretarica je nervozno objasnila: „Kada ste telefonirali, gospodine Vide,
zvučali ste veoma uznemireno, a jedan pacijent pretio je doktoru, pa smo
morali biti oprezni. Sada možete da uđete.“ Frensis je otvorio vrata
povezana s električnim zvoncetom, ušao u ordinaciju, s naporom seo,
iseknuo se u maramicu, potražio po džepovima cigarete, šibice, bilo šta, a
onda rekao promuklo i sa suzama u očima: „Doktore Hercog, ja sam
zaljubljen.“
Šejdi Hil, sedam ili deset dana kasnije. Voz u sedam i četrnaest je
došao i otišao, u nekim kućama večera je gotova i posuđe je u mašini za
pranje. Naselje visi o koncu, moralno i privredno, ali visi o koncu pod
večernjom svetlošću. Donald Goslin ponovo muči Mesečevu sonatu.
Marcato ma sempre pianissimo!20 On kao da cedi mokar peškir, ali
služavka se ne obazire. Ona piše pismo radijskom voditelju Arturu
Godfriju. U podrumu svoje kuće Frensis Vid teše stočić za kafu. Doktor
Hercog preporučio mu je stolarski zanat kao terapiju i Frensis nalazi
istinsku utehu u jednostavnoj aritmetici i uzvišenom mirisu svežeg drveta.
Frensis je srećan. Mali Tobi plače na spratu jer je umoran. Skida kaubojski
šešir, rukavice i jaknu s resama, otkopčava kaiš ukrašen zlatom i rubinima,
srebrnim mecima i futrolama, zbacuje naramenice, svlači kariranu košulju i
farmerke i seda na ivicu kreveta da izuje čizme. Ostavivši kostim na
gomili, otvara ormar i skida s klina svemirsko odelo. Muči se da se uvuče u
pripijene pantalone, ali nekako uspeva. Zaogrće se čarobnim plaštom,
penje se na krevet, širi ruke, preleće kratku razdaljinu do poda i prizemljuje
se s udarom koji čuju svi u kući osim njega.
„Hajde kući, Gertrudo, hajde kući“, kaže gospođa Masterson. „Još
pre sat vremena sam ti rekla da pođeš kući, Gertrudo. Odavno ti je prošlo
vreme večere i majka će ti se zabrinuti. Pođi kući!“ Vrata terase
Babkokovih naglo se otvaraju, gospođa Babkok istrčava potpuno bez
odeće, a juri je njen muž, takođe nag. (Deca su im u internatu, a terasa im
je skrivena živicom.) Pretrčavaju terasu i vraćaju se u kuću kroz kuhinjska
vrata kao satir i nimfa, strastveni i privlačni kao na bilo kom zidu u
Veneciji. Režući poslednje ruže u bašti, Džulija čuje starog gospodina
Niksona kako viče na veverice u hranilici za ptice. „Štetočine! Razbojnici!
Gubite mi se s očiju!“ Jedna ojađena mačka ulazi u baštu, utonula u svoju
duhovnu i telesnu nelagodu. Na glavu joj je privezan mali slamni šešir za
lutku, čvrsto je zakopčana u lutkinu haljinu, a ispod skuta joj viri dugački
dlakavi rep. Korača stresajući šape kao da je upala u vodu.
„Mac, mac, mac“, doziva je Džulija.
„Mac, mac, jadna maco, mac, mac!“ Ali mačka je sumnjičavo gleda i
odlazi spotičući se o skute. Poslednji stiže Jupiter. Skače kroz vreže
paradajza stežući u golemoj čeljusti ostatke večernje sandale. Onda se
spušta mrak; to je noć kada kraljevi u zlatnim odorama jašu slonove preko
planina.
 Grimizni kombi
Zbogom smrtonosnoj dosadi razvoženja mršavih pilića sedmočlanim
porodicama, zbogom svim ostalim obredima gradića na brdu. Ne mislim na
gradiće u brdima kakvi su Asizi, Peruđa ili Saračinesko, smeštene na
liticama visokim hiljadu metara, sa zidinama neveselo sivim kao karton za
košulje i nakrivljenim krovovima obraslim mahovinom boje senfa.
Zapravo, u ovom gradiću tlo je ravno, a kuće su od drveta. On je na istoku
Sjedinjenih Država, gradić u kakvima živi većina nas. To je gradić B., sa
stanovništvom od možda dve stotine bračnih parova koji svi imaju pse i
decu, a neki i poslugu. Liči na planinski gradić samo u izvesnom smislu, u
tome da bolesni, razočarani i siromašni ne mogu da se uspnu strmom
moralnom stazom koja mu je prirodni bedem, u smislu da istog trenutka
kada se neki žitelj zarazi tugom ili nezadovoljstvom, on oseti beznadežnost
bivstvovanja na tako velikoj duhovnoj visini pa silazi u dolinu da živi.
Život je nezapamćeno udoban i spokojan. B. je grad isključivo za srećne.
Domaćice ljube muževe ujutru nežno, a uveče strastveno. U gotovo svakoj
kući obitavaju ljubav, dobrota i velike nade. Škole su izvrsne, putevi glatki,
vodovod, kanalizacija i ostale komunalije savršeni, a jedne prolećne večeri
u sumrak ogromni, grimizni kombi za selidbe, sa zlatnim slovima na
bokovima, došao je ulicom i stao ispred kuće u kojoj su nekad stanovali
Marplovi i koja je već tri meseca bila prazna.
Grimizna i zlatna boja kombija, jarke čak i pod suncem na zalasku,
bile su nadahnuti pokušaj prikrivanja tužne lutalačke sudbine. „Prevozimo
velike i male terete do svih udaljenih mesta“, pisalo je zlatnim slovima na
bočnim stranicama, a taj natpis podsećao je na daleki zvižduk lokomotive.
Marta Folkston je iz susedne kuće gledala kroz prozor kako se stvari njenih
novih suseda unose preko verande. „Ono izgleda kao originalni čipendejl“,
rekla je, „mada je teško odrediti u ovoj polutami. Imaju dvoje dece. Deluju
kao fini ljudi. Oh, kad bih samo imala nešto da im odnesem da osete da su
kod kuće. Misliš li da vole cveće? Pretpostavljam da možemo da ih
pozovemo na piće. Misliš li da bi voleli da dođu na piće? Hajde pođi do
njih i pitaj ih da li bi voleli da svrate na piće.“
Kasnije, kad je nameštaj unesen i kombi otišao, Čarli je prešao preko
travnjaka između kuća i predstavio se Breskvici i Ge-Beu. Evo šta je video.
Breskvica je imala kosu boje breskve, bila je srdačna, u haljini s dubokim
izrezom i bujnih grudi. Ge-Be je nekada bio zgodan muškarac, a možda je
to i ostao, mada su mu se žuti uvojci proredili. Lice mu je istovremeno
delovalo anđeoski i preteće. Kako je Čarli kasnije saznao, Ge-Be se nikada
nije bavio boksom, ali lako je žmirkao, a četvrtasto markantno čelo bilo mu
je izbrazdano ožiljcima. Moglo bi se primetiti da mu je izraz lica zamišljen
dok se ne shvati da on nije čovek sklon razmišljanju. Bio je to ozbiljan,
zakopčan izraz kakav imaju nagluvi ili priglupi ljudi.
Biće im zadovoljstvo da dođu na piće. Evo ih odmah. Samo da
Breskvica nakarminiše usne i poželi deci laku noć, i odmah dolaze. Tako je
i bilo, pa je počelo naizgled neobično prijatno veče. Folkstonovi su brinuli
ko će im biti novi prvi susedi, a kad su shvatili da su Ge-Be i Breskvica
srdačni ljudi, silno su se obradovali. Kao i svi, rado su izražavali mišljenje
o susedima, a Ge-Bea i Breskvicu to je, prirodno, zanimalo. Sve je ličilo na
početak prijateljstva, pa Folkstonovi nisu kao obično mislili na to koje je
doba i koliko je ko popio. Prošla je ponoć, a Čarli nije primetio ni koliko se
viskija natočilo niti da je Ge-Be sve pijaniji. On se pak potpuno ućutao i
isključio iz razgovora – a onda je iznenada upao Marti u reč jednolično
neprijatno otežući reči.
„Gospode, ala ste vi neki uštirkan svet“, rekao je.
„O, ne, Ge-Be!“, zavapila je Marta. „Ne prve večeri!“
„Previše si popio, Ge-Be“, rekao je Čarli.
„Jesam đavola“, odvratio je Ge-Be. Sagnuo se i počeo da odvezuje
pertle. „Tek počinjem.“
„Molim te, Ge-Be, molim te“, rekla je Breskvica.
„Moram da ih naučim, srce“, odvratio je Ge-Be. „Moraju da nauče.“
Onda je ustao i s lukavošću i veštinom pijanice skinuo gotovo svu
odeću sa sebe pre nego što je iko stigao da ga zaustavi.
„Gubi se napolje“, rekao je Čarli.
„Bilo mi je zadovoljstvo, susede“, odgovorio je Ge-Be. Na izlasku je
šutnuo stalak za kišobrane od kovanog mesinga.
„Oh, tako mi je žao!“, rekla je Breskvica. „Grozno se osećam zbog
ovoga!“
„Ne brini, mila moja“, tešila ju je Marta. „On je verovatno umoran, a
svi smo popili previše.“
 „O, ne“, odvratila je Breskvica. „Uvek je tako, gde god da dođemo.
Selili smo se osam puta u proteklih osam godina i nigde niko nije došao da
se oprostimo. Niko živi. Oh, bio je tako divan čovek kad smo se upoznali!
Nikada niste videli nikog tako lepog, snažnog i dobrodušnog. Na koledžu
su ga zvali grčki bog. Odatle mu i nadimak. Dva puta je bio u nacionalnoj
ekipi po izboru novinara, ali nikad nije igrao za novac – uvek je igrao
srcem. Svi su ga voleli. Sada toga svega više nema, ali ja sebi govorim da
me je nekada voleo dobar čovek. Ne znam mnogo žena koje su doživele
takvu vrstu ljubavi. Oh, tako bih volela da se vrati. Volela bih da bude
kakav je nekada bio. Preksinoć smo pakovali posuđe u staroj kući, on se
napio i ošamario me, a ja sam povikala: ’Vrati se! Vrati se! Vrati mi se,
Ge-Be!’ Nije me ni čuo. Ne sluša me uopšte. Ne čuje više nikoga – čak ni
glasove dece. Svakog dana se pitam šta sam to skrivila da sam ovako
surovo kažnjena. O, bože!“
„Tako mi je žao“, rekla je Marta.
„Nećete doći da se oprostite od nas kad odemo“, rekla je Breskvica.
„Izdržaćemo ovde godinu dana. Samo čekajte i videćete. Nekima susedi
prirede oproštajne zabave kad se sele, ali poslednji put čak se i đubretar
radovao što odlazimo.“ Uzdigavši se iznad propale večeri dostojanstveno i
pomirena sa sudbinom, počela je da skuplja odeću koju je njen muž
razbacao po tepihu. „Kad god se preselimo, pomislim da će mu promena
prijati“, rekla je. „Kad smo večeras došli ovamo, sve je bilo tako ljupko i
tiho da sam pomislila da će se on izmeniti. Pa, više ne morate da nas
pozivate. Znate kako je.“
Nekoliko dana, možda sedmicu kasnije Čarli je ujutru sreo Ge-Bea
na staničnom peronu i video koliko je prijatan njegov novi sused kad je
trezan. Gradić B. nije lako osvojiti, ali Ge-Be kao da je već stekao
naklonost i poštovanje zajednice. Posmatrajući ga kako stoji na suncu s
ostalim putnicima, Čarli je uvideo da će ga pozvati da se učlani u sve živo.
Ge-Be ga ja pozdravio srdačno, bez tračka zlobe koju je pokazao one
večeri. Štaviše, bilo je nemoguće poverovati da je ovaj šarmantni i
privlačni čovek mogao da se ponaša onako uvredljivo. Na jutarnjem suncu,
okružen novim prijateljima, kao da je prkosio pamćenju. Gotovo je uspeo
da u Čarliju izazove grižu savesti.
Dogovori o uvođenju novopridošlog para u društvo obavljeni su
neuobičajeno brzo, a postupak je započeo večerom kod Votermansovih.
Čarli je već bio došao kad su Ge-Be i Breskvica stigli, a ušli su kao
kraljevski par. Ruku podruku, lepi i blistavi, u trenutku ulaska delovali su
kao srce i duša večeri. Društvo je bilo veliko i Čarli ih gotovo nije ni video
dok nisu seli za trpezu. Bio je smešten blizu Breskvice, ali Ge-Be je sedeo
na drugom kraju stola. Dovršavali su desert kad je Ge-Beov jednolični,
neprijatni otegnuti glas, poput zapovesti na paradi, nadjačao opšti
razgovor.
„Kakva prokleta gomila ukočenih metli!“, rekao je. „Da ulijemo
malo živosti u razgovor, a?“ Skočio je na sredinu stola, zapevao jednu
nepristojnu pesmicu i počeo da skakuće s noge na nogu. Žene su zavrištale.
Posuđe je bilo poobarano i polomljeno. Haljine upropašćene. Breskvica je
preklinjala svog neobuzdanog muža, ali Ge-Be je svojom besramnom
predstavom isterao iz trpezarije sve goste, osim Čarlija.
„Silazi odatle, Ge-Be“, rekao je Čarli.
„Moram da ih naučim“, odvratio je Ge-Be. „Moram da ih naučim.“
„Ne učiš ti nikoga ničemu osim tome da si obična pijandura.“
„Moraju da nauče“, ponovio je Ge-Be. „Moram da ih naučim.“ Sišao
je sa stola razbivši još posuđa, oteturao u kuhinju, zagrlio kuvaricu i onda
izašao u noć.
Pomislilo bi se da je ovaj ispad bio dovoljno upozorenje zajednici, ali
ona je neobično velikodušno praštala Ge-Beu. Dopadao im se, i uvek je
postojala mogućnost da će se ponašati pristojno. Uvek se na jutarnjem
suncu pojavljivala njegova privlačna prilika da zbuni neprijatelje, ali sve
više je ličila na mamac za pozive u kuće u kojima će razbijati porcelan. Ge-
Be uopšte nije želeo da mu praštaju, a ako bi mu se učinilo da nije
dovoljno povredio osetljivost domaćina, ponašao se još drskije i bestidnije.
Niko nikad nije video ništa slično. Kod Bilkerovih se svukao do gole kože.
Kod Levijevih je zavitlao činiju belog sira u tavanicu. Plesao je škotsku
polku u gaćama, palio korpe za otpatke i njihao se na lusteru Taunsendovih
– na njihovom čuvenom lusteru. Za šest nedelja u B.-u više nije bilo kuće u
kojoj je bio dobrodošao.
Folkstonovi su ga i dalje viđali, naravno, predveče u bašti, i
razgovarali s njim preko žive ograde. Čarlija je mučilo što gleda kako neko
tako brzo propada i želeo je da pomogne. On i Marta razgovarali su s
Breskvicom, ali ona je bila izgubila svaku nadu. Nije shvatala šta se to
dešava s njenim Adonisom, a njena inteligencija dosezala je samo dotle.
Ge-Be bi se povremeno dopao nekom neupućenom iz nekog susednog
gradića ili nekom pridošlici, pa bi ga pozvali na večeru. Njegov nastup
uvek je bio isti i sve se uvek završavalo razbijenim posuđem. Folkstonovi
su mu bili susedi, povezivala ih je drevna veza i Čarli je mislio da bi
mogao da spase Ge-Bea. Kad su se Breskvica i Ge-Be svađali, ona je
ponekad telefonirala Čarliju i molila ga za zaštitu. Otišao je k njima jedne
letnje večeri posle njenog poziva. Svađa je bila završena; Breskvica je
čitala strip u dnevnoj sobi, a Ge-Be je sedeo za stolom u trpezariji s pićem
u ruci. Čarli je stao iznad svog suseda.
„Ge-Be.“
„Da?“
„Hoćeš li da ostaviš piće?“
„Neću.“
„Hoćeš li da ostaviš piće ako i ja ostavim piće?“
„Neću.“
„Hoćeš li da odeš kod psihijatra?“
„Zašto bih? Ja znam sebe. Treba samo da to istresem iz sebe.“
„Hoćeš li da odeš kod psihijatra ako ja pođem s tobom?“
„Neću.“
„Hoćeš li preduzeti išta da pomogneš sam sebi?“
„Moram da ih naučim.“ Onda je zabacio glavu i zajecao: „O,
gospode...“
Čarli se okrenuo. U tom trenutku činilo se da je Ge-Be, odnekud iz
neke sopstvene divljine, čuo zov roga koji mu proriče način i čas smrti.
Bilo je u ovom pijanom čoveku nekakve ogromne verodostojnosti. Čarliju
se činilo da shvata poruku pijanca; oduvek ju je naslućivao. Ge-Be govori
u ime slabih, bolesnih, siromašnih, on govori za one koji bez svoje krivice
žive u bolu i patnji. Srećnima, bogatima, ljudima otmenog roda on ima da
kaže ovo – uprkos ljubavi, udobnosti i povlašćenosti, neće biti pošteđeni
uboda gneva i žudnje i samrtnog ropca. On samo želi da budu spremni za
udarac kada taj udarac naiđe. Ali zar ne mogu da prihvate ovu istinu bez
njegove škotske polke u njihovim dnevnim sobama? Ge-Be govori na
osnovu nekog sopstvenog iskustva patnje, ali zar moraju i ostali da pate
kako bi primili njegovu poruku? Činilo se da moraju.
„Ge-Be?“, rekao je Čarli.
„Da?“
 „Šta pokušavaš da ih naučiš?“
„Ti to ne možeš da razumeš. Isuviše si uštirkan.“
Nisu se zadržali ni godinu dana. U novembru su dobili sasvim
pristojnu ponudu za kuću i prodali su je. Grimizni kombi sa zlatnim
slovima se vratio i preselili su se u susednu državu, u gradić J., gde su
kupili kuću. Folkstonovi su se obradovali njihovom odlasku. U susednu
kuću uselio se vrlo pristojan mladi par i sve je ponovo bilo kao pre. Retko
su se prisećali Breskvice i Ge-Bea. No, preko zajedničkih poznanika, Čarli
je sledeće zime saznao da je Ge-Be igrajući fudbal slomio kuk neposredno
pre Božića. Zbog nečega to nije mogao da izbije iz glave, pa je jednog
nedeljnog popodneva, kad nije imao pametnijeg posla, zatražio od službe
informacija Ge-Beov telefonski broj. Pozvao je nekadašnjeg suseda i rekao
mu da će svratiti na piće. Ge-Be se silno obradovao i objasnio mu kako da
stigne do njega.
Bila je to duga vožnja, a Čarli se na pola puta zapitao zašto je uopšte
i krenuo. J. je bio daleko ispod gradića B. Ge-Beova kuća bila je u naselju
koje se tek razvijalo, a preduzimač se nije zaustavio kod obične ružnoće,
nego je sagradio naselje koje je sa svojim četvorougaonim prozorima ličilo
na kažnjeničku koloniju. Ulice su dobile nazive po univerzitetima – Ulica
Prinston, Ulica Jejl, Ulica Ratgers... Svega nekoliko kuća bilo je prodato, a
one oko Ge-Beove još su bile prazne. Čarli je pozvonio i čuo kako mu Ge-
Be dovikuje da uđe. Kuća je bila zapuštena, a dok je Čarli skidao kaput,
Ge-Be je polako došao hodnikom – sedeo je na dečjim kolicima i otiskivao
se štakom. Desna noga i kuk bili su mu u masivnom gipsu.
„Gde je Breskvica?“, upitao je Čarli.
„Nije tu. Ona i deca otišli su za Božić u Nasau.“
„Ostavila te je samog?“
„Želeo sam da odu. Meni ne može da se pomogne. Dobro se
snalazim u ovim kolicima. Kad sam gladan, napravim sendvič. Hteo sam
da odu. Nagovorio sam ih da odu. Breskvici treba odmor, a ja volim da
sam sâm. Dođi u dnevnu sobu da mi napraviš piće. Ne mogu da izvadim
posude za led – to je otprilike jedino što ne mogu. Mogu da se obrijem i da
legnem u krevet, ali ne mogu da izvadim posude za led.“
Čarli je doneo leda. Bilo mu je drago što ima šta da radi. Prizor Ge-
Bea u kolicima prenerazio ga je, a osetio je i zastrašujuću tišinu u kući.
Kroz kuhinjski prozor video se niz ružnih praznih kuća. Činilo mu se da se
nekakva ogavna melodrama bliži vrhuncu. No, u dnevnoj sobi Ge-Be je
bio krajnje šarmantan, a njegov osmeh i glas stvorili su popodnevnu
kratkotrajnu ravnotežu. Čarli ga je upitao zašto nije unajmio bolničarku.
Zar nije mogao da nađe nekoga da ostane s njim? Zar nije makar mogao da
unajmi invalidsku stolicu? Ge-Be se na sve predloge samo smejao. Dobro
mu je. Breskvica mu je pisala iz Nasaua. Sjajno se provode.
Čarli je verovao da ih je Ge-Be naterao da odu. Zbog te pojedinosti,
više od svega drugog, stanje je bilo jezivo. Breskvica bi, prirodno, volela
da ode u Nasau, ali nikada to ne bi zahtevala. Bila je suviše bezazlena da
sanjari o putovanju. Sigurno je Ge-Be zahtevao da odu; opisivao je
putovanje tako primamljivo da ona, u svojoj bezazlenosti, nije mogla da
odoli. Da li je žudeo da ostane sam, pijan i obogaljen, u ovoj usamljenoj
kući? Da li je čeznuo da se oseća zapostavljenim? Tako se činilo. Neuredna
kuća i slika njegove žene i dece kako trče, trče, trče po nekoj koralnoj plaži
delovali su kao nekakva unapred dobro smišljena pobeda.
Ge-Be je zapalio cigaretu, zaboravio je i zapalio drugu tako
nespretno petljajući šibicama da je Čarli jasno video da bi lako mogao da
izazove požar. Podižući se iz kolica u stolicu samo što nije pao, a kad bi
pao bez ikoga u blizini, lako bi mogao da umre od gladi i žeđi na
sopstvenom tepihu. No, možda ima neke pijane lukavštine u njegovoj
trapavosti, u igranju vatrom. Podmuklo se nasmešio kad je video Čarlijev
izraz lica. „Ne brini za mene“, rekao je, „biće sa mnom sve u redu. Imam
anđela čuvara.“
„To svi misle“, odvratio je Čarli.
„E, ali ja ga zaista imam.“
Napolju je počeo da pada sneg. Zimsko nebo bilo je oblačno i
spuštao se mrak. Čarli je rekao da mora da krene. „Sedi“, rekao je Ge-Be.
„Sedi i popij još jedno piće.“ Čarlija je savest zadržala još malo. Kako bi
mogao da ostavi prijatelja – suseda, ako ništa drugo – u smrtnoj opasnosti?
No nije imao izbora – porodica ga je čekala i morao je da krene. „Ne brini
za mene“, rekao je Ge-Be dok je Čarli oblačio kaput. „Imam ja svog
anđela.“
Bilo je mnogo kasnije nego što je Čarli mislio. Padao je vrlo gust
sneg, a čekala ga je vožnja od dva sata vijugavim sporednim putevima. Iz
J. se izlazilo preko blagog uspona, a novonapadali sneg bio je toliko klizav
da ga je Čarli jedva savladao. Čekale su ga strmije uzbrdice. Radio mu je
samo jedan brisač, a sneg je brzo prekrio vetrobransko staklo i ostavio mu
samo jedan mali procep prema svetu. Pahulje su vrtoglavo brzo jurile u
svetlost farova, a na jednom uskom mestu na putu kola su mu skliznula s
ivičnjaka pa je morao deset minuta da turira motor da bi se vratio na put.
Bio je to usamljeni deo puta, pet kilometara od najbliže kuće – a on pešice
ne bi daleko stigao u mokasinama. Kola su proklizavala i krivudala uz
svako brdo i Čarliju se činilo da je čistom srećom uspeo da se popne na
vrh.
Posle dva sata vožnje još je bio daleko od kuće. Snežni pokrivač bio
je toliko dubok da je jedva uspevao da ne promaši put. Trebalo mu je tri
sata da stigne do kuće i kad je ušao u mrak i tišinu svoje garaže, bio je
premoren, iscrpljen i beskrajno zahvalan. Marta i deca već su bili večerali,
a ona je želela da ode do Lisomovih da porazgovaraju o nečemu u vezi sa
školskim odborom. Rekao joj je da su putevi zavejani, a kako je kuća
Lisomovih bila blizu, odlučila je da ode pešice. Zapalio je vatru i popio
piće, a deca su mu pravila društvo za stolom dok je večerao. Nedeljom
posle večere Folkstonovi su obično svirali, ili makar pokušavali da sviraju
u triju. Čarli je svirao klarinet, njegova kći klavir, a stariji sin blok flautu.
Najmlađe dete motalo im se oko nogu. Ove nedeljne večeri svirali su
jednostavne aranžmane muzike osamnaestog veka, u prijatnoj porodičnoj
atmosferi – hvalili su jedni druge kad se provuku kroz težak pasaž i u
muziciranje unosili ono najbolje iz svojih odnosa. Svirali su jednu
Vivaldijevu sonatu kad je zazvonio telefon. Čarli je odmah znao ko zove.
„Čarli, Čarli“, rekao je Ge-Be. „Gospode, u velikoj sam nevolji.
Samo što si otišao, ja sam ispao iz ovih prokletih kolica. Trebalo mi je dva
sata da se dovučem do telefona. Moraš da dođeš kod mene. Nema nikoga
drugog. Ti si mi jedini prijatelj. Moraš da dođeš ovamo. Čarli? Čuješ li
me?“. Verovatno je neobični izraz Čarlijevog lica naterao najmlađe dete da
zavrišti. Sestra ga je uzela u naručje i zagledala se u oca, baš kao i njen
brat. Činilo se da znaju čitavu priču, svaku pojedinost, i gledali su ga
spokojno kao da očekuju da donese odluku, ne neku koja ima veze s
nastavkom prijatne večeri u snegom zavejanoj kući, nego odluku koja će
imati duboke posledice na njihovo znanje o njemu i na njihovu konačnu
sreću. Lica su im, pomislio je, bila čista i usrdna, a šta god on uradio, biće
konačno.
„Čuješ li me, Čarli? Čuješ li me?“, pitao je Ge-Be. „Trebalo mi je
dva sata da se dovučem do prokletog telefona. Moraš doći da mi
pomogneš. Niko drugi neće doći.“
 Čarli je spustio slušalicu. Ge-Be je svakako čuo njegovo disanje i
dečji plač, ali Čarli nije progovorio ni reč. Deci nije pružio nikakvo
objašnjenje, a ona ga nisu ništa ni pitala. Znala su. Njegova kći vratila se
za klavir, a kad je telefon ponovo zazvonio, a on se nije javio, niko ništa
nije pitao. Činilo se da osećaju radost i olakšanje kad je telefon prestao da
zvoni i svirali su Vivaldija do devet sati, kada je Čarli poslao decu na
spavanje.
Sipao je sebi piće da ublaži osećanje da se dogodila neka
emocionalna eksplozija, da je neko nasilje protreslo vazduh. Nije znao šta
je uradio ni kako će se izboriti sa svojom savešću. Reći će sve Marti kad se
vrati, pomislio je. To će biti još jedan korak ka razumevanju. Ali kad se
vratila, nije joj rekao ništa. Plašio se da će unošenjem njene pameti u
problem samo potvrditi svoju krivicu. „Ali zašto mi nisi telefonirao kod
Lisomovih“, pitala bi ga. „Mogla sam da se vratim kući i ti si mogao da
odeš tamo.“ Bila je suviše saosećajna da pasivno prihvati, kao što je on
učinio, pomisao na prijatelja, suseda, koji leži u agoniji. Otišla je na sprat.
Sipao je sebi još viskija. Da je telefonirao Lisomovima, da se ona vratila da
pazi na decu i oslobodi ga da ode i pomogne Ge-Beu, da li bi uspeo da se
vrati po ovoj vejavici? Morao bi da stavi lance, ali gde su lanci? Nije znao.
Čitavu godinu ih nije koristio. No, možda su putevi do sada očišćeni.
Možda se oluja smirila. Od ove poslednje uznemirujuće mogućnosti
pripala mu je muka. Da li ga je nebo izdalo? Upalio je spoljašnje svetlo i
polako, preko volje, krenuo ka prozoru.
Netaknuti sneg je ljupko svetlucao, a mlaz svetla probijao je prazan i
spokojan vazduh. Sneg je verovatno prestao da pada nekoliko minuta pošto
je Čarli ušao u kuću. Ali kako je on to mogao da zna? Kako se od njega
može očekivati da uzme u obzir mušičavost vremena? I šta je s pogledom
koji su mu deca uputila, tako strogim, tako jasnim, kao izjava da u to doba
dana treba da bude s njima, a ne da pomaže pijandurama koje su
prokockale priliku da budu shvaćene ozbiljno?
Onda mu se u misli vratila slika Ge-Bea, izbezumljujuće jadnog, i
setio se kako je Breskvica stajala u hodniku Votermanovih i dovikivala:
„Vrati se! Vrati se!“ Dozivala je nazad mladića kog Čarli nikad nije
upoznao, ali ga je lako zamislio – momka zlatne kose, vedrog,
širokogrudog i snažnog, i zašto je sve to moralo da propadne? Vrati se!
Vrati se! Činilo se da je prizivala slast letnjeg dana – ruže cvetaju, a vrata i
prozori prema bašti su otvoreni. Sve se to čulo u njenom glasu, kao privid
napuštene kuće pod poslednjim zracima sunca. Prostrana kuća, oronula, za
decu puna duhova, briga je za policiju i vatrogasce, ali ovako, prozora
pozlaćenih svetlom sutona, lako bi se pomislilo da su se ukućani vratili.
Kuvarica u kuhinji razvlači testo. Miris piletine penje se uz zadnje
stepenište. Prednje sobe su spremne za decu i njihove mnogobrojne
drugove. Ugalj plamti u kaminu. Onda se, dok se svetlost povlači iz
prozora, istinska ružnoća kuće mršti u polutami udvostručenom silinom, a
kada tonovi tog davnog leta iščile iz Breskvičinog glasa, na bezazlenom
licu jasno joj vidi konačnost i zbunjenost očajanja. Vrati se! Vrati se!
Nasuo je sebi još malo viskija, a kad je podigao čašu do usana, čuo je da se
vetar menja i video – svetlo na verandi još je gorelo – da sneg ponovo
počinje da se kovitla u osvetoljubivom vihoru oluje. Put je neprohodan; on
ne bi mogao da stigne. Promena vremena podarila mu je blaženstvo
razrešenja; gledao je sneg s osmehom ljubavi, ali je ostao uz bocu sve do
tri sata po ponoći.
Probudio se drhtav i zakrvavljenih očiju, a u jedanaest se iskrao iz
kancelarije i popio dva martinija. Popio je još dva pre ručka, još jedan u
četiri, a dva u vozu, i na večeru je došao teturajući. Medicinske pojedinosti
prekomernog pića svima su dobro poznate; ovde nas brine samo ljudska
slika, i Marta je najzad bila primorana da razgovara s njim. Govorila je
veoma blago.
„Previše piješ, dušo“, rekla je. „Piješ previše već tri sedmice.“
„Moja je stvar koliko pijem, dođavola“, odvratio je. „Ti gledaj svoja
posla, a ja ću svoja.“
Postajalo je sve gore i Marta je morala nešto da preduzme. Najzad je
otišla da potraži savet od njihovog sveštenika – privlačnog mladog neženje
koji se bavio i psihologijom i službom božjom. Saosećajno ju je saslušao.
„Svratila sam po podne u parohijski dom“, rekla je kad je Čarli uveče
stigao kući, „i razgovarala sam s ocem Hemingom. Pita se zašto te nema u
crkvi i želi da porazgovara s tobom. Tako je zgodan“, dodala je trudeći se
da ono što je rekla ne zvuči kao pripremljeni govor, „da se pitam zašto se
nije oženio.“ Čarli je, pijan kao i obično, otišao do telefona i pozvao
parohijski dom. „Slušajte, oče“, rekao je, „moja žena mi kaže da ste se
družili danas po podne. Pa, meni se to ne sviđa. Držite se podalje od moje
žene. Čujete li me? To prokleto crno odelo meni ništa ne znači. Okanite se
moje žene ili ću vam razbiti taj lepi nosić.“
Na kraju je izgubio posao, morali su da se odsele i krenuli su da
lutaju, kao Ge-Be i Breskvica, u grimiznom kombiju sa zlatnim natpisom.
 A Šta je bilo s Ge-Beom – šta je na kraju bilo s njim? Onaj pripiti
anđeo čuvar, zamršene kose i s harfom pokidanih struna, i dalje je lepršao
iznad njega. Pošto je telefonirao Čarliju, Ge-Be je pozvao i vatrogasce.
Stigli su za tačno osam minuta, s uključenim rotacionim svetlima i
sirenom. Smestili su ga u krevet, sipali mu piće, a jedan vatrogasac, koji
nije imao pametnija posla, ostao je s njim dok se Breskvica nije vratila iz
Nasaua. Lepo su se provodili, pojeli su sve odreske iz zamrzivača i pili
litar viskija dnevno. Kad su se Breskvica i deca vratili iz Nasaua, Ge-Be je
već mogao da hoda, pa je nastavio sa svojim neurednim životom za koji je
bio spremniji nego njegov nekadašnji sused, ali na kraju su morali da se
odsele i, kao i Folkstonovi, nestali su iz planinskih gradića.
 Kaži mi samo ko je to bio
Vilijem Pim je sve što ima stekao sam; drugim rečima, počeo je svoj život
odraslog čoveka bez prebijene pare, bez veza, bez ičega osim ljubaznosti
prema svakome, a uzdigao se do položaja potpredsednika kompanije za
proizvodnju sintetičke ćebadi. Svake godine davao je pozamašan prilog
baltimorskom dečjem domu koji ga je poslao na pravi put i rado je pričao
anegdote o tome kako je nekada davno radio na farmi, ali izgledao je i
ponašao se kao pripadnik više srednje klase i gotovo u potpunosti se
oslobodio tragova strepnji čoveka koji se silno namučio da ostavi nešto
novca na stranu. Istina je da su ga prizori prosjaka, staraca u ritama, rđavo
obučenih muškaraca i žena koji jedu rđavu hranu pod kažnjeničkim
svetlima kafeterija, sirotinjskih naselja i turobnih fabričkih gradova, lica na
prozorima jeftinih svratišta, pa čak i rupa na ćerkinoj čarapi – podsećali na
mladost i ispunjavali ga nelagodom. Nije voleo da viđa nikakve znake
siromaštva. Duboko je uživao u svojoj kući podignutoj u holandskom
kolonijalnom stilu, u njenim brojnim osvetljenim prozorima, u čvrstini
krova nad glavom i u svojoj staklenoj bašti, u toploti odeće svoje dece i u
činjenici da je uspeo da stvori nešto ubedljivo i smisleno uprkos svojim
bednim počecima. Neprestano ga je opsedalo i pomalo razdraživalo to što
su se većina njegovih poslovnih prijatelja i svi njegovi prijatelji i susedi
zabavljali na poljanama Grotona, Dirfilda ili neke slične škole dok je on iz
javne biblioteke pozajmljivao knjige o poboljšavanju govora i rečnika. No
taj laki gnev prema ljudima koji su uspevali lakše nego on prepoznavao je
kao svoju karakternu manu. Uzimajući u obzir samo njegov stas, bilo je
zapanjujuće što je i dalje sebe zamišljao kao izgladnelog mladića koji po
kiši stoji ispred osvetljenog izloga. Bio je to veseo, punačak čovek
okruglog lica nalik na pitu. Svi su se radovali kad ga vide, kao što se ljudi
na kraju obroka obraduju običnom mirišljavom i hranljivom desertu od
svežih jaja, pavlake i muskatnog oraha.
Vil se oženio tek pošto je prevalio četrdesetu i doselio se u Njujork.
Do tada nije imao ni novca ni vremena, a oskudicu u mladosti prirodna
ljubav nije mu ublažavala. Njegova maćeha, odevena u spavaćicu zbog
udobnosti i sa šeširom ukrašenim cvetovima na glavi radi izgleda –
provodila je dane sedeći uz prozor dnevne sobe u Baltimoru i pijući šeri iz
šolje za kafu. Ona nije bila vedra stara duša i ono što bi imala da kaže
obično je bilo gorko. Utisak koji je ostavljala možda je ulio Vilu malo
sumnje u emotivno bogatstvo ljudskih veza. Kad se najzad oženio, odabrao
je ženu dosta mlađu od sebe – devojku dobre naravi, crvene kose i zelenih
očiju. Ona ga je ponekad zvala „Tata“. Vil je bio toliko ponosan na svoju
ženu i toliko je hvalio njenu lepotu i um da su ljudi kad je upoznaju uvek
bivali razočarani. No Vil je u mladosti bio sam, gladovao je i smrzavao se,
pa je sada, kad se uveče vrati kući svojoj lepoj ženi punoj ljubavi i skine
šešir i kaput u predsoblju, doslovno ječao od radosti. Svaki komad
nameštaja koji je Marija kupila za njega je bio blagosloven njenim ukusom
i ljupkošću. Šamlica ili šerpe mogli su toliko da ga obraduju da joj obaspe
lice i vrat poljupcima. Bila je rastrošna, ali činilo se da on želi detinjastu i
mušičavu ženu, a njena neuverljiva objašnjenja zbog čega je kupila nešto
nepotrebno i preskupo pobuđivala su u njemu najdublju nežnost. Marija
nije dobro kuvala, ali kad uveče, pošto služavka dobije slobodno, pred
njega spusti tanjir supe iz konzerve, on ustane sa svog kraja stola i
zahvalno je grli.
U početku su živeli u velikom stanu u istočnom delu grada. Često su
izlazili. Vil nije voleo zabave, ali je zarad svoje mlade žene to prikrivao.
Za trpezom ju je duboko uzdišući gledao preko stola kako se smeje i
razgovara, dok prstenje koje joj je kupio svetluca pod svetlom sveća. Uvek
je jedva čekao da se zabava okonča i da ponovo ostanu sami kako bi
mogao da je ljubi na ulici ili u taksiju. Kad je Marija prvi put zatrudnela,
njegova sreća nije imala granica. Divio se svakoj sitnici tokom njene
trudnoće. Njene pripreme za dolazak bebe očaravale su ga. Kad im se
rodilo prvo dete, kad je mleko poteklo iz Marijinih dojki, kad je njihova
kći u Mariji podstakla najprirodniju nežnost, bio je ushićen.
Pimovi su imali tri kćeri. Kad im se rodila treća devojčica, preselili
su se u predgrađe. Vilu je tada već bilo preko pedeset godina, ali je preneo
Mariju preko praga, upalio vatru u kaminu i obavio sve sladunjave
ljubavne obrede useljenja u novu kuću. Istini za volju, povremeno se činilo
da Vil previše govori o Mariji. Žudeo je da ona blista u društvu. Na
zabavama bi prekidao opšte ćaskanje da objavi: „A sada će Marija da nam
ispriča vrlo smešnu zgodu koja se odigrala danas po podne u ženskom
klubu.“ Vozeći se prigradskim vozom na posao prenosio je njene stavove o
sezoni bejzbola i o akcizama. Kad je večerao sam u hotelima u Ročesteru
ili Toledu – često je putovao poslom – pokazivao je konobaricama
Marijinu sliku. Kad je jednom izabran u porotu, svi porotnici saznali su sve
o Mariji mnogo pre kraja suđenja. Kad je otišao u Njufaundlend da lovi
losose, neprestano je razmišljao da li je Marija dobro.
 Jedne subote, početkom proleća, Vil i Marija Pim priredili su
proslavu desete godišnjice braka u svojoj kući u Šejdi Hilu. Tridesetak
gostiju došlo je da nazdravi šampanjcem u njihovo zdravlje. Većina gostiju
bila je Marijinih godina. Vil nije voleo da Marija bude u društvu tolikih
mladića, pa je nadzirao kuda ide gotovo očinski brižljivo. Kad bi izašla na
terasu, on ne bi bio daleko. No, bio je dobar domaćin i zadivljujuće je da je
podjednako uživao u društvu i u pomisli da će svi uskoro otići kući.
Posmatrao je Mariju kako razgovara s Henrijem Bulstrodom u drugom
kraju sobe. Pretpostavljao je da joj je deset godina braka svakako ispisalo
poneku boru na licu i uticalo na njenu liniju, ali video je samo da je Marija
sada još lepša nego pre. S njim je razgovarala jedna ljupka devojka, ali
zbog divljenja Mariji bio je potpuno odsutan. „Morate zatražiti od Marije
da vam ispriča šta se jutros dogodilo u cvećari“, rekao je.
U nedelju, kasno po podne, Pimovi su poveli decu u šetnju, kao što
su obično činili po lepom vremenu. Bilo je ono doba godine kada su šume
još sumračne, a s mirisima truleži i promena meša se neki neobjašnjivi
miris sladak kao ruže, iako ništa ne cveta. Devojčice su išle napred, a Vil i
Marija hodali su za njima ruku pod ruku. Spuštalo se veče. Vrane su se
kreštavo dozivale u visokim borovima. U to doba prolećnog dana – ili
večeri – ljudi odjednom osete tamu šume i hladnoću i vlagu obližnje rečice
ili potoka, kada shvate da je svet do malopre obasjavala samo sunčeva
svetlost i da su pretanko obučeni.
Vil je stajao, izvadio perorez iz džepa i počeo da urezuje njihove
inicijale u koru drveta. Da li bi imalo ikakvog smisla naglasiti mu da mu se
kosa proredila? Želeo je da izrazi ljubav. Marijina mladost i lepota
alarmirali su njegova čula i izoštrili mu um toliko da mu je zemlja delovala
kao široka mapa razuma i čulnosti. Zbog njene blizine graktanje vrana
prijalo je njegovom uhu. Prema svojoj deci, čije je glasove čuo sa staze,
gajio je najizdašnije i najpraktičnije nade. Sada je imao sve ono čega je bio
lišavan.
No Marija je bila gladna i umorna i bilo joj je hladno. Otišli su na
počinak tek oko dva i s naporom je držala oči otvorene dok su šetali po
šumi. Kad se vrate kući, moraće da pripremi večeru. Hladni narezak ili
jagnjeće odreske, razmišljala je gledajući kako Vil urezuje njihove inicijale
u srce i probada ga strelom. „Oh, tako si ljupka“, čula ga je kako mrmlja
kad je završio. „Tako si mlada i lepa.“ Zastenjao je; uzeo ju je u naručje i
strastveno je poljubio. Ona je i dalje zabrinuto razmišljala o večeri.
 Jednog ponedeljka, nedugo posle ovakve šetnje, Marija je sedela u
dnevnoj sobi i pričvršćivala papirne cvetove jabuke za grane. Bila je u
Odboru za ukrašavanje, povodom Praznika jabukovog cveta, dobrotvornog
bala pod maskama koji je Društveni klub priređivao svake godine. Vil je
čitao časopis čekajući da ona završi. Nosio je kućne papuče i crveni
brokatni kućni mantil – poklon od Marije – koji mu se u debelim naborima
gužvao oko stomaka, pa je izgledao debelo. Marijine ruke su letele. Kad
ukrasi neku granu cvetovima, podigne je i pita: „Zar nije lepa?“ Onda je
postavi u ugao gde počinje šuma rascvetanih grana. Tri devojčice spavale
su na spratu.
Zadatke odbora za ukrašavanje Marija je najbolje obavljala. Nije
volela da odlazi na rane jutarnje sastanke o reformi izbornog postupka, da
gura nos u prljave bolničke kuhinje ili da se kasno po podne sastaje s
drugim ženama i raspravlja o razvojnim pravcima savremene književnosti.
Pokušala je da bude sekretar Ženskog kluba, ali njene beleške bile su toliko
nečitke da je morala da odstupi – ne bez gorčine. Te večeri, kad je
smenjena, Vil ju je zatekao u suzama i satima ju je tešio. Uživao je u
takvim neprijatnostima. Marija je bila mlada i lepa i sve što ju je
primoravalo da se njemu obrati za pomoć učvršćivalo je njegov položaj.
Kasnije, kad je Marija bila zadužena za lutriju u korist bolnice – glavna
nagrada bila je stola od hermelina – toliko rđavo je vodila spiskove da je
Vil morao da uzme slobodan dan kako bi sve ispravio. Plakala je, a on ju je
tešio, dok bi se neki mlađi muž možda malo razljutio. Vil nije podsticao
njenu nedelotvornost, ali je tu osobinu povezivao s lepotom njenih očiju i
bledilom njene kože.
Pričvršćujući cvetove govorila je o proslavi. Nastupiće orkestar od
dvanaest muzičara. Dvorana će biti ukrašena najlepše do sada. Nadali su se
da će prikupiti deset hiljada dolara. Krojačica joj je već isporučila kostim.
Vil ju je upitao kakav kostim će nositi, a ona je rekla da će otići na sprat da
ga obuče. Za Praznik jabukovog cveta Marija se obično oblačila kao neka
ličnost iz francuske istorije, pa Vilovo zanimanje nije bilo naročito snažno.
Pola sata kasnije Marija je sišla i stala pred ogledalo pored klavira.
Nosila je zlatne papuče, ružičaste helanke i pripijenu somotsku bluzu bez
rukava izrezanu dovoljno da joj se vidi razmak između dojki. „Naravno,
imaću drugačiju frizuru“, rekla je, „i nisam još odlučila koji nakit ću da
nosim.“
 Vila je obuzela duboka tuga. Pripijeni kostim – morao je da obriše
naočari da bi ga bolje video – pokazivao je svu lepotu koju je obožavao, a
izražavao je i Marijinu savršenu bezazlenost u svetu punom zla. Prizor je
ispunio sirotog Vila požudom i očajanjem. Ne bi podneo da je razočara, ali
nije mogao da dozvoli da ona ovako smelo izaziva njegove susede – grupu
muškaraca koja je njegovom uznemirenom umu u tom trenutku delovala
kao čopor nezasitih mladih pohotnih životinja. Gledajući je kako veselo
pozira pred ogledalom, činilo mu se da Marija deluje kao dete – ili makar
kao devica – na pragu izopačene propasti. U njenom milom blagom licu i
polunagim grudima video je tugu života.
„Ne možeš to da nosiš, Mama“, rekao je.
„Molim?“ Okrenula se od ogledala.
„Mama, ugušićeš se u tome.“
„Svi ostali nosiće helanke, Vili. Helen Benson i Grejs Hederstoun
nosiće helanke.“
„One su nešto drugo, Mama. One su drugačije. One su okorele,
zadrte i zajedljive iskusne žene.“
„A šta sam ja?“
„Ti si ljupka i bezazlena“, rekao je. „Ti ne shvataš kakve su životinje
muškarci.“
„Ne želim stalno da budem ljupka i bezazlena.“
„Oh, Mama, ti to ne misliš ozbiljno! Ne govoriš to ozbiljno, svakako!
Ne znaš šta govoriš.“
„Želim samo da se dobro provedem.“
„Zar se ne provodiš dobro sa mnom?“
Briznula je u plač. Bacila se na kauč i zarila lice u jastuke. Njene
suze su kao kiselina nagrizale Vilovu rešenost kad se sagnuo nad njeno
vitko ojađeno telo. Pre dosta godina pitao se hoće li mu mlada žena stvarati
nevolje. Sada je, zamagljenih naočara, u kućnom mantilu nagužvanom oko
stomaka, stajao licem u lice s nevoljama. Kako bi mogao da odbije nešto
bezazlenosti i lepoti, čak i kad su u ozbiljnoj opasnosti? „U redu, Mama, u
redu“, rekao je, i sam na ivici suza. „Možeš to da nosiš.“
Sutradan ujutru Vil je krenuo na put u Klivlend, Čikago i Topiku.
Telefonirao je Mariji u utorak i u sredu uveče, a služavka mu je rekla da je
izašla. Verovatno ukrašava dvoranu, shvatio je. Palačinke koje je
doručkovao gotovo odmah su mu izazvale stomačne bolove koje nije
mogao da ublaži ni brojnim lekovima koje je uvek nosio sa sobom. Petak
je u Kanzasu bio maglovit i njegov avion nije mogao da poleti do kasno
uveče. Na aerodromu je pojeo malo pite s piletinom, od čega mu je bilo još
gore. Sleteo je u Njujork u subotu ujutru, morao je da ode pravo s
aerodroma na posao i stigao je u Šejdi Hil tek u subotu po podne. Bio je to
dan proslave i Marija je još bila u klubu. Proveo je jedan sat grabuljajući
opalo lišće iz leja duž bočnog zida kuće. Kad je Marija došla kući,
pomislio je da izgleda neodoljivo. Obrazi su joj bili rumeni, a oči sijale.
Pokazala je Vilu kostim koji je iznajmila za njega – verižnjaču i
šlem. Vilu se kostim dopao jer ga je maskirao. Onako iscrpljenom i
zlovoljnom, činilo mu se da mu je za bal neophodna maska. Kad se okupao
i obrijao, Marija mu je pomogla da obuče oklop. Odsekla je nojevo perje s
nekog svog starog šešira i veselo mu ga zatakla za šlem. Vil je krenuo
prema ogledalu da se pogleda, ali baš kad je stao, vizir mu se naglo spustio
i nije mogao da ostane podignut. Sišao je u prizemlje pridržavajući se za
stepenišnu ogradu – verižnjača je bila veoma teška – zaglavio vizir
presavijenim redom vožnje i seo da popije piće. Kad je Marija sišla u
ružičastim helankama i zlatnim papučama, Vil je ustao da joj se divi. Rekla
mu je da neće moći rano da ode s bala jer je u odboru; ako Vil poželi da
pođe kući, moraće da se poveze s nekim drugim. Vil nikada nije otišao s
neke zabave bez nje i ta zamisao nije mu se dopala. Marija je obukla kaput
i poljubila decu, pa su pošli na večeru u Birdens.
Okupilo se veliko društvo i sve je kasnilo. Pili su koktele do devet.
Kad su ušli u salu za večeru, Vil je seo pored Etel Vorden. Bila je to lepa
mlada žena, ali je već dva sata pila martini; lice joj je bilo ispijeno, a oči
crvene. Rekla je Vilu da joj je drag, da joj je oduvek bio drag, ali Vil je
gledao Mariju preko stola. Čak i tako izdaleka kao da je upijao neku
životnu snagu iz igre senki na njenom licu. Žalio je što nije bliže da čuje
šta govori.
Etel Vorden nije mu olakšavala. „Mi smo siromašni, Vile“, govorila
je tužno. „Jesi li znao da smo mi siromašni? Niko ne shvata da u ovakvom
naselju ima i ljudi kao što smo mi. Mi nemamo novca da doručkujemo jaja.
Nemamo novca za spremačicu. Nemamo novca za mašinu za pranje rublja.
Nemamo novca za...“
Pre nego što je pojeden desert nekoliko parova je ustalo i krenulo u
klub. Vil je video Trejsa Birdena kako donosi Mariji kaput i naglo je ustao.
Želeo je da stigne u klub na vreme da odigra prvi ples s njom. Kad je
izašao, Trejs i Marija već su otišli. Zamolio je Etel Vorden da se poveze s
njim. Obradovala se. Kad je ušao na parkiralište kluba, Etel je zaplakala.
Siromašna je, usamljena i gladna ljubavi. Privukla je Vila sebi i zaplakala
