Ranko Jakovljević

TEKIJA KAKVE NEMA

ПРЕ
Проф. Сава Урошевић

Картирање у области исконског терена Ђердапске клисуре

Исконски терен Текија –Краљевац (Петрово село). Северна

граница овог терена почиње од косе Мисије више Текије, и пружа
се поред Дунава до Џевринског Виса. Од Мисије до Текије исконски
се шкриљци не спуштају до саме обале Дунава, већ се задржавају
на подножју брдског венца, чије северне стране овде врло стрмо
падају у уску долину Дунава. У тој долини, између исконског терена
и Реке постоји једна врло добро очувана тераса, образована
поглавито од наносног исконског материјала. Од Текије до Џеврина
исконски се терен спушта непосредно у сам Дунав. - Западна
граница овога терена полази од серпентина на коси Мисији,
граничи се с њима донекле на западној страни исте косе, и
провлачећи се источно испод висова Планинице иде даље на југ,
такође источном страном греде Добре Воде до места Корита. -
Источна гранина истог терена почиње од Дунава под самим
подножјем Џевринског Виса, иде западним подножјем Слатине и
Врапчег Дрена, пролази источно поред самог села Краљевца, за
тим преко ушћа Белке и Мале Реке, и завршава се на Килому код
места где почиње Дугачка Коса. На целој се овој страни исконски
терен граничи скоро непрегледно кречњацима. Најзад, јужна
граница овог искоиског терена завршава се на Килому и Коритама.
На досадашњој је геолошкој карти било назначено да се текијски
исконски шкриљци простиру преко Килома и Корита даље на југ, да
захватају цео Мироч, и да се преко Великог Гребена спуштају у
Поречку Реку. Међу тим, садашњим проматрањима утврдили смо,
да је овај исконски терен једна изолована партија која нема
површинске везе с осталим исконским шкриљцима у северо-
источном делу Србије. Цео пак терен Мироча, сем подножја му од
Клокочевца до Голубиња, образован је од стена млађега порекла:
кречњака, глиновитих шкриљаца и пешчара. Исто је тако сада
утврђено, да серпентини овде не продиру нигде кроз исконске
шкриљце, већ да су испољени на неколико места у пешчарима и ...
на греди Добра Вода, а да су само на раније поменутом делу
Мисије, у непосредном додиру с исконским тереном. Из овога
видимо, да се овај терен пружа нарочито у дужину, од Дунава до
Килома. Спрам дужине, ширина му је незнатна. То је управо један
узан исконски појас, укљештен између греде Планинице - Добре
Воде и скоро једноставне кречњачке греде Џеврин- Крш (Велико
Ливађе). Геолошки је склоп овог исконског терена у главноме прост.
Микашист преовлађује у свима деловима његовим; гнајс,
амФиболит, кварцит и епидотит налазе се тек као саставни чланови
другога реда. Најзначајније су масе гнајса испољене у крајњем
северном делу терена, више Текије; у осталим деловима, и ако је
доста чест, ипак остаје спрам маса микашиста у подчињеној улози.
АмФиболит је напротив више заступљен у јужном делу терена.
Кварцит је свуда заступљен, а епидотит смо нашли само на
једноме месту - између Џеврина и Кастела. - У многим слојевима
својим, нарочито у северном делу терена, микашист је веома богат
црвеним гранитом. Покадшто садржи и ставролита, или у већој
количини нагомиланог дистена. Овај последњи је у неким
примерцима потпуно метаморфисан у дамурит. АмФиболит такође
садржи често у врло великој количини гранита. Текијски исконски
терен није прожет никаквим еруптивним жицама, нити садржи
мермера. Слојеви ових исконских шкриљаца пружају се у главноме
са севера на југ. Такав правац, с незнатним скретањем на исток или
на запад, задржавају поглавито од Килома до Краљевца. У
северном делу терена, на Бачијама, Мисији и у потоку Старој
Ковилови, слојеви су јако скренули на исток-запад; на Брзујки и у
околини Џеврина пак слојеви се најчешће држе правца ССП. или
ССЗ. — Пад слојева је такође променљив; најчешћи је у источно
поље, ређи у западно. Углови под којима падају махом су врло
велики; често се налазе слојеви који стоје скоро главачки. Нашој
Старој Барзујки одговарају, на левој обали Дунава, висови Алиона,
за које је др. Ф. Шафарик утврдио, да су образовани од правих,
типских микашиста, који имају врло много гранита и ставролита, и у
којима се у незнатној количини налазе и партије распаднутог,
аплитског, зеленог гнајса. Ово што је Шафарик казао за Алионске
Висове, важи дословно и за дунавску страну Старе Брзујке, чиме се
утврђује геолошка целина ова два дела исконског терена,
раздвојена коритом Дунава. https://pretraziva.rs/prikaz/prosvetni-glasnik/1903-11-01/105

Митови и легенде
Drugi vid poštovanja kulta Meseca zastupljen je u reonu Tekije, čije
ime izvire iz grčkih reči ''Teo kleia''- Božija slava: u ostavi iz rimskog
doba jedan od najvrednijih predmeta je srebrni list sa likom Selene-
Helene, Helijeve sestre i Zevsove miljenice. Ona, kao ''poslednja od
nebeskih sfera ispunjenih mudrošću, posmatra inteligibilne stvari
iznad neba i ukrašava oblicima materiju koja se nalazi ispod nje,
uklanjajući njenu grubost, zbrkanost i neuređenost''. Uz ovaj predmet
u Tekiji je pronađen i srebrni list sa prikazom Hermesa, Zevsovog
sina, a po majci Maji Atlantovog unuka. Grčki mitovi Hermesa
smatraju spasiteljem Dionisa- sina Semelinog i Zevsovog- nazvanog
''dva puta rođeni'' ili ''dete dvostrukih vrata''. Inače, ovaj deo regije
Gvozdenih vrata, kao retko gde u Evropi, u toponimu Misija za
najlepši svoj rubni predeo, čuva uspomenu na boravište antičkog
velikog plemena čije je pripadnike, po Homeru, Dionisov otac Zevs,
skrećući pogled sa Troje udostojio svoje pažnje : ''Kada Hektora Div i
Trojce dovede do lađa,/ on u besprekidnoj muci i bedi ostavi borce,/ a
sam blistave oči on obrne natrag i stane/ motriti kraj, u kojem
konjodržni Tračani žive,/ Mišani, borci izbliza, i ponosni još
Hipemolzi,/ svi mlekopije, i još Abiji pravedni vrlo;/ a na Troju više ne
okrene očiju sjajnih...''. Kako Strabon nalazi, upravo ti- trački,
odnosno u našem slučaju ''tekijski'' Mizi činili su mnoštvo od kojeg se
izdavaja istoimeni deo i naseljava ''između Lidijaca, Frigijaca i
Trojanaca'' .
Dovodeći u vezu značenje prideva ''kallistos''- ''najlepši'' sa izrazom
''svetlosno božanstvo'', Anica Savić-Rebac izgradila je tezu koju je
Tomas Man u ''Josifu i njegovoj braći'' dodelio faraonu
Amenhotepu/Enhatonu kao komentar na odnos lepote i mudrosti:
''Lepota ima veze s mudrošću, i to posredstvom svetlosti. Jer svetlost
je sredstvo i središte, od kojeg zrači srodstvo na tri strane: ka lepoti,
ka ljubavi i ka saznanju istine. Ovo troje sjedinjeno je u njoj i svetlost
je njihovo trojedinstvo. Stranci su mi doneli učenje o jednom
prvobitnom bogu, rođenom iz plamena, jednom lepom bogu svetlosti i
ljubavi, i njegovo ime bilo je 'Prvorođeni sjaj'. A svetlost je lepota kao
i istina i znanje, a ako hoćete da znate sredstvo istine, znajte da je to
ljubav'' . Upravo takve atribute ima i antička Dijana, te ne čudi
pronalazak u njenom podunavskom svetilištu, rimske opeke sa
urezanim kukastim krstom, što danas krasi postavku Arheološkog
muzeja Đerdapa u Kladovu.
Božanstvu Meseca i vodenih vila, Dijani posvećena su ritualna noćna
kupanja po mesečini u vodama Dunava, o čemu su sačuvane
bogate uspomene među meštanima Tekije. Pošto se oslobode
odeće i prinesu žrtvu Mesečevoj moći, raspletenih kosa i sa
strukovima bosiljka u rukama, one upućuju molitvu posredstvom
srebrnastog svetlosnog luka, da se njime zlo vrati svojim izvorima a
dobro udene u belilo njihovih mlečnih puti, izatkanih od prediva sa
Suđajinih preslica. Ovi rituali na području Tekije upražnjavani su
desetinama vekova. U prilog tome ide i nalaz svetiljke iz rimske ere,
sa urezanim natpisom u slavu rečnih nimfi, Artemidinih ili Dijaninih
pratilja. Istorodnom svetlosnom božanstvu posvećeno je ime staništa,
kastela Luna, smešteno deset kilometara zapadno od Egete, kod
današnjeg izvora Zapatura .
I hiljadama godina posle Lepenskog Vira simboli svastike
upotrebljavani su na đerdapskoj obali i zaleđu. Sublimirajući borbu
dobra i zla, oni čine spoj sa učenjem mazdaizma, široko
rasprostranjenog u prvim vekovima nove ere u podunavskim
naseobinama, počev od Tekije do Brze Palanke na desnoj dunavskoj
obali, odnosno u reonu Drobete sa leve strane velike reke, odakle
potiču fascinantne fibule sa ornamentima svastike (172). Ovdašnje
prisutvo Ahura Mazde, gospodara svetlosti među Persijancima, iz
čijeg jezika nesporno je utvrđeno potiče i reč Đerdap, ogleda se
između ostalog u imenu Šistab, kakvim su Turci zatekli naziv mesta
potonjeg austrijskog utvrđenja Elizabet na desnoj obali reke,
povezanog podvodnim kanalom sa ostrvom Ada Kale. Histasp, ili
Vištaspa bio je veliki knez, prvi vladar koji je prihvatio Zaratustrino
učenje. On je po predanju i sastavljač dva primerka svetih knjiga-
Zakona/ Avesta, od kojih je jedan uništen prilikom spaljivanja palate
u Persepolisu od strane Aleksandra Velikog, dok su drugi osvajači
odneli u svoju postojbinu i izradili prevod na grčki jezik . Ova knjiga
znanja i mudrosti, ispisana zlatnim slovima na volujskoj koži, baština
naroda koji je prezirao trgovinu prepuštajući je Jevrejima i
Feničanima- čija je flota zajedno s grčkom bila angažovana za
persijske plovidbene poduhvate, izraz je nezadovoljstva Tvorca
svojim delom, pretočenog u odluku da velikim potopom uništi veći
deo života na Zemlji. Zaratustra nam slika Ahura Mazdu zaodenutog
čvrstim nebeskim svodom, sa telom od svetlosti u najvećem sjaju, a
oči su mu Sunce i Mesec. Njegov prethodnik među Egipćanima Ra,
stvorio je sva živa bića iz sopstvenih očiju. Aristotel je prihvatao da
nauk proroka Ahura Mazde počiva na moralu utemeljenom šest
hiljada godina pre Platona, a Heraklid iz Ponta, Platonov učenik,
smatra da je Zaratustra potomak Atlantiđana. Učenje Persijanaca
preuzeto od Platona, upravo je negacija teze o etičkoj indiferentnosti
bogova i stava da su u svim elementima univerzuma zlo i dobro tako
izmešani da ne postoji ništa savršeno čisto. Histasp-Šistab deo je
imena velikog vladara Darija Prvog /521-485./, koji je u kaznenoj
ekspediciji protiv Skita svoju vojsku vodio kroz južnu Rusiju, preko
Bosfora, Volge i Dunava. U njegovo vreme Persijanci su vladali
Egiptom, Palestinom, Sirijom, Fenikijom, Vavilonom, Lidijom,
Kapadokijom, Frigijom, Jonijom... Histaps-Vištaspa je na svom dvoru
omogućio Zaratustri obrazovanje grupe ''Siromaha'' sa zadatkom da
propovedaju njegovo učenje. Njihovo ime poticalo je od dryu-
siromašan, odakle izvire i novopersijska reč derviš, nagoveštavajući,
kako Pol di Brej smatra, islamske derviše .
 Александрина Цермановић
Кузмановић и Александар Јовановић

Редак материјал (црвенкастомодри порфир), потпуно

савладани технички проблеми и доследно спроведена
одређена идејна концепција, одвајају овај текијски портрет
од провинцијске уметности и везују га за чисте
представнике стила y уметничким центрима. Велике широм
отворене очи и укошено наборано чело уоквирено
беживотно моделованом косом репродукују, упркос
недостатку доњих партија лица, карактеристичан лик до
сада непознат y нашим областима. Фрагменат je данас
приватно власништво Д-р С(ветозара). Цермановића, лекара
из Београда. По саопштењу налазача овај фрагменат je
нађен 1937 г. y Текији. Услови налаза нису познати.
Димензије очуваног дела порфирне главе (највећа висина
13цм., највећа ширина 17 см.) показују да je y питању
портрет природне величине.

Драгослав Срејовић

09.1-2.37.-srejovic-d.-dva-kasnoanticka-portreta-iz-srbije.pdf

24.2.1909.

Александрина Цермановић Кузмановић

 САВА ТЕКЕЛИЈА
Постоји неколико теорија о пореклу породице Текелија.
Најстарија верзија је она коју је приказао један Текелија — Сава
Текелија, у склопу биографије свога стрица, руског генерала
Петра Текелије, публиковане у Летопису Матице српске. Сава
наводи да су Текелије пореклом из Србије, где су држали Текију
и околна места, а да су се у Угарску доселили много пре Велике
сеобе Срба 1690. године.
Porodica Popović Tekelija potiče od „stare vlastelinske srpske
loze", a prešla je u Austrougarsku i naselila se u Banatu posle
pada Srpske despotovine 1459. godine, napominje Krestić.
Međutim, oko mesta u tadašnjoj Srbiji u kojem su živeli preci
Save Tekelije istoričari još uvek nisu uspeli da se saglase.
Petar Tekelija, Savin stric i general u ruskoj vojsci, tvrdio je u
njegovim memoarima da je porodica davno pre patrijarha
Čarnojevića stigla iz Srbije, gde je držala Tekije i okolna mesta,
kaže otac Saša Jašin iz Budimske eparhije Srpske pravoslavne
crkve, koji je izučavao Tekelijin život i delo.
https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-62680827
 АВРАМ ПЕТРОНИЈЕВИЋ
О Авраму Петронијевићу савремени нараштаји мало знају. Један
је у низу заборављених личности националне прошлости, иако
би га, можда, требало памтити по томе што је у досадашњој,
политички нестабилној, историји Србије најдуже обављао
функцију председника владе у једном мандату (1844–1852).
Рођен је у Текији 1791. године, „у бежанији” на завршетку Кочине
крајине. У Старој Оршави, у Аустријској монархији, учио je
српско- немачку школу. Одрастајући у вишенационалној средини,
научио је немачки, грчки и влашки језик. У младости се бавио
различитим пословима: трговачки помоћник у филијали бечког
трговца цинцарског порекла Карла Сине, па секретар у српској
племићкој породици Демелић.

