Ранко Јаковљевић

ШПИЈУНИ КОЈИ СУ ВОЛЕЛИ КЛАДОВО

ЛЕОНИД ЧУДНОВСКИ
Рођен 1888.г. у Јекатеринославу, Павлоградски срез, Русија у
племићкој породици. Матурирао је 1906.г, када је ступио на
Импретоторски Универзитет у Харкову и на Универзитет у
Хајделбергу.

Помоћник државног тужиоца у Јекатеринославу. Командир коњичког

транспорта за време Првог светског рата. Одликован са више високих
руских царских одликовања. За време Октобарске револуције био је
члан војне иследне комисије против бољшевика.

Године 1920. емигрирао у Србију са армијом генерала Деникина.

Подначелник и вршилац дужности среског начелника среза Баточина.

1929.г. начелник среза Поречког, на Дунаву.

Други светски рат затекао га је на месту среског начелника у Кладову,

где је радио као немачки агент. Шеф му је био руски емигрант
Александар Ланин, сифра "М12". Обезбедио лако продирање
немачких окупационих снага у Србију у реону Сипски канал, код
Кладова, у ноћи 5/6 април 1941.г. Спречио српске официре да пруже
озбиљан отпор немачким инвазионим трупама и да изврше
планиране диверзије запречавања за пловидбу изузетно значајног
Сипског канала.
*Деталније о томе у монографији Ранка Јаковљевића, Руси у Србији, Београд 2004.г. и у раду
Миријане Миленковић-Обрадовић "Две крајности у политичкој делатности руских избеглица",
часопис "Токови историје" Београд, бр.12/1997, с.14-/143:

''Један од најактивнијих агената и сарадника немачких обавештајних

служби био је Александар Ланин. Рођен је 1905. године у Нижњем
Новгороду у Русији. У Југославији се бавио претежно новинарством…
Ланин је Немцима учинио услуге од непроцењиве вредности. У
сарадњи са Леонидом Чудновским, доратним начелником Кључког
среза и такође руским емигрантом и немачким човеком, обезбедио
је немачкој војсци успешно запоседање стратешки важног Ђердапа и
Сипског канала још уочи 6.априла 1941г, иако је југословенска војска
била предузела све мере да изврши минирање и запречавање
канала, како не би пао у руке Немцима у употребљивом стању…У
току 1941-1942, Ланин је деловао са својом групом агената у околини
Ђердапа за рачун Бдс-а. Наиме, сумњало се да британски Интелиџенс
сервис жели да минира Ђердап и сруши стене код Трајановог моста
(вероватно: табле) и тиме онемогући целокупни саобраћај том
реком, пре свега превоз нафте из Румуније у Немачку''

''ЈЕДАН ЛЕП ЈУБИЛЕУМ''

Господин Леонид Чудновски начелник среза Поречког у Доњем

Милановцу прославља јуна месеца ове године свој јубилеум као дан
двадесет петогодишњице дипломирања на Харковском
Императорском Универзитету у Русији. Да би овај јубилеум био
обележен и увећан, познаници и пријатељи из Доњег Милановца и
Пореча поздравиће г.Чудновског као свог почасног грађанина.
Г.Чудновски је племић из грађанске породице. Рођен је 1888.у
Јекатеринославу, Павлоградског среза у Русији. Основну школу и
гимназију свршио је у родном месту. Матурирао је 1906, када је
ступио на Императорски Универзитет у Харкову и на Универзитет у
Хајделбергу (Немачка) и после студија, дипломирао права 1920.г. у
Русији. Био је слушалац познатих научника у Русији: проф. трговачког
и римског права Загорског и проф. народне економије Левицког, а у
Хајделбергу проф. државног права Јелинека. По свршетку правних
наука радио је као адвокатски приправник и помоћник државног
тужиоца у Јекатеринославу.- Ступа у војску на одслужењу ђачког рока
у Хусарском пуку у Васиљкову. За време светског рата био је
командир коњичког транспорта, а после контузије постаје командир
Црвеног Крста, престолонаследника Алексија. Био је помоћник шефа
Црвеног Крста 8.активне армије. Одликован је са две медаље и
крстом св.Ђорђа, са орденом Трећег реда са мачевима, св.Станислава
Трећег и Другог реда са мачевима и орденом свете Ане Трећег реда
са мачевима. За време револуције био је члан војне иследне
комисије против бољшевика. Године 1920. долази у нашу државу са
армијом генерала Деникина и ступа у државну службу у Бачко-
Подрошку жупанију, као вежбниг друге и прве класе. Доцније је био
подначелник и вршилац дужности среког начелника среза Баточина.
Године 1929, 30. марта бива постављен за начелника среза Поречког,
10.априла 1930. премештен је за начелника среза Левачког у Рековцу.
На поласку из среза Поречког изабран је за почасног грађанина
Доњег Милановца и свечано испраћен. Године 1934, на молбу
грађанства Д.Милановца и становника среза Поречког, са 3000
потписа, враћен је за начелника среза Поречког прве групе…
Безбедност и полицијска служба у Поречу је за сваку похвалу, због
чега је г.Чудновски уважаван и цењен као човек који жели да срез
Поречки постане напредан крај, кога сматра својом другом
отаџбином….Треба додати да је године 1928. г.Чудновски
нострифицирао на Правном факултету Универзитета у Београду.''