na njegovom oklopnom ramenu, a on je pogledao kroz zadnji prozor svog
karavana trudeći se da prepozna automobil Trejsa Birdena. Pitao se je li
Marija već stigla u klub ili i sama ima neke nevolje u parkiranim kolima.
Obrisao je Etel suze, rekao joj nekoliko nežnih reči i onda su ušli.
Do tada je već bila prošla ponoć i društvo se raspojasalo. Podijum je
bio pretrpan i perjanice, krune, životinjske glave i turbani njihali su se u
polutami. U to doba orkestar je ubrzavao ritam, bubnjevi su se pojačavali,
a plesači zašli u godine ispuštali su krike požude i radosti, hvatali partnere
za struk i upuštali se u razne mladalačke raspusne pokrete – igrali su šimi i
čarlston, skakutali i izvodili trbušni ples. Vil je nespretno igrao u oklopu.
Povremeno je viđao Mariju u daljini, ali nikako nije uspevao da joj se
primakne. Kad je krenuo do šanka da uzme piće, video ju je u dnu sale, ali
nije uspeo da se probije do nje kroz masu. Bila je okružena muškarcima.
Tokom sledećeg muzičkog predaha potražio ju je u salonu, ali je nije
našao. Kad je orkestar ponovo zasvirao, dao je vođi deset dolara i zatražio
da sviraju Mogao bih da napišem knjigu. To je bila njihova pesma. Marija
će je čuti u ovoj ludnici. Podsetiće je na njihov brak, ostaviće partnera i
potražiće ga. Čekao ju je sam na ivici podijuma.
Obeshrabren, umoran od puta i težine verižnjače, otišao je u salon,
skinuo šlem i zaspao. Kad se pola sata kasnije probudio, video je Larija
Helmsforda kako vodi Etel Vorden s terase na parkiralište. Etel je teturala.
Vil se vratio u plesnu dvoranu privučen uzbuđenim povicima. Nekome se
zapalila perjanica. Vatra je ugašena šampanjcem. Bilo je prošlo tri sata po
ponoći. Vil je stavio šlem na glavu, zaglavio vizir presavijenim kartonskim
paketićem šibica i otišao kući.
Marija je odigrala poslednji ples. Pila je iz poslednje boce vina. Do
tada je već svanulo. Orkestar je otišao, ali pijanista je još svirao, a nekoliko
parova plesalo je u svetlosti zore. Grupe su polazile na doručak, ali Marija
je odbila sve pozive jer je želela da se odveze kući s Birdensom. Vil je
možda zabrinut. Kad se oprostila od Birdensa, ostala je na prednjem
stepeništu da udahne malo svežeg vazduha. Izgubila je tašnu. Zmajeva
krljušt pocepala joj je helanke. Odeća joj je mirisala na proliveno vino.
Nežna svetlost i slatki vazduh su je grlili. Zabava joj je sad delovala glupo.
Plesala je sa svim partnerima s kojima je želela, ali ne sa svim pravim
partnerima. Stotine jabukovih cvetova koje je pričvrstila za grane izdaleka
su izgledali kao pravi cvetovi, a uskoro će biti bačeni u smeće.
Drveće Šejdi Hila bilo je puno ptica – ševa, drozdova, crvendaća,
vrana – i sve je odzvanjalo od njihovog cvrkuta. Čista svetlost i ptičji poj
podsetili su je na neki ideal – na neki jednostavan život u kom ona briše
ruke o kecelju, a Vil dolazi kući s plovidbe – koji je izdala. Nije znala gde
je omanula, ali blago jutarnje svetlo nemilosrdno je obasjavalo njen
neuspeh. Zaplakala je.
Vil je spavao, ali se probudio kad je otvorila ulazna vrata. „Mama?“,
doviknuo je dok se penjala uz stepenice. „Mama...? Zdravo, Mama. Dobro
jutro!“ Nije mu odgovorila.
Video je suze, pocepane helanke i mrlje po bluzi. Sela je za toaletni
sto, naslonila lice na ogledalo i nastavila da plače. „O, Mama, ne plači!“,
rekao je on. „Ne plači! Nije važno, Mama. Mislio sam da ću mariti, ali to
zapravo nije važno. Nemoj to više ni da spominješ. Hajde, dođi u krevet.
Lezi da se naspavaš.“
Njeni jecaji su se pojačali. Ustao je, prišao toaletnom stolu i zagrlio
je. „Rekao sam ti šta će se dogoditi ako budeš nosila taj kostim, zar ne? Ali
to više nije važno. Neću te nikada pitati ništa. Zaboraviću sve. Dođi u
krevet da se odmoriš.“
Vrtelo joj se u glavi, a on je mleo i mleo, zaglušujući jutarnje zvuke.
Ona više nije mogla da podnosi njegovu posesivnu ljubav, njegovu
čangrizavu strast. „Baš me briga. Spreman sam da zaboravim“, rekao je.
Ona se izvukla iz njegovog zagrljaja, izašla u hodnik i zalupila mu
vrata gostinske sobe ispred nosa.
U prizemlju, sedeći uz šolju kafe, Vil je shvatio da nije temeljno
nadzirao Marijin život. Ako je želela da ga obmane, njen život nije mogao
pogodnije da se isplanira. Leti je, osim vikendom, gotovo uvek bila sama.
On je svakog meseca jednu nedelju provodio na putu. Ona je išla u Njujork
kad god poželi – ponekad i uveče. Samo nedelju dana pre proslave otišla je
u grad na večeru s nekim starim prijateljima. Nameravala je da se vrati
kući vozom koji stiže u Šejdi Hil u jedanaest. Vil se odvezao na stanicu da
je dočeka. Padala je kiša i on se sećao da ju je prilično turobno raspoložen
čekao na peronu. Čim je u daljini video svetla voza razvedrio se, očekujući
da će je pozdraviti i odvesti kući. Kad je voz stao, a iz njega izašao samo
Čarli Kertin – pripit – Vil se razočarao i zabrinuo. Čim je stigao kući,
zazvonio je telefon. Zvala je Marija da kaže da je zakasnila na voz i da
neće doći kući pre dva. U dva sata Vil se vratio na stanicu. Kiša je i dalje
padala. Jedini putnici u vozu bili su Marija i Henri Bulstrod. Ona je brzo
krenula niz peron po kiši i poljubila Vila. Setio se da su joj oči bile suzne,
ali tada nije razmišljao o tome. Sada je porazmislio o tim suzama.
Dva-tri dana pre toga, posle večere, rekla je da želi da ode u selo u
bioskop. Vil se ponudio da je povede, ali ona je odbila rekavši da zna da on
ne voli filmove. Tada mu je bilo čudno što se Marija pre odlaska na
predstavu u devet okupala, a kad je sišla, čuo je da ispod njene hermelinske
bunde šušti nova haljina. Zaspao je pre nego što se vratila, pa je lako
moguće da je došla kući tek u zoru. Oduvek mu je delovalo velikodušno to
što ne traži od njega da ide s njom na sastanke Udruženja za građansku
inicijativu, ali kako je mogao da zna da li je zaista otišla da raspravlja o
fluorizaciji vode ili da se sastane s ljubavnikom?
Setio se i jednog događaja iz februara. Ženski klub priredio je
dobrotvornu predstavu. I pre nego što je otišao na predstavu, znao je da će
Marija izvesti ples kojim će izraziti stav o tarifama Odbora za tekuće
događaje. Kad je izašla na pozornicu, na sebi je imala dugačku večernju
haljinu, bundu i dugačke rukavice – prepoznatljivu opremu striptizeta. Na
njegov očaj, dočekana je gromoglasnim aplauzom. Marija je prošetala po
pozornici i skinula bundu uz pljesak, povike i poneki zvižduk. Tokom
sledećeg refrena skinula je rukavice. Vil se pretvarao da uživa, a zapravo
se preznojavao. Za vreme trećeg refrena skinula je pojas. To je bilo sve, ali
bučni pljesak i sada je odzvanjao Vilu u glavi i uši su mu plamtele.
Nekoliko sedmica ranije Vil je otišao u grad na ručak, što je inače
retko činio. Dok je pešačio Medison avenijom učinilo mu se da ispred sebe
vidi Mariju s nekim muškarcem. Tamnocrveni kostim, bunda i šešir bili su
njeni. Postupivši po nagonu umesto promišljeno, povikao je njeno ime:
„Marija! Marija! Marija!“ Na ulici je bila gužva, a ona je bila tridesetak
metara ispred njega. Izgubila mu se iz vida pre nego što je uspeo da je
sustigne. Možda je sela u taksi ili ušla u neku prodavnicu. Te večeri, kad je
veselo ispričao Mariji da mu se učinilo da ju je video na ulici, ona je ljutito
odvratila: „Pa, to nisam bila ja.“ Posle večere rekla je da je boli glava i
zamolila ga da spava u gostinskoj sobi.
Sutradan posle proslave Vil je po podne poveo kćeri u šetnju bez
Marije. Kao i uvek, učio ih je imenima drveća. „Ovo je ginko... ovo je
žalosna vrba. Ovaj gorki miris potiče od šimšira u udolini.“ Možda zato što
se sam nije školovao, Vil je voleo da vremenu koje provodi s decom daje
obrazovni ton. Za ručkom su nabrajale savezne države, tokom šetnji
razgovarale su o geologiji, a ako se zateknu napolju posle sutona, govore
mu imena zvezda na nebu. Vil je bio odlučan da tog popodneva bude
vedar, ali prilike njegove dece ispred njega rastužile su ga jer su mu ličile
na simbole njegovih nevolja. Nije razmišljao o tome da ostavi Mariju –
nije dozvolio toj zamisli da poprimi oblik – ali činilo mu se da udiše
vazduh rastanka. Kad je prošao pored stabla u koje je urezao njihove
inicijale, pomislio je na zapanjujuća zla sveta.
Kuća je bila mračna kad su došli prilaznom stazom posle šetnje –
mračna i hladna. Vil je uključio neka svetla i podgrejao kafu pripremljenu
za doručak. Zazvonio je telefon, ali Vil se nije javio. Odneo je šolju kafe u
gostinsku sobu, kod Marije. U prvi mah mislio je da ona spava. Kad je
uključio svetlo, video je da sedi naslonjena na jastuke. Nasmešila se, ali on
je bio oprezan prema njenom šarmu.
„Evo ti malo kafe, Mama.“
„Hvala ti. Jeste li lepo prošetali?“
„Jesmo.“
„Bolje mi je“, rekla je. „Koliko je sati?“
„Pola šest.“
„Čini mi se da ne mogu da pođem kod Taunsendovih.“
„Onda neću ni ja.“
„Oh, volela bih da pođeš, Vili. Molim te, idi na tu zabavu, pa ćeš sve
da mi ispričaš kad se vratiš. Hajde, molim te.“
Sada kad ga je molila, zabava mu je delovala primamljivo.
„Moraš da pođeš, Vili“, rekla je Marija. „Pričaće se o proslavi, a ti
moraš sve da čuješ i da mi prepričaš kad se vratiš kući. Molim te, idi na tu
zabavu, dušo. Grišće me savest ako zbog mene ostaneš kod kuće.“
Pred kućom Taunsendovih automobili su bili parkirani s obe strane
ulice, a svi prozori velike kuće su sijali. Vil je zakoračio u svetlost svetiljki
i vatre i u veseli ljudski žagor s iskrenom željom da zbaci teret s duše.
Popeo se na sprat da ostavi kaput. Dao ga je Bridžeti, staroj Irkinji,
služavki bez stalnog zaposlenja koja je radila na svim velikim zabavama u
Šejdi Hilu. Njen muž je bio domar Društvenog kluba. „Znači, vaša gospoja
nije s vama“, rekla je Bridžet s umiljatim otezanjem. „Pa, ne mogu reći da
joj zameram.“ Onda se neočekivano nasmejala, spustila šake na kolena i
zanjihala se napred-nazad. „Ne bi trebalo ovo da vam kažem, znam, bog mi
je svedok, ali kad je Majk jutros meo parkiralište, našao je par zlatnih
papuča i plavi čipkani steznik.“
Sišavši u prizemlje, Vil je popričao s domaćicom. Rekla je da joj je
žao što Marija ne može da dođe. Ušao je u dnevnu sobu, gde ga je
zaustavio Piter Parsons i odveo ga do kamina da mu ispriča vic. Vil je i
došao da se razonodi i raspoloženje mu se popravljalo. Ali kad je krenuo
od kamina prema šanku, na putu mu se našao Bif Vorden. Vil se još živo
sećao reči njegove žene Etel o njihovom siromaštvu, sećao se njenih suza i
njenog odlaska na parkiralište s Larijem Helmsfordom. Nije želeo da vidi
Bifa Vordena. Nije mu se dopadalo što je Bifu lice bilo veselo i otvoreno,
pošto mu je Helmsford zaveo ženu u svom karavanu.
„Jesi li čuo šta je Majk jutros našao na parkiralištu?“, upitao ga je
Bif. „Par papuča i steznik.“ Vil je rekao da mu treba piće i provukao se
pored Bifa, ali na ulazu u hodnik između dnevne sobe i bara isprečili su mu
se Česnijevi.
U svakom predgrađu postoji neki privlačan mladi par svojim
prirodnim darovima predodređen da bude na čelu zajednice. Takvi parovi
dočekuju poznate ličnosti na železničkoj stanici i odvoze ih pred
auditorijum, organizuju teniske turnire, rešavaju teškoće u kampanjama
prikupljanja novca, a domaćice mogu da računaju na njih da će razonoditi
one koji se dosađuju, dodati punjeni celer kome treba, udahnuti život u
zamrle razgovore i izbaciti pijane. Njihove društvene i porodične veze
neverovatno su razgranate i raznovrsne, fizički su primeri privlačnosti i
smisla za modu, dobro su negovani, a oči im svetlucaju od poverenja i
druželjubivosti. U Šejdi Hilu takav par bili su gospodin i gospođa Česni.
„Tako mi je drago što te vidim“, rekao je Mark Česni, izvadio lulu iz
usta i spustio ruku Vilu na rame. „Nisam te video sinoć na igranci, mada
sam video da se Marija odlično provodi. No, želeo sam da razgovaram s
tobom o nečemu važnijem. Imaš li minut vremena? Kao što možda već
znaš, ja sam ove godine zadužen za program obrazovanja odraslih u
gimnaziji. Odziv je razočaravajući, a u četvrtak nam dolazi gošća za koju
se nadam da će privući znatan broj slušalaca. Zove se Meri Bikvold i
govoriće o bračnim teškoćama – o preljubi i sličnom. Ako ste ti i Marija
slobodni u četvrtak, mislim da bi vam se isplatilo da dođete.“ Česnijevi su
ušli u dnevnu sobu, a Vil je produžio prema baru.
 Bar je bio pun bučnog i prijatnog društva i Vil se rado pridružio i
uzeo piće. Podsetio je sebe na onog starog kad mu je prišao mesni paroh,
rukovao se s njim i izvukao ga iz društva.
Paroh je bio krupan čovek i, za razliku od svojih brojnih kolega iz
predgrađa, nije se ustručavao da nosi crnu odeću. Kad su se Vil i on viđali
na koktelima, obično su razgovarali o ćebadi. Vil je poklonio mnogo
ćebadi crkvi. Poklanjao je ćebad crkvenim misijama i crkvenim
skloništima. Kad su pastiri klečali pred Devicom Marijom na slami u
božićnim predstavama, bili su ogrnuti Vilovim pokrivačima. Pošto je
očekivao da će mu paroh zatražiti ćebad, iznenadio se kad je čuo sledeće:
„Želim da znaš da možeš slobodno da dođeš kod mene, Vile, da
porazgovaramo o bilo čemu što te možda muči.“ Dok se Vil zahvaljivao na
pozivu, pridružio im se Herbert Megrat.
Herbert Megrat bio je bankar, bogat i razdražljiv čovek. Temelj
njegovih misli kao da je bila strepnja – noćna mora – da će se bez reda
kakav on predstavlja čitav svet raspasti. Prezirao je ljude koji jure da stignu
na jutarnji voz. U vagonu u kom je zabranjeno pušenje bio je običaj da svi
zapale cigarete kad se voz primakne glavnoj njujorškoj stanici, a to kršenje
pravila toliko je uzrujavalo Herberta da je kuckao po ramenu ljude do sebe
i govorio im da je pušački vagon pozadi. S njegovim osećajem za red bilo
je pomešano nekakvo čudnovato sujeverje. Kad bi ujutru išao peronom,
stalno se osvrtao oko sebe. Ako bi ugledao novčić, probijao se između
ostalih putnika i saginjao se da ga uzme. „Za sreću, znate“, objašnjavao je
stavljajući novčić u džep. „Svakome su potrebni i sreća i pamet.“ Sada je
odlučio da na zabavi razgovara o nemoralu, a Vil je odlučio da pođe kući.
Spustio je čašu na šank i zamišljeno krenuo kroz hodnik prema
dnevnoj sobi. Koračao je oborene glave i sudario se s gospođom Volpol,
veoma neuglednom ženom. „Vidim da se vaša žena nije dovoljno
oporavila da izađe pred javnost“, rekla je gospođa Volpol veselo.
Neugledne žene kao da pogađa neka neobična sudbina na kraju svake
zabave, kao i svakog putovanja. Frizura im se kvari, trake razvezuju,
mrvice hrane lepe im se za zube, naočari zamagljuju, a široki osmesi
kojima nameravaju da zadive svet preobražavaju se u izraz večitog
nezadovoljstva i ogorčenosti. Gospođa Volpol hrabro se doterala za zabavu
kod Taunsendovih, ali neumoljivo vreme – pila je šeri – razorilo je utisak
koji je nameravala da ostavi. Neko joj je po svemu sudeći seo na šešir, a
kamelija na ramenu joj je uvenula. „Pretpostavljam da vas je Marija
poslala ovamo da čujete šta se priča o njoj“, nastavila je.
Vil je prošao pored gospođe Volpol i popeo se uz stepenište da uzme
kaput. Bridžet nije bilo, a Helen Bulstrod, u crvenoj haljini, sedela je sama
u hodniku. Helen je bila pijanica. U Šejdi Hilu su svi prema njoj bili
pažljivi. Njen muž je bio bogat, prijatan i veoma strpljiv čovek. Helen je
sada bila prilično pijana, a sve što je želela da zaboravi kad je tog dana
sipala sebi prvo piće odavno se utopilo u gomilu. Njihala se lako u stolici
dok je Vil oblačio kaput, a onda mu se rečito obratila na francuskom. Vil je
ništa nije razumeo. Govorila je besno, sve glasnije, a kad je Vil sišao u
predvorje, došla je na vrh stepeništa i dozivala ga. Vil je izašao ne
pozdravivši se ni sa kim.
Kad je došao kući, Marija je sedela u dnevnoj sobi i čitala časopis.
„Slušaj, Mama“, rekao joj je, „možeš li da mi kažeš da li si sinoć izgubila
obuću?“
„Izgubila sam tašnu“, odgovorila je Marija, „ali mislim da nisam
izgubila obuću.“
„Pokušaj da se prisetiš“, rekao je on. „To nije kišna kabanica ili
kišobran. Ljudi se obično sećaju da su izgubili cipele.“
„Šta ti je, Vili?“
„Jesi li izgubila cipele?“
„Ne znam.“
„Jesi li nosila steznik?“
„O čemu to govoriš, Vili?“
„Tako mi svega, moram da znam!“
Otišao je na sprat u njihovu sobu. Bila je mračna. Uključio je svetlo u
njenom plakaru i otvorio komodu u kojoj je držala cipele. Bilo je tu mnogo
pari cipela, među njima zlatne cipele, srebrne cipele, bronzane cipele:
tražio je kroz ovu zbirku kad je primetio da Marija stoji na vratima. „O,
bože, Mama, oprosti mi!“, rekao je. „Oprosti mi!“
„Oh, Vili, uzviknula je ona, „vidi šta si mi uradio sa cipelama!“
Ujutru se Vil osećao dobro, a na poslu je imao dobar dan. U pet je
krenuo na stanicu podzemne železnice i brzo stigao na svoj voz. U vozu je
seo do prolaza i preleteo pogledom po glupostima u večernjim novinama.
Neki starac razvodio se od svoje mlade žene jer ga je prevarila; činjenica
da ga ova vest nije uzdrmala ne samo što je obradovala Vila nego se zbog
toga osetio srećnim. Voz je putovao ka severu pod nebom još obasjanim
sunčevom svetlošću.
Kad je Vil zakoračio na peron u Šejdi Hilu, počela je da pada laka
kišica. „Zdravo, Trejse“, rekao je. „Zdravo, Pite. Zdravo, Herbe.“ Susedi
oko njega uzajamno su slali pozdrave ženama i deci. Krenuo je Ulicom
Elvajfs do Ulice Šadrok, kroz nizove osvetljenih kuća. Ostavio je kola u
garaži i otišao pred kuću da pogleda svoje lale, sjajne na kiši pod svetlom s
verande. Pustio je mačku u kuću zbog kiše, a Flora, njegova najmlađa kći,
dotrčala je hodnikom da ga poljubi. Nešto skriveno duboko u njegovoj duši
pokrenulo se na prizor te dobre devojčice i osvetljenih soba. Činilo mu se
da neće imati ništa manje od života nego što je ovo. Sada je mislio kako će
jednog dana sedeti na junskom suncu u stolici na sklapanje i gledati kako
Flori uručuju diplomu.
Marija je izašla u hodnik u sivoj svilenoj haljini – boja i tkanina su
joj pristajali. Oči su joj bile razrogačene i sjajne i nežno ga je poljubila.
Zazvonio je telefon, jer u to doba dana u predgrađima uporno zvone
telefoni u vezi sa sastancima odbora, vestima, glasinama, molbama za
priloge i pozivima. Marija se javila i Vil ju je čuo kako kaže: „Da, Edit.“
Otišao je u dnevnu sobu da napravi koktel, a nekoliko minuta kasnije
neko je pozvonio na vrata. Edit Hejstings, dobra susetka i druželjubiva
žena, ušla je ispred Marije u dnevnu sobu govoreći: „Zaista nisam smela to
tek tako da ti kažem.“ I dalje se buneći, sela je i uzela čašu šerija koju joj je
Vil ponudio. Nikada joj obrazi nisu bili tako rumeni, a oči toliko sjajne.
„Čarli je u Oregonu“, rekla je. „Ostaje tri nedelje. Želeo je da razgovaram s
tobom o sadnicama jabuka, Vile. Hteo je da popriča o tome s tobom pre
nego što je otputovao, ali nije stigao. Čarli može da kupi sadnice jabuka na
veliko iz nekog rasadnika u Nju Džersiju i zanima ga da li bi ti kupio šest
komada.“
Edit Hejstings jedna je od onih žena – u Šejdi Hilu ima ih dosta – čiji
muževi provode na službenom putu tri nedelje mesečno. U pogledu braka,
one žive kao supruge ribara, ali bez tradicije brodova i mornara na koju be
se mogle osloniti. Nijednu, ili gotovo nijednu od tih žena niko nije mogao
da optuži da se ne nosi smelo sa svojim teškoćama. Prikupljale su novac za
borbu protiv raka, srčanih bolesti, hromosti, gluvoće i duševnih bolesti,
gajile tropske biljke na promenljivoj klimi, tkale, bavile se grnčarijom,
nežno podizale svoju decu i činile sve što mogu da nadoknade neizbežnu
odsutnost svojih muževa. Bile su to vrlo usamljene žene prirodno sklone
ogovaranju.
„Naravno, ne moraš da odlučiš ovog trenutka“, nastavila je Edit
pošto joj Vil nije odgovorio na pitanje. „Pretpostavljam da ne moraš da
odlučiš dok se Čarli ne vrati iz Oregona. Hoću da kažem, za sadnju jabuka
ne postoji neko određeno doba godine, zar ne? A kad smo već kod jabuka,
kako ste se proveli na proslavi?“
Vil joj je okrenuo leđa i otvorio prozor. Napolju je kišica i dalje
uporno sipila, ali on je sumnjao u to da su Edit obrazi rumeni i oči sjajne
zbog kiše. Čuo je Marijin odgovor, a onda Edit kako je pita: „Kad ste otišli
kući?“ Nije mogla da potisne uzbuđenje u glasu. „A čula sam i da su
papuče i steznik...“
Vil se naglo okrenuo. „Jesi li došla da razgovaramo o tome?“, upitao
je oštro.
„Molim?“
„Jesi li došla da o tome razgovaramo?“
„Došla sam da razgovaramo o sadnicama jabuka.“
„Dao sam Čarliju ček za te sadnice pre šest meseci.“
„Nije mi ništa rekao.“
„Zašto bi ti išta govorio? Nas dvojica smo se dogovorili.“
„Dobro, onda mislim da treba da krenem.“
„Idi, molim te“, rekao je Vil. „Molim te, idi. A ako te neko pita kako
smo, reci im da smo dobro.“
„O, Vile, Vile, Vile!“, zavapila je Marija.
„Izgleda da sam došla u nezgodno vreme“, rekla je Edit.
„A kad budeš telefonirala Trenčerovima. Farkarsonovima,
Abotovima i Birdenovima, kaži im da me baš briga šta se dogodilo na
zabavi. Kaži im da ogovaraju nekog drugog. Kaži im da izmisle prljavštine
o onom Fuleru Brašu ili o tipu koji petkom raznosi jaja ili o Slejterovom
baštovanu, a da nas ostave na miru.“
Edit je otišla. Uplakana Marija gledala je Vila tako izazovno da se
gotovo zagrcnuo. Onda se popela stepenicama u svojoj sivoj haljini i
zatvorila vrata njihove sobe. Pošao je za njom i našao je kako u mraku leži
na postelji. „Ko je to bio, Mama?“, upitao je. „Kaži mi samo ko je to bio i
zaboraviću sve.“
„Niko“, odgovorila je. „Nikoga nije bilo.“
„Hajde, Mama“, rekao je ozbiljno, „nisam ja glup. Nemam nameru
da ti prebacujem. Ne pitam te zato. Samo želim da znam kako bih mogao
sve da zaboravim.“
„Ostavi me na miru, molim te!“, povikala je Marija. „Ostavi me malo
na miru!“
Kad se u zoru probudio u gostinskoj sobi, Vil je sve video potpuno
jasno. Zapanjio se shvativši koliko ga je snaga njegovih osećanja zaslepela.
Zlikovac je bio Henri Bulstrod. On se zajedno s Marijom vratio one kišne
noći u dva. On je zviždao kad je izvodila onaj ples u Ženskom klubu.
Njegovu glavu i ramena je video na Medison aveniji kad je ispred sebe
prepoznao Mariju. A sad se prisetio i izmučenog lica Helen Bulstrod na
zabavi kod Taunsendovih – lica žene udate za raspusnika. Pokušavala je da
zaboravi grehe svog muža koji nema ni trunke savesti. One pijane reči na
francuskom koje mu je uputila sigurno su se odnosile na Mariju i Henrija.
Lice Henrija Bulstroda, iscereno od neskrivene raskalašne poruge, pojavilo
se usred gostinske sobe. Vilu je preostalo samo jedno.
Okupao se, obukao se i doručkovao. Marija je spavala. Još je bilo
rano kad je popio kafu i odlučio da ode pešice na železničku stanicu.
Krenuo je Ulicom Šadrok onim neobičnim žustrim korakom postarijih
ljudi. Kad je stigao na stanicu, svega šačica putnika čekala je voz u osam i
petnaest. Došao je Trejs Birden, a zatim i Bif Vorden. Onda je Henri
Bulstrod izašao iz čekaonice, osmehom pokazao bele zube i namrštio se
gledajući u novine. Bez ikakvog upozorenja Vil mu je prišao i oborio ga
pesnicom. Žene su zavrištale, a zatim je usledilo neko zbrkano gušanje.
Herbert Megrat, koji nije video kako je to počelo, pretpostavio je da je
Henri otpočeo tuču, pa je stajao nad njim i ponavljao: „Dosta, mladiću!
Dosta toga!“ Trejs i Bif prikovali su Vilu ruke uz telo i odveli ga na drugi
kraj perona pitajući: „Šta ti je, Vile, jesi li poludeo?“ Onda se voz u osam i
petnaest pojavio iz krivine, metež je okončala potraga za sedištima, a kad
je šef stanice izjurio na peron da vidi šta se to događa, voz je već bio
primio putnike i otišao.
Kad se ukrcao u voz, Vil se osećao zapanjujuće dobro. Sad može da
nastavi svoj plodonosni život s Marijom. Ponovo će šetati nedeljom po
podne, ponovo će se igrati slaganja reči uz kamin, ponovo će pleviti
ružičnjak, ponovo će se voleti uz zvuke kiše i slušaće graktanje vrana, a on
će joj kupiti bisere, zlato, safire, nešto skupo, možda smaragde, nešto što
nijedan mlad čovek ne može sebi da priušti.
 Profesorka klavira
Kao da je sve namešteno – ta misao obuzela je Setona čim je uveče otvorio
vrata svoje kuće i krenuo hodnikom ka dnevnoj sobi. Sve je bilo
namešteno, isto kao što su ranije u njegovom životu devojke umele da se
posvete buketima, svećama i gramofonskim pločama. Taj prizor nije bio
udešen za njegovo zadovoljstvo, niti da bi mu se uputio nekakav prekor.
„Zdravo!“, reče on glasno i razdragano. Čulo se glasno jecanje i jaukanje.
Nasred male dnevne sobe stajala je daska za peglanje. Na njoj je bila
prostrta jedna od njegovih košulja, a njegova žena Džesika peglajući je
obrisala suzu. Odmah pored klavira nalazila se Džoslin, beba. Razdirala se
od plača. Na stolici blizu svoje mlađe sestre sedela je njegova najstarija
ćerka Milisent, koja je jaukala i u rukama držala polomljenu lutku. Srednja
kći Filis stajala je četvoronoške i otvaračem za pivo čupala sunđer iz
sedišta naslonjače. Iz kuhinje su u dnevnu sobu dopirali oblaci dima koji je
mirisao na zagoreli jagnjeći kotlet.
Nije mogao da veruje da im je u ovakvom rasulu protekao dan. Mora
da je bilo isplanirano, unapred namešteno – uključujući i požar u rerni –
baš za onaj čas kada će on stići kući. Čak je na ženinom namučenom licu
opazio neki unutrašnji spokoj dok je posmatrala sobu i divila se
delotvornosti celog prizora. Osećao se kao poraženi general, ali nije klonuo
duhom, pa je stojeći na poprištu događaja brzo procenio kako najbolje da
se izvuče i opredelio se da mu prvi potez bude poljubac; ali dok je prilazio
dasci za peglanje, žena mu je odmahnula rukom rekavši: „Ne prilazi.
Zarazićeš se. Drma me neki strašan virus.“ On zatim odvoji Filis od
naslonjače, obeća Milisent da će joj popraviti lutku, pa odnese bebu u
kupatilo da je prepovije. Iz kuhinje je začuo gromoglasne kletve – Džesika
se borila sa dimom ne bi li izvadila meso iz šporeta.
Bilo je zagorelo. Kao i skoro sve ostalo – rolnice, krompir, pita od
jabuka iz zamrzivača. Osetio je u ustima ukus ugarka, a u srcu veliki teret
kada je preko tanjira upropašćene hrane pogledao u Džesikino lice, koje su
nekada krasili humor i strast, a koje je sada bilo mračno i nedostupno.
Posle večere je pomogao da se operu sudovi i uzeo da čita deci, a njihova
nedužna zainteresovanost za ono što čita i radi i velika vera u njihovu
ljubav dodali su ukusu gorčine zagorelog mesa i osećanje tuge. Dim se
zadržao u vazduhu dugo pošto su svi sem Setona otišli na spavanje. Sedeo
je sam u dnevnoj sobi i počeo da presabira svoje probleme. Bio je u braku
već deset godina, ali činilo mu se da je Džesika i dalje po prirodi i po
osobinama ljupka, iako se u poslednjih godinu ili dve neka ozbiljna i
misteriozna prepreka naselila između njih. Zagoreli kotlet nije ništa novo,
to je već prešlo u običaj. Zagorevali su bifteci, hamburgeri, čak i ćurka na
Dan zahvalnosti, kao da je namerno puštala da jela zagore, kao da je to bio
ventil za njen prezir prema njemu. Nije to bila pobuna protiv nekog
izrabljivanja. Bedinerke i kućni aparati – koji su služili da joj olakšaju teret
– ničemu nisu doprineli. Nije to čak ni prezir, pomisli on. To je poput neke
promene u podzemnim vodama, neke bitke za ravnopravnost ili revolucije,
nešto što ispod svetlucave površine kulja u njoj – možda čak i mimo
njenog znanja.
Nije hteo da ostavi Džesiku, ali koliko će još moći da se nosi sa
uplakanom decom, sa mračnim pogledima, sa dimom i haosom u kući?
Nije ga morio razdor, već pretnja najsnažnijem i najdragocenijem stubu
njegovog samopouzdanja. Činilo mu se nedostojno da još dugo trpi takve
okolnosti. Šta mu je činiti? Činilo mu se da su njemu i Džesiki neophodne
promene, razmrdavanje, otvaranje duše. Razmišljajući o tome na koji način
da sačuva brak, jedino čega je mogao da se seti, što možda dobro ukazuje
na to koliko je malo imao prostora za manevar, bilo je da je odvede u
restoran koji su često posećivali deset godina ranije, kada su bili ljubavnici.
Znao je da čak ni ovaj plan neće biti lako sprovesti u delo. Na direktno
pitanje dobio bi direktno gorko „ne“. Moraće da bude oprezan. Moraće da
je iznenadi i razoruža.
Bila je rana jesen. Dani su bili vedri. Žuto opalo lišće svuda naokolo.
Kroz sve kućne prozore i kroz staklena okna na vratima moglo je da se vidi
lišće kako pada. Seton je pričekao dva ili tri dana. Sačekao je veoma lep
dan, pa je rano pre podne iz kancelarije pozvao Džesiku. Znao je da je
bedinerka u kući. Milisent i Filis su u školi, a Džoslin sigurno spava.
Džesika sad nema mnogo posla. Možda joj je dosadno, pa sedi zamišljena.
Pozvao ju je i rekao joj – nije pitao – da dođe u grad na večeru sa njim.
Oklevala je; rekla je da će biti teško naći nekoga da pričuva decu; na kraju
je popustila. Kad je pristala, učini mu se da joj je u glasu čuo obrise one
nežnosti koju je kod nje toliko voleo.
Već godinu dana nisu zajedno izašli nigde, pa ni na večeru, i kada je
napustio kancelariju i krenuo u suprotnom smeru od autobuske stanice,
uvideo je koliko njihova veza trpi pod teškim i umrtvljujućim teretom
navika. Previše se prepreka stvorilo u njegovom životu, pomisli; ali koliko
je samo lako zaobići ih. Restoran gde je čekao suprugu bio je skroman ali
lep – održavan, sređen, sa mirisom svežeg hleba i sosova, i šarmantno
gostoljubiv kada je pristigao. Garderoberka ga je prepoznala, a on se priseti
mladalačke živosti sa kojom se nekada spuštao niz te iste stepenice. Kako
samo sve lepo miriše. Barmen je tek počeo smenu, sveže obrijan i u belom
sakou. Svi su učtivi, sve je svečano. Svaka površina se presijava, i svetlost
pada na njegova ramena isto kao i pre deset godina. Kada je glavni kelner
došao da mu poželi dobro veče, Seton zatraži da stave vino na led –
njihovo vino. Ulazna vrata su ista ona koja je nekada posmatrao čekajući
da uđe Džesika, sa snegom u kosi, da uđe sa novom haljinom i cipelama,
da uđe i saopšti mu dobre vesti, svoje brige, da mu objasni zašto kasni.
Setio se kako bi bacila pogled ka šanku ne bi li ga ugledala, kako bi
popričala sa garderoberkom, a onda laganim korakom došla do njega,
stavila svoju ruku u njegovu i zajedno sa njim raspoloženo i ljupko uživala
u ostatku večeri.
U tom trenutku začuo se dečji plač. Pogledao je ka vratima i ugledao
Džesiku. Na njenom ramenu plakala je beba. Filis i Milisent ušle su za
njom u svojim pohabanim zimskim jaknama. Tek je bilo predveče, pa u
restoranu nije bilo gužve. Ovakav ulazak, ovaj prizor, bio bi mnogo
spektakularniji da se odvio sat kasnije, ali je na Setona svakako ostavio i te
kako snažan utisak. Džesika je stajala na ulazu sa uplakanom bebom u
naručju i još po jednim detetom sa obe strane, što nije ukazivalo na to da je
došla da se nađe sa mužem i zbog nekakvog propalog plana bila primorana
da povede i decu; pre će biti da je došla sa ciljem da javno optuži čoveka
koji joj je naneo nepravdu. Nije baš uperila prstom u njega, ali društvo u
kojem je bila samo po sebi ga je na dramatičan način optuživalo.
Seton im je odmah prišao. Ne dovode se deca u ovakav restoran, ali
garderoberka je bila ljubazna i pomogla Milisent i Filis da skinu zimske
jakne. Seton uze Džoslin u ruke i ona prestade da plače.
„Bebisiterka nije mogla da dođe“, reče Džesika jedva ga pogledavši
u oči, pa okrenu glavu kad ju je poljubio. Odvedoše ih za neki malo
zavučeniji sto. Džoslin je prosula činiju sa maslinama i večera je protekla u
mrštenju i pometnji, kao što je bio slučaj i sa pregorelim večerama kod
kuće. Deca su zaspala u kolima na putu do kuće, a Setonu je bilo jasno da
je opet podbacio – ili to ili je ponovo nadigran. Prvi put mu tada kroz glavu
prođe misao da se možda ne radi o ženskim tajnama i misterijama, već o
čistom kapricu.
 Pokušao je ponovo, na vrlo sličan način; jednog nedeljnog
popodneva pozvao je Tompsonove da svrate na piće. Bilo mu je jasno da
im se ne dolazi. Trebalo je da idu kod Karminjolovih – svi sada idu kod
Karminjolovih – ima već više od godinu dana otkako su Setonovi priredili
zabavu; njihov dom je postao nekako ozloglašen u društvu. Tompsonovi su
došli samo iz prijateljskih pobuda, i to na jedno piće. Bili su veoma lep par,
a Džek Tompson je uvek na vrlo nežan način i u potpunosti vladao svojom
suprugom, na čemu mu je Seton zavideo. Džesiki je bio najavio da dolaze
Tompsonovi. Ništa mu nije odgovorila. Nije ih dočekala u dnevnoj sobi
kada su stigli, ali se pojavila posle nekoliko minuta sa korpom punom veša,
a kada ju je Seton pozvao da popije piće, rekla je da nema vremena.
Tompsonovi su shvatili da je on u nevolji, ali sad nisu imali vremena da
mu priskoče u pomoć – zakasniće kod Karminjolovih. Međutim, kad je
Lusi Tompson ušla u kola, Džek dotrča nazad do vrata i sa tolikim žarom
se obrati Setonu – kao pravi prijatelj koji razume nepriliku u kojoj se ovaj
našao – da su se Setonu njegove reči urezale u pamćenje. Rekao je da mu
je jasno šta se dešava i da bi Seton trebalo da nađe hobi – i to vrlo
konkretan hobi: časove klavira. Ima jedna profesorka, gospođa Deming,
valjalo bi da ode kod nje. Ona će mu pomoći. Džek onda mahnu i ode.
Setonu se ovaj savet nije učinio nimalo čudnim. Bio je na ivici očajanja,
umoran, i kakav je smisao njegovog života? Kad se vratio u dnevnu sobu,
Filis je ponovo napadala naslonjaču otvaračem za pivo. Pravdala se da je
zagubila novčić u tapacirungu. Džoslin i Milisent su plakale. Džesika je
već počela sa pregorevanjem večere.
U nedelju su jeli zagorelu teletinu, u ponedeljak zagorele ćufte, a u
utorak je meso bilo toliko zagorelo da Seton nije umeo da razazna koja je
vrsta mesa u pitanju. Pomisli na profesorku Deming i zaključi da su časovi
klavira verovatno samo paravan, da je ona sigurno neka klasična droljica
koja muškarcima iz kraja služi kao rame za plakanje. Ali kada mu se javila
na telefon, zvučala je kao kakva smežurana baba. Rekao je da zove po
preporuci Džeka Tompsona, a ona mu je odgovorila da dođe sutradan u
sedam uveče. Izašao je iz kuće u sredu posle večere i pomislio kako je i
ovo neka vrsta terapije – izaći iz kuće, posvetiti se nečemu novom, ne
samo problemima na poslu i kod kuće. Profesorka Deming živela je u
Belvju aveniji, na drugom kraju grada. Teško je bilo videti brojeve kuća,
pa se Seton parkirao na uglu i krenuo peške da nađe kuću.
Veče je bilo pravo jesenje. Belvju avenija je jedna od onih uličica sa
kućama besprekorne spoljašnjosti i izgleda, ali su one kao nekim hirom
bile ukrašene minijaturnim minaretima i nizovima drvenih perli koje su
visile niz dovratke, pogrešno i tajanstveno odajući počast dalekim
džamijama i haremima Istoka. Upravo ove protivrečnosti davale su ulici
izvestan šarm. Propadala je, ali otmeno; njena dekadentnost je bila
raskošna, ruže su u izobilju cvetale po dvorištima, a sa jelki se čula pesma
strnadica. Tu i tamo po dvorištima ljudi su skupljali lišće grabuljama.
Seton je odrastao baš u takvoj ulici, i beše očaran što je naleteo na ovaj
delić svoje prošlosti. Sunce je zalazilo – kraj ulice bio je osvetljen crvenim
zracima; kada je to ugledao, probode ga nešto u stomaku, ali ne od gladi,
već od želje. Oh, živeti slavno!
Kuća profesorke Deming nije imala trem, i možda je zahtevala
krečenje više nego ostale kuće, mada u to nije mogao biti siguran pošto je
već počeo da pada mrak. Na vratima je bila zakačena poruka: „Pokucaj i
uđi“. Ušao je u uzan hodnik sa stepeništem i drvenom vešalicom za šešire.
U susednoj sobi ugledao je čoveka otprilike njegovih godina, ali
pogrbljenog nad klavirom. „Poranili ste“, dobaci profesorka Deming.
„Molim vas sedite i sačekajte.“
Govorila je tonom tako duboke rezigniranosti i premora da Seton
pomisli kako ga sigurno iščekuje nešto bolno i odvratno. On sede na klupu
ispod vešalice za šešire. Bilo mu je neudobno. Ruke su mu se znojile,
mučilo ga je što je tako glomazan u toj kući, na toj klupici, u celoj toj
situaciji. Čudan li je ovaj život, pomisli, kada njegova žena krije svoje
draži kao zmija noge, a on planira da uči klavir. Toliko mu je u jednom
trenutku postalo neudobno da mu je palo na pamet da pobegne. Da izađe
kroz vrata na Belvju aveniju i da se nikada više ne vrati. Prisetio se cele
zbrke kod kuće i ostao prikovan za mesto. Onda pomisli kako je čekanje
zapravo jedan oblik večnosti. Koliko samo vremena provedemo u
čekaonici kod lekara i zubara, ili čekajući vozove, avione, ispred
telefonskih govornica i u restoranima. Kao da su mu najbolje godine prošle
u nekom iščekivanju, i da će mu ono malo preostalih godina proteći u
grčevitom čekanju kod profesorke klavira. Opet pomisli na bekstvo, ali se
u susednoj sobi tog trenutka završio čas. „Niste dovoljno vežbali“, začu
ljutitu profesorku Deming. „Morate da vežbate sat dnevno, bez izuzetka, u
suprotnom samo traćite moje vreme.“ Njen učenik prođe uzanim hodnikom
pored Setona sakrivši lice kragnom kaputa. „Sledeći,“ reče ona.
Sobica sa pijaninom bila je još skučenija od hodnika. Profesorka
Deming jedva da ga je pogledala kad je ušao. Bila je to sićušna žena. Njena
smeđe-siva kosa bila je ispletena u pletenice, nemarno prikačene za glavu u
obliku venca. Ona sede na napumpan jastuk i, s jednom rukom preko druge
u krilu, poče da mrda usnama sa gađenjem, kao da ima gorušicu. Seton
nespretno sede na klavirsku stoličicu. „Nikada nisam učio klavir“, reče.
„Učio sam jedno vreme da sviram kornet. Iznajmljivao sam kornet u
srednjoj školi...“
„Pustite sad to“, reče ona. Pokaza mu C4 na klaviru i reče mu da
odsvira skalu. Na bleštavom svetlu koje je dopiralo sa stalka za note mogli
su se videti njegovi ogromni goli prsti. Mučio se sa skalom. Tu i tamo bi
ga čvrknula olovkom po zglavcima prstiju, ponekad bi svojim prstima
navodila njegove, a njemu sinu kako je njen život zapravo noćna mora
puna čistih ruku, prljavih ruku, dlakavih ruku, mlitavih ili muževnih ruku,
pa zaključi kako je možda baš to uzrok njenog gadljivog izraza lica. Na
pola časa Seton spusti ruke u krilo. Ona mu zbog te njegove neodlučnosti
nestrpljivo vrati ruke na dirke. Pušilo mu se, ali je na zidu iznad klavira
stajao ogroman natpis koji to zabranjuje. Kada se čas završio, košulja mu
je bila mokra.
„Molim vas da sledeći put donesete tačan iznos. Stavite novac u vazu
na stolu“, reče ona. „Sledeći.“ Seton se mimoiđe sa sledećim učenikom na
vratima, ali stranac okrenu glavu u stranu.
Seton je bio ushićen pošto je golgoti došao kraj, pa kroči u mračnu
Belvju aveniju sa prijatnom i blesavom slikom sebe kao pijaniste. Zapitao
se da li su ova sitna zadovoljstva ono na šta je Džek Tompson mislio. Deca
su bila već legla kad je stigao kući, i on sede za klavir da vežba. Profesorka
Deming mu je dala etidu za obe ruke koju je ponavljao čitav sat. Vežbao je
svakodnevno, čak i nedeljom, i iskreno se nadao da će na drugom času biti
nagrađen nekom malo težom kompozicijom, ali je ona umesto toga sve
vreme kritikovala njegov tempo i nepreciznost, i rekla mu da nastavi da
vežba istu etidu još nedelju dana. Mislio je da će se posle trećeg časa nešto
promeniti, ali je i tad otišao kući sa istom etidom.
Džesika ga nije ohrabrivala, niti se bunila. Delovala je zbunjeno
ovakvim razvojem događaja. Melodija joj je išla na živce, a njemu je bilo
sasvim jasno zbog čega. Jednostavna melodija etide urezala se u pamćenje
čak i njegovim ćerkama. Postala je deo njihove svakodnevice, nepoželjna
poput kakvog virusa i isto toliko zarazna. Vrzmala se Setonu po glavi
tokom čitavog radnog vremena, i svaki put kada bi mu se naglo promenilo
raspoloženje – ako bi odjednom osetio bol ili bio nečim iznenađen –
melodija bi brzinom svetlosti počela da mu odzvanja iz podsvesti. Seton
nije mogao ni da pretpostavi da postati majstor klavira podrazumeva
ovakav kuluk, ovakvo maltretiranje uma. Kada bi seo uveče da vežba,
Džesika bi užurbano napustila prostoriju i pobegla uz stepenice. Kao da se
osećala ugroženo zbog te melodije, možda je se čak i plašila. I za samog
Setona etida je bila mučna i nejasna. Kasno jedne večeri kada je izašao iz
voza, na putu do kuće, prošao je pored Tompsonovih i začuo iz njihove
kuće istu zaraznu melodiju. Džek sigurno vežba. To mu nije bilo toliko
čudno, ali kada je prošao pored Karminjolovih, začula se ista etida, i on
pomisli kako mu se možda toliko urezala u glavu da mu zapravo odzvanja
u ušima. Bilo je mračno, a njegovo poimanje stvarnosti uzdrmano, pa je
stajao na pragu svoje kuće misleći kako niko ne može da sagleda koliko se
svet brzo menja – umire i obnavlja – i da on bez razmišljanja hrli u susret
događajima, kao kakav razgolićeni plivač.
Džesiki te večeri meso nije zagorelo. Pazila je na rernu kako bi
večera bila kako treba, i poslužila ga nekako bojažljivo, pa on pomisli da
mu se možda kao supruga vraća. Posle večere je čitao deci, a onda zasukao
rukave i seo za klavir. Dok je napuštala prostoriju, Džesika se okrenula da
mu nešto kaže. Obratila mu se molećivo, zbog čega su joj oči postale veće i
tamnije, a ona bleđa nego inače. „Ne bih da se mešam,“ reče mekim
glasom, „i naravno da ne znam ništa o muzici, ali ako bi mogao da pitaš
profesorku da ti da neku drugu vežbu... Ova mi se neprestano vrti po glavi.
Po ceo dan je čujem. Ako bi mogla da ti da nešto drugo...“
„Razumem te“, reče on. „Pitaću je.“
Stigao je do petog časa, a dani su se toliko skratili da više nije bilo
vatrenog zalaska sunca u podnožju Belvju avenije da ga podseća na
njegove velike ambicije i čežnje. Pokucao je i ušao u malenu kuću, gde je
odmah namirisao dim cigarete. Skinuo je šešir i kaput i ušao u dnevnu
sobu, ali profesorka Deming nije sedela na naduvanom jastuku. Odazvala
mu se iz kuhinje. Otvorio je kuhinjska vrata i zatekao scenu koja ga je
zaprepastila. Dva mladića su sedela za kuhinjskim stolom, pušila cigarete i
ispijala pivo. Njihova zalizana crna kosa presijavala se od briljantina.
Nosili su bajkerske čizme i lovačke košulje, a svojim do tančina
uvežbanim ponašanjem kao da su hteli da se pokažu kao buntovna mladež.
„Čekamo te, lutko“, doviknu jedan od njih čim je zatvorila vrata, a kada je
krenula ka Setonu, on opazi zadovoljstvo na njenom licu – mešavinu
vedrine i samopouzdanja – koje je gotovo istog trenutka zamenila
uobičajenom gorčinom.
 „Moji momci,“ reče ona, i uzdahnu.
„Komšije?“, upita Seton.
„Ne, ne. Iz Njujorka su. Dođu ponekad da prespavaju. Pomažem im
kad god mogu, jadničci. Kao sinovi su mi.“
„Sigurno im to godi“, reče Seton.
„Hajde da počnemo“, reče ona, sada sasvim ravnim tonom.
„Pitala me je supruga da li možda mogu da dobijem neku drugu
melodiju.“
„Uvek to pitaju“, reče ona smrknuto.
„Neku malo manje repetitivnu“, reče Seton.
„Nijedan gospodin koji dolazi ovde nije se žalio na moje metode.
Ako niste zadovoljni, ne morate da dolazite. Doduše, gospodin Pervis je
malo preterao. Gospođa Pervis je još na lečenju, ali mislim da to nije moja
krivica. Zar ne želiš da je baciš na kolena? Hajde da počnemo.“
Seton poče da svira, ali mnogo nespretnije nego inače. Zaprepastili
su ga staričini skandalozni komentari. U šta se to upustio? Da li treba da se
