Miodrag Bulatović

PETI PRST

(O onima koji nisu ušli u roman LJUDI SA ČETIRI PRSTA)

Putopis
 Džepna knjiga
Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda

Urednik
PETAR ŽIVADINOVIĆ

Recenzent
VASO MILINČEVIĆ

Korice
NIKOLA MASNIKOVIĆ

Ilustrator
LJUBOMIR JOKANOVIĆ

Lektor:
Marija Vuković.

Tehnički urednik:
Ružica Vukasmović-Stanisavljev.

Izdanje i štampa:
Beogradski izdavačko-grafički zavod,
Bulevar vojvode Mišića 17.

Tiraž 20.000.

Za izdavača:
Dušan Popović, generalni direktor.
BEOGRADSKI IZDAVAČKO - GRAFIČKI ZAVOD
 Od istog pisca:

ĐAVOLI DOLAZE, novele

VUK I ZVONO, ciklusna proza
CRVENI PETAO LETI PREMA NEBU, roman
HEROJ NA MAGARCU, roman
GODO JE DOŠAO, drama
LJUDI SA ČETIRI PRSTA, roman
RAT JE BIO BOLJI, roman (u pripremi)
 Njegovu su smrt javile novine koje se noću štampaju i zaudaraju u rano
gradsko jutro katranom.
I pisali su da je zlikovac — kao što i jest — i da je sve u redu i pravo —
kao što i jest — jer ko dira u tuđe, zaslužuje smrt.
Ali ime mu se nije znalo, jer su njegovi papiri bili lažni, a poznao ga
nije niko, jer ovakvi kao što je on nemaju znanaca.
On je poginuo za jedne provale, ubio ga je jači od njega — a jači imaju
pravo! — ustrijelio ga je jedan od onih koji sili služe, a ti gađaju dobro.
Jedni umiru u postelji tiho i među svojima, drugi u bolnici ili ubožnici
ili u kom drugom kanalu humanitarnosti, a treći na poljima sumnjive slave,
ali malo ko umire ovako kao on, uhvaćen u krađi i ustrijeljen kao pseto na
tuđem mračnom tavanu — i malo ko ovako sramno.
On nije zaslužio bezimen sramotan grob ni prezir kukavica, nego uzdah
dobrih ljudi i samilost i pjesnikov stih, jer nije lako nesrečniku: kriti svoju
mladost danju, na periferiji gradu, po jazbinama, a noću ići na nečastan
zanat.
Bez mape, bez oružja i špijuna, uzdajuči se u svoje oči i svoje ruke on je
provalio u tuđu kuću — drugi provaljuju u države! — da uzme što mu za
život treba — drugi za raskoš kradu.
Jedni se bore za veliki posjed, drugi za milijune, a treči za priznanja od
lažna zlata, on se je borio za svoj go život, grešan i bolan kao i drugi, tek on
je imao manje sreće i podlegao je u neravnoj borbi; na tuđem mračnom
tavanu ubio ga je onaj koji je jači bio i branio svoje.
Vi pišete: pravo je.
Jest. Ali kad bi ta ista pravda svakome od vas koji je jednom dirnuo u
tuđe dosudila tane, Ja se bojim da carski arsenal ne bi imao dovoljno
metaka za svu tu rpu poštenih hajduka.
Opasno je zazivati pravdu!
Svi ljudi griješe mnogo i teško, tek siromasima Bog lakše prasta.
On je izdahnuo na tavanu i za njim neće niko plakati, a leš mu je
oskrnavio žurnalist, hulja.
 U mračnom neznanom grobu počiva bezimeni zlikovac, dobro mu je jer
ne živi, a nad njim moja pjesma gori u ogorčenju i samilosti.

Ivo Andrić: »Nemiri«, 1920.

 I

SUSRET NA PONTE-ROSU.
VIDA ZAGORCA I ŽIKU PETROVIĆA SENJOR PALMOS BACAO JE
SVOJIM AJKULAMA.
PISMO KONZULU. ADIOS!

