Ранко Јаковљевић

ШТА НЕГОТИН ДУГУЈЕ БРАНКУ ЛАЗАРЕВИЋУ

-75 ГОДИНА ОД ОДЛАСКА НА РОБИЈУ ВЕЛИКАНА СРПСКЕ КУЛТУРЕ-

Неготинска породица Лазаревић чији је родоначелник Ђорђе

Ристе Лазаревић, оставила је значајан траг у историји Србије.
Према неким наводима он је рођен у Неготину 1858.г
(Благојевић Р 2004, 155), по другима би се дало претпоставити
да је место одакле је први пут угледао свет Зајечар, будући да је
као трогодишњак споменут 1863.г.у попису породице Ристе
Лазаревића, трговца (Грбовић 2008, 120). Био је потомак
деспота Бошка /родом из Сјенице/ чија је лобања узидана у
Ћеле кулу (Милошевић 2001, 8). Оженио је Вукосаву
Стојадиновић. Из тога брака рођен је у Видину 6. јануара
1884.г./по старом календару 25.децембра 1883/ Бранко
Лазаревић. Након Вукосавине смрти Ђорђе је оженио Сузу-
банатску Немицу са којом је 1888.г. у Зајечару добио сина
Боривоја. Податак да су Бранко и Боривоје браћа само по оцу
документовао је Милорад Грбовић, на основу књиге рођених
1885-1889 Храма Рождества Пресвете Богоридице у Зајечару-
''рођен 26.маја 1888 од оца Ђорђа, трговца пиварског и мајке
Сузе'' (2008,123). Претпоставља се да су се доселили у Неготин
око 1890.г. или нешто раније (Грбовић, 123). Нетачно је, што је
установио и Милорад Грбовић, да ова фамилија представља
наставак друге значајне лозе Лазаревића из Неготина које је
Ф.Каниц означавао као ''патрицијску породицу'' а њени су
изданци били Јаков, Лазар, Александар, Александра и Ђорђе-
рођен 1843 или 1846.г. (Јовић, 2005, 64-65; Благојевић Б 2005,
149; Благојевић Б-прир. 2001, 33; Грбовић 2008, 119). Сви
аутори биографских података о овој породици сагласни су да је
имао два сина (Грбовић, 126; Р.Благојевић, 156; Милошевић 10;
Б.Благојевић 149, Н.Јовић 64-65). Постојао је и трећи Ђорђев
син, брат Боривоја и Бранка: Богдан Лазаревић.

''Заборављени великан српске културе и књижевности'', ''елитни

представник српске интелигенције међуратног периода'' Бранко
Лазаревић, раме уз раме са Јованом Дучићем, Ивом Андрићем,
Милошем Црњанским био је и активни учесник ''једног од
најсветлијих доба овдашње дипломатије''. 1919. вршио је
дужност секретара Посланства Краљевине СХС у Вашингтону,
од 16.6.1920.г. је генерални конзул у Чикагу, од јуна1922.г.
отправник послова у Берлин , новембра исте године саветник
посланства, убрзо и отправник послова у Прагу, 30.6.1924.
саветник посланства у Берну, 15.2.1925 изванредни посланик и
опуномоћени министар у посланству у Тирани, јуна 1926
посланик Краљевине СХС у Варшави, исте године посланик у
Прагу, 1929 у Варшави, 1935 посланик Краљевине Југославије у
Турској, у Бечу од 22.7.1937, у Бриселу 1938. Након пада владе
Милана Стојадиновића пензионисан је 14.8.1939 (Милошевић,
11-29).
У ''Дневнику једнога никога'' Бранко Лазаревић забележио
је: ''Слике ослобођења: горе од пљачки, стрељају га страшне
очи партизанки и партизана- то су очи које никад нису
окренуте ка унутра, оне увек гледају шта има код других...
очи мргодне, тешке, злобне, пуне мржње...'' (Живанкић
2013, 272). Крајем 1944.г. одузети су му кућа у Београду и
вила на Хвару. Услед покушаја да пребегне у Италију
кажњен је са три године затвора 1948-1951.г. Остатак
живота провео је у Херцег Новом, где је умро 1968.г. Завод
за уџбенике и наставна средства у Београду објавио је
између 2003. и 2007.г. његова сабрана дела у осам књига,
чиме је изнова испољено интересовање јавности за
Лазаревићев опус.
Својеврсни историјски ревизионизам из раних осамдесетих година
прошлог века отворио је расправу о изједначавању
националсоцијализма и марксизма, са крајњим исходиштем у
изједначавању жртава нацизма и комунизма. Почетни корак
представљала је књига Ернста Нолтеа Der Faschismus in seiner epoche,
преведна на српски и објављена у издању ''Просвете'' 1990.г:
Фашизам у својој епохи. Додатни замах овој тези дао је у Србији
Милорад Екмечић својим капиталним делом Историја Срба у Новом
веку 1492-1992 или Дуго кретање између клања и орања, издање
Завода за уџбенике 2007.г. Он и поратни период у Југославији,
компарацијом Основног закона о управљању државним привредним
предузећима и вишим удружењима од стране радних колектива од
5.6.1950.г, идентификује са решењима из документа усвојеног на
првом скупу обновљеног фашизма у Верони 13.јанура 1944,
говорећи о ''проклијавању нових младица на сасеченом италијанском
пању'' (2007, 514). Одузимање имовине и масовне ликвидације
спровођени од комунистичке власти спадају у драстичне примере
квазиреторзије. Наглашавајући са је у многим приликама то начело
служило као оправдање за безбројне облике затирања, рушења,
истребљења, Предраг Палавестра пита: ''... Зашто су партизани у
јесен 1944 извршили прави покољ српских интелектуалаца, уз
истовремено бездушно чишћење Србије од виђених људи по свим
градовимаи селима?... Према непроверљивим подацима, у Србији је
тада без суда и ислеђења убијено и нестало неколико десетина
хиљада људи, што са хиљадама мобилисаних српских младића, који
су изгинули на Сремском фронту, чини ужасан збир побијених Срба у
пуној снази и најбољем животном добу.'' (2004, 118-119)