oseća krivim? Osetio je poriv da pobegne kada je prvi put kročio u tu kuću,
možda je trebalo to i da uradi? Bio je trpeljiv prema toj zagušljivoj kući, da
nije time možda pristao na neku veštičju rabotu? Da li je pristao da jednoj
divnoj ženi suptilno pripreti ludilom? Smežurana babuskera sada prozbori
mekim, a za njega opakim tonom. „Melodija se mora svirati lagano,
lagano, lagano“, reče. „Samo tako može da ispuni svoj cilj.“
Nastavio je da svira, vodila ga je podsvesna posvećenost tome da
bude dosledan, jer ako bi protestovao, a znao je da bi trebalo, time bi samo
potvrdio noćnu moru koja mu se odvijala pred očima. Mozak i prsti
obavljali su svoje, nezavisno od osećanja, i mada je delom bio u stanju
šoka, uzbune i samoprekora, prsti su nastavljali da proizvode istu
podmuklu melodiju. Iz kuhinje se čuo prigušen smeh, sipanje piva, bat
bajkerskih čizama. Skratila je čas, možda zato što je htela da se pridruži
svojim prijateljima, svojim „momcima“, i Seton sa ushićenjem oseti da mu
je laknulo.
Stalno je preispitivao sebe – da li je iz njenih ustiju zaista izašlo ono
što je mislio da je čuo, i toliko mu je to bilo neverovatno da je hteo da
svrati do Džeka Tompsona da porazgovaraju na tu temu, ali je shvatio da
ne bi mogao da pomene ono što se desilo; ne bi mogao to da sroči. Taj
mrak u kojem između žena i muškaraca traje bespoštedna borba za
nadmoć, gde uvele smežurane babetine veštičare, nije to svet u kome on
živi. Starica kao da ima neku veliku prečku u glavi, neku sivu zonu svesti
koju svetlost dana stalno baca u drugi plan.
Džesika je bila u dnevnoj sobi kada je stigao kući, i čim je postavio
note na stalak, primetio je njen preplašen izraz lica. „Je l’ ti dala neku novu
kompoziciju?“, upitala je. „Je l’ ti dala nešto drugo da vežbaš?“
„Bojim se da nije,“ reče on. „Izgleda da nisam spreman. Možda
sledećeg časa.“
„I sada ćeš da vežbaš?“
„Možda.“
„Nemoj večeras, mili! Molim te, nemoj večeras! Molim te, molim te,
molim te, ne večeras, ljubavi moja!“ Bila je na kolenima.
Seton uzdrhta pod naletom sreće, Džesika takođe. On oseti
zadovoljstvo zbog načina na koji je do toga došlo, i tada pomisli na
profesorku Deming sa prezirom i gađenjem. Našao se u kolopletu ukusnih
večera i vođenja ljubavi, pa klaviru nije ni prilazio. Odrekao se njenih
metoda. Rešio je da celu stvar zaboravi. Ponovo je došla sreda, pa on pođe
u uobičajeno vreme da se oprosti od nje. Mogao je i da joj se javi
telefonom. Džesiki je bilo nelagodno zato što je odlučio da ponovo ode, ali
on joj je objasnio da ide samo da bi prekinuo saradnju, poljubio je i krenuo.
Noć je bila mračna. Turski motivi u Belvju aveniji nisu bili dobro
osvetljeni. Neko je palio lišće. Pokucao je na vrata profesorke Deming i
ušao u uzani hodnik. Kuća je bila u mraku. Svetlost je dopirala samo
spolja, kroz prozore. „Gospođo Deming“, pokušao je da je dozove.
„Gospođo Deming?“ Tri puta je pokušao. Stolice pored klavira bile su
prazne, ali su sve stvari u kući odisale njenim prisustvom. Nije bila kod
kuće – to jest, nije se odazivala – ali je delovalo kao da stoji na kuhinjskim
vratima, ili na stepeništu, ili u mračnom uglu hodnika; čak i tihi zvuk koji
se čuo sa sprata kao da je bio njen korak.
Otišao je kući, i nije prošlo ni pola sata kada mu je policija pokucala
na vrata. Rekoše mu da pođe s njima. Izašao je – nije želeo da ga deca čuju
– i napravio sasvim normalnu grešku time što je počeo da protestuje – zar
on nije sasvim uzoran građanin? Uvek plaća jutarnje novine, ne prolazi na
crveno, kupa se svakodnevno, nedeljom ide u crkvu, plaća poreze na
vreme, a račune svakog desetog u mesecu. Zar nije tako? U njegovoj
bogatoj prošlosti nema ničega što bi ukazalo, čak ni na tren, na neku vrstu
nezakonitosti. Šta od njega hoće policija? Nisu hteli da mu kažu, već su
insistirali da pođe s njima, i on naposletku uđe u policijski auto, a oni ga
odvezoše na drugi kraj grada, preko neke železničke pruge, do nekog
đubrišta, bogu iza leđa, gde ih je sačekalo još policajaca. Mesto kao
stvoreno za nasilje – ogoljeno, ružno, skriveno i nenaseljeno, gde niko ne
bi mogao čuti vapaj za pomoć. Ležala je na raskrsnici, kao neka veštica.
Vrat joj je bio polomljen, a odeća pocepana od borbe protiv moćnih sila
smrti. Pitali su ga da li je poznaje, što je potvrdio. Da li je nekad video
neke mladiće blizu njene kuće, pitali su, rekao je da nije. Pronašli su
njegovo ime i adresu u notesu na njenom stolu, a on im je objasnio da je
išao kod nje na časove klavira. Bili su zadovoljni ovim objašnjenjem i
pustili ga kući.
 Džastinina smrt
Neka mi je Bog u pomoći, ali ovo postaje sve besmislenije, sve se manje
poklapa sa onim čega se sećam i što očekujem, kao da je životna sila
centrifugalna pa nas baca sve dalje u odnosu na najčistija sećanja i
ambicije; jedva i da mogu da se prisetim stare kuće u kojoj sam odrastao,
gde su u stakleniku ispred kuhinjskih vrata usred zime cvetale ljubičice,
kuće u kojoj bih kroz dugački hodnik sa sedam pejzaža Rima – uz dva pa
niz tri stepenika – ušao u biblioteku u kojoj su sve knjige uvek bile uredno
složene, gde su lampe bleštale, vatrica bila založena, a desetak flaša
kvalitetnog burbona bilo zaključano u ormanu s furnirom nalik
kornjačinom oklopu. Srebrni ključ od tog ormana moj otac je nosio na
lancu za sat. Fikcija je umetnost, a umetnost je trijumf nad haosom (ni
manje ni više od toga), što se može postići isključivo donošenjem dobro
promišljenih odluka, ali u svetu koji se menja brže nego što to možemo da
shvatimo uvek postoji mogućnost da će naš izbor biti pogrešan i da od
vizije kojoj sve podređujemo neće biti ništa. Divimo se pristojnosti, a
preziremo smrt, ali deluje kao da se čak i planine pomere u toku samo
jedne noći, pa onda možda i egzibicionista na uglu ulica Čestnat i Elm ima
veći značaj od prekrasne žene koja sa zrakom sunca u kosi menja sipinu
kost u kavezu slavuja. Dozvolite mi samo da vam prikažem haos na
jednom primeru, pa ako mi ne budete poverovali, zagledajte u sopstvenu
prošlost ne biste li pronašli slično iskustvo.
Lekar mi je u subotu rekao da prestanem da pušim i pijem, što sam i
uradio. Neću da detaljišem o već otrcanim simptomima odvikavanja, ali
bih istakao sledeće: dok sam stajao na prozoru jedne večeri i posmatrao
predivni suton i kako se širi tama, osetio sam, usled ovih blagih nadražaja,
kako silno navire neko primitivno sećanje u kojem pojava noći, sa sve
zvezdama i mesecom, predstavlja dolazak apokalipse. Najednom mi misli
skrenuše ka mojoj trojici braće i njihovim zapuštenim grobovima na
planinskoj padini, i pomislih kako je usamljenost u smrti mnogo gora od
bilo kakve usamljenosti tokom života. Duša ne napušta telo, već ostaje u
njemu tokom svih etapa raspadanja i zapuštenosti, i oni zajedno prolaze
kroz toplotu, kroz hladnoću, kroz duge zimske noći kada ih niko ne obiđe,
kada se niko ne pojavi sa nekakvim vencem ili cvetom da se nad njima
pomoli. Obuze me teskoba od ovog nemilog predskazanja. Trebalo je da
izađemo na večeru negde, a ja pomislih kako će plamenik u našem
odsustvu eksplodirati i spaliti nam kuću. Kuvar će se napiti i napasti mi
ćerku kuhinjskim nožem, možda ćemo žena i ja poginuti u sudaru na auto-
putu, naša deca ostati unezverena siročad, pa će im tuga ostati jedina
perspektiva u životu. Pored ovih ludačkih i zastrašujućih strepnji, zapazih i
da moji stubovi slobodne volje u potpunosti popuštaju. Osetih kako me kao
užetom spuštaju u detinjstvo. Spomenuo sam ženi, dok je prolazila kroz
dnevnu sobu, da sam prestao da pušim i pijem, ali nju izgleda nije bilo
briga, i ko bi me uopšte i nagradio za oskudicu kroz koju prolazim? Koga
briga što osećam gorčinu u ustima, što osećam da mi glava silazi sa
ramena? Čini mi se da ljudi za mnogo manje napore dobiju počast u vidu
neke medalje, biste ili trofeja; čini mi se da je apstinencija društvena
pojava. Kada apstiniram od greha, najčešće to radim iz straha da ne izbije
nekakav skandal, a ne zato što sam rešio sâm sa sobom da poradim na
čistoti sopstvene duše, a evo sada se radi o apstinenciji uzrokovanoj mimo
ovozemaljskih pritisaka društva, ali smrt nas i ne pritiska toliko koliko
strah od skandala. Kada je došlo vreme da krenemo, imao sam tako strašnu
vrtoglavicu da sam zamolio ženu da vozi. U nedelju sam na raznorazna
mesta sakrio sedam cigareta i u ormanu za kapute u prizemlju popio dva
martinija. U ponedeljak, za vreme doručka, susreo mi se pogled sa
prženicom u tanjiru. Hoću da kažem da sam na gruboj i ispečenoj površini
ugledao nečije lice. Trenutak spoznaje nije dugo trajao, ali je ostavio
snažan utisak na mene, i pitao sam se ko je to mogao biti. Da li je to bio
neki prijatelj? Tetka? Mornar? Instruktor skijanja? Barmen? Možda neki
kondukter iz voza? Osmeh nestade sa prženice nakon jedne sekunde, ali ga
je bilo – osetilo se prisustvo neke osobe, nečijeg života, izbijala je silina
nežnosti i osuđivanja – uveren sam da je u prženici bila sadržana nečija
duša. Jasno vam je da sam bio uzrujan.
U ponedeljak je mojoj ženi došla u posetu njena vremešna rođaka
Džastina. Iako je već imala osamdeset i ozbiljan kusur godina, bila je
živahan gost. Moja žena joj je u utorak priredila okupljanje u vreme ručka.
Poslednji gost je otišao oko tri sata, a nekoliko minuta kasnije, dok je
sedela u fotelji u dnevnoj sobi i ispijala čašu dobrog brendija, Džastina je
ispustila dušu. Žena me je pozvala u kancelariju, rekao sam joj da stižem
odmah. Bio sam usred raspremanja radnog stola kada je ušao Mekfirson –
moj šef.
„Čekaj minut“, reče. „Jurcam kao pas okolo-naokolo, od tebe ni traga
ni glasa. Pirs je morao kući ranije, napisaćeš mi poslednju reklamu za
eliksirol.“
 „Uh, neću moći, Mek“, rekoh. „Sad me je zvala žena. Umrla je
Džastina.“
„Ima da napišeš tu reklamu“, rekao mi je sa osmehom sotone. „Pirs
je morao kući ranije jer mu je baba pala sa merdevina.“
Moram reći da ne volim prepričavanja kancelarijskog života. Ako se
već bavimo fikcijom, trebalo bi pisati o planinarenju i morskim burama, ali
ja ću ukratko iskazati neprilike koje mi je Mekfirson zadavao, i koje je
dodatno pogoršao nepoštovanjem i neodavanjem počasti dragoj, staroj i
preminuloj Džastini. Tipično za Mekfirsona. Ovo je odličan primer toga
kako se ophodi prema meni. On je, rekao bih, visok i odlično istimaren
čovek od oko šezdeset godina, koji tri puta dnevno menja košulju, koji
svakog popodneva između dva i pola tri šarmira svoju sekretaricu i čija je
navika neprekidnog žvakanja žvake naizgled higijenska i elegantna. Ja mu
pišem govore, što mi nije baš donelo neku sreću. Ako govor bude uspešan,
Mekfirson pokupi sav kajmak. Jasno mi je da on svojim stavom, svojim
krojenim odelima i svojim mekanim glasom doprinosi tom nastupu, ali me
nervira to što nikada nikakvu pohvalu nisam dobio za ono što je izgovorio.
Sa druge strane, ako govor ne bude uspešan – ako svojim stavom i glasom
ne uspe da se nametne kako treba – on sarkastično i sa hirurškom
preciznošću iznosi pretnje zbog kojih sam zarobljen u ulozi čoveka koji
ništa ne ume da uradi kako valja, uprkos gomili čestitki koje zahvaljujući
mojoj elokvenciji neretko završe u našem sandučetu. Moram da se
pretvaram – moram, poput glumca, da izučavam i poboljšavam stav da
nikako ne doprinosim njegovim pobedama, a moram, takođe, graciozno i
posramljeno da obaram glavu kada obojica podbacimo. Moram biti
zahvalan za uvrede, da lažem, da se smeškam na silu, da igram ništavnu
ulogu koja ni sa čim nema veze, poput kakvog maloletnog princa u opereti
– u suprotnom, ako budem prozborio istinu, nju će skupo morati da plate
moja žena i deca. Sada je odbio da oda počast, nije čak hteo ni da prizna da
se u našoj porodici dogodio svečani čin smrti, i pošto nisam mogao da se
glasno pobunim, činilo mi se da mogu makar da to učinim suptilno.
Reklama koju je hteo da napišem bila je za tonik pod imenom
eliksirol, a na televiziji bi je pročitala glumica koja niti je bila lepa niti
mlada, već je delovala sasvim zapušteno, ali je svakako bila ljubavnica
ujaka sponzora. Osećate se staro? Napisao sam. Niste više zaljubljeni u
svoj odraz u ogledalu? Lice vam ujutru izgleda otrcano i oronulo od
alkohola i seksualnih devijantnosti? Da li je vaše telo poput nekih
sivkastoroze izraslina, sasvim pokriveno staračkim dlakama? Dok u jesen
šetate šumom, imate li utisak da se stvorio jaz između vas i mirisa založene
vatre? Da li ste napisali testament? Lako se nervirate? Nosite steznik?
Gubite li čulo mirisa, interesovanje za baštovanstvo, da li je vaš strah od
visine sve jači, da li su vaši seksualni porivi razuzdani i intenzivni više
nego što su ikada bili, i da li vam vaša žena sve više liči na nekog stranca
sa upalim obrazima koji je greškom zalutao u vašu spavaću sobu? Ako se
pronalazite u nekoj od ovih stavki, neophodan vam je eliksirol, istinski
eliksir mladosti. Ekonomično pakovanje (koje se može nositi na posao u
flašici) košta sedamdeset pet dolara, a veliko porodično pakovanje stoji
dvesta pedeset. Nije jeftino, razume se, ali živimo u vremenu inflacije, a
mladost nema cenu, zar ne? Ako nemate novca, pozajmite od lokalnog
zelenaša ili opljačkajte obližnju banku. Šanse su da ćete uz pomoć jeftinog
pištolja na vodu i parčeta papira od svakog strašljivog službenika iskamčiti
makar desetak hiljada. Svi sada to rade. (Muzika se pojačava i onda ugasi.)
Poslao sam ovo Mekfirsonu po kuriru Ralfiju, pa uhvatio šesnaesticu do
kuće, putem duž sasvim opustošenih pejzaža.
E sad, ovo moje putovanje jeste digresija i nema neposredne veze sa
Džastininom smrću, ali ono što se dogodilo moglo je da se desi samo u
mojoj zemlji i u moje vreme, a pošto sam ja Amerikanac koji je u tom
trenutku putovao američkim pejzažima, to putovanje se i može protumačiti
kao sastavni deo celine. Postoji grupa Amerikanaca koji, uprkos tome što
su njihovi očevi pre tri veka emigrirali iz Starog sveta, nisu taj put prešli do
kraja, a u tu grupu spadam i ja. U figurativnom smislu, ja još uvek stojim
jednom mokrom nogom na Plimutskom kamenu i obazrivo posmatram ne
zastrašujuću i izazovnu pustoš, već nedorečenu civilizaciju koja u celosti
prihvata staklene kule, naftne bušotine, čitave kontinente predgrađa i
napuštene bioskopske sale, pa se pitam zbog čega u ovom naprednom,
pravednom i uspešnom svetu – gde čak i čistačice u slobodno vreme
vežbaju Šopenove uvertire – svi na kraju ispadnu razočarani.
Na stanici Proksmajer Menor, tako se zadesilo, sišao sam kao jedini
putnik lokalnog autobusa na toj neredovnoj, vijugavoj i neunosnoj liniji,
koji se zajedno sa svojim farovima utopio u suton, poput nekakvog
ćopavog noćnog čuvara ili crkvenog službenika na dužnosti. Pošao sam ka
ulazu stanice da sačekam svoju ženu i da uživam u kriznom stanju koje
zadesi svakog putnika. Na brdu iznad mene nalazile su se moja kuća i kuće
mojih prijatelja, sa sve popaljenim svetlima i mirisom zapaljene vatrice,
poput one u hramu u nekoj svetoj šumi, kuće koje su posvećene
monogamiji, detinjstvu bez neke suštine i domaćinskom blaženstvu, i koje
su bile toliko nalik nekom snu da se smesta mogao osetiti nedostatak
hrabrosti – odsustvo one unutrašnje dinamike koja nas i pokreće u nekim
evropskim predelima. Ukratko, bio sam razočaran. To je moja zemlja,
moja voljena zemlja, dešavalo mi se da ustanem ujutru i da hoću da
poljubim tlo koje pokriva sve njene provincije i države. Bilo je tu naznaka
blaženstva; romantičnog i domaćinskog blaženstva. Kao da sam začuo
božićna zvonca na sankama koje će me odvesti do bakine kuće, iako je
moja baka svoje poslednje godine provela radeći kao hostesa na brodu za
krstarenje i nestala kada je S. S. Lorelaj tragično potonuo, tako da sam u
stvari proživljavao sećanje koje mi se zapravo i nije dogodilo. Ipak, ta
svetleća uzbrdica se uzdizala poput rešenja u nekom primitivnom snu o
povratku kući. Na jednom od najviših travnjaka ugledao sam Sneška
Belića kome je iz usta još uvek virila lula i koji je nosio šal i kapu, ali čiji
se oblik polako razvodnjavao i čije su ugljevite oči sa sumornom gorčinom
posmatrale pejzaž pred sobom. Tu sliku sam doživeo kao neku
razočaravajuću mladost duha, iako sam – ni manje ni više – u kostima
osećao da je kao juče bilo kada je moj otac napustio Stari svet ne bi li
osnovao Novi; pomislih na žestinu koja je na tom prikazu doslikavala
izdržljivost: okrutni gradovi u Kalabriji i njihovi okrutni vladari, pustinjski
predeli severozapadno od Dablina, getoi, despoti, javne kuće, redovi za
hleb, dečji grobovi, neizdržljiva glad, korupcija, proganjanja i očaj bili su
koren ovih blagih i jedva vidljivih svetiljki, i zar sve to nije deo velike
migracije koja predstavlja osnov čovečanstva?
Poljubio sam svoju ženu, obrazi su joj bili ovlaženi suzama. Razume
se da je bila uznemirena i veoma tužna. Bila je jako vezana za Džastinu.
Odvezla nas je do kuće, u kojoj je Džastina još uvek sedela na fotelji.
Poštedeću vas neprijatnih detalja, ali ću samo reći da su joj usta i oči još
uvek bile širom otvorene. Ušao sam u ostavu da pozovem doktora Hantera.
Bilo je zauzeto. Sipao sam sebi piće – prvo još od nedelje – i zapalio
cigaretu. Iz sledećeg pokušaja uspeo sam da dobijem doktora i da mu
ispričam šta se dogodilo. „Moje saučešće, Mozese“, rekao je. „Neću moći
da dođem pre šest, a i ne mogu mnogo da vam pomognem. Dešavalo se
ovako nešto i ranije, reći ću ti sve što znam o tome. Dakle, ti živiš u zoni
B, bez komercijalnih preduzeća i tome slično. Pre nekoliko godina neki
stranac je kupio vilu Pluet, ispostavilo se da je planirao da je pretvori u
pogrebno preduzeće. Tada u zoni B nije postojala zakonska odredba – nije
dozvoljeno da se tu sahranjuje i tu ne sme da se umre. Znam da je
apsurdno, ali zar nije ljudski grešiti? Imaš dve mogućnosti. Imam iskustva
sa ovim stvarima. Možeš da smestiš staricu u kola i da je odvezeš do
Kestenove ulice, tu počinje zona C. Granica je odmah iza semafora, pored
srednje škole. Čim je dovezeš do zone C, rešio si problem. Možeš da kažeš
da je umrla u kolima. Ako ti je to previše degutantno, možeš da pozoveš
gradonačelnika i da ga zamoliš da se napravi ustupak u okviru zakona o
zoniranju. Ali ja svakako ne mogu da ti izdam umrlicu dokle god je ona u
tom kraju, a nijedan pogrebnik neće hteti da je pipne dok ti ne bude izdata
umrlica.“
„Ne razumem“, rekao sam, i stvarno nisam razumeo, ali mogućnost
da u onome što mi je upravo rekao može biti istine preplavila me je poput
nekakvog talasa i u meni mahom probudila ogorčenost. „Veću gomilu
gluposti u životu nisam čuo“, rekoh. „Hoćeš reći da ne mogu da umrem u
jednom kraju grada, da se zaljubim u drugom, da ne mogu da jedem...“
„Saslušaj me. Smiri se, Mozese. Ja ti govorim isključivo činjenice, a
čeka me mnogo pacijenata. Nemam vremena da te slušam kako se žestiš.
Ako odlučiš da je premestiš, pozovi me čim je dovedeš do semafora. U
suprotnom, savetujem ti da stupiš u kontakt sa gradonačelnikom ili nekim
u opštinskom odboru.“ Prekinuo je vezu. Bio sam besan, ali to nije
promenilo činjenicu da Džastina još uvek sedi u fotelji. Sipao sam sebi još
jedno piće i opet zapalio cigaretu.
Džastina kao da me je čekala i delovalo mi je da njeno stanje prelazi
iz inertnog u zahtevno. Pokušao sam da zamislim kako je iznosim do našeg
karavana, ali nisam uspeo ni u mašti da to sprovedem do kraja, pa nisam
bio siguran da ću to moći da izvedem u stvarnosti. Pozvao sam
gradonačelnika, iako je njegova pozicija u našem gradiću bila počasna, i
kao što sam mogao da pretpostavim, on je bio u svojoj advokatskoj
kancelariji u Njujorku, vratiće se kući tek oko sedam. Pomislih kako bi bilo
prikladno da je pokrijem nečim, pa sam se sporednim stepenicama popeo
do ormana sa posteljinom i izvadio čaršav. Već je skoro pao mrak kada
sam se vratio u dnevnu sobu, ali sumrak je bio nemilosrdan. Taj sumrak joj
je išao naruku, postajala je sve veća i moćnija u toj pomrčini. Pokrio sam je
čaršavom i upalio lampu na drugom kraju sobe, ali magnituda njene figure
narušavala je pristojnost te prostorije, sa sve starim nameštajem, cvećem,
slikama itd. Sledeća stavka o kojoj je trebalo brinuti bila su deca koja će
stići kući kroz nekoliko minuta. Ne računajući njihove maštarije i intuiciju
o kojima ne znam ništa, njihovo poznavanje smrti bilo je ravno nuli, a
nametljiva figura u dnevnoj sobi svakako bi im pričinila traumu. Kada sam
ih čuo kako prilaze kući, izašao sam ispred, rekao im šta se desilo i poslao
ih u sobe. U sedam sati odvezao sam se do gradonačelnika.
On još uvek nije stigao kući, ali je trebalo svakog trenutka, pa sam
popričao sa njegovom ženom. Sipala mi je piće. Sad sam već palio jednu
za drugom. Kad je stigao gradonačelnik, otišli smo u neku kancelariju koja
je ujedno bila biblioteka, u kojoj je on zauzeo poziciju iza stola, a mene
postavio u nisku stolicu, na mesto podređenog. „Potpuno te razumem,
Mozese“, rekao je, „grozno je to što se desilo, ali problem je što ne mogu
da napravim ustupak za zoniranje bez većinskog stava Gradskog odbora, a
svi članovi odbora su trenutno na putu. Pit je u Kaliforniji, Džek je u
Parizu, a Leri se neće vratiti iz Stoua do kraja nedelje.“
Odgovorio sam mu sarkastično. „Izgleda da će naša rođaka Džastina
morati elegantno da istruli u mojoj dnevnoj sobi dok se Džek ne vrati iz
Pariza.“
„A, ne“, reče on, „nisi me razumeo. Džek se vraća iz Pariza tek za
mesec dana, ali mogao bi da sačekaš da se Leri vrati iz Stoua. Tada ćemo
imati većinu, naravno, pod uslovom da oni pristanu da ti odobre molbu.“
„Bože me sačuvaj“, zarežao sam.
„Da, da“, reče on, „teško je, ali moraš da shvatiš da je na kraju
krajeva to svet u kome živiš, a zoniranje je izuzetno važna stvar. Zamisli
samo kada bi jedan član Odbora mogao da pravi ustupke za zoniranje,
mogao bih odmah da ti dam dozvolu da otvoriš krčmu u garaži, da postaviš
neonska svetla, da angažuješ orkestar i da narušiš komšiluk i sve ljudske i
komercijalne vrednosti koje se grčevito trudimo za očuvamo.“
„Neću ja da otvaram krčmu u garaži“, urliknuo sam. „Neću da
angažujem orkestar. Hoću samo da sahranim Džastinu.“
„Znam, Mozese, znam“, reče on. „Sve mi je jasno. Ali to se
jednostavno desilo u pogrešnoj zoni, i ako ja sada tebi napravim ustupak,
moraću svima da pravim ustupke, i ako takva morbidnost izmakne
kontroli, to može da obeshrabri ljude. Niko neće da živi u kraju gde se
takve stvari stalno dešavaju.“
„Dobro me slušaj“, rekao sam. „Ili ćeš odmah da mi odobriš i uručiš
ustupak, ili idem kući da iskopam rupu u bašti i lično sahranim Džastinu.“
„Ali ne možeš to da uradiš, Mozese. Nije dozvoljeno sahranjivanje u
Zoni B. Ne možeš ni mačku da sahraniš.“
 „Grešiš“, rekoh. „Mogu i hoću. Ne mogu da budem lekar, ne mogu
da budem pogrebnik, ali mogu da iskopam rupu, i ako mi ne napraviš
ustupak, tačno ću to i da uradim.“
„Vrati se, Mozese, vrati se“, rekao je. „Molim te, vrati se. Odobriću
ti ustupak ako mi obećaš da nećeš nikome reći. To je kršenje zakona, to je
falsifikovanje, ali učiniću ti to ako obećavaš da će to ostati među nama.“
Obećao sam da će to ostati tajna, dao mi je neophodna dokumenta,
pa sam s njegovog telefona sve ugovorio. Džastinu su odvezli samo
nekoliko minuta pošto sam stigao kući, a te večeri sam usnio vrlo čudan
san. Sanjao sam da sam u supermarketu. Bila je gužva. Sigurno je bila noć
pošto su prozori bili pokriveni tamom. Plafon je bio pokriven
fluorescentnim, šljaštećim i veselim svetlima – ali uzevši u obzir naša
praistorijska sećanja, to je bila slaba karika u lancu svetala koja nas vezuju
za prošlost. Svirala je neka muzika, i bilo je barem hiljadu kupaca koji su
niz duge prolaze gurali svoja kolica puna zaliha hrane i drugih namirnica.
E sad, ima li nečega u položaju koji zauzimamo kada guramo kolica što
nas čini aseksualnim? Zar ne možemo to da činimo malo galantnije?
Pominjem ovo zato što su, gurajući svoja kolica, ti brojni kupci izgledali
aseksualno, kao nekakvi pokajnici. Bilo je raznih ljudi, pošto se sve
odvijalo u mojoj voljenoj zemlji. Bilo je Italijana, Finaca, Jevreja, crnaca,
Engleza, Kubanaca – svih onih koji su se odazvali slobodarskom pozivu – i
svi su bili obučeni raskošno i nemarno, onako kako ih evropski
karikaturisti crtaju sa gorčinom i gađenjem. O da, bilo je tu baba u
šorcevima, guzatih žena u pletenim pantalonama i muškaraca koji su bili
odeveni u takve kombinacije da je delovalo da su se na brzinu obukli u
zgradi u kojoj je plamteo požar. Ali, kao što rekoh, ovo je moja zemlja, a
karikaturista koji omalovažava bakicu u šorcu omalovažava i samog sebe.
Pošto sam ja starosedelac, nosio sam čizme od jelenske kože, pantalone,
koje su bile toliko uske da su mi se genitalije ocrtavale, i gornji deo pižame
od veštačke svile na kojoj su u celosti bili iscrtani Pinta, Nina i Santa
Marija21. Scena je bila čudna – kao i u svakom snu gde poznate stvari
vidimo na do tada nepoznat način – ali sam malo pažljivije zagledao i
primetio neke nepravilnosti. Ništa nije bilo označeno. Ništa nije bilo
obeleženo, ništa nije bilo poznato. Sve konzerve i kutije bile su ogoljene.
Frižideri sa smrznutom hranom bili su puni braon kutija, ali su sve bile
nekog tako čudnog oblika da nisam mogao biti siguran da li sadrže
smrznuto ćureće meso ili gotovu kinesku večeru. Sve namirnice na
tezgama za povrće i pecivo bile su skrivene u braon kesama, čak ni knjige
koje su bile na prodaju nisu imale naslove. Uprkos tome što nijedan sadržaj
nije bio poznat, moji saputnici – hiljade usnulih i čudno obučenih zemljaka
– bili su duboko zamišljeni nad zagonetnim ambalažama, kao da su odluke
koje će doneti od presudnog značaja. Kao i u svakom snu, znao sam sve,
bio sam i sa njima i sam za sebe, i izmestivši se na trenutak iz te scene,
primetio sam da su muškarci na kasama prave sirovine. Znate, ponekada se
desi u gužvi, u kafiću ili na ulici, da ugledamo lice koje je do krajnje mere
iscrtano tvrdokornim otporom na vrline poput ljubavi, razuma i
pristojnosti, koje je toliko vulgarno, životinjsko i bestidno da odmah
okrenemo glavu. Takvi ljudi stajali su na jedinom izlazu i kupcima koji su
im prilazili cepali pakovanja – još uvek nisam mogao da vidim šta sadrže –
ali bi svaki kupac, ugledavši ono što je izabrao, pokazao sve simptome
griže savesti, te sile koja nas baca na kolena. Onog momenta kada bi se
postideli zbog svog izbora, njih su gurali, na momente i šutirali ka vratima
i napolje, a ja sam ugledao tamnu vodu i začuo strahovite jauke i vapaje u
vazduhu. Čekali su na vratima da ih u grupama odvedu nekim prevoznim
sredstvom koje nisam mogao da vidim. Dok sam sve to posmatrao, na
hiljade ljudi guralo je svoja kolica, pažljivo i misteriozno probiralo, zatim
bivalo poniženo i odvođeno. Šta bi sve ovo moglo da znači?
Sledećeg popodneva smo po kiši sahranili Džastinu. Sam Bog zna da
mrtvi nisu u manjini, ali se u Proksmajer Menoru njihovo neuzvišeno
carstvo nalazi na obodu grada, poput neke deponije, pa ih, kao da su kakve
hulje i nitkovi, tamo krišom prevoze, gde onda počivaju u potpunoj
zapuštenosti. Džastinin život bio je za primer, i kao da nas je sve
osramotila time što ga je okončala. Sveštenik je bio prijateljski nastrojen i
melem za oči, što se ne može reći za pogrebnika i njegove pomoćnike koji
su stajali skriveni iza svojih limuzina; nisu li uzrok svih naših nevolja
upravo oni, pošto tvrde da je smrt nekakav poljubac ljubičastog ukusa?
Kako ljudi koji ne nameravaju da shvate smrt mogu da se nadaju da će
razumeti ljubav, i ko će dići uzbunu?
Sa groblja sam otišao pravo u kancelariju. Reklama je bila na mom
stolu, a Mekfirson je preko nje debelom grafitnom olovkom napisao: „Baš
smešno, dosado oronula. Uradi opet.“ Bio sam umoran, ali nepopustljiv, i
nisam uspeo da prisilim sebe da budem koristan i poslušan kao i obično.
Napisao sam još jednu reklamu. Nemojte da izgubite sebi drage osobe,
napisao sam, usled preterane izloženosti radijaciji. Ne budite devojka koju
na igranci niko ne poziva na ples usled stroncijuma 90 u kostima. Ne
budite žrtva svađe. Kad vam prostitutka u Trideset šestoj ulici namigne, da
li vam telo odluta u jednom pravcu, a misli u drugom? Da li je u mislima
ispratite uz stepenice i isprobate njene usluge do najodvratnijih detalja, a
telo vam odluta do prodavnice odeće ili menjačnice u banci? Zar niste
primetili koliko je lišće uvećano, trava bujnija, da je boranija postala gorka
i da su se na novim vrstama leptira pojavile šljašteće šare? Poslednjih
dvadeset pet godina udišete smrtonosni nuklearni otpad, samo eliksirol
može da vas spase. Predao sam ovo Ralfiju i sačekao nekih deset minuta,
nakon čega je usledio odgovor obeležen istom olovkom. „Uradi“, napisao
je, „u suprotnom si gotov.“ Bio sam veoma umoran. Ubacio sam još jedno
parče papira u mašinu i napisao: Gospod je pastir moj, ništa mi neće
nedostajati. Na zelenoj paši pase me, vodi me na tihu vodu. Dušu moju
oporavlja, vodi me stazama pravednim imena radi svog. Da pođem i
dolinom seni smrtnika, neću se bojati zla; jer si Ti sa mnom; štap Tvoj i
palica Tvoja teši me. Postavio si preda mnom trpezu na vidiku
neprijateljima mojim; namazao si uljem glavu moju, i čaša je moja
prepuna. Da! Dobrota i milost Tvoja pratiće me u sve dane života mog, i ja
ću nastavati u domu Gospodnjem zadugo. Dao sam ovo Ralfiju i krenuo
kući.
 Susret
Oca sam poslednji put video na železničkoj stanici Grand central. Vraćao
sam se od bake sa Adirondaksa u kućicu u Kejpu koju moja majka beše
uzela pod najam, pa sam napisao ocu pismo da ću kad stignem u Njujork
imati oko sat i po do polaska voza i pitao ga da li bismo mogli da odemo
negde zajedno na ručak. Njegova sekretarica mi je napisala da mi otac
poručuje kako će me čekati ispred šaltera za informacije u podne, i tačno u
dvanaest ugledao sam ga kako se probija kroz gužvu. Bio mi je stran,
razveo se od moje majke tri godine pre toga i otad se nismo videli, ali čim
sam ga ugledao, osetio sam da je to moj otac, moja krv, moja budućnost i
moja kob. Znao sam da ću biti kao on kada odrastem; da ću morati da
ratujem s njegovim manama. Bio je krupan, dobrodržeći čovek, a ja sam
bio presrećan što ga ponovo vidim. Tresnuo me je po plećima i protresao
mi ruku: „Zdravo-živo, Čarli!“, rekao je. „Zdravo-živo, momče! Rado bih
te odveo u moj klub, ali to je čak kod Šezdesete ulice, pa ako već moraš da
hvataš voz tako rano, bolje bi bilo da svratimo na ručak negde ovde u
blizini.“ Zagrlio me i ja sam udahnuo miris oca, kao kada moja majka
pomiriše ružu. Osetio sam zasićen miris viskija, losiona za brijanje,
imalina, vune i znoja zrelog muškarca. Nadao sam se da će nas neko videti
zajedno. Poželeo sam da nas fotografišu. Hteo sam da ovi trenuci s njim
nekako ostanu zabeleženi.
Izašli smo sa stanice i skrenuli u jednu sporednu ulicu do nekog
restorana. Bilo je još rano, restoran je bio prazan. Barmen se raspravljao sa
dostavljačem, a jedan veoma stari konobar stajao je po strani u crvenom
mantilu koji se vukao po podu. Seli smo, i moj otac ga je gromko pozvao:
„Kellner!“ povikao je. „Garçon! Cameriere! Alo!“ Njegova vika u
praznom restoranu delovala je neprimereno. „Da li bi neko mogao da nas
posluži ovde, moliću!“ vikao je. „Smesta!“ Onda je pljesnuo rukama. To je
privuklo konobarovu pažnju i on se konačno dovukao do našeg stola.
„Jeste li vi to meni pljesnuli?“, upitao je.
„Polako samo, samo polako, somelier“, uzvrati otac. „Ako nije
preterano što uopšte pitamo – i ako to nije daleko izvan i s onu stranu
nečega što nalaže vaša dužnost, hteli bismo da naručimo dva londonska
gipsona.“
„Ne volim kad me ljudi dozivaju pljeskanjem“, reče konobar.
 „Trebalo je da ponesem pištaljku“, reče moj otac. „Imam jednu
pištaljku koju mogu da čuju samo matori kelneri. A sad se lepo udalji s tim
svojim blokčićem i olovčicom i gledaj da tačno zapamtiš što ti tražim: dva
londonska gipsona. Ponovi za mnom: dva londonska gipsona.“
„Bolje da odete na neko drugo mesto“, reče tiho konobar.
„E, to je“, reče moj otac, „jedan od najfantastičnijih predloga koje
sam ikada čuo. Ajmo, Čarli, kupimo se odavde!“
Otišli smo u drugi restoran. Ovoga puta otac nije bio toliko bučan.
Piće je stiglo i on me na brzinu presliša celu sezonu bejzbola. Onda zvecnu
vrhom noža o ivicu čaše i poče ponovo da doziva: „Garçon! Kellner!
Osoblje! Ti, tamo, izvini ako smetamo, može li još dva pića?“
„Koliko momak ima godina?“, zapita kelner.
„Druškane“, reče moj otac, „to se tebe uopšte ne tiče!“
„Izvinite, gospodine“, reče konobar, „ali neću dečku da serviram više
nijedno piće.“
„E pa, slušaj, imam jednu vest za tebe“, reče moj otac. „Imam jednu
veoma zanimljivu vest za tebe. Ovo nije jedini restoran u Njujorku, zamisli
ti to! Nedavno su otvorili još jedan tu na ćošku. Idemo, Čarli!“
Platio je, pa smo prešli u sledeći restoran. U njemu su kelneri, poput
lovaca na divljač, nosili ružičasto-zelene jakne, a svuda po zidovima visili
su delovi konjske opreme. Seli smo i moj otac poče opet da viče „Alo,
goniči, hau-hau, ojs-ojs i to. Mi bismo da popijemo nešto, malo da nas
prodrma. Jednom rečju, dva lodonska pigsona... moliću!“
„Dva lodonska pigsona?“, ponovi kelner smešeći se.
„Znaš ti dobro šta sam tražio“, odbrusi otac ljutito. „Donesi nam dva
londonska gipsona, bez odugovlačenja. Stvari su se zaista malo promenile
ovde u staroj, dobroj Engleskoj. Tako mi makar kaže moj prijatelj,
vojvoda. E, pa, baš da vidimo da li majčica Engleska može da nam priredi
nešto u vidu dva obična koktela.“
„Ovo nije Engleska“, reče konobar.
„Nemoj da se raspravljaš sa mnom“, reče moj otac, „nego uradi kako
ti se kaže.“
„Samo sam mislio da biste voleli da znate gde ste“, reče konobar.
 „Ako postoji nešto što ne mogu da smislim“, reče otac, „onda je to
drzak ugostitelj. Hajdemo, Čarli.“
Četvrti restoran u koji smo otišli bio je italijanski. „Buon giorno!“,
reče moj otac s vrata. „Per favore, possiamo avere due coctail americani,
forti, forti. Molto gin, poco vermut.“22
„Ne govorim italijanski“, reče konobar.
„Nemoj da me zavitlavaš“, reče moj otac. „Znaš ti odlično italijanski,
i vrlo dobro znaš da znaš. Vogliamo due coctail americani. Subito.“
Kelner se udaljio i porazgovarao sa šefom sale, koji je odmah zatim
prišao našem stolu i rekao: „Izvinite, gospodine, ali ovaj sto je rezervisan.“
„Dobro“, reče otac. „Daj nam drugi sto.“
„Svi stolovi su rezervisani“, reče šef sale.
„Tako, dakle“, reče otac. „Mi za vas nismo dobre mušterije? Tako,
znači! E pa, da se nosiš dođavola! Vada all’inferno.23 Idemo, Čarli.“
„Moram da stignem na voz“, rekoh.
„Izvini, sinko“, reče otac. „Stvarno mi je žao.“ Zagrlio me je i
privukao sebi: „Otpratiću te do stanice. Da smo bar imali vremena da
odemo do mog kluba!...“
„Sve je u redu, tata“, rekoh.
„Kupiću ti novine“, reče on. „Kupiću ti neke novine da imaš da čitaš
u vozu.“
Onda smo otišli do trafike i moj otac reče: „Dragi gospodine, da li
biste bili toliko ljubazni da me počastite nekim vašim besramnim, jeftinim
i bezvrednim tabloidom?“ Prodavac okrenu glavu na drugu stranu i zagleda
se u naslovnu stranicu jednog lista. „Da li je možda preterano zatražiti,
ljubazni gospodine“, reče moj otac, „da li je po vama možda preterano ako
zatražim da mi prodate jedan od odvratnih primeraka vaše žute štampe?“
„Moram da idem, tata“, rekoh. „Već kasnim.“
„Čekaj samo sekund, sinko“, reče. „Samo trenutak. Hoću malo da
isprovociram ovog druškana.“
„Zbogom, tata“, rekoh, strčah niz stepenice i uskočih u voz, i to je
bio poslednji put da sam video svoga oca.
 Obrazovana Amerikanka
ODELJAK: „I dalje sam u blagoslovenom braku sa svojim mužem, ni
najmanje intelektualno nastrojenim nekadašnjim fudbalerom od devedeset
kilograma, a vreme provodim vozeći i vraćajući svog sina Bibera iz mesne
privatne škole u čijem sam osnivanju učestvovala. Po svemu sudeći,
predsedavala sam u nekom trenutku svakom građanskom organizacijom u
zajednici, a prošle godine devet meseci vodila sam mesnu turističku
agenciju. Jedan njujorški izdavač (da kucnem u drvo) zanima se za moju
kritičku biografiju Gistava Flobera, a prošle godine kandidovala sam se na
listi Demokratske stranke za gradskog odbornika i dobila najveći broj
glasova demokrata u istoriji. Poli Koulter Melous provela je kod nas
nedelju dana na povratku iz Pariza kući u Mineapolis, pa smo tokom njene
posete razgovarale, jele, pile i mislile na francuskom. Senke gospođice De
Gras! Pored svega, uspevam da nađem vremena da obeležavam ptice
prstenovima i pletem čarape s rombovima.“
Na osnovu ovog izveštaja za godišnjak njenog koledža zaključilo bi
se da je reč o agresivnoj ženi, ali uopšte nije tako. Džil Čidčester Medison
obavljala je svoje brojne dužnosti zahvaljujući sposobnosti, šarmu i
pameti, a zapravo je bila prilično stidljiva. U vreme o kojem pišem
svetlosmeđu kosu češljala je jednostavno, i ta frizura nepogrešivo je
podsećala na to kako je Džil izgledala u internatu dvadeset godina ranije.
Internat je verovatno uticao i na njen modni ukus, baš kao i činjenica da je
imala male grudi i bila od onih žena koje takav nedostatak smatraju
značajnijim od gubitka noge. S obzirom na njen sveobuhvatni pogled na
život, deluje čudno da ju je tako nešto mučilo, ali mučilo ju je, i to
poprilično. Imala je lepe noge i sveže rumene obraze. Oči su joj bile smeđe
i suviše primaknute, pa je delovala neugledno kad se nije ponašala
živahno.
Njena majka Amelija Fakson Čidčester bila je krepka krupna žena
veličanstvene srebrne kose i crvenog lica, a reči je naglašavala snažno, što
je proisticalo više iz njene naravi nego iz uticaja sredine. Gospođa
Čidčester oblikovala je reči da izrazi svoju neumornu čilost, svoju pobedu
nad bolom, svoj kulturni zanos i svoju veru u ljudski rod. Napisala je
sedamnaest neobjavljenih knjiga za decu. Džilin otac umro je kada joj je
bilo šest dana. Džil se rodila u San Francisku, gde je njen otac vodio malu
izdavačku kuću i upravljao malim imetkom. Ostavio je svojoj udovici i
kćeri dovoljno novca da ih zaštiti od svih teškoća i finansijskih
nesigurnosti, ali nisu bile ni izbliza imućne kao njihova rodbina. Džil je
bila daleko zrelija od svojih vršnjaka, a kad su joj bile tri godine, majka ju
je odvela u Minhen i upisala u Gymnasium für Kinder, školu kojom je
upravljao doktor Štok u svrhu posmatranja nadarene dece. Nadmetanje u
školi bilo je žestoko, Džil je na testovima fizičkih sposobnosti prolazila
osrednje, ali bila je prijatna i pametna. Dve godine kasnije majka je
prebacila Džil u Scuola Pantola u Firenci, sličnu školu. Odatle su se
preselile u Englesku, u čuvenu školu Tauer Hil u Kentu. Onda je Amelija,
odnosno Meli, kako su je svi zvali, zaključila da devojčica treba da pusti
koren, pa je unajmila kuću u Nantaketu i upisala Džil u javnu školu.
Ne znam zbog čega deca koja žive u inostranstvu izgledaju
izgladnelo, ali često je tako, a Džil je, obučena drugačije, mešajući jezike,
golih nogu i obuvena u sandale, ostavljala utisak da su prednosti njenog
obrazovanja u njoj pobudile neku vrstu patosa. Mnogo je skakutala.
Skakutala je u školu. Skakutala je iz škole. Bila je sramežljiva. Nije bila
praktična, a majka ju je u tome podsticala. „Ne treba ti da pereš sudove,
dušo“, govorila je. „Od tako pametnih devojčica ne očekuje se da traće
vreme perući sudove.“ Imali su odanu služavku – sva Melina posluga
obožavala je zemlju po kojoj ona hoda – i Džil je o kućnim poslovima
znala samo da je to nešto što ona sama ne treba da radi. Ipak, s deset
godina naučila je da plete čarape s rombovima i ta razonoda joj je bila
dozvoljena. Bila je romantična. U dnevnik je zapisala sledeće: „Gospođa
Amelija Fakson Čidčester poziva vas da prisustvujete venčanju njene kćeri
Džil za vikonta Ladli-Hantingtona, erla od Ešmida, u Vestminsterskoj
opatiji. Večernja odeća. Odlikovanja.“ Kuća u Nantaketu bila je udobna i
Džil je naučila da jedri. Upravo u Nantaketu njena majka jednom joj je
govorila o temi za koju u engleskom jeziku ne postoje reči – o ljubavi. Bilo
je to jednog kasnog popodneva. Vatra je gorela u kaminu, na stolu vaza s
cvećem. Džil je čitala, a njena majka je pisala. Zastala je i preko ramena
rekla: „Mislim da treba da ti kažem, dušo, da sam za vreme rata vodila
kantinu u Embarkaderu i da sam se podavala mnogim usamljenim
vojnicima.“
Ova primedba teško je pogodila devojčicu. Nije mogla da je shvati ni
umom ni srcem. Došlo joj je bilo da zaplače. Nikako nije mogla da zamisli
svoju majku da se, kako se sama izrazila, podaje nizu usamljenih vojnika.
Držanje njene majke čvrsto i bespogovorno je govorilo o njenoj
ravnodušnosti prema toj strani života. Nije bilo načina da se ono što je
izgovoreno zaobiđe. Zarilo se u Džilinu svest kao meteor. Možda je to bila
laž, ali njena majka nikad nije lagala. Onda se, prvi put, Džil suočila s
ograničenjima svog jedinog roditelja. Njena majka nije lažljivica, ali je
varalica. Njen naglasak bio je lažan, njen ukus bio je prevara, a anđeoski
izraz koji je njeno lice poprimalo kad je slušala muziku bio je izraz osobe
koja pokušava da se priseti nekog starog telefonskog broja. Sa svojom
neukrotivom vedrinom, stalnim bolovima, neumornim snobizmom,
kulturnim pretenzijama, umišljenim prijateljima i bombastičnim
besmislenim izjavama delovala je, na trenutak, kao da je potpuno lišena
moći prirodnog rasuđivanja. No, da li je Džil trebalo da stvori, potpuno
sama, neku vezu ljubavi i mudrosti između ove tuđinke koja joj je podarila
život i samog života kakvog ga je videla, da je rasprostre kao što se
prostiru polja i šume, čudesne i bajkovite, tamo iza prozora? Zar nije
umesto toga mogla... No, osećala se premladom, premršavom, suviše
ranjivom da stvori život bez roditelja, pa je odlučila da njena majka nije
rekla ono što je rekla i to poricanje zapečatila je lakim poljupcem.
S dvanaest godina Džil je otišla u internat i osvojila sve moguće
nagrade. Njene ocene, društveni i sportski uspesi bili su nezapamćeni.
Tokom druge godine koledža otišla je u posetu rođacima u San Francisko,
upoznala Džordžija Medisona i zaljubila se u njega. S obzirom na njenu
inteligenciju ne bi se očekivalo da ga odabere, ali možda je postupila
razborito odabravši muškarca čiji se interesi toliko razlikuju od njenih.
Džordži je bio tih i krupan čovek crne kose i blagog izraza, koji lomi srca
žena bez oca svih uzrasta, a Džil, na kraju krajeva, nije imala oca. Radio je
kao mlađi direktor u brodogradilištu San Franciska. Diplomirao je na Jejlu,
ali kad ga je Meli jednom upitala da li mu se dopada Tekeri, iskreno i
učtivo je odgovorio da nikad nije probao. Ovo se pretvorilo u porodičnu
šalu. Verili su se tokom njene treće godine studija, kada je ponovo osvojila
sve moguće nagrade. On je premešten u bruklinsko brodogradilište, pa su