Vida Zagorca, najnesrećnije emigrantsko biće na svetu, sreo sam na

tršćanskoj pijaci Ponte Roso, jednog ledenog i vetrovitog dana, godine
1975. Visok i pognut u ramenima, upalih i izbrazdanih obraza, očiju
isplakanih i pustih, taj neobični čovek išao je za Jugoslovenima koji su se
tiskali oko štandova sa bofl robom i šaputao:
»Sve je gotovo… sve je gotovo za crnog Vida Zagorca…«
Vid Zagorac bio je sav u krpama koje su nekad bile mornaričke, u
cipelama razjedenim morskom solju, sa zavežljajem koji je celu njegovu
figuru činio prosjačkom. Vid je bio preplanuo, te mi se činilo da je upravo
stizao sa plovidbe dalekim južnim morima.
Išao sam za njim kao što je on išao za Jugoslovenima. Duge, čvornovate
i ispucale ruke su mu drhtale. Pružao ih je prema ljudima, hteo nekog da
zagrli, drhtao:
»Je li moguće da sam opet s tobom, dobri i sveti moj narode…«
Narod, po običaju zauzet sobom i velik, nije obraćao pažnju na duge
ruke koje su htele da zagrle. Narod je kupovao, cenjkao se. Na ruke koje su
htele sve da obujme i priviju uza se motrile su oči italijanskih trgovaca.
Narod nije ni video, ni čuo, kako je jedan čovek, izuzetan po mnogo čemu,
posebno po patnji koju je izražavao svaki njegov pokret, svaki pogled,
plakao:
 »Zlatni moj narode… oprosti mi što sam te onoliko izdavao i klao…
oprosti mi ili me baci u more…«
Narod se cenjkao. Talijani su lomili jezik svim jugoslovenskim
varijantama. Narod je bio ponosan što mu znaju jezik, brojeve, naročito
psovke.
»Narode moj jugoslovenski… baci me u more… oslobodi, tako, sužnja
Zagorca…«
Sužnja Zagorca uhvatio sam pod ruku i poveo prema najbližem
restorančiću. Još brže bismo uspostavili kontakt, Vid Zagorac i ja, da on
nije onoliko plakao. Tiho se tresao, sužanj, pa sam shvatio da mu je i
ridanje, dok je robovao, bilo zabranjeno. Vid Zagorac je nesigurno išao
pored mene. Išao je kao što se ide po palubi. Tresao se, šaputao:
»Gospodine… je li uopšte moguće da posle toliko godina robovanja i
muka budem oslovljen kao čovek…«
»Pred tobom je, Vide Zagorče, zdela talijanskih makarona!«, rekao sam,
uveren da pred sobom imam književnog junaka prvog reda: »I vino, Vide
Zagorče, i vino je pred tobom!«
»Otkad nisam omirisao vino!« »Samo ti pričaj, čoveče iz velike
daljine!« Iz Vidove priče izostavio sam brojne lokalizme, neshvatljive
uzrečice, mornarske izraze. Vid se poštapao španskim terminima,
portugalskim psovkama, upotpunjavao svoju povest pokretima perača
paluba. Na momente je cela Vidova prilika, tako napeta i uzburkana,
dobijala izraz iscrpljene, dokrajčene životinje. Iako razoren i uništen, Vid
Zagorac je uspeo da mi sa nekoliko dosta jakih linija ocrta svoj patnički i
ropski, ponovio je to više puta, život.
»Gospodine… ropstva sam prvi put pao 10. maja 1942, u jednoj
zagrebačkoj crkvi. Bogu sam se molio. Uhvate me dvojica, povedu prema
Kolodvoru. ‘Bogu bih se još molio!’, vikao sam. Stali su me mlatiti,
govoriti mi da za molitve ima vremena. Tamo na Kolodvoru navuku mi
nekakvu uniformu, prostrane cokule, nemačke, krvave, sa mrtvaca skinute,
nego šta. ‘Sad si domobran!’, reknu mi i povedu u baraku. Vojna obuka nas
mobilisanih, po ulicama i crkvama hvatanih, trajala je dan i po. Dvanaestog
maja kao stoku bez repa povedu nas na Petrovu goru, gde je bio partizanski
zbeg, mnogo naroda i stoke, ranjenika. Nas tek mobilisane i prepla-šene
gurnu ispred sebe, pa zalaju: ‘Pucajte, okrvavite i vi ruke, pas vam mater
crkvenjačku!’ Jedno vreme pucao sam u vazduh, zatim u debla Petrove
gore. Prisao mi je tada Jozo Marušić, izudarao me, upro mi cev revolvera u
slepoočnicu i rekao mi: ‘Ako ne možeš u ljude, udri bar u stoku!’ Pucao
sam, gledao kako padaju grančice, jaganjci, telad. Pucao sam, stideo se, i
čekao da me, za kaznu, pogodi zrno…«
»Samo nastavi, Vide Zagorče.«
»Negde s jeseni 1943, odmah po propasti talijanskoj, dođe u nasu
domobransku baraku dugovrat, krakat oficir, ustaša. Prebroja nas, odmeri i
opipa svakoga ponaosob, i reče: ‘Od danas ste, stoko domobranska, pod
mojom, ustaškom komandom!’ Kad ču da bih kući, roditelje da obiđem,
izudara me i ispljuva. I, za kaznu, nagna me ta zver u paljevinu. Na
Kordunu smo bili. Nosio sam vatru, pucao, ali sam i vikao: ‘Beži, jadni i
nedužni moj narode!’ Želeo sam da me zrno dočeka, ili stigne. No, niko ne
zna kazniti kao Bog. Palio sam i po Bosni, po Lici, po Dalmaciji, tamo gde
su me slali, ali sam vikao ‘Beži, sirotinjo!’ U jednoj takvoj paljevini, u
Baniji, zateče me kraj rata. Prekrstih se, poželeh kući da se vratim. Nisu
dali, nisu puštali, gospodine. Zidani Most sam doživeo i preživeo, preko
mrtvih prelazio, gazio, a metak me i ne okrznu! Jak sam bio, i mlad,
dvadeset i dve godine, te me dodeliše štabu nekakvom. I štab izgibe, a ja
ostadoh živ! Prijatelja mi najboljeg, Ivana Puljeza, pogodi metak lutalica, u
Austriji, posred čela. A Vid Zagorac dopade najcrnjeg ropstva…«
»Kakvog ropstva?«, pitao sam čoveka čiji su se obrazi sušili. »I čijeg
ropstva, posle rata, već juna 1945?«
»Iscrpljene i u dronjcima, mnoge i pod ranama, pohvata nas i okupi neki
Dazlina, Mile. Reče nam da je bio desna Luburićeva ruka i da jedino on zna
šta je i kako je rađeno u logoru Jasenovac. Strah nas obuze! Dazlina, Mile,
reče da smo mu i vojska i roblje. Dvojicu koji pokušaše da mu pobegnu
zakla pred nama, a nož poliza i poljubi. Nas petorica smo se, za Milom
Dazlinom, probijali kroz Austriju i Nemačku. Sve šumama, selima,
pljačkajući, otimajući, silujući. Mile Dazlina pokazivao nam je kako su
mučili u Jasenovcu, pa smo i mi morali… kao on, znate već šta. No, naša
Legija, nas petorica, dopadosmo šaka jednog drugog oficira, jednog
čudovišta vrljavih očiju, klempavih ušiju, debelog vrata. Ime je krio, pa smo
ga, po njegovom naređenju, zvali Slavonac. Mile Dazlina ni u Jasenovcu
nije podnosio stegu, pa trljapi da beži iz ropstva u koje je bio zapao.
Slavonac nagnu za njim i stiže ga na samom ulazu u Bremen, čak gore na
severu. Slavonac izrešeta šmajserom našeg Dazlinu, pa ga zatim, isto pred
nama, zakla na više načina. Oko Bremena smo se motali više od mesec
dana. Luka je bila u ruševinama, te brodovi nisu često prilazili. Slavonac
zakla još jednoga ali umetnički, rekavši nama ostalima da nas isto čeka ne
budemo li ga slušali. Zaplakao sam, gospodine, zacvileo, kao onog dana
kad sam morao na Petrovu goru. Pokušao sam da pobegnem, da krenem
natrag. I zamislite: Slavonac mi oprosti život, kazni me tako, zatim me sa
ostalima, a bilo nas je već desetak, ukrca na jednu lađu…«
»Na čiju lađu, Vide Zagorče?«
»Ne znam, gospodine, ne znam!« vrteo je pticolikom i preplanulom
glavom čovek čija se duša topila u ispovedanju: »Na brodu nas je bilo
dvadesetak. Sve sâm bagunac sa Istoka! Ukrajinci, Mađari, Poljaci,
Rumuni, Rusi, pa čak i jedan Albanac. Među nama, Balkancima, bilo je i
Makedonaca, i Srbijanaca, i Dalmatinaca, i Bosanaca. Brodom je
komandovao Nemac, Holanđanin, šta li. Slavonac je bio prerušen u običnog
mornara, tako da smo se tek tada njega počeli bojati. Šta smo radili?
Plovili smo severnonemačkim lukama, u kojima su bili usidreni
američki i engleski brodovi. Napadali smo te brodove, pljackali i otimali
kako hranu tako i oružje, municiju, lekove. Nemac i Slavonac sve su nekud
otpremali i krili. Posle smo stali otimati i ljude, skitnice i pijance iz luka,
sve za koje nam se činilo da su nesrećni ili izgubljeni. Naš kapetan i
Slavonac dovodili su na brod oficire Legije stranaca, koji su nas dugo
pipali, pregledali, merili. Naređeno nam je bilo da ne pitamo za luke u
kojima boravimo. Napijali su nas, tukli, dovodili nam ženske iz lučkih
svratista. Trajalo je to, mislim, čitavu večnost, sve dok nas nisu kupili neki,
mislim, Grci ili Maltežani…«
»Kome su vas prodali, Vide Zagorče?«
»Od cele te emigrantske bulumente, koja se bila počela klati između
sebe, napravljena je jedna dobra četa, tridesetak nas. Preuzeo nas je
