ПРИЛОЗИ

ЗА КЊИЖЕВНОСТ, ЈЕЗИК, ИСТОРИЈУ И ФОЛКЛОР

књига LXXXV, 2019.

ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ
https://doi.org/10.2298/PKJIF1985003T
УДК 27-47
37.04
94(497.11):929 Јелена, српска краљица

О ШКОЛИ ЗА ДЕВОЈКЕ НА ДВОРУ СРПСКЕ КРАЉИЦЕ

ЈЕЛЕНЕ

Pодаtак о tоме да је краљица Јелена (†1314) у свом дому сабирала

девојке сиромашних родиtеља и tу их pодучавала леpом pонашању и руч-
ном раду, који pриличи женском pолу, pосtоји једино у најмлађем pреpису
Даниловоg зборника из 1780. gодине. Он не pриpада изворном tексtу
Жиtија краљице Јелене архиеpискоpа Данила II, већ pредсtавља инtерpо-
лацију из XVIII века. Pреузеt је из књиgе Исtорија Pеtра Великоg (1772)
Захарије Орфелина и њеgовоg излаgања о руској царици Каtарини Великој,
чији је лик pросвећене владарке pренеt на срpску краљицу Јелену.

Даничићевим објављивањем Даниловоg зборника 1866. године ис-

траживачима је постало доступно и Жиtије краљице Јелене, жене краља
Уроша I. Узима се да је ово житије од свих прозних састава архиепископа
Данила II најбоље и најмање интерполирано. Житије је дело сложене
композиције и у њему се складно преплићу подаци из биографије краљице
и монахиње Јелене са опширним хагиографским излагањем: Јелена је
христољубива, благочастива и благоверна госпођа, кћи славних и богатих
родитеља, супруга великог краља Уроша и мајка краљева Драгутина и
Милутина, она се моли за своје синове и саветује их да живе у љубави,

Живоtи краљева и архиеpискоpа срpских, написао архиепископ Данило и други,
на свијет издао Ђ. Даничић, Загреб 1866, 56-101 (даље: Даничић, Живоtи).

Од многобројних радова о Жиtију краљице Јелене, вид. Ђ. Трифуновић, Pроза
архиеpискоpа Данила II, Књижевна историја 9/33 (1976), 3-71; Д. Богдановић, Нове
tежње у срpској књижевносtи pрвих деценија XIV века, Византијска уметност почетком
XIV века (Научни скуп у Грачаници 1973), Београд 1978, 85-96; Љ. Јухас-Георгиевска,
Жиtије краљице Јелене од архиеpискоpа Данила II, Књижевност и језик, XLI/3-4 (1994),
11-30; Д. Дојчиновић, Хаgиоgрафичносt Жиtија краљице Јелене, Јелена – краљица,
монахиња, светитељка, Манастир Градац 2015, 151-164; D. Gapska, Żywot królowej Jeleny
Danila II jako wzór idealnej symfonii pánstwa z Kościołem, Poznańskie Studia Slawistyczne,
10 (2016), 99-113; Б. Тодић, Кулt gрадачке кtиtорке краљице и монахиње Јелене, Са-
општења, L (2018), 33-36.
 Бранислав Тодић

подиже манастир Градац на славословије Божје и себи у вечни спомен,

прима монашку схиму и умире (1314) у свом двору, окружена властелом,
епископима и монасима, сахрањују је у Градцу архиепископ Сава III и
син Милутин, гроб јој посећују други син Драгутин и мало касније снахе
Кателина и Симонида, а после три године тело јој је цело и неповређено
извађено из гроба и положено у кивот пред олтаром градачке цркве.
У Жиtију се Јеленин морални и светачки лик гради ступњевито
према провереним обрасцима средњовековне аскетике. Њено духовно
уздизање, слојевито у облицима, драматично у изразима и најчешће
есхатолошки обојено, остварено је складним слагањем молитава, пла-
чева, унутрашњих монолога и разговора са душом, преко многобројних
поучења, покајничких исповедања и похвала, што тексту житија даје
повишену осећајност и изузетну напрегнутост.
Побожне мисли и дубоко кајање због грехова у младости обузимали
су краљицу и пре замонашења. После мужевљеве смрти, кад је од сина
Драгутина примила своју „државу” којом је практично самостално влада-
ла, Јелена је, убојавши се смрти, почела да умножава милостиње и добра
дела. Мучећи тело постом, хранила је и одевала гладне и наге, уводила
је у дом бескућнике и штедро помагала ништима и слабима, хромима и
слепима. Писала је чувеним монасима на Истоку и исповедала им своје
грехове, а они су јој одговарали благим поукама и саветима. Подвиза-
вајући се непрестано по јеванђељским заповестима, краљица Јелена се
посебно трудила око милостиње манастирима, па је у свом дому саставља-
ла божаствене књиге и израђивала скупоцене сасуде и одежде које је уз
све остало што је било потребно даривала црквама и јерејима.
„Ова госпођа блажена Јелена – наставља писац – распињући тело
своје толиком љубављу истините вере, којом је могуће угодити Господу,
не само да се бринула за једину душу своју, но и удовицама и сиротима
и ништима и свима који требају, небројено богатство земаљског царства
свога нештедимице раздаваше, да су се сви око ње дивили таквој врлини
и богољубљу њезину. И није само овим била задовољна, но овоме додаде
још и другу врлину. Заповеди у целој својој области сабирати кћери сиро-
тих родитеља, и њих хранећи у своме дому, обучаваше сваком добром реду
и ручном раду, који приличи за женски пол. А када су одрасле, удаваше
их за мужеве да иду у своје куће, обдарујући их сваким богатством, а на
место њих узимала је друге девојке као и прве”.

