РАНКО ЈАКОВЉЕВИЋ

НЕСВРШЕНИ ПРАВЕДНИЦИ

ШТА СЕ ВИШЕ МОЖЕ ПОЖЕЛЕТИ

1905
Трећа је већ година, како је београдска полиција Ступила у
ближе познанство са овим Миланом Аничићем, достојним
следбеником Николе Милојевића и Алексе Костића.
Јединац имућних родитеља из Брзе Паданке, свршио је 4
раз. гимназије и трговачку академију у Темишвару. Сада
му има 22 год, средњег је стаса, црномањаст и лепушкаст.
По свршеној шкоди настанио се у Брзој Паланци код свога
оца, па место да уђе у радњу и прихвати је, он оде за
општинског писара, али како ово место није одговарало
његовој ''интелигенцији'' прешао је у Неготин као
дијурниста тамошњег грађевинског одељења.

И на једном и на другом месту одмах је испољио многе

знаке будућег варалице. Још као дериште био је велики
љубитељ лепога пола, коме је својом лепом појавом и
брбљивошћу импоновао, а није бирао ни средства да
паланачке лепотице за себе придобије. У низу узрока који
су га довели до моралног пада, ова болест долази на првом
месту. Неколико је пута полицији падао шака и увек
обећавао да ће ое поправити, па узаман. Прво је почео да
се задужује и узима паре на очев рачун. Отац је јединцу
гледао кроз прсте и ревносно све плаћао. То је овога
охрабрило, те је већ почео вршити ординарне преваре не
само у Паланци, Неготину и у опште целој источној Србији
и Београду, већ и по Аустро-Угарској. Кад почини иеколико
превара у Србији, он пребегне преко Дунава, па тамо врши
иреваре док се они у Србији забораве или их отац заташка,
па гле онда опет врати натраг.

Навешћемо овде неколико превара његових, које су власти

познате, а које он потпуно признаје. Из њих ће се најбоље
видети његова препреденоот и средства којима се при
иреварама служи. Као дијурниста у Неготину загледа се он
у једну од најлеппшх девојака неготинских и обећањима да
ће је узети за жену и другим лагаријама залуди и њу и
њене родитеље, који су били пресрећни што су нашли тако
добру прилику. Он је се овом њиховом заблудом користио
и измамио им унапред на име мираза и припрема око
свадбе 500 дин., сву њихову за више годииа муком стечену
готовину, коју су они од уста одвајали да би кћер са чим
имали удати. Када је видео да их је до последље паре
исцрпео, онда их је напустио, оставио осрамоћене и
оголеле. Лањскога лета путовао је по источној Србији и
извршио више превара, од којих је најинтересантнија она у
Лесковцу. У Лесковац је дошао из Ниша. Одмах је сазнао за
лепу Л , која је са својим ујаком држала тамо једну кафану.
Због ње је сва лесковачка интелигенција долазила у исту
кафану и облетала око ње, трошећи немилице, али је она
ретко кога усрећила осмејком својим. Чим је Аничић дошао
у кафану , ступио је у њено друштво, представивши јој се
као Милан Ђ. Анђелковић, свршени правнин и резервни
потпоручник из Кладова. Овом лажном титулом, лепом и
отменом спољашношћу, ласкањем и обећањима да ће је
узети за жену, јер без ње не може живети, и да је нарочито
за то и дошао да је испроси он је одмах постигао жељени
резултат — она му је се сва предала. Да би и њу и ујака јој у
тој заблуди што боље одржао, он јој да и неки прстен, који
је нарочито за ово купио био. Радости Л и ујаковој није
било краја. Није шала, таква се прилика не налази често.
Син имућног трговца из Кладова, свршени правник,
резеини потпоручник, леп, млад, -шта ое више може
пожелети? А и Милану било је срце на месту што је на тако
лак и брз начин изиграо и оставио на цедилу лесковачке
Дон Жуане. Ручак, на коме је Милан задржан, претворио се
у право весеље. Музика је свирала цео дан и целу ноћ, а
увече је кафана затворена за публику још у 8 сати; унутра је
остала само најужа породица у највећем весељу. Врата
нису хтели отворити ни самом капетану, који је покушавао
да после 8 сати уђе у кафану.