Amerikanac, zvali smo ga Džoni. On nije hteo ni da čuje za Slavonca, koji
je na nama neobjašnjiv način nestao iz Legije. Mislili smo da su ga ubili.
Amerikanac je više voleo jednog Mađara, koji je bolje komandovao od
našeg Slavonca, kome je i inače svega bilo dosta. I tako smo se, jednog
olujnog dana, našli na obalama Koreje. Rat je tamo bio u jeku. Džoni nas je
predao američkoj vojsci, koja nas je oprala, obukla, obula, i gurnula sa
Crncima u prve redove. Amerikanci su bili zapanjeni našom hrabrošću,
našim viteštvom. Jurišali smo, klali žute, parali im utrobe, srca im vadili.
Stalno sam plakao. Kad god sam nosio vatru od kolibe do kolibe šaputao
sam, kao nekad na Balkanu: ‘Beži, jadni moj narode, beži!’ Niko me nije
razumeo. Za godinu-dve svi su junački izginuli, porodicama je javljeno,
čekovi dolarski, navodno, poslani. Jedino crnog i nesrećnog Vida Zagorca
zrno nije htelo!«
»Šta je bilo sa vama kad se korejski rat okončao?«
»Dođe onaj Amerikanac, Džoni, prebroja nas i pohvali. Pregleda nas,
škart odvoji i nekom predade. Nas zdrave izruči, hoću reći prodade, jednom
Filipincu, Japancu, šta li. Taj žuti nas utovari na svoj ribarski brod, te
zaplovismo. No, ribu nismo lovili. Presretali smo prave ribare, otimali im,
nekud odvozili plen. I ljude smo otimali, vezivali, razvozili i prodavali.
Onaj žuti i brod i nas, robove, pretežno Korejce i Japance, prodade jednom
drugom žutom, Kinezu, koji zaplovi prema Indoneziji. I Kinez nas prodade
jednom Južnoamerikancu, koga smo zvali Palmos, senjor Palmos. On nas je
nekoliko puta tovario iz broda u brod. Sve je to bilo njegovo! Imao je, ako
me pamet ne vara, stotinak robova. Južnoamerikanac je bio krijumčar
oružja, tako da smo više puta svraćali u australijske i indonežanske luke, i
tovarili. Palmos je bio drugarčina, nije krio šta radi. I pio je, kat-kad, s
nama. Neposlušnost je kažnjavao, lično streljao. Sve smo morali gledati!
Bili su srećni oni koji su poginuli od njegovih kugli…«
»Kako su prolazili oni drugi, Vide Zagorče?«
»Bacao ih je, opet pred nama svima, ajkulama. Kako su se ajkule
radovale i kako je more bilo crveno, gospodine! I kako je on, senjor Palmos,
bio srećan dok je gledao kako morska neman komada neposlušnog roba! A
da na brodu ne bi dolazilo do kakvih pobuna, senjor Palmos nam je uterivao
strah u kosti. Opet morskim psima! Ovako. Vežemo čoveka konopcem,
dobro ga utvrdimo. Onda ga sa palube polako spuštamo do vode, kojom
jezdi ajkula. Dražimo je, čoveka joj ispred šiljatog nosa izmičemo. Ajkula
besni, repom mlati. Senjor Palmos obožava ajkulu, tepa joj, imena joj
španska nadeva. Senjor Palmos pije viski i naređuje da se s ajkulom bolje
postupa. Mi drhtimo! Tada senjor Palmos preuzima uže, popušta ga. Telo
roba je dopola u vodi. Ajkula, Ana-Marija, ščepa mamac, prepolovi ga.
More se zarumeni! Tada senjor Palmos proslovi: ‘Sad idi, najdraža moja
Ana-Marija, dosta ti je!’ Uže se vuče i mamac prebacuje na drugu stranu
broda. Tamo su druge ajkule, Lujza i Rozalija. Njima senjor Palmos daje
ostatak svog roba! Zatim senjor Palmos pije viski i šapuće kao za sebe da
nismo daleko od Singapura, gde će samo on izaći. Za hranu, za piće, za
žene. I za novo roblje, na prvom mestu, razume se. Za otpisane nesrećnike,
kojima ni na kraj pameti nije da pitaju šta parobrod u svojoj trbušini
prevozi…«
 »Kad ste poslednji put videli senjor Palmosa, Vide Zagorče?«
»Ima tri godine, gospodine!«, odgovorio je, dok su mu žuljevite ruke
podrhtavale na stolu tršćanske ošterije: »Na prilazima Johanesburgu sve nas
je spuštao ajkulama, zatim gostio. Samo je jednog, tog dana, dao Ani-
Mariji. Taj je bio Poljak, Tadeuš! Brod smo očistili, mi se udesili, najeli i
napili. Dočekao je, sav u belom i admiralskom, jednog po svemu sudeći
Engleza ili Norvežanina, pozdravio ga, i predao nas. Zatim je mahnuo
beiom rukavicom, rekao Adios i otplovio čamcem. Nikad ga više nismo
videli. Mora da mu je brod na kome smo proveli punih deset godina, bio
premali… Novog vlasnika smo zvali Čarls. On nikad nije pio, bio je
samrtnički ozbiljan. Sa njim smo plovili oko Afrike. Rt dobre nade znam
bolje od rodne Like, Tanger i Gibraltar ne izlaze mi iz pameti, gospodine.
Džibuti, tuče sa Legijom stranaca. Oružje smo prevozili, krijumčarili drogu,
cigarete, alkohol. Svašta smo radili… Jednom me Čarls pozove sebi, kaže
mi na nekom jeziku koji mi se činio poznat i drag, da sam uzdrman, i da
neću dugo. Kažem da je tako i da je sa mnom gotovo. Čarls vrti glavom, a
ja znam šta to znači: mornar manje, rob manje, i gde naći novog! ‘Mister
Čarls’, zaplakao sam, ‘bacite me Ani-Mariji!’ Mister Čarls nije znao da je
to ajkulino ime, pa se dugo smejao preko lule. ‘Ili me ubite kako znate i
umete!’, nastavio sam. ‘U svakom slučaju, mister Čarls, više ne mogu, kraj
je…’ Tada me Čarls, robovlasnik sa severa, pitao imam li poslednju želju.
‘Smrt je moja poslednja želja, Mister Čarls’, zajaukao sam. ‘Smrt je moja
sloboda, moj spas!’ Smejao se, koliko meni toliko i nadimcima ajkulinim.
Sećam se, bilo je to, to kad sam zatražio da umrem, jedne olujne noći,
negde ispred Zelenortskih ostrva. ‘Ne žuri sa smrću, Jugos!’, nasmešio se
kad smo se približavali Siciliji. Tamo smo nešto utovarivali, spremali se na
dalek put. Po svoj prilici slučaj je hteo da smo sledeće sedmice uplovili u
Jadransko more. ‘Ne mogu više, Mister Čarls’, cvilio sam. ‘Ne mogu više,
jer me pored očaja obuzima i stid!’ Robovlasnik nije znao šta je to, pitao me
da mu objasnim. Ponovio sam reč IZDAJA na svim jezicima koje sam znao.
Tada je on rekao da će se sve lepo svršiti. Rekao je da poznaje Jugoslaviju
iz vremena šverca penicilina i dinamita, i naredio da nas dvojicu, Žiku
Petrovića i mene, izbace na tršćanski dok.
Brod je zatim otplovio. Žika i ja smo im pomahali. Plakali smo obojica,
tako da nismo mogli videti da li su nam otpozdravljali…«
»I kad je to bilo, Vide Zagorče?«
»Pre nekoliko sati, gospodine. Samo pre nekoliko sati!«
 »Gde je Žika Petrović?«
»To se i ja pitam, gospodine. Gde je moj sapatnik, moj drugar iz
Džibutija, moj Srbijanac?!«
»Da li i Žiku Petrovića, bivšeg Nišliju i bivseg vojnika Legije stranaca,
bivšeg sužnja sa palube, takođe razdire pomama za Domovinom?«
»Kao i mene, gospodine!«
»Kako ćemo u ovolikom Trstu prepoznati jednog Žiku Petrovića?«
»Žika Petrović je najkrakatiji, najglavatiji čovek koji danas gazi
Trstom!«, nasmešio se Zagorac sa ljubavlju, pa je sa suzama koje su mu
opet navirale na trepavice nastavio: »Još sa korejskog bojišta moj Žika nosi
desetak rana. Tamo mu je ostalo oko! U Legiji stranaca nije bilo
krvoločnijeg, hrabrijeg, osvetoljubivijeg momka! Oficira je svog, Francuza,
preklao zubima! Bilo je to kod Dijen Bijen Fua! Žika je invalid,
mirnodopski, ima rukav prazan do ramena! Senjor Palmos je njim, Žikom,
dražio Ana-Mariju, ajkulu! Vezan za noge i sa glavom dopola u vodi, moj
Žika je ispružio obe ruke, hteo tako da zagrli Ana-Mariju. Ana-Marija mu je
otrgla desnicu, a htela je i glavu, no dobri senjor Palmos je u poslednjem
trenutku trgnuo uže! Tako ćemo mog brata sa palube, mog Srbijanca,
poznati po tome što prosi levicom…«
 Žiku Petrovića, Korejca i Legionara, našli smo na trotoaru, ispred
srpske pravoslavne crkve Svetog Spiridona Čudotvorca. Žika Petrović niti
je prosio, niti plakao. Stajao je i mirno gledao jugoslovenski narod, koji se
žurio. Žika Petrović kao da je bio među svojima. Žika je bio obučen kao i
Vid, pa je i sličan zavežljaj imao. Žika je bio pravi jednooki džin!
»Da li Žika Petrović želi isto što i Vid Zagorac?«, upitao sam, gledajući
ih jednog pored drugog.
»Želim isto što i moj brat sa palube, Vid!«, tiho je rekao oronuli i
prosedi kotos bez ruke. »I sve je onako kako je rekao on, Vid Zagorac!«
Tada sam se latio pera i papira. Uveren da pisac i književnost mogu
pomoći unesrećenim bićima, napisao sam jugoslovenskom konzulu u Trstu
pismo čijih se redova sećam izuzetno živo i jasno.