Ђ. Трифуновић, Pроза архиеpискоpа Данила II, 42-54; Д. Богдановић, Нове tежње
у срpској књижевносtи XIV века, 89-90.

Даничић, Живоtи, 62-69.

Архиепископ Данило, Живоtи краљева и архиеpискоpа срpских, превео Л. Мирко-
вић, Београд 1935, 54. Мирковићев превод је објављен и у књизи Данило Други, Живоtи
краљева и архиеpискоpа срpских. Службе, приредили Г. Мак Данијел и Д. Петровић,
Београд 1988, 88 и у другом издању ове књиге, Београд 2008, 107.
 О школи за девојке на двору српске краљице Јелене 

Ово место у Жиtију је рано привукло пажњу и до данас остало

његов најпопуларнији део. Усталило се мишљење да је краљица Јелена,
у склопу своје каритативне делатности и бриге за удовице и ниште, на
свом двору основала прву школу за сиромашне девојке, ту их васпитавала
и потом богато обдаривала и удавала. Одређене недоумице су се јављале
једино око тога коју су врсту знања девојке стицале у школи: да ли је то
био само ручни рад „који приличи женском полу” и лепом понашању,
или је образовање обухватало и читање и писање, што се доводило у
везу са претходним Даниловим податком о Јелениним радионицама за
преписивање и украшавање књига и израду богослужбених сасуда и
свештеничке одеће.
Мотиви за отварање овакве девојачке школе (која се у старијој ли-
тератури назива и училиште, завод или пансионат) тражени су у фран-
цуском пореклу краљице Јелене и у начинима васпитања кроз које је и
сама прошла у младости. Објашњавају се краљичиним аристократизмом
обележеним аскетском праксом, побожним делима и милосрђем, што
би се подударало са делатношћу просјачких редова у Европи XIII века,

Тешко је набројати све радове о њему, због чега наводимо само неке од њих
да бисмо показали непрекидно занимање за тај део Јелениног житија: М. Вукићевић,
Васpиtање женске деце код Срба средњеg века, Учитељ, XVI (1896), 691-693; Ч. Мија-
товић, Ко је краљица Јелена: исtоријска сtудија, Летопис Матице српске, 217 (1903),
3; T. Georgevitch, La Sainte-Hélène serbe, La Patrie serbe, 4 (1917), 162; З. Ђ. Петровић,
Краљица Јелена, Мисао, књ. XXXII, св. 5-6 (1930), 338, 342-343; Ђ. Сп. Радојичић, Tвор-
ци и дела сtаре срpске књижевносtи, Титоград 1963, 383; С. Ћирковић, Друшtвени
и кулtурни услови у средњовековној срpској држави, Историја школа и образовања код
Срба, Београд 1974, 20; М. Кашанин, Срpска књижевносt у средњем веку, Београд
1975, 18, 220, 222; К. Јиречек – Ј. Радонић, Исtорија Срба, књ. 2 (2. издање), Београд
1978, 210; M. Popović, „Sie befahl, im ganzen Land Töchter armer Eltern zu sammeln...”. Zur
Vorbildwirkung der Stiftertätigkeit der serbischen Königin Jelena (†1314), Thetis 15 (2008),
77-78, 80-81; S. Marjanović-Dušanić, La sainteté feminine et les cultes dynastiques en Serbie
médiévale: la sainte reine Hélène d’Anjou, Les réaseaux familiaux: Antiquité et Moyen âge (in
memoriam A. Laiou et E. Patlagean), Paris 2012, 129; С. Томин, Срpска краљица Јелена:
владарка и монахиња, Нови Сад 2014, 10-16; D. Gapska, Żywot królowej Jeleny, 109. Ово
место је постало неизоставно у популарним (Р. Боровац, Срpска краљица Јелена Ан-
жујска: хвални живоt, Београд–Краљево 1997, 85-94; М. Стевановић, Краљица Јелена
Анжујска, Београд 2004, 95-97), романсираним биографијама (А. Атанасковић, Јелена
Анжујска, Београд 2008, 125, 127, 147; В. Латковић, Краљица Јелена Анжујска: љубав
у Долини јорgована, Београд 2012, 29, 34, 43) и у драмама посвећеним краљици Јелени
[Р. Дорић, Јелена Анжујска: pсеудоисtоријска pозоришна иgра у шесt слика, Театрон
98 (1997), 167].