Радомир Ј. ПОПОВИЋ* Историјски институт Београд ПЕТРОНИЈЕВИЋЕВА

КРИТИКА ВУКОВОГ ПРЕВОДА НОВОГ ЗАВЈЕТА

„Језик којим г. Вук пише јест једна смеса херцеговачког и

црногорског наречја, јер нити сами Црногорци говоре тако, као
што г. Вук пише, нити сами Херцеговци који скупа с Црногорцима
до 150 иљада душа износећи, исчезавају спрам четири милиона
Срба, по чему само се собом каже, да поменута похвала указана
преводу г. Вука г. дописатељем [„Северне пчеле”– прим. Р. П.],
није од какве важности. И доиста, да је г. дописатељ за ова
условија и опстојатељство знао, а к томе, да му је позната била
распра учени Срба противу језика, који г. Вук Србима наметнути
труди се, он би се јамачно у реченом члену свому уздржао од
сваке похвале и само би се ограничио с извештајем да је Вук
Нови завјет на српски језик превео” (Подунавка 1847: 199–200).

Био је уз кнежеву подршку члан српске депутације у Цариграду,

али је због избијања Грчког устанка 1821. делегација притворена.
Били су политички таоци, па је у затвору Аврам изучавао
филозофију, историју, богословију, митологију, географију и
турску политику, припремајући се тако за будуће дипломатске
послове.По повратку у Србију постао је један од најближих
сарадника кнеза Милоша. Био је на дужности кнежевог секретара
и активно учествовао у гушењу Чарапићеве буне.

Према Хатишерифу кнез Милош Обреновић је требало да дели

власт са Саветом, али је кнез непрекидно избегавао да то
спроведе у дело због чега је избила Милетина буна. Организатор
завере био је Стојан Симић, а у срцу покрета налазио се и Аврам
Петронијевић. Кнез Милош био је присиљен да прихвати захтеве
побуњеника и да сазове народну скупштину, на којој је 15.
фебруара 1835. донесен Сретењски устав, којим је ограничен
кнежев апсолутизам.

Након проглашења Сретењскога устава Петронијевић је био

именован за министра спољних послова, а након укидања
Сретењскога устава постао је кнежев представник, и значајно
утицао на креирање Турског устава уносећи кључне одредбе о
ограничавању Милошеве власти у корист Савета и
уставобранитеља.

Када се Милош 1839. одрекао кнежевске власти, Петронијевић је

постао члан трочланога намесништва заједно са Јевремом
Обреновићем и Томом Вучићем. Био је намесник кнезу Милану
који је у то време био болестан и кнезу Михаилу који је био
малолетан.

Након избора Александра Карађорђевића за кнеза 1842. постао

је кнежев представник и министар спољних послова. Међутим,
Петронијевић и уставобранитељи су се преко пољске емиграције
повезали са Француском и Великом Британијом, због чега је
Русија тражила поновни избор за кнеза као и привремено
удаљење Вучића и Петронијевића из Србије. Скупштина је
изразила незадовољство руским захтевима, па је након
преговора договорено да кнез, Вучић и Петронијевић поднесу
оставке али да им се дозволи боравак у Србији.

Када је на Видовданској скупштини Александар Карађорђевић

1843. поново изабран за кнеза, Руска влада је потврђивање
кнеза условљавала захтевом да се Вучић и Петронијевић удаље
из Србије, што су они након одбијања ипак и учинили. Вратили су
се у Србију 29. августа 1844, а дуж пута их је свуда дочекивао
одушевљени народ.

Након повратка, Петронијевић је поново именован за

председника владе (и министра спољних послова и току
владавине кнеза Александра Карађорђевића, до своје смрти био
је одан кнезу, и са великим ауторитетом.

Умро је у Цариграду 22. априла 1852. године, током званичне

мисије, а сахрањен је у цркви Свете Петке на Босфору.

-чланак са сајта ДИПОС Београд-

„Онај који немајући сам никакове сопствене користи, без

да се сам чему нада, или чега се боји, неда да се Устав на
другом наруши.“
 ФАМИЛИЈА МИЛОШЕВИЋ
Јеремија Милошевић, трговац стар 41 г, домаћица Петрија 45 г,
син Најдан 12 г, Јован 10 г, кћи Ружа 5 г, слуга Милија 40 г...

Непокретно имање: 1 кафана од тврдог материјала, 1 кућа

двокатна, 1 салана с плацем са 3 казана гвоздена, ½ салане с
плацем са 3 казана бакарна, 1 плац празан учаршији, 1 башта од
5 дана орања, с асманлуком и воћем, 1 башта до Села од 8 дана,
1 башта од 8 дана у по..., 1 башта од 1 дан орања, 1 ливада у
Ђалу голу од 10 коса, 1 њива од 1 ½ дана, по воденице и плац...
1 њива од 2 дана, 1 плац од ¼ дана, 1 ливада у Џеврину, 1
ливада од 8 коса, 1 плац са шљиваром од 1 ½ дана орања,1
ливада од 2 косе, 1 ливада од 3 косе, 1 ливада од 8 коса, свега у
вредности 1832 дуката цесарска

-Попис становништва Среза кључког 1863-

Кладовски велетрговац Костаћ Николајевић имао је децу Петра

(Панајот), Димитрија, ожењеног Софијом Панић, Јелену, удату за
неготинског трговца Живојина Гогића и Катарину удату за
Димитрија Ценића, кћер Марију дату за Јована Мицковића, сина
Николу ожењеног Јелком Атанацковић и кћер Христину удату за
Милоша Милошевића. Син Костаћа Николајевић био је Никола,
председник Српског трговачког удружења у Кладову током
изградње Сипског Канала, благајник Српског друштва Црвеног
крста у Кладову 1887 кладовски трговац мешовитом робом,
преминуо 1917.г, чију је заоставштину 37 година доцније, срески
суд доделио његовој кћери Христини Милошевић из Београда
решењем О.75/54 од 5.8.1954.г, да би се о њеној овдашњој
имовини старао рођак Јанаћко Николајевић, издајући зграду у
закуп: кп.бр.25, зграда површине у основи 139 м2. Постоје
претпоставке да је Христина била удата у кући најбогатијих
Текијанаца, фамилије Милошевић.
 О ДУГОВАЊУ ТЕКИЈЕ УПРАВИ ФОНДОВА
КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ

АПСТРАКТ: Изузев по имену, и по историјским преламањима

може се закључити како је судбина Текије на Дунаву била више
но што је уобичајено везана за религију. У том контексту
посматра се настојање мештана да крајем XIX века учешћем
сопствених средстава допринесу изградњи православног
хришћанског парохијског храма, освештаног 1880.године.
Услед захвата државе у општинску имовину, те уништењем
риболовних потенцијала у склопу уређења међународног
пловног пута на Ђердапу, грађани Текије нису били у
могућности отплаћивати своје задужење. То је резултирало
продајом зарад намирења дуга 567,82 хектара претежно шума
и шумског земљишта, у вредности вишеструко већој од укупно
уложених средстава у изградњу храма. У следујућем тексту
анализирају се покушаји грађана Текије да споразумом са
државом реше настали спор.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Текија, кредит, потраживања

Текија, варошица на десној обали Дунава између Доњег

Милановца и Кладова, своје нововековно име, према већини
истраживача прошлости дугује верском објекту мистичког
исламског реда, највероватније накшибендијских дервиша,
ситуираном у "Ћетаћу"- Граду између Дунава и Текијског потока,
но везаност њене судбине за религију задире много дубље у
прошлост. Тако с почетка нове ере, када се место звало
Трансдиерна, располажемо подацима да је ту било стециште
култа Митре, претече хришћанства, а још дубље понирање у
историјске слојеве води нас до фрагмената поштовања
старогрчких божанстава Кибеле и Сабазија. Под подручје Текије
можемо подвести и 12 километара узводно потес Хајдучке
воденице са малом средњовековном хришћанском богомољом, а
у првим годинама XX века Коста Јовановић забележио је од
старина уврежен назив земљишног потеса Црквено брдо- Ђал
бисерика, јужно од варошице, што заједно са именом западног
брега Слава Божија, асоцира на дубоке корене хришћанства на
овим просторима. Али, Слава божија је и значење изведено из
грчког језика- Теоклеиа, одакле је Текија моглa задобити име,
може бити много столећа пре доспећа хришћанства на Дунав.
Таквом мишљењу донекле би се могла чинити потпором
околност да је српска власт, ослобођена османског протектората
и успостављања нових државних граница 1878. године, мењајући
на подунавској граничној територији имена насеља турског
порекла, из њој знаних разлога, оставила Текији старо име (1).

Сагласно резултатима Јовановићевих истраживања с почетка

XX века, тринаест родова са 101 кућом чинило је становништво
румунско- српске струје, Румуни и порумуњени Срби; косовско-
метохијска струја заступљена је са три рода и 15 кућа, моравско-
вардарско порекло имало је становништво осам родова са 15
кућа, док је осам родова са 27 кућа досељено у тзв. инверзним
миграцијама (2).

Историографија ово насеље углавном помиње као почетну тачку

премошћења Дунава од стране Римског цара Трајана у Другом
дачком рату 105-106. године, као могуће место порекла
знамените српске породице Текелијa, затим обитавалиште
великог дипломате из прве половине XIX века, Аврама
Петронијевића, као стратиште Коче Анђелковића у Аустро-
турском рату 1788, те по сукобима турске царске војске и војске
јаничарског одметника Пазван-Оглуа у периоду између 1795. и
1800. године.

Подручје текијске општине, од 1834. године у оквиру среза

Кључког, под српском управом од 1833.г, када је потпало под
Поречко-Речки срез, у оба случаја Oкружје крајинско- неготинско,
простирало се уз Дунав, од Трајанове табле до кастела
Елизабет, преко пута острва Ада- кале. Настојећи да плаћањем
откупа за земљиште у власништву Турака што пре обезбеди и
фактичку српску самосталност, Милош Обреновић је успео да
током четврте деценије XIX века из турског поседа изузме велика
имања, али како је стицање и економске независности било
предуслов опстанку кнежевине, један број бивших турских
некретнина узео је у закуп, пошто су их претходно откупили
његови кредитори. У атару Текије на тај начин стекао је посед на
земљишту од '' 26,5 дана орања, 172 косе сена, 7 мотика
винограда, 3 куће и 2 дућана, изузев неколико енклава неког
Хаџи Даута. Како бележи Владимир Стојанчевић, наведено
имање откупљено је било за 15.450 гроша 1834.године, али је
нешто касније велики део ове куповине кнез Милош препустио
становницима Текије (3). Из тих времена датира и случај
спорења текијског учитеља Димитрија Рацковића са парохом
текијским Траилом, ''од кога је, као и од примиритељног суда био
гоњен што влашки у цркви појати знао није- после ислеђења код
кладушничког намесника, на путу између Кастела и Текије
учитељ је нађен мртав'' (4).

У текијском атару концем XIX века зиратног земљишта било је

друге класе 54,76 хектара, четврте класе 98,71 хектар, пете
класе 346, 10 хектара, из чега савременици закључују како
Текија има најгору и најнероднију класу земљишта, чији принос
не може да донесе ни утрошено семе засејане хране (5). Под
шумом треће класе било је два хектара, четврте класе 25,45
хектара и пете класе 142,93 хектара, укупно земљишта 737,85
хектара. Највећи део шума држава је евидентирала као
сопствену имовину, иако су грађани и црква те поседе
баштинили деценијама, будући да нису располагали писменим
доказима о власништву. Од 300 пореских глава 1900.године, 60
се бавило риболовом као основним занимањем, а "како је за ово
неколико последњих година улов опао и нема рибе за хватање,
то се пате и муче, завладала је оскудица у највећем степену, те
је њихов живот јадан и чемеран" (6). Само уништењем једног
ђердапског вира- Џеврина, услед регулационих радова на
пловном путу, општина је према званичним подацима претрпела
штету од 34.000 динара, што је еквивалент његове
двадесетогодишње експлоатације.

После припајања преосталих турских војних постаја Србији

1867. године, међу којима и кладовске тврђаве Фетислам и
рушења кастела Елизабет, видевши на политичком хоризонту
боља времена, са нескривеном жељом да импресионирају
аустро-угарске житеље суседне Оршаве, али и одрже корак са
богатијим Доњим Милановцем чији је понос била црква Св.Оца
Николаја, живописана од Димитрија Посниковића, као и
Кладовом које у исто време почиње да краси црква Светог
Ђорђа, грађани Текије приступили су изградњи православног
хришћанског храма. Црква Светог Николе изграђена 1838. године
била је склона паду, будући да су јој напукли зидови. Ново
црквено здање, довршено 1879, а освештано 1880.године
деценијама је доминирало изгледом Текије, о чему ће путописац
1896. забележити: "Иако је Текија, као важна извозна и
паробродска станица скелом повезана с Оршавом, она поред
лепе цркве с високим торњем и скромне царинарнице има само
неколико бољих зграда" (7).