»Druže konzule!«, počeo sam, pa nastavio: »Obraćam

Vam se kao pisac, kao građanin koji će na kraju ovog pisma
staviti i potpis i brojeve svih svojih dokumenata… Danas
sam sreo dva naša zemljaka, Vida Zagorca i Žiku Petrovića.
Njihove biografije su potpuni užas. Njihove životne priče,
ma koliko izgledale različite, u stvari su iste. I Vid i Žika
našli su se na stranputici, u paklu. Primite ih, molim, pa će
Vam, kao o meni, pričati kako decenijama lutaju, robuju, i
čeznu za slobodom. I Vid i Žika žele u svoj zavičaj, kažu da
ne žele da umru bilo gde. Kosti moraju biti među svojima,
nastavljaju lijuči suze. Ni Zagorac ni Petrović ne kriju da
su krivi, da su vrlo krivu Dragi moj konzule, Vida i Žiku su
celog zivota zavodilil No, ja se ne upuštam u stepen njihove
krivice, niti ih od pravde branim. Branim ih od zle sudbine.
Stoga Vas molim da im omogućite legalan povratak u našu
zemlju. Vid i Žika će tamo biti prepoznati. Tamo če, uveren
sam, imati ko da izgovori reč praštanja. Tamo će imati ko
da se pobrine i za njihove duse i za njihove kosti. A što se
književnosti tiče, dragi i cenjeni moj konzule, Zagorac i
Petrović su već u njoj! Sa poštovanjem, i uveren da ćemo se
videti i čuti, taj i taj.
Potpis.«

Pročitao sam im pismo. Klimnuli su. Koverat sam zatvorio, adresirao.

Zatim sam zaustavio taksi. Konzulat nije bio daleko. Taksisti sam platio,
zamolio ga da potraži najkraći put. Talijan se nasmešio: kao da je shvatio
sva tri slučaja!
Taksi je ispred crkve Svetog Spiridona Čudotvorca krenuo. Uhvatio mi
se led oko srca. Morao sam biti smiren. Unakaženi i poraženi balkanski
pustolovi pozdravili su me smeškom i suzama. Mahnuo sam im.
Kad god pogledam ili otvorim LJUDE SA ČETIRI PRSTA, tu
hičkokijadu emigracije, odbeglištva i izbeglištva uopšte, setim se pretužne
balkanske bratije, Vida i Žike i zažalim što i oni nisu sa ostalima, među
koricama te moje hronike strave i užasa…
 II

NJIMA JE DO PSOVANJA, DO UVELIČAVANJA NESREĆE.