se preselili u Njujork, gde se Džil zaposlila kao predstavnica za javnost
robne kuće.
Druge ili treće godine njihovog braka rodila je sina i dali su mu ime
Biber. Porođaj je bio težak i lekari su joj rekli da više neće moći da rađa.
Dok je dečak bio još mali, preselili su se u Gordenvil. Džil je bila srećnija
u gradiću nego u metropoli pošto je u manjoj sredini imala više prilika za
ispoljavanje svojih talenata. Birana je uzastopno za predsednicu građanskih
udruženja, a kad se udovica koja je vodila mesnu putničku agenciju
razbolela, Džil je uspešno preuzela i tu dužnost. Jedina nevolja u malom
gradu bila je to što nisu imali nikoga da čuva Bibera. Kroz kuću im je
prošla povorka nesposobnih starijih žena, pojačana gimnazijalkama i
spremačicama. Džordži je bezgranično voleo sina. Dečak je bio pametan,
ali njegovom ocu ta pamet delovala je zaslepljujuće. Šetao je s dečakom,
igrao se s njim, kupao ga pred spavanje i pričao mu priče. Džordži je sve
radio za svog sina kad je bio kod kuće, što je bilo dobro jer se Džil često
vraćala kasnije nego on.
Kad je Džil prepustila drugima putničku agenciju, odlučila je da
organizuje putovanje u Evropu. Nije bila u inostranstvu otkako se udala, a
ako sama bude sve organizovala, putovanje bi moglo da donese zaradu –
bar je tako tvrdila. Džordžijevo brodogradilište radilo je dobro i nije
morala da pokušava da izdejstvuje besplatno putovanje, ali on je video da
je zamisao o vođenju grupe za nju izazov i podsticaj, pa se na kraju složio i
ohrabrio je. Prijavilo se dvadeset osam putnika, pa je početkom jula
Džordži ispratio Džil i njenu jagnjad, kako ih je zvao, kad su mlaznim
avionom odleteli za Kopenhagen. Prema planu, trebalo je da putuju na jug
sve do Napulja, gde će Džil ukrcati putnike u avion za povratak kući.
Džordži će je zatim sačekati u Veneciji i tu će zajedno provesti nedelju
dana. Džil je svakog dana slala mužu razglednice, a nekoliko njenih
putnika bilo je toliko oduševljeno njenim vođstvom da su i sami pisali
Džordžiju da mu kažu kako šarmantnu, sposobnu i učenu ženu ima.
Džordži se sa susedima dobro slagao i najčešće je s njima i večerao.
Bibera, kome još nisu bile četiri godine, poslali su u letnji kamp.
Pre nego što je krenuo za Evropu, Džordži se odvezao u Nju Hempšir
da obiđe Bibera. Sin mu je bolno nedostajao i u svojim sanjarijama ga je
viđao češće nego lice svoje živahne žene. Da se uspava, zamišljao je neko
nemoguće planinarenje po Dolomitima s Biberom kada dečak malo
odraste. Iz noći u noć pomagao je sinu da savladava litice. Iznad njih, tanki
sloj snega na vrhovima svetlucao je na suncu. Noseći ruksake i užad sišli
su u Kortinu nešto posle sumraka. Gole činjenice njegovog puta na sever
sasvim su se razlikovale od ovih alpskih sanjarija.
Vozio je gotovo čitav dan. Proveo je nemirnu noć u motelu i ujutru
krenuo u kamp. Vreme je bilo promenljivo, a okolina brdovita. Smenjivali
su se pljuskovi i bleda vedrina – atmosfera je bila više sumorna nego
mračna. Usputna imanja bila su uglavnom napuštena. Dok se približavao
kampu, činilo mu se da i kamp i okolina raspolažu iskonskim autoritetom,
a možda je sve ovo bilo ponavljanje njegovih sopstvenih iskustava u
letnjim logorima, tih međuigri nepovezanih s ostatkom vremena. Onda je s
uzvišice video kamp pod sobom. Tu je bilo jezerce, zapravo više ribnjak,
jedan od onih okruglih ribnjaka čija voda boje čaja i borovi šumarci
ostavljaju utisak geološkog zamora. Njegove uspomene iz kampova bile su
sunčane i blistave, a ova bedna jama s vodom i grupica natrulih koliba
oštro su se sukobljavale s njegovim krepkim sećanjima. Pretpostavio je –
ubedio je sebe – da će sve izgledati drugačije kad grane sunce. Strelice su
pokazivale put ka zgradi uprave, gde ga je čekala direktorka kampa. Bila je
to plavooka mlada žena, a njena delotvornost nije u potpunosti zasenila
njenu lepotu. „Imamo poteškoća s vašim sinom“, rekla je. „Nije se baš
najbolje uklopio. To je vrlo neobično. Retko kada deci toliko nedostaje
kuća. Izuzetak su deca iz rasturenih porodica, a njih i izbegavamo. S
uobičajenim nevoljama možemo da izađemo na kraj, ali ne i s decom koja
donose previše tuge sa sobom. Po pravilu odbijamo prijave dece
razvedenih roditelja.“
„Ali gospođa Medison i ja nismo razvedeni“, rekao je Džordži.
„Oh, nisam znala. Živite li odvojeno?“
„Ne“, odgovorio je Džordži, „živimo zajedno. Gospođa Medison je
na putovanju po Evropi, ali ja krećem sutra da joj se pridružim.“
„Shvatam. Pa, u tom slučaju ne razumem zašto se Biber tako sporo
prilagođava. No, evo ga, pa će nam sam reći!“
Dečak je pustio ruku žene koja ga je dovela i pritrčao ocu. Bio je
uplakan.
„De, de“, rekla je direktorka. „Tvoj tata nije došao čak ovamo da vidi
plačljivka, zar ne?“
Džordžiju je srce naraslo od ljubavi i zbunjenosti. Poljupcima je
obrisao dečaku suze i privio ga na grudi.
„Verovatno želite da popričate s Biberom“, rekla je direktorka.
„Možda bi Biber mogao da vam pokaže kamp.“
Dok mu je sin stezao ruku, Džordži je morao da se suoči sa izvesnim
odgovornostima koje su prevazilazile njegovu ljubav prema sinu. Nagon
mu je govorio da odvede sina odavde. Njegova odgovornost bila je da ga
bodri i hrabri da nosi terete života. „Koje ti je omiljeno mesto, Bibere?“,
upitao je vedro, potpuno svestan svog izveštačenog tona i uveren da je
takav ton neophodan.
 „Nijedno“, rekao je Biber. Uspešno je suzbijao plač. „Ovo je
trpezarija“, rekao je pokazujući dugačku ružnu baraku. Istrulele grede bile
su zamenjene svežim komadima žutog drveta.
„Tu igrate predstave?“, upitao je Džordži.
„Ne igramo predstave“, rekao je Biber. „Gospođa zadužena za
predstave se razbolela i morala je da se vrati kući.“
„Onda tu pevate?“
„Tata, molim te, vodi me kući“, rekao je Biber.
„Ali ne mogu, Bibere. Mama je u Evropi, a ja sutra po podne letim
kod nje.“
„Kad ću smeti da idem kući?“
„Tek kad se kamp zatvori.“ Džordži je i sam donekle osetio težinu te
rečenice. Čuo je kako se Biberu disanje ubrzava od bola. Negde se oglasila
truba. Džordži je, mučeći se da pomiri nagon i odgovornost, kleknuo i
zagrlio sina. „Znaš, ne mogu tek tako da pošaljem telegram mami i javim
joj da ne dolazim. Ona me očekuje. Osim toga, naša kuća nije pravi dom
kada mame nema. Mene nema po čitav dan i večeram napolju. Nema ko da
se stara o tebi.“
„Učestvovao sam u svemu“, rekao je dečak pun nade. Bila je to
njegova poslednja molba za milost, a kad je video da nije uspela dodao je:
„Moram sada da idem. Počinje mi treći čas.“ Otišao je utabanom stazom
ispod borova.
Džordži se vratio u upravnu zgradu razmišljajući o činjenici da je
voleo kamp, da je bio jedan od najpopularnijih dečaka u kampu i da je
želeo da se nikada ne vrati kući.
„Mislim da će sve krenuti nabolje“, rekla je direktorka. „Čim prođe
ono najgore, uživaće ovde više od svih ostalih. No, predlažem vam da se
ne zadržavate predugo. Biber je sada na času jahanja. Kako bi bilo da
pođete i vidite ga kako jaše, a onda da odete iz kampa pre kraja časa? Vrlo
je ponosan što dobro jaše, a tako biste izbegli bolan rastanak. Večeras
ćemo napraviti veliku logorsku vatru i pevaćemo do kasno. Sigurna sam da
nema tih jada koje pesma s drugarima uz logorsku vatru ne može da
izleči.“
Sve ovo zvučalo je razborito Džordžiju koji je i sam voleo pevanje
uz logorsku vatru. Ima li zaista životnih ranih jada koji se ne bi mogli
izlečiti dirljivim izvođenjem Borbene himne Republike! Prišao je jahalištu
pevušeći: „Podigoše mu oltar usred večernje rose i vlage...“ Ponovo je
počela kiša, pa Džordži nije mogao da odredi je li dečaku lice mokro od
suza ili od kišnih kapi. Sedeo je na konju, a naokolo ga je vodio konjušar.
Biber je jednom mahnuo ocu i zamalo što nije skliznuo sa sedišta, a kad
mu je okrenuo leđa, Džordži je otišao.
Odleteo je u Trevizo i uhvatio voz za Veneciju, gde ga je Džil čekala
u jednom švajcarskom hotelu, na jednom sporednom kanalu. Njihov susret
bio je vatren i on je nije voleo ništa manje ni kad je zapazio da je iscrpljena
i mršava. Bilo je naporno i zamorno voditi te njene jaganjce po Evropi.
Džordži je želeo da se presele iz ovog trećerazrednog hotela u Čiprijani, da
iznajme bungalov na Lidu i čitavu sedmicu provedu na plaži. Džil je odbila
da pređe u Čiprijani – biće prepun turista – a drugog dana njihovog
boravka u Veneciji ustala je u sedam ujutru, napravila instant kafu u čaši za
četkice za zube i odvukla Džordžija na misu u osam sati u Crkvu Svetog
Marka. Džordži je poznavao Veneciju, a Džil je znala – ili je trebalo da zna
– da ga ne zanimaju slike i mozaici, pa ipak ga je vukla od spomenika do
spomenika. On je pretpostavio da je stekla naviku neumornog razgledanja i
da bi najtaktičnije bilo da sačeka dok ta navika sama od sebe ne zamre.
Predložio je da odu na ručak u Harijev bar, a ona je odvratila: „Šta ti pada
na pamet, Džordži!?“ Ručali su u jednoj tratoriji i obilazili muzeje i crkve
do zatvaranja. Sutradan ujutru predložio je da odu na Lido, ali ona im je
već bila organizovala odlazak u Maser i posetu tamošnjim vilama.
Džil je u njihov odmor u Veneciji unela sve svoje veštine vođe
turističke grupe, mada Džordži nije shvatao zašto. Većina nas uživa u
pokazivanju poznavanja sveta, ali on u njenom nastupu nije mogao da
otkrije ni trunku uživanja. Neki ljudi vole slikarstvo i arhitekturu, ali nije
bilo ni najmanje ljubavi u njenom pristupu blagu Venecije. Obožavanje
lepote za Džordžija je bilo nešto nepoznato, no, da li lepota treba da uništi
nečiji smisao za humor? Jednog popodneva stajala je ispred fasade neke
crkve i čitala mu iz vodiča. Navodila je datume, pomorske bitke i druge
detalje i ocrtavala istoriju Republike kao da ga priprema za ispit. Svetlo
pod kojim je stajala bilo je jarko i oštro, a u veseloj atmosferi Venecije
njeno znanje i strogost njenog oduševljenja delovali su odbojno.
Pokušavala je da na muža ostavi utisak činjenicom da Veneciju treba
shvatiti ozbiljno. A je li to, zapitao se on, smisao i zbir ovog blistavog
mermera, ovog oronulog lavirinta prožetog prodornim drevnim zadahom
kanalizacije? Prebacio joj je ruku preko ramena i rekao joj: „Pusti to,
mila.“ Ona mu se izvukla iz zagrljaja i rekla: „Nemam pojma o čemu
govoriš.“
Da je izgubila adresu, dete, novčanik, nisku bisera ili bilo koju drugu
dragocenost, njeni obilasci Venecije ne bi bili naporniji i prilježniji. Do
kraja njihovog boravka u Veneciji Džordži ju je pratio u ovoj tajanstvenoj
potrazi. Povremeno je mislio na Bibera i kamp. Odleteli su kući iz Treviza
i pod blagim poznatim svetlom Gordenvila Džil je ponovo postala ona
stara. Uživali su u svojoj sreći i radosno dočekali Bibera kad je oslobođen
iz kampa.
„Zar nije divno, zar nije ovo najdivniji period američke arhitekture?“,
pitala je uvek Džil vodeći goste kroz njihov prostrani dom. Kuća je bila
podignuta u osmoj deceniji devetnaestog veka i imala je visoke prozore,
ovalnu trpezariju i štalu s kupolom. Sigurno ju je bilo teško održavati, ali te
teškoće, makar na zabavama, nikad se nisu zapažale. Sobe s visokim
tavanicama bile su pune svetlosti i opremljene s naročitom otmenom
oskudnošću, turobnom i dobro uravnoteženom. Očigledne društvene
odgovornosti bile su na Džil; Džordži je umeo da razgovara samo o
brodogradilišnom poslu, ali on je mešao koktele, sekao pečenje i točio
vino. U kaminu je gorela vatra, svuda je bilo cveća, nameštaj i srebro su
sijali, a niko nije znao niti bi pogodio ko polira nameštaj i viljuške.
„Kućni poslovi jednostavno nisu moj stil“, rekla mu je, a on je imao
dovoljno pameti da vidi istinu u njenoj primedbi; bio je dovoljno
promućuran da ne očekuje od nje da se odrekne svoje uloge obrazovane
žene. Ta uloga je bila izvor njene radosti i sreće.
Jedne olujne zime nisu nikako mogli da nađu poslugu. Kuvarica im
je dolazila kad imaju goste, ali ostatak poslova pao je na Džordžija. Te
godine Džil je studirala francusku književnost na Univerzitetu Kolumbija i
pokušavala da dovrši svoju knjigu o Floberu. Kada nije bilo gostiju, Džil je
sedela za radnim stolom u spavaćoj sobi, Biber je spavao, a Džordži je u
kuhinji polirao mesing i srebro. Nosio je kecelju. Pio je viski. Bio je
okružen stonim tabakerama, kaminskim postoljima za drva, činijama,
ćasama i velikim sandukom sa srebrnim priborom za jelo. Nije voleo da
polira srebro, ali ako to ne uradi, srebro će pocrneti. Kako je Džil govorila,
to nije bio njen stil. Nije bio ni njegov, niti se za to školovao, ali ako i nije,
kao što je ona kazala, intelektualno nastrojen, barem nije pristajao da
prihvati vulgarnosti i banalnosti povezane s borbom za polnu jednakost. Ta
borba nastala je nedavno, znao je; bila je stvarna, bila je neizbežna, i mada
je Džil izbegavala kućne poslove, činilo mu se da ona to možda radi
nevoljno. Odgajena je kao intelektualka, njena emancipacija još uvek je
prilično osporavana, a kako je on po svemu sudeći bio širih shvatanja i
snažnijeg tradicionalnog položaja, pripalo mu je da popusti na pitanjima
kao što su kućni poslovi. Nije ona sama odlučila, znao je, da bude odgajana
kao intelektualka, ali ta odluka koju su doneli drugi delovala je neopozivo.
Njegova nemirna seksualna priroda objašnjavala je to njenom mekotom,
toplinom i potpunom tamom ljubavi, ali, pitao se polirajući viljuške, zašto
mu se čini da postoji nekakvo protivrečje između tih svojstava i britkog
uma? Um, znao je dobro, nije isključivo muško svojstvo, iako je celokupna
tradicija stavljala moć odlučivanja u ruke muškaraca toliko dugo da će oni
morati da se oduče od tog drevnog nesklada nadmoći. Ali zašto ga ti
nagoni navode da očekuje da će žena u čijem zagrljaju leži svake noći
makar prikrivati svoju pismenost? Zašto postoji nekakav sukob između
bezgranične ljubavi koju oseća prema njoj i njene sposobnosti da shvati
kvantnu teoriju?
Ona je sišla sa sprata, stala na vrata kuhinje i gledala ga kako radi.
Osećala je toplinu. Za kakvog se dobrog, nežnog, vrednog i privlačnog
čoveka udala. Kako se samo ponosi njihovom kućom. Ali dok ga je
posmatrala, obuzela ju je duhovna jeza, bujica sumnje. Da li je on, ovako
nagnut nad kuhinjskim stolom i zauzet ženskim poslom, zaista muškarac?
Da se nije udala za nekakvog polumuškarca, za nekog ko je zastranio?
Dopada li mu se da nosi kecelju? Da nije transvestit? A da nije ona sama
zastranila? Ali takve misli bile su nedopustive, a jednako nedopustivo bilo
je rasuđivanje koje bi je navelo da pomisli kako on polira srebro jer je na to
primoran. Odjednom joj se u krajičku uma pojavila neka nejasna gruba
prikaza, neki maljavi pijani mornar koji bi je tukao subotom uveče,
izopačavao je svojom ogavnom pohotom i terao da klečeći riba podove. Za
takvog muškarca trebalo je da se uda. To bi joj bila sudbina. Džordži je
podigao pogled, nežno se osmehnuo i upitao je kako napreduje njen rad.
„Ça marche, ça marche“,24 odgovorila je umorno i vratila se na sprat.
„Mali Gistav nije se dobro slagao sa školskim drugovima“, napisala je.
„Bio je zastrašujuće neomiljen...“
Džordži je došao u njihovu sobu kad je završio posao. Lako joj je
provukao prste kroz kosu. „Samo da dovršim ovaj pasus“, rekla je. Čula ga
je kako se tušira, čula je korake njegovih bosih stopala po tepihu kad je
ušao u sobu i veselo skočio u krevet. Podstaknuta jednako i dužnošću i
žudnjom, ali i dalje misleći na Floberov sjaj, istuširala se, namirisala se
parfemom i pridružila mu se u širokom krevetu koji je, s čistom mirisnom
posteljinom i jednakim krugovima svetla, zaista ličio na senovit gaj.
Bosquet, pomislila je, brume, bruit.25 Onda je, sedeći u njegovom naručju,
uzviknula: „Elle avait lu Paul et Virginie et elle avait rêvé la maisonnette
de bambous, le nègre Domingo, le chien Fidèle, mais surtout l’amitié
douce de quelque bon petit frère qui va chercher pour vous des fruits
rouges dans des grands arbres plus hauts que des clochers, ou qui court
pieds nus sur le sable, vous apportant un nid d’oiseau...“26
„Dođavola!“, rekao je on krajnje ogorčeno. Ustao je, uzeo ćebe iz
plakara i napravio sebi postelju u dnevnoj sobi.
Džil je zaplakala. On je ljubomoran na njenu inteligenciju – videla je
to. No, treba li ona da se ponaša kao kreten da bi bila privlačna? Zašto je
pobesneo zbog nekoliko reči na francuskom? Stav da su inteligencija,
znanje i dobrobiti obrazovanja muške osobine zastareo je još pre sto
godina. Zatim se osetila kao da je teret ove surovosti na njenom srcu
jednostavno pretežak. Činilo joj se da jedna kopča na njenom srcu popušta,
kao da je taj organ neka škrinja toliko pretovarena tugom da će joj, kao
nekom kovčegu s blagom iz dečje priče, strane popustiti. „Inteligencija“ –
to je bila reč kojoj se stalno vraćala. Inteligencija je na kocki. Pa ipak, ta
reč ne bi trebalo da odzvanja tako slobodno, neopterećena bolom koji je
osećala. O inteligenciji se može raspravljati, ali u tom trenutku delovala je
opipljivo, živo. Džil se suočavala s ogoljenim bolom prokuvanim u loncu i
uglačanim mekanom krpom. Ova inteligencija imala je ukus smrti. Plakala
je dok nije zaspala.
Nešto kasnije probudio ju je tresak. Prepala se. Hoće li je ozlediti?
Da se nije nešto pokvarilo u zamršenom mehanizmu stare kuće?
Provalnici? Požar? Tresak je dopro iz kupatila. Našla ga je na rukama i
kolenima, nagog na podu kupatila. Brzo mu je prišla i pomogla mu da
ustane. „Dobro sam“, rekao je. „Samo potpuno pijan.“ Odvela ga je u
bračni krevet i on je smesta zaspao.
Dva-tri dana kasnije imali su goste na večeri i na trpezi je bio sav
srebrni pribor koji je ispolirao. Sve je prošlo besprekorno. Jedan gost,
advokat, pričao je o mesnom skandalu. Državne i mesne vlasti odobrile su
izgradnju šest kilometara auto-puta koji bi povezao dva obližnja oblasna
puta. Prema ponudi preduzimača po imenu Felisi troškovi bi iznosili tri
miliona dolara. Izgradnja puta uništila bi veliki javni francuski park
održavan već pola stoleća. Vlasnik parka, osamdesetogodišnjak, živeo je u
San Francisku i bio je ili bespomoćan ili ravnodušan ili paralisan od
ogorčenja. Taj put bio bi potpuno beskoristan; nijedna analiza saobraćaja
nije pokazivala potrebu za takvim putem. Prelepi park i znatna suma novca
poreskih obveznika biće predati nepoštenom grabljivom preduzimaču.
Džil je volela takve priče. Oči su joj zablistale, a obrazi se
zarumeneli. Džordži ju je posmatrao s mešavinom ponosa i očajanja. Priča
je podstakla njen građanski žar i znao je da će ga ona slediti do kraja. Ovaj
izazov ju je usrećio, ali te večeri bila je srećna i zbog svog doma i zbog
svog muža i zbog svog načina života. U ponedeljak ujutru obišla je razne
odbore koji nadziru izgradnju puta i uverila se u postojanje plana. Zatim je
organizovala komitet i poslala peticiju. Pronašla je jednu stariju ženu,
gospođu Heni, da čuva Bibera, kao i jednu srednjoškolku da mu po podne
čita. Džil se sva predala poslu, užagrenih očiju i vrlo uzbuđena.
To je bilo u decembru. Jednog kasnog popodneva Džordži je izašao
iz svoje kancelarije u Bruklinu i otišao u kupovinu u Njujork. Sve
oblakodere u centru grada obavijali su kišni oblaci, ali osećao je da se
nadnose nad njim kao dobro poznati planinski venac. Noge su mu bile
mokre i bolelo ga je grlo. Na ulicama je vladala gužva, a ukrasi u izlozima
bili su tako iskošeni da uopšte nije shvatao šta treba da predstavljaju.
Video je svetlosni baldahin Lorda & Tejlora, ali od slike hora zalepljene u
izlogu Saksa video je samo brade i odore. Glasna božićna muzika
kolebljivo je odjekivala na kiši. Ugazio je u baru. Bilo je mračno kao usred
noći, i to, zbog obilja svetala, veoma mračne noći. Ušao je u Saks. Unutra
ga je zaustavio prizor dobro odevenog sveta i jarko osvetljenog grabeža.
Povukao se u stranu da ga masa ne izgazi. Jasno je osećao da ga hvata
prehlada. Ženi do njega ispali su neki paketi i on ih je podigao. Lice joj je
bilo prijatno, nosila je bundu od nerca a noge su joj, primetio je, bile
mokrije nego njegove. Zahvalila mu se, a on ju je upitao hoće li pokušati
da krene kroz gužvu prema pultovima. „Nameravala sam“, odgovorila je,
„ali sada mislim da neću. Noge su mi mokre i imam onaj užasni osećaj da
me hvata prehlada.“
„I ja se tako osećam“, rekao je. „Kako bi bilo da odemo na piće
negde gde je mirnije?“
„Oh, ne bih mogla, zaista“, rekla mu je.
„Zašto ne?“, upitao ju je. „Praznik je, zar ne?“
Mračno popodne kao da se preobrazilo na te reči. Postalo je
praznično. To je bio smisao pesme i svetla.
 „Nisam nikad razmišljala na taj način“, rekla je ona.
„Hajdemo“, odvratio je on. Uzeo ju je za mišicu i poveo avenijom do
jednog tihog bara. Poručio je piće i kinuo. „Trebalo bi da se okupate u
vreloj vodi i legnete“, rekla je ona. Njena briga bila je čisto materinska.
Predstavio joj se. Ona se zvala Beti Landers. Njen muž je lekar. Kći joj je
udata, a sin je diplomac na Kornelu. Vreme uglavnom provodi sama, ali
odnedavno je počela da slika. Ide na časove slikarstva tri puta sedmično i
ima atelje u Grinič Vilidžu. Popili su nekoliko pića, a zatim se odvezli
taksijem da on vidi njen atelje.
On nije tako zamišljao slikarski atelje. Bio je to dvosoban stan u
jednoj novoj zgradi blizu Vašingtonovog trga i delovao je pomalo kao
usedelička jazbina. Pokazala mu je svoja blaga. Tako ih je zvala. Pisaći sto
koji je kupila u Engleskoj, stolicu nabavljenu u Francuskoj, potpisanu
Matisovu litografiju. Kosa i obrve bili su joj tamni, lice mršavo, i mogla je
biti usedelica. Sipala mu je piće, a kad ju je zamolio da mu pokaže svoje
slike, skromno je odbila, mada ih je on video kasnije, naslagane u kupatilu
gde su joj bili uredno smešteni štafelaj i druga oprema. Zašto su postali
ljubavnici, zašto se pored ove tuđinke odjednom oslobodio svih kočnica i
odeće, Džordži nikada nije shvatio. Nije bila mlada. Imala je pomalo
čvornovate laktove i kolena kao da je dalja srodnica nimfe Dafne i samo
što se nije pretvorila ne u rascvetani grm, nego u neko tvrdo obično stablo.
Posle ovoga sastajali su se dva do tri puta nedeljno. Nije saznao o
njoj gotovo ništa osim da živi na Park aveniji i da je često sama. Zanimala
se za njegovu odeću i redovno ga obaveštavala o rasprodajama. Uglavnom
su o tome i razgovarali. Sedeći mu u krilu, govorila je da je u Saksu
rasprodaja kravata, da su u Bruksu cipele na sniženju, da je Altman spustio
cene košulja. Džil se do tada toliko unela u svoju kampanju da nije ni
primećivala kada Džordži dolazi i odlazi, ali on je, sedeći jedne večeri u
dnevnoj sobi dok je Džil telefonirala na spratu, shvatio da se ponaša
nečasno. Zaključio je da je došao trenutak da okonča tu pustolovinu
započetu onog mračnog popodneva pred Božić. Uzeo je papir za pisanje i
napisao Beti: „Draga, večeras krećem za San Francisko i neće me biti šest
nedelja. Mislim da je najbolje da se više ne viđamo i siguran sam da se
slažeš s tim.“ Napisao je pismo iznova, umesto San Franciska naveo Rim i
adresirao ga na njen atelje u Vilidžu.
Kada se sutradan uveče vratio kući, Džil je ponovo bila na telefonu.
Srednjoškolka Matilda čitala je Biberu. Porazgovarao je sa sinom, a onda
otišao u kuhinjsku ostavu da sipa sebi piće. Čuo je Džiline potpetice na
stepeništu. Učinilo mu se da kuckaju u brzom osvetničkom ritmu, a kad je
ušla, lice joj je bilo bledo i napeto. Ruke su joj se tresle kad mu je pružila
prvo pismo koje je napisao.
„Šta ovo znači?“, upitala je.
„Gde si to našla?
„U korpi za papir.“
„Onda ću ti objasniti“, rekao je. „Sedi, molim te. Sedi na trenutak i
sve ću ti objasniti.“
„Moram li da sednem? Imam užasno mnogo posla.“
„Ne, ne moraš da sedneš, ali zatvori vrata, hoćeš? Matilda može da
nas čuje.“
„Ne mogu da verujem da imaš da mi kažeš bilo šta zbog čega
moramo da zatvorimo vrata.“
„Imam da ti kažem ovo.“ Zatvorio je vrata. „U decembru,
neposredno pred Božić, jedna usamljena žena postala mi je ljubavnica. Ne
umem da objasnim zašto baš ona. Možda zato što ima svoj stan. Nije
mlada, nije lepa. Ima odraslu decu. Muž joj je lekar. Žive na Park aveniji.“
„O, za ime sveta“, rekla je Džil. „Na Park aveniji!“ Nasmejala se.
„Taj deo mi se naročito dopada! I pretpostavila bih da bi tvoja izmišljena
ljubavnica živela upravo na Park aveniji. Oduvek si bio primitivac.“
„Misliš da sam sve ovo izmislio?“
„Da, mislim da jesi. Mislim da si sve izmislio kako bi me povredio.
Nikada nisi imao mašte. Bolje bi prošao da si probao Tekerija. Dakle,
stvarno! Sredovečna dama s Park avenije? Zar nisi mogao da izmisliš nešto
zabavnije? Apsolventkinju vatrenocrvene kose? Obojenu pevačicu u
noćnom klubu? Italijansku princezu?“
„Ti zaista misliš da sam ovo izmislio?“
„Da, mislim. Mislim da je sve to izmišljotina, i to odvratna, ali, kaži
mi nešto više. Pričaj mi o svojoj dami s Park avenije.“
„Nemam više ništa da ti kažem.“
„Nemaš više ništa da mi kažeš jer te je mašta izdala. Zar nije tako?
Savetujem ti, stari moj, da ne pokušavaš ništa što iziskuje bogatu maštu.
To ti je slaba strana.“
 „Ti mi ne veruješ.“
„Ne verujem ti, a kad bih ti i poverovala, ne bih bila ljubomorna.
Žene kakva sam ja nikad nisu ljubomorne. Imam pametnija posla.“
U tom trenutku njihovog braka Džilin pohod na Odbor za saobraćaj
služio je kao neka vrsta visećeg mosta po kom su mogli da putuju, da se
viđaju, da razgovaraju i obeduju zajedno bezbedno podignuti iznad
sopstvenih turbulentnih osećanja. Ona se trudila da stvar iznese na javnu
raspravu i trebalo je da se pojavi pred Odborom s peticijama i
dokumentima koji će pokazati koliko je stvar ozbiljna i koliko je uticajnih
pristalica uspela da pronađe. Na nesreću, Biber se upravo u to vreme jako
prehladio i bilo je teško pronaći nekoga da ga čuva. Gospođa Heni dolazila
je povremeno da sedi uz njegovu postelju, a Matilda je svraćala po podne
da mu čita. Kad je Džil morala da ide u Olbeni, Džordži je uzimao
slobodan dan kako bi ona mogla da otputuje. Nije odlazio na posao ni kada
je imala važne sastanke ili kada gospođa Heni nije mogla da dođe. Džil mu
je bila iskreno zahvalna na požrtvovanju, a on je prema njenoj inteligenciji
i ustrajnosti osećao samo divljenje. Kao zagovornik i organizator bila je
daleko nadmoćnija od njega. U petak je trebalo da se pojavi pred
Odborom, a on se radovao što se njihova borba najzad bliži kraju. U petak
je došao kući oko šest. Dozivao je Džil, Matildu, gospođu Heni, ali nije
bilo odgovora. Zbacio je kaput i šešir i potrčao uz stepenice. U Biberovoj
sobi gorelo je svetlo, ali dečak je bio sam i činilo se da spava. Za jastuk mu
je bila prikačena poruka: „Draga gospođo Medison, tetka i teča došli su
nam u goste i morala sam da odem kući da pomognem majci. Biber spava
pa neće ni znati da me nema. Izvinjavam se. Matilda.“ Na jastučnici do
poruke bila je tamna krvava mrlja. Džordži je lako dodirnuo sina i osetio
vrelinu groznice. Onda je pokušao da ga probudi, ali Biber nije spavao, bio
je u nesvesti.
Džordži mu je ovlažio usne vodom i Biber je došao k sebi dovoljno
dugo da zagrli oca. Prizor malog bezazlenog dečaka ophrvanog bremenom
teške bolesti naterao je Džordžiju suze na oči. U sobici je divljala bura
ljubavi i otac je morao da obuzda osećanja kako ne bi naškodio sinu
snagom svog zagrljaja. Grčevito su se držali jedan za drugog. Onda je
Džordži pozvao lekara. Deset puta je okrenuo broj i svaki put je nemoćno
besneo na idiotski signal zauzete linije. Onda je pozvao bolnicu i zatražio
kola hitne pomoći. Uvio je dečaka u ćebe i odneo ga u prizemlje,
bezgranično zahvalan što može makar to da uradi. Kola su stigla za
nekoliko minuta.
 Džil je posle sednice otišla na piće s jednim pomoćnikom i stigla
kući pola sata kasnije. „Slavite pobednika!“, uzviknula je ušavši u praznu
kuću. „Imaćemo raspravu, a oni šugavi razbojnici su prestravljeni. Čak i
Felisija kao da je dirnula moja rečitost, a Karter mi je rekao da je trebalo da
budem advokat. Bila sam jednostavno zapanjujuća.“
Odeljak: int ps Firenca via rca 22 23 09.35 Amelija Fakson Čidčester
ameksko: Biber u četvrtak umro od upale pluća. Možeš li da se vratiš ili da
ja dođem k tebi. Voli te Džil.
Amelija Fakson Čidčester boravila je kod stare prijateljice Luize
Trefaldi u Fijezolu. Dvadeset trećeg januara po podne odvezla se biciklom
u Firencu. Njen bicikl bio je stari ditej s visokim sedištem koje ju je dizalo
malo iznad nižih vozila. Bezbrižno se kotrljala kroz jednu od najgorih
saobraćajnih gužvi na svetu. Svaki čas život su joj ugrožavale vespe ili
tramvaji, ali ona se nikome nije sklanjala, potpuno spokojnog rumenog
lica. Na tom visokom sedištu, s mesečarskom brzinom biciklista, blago se
smešeći smrti koja joj je pretila na svakoj raskrsnici, delovala je pomalo
natprirodno, a sasvim je moguće da je tako i razmišljala. Osmeh joj je bio
ljubak, nedokučiv i odlučan, pa bi se lako moglo pomisliti da bi joj izraz
ostao pun strpljenja čak i kad bi od sudara poletela s bicikla. Prešla je most,
graciozno sjahala i krenula pešice obalom reke do kancelarije Amerikan
ekspresa. Tu je sve pozdravila na italijanskom, rešena da je nikako ne
povežu s američkim kaubojima bez konja, a pre svega s njenom
sopstvenom vrstom, s istinski izgubljenima i neželjenima koji se poput
lišća kotrljaju po ivicama sveta zastajući samo da stanu u red i provere
čeka li ih pošta. Kancelarija je bila prepuna i ona je pročitala tužni
telegram usred opšte gužve. Po njenom licu ne bi se moglo pogoditi šta je
saznala. Duboko je uzdahnula i podigla glavu. Delovala je oplemenjeno.
Smesta je napisala odgovor: NON POSSO TORNARE TANTI BACI
FERVIDI MELI.27
„Najmilija moja“, napisala je te večeri, „izuzetno sam se rastužila
saznavši tragičnu vest. Mogu samo da zahvalim bogu što ga nisam bolje
poznavala, ali imam bogato iskustvo u takvim stvarima i zašla sam u doba
kada ne volim da razmišljam o smrti. Svaka ulica kojom prođem, svaka
zgrada ili slika koju vidim podseća me na Berensona, na miloga
Berensona.28 Kad sam ga poslednji put videla, sela sam mu do nogu i
upitala ga do koje bi slike zatražio da ga odnese leteći ćilim kad bi ga
imao. Ne oklevajući ni trenutka, naveo je Rafaelovu Madonu iz Ermitaža.
Ne mogu da se vratim. Istina će izaći na videlo, a istina glasi da ne volim
svoje zemljake. Što se tiče tvog dolaska ovamo, ja sam sada kod mile moje
Luize, a kao što dobro znaš, za nju je dvoje društvo, a troje gužva. Na
jesen, kada oštrica tvoje tuge malo otupi, možda bismo mogle da se vidimo
u Parizu na dan-dva i obiđemo neka stara mesta.“
Džordži je bio satrven smrću svog sina. Krivio je Džil, što je bilo
svirepo i nerazumno, a na kraju se pokazalo da je u stanju da bude i jedno i
drugo. Na njegov zahtev Džil je otišla u Rino i dobila sporazumni razvod
braka. Džordži se potrudio da to deluje kao kazna. Kasnije se zaposlila kod
jednog izdavača udžbenika u Klivlendu. Njena oštroumnost i šarm nisu
ostali nezapaženi, bila je veoma uspešna, ali nije se ponovo udavala, ili bar
ja nisam čuo. Poslednji put čuo sam se s Džordžijem kad me je pozvao
telefonom jedne večeri i rekao da moramo jednom da ručamo zajedno. Bilo
je oko jedanaest sati. Mislim da je bio pijan. Ni on se nije ponovo oženio, a
po gorčini s kojom je govorio o ženama pretpostavio sam da nikad i neće.
Rekao mi je da Džil radi u Klivlendu i da gospođa Čidčester obilazi
Škotsku na biciklu. Pomislio sam koliko je slabiji od Džil, koliko nezreliji.
Kad sam pristao da se nađemo na ručku, dao mi je broj telefona
brodogradilišta i svoj lokal, kućni telefonski broj, broj svog letnjikovca u
Konektikatu i broj kluba u kom ručava i igra karte. Zapisao sam sve te
brojeve na komadu papira, a kad smo se oprostili, bacio sam taj papir u
korpu.
 Geometrija ljubavi
Bilo je to jedno od onih kišnih kasnih popodneva kada je odeljenje
igračaka robne kuće Vulvort na Petoj aveniji puno žena koje kao da su
posle sastanka s ljubavnikom došle da kupe poklon svom najmlađem
detetu. Tog popodneva bilo je desetak takvih žena, privlačnih, namirisanih
i dobro odevenih, ali s izmučenim izrazom i držanjem žena koje su
nedavno neki zavodnici svlačili u hotelskim sobama u centru grada, a sada
se vraćaju kući u zagrljaj dečice. Do ovog zaključka došao je Čarli Malori
izlazeći iz odeljenja s alatom gde je kupio šrafciger. Nije u tome bilo
moralisanja. Ova uopštena tvrdnja poslužila mu je uglavnom da mlitavom
kišnom popodnevu podari malo smisla i boje. Na poslu se dosađivao.
Vreme posle ručka proveo je popravljajući ormarić za spise. Zbog toga je i
kupio šrafciger. Pošto je došao do ove pretpostavke, pogledao je pažljivije
lica žena oko sebe i kao da je pronašao neku potvrdu za svoju maštariju.
Zbog čega bi osim zbog preljubničke požude i kajanja bile tako zamišljene,
tako žalosne? Zbog čega bi tako duboko uzdisale dodirujući dečje igračke?
Jedna žena nosila je bundu sličnu onoj koju je kupio svojoj ženi Matildi za
Božić. Pogledavši pažljivije, video je da to nije samo Matildina bunda,
nego da je to Matilda. „Matilda“, povikao je, „Šta ćeš ti ovde, za ime
sveta?“
Ona je podigla pogled sa drvene patkice koju je posmatrala. Polako,
sasvim polako, izraz zlovolje na njenom licu preobrazio se u bes i prezir.
„Mrzim kad me neko uhodi“, rekla je. Glas joj je bio snažan i ostale žene
podigle su pogled, spremne na sve.
Malori se potpuno zbunio. „Ne uhodim te, dušo“, rekao je. „Samo
sam...“
„Ništa mi nije odvratnije“, nastavila je, „nego kad neko prati ljude na
ulici.“ Glas i izraz lica bili su joj kao kod operske heroine, a publika je
krajnje pažljivo pratila predstavu i postajala sve brojnija jer su prilazili i
kupci iz odeljenjâ alata i baštenskog nameštaja. „Slediti nedužnu ženu na
ulici je nešto najniže, najizopačenije i najpodlije na svetu.“
„Ali, dušo, slučajno sam se zatekao ovde.“
Njen smeh bio je nemilosrdan. „Slučajno si se šetao po odeljenju
igračaka u Vulvortu? I očekuješ da poverujem u to?“
 „Bio sam na odeljenju alata“, rekao je, „ali to nije važno. Šta kažeš
da odemo na piće i uhvatimo raniji voz?“
„Ne pijem i ne putujem sa uhodama“, rekla je Matilda. „Sada ću
izaći odavde, a ako me budeš pratio ili na bilo koji način uznemiravao,
pozvaću policiju da te uhapsi i strpa u zatvor.“ Uzela je drvenu patkicu,
platila i kraljevski graciozno sišla niz stepenice. Malori je sačekao
nekoliko minuta, a onda se vratio u kancelariju.
Malori je bio inženjer samostalac i tog popodneva njegova
kancelarija bila je prazna – njegova sekretarica otputovala je na Kapri.
Služba za preuzimanje telefonskih poruka nije imala ništa za njega. Nije
bilo pošte. Malori je bio sam. Nije bio toliko nesrećan koliko zapanjen.
Nije izgubio osećaj za stvarnost, ali stvarnost koju je posmatrao izgubila je
sklad i simetriju. Kako da primeni razum na onaj komični susret u robnoj
kući, a opet, kako da isključi razum? Taktiku zaboravnosti primenjivao je i
ranije, ali nije mogao da zaboravi Matildin zvonki glas i čudnovati prizor
na odeljenju igračaka. Dramatični nesporazumi s Matildom bili su
uobičajena stvar i on se obično rado bavio njima, trudeći se da razjasni
lanac slučajnosti koje su izazvale eksploziju. Ovog popodneva osećao se
obeshrabreno. Susret kao da se odupirao postavljanju dijagnoze. Šta bi
mogao da preduzme? Da li da porazgovara s psihijatrom, s bračnim
savetnikom, sa sveštenikom? Da li da skoči kroz prozor? S ovim u glavi
prišao je prozoru.
Još je bilo oblačno i kišovito, ali nije se sasvim smračilo. Nije bilo
saobraćajne gužve. Gledao je kako ispod njega prolaze karavan, zatim
kabriolet, kombi za selidbe i kamionet s reklamom „Hemijsko čišćenje i
bojenje Euklid“. Ime ovog velikana podsetilo ga je na pravougli trougao,
na načela geometrijske analize i na pravilo proporcije kako samerljivih
tako i nesamerljivih elemenata. Potreban mu je novi oblik logičkog
zaključivanja, a Euklid mu može pomoći. Kad bi mogao da izvede
geometrijsku analizu problema, zar ih ne bi i rešio, ili makar stvorio
atmosferu rešenja? Uzeo je lenjir i jednostavnu teoremu – ako su dve
stranice trougla jednake, uglovi naspram tih stranica su jednaki – i
suprotnu teoremu – ako su dva ugla trougla jednaka, stranice naspram tih
uglova moraju biti jednake. Povukao je liniju koja predstavlja Matildu i sve
ono o njoj što zna da je važno. Osnova trougla biće njihovo dvoje dece,
Rendi i Prisila. On će, naravno, biti treća stranica. Najvažniji činilac
Matildine linije, činilac koji bi njen ugao mogao da načini nejednakim s
uglom Rendija i Prisile, bila bi činjenica da je nedavno našla tajanstvenog
ljubavnika.
To je bila uobičajena obmana među domaćicama Remsen Parka,
naselja u kom su živeli. Jednom ili dva puta nedeljno Matilda bi se
doterala, namirisala se francuskim parfemom, obukla bundu i kasnim
jutarnjim vozom otišla u grad. Ponekad bi ručala s nekom prijateljicom, ali
mnogo češće je obedovala sama u onim francuskim restoranima oko
Šezdesete ulice prikladnim za usamljene žene. Obično bi popila koktel ili
pola boce vina. Želela je da deluje razuzdano, tajanstveno – kao žrtva
gorke zagonetke ljubavi – ali kad bi je neko nepoznat pogledao, stidljivost
bi je potpuno savladala i ona bi se s nečim nalik panici prisećala svog
ljupkog doma, rumenih lica svoje dece i begonija u lejama. Popodne bi išla
ili na rane pozorišne predstave ili na projekcije stranih filmova. Volela je
teške teme koje će je emocionalno iscrpeti ili, kako je sama govorila,
„isprazniti“. Po povratku kasnim vozom delovala je spokojno i tužno.
Često je plakala spremajući večeru, a ako bi je Malori upitao šta se desilo,
samo bi uzdisala. On bi kratko vreme bio sumnjičav, ali jednog popodneva
video ju je na Medison aveniji kako u bundi jede sendvič na uličnoj tezgi i
zaključio da joj zenice nisu raširene od zaljubljenosti, nego od mraka u
bioskopu. Bila je to bezazlena i uobičajena obmana, a mogla bi se uz malo
napora i dobre volje oceniti i kao korisna.
Linija stvorena od ovih činilaca stvarala je ugao s linijom koja
predstavlja njegovu decu i činjenicu da ih on voli. On ih voli! Ne bi mogao
da zamisli da se rastane od njih ni zbog kakve sramote ili otrova. Kad misli
o deci, ona kao da su nameštaj njegove duše, njen nadvratnik i krovna
greda.
Linija koja predstavlja njega, znao je, biće najpodložnija greškama u
proračunu. Malori je sebe smatrao iskrenim, zdravim i obrazovanim (ko još
tako pamti Euklida!), ali kad se probudi ujutru, osećajući se sveže i
bezazleno, treba samo da progovori s Matildom pa da uvidi da zapravo
traći svoju dobronamernost i bezazlenost. Zašto bi njegova prostodušna
posvećenost životu ometala ono što je u njemu najbolje? Zašto bi ga ocrnili
kao uhodu zato što je lutao po odeljenju igračaka? Njegov trougao može
mu pružiti odgovor, mislio je, a na neki način ga je i pružao. Stranice
trougla, određene važnim informacijama, bile su jednake, kao i uglovi
naspram tih stranica. Odjednom više nije bio zbunjen, osetio se srećnije,
velikodušnije, ispunjen nadom. Pomislio je, kao što svako pomišlja dva-tri
puta godišnje, da započinje novi život.
 Vraćajući se kući vozom pitao se može li ovu geometrijsku analogiju
da primeni na dosadu u lokalnom vozu, na gluposti u večernjim novinama,
na jurnjavu prema parkiralištu. Kad je stigao kući, Matilda je postavljala
sto u maloj trpezariji. Otvorila je uvodnu paljbu s namerom da ga
onesposobi. „Uhodo“, rekla mu je. „Špijunčino.“ On je čuo njene reči, ali
bez gneva, strepnje i osujećenosti. Nisu dopirale do njega. Kako je samo
bio spokojan, kako je bio srećan. Čak i Matildina oštrina delovala je
dirljivo i ljupko; to svojeglavo dete u porodici muškarca. „Zašto izgledaš
tako srećno?“, pitala su ga deca. „Zašto izgledaš tako srećno, tata?“ Uskoro
će tako nešto svi govoriti. „Kako se samo Malori promenio. Kako Malori
dobro izgleda. Blago Maloriju!“
Sledeće večeri Malori je na tavanu našao udžbenik geometrije i
obnovio svoja znanja. Čitanje Euklida dovelo ga je u saosećajno i spokojno
stanje uma i ukazalo mu, između ostalog, na to da su njegova razmišljanja i
osećanja odnedavno osakaćena zbunjenošću i očajavanjem. Znao je da je
ono što smatra otkrićem možda samo privid, ali praktične prednosti bile su
neosporne. Osećao se mnogo bolje. Činilo mu se da je ispravio razdaljinu
između svoje stvarnosti i onih stvarnosti koje mu nasrću na duh. Da je
imao neku filozofiju ili religiju, geometrija mu možda ne bi bila
neophodna, ali verski običaji u njegovoj okolini delovali su mu dosadno i
otrcano, a filozofiji naprosto nije bio sklon. Geometrija mu je sjajno
poslužila za metafiziku razumevanja bola. Najvažnija prednost bila je u
tome što je, kada ih stavi u linearne okvire, mogao da posmatra Matildinu
ćudljivost i nezadovoljstvo sa strašću i saosećanjem. Nije bio pobednik, ali
se odlično obezbedio da ne postane žrtva. Nastavljajući proučavanje i
primenu, otkrio je da neljubaznost konobara, smrknutost činovnika i
razdražljivost saobraćajaca više ne dotiču njegov spokoj i da ti ugnjetači,
osećajući njegovu snagu, bivaju manje neljubazni, manje smrknuti i manje
razdražljivi. Mogao je bezazlenost s kojom se budio svakog jutra da nosi
ceo dan do uveče. Pomišljao je da o svom otkriću napiše knjigu pod
naslovom Euklidske emocije: geometrija osećanja.
Otprilike u to vreme morao je da otputuje u Čikago. Dan je bio
oblačan i on je krenuo vozom. Probudivši se nešto posle svitanja,
dobronameran i bezazlen, gledao je kroz prozor svoje sobe fabriku
mrtvačkih sanduka, deponiju starih automobila, udžerice, igrališta zarasla u
korov, svinje kako proždiru žireve, a u daljini veličanstveno sumorni Geri.
Ovaj mučni i setni prizor nadvladao je njegovo raspoloženje predstavom
ljudske gluposti. Svoju teoremu Malori nikada nije primenio na krajolik,
ali otkrio je da, prenoseći činioce trenutka u paralelogram, može da udalji
svaku obeshrabrujuću sliku dok ne postane bezopasna, praktična, čak i
ljupka. Obilno je doručkovao i tokom dana obavio dosta posla. Tog dana
geometrija mu nije bila neophodna. Jedan čikaški saradnik pozvao ga je na
večeru. Malori je smatrao da taj poziv ne može da odbije i u pola sedam
stigao je pred malu kuću od cigle, u delu grada koji nije poznavao. Još pre
nego što su se vrata otvorila, predosetio je da će mu Euklid zatrebati.
Domaćica mu je vrata otvorila uplakana. U ruci je držala čašu. „On
je u podrumu“, rekla je jecajući i otišla u malu dnevnu sobu ne rekavši
Maloriju gde je podrum i kako tamo da stigne. Ušao je za njom u sobu.
Ona se spustila na laktove i kolena i vezivala etiketu za nogu stolice.
Malori je primetio da je veći deo nameštaja obeležen. Na etiketama je
pisalo: „Čikaško skladište“. Ispod toga je stajalo. „Vlasništvo Helen Fels
Makgauan.“ Njegov saradnik prezivao se Makgauan. „Neću tom skotu
ništa da ostavim“, jecala je. „Ni šibicu.“
„Zdravo, Malori“, rekao je Makgauan ušavši kroz kuhinju. „Ne