За сврхе изградње храма, у периоду између 1870. и 1880. године

утрошен је готовински општински и црквени капитал вредности
42.427,21 динара, али и извршено задужење код
доњомилановачког трговца Илије Зарића износом од 18.000
динара. Но, позитиван помак у националном развоју
манифестован, између осталог, грандиозним регулационим
радовима на уређењу дунавског пловног пута, осим унапређења
услова за формирање средњег- грађанског слоја у Србији,
егзистенцијално везаној за риболов Текији, чији су потенцијали
драстично умањени минирањима на Ђердапу и изменом водног
режима, са карактеристикама трговинске и бродске базе, но тек
по питању ангажовања јефтине радне снаге, значио је
осиромашење и деградацију достигнутог нивоа социјалног
стандарда. Оставши без средстава за намирење повериоца,
текијска општина задужује се код Управе Фондова Краљевине
Србије, како обавештавају Новине Српске бр.277 од 12.12. 1880,
са 1500 цесарских дуката- 18.000 динара у злату, са роком
отплате 12 година и годишњом интересном стопом од 6%. Мада
је од 1881. до 1887. наплаћиван општински прирез ради враћања
позајмице, до маја месеца 1888. није вршена исплата интереса,
те задужење са нараслим интересима достиже суму од 19.820,
83 динара. На основу тзв. највишег решења бр.7903 од 26. маја
1888, приступило се укапиталисању интереса, по чему се
општина задужује на увећану суму са карактером главног дуга
(8). Али, и са накнадним прикупљањем новца у виду приреза до
1897. године, није се успело више него измирити потраживање
интереса доспелих до 1. јануара 1890, резултирајући
околностима да крајем 1900.године главни дуг износи 18.460,60
динара, док се доспели интерес увећао чак на 16.897,11 динара,
укупно 35.357,71 динара. Зато, по захтеву повериоца,
првостепени неготински суд решењем бр.10803, од 20.8.1899,
осуђује Општину текијску на исплату дуга и поврх тога судских
такси од 1068 динара. У извршном поступку спроведеном над
целокупном општинском имовином, обезбеђено је намирење
потраживања тек у вредности пар хиљада динара, пошто су
општинско имање, плачеви и доспела потраживања продати по
багателним ценама (9). Како се ни по захтеву Управе Фондова
бр.22581 од 14.12. 1900. године није могло поступати
исплаћивањем апанажа од 4.000 динара годишње, на Божић
1900. године четрнаесторо представника општине обратило се
за помоћ Министру Народне Привреде. Они решење виде у
компензацији текијског дуга са потраживањима према држави на
име накнаде штете услед немогућности коришћења општинског
вира Џеврин за рибарење, уништеног регулационим радовима.
потписници апела наводе да је суму од 34.000 динара српска
држава већ наплатила од аустроугарске владе, инвеститора
грађевинских радова на пловном путу, не исплативши је Текији,
"иако је свима другима исплатила, већ је ову суму задржала при
себи, а из ког узрока, то није оправдала" (10). Као другу солуцију,
Текијанци сугеришу могућност признања права од стране државе
на околне шуме, чијом би се продајом дуг могао намирити.
Наиме, општина је имала своју шуму од које је годишње
приходовала "за брет и попашу" до 1000 динара. Истовремено је
и црква текијска имала шуму "црквени браник" још од пре
1830.године, но држава је и то узела на себе " зато што ни црква
ни општина немају баштинску тапију" (11). На крају дописа,
сматра се прихватљивим и "опрост и расход као пропалог"
доспелог интереса у износу 16.897,11 динара, уз утврђење нове
интересне стопе од 1%, уместо досадашњих 6%, што Закон о
уређењу Управе Фондова допушта, одредбом свог 12. члана.
Тим поводом, на захтев Министра Народне Привреде, Управа
Фондова Краљевине Србије актом бр. 1501, 12.априла 1901.
године извештава како Општина текијска нема свог имања те
"према свему овоме ово потраживање Управе стоји на пропасти",
уз мишљење да се Министарство треба позабавити могућношћу
исплате дуга државне благајне према Текији на име накнаде
штете настале регулацијом Дунава , који би се новац употребио
за отплату зајма Управи Фондова (12). Својим дописом Б Пр.бр.
5752 од 13.октобра 1901. године Министар Финансија Краљевине
Србије информише Министра Народне Привреде о одобрењу да
се у буџет општине текијске за 1901. годину унесе сума од 4.600
динара , коју у отплату дуговања има у истој години послати
Управи Фондова на одужење (13). Видећи јаловост
пребацивања терета потраживања на ионако преоптерећене
порезима грађане Текије, а поводом апела изасланика Општине
текијске од 7. новембра 1901. Б.Пр.Бр. 6783, поднете уз уверење
Суда текијског од истог датума, Но.2136 и општинског извода
распореда пореза, Министар Финансија актом од 17. новембра
1901. године објашњава Министру Народне Привреде како је дан
пре тога наредио начелнику Среза кључког обуставу наплате
приреза од 80%, иначе одобрену претходним решењем од
13.10.1901.године, бр.5752, "до онде док ову ствар у споразуму
са Вама, Господине Министре, и Управом Фондова, не
регулишем дефинитивно, пошто су у тој општини, за ову годину,
прирези огромни, те се не могу ни наплатити од грађана, услед
немаштине ових" (14). Већ 2. децембра 1901. Управа Фондова
дописом под бројем 20774 реферише Министру Народне
Привреде да текијски дуг износи 36.228,50 динара у злату, од
чега 17.782,30 на име доспелих интереса, као и да је највећа
могућа олакшица укапитулисање ненаплаћених интереса. У те
сврхе уведена је обавеза општине да 60% непосредног пореза
уноси у буџет ради измирења годишњих апанажа од 3600
динара.

Очигледно је Министарство Народне Привреде пропустило

питање дуга решити компензацијом са потраживањим текијске
општине према држави због уништења риболовног подручја.
Према расположивим сазнањима, српска држава галантно се
одрекла тог дела потраживања према аустро- угарској влади,
пренебрегавајући легитимне имовинске интересе Текије, потом
не пристајући отписати текијски дуг према Управи Фондова
Краљевине Србије путем пребијања за нешто за шта је створила
правну фикцију непостојања. Према реферату сачињеном код
Министарства Финансија под бројем П.Бр.3461/95 (15), током
спровођења у дело одредаба Берлинског уговора од 26.6.1878,
регулацијом ђердапског пловног пута, причињена је штета
српским риболовима, услед чега су се сопственици и закупци
жалили Министру Народне Привреде, уз молбу да се ''ове
оштете извиде и да им се накнада даде". За те сврхе формирана
комисија налази како је сопственицима и закупцима
проузрокована штета од 600.000 динара, што са 5% годишњег
интереса представља капитал од 1.200.000 динара. Тражење
Министра иностраних дела нотом бр.3644, од 27.априла 1889, да
Аустро-Угарска изврши исплату утврђене суме, није наишло на
плодно тле, већ се оснива мешовита међудржавна комисија која
такође не успева изнаћи решење прихватљиво за обе стране.
Имајући у виду да су с пролећа 1890. године започети нови
регулациони радови на српској страни Дунава, Министар
Народне Привреде решењем П.бр. 7003, 3. октобра 1891,
образовао је две комисије ради процене штете по риболовним
подручјима- једну за поречки, а другу за кључки срез. Извештај
К.П. Бр. 212 од 26. јануара 1892, у одељку Б-3) констатује да је
општина Текија сопственик дунавског вира Џеврин, чији је
закупац Фазлија Садик из Ада- кала, са налазом да штета
причињена сопственику- текијској општини, износи 34.000
динара. Тај документ послужио је као основ обраћања Министра
Иностраних дела аустроугарској влади за потраживање износа
од 600.000 динара, на име накнаде штете за све онеспособљене
вирове и рибље гарде. Нова Мешовита српско- аустроугарска
комисија, образована је 13. августа 1893, о чему сведочи акт
српске владе П.Бр. 3621/93. Њен рад окончан је сагласношћу
двеју влада да се српској држави на име одштете исплати свега
150.000 динара у злату, да би по наведеном основу
Министарство Народне Привреде учинило распоред добијеног
новца на следећи начин: 1. Његовом Величанству Краљу, за
оштећене гарде Караташ, Домоглед, Црквиште, Калаишидор и
Аловиште, у његовом приватном власништву- 40.000 динара;
Општини Сип за вирове Крст, Зидине, Петриље, Иљана, Крива
Накла, Душа, Фацет, Тресетница, Кашајна, Соларија, Косовица,
Вршка -40.000 динара; 3. Општини Доњи Милановац, за вир
Гребен- 30.000 динара и 4. Српској држави за оштећења на
Госпођином Виру и Виру Белих Вода до Госпођиног Вира- 40.000
динара. Документ насловљен као реферат по акту П.Бр.3641/95
Министарства Финансија, од 10. августа 1895, поред наведеног,
сведочи како је "рачуноводство, до данас издало прву партију,
одређену као накнаду штете Њ.В.Краљу (16). Парадоксално је да
се цитирани документ даље бави искључиво питањем исплате,
мимо постигнутог споразума, суме од 47.000 динара за
обештећење доњомилановачких трговаца- закупаца Госпођиног
Вира и Гребена, ни на који начин не разматрајући нити
коментаришући апсолутно игнорисање првобитно од Владине
комисије верификоване штете коју трпи Текија као власник вира
Џеврин, на исти начин као и Доњи Милановац за своје вирове.

Долазећа времена нису учинила остварљивим опредељење

Управе Фондова Краљевине Србије да дуг текијске општине
поводом изградње цркве наплати путем увећаних пореских
оптерећења за њене мештане, те је као једини преостали начин
остао покушај уважавања предлога дужниковог да се враћањем
Текији одузетог од државе земљишта, дође до имовине чијом би
се јавном продајом прибавила потребна средства. Готово 50
година од настанка потраживања према текијској општини, 28.
фебруара 1929.године, Државна Хипотекарна Банка у Нишу
изложила је јавној продаји непокретно имање текијске општине,
Бановине Моравске, и то : 1. Шуму у " Сувој реци", површине
07,1009 хектара; 2. Шумарицу у "Дафини", површине 3,0130
хектара; 3. Шумарицу у "Врашкој накли", површине 1,8200
хектара; 4. Шуму у "Алат пашином потоку, Брзујци, Џеврину,
Серафинкином, Врапчијем и Пепељавом потоку, Пештери,
Фајфуру, Текијском потоку и до текијских имања" површине
785,6600 хектара (17).

Неготински првостепени суд, позивом на параграф 489.

Грађанског судског поступка, 26. фебруара 1930, под бројем
7366, издао је тапију за ово имање купцима -најбољим
понуђачима на одржаној јавној продаји, са укупном постигнутом
ценом од 162.000 динара, и то: Бешир Симеону, књиговођи
Крајинске Кредитне Земљорадничке Банке, Бешира Симеона
супруги Драгици, Стојковић Др. Милану, лекару и Стојковић Ђ.
уд. Лепосави, свима из Неготина (18). 12. јуна 1930. године нови
власници један хектар земљишта у потесу "Фаца Текија" уступају
Соколском Друштву "Кочина Крајина" из Текије, а 1,4215 хектара
од парцеле у "Великом пропазешћу" продају Ивковић Богомира
Јевти, пекару текијском. Тек 6. новембра 1930. године врши се
судским актом бр. 39062 исправка тапије, код утврђеног стања да
од површине 785,6600 хектара постоји енклава у приватном
власништву површине 217,8400 хектара, те је на јавној продаји
могло бити додељено као бивше општинско земљиште купцима
свега 567,8200 хектара под тачком 4. тапије (19). Исто имање
помиње се 5. децембра 1945. године у Извештају Среског
народног одбора Среза кључког бр.1383, о томе да су шума и
шумско земљиште Симеона Бешира у површини 517 хектара у
атару општине Текија, на месту "Мисија", по распису
Министарства Шумарства Србије бр.11313, те чланом 26. Закона
о аграрној реформи и колонизацији, стављени под државну
управу као државни посед, а цитирани извештај једина је
исправа приложена у кладовском катастру, са значењем основа
за провођење промена у евиденцији поседовног стања- преласка
из приватне у државну својину (20). По Закону о националним
парковима, ово земљиште данас спада у подручје посебних
вредности и одлика од еколошког, научног, културног, образовног
и здравствено- рекреативног значаја, а његова тржишна
вредност, сагледана параметрима националне пореске
администрације, мери се еквивалентом више милиона евра (21).

Текијска парохијска црква Намесништва Кључког Епархије

Тимочке, 1938. године у поседовном листу бр.358 Одељења
катастра и државних добара (22) означена као храм Светог
Илије, док се према Шематизму Источно православне Српске
патријаршије 1925. године води као храм Св.Николе (23),
изграђена на катастарској парцели 885, обухватајући земљиште
под зградама 2,36 ара и порту 21,71 ар, крајем шездесетих
година прошлог века, заједно са својом варошицом утонула је у
дубине Дунава услед подизања речног нивоа приликом изградње
хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап. Према
сећањима мештана, пошто је неколицину грађевинских
предузимача који су преузели обавезу рушења ове цркве пре но
што цела Текија буде потопљена, задесила злехуда судбина, а
како нико други није пристајао да се упусти у уклањање цркве
као евентуалне препреке за пловидбу великих бродова, један од
актера бледе соцреалистичке парафразе култног Вадимовог
филма ''И бог створи жену'', снимане на подручју општине
Кладово, Велимир Живојиновић активирањем динамита разнео
је зидове и куполу текијског храма божијег. О притајеним
страховима, али и аспирацијама да се ''рушилачким подухватом''
овоземаљска станишта вере у Бога уклоне са лица земље, на
подручју кладовског среза једно сведочанство налазимо у
записнику са збора бирача Народног одбора, одржаног
8.септембра 1953. године. Сматрајући како оронули зид црквене
ограде и фасада храма ''дају ружну слику центру вароши и служе
као ругло'', учесник у расправи предлаже ''да Народни одбор
учини предлог код црквене управе или јој постави у задатак да
ограду око цркве уреди као и предузме мере за оправку и
кречење саме цркве, те уколико то не учине, требало би
предузети мере да се црква сруши'' (24). На срећу, кладовски
народни одбор није прихватио сугестију ревносног бирача, па
ова црква и данас, као и пре пола столећа, представља
најлепше градско здање. Међутим, ограда јесте срушена, да би
била износа саграђена тек концем 20.века. За другачију судбину
текијске цркве, поводом неминовности потапања старога храма
заједно са целокупним насељем, ''побринула се'' локална
кладовска администрација, одобравајући изградњу новог храма
на начин да се његов територијални домен простире на
умањеној површини. Нимало се не разликујући по овом питању
од своје претече- Краљевине Србије и СХС, комунистичке власти
искористиле су прилику да заузврат Текијанцима саграде ново
црквено здање, за 0,25 ари под зградама и 6,39 ари под портом
мање од потопљеног (25). Но, како веру чине људи више него
здања, љубав мештана Текије према хришћанству тиме сигурно
није изгубила на вредности. Живојин Д. Јанковић, Велимир
Бојашевић, Коста Николић, Д.Костић, Никола Илијевић, Н.
Атанацковић, Божа Рајић, Н. Трифуновић, Ј. Бузгановић, Тома
Јовановић, Јован Радовановић, Душан Т. Грекуловић, Димитрије
Михаиловић и Ж.Војимировић -судије и одборници текијски из
сазива 1900. године, своје опредељење и схватања
формулисали су следећим речима, упућеним Министру Народне
привреде: ''Колико је и колико пута из овог Божијег храма, топлих
молитви одаслато свевишњем Господу Богу, за спас
хришћанства, а колико је и колико текијских грађана с
побожношћу приступило овом светом храму, а данас да исти
гледају са неким презрењем и неповерењем, када им се и оно
најмилије од имања мора продавати за дуг истог храма'' (26).
Било је и биће још односно градитељи платили на десетине пута
већом ценом но што је њена комерцијална вредност. Нека то
буде у Славу Божију, како ће вечно сведочити топоним текијских
брда
 http://www.audioifotoarhiv.com/moc_radija/Tekija.html