»ZEMLJAČE, OTKAD NOSIŠ LJUDE PO MINHENU?«

Godina naftne krize 1974, Minhen, prvi dan decembra. Kao da su se svi
zli alpski duhovi i vetrovi spustili do ovog divnog grada i zaledili ga.
Mećava i sneg. Ulice zatrpane belim gomilama. Veći deo automobila
parkiranih napolju nemoguće pokrenuti. Šlep-služba Minhena, najzad, ima
svoje dane. Garaže, servisne postojanke i benzinske pumpe naprosto su
opsednute. Ljudi se dovikuju preko gomila snega. Iznervirani Nemci psuju,
nekog optužuju.
No, i Nemce optužuju. Kao da su oni, a ne neko drugi, živu u
termometrima spustili na minus 25! Optužbi i psovanja svega što čovek ima
i nema najviše je oko benzinskih pumpi. Prednjače jugoslovenski
gastarbajteri koji su izgubili posao, koji su, jasnije rečeno, izbačeni na
zaleđene ulice, često bez prethodnog otkaza, bez upozorenja. Staro je
pravilo, odgovaraju točioci benzina, da radnik
 mora napolje kad mašina stane, kad ne proizvodi, a ne radi jer nema ni
nafte, ni benzina, a o ulju i da ne govorimo. Gastarbajteri ne razumeju
računicu, ili se prave, njima je do psovanja, do uveličavanja nesreće. Oni
sve primaju, i daju, preko srca. Preko srca koje je uvređeno…
Kvart Švabing. Georgen-štrase. Auto mi je u kvaru. Pomoći nema. Na
Šelovoj pumpi kažu da nemaju automehaničara, da su ovih dana otpustili tri
priučena radnika, Jugosa, ali da misle da ima još jedan, neotpušten, u
servisnoj radionici DAF, preko puta. Hoću da pređem ulicu, mislim se
kojim putem poći, između kojih se santi leda probiti. Jedan čovek mi
prilazi:
»Rođo, da te odnesem?«
»Zašto… da me nosiš?«, pitam simpatičnog mladića promrzlih šaka i
gotovo zelenih obraza: »Kako to… da me odneseš, zemljače?«
»Da se ti ne kvasiš, kad sam se ja — eto zašto«, kaže momčina i kao da
se sprema da me baci na grbaču.
»Koliko bi mi tražio za tih stotinak metara?«
»Tebi kao našem čoveku, zemljaku, 1 DM, a Nemca neću ni da
pokrenem bez 2 DM!«
»Otkud tolika razlika u ceni?«, pitam i polazim za njim preko ulice,
prema servisu DAF.
»Oni ne znaju nazvati ,dobar dan’«, kaže zemljak. »Ni svojima, a
kamoli nama, odozdo!«
»Jesi li koga danas nosio?«
»Jesam, dvojicu«, objašnjava zemljak, očigledno otpušteni, na ulicu
isterani gastarbajter, i pokazuje ulaz u pansion Renger, odakle je nosio, ili
dokle je donosio.
»Nije te bilo sram?«
»Nije, jer su bili Talijani, a to ti je kao da su bili Jugosi. Prvom sam
naplatio tu prokletu 1 DM. Drugom nisam hteo da uzmem ni pfeniga, zato
što me ljudski pozdravio, govoreći mi Slavo, Slavo, Slavo…«
»Zemljače, otkad nosiš ljude po Minhenu?«
»Otkad nas je isteralo s posla. Otkad je ovo vreme zablokiralo. Inače,
sramota me nije. Poštenije ti je nositi, nego napadati Nemce po ulicama i
pljačkati ih. Tako se neki snalaze, brajkoviću moj! Uleću u stanove,
otimaju, kradu. Varaju, preprodaju, svašta čine. Zatvori su puni Jugosa! A ja
i još nekolicina nosimo i ni brige nas nije. Kakva sramota i kakvi bakrači…
na ovakvom vremenu! Znaš kako ti je… čovek ti je danas rob!«
 »Kako to rob, zemljače?«
»Rob, kratko i jasno, rob!«, odseca zemljak. »Rob sam ja koji nosim
čoveka, kao što je rob i onaj koga teglim. Danas su ti svi robovi! Znaš, reč
rob dolazi od reči roba. Pa kad je tako… manja je sramota poneti čoveka
odavle donle, nego lutati po bavarskim selima, uvlačiti se u senare i štale,
krasti kokoške i bežati pred vatrogascima, kao što mnogi otpušteni, a i
neotpušteni, čine…«
U garaži DAF našli smo majstora, Jugosa. Ljudina s brkovima, preko
pleća ima mu metar. Još nije bio otpušten jer je — priznao mi je to sam
gazda — radio za dvojicu. A za jednu platu! Oko brkajlije su stajala trojica
Jugoslovena, očigledno iste struke.
»Oni su prijatelji i zemljaci, sjajni ljudi i radnici«, reče gazda, brišući
šake pucvolom. »Dozvolio sam im da dele jedno radno mesto. Znate,
otpušta se na sve strane.
Predložili su mi da svi rade za jednu platu, pa sam pristao. Da
pomognem vrednim ljudima, koji nisu krivi što su otpušteni, kao što nisu
krivi ni oni koji otpuštaju…«
Zemljaci i prijatelji radili su na smenu. Oni koji nisu radili čekali su svoj
red, grejali se i navijali tranzistor…
Zemljaka sam vozio do Šelove pumpe, na izlazu iz Minhena, pravac
Salcburg. Zemljak je tamo imao prijatelja, Nišliju. Zemljak nije znao da li je
Nišlija u međuvremenu bio otpušten. Zemljak će mu ispričati šta je video i
čuo u garaži DAF. Možda će, glasno misli zemljak, možda će Nišlija biti
drugar kao onaj kod DAF-a. A bude li i Nišlija otpušten, zemljak će mu reći
da ne treba lutati, krasti po vozovima, kao neki. Otkriće mu svoj izum koji
pali — nošenje. Pravo će na glavnu železničku stanicu. Tamo od perona do
taksi-stanice ima vise od petsto metara. Biće i onih koji će rado biti nošeni
od perona ili izlaza iz staničnog kruga pa do najbližih hotela u poznatoj
Šiler-štrase…
 III