-Гласник Вељкове Крајине, бр.21, од 25.маја 1935, Неготин-

БАЛ ГОСПОЖЕ ГАЉЕ

''Сама појава госпође Гаље- Гаљинке Чудновске- српске
начелниковице, у сали угледног кладовског пансиона Дубровник, те
петоаприлске вечери 941.године изазвао је спонтани аплауз моштва
присутних званица. Музика кладовских Цигана одсвирала је 'туш'.
Она је, одевена у црну свечану хаљину, са белом чипком око врата,
на чистом руском језику поздравила госте. Опет аплауз и усхићење-
музика је громогласно засвирала казачок. Само је један плави
господин са обрвама 'мишјег репа' и цвикером на пола носа, седео
озбиљан или забринут. Био је то капетан Рихтер, 'специјални гост'
који је малочас из Румуније стигао рибарском барком. Они што на
подијуму готово дивљачки играју не знају да је организовање забаве
платио нико други до Франц Нојхаузен, посланик Трећег Рајха у
Београду. Њавећом пажњом од свих присутних официра обасипан је
вижљасти капетан краљевске југословенске војске Станиша
Михајловић. Његовом столу са боцом вина 'Буково берба 1923'
прикључила се домаћица, где је још седео и артиљеријски
потпоручник Бора Тодоровић. Кад је време већ поодмакло, а весеље
се претворило у разврат и блуд, један гост је непримећено шмугнуо у
тиху пролећну ноћ. Био је то официр са цвикером. Својом џепном
лампом некоме је на другој обали реке дао 'зелени' сигнал,
махнувши неколико пута… Нешто пре поноћи десантни чамци са
немачким командосима кренули су ка српској обали. Југословенска
војна посада код Сипа брзо је и лако савладана.''

-Небојша А Јовић-
 ЈАН ФЛЕМИНГ
Јан Флеминг, помоћник команданта Британске морнаричке
обавештајне службе 1940.године организовао је акцију минирања
Ђердапа у регији Гвоздених врата-Казани, са циљем спречавања
немачке ратне машинерије да буде снабдевана петролејом из
румунских нафтних извора.

***

Рат обавештајних служби водио се на Ђердапу знатно пре приспећа

немачке војне машинерије на тло Румуније, одакле ће извршити
инвазију на Југославију. Према плану Британске морнаричке
обавештајне службе чији је аутор Јан Флеминг ''отац Џејмса Бонда'',
група аустралијских командоса предвођених Мерлином Миншелом
покушала је да у ђердапском Казану активира 100 тона експлозива
разорног дејства. Подухват је пропао услед провале информације од
стране румунске тајне полиције. План Британске морнаричке
обавештајне службе, чији је аутор био Јан Флеминг, потиче из
октобра 1939.г, а један од водећих оперативаца акције у регији
Гвоздена врата био је Мерлин Миншел. Међу актерима подухвата
налазило се мноштво Аустралијанаца. План активирања у Казану на
Ђердапу 100 тона експлозива разорног дејства био спречен услед
дејства румунске тајне полиције, 30.марта 1940.г
 ЈУЛИУС ХАНАУ
Организатора неуспеле диверзије на Ђердапу, Јулијус Ханау/1885-
1943/ пуковник енглеске обавештајне службе јеврејског порекла, са
конспиративним именом ''Цезар''. У Београду је делао као
представник произвођача опреме за Радио Београд- ''Marconi
Wireless''. Прославио се ''куповином''- организацијом војног пуча од
27.марта 1941, који је умногоме предодредио историју Југославије.
Према другим изворима, имао је приватну фирму са Малколмом
Буром, званична професија ентомологист; говорио је немачки,
француски, српски, шпански, холандски, зулу. У књизи ''Рат шпијуна у
Краљевини Југославији'' о њему се, као јунаку предратних крими-
романа, наводи: ''Представници Абвера и Гестапоа у Београду
прозвали су мр.Ханауа 'човек с безброј лица'- то зато што нико тачно
није знао како он физички изгледа! Час је имао црну косу, час риђу,
час бркове, час је био без бркова, час је имао наочаре, час није, час је
био сед, час плав!''