obraćaj pažnju na nju. Jednom ili dvaput godišnje pobesni, obeleži sav
nameštaj i viče da će ga staviti u skladište, unajmiti namešten stan i
zaposliti se u robnoj kući.“
„Ne znaš ti ništa“, rekla je ona.
„Šta ima novo?“, upitao je Makgauan.
„Malopre je telefonirala Lois Mičel. Hari se napio i stavio mače u
blender.“
„Hoće li ona doći?“
„Naravno.“
Oglasilo se zvonce na vratima. Ušla je raščupana žena vlažnih
obraza. „Oh, bilo je grozno“, rekla je. „Deca su gledala. To je bilo njihovo
mače i volela su ga. Ne bih se ovoliko uzrujala da deca nisu gledala.“
„Hajdemo odavde“, rekao je Makgauan i krenuo nazad. Malori je
pošao za njim kroz kuhinju, u kojoj nije bilo ni traga od večere, i sišao
stepenicama u podrum opremljen stolom za stoni tenis, televizorom i
šankom. Makgauan mu je sipao piće. „Znaš, Helen je ranije bila bogata“,
rekao je. „To je jedna od njenih nevolja. Potiče iz veoma bogate porodice.
Njen otac je vlasnik lanca perionica koji se proteže odavde sve do
Denvera. On je uveo živu zabavu u perionice. Pevače folk muzike,
muzičke sastave i slično. Onda se Udruženje muzičara okomilo na njega i
za tren oka izgubio je sve. A ona zna da se zabavljam naokolo, ali da nisam
takav, Malori, ne bih bio veran sebi. Mislim, ljubio sam se s ovom
Mičelovom što je malopre došla. Onom s mačencetom. Sjajna je bila. Ako
je želiš, mogu to da ti sredim. Učiniće sve za mene. Obično joj nešto dam.
Deset dolara ili bocu viskija. Za jedan Božić dao sam joj narukvicu. Znaš,
njen muž stalno pokušava da se ubije. Guta tablete za spavanje, ali ga uvek
ispumpaju na vreme. Jednom je pokušao da se obesi...“
„Moram da idem“, rekao je Malori.
„Ostani, ostani“, odvratio je Makgauan. „Daj da ti pojačam piće.“
„Stvarno moram da idem“, ponovio je Malori. „Imam mnogo posla.“
„Ali nisi ništa jeo“, nije odustajao Makgauan. „Sačekaj malo,
podgrejaću nam nešto.“
„Nemam vremena“, odgovorio je Malori. „Imam previše posla.“
Popeo se u prizemlje bez pozdrava. Gospođica Mičel je otišla, ali
domaćica je i dalje vezivala etikete na nameštaj. Izašao je i uhvatio taksi do
hotela.
Izvukao je lenjir i na osnovu odnosa između zapremine kupe i
zapremine zarubljene prizme pokušao da linijama predstavi pijanstvo
gospođe Makgauan i sudbinu mačenceta Mičelovih. Oh, Euklide, pomozi
mi sada! Šta je Malori želeo? Želeo je vedrinu, lepotu i red, ništa manje.
Želeo je da racionalizuje sliku obešenog gospodina Mičela. Da li je
Malorijev strastveni prezir prema prljavštini bio nemuževno cepidlačenje?
Da li je grešio što je tražio definicije dobra i zla, što je verovao u neotuđivu
moć kajanja, u lepotu stida? Na slici je bio ogroman broj nepoznatih
veličina, ali on se trudio da jednačinu zasnuje na činjenicama o toj večeri.
Bavio se time do ponoći, a onda je otišao na počinak. Spavao je dobro.
Poseta Čikagu bila je katastrofa što se tiče Makgauanovih, ali
finansijski se veoma isplatio, pa su Malorijevi odlučili da nekuda otputuju,
kako su uvek činili kad zarade dosta. Odleteli su u Italiju i odseli u malom
hotelu u okolini gradića Sperlonge, u kom su boravili i ranije. Malori je bio
vrlo srećan i tokom deset dana na obali Euklid mu nije bio potreban. Pre
povratka kući proveli su neko vreme u Rimu i poslednjeg dana otišli na
Pjacu del Popolo na ručak. Poručili su jastoga, smejali su se, pili i zubima
krckali ljuske, a onda je Matilda iznenada utonula u setu. Bolno je
uzdahnula i Malori je shvatio da će mu zatrebati Euklid.
 Matilda je bila setna, ali to popodne kao da je obećavalo Maloriju da
će pomoću osnovnih istraživanja i geometrije uspeti da prepozna činioce
njenog raspoloženja. Restoran je predstavljao sjajan teren za istraživanje.
Bio je mirišljav i uredan. Ostali gosti bili su pristojni Italijani, njima
potpuno nepoznati, i on je znao da nisu mogli da je ovako očigledno
ražaloste. Uživala je u jastogu. Stono rublje bilo je belo, pribor uglačan, a
konobar učtiv. Malori je dobro osmotrio restoran – cveće, gomile voća,
saobraćaj na ulici – i utvrdio da ništa od svega toga nije izvor tuge i
gorčine na njenom licu. „Želiš li leda ili malo voća?“, upitao ju je.
„Da želim nešto, sama bih poručila“, rekla je, a onda je tako i
postupila. Pozvala je konobara, poručila led i kafu za sebe i mračno
pogledala Malorija. Kad je platio račun, Malori ju je upitao da li želi da se
povezu taksijem. „Kakva glupa ideja“, rekla je ona zgađeno se mršteći, kao
da joj je predložio da potroše svu ušteđevinu ili da pošalju decu u glumce.
Vratili su se u hotel pešice jedno iza drugog. Sunce je blistalo, bilo je
veoma vruće i činilo se da su rimske ulice oduvek vrele i da će zauvek biti
vrele, svet bez kraja. Da li joj vrućina utiče na raspoloženje? „Smeta li ti
vrućina, mila?“, upitao ju je, a ona se okrenula i rekla: „Smučio si mi se.“
Ostavio ju je u predvorju hotela i otišao u kafe.
Tražio je rešenje njihovih problema crtajući pomoću lenjira na
poleđini jelovnika. Kad se vratio u hotel, Matilda nije bila tu, ali vratila se
oko sedam i briznula u plač čim je ušla u sobu. Popodnevna geometrija
dokazala je Maloriju da njena sreća, njegova sreća i sreća njihove dece
stradaju zbog nekakve mušičave, nedokučive podvodne struje osećanja
koja tajanstveno vijuga kroz njihovu prirodu i povremeno burno izbija u
neravnomernim razmacima i bez vidljivog uzroka. „Izvini, mila moja“,
rekao je. „Šta se dogodilo?“
„Niko u ovom gradu ne razume engleski“, rekla je, „ama baš niko.
Zalutala sam i pitala najmanje petnaest ljudi kako da se vratim u hotel, ali
niko me nije razumeo.“ Otišla je u kupatilo i zalupila vrata za sobom, a on
je seo do prozora i posmatrao – srećan i spokojan – transverzalu jednog
oblaka, tačno onakvu kao sam oblak, a onda pojavljivanje one svetlosti
boje mesinga koja ponekad preplavljuje rimsko nebo neposredno pre
sumraka.
Nekoliko dana po povratku iz Italije Malori je ponovo otputovao za
Čikago. Obavio je poslove tokom dana – izbegavao je Makgauana – i
uhvatio voz u četiri po podne. Oko pola pet otišao je u vagon-restoran po
piće i videvši u daljini masiv Gerija ponovio onu teoremu koja je ispravila
ugao njegovog odnosa prema krajoliku Indijane. Poručio je piće i gledao
Geri kroz prozor. Nije imao šta da vidi. Nešto je pogrešno izračunao i ne
samo što je Geriju oduzeo moć nego ga je izgubio. Nije bilo kiše ni magle,
nije se naglo smračilo, pa nije mogao da objasni zašto su prozori vagona za
njega prazni. Indijana je nestala. Okrenuo se ženi levo do sebe i upitao je:
„Ono je Geri, zar ne?“
„Naravno“, odgovorila je. „Je li s vama sve u redu? Vidite li dobro?“
Jednakokraki trougao ublažio je žaoku njene izjave, ali ni od sledećih
usputnih gradova nije bilo ni traga. Vratio se u svoj kupe, usamljen i
preplašen. Zario je lice u šake, a kad je podigao glavu, jasno je video svetla
blizu vozne rampe i mala naselja, ali na njih nije primenio svoju
geometriju.
Oko nedelju dana kasnije Malori se razboleo. Njegova sekretarica
vratila se s Kaprija i našla ga onesvešćenog na podu. Pozvala je hitnu
pomoć. Operisali su ga i njegovo stanje ocenili kao kritično. Tek deset
dana posle operacije bilo mu je dozvoljeno da prima posete i prva je,
naravno, došla Matilda. Lekari su mu izvadili dvadeset pet centimetara
creva, a infuzija mu je bila zakačena za obe ruke. „Pa ti sjajno izgledaš!“,
uzviknula je Matilda; potisnula je šok i očajanje i odlučila se za rasejani
izraz lica. „I soba ti je baš lepa, s ovim žutim zidovima. Ako čovek već
mora da se razboli, najbolje je da se razboli u Njujorku. Sećaš li se one
grozne seoske bolnice u kojoj sam se porađala?“ Sela je, ne na stolicu nego
na prozorski okvir. On se podsetio da nikad nije naišao na ljubav sposobnu
da pobedi razdvajajuću snagu kojom raspolaže bol, da premosti jaz između
zdravih i bolesnih. „Kod kuće je sve u redu“, rekla mu je. „Nikome ne
nedostaješ.“
Kako nikada do tada nije bio ozbiljno bolestan, nije mogao da
očekuje da je Matilda toliko loša s bolesnikom. Činilo se da je besna zato
što je on bolestan, ali taj bes je, smatrao je, bio nespretni izraz ljubavi.
Nikada nije umela da prikriva osećanja, pa nije mogla da sakrije da
njegovu bolest smatra sebičlukom. „Ti si pravi srećković“, rekla je. „Hoću
da kažem, imao si toliko sreće što ti se ovo dogodilo u Njujorku. Imaš
najbolje lekare i najbolje bolničarke, a ovo je sigurno jedna od najboljih
bolnica na svetu. Zaista nemaš razloga za brigu. Za tebe se čini sve što je
moguće. Volela bih da i ja jednom mogu da ležim u krevetu nedelju-dve i
da svi igraju oko mene.“
 Ovo je govorila Matilda, njegova voljena Matilda, neštedimice
iskazujući onu oštrinu, onu legitimnu sebičnost koju nikakva sila ljubavi ne
može da urazumi niti da ublaži. Ovo je ona, a on je bio zahvalan na tome
što nije sladunjava. Bolničarka je ušla noseći činiju bistre supe na
poslužavniku. Raširila mu je salvetu na grudi i spremila se da ga nahrani
pošto on nije mogao da pomera ruke. „Oh, pustite, ja ću“, rekla je Matilda.
„To je najmanje što mogu da učinim.“ To je bio prvi nagoveštaj činjenice
da i ona ima nekakve veze s onim što je u suštini, uprkos žutim zidovima,
bilo tragedija. Uzela je činiju i kašiku od bolničarke. „Oh, ovo sjajno
miriše“, rekla je. „I sama bih ovo pojela. Bolnička hrana je navodno
odvratna, ali ova bolnica je, po svemu sudeći, izuzetak.“ Prinela mu je
kašiku supe ustima i onda nenamerno prolila svu supu po njegovim
grudima i posteljini.
Pozvonila je za bolničarku i stala žustro da trlja mrlju na suknji. Kad
je bolničarka otpočela dugotrajni i zamršeni postupak menjanja posteljine
pod nepokretnim bolesnikom, Matilda je pogledala na sat i rekla da je
vreme da krene. „Svratiću sutra“, rekla je. „Kazaću deci da dobro
izgledaš.“
Takva je njegova Matilda, to je shvatao, ali kad je otišla, zaključio je
da mu to neće pomoći da pretrpi sledeću ovakvu posetu. Nepogrešivo je
osećao da je u oporavku njegove utrobe nastao ozbiljan zastoj. Ona bi
možda mogla i da ubrza njegovu smrt. Kad ga je bolničarka presvukla i
nahranila novom činijom supe, zamolio je da mu iz džepa sakoa donese
lenjir i beležnicu. Zatim je izradio jednostavnu geometrijsku analogiju
između svoje ljubavi prema Matildi i svog straha od smrti.
Činilo se da je uspeo. Kad je Matilda ponovo došla sutradan u
jedanaest, on ju je video i čuo, ali više nije imala moć da ga zbuni. Ispravio
je njen ugao. Bila je obučena za svog tajanstvenog ljubavnika i ponovo je
govorila Maloriju da odlično izgleda i da je imao mnogo sreće. Nije mu
kazala da bi trebalo da se obrije. Kad je otišla, pitao je bolničarku može li
da mu pozove berberina. Ona mu je objasnila da berberin dolazi samo
sredom i petkom, a da su svi bolničari u štrajku. Donela mu je ogledalo,
britvu i malo sapuna i tada se prvi put video otkako je u kancelariji izgubio
svest. Omršavelo lice primoralo ga je da se vrati geometriji; pokušao je da
stvori jednačinu od svog neograničenog apetita, od svojih bezgraničnih
nada i od krhkosti svog tela. Zaključivao je vrlo pažljivo jer je znao da bi
greška, kao ona s Gerijem, mogla da okonča sled događaja nastao kad je
kamion radionice za hemijsko čišćenje i bojenje Euklid prošao ispod
njegovog prozora. Matilda je iz bolnice otišla u restoran, a zatim u
bioskop, a kad se vratila kući, spremačica joj je rekla da je Malori
preminuo.
 Plivač
Bila je nedelja, jedan od onih vrelih letnjih dana kada se svi negde zavuku i
vajkaju: „Noćas sam baš prepio!“ Sigurno ste čuli ove reči kad ih šapatom
izgovara neki parohijanin koji izlazi iz crkve, mogli ste ih čuti kako silaze
sa usana samog opata dok se rve s mantijom iza oltara, ili sa golf terena i
teniskih igrališta, iz rezervata divljih životinja gde vodiča u Odubonskom
zoološkom vrtu mori užasan mamurluk. „Prepio sam“, reče Donald
Vesterhazi. „Svi smo mnogo pili“, reče Lusinda Meril. „Mora da je od
vina“, reče Helen Vesterhazi. „Preterala sam sa bordoom.“
Ovo se odigravalo na ivici bazena kod Vesterhazijevih. Sam bazen,
napunjen vodom iz arteškog bunara sa visokim sadržajem gvožđa, bio je
tamnozelene boje. Dan je bio divan. Na zapadu se ocrtavao obris
ogromnog kumulusa toliko nalik na neki grad, koji se iz daljine vidi sa
palube broda, da je moglo da mu se dodeli i neko ime. Lisabon. Hakensak.
Sunce je peklo. Nedi Meril sedeo je kraj zelenkaste vode, jedna ruka mu je
bila u bazenu, a drugom je držao čašu džina. Bio je vitak čovek – krasila ga
je ona posebna mladalačka vitkost – i premda odavno već nije bio u cvetu
mladosti, tog jutra se spustio u prizemlje svog stana suljajući se niz
gelender, pa je sočno po zadnjici zveknuo bronzanu statuu Afrodite koja je
stajala na stalku u dnevnoj sobi dok je privučen mirisom kafe hitao u
kuhinju. Mogli bismo ga uporediti sa letnjim danom, posebno s njegovim
poslednjim satima, i mada mu je nedostajao neki teniski reket ili torba za
plažu da upotpuni taj utisak, nepogrešivo je zračio mladošću, sportskim
duhom, vedrinom. Dugo je plivao u bazenu, pa je sada duboko disao i
hroptao kao da se sprema da u svoja pluća udahne sve čestice tog trenutka,
vrelinu sunca, plimu sopstvenog užitka. Sve mu se slivalo u grudi. Njegova
kuća nalazila se na Bulet parku, nekih dvanaest kilometara južno odatle,
gde su njegove četiri predivne ćerke u tom trenutku ili doručkovale ili
igrale tenis. Tada mu pade na pamet da bi, skrenuvši oštro ka jugoistoku,
mogao vodenim putem da stigne kući.
Na pomisao kako život njega ne ograničava, on oseti ushićenje koje
se ne bi moglo protumačiti kao nagoveštaj izbavljenja, na šta takva
pomisao može da navede. Delovalo mu je da poput kakvog kartografa
može da vidi čitav lanac bazena, taj kvazipodzemni lanac koji krivuda
predelom. Došao je do otkrića, do doprinosa modernoj geografiji; nazvaće
taj lanac „Lusinda“, po svojoj ženi. Nije voleo da se šali na tuđ račun, niti
je bio budala, ali je po sopstvenom čvrstom ubeđenju bio originalan čovek
i imao skromnu i ne do kraja definisanu predstavu o sebi kao o legendarnoj
ličnosti. Dan je bio divan i činilo mu se da bi jednim podužim plivanjem
mogao dodatno da ga uveliča, da oda počast njegovoj divoti.
On smaknu duksericu kojom je bio ogrnut i skoči u vodu. Gajio je
neobjašnjiv prezir prema muškarcima koji ne skaču u bazen. Dinamično je
plivao kraulom, uzimajući vazduh posle svakog zaveslaja, ili na svaki
četvrti, odbrojavajući negde duboko u podsvesti: jedan-dva, jedan-dva, u
ritmu rada nogu. Kraul nije stil za duge staze, ali kako se plivanje
odomaćilo, uneo je u ovaj sport izvesne navike, pa je u ovom delu sveta
postao uobičajena stvar. Svetlozelena voda ga je grlila i podupirala, ali to
je, činilo mu se, manje zadovoljstvo od vraćanja prirodnom stanju stvari –
prijalo bi mu da pliva bez kupaćih gaća, a to prosto nije moguće, ne uklapa
se u njegov projekat. Izašao je na sasvim drugoj strani bazena – nikada nije
koristio stepenice – i krenuo preko travnjaka. Kada ga je Lusinda upitala
gde ide, odgovorio je da će da otpliva do kuće.
Mogao je da sledi jedino mape i putokaze koji su mu u sećanju ili
koji su izmišljeni, ali sledeće mu je bilo sasvim jasno: prvo idu Grejemovi,
pa Hamerovi, Lirovi, Haulendovi i Kroskapovi. Onda će preći ulicu Ditmar
do Bankerovih i nakon te kratke kopnene trase stići do Levijevih,
Velčerovih i do javnog bazena u Lankasteru. Zatim idu Haloranovi,
Saksovi, Bizvangeri, Širli Adams, Gilmartinovi i Klajdovi. Dan je bio
divan i činilo mu se da život u svetu koji je tako velikodušno snabdeven
vodom predstavlja čin milosrđa i istinski dar. Srce mu je bilo ispunjeno
dok je trčao preko trave. Pošto je išao kući neobičnim putem, osećao se
kao hodočasnik, istraživač, čovek kome je sudbina zacrtana, i znao je da će
tokom celog puta nailaziti na prijatelje; prijatelji će biti poređani duž obale
reke Lusinde.
Probio se kroz živicu koja je razdvajala imanje Vesterhazijevih od
imanja Grejemovih, prošao ispod ocvalog drveća jabuke, pa pored šupe u
kojoj se nalaze pumpa i filter za vodu, i stigao do bazena Grejemovih. „O,
Nedi“, reče gospođa Grejem, „kakvo divno iznenađenje. Celo jutro te
zovem. Čekaj da ti donesem piće.“ Tada je kao pravi istraživač uvideo da
će morati da postupa diplomatski prema tradicionalno gostoljubivim
običajima domorodaca ako namerava da stigne do svog odredišta. Nije
želeo da obmanjuje niti da uvredi Grejemove, ali nije ni imao vremena da
se preterano zadržava. Otplivao je jednu dužinu u njihovom bazenu i
pridružio im se u sunčanju sve dok ga, nekoliko minuta kasnije, nije spasao
dolazak dva automobila puna prijatelja iz Konektikata. Dok su se oni
gromoglasno pozdravljali, uspeo je da umakne. Krenuo je putićem ispred
kuće Grejemovih, preskočio trnovitu živicu i preko parčeta ničije zemlje
stigao do Hamerovih. Gospođa Hamer je bacila pogled preko svojih ruža i
ugledala ga kako proplivava, mada nije bila sasvim sigurna da li je to on.
Lirovi su kroz otvoren prozor svoje dnevne sobe čuli pljuskanje.
Haulendovi i Krosupi nisu bili kod kuće. Kad je napustio imanje
Haulendovih prešao je ulicu Ditmar ka Bankerovima odakle se, čak iz
daljine, mogao čuti žamor neke žurke.
Voda je prelamala zvuke glasova i smeha, i onda ih, činilo se,
zadržavala u vazduhu. Bazen Bankerovih nalazio se na uzvišenju, pa se
popeo uza stepenice do terase gde je pilo dvadeset pet do trideset
muškaraca i žena. U vodi je bio samo Rasti Tauers, koji je plutao na
gumenom dušeku na naduvavanje. O, kako su lepe i raskošne obale reke
Lusinde! Uspešnim muškarcima i ženama okupljenim pored vode boje
safira posluga u belim sakoima punila je čaše hladnim džinom. Iznad njih,
crveni školski avion de hevilend kružio je, kružio i kružio po nebu sa
radošću koju oseća dete na ljuljašci. Ned na trenutak oseti nežnost prema
ovoj sceni, privrženost prema ovom okupljanju, kao da je to nešto
opipljivo. U daljini je čuo grmljavinu. Čim ga je Inid Banker ugledala,
vrisnula je: „Gle ko nam je došao! Kakvo divno iznenađenje! Kad je
Lusinda rekla da ne dolazite, mislila sam da će srce da mi prepukne.“
Krenula je kroz gužvu ka njemu, i kada su se izljubili, povela ga ka šanku,
ali se taj put odužio jer je usput morao da se izljubi sa osam do deset žena i
rukuje sa istim tolikim brojem muškaraca. Nasmejani šanker koga je video
na stotinak žurki dao mu je džin-tonik, a Ned je na trenutak zastao pored
šanka vodeći računa o tome da ne upadne u neki razgovor koji bi odložio
njegovu plovidbu. Kada mu se učinilo da je opkoljen, skočio je u bazen i
plivao duž ivice ne bi li izbegao Rastijev dušek. Na drugom kraju bazena je
sa širokim osmehom prošao pored Tomlinsonovih i laganim trkom krenuo
putićem kroz baštu. Šljunak mu se usecao u stopala, ali drugih neprijatnosti
nije bilo. Žurka se odigravala isključivo kod bazena, i dok se udaljavao od
njega ka kući Bankerovih primetio je da se divni vodeni zvuci glasova
stišavaju, a pojačava zvuk sa radija u kuhinji gde je neko slušao prenos
utakmice. Nedelja po podne. Nastavio je između parkiranih automobila niz
travnatu ivicu prilaza do Elvajvz lejna. Nije želeo da ga neko vidi nasred
ulice u kupaćim gaćama, ali nije bilo saobraćaja, te je prešao kratko
odstojanje do prilaza garaži Levijevih, gde se nalazio znak na kome je
pisalo „Privatan posed“ i zeleno poštansko sanduče za Njujork tajms. Sva
vrata i prozori te velike kuće bili su otvoreni, ali nije bilo znakova života;
čak ni pas da zalaje. Obišao je kuću, došao do bazena i shvatio da su
Levijevi nedavno otišli. Čaše, flaše i posude sa orasima bile su na stolu u
krajnjem uglu bašte, gde se nalazio letnjikovac sa visećim japanskim
lampionima. Nakon što je preplivao bazen, uzeo je čašu i sipao sebi piće.
To mu je bilo četvrto ili peto piće, a već je preplivao skoro polovinu reke
Lusinde. Osećao se umorno, čisto, zadovoljno što je u tom trenutku sam;
bio je zadovoljan zbog svega.
Spremala se oluja. Obris kumulusa, onog grada, uvećao se i
potamneo, i dok je tu sedeo ponovo se čuo udarnički zvuk grmljavine. De
hevilend avion je i dalje kružio nad njegovom glavom, i Nedu se činilo da
je tog popodneva mogao da čuje kako se pilot zadovoljno smeje; ali onda
je još jednom zagrmelo pa se pilot uputio kući. U daljini je zapištao voz i
on se zapita koliko bi sati već moglo biti. Četiri? Pet? Pomisli kako na
lokalnoj železničkoj stanici u to doba dana putnički voz čekaju neki
konobar, koji je ogrnuo kišni mantil preko smokinga, neki patuljak sa
cvećem umotanim u novine i neka uplakana žena. Najednom postade
mračnije; to je trenutak kad tupave ptice kao da usklađuju svoju pesmu sa
predosećanjem jasnog i prepoznatljivog dolaska oluje. Zatim se začuo
prijatan mlaz vode koji se slivao sa krošnje hrasta iza njega, kao da je neko
odvrnuo slavinu. Fontane su se potom oglasile sa svih krošnji visokog
drveća. Zašto on voli oluje, šta predstavlja ono uzbuđenje koje oseti kad se
vrata naglo otvore i kišni vetar silovito pohrli uza stepenice, zašto je
jednostavan zadatak zatvaranja prozora na staroj kući oduvek tako hitan i
neophodan, zašto ga prvi vodeni prizvuci olujnog vetra nepogrešivo
podsećaju na dobre vesti, veselje, radosne pozdrave? Onda se začu
eksplozija, pa zamirisa barut, a kiša poče da šiba po japanskim lampionima
koje je gospođa Levi kupila u Kjotu dve godine ranije, ili možda tri?
Ostao je u letnjikovcu Levijevih dok nije prošla oluja. Kiša je
ohladila vazduh, a on je drhtao. Vetar je svojom silinom lišio jedan javor
crvenog i žutog lišća i rasuo ga svuda po travi i vodi. Pošto je sredina leta,
drveće mora postepeno da gubi lišće, ali njega ipak obuze neka neobična
tuga od ovog nagoveštaja jeseni. Protrljao se po ramenima, ispraznio čašu i
zaputio se ka bazenu Velčerovih. To je značilo da mora da prođe kroz
manjež Lindlijevih, i iznenadio se kad je video da je zarastao u travu i da
su prepone razmontirane. Pitao se da li su Lindlijevi prodali konje ili su na
letovanju, pa su ih otpremili u neki pansion za konje. Kao da je jednom
nešto čuo o Lindlijevima i njihovim konjima, ali nije mogao tačno da se
seti šta. Nastavio je bos preko vlažne trave ka Velčerovima, gde je uvideo
da im je bazen prazan.
Ovaj prekid vodenog lanca neopisivo ga je razočarao, osetio se kao
neki istraživač koji je u potrazi za moćnim izvorom reke naišao na potočić.
Bio je razočaran i zatečen. Sasvim je uobičajeno da se ode na letovanje, ali
niko nikad ne prazni bazen. Velčerovi su se definitivno odselili. Bazenski
nameštaj bio je sklopljen, nagomilan i pokriven ceradom. Letnjikovac je
bio zaključan. Svi prozori bili su zatvoreni, i kad je došao do prednje strane
kuće, na drvetu je ugledao zakačenu tablu na kojoj je pisalo: „Na prodaju“.
Kada se poslednji put čuo sa Velčerovima? Kada su ono Lusinda i on
poslednji put odbili njihov poziv na večeru? Pre nedelju dana, ili tako
nešto. Da li ga to napušta pamćenje ili se toliko izveštio u potiskivanju
neprijatnih činjenica da mu se zamagljuje istina? Tada je u daljini čuo kako
neko igra tenis. To ga je razveselilo, odagnalo sve strahove i omogućilo mu
da bezbrižno prebrodi oblačno nebo i hladan vazduh. Ovo je dan kada je
Nedi Meril preplivao okrug! Ovo je taj dan! Uputio se prema najtežoj
kopnenoj trasi.
Da ste tog dana pošli u nedeljnu vožnju, možda biste ga videli kako
skoro go stoji na ivici auto-puta 424 i čeka pravi trenutak da pređe na
drugu stranu. Možda biste pomislili da je žrtva nekog zločina, ili da mu se
pokvario auto, ili da je naprosto budala. Stojeći bos među otpacima auto-
puta – konzervama piva, raznim starudijama i zakrpljenim rupama na putu
– i izložen svakakvim podsmesima, izgledao je žalosno. Znao je kada je
počinjao da je ovo deo njegovog putovanja – bilo je ucrtano na njegovim
mapama – ali sada, kada se suočio sa kolovoznim trakama dok je mileo po
sunčevoj svetlosti, uvideo je da je nespreman. Smejali su mu se, zadirkivali
ga, gađali konzervom piva, i u toj situaciji nije video ništa dostojanstveno
ni smešno. Mogao je da se vrati, skroz do Vesterhazijevih, gde je Lusinda
još uvek sedela na suncu. Ništa nije potpisao, nije se zakleo, nije ništa
obećao, čak ni sebi. Zašto onda, kad već veruje da zdrav razum uvek
preovladava nad ljudskom tvrdoglavošću, ne može da se okrene i vrati?
Zašto je odlučan u nameri da dovrši svoje putovanje, makar to značilo i da
dovede sopstveni život u opasnost? U kom trenutku ova šala, ova šega, ova
budalaština prerasta u nešto ozbiljno? Nije mogao da se vrati, nije mogao u
potpunosti da se seti čak ni zelene vode kod Vesterhazijevih, udisanja svih
čestica tog dana, opuštenih i prijateljskih glasova koji govore kako su
previše popili. Za otprilike jedan sat odmakao je toliko daleko da je
povratak bio nemoguć.
Neki dekica, vozeći oko dvadeset pet kilometara na sat, dozvolio mu
je da dođe do sredine puta, gde se nalazilo travnato ostrvce. Ovde je bio
izložen ruganju vozača koji su išli ka severu, ali je nakon deset ili petnaest
minuta uspeo da pređe. Odatle je ostala samo kratka šetnja do
Rekreativnog centra na obodu naselja Lankaster, gde su se nalazili neki
tereni za rukomet i javni bazen.
Efekat prenošenja glasova preko vode, kao i iluzija divnog i
uzbudljivog, bili su isti kao i kod Bankerovih, iako su ovde zvuci bili
glasniji, grublji i prodorniji, i čim je ušao u taj krcati ograđeni prostor,
susreo se sa strogom disciplinom.
„Svi kupači moraju se istuširati pre ulaska u vodu. Svi kupači moraju
proći kroz dezobarijeru. Svi kupači moraju sa sobom nositi svoje
identifikacione narukvice.“
Istuširao se, oprao noge u mutnom i oporom rastvoru i produžio do
ivice bazena. Bazen mu je smrdeo na hlor i ličio na kadu. Dva spasioca,
svaki iz svoje visoke stolice, duvali su u policijske pištaljke, u naizgled
preciznim vremenskim razmacima, i sistemom javnih opomena zlostavljali
kupače. Nedi se sa setom priseti safirne vode kod Bankerovih i pomisli
kako bi mogao da se ukalja – da sroza ovaj uspeh i draž – ako bi zaplivao
kroz ovaj mutljag, ali se seti da je on istraživač, hodočasnik, i da je ovaj
mulj samo kratka deonica reke Lusinde. Uskočio je u hlor, namršten od
gađenja, i morao je da pliva sa glavom gore ne bi li izbegao sudaranja, ali
uprkos tome su ga udarali, prskali i gurali. Kad je stigao do plitkog dela
bazena, oba spasioca su vikala na njega: „Alo, ti bez narukvice, ajde
napolje.“ Izašao je iz vode, ali nisu imali načina da ga gone i on je prošao
kroz smrad krema za sunčanje i hlora, kroz žičanu ogradu pa pored terena
za rukomet. Prešavši ulicu, kročio je na pošumljeni deo imanja
Haloranovih. Drveće nije bilo potkresano, a put je bio džombast i težak sve
dok nije došao do travnjaka i živice koja okružuje njihov bazen.
Haloranovi su njegovi prijatelji, stariji i neverovatno imućan par koji
kao da je uživao u glasinama da su komunisti. Oni nisu komunisti, već
žestoki reformatori, pa opet, kad ih s vremena na vreme optuže za rušilačke
pobude, njima to godi i uzbuđuje ih. Živica je bila žuta, a on pomisli kako
ju je, kao i javor Levijevih, načela jesen. Viknuo je: zdravo, zdravo, da
Haloranovima najavi svoj dolazak, da ublaži narušavanje njihove
privatnosti. Iz razloga koji njemu nikada nisu bili predočeni, Haloranovi
nemaju naviku da nose kupaće kostime. Zapravo i nije bilo potrebe da bilo
šta objašnjavaju. Njihova golotinja bila je deo njihovog žestokog
reformskog duha, i on lagano svuče svoje kupaće gaće pre nego što će
proći kroz rupu na živici.
Gospođa Haloran, krupna žena sede kose i spokojnog izraza lica,
čitala je Tajms. Gospodin Haloran je mrežicom vadio lišće iz bazena. Nisu
bili ni iznenađeni ni razočarani što ga vide. Njihov bazen bio je možda
najstariji u okrugu – kaldrmisani četvorougao u koji se slivao potočić. Nije
imao ni filter ni pumpu, a voda je bila mutnozlatne boje kao i potok.
„Plan mi je da preplivam okrug“, reče Ned.
„Oh, pa nisam ni znala da je to moguće“, uzviknu gospođa Haloran.
„Jeste, dolazim čak od Vesterhazijevih,“ reče Ned. „Već nekih šest
kilometara.“
Ostavio je kupaće gaće kod dubljeg kraja bazena, prošetao do plitkog
dela, i otplivao jednu dužinu. Dok se potpomagao rukama da izađe iz vode,
čuo je gospođu Haloran: „Čuli smo za sve tvoje nedaće, Nedi. Jako nam je
žao.“
„Moje nedaće?“, upita Ned. „Ne znam na šta mislite.“
„Pa, čuli smo da si prodao kuću, i da su tvoja jadna deca…“
„Ne sećam se da sam prodao kuću“, reče Ned, „a devojke su kod
kuće.“
„Da“, gospođa Haloran uzdahnu. „Da…“ Njen glas ispuni vazduh
neočekivanom setom, i Ned hitro prozbori: „Hvala na plivanju.“
„Pa, srećan put“, reče gospođa Haloran.
Iza živice je navukao kupaće gaće i vezao ih. Bile su mu labave i on
se zapita da li je moguće da je tokom samo jednog popodneva mogao da
izgubi na težini. Bilo mu je hladno i bio je umoran, a zbog golih
Haloranovih i njihove tmurne vode se snuždio. Ovo plivanje iziskuje
previše snage, ali kako je to mogao da pretpostavi tog jutra suljajući se niz
gelender i sedeći na suncu kod Vesterhazijevih? Ruke su mu bile slabe.
Noge su mu bile kao od sunđera i bolele ga u zglobovima. Najgora od
svega bila je hladnoća u kostima i osećanje da mu možda nikad više neće
biti toplo. Lišće je padalo oko njega i on namirisa zapaljeno drveće. Ko
pali drveće u ovo doba godine?
 Trebalo mu je piće. Viski bi ga ugrejao, podigao i nosio kroz
poslednju deonicu putovanja, osvežio bi mu osećaj da je preplivati okrug
nešto originalno i hrabro. Oni što preplivaju Lamanš uvek popiju rakiju.
Bio mu je je potreban stimulans. Prešao je preko travnjaka ispred kuće
Haloranovih i spustio se do putića gde su izgradili kuću za Helen, svoju
ćerku jedinicu, i Erika Saksa, njenog muža. Bazen Saksovih je mali, i tu je
naišao na Helen i njenog muža.
„Ćao, Nedi“, reče Helen. „Jesi li bio kod moje mame na ručku?“
„Ne baš“, reče Ned. „Ali sam se javio tvojim roditeljima.“ Ovo mu je
delovalo kao zadovoljavajuće objašnjenje. „Izvini, molim te, što ti ovako
upadam, ali malo mi je hladno, pa bih te zamolio za piće.“
„Naravno, rado bih ti sipala“, reče Helen, „ali u ovoj kući ne držimo
alkohol još od Erikove operacije. Već tri godine.“
Da li on to gubi pamćenje, da li je zbog svog dara za potiskivanje
bolnih činjenica zaboravio da je prodao kuću, da su mu deca u nevolji i da
mu je prijatelj bio teško bolestan? Pogled mu se spusti sa Erikovog lica na
stomak, gde je ugledao tri bleda ožiljka od šavova. Dva su bila dugačka bar
po trideset centimetara. Pupka nije bilo. Nedi se zapita: šta li on pomisli u
tri ujutru kad hoće da počeše međunožje pa rukom krene preko stomaka na
kom nema pupka, kako li se nosi s tim nedostatkom spone sa sopstvenim
rođenjem, kako li reaguje na ovaj prekid u lancu nasleđa?
„Sigurna sam da ima pića kod Bizvangerovih“, reče Helen. „Prave
veliku žurku. Čak i dovde se čuje. Slušaj!“
Ona podiže glavu, a preko puta, preko svih travnjaka, bašti, šuma i
polja opet se začuo divni zvuk glasova prelomljenih vodom. „Pa, da se
pokvasim“, reče on, smatrajući da i dalje nije slobodan da bira sredstvo
kojim će putovati. Uskočio je u hladan bazen Saksovih i onako dahćući,
skoro daveći se, stigao do druge strane bazena. „Lusinda i ja strašno želimo
da vas vidimo“, reče preko ramena, a lice mu je bilo usmereno ka
Bizvangerovima. „Jako nam je žao što je toliko vremena prošlo, zvaćemo
vas uskoro.“
Prešao je neka polja ka Bizvangerovima i ka veselim zvucima. Biće
počastvovani da mu daju piće, biće im drago da mu daju piće.
Bizvangerovi četiri puta godišnje, i to šest nedelja unapred, zovu Lusindu i
njega na večeru. Uvek su bivali odbijeni, ali su uporno slali pozivnice ne
želeći da prihvate grube i nedemokratske postupke društva u kome žive.
Oni su tip ljudi koji na koktelima diskutuju o kretanju cena, tokom večere
razmenjuju savete o tržištu, a nakon večere iznose tuđ prljav veš u
mešanom društvu. Oni ne pripadaju Nedovom miljeu – nisu bili na
Lusindinoj listi zvanica čak ni za Božić. Približavao se njihovom bazenu sa
ambivalentnim osećanjima – bio je ravnodušan, čovekoljubiv, a pomalo
mu je bilo i nelagodno pošto je počeo da pada mrak a bili su dani
dugodnevice. Kad je stigao, bučna zabava je bila u jeku. Grejs Bizvanger
je domaćica koja na žurku zove i očnog lekara, i veterinara, i agenta za
nekretnine, i zubara. Nikog nije bilo u bazenu, a sumrak je u vodi imao
studeni odsjaj. Ugledao je šank i krenuo ka njemu. Kada ga je Grejs
Bizvanger ugledala, krenula mu je u susret, ali nije izgledala gostoljubivo,
što je jedino i mogao da očekuje, već ratoborno.
„Pa na ovoj žurci ima svega“, reče ona glasno, „čak i uljeza.“
Nije mogla da ga osramoti pred svima – to je bilo očito, pa on nije ni
ustuknuo. „Može li uljez“, uljudno je upitao, „da dobije piće?“
„Kako ti drago“, reče ona. „Očigledno ne obraćaš preterano pažnju
na pozivnice.“
Okrenula mu je leđa i pridružila se nekim gostima, a on ode do šanka
i naruči piće. Šanker ga je uslužio, ali na nepristojan način. U Nedovom
svetu posluga udara recke u društvu, i čim mu je šanker tako odbrusio,
znači da je Nedi izgubio na ugledu. A možda je taj šanker bio nov i
neobavešten. Onda je iza sebe čuo Grejs kako govori: „Hteli su preko noći
da se obogate – pare pa pare – a onda je jednog vikenda došao pijan i tražio
od nas da mu pozajmimo pet hiljada dolara…“ Uvek je samo o novcu
pričala. Teže je slušati to nego jesti grašak nožem. Uskočio je u bazen,
otplivao dužinu, i otišao.
Sledeći bazen na spisku, posle kojeg će ostati još dva, pripada
njegovoj bivšoj ljubavnici Širli Adams. Sve povrede nanete kod
Bizvangerovih ovde će biti izlečene. Ljubav – zapravo divljački seks –
najbolji je eliksir, lek protiv bolova, šarena pilula od koje će opet da
poskakuje, životna radost koja ispunjava srce. Bili su u vezi prošle nedelje,
možda prošlog meseca, ili prošle godine? Nije mogao da se seti. On je bio
taj koji je okončao vezu, on je držao sve karte – i prošao je kroz kapiju zida
koji okružuje njen bazen namešteno samouveren. Na neki način, to je bio
njegov bazen, on kao ljubavnik, pogotovo što je to zabranjeno, uživa u
posedima svoje ljubavnice s punomoćjem koje sveta institucija braka ne
poznaje. Ona je bila tu, kosa joj je bila boje mesinga, ali njena figura pored
osvetljene, nebeskoplave vode u njemu nije oživela snažne uspomene. Bila
je to, pomisli on, usputna veza, iako je ona plakala kada je raskinuo. Kao
da je bila zbunjena što ga vidi, i on se zapita da li ona možda i dalje pati.
Da li će, daleko bilo, opet da zaplače?
„Šta hoćeš?“, upitala ga je.
„Hoću da preplivam okrug.“
„O, bože. Hoćeš li ikad da odrasteš?“
„O čemu se radi?“
„Ako si došao da tražiš novac“, reče ona, „nećeš od mene dobiti ni
centa.“
„Mogla bi da mi sipaš piće.“
„Mogla bih, ali neću. Nisam sama.“
„Dobro, idem ja.“
Uskočio je i preplivao dužinu, ali kad je pokušao da se popne na
ivicu, uvideo je da u rukama i nogama nema više snage i, prskajući oko
sebe, otplivao je do merdevina i izašao iz bazena. Pogledao je preko
ramena i u osvetljenom letnjikovcu ugledao nekog mladog čoveka.
Izašavši na tamni travnjak, osetio je u noćnom vazduhu miris hrizantema
ili nevena – neku prodornu jesenju aromu snažnu kao miris benzina.
Pogledao je nagore i video da su se na nebu ocrtale zvezde. Ali zašto ne
vidi Andromedu, Cefeja, Kasiopeju? Šta se desilo sa letnjim sazvežđima?
Briznuo je u plač.
Zaplakao je prvi put otkako je bio dete, svakako se prvi put u životu
osećao tako mizerno, umorno, hladno i unezvereno. Nije mogao da pojmi
ni nepristojnost šankera, ni nepristojnost ljubavnice koja mu je nekad
dolazila na kolenima i obasipala mu pantalone suzama. Predugo je plivao,
predugo bio pod vodom, i od vode su ga boleli nos i grlo. Treba mu piće,
neko društvo i čista, suva odeća i, mada je mogao odmah da pređe ulicu i
vrati se kući, otišao je do bazena Gilmartinovih. Tu je, prvi put u životu,
umesto da uskoči, ušao stepenicama u ledenu vodu i nezgrapno otplivao
prsnim stilom koji je možda kao dete naučio. Posrtao je od umora na putu
ka Klajdovima i onda prešljapkao njihov bazen, hvatajući se tu i tamo za
ivicu ne bi li se malo odmorio. Popeo se uza stepenice i zapitao se da li ima
snage da stigne do kuće. Uradio je ono što je hteo, preplivao je okrug, ali je
bio toliko ošamućen od iscrpljenosti da mu je sve to delovalo kao Pirova
pobeda. Povijen, i držeći se za ivicu kapije, skrenuo je ka prilazu svoje
kuće.
 Svuda je bilo mračno. Da li je toliko kasno da su svi otišli u krevet?
Da li je Lusinda ostala kod Vesterhazijevih na večeri? Da li su joj se
devojke pridružile tamo ili su otišle negde drugde? Zar se nisu dogovorili
da, kao što to obično čine nedeljom, odbiju sve pozive i ostanu kod kuće?
Probao je da otvori vrata garaže da vidi čija su kola tu, ali vrata su bila
zaključana i uprljao je ruke rđom sa kvake. Dok je prilazio kući, primetio
je da se tokom oluje otkačio jedan oluk. Visio je, iskrivljen poput žice na
kišobranu, ali to može da se popravi i ujutru. Kuća je bila zaključana, i on
pomisli da je neko – sigurno glupi kuvar ili glupa služavka – zaključao
celo imanje, ali onda se setio da je prošlo dosta vremena otkako su
poslednji put imali služavku ili kuvara. Vikao je, lupao na vrata, pokušao
ramenom da ih probije, a onda, kada je pogledao kroz prozore, shvatio da
je kuća prazna.
 Svet jabuka
Slavni pesnik Ejsa Baskom šetao je oko svoje radionice ili kuće za rad –
nikako nije mogao da odabere ime za kuću u kojoj se piše poezija –
terajući stršljenove primerkom lista La stampa i pitajući se zašto nije dobio
Nobelovu nagradu. Dobio je gotovo sva ostala priznanja. U sanduku u uglu
su njegove medalje, pohvalnice, lovorovi venci, lente i značke. Peć koja
greje njegovu radnu kuću dobio je na poklon od PEN kluba iz Osla, pisaći
sto darovalo mu je Udruženje pisaca Kijeva, a samu kuću podiglo
međunarodno udruženje poštovalaca njegovog dela. Predsednici Italije i
Sjedinjenih Država poslali su mu telegrame s čestitkama na dan kad su mu
uručeni ključevi kuće. Zašto nije dobio Nobelovu nagradu? Bežite,
stršljenovi! Radna kuća bila je podignuta u stilu starih ambara, s
otkrivenim gredama na tavanici, a kroz ogromni prozor na severnom zidu
pružao se pogled na Abruci. On sam više bi voleo manju kuću s manjim
prozorima, ali niko ga ništa nije pitao. Činilo mu se da postoji nekakav
sukob između nadmorske visine i stvaranja stihova. U vreme o kojem
pišem, Ejsa Baskom je imao osamdeset dve godine i živeo u vili u
planinskom gradiću Monte Karbone, južno od Rima.
Uvojak guste sede kose padao mu je na čelo, a dva-tri čuperka na
temenu uvek su mu neuredno štrčala. Kosu je kvasio i začešljavao kad je
išao na prijeme, ali ostajala je poslušna svega sat ili dva, a čuperci su mu se
podizali otprilike pre nego što bi se posluži šampanjac. Ti čuperci bili su
važan deo utiska koji je ostavljao. Kao što ljude pamte po dugom nosu,
osmehu, belegu ili ožiljku, Ejsu Baskoma pamtili su po neukrotivim
čupercima. Otprilike je bio poznat kao Sezan među pesnicima. Bilo je u
njegovim delima neke linearne preciznosti koja je možda podsećala na
Sezana, ali ne i temeljne vizije Sezanovih slika. Ovo pogrešno poređenje
možda je nastalo zbog naslova jednog od njegovih najpopularnijih dela,
Svet jabuka, gde su njegovi poštovaoci pronašli onaj oštar miris,
raznovrsnost, boju i nostalgiju jabuka severne Nove Engleske, koju on,
doduše, nije video punih četrdeset godina.
Zašto je, inače skroman i poznat po jednostavnosti, odlučio da
napusti Vermont i ode u Italiju? Da li je to bila odluka njegove voljene
Amelije, mrtve već deset godina? Ona je donela mnoge njihove odluke. Da
li je on, seljački sin, naivno mislio da će život u inostranstvu uneti malo
boje u njegove sive početke? Ili je odluka bila praktične prirode,
izbegavanje publiciteta koji bi mu u njegovoj zemlji smetao? Obožavaoci
su ga pronalazili i u Monte Karboneu, dolazili su gotovo svakodnevno, ali
u malom broju. Jednom do dva puta godišnje fotografisali su ga za neki
važan časopis – obično na njegov rođendan – ali načelno je mogao da vodi
mnogo tiši život nego u Sjedinjenom Državama. Dok je šetao Petom
avenijom, prilikom poslednje posete otadžbini, nepoznati ljudi su ga
zaustavljali i tražili da im se potpiše na komadima papira. Na ulicama
Rima niko nije znao ko je on niti je za to mario, a on je upravo to i želeo.
Monte Karbone je saracenski gradić, podignut na vrhu strmog,
usamljenog granitnog brda u obliku vekne hleba. Povrh grada su tri čista
bogata izvora iz kojih se voda sliva niz bokove planine u bazene ili cevi.
Baskomova vila bila je ispod grada i u bašti je imao brojne fontane s
vodom iz tih izvora. Buka te vode bila je glasna i neskladna – ličila je na
pljeskanje ili kloparanje. Voda je bila ledena, čak i usred leta, pa je on
držao vino, džin i vermut u bazenu na terasi. Ujutru je radio, posle ručka je
dremao, a zatim se penjao stepenicama u gradić.
Naslage krečnjaka, tačkaste stene i gorke boje lišajeva koji rastu po
zidovima i krovovima Amerikanac ne zapaža, čak ni onaj koji decenijama,
kao Baskom, živi okružen tom gorčinom. Od penjanja bi se uvek zadihao,
pa je zastajao da dođe do daha. Svi su ga pozdravljali. Zdravo, maestro,
zdravo! Kad god ugleda poprečno krilo crkve iz dvanaestog veka sazidano
od cigle, promrmlja taj vek sebi u bradu kao da objašnjava lepote gradića
nekom sagovorniku. Lepote gradića bile su raznolike i turobne. On će uvek
tu biti tuđin, ali to tuđinstvo za njega je bilo neka vrsta metafore o
vremenu, kao da se, penjući se nepoznatim stepenicama pored nepoznatih
zidova, penjao kroz sate, mesece, godine i decenije. Na trgu bi popio čašu
vina i preuzeo poštu. Svakog dana dobijao je više pošte nego svi žitelji
gradića zajedno. Stizala su mu pisma obožavalaca, pozivi da drži
predavanja, čita svoja dela ili se jednostavno pojavi, a činilo se da je na
spisku svih počasnih udruženja zapadnog sveta, osim, naravno, udruženja
prethodnih dobitnika Nobelove nagrade. Njegova pošta držala se u vreći, a
ako mu je vreća bila preteška za nošenje, Antonio, poštarkin sin, pomogao
bi mu da se vrati u vilu. Preglédao je poštu do pet ili šest po podne. Dva do
tri puta sedmično neki hodočasnici uspeli bi da pronađu njegovu vilu, a
ako bi mu se dopali, ponudio bi ih da popiju nešto dok potpisuje njihove
primerke Sveta jabuka. Gotovo nikad nisu donosili druge njegove knjige,
iako ih je objavio desetak. Dve-tri večeri nedeljno igrao bi bekgemon s
Karboneom, mesnim gazdom. Obojica su podozrevali da onaj drugi vara i
nisu ustajali od stola tokоm partije čak ni kad bi im bešika pucala. Spavao
je čvrsto.
Od četiri pesnika uz koje su Baskoma obično svrstavali jedаn se
ustrelio, jedаn se udavio, jedаn se obesio, a četvrti je umro od alkoholnog
ludila. Baskom ih je sve poznavao, većinu ih je voleo, negovao je dvojicu u