KRIJUMČARSKA ČUDA.
LJUDESKARE OŠIŠANIH GLAVA.
RUČNI I BESTRZAJNI ŠVAJCARSKI TOPIĆ.
KOLIKA JE NIČIJA ZEMLJA?
LEGIJA

Veliki i izuzetno osvetljeni plato, u stvari najveći granični prelaz između

Zapadne Nemačke i Austrije, popularno zovu Ničija zemlja, još češće
švercerski raj. Na toj ničijoj zemlji, i pored onolikog osvetljenja, pored
toliko policajaca, carinika i graničara, događaju se krijumčarska čuda.
Pretresi, neispravne isprave, istekle vize, lažni pasoši, suze. Nikad nisam
tuda prosao a da nisam video ogavne scene, čiji su akteri često bili i
Jugosloveni…
Gotovo svaku hladnjaču, svaku transportnu grdosiju koja ima turske,
sirijske ili iranske oznake, zaustavljaju i specijalno pregledaju. Policajci,
agenti, Interpolovi stručnjaci za droge po pravilu se ustremljuju na sva
vozila koja stižu sa Bliskog istoka. Njima je sumnjiv svako, svaki
tamnoputi putnik. Agenti i stručnjaci za droge ustremljuju se sa specijalno
obučenim psima na limuzine čiji putnici jedu južno voče. Zna se da smrad,
užasni smrad opijumove smole, može da nadvlada jedino miris iseckanog
južnog voća. Opijumovu smolu, koja podseća na stolarski, odnosno
automobilski git, na prljavo testo, ne vredi zamotavati u celofan, ne vredi
trpati u konzerve, ne vredi imati: prodoran, težak smrad izbija i otkriva
švercera! Čak i nevičan ljudski nos može da otkrije takozvane makove suze.
A da ne govorimo o policijskim psima, koji njuše automobilske gume,
auspuhe, pleh karoserija, branike, kilere, čak akumulatore. Sa hašišom, koji
se najčesće transportuje u hlepčićima, nešto je lakše. Inače, pločice
najboljeg, avganistanskog, pakistanskog i indijskog hašiša nose često
nedešifrovane oznake. Brojke 999 oznaka su prve klase!
Na ničijoj, to jest švercerskoj zemlji, otkriva se sirova, neprerađena
droga, materijal. Nije naodmet znati da se od sto kilograma opijumove
smole, koja se kuva, dobija desetak kilograma opijuma u kristalu. Takvom
materijalu, kristalnom i svetlom kao suv sneg, dodaju se, kako gde, mlečna
kiselina, aceton, što-šta još, tako da se računa da od sto kilograma čistog
opijuma prerađivač dobije 10—15 kilograma heroina. Stotinak kilograma
opijumove smole staje približno, u dinarima, trideset starih miliona.
Petnaestak kilograma heroina, kad se razmeri i proda, donese oko 500.000
američkih dolara. Hašiš koji se smatra prirodnom drogom — stoga ga,
valjda, policijski psi teže otkrivaju — donosi mnogo manje. Na onom
zapadnonemačko-austrijskom prelazu je više puta rečeno da psi ne vole baš
mnogo hašiš i da su im poslastice smradne i meke grudve pobrane i
zgomilane makove suze, koje često
 polaze na Zapad i iz tetovskog kraja. Tetovski materijal je na veoma
visokoj ceni…
Vozila koja sa Zapada idu prema Balkanu i Bliskom istoku podvrgavaju
se drukčijim pregledima, na drugoj strani platoa. Policajci ne vode pse.
Hladnjače, prikolice, kamioni i limuzine tegle tehničku robu, a zna se i
koju. Sa tehničkom robom iz Antverpena, Hamburga ili Minhena ide
naoružanje, i to ne samo ono najlakše ili lako. U duplim zidovima turskih,
iračkih, iranskih i jordanskih hladnjača pronalaženi su rastavljeni bacači
plamena, mitraljeske cevi, sve vrste mašinki, među kojima i dan-danas
prednjači »uzi«, brzostrelka izraelskog porekla, koja je, inače, sastavni deo
naoružanja NATO-pakta. Ručni, bestrzajni, švajcarski topić — o kome se u
LJUDIMA SA ČETIRI PRSTA sa ironijom govori — po svoj prilici postoji.
U svakom slučaju reč je o oružju koje najviše privlači anadolske i kurdske
proizvođače maka, odnosno fabrikante one smradne ali dragocene smese,
smole, bez koje više ne može civilizacija Zapada. Anadolac, vlasnik
makovog polja, više neće ni na malu a kamoli veliku nuždu bez teškog
mitraljeza, bez »uzija«, bez onog švajcarskog topića. Priča se da je jedan
Turčin, Anadolac, došao u Minhen da bi kupio atomsku bombu. Pitali su ga
šta će mu. Da zaštiti svoje polje maka, rekao je. Objasnili su mu koliko je
atomska bomba opasna, najzad i koliko je skupa. »Onda mi dajte jednu
malu!«, zaurlao je, »jer se u Anadoliju ne vraćam bez atomske bombe, po
koju sam, da ne krijem, poslan!« Podatak da su mnoga polja maka u
Anadoliji opasana lancima mina sasvim je tačan…
Ko je čitao kriminalističke analize ili pratio policijske rubrike u nekim
zapadnoevropskim revijama mora da zna da u dno »mercedesa« može da
stane sto spakovanih »valtera« kalibra 7,65, »bereta«, »brauninga« ili
čeških »škorpiona«, koji sve ubedljivije izbijaju u vrh najtraženijih pištolja.
Sto pištolja ide u dno »mercedesa«, sto pištolja ili deset hiljada metaka u
kutijicama od po dvadeset komada. U duplim zidovima hladnjača ili sa
hranom koja se iz zapadnoevropskih zemalja otpravlja na Bliski istok
pronalažene su desetine hiljada pušaka, najčešće automatskih, američkih,
zvanih »vijetnamke«, u stručnoj literaturi poznatih pod brojem M-16, tih
malih čuda od oružja koja u jednom minutu mogu da izbljuju po nekoliko
stotina kugli. Pronalaženi su gotovo svi modeli i tipovi pištolja koje danas
proizvode Zapad i Istok, revolvera, pretežno automatskih i sa kundakom na
sklapanje, »koltova« svih nacionalnosti i dometa, mašinki, i to ne samo
»uzi« već i mašinki kineskih, japanskih, korejskih, nađenih i kupljenih u
Briselu, Oslu ili Milanu, svejedno. Municija ide u tonama, često sa
holandskim medom, nemačkom marmeladom, danskim sirom. Za sovjetsku
automatsku pušku, zvanu u polutajnim katalozima »kalašnikof«, navodno
nešto slabiju od »vijetnamke« M-16, municija se izrađuje u Belgiji, čak
Švajcarskoj! Mora se naglasiti da je u podzemlju Zapadne Evrope na
velikoj ceni čehoslovačko oružje, posebno poluautomatski i automatski
pištolj, »škorpion«. Legende se ispredaju i oko »steškina«, pištolja
sovjetske izrade. Švedsko i špansko lako naoružanje takođe, valjda zbog
niskih cena, dobro kotira. Pominju se i nekakve južnoafričke spravice za
mučenje, o kojima se ne usuđujem da govorim iz prostog razloga što mi reci
nedostaju. Čak i među noževima postoji hijerarhija. Najpoznatiji je,
verovali ili ne, finski nož. Stoga se i kaže: »Dokrajčio ga je ,fincem’!«
Pored lakog naoružanja, o kome sam podrobno govorio u LJUDIMA SA
ČETIRI PRSTA, sa Zapada se a na Istok transportuju krupne, zapanjujuće
količine eksploziva, dinamita, ekrazita, trinitrotoluola, svega što razara. Jer,
neko dobro mora snabdeti razne teroriste, podmetače mina, atentatore,
rušioce mostova, postrojenja, razarače naftnih polja, oblakodera, puteva,
vodovoda, pošta. Toliko su puta na onoj drugoj strani Ničije zemlje
otkrivene i vađene iz bačvi meda, iz kaca sira ili putera, plastične bombe,
mine, paklene mašine najsavršenije ali i najprimitivnije, ručne izrade.
Otkrivena su i izbačena čitava postrojenja, čak radarska!
Sa žaljenjem se mora konstatovati da ni jugoslovenski špediteri nisu
najneviniji. I da smo i mi akteri crne hronike Evrope. Hvatani su, ne samo
na ovom prelazu, i pojedinci, »Jugosi otmenijeg izgleda, što je za čuđenj…«
Njihova su imena i prezimena abecednim redom zavedena pored imena iz
Turske, Libana, Irana, i čekaju u lepo uređenim analima Interpola, da bi
jednoga dana, zatreba li kome, bila izvađena i pokazana. Nisu zaustavljani
samo jugoslovenski špediteri, već i pojedinci, vozači putničkih kola, čak i
vozači automobila sa crvenim tablicama. To prokleto i to jeftino oružje koje
katkad tako skupo košta…
No, za trenutak ostavimo Ničiju zemlju, taj gnusni i čarobni komad
evropske mape što istinski vapi za Balzakom, Zolom i Hičkokom i pređimo
