Ovih dana beogradski vazduh ispunjen je mirisom plastike, paljevine i dima.

Iako nisam bila tu

prethodnih desetak dana i iako se u Beogradu svasta desava, nista ne moze da narusi lepotu ovog grada
koji i dalje ponosno lezi na uscu dveju reka i prkosi kako istoriji tako i svemu onome sto se trenutno
desava u gradu. Beograd. Poseban, svoj, jedinstven. Beograd. Grad slobode. Beograd, moje mesto srece!
Ma samo je dovoljno reci Beograd. Dva je ujutru, a ja sedim na terasi, na petom spratu, u svojoj ulici i
pisem. Kako je lepo vratit grafit u ruke. Letnje noci u Beogradu…A nekad ih nisam volela. Nekad sam
bezala iz Beograda, a sada ga zelim. Nekad je Beograd bio moja poslednja misao, a danas prva stanica.
Avgust, od 2013. uvek malo drugaciji. U pozadini idu pesme cuvenog Zdravka Colica, one koje je
podsecaju na one srecne i nezaboravne dane iz detinjstva sa dedom u njenom selu, na ona duga i
bezbrizna leta u kojima je stalno sunce sijalo, a osmeh sa njenog lica nikada nije prestajao da traje, sve
dok ne dodje vreme da se krene za taj Beograd, tu prestonicu u kome prestaje magija i u kojoj nista nije
lepo kao u Gostilju.Posle svakog letovanja, koje je provodila sa roditeljima i sestrom i cije slike ce ostati
zapamcene, jos vise je bila srecna i uzbudjena jer je znala da je ceka skoro dva meseca sa njenim dedom,
u njihovom carstvu, na mestu na kome nema granica, na kojem je sloboda, raj i samo
uzivanje.Nestrpljivo uvek se cekalo da se stvari sa mora sto pre operu i da tek nakon provedena dva
dana u Beogradu auto vec bude pun koferima i da se sto pre krene put Zlatibora.I znali smo da u
momentu kada sednemo u taj auto sa nasim dedom, zatvorimo vrata i jos jednom mahnemo Goranu i
Natasi kroz prozor, za nas pocinje da se ispisuje jos jedno leto koje iako traje dva meseca, nama ga
nikada nece biti dosta.Posle 4 sata voznje i raznih prica koje deda izmislja kako bi nam ucinio put sto
zabavnijim, napokon stizemo u to dvoriste i pred nasu kucu.Uvek su ona i njena sestra prve izletale iz
auta da otvore donju kapiju i potrce malu uzbrdicu koja je vodila da ulaznih vrata te planinske
kuce.Otvorivsi prvo drvena braon vrata, a zatim i druga bela, dupla, prvim korakom u kuci oseti se onaj
specificni miris koji samo nasa kuca ima.Polako je pocela da ozivljava i puni se glasovima i guzvom, a
deda je uzurbano leteo na 300 strana kako bi sto pre pustio vodu, struju, namestio televizor, izneo stvari
iz auta i kucu pripremio za nase dvomesecno uzivanje.Kaca i ja smo prve veceri uvek trcale uz stepenice i
odredjivale boju posteljina kojom cemo namestiti krevete i jastuke i spremiti sobu u kojoj cemo spavati
sa dedom i slusati bajke koje je on neumorno izmisljao svake veceri samo zbog nas.Ujutru, kada prvo
otvorim oci i shvatim gde sam se probudila, ustajem da otvorim prozor i gurnem kapke kako bi sunce
obasjalo nasu sobu, a pred mojima ocima se stvorio onaj isti prizor i cuo zvuk zvona sa ovaca iz
Dusankinog dvorista.Kucu je svakog prvog jutra na nasem Zlatiboru ispunjavao miris pice koju je deda
pravio.To nam je nekako bila jedna od stvari koja se znala i koja je kao, skoro pa tradicija, da deda zamesi
testo za picu i da svi zajedno dorucujemo.Potom se deda trudio da sto pre namontira bazen i napuni ga
vodom, kako bi se u narednih 7 dana dok se mi “privikavamo” na planinsku klimu, zagrejala voda i mogli