bolesti, ali žestoko se protivio raširenој pretpostavci da je, odabravši da
piše poeziju, odabrao da uništi samog sebe. Poznavao je iskušenje
samoubistva kao što je upoznao iskušenja svakog drugog oblika greha, pa
je pazio da u vili nema vatrenog oružja, dugačke užadi, otrova i tableta za
spavanje. U pesniku Z., s kojim je od one četvorice bio najbliskiji, video je
nekakvu neporecivu vezu između bujne mašte i bujnog dara za
samouništenje, ali Baskom je na svoj tvrdoglav seoski način bio odlučan da
pokida ili zanemari tu vezu – da odbaci Marsiju i Orfeja.29 Poezija je
neugasiva slava i on je čvrsto verovao da poslednji čin pesnikovog života
ne sme, kao u slučaju njegovog prijatelja Z., da se odigra u prljavoj sobi uz
dvadeset tri prazne boce džina. Pošto nije mogao da porekne vezu između
genijalnosti i tragedije, bio je rešen da je dotuče.
Baskom je verovao u ono što je Kokto jednom rekao – da je pisanje
poezije iskorišćavanje najdubljih i nedovoljno shvaćenih slojeva sećanja.
Svoj rad shvatao je kao čin prisećanja. Tokom rada svoje pamćenje nije
opterećivao praktičnim zadacima, ali ono je igralo najvažniju ulogu –
pamćenje osećaja, predela, lica i prebogatog rečnika njegovog maternjeg
jezika. Mogao je da provede mesec dana na dužoj ili kraćoj pesmi, ali
disciplina i delotvornost nisu bile reči kojima je opisivao svoj rad. Činilo
se da reči ne odabira, nego da ih se priseća iz milijardi zvukova koje je čuo
otkako je prvi put razumeo govor. Kako se oslanjao na svoje pamćenje da
njegovom životu podari svrhu, ponekad se pitao da li ga pamćenje izdaje.
U razgovoru s prijateljima i poštovaocima izuzetno se trudio da se ne
ponavlja. Kad bi ga u dva ili tri sata po ponoći probudilo neskladno
kloparanje njegovih fontana, mučio je sebe po sat vremena imenima i
datumima. Ko je bio protivnik lorda Kardigana u Bici kod Balaklave?
Imenu lorda Lukana trebao je čitav minut da se probije kroz tminu, ali ipak
se pojavilo.30 Menjao je latinski glagol „biti“ u davno prošlom vremenu,
brojao do pedeset na ruskom, recitovao pesme Dona, Eliota, Tomasa i
Vordsvorta, opisivao događaje iz Risorđimenta, od nereda u Milanu 1812.
do krunisanja kralja Vitorija Emanuela, nabrajao je sva preistorijska doba,
preračunavao kilometre u milje, nabrajao planete Sunčevog sistema i
prisećao se brzine svetlosti. Odgovori su mu nesumnjivo malo kasnili,
smatrao je, ali su ipak bili dovoljno brzi. Ometala ga je jedino strepnja.
Video je kako vreme uništava sve i sumnjao je u to da pamćenje jednog
starca može biti snažnije i dugovečnije od hrasta, ali crveni hrast koji je pre
trideset godina posadio na terasi venuo je, a on se i dalje podrobno sećao
kroja i boje haljine koju je njegova ljubljena Amelija nosila kad su se
upoznali. Opterećivao je pamćenje u mislima se snalazeći po gradovima.
Zamišljao je da ide od železničke stanice do memorijalne fontane u
Indijanapolisu, od hotela Evropa do Zimskog dvorca u Lenjingradu, od
Edena u Rimu kroz Trastevere do Crkve Svetog Petra u Montoriju. Onako
krhkom i punom sumnji u sopstvene sposobnosti, najteže mu je bilo što
ove ispite polaže u samoći.
Jedne noći ili jutra činilo mu se da ga je sâmo pamćenje probudilo i
zatražilo od njega da kaže ime lorda Bajrona. Nije mogao. Odlučio je da
privremeno izađe iz svog pamćenja i na prepad ga zatekne kako zna
Bajronovo ime, ali kad se vratio, bojažljivo, imena i dalje nije bilo. Sidni?
Persi? Džejms? Ustao je iz postelje – bilo je hladno – nazuo cipele, obukao
kaput i popeo se stepenicama kroz baštu do radne kuće. Uzeo je primerak
Manfreda, ali autor je bio naveden jednostavno kao lord Bajron. Isto je bilo
i s Hodočašćem Čajlda Harolda. Najzad je u enciklopediji pronašao da se
Njegovo gospodstvo zvalo Gordon. Baskom je delimično amnestirao sebe
zbog ovog propusta u pamćenju i vratio se u toplu postelju. Kao i većina
starih ljudi, potajno je sastavljao spisak hrane koja uliva snagu njegovom
peru. Sveža pastrmka. Crne masline. Jagnjetina s majčinom dušicom.
Divlje pečurke, medveđe meso, teletina i zečetina. Na drugoj strani spiska
bila je sva zamrznuta hrana, zeleno povrće iz staklenika, prekuvana
testenina i supe iz konzerve.
U proleće je jedan poštovalac iz Skandinavije napisao Baskomu da bi
mu bila čast da ga povede na jednodnevni izlet u planinske gradove.
Baskom nije imao automobil i s radošću je prihvatio. Skandinavac je bio
vrlo prijatan mladić i veselo su krenuli za Monte Feliči. U četrnaestom i
petnaestom veku izvori koji su snabdevali gradić vodom presušili su i
stanovništvo se preselilo niže. U napuštenom gradiću na vrhu brda ostale
su samo dve crkve, tačnije, katedrale neobične lepote. Baskomu su se
veoma dopale. Stajale su na livadi punoj divljeg cveća, još blistavih
fresaka, fasadâ ukrašenih grifonima, labudovima, lavovima s ljudskim
licem i telom, probodenim aždajama, krilatim zmijama i drugim čudima
preobraženja. Ovi ogromni kitnjasti božji domovi podsetili su Baskoma na
bezgraničnost ljudske mašte, pa su ga ispunili vedrinom i radošću. Iz
Monte Feličija otišli su u San Đorđo, gde su obišli oslikane grobove i malo
rimsko pozorište. Zastali su u šumarku ispod grada da obeduju. Baskom je
zašao među stabla da se olakša i nabasao na par koji je vodio ljubav. Nisu
se potrudili da se svuku, pa se od mesa videla samo muškarčeva maljava
zadnjica. Baskom im se izvinio na italijanskom i otišao u drugi kraj šume,
ali kad se vratio Skandinavcu, osetio je nelagodu. Par u zagrljaju kao da je
zamaglio njegova sećanja na katedrale. Kad se vratio u vilu, nekoliko
monahinja iz jednog rimskog samostana čekalo je da im potpiše primerke
Sveta jabuka. Učinio je to i zamolio svoju domaćicu Mariju da im ponudi
malo vina. Hvalile su ga uobičajeno – da je stvorio kosmos gde je čovek
dobrodošao, da je čuo glas moralne lepote u olujnom vetru – ali on je
uspevao da misli samo na muškarčevu zadnjicu. Činilo mu se da je u njoj
bilo više žara i smisla nego u njegovog slavljenoj potrazi za istinom. Činilo
se da je ta zadnjica prevladala sve što je video tog dana – zamkove, oblake,
katedrale, planine i cvetna polja. Kad su monahinje otišle, podigao je
pogled ka planinama da okrepi duh, ali planine su mu odjednom ličile na
ženske dojke. Um mu se mutio. Činilo mu se da je iskoračio iz svoje
neobuzdanosti i gledao kuda će se ona uputiti. U daljini je čuo zvižduk
voza, a kako li će njegov zalutali um to shvatiti? Pomisliće na radost
putovanja, na utvrđene cene u kolima za ručavanje, na vina koja se služe u
vozovima? Sve to delovalo je sasvim bezazleno dok nije uhvatio svoj um
kako se šunja iz vagon-restorana u pohotne pregrade kola za spavanje, a
odatle u nisku razbludnost. Mislio je da zna šta mu treba i posle večere
porazgovarao je s Marijom. Ona mu je uvek rado udovoljavala, mada je on
uvek tražio da se prvo okupa. Zbog toga i pranja posuđa bilo je malo
odlaganja, ali kad je otišla osećao se svakako bolje, ali, nesumnjivo, nije
bio izlečen.
Noću je sanjao bludne snove i budio se nekoliko puta pokušavajući
da strese tu koprenu pohotne mlitavosti. Nije bilo ništa bolje ni na
jutarnjem svetlu. Raskalašnost – najopskurnija raskalašnost – kao da je bila
jedini činilac njegovog života pun boje i radosti. Posle doručka popeo se u
kuću za rad i seo za sto. Kosmosa dobrodošlice i olujnog vetra koji bruji
kroz svet jabuka više nije bilo. Prljavština je njegova sudbina, njegova
najbolja ličnost, pa je sa žarom počeo da piše dugačku baladu pod
naslovom Prdež koji je spasao Atinu. Dovršio je baladu tog jutra i spalio je
u peći koju mu je poklonio PEN klub iz Osla. Balada se, dok je nije spalio,
iscrpno i odbojno bavila raznim opscenostima i on se, silazeći niz stepenice
na terasu, iskreno kajao. Popodne je proveo pišući lascivnu ispovest pod
naslovom Tiberijev miljenik. Dvoje obožavalaca, mladi bračni par, u pet
sati došli su da ga hvale. Upoznali su se u vozu jer su oboje nosili njegov
Svet jabuka. Zavoleli su se čistom i gorljivom ljubavlju kakvu je opisao.
Misleći na ono što je tog dana stvorio, Baskom je oborio glavu.
Sutradan je napisao Ispovesti upravnika državne škole. U podne je
spalio rukopis. Kad je tužno sišao niz stepenice, na terasi je zatekao
četrnaestoro studenata rimskog univerziteta koji su, čim se pojavio, počeli
uglas da recituju Nebeske voćnjake, uvodni sonet Sveta jabuka. Stresao se.
Oči su mu se napunile suzama. Zamolio je Mariju da im donese vina i
potpisao im knjige. Stali su u red da mu stegnu nečistu ruku i vratili se u
autobus kojim su se dovezli iz Rima. On je pogledao planine koje više nisu
mogle da ga razvesele, pogledao je besmisleno plavo nebo. Gde je nestala
snaga pristojnosti? Da li je uopšte stvarna? Da li je ogavno prostaštvo koje
ga je obuzelo zapravo najviša istina? Najmučnija strana razvratnosti,
utvrdio je Baskom do kraja nedelje, jeste prostakluk. On je svoje
nepristojne radove započinjao sa žarom, a dovršavao s dosadom i stidom.
Staza pornografije nije bila elastična i on je zaticao sebe kako se ponavlja u
tim pipavim delima koja kruže među nezrelima i opsednutima. Napisao je
Ispovesti gospodaričine sobarice, Medeni mesec jednog igrača bejzbola i
Noć u parku. Posle deset dana stigao je do dna pornografskog bureta; pisao
je bestidne limerike. Napisao ih je šezdeset i sve ih je spalio. Sutradan
ujutru otišao je autobusom u Rim.
Odseo je u hotelu Minerva, kao i uvek, i telefonom pozvao sve
prijatelje s dugačkog spiska, ali znao je da nenajavljeno doći u veliki grad
znači biti bez prijatelja; nikoga nije bilo kod kuće. Lutao je ulicama, ušao u
javni toalet i našao se oči u oči s muškarcem koji se prostituiše i koji je
izlagao svoju robu. Zurio je u njega naivno ili starački priglupo. Lice tog
čoveka bilo je idiotsko – tupo, drogirano i ružno – pa ipak, u tom
odbojnom hramu Baskomu je delovao poput anđela s plamenim mačem
koji pobeđuje banalnost i razbija običaje. Žurno je izašao. Spuštalo se veče
i ona paklena saobraćajna buka koja odzvanja zidinama Rima u suton
bližila se vrhuncu. Ušao je u umetničku galeriju u Sikstinskoj ulici, u kojoj
je slikar ili fotograf – bio je i jedno i drugo – očigledno patio od iste zaraze
kao Baskom, samo ozbiljnije. Vrativši se na ulicu, zapitao se da li je taj
pohotni sumrak koji mu je prekrio dušu zapravo sveopšta pojava. Da li je i
svet, a ne samo on, zalutao? Prošao je pored koncertne dvorane. Na
programu su bile solo pesme. Pomislivši da će mu muzika možda pročistiti
misli i dušu, kupio je ulaznicu i ušao. Slušalaca je bilo veoma malo. Kad se
pojavio pijanista, svega trećina sedišta je bila zauzeta. Onda je na
pozornicu izašla sopranistkinja, veličanstvena pepeljasta plavuša u
grimiznoj haljini, i dok je pevala Die Liebhaber der Brücken, stari Baskom
prepustio se odvratnoj i nesrećnoj navici i zamišljao da je svlači. Kukice ili
patent-zatvarač, pitao se. Dok je pevala Die Feldspar i prelazila na Le
temps des lilas et le temps des roses ne reviendra plus, odlučio se za
patent-zatvarač i zamišljao kako joj otkopčava haljinu i nežno joj je spušta
s ramenâ. Skinuo joj je kombinezon preko glave dok je pevala L’amore
nascondere, a otkopčao joj grudnjak tokom pesme Les raves de Pierrot.
Sanjarenja su mu prekinuta kad je pevačica otišla s pozornice da ispere
grlo, ali čim se vratila do klavira, on se latio njenih podvezica i svega što
obuhvataju. Kad se poklonila pre pauze, Baskom je gromoglasno pljeskao,
ali ne zbog njenog muzičkog dara ni zbog lepote njenog glasa. Onda ga je
obuzeo stid, jasan i nemilosrdan kao i svaka druga strast, pa je izašao iz
dvorane i krenuo u hotel, ali napad još nije bio gotov. Seo je za pisaći sto u
hotelskoj sobi i napisao sonet o legendarnoj papisi Jovanki. Tehnički je
ostvario napredak u poređenju s limericima koje je pisao, ali moralnog
poboljšanja nije bilo. Ujutru se autobusom vratio u Monte Karbone i na
terasi primio neke zahvalne obožavaoce. Sutradan se popeo u kuću za rad,
napisao nekoliko limerika, a onda iz polica uzeo dela Petronija i Juvenala
da vidi šta je već ostvareno na polju njegovog sadašnjeg rada.
Tu je našao iskrene i bezazlene opise seksualne radosti. Nije bilo ni
traga opakosti koju je iskusio spaljujući svakog popodneva svoja dela u
peći. Da li je razlog jednostavno taj što je svet sada mnogo stariji, što su
društvene odgovornosti mnogo napornije, pa je pohota jedini odgovor na
sve veću strepnju? Šta je on to izgubio? Tada mu se učinilo da je izgubio
osećaj ponosa, oreol lakoće i neustrašivosti, neku vrstu krune. Činilo mu se
da pod jakim svetlom pregleda tu krunu, i šta je otkrio? Da li je to bio
samo neki drevni strah od tatinog kaiša i mamine grdnje, neka detinja
pokornost prema svetu nasilnika? Znao je dobro da su mu nagoni siloviti,
bujni i indiskretni; da li je dozvolio svetu i svim jezicima sveta da mu
nametnu nekakvu strukturu očiglednih vrednosti zarad konzervativne
privrede, tradicionalne crkve, ratoborne vojske i mornarice? Činilo mu se
da drži krunu i prinosi je svetlu, činilo mu se da je kruna načinjena od
svetlosti i da predstavlja iskreni i lekoviti ukus zanosa i tuge. Limerici koje
je upravo dovršio bili su bezazleni, tačni i veseli. Bili su i pohotni; ali kada
su činjenice života postale pohotne i kakva je stvarnost ove vrline koju je
svakog jutra bolno svlačio sa sebe? Činilo mu se da je to stvarnost strepnje
i ljubavi: Amelija kako stoji pod kosim mlazom svetlosti, olujna noć kada
mu se rodio sin, dan venčanja njegove kćeri. Bilo bi ih lako prezrivo
nazvati nezanimljivima, ali nije znao ni za šta bolje u životu od strepnje i
ljubavi, a one su bile nešto sasvim drugo od limerika na njegovom stolu
koji je počinjao stihovima: „Bio jednom mladi konzul Cezar / imao je
izuzetan čmar.“ Spalio je limerik u peći i sišao niz stepenice.
Sutradan je bilo još gore. Jednostavno je ponovo napisao „j***nje“ i
ispunio šest ili sedam listova. U podne je te listove gurnuo u peć. Za
ručkom je Marija opekla prst, sočno opsovala, a zatim rekla: „Treba da
odem kod svetog anđela Monte Đordana.“
„Šta je to sveti anđeo?“, upitao je on. „To je anđeo koji čisti
najskrivenije ljudske misli“, odgovorila je Marija, „nalazi se u staroj crkvi
u Monte Đordanu. Načinjen je od masline s Maslinove gore, a izrezbario
ga je jedan svetac. Ako odete tamo na hodočašće, pročistiće vam misli.“
Baskom je o hodočašćima znao samo da se na njih ide pešice i da se zbog
nečega nose školjke. Kad je Marija otišla da prilegne posle ručka, pretražio
je Amelijine stvari i našao školjku. Anđeo će očekivati poklon,
pretpostavio je i iz sanduka u svojoj radnoj kući odabrao zlatnu medalju
koju mu je vlada Sovjetskog Saveza dala povodom jubileja Ljermontova.
Nije probudio Mariju niti joj je ostavio poruku. Ovo je delovalo kao
upadljivi znak senilnosti. On nikada nije, kao mnogi starci, nestašno
nestajao, i trebalo je da kaže Mariji kuda je krenuo, ali nije. Pošao je kroz
vinograde do glavnog puta u dnu doline.
Dok se primicao reci, jedan mali fijat sišao je s glavnog puta i stao
ispod nekih stabala. Iz kola su izašli muž, žena i tri brižljivo obučene kćeri,
a Baskom je stao da ih posmatra kad je video da muškarac nosi sačmaricu.
Šta će da uradi? Ubistvo? Samoubistvo? Hoće li Baksom prisustvovati
nekakvom prinošenju ljudske žrtve? Seo je u visoku travu i skriven gledao.
Majka i tri devojčice bile su veoma uzbuđene. Otac kao da je uživao
potpunu vlast nad njima. Govorili su mesnim dijalektom i Baskom nije
razumeo gotovo ništa. Čovek je izvadio sačmaru iz kutije i gurnuo u nju
jednu patronu. Onda je poređao ženu i kćeri u vrstu i stavio im ruke preko
ušiju. Cičale su. Kad je ovo obavljeno, okrenuo im je leđa, okrenuo cev
sačmarice uvis i opalio. Tri devojčice su pljeskale i klicale buci i hrabrosti
svog voljenog oca. On je vratio sačmaricu u kutiju, svi su posedali u fijata i
odvezli se, pretpostavio je Baskom, nazad u svoj stan u Rimu.
 Baskom se pružio po travi i zaspao. Sanjao je da je ponovo u svojoj
zemlji. U snu je video stari fordov kamion s izduvanim gumama kako stoji
na livadi punoj ljutića. Dete s krunom od papira na glavi, ogrnuto peškirom
umesto plaštom, istrčalo je iza ugla bele kuće. Starac je izvadio kost iz
papirne kese i dao je psu lutalici. Jesenje lišće tinjalo je u kadi s nožicama
u obliku lavljih šapa. Probudila ga je grmljavina, daleka, nalik na tikvicu,
kako mu se činilo. Sišao je na glavni put, a tu mu se pridružio jedan pas.
Drhtao je, pa se Baskom upitao da li je bolestan, besan, opasan, a onda je
shvatio da se pas samo plaši grmljavine. Svaki udar izazivao je nove
napade drhtavice i Baskom ga je onda milovao po glavi. Nije nikad video
životinju koja se plaši prirode. Onda je vetar zanjihao krošnje drveća i pas
je podigao njušku da omiriše kišu, minut-dva pre nego što je počela. Bio je
to miris vlažnih seoskih crkava, gostinskih soba u starim kućama, starih
nužnika, kupaćih kostima okačenih da se suše – tako prodoran miris radosti
da je pas bučno njuškao. No, uprkos ovom zadovoljstvu, Baskom nije
izgubio iz vida praktičnu potrebu za skloništem. Pored puta nalazila se
autobuska stanica sa stajalištem u obliku ozidane nadstrešnice, pa su se on
i preplašeni pas sklonili pod nju. Zidovi su bili išarani vulgarnostima od
kojih je želeo da pobegne, pa je izašao. Nešto dalje uz put stajala je
seljačka kuća – jedna od onih šizofrenih sklepotina kakve se često viđaju u
Italiji. Delovala je kao da je bila bombardovana, raščerečena i ponovo na
brzinu sastavljena, ne nasumično, nego s namernim prkosom prema svakoj
logici. S jedne strane bila je dodata otvorena mala baraka, u kojoj je sedeo
jedan starac. Baskom ga je ljubazno upitao može li da se skloni od kiše i
starac ga je pozvao da uđe.
Iako je bio otprilike njegov vršnjak, starac je Baskomu delovao
potpuno bezbrižno. Osmeh mu je bio blag, a lice vedro. Očigledno ga
nikad nije proganjala želja da piše bezobrazne stihove. Ništa ga ne bi
nateralo da krene na hodočašće i ponese školjku u džepu. Na krilu je držao
knjigu – album poštanskih maraka – a baraka je bila puna biljki u
saksijama. Starac nije tražio od svoje duše da aplaudira i peva, ali činilo se
da je dostigao organski spokoj uma za kojim je Baskom čeznuo. Da li bi
trebalo i sam da skuplja marke i gaji biljke u saksijama? Svejedno, kasno
je. Onda je počela kiša, tlo se zatreslo od groma, pas je cvileo i drhtao, a
Baskom ga je milovao. Oluja je prošla za nekoliko minuta, pa se Baskom
zahvalio svom domaćinu i izašao na put.
Za svoje godine imao je čvrst korak, a hodao je, kao i svi mi,
prisećajući se neke davnašnje veštine u ljubavi ili u fudbalu, sećajući se
Amelije ili nekog dobrog ispucavanja, ali posle dva-tri kilometra shvatio je
da će u Monte Đordano stići tek kasno uveče, pa je zato, kad se jedan
automobil zaustavio i vozač mu ponudio da ga odveze do sela, prihvatio,
nadajući se da to neće obezvrediti njegovo hodočašće. Kad je stigao u
Monte Đordano, još je bio dan. Gradić je bio velik otprilike kao i njegov, s
istim zidovima od krečnjaka išaranim gorkim lišajevima. Stara crkva
nalazila se na sredini glavnog trga, ali vrata su bila zaključana. Pitao je gde
je sveštenik i našao ga u vinogradu kako spaljuje okresane grane. Objasnio
je da želi da daruje svetog anđela i pokazao mu medalju. Sveštenik je pitao
da li je medalja od zlata i Baskom se pokajao zbog svog izbora. Zašto nije
poneo medalju koju mu je dala francuska vlada, ili onu iz Oksforda? Rusi
nisu obeležavali žigovima čistotu zlata i on nikako nije mogao da dokaže
vrednost medalje. Onda je sveštenik zapazio ruska ćirilična slova. To ne
samo da je lažno zlato, nego je komunističko lažno zlato i nije prikladan
poklon za svetog anđela. U tom trenutku oblaci su se razmakli i jedan zrak
sunca prodro je u vinograd i obasjao medalju. Sveštenik je u vazduhu
načinio znak krsta, pa su krenuli nazad u crkvu.
Bila je to stara, mala, siromašna seoska crkva. Anđeo je stajao u
kapeli levo od oltara i sveštenik je upalio svetlo. Slika natrpana dragim
kamenjem bila je u gvozdenom kavezu s katancem na vratima. Sveštenik je
otključao kavez i Baskom je položio medalju Ljermontova pred noge
anđela. Onda se spustio na kolena i glasno rekao. „Bog blagoslovio Volta
Vitmena. Bog blagoslovio Harta Krejna. Bog blagoslovio Dilana Tomasa.
Bog blagoslovio Vilijama Foknera, Skota Ficdžeralda, a posebno Ernesta
Hemingveja.“ Sveštenik je zaključao relikviju i zajedno su izašli na trg. U
krčmi na trgu Baskom je večerao i unajmio postelju. Bila je to čudnovata
postelja, mesingana, s četiri mesingana anđela na uglovima, ali ti anđeli
kao da su bili mesingano blagosloveni pošto je Baskom sanjao mir i
probudio se usred noći otkrivši u sebi onu ozarenost kakvu je poznavao u
mladosti. Nešto kao da je sijalo u njegovom umu, udovima i utrobi, a onda
je ponovo zaspao i spavao sve do jutra.
Sutradan je, silazeći iz Monte Đordana na glavni put, začuo buku
vodopada. Zašao je u šumu da ga pronađe. Bio je to prirodni vodopad,
kamena litica i zavesa zelene vode, a podsetio ga je na vodopad uz ivicu
farme u Vermontu na kojoj je odrastao. Kao dečak je jednog subotnjeg
popodneva otišao tamo i seo na brežuljak iznad vodopada. Dok je tu sedeo,
video je starca guste sede kose, kakva je sada njegova, kako dolazi iz
šume. Gledao je starca kako razvezuje cipele i svlači se ljubavnički
užurbano. Prvo je pokvasio šake, mišice i ramena, a onda je zakoračio u
bujicu vičući od radosti. Onda se obrisao gaćicama, obukao se i krenuo
nazad u šumu, a tek kad je nestao, Baskom je shvatio da je taj starac bio
njegov otac.
Sada je uradio isto što i njegov otac – razvezao je cipele, pokidao
dugmad na košulji i, potpuno svestan da kamen obrastao klizavom
mahovinom ili silina vode mogu da budu njegov kraj, nag ušao u bujicu,
vičući kao i njegov otac. Izdržao je hladnu vodu svega minut, ali kad je
izašao, učinilo mu se da je najzad ono što jeste. Sišao je na glavni put, gde
su ga dočekali policajci na konjima pošto je Marija oglasila uzbunu i čitava
pokrajina dala se u potragu za maestrom. Vratio se u Monte Karbone kao
pobednik, a sutradan ujutru počeo je da piše poemu o neotuđivom
dostojanstvu svetlosti i vazduha, koja mu neće doneti Nobelovu nagradu,
ali će oplemeniti poslednje mesece njegovog života.
 Persi
Sećanja, poput daske za sir ili ružne grnčarije koja se ponekad daruje
nevestama, kao da su sudbinski vezana za more. Sećanja se pišu za
stolovima kao što je ovaj, ispravljaju, objavljuju, čitaju, a onda kreću na
neizbežno putovanje prema policama za knjige u kućama i kolibama koje
ljudi unajmljuju za letovanje. U poslednjoj takvoj kući koju smo unajmili,
pored kreveta smo imali Memoare Velike kneginje, Sećanja jenkijevskog
lovca na kitove i džepno izdanje knjige Zbogom svemu tome, ali slično je
svuda na svetu. Jedina knjiga u mojoj sobi u Taormini bila je Ricordi d’un
Soldato Garibaldino,31 a u sobi na Jalti pronašao sam Повесть о жизни32.
Jedan razlog za ova putovanja knjiga prema slanoj vodi svakako je njihova
nepopularnost, ali kako je more najopštiji simbol sećanja, možda postoji
neka tajanstvena veza između tih objavljenih sećanja i grmljavine talasa?
Zato zapisujem ovo što sledi vedro ubeđen da će ove stranice naći put do
neke police s dobrim pogledom na olujnu obalu. Mogu čak i da zamislim
tu sobu – prostirka od trske, prozorsko okno zamagljeno od soli i osećaj da
se kuća trese od tutnjave nemirnog mora.
Mog deda strica Ebenezera kamenovali su na ulicama Njuberiporta
zbog abolicionističkih uverenja. Njegova smerna žena Džordžijana
(umetnica na klaviru) običavala je da jednom do dva puta mesečno zatakne
pera u pletenice, čučne, zapali lulu i, poprimivši zahvaljujući duhovnim
silama ličnost indijanske skvo, počne da dobija poruke od mrtvih. Rođaka
mog oca Ana Bojnton, nastavnica grčkog na „Redklifu“, gladovala je do
smrti za vreme gladi u Jermeniji. Ona i njena sestra Nani imale su kožu
boje bakra, visoke jagodice i crnu kosu Indijanaca iz plemena Natik. Moj
otac voleo je da se priseća noći u kojoj je popio sav šampanjac u vozu od
Njujorka do Bostona. Pre večere je s jednim prijateljem ispijao male boce,
a kad su ih sve ispraznili, prešli su na polulitarske, zatim na litarske, i
upravo su praznili trolitarsku kad je voz stigao u Boston. Smatrao je ovo
lokanje herojskim delom. Moj stric Hamlet – starkelja poganog jezika i
nekadašnja zvezda fudbalskog tima Dobrovoljnog vatrogasnog odreda
Njuberiporta – pozvao me je k sebi na samrtnoj postelji i povikao:
„Proživeo sam pedeset najboljih godina u istoriji ove zemlje. Tebi
prepuštam ostalo.“ Kao da mi je na tanjiru pružao suše, krizu, prirodne
nepogode, pošasti i rat. Nije bio u pravu, naravno, ali ta zamisao ga je
radovala. Sve ovo događalo se u Bostonu, američkoj Atini, ali našoj
porodici bile su mnogo bliskije hiperbole i govorancije poreklom iz Velsa,
Dablina i drugih kneževina alkohola nego propovedi Filipsa Bruksa.33
Što se tiče majčine strane porodice, najživlje se sećam tetke koja je
sebe zvala Persi i pušila cigare. Nije tu bilo seksualne dvosmislenosti. Persi
je bila ljupka, svetlokosa i izrazito ženstvena. Nismo bili naročito bliski.
Možda je moj otac nije podnosio, mada se ja toga ne sećam. Krajem
devetnaestog veka moji deda i baba po majci emigrirali su iz Engleske sa
šestoro dece. Mog dedu Holinsheda opisivali su kao bitangu – a ta reč uvek
mi je prizivala u mislima sliku čoveka koji preskače živicu tik ispred
oblaka sačme. Ne znam kakve je greške počinio u Engleskoj, ali putovanje
u Novi svet platio mu je tast ser Persi Dever, a takođe mu je davao i malo
izdržavanje, pod uslovom da se ne vraća u Englesku. Deda je prezirao
Sjedinjene Države i umro je dve-tri godine po dolasku ovamo. Na dan
sahrane baka je objavila deci da će se uveče održati porodični sastanak.
Treba da se pripreme da porazgovaraju o svojim planovima. Kad je
sastanak sazvan, baka je redom pitala svu decu šta nameravaju da rade u
životu. Ujak Tom želeo je da postane vojnik. Ujak Hari hteo je da ode u
mornare. Ujaka Bila privlačila je trgovina. Tetka Emili želela je da se uda.
Moja majka htela je da neguje bolesnike kao medicinska sestra. Tetka
Florens – koja će se kasnije prozvati Persi – uzviknula je: „Želim da
postanem velika slikarka, kao majstori italijanske renesanse!“ Baka je
zatim kazala: „Pošto makar jedno od vas ima jasnu zamisao o svojoj
sudbini, vi ostali idete da radite, a Florens kreće u umetničku školu.“ Tako
je i bilo i, koliko znam, niko se nikad nije požalio zbog ove odluke.
Kako jednostavno sve to deluje i kako je drugačije moralo biti. Sto za
kojim su se okupili osvetljavali su kitovo ulje ili petrolej. Živeli su u
seoskoj kući u Dorčesteru. Večerali su sočivo, ovsenu kašu ili u najboljem
slučaju neko varivo od povrća. Bili su vrlo siromašni. Ako je sastanak bio
održan u zimu, svakako su se smrzavali, a posle sastanka vetar je gasio
sveću moje bake – moje dostojanstvene bake – kad je krenula stazom
prema smrdljivom nužniku. Sigurno se nisu kupali češće nego jednom
sedmično, a verujem da su se kupali iz kofa. Jezgroviti uzvik tetke Persi
prikriva sliku siromašne udovice sa šestoro dece. Neko je morao posle da
opere posuđe, a oprao ga je u masnoj vodi s pumpe zagrejanoj na ognjištu.
Pretnja otmenosti u ovakvim sećanjima je dvosekli mač, ali oni su
bili jednostavni ljudi, nisu se pretvarali, a kad je baka za trpezom govorila
francuski, kao što je često činila, želela je samo da svoje obrazovanje
primeni u praksi. Na primer, kad je jednog dana pročitala u novinama da je
pijani mesar, otac četvoro dece, iseckao svoju ženu satarom, baka je smesta
otišla u Boston zaprežnim kolima ili kočijama – koje god prevozno
sredstvo da joj je bilo na raspolaganju. Oko stana u kom se odigralo
ubistvo okupila se svetina, a dva policajca čuvala su vrata. Baka je prošla
između policajaca i zatekla četvoro mesarove prestravljene dece u
okrvavljenom stanu. Spakovala je njihovu odeću, povela ih sa sobom i
brinula se o njima više od mesec dana, sve dok im nisu pronađeni drugi
domovi. Odluka rođake Ane da gladuje i želja tetke Persi da postane
slikarka bile su jednako neposredne. Persi je smatrala da bi to najbolje
radila – da bi to imalo najviše smisla.
Počela je da zove sebe Persi u umetničkoj školi pošto je smatrala da
postoje predrasude prema ženama u umetnosti. Na završnoj godini
školovanja naslikala je Orfeja kako kroti zver, na platnu veličine sto
osamdeset sa četiristo dvadeset. Tom slikom osvojila je zlatnu medalju i
putovanje u Evropu, gde je nekoliko meseci studirala na pariskoj
Akademiji lepih umetnosti. Kad se vratila, dobila je porudžbine za tri
portreta, ali je bila suviše skeptična da bi u tome imala uspeha. Njeni
portreti bili su slikovne optužnice i sva tri su odbijena. Ona nije bila
ratoborna žena, ali bila je neumerena i kritična.
Po povratku iz Francuske upoznala je mladog lekara Abota Trejsija u
nekom jaht-klubu na severnoj obali. Ne mislim na neko zdanje s
korintskim stubovima. Govorim o kolibi optočenoj solju koju su od otpada
sklepali neki vikendaški pomorci, o moljcima u čoji na bilijarskom stolu, o
garnituri polovnog nameštaja, dva nužnika od blata s natpisima „Dame“ i
„Gospoda“ i vezovima za desetak onih jedrilica s jednom katarkom i
širokim trupom koje, kako je govorio moj otac, plove kao nekretnine. Persi
i Abot upoznali su se na nekom takvom mestu i ona se zaljubila. Abot je
već otpočinjao blistavu seksualnu karijeru i delovao kao da ne zna šta su
osećanja, mada se sećam da je voleo da gleda decu kad izgovaraju molitve
pred spavanje. Persi je u iščekivanju osluškivala zvuk njegovih koraka,
venula u njegovom odsustvu i punila čitavu mapu crtežima njegovog lica,
očiju, ruku i, kad su se venčali, ostalih delova tela.
Kupili su staru kuću u zapadnom Roksberiju. Tavanice su bile niske,
sobe mračne, prozori mali, a kamin se dimio. Persi se sve to dopadalo jer
je, kao i moja majka, volela ruševine pune promaje, što deluje čudnovato
za tako visokoumne žene. Gostinsku spavaću sobu pretvorila je u atelje, i
tu je naslikala još jednu sliku ogromnog formata – Prometeja kako daruje
vatru ljudima. Slika je bila izložena u Bostonu, ali niko je nije kupio. Zatim
je naslikala nimfu i kentaura. Ta slika stajala je na tavanu, a kentaur je bio
pljunuti teča Abot. Ordinacija teče Abota nije naročito zarađivala, a meni
se čini da je on bio lenj. Sećam se da sam ga jednog popodneva video kako
doručkuje u pidžami. Sigurno su bili siromašni, a pretpostavljam da je
Persi obavljala kućne poslove, išla u kupovinu i prostirala rublje. Kasno
jedne noći, kad sam otišao u krevet, slučajno sam čuo svog oca kako viče:
„Ne mogu više da izdržavam onu tvoju sestru što dimi cigare.“ Persi je
jedno vreme kopirala slike u muzeju Fenvej Kort. To joj je donelo nešto
novca, ali očigledno ne dovoljno. Jedna prijateljica iz umetničke škole
predložila joj je da pokuša da slika naslovne strane za časopise. Ovo se
duboko protivilo njenim željama i nagonima, ali zacelo je uvidela da nema
izbora, pa je počela da izbacuje namerno sladunjave slike za časopise. To
joj je donelo izvestan ugled.
Nikada nije bila umišljena, ali uvek je bila svesna da nije do kraja
iskoristila sposobnosti kojima možda raspolaže, a njeno ushićenje
slikarstvom bio je iskreno. Kad je imala novca da unajmi kuvaricu, davala
joj je časove slikanja. Sećam se da je pred kraj života rekla: „Pre nego što
umrem moram još jednom da odem u Bostonski muzej i vidim
Sardžentove akvarele.“ Kad mi je bilo šesnaest ili sedamnaest godina,
otišao sam s bratom na pešačku turu po Nemačkoj i kupio za Persi u
Minhenu nekoliko reprodukcija Van Gogovih dela. To ju je silno
obradovalo. Slikanje, smatrala je, ima neku organsku životvornost – ono
istražuje kontinente i svest, jedan potpuno novi svet. Većinu radova
namerno je slikala kao dečje crteže, što joj je pokvarilo veštinu crtanja, pa
je u jednom trenutku počela subotom ujutru da unajmljuje i crta žive
modele. Kad sam jednom otišao kod nje po nekom sitnom poslu – da joj
vratim knjigu ili izrezak iz novina – ušao sam u atelje i zatekao nagu
devojku kako sedi na podu. „Ovo je Neli Kejsi“, rekla je Persi, „a ovo je
moj sestrić Ralf Voren.“ Nastavila je da crta. Devojka se ljupko nasmešila
– bio je to osmeh čiste učtivosti i kao da je delimično ublažio njenu
beskrajnu nagost. Imala je lepe dojke, a njene bradavice, opuštene i nešto
tamnije od kože, bile su veće od srebrnog dolara. Atmosfera nije bila ni
erotična ni razigrana, pa sam ubrzo otišao. Čitavu godinu sanjao sam Neli
Kejsi. Naslovne strane časopisa donele su Persi dovoljno novca da kupi
kuću na Kejp Kodu, kuću u Mejnu, veliki automobil i malu Vislerovu
sliku, koju je okačila u dnevnoj sobi pored sopstvene kopije Ticijanove
Evrope.
 Starijeg sina Lavela rodila je u trećoj godini braka. Kad mu je bilo
četiri ili pet godina, zaključeno je da je muzički genije, a ruke su mu zaista
bile izuzetno spretne. Umeo je sjajno da raspetljava kanape zmaja ili
najlone za pecanje. Ispisali su ga iz škole i unajmili mu privatne
nastavnike, a većinu vremena provodio je vežbajući klavir. Mrzeo sam ga
iz mnogo razloga. Bio je izuzetno pokvaren, a kosu je mazao uljem. Moj
brat i ja ne bismo se iznenadili da je na glavi nosio venac od cveća. Ne
samo što je uljem mazao kosu nego je, kad dođe u goste, ostavljao bočice
ulja za kosu u našem ormariću za lekove. Prvi resital održao je u dvorani
Stejnvej sa osam ili devet godina, a na svakom porodičnom skupu svirao je
Betovenovu sonatu.
Persi je svakako vrlo brzo posle udaje shvatila da je njen muž
neizlečivi bludnik, ali bila je rešena, kao svaka zaljubljena osoba, da
potvrdi svoje sumnje. Kako bi čovek kog obožava mogao da bude
neveran? Unajmila je privatnog detektiva, koji ga je sledio do stambene
zgrade zvane Orfej u blizini železničke stanice. Persi je otišla tamo i
zatekla muža u postelji s jednom nezaposlenom telefonskom operaterkom.
Abot je pušio cigaru i pio viski. „Stvarno, Persi“, navodno je rekao, „šta ti
je trebalo sve ovo?“ Persi je onda došla kod nas i ostala nedelju-dve. Bila
je trudna, a kad je rodila sina Boforta, utvrđeno je da su mu mozak ili
nervni sistem ozbiljno oštećeni. Abot je uvek tvrdio da je s njegovim
sinom sve u redu, ali kad je Bofortu bilo pet ili šest godina, poslali su ga u
neku školu ili ustanovu u Konektikatu. Dolazio je kući za raspust i
praznike i naučio je da sedi s odraslima za trpezom, ali to je otprilike bilo
sve. Bio je palikuća i jednom se skinuo i stao na prozor na spratu dok je
Lavel u prizemlju svirao sonatu Valdštajn. Uprkos svemu ovome, Persi
nikad nije bila ogorčena ni setna i nastavila je da obožava teču Abota.
Ako se dobro sećam, porodica se okupljala gotovo svake nedelje.
Nije mi jasno zašto su provodili toliko vremena zajedno. Možda su imali
malo prijatelja, a možda su im porodične veze bile važnije od prijateljskih.
Dok smo stajali na kiši, pred vratima stare kuće tetke Persi, kao da smo bili
povezani ne krvlju ni ljubavlju, nego svešću da su svet i ono što se dešava
neprijatelji. Kuća je bila mračna. Mirisala je bolešljivo.
Među gostima su često bile baka i stara Nana Bojnton, čija sestra je
gladovala do smrti. Nana je do penzije predavala muziku u bostonskim
državnim školama, a onda se preselila na farmu na Južnoj obali. Gajila je
pčele i pečurke i čitala partiture Pučinija, Mocarta, Debisija, Bramsa i
drugih kompozitora, koje joj je slala prijateljica zaposlena u javnoj
biblioteci. Sećam je se s toplinom. Izgledala je, što sam već spomenuo, kao
Indijanka iz plemena Natik. Imala je kukast nos, a kad je obilazila košnice,
pokrivala se gazom i pevala Vissi d’arte iz Toske. Jednom sam čuo nekoga
kako kaže da je gotovo uvek pijana, ali nisam poverovao. Odsedala je kod
Persi kad je zima bila posebno oštra i uvek je sa sobom nosila
Enciklopediju Britaniku koja je držana iza njene stolice u trpezariji za
slučaj spora.
Kod Persi se jelo vrlo obilno. Kamini su se dimili kad duva vetar.
Lišće i kiša padali su iza prozorskih okana. Kad se povučemo u mračni
salon, svima nam je nelagodno. Onda bi Lavel bio zamoljen da svira. Prve
note Betovenove sonate preobražavale su tu mračnu, tesnu, smrdljivu sobu
u predeo neizrecive lepote. Na zelenoj livadi pored reke stajala je koliba.
Žena kose boje lana izašla je napolje brišući ruke o kecelju. Zvala je svog
voljenog. Zvala ga je i zvala, ali nešto nije bilo u redu. Približavala se
oluja. Reka će nabujati. Poplava će odneti most. Bas zvuči masivno,
turobno i proročanski. Čuvajte se, čuvajte se! – broj žrtava saobraćajnih
nesreća je nezapamćen. Oluje šibaju zapadnu obalu Floride. Pitsburg je
paralizovan nestankom struje. Glad steže Filadelfiju i nema nade ni za
koga. Sledi dugačka melodija o ljubavi i lepoti u visokom registru. Posle
nje vraća se bas, ojačan novim rđavim vestima. Oluja putuje ka severu kroz
Džordžiju i Virdžiniju. Broj žrtava saobraćajnih nesreća raste. U Nebraski
izbija kolera. Misisipi se izliva. U Apalačkim planinama živi vulkan bljuje
vatru i lavu. Avaj! Avaj! Visoki tonovi nastavljaju raspravu, ubedljivi, puni
nade, čistiji od bilo kog ljudskog glasa koji sam ikada čuo. Dva glasa zatim
započinju kontrapunkt i tako sve do kraja.
Jednog popodneva, kad se muzika završila, Lavel, teča Abot i ja seli
smo u automobil i odvezli se u sirotinjsko naselje Dorčestera. Bilo je to
početkom zime, već se smračilo i padala je kiša, a bostonska kiša raspolaže
neograničenom vlašću. Parkirao je automobil ispred jedne zgrade i rekao
da ide da obiđe pacijenta.
„Misliš da je otišao da vidi pacijenta?“, upitao me je Lavel.
„Da“, odgovorio sam.
„Otišao je da se vidi s devojkom“, odvratio je Lavel. Onda je
zaplakao.
Nisam ga voleo. Nisam mogao da mu pružim saosećanje. Samo sam
žalio što nemam bolju rodbinu. Lavel je obrisao suze i sedeli smo ćutke u
kolima dok se teča Abot nije vratio zadovoljno zviždućući i mirišući na
parfem. Odveo nas je na sladoled, onda smo se vratili. Persi je otvarala
prozore salona da malo provetri. Izgledala je premoreno ali i dalje vedro,
iako podozrevam da su i ona i svi ostali u salonu znali kuda je Albert
otišao. Bilo je vreme da krenemo kući.
Lavel se sa petnaest godina upisao na muzičku akademiju, a na
završnoj godini izveo je Betovenov Koncert u g-duru s Bostonskim
simfonijskim orkestrom. Pošto su me strogo učili da nikad ne govorim o
novcu, čudno je što se sećam finansijskih pojedinosti njegovog prvog
javnog nastupa. Frak je koštao sto dolara, njegov nastavnik naplatio mu je
pet stotina dolara, a orkestar mu je za dva nastupa platio tri stotine dolara.
Mi, članovi porodice, bili smo razbacani po dvorani pa nismo mogli da
sjedinimo svoje uzbuđenje, ali svi smo bili đavolski uzbuđeni. Posle
koncerta otišli smo u salon i pili šampanjac. Dirigent Kusevicki nije se
pojavio, ali tamo je bio Burgin, koncert majstor. Kritike u Heraldu i
Transkriptu bile su uglavnom pohvalne, ali su naglasile da Lavelovom
izvođenju nedostaje osećajnosti. Te zime Lavel i Persi otišli su na turneju
koja ih je odvela čak do Čikaga i nešto je krenulo naopako. Možda su
jedno drugom bili neprikladni saputnici, možda su kritike bile rđave, a
slušaoci malobrojni; iako niko nikad ništa nije rekao, sećam se da turneja
nije bila uspešna. Kad se vratila, Persi je prodala komad zemlje uz svoju
kuću i otišla da provede leto u Evropi. Lavel je sigurno mogao da se
izdržava kao muzičar, ali je prihvatio posao fizičkog radnika u nekoj
kompaniji za proizvodnju električnih instrumenata. Došao je kod nas pre
nego što se Persi vratila iz Evrope i ispričao nam šta se dogodilo.
„Tata nije provodio mnogo vremena kod kuće kad je mama
otputovala“, rekao je, „pa sam uveče najčešće bio sam. Navikao sam da
sam sebi spremam večeru i često sam odlazio u bioskop. Pokušavao sam
da se upoznajem s devojkama, ali suviše sam mršav i nemam dovoljno
samopouzdanja. I tako, jedne nedelje, dovezao sam se na ovu plažu u
starom bjuiku. Tata mi je dao da ga vozim. Video sam jedan vrlo debeli
bračni par s mladom kćeri. Delovali su usamljeno. Gospođa Hiršman je
veoma debela, šminka se kao lakrdijaš i ima malog psa. Debele žene
gotovo uvek imaju male pse. Rekao sam nešto o tome da volim pse, ona se
obradovala što ima s kim da razgovara, onda sam utrčao u talase, razmetao
se malo svojim kraulom, vratio se i seo s njima. Oni su Nemci i imaju
čudan naglasak, a mislim da su usamljeni jer su debeli i jer smešno govore.
I tako, njihova kći, zove se Dona Mej, bila je sva umotana u penjoar i
imala je šešir na glavi, a rekli su mi da ima vrlo svetlu kožu koju mora da
štiti od sunca. Rekli su mi da je njena kosa divna, a ona je skinula šešir i
tada sam joj prvi put video kosu. Zaista je bila divna, boje meda i vrlo
duga, a koža bela kao sedef. Videlo se da bi izgorela na suncu. Pričali smo,
otišao sam po viršle i tonik, poveo sam Donu Mej u šetnju plažom i bio
sam veoma srećan. Predveče sam im ponudio da ih odvezem kući – došli
su na plažu autobusom – i rekli su mi da pristaju ako ostanem na večeri s
njima. Žive u sirotinjskoj četvrti, a on je moler. Njihova kuća nalazi se iza
jedne druge kuće. Dok je pripremala večeru, gospođa Hiršman predložila
mi je da operem Donu Mej mlazom vode iz creva. Toga se odlično sećam
jer sam se tada zaljubio. Ponovo je obukla kostim za kupanje, ja sam
ponovo obukao kupaće gaćice i onda sam je oprezno prskao. Malo je
cičala, prirodno, jer je voda bila hladna, spuštao se mrak a neko je u
susednoj kući svirao Šopenov Preludijum u cis-molu, opus dvadeset osam.
Klavir je bio raštimovan, a ta osoba rđavo je svirala, ali zbog muzike,
creva, sedefne kože i zlatne kose Done Mej, mirisa večere iz kuhinje i
sutona sve je izgledalo kao u raju. Večerao sam sa njima i vratio se kući, a
sledeće večeri Dona Mej i ja izašli smo u bioskop. Onda sam ponovo
večerao kod njih, a kad sam rekao gospođi Hiršman da mi je majka na putu
i da gotovo i ne viđam oca, rekla je da imaju praznu sobu i pozvala me da
ostanem. Sledeće večeri spakovao sam nešto odeće i uselio se u njihovu
sobu. Od tada sam tamo.“
Malo je verovatno da je Persi pisala mojoj majci po povratku iz
Evrope, a i da joj je pisala, pismo bi bilo uništeno pošto je moja porodica
svesrdno mrzela uspomene. Pisma, fotografije, diplome – sve što je davalo
verodostojnost prošlosti uvek je završavalo u ognjištu. Ne zato što su
mrzeli nered, uprkos njihovim tvrdnjama, nego što su se plašili smrti.
Osvrnuti se unazad znači umreti, a oni nisu nameravali da ostavljaju
tragove. Tog pisma nije bilo, ali da je postojalo, glasilo bi, u svetlu onoga
što mi je rečeno, otprilike ovako:

Draga Poli,
Lavel me je u četvrtak dočekao u luci. U Rimu sam mu kupila
Betovenov originalni rukopis, ali pre nego što sam stigla da mu ga dam
saopštio mi je da se verio. On sebi ne može da priušti ženidbu, naravno, a
kad sam ga upitala od čega namerava da izdržava porodicu, rekao mi je da
se zaposlio u nekakvoj kompaniji za električne instrumente. Kad sam ga
pitala za muziku, rekao je da će svirati uveče. Ne želim da mu upropastim
život i želim da bude srećan, ali ne mogu da zaboravim silan novac koji
sam dala za njegovo muzičko obrazovanje. Radovala sam se povratku kući
i vrlo su me uzrujale novosti koje sam saznala čim sam se iskrcala s broda.
Rekao mi je da se više ne ljuti na svog oca i mene. Živi s budućim tastom i
taštom.
Po povratku sam bila zauzeta i morala sam nekoliko puta da idem u
Boston kako bih našla posao, pa sam upoznala njegovu verenicu tek posle
sedmicu-dve. Pozvala sam je na čaj. Lavel me je zamolio da ne pušim
cigare pred njom i pristala sam. Shvatila sam ga. Vrlo mu je nelagodno
zbog moje, kako on to naziva, „boemštine“, a ja sam želela da ostavim
dobar utisak. Došli su u četiri. Ona se zove Dona Mej Hiršman. Njeni
roditelji su nemački imigranti. Dona Mej ima dvadeset jednu godinu i radi
kao činovnica u nekoj osiguravajućoj kompaniji. Glas joj je piskav. Kikoće
se. Jedino što mogu reći u njenu korist jeste da ima divnu, gustu plavu
kosu. Jasno mi je da su ta kosa i bleda put možda privukli Lavela, ali to
nije dovoljan razlog za ženidbu. Kikotala se kad smo se upoznale. Sela je
na crveni kauč i čim je videla Evropu, ponovo se zakikotala. Lavel nije
mogao da skine pogled s nje. Sipala sam joj čaj i pitala je da li želi limun
ili pavlaku. Rekla je da ne zna. Onda sam je učtivo pitala šta obično stavlja
u čaj, a ona je rekla da nikada pre nije pila čaj. Onda sam je pitala šta
obično pije, a ona je odgovorila da najčešće pije tonik, a ponekad i pivo.
Dala sam joj čaj s mlekom i šećerom i pokušala da smislim šta da kažem.
Lavel je probio led pitajući me da li mislim da je njena kosa lepa. Rekla
sam da je veoma lepa. E, to zahteva mnogo rada, kazala je ona. Moram da
je perem belancetom dva puta nedeljno. O, mnogo puta poželim da je
skratim. Ljudi ne razumeju. Ljudi misle da, ako ti je bog podario lepu
kosu, treba da je ceniš, ali tu ima posla kao oko sudopere pune prljavog
posuđa. Moram da je perem, da je sušim, da je raščešljavam, da je četkam,
da je vezujem u punđu pred spavanje. Znam da je to teško razumeti, ali,
časna reč, ponekad bih je najradije odsekla, ali majka me je naterala da se
zakunem na Sveto pismo da je neću odseći. Rasplešću je za vas, ako želite.
Govorim ti istinu, Poli. Ni najmanje ne preterujem. Prišla je
ogledalu, povadila silne ukosnice iz kose i raspustila je. Kosa joj je zaista
vrlo gusta i duga. Verovatno može da sedi na njoj, mada je nisam pitala.
Nekoliko puta sam joj pohvalila kosu. Onda mi je rekla da je znala da će
mi se njena kosa dopasti jer joj je Lavel kazao da sam umetnica i da me
zanima lepota. I tako, pokazivala je kosu neko vreme, a onda se prihvatila
teškog zadatka da je vrati na mesto. Bio je to naporan posao. Onda je
ispričala kako neki misle da joj je kosa ofarbana, a to je ljuti jer smatra da
su žene koje farbaju kosu nemoralne. Ponudila sam joj drugu šolju čaja,
odbila je. Onda sam je pitala da li je ikada čula kako Lavel svira, a ona je
rekla da nije, da oni nemaju klavir. Zatim je pogledala Lavela i rekla da
moraju da krenu. Lavel ju je odvezao kući i vratio se da zatraži od mene
nekakav blagoslov, pretpostavljam. Naravno, srce mi se slomilo. Veliku
karijeru muzičara upropastila je kosa. Rekla sam mu da više nikada ne
želim da ga vidim. Rekao je da će se oženiti njome, a ja sam mu kazala da
me baš briga šta radi.