Према запажањима Милана Банића, Срби у сарадњи са Енглезима

били су спремни да предузму мере на потпуном минирању Ђердапа
у циљу спречавања немачке офанзиве, по цену да од регије
Гвоздених врата начине пустош. Сагласно плановима југословенског
војног врха, главни посао југословенске војске састојао се у
одстрањивању Италијана из Албаније, запоседању читаве источно-
јадранске и јонске обале и стављању свих лука на располагање
Енглезима. За случај да немачки притисак са севера, северозапада и
североистока буде неиздржив, следило би одступање уз борбу у
планинске пределе, а да Панонска низија не падне у руке
непријатеља изазвало би се разливање Дунава запречавањем речног
тока у ђердапском теснацу. Поверљиви документ о томе гласи: ''На
Ђердапу смо већ прокопали 36 галерија и минирањем ће се на дати
знак, срушити читава брда у Дунав'' . Наводно се главни проблем
огледао у околности што је запречавање Дунава могло бити
остварено тек под условом да Немци не изврше инвазију на
Југославију пре 10- 11. априла 1941.г. О значају подухвата обавештава
нас писмо које је 28. марта 1941. године шеф операције СОЕ у
Југославији Хју Далтон упутио Винстону Черчилу, након што је
енглеска служба посредством оперативаца Бенета, Ханауа и
Мастерсона одлучујуће допринела извршењу пуча генерала
Симовића: ''Јануара ове године одлучио сам да пошаљем мајора
Џона Тејлора на Балкан. Ево Тејлорових инструкција по редоследу
важности: 1. Преврнути и небо и земљу да наши пријатељи у
југословенском генералштабу спроведу у дело план о блокади
Дунава... Сећате се да ваш апел кнезу Павлу за минирање стене у
Ђердапу није уродио плодом због неодлучности тог љигавца. Значи
план у вези с Ђердапом не може да се оствари на време захваљујући
кнезу Павлу. Тај план ће ипак ускоро моћи да се оствари. Тако је бар
речено Тејлору у југословенском гeнералштабу. Пуч је био успешан.
Надајмо се да ће и крајњи ударац бити исти''

South African by birth, Julius Hanau, invariably known as ‘Caesar’, served

in the Great War, earning a Mention in Despatches. In 1918 he was
appointed Deputy to the Chief of the British mission to Yugoslavia. After
the war he settled as a businessman in Belgrade.
In 1938 he was recruited by the War Office (Section D) and tasked, in the
event of war, to block the River Danube at the Iron Gates, the deepest
gorge in Europe, to interrupt the flow of Germany's imports from
Romania. After several unsuccessful attempts the Germans detected his
activities and he was forced to stop. He was expelled by the Yugoslavia
Government at German insistence in June 1940.
During 1941 he ran the Special Operations Executive (SOE) West African
desk in Cairo. In 1942 he was awarded the OBE for assisting the British
assault on Madagascar.
Colonel Julius Hanau OBE died in Cairo on 12th May 1943 from natural
causes, aged 53. He is buried in the Heliopolis War Cemetery, Plot 3, Row
F, Grave no.32
Medals and chest jewels are, left to right: Order of the British Empire,
1939-45 Star, Africa Star, War Medal, Serbian White Eagle with Swords
(1918) and Knight Commander of St Sava of Yugoslavia 2nd
Class.
https://www.militaryintelligencemuseum.org/ww2-medals-collection/hanau-j%2C-colonel
 СТЈЕПАН ПЕТЕЈ

Стјепан- Стеван Петеј, рођен 29.10.1910.г. у Карловцу, био је један од

мноштва капетана родом са подручја данашње Хратске, који су
своје каријере градили радећи у Југословенској државној речној
пловидби. Својим знањем и вештином оставио је видан траг у
историјским збивањима на Ђердапу током и након Другог светског
рата.