Сутра дан Милан предложи својој вереници да учине на

колима издет до Врањске Бање. Предлог би оберучке
примљен и млади пар крену се изјутра и оде на фијакеру у
Врањску Бању. Пошто су се у Бањи лепо провели, врате се
доцкан у вече у Лесковац. Аничић као гост остане и те ноћи
код Л и ујака јој на преноћишту. Но док су се они тога дана
проводили и уживали у Бањи, ево шта се за његову несрећу
догађало у Лесковцу. Вест о доласку Милановом и његовој
изненадној веридби са Л прохујала је одмах целим
Лесковцем. Многи су долазили да њеном ујаку честитају
срећан удес. Између осталих дошли су некако у једно
време и тамошњи трговци Ђ. и Т. Први је „имао част" да се
пре неколико дана упозна са младожењом у Зајечару и да
га као сина једног угледног трговца и свог доброг
пријатеља из Неготина „послужи са 40 динара '' , докле га је
други лично препоручивао још из Паланке и на име очево
дао му 30 динара по доласку у Лесковац. Док су се ова
двојица препирали о идентичности младожењиној, дотле
нестрпљив кафеџија повика: — Шта вам је, људи, какав
Туцић, какав Антић пије он ни једно ни друго, већ Милан
Анђелковић, из Кладова, свршени правник и резервни
официр .''Ево вам и његове визиткарте.'' — Та оставите,
познајем ја и њега и његовога оца у Паланци, зар сам мало
пута у њихову кафану свраћао, опет ће Т. Овој њиховој
препирци присуствовао је и један кмет, који о свему одмах
извести капетана. Цела сгвар свршила се са 30 дана
затвора. Чим је Аничић одведен у капетанију, његова
''вереница'' побегла је, да би избегла срамоту, а њен ујак
остао грувајући се у прса. По самом признању Милановом
он се још четири пута верио на овај начин у разним
варошима, но о томе за сад нећемо више говорити на овом
месту, већ ћемо поменути још неколико превара његових
друге врсте. У јесен 1903. год. путовао је лађом из Београда
за Кладово. У лађи се упозна са В. Н. свршеним правником
и бив. судским писаром, који му се вајкао како не може да
поново добије службу, на коју је због болести био дао
оставку. — А што ми то не рекосте у Београду, могао бих
вам израдити преко мога стрица где год хоћете
секретарско место. — Ко је ваш стриц, ако вас смем питати.
— С. Г. председник министарства. Ја сам му рођени
синовац, али ме воли више но синове. Он ме је и школовао
у Паризу док нисам свршио правни факултет, и нема жеље
коју ми не би испунио. — Кад је тако, господиие, онда ћу се
ја користити вашом добротом — одговори му В. Ја ћу вас
умолити да за неколико дана будете мој и мојих родитеља
гост, на после да се опет вратимо у Београд. — Драге воље
— одговори министров '' синовац". Мени је и иначе највеће
задовољство да ближњем учиним какво добро. Тако га В.
одведе својој кући у К. Одмах се у томе месту прочује како
је сиповац председника министарства дошао и многи
мештани почеше му долазити на молбе и жалбе. Свакога је
он великодушно примио, обећавао и нанлаћивао по нешто
на име таксе и других неких ситница око решења његова
питања.