ЗАБЕЛЕШКЕ
(1) Према мишљењу Наталије Павловић, архитекте из Београда, родом из
Текије, име овог места има грчки корен у изразу Теоклеиа. О измени имена
насеља: Владимир Стојанчевић, Историјска прошлост Кључа 1804-1834,
Баштиник бр.4, Неготин 2001, с.82.
(2)Коста Јовановић, Насеља и порекло становништва, Етнографски зборник
СКА књига 29, Београд 1940, с.94-95 и 295-296
(3)Владимир Стојанчевић, с.49.
(4)Архив Србије, МПС, 1842. ф.II-68, наведено према: Жарко Милошевић,
Основно школство Тимочке крајине, Тимочка крајина у 19. веку, зборник
радова, Књажевац 1988, с.168.
(5)Писмо грађана Текије Министру Народне Привреде Краљевине Србије
од 25. децембра 1900. године, Архив Србије од 25. децембра 1900. године,
Архив Србије ТФ-2- бр.62/902
(6)Исто
(7)Феликс Каниц, Србија- земља и становништво, СКЗ Београд 1987, књига
2, с.505.
(8)Допис Управе Фондова Краљевине Србије бр.1501, од 12.4.1901, упућен
Министру Народне Привреде, Архив Србије, ТФ-2-бр.62/902
(9)Писмо грађана Текије Министру Народне Привреде, Архив Србије, ТФ-2-
62/902
(10)Исто
(11)Исто
(12)Архив Србије, ТФ-2-62/902
(13)Исто
(14)Исто
(15)Исто
(16)Исто
(17)Збирка докумената Републичког геодетског завода (РГЗ), Службе за
катастар непокретности (СКН) Кладово, Катастарски операт за катастарску
општину (КО) Текија, списак промена у поседовном стању бр.3/1940, за
имање из поседовног листа бр.387.
(18)Исто
(19)Исто
(20)Збирка докумената РГЗ, СКН Кладово, КО Текија, списак промена 1954.
(21)Службени гласник Републике Србије бр.3-1993.
(22)Збирка докумената РГЗ,СКН Кладово, анулирани поседовни листови за
КО Текија
(23)Шематизам Источноправославне Српске Патријаршије ( по подацима из
1924.), издање Св. Архијерејског Синода- Сремски Карловци 1925, с.343.
(24)Записник са збора бирача НОО Кладово, од 8.9.1953, НОО Кладово,
бр.2712, с.7. Архив јавног тужилаштва Кладово бр.6-7/53.
(25)Према евиденцији Службе за катастар непокретности КО Текија,
п.л.568, Православна црква у Текији састоји се од површине под зградама
2,11 ара (1,84 црква и 0,27 ари помоћни објекат) и дворишта од свега 15,32
ара, што све скупа чини катастарску парцелу кп.бр.2959/1, површине 17,43
ара.
(26)Из писма грађана Текије Министру Народне привреде, 25.12.1900.
године, последњи пасус.
 ШТРБАЧКО ГОВЕЧЕ
Овај крај постао је познат и по настанку нове домаће врсте-
штрбачког говечета. На подручју Штрпца, северно од Текије
постојало је десет говедарија/ вакарија, места окупљања говеда
из великог броја домаћинстава, ради заједничке испаше. Једна
говедарија формирана је на висоравни Малог Шрпца, на месту
Голо брдо, од говеда чији су власници били становници Текије.
Новонастала врста имала је изузетне радне карактеристике,
''када се налази под теретом добија се утисак чврстине и
способности тела, као да је ногама из земље израсло''. Његова
примена у обради земље, транспорту терета из Мирочких шума,
али и на другим релацијама у кладовској регији, чинила га је
важним животним и привредним условом за велики део
становништва. Почетна раса ове врсте је домаћа буша, потпуно
заступљена у регији све до 1906.г. Те године одгајивачи из Текије
донели су неколицину мушких телади црвено- шарене боје из
Оршаве. Њиховим укрштањем, а потом укрштањем насталог
подмлатка са једнобојним сивим бугарским говечетом, присутним
овде од периода пред почетак Балканског рата настали су
мешанци, потом укрштани, почев од 1918.г, са грлима пинзгавац,
монтафонац и сименталац. Тако је настало штрбачко говече,
једнобојно, са основном бојом црвеном, жутом и сивом, са
кратким и чврстим ногама, наглашеним тетивама, краћим вратом
и широком главом, са роговима у форми лире и врховима
повијеним уназад . Ова грла обележила су развој сточарства али
и других привредних грана све до интензивирања употребе
машина у обради земље и саобраћају. Били су предмет
трговине, тражен и на суседним иностраним тржиштима.
 БЕЖАНИЈА

Аугуст фон Макензен

Окупацији Текије претходило је склапање тајне конвенције

између Аустрије и Бугарске, 6. септембра 1915.г, чији је први
параграф гарантовао Бугарској припајање српских крајева
источно од Мораве, укључујући одговарајући део српског
Подунавља. Из летописа кладовске цркве Светог Ђорђа
сазнајемо да је 13.10.1915.г. корпус маршала Макензена заузео
Кладово, три дана пре -10.10.1915.- прешавши преко Дунава код
Текије на српску страну, а да је већи број цивила пребегао у
Румунију на лађи ''Србија''. Према запису за 1916. годину, у
почетку су се неке избеглице вратиле назад, пошто је у граду
успостављена бугарска војна управа, а око 850 људи је
предвођено јерејем Раденком Анђелковићем избегло у Русију,
нашавши уточиште септембра 1916. године у Јелисавет граду
који је 200 година раније био настањен искључиво Србима. Руска
влада и Фонд прицезе Татјане обезбеђивали су помоћ од једне
рубље дневно за одрасле и пола рубље за децу. Изузев бродом
''Србија'' 13.10.1915.г, једна група становника кладовске регије
избегла је преко Дунава два дана раније, одмах по сазнању за
прелаз аустријских трупа код Текије. У групи избеглих Текијанаца
налазили су се и чланови породице Атанацковић, за коју је Коста
Јовановић истражујући порекло становништва двадесетих
година прошлог века забележио ''дед је Рус, дошао из Влашке'',
међу чијим потомцима је сачувано живо сећање на овај егзодус и
непристајање успутних градова да код њих буду збринути због
бојазни од опаких заразних болести (87).

Pukovnik Rihard Bacing

https://oruzjeonline.com/2022/12/15/brandenburg-na-sipu/

OКУПАЦИЈА 1941- 1944.

Десантом преко острва Ада Кале и Гол, јаке немачке снаге под
окриљем ноћи 5/6. априла прешле су на српску страну, спречивши у
муњевитој акцији потапање огромних локомотива за вучу бродова у
Сипском каналу и онемогућивши запоседањем Текије укључење
додатних југословенских снага у борбе у реону Сипа. Енглеска
обавештајна служба успела је на време сигнализирати раније
припремљеним за диверзију бродовима ''Куманово'' укотвљеном у
Доњем Милановцу и ''Витезу'' у Текији, да се крене у акцију
запречавања пловидбених канала Јуц и Сипског канала, али су
ефекти били недовољни да би се речни пут онеспособио. На броду
''Витез'' у време његове последње акције налазили су се капетан
Гргић, неколицина морнара, два спроводника брода, крмар
Шеготина и Бошко Југовић. Момир Јовановић на основу сведочења
Јована Ташића овако је описао догађај: ''Иако су били на десетак
километара од канала у критичном времену, нису знали да су Немци
заузели Сипски канал. Пошли су из Текије у рану зору, пловећи уз
нашу обалу јер је водостај у то доба године био прилично висок.
Приликом проласка поред острва Ада Кале, приметили су кроз
сумрак да се од острва одваја неколико моторних чамаца који су
одмах отворили митраљеску ватру на ''Витеза''. Немци су успели
својом ватром прекинути ужад којима су шлепови били привезани за
брод, тако да су ови захваћени матицом пошли низводно без брода.
Како на шлеповима није било крмара, то их је вода занела и
потопила их далеко испред канала, између острва Ада Кале и
Ђеврина. Капетан Гргић је наставио пловидбу, ушао у канал и пуном
снагом налетео на његов десни зид. ''Витез'' је готово до половине
изашао на зид, али га је брза вода повукла низ канал, те Гргић није
успео потопити га у каналу. Том приликом са брода је скочио крмар
Шеготина, њега су Немци одмах на обали стрељали, будући да су се
већ налазили на десној обали реке, а његов леш бацили у Дунав.
Тада је рањен заповедник брода капетан Гргић у главу а крмар
Бошко Југовић у руку. Они су успели да се са бродом извуку из канала
и наставили су пловидбу до села Давидовца, где је ''Витез'' потопљен.
Југословенски официри, када су чули за ове догађаје, напустили су
Кладово отишавши у правцу Неготина. Војска је после борбе
напустила канал и преко Подвршке и Каменице, разбивене у мање
групе разишла се на разне стране бацајући успут оружје и опрему...
Немци су још истог дана 6. априла 1941.г. у поподневним часовима
умарширали у Кладово које је остало без одбране, јер су се раније у
њему налазиле слабе жандармеријске снаге, које су се у прво време
повукле, да би се касније вратиле и ставиле у службу окупатора'' .
Изузев што је нагласио издајничку улогу среског начелника Леонида
Чудновског, који је организовао кафанску теревенку за српске
официре у Кладово у ноћи немачке инвазије, Јовановић у свом спису
даје и дирљиву сцену везано за покушај Кладовљана да се укључе у
одбрану. Већина становника напустила је град и кренула у Јабуковац
где су се пријавили у једну војну јединицу. Одатле су буквално
отерани. Друга група Кладовљана доспела је до Салаша, одакле су
такође приморани да се врате у родни крај- ''Вративши се у Кладово,
на кућама појединих људи видели су беле заставе а варош је била
мртва, без живе душе на улици''
 Ђорђе Трандафиловић, ђердапски пилот

19.јул 1952

"OPERACIJA RADIO"
Pedesetih godina XX veka tokom Informbiroa, vođen je propagandni
rat između Rumunije i Jugoslavije na Dunavu kod Tekije na sasvim
neobičan način. Zvučnicima su slate političke poruke na drugu obalu.
O Informbirou iz Vikipedije:

Informbiro ured za informacije; Informbiro (isp. Kominforma) -

savjetodavni organ komunističkih partija (KP Francuske, Italije,
Poljske, SSSR-a, Mađarske i Jugoslavije), utemeljen 1947. godine,
sa sjedištem u Beogradu. Temeljni su zadaci Informbiroa bili
pridonijeti rješavanju tekućih problema pojedinih partija, jedinstven
nastup u svijetu te izvješćivanje javnosti o stavu komunističkih partija
o načelnim i drugim pitanjima. Nakon Rezolucije od lipnja 1948.
godine, uperene protiv Jugoslavije, Komunistička partija Jugoslavije,
prestala je biti članicom Informbiroa te je stoga sjedište preneseno u
Bukurešt. Godine 1956. Informbiro je prestao djelovati.

Beleška urednika sajta Dragoslava Simića

Boraveći u Kladovu 2011. godine, upoznao sam Ranka Jakovljevića

pisca i istraživača istorije Kladova i Đerdapa. On je autor ovog
zanimljivog rada u kome su prezentirani stavovi regionalnog ogranka
Komunističke partije Srbije po pitanju vršenja propagandnih aktivnosti
emitovanjem programa putem radio stanica, uz ukazivanje na
probleme očima vlasti viđene, kao krucijalne za politički poredak.

Bio je to povod da odem u Tekiju, obližnje selo na Dunavu i tamo

snimim ovu emisiju ''OPERACIJA RADIO'', priču o tome kako se
vodio propagandni rat između Jugoslavije i Rumunije tokom
Informbiroa pedesetih godina XX veka. Postavljeni zvučnici na obe
strane reke, rumunskoj i jugoslovenskoj obali, obaveštavali su na
srpskom Jugoslovene da je „Tito izdajnik“, a Jugosloveni su slali na
rumunskom jeziku svoje propagandne političke poruke Rumunima.
Moćni zvučnici kao ovaj koji se vidi na slici, trebalo je da prenesu
glasove takvih propagandnih političkih poruka. Granica je bila
zatvorena i jedino je postojala mogućnost da prodre glas spikera sa
zvučnika na drugu obalu. Zanimljivost ove emisije je u tome što
govore ljudi koji pamte te dogadjaje. Pripremio Dragoslav Simić.