na Jugoslovene koje sam tamo sreo tih mraznih decembarskih dana, godine
krizne i odvratne, sedamdesetčetvrte.
Bilo ih je desetak i ležali su na nekakvoj ćebadi i prnjama, poređani kao
leševi, pored radijatorskih rebara Šelove benzinske pumpe. Spavali su, ali
tako da sam mogao sa točiocima benzina i nafte o njima da govorim sasvim
glasno, kao da su mrtvi. Točilac benzina ih je preskakao, familijarno udarao,
psovao. Besneo je:
»Na Nervnu kliniku će me oterati ovi prokleti Jugosi, ovi užasni tipovi,
ovi vampiri koje je nemoguće oterati!«
»Otkad su tu?«, upitao sam ga.
»Čitavu sedmicu, zamislite!«, jadao se. »Neki i više!«
»Oni kao da tu stanuju?«
»Oni izađu, protegle se i iskašlju. Porazgovaraju sa putnicima koji žure
na Jug, dole. Presreću vaše, nude usluge koje ne mogu pružiti. U stvari,
prose! Onda se vrate očiju punih suza i zime, popadaju tamo gde ih vidite, i
hrfiu, ali tako da se čuje do Salcburga…«
»Da li ste zvali policiju?«, pitao sam ne bez gorčine u glasu.
»Policija je stalno tu, ne treba je zvati!«, odmahivao je Nemac,
Austrijanac, šta li. »Sve moguće policije su tu, pa im ni one ništa ne mogu!
Policija ih ne može oterati sa ovog terena, koji je »ničiji«. A Jugosi su
neshvatljivo lukavo pleme: kad policija dođe, bilo koja policija, oni kažu da
nekog čekaju i da su oni koje čekaju izuzetno važne ličnosti. Jugosi tu zaista
čekaju, ali se pitam: KOGA?!«
»Možda čekaju da zima prođe?«
»Ako je tako, molim vas, onda ću ja pre vremena na Kliniku!«, siktao je
švaba naplaćujući. »Možda i pre zore!«
»Da li vam ove Jugose ko vrbuje?«
»Ruku na srce, svi smo mi zavrbovani«, nadahnuto je primetio točilac.
»A da li njih vrbuju? Ne znam, ali što da ne!«
»Da li ih, kad su već onako izloženi, ko kupuje?«
»Događa se i to, znate. Jugosi su jeftina, a vrlo upotrebljiva roba. Jugosi
imaju ne samo ruke i noge, već i glavu! Glava jednog Jugosa, uverili smo
se, nije što i glava jednog Čeha, posebno ne što i glava jednog Slovaka…«
Maloazijski putnici, špediteri i turisti-namernici motali su se oko svojih
kamiona, hladnjača, najluksuznijih američkih limuzina. Čekali su na
pregled, izdvojeni kao što je i običaj kad su u pitanju osobe sa Bliskog
istoka koje na ovakvim prelazima ljuste pomorandže, banane, mandarine.
Nešto su mućkali i menjali oko klozeta, urinirali tamo gde se to ne čini,
dražili tako točioce goriva, »bele ljude« koji, potpuno nemoćni pred
najezdom jedne sasvim osvetničke civilizacije ili populacije posvećene
švercu, transferu droge i oružja, samo izvikuju: Policija, Policija,
Policijaaaa! Dežmekasti, kratkovrati Orijentalci sa zaprepašćenjem su
gledali po tlu poređane Jugose, te žive leševe razjapljenih čeljusti,
raskrečenih nogu, razbacanih ruku. Ko zna za šta bi im te jedva žive i
smrdljive telesine sa tla mogle valjati? Orijentalci su se muvali i tiskali oko
klozeta, već razvaljenih i napunjenih korama južnog voća, krpama, torbama
koje nisu za pokazivanje na jednom ovakvom prelazu, robom čiji se
vlasnik, tobož, ne zna, ali robom koju će neko drugi, koji tek stiže iz
Salcburga, kao ovlaš a po dogovoru, da digne sa ugovorenog mesta. Policija
je tu nemoćna: na mestu gde je bila torba koju su agenti podigli za čas ili
dva naći će se kakav smotuljak, kakav smrdljiv zavežljaj, koferčić ovlaš
namazan pograničnim, međunarodnim fekalijama, kako ga psi ne bi mirisali
ili odonud izvlačili. Tako policiji ne ostaje nista drugo nego da pita Imate li
šta i slično, da drhti i smrzava se, da psuje u sebi i da proklinje rad na
»ničijoj zemlji«…
Točioca goriva, koji je nekoliko puta istakao da su ovakvi Jugosi
najjeftinija, najupotrebljivija, ali i najkvarljivija roba, zapitao sam više nego
direktno:
»Kakve koristi od tih i takvih Jugosa imate?«
»U trgovini je sve korist!«, nasmešio se. »Ono što isprose od prolaznika,
pretežno Jugosa koji idu gore k nama ili dole k vama, ono što ukradu ili
podignu s leđa, ostave tu kod mene, tiskajući u moje automate, kupujući
moje sendviče, pijući moje kafe, moje čajeve, tolika pića, koja su sva moja.
I oni džuboksovi su moji, i fliper je moj, tako da su u izvesnom smislu i
Jugosi moji. A da nije tako, ja bih odavno bio na nervnom…«
»Što ste im preko grudi i leđa vezali one oranž krpe? Kad nisu polivači
ulica, kad ne skupljaju smeće i kad su, kako ste sami rekli, lukavo i
pametno pleme…«
»Jugosi izlaze, ne paze, padaju bilo gde!«, uskočoperio se moj
sagovornik. »Jugosi vole da izazivaju nesreće! Putnici umorni, pospani, pa
još ovaj led. Nekoliko Jugosa je ove zime našlo smrt pod točkovima. Stoga
Jugos mora da svetli! Vidite, mi mislimo na vase i naše Jugose! A da znate,
jedva sam ih ubedio da pristanu na one svetleće trake, na one oranž
šlemove. Neće, zamislite. ,Nije ovo rat, okupacija!’, kažu, pa se keze
govoreći mi: ,Niste vi više kod nas, već smo mi kod vas, a zna se šta to
znači!’ znate, počinjem da shvatam…«
Prvi Jugos koji se probudio, proteglio i, nevoljno izišavši, stao da
zapišava točkove jedne maloazijske tridesetotonske hladnjače, bio je jedan
Zagrepčanin. Odmerio je tu drumsku krstaricu, ko zna čega punu, pa mi je
spontano dobacio:
»Ovo imati, ovo goniti… to je posel, kaj ne…«
»Životni posel!«, odgovorio sam. »Ako ga ne uhvate.«
Po svemu sudeći nekadašnji mehaničar, vodoinstalater, Zagrepčanin mi
je predstavio ostale. Onaj što je ležao do njega bio je negde iz Banata, tamo
iz majčine, dodao je, zagrlivši tipusa koji se teško budio.
Onaj do Banaćanina, onaj mesec dana nebrijani a ko zna koliko meseci
neprani, sudeći po akcentu, mogao je biti iz Hercegovine ili severozapadne
Crne Gore. Halucinirao je, govorio da će Bosanac koji ga je izdao, prevario,
tuda naići, jer za Jugu drugog puta nema, tako da Alija, koji mu je sve uzeo,
a onda ga i potkazao, neće dugo na ramenima nositi svoju zidarsku glavu.
Drhtao je, oči su mu bile ustakljene, šizofrene. Kakve li su tek bile Alijine?
Budio se i Jugos do njega, ljudeskara ošišane glavudže i izduženog
vrata, zatvorska figura, ali po pogledu i glasu nežna i osećajna osoba.
Mogao je biti negde sa jugoslovensko-bugarske granice. Upitao je:
»Burazeru, da slučajno ne kupuješ?«
 »Šta… kupujem li?«, posao sam prema njemu. »Ljude?«
»Obuj, obuci, nahrani, pa vodi!«, rekao je ošišani. »Budi nam Kum!
Kumčići će za tobom…«
»Da osnujemo brigadu?«, okrenuo sam se prema kolosu izduženog
vrata.
»To se odavno drukčije zove!«, ispravio me, pa nastavio: »L-e-g-i-j-a!
Mi ne bismo bili hajduci, otimači i pljačkaši, već Kumčići tvoji, L-e-g-i-o-
n-a-r-iii!«
»Da li bismo prvo na banke, ili na periferijske poštice? Ili na
samoposluge i kioske? Ili na benzinske pumpe, nalik na ovu?«
»Ti smišljaj!«, rekao je Zagrepčanin: »A mi ćemo delati!«
»I dokle tako, Jugosi?«, pitao sam ih.
Nisu me razumeli. Zato mi niko nije odgovorio. Hteo sam da im kažem
da znam još ljudi koji su ostali bez posla, pa ti ne očajavaju, niti planiraju
pljačke, otimačine, možda i ubistva. Kako im sve to izložiti u ponoć jednog
ledenog dana, kako biti ubedljiv kad znas da ćeš, čim se kvar na automobilu
otkloni, zažditi prema svom Jugu, ka prijateljima i braći kojoj će teško pasti
moji doživljaji i moje gorko pripovedanje. Popili smo po čaj iz Švabinog
automata, pregrizli po sendvič, pa smo se rastali kao ljudi koji su se dosta
dugo znali.
Četvoroprstasi su bili na nogama. Vetar je nanosio suv sneg. Iskraj jedne
turske hladnjače moji književni junaci su svetleli. Ličili su na džinovske
kore pomorandže. Zatim ih je zameo sneg…
 IV