С. Томин, Срpска краљица Јелена, 11; Иста, Доpринос жена срpској кулtури
средњеg века, Књиженство: теорија и историја женске књижевности на српском језику
до 1915. године, Београд 2015, 14 (с исцрпно наведеном литературом о овом питању).

М. Вукићевић, Васpиtање женске деце, 692-693; С. Томин, Срpска краљица
Јелена, 14; Иста, Доpринос жена срpској кулtури, 14; Иста, Књиgољубиве жене срpскоg
средњеg века, Нови Сад 2007, 80-82.

М. Вукићевић, Васpиtање женске деце, 692.
 Бранислав Тодић

успоном женске лаичке побожности и постојањем „отворених манасти-

ра” за васпитавање и подучавање изабраних девојака.10 Оваква Јеленина
делатност је тумачена и као једна од најважнијих владарских обавеза:
старање о немоћнима и образовање поданика, што би у крајњој линији
представљало владарево служење Богу.11 Оснивање школе за девојчице
je, најзад, разматрано у склопу Даниловог приказивања краљице као
алегоријске парадигме Симеона Немање и похвале њених милосрдних
дела у свом народу.12 Племенити чин Јелениног сабирања и васпитавања
кћери сиротих родитеља, било да је представљао одјек сличних појава
у тадашњој Европи или произлазило из обавеза побожне владарке, дуго
се памтио у Србији, и два века касније је изгледа постао узор принцези
Мари Бранковић (око 1418-1487) да на свом двору у Јежеву окупља де-
војке, стара се о њима и потом уводи у монашки живот.13
Ни у једном од радова који се дотичу школе за девојке у дому
краљице Јелене, па ни у најновијим студијама које се баве сличним уста-
новама на европским дворовима XIII столећа, њеним узорима и могућим
одјецима у познијој српској историји, није се постављало питање веро-
достојности тога места у Даниловом Жиtију краљице Јелене. Пошто је
оно од кључне важности за наше истраживање, потребно је да се најпре
укратко осврнемо на преписе тог Даниловог састава.14
Јеленино житије је познато из девет преписа, од којих је (најста-
рији?) из Народне библиотеке у Београду бр. 378 (21) уништен у немачком
бомбардовању 1941. године.15 Његов најстарији препис се сада налази у
10
С. Марјановић-Душанић, Свеtи краљ: кулt Сtефана Дечанскоg, Београд 2007,
145-146; Иста, La sainteté feminine, 129; Иста, Le pouvoir féminin dans la Serbie médiévale,
Augusta, Regina, Basilissa: la souveraine de l’Empire romain au Moyen âge – entre héritages
et métamorphoses, Paris 2018, 167.
11
D. Gapska, Żywot królowej Jeleny, 109.
12
A. F. Vukovich, Motherhood as Authority in the ,Life of Queen Helen’ by Archbishop
Daniel II, Authorities in the Middle Ages: Influence, Legitimacy and Power in Medieval So-
ciety, Berlin 2013, 249-269 (користили смо електронску верзију чланка: oxford.academia.
edu//Alexandra Vukovich).
13
M. Popović, „Sie befahl, im ganzen Land Töchter armer Eltern zu sammeln...”, 77-81;
Исти, Mara Branković: eine Frau zwischen dem christlichen und dem islamischen Kulturkreis
im 15. Jahrhundert, Wiesbaden 2010, 137-138, у српском преводу: Мара Бранковић: жена
између хришћанскоg и исламскоg кулtурноg круgа у 15. веку, Нови Сад 2014, 212-213.
Податак о Мари Бранковић потиче из једне њене повеље, Р. Ћук, Pовеља царице Маре
манасtирима Хиландару и Св. Pавлу, Историјски часопис 24 (1977) 114.
14
Најпотпуније о њима Г. Л. Макданиел, Pрилози за исtорију „Живоtа краљева и
архиеpискоpа срpских” од Данила II, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор,
XLVI (1984), 42-52; вид. и Данило Други, Живоtи краљева и архиеpискоpа срpских.
Службе (1988), 17-19 (Г. Мак Данијел).
15
Рукопис је описао Љ. Стојановић, Каtалоg Народне библиоtеке у Беоgраду,
књ. IV, Београд 1903, 103-104, који га је датирао у крај XV или почетак XVI века, што је
касније оспорено, Д. Петровић, Дела архиеpискоpа Данила II у Соpоћанском зборнику из
1526. gодине, Архиепископ Данило II и његово доба, Београд 1991, 208-209.
 О школи за девојке на двору српске краљице Јелене 