К-ска општина имала је у то време неки спор са једном

суседном опшгином, те општински одбор са судом реши,
да се избере депутација и са министровим '' синовцем ''
пошље у Београд, пошто је он обећао да ће је лично
представити своме ''стрицу'' и гарантовао да ће ствар бити
решена у њихову корист, па да се тако користе овом
згодном приликом. Сељани оне друге општиие то чују и
њихови виђенији људи почну око њега облетати и молити
га, да буде на руци, јер су они у праву. Он им свима обећа
да ће радити у њихову корист и увери их, да ће се сиорно
питање решити у њихову корист. Да би ово обећање било
сигурније н да им К-чани не би подвалили, и ова општина
реши да пошље депутацију са ''министровим синовцем''
денунцијаи у Београд. И заиста одређенога дана пођу за
Београд са њим В. и обе депутације. И једну и другу
депутацију уверавао је насамо, да ће он „стрицу" говорити
само у њихову корист, те су и једни и други депутирци
били задовољни, смешећи се подругљиво једни другима.
Кад су стигли у Београд одседну у хотелу ''Крагујевц'', па
пошто су се ту почастили, ''синовац'' оде под изговором да
се пресвуче, али, наравно, више се и не врати. Депутирци и
В. чекали су, чекали, па кад овога никако није било, онда су
пошли по вароши да га траже, и ту су сазнали да
''министров синовац" није нико други но Милан Аничић,
варалица. Покуњених носева вратили су се натраг на врат
на нос и депутирци и В., не казујући ником своју бруку, а
молећи се Богу да ''министровог синовца'' наиесе пут још
једном кроз њихове крајеве, те да му даду награду за
његове препоруке. Прошлога пролећа отишао је у Земун и
одсео код ''Црног Орла''. Знао је да његов рођак г. Р. Р.,
чиновник из Београда, врло лепо живи са тим кафеџијом,
те му одмах преда једно писмо, које је раније спремио, а у
коме га г. Р. препоручује кафеџији као свога брата, који
полази у Земун на неколико дана да се проведе и разоноди
од студија, с тим да ће он платити за њега сав трошак а и у
готову што му буде дао. Кафеџија верујући да је писмо
писао заиста Р. прими га врло љубазно и да му најбољу
собу, добар кост и за џепарца стави му на расположење
колико је кад требало. Тако је ту ооигурао стан, храну и
трошак, а по вароши се дигне да што заради. Код једног
тамошњег трговачког агента, доброг Србина, примети два
лепа велосипеда. Одмах се упозна са њим, представи му се
као Официр у оставци из Београда, ''контра-завереник'', а
већ другог дава затражи му велосипед да се извезе у
земунску околину. Агенат му га одмах да без речи, али то
овоме нији било доста, већ пошто је склонио тај велосипед
у вароши, врати се натраг истом агенту и замоли га и за
други велосипед, јер се сад, рече, срете са једним другом из
Београда, па би желео да с њим заједно изјашу. Овај му да
и други велосипед, а ''контра- завереник'' оба однесе на
лађу и кидне за Оршаву. У Кладову изађе и прода оба
велосипеда по 170 дин. Преварени агенат и кафеџнја од ''
Црног Орла '' пређу после неколико дана у Београд и
представе ствар београдској полицији. која истрагом
утврди да је то био овај Аничић, те распише тражење за
њим. Кад то чује његов отац, он оде у Земун и измири и
агента и кафеџију, те они од тужбе одустану. Прошле јесени
и зиме извршио је у Београду више превара, махом путем
писама. Тако је на рачун г. Н. 3. народнога посланика, дигао
хотелијеру код ''Париза'' 60 дин. а хотелијеру код
''Национала''. Напише им писма, тобож од стране тога
посланика, којима се моментано тражи извесна сума
новаца, па им после преда и новац прими.

ХАЈДУК БАБЕЈИЋ
''Заинтригирало ме ко је Бабејић, па ми је објашњено да је то
био чувени хајдук из ових крајева који је, као и многи
хајдуци пре њега, долазио и повремено боравио у њиховом
крају, па су наилазили и жандари који су их јурили, а откад
њега убише, није било више ни хајдука ни њихових
прогонитеља... На питање ко га је убио, одговорио је да га је
убио пријатељ да би добио награду, јер је за њим као
хајдуком била расписана награда. Пошто сам сазнао да се
радило о Бабејићу кога су помињали и у Киломи, замлио сам
Тозу да нам се придружи да бих је нешто питао... Дошла је
без поговора... Пре но што је почело да о томе говори,
поводом Тозиног откривања чија је она жена била, рекла је
да он мора сваком да се похвали како је наследио
Бабејићеву жену... Нагласила је да Бабејић никада није
нападао сиротињу, а многима је био и од помоћи. Ради
оваквог односа, сиротиња га је изузетно поштовала.''