DRUMSKI RAZBOJNIK.
FURAJ GA ZA JUGU ILI GA PRODAJ!
KOLIKO IMENA IMAŠ?

Kiša koju zovu atlantska pratila me još od Diselxdorfa. Moj jadni »pežo
403« s mukom se probijao kroz pljusak, za čiji mi opis nedostaju reči. Voda
je nalazila put do unutrašnjosti kabine, pa su mi i ruke i volan bili mokri i
ledeni. Na prilazima Frankfurtu mogao sam videti nekoliko kao harmonika
zgužvanih kola. Bolničari su izvlačili mrtve i ranjene. Pljusak se pretvarao u
grozomornu provalu oblaka, tako da sam jedva pročitao napis koji je
govorio da sam stigao do auto-puta za Minhen. I tamo je na nekoliko mesta
bilo ljudi sa krvavim bolničkim mantilima. Radio-reporter je javljao da se
takvo nevreme u ovom delu Nemačke ne pamti, upozoravao vozače da se
zaustave i da sačekaju poboljšanje vremena. Panični glas reportera mešao se
čas sa vodom koja je stizala do vrata, do kičme, čak do crnih misli, čas sa
muževnim glasovima vojnika Sedme američke armije, kojima, po svemu
sudeći, nije smetala nepogoda. Oni nisu, kao reporter, govorili o krvi i
leševima, već su izvodili vojničke skečeve i smejali se. Čuo se džez…
Tada sam u retrovizoru primetio da me snažna i bela kola prate u stopu.
Iako pljusak nije prestajao, iako je sve bilo zamagljeno i zatamnjeno,
mogao sam zaključiti da je »mercedes« imao frankfurtske tablice.
Povećavao sam brzinu, peo se na 140. »Mercedes 250« upirao je svoje
farove, dajući mi znakove o koje sam hteo da se oglušim. No, »mercedes«
me mimoišao i počeo ispred mene da koči. Kroz kišnu zavesu pomaljala se
jedna ruka. Ruka je govorila da se treba zaustaviti na prvom parkiralištu.
Nisam poslušao. I tad se čovek za volanom, čiji se lik nije mogao videti,
počeo igrati sa smrću. »Mercedes« je bio čas iza mene, čas je vozio
uporedo, a najviše vratolomija izvodio je kada bi se nasao ispred mene. Sav
sleđen, priveo sam i zaustavio »pežo« na jednom prostranijem parkiralištu
ispred Šelove benzinske stanice, pored grčkih i turskih hladnjača, iza kojih
su bili nekakvi ljudi.
»Mercedes 250« zaustavio se uz sam bok mog automobila. Iz njega su,
na oboja vrata, izjurili krupni, crnpurasti ljudi. Ličili su na otmičare. Treći
se dugo izvlačio.
»Što se ne zaustavljaš, sunce ti nebesko?!«, zagrmeo je prvi, onaj što je,
po svemu sudeći, bio za volanom: »Zar ne vidiš da se gine?!«
»Zaustavio sam se«, mirno sam rekao, gledajući kako oko turske
hladnjače trčkaraju brkate i krivonoge protuve. »Šta hoćete od mene?«
»Da staneš, da ne mrdaš!«, zaurlao je drugi.
»Šta hoćete od mene?«, ponovio sam, ne plaseći se njihove dreke i
mrštenja.
Po naglasku se nije moglo dokučiti odakle su. Ipak, mislim da je prvi
bio Durmitorac, dok je onaj drugi zanosio na jezik dalmatinske Zagore,
možda Like. Treći je ćutao. Kao da se spremao da i sam nešto kaže, ali nije
mogao od prve dvojice, čijem uzbuđenju nije bilo kraja. Kiša je lila.
Proticali su dugi i mučni trenuci. Pogledom sam tražio Turke. Stizala je
nova hladnjača, veliki točkovi gazili su po lokvi.
»Umalo ti nisam pucao u gume!«, zagrmeo je prvi, ne verujući da sam
se zaustavio: »Razumeš li… znaš li šta bi bilo da sam okinuo u tvoje
beogradske tablice, pa onda malo niže…«
»Zvaću policiju ako ne odete!«, počeo sam mirno.
»Zovi koga hoćeš, ali prvo uzmi dar bez koga te nećemo pustiti!«,
nastavio je prvi, očigledno vozač: »Dar, dar, kakav se ne dobija svakog
dana… u ovom zajebanom Dojču!«
»Hvala na daru«, rekao sam. »Produžite!«
Drugi i treći izvukli su neveliko, zgužvano ljudsko biće. Bio je to ispijen
tridesetogodišnjak, črje su oči izražavale paničan strah, pomamu, ludilo.
Čovek je na sebi imao neku vrstu šuškavca, šeširić, čizme. Rukama je
gužvao i stezao kraj svog svežnja, svoje vreće. Usne su mu drhtale,
Adamova jabučica poigravala. Obrazi su mu bili izrovani, jagodice modre i
otekle.
»Ovaj nam više ne