Сопоћанском зборнику попа Дмитра из 1526. године (Санкт Петербург,

Руска национална библиотека, Гильф. 55). Из 1536. године потиче Је-
ленино житије у Зборнику јеромонаха Ореста у библиотеци манастира
Хиландара (бр. 482); препис из 1553, начињен за манастир Милешеву,
касније је био пренет у Хиландар, а сада се чува у Српској академији наука
и уметности у Београду (Архив САНУ, Историјска збирка, бр. 14509);
око средине XVI века су настала два преписа Жиtија у Молдавији, од
којих се један налазио у Лавову, а сада је у Националној библиотеци у
Варшави (Aks. 10780), док се други, из 1567. године, налази у манастиру
Сучевици у Румунији; у Народној библиотеци у Софији постоји један
препис из средине XVII века [бр. 267 (544)]; у Хиландару су у XVIII
веку начињена два преписа, 1763. и 1780. године, и оба су била чувана у
Патријаршијској библиотеци у Сремским Карловцима, а сада су у Биб-
лиотеци Српске патријаршије у Београду, први под сигнатуром Рс 45,
а други Рс 51. Гордон Мак Данијел, који је прегледао и упоредио све те
преписе, установио је да Хил. 482, РНБ, Гильф. 55 и НБ Софија, бр. 267
(544) потичу из заједничког изворника, док је садржај БСП, Рс 45 и БСП,
Рс 51 „практично идентичан” са АСАНУ, бр. 14509, што највероватније
значи да су оба била преписана са њега.16
Што се пак тиче места из Жиtија које нас занима – о Јеленином
помагању удовица, сиромаха и девојака – утврдили смо да се оно ско-
ро дословно слаже у РНБ, Гильф. 55, Хил. 482, АСАНУ, бр. 14509, НБ
Варшава, Аks 10780, НБ Софија, бр. 267 и БСП, Рс 45. У односу на овај
последњи препис, по коме је Даничић и објавио Жиtије, означивши га
скраћеницом Ка,17 у њима постоје занемарљиво мале разлике: у НБ Со-
фија, бр. 267, л. 77б уместо распропринающи написано је распалющи; израз
за моужи ити вь доми сво у Хил. 482, л. 106б је мало измењен: за моужи
свое ити вь доми их; у АСАНУ, бр. 1459, Хил. 482 и НБ Софија, бр. 267
изостављене су речи госпожда (и у РНБ, Гильф. 55),  (у изразу хранешти
), истиньны (вѣры истиньны) и неисчьтено (неисчьтено богатьство), које је
Даничић углавном преузимао из БСП, Рс 51.
Највећа разлика у односу на БСП, Рс 45 и на све остале преписе,
постоји у најмлађем препису Жиtија БСП, Рс 51, а тиче се Јелени-
ног васпитавања девојака. Да би се видело о каквој се разлици ради,
објављујемо одломак из рукописа БСП, Рс 51 са подвученим речима којих
нема у основном тексту Даничићевог издања нити у осталим преписима
Жиtија:

16
Г. Л. Макданиел, Pрилози за исtорију „Живоtа краљева и архиеpискоpа срp-
ских”, 43, 46.
17
Даничић, Живоtи, 69.
 Бранислав Тодић

сїя бо18 блженная гспжа елена, толикою любовїю вѣры истинныя, сраспинющи19 плоть
свою, имиже бы возмогла20 оугодити гсдви, не токмо единою дшею своею пекщися, но елико
вдовицамъ и сиротамъ и нищимъ, и всѣмъ требющымъ, толико неисчетеное богатство земнаго21
црства своего22 нещедно раздаваше,23 ꙗко всемъ окрестъ сщымъ дивитися таковой добродѣтели и
бголюбїю ея. и не точїю симъ бише доволна, но еще приложи к симъ и иню добродѣтель: повелѣ бо
собирати во всей области своей, нищыхъ родителей дщери, дѣвицы сщыя, и тыя питающи в дом
своемъ, обчаваше всяком блгочинїю и дѣланїю рчном, женском пол приличествющем.
и пришедшым имъ во возрастъ, ѡтдаваше их24 за мжи ити в домы своя, всякимъ богатством
исполняющи ихъ, а на мѣсто тѣхъ, поставляше дргїя, по образ первыхъ. и тако всегда творящи,
оусердно послѣдоваше25 том едином иже насъ ради волное распятїе пострада.26