-Шпиро Вуковић, Неготин и крајина, Библиотека Неготин 2021-

30.8.1929.

ЂОРЂЕ ФОТИЋ
ВАРОШКИ СУД

Фалсификовање оцена на Техничком факултету пред судом

Одговарали су служитељ Ђорђе Фотић и студент технике Лука

Јокановић. Обојица су осуђени на по шест месеца затвора условно за
три године. Јутрос је прво кривично веће, коме је претседавао г.
Мрваљевић са судијама г. г. Ћосићем н Бранковићем, почело да суди
служитељу Техничкот факултета Београдског Универзитета Ђорђу
Фотићу, родом из Кладова, Срез кључки, који је заједно са студентом
технике Луком Јокановићем извршио исправку извесних оцена у
универзнтетским књигама. Пре извесног времена кружили су гласови
да је посреди афера много већих размера где су у питању многи
данашњи инжењери, који су — то се бар претпостављало у почетку
дошли до својих диплома на недозвољен начин, како је указивао
случај Јокановићев. Уииверзитетске власти су одмах предузеле мере
да се фалсификатн открију и установе уколико их буде било. Том
приликом могло се наићи једино на инкриминисанн матернјал који
је предат државном тужиоштву. Тако је служитељ Фотић са
студентом Јокановићем одмах после тога ухашпен и у истражном
притвору отседео је од 13 августа 1935 године, до данашњег
претреса. Према оптужници, коју је прочитао државнн тужилац г.
Драг. Остојић, кривица служитеља Фотића, као и студента Јокановића
састоји се у следећем:

СЛУЖИТЕЉ ФОТИЋ ПРИЗНАЈЕ

По завршном читању оптужнице, коју су пратили многобројни

студенти — друтови и познаници Луке Јокановића, почело је
испитивање првог оптуженог Ђорђа Фотића. Ђорђе Фотић је изјавио
да је дело наведено у оптужници доиста и учинио, али се брани да то
није урадио из некнх рђавих побуада, већ напротив, што му је била
намера да помогне Луку као сиромашног студента. Вели да у
њнховом случају не може бити ни речи о неком материјалном
односу. Одмах после њега прешло се на испитивање студента
Јокановића. Он опширно прича како је дошло до тога да буде
умешан у ову ствар.

Адвокат г. др. Радоје Вукчевић упућује му неколико питања: —

Реците, Јокановићу, какви су ваши приходи били кад сте се на тај
корак одлучили? — Радио сам у Земуну као приватан наставник у
једном ннтернату, као и у једној гимназији. Имао сам стан н храну, а
поред тога још шест стотина динара месечно.

ЈОКАНОВИЋ НЕ МОЖЕ ДА СЕ СЕТИ ОД КОГА ЈЕ ПРИМИО

ИНКРИМИНИСАНО УВЕРЕЊЕ

Претседавајући г. Мрваљевић, пошто га је саслушао, обраћа му се: —

Реците нам сада тачно, од кога сте уверење примнли? Да ли од
Фотића или Павловића? — Е, то не знам... — одговорно је студент
Јокановић. — Никако не могу да се сетим. — Шта вам је Павловић
рекао, кад наглашавате да вас је он на зло навео? — Рекао ми је
овако: „Ништа ти, Луко, не брини. Само пусти овога служитеља
Фотића и он ће у књигу оцена да заведе та два предмета, која ти
недостају за испит. — И ви сте онда пристали? — Пристао сам, али
сам се убрзо покајао. Баш тих дана дошла ми је фамилија у Београд,
брат и сестра, и ја сам се налазио у ужасној дилеми. Просто нисам
знао шта ми ваља предузети. Премишљао сам да ли да пријавим
Павловића Факултету или да већ извађено уверење у згодној
прилици употребим. Одлучио сам се на ово друго.

