Ранко Јаковљевић

УЗ СРПСКОГ ОРЛА

-Кладовска азбука: Ђ.М.Л.П.С.Г-

Ослобођење Кладова 1944.г. донело је искушења тзв. ''народној власти'' у
настојањима да учврсти темеље комунистичког режима.

''Непријатељ није мировао'' и било је доста провокација којима је оспораван

легитимитет и достигнућа новог политичког и правног поретка:

''У Кладову једна група наших противника се нпр.састаје скоро свакодневно у

кафани код ''Столета'' /Стојан Ђорђевић/ и на свој начин коментарише о
последњим догађајима, а у вези последњег говора Черчиловог, полемике око
Андерсове војске и писање наше штампе у вези са догађајима у Јулијској крајини.
Као резултат ових њихових разговора и састанака, које они преко извесних својих
поверљивих људи преносе у села /нпр. Преко Вишњића, шефа финансијског
одсека среског одбора/ је тај, што се у селу прича о рату. О преласку Андерсове
војске кроз нашу територију, о мобиллизацији код нас /у вези са проверавањем
докумената демобилисаних бораца/ и т.сл. У овој групи се налази Душан Ђоковић,
учитељ /исти је председник Среског извршног одбора Фрoнта, ради у среском
одбору и био је посланички кандидат на изборима 11. новембра као демократа у
Фронту/. Његово држање у среском извршном одбору Фронта је умногоме
отежавало рад. Он је нпр. тражио овлашћење од другова да може сам да смењује
Месне одборе Фронта по селима... Остали из ове групе који се видније истичу,
били би ови: Томић Миладин, учитељ, наставник гимназије у Кладову који је из
Зајечара премештен у Кладово... Ћирић Чедомир, адвокат, Миле Стојановић,
воскар- трговац, Најдан Димитријевић, касапин, Урош Ристић, шумар и Митке
Зорковић, чиновник среског одбора... Преношење противничких парола потпомажу
нарочито бродарци који су настањени, а већина је родом из ових села. Ови
прелазе у Румунију било са бродовима, било што раде код Руса на румунској
страни и кад се врате, они доносе лажне вести у вези са данашњом ситуацијом.
Ове се вести нарочито појављују у селима: Кладушници, Корбову, Сипу и Текији'' .

Совјетски модел образовног система међутим, дуго је надживео своје творце. Као
обавезно штиво југословенски просветари морали су баштинити достигнућа
елементарне дидактике, илустративно представљена на српском језику у
истоименом уџбенику Б.П.Јесипова. За пример ''часа читања с објашњењем
прочитаног'' одабрана је приповест ''Царски орао'', наравно са нагласком на
''царски''. Прича садржи обиље података типа ''чак и у ропству орлови живе преко
100 година, зато што живе на великим висинама где је чист ваздух и зато што су
увек сити; млади орлићи узети из гнезда брзо се припитоме, они се тако навикну на
чувара, да тугују за њим кад се дуже време не врати с пута''. Кључ за
наравоученије лежао је у финалном делу приче: ''Ево шта се једанпут десило.
Гладни царски орао бацио се на велику свињу. Она је почела скикати. Притрчао
је сељак и одјурио орла. Орао је слетео с дебелих леђа свиње, ухватио мачка и
зауставио се на огради. Рањена свиња је скикала, окрвављени мачак се дерао.
Сељак је отрчао да узме пушку. Кад се појавио с пушком, орао се бацио на њега
и укљештио га канџама. Почели су викати и звати у помоћ троје: дебела свиња,
мачак и сељак. Притрчали су суседи, ухватили орла и везали га'' (Јеспиов, 50).
Авет колективизације и поред видних напора агилних партијских активиста и
просветара, тешко се пробијала до срца трудбеника. Мере одузимања имовине
проблем су учиниле још сложенијим. Мали човек далеко од средишта значајних
збивања и даље је препуштен себи, навикама, традицији, чије су сенке вековима
за њихове претке стварале плодно тле за превладавање негативних
цивилизацијских токова. Породица је и за време почетних корака комунистичког
режима била најзначајнија потпора у животу људи, али сиромаштво и
безперспективност нису давали оптималне шансе за њихово заснивање и
напредак.

Ђ.М.