Први део пасуса, уз неколико ситних измена, и текстолошки и на

основу рукописне традиције, несумњиво припада архиепископу Данилу.
Побожна краљица, следећи јеванђељске поуке (Мат. 25, 34–40) и апос-
толске заповести (Јаков. 1, 27) несебично помаже удовицама, сиротима
и ништима (девојке које пази „као кћери” у своме дому изостављене су
и пребачене у следећи пасус), што је опште место у хагиографској ли-
тератури и средњовековној пракси, па се оваквом Јеленином поступању
могу наћи одговарајуће сродности у Србији и изван ње.27
То се, међутим, не може рећи и за други део пасуса. С обзиром
да подвучене реченице постоје једино у рукопису БСП, Рс 51 из 1780.
године, треба их сматрати за интерполацију писара тог преписа. Да
би унео целину о још једном милосрдном делу краљице Јелене – са-
бирању кћери сиромашних родитеља и њиховом васпитавању у своме
дому – писар је у првом делу изоставио помен девојака и то је донекле
пореметило изворни смисао текста.28 На чињеницу да је реч о познијем
додатку указивали би цезура и почетак уметнутог дела: краљица не беше
задовољна само помагањем удовицама, сиротима и ништима, него томе
додаде још једно добро дело (и не точїю симъ бише доволна, но еще приложи к

18
Исtо: уобо.
19
Исtо: распропинающи.
20
Исtо: вьзможьно.
21
Исtо: земльнааго.
22
Исtо: .
23
Овде је изостављено: таковыѥ бо ꙗко и дьштери хранешти ѥ вь домоу своѥмь и сию, Да-
ничић, Живоtи, 69.
24
Исtо: вьдавааше.
25
Исtо: теплѣ послѣдьствоующи.
26
БСП, Рс 51, стр. 89-90.
27
Вид. нап. 10-13.
28
Ђура Даничић је добро осетио тај поремећај, па је део о школовању девојака – у
складу са својим начелима издавања текста – спустио у напомене, Даничић, Живоtи,
69, нап. 3-4. Преводилац Житија на савремени језик је, међутим, те речи унео у основ-
ни текст (вид. нап. 5) чиме је отворио широко поље слободног и погрешног тумачења
наведеног места.
 О школи за девојке на двору српске краљице Јелене 

симъ и иню добродѣтель). На касније време додатог дела одељка упућују и

речи обоучавати, поль (у родном значењу) и приличити, непознате лексици
архиепископа Данила.29
Треба уз то имати на уму и да је вест о постојању неке врсте девојачке
школе на двору краљице Јелене потпуно усамљена у нашем писаном и
историјском наслеђу. Јеленино организовано окупљање девојака, ма-
теријално старање о њима, обучавање лепом понашању (благочинию) и
ручном раду (дѣланию роучьномоу) – све је то неупоредиво ближе просве-
титељском духу XVIII столећа него средњем веку.
Објашњење ове интервенције у Жиtију краљице Јелене би вероват-
но било лакше кад би се знало за кога је био начињен препис Даниловог
зборника 1780. године. Из записа на почетку рукописа се једино сазнаје да
је књига преписана у манастиру Хиландару, благословом свештеног сабо-
ра и „возбужденијем, настојанијем и всаким тштанијем” многозаслужног
проигумана Тимотеја Јовановића 28. јула 1780. године.30 Чињеница, пак,
што се књига чувала у Патријаршијској библиотеци у Карловцима указује
да је била намењена читалачкој публици у Карловачкој митрополији.
Од владарки друге половине XVIII века, чије би просветитељско
деловање могло бити пренето на српску краљицу Јелену, требало би ис-
кључити аустријску царицу Марију Терезију из неколико разлога: школа
у Хабзбуршкој монархији је првенствено била државна институција и
ту је образовање било регулисано свуда на исти начин; друго, реформа
школства је обухватала сву децу, без обзира на пол и националност и,
треће, није нам познато да се Марија Терезија посебно заузимала око
школовања девојчица, што би преписивачу Жиtија дало повода да такву
њену улогу пренесе на српску краљицу Јелену.
У том смислу је, међутим, много важнија руска царица Катарина
Велика (1762–1796). Њена слава је допирала до Срба не само због ца-
ричиних победа над Турцима, позивања Срба на устанак и обећавање
помоћи, него и због њене законодавне делатности и успеха у реформи-
сању школства.31
Суочена са потпуно запуштеним школовањем деце у Русији, које
се дотад углавном одвијало у манастирима или код приватних учитеља,
царица Катарина је под утицајем француских енциклопедиста и по уг-
леду на друге европске државе започела систематско отварање школа у
29
Уп. Ђ. Костић, Кванtиtаtивни оpис сtрукtуре срpскоg језика, књ. VI. Архи-
еpискоp Данило II, Живоtи краљева и архиеpискоpа срpских. Фреквенцијски речник,
pрема издању Ђуре Даничића, Београд 2010. Подозрење изазивају и лексеме дѣвице и
роучьное делани које не користи архиепископ Данило.
30
Даничић, Живоtи, VI; Љ. Стојановић, Сtари срpски заpиси и наtpиси, књ. II,
Београд 1903, бр. 3501.
31
В. Симић, Романови и Срби: рецеpција слике руских владара у умеtносtи XVIII
века, Нови Сад 2018, 127-163.
10 Бранислав Тодић