Slušaj: (mp3)
http://www.audioifotoarhiv.com/moc_radija/Tekija.html
1.6.1953.г.''Борба''
 ДУШАН М ЈАКОВЉЕВИЋ

Према слову аутобиографије, Душан Јаковљевић рођен

4.10.1925.г. у Београду (у школством сведочанству текијске
основне школе 1936.г. стоји датум у време рођења:
22.септембар) детињство 1925-1931.г. провео је са родитељима
на бродовима ЈРП, путујући у Бугарску, Румунију, Мађарску,
Чехословачу, Немачку; 1931- 1937 учио основну школу у Текији
(учитељице у првом разреду Симонида Милетић, удата
Димитријевић, супруга лекара Љутице Димитријевића... у
четвртом Добрила Радовановић ). Од 1937. до 1940 такође био
код оца на шлепу ЈРП, да би се у време окупације Чехословачке
нашао у Братислави (на шлепу је радио и његов ујак Никола
Мартић кога помиње у анкетном листу КПС 1947, да се налази у
Горњој Немачкој, на пловилу 27321 ЗРП). Између 1940.г. и 1943.
био је на металостругарском занату у Београду код Милана
Шкорића, улица Француска бр.61. Како даље бележи, период
април- јун 1941. провео је код родитеља на шлепу, док се
налазио на поправци у Смедереву, па и ''у време експлозије која
је извршена у граду''. Јула 1943. положио је испит за
металостругарског помоћника. Да би избегао позив у Недићеву
''националну службу'' напустио је занат и склонио се код оца на
шлепу у Ади Циганлији. Одатле отац, мајка, брат и он враћају се
у Текију фебруара 1944.г. Отац Милан је те године преминуо.
Након ослобођења источне Србије мобилисан и постао члан
прво Посадног батаљона Седме чете у Неготину, потом у Првој
бригади Пете дивизије КНОЈ-а (период 27.септембар 1944- март
1946.г.). О томе у једном извештају од 4.11.1955, он каже:''...Кад
је наишла Црвена Армија на граници код Текије, ја сам ступио у
посадни батаљон и касније, када је фебруара (1945 формиран
посадни батаљон КНОЈ, ступио сам у Прву бригаду Пете
дивизје КНОЈа''.

Члан КПЈ постао је септембра 1945.г, при ћелији I бригаде 5.

дивизије КНОЈ-а. У анкетном листу КПС ЦК -бр-7879/47, VII з/6
назначено је да му је на основу акта ЦККПС од 19.1.1948 истом
издата чланска књижица бр.028230, да би касније регистрована
њена замена другом, под бројем 098060.

Карактеристика сачињена од стране војних партијских органа из

1946.г. гласи:

Друг је врло млад те пре ступања у Армију није припадао

никаквој политичкој организацији. У Народно- ослободилачку
војску мобилисан је али је одмах показао да је апсолутно
поштен, проницљив и да брзо схвата поједине догађаје. Брзо је
заволео војску и показао се врло вредан те је код другова
постао омиљен и од руководства и Партије примећен његов
рад те је одмах обухваћен СКОЈ-евском организацијом у којој се
показао врло вредан и заинтересован за политички рад те је
као такав примљен у Партију. Као војник апсолутно послушан,
тачан, поверљив и поуздан да изврши задатак који му се
постави. За политички рад јако заинтересован, брзо схвата
свако питање те се за кратко време може развити и у доброг
теоретичара. Партију воли изнад свега и извршава без
поговора до танчина сваки задатак који му се постави. Пошто
је млад Партијац треба му пружити могућности за теоретско
уздизање пошто за исто има јаку вољу. Самокритичан је, врло
добро уочава грешке других и недостатке у раду и не устеже
се никоме рећи и указивати пропуст и грешку коју примети.
У приватном животу тих и скроман али у друштву пријатан и
од другова вољен. На своје теоретско уздизање поклања
нарочиту пажњу те се може развити у доброг партијца пошто
не поседује никаквих мана или рђавих склоности које не би
требало да има један комуниста.

Предња карактеристика дата на основу личног познанства

друга, оцене његовог рада и његове оданости Партији у
времену од фебруара месеца до дана налаза исте.

О ''држању друга Јаковљевић Душана'' за време док је био на

дужности у бригади, Секретаријат Бригадног комитета 1. Бригаде
5. Дивизије КНОЈ-а, пов.бр.службено дана 1.7.1946.г. издао је
исправу:

Држање и прошлост друга за време окупације није нам

познато. Док се налазио у нашој јединици, као војник био је
дисциплинован, вредан, много заинтересован, нарочито на
политичком пољу, иако је био борац стално је радио са
осталим друговима борцима, као комуниста. Према друговима
је имао добро држање те је од истих био вољен и уживао добар
ауторитет. Према претпостављенима је имао правилно
држање. Код истога се није примећивала нека негативност,
једино што је знао помало гледати неке од бораца са
потцењивањем, зато што је стајао у политичком погледу
боље од њих... Сада се налази у Текији срез Кључки, округ
Зајечарски. Карактеристику je кадровик однео је са собом.

За секретаријат Џакула Цвијо

После демобилизације у Текији је краће време 1946. био

секретар Општинског народног одбора, а од јесени на Сипском
каналу као електричар у централи, обављао је и дужност
секретара ОНО уједно и члана пленума СК КПС у Кладову.

У допису упућеном Окружном комитету КПС Зајечар бр.250 од

4.9.1946, а поводом акта о достављању партијских докумената за
Душана Јаковљевића од стране Кадровског одељења ОК КПС
Зајечар Кд.бр.333 од 20.8.1946, наведено је: ''По прегледу
предлажемо да се другу изда партијска књижица јер има све
особине и услове за развој у доброг партијског руководиоца''

У извештају ОК КПС Зајечар-Централном комитету КПС за

месец децембар 1946 /Архив Србије, ОККПЗ, ф.7/ стоји:
...''Предложили смо другове Бранка Митровића, Антона
Железника, Душана Јаковљевића за курс при ЦККПС. После
курса мислимо те другове да предложимо за среске комитете
и да их развијамо као организационе секретаре. Они су до сада
били ван комитета, а по својој прошлости и садањем раду
могу да одговоре за чланове СК-а /среског комитета/''

Кадровско одељење ОК-а КПС у Зајечару под бројем 645 од

19.2.1947 депешеом је затражило од Среског комитета КПС
Кладово ''кратку карактеристику за друга Душана
Јаковљевића- Треба обухватити како ради и како се сналази на
послу. Такође видети да ли може да уђе у руководство''. Акт је
заведен код СК Кладово 26.2.1947 под бројем 33.

Од 12.3.1947.г. потиче допис под истим бројем 33, / и са датумом

у заглављу 26.2.1947/упућен од стране СК КПС Кладово
Окружном комитету КПС Зајечар:

Вашим писмом бр.645 од 19.2.1947.год. тражили сте нам

карактеристику за друга Душана Јаковљевића коју вам
достављамо.

На раду као члан пленума СК-а добро се сналази, он држи две

ћелије, ћелију у Сипу и Текији, редовно их обилази и помаже им.
Може да им укаже односно пружи помоћ када им затреба а
такође и да им укаже на недостатке како ћелије као целине
тако и члановима партије као појединцима. На раду је прилично
се до сада осамосталио да би могао сам да се сналази на
терену. Има велику вољу за рад и труди се да постављене
задатке изврши на време.

Највише му недостаје што је и одвише скроман и повучен па

због те његове скромности чланови партије који су
интелектуално јачи од њега на састанцима ћелије увек стрче
изнад њега, што он и сам увиђа али како изгледа да им још није
указао на те њихове слабости. Тако да изгледа да их и он сам
сматра друговима који више знају од њега. Ово долази због
тога што су у тим ћелијама баш већина бројем
интелектуалци и по мало амбициозни другови, који себе
сматрају способнијим од њега.

Мишљење је овог Комитета да друг Јаковљевић може да уђе у

Срески Комитет, зато што ће моћи да одговори на дужности
члана комитета а партији је одан и воли је.

12.3.1947.год. Кладово

19.3.1947. Окружни комитет КПС издао је за Душана

Јаковљевића следећу ''карактеристику'':

Друг је из сиромашне службеничке породице из Текије. Са

доста тешкоћа завршио је основну школу и три разреда
занатске стручне школе. За време окупације друг је имао
добро држање и са окупатором и са другим издајничким
организацијама није сарађивао ни за време свог боравка у
Београду ни за време боравка у Текији. НОП није помагао јер за
то није имао могућности пошто партизански покрет у том
крају није постојао. По ослобођењу ступио је у НОБ-
мобилисан.

Лични породични живот друга је примеран. Друг је тих и миран

и до крајности поштен и проницљив али врло револуционаран
и оштар према грешкама другова. Према друговима има
правилан однос и омиљен је код омладине и код старијих.
Карактера је чврстог у раду и одлучан.

Друг је овога лета радио на вршалици у неколико села као

мајстор стручњак и ту се показао врло добар и потпуно је и
правилно схватио своју дужност коју му је Партија поставила.
Као члан СКОЈ-евске организације у војсци показао се врло
добар, те је за кратко време ушао у Партију. У Текији до
његовог доласка омладинска организација и СКОЈ били су врло
слаби а после његовог доласка пошто је у Партији задужен
сектором омладине осетио се знатан напредак. СКОЈ-евским
организацијама правилно је руководио тако да је данас СКОЈ
организација прилично чврста и може да одговори задацима. У
последње време примио је дужност секретара партијског
одељења ћелије у Текији и сада врши ту дужност. На овој
дужности показао је доста интересовања и пуно воље за
правилан развој у доброг руководиоца.

На раду као члан пленума Среског комитета добро се сналази,

држи две ћелије, једну у Сипу и једну у Текији и редовно их
обилази. Има велику вољу за рад и труди се да постављене
задатке изврши на време.

Друг има ауторитета у народу и утицаја на људе. Врло смело

и правилно иступа и његови су говори убедљиви. У раду је врло
одговоран и као добар радник своју радиност правилно преноси
на друге са којима ради.

Партију воли изнад свега и извршава без поговора до танчина

сваки задатак који му се постави. Пошто је млад партијац
треба му пружити могућност за теоретско уздизање, јер за
исто има јаку вољу. Самокритичан је и врло добро уочава
грешке других и недостатке у раду и не устеже се никоме рећи
и указати на грешку коју примети. На своје теоретско
уздизање поклања нарочиту пажњу. Нема никаквих мана или
рђавих склоности које не би тебао да има једна комуниста.

У давању карактеристике учествовали: Ђорђе Малетић,

секретар Среског комитета СКОЈ-а у Текији и политички
секретар Јован Нинић, и на основу добијене карактеристике из
војске.

19.3.1947. За СК КПС М.Бабић

Априла 1947.г. Душан Јаковљевић прелази у Кладово где је

члан бироа СК и ''неко време кадровик и члан ИО СНО-а''.
Незаобилазно штиво у његовом раду чинио је зборник текстова
В.И.Лењина и Ј.В.Стаљина ''О социјалистичком такмичењу'',
публикован од стране београдске ''Културе'' 1946.г. У примерку
који је пажљиво изучавао остале су на 105.страници графитном
оловком посебно потцртане сентенце из Лењиновог рукописа под
насловом ''Од рушења вековне формације ка стварању нове'':
''Комунистички рад у ужем и строгом смислу речи јесте
бесплатан рад у корист друштва, рад који се обавља не ради
скидања одређене обавезе, не ради добивања права на извесне
производе, не по унапред утврђеним и озакоњеним прописима,
већ рад који је добровољан, рад изван прописа, рад који се даје
а да се не рачуна на награду, без услова о награди, рад по
навици да се ради за општу корист и са свесним ставом /који је
прешао у навику/ да је потребно радити за општу корист- рад као
потреба здравог организма.''

Допуна карактеристике за друга Душана Јаковљевића, члана

СК КПС у Кладову, од 29.10.1947 гласи:

Друг се у раду добро залаже, пожртвован је. Мало има

искуства у партијском раду али стечена искуства настоји да
правилно примени.

Не уме довољно да чува и одржава свој лични ауторитет како

код чланова партије тако исто и код другова у чијој се средини
највише креће. Помало је неозбиљан.

У привредним мерама имао је добро држање. Као млад члан

комитета има добру перспективу да се развије у доброг
руководиоца. У последње време мало теоретски ради али има
вољу за личном изградњом. Потребно му је да похађа
партијску школу да би имао шире видике, да би се могао
правилно да развије.

29.10.1947, Кладово, Секретар КПС Кладово

По упућењу у Нижу партијску школу ЦК КП Србије од јануара до

априла 1948.г, Управник школе издао је Карактеристику за друга
Душана Јаковљевића, члана СК Кладово:

У школу је дошао са доста слабим предзнањем што му је

нарочито у почетку отежавало сналажење у изучавању
материјала. Кроз сво време трајања школе добро се залагао и
настојао да што више и боље савлада предвиђени материјал и
то из свих предмета.

Код њега се од почетка осећао сталан и осетан напредак,

тако да је успео на крају школе да изнесе прилично знање из
прорађиваног материјала. С обзиром на низак ниво с којим је
дошао постигао је добре резултате, што не значи да се у
потпуности осамосталио за индивидуални рад. У последње
време већ је могао да пружа помоћ слабијим друговима у
кружоку.

Школа му је доста користила и омогућила му је да се и надаље

теоретски развија. У односу према друговима дрско је
реагирао на шале.

Нове оцене о раду Душана Јаковљевића затражило је Политичко

одељење 60.дивизије писмом 968 од 10.6.1948.г, поводом чега
им СК Кладово дописом 225 дана 26.5. исте године шаље
комплетна партијска документа, укључујући отпусни картон,
анкетни лист КПС, три биографије, пет карактеристика и допуна,
два предлог и једну фотографију. Требало би да је у питању
период када је Душан Јаковљевић на ''дослужењу војног рока''
боравио у Илирској Бистрици у јединицама ЈНА, у време
затегнутости односа са СССР-ом.

Секретар партијске ћелије Ј.А. Почуча Никола у оквиру акта

''Организациони податци'' о Душану Јаковљевићу који је у ЈА
ступио као војник 16.3.1948, пише:

Као војник показао се је врло добар. Војну наставу сваладао је

добро и војнички је добро уздигнут. Политичку наставу
такођер је добро савладао ... за подизање идеолошки-
политичког нивоа потпуно се залаже.

Карактера је чврстог. Нарави је благе. Однос према

претпостављеним и осталим имао је правилан. Задатке које је
добијао у потпуности је извршавао и за исто се осјећа
одговоран и упоран у њиховом рјешавању.
Као комуниста осјећа се одговоран. На састанцима учествује у
дискусији и правилно поставља ствари. Критика и
самокритика му је добро развијена. Партији је одан и спреман
је извршавати оно што му се постави. Бистар и лако схваћа.

У предконгресном такмичењу писмено је похваљен за залагање

у раду.

28.12.1948.г. од стране СК КПС издата је једна ''Допуна

карактеристике'':

Као члан бироа СК-а отишао је на дослужење свог кадровског

рока а затим у октобру 1948. демобилисан из ЈА.