Заговорници пак васпитних метода уз поучне приче о царском орлу, на тлу

Кладова отишли су корак даље уклонивши фигуру царске птице раширених крила
са споменика изгнинулим у ослободилачким ратовима 1912-1918. Само
обезглављивање споменика им није било крајњи домет: мермерну статусу орла
бацили су у септичку јаму Ђ.М, најгласнијег режимског агитатора, а на његовом
месту уздигли црвену петокраку звезду. За узор у овом гесту кладовски комунисти
могли су имати у гестовима најозлоглашенијег римског владара Нерона који је,''да
ниједном другом добитнику у светим играма пре њега нигде не би остала
успомена или траг, заповедио да се сви њихови кипови и попрсја сруше и да се
куком одвуку и побацају у заходе'' .Тек касних осамдесетих прошлог века урађена
је реплика уклоњеног кладовског орла и враћена на врх здања у градском центру.
 Орао и петокрака

И Кладовљанин Леонида Петровић, официр војске Краљевине Југославије, имао је

аутентични васпитно- образовни доживљај са орлом у главној улози. Орао је
редовно долазио и односио из села по једну кокошку. Викало се, али није помогло.
Сељани почеше да погледом прате птицу и видеше је где је сишла...поставише
кљусе, покрише их лишћем и сутрадан је орао био ухваћен једном ногом у гвожђа.
Пршти и скаче да се отме, али не може. Кљуса је ланцем везана за дрво. Леониди
се орао чини леп. Хтео би да га припитоми и да га чува код куће. Не да да га убију.
Сељани ни да чују. Штаповима убише орла и поставише га на једну мотку, да
плаши друге. Како се испоставило, није то био једини случај застрашивања
грабљивица мртвом птицом. Кокошке су се у међувремену намножиле, на радост и
ползу васпитача.

Леонида Петровић

Опоненти Титовог режима налазили су да је кафана најпогодније место за

изражавање негодовања због репресалија. Тако су, убрзо након суђења Г.Б, на
бело окреченом зиду кафанског нужника у ''Србији'' светло дана угледале
парчетом цигле исписане речи ''И ТО ЋЕ ПРОЋИ''. Дуго времена органи
реда бавили су се активностима на демаскирању починиоца, привођено је
мноштво људи на информативне разговоре, било је и ''добронамерног убеђивања''
да би се издејствовало признање, у чему је предњачио извесни Ђорђе Ђурић, али
Кладовљани су зидом ћутања успели одбранити свог ''дисидента''. И у Андрићевој
приповести присутан је исти мотив, што је било повод Моми Капору да сачини
забелешку ''И то ће проћи'': ''У Андрићевој новели 'Зека', на београдском
купалишту 'Шест топола' покрај једне страћаре у којој се точи пиво, за време
окупације њен газда је поставио таблу на којој је писало И ТО ЋЕ ПРОЋИ.
Питао га један зашто је то написао, а он му казао: 'Паметни знају, а ово је
написано за будале, као што си ти. Будалама не објашњавам!'' (2012, 25).

Причу на исту тему најсликовитије је дограђивао пар деценија доцније познати

кладовски боем Сретен Гонцић, рецитујући гимназијалцима на обали Дунава
песнички расплет уз помоћ Брехотвог ''Непобедивог натписа'': ''У време првог
светског рата/ У једној ћелији италијанског затвора Сан Карло,/ Пуног ухапшених
војника, пијаница и лопова,/ Један војник- социјалист мастиљавом писаљком
угреба у зид:/ Живео Лењин!/ Сасвим горе, у полумрачној ћелији, једва видљиво,
али/ Исписано огромним словима./ Кад стражари то видеше, послаше једног
молера с кофом креча/ И он четком с дугачком дршком премаза претећи натпис./
Али пошто је кречом прешао само по словима,/ У ћелији је горе сад стајало
кречом:/ Живео Лењин!/ Тек други молер све то премаза широком четком,/ Тако да
неколико сати ничег није било, али у зору,/ Кад се креч осушио, поново испод њега
изби натпис/ Живео Лењин!/ Онда стражари испослаше против натписа неког
зидара с ножем./ И он је, слово по слово, читав час гребао натпис./ Кад је завршио,
горе у ћелији је стајао, овог пута безбојан/ Али дубоко усечен у зид, непобедиви
натпис:/ Живео Лењин!/ Сад уклоните зид!- рече војник'' . ''Уклоните зид, уклоните
зид!'' одзвањале су речи рецитатора кроз помрчину на кладовском дунавском кеју,
док је публика замишљала како бедеми неслободе падају због две речи.

''Златни кладовски дечак'' Сретен Гонцић