РЕЧ ОДБРАНЕ

Оптуженог служитеља Ђорћа Фотића бранио је адвокат г. др. Радоје

Вукчевић. Он је казао да је Ђорћев фалсификат дело једног
добронамерног човека. који је хтео да своме ближњем помогне не
рефлектујући ни на какву материјалну награду. Исто тако г. Вукчевић
се осврнуо на универзитетску администрацију, поводом књиге, у коју
су забележаване фалсификоване оцене. За њу је г. др. Вукчевић
рекао: - Сматрам да је оптужница извршила погрешну квалификацију
дела. Овде не може бнти речи о некој јавној исправи, јер та књига, у
којој је један добронамерни служитељ могао да шара шта је хтео и
која му је, чак непотврђена универзитетским печатом, и у свакој
прилици стајала на расположењу, пре личи на некакав тефтер или
рабош, него ли на књигу са званичном веродостојношћу. За њим је
говорио бранилац оптуженог Јокановића, адвокат из Крагујевца г.
Милорад Илић. Он је уверен, каже, да и пиљари уредније воде своје
књиге, но што је то случај са документима на Техничком факултету.
После тога је опширно оцртао студента Јокановића, као вредног
младића, одличног ученика, који се због беде, захваћен сплетом
многих околности. одлучио да на овај начин окаља своје име.
Београдски универзитет заступао је адвокат г. Владимир Симић. По
завршеном доказном поступку судски колегиум се повукао и изрекао
пресуду: Ђорђе Фотић и Лука Јокановић осућују не на по шест месеци
затвора условно, с тим да казну не издржавају, ако у року од три го
дине не учине ниједно кривично дело. Пресудом су били сви
задовољни.

-Правда, 25.9.1935-
 СРЕТЕН ЈОЦИЋ

Борба 17.3.1993.

Сретен Јоцић побегао је у иностранство 1984. године, наводно на

основу тога што су комунисти желели да га убију, „јер је потицао из
ројалистичке породице“. Више деценија провео је ван Србије
живећи, радећи, али и често боравећи по иностраним затворима,
због сумњи да је трговао дрогом и да је наручилац бројних убистава.
У Холандији је боравио током 80-тих година прошлог века, док је у
Бугарској, где је познат као „краљ кокаина“, живео током 90- тих под
заштитом тамошњих служби безбедности. Иза Јоце Амстердама
постоји дуга легенда, али такође и недовољни докази за то

Апелациони суд у Амстердаму је 1993. године у одсуству осудио је

Јоцића због пуцњаве на полицајца.
Ухапшен је у Београду 27. априла 2009. Овога пута Јоцић је
осумњичен као покретач убиства хрватског новинара Иве Пуканића. У
октобру 2009. објављено је да је осумњичен за планирање напада на
српску министарку правде Снежану Маловић. Холандско јавно
тужилаштво такође га је сумњичило за убиство трговца дрогом у
Подгорици 2006. године у вези са борбом за власт са Вилемом
Холледером. Он је 3. јуна 2010. године у Србији осуђен на 15 година
затвора због планирања атентата на Горана Марјановића и његову
девојку Јелену Ђорђевић. Убијени су у предграђу Београда у јулу
1995. У каснијој фази суђења казна је претворено у 11 година затвора.

Викпедија

Sreten Jocić tužio je državu Srbiju zbog toga što je bio

neosnovano uhapšen i držan skoro 1.300 dana u pritvoru u
postupku za ubistvo Ive Pukanića, na kraju kog je
pravosnažno oslobođen. On u tužbi na ime odštete zahteva
naknadu štete od 60 miliona dinara. Inače, Jociću, odnosno
njegovim advokatima, Specijalni sud u Beogradu, koji je vodio
postupak za ubistvo Pukanića, već je isplatio 11 miliona
dinara. Ovaj iznos isplaćen im je za Jocićevo zastupanje pred
sudom, pred kojim je pravosnažno oslobođen.