Ранко Јаковљевић

ЈЕЛЕНКА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА

Сима Милутиновић, на пропутовању кроз Кладово 1835..г. пише о нахијском
администратору, оданом пријатељу српскога кнеза Милоша:

''Крачун, име једнога србскога Румуна, што му је сестру био потурчио и за

жену узео бивши адакалски командант Реџеп-ага, којег је послијен у Рушчуку,
Султан опашивши, велики везир дао удавити, а то за хатар јаничарлука, што
је он Србима дахије београдске издао побити у истоме његову подручју
Поречу''. Везано за турски напад под вођством Реџеп аге адакалског на
Кладово почев од 20.августа 1813, постоји податак да су на српској страни
одбрану са пет стотина бораца (испоставило се: ''неславно'') предводили
војвода Живко Константиновић и ''кладовски кнез Николајевић Крачун;
''због својевољног напуштања Кладова војвода Живко Константиновић и
члан кладовског магистрата Јосиф Петровић били су ухапшени, осуђени на
смрт и стрељани а кладовски кнез (нахијски) Крачун, чија је кривица била
као и ове двојице, избегао је осуду... остао је на острву Пореч све док га Турци
нису освојили, а из турског ропства га је извукао Реџеп-ага (у Румунији знан и
као ктитор хришћанске богомоље у селу Туфари код Оршаве), чији је он, по
отетој и потурченој сестри био шурак''. Један текст у ''Српском Сиону'' из
1907- ''Живот преподобног оца нашег Никодима освећеног''- износи, додуше
без навођења извора, податак да је отац Крачуна, гоподара Кладовског, обор
кнез Поречја (Пореча) Јован.

Сава Јанковић у свом раду о Хајдуку Гици, тврди- без навођења извора- да је
овај некадашњи војник Миленка Стојковића али и најамник Реџеп аге
адакалског, брат Крачуна и Радукана: ''имао је браћу Крачуна и Радукана,
који беху познати трговци у варошици Раму'' . Такође је знано да је Крачун
посећивао прекодунавски манастир Тисман који је основао рођак кнеза
Лазара Хребељановића Никодим Грчић, као уосталом и манастир
Манастирицу код Кладова, а у њему је Гица често боравио .

Данас је у популарној литератури хајдук Гица више познат по чињеници да је

био муж потурченице Јеленке, раније у харему Реџеп аге заједно са
Крачуновом /и његовом/ сестром, од 1822.г. миљенице кнеза Милоша и мајке
његовог сина Гаврила рођеног 1826.г, супруге Теодора Хербеза (министар
финансија и члан Државног савета), о којој је Ђорђе Милосављевић написао
роман ''Ђаво и малала госпођа'' овенчан наградом Исидора Секулић за 2009.г.

Гица и Јеленка венчали су се у Кладову 1811.г, када је ту кнез био Крачун

Николајевић. За закључење брака по црквеним правилима /венчали се у
кладовској цркви/ није смело бити разлике у вери, па се претпоставља да је ту
Јеленка и покрштена.

Према Сави Јанковићу, Гица је избегавши у Видин 1816.године примио ислам.

Живели су до 1822 у Видину и Нишу. Божидар Ковачевић у приповести
''Данило слуга у кнеза Илије'' о њему пише:

''Био је тај Гица добар господар. Велики џамбас, волео коње као и кнез-Илија;
знао за добро вино и добар залогај; имао очим "срце за лепоте живота и света;
волео рад и ред; за друта, пријатељ давао крв испод грла, за пса пас, за човека
човек! Имао тај Гица две жене; прву, стару, Српкињу, држао код куће, тамо у
Липови, а другу, много млађу, Влахињу, у Решави, и обе живеле код њета као
бубрег у лоју. А већ деца, као бегови! И не само деца и жене, него читава
тевабија скупљала се око њега; сирочад, убоги и разни лезилеби, све то висило
о његову врату, живело сито и пјано славећи Бога и Гицу. Сад ће се све то
разићи, кућа растурити, а што је најгоре, нема више Гице, здравог, темељног,
увек ведрог и спокојног... Умро је на Аранђеловдан од запаљења беле
џигерице...''

1822. године Јеленка се преселила у Крагујевац где је јавно представљана као

друга жена кнеза Милоша Обреновића- Мала госпођа. У више наврата
појављивала се у престоници Београдског пашалука бивајући тумач при
турско- српским разговорима.

У мемоарима Нићифора Нинковића стоји како га је капетан Глумац упутио

да управо Јеленку замоли за интервенцију код кнеза, не би ли опет задобио
некадашње поверење српског главара: ''Трчи код Јеленке, моли и љуби је у
руку. Ако то ко учини, она ће. Зато што курве сад више чине него људи'' .
Недуго затим, приликом егзекуције телесне казне у Милошевом присуству, он
примећује: ''Чујем гди Јеленка говори, плаче и моли да људе на правди бога
не бије и срамоти...''.

1834.г. удала се за др. Теодора Хербеза, Херцеговца школованог у Падови

Јеленкина лепота одговарала је естетским стандардима данашњице. Кћер

њене усвојенице Јелене, Мирка Ј. Грујић овако је приказала најлепшу жену
Београда: ''Јеленка је била висока, витка и са пуно темперамента се кршила
при ходу. Имала је беспрекорно бео и чист тен, иако су је, као хајдучицу, по
хомољским планинама шибали хладни и оштри ветрови а дуге хладне кише
лиле по њој, жарило је јарко сунце. Очи црне, облика бадема. Коса јој је била
густа, црна и сва коврџава, нос правилан и средње величине, уста мала и
дивног облика. Зуби бисерне белине красили су њен осмех. Лице дуго и узано.
Њене беле ноге и руке личиле су као да их је вешт вајар извајао. Имала је
поглед пун заноса. Са много урођене кокетерије умела је да се насмеје и при
смеху главу је увек мало забацивала уназад'' .

Радован Казимировић слутио је да ју је Напрата однела лета господњег

1864.г. ''Косу је била улепила блатом, умотала се у гареж и у крпе, колутала очима
као јуродива, пуштала пену на уста и махала рукама што јој је донело "успеха" у
просјачком занату. Људи су јој бацали милостињу само да им не би пришла или их,
далеко било, дотакла.'' /Ђорђе Милосављевић/