Москви, Санкт Петербургу и губернијским седиштима. Катаринин главни

ослонац у педагошким реформама био је њен тајни саветник Иван Ивано-
вич Бецкој, који је 1764. године припремио Генерални план о васпитању
младих оба пола и саставио програме више специјалних школа осниваних
у руским градовима.32 Царица је посебну пажњу посветила васпитању
женске деце: у мају 1764. године основала је прву школу у Русији за об-
разовање девојчица – Смољни институт благородних девојака, а потом
и Царско васпитно друштво благородних девојака при Новодевичјем
манастиру. Обе установе биле су организоване по угледу на школу Сен
Сира мадам де Ментенон код Париза. У школе су примане девојчице са
шест година и у њима боравиле до своје осамнаесте године, а њихово
образовање је обухватало читање и писање, катихизис, обуку лепог и
моралног понашања, ручне радове, стране језике, музику и игру.33 Други
важан каритативни подухват Катарине II било је оснивање Васпитних
домова за напуштену децу у Москви (1763) и Петербургу (1771) које је
сама финансирала или на то подстицала друге богате људе свога доба.
У њима су деца одгајана и обучавана разним занатима, а девојкама је по
изласку из дома давано по 25 рубаља као мираз при ступању у брак и
дечацима по једна рубља помоћи.34
Просветитељски рад Катарине Велике на васпитању и школовању
женске и сиромашне деце наишао је на изузетан одјек у интелектуал-
ним круговима Европе – Волтер, Дидро, Д’Аламбер и други обасипали
су царицу похвалама и свесрдно је подржавали у њеним племенитим
настојањима.
Величину и значај Катарине II међу Србима први је осетио и изразио
Захарија Орфелин: посветио јој је своје монументално дело о цару Петру
Великом, објављено 1772. године код Димитрија Теодосија у Венецији,35
у њему је саставио ласкаву похвалу царици, калиграфски исписао њено
име на посветном листу и нацртао њен алегоријски портрет. Иако се
књига односила на Петра Великог, Орфелин је у њој доста места одвојио
за царицу Катарину, истичући њене заслуге у образовању и просвећи-
32
(И. И. Бецкой), Учреждения и уставы касающиеся до воспитания и обучения в
России юношества обоего пола, т. I–II, Санкт-Петербург 1774.
33
(И. И. Бецкой), Учреждения и уставы, т. II, 37-62; Н. П. Черепнин, Император-
ское воспитательное общество благородных девиц: исторический очерк, т. I, Санкт-
Петербург 1914, 26-98; И. де Мадариага, Россия в эпоху Екатерины Великой, Москва
2002, 782-788.
34
(И. И. Бецкой), Учреждения и уставы, т. I, 1-122; Н. В. Яблоков, Призрение детей
в воспитательных домах, Санкт-Петербург 1901, 23-34.
35
Књига има два издања: прво без имена аутора и без илустрација (З. Орфелин),
Жиtије и славнија дела gосударја имpераtора Pеtра Великаgо самодержца всеросијс-
каgо ..., ч. I–II, Венеција 1772, и друго с измењеним насловом и бакрорезним илустра-
цијама: З. Орфелин, Исtорија о жиtији и славних делах великаgо gосударја имpераtора
Pеtра Pерваgо самодержца всеросијскаgо..., ч. I–II, Венеција 1772.
 О школи за девојке на двору српске краљице Јелене 11