На дослужење је пошао из партијске школе при ЦК-у КПС која

је трајала три месеца. Овај курс није завршио пошто је пошао
на дослужење и вероватно због тога и нисмо добили
карактеристику из школе о постигнутим резултатима у
школи.

Повратком из ЈА повезан је у основној партијској организацији

СНО и на скупштини изабран за председника контролне
комисије. На изборима за партијске органе, на среској
партијској конференцији изабран је за члана СК КПС,а затим на
предлог СК-а, ЦК- се сложио да исти буде члан бироа СК КПС.

У партијском раду до сада није много ангажован, с обзиром да

је био дуже времена одсутан и да се на тај начин прилично
удаљио од партијског рада. Код партијског чланства није
много познат и то због тога што се раније као члан СК-а није
истицао, нити иступао на истим скуповима, а ово неиступање
је долазило отуда што је потцењивао своју способност и што
није осећао да је заслужио и да је дорастао за члана СК КПС.

Повученог је и тихог темперамента. У овом погледу није се

знатно изменио после школе при Централном комитету и
дослужења свог кадровског рока. Осећа потребу за теоретску,
политичку и културну наобразбу и ради у овом погледу.
На дужности председника Контролне комисије није се много
снашао, но труди се и моћи ће да одговори.

28.12.1948.год Кладово

У зборнику КПС у источној Србији, Окружни комитет 1945-

1948, прир.Момчило Митровић и Страхиња Поповић, Београд
2012 у одељку ''Биографски подаци за личности које се помињу
у Зборнику'', с.545 пише: ''ЈАКОВЉЕВИЋ ДУШАН, радник из
Текије, члан КПЈ од 1945.г. Касније члан Среског комитета КПС
за срез Кључки- Кладово''

Из документа ''Допуна карактеристике за друга Душана

Јаковљевића, члана бироа Среског комитета (СК) КПС
Кладово'' од 28.8.1949.г:

Као члан бироа СК-а прилично је напредовао а нарочито се

запажа да се развија по државној линији на раду у Контролној
комисији. Овом послу много више посвећује пажње него
партијском раду и ту дужност више цени но организацију
партијског рада у току месеца. Поред осталог, требало је да
одржи састанак у две партијске организације по
организационим питањима и питањима метода њиховог рада-
он то није учинио, док је контроли више посветио пажње;
овакве појаве биле су код њега и у другим месецима. У
Контролној комисији не одговара у потпуности али с обзиром
да воли овај посао и удубљује се на њему, има услова да
потпуно савлада послове на том сектору.

Недостаје му што не полаже пажње учењу колико то може,

затим оштрина која је потребна партијском руководиоцу, као
и у моментима према странкама. Ову последњу слабост
настоји да отклони. Због таквог става је код партијског
чланства недовољно приступачан, нема добар метод помоћи
партијском чланству на терену, не разговара са појединим
члановима КПС, са којим долази у додир и не интересује се
преко њих о раду на терену.
По доласку из Југословенске армије имао је болећив и
помирљив став према људима искљученим по резолуцији
Имформбироа, на шта му је Срески комитет указао, те се
знатно поправио мада још увек се може видети у друштву са
неким од њих и то више но иједан други члан Среског
комитета.

Бистар је и има услова да се развија само му је потребно више

помоћи. Одговара члану бироа.

Допуну дао Станко Станишић, секретар Среског комитета

КПС.

28.8.1949, Кладово

Уследила је достава персоналног листа полазника Средње

партијске школе ЦК КП Србије са уписаним оценама: 1)
политичка економија- 9; Дијалектички материјализам- 9; Историја
КПЈ- 10; Историја међународног радничког покрета-10.

У ''Карактеристици'' за Душана Јаковљевића- слушаоца

Партијске школе при ЦК СКС 21.9.1950 назначено је:

У учењу се од првог дана залагао до максимума.Предмете које

је обрађивао савлађивао је са разумевањем и показао је
одличан успех у учењу. У упоређењу са његовим знањем са
којим је дошао у школу примећује се велики напредак. Учио је
самостално, а другима је редовно пружао помоћ у раду. Школа
га је довољно осамосталила да може по изласку из школе сам
даље проучавати марксистичку литературу. Дискутовао је у
довољној мери и у дискусији добро излаже ствари.

У личном животу је исправан. Прилично је нервозан и пргав

што доводи до тога да по неки пут сувише оштро иступи
према другу, но то је моментално, јер он касније увиђа своју
грешку и поправља се. Критикује другове, указује им на њихове
грешке, док сам критику мало теже прима, али касније настоји
да отклони недостатке на које му је указано. Дружељубив је и
весео и од другова је вољен.
Мишљења смо да може радити као партијски руководилац.

21.9.1950.г. Београд

У зборнику КПС у источној Србији, Обласни комитет 1949-

1952, прир.Момчило Митровић и Страхиња Поповић, Београд
2012, у одељку ''Биографски подаци за личности које се помињу
у Зборнику'', с.687 пише: ''ЈАКОВЉЕВИЋ ДУШАН, рођен у
Текији, члан КПЈ од 1945.г. Од 1948.г. члан Среског комитета
КПС за срез Кључки. Обављао је дужност секретара Среског
народног одбора среза Кључког''.

Записник са састанка бироа ОККПС за Тимочку област одржаног

24.10.1950.г, поред осталог садржи закључак (с.248 Зборника)
''Проверити ствари у вези са Душаном Јаковљевићем у Кладову
и саопштити му где ће да ради. То ће спровести Животије Савић
(у НОБ-у члан штаба Расинског партизанског одреда, касније
начелик УДБ-е за Тимочку област)''.

Централни комитет КПС, Управа за кадрове под бројем

Е.бр.4362 1.фебруара 1951.г. издао је исправу којом се
констатује да је друг Јаковљевић Милана Душан ''који је до сада
био члан пленума- биран други пут 1950. године, ступио на
дужност члана бироа СК Кладово на основу избора спроведених
17.12.1950.г.''. У потпису: Боса Цветић, начелник Управе за
кадрове.

30.1.1951.г. Душан Јаковљевић предао је партијским органима

''своје виђење ствари'' од којег акта је сачувана стр.2 куцана
машином на половини листа формата А4 и са својеручним
потписом аутора:

После избора за СНО /срески народни одбор/ 1947 године

децембра до јануара 1948 године био сам на дужности
секретара СНО-а и члан бироа. Јануара 1948 године до марта
исте године био сам у нижој партијској школи при ЦК КПС у
Београду, а тада сам отишао на дослужење војног рока где
сам био све до октобра исте године када сам демобилисан. На
дослужењу био сам у 50. артиљеријском пуку 60. стрељачке
дивизије у Илирској Бистрици /Словенија/. Од 1948. године
октобра па све до октобра 1949. године био сам члан бироа СК-
а Кладово и председник Среске контролне комисије СНО.

Октобра 1949 године одлазим у средњу партијску школу при

ЦК КПС где остајем све до краја октобра 1950 године. Школу
сам завршио са одличним успехом. По повратку из школе неко
време замењивао сам орг. Секретара СК-а који се налазио на
војној вежби а сада се налазим на дужности председника
Среског народног одбора Кладово. Школа ми је доста помогла у
отклањању неких недостатака, али оно што ја сматрам као
мој недостатак јесте што у извесним моментима могу бити
плаховит- а такође када ме неко од другова критикује ако ја
сматрам да није у праву, критику не примам одмах, али после
тога сам анализирам ту ствар и ја је прихватим. Партијски
нисам кажњаван. Лични живот ми је добар а такође и
материјално добро сам обезбеђен.

Имам чин резервног заставника и произведен сам дана

17.4.1949 године у чин заставника на предлог СК-а КПС
Кладово

Из времена Јаковљевићевог рада на месту председника Среског

народног одбора Среза Кључког датира Извештај екипе ЦК КПС
са обиласка Среза Кључког јун 1951:

''...Може се рећи да је данас политичка ситуација добра,

захваљујући залагању Комитета и читаве партијске
организације. Тај успех се огледа у сређивању народне власти,
учвршћивању масовних организација, извршењу привредних
задатака, као и у резултатима избора за Народну скупштину
Србије... У Среском народном одбору извршена је
реорганизација, повереништва су учвршћена, осамостаљују се.
Планови рада СНО су добри, предвиђени су сви важнији задаци
који стоје пред њима, али се недовољно служе тим планом.''
(Зборник КПС у источној Србији, Обласни комитет 1949-1952,
прир.Момчило Митровић и Страхиња Поповић, Београд 2012,
с.474-480)

На изборима одржаним 7.12.1952. изабран је за одборника

среског већа Народног среза кључког у Кладову, о чему је издато
уверење 71 од 10.12.1952.г. од стране председника среске
изборне комисије.

У ''Анкетном листу КПС'' у рубрику ''партијске казне'' унет је под

р.бр.1 податак: ''Кажњен укором због покушаја кандидовања за
посланика, без знања и одобрења СК у Кладову. Друг је кажњен
14.1.1954.г.''

Срески комитет је под бројем 16 дана 30.1.1954.г. доставио

одлуку којом је на састанку од 14.1.1954 члана Среског комитета
Душана Јаковљевића казнио УКОРОМ. Образложење:
''Приликом кандидовања посланика за Републичку и Савезну
народну скупштину, овај имао је свој одређени став по овом
питању. Горе поменути Душан Јаковљевић, не износивши пред
овим комитетом, а после изласка чланка друга Кардеља,
прикривено је организовао своју кандидатуру за Републичког
посланика, с намером да иста потекне од маса, знајући да је то
у супротности са ставом нашег Савеза. Пред овим
комитетом на питања кој су му више пута била постављана у
вези његове кандидатуре, давао је негативан одговор све до
овог састанка. Овај комитет сматра да је именовани свесно
учинио грешку, па се кажњава поменутом казном''

Догађај који је послужио за повод санкционисању одиграо се у

време превирања у вишим партијским сферама, изазваним
серијом чланака Милована Ђиласа публикованих у партијском
гласилу ''Борба'' почев од 11.10.1953.г. све до 7.1.1954.г.
Примера ради, у тексту пред нову годину М.Ђилас пише о
отуђењу власти од живота и револуције: ''Постојећа пракса и
теорија одвојиће комунисте од маса и претворити их у попове
и жандарме социјализма''. Подршка читалачке публике за то
време достигла је невероватне размере- редакција ''Борбе''
добила је више од 30.000 порука подршке његовим ставовима. У
дане 16. и 17.1.1954. одржан је Трећи партијски пленум ЦККПЈ на
коме је Ђилас оптужен да ''ставља штапове у точкове
партије'' а по Е.Кардељу права је бесмислица Ђиласова теза да
је дискусија једина форма разрешавања друштвених
противуречности. Политичка пресуда донета је и пре самог
суђења. Титов део осуде гласи: ''А проповиједање и писање о
демократији ради демократије, и то оне западног типа,
формалистичке демократије, разумије се да је то кретање
уназад а не напријед као што каже друг Ђилас'' (Према: Коста
Николић, Србија у Титовој Југославији, Београд 2011).

Везано за ''кладовски случај'' друга Јаковљевића, ''укореног''

услед покушаја ''прикривеног организовања кандидатуре за
посланика'', према расположивим сазнањима (на основу сећања
савременика Миодарага Јовића из Текије- човека од поверења
Живана Васиљевића ''Марка'', затим Милована Динића- од 1949.
до 1952. политичког секретара Обласног комитета Народне
омладине зајечарске области, потом угледног правног
стручњака, и Михаила Србуловића из Вајуге) у питању је била
борба да се ''испослује'' промоција из базе ''осведоченог
партијског кандидата'' Пауна Шербановића, ''импортованог'' из
Хомоља секретара КПС среза Кључког у Кладову након
резолуције ИБ, затим руководиоца АГИТПРОП комисије КПС за
Тимочку област, за народног посланика, а која ја, као спонтано,
имала потећи из среског комитета у коме исти нити је живео, ни
професионално радио. Када је дошло до проблема у
реализацији такве намере и код отворених иступа појединих
чланова са именом Душана Јаковљевића као ''аутентичног
заступника народне воље'', импутирано му је ''самоиницијативно
кандидовање'', што чини се одудара од карактеристика о
његовом лику и делу, до тада приљежно анализираних. Да се
цела ствар не би искомпромитовала до краја, додељена му је
релативно блага казна- укор, а друг Шербановић биран је за
народног посланика. Било је и говора о Јаковљевићевом
хапшењу, ''за наук другима'' али и као подршка највишим
пленумским ставовима КП из истог месеца и године, али је
процењено да би у то донекле могло довести у питање тешком
муком грађен ауторитет носилаца јавних функција у пограничном
Кладову, имајући у виду чињеницу да је његова кандидатура од
локалних партијских чланова доживљавања као прилика да се и
њихов глас ''чује даље од прозора''. Уместо тога, као рафинирана
врста својеврсног остракизма, дала се протумачити одлука
партијских органа да буде послат у средњу екомомску школу
''Борис Кидрич'' у Нишу 1954-1956.г, док ће му породица остати
на ветрометини пограничне паланке, на који се начин могла
поимати и одлука да након низа јавних и партијских функција,
1958.г. буде распоређен на службу у Народном одбору Кладово у
својству ''приправника пристава треће врсте''. Из тога времена
потиче писмо отпослато од стране председника СНО Михаила
Манзаловића Душану Јаковљевићу у Ниш 18.11.1954.г, поводом
драстичног смањења новчаних принадлежности које су за време
одсуства са службе требале да припадну његовој породици:

Здраво Душко,

Шаљем ти преправљене уговоре а у вези твога писма. Извини

што се то тако десило, ја нисам био ту, био сам у Зајечару па
су то ови из просвете написали а Бане је махинално не
читајући садржај потписао те је то тако дошло до тебе. Да
ти то много не би образлагао знаш и сам да има различитих
људи са разним схватањима па им је наш пропуст и одсуство
омогућило да удовоље својим жељама, па зато пусти то у
врага и немој се зато секирати.

Иначе како си ти пиши кад имаш времена, онако приватно, не

мора увек да буде службено тема. Ја сам овде добро, данас је
код нас пао снег око 20 цм па нам покварио планове око ових
радова на путу, па се сад мислим куд ћемо са парама.

А сад да завршим. Извини што ти више не пишем јер имам неки

састанак у комитету, те морам да пожурим.