vec da se kupamo.Ah ta leta..On kosi travu, namesta nam ljuljaske, teren za badminton, vadi iz garaze
stolove i stolice za terasu i ispred vrata, obilazi borice i na svakom koraku je iza nas i opominje nas da
gledamo ispred sebe jer ima zmija i da se pazimo.Kuca zaista zasija i kao da je i ona presrecna sto je opet
u funkciji i sto se njenim dvoristom ore glasovi.Uvece bismo trazili od dede da prvo idemo u setnju do
glavice ili Vladaja, da nam usput prica svoje price iz detinjstva koje je proveo ovde, bas na ovom mestu,
da pevamo pesmu A sta cemo za veceru- leba, sira i krompira, a zatim da nakon te nase setnje uz
svetlost baklji ili cesto u kuci za stolom jedemo dedine palacinke, zute kao sunce od pravih domacih jaja
dok u pozadini idu vesti sa poslednjeg dnevnika.Deda nas je uvek pustao da ostajemo uvece duze kako
bismo ili pricali ili gledali neki crtani, serije ili filmove, dok bi on cesto zaspao za stolom citajuci
novine.Svako leto je bilo svoje i ne postoji neko bolje, svako sam volela i uvek sam se uplakana vracala
kuci, svesna da je proletelo nesto u cemu sam uzivala i sto moram da cekam godinu dana.Nikada nam
nije bilo dosadno.Uvek se trudio da nam nadje zanimaciju.Pravio nam je i malo domacinstvo u kojem
smo Kaca i ja imale dve koze i dva zeca, vodio nas je kada bismo htele uvece na Palisad na kuvani
kukuruz ili palacinke u Narcisu, na neki koncert na trgu ili da bismo sestra i ja kupile neku narukvicu,
prstenčić ili ljigavca.Nas dve smo vise volele da se uvece provozamo do Sirogojna, da deda nama kupi
sladoled i sebi novine, nismo toliko bile ljubitelji tog centra, vise smo volele nase selo, nase dvoriste i
kucu, nego taj Palisad.Zatim je gostio nase kumice, Irenu, bracu od strica, kucne prijatelje, neumorno je
svakog vodio do Vodopada, u Stopeca pecinu, u Sirogojno, zatim kod Vlade slikara, a uvece nam je
postavljao i reflektor na kucu kako bismo mogli da imamo nocno kupanje.Ucio nas je kako se igraju klis i
piljke, igrao sa nama covece ne ljuti se i pokusavao da namesti svakog puta da ja pobedim ili me ne
izbace, jer je znao kako tesko podnosim poraz.Ispunjavao nam je i zelju da spavamo u potkrovlju, idemo
u kradju borica i kukuruza, da peremo kola napolju i pustamo muziku iz njih dok se kupamo u bazenu,
hranio nas je u bazenu, susio nam kose kada izadjemo iz njega, oblacio da se ne prehladimo jer su na
planini noci hladne, uvece ustajao da proverio jel se neka od nas dve otkrila, a ujutru postavljao carsafe
na prozor ili zatvarao kapke kako nas sunce ne bi probudilo.Moj deda... cudo od coveka, nikada necu
uspeti da napisem sve ono sto sam zahvaljujuci njemu dozivela i koliko je to velika i vazna figura u mom
zivotu i koliko je imao bitnu ulogu u njemu.Kako sam samo znala da uvece se iskradem iz sobe, kada
Natasa dodje nekad na Zlatibor, pa se krisom uvucem dedi u krevet i spavam sa njim, dok on ne ustane
rano ujutru i probudi me pa se opet vratim nazad da me mama ne bi provalila.Boze, koliko samo slika mi
prolazi kroz glavu i sta sam sve prozivela u toj kuci, u tom dvoristu, sa mojim dedom, na tim nasim sto
letnjim, sto zimskim raspustima.I jedno vece, naseg, na zalost, poslednjeg zajednickog leta na Zlatiboru,
2012., dok smo sedeli ispred kuce i neobavezno razgovarali, deda je rekao kako ce sestru i mene vrv jos