вању Русије. У посвети првог издања књиге хвалио је њено оснивање

Академије наука и Гимназије две стотине благородних девојака у којој
су оне обучаване знањима „каковија таковој нежности и немошчи рода
женскаго приличествујут”,36 а у другом издању је истакао царичин рад
на спасавању и васпитању несрећно рођене деце оба пола.37 Орфелин
у опису Москве опширно пише о изградњи Васпитног дома за ову на-
пуштену децу „и протчих сирот”, који је царица основала и за његово
издржавање одвојила потребна средства из својих прихода. Објављује и
цртеж тим поводом исковане медаље, доноси њен опис и иконографско
тумачење ликовних представа.38
У одељку о науци Орфелин хвали Катаринино старање о наукама
и уметности, оснивање школа при Инжењерском корпусу и новој Умет-
ничкој академији, и наставља: „Имеја сија Великаја государиња равно-
мерноје попеченије и о женском полу, учредила в Новом воскресенском
девичјем монастирје воспитаније 200 благородних девиц, которија имејут
тамо при христијанском воспитанији обучатисја всему тому, что полу
женскому приличествујет и чим оној украшајетсја”.39 Додаје да је царица
таква училишта и васпитне домове почела да отвара и по провинцији и
губернијама, у којима ће се деца „воспитавати в благонравији, а потом
обучати разним художествам и наукам”.40
Са великом вероватноћом можемо претпоставити да је преписивач
Жиtија краљице Јелене из 1780. године – у коме би изгледа требало виде-
ти хиландарског проигумана Тимотеја Јовановића – место о краљичиним
милосрдним делима прерадио и допунио позајмицама из Орфелинове
књиге о просвећеној руској царици Катарини и њеном залагању око
отварања школа и домова за девојке и сироте. Он је у Данилов текст о
Јеленином помагању удовица, сиромаха и девојака, о којима се краљица
старала као о својим кћерима, које је потом обдаривала и удавала, уденуо
целину о томе како је краљица наредила да се сабирају кћери сиротих
родитеља из целе њене области и те девојчице је у свом дому васпитавала
и обучавала, а кад би се удале, на њихово место је доводила друге. Пре-
писивач је све то могао да нађе у Орфелиновој књизи и да у прерађеном
виду интерполира у Данилово житије. У неколико реченица је спојио и
сажео податке о несрећно рођеној и осталој сиротој деци и о благород-
ним девицама у установама које је ради њиховог одгајања и васпитања
основала царица Катарина. Притом је једну Орфелинову реченицу скоро
преписао: краљица Јелена девице обчаваше всяком блгочинїю и дѣланїю

36
(З. Орфелин), Жиtије и славнија дела, ч. I, s. p.
37
З. Орфелин, Исtорија о жиtији и славних делах, ч. I, s. p.
38
Исtо, 6-9; вид. и В. Симић, Романови и Срби, 153-154.
39
З. Орфелин, Исtорија о жиtији и славних делах, 40-41.
40
Исtо, 41-42.
12 Бранислав Тодић

рчном, женском пол приличествющем,41 која код Орфелина гласи: девице

у дому „имѣютъ при хрїстїанскомъ воспитанїи обучатися всему тому,
что полу женскому приличествуетъ”.42 Не изненађује што су се баш ту
појавиле речи (дѣвице, обоучавати, роучьное делани, женскыи поль, приличити)
стране Даниловој лексици.
Писац овог додатка каже како су се сви око краљице Јелене ди-
вили таквим њеним врлинама и богољубљу, што је такође могло бити
преузето од Орфелина, који говори како су племенита дела царице Ка-
тарине наишла на дивљење и велику похвалу у Европи, па наводи и два
(измишљена?) ласкава писма о томе.43 Писац је, разумљиво, изоставио
све конкретне податке о школама у Орфелиновој књизи и прилагодио
их духу средњовековног текста, па је Русија постала Јеленина област,
а васпитне установе су из Санкт Петербурга и Москве премештене у
краљичин дом. Податак о сменама девојака у школи припада општем
знању о начину рада образовних установа новог доба, па се лако могао
применити и на тобожњу Јеленину школу. Због свега тога је, мислимо,
ова вешта интерполација тако дуго опстајала и измицала пажњи чак и
најискуснијих истраживача.
Чини се да није тешко објаснити како је током преписивања Жиtија
краљице Јелене 1780. године дошло до ове позајмице из Орфелинове
књиге. Хиландарски проигуман Тимотеј Јовановић, који се старао о
преписивању Јелениног житија, био је велики љубитељ књиге и исто-
рије.44 Он је 1776. године штампао Теодосијеве Каноне на осам gласова
pреpодобних и боgоносних оtец наших Симеона и свјаtиtеља Сави
сербских код Димитрија Теодосија у Венецији,45 у истој штампарији у
којој је Орфелин четири године раније објавио своју Исtорију Pеtра
Великоg. Он је вероватно тада добио или купио ову књигу,46 коју је чи-
тао и користио током преписивања Даниловог зборника 1780. године.
41
БСП, Рс 51, стр. 90.
42
З. Орфелин, Исtорија о жиtији и славних делах, 41.
43
Исtо, 7-9.
44
Његовом заслугом били су преписани и Данилов зборник 1763. године (БСП,
Рс 45) и Жиtија Свеtоg Симеона и Свеtоg Саве 1780. године (БСП, Рс 89). Тимотеј
Јовановић је у Сремске Карловце односио оригиналне средњовековне повеље (враћене
у Хиландар 1761), а вероватно је учествовао и у преписивању хиландарских грчких и
српских повеља ради њиховог штампања у Русији, Д. Медаковић, Манасtир Хиландар
у XVIII веку, Хиландарски зборник, 3 (1974), 40.
45
Ђ. Сп. Радојичић, Заједнички tроpар и кондак Симеону Немањи и Сави од сtароg
срpскоg књижевника Tеодосија, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 3 (1956),
160; Г. Михаиловић, Срpска библиоgрафија XVIII века, Београд 1964, 132-133.
46
Треба допустити и могућност да је Тимотеј Јовановић до књиге дошао мало
касније, у време кад је Захарија Орфелин био у контакту са хиландарским монасима
око израде бакрореза Манасtир Хиландар (1779) и Свеtи Симеон и Сава (1780), Д.
Давидов, Манасtир Хиландар на бакрорезима XVIII века, Хиландарски зборник, 2
(1971), 164-167.
 О школи за девојке на двору српске краљице Јелене 13