Прими много поздрава од мене и осталих другова.

Мики
ПС Извини Душко, на брзину како сам ти послао оне
преправљене уговоре, заборавио сам да ставим и ово писмо и
данас га нађох на столу.

Мики

Од стране просовјетски настројеног дела популације мале

подунавске вароши, чији чланови нису заборављали његов
увиђаван однос према ''комунистичким апостатама'', даљи став
партије у ''епизоди Јаковљевић'' могао би бити осликан
секвенцом из Стаљиновог трактата ''Питања лењинизма''
(Култура, Београд 1946, с.494): ''Сећам се једног случаја у Сибиру,
где сам неко време био у прогонству. Било је то у пролеће, за време
поплаве. Тридесет људи отишло је на реку да хвата дрва, која је
носила огомна набујала река. Увече су се вратили у село, али без
једног друга. На питање где им је тридесети, они су равнодушно
одговорили да је тидесети 'остао тамо'. На моје питање 'како то
остао?', они су исто тако равнодушно одговорили: 'ма шта питаш, па
утопио се, зна се'. А један од них почео се некуд журити, рекавши да би
требало 'напојити кобилу'. На мој прекор да они више жале стоку него
људе, један од њих је одговорио, уз опште одобравање осталих: 'Шта
да жалимо људе? Људе можемо да направимо у свако доба. А
кобилу... покушај да направиш кобилу' /Општа веселост у дворани/.
Ето вам једне црте, можда не толико важне, али веома
карактеристичне. Чини ми се да је равнодушни однос неких наших
руководилаца према људима, према кадровима, и незнање да се цене
људи остатак оног чудноватог односа људи према људима који се
огледао у малочас испричаној епиоди из далеког Сибира'' (према
сећању Миодрага Јовића, партијског активисте из Текије).

У партијском анкетном документу, рубрика ''забелешке о другим

променама'' записано је ''Из овог досијеа издвојено је 15
докумената и послато Централном комитету Савеза
комуниста Србије''- 21.6.1960'

Из садржаја ''карактеристика'' похрањених у партијском досијеу

Душана Јаковљевића издвајају се следеће групе евидентираних
одлика: А) личне и породичне- апсолутно поштен, проницљив, у
друштву пријатан, у приватном животу тих и скроман /1946/,
одвише скроман и повучен, тих и миран, до крајности поштен и
проницљив /1947/, бистар и лако схваћа /1948/, бистар је /1949/,
прилично је нервозан и пргав што доводи до тога да понекад
сувише оштро иступа према друговима /1950/; Б)
професионалне- апсолутно послушан војник, тачан, поверљив,
поуздан, има јаку вољу /1946/ омиљен код омладине и старијих,
помало неозбиљан /1947/, у односу према друговима дрско је
реагирао на шале /1948/; В) политичке- знао је помало гледати
неке од бораца са потцењивањем зато што је стајао у
политичком погледу боље од њих, врло добро уочава грешке
других и недостатке у раду и не устручава се никоме рећи и
указивати на пропуст, грешку, самокритичан /1946/ врло
револуционаран и оштар према грешкама другова, има
ауторитета у народу, не уме довољно да чува и одржава свој
лични ауторитет /1947/, недостаје му оштрина, по доласку из ЈА
имао је болећив и помирљив став према људима искљученим по
резолуцији Информбирора, на шта му је срески комитет указао
те се знатно поправио мада се још увек може видети у друштву
са некима од њих и то више но иједан други члан среског
комитета /1949/ критикује друге и указује им на грешке док сам
критику мало теже прима /1950/.Након што је био на дужности
председника и потпредседника среског народног одбора, шефа
одсека за привреду Народног одбора општине Кладово,
управника општег пословног савеза у Кладову, 1.4.1958.г, Душан
Јаковљевић морао је наставити рад у општинским органима у
својству ''приправника пристава треће врсте''.

20.2.1965.г. основна организација Савеза комуниста ''ФАВРО''

/Фабрика вијчане робе/Кладово, доноси одлуку о кажњавању
главног директора фабрике Душана Јаковљевића партијском
опоменом уз образложење:

''У циљу побољшања партијске дисциплине и

самоодговорности сваког појединца за успешно изучавање и
примењивање конгресног материјала, основна организација
''ФАВРО'' је на свом састанку од 4.2. т.г. донела одлуку да се за
свака два неоправдана изостанка убудуће такав друг или
другарица казни првом казном по статуту тј.опоменом.

На основу тога је именовани кажњен дана 11.2.1965. Именовани

се брани да је радио на билансу после радног времена.

Међутим, обзиром на претходни договор између о.о. и

именованог, на састанку 1.2.65, да буде ослобођен од прва три
планирана састанка односно два јер је трећи одмах отказан,
док се не заврши биланс, Основна организација не сматра
оправданим и ова два састанка који трају највише 90 минута
те сматра да не треба да прави изузетак према именованом
без обзира на положај у фабрици и важност посла на којем је
радио ван радног времена''

Од допуштења од стране ООСК ''именованом'' да не присуствује

на ''прва три планирана, односно два јер је трећи одмах отказан'',
па до његовог кажњавања услед ''апстиненције'', уз игнорисање
''ослобођења од обавезе присуства на три односно два
састанка'' протекло је 10 дана.
Душан М Јаковљевић обављао је дужности секретара Народног
одбора среза Кључког /15.12.1947- 30.4.1948/, председника
Среске контролне комисије у истом Народном одбору /1.1.1949-
31.7.1950/, председника Народног одбора среза Кључког
/31.7.1950- 31.12.1952/, потпредседника НО среза Кључког
/31.12.1952- 15.9.1954/, шефа одсека за привреду НО општине
Кладово/1.8.1956- 1.6.1957/, управника општег пословног савеза
у Кладову /1.6.1957- 31.3.1958/, службеника Народног одбора
општине Кладово у звању приправник пристава Треће врсте /од
1.4.1958.г./, начелника одсека за привреду и финансије
Народног одбора, директора Пољопривредног добра ''Кључ''
/1961-1963/, директора фабрике вијчане робе ''ФАВРО''
Кладово /1963-11.12.1968/, шефа службе за привредни развој
општине Кладово, начелника за привреду и финансије и
секретара извршног савета општине Кладово, до1988.г.
 ТОМА М ЈАКОВЉЕВИЋ
Тома Јаковљевић најстарији је син Милана и Јованке, рођен 30.
септембра 1923.г. у Босанској Градишки, брат Душана
Јаковљевића. Радио је као електричар у централи у Кладову,
затим директор туристичко угоститељског предузећа, био на
школовању у СССР за авио-механичара да би се услед
резолуције Информбироа 1948.г. вратио у Србију. Једно време
радио је у радионици Ђердапске речне управе у Текији, потом
постао пилот- спроводник бродова кроз Ђердап, све до изградње
ХЕПС Ђердап када је пензионисан. Значајнe успехе имао је у
риболову, између осталог освојивши куп Италије у пецању на
језеру Лаго ди гарда /пехар председника Громкија, како је волео
да каже), још пар такмичења светских размера где је учествовао
као репрезентативац Југославије. Пионир је кајакашког спорта у
овом делу Србије, оснивач првог кајакашког клуба у Кладову.

Изводи из новинског чланка ''НЕМА ВИШЕ ЂЕРДАПСКИХ

ВУКОВА'' аутора Душана Бућана

...Прича заправо почиње од оца Милана, крмара на шлепу

Српског бродарског друштва. На једном таквом шлепу родио
се Тома, син уваженог текијског крмара. Животна прича
могла је да се заврши 1941 испод Панчевачког моста на
Дунаву, када су се обрушавала Герингове ''штуке'' и када је
брод ''Стиг'' имао срећу. На том броду налазио се и Тома
Јаковљевић као морнар друге класе.
-Епизода са Стигом вероватно је била преломна- прича Тома
Јаковљевић- за моје животно опредељење. Одлучио сам да
останем на Дунаву... И хвала му. На њему сам провео
најлепше године свог живота.

Сада потопљена некадашња Текија лиферовала је већину

лоцова. У Ђердапској речној управи није их било много,
само 70 званичних пилота, по 35 са југословенске и са
румунске стране...

-На тих 17 километара дивље реке свака пилотажа била је

посебан доживљај. Знали смо сваки подводни камен.
Познавали смо све вртлоге и брзаке, а кроз Сипски канал
бродове смо проводили и када је матица достизала брзину
од осам метара у секунди, па и ноћу, када се пловидба
избегавала...

...Томи Јаковљевићу припала је част да предводи прву

кајакашку регату по опасним брзацима. Од Кожице до
Кладова стигло је свих 67 кајака. Тома је поносан што је
спасавао изврнути чамац штафете у Сипском каналу. Да није
било његовог искуства и одважности, штафета не би стигла
до Кладова...

https://www.muzej-jugoslavije.org/art/stafeta-mladosti-1957/
Кaјакашко друштво Кладово броји око 40 чланова, од којих
15 активно тренира. Друштво располаже са пет кајака а
ставило је себи у задатак да овога лета набави још осам. Од
свог оснивања 1948 године, друштво је показало добре
резултате, ако се узме у обзир то да није имало нијендог
стручњака или бар друга који би и најмање познавао ову
грану спорта. Нарочито у овој години друштво је почело са
озбиљним радом. Један од првих успеха ове сезоне је да је
Тома Јаковљевић пренео штафету кроз Сипски канал. Ово је
први успели покушај да се кајаком прође кроз овај канал.
Још 1942. године Немци су покушавали да кајаком прођу
кроз канал, али су се сви подавили. После тога чињено је
још неколико покушаја али без успеха. Тек после 10 година
млади кајакашки клуб у Кладову, успео је да омогући услове
за тренирање другу Јаковљевићу тако да је овај млади
кајакаш предузео опасан и тежак подвиг: пробој кроз Сипски
канал. Борећи се са брзом водом и лиманима у каналу, друг
је успео да пренесе штафету, али чим је изашао из канала,
дочекао га је један румунски брод, који је покушавао да га
заобилажењем притера румунској обали. Видећи да нема
успеха брод је и даље покушавао да јаким маневрисањем
поред кајака изазове велике таласе и на тај начин га потопи.
Али захваљујући вештини и упорности младог кајакаша
Јаковљевића, који је себи у задатак ставио по сваку цену
пренети штафету кроз канал све су сметње и дрски покушаји
румунског брода савладане а штафета је на време стигла на
циљ.
Новински текст из регионалног недељника ''Крајина'' бр.9 од 10.6.1952.с.6
 ЦАДИК ДАНОН

Рођен у угледној рабинској породици, од оца Данијела и мајке

Грасие, према породичном предању потиче од рав Моше
Данона чији је гроб у Стоцу место ходочашћа.[1] После мале
матуре у Травнику примљен је 1932. у Јеврејски средњи
теолошки завод где је и дипломирао 1937. Прво је био
вероучитељ у Косовској Митровици и Приштини а затим је
конкурсом дошао у Сплит.
У Априлском рату 1941. су га заробили Немци и Бугари али је
успевао да им побегне из заробљеништва у Сплит где се бавио
илегалним радом. Користећи просторије Јеврејске општине
и синагоге помагао је избеглицама и народноослободилачком
покрету. У априлу 1942. су га ухапсили Италијани, који су га
пребацили у логор на југу Италије. И њима је успео да побегне и
укључио се у покрет отпора. После капитулације Италије
придружио се партизанима. По завршетку рата био је члан
југословенске војне мисије у Милану.
У Југославију се вратио маја 1947. и сазнао да му је од целе
фамијилије преживеле само две сестре. Отац, мајка, браћа,
зетови су били жртве усташког и нацистичког геноцида.
После рата радио је као рабин (1947—1950) а потом као високи
званичник Министарства спољних послова ФНР Југославије, на
функцији шефа Одељења за нордијске земље (1953—1970).
Између осталог, обављао је дужности југословенског
представника у Међународној комисији за пловидбу Ђердапом
(1958—1962) и отправника послова Амбасаде СФР Југославије у
Шведској (1968—1970)
Википедија

По преузимању дужности југословенског делегата у Комите-ту

ЂРУ, Цадик Данон је описао прилике какве је затекао у Текији: „Овакво
стање у очигледном је контрасту са целокупним нашим
друштвеним и економским развитком. Док се у целој нашој
земљи осећа пун замах социјалистичке изградње овде се живи у
мраку, без светла, воде и других најелементарнијих услова
живота. Потребно је имати у виду и чињеницу да је Текија седиште
међународне организације, где свакодневно пристајубродови страних
пловидбених друштава, већином из источно-европскихземаља.
Посаде ових бродова снабдевају се у Текији животним намир-
ницама и осталим стварима које су им потребне. Надаље, у
Текију свакодневно долазе на своја радна места Румуни,
службеници Ђердапске речне управе. Текија, каква је данас,
ствара погрешну претставу о нашојземљи. Најзад, прекопута
Текије налази се Оршава, седиште исте међународне организације,
која је релативно добро уређена и снабдевена свим
потребним комуналним објектима, којих Текија нема. То
нарочито долазидо изражаја ноћу, када је румунска обала
осветљена, док се наша налази у мраку.“

ДАМСП, ПА, 1958, Међународне организације, фас. 78, дос. 13, Пов. бр. 429378;
АЈ,190–Р 1,
Белешка о средствима која се из буџета Ђердапске речне управе
издвајају за решавање комуналних проблема у Текији
Према, Милан Гулић, Ђердапска речна управа...

https://www.academia.edu/44432192/%D0%82%D0%B5%D1%80%D0%B4%D0%B0%D0%BF%D1%81%D0%BA
%D0%B0_%D1%80%D0%B5%D1%87%D0%BD%D0%B0_%D1%83%D0%BF
%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B0
Растанак, говор Тодора Цобовића у Текији:
''Друже Данон,
Испред синдикалне подружнце и колектива Ђердапске речне
управе имам част да Вас и вашу другарицу Јелисавету при
Вашем одласку из наше средине поздравим и желим све
најлепше и успех у раду на новом радном месту где будете
отишли да још више допринесете за добро наше социјалистичке
домовине.
Ако имамо у виду да сте Ви друже друже Данон за време Вашег
службовања на челу нашег колектива много допринели
сређивању пре свега затрованих односа у колективу, а потом
уложили доста напора на решавању проблема од великог
значаја за друштвени стандард чланова колектива, као што је
изградња мензе, станова и комуналних објеката у самом месту,
то је утолико већа ова наша свечаност приређена поводом вашег
одласка из наше средине.
Чланови синдикалне подружнице и партијске организације у овој
Управи су такође улагали доста напора, сваки према својим
могућностима да утичу и допринесу што лакшем решавању
проблема имајући у виду специфичан задатак који је стајао и још
уивек стоји пред нашим колективом.
Мишљења смо и надамо се да ће и друг поповић, који је преузео
Вашу дужност, продужити да за добро колектива и заједнице у
целини радити на решавању наших задатака и проблема
социјалистичке изградње овога забаченог кутка наше земље...''
Sećanja Miodraga Dragog Tekelerovića, najstarijeg brodskog
pilota u Đerdapskoj klisuri. Još čuva mape na kojima su
iscrtane podvodne hridi Đerdapa. Napamet znao čak 3.000
pozicija

DAVAJ, davaj! - tako meni naređuje kapetan ruskog broda

„Dušanbe“ od 2.000 konja. Brza voda, a plitko, držim krmu u
Stenka kanalu, prelazim na srednji hod, a kapetan zapenio: Davaj,
davaj!