Милан Гулић у докторској дисертацији на тему ''Дунав у политицији

Југославије према Совјетском савезу'', позивом на документе Архива
Југославије написао је о капетану Петеју: ''Стјепан Петеј је још од 1944.
сматран особом од повјерења Совјета. Врло је рјечита карактеристика
коју је за њега дао Ј. Пауновић 1945. године: „Капетан Петеј, на броду
Остмарк сада Стаљинград, командант, био је већ затворен од органа
ОЗНА-е и спровођен у Београд непосредно после ослобођења наших
крајева на Дунаву. За време окупације био је насилник, отворено
служио Немцима као врло способан командант брода. Међутим, као
проницљив и довитљив човек приликом маневара Црвене армије на
Дунаву против Немаца у једном тешком тренутку по Русе он је смело
спасао један одред црвеноармејаца. Отада је имао пуно поверења код
Руса, који су га приликом затварања тражили натраг као доброг
стручњака.“ Врло оштро закључује да је С. Петеј ''заиста необуздан
зликовац и искористиће прву згодну прилику да прими новац и стави
се у службу онима којима није у интересу правилна пловидба на
Дунаву'' .

Након окончања Другог светског рата капетан Петеј обављао је низ

одговорних дужноси везано за дунавску пловидбу, поред осталог био
је начелник наутичког одељења Југословенско совјетског дунавског
паробродског акционарског друштва-ЈУСПАД. Из тога периода датира
његов акт ''Упутства агенту по питању саобраћајно- наутичке природе у
ђердапском сектору'', адресиран на Стериоса Андруцоса, одобрено
под бр.2о38 дана 23.8.1947. од стране комерцијалног директора АД
ЈУСПАД, Б.Дермана, уз супотпис главног диспечера Н.Хаднајева. Испод
механографски унетог имена ''Стеван Петеј'' потписао се ћирилицом
''Ст.Петеј''.

Стеван Петеј био је и директор сектора саобраћаја Југословенског

речног бродарства. Из тог периода потиче његов несвакидашњи
подухват, сачуван од заборава захваљујући репортажи у једном
дубровачком часопису, публикованој 1961,у оквиру поднаслова ''О
једној невиђеној пловидби'': ''Било је то у хладним данима крајем
претпрошле године. Тада је остварен највећи подухват у историји
пловидбе Ђердапом. Велики морски брод ''Циркле''- саграђен у
београдском бродоградиллишту Тито- вучен од тегљача ''Хрватска''
под најтежим хидрометеоролошким условима успешно је препловио
кроз најопасније теснаце и плићаке у Ђердапу. Било је то 3.децембра
1959, када је после три дана пловидбе Дунавом С/С ''Циркле'' стигао у
Текију...Заповедник тог конвоја Стеван Петеј, саобраћајни директор
''Југословенског речног бродарства'' изјавио је да је то, највећи и
најтежи подухват у историји пловидбе Ђердапом. Срушени су били
сви принципи и правила пловидбе. То мишљење дели и директор
бродоградилишта ''Тито'' и шеф навигације у Ђердапу капетан Калин и
бројни други техички и пловидбени стручњаци. Сретно је након Текије
брод прошао пут на месту где су потопљени стари шлепови, као и
Сипски канал. Бурно поздрављљен, брод је стигао у Прахово. Све се
добро свршило. ''Сциле и Харидбе'' били били су немоћни пред
вештином и задивљујућом смеоношћу ''ђердапских вукова''
 МАРКО МИЛУНОВИЋ ПИПЕРИТУС