Колационирањем овог са осталим преписима Зборника запажа се да је

тада највише било интервенисано у Жиtију краљице Јелене. Краљици
се, на пример, врло често додаје атрибут госпођа; Јелена прима малу,
али и велику монашку схиму; иконама, књигама и сасудима које дарује
Градцу или поклања црквама додају се нови епитети; Јелениној смрти
присуствују игумани, архимандрити и бољари; измењени су и допуњени
описи Јеленине сахране и налажења њеног нераспаднутог тела три године
касније.47 Оваквим изменама припада и додатак о тобожњем краљичином
окупљању девојака на двору и њиховом школовању, што је Тимотеј Јо-
вановић нашао у Орфелиновом излагању о Катарини Великој, прерадио
га и пренео на српску краљицу Јелену.
Резултати нашег малог истраживања могу се свести на неколико
закључака. Податак о школи за девојке не припада Даниловом тексту
Жиtија краљице Јелене. Он постоји једино у најмлађем препису житија
(БСП, Рс 51) из 1780. године, који и иначе обилује многим изменама и
додацима. Причу је у Жиtије унео хиландарски проигуман Тимотеј
Јовановић, а преузео ју је из Исtорије Pеtра Великоg Захарије Орфе-
лина (1772). Слика просвећене руске царице Катарине II је, уз неопходна
сажимања и прилагођавања, пројектована у лик српске краљице Јелене.
Податак о Јелениној школи за девојке је, без критичке текстолошке ана-
лизе, био општеприхваћен после објављивања Житија. Најзад, ово би
био и најранији пример рецепције Орфелинове књиге о Петру Великом
у српској књижевности.

Бранислав Тодић

Кључне речи: средњи и нови век, књижевност, Житије краљице Јелене, школа за
девојке, интерполације, Захарија Орфелин, руска царица Катарина Велика

Branislav Todić

An Inquiry into the Girls School at Serbian

Queen Helen’s Court

Archbishop Daniel II wrote The Life of Queen Helen about ten years after the death of
this Serbian queen (1314), wife to King Uroš I. It is a work of complex structure which features
a harmonious intertwining of information from the biography of queen and nun Helen with
an extensive exposition of the author. The work depicts the Queen’s early commencement of
good deeds: she fed the poor, clothed the naked, hosted the homeless and richly donated to

47
БСП, Рс 51, стр. 74, 88, 98, 102-103, 109, 122-123, 133; Даничић, Живоtи, 68, 75,
79, 84, 87-88, 91, 93, 100.
14 Бранислав Тодић

churches and priests. “She was not pleased only with this,” says the Life at a later place, “but
she also added another virtue to that; she ordered that in all of her lands the daughters of poor
parents should be assembled, and feeding them at her court, she brought them up in all good
manners and handiwork befitting the female sex.” This place drew critical attention very early
on, having been interpreted as the foundation of the first girls school in Serbia, and it remains
the most popular part of the Life until the present day.
However, that passage can only be found in one copy of the Life of Queen Helen – the
most recent one, from 1780 (The Library of the Serbian Patriarchate in Belgrade, Cod. 51).
That circumstance, as well as the fact that the quoted passage contains words not used by
Archbishop Daniel II, may lead us to a conclusion that it is actually an interpolation into the
Life’s original text. The story of a girls school at Queen Helen court was taken from Zaharija
Orfelin’s book The History of Peter the Great, printed in 1772, which copiously described
Tsarina Catherine II’s merits in educating female and poor children in Russia. The informa-
tion from Orfelin’s book was transposed and adapted to the style of Daniel II’s text, and the
characteristics of the enlightened Russian Tsarina were projected onto the person of Serbian
Queen Helen. That was done very skilfully, due to which this interpolation in The Life of Queen
Helen has so far been undetected.