kratko zanimati selo, i da ce koliko vec sledece godine nama to biti dosadno i da cemo zeleti samo u
centar da idemo, jer tamo idu mladi, zeljni izlazaka, neke akcije, jer ipak tamo ima vise desavanja i zivota
nego u jednom udaljenom selu, Gostilju.Secam se svoje reakcije i svih svojih reci i te sigurnosti, i
odlucnosti i recenice “Ja svoje selo nikada necu izdati, volim ga najvise na svetu i za mene Zlatibor
predstavlja ova kuca, ovo dvoriste, a ne neki tamo izmisljen centar i lazni grad i dokle god budem ziva
dolazicu ovde”.Deda bi se na to nasmejao i bilo mu je naravno drago jer je video i osecao koliko smo pre
svega ja, a zatim i Kaca vezane za ovo nase carstvo i koliko ce ono uvek imati svoje mesto u nasim
srcima.Pricala sam mu kako cu ja tu dovoditi svoje prijatelje, pa svog decka i posle muza i kako cemo
uzivati bas kao sto sam ja uzivala, kako cemo sestra i ja sa nasim momcima, a kasnije i porodicom, i
kumovima, provoditi raspuste i odmore u toj kuci, igrati karte i magarca i kako ce nasa deca trckarati
ovim dvoristem i kupati se u malom plavom skoljkica bazenu ispred kuce koji i dan danas cuvamo u
garazi.I tada, kao i sada, znala sam da to mesto necu svima pokazivati, samo onima koji mi bas znace i
koje ce, na neki nacin pokusati da osete mir i spokoj i dozive taj neki drugi svet tamo kao sto sam i ja.I
onda se desilo da je moj deda posle velike borbe i bitke, ipak otisao na neko bolje mesto i prepustio
meni brigu o toj kuci, o mestu sa kojeg nosim najlepse uspomene i koje prosto ne sme da nestane i
zaboravi se jer to mesto je zapravo na neki nacin moj deda, nase carstvo, nas stvarni magicni svet, dedini
koraci po kuci, njegov glas, njegovih ruku delo.I ne postoji godina u kojoj ne odem tamo, u kojoj ne
osetim miris nasih borića i zatvorim ocim i pred sobom vidim njega.I tada, kao mala od kada sam pricala
da zelim da se preselim tamo i zivim, do sada, nikada mi nije dosadilo to mesto i znala sam da ce u moj
skriveni, magicni svet zakoraciti osobe koje mi mnogo znace i koje mnogo volim.Do prosle godine sam
svakog leta ostajala tamo najmanje dve nedelje, ne mareci za Beograd i prijatelje i trebao mi je uvek
dolazak tamo kako bih se sklonila od svih i napunila baterija, a onda su u mom zivotu neke stvari pocele
da se menjaju. Vise ne obracam paznju na onaj miris plastike u vazduhu vec samo ubrzano ispisujem
svoje misli. Koliko samo toga moze da se promeni u kratkom vremenskom periodu. Koliko je samo
nerealno kako neka osoba, koja ti je do juce bila potpuni stranac, moze da ti se usunja u zivot i totalno
ga prekrene. A meni je to trebalo. Meni je trebalo osvezenje, osmeh na licu, ludost, zajubljenost, sreca!
Meni je trebalo da ponovo udahnem zivot punim plucima i zasijam. Mozda je meni bas trebao on… i ne
mogu da opisem sta je ovo sada i sta se desava, ne mogu da nadjem adekvatne reci za stanje u kojem se
nalazim ali i ne zelim. Zasto sve mora da bude ukalupljeno, obelezeno, oznaceno? Zasto sve mora da ima
neko ime i etiketu?

Iako on ne ocekuje da ce sve ovo procitati mislim da ce shvatiti...i osetiti koliko mi zaista znaci.I dok
trinaesti dan avgusta polako pocinje da pomalja glavu i donosi neki mir, devojka plave kose i dalje sedi
na terasi i odbrojava dane, sate i minute kada ce ponovo ugledati njegovo lice i zagrliti ga jako jako
jakoo.

Ana Petrović

12.08.2021.