За време окупације у Кладову је боравио агент енглеске обавештајне

службе Марко Милуновић, који је како сам каже ‘’у циљу
камуфлирања рада’’, постављен од стране надлежних органа ЈВуО за
‘’команданта Кладова’’ . Био је близак сарадник знаменитог Џаспера
Рутама /1910- 1990/, члана енглеске обавештајне мисије на тлу
окупиране Србије, бившег личног секретара Невила Чемберлена.
Држао је три обавештајна пункта у Кладову, један у Зајечару, два у
Нишу, један у Софији, један у Истанбулу, три у Београду, један у
Панчеву, један у Сегедину, пет у Будимпешти, ''Темишварску мрежу'',
пункт у Турн Северину, три у Букурешту, ''везу у Братислави’’, ''канал
за Пољску'' и један у Сипском каналу. Његови мемоарски записи ''Са
капетаном Нашом у Београду'', ''Од немила до недрага'', ''Почеци
титоистичко- комунистичке страховладе у Кладову и Кључу'', вредна
су грађа за изучавање прошлости Кладова и околине. Послератне
године провео је највећим делом у Шведској и Шпанији а својом
заслугом сматрао је, између осталог, спречавање да Ј.Б. Тито добије
Нобелову награду за мир.
***
Oficir Jugoslovenske vojske u Otadžbini pod komandom pukovnika
Piletića, ratni upravnik Kladova, uhapšenik OZNE po dolasku titovaca na
vlast, on se, sa suprugom Simkom sredinom 1945. prebacuje u Austriju,
odakle će se kasnije preseliti u Švedsku. U Austriji je iskušao mnoge
poslove i zanate, radio je kao zidar, goroseča, službenik i novinar, a u
Švedskoj je stekao zvanje stručnjaka za galvanizaciju. Sve slobodno vreme
je posvetio političkom i publicističkom radu. Postao je sekretar
Socijalističke stranke Jugoslavije u izgnanstvu, na čijem je čelu stajao
predratni socijalistički prvak i sindikalni vođa dr Živko Topalović. Gotovo
tri decenije je uređivao bilten „Jugosloven“, a posle Topalovićeve smrti
dolazi na mesto predsednika Izvršnog odbora stranke. Marko Milunović-
Piper (1918-2009), crnogorski Srbin, bio je jedan od onih nacionalnih
aktivista kakve je samo dramatični XX vek mogao roditi i u borbi očeličiti.
Zakletnik tradicionalnog shvatanja čojstva i junaštva, Milunović je s
jednakim žarom u Otadžbini i Rasejanju ispunjavao svetu dužnost
pojedinca prema Rodu i njegovoj istorijskoj sudbini. Nije mu bilo teško da
prepozna kontinuitet te sudbine u modernim, na prvi pogled
promenjenim uslovima.

Милован Данојлић
 МАРИНКО ПАУНОВИЋ

Припадник обавештајних и служби државне безбедности. Први

учесник квиза на државној телевизији који је зарадио 1.000.000
динара, квиз ''Да или не'' 1965.г. Писац књига ''Београд вечити град'',
''Ђердап и Тимочка крајина'', ''Београд кроз векове'', ''Светска
авијација 1783-1930'', ''Биографије знаменитих Срба''.

Извештај Среског поверенства Комунистичке партије Југославије за

срез кључки од 29.јануара 1945. Окружном комитету КПЈ за Зајечар о
раду поверенства за јануар месец, са освртом на војно- политичку
ситуацију у срезу, на организационо питање КПЈ и на рад са
друштвено политичким организацијама:

''Подаци о Маринку Пауновићу којима ми располажемо су: Према

подацима које је добио друг Зека (Никола Маринковић), он је био
две године у пропагандном одсеку код дражиноваца, по доласку
Руса учествоао у ставарњу кључког комитета и од новца који је
заплењен од дражиноваца куповао себи одело. По успостави наших
власти он је затражио од среског одбора да му изда уверење да је
радио по партији за време окупације у овом крају. Срески одбор
незнајући пристао је да му изда уверење али секетар Одбора код
кога је он донео на потпис већ написано уверење, одбио је да му
такво уверење потпише. Маринко је дуго молио говорећи да је он
био члан Партије и да хоће да иде у Београд, ради уређивања наших
листова пошто они без њега не могу, и да му је за то потребно
правдање јер ће га другови питати где је био и шта је радио.Када га је
Команда места позвала да иде у војску он је побегао у Турну Северин
са намером да се пребаци у Београд. Послата је тројка која га је у
Румунији ухватила и спровела у Кладово одакле је упућен у Подручје
у Неготин. У Подручју је задржан, мислимо на месту пољопривредног
референта, како се он представљао.Из Подртучја је послао једно
писмо Председнику среског одбора где је затражио да се он заузме
од учитеља Мусића који се налази у јединици у Неготину, да га
затражи као потребног за рад у школи и на тај начин извуче га из
војске. У писму је наглсаио да му се Председник у свакој прилици
када му је потребна нека услуга или интервенција обрати на њега,
''његовог старог пријатеља''. Имао је блиске везе са
Мистерђеловићем и заједно су организовали свој кључки комитет и
трошили новац заплењен од дражиноваца. Требали би боље
испитати верзију да је имао везе са румунском пропагандом у овом
крају. Док је био у Команди подручја одлазио је више пута у Румунију
и једном се приликом задржао 10 дана.

Смрат фашизму-слобода народу!

Партијско поверенство КПЈ

за срез кључки''

*Према мемоарима Марка Милуновића, Маринко Пауновић је одмах

по окончању окупације Румуније био упућен у ту земљу од стране
енгеске обавештајне службе како би пронашао ванбрачног потомка
династије Обреновића- потенцијалног противкандидата Ј.Б. Титу у
случају да ствари са њиме не крену жељеним током. У препискама тим
поводом Пауновић је означаван конспиративним именом ''Мачак''