РАНКО ЈАКОВЉЕВИЋ

ЦЕПЕЛИН НАД ЂЕРДАПОМ ПРВИ СВЕТСКИ РАТ

https://www.facebook.com/OlteniaDeAltadata/photos/a.240427229446265/866156270206688/?type=3&theater

9 11 1915 Први светски рат,након окупације Кладова

Током 1915, на подручју Кладова стационирана је дивизија на челу са

Драгутином Димитријевићем Аписом, чланом организације ''Уједињење или
смрт'', главним актером свргавања са трона династије Обреновић и устоличења
Петра Карађорђевића 1903. године. Истовремено, у истом реону на Дунаву, снаге
Руске царске морнарице обезбеђивале су пловни пут. Kада је Арчибалд Рајс,
посматрач Црвеног крста, посетио овај крај, током друге половине 1915.г, у
кладовском пристаништу налазила се Црноморска руска ратна флотила.
Неповољан развој ситуације на другим фронтовима убрзо је изазвао њихово
повлачење са ђердапског сектора. Окупацији Кладова претходило је склапање
тајне конвенције између Аустрије и Бугарске, 6. септембра 1915.г, чији је први
параграф гарантовао Бугарској припајање српских крајева источно од Мораве,
укључујући одговарајући део српског Подунавља.

Из летописа овдашње цркве Светог Ђорђа сазнајемо да је 13.10.1915.г. корпус

маршала Макензена заузео Кладово, три дана пре -10.10.1915.- прешавши преко
Дунава код Текије на српску страну, а да је већи број цивила пребегао у Румунију
на лађи ''Србија'' . Према запису за 1916. годину, у почетку су се неке избеглице
вратиле назад, пошто је у граду успостављена бугарска војна управа, а око 850
људи је предвођено јерејем Раденком Анђелковићем избегло у Русију, нашавши
уточиште септембра 1916. године у Јелисавет граду који је 200 година раније био
настањен искључиво Србима. Руска влада и Фонд прицезе Татјане обезбеђивали
су помоћ од једне рубље дневно за одрасле и пола рубље за децу. Изузев
бродом ''Србија'' 13.10.1915.г, једна група становника кладовске регије избегла је
преко Дунава два дана раније, одмах по сазнању за прелаз аустријских трупа код
Текије. О томе нам казује запис на једној карти са уцртаним путем избеглица:
''Мапа путовања од 11.октобра 1915. године до 17. јануара 1919. године- Спасоја
Перошевића из Петрово Село, мати му Марије, жене Јанице, кћи Даницо, сина
Витомира, Радомира, Светомира и Миодраго- као српске избеглице''.

Летопис кладовске цркве садржи податак да су аустро- угарске снаге окупиравши

варош ''заузели и цркву, те су у њу утерали 30 коња и тако је претворили у шталу
обичну, оскрнавивши као хришћани светињу нашу и опљачкавши неке сребрне
ствари, као крстове и иконе. При крају те године скинули су и сва три звона која
су послали у фабрику оружја у Будимпешту. Дана 10.10.1915.г, приликом
преласка њиховог на нашу обалу /Текија/, настала је паника у народу тако да је
све на пијаци остављено, јер је била субота пазарни дан у Кладову и сваки је
пробао да се што пре спасава да не би запао ропства непријатељског''.

Трећа већа група избеглица напустила је Србију из Доњег Кључа, предвођена

ртковским парохом Савом Илићем, преко Корбовског острва приспевши
чамцима у румунско место Инова, преко пута Велике Врбице, а тек после 20 дана
у Турн Северин, где су остали до јануара 1916. године. Не треба сумњати да је
било мноштво појединачних пребега и изналажења најпогоднијег начина да се
преживи ван окупиране матице.

Прогерманска штампа, попут тадашњег ''Њујорк Тајмса'' у сасвим другачијим

тоновима известила је о заузимању Кладова 26.10.1915. године /по летопису то
је 13.10.1915, сагласно старом рачунању времена/, недуго након уласка Бугарске
у рат против Србије . Текст има наслов ''Тевтонско- бугарско јединство'': ''Сусрет
је био неочекиван и обе стране су биле изненађене... то је био тренутак од
историјског значаја у светским релацијама. Исток и Запад су уједињени у
победничком походу наших армија... Пут од Немачке, кроз Аустро- Угарску и
Бугарску ка Турској био је отворен. У утврђеном граду Кладову победа је
поздрављена са великим ентузијазмом целе протекле ноћи /26.октобра/ и
данашњег дана. Националне химне савезница певане су преко ноћи,
одзвањајући на румунској обали на којој су стајали становници Турну Северина
посматрајући дешавања на српској страни. Добивши вести о спајању војски,
комаНдант снага око Добре Воде пожурио је у Кладово да пожели
добродошлицу бугарским трупамаВојвода Адолф фон Мекленбург, са мноштвом
немачких и аустро- угарских официра у пратњи. На улицама кроз које су трупе
пролазиле при уласку у град, на много кућа биле су истакнуте беле заставе за
примирје, импровизоване од одеће, креветских чаршава, столњака, као знак
њиховог пристанка покоравања новим властима. На улазима кућа победничке
трупе дароване су венцима цвећа. Приликом данашњег свечаног ручка у част
бугарских официра, наздрављано је владарима савезничких држава. Лајтнант
У.П. Гађев, командант бугарске коњице одржао је смотру својих трупа од којих се
највећи део борио у последњем Балканском рату против Србије''.

Како год, највећи број војно способних Кладовљана већ је одавно са својим
регуларним војним јединицама боравио далеко од родног града, док је стотине
избеглица нашло привремено уточиште на другој обали Дунава.

*Ратну 1915. годину у суседном Неготину обележило је присуство француске аеропланске ескадриле.
Врховна војна комада издала је 10.маја наредбу О бр.13970 којом команданту француске ескадриле,
команданту места Прахово и команданту Крајинског одреда даје задатке: 1) спречавање
непријатељских аеропланских летова и бацања бомби на наше транспорте у пристаништима на
простору ушће Тимока- Прахово- Кусјак; 2) извиђања области Аустро-Угарске између Оршаве /преко
пута српске Текије на Дунаву/ до Молдаве; 3) све извештаје које добије командант места у Прахову
копираће и слати команданту Крајинског одреда у Петрово село...''. Командант у Петровом селу био је
Драгутин Димитријевић Апис . Обавештајне податке слали су и активисти Народне одбране. За подручје
Кладова то је био Славко Косић, учитељ у Сипу, брат знаменитог социолога, од аустро- угарских власти на
смрт осуђеног др.Мирка Косића, пријатељ Алексе Шантића и Светозара Ћоровића. Он је преко својих
повереника у Банату прикупљао податке о стању у јужноугарским жупанијама. За пренос информација
преко Дунава користио је и голубове писмоноше. Не располажемо подацима о његовим контактима са
припадницима Народне одбране стационираним у Неготину.

Иначе су рубни предели Србије попут Неготина и Кладово не ретко били стециште особа које су се бавиле
обавештајним радом, такав пример забележен је након српско- турског инцидента у Београду код Чукур
чесме 1862- Дубровчанин Митар /Димитрије/ Мерћеп, како пише Милорад Екмечић, добровољац у
револуцији у Војводини, у Кримском рату у бици под Севастопољом 1855, у споразуму са српском владом
организовао је инцидент турских војника са српском децом, што је довело до турског бомбардовањња
вароши . Кнез Михаило даровао му је имање у Кладову, где је живео до аустроугарске анексије Босне и
Херцеговине .