Lavel i Dona Mej su se venčali. Teča Abot došao im je na venčanje,

ali Persi je održala reč i više nikada nije videla svoju snahu. Lavel je
dolazio kući četiri puta godišnje u obrednu posetu majci. Klaviru nije
prilazio. Ne samo što je digao ruke od muzike, nego je i zamrzeo muziku.
Njegova priglupa sklonost ka prostaštvu kao da se preobrazila u priglupu
pobožnost. Prešao je iz Episkopalne crkve u luteransku pastvu
Hiršmanovih i nedeljom je dva puta odlazio na službu. Kad sam poslednji
put razgovarao s njim, prikupljali su novac za podizanje nove crkve. O
Bogu je govorio s prisnošću. „On nam je uvek pomagao u teškoćama. Kad
je sve delovalo beznadežno, On nas je hrabrio i davao nam snagu. Voleo
bih da mogu da ti objasnim koliko je Bog divan, kakav je blagoslov voleti
Ga...“ Lavel je umro pre tridesete godine života, a posle njegove smrti sve
je sigurno spaljeno. Mislim da od njegove karijere muzičara nije ostalo ni
traga.
No, stara kuća, činilo nam se kad god bismo otišli tamo, kao da je
sve više tamnela. Abot je i dalje bio raspusnik, ali kad je na proleće odlazio
na pecanje ili u jesen u lov, Persi je iskreno patila. Manje od godine posle
Lavelove smrti Persi se razbolela od neke bolesti srca i krvnih sudova.
Sećam se jednog napada za vreme nedeljne večere. Krv joj se povukla iz
lica i disala je hrapavo i ubrzano. Izvinila se i bila dovoljno učtiva da kaže
da je nešto zaboravila. Otišla je u dnevnu sobu i zatvorila vrata, ali čuli
smo je kako stenje i isprekidano diše. Kad se vratila, jedna strana lica bila
joj je posuta crvenim mrljama. „Ako ne odeš kod lekara, umrećeš“, rekao
joj je teča Abot.
„Ti si moj muž i ti si moj lekar“, rekla je ona.
„Rekao sam ti nekoliko puta da mi nećeš biti pacijent.“
„Ti si moj lekar.
 „Ako se ne urazumiš, umrećeš.“
Naravno, on je bio u pravu i ona je to znala. Od tada, kad god je
gledala lišće kako opada, kad god se opraštala od prijatelja na železničkim
stanicama i u predvorjima, uvek se činilo da je to poslednji put. Umrla je u
tri sata ujutru, u trpezariji, kad je sišla da uzme čašu džina, a porodica se
poslednji put okupila na njenoj sahrani.
Dogodilo se još nešto. Čekao sam avion na bostonskom aerodromu
Logan. Dok sam prolazio kroz čekaonicu, zaustavio me je čovek koji je
čistio pod.
„Znam te“, rekao je. „Znam ko si.“
„Ne sećam se“, odgovorio sam.
„Ja sam rođak Bofort“, rekao je. „Ja sam tvoj rođak Bofort.“
Izvadio sam novčanik i izvukao novčanicu od deset dolara.
„Neću novac“, rekao je. „Ja sam tvoj rođak. Ja sam tvoj rođak
Bofort. Imam posao. Neću novac.“
„Kako si, Boforte?“, upitao sam ga.
„Lavel i Persi su umrli“, rekao je. „Zakopali su ih u zemlju.“
„Kasnim, Boforte“, rekao sam mu. „Propustiću avion. Drago mi je
što sam te video. Zbogom.“ I tako sam krenuo na more.
 Četvrti alarm
Sedim na suncu i pijem džin. Deset je ujutru. Nedelja. Gospođa Aksbridž
je otišla nekud s decom. To je naša kućna pomoćnica. Ona kuva i stara se o
Piteru i Luiz.
Jesen je i opalo je lišće. Jutros nema vetra, ali na stotine listova
opada s drveća. Da bi stvarno video bilo šta – list ili vlat trave – čovek
mora, bar ja tako mislim, da spozna snagu ljubavi. Gospođa Aksbridž ima
šezdeset i tri godine, moja žena je otišla, a gospođa Smitsonijan (koja živi
na drugom kraju grada) nije baš raspoložena ovih dana, tako da osećam da
mi ovog jutra nešto nedostaje, kao da svaki sat ima neku stepenicu ili niz
stepenica koje ne mogu da prekoračim. Ragbi me uvek razveseli, možda bi
mi pomogao, ali moj sin Piter je premlad da bi igrao, a moj drug za ragbi iz
komšiluka nedeljom ide u crkvu.
Moja žena Berta treba da dođe u ponedeljak. Dolazi iz grada
ponedeljkom i odlazi utorkom. Berta je žena koja veoma lepo izgleda i ima
zanosnu figuru. Mada su joj oči, čini mi se, preblizu jedno drugom, i
ponekad je džangrizava. Kad su deca bila mala, vojnički ih je
disciplinovala. „Ako ne počneš da jedeš doručak koji ti je mamica skuvala
dok izbrojim do tri“, govorila je, „vratiću te u krevet. Jedan. Dva. Tri...“ Ili,
za ručkom: „Ako ne počneš da jedeš ovaj lep ručak koji ti je mamica
skuvala dok ne izbrojim do tri, ideš na spavanje praznog stomaka. Jedan.
Dva. Tri...“ To bi ponavljala u raznim situacijama. „Ako ne pokupiš
igračke dok mamica ne izbroji do tri, baciću ih u đubre. Jedan. Dva. Tri...“
To se odnosilo i na kupanje, i na spavanje, jedan-dva-tri bila je njena
uspavanka. Ponekad pomislim kako mora da je naučila da broji kad je bila
u pelenama, i kako će, kad joj se približi kraj, početi da odbrojava anđelu
smrti. Izvinite me, moram da sipam još jedan džin.
Kad su deca porasla za školu, Berta je dobila posao nastavnice u
šestom razredu za predmet poznavanje društva. Škola ju je potpuno
obuzela i učinila srećnom, tvrdila je da je oduvek želela da predaje. Imala
je reputaciju strogog nastavnika. Nosila je odeću u tamnim tonovima,
imala neupadljivu frizuru i tražila od učenika da budu smerni i poslušni.
Kako bi unela raznolikost u svoj život, priključila se amaterskoj pozorišnoj
družini. Igrala je sobaricu u komadu Angel Street i babu u Desmonds
Acres.34 Prijatelji koje je stekla u pozorištu bili su prijatni ljudi i uživao
sam kad smo zajedno išli na njihove zabave. Važno je napomenuti da Berta
ne pije. Ponekad iz učtivosti popije dibone35, ali ne uživa u piću.
Preko prijatelja iz pozorišta saznala je da se uskoro sprema audicija
za golišavu predstavu Ozamanides II. Ovo mi je ona rekla, a i sve što sledi.
Po ugovoru za nastavnicu imala je pravo na deset dana odsustva zbog
bolesti. Jednog jutra pozvala je školu i rekla da je bolesna, a zatim otišla u
Njujork. Audicija za Ozamanidesa zakazana je u kancelariji producenta u
centru, ispred koje je zatekla stotinak muškaraca i žena kako čekaju na
audiciju. Izvukla je neki račun iz tašne i, mašući njime kao da je pismo,
uzviknula: „Izvinite, molim vas, izvinite, izvinite, imam zakazano!...“ Niko
nije protestvovao i došla je na čelo reda gde joj je sekretarica zapisala ime,
matični broj i podatke iz lične karte. Rekli su joj da ode u kabinu i svuče
se. Onda je ušla u kancelariju gde su sedela četiri muškarca. Intervju je, s
obzirom na okolnosti, bio potpuno promišljen. Rekli su joj da će biti gola
tokom čitave predstave. Očekuje se da tokom predstave dva puta simulira
snošaj i učestvuje u grupnjaku u koji će biti uključena i publika.
Sećam se noći kad mi je ovo saopštila. Bilo je to u našoj dnevnoj
sobi. Deca su već otišla na spavanje. Bila je veoma srećna. To je bilo
nesporno. „Stajala sam tamo gola“, rekla je, „ali me uopšte nije bilo stid.
Jedino me brinulo što će mi se isprljati tabani. To je bila neka starinska
pozornica, sa programom pozorišta okačenim na zid pored velikih postera
Etel Barimur. Sedela sam gola ispred tih nepoznatih ljudi i prvi put u
životu osetila da sam pronašla sebe. Pronašla sam se u nagosti. Osetila sam
da se u meni rađa neka nova žena, bolja žena. Biti gola i bez stida stajati
ispred nepoznatih muškaraca jedno je od najuzbudljivijih iskustava u mom
životu...“
Nisam znao šta da radim. Još uvek ne znam, ovog nedeljnog jutra, šta
je trebalo da uradim. Pretpostavljam da je trebalo da je odalamim. Rekao
sam joj da to ne sme da uradi. Ona je rekla da ne mogu da je sprečim.
Onda sam pomenuo decu, a ona je rekla da će joj to iskustvo pomoći da
bude bolja majka. „Kad se skinem“, rekla je, „osećam kao da sam sa sebe
skinula sve što je zlo i mizerno.“ Zatim sam joj rekao da nikad neće dobiti
ulogu zbog ožiljka od operacije slepog creva. Posle nekoliko minuta
prepiranja zazvonio je telefon. Bio je to producent koji joj je ponudio
ulogu. „Oh, tako sam srećna“, rekla je. „Oh, kako život može biti divan,
ispunjen i bogat kad prestaneš da igraš ulogu koji su ti napisali roditelji i
prijatelji. Osećam se kao neki istraživač.“
 Još uvek me zbunjuje ispravnost onoga što sam tada učinio ili što
sam postigao nečinjenjem. Dala je otkaz u školi, pridružila se glumačkoj
bratiji i počela da ide na probe. Čim je Ozamanides počeo da se prikazuje,
zaposlila je gospođu Aksbridž, a sama iznajmila stan blizu pozorišta.
Zatražio sam razvod. Ona je rekla da ne vidi osnov za razvod. Preljuba ili
nasilje predstavljaju dobre osnove za razvod, ali šta da radi muž kad
njegova žena želi da se pojavljuje gola na sceni? Kad sam bio mlad,
poznavao sam žene koje su glumile u burleskama, a neke od njih su bile
udate i imale decu. One su radile isto što je Berta htela da radi, samo u
subotnjem programu u ponoć, a njihovi muževi, koliko se sećam, bili su
obično druge postave komičara, čija su deca uvek izgledala izgladnela.
Dan ili dva kasnije otišao sam kod advokata. Rekao je da je jedina
nada da idemo na sporazumni razvod. Nema zabeležnog presedana za
simulirani javni snošaj u državi Njujork i nijedan advokat ne bi prihvatio
slučaj bez presedana. Većina mojih prijatelja bili su taktični kad bi se
poveo razgovor o Bertinom novom životu. Pretpostavljam da je većina išla
da je gleda, ali ja sam mesec i duže odlagao. Karte su bile skupe i teško ih
je bilo nabaviti. Te večeri kad sam krenuo u pozorište, ili ono što se
nazivalo pozorištem, padao je sneg. Luk na proscenijumu se raspadao, a
mizanscen su činile polovne automobilske gume; jedino što je podsećalo
na pozorište bili su redovi stolica i prolazi između redova. Uvek me je
zbunjivala pozorišna publika. Pretpostavljam da je ovo zbog toga što
nezamislivo različiti tipovi ljudi ukazuju poverenje nečemu što predstavlja
jedan u osnovi domaći i strašno kitnjast enterijer. Bilo je svakakvih te
večeri. Kad sam ušao, začula se rok muzika. Zaglušujući staromodni rok
koji se slušao na mestima kao što je Artur. U pola devet svetla su se
prigušila, i glumci – bilo ih je ukupno četrnaest – sišli su među publiku.
Svi su bili goli kao od majke rođeni, osim Ozamanidesa koji je nosio
krunu.
Ne mogu da opišem predstavu. Ozimanides je imao dva sina, i
mislim da ih je ubio, ali nisam siguran. Glavna tema bio je seks. Muškarci i
žene su se međusobno ’vatali, a Ozimanides se ’vatao s nekoliko
muškaraca. U jednom trenutku tip koji je sedeo do mene, meni potpuni
stranac, stavio mi je ruku na koleno. Nisam iz obzirnosti hteo da reagujem,
ali nisam želeo ni da ga ohrabrujem. Pomerio sam mu ruku i osetio snažnu
nostalgiju za nedužnim bioskopima moje mladosti. Bio je samo jedan
bioskop – Alhambra – u gradu gde sam odrastao. Moj omiljeni film bio je
Četvrti alarm. Prvi put sam ga gledao jednog utorka po podne, posle škole
– i ostao sam da gledam i večernju projekciju. Moji roditelji su se zabrinuli
što me nema i održali mi bukvicu. U sredu sam pobegao iz škole i uspeo da
ga gledam dva puta i na vreme stignem kući na večeru. Nakon škole u
četvrtak odmah sam otišao u bioskop i posle seo u predvorje da sačekam
večernju projekciju. Moji roditelji mora da su zvali policiju jer je jedan
pozornik došao u bioskop i odveo me kući. U petak su mi zabranili da
idem u bioskop, ali sam zato proveo u njemu ceo dan u subotu, a u nedelju
se film davao poslednji put. Tema je bila zamena konjske vuče
vatrogasnim kolima. Učestvovala su četiri vatrogasna tima. Tri tima sa
konjskom vučom zamenili su kamioni, a jadne životinje prodate su kao
živo meso. Samo je jedan konjski tim ostao, ali su i njemu dani bili
odbrojani. Ljudi i konji bili su tužni. Onda je izbio veliki požar. Jedna
vatrogasna kola su otišla da gase požar, zatim druga, pa treća. U timu koji
je i dalje držao konje vladala je sumorna atmosfera. Onda se oglasio četvrti
alarm – bio je to poziv za njih – i oni su poleteli u akciju, upregli konje i
galopom projurili kroz grad. Uspeli su da ugase požar koji se širio i spasli
grad. Od gradonačelnika su dobili amnestiju. A sada je na bini Ozamanides
pisao nešto bezobrazno na dupetu moje žene.
Da li je golotinja – njena uzbudljivost – poništila njen osećaj za
nostalgiju? Nostalgija – uprkos njenim zrikavim očima – bila je njen glavni
šarm. Imala je dar da graciozno prenosi uspomene u sasvim drukčije
okolnosti. Da li se, dok je javno diže uvis neki nagi stranac, seća nekih od
mesta gde smo vodili ljubav – iznajmljene kuće na moru, odakle su se u
zvucima letnje kiše čuli iskonski pozivi na ljubav, smirenost i lepotu? Da li
je trebalo da ustanem, tamo u pozorištu, i glasno je pozovem da se vrati,
vrati, vrati u ime ljubavi, duha i spokoja? Pomislio sam kako bi bilo lepo
posle zabave odvesti se kući po snegu. Pahulje udaraju u šoferšajbnu i čini
se kao da jurimo sto pedeset na sat. Bilo bi lepo odvesti se po snegu posle
zabave. A onda su se glumci okupili i naterali nas – zapravo zapovedili
nam – da se skinemo i pridružimo im se.
Izgleda da sam bio dužan da to uradim. Kako bih drugačije mogao u
potpunosti da razumem Bertu? Uvek sam mogao da se veoma brzo skinem.
I skinuo sam se. Ipak, suočio sam se s problemom. Šta da radim sa
novčanikom, ručnim satom i ključevima od kola? Nije bilo bezbedno da ih
ostavim u pantalonama. I tako, go kao od majke, sa stvarima u rukama,
probijao sam se kroz prolaz među redovima. Kad sam hteo da se popnem
na binu, jedan goli mladić me je zaustavio i povikao – bolje reći, zapevao:
„Odrekni se svoje imovine! Posedovati stvari je nečisto.“
 „Ali to su mi novčanik, sat i ključevi od auta.“
„Odrekni se imovine“, pevao je.
„Moram da se odvezem kući“, rekao sam, „ovde imam šezdeset-
sedamdeset dolara.“
„Odrekni se imovine!“
„Zaista ne mogu. Moram da jedem, pijem i da se vratim kući.“
„Odrekni se imovine!“
Onda su jedan po jedan, svi zajedno, uključujući i Bertu, uhvatili isti
tonalitet. Čitava glumačka postava počela je da peva: „Odrekni se imovine,
odrekni se imovine!“
Osećaj da nisam poželjan uvek je za mene bio previše bolan.
Pretpostavljam da bi neki klinički psiholog mogao to da objasni. Njihova
bajalica je odjekivala i kao poslednji spas povezivala nas u lanac istovetnih
iskustava. Glasovi glumaca bili su snažni i prezrivi, i tamo sam bio i ja, go
kao od majke rođeni, negde u centru grada i nepoželjan, prisećajući se
propuštenih ragbi utakmica, izgubljenih bitki, prezira stranaca, zvuka
prigušenog smeha iza zalupljenih vrata. Držao sam svoje dragocene stvari
u desnoj ruci, svoju doslovnu identifikaciju. Ništa od toga nije bilo
nezamenljivo, ali odbaciti ih značilo je ugroziti moju suštinu, senku mene
koju sam video na podu, moje ime.
Vratio sam se, seo na svoje sedište i počeo da se oblačim. To je bilo
teško u tako skučenom prostoru. Glumci su još uvek vikali. Prolazak kroz
masu koja se tiskala oko mene u pozorištu zauvek mi se urezao u
pamćenje. Izazvao je ushićenost, poput Kralja Lira ili Višnjika. Izašao sam
napolje.
Još uvek je padao sneg. Kao da je počinjala prava mećava. Jedan
taksi je bio parkiran ispred pozorišta i to me je podsetilo da imam zimske
gume. Ovo mi je ulilo osećaj sigurnosti, ispunjenosti i snage da prezrem
Ozamanidesa i njegove golaće; ali izgledalo je ne da sam ogoleo sve svoje
inhibicije, nego da sam pogodio u neki čudesno praktičan i tvrdokoran deo
svoje ličnosti. Vetar mi je bacao pahulje u lice i ja sam, pevušeći i
zveckajući ključevima u ruci, krenuo prema peronu.
 Sjaj i beda
američkog sna
U gotovo svim pričama klasika američke književnosti Džona Čivera
ogleda se lice i naličje prosečne američke porodice „više srednje klase“ sa
sredine XX veka. Rascep između stvarnosti i unutrašnjeg života njegovih
likova iz ušuškanih američkih predgrađa dovodi Čiverove junake do
nervnih slomova, otvaranja srca i spoznaje izgubljenosti u svetu izobilja
bez nade, samo naizgled udobnom i sigurnom.
Pisac koji je razobličio malograđansku porodicu u zlatno doba
„američkog sna“ i „američkog načina života“ četrdesetih godina prošlog
veka, kada je počeo da redovno objavljuje svoje priče u časopisu The New
Yorker (ukupno 121 priča do smrti) – danas slovi kao „Čehov američkih
predgrađa“, kako ga je nazvao njegov savremenik Elmor Leonard,
popularni pisac scenarija, krimića i vestern romana. Čiverov životopis
priča je za sebe, kao istrgnuta iz njegovog opusa.36
Džon Vilijam Čiver (1912–1982) rođen je u imućnoj porodici
trgovca cipela i odrastao u otmenom predgrađu Kvinsija u Masačusetsu,
ispunjen iluzijama o srećnom životu. Ubrzo su se društvene prilike u zemlji
promenile, izbila je „velika depresija“ 1930-ih godina u SAD, njegov otac
je bankrotirao i propio se, tako da se porodica morala izdržavati od male
prodavnice igračaka i poklona koju je otvorila Džonova majka. Uskoro je,
u svojoj sedamnaestoj godini, mladić izbačen iz škole zbog pušenja i slabih
ocena. Ovaj događaj imao je za posledicu prvu Čiverovu priču, Expelled
(Izbačen), objavljenu 1930. u časopisu The New Republic, jednostavnu i
početničku, ali sa svim odlikama kasnijeg Čiverovog stila i postupka. Sa
starijim bratom Frederikom putuje potom po Evropi i po povratku
nastanjuje se najpre u Bostonu, a zatim u Njujorku. Živeo je od bratovljeve
pomoći dok nije dobio posao da piše scenarija za televiziju i sažetke knjiga
za kompaniju Metro Goldwyn Mayer. Regrutovan je 1942. i do kraja
Drugog svetskog rata 1945. proveo u američkoj vojsci. Za to vreme oženio
se Meri Vinternic, ćerkom uglednog i imućnog hirurga, s kojom je imao
troje dece (od njih su Suzan i Bendžamin takođe postali pisci). Svoju prvu
zbirku kratkih priča The Way Some People Live (Kako neki ljudi žive)
objavio je 1943. godine. Iako je se kasnije odrekao, ova zbirka već svojim
naslovom otkriva glavnu temu Čiverovog celokupnog kasnijeg
stvaralaštva. Gugenhajmova stipendija za pisce, koju je dobio 1951, donela
mu je finansijsku sigurnost i mogućnost da piše, i već sledeća zbirka, The
Enormous Radio (Grozni radio) iz 1953, naišla je na ozbiljno priznanje
kritike i dobar odziv čitalaca. Kako tačno ocenjuju Čiverovi biografi, u
ovoj zbirci likovi su dobri ljudi koji započinju život sa osećanjem
blagostanja i reda, ali kasnije red i blagostanje nestaju da se više nikada ne
obnove. Naslovna priča, tako, slika mlad bračni par koji želi da se jednog
dana preseli iz svog apartmana u Njujorku u prestižni Vestčester. Osećanje
uhodane svakodnevice nestaće onog časa kad kupe radio koji ima
fantastičnu sposobnost da emituje delove života njihovih suseda. Radio
registruje zvuke tuđih telefona, zbivanja u susedovoj spavaćoj sobi, svađe,
podvale i druge poražavajuće primere ljudske nesloge i iskvarenosti u
njihovoj neposrednoj okolini. Zavirivanje iza nečijih zatvorenih vrata
razoriće osećanje ovog mladog para o harmoniji koja vlada u spoljnom
svetu. Neki kritičari, međutim, zamerili su Čiveru što objavljuje u
nedeljniku koji se tada nije smatrao časopisom za intelektualce.
Soul Belou, koga je upoznao 1952. godine, podstiče ga da piše i
postaje njegov najbolji prijatelj i poštovalac. Priča The Five-Forty-Eight (U
pet i četrdeset osam) osvaja nagradu „Bendžamin Franklin“ 1955, potom
pisac sa porodicom odlazi na proputovanje po Italiju. Njegova majka 1956.
godine, posle bolesti i problema sa dijabetesom, kupuje sanduk viskija i
tokom nekoliko nedelja opija se do smrti. Priča Muž osvaja iste godine O.
Henrijevu nagradu. Čivera biraju za člana Nacionalne akademiju nauka i
umetnosti 1957, a za prvi roman, The Wapshot Chronicle (Hronika
Vapšotovih), 1958. dobija Nacionalnu nagradu za književnost. Iste godine
objavljuje zbirku The Housebreaker of Shady Hill (Provalnik sa Šejdi
Hila). Godine 1961. kupuje kuću u Osiningu, u državi Njujork, gde će sa
porodicom živeti do smrti. Iste godine objavljuje zbirku Some People,
Places, and Things That Will Not Appear in My Next Novel (Neki ljudi,
mesta i stvari koji se neće naći u mom sledećem romanu). Roman The
Wapshot Scandal (Skandal sa Vapšotovima) objavljuje 1964. godine i
dobija dotad najbolje kritike, pisac se pojavljuje na naslovnoj strani
časopisa Time, koji ga naziva „Ovidijem iz Osininga“, i prodaje prava za
film (za oba romana o Vapšotovima) reditelju Alanu Pakuli. Objavljuje
priču The Swimmer (Plivač), koju će dve godine kasnije ekranizovati Sidni
Lamet sa Bertom Lankasterom u glavnoj ulozi. U programu razmene
pisaca putuje u Rusiju, posećuje Čehovljev spomen-dom i ostaje do kraja
života poklonik Rusije, Sovjetskog Saveza i ruske književnosti. Za vreme
boravka u Rusiji izlazi mu peta zbirka priča The Brigadier and the Golf
Widow (Brigadir i golferova bela udovica). Posle godinu dana pauze, u
septembru 1965. piše priču The Geometry of Love (Geometrija ljubavi),
gotovo nadrealnu povest o inženjeru koji primenjuje Euklidove teoreme na
svoj bračni život i na kraju umire zbog ženine okrutnosti i nebrige. Šalje
priču u The New Yorker, ali ga posle nekoliko dana posećuje urednik
nedeljnika da bi lično odbio priču, delikatno dajući na znanje Čiveru da
alkohol vidno utiče na njegovo pisanje. Čiverov agent prodaje priču u
časopis The Saturday Evening Post za znatno veću sumu. U decembru
Čiver zajedno sa Normanom Majlerom i Ralfom Elisonom putuje u Čikago
na konferenciju koju organizuje „Modern Language Association“ i drži
govor pod naslovom „The Parable of the Diligent Novelist“ (Parabola o
marljivom romansijeru), gde ismeva senzacionalizam savremenih pisaca
koji tematizuju seks i nasilje, a naročito Majlerov roman An American
Dream (Američki san): u Čiverovoj paraboli navodni pisac doživljava
nemoguće avanture i, u potrazi za građom, postaje ratni izveštač, špijun,
pisac pornografskih romana i narkoman, da bi ga na kraju, u Moskvi,
pregazio taksi. Majler besno napušta konferenciju.
Od 1966. počinje da posećuje psihijatra zbog sve većih problema sa
alkoholom i homoseksualnih sklonosti. Nekoliko godina kasnije započinje
dugogodišnju vezu sa glumicom Houp Lang. Objavljuje roman Bullet Park
1969. i još jednom nastoji da razobliči predstavu o „američkom snu“:
tonom bajke ispreda mračnu priču o porodici Neilovih, čija se sudbina
odjednom nađe u rukama suseda, isprva ekscentričnog, a zapravo
psihotičnog vernika, koji u svom ludilu želi da žrtvuje dečaka iz susedstva,
ali najzad završava u psihijatrijskoj ustanovi. Kritika je povodom ovog
romana podvukla Čiverovo majstorstvo kao pripovedača, „njegove kratke
priče uvek će ostati neodoljive ptice – zgusnute u neizrecivosti, skladne i
jezgrovite… ali u lepljivoj atmosferi Bulet Parka ptice ne pevaju“
(Benjamin DeMott). Kao delegat na međunarodnoj konferenciji PEN-a
putuje 1971. godine u Južnu Koreju, a godinu dana kasnije otpočinje kurs
pisanja u ozloglašenom zatvoru Sing Singu. Putuje u SSSR na jubilej
Dostojevskog, ali u pratnji najmlađeg sina da se o njemu stara, jer nije u
stanju da se odupre piću. Od 1972. uspeva da objavi jednu priču godišnje,
završava priču The Jewels of the Cabots (Dragulji Kabotovih), koju
uredništvo lista The New Yorker odbija i koja izlazi u majskom izdanju
časopisa Playboy. U maju 1973. dijagnostikuju mu dilatativnu
kardiomiopatiju, srčano oboljenje kao posledicu zavisnosti od alkohola, i
potom sve češće zapada u delirijum tremens, umišljajući da se nalazi u
sovjetskom zatvoru. Njegova šesta zbirka The World of Apples (Svet
jabuka) izlazi iz štampe istog meseca, a kritika se o njoj izražava u
superlativima. Svoj primerak Čiver u bolnici ljutito odbacuje,
halucinirajući da od njega traže da potpiše priznanje. Posle dvomesečnog
bolničkog tretmana zariče se da više neće piti, ali zadatu reč prekršiće već
avgusta iste godine.
Njegov brak sve češće upada u krizu zbog ljubavnih afera i pića, i on
prihvata profesuru na Bostonskom univerzitetu 1974–1975 („što je
pristojan način“, kako će primetiti, „da se stvari okončaju“). Ni za to vreme
se ne trezni, daje otkaz i vraća se u Osining praktično u besvesnom stanju,
zahvaljujući pomoći svog brata, bivšeg alkoholičara. U Njujorku ga u
aprilu 1975. supruga odvozi u Centar za lečenje zavisnosti od alkohola,
kada je pokušao da iskoči iz kola u pokretu, i smešta u sobu sa još četiri
čoveka, o kojima će Čiver zapisati: „1. neuspešan bivši robijaš, 2.
neuspešan Nemac, vlasnik delikatesne radnje, 3. izgubljen mornar sa licem
džina i izbledelim tetovažama, i 4. primabaletan Američkog baleta.“ Po
napuštanju Centra dva meseca kasnije više nikada neće okusiti alkohol.
Poslednjih sedam godina života napisaće svoj najbolji roman,
Falconer (Sokolar), koji će 1977. tri nedelje biti na prvom mestu liste
bestselera The New York Timesa. Iste godine kao predavač na
Univerzitetu Juta srešće studenta Maksa Cimera (Max Zimmer) koji će do
Čiverove smrti biti njegov saputnik, sekretar i poslednji ljubavnik. Za
zbirku sabranih i neobjavljenih priča The Stories of John Cheever (Priče
Džona Čivera) dobiće 1978. godine Pulicerovu nagradu, a zbirka će biti
jedna od najprodavanijih kolekcija u istoriji američke književnosti do
danas. „Bilo bi besmisleno i bestidno ocenjivati ovu ili onu priču u ovoj
zbirci koja je ne samo izdavački poduhvat godine nego veliki događaj u
engleskoj književnosti uopšte“, oceniće zbirku kritičar Džon Leonard u
New York Timesu. Narednih nekoliko godina dobiće najprestižnija
priznanja za svoje književno delo. Rak na desnom bubregu otkriven mu je
1981. Poslednji roman, zapravo veća novela Oh What a Paradise It Seems
(Ovo stvarno liči na raj)37, objavljena je u martu 1982. godine, samo
nekoliko meseci pre smrti. Novela je nagrađena Nacionalnom medaljom za
književnost; prilikom primanja nagrade u Karnegi holu Čiver je, između
ostalog, primetio: „Jedna jedina stranica dobre proze ostaje večno.“ Njegov
prijatelj Džon Apdajk seća se kako su svi prisutni zanemeli, „zadivljeni
takvom verom u pisanu reč“. Čiver je umro u svom domu u Osiningu 18.
juna i sahranjen kraj roditelja u Norvelu, u Masačusetsu.
„Zašto pisati o tome kako neko seda u podmornicu i odlazi na
Severni pol da bi se nekako pomirio sa čovečanstvom, dok se u isto vreme
njegova voljena osoba sa teatralnim krikom baca sa zvonika? Sve je to
neistinito i ne događa se u pravom životu“, zapisao je Čehov u pismu
jednom prijatelju. Da poređenje američkog velikana kratke priče sa ruskim
klasikom nije slučajno, svedoči gotovo identična misao koju je Čiver u
autopoetičkom maniru izrazio u priči The Jewels of the Cabots (Dragulji
Kabotovih): „Deca se dave, prekrasne žene bivaju smrskane u
automobilskim nesrećama, brodovi za krstarenje se nasukavaju, ljudi umiru
u rudnicima i podmornicama, ali to kod mene nećete naći.“
Čiverove porodice iz otmenih američkih predgrađa, svi njegovi
Farkarsonovi, Perminterovi, Rajsonovi, Trenčerovi, Hartlijevi, Vitmorovi,
Vestkotovi ili Kračmanovi, koje će čitalac upoznati u njegovim pričama,
samo će ogoliti privid američkog sna, koji se i pred očima Čiverovih
junaka, tih u osnovi jednostavnih i razočaranih ljudi, sticajem životnih
okolnosti ili usled nekog neočekivanog događaja, razbija u paramparčad.

Dejan Mihailović
 Džon Čiver
ODABRANE PRIČE

Za izdavača
Dejan Papić
Urednik
Dejan Mihailović
Lektura i korektura
Nada Mirkov Bogdanović, Milan Gligorijević
Slog i prelom
Igor Škrbić
Tiraž
2.000
Beograd, 2017.
Štampa i povez
Margo-art, Beograd
Izdavač
Laguna, Beograd
Resavska 33
Klub čitalaca: 011/3341-711
www.laguna.rs
e-mail: info@laguna.rs
1
Koton Mader (Cotton Mather, 1663–1728), uticajni sveštenik i pisac iz
Nove Engleske, vatreni zagovornik suđenja vešticama iz Salema. (Prim.
prev.)

2
Čuveni prvi stih Arijelove pesme iz Šekspirove drame Bura. (Prim.
prev.)

3
Čuveni američki dizajner ženskih šešira 40-ih i 50-ih godina XX veka.
(Prim. prev.)

4
Citat iz Šekspirovog Mletačkog trgovca (V, 1), prev. Velimir
Živojinović. (Prim. prev.)

5
Koktel od burbona, viskija i bitera sa malo šećera. (Prim. prev.)

6
Gideoniti, pripadnici evangelističke zajednice poznate po besplatnoj
distribuciji Biblija hotelima, bolnicama, zatvorima i pojedincima, na preko
90 jezika (od 1908. go 2015. podelili su dve milijarde primeraka). (Prim.
prev.)

7
Prva knjiga Mojsijeva, 22: 2–3 (prevod Đure Daničića). (Prim. prev.)

8
Poznati njujorški noćni klub na Menhetnu u koji su dolazile poznate
ličnosti i filmske zvezde od 1930-ih do 1960-ih godina. (Prim. prev.)

9
Grad u državi Njujork. (Prim. prev.)
10
Eng. Jane’s Information Group (skraćeno Jane’s) – britanska kompanija
koja izdaje publikacije iz oblasti vojne industrije, osnovana krajem XIX
veka, ima filijale po celom svetu. (Prim. prev.)

11
Predgrađa Njujorka i Nju Džersija. (Prim. prev.)

12
Lat.: zdravo telo; prema latinskoj poslovici: „U zdravom telu zdrav
duh.“ (Prim. prev.)

13
Pedagoška praksa s kraja XIX veka, koja se u različitim oblicima
primenjuje do danas, za razliku od kurikuluma koji je bio klasična
priprema za univerzitet i striktno se delio po socijalnim klasama. (Prim.
prev.)

14
Popularan roman o konju vrancu, engleske spisateljice Ane Sjuel, iz
1877. godine. (Prim. prev.)

15
Lat.: nije pri zdravom razumu, ne vlada sobom. (Prim. prev.)

16
Knjiga o Jovu, 28: 12–22 (prev. Đure Daničića). (Prim. prev.)

17
Edna Ferber (1885–1968), američka književnica, dobitnica Pulicerove
nagrade i Oskara za scenario. (Prim. prev.)

18
U Prvom svetskom ratu, tokom Prve bitke na Marni, septembra 1914,
oko tri hiljade rezervista iz Pariza stiglo je na bojište u rekviriranim
taksijima. (Prim. prev.)
19
Komentari o galskom ratu Julija Cezara počinju čuvenom rečenicom:
„Čitava Galija podeljena je na tri dela.“ (Prim. prev.)

20
Ital.: naglašeno, ali vrlo tiho. (Prim. prev.)

21
Brodovi kojima je Kristifor Kolumbo preplovio Atlantski okean 1492.
godine. (Prim. prev.)

Ital.: Dobar dan! Molim vas, želimo dva američka koktela, brzo, brzo.
22

Mnogo džina, malo vermuta. (Prim. prev.)

23
Ital.: Idi dođavola. (Prim. prev.)

24
Fr.: Ide, dobro je. (Prim. prev.)

25
Fr.: Šumarak, magla, buka. (Prim. prev.)

26
Fr.: „Bila je pročitala Pola i Viržini i sanjarila o kolibici od bambusa, o
crncu Domingu i psu Fidelu, ali pre svega o slatkom prijateljstvu s nekim
dobrim malim batom koji za nju bere rumeno voće s velikih stabala visokih
poput zvonika ili bosonog trči po pesku da joj donese ptičje gnezdo.“
Odlomak iz 6. poglavlja romana Gospođa Bovari Gistava Flobera. (Prim.
prev.)

27
Ital.: „Ne mogu da se vratim. Mnogo toplih poljubaca. Meli.“ (Prim.
prev.)

28
Bernard Berenson (1865–1959), američki istoričar umetnosti i vodeći
stručnjak za renesansu; veliki deo života proveo je u Italiji. (Prim. prev.)
29
U grčkoj mitologiji Marsija je bio satir i virtuozan frulaš koji je izazvao
Apolona na muzičko takmičenje; pošto je poražen, Apolon ga je ubio zato
što se usudio da izazove boga muzike. Orfej je bio pesnik koji je svirkom
na liri umeo da izazove životinje da zaigraju. (Prim. prev.)

30
Džejms Tomas Bradnel, lord Kardigan (1797–1868), zlosrećni
komandant lake konjice u Bici kod Balaklave na Krimu 1854; Lord Lukan
(1800–1888), komandant konjičke divizije u Bici kod Balaklave i rođak
lorda Kardigana, kome je bio neposredno nadređen. Njihova uzajamna
netrpeljivost dovela je do teškog poraza od ruskih trupa u bici u „Dolini
smrti“, kako ju je nazvao Tenison u pesmi Juriš lake konjice. (Prim. prev.)

31
Ital.: Uspomene Garibaldijevog vojnika. (Prim. prev.)

32
Rus.: Povest o mome životu. (Prim. prev.)

33
Phillips Brooks (1835–1893), sveštenik, dugogodišnji starešina
bostonske Crkve Svetog Trojstva i jedno vreme biskup Masačusetsa.
(Prim. prev.)

34
Angel Street je komad Patrika Hamiltona iz 1941. godine, dok je druga
drama Čiverova invencija. (Prim. prev.)

35
Aperitiv od poluslatkog vina sa začinima. (Prim. prev.)

36
Kao glavni izvor za ovaj životopis poslužila je hronologija piščevog
života Čiverovog biografa Blejka Bejlija (Blake Bailey) u: John Cheever,
Collected Stories and Other Writings, New York, 2009. Upor. i Susan
Cheever, Home Before Dark (1984), The Letters of John Cheever (ed.
Benjamin Cheever, 1988), The Journals of John Cheever (1991), Blake
Bailey, Cheever: A Life (2009), John Updike, „Basically Decent“, The
New Yorker, March 9, 2009, http://www.notablebiographies.com/Ch-
Co/Cheever-John.html#ixzz50y4kkf6B (posećeno 30. novembra 2017).

37
Ovaj kratak roman, u prevodu Zorana Paunovića (Beograd, „Mono i
Manjana“, 2009), jedina je dosad prevedena knjiga Džona Čivera koja je
objavljena kod nas.