Tako prepričava događaj iz 1958. godine Miodrag Tekelerović

Dragi (84), najstariji loc, odnosno brodski pilot u Đerdapskoj klisuri.

- Ne sme se punom snagom na maloj vodi, objašnjavam kapetanu,

a ne smeš da mučiš mašine duže od 20 minuta. Izbegavam oštar,
podvodni greben nazvan „Baba Kaja“, ispred u vodi je, vidim, stena
„Elizabeta“, mora manevar ulevo, ali - srednjim hodom. Gunđa Rus,
a ja se proderem: Ja sam ti, bre, sada Bog! Slušaj ako nećeš da
izginemo- izgovorio je tada Dragi.

JAKA lađa „Dušanbe“ vukla je tankove sa „muhanovskom naftom“,

zapaljivom kao barut, svi na brodu morali su da nose papuče
valjenke, da ne bi negde čizmom izazvali iskru. I, preveze locman
Tekelerović odjednom tri tanka, a zbog dosadnog kapetana nije
mogao i četvrti. Javi telegramom pravo u Moskvu šta se desilo, da
će po četvrti tank od 1.400 tona morati naknadno da ide. Dobije
odgovor: Spasiba, pilotu, a taj kapetan više neće videti Dunav.
Požutele stranice brodskog dnevnika, koji je vodio od 1945. godine,
a bistra sećanja Tekelerovića na godine ratne i poratne, kada je bio
najbolji loc, locman ili, prevedeno, brodski pilot u Đerdapskoj klisuri.
Preveo je na hiljade brodova pod raznim zastavama uz i niz
Đerdapsku klisuru, nekada i po tri dnevno, sve dok nije izgrađena
brana HE „Đerdap 1“ i akumulaciono jezero potopilo sve, pa i
opasno, oštro stenje, a umirilo snažne virove. Mogao je Miodrag
kroz Sipski kanal odjednom da preveze i četiri tanka privezana uz
brod!

Ima i sada ovaj loc „ćorave“ mape podvodnog stenja i grebena,

sam ih je crtao. Ali, napamet je znao oko 3.000 pozicija sa opasnim
stenama i jakim virovima koji su „gutali“ i čitave brodove! Znao je i
gde su sablasne, potopljene lađe, koje brodski piloti u žargonu
zovu „leševi“ i kako da ih zaobiđe, a da ne naleti na greben.

- Gradište, Golubac, Tekija, Moldava, Kožice, Vince, Kladovo, Turn

Severin, Prahovo, Radujevci... - nabraja Miodrag neka mesta s
naše i rumunske obale.- Uvek pogled na „balon“ na obali. Kada je
na tom rečnom „semaforu“ veliki krug postavljen uspravno,
prvenstvo imaju brodovi koji idu uzvodno, kada je namešten
vodoravno, kreću lađe nizvodno. Dva broda se na nekim mestima
nisu mogla mimoići.

Teško je Tekelerović podneo istinu da više on i njegovi drugari,

rečni vukovi, više nisu potrebni. Onaj pravi oproštaj od Dunava
doživeo je 1970. godine, prvi od svih kapetana ušao je brodom u
„šlajz“, brodsku prevodnicu na Đerdapu.

Prvo što su Nemci u Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji osvojili bio

je Đerdap, a na njemu Sipski kanal, već 6. aprila 1941. godine. Iste
godine nemačka komanda Đerdapa zaposlila je Tekelerovića.
Miodrag nam pokazuje kovertu za plate, narandžaste boje, koju je
dobio od Nemaca 1943. godine.

U SIPSKOM kanalu železnička stanica, tri nemačke, parne

lokomotive od po 2.400 konja, vukle su brodove prikačene čeličnim
užadima tri kilometra. Sipska železnica - najkraća pruga na svetu.
One preostale dve lokomotive radile su sve do izgradnje
Hidroelektrane. Onda, nečijom greškom, nisu izvučene, već i dan
danas tavore na dnu akumulacionog jezera, u mulju.
Sa Miodragom i njegovom ženom Julkom pričamo u njihovoj kući u
Tekiji. Julka napravila krofne, raduje se što je neko navratio. Dom
pun uspomena. Julka je, primećujemo, „usidrena“ u vremenu
sadašnjem, a Miodrag plovi u plavetnilu prošlosti.

- Venčali smo se 1943. godine. Eto, u braku smo 65 godina! - ističe

Julka.

- Uz svadbu, hoćemo i muziku - nadovezuje se Miodrag.- Kaže

nemački komandant: Najn, her Tekelerevic! Nemački vojnici ginu,
muzika može samo u crkvenom dvorištu i u kući!

Rusi zgazili Nemce 1944. godine. Miodrag otišao u partizane.

- Zamrzao se Dunav 1946. godine, dva metra debeo led kod Tekije
- nastavlja Tekelerović.- Nešto mi došlo žao što na svadbi pošteno
kolo nismo zaigrali. Najmimo ti mi muzikante i - na sred Dunava. U
kolu, na ledu, 500 duša, trese „moravac“! To nam je bila druga
svadba.

Miodrag i Julka dobili tri ćerke: Nataliju, Svetlanu i Milicu. Od njih

petoru unučadi, od najstarije unuke dva praunuka...

Najopasniji je bio „Gospođin vir“, usisavao je i vukao u dubinu i

lađe od po 500 konja jačine. Još i vreme Austrougarske, tu je jedna
bogatašica iz Beča imala svoje ribare. Lovili su morune, jesetre i
drugu ribu i liferovali za Austriju. Bogatašica nije poverovala u
izveštaj alasa da im je strašan vir progutao i polomio lađu. Došla je
na lice mesta, sela u čamac i zaveslala prema mestu koje su ribari
pokazali. Bila je to njena poslednja plovidba, ova žena nikada nije
pronađena i od tada se taj deo Dunava u Đerdapskoj klisuri zvao
„Gospođin vir.“

Ukupno 35 locova u uniformama, sa šapkama na glavi. Ispod piše:

„Piloti jugoslovenskog dela Đerdapske rečne uprave u poslednjoj
godini pilotiranja kroz Đerdapski sektor - od 1987. do 1971.
godine“.

- Božidar Radić je živ, živ Milutin Ninić, a Toma Jakovljević? Umro

je - poče da razgleda fotografije Miodrag.- Dimitrije Soldatović - živ,
kao i Aleksandar Jugović i Jovan Paulesković. Petorica još živa.

- I ti si živ - podseti ga žena Julka.

29.5.1959.
 6.9.1964.
http://foto.mij.rs/site/gallery/6589/photo/105
 ГОРКИ ДАНИ РАЈСКЕ ТЕКИЈЕ 1966

" Текија има свега око 350 породичних кућа уз неколико јавних
зграда. Местом доминира троспратница Управе Ђердапске
пловидбе окружена брижљиво однегованим парком. Стотинак
метара даље, у правцу цен тра, уздиже се једноспратна зграда
осмогодишње школе, недалеко од ње је Дом народног
здравља, затим Задружни дом, биоскоп са 600 седишта ... И
готово половина стамбених зграда су нове. Углавном
приземнице, али лепе. Посматрајући их, окружене зеленилом и
цветовима хризантема, учини кам се намах као да се аутор
песме „Кућица у цвећу“ баш овде инспирисао. За тренутак
изгледа чудно како су ови људи створили све што се у градићу
види живећи у кршу стешњеном између ђердапских стена и
Дунава. У непосредној околини, уз обалу реке и мало више, на
платоу, пружају се омањи комплекси обрадивог земљишта.
Али макар и за градић од 2.000 становника то је премало.
Најплоднија њива је ипак Дунав. Његов ђердапски део је веома
богат рибом. Ту је и нешто занатлија и службеника. Извор
живота је изгледа и специфичан менталитет овдашњих људи.
Можда је томе допринела и околност што је градић на граници.
Дунав је овде узан. Прозори многих кућа грађених уз обалу
гледају у прозоре суседа из Оршаве. Грађани Текије и суседног
румунског града могу до миле воље да се изразговарају
стојећи сваки на својој обали.

Многи се и лично познају, Граница је некад била отворена.

Ишло се на обе пијаце, лекари из Оршаве посећивали су
текијске паци јенте. Односи међу суседима били су присни,
али је увек била присутна и свест да је овде сваки грађанин,
иако незванично, ипак унеколико и представник своје земље.
Отуда, и стална жеља да се суседима покаже „шта ми можемо“.
На крилима тих осећања дошла је зграда осмогодишње: школе
и Дом здравља и Задружни дом. Готово све јавне зграде. И
асфалт на улицама. Без ичије помоћи. Добровољним акцијама
и самодоприносима, Тако су, кроз мобу, ницале и куће у цвећу.

-Да није ђердапске бра не - рече ми, са сетом председник

Месног одбора Социјалистичког савеза до данас би све куће у
Текији биле нове. Али још од 1960. овде се ништа не сме
градити.

Чим се разговор дотакао овде увек присутне теме одмах се

осетила и специфична психоза грађана места које живи на
белом хлебу.

Непрекидно зујање као ехо: ношен водом даноноћно допире

са десетог километра најчешће се са зебњом ослушке. Машине
подижу брану и чим зујање престане, нестаће Текије. Градић ће
се наравно, поново родити. Можда чак лепши него што је сада.
Али понекад се људима најлепшим чини баш оно што нестаје.
Текијом никада није текло обиље. Кроз: многе године њеног
битисања више је било горких него зашећерених дана. Али
сада, кад сва прошлост, вековима ткана, тре ба да нестане на
дну будућег језера, кад сваки детаљ у кући на улици или на
кеју, оживљује драге успомене, многима се чини да је Текија у
ствари одувек била - рајски кутак,

Зна се, да је „пресуда“ колико неопозива толико неизбежна.

Џиновска брана и хидроелектрана у сваком случају су далеко
важније од малене вароши и њених интима. Зато ни у Текији
нико, у ствари, не негодује. Неизбежност се прима онаквом-
каква јесте, а људском поимању ниједно осећање није страно
и неразумљиво,

Управо ових дана, од куће до куће, кружи договор да

организује низује заједничка добровољна акција, последња. у
Текији која нестаје. Да сакупе добровољни прилог издају
монографију свога места богато, илустровану. Унеће сваки
значајнији детаљ историје. Поготово ове послератне кад је
Текија највећим делом и променила негдашњи лик. И имена
свих ратних бораца. имена ударника радних акција а практично
нема ниједне породице која није дала бар једнога - "биће у
књигу уписана, Бар по једна књига на сваку породицу. Уместо
спомепика. Да се потомци подсећају.
Борба 28.11.1966
27.10.1967

Потписан уговор о градњи нове Текије

(Кладово, 26.октобра)- У Кладову је синоћ потписан уговор између

Месне заједнице Текија и Дирекције за изградњу хидроенергетског
система о изградњи новог насеља Текије... на самој обали Дунава
градиће се насеље градског типа, са савременим урбанистичким
решењима, уз претежну оријентацију на туристичку привреду.
 Spomenik kapetanu Koči u korovu

Foto S. T. Petrović

SUBNOR Kladova je povodom Dana mladosti organizovao akciju

sređivanja spomenobeležja posvećenog J. B. Titu iznad graničnog
prelaza „Đerdap”, na putu Kladovo Beograd. Spomenobeležje na
površini od 400 metara kvadratnih. su postavili brigadiri akcije
„Đerdap” pre dvadesetak godina. Pored nekadašnjih boraca, u akciji
su učestvovali i kladovski omladinci. Napravili su stepenice, očistili
korov, postavili table. Obeležje je vidljivo i sa rumunske strane. Po
okončanju posla, održan je čas istorije. Inače, stari akcijaši rado
dolaze u Kladovo da se podsete akcijaških dana. Odsedaju na
Karatašu, gde su postavljeni novi objekti za smeštaj posetilaca.
Ispred Tekije se nalazi obelisk legendarnom kapetanu Koči
Anđelkoviću, vođi srpskih dobrovoljaca u Austrijskoturskim
ratovima (1788– 1791). Na obelisku je natpis: „Na ovom mestu
1788. god. u borbi za slobodu srpskog naroda nabijeni su na
kolje prvi vesnici slobode posle vekovnog ropstva – kapetan
Koča Anđelković sa drugovima”. Za razliku od spomenobeležja
J. B: Titu, obelisk u čast kapetana Koče je propao, zarastao u
korov, a zaštitna ograda je uništena. Nadležni, a i sami građani
trebalo bi da pokrenu akciju da se i ovom spomeniku vrati
nekadašnji izgled, dostojan kapetana Koče.

Autor: Slobodan T. Petrović, Kladovo

напомена: ОРИГИНАЛНИ СПОМЕНИК КОЧИ АНЂЕЛКОВИЋУ,

ЊЕГОВИМ САБОРЦИМА АЛИ И И ИЗГИНУЛИМ ЈУНАЦИМА ИЗ
ПРВОГ СВЕТСКО РАТА, ЗАЈЕДНО СА КОСТУРНИЦОМ
ОСТАО ЈЕ У ВОДАМА ДУНАВА А НА ОБАЛИ ЈЕ РЕПЛИКА
ЊЕГОВОГ ГОРЊЕГ ДЕЛА

1515.7.1991:

15 7 199111
Последња Титова штафетна палица и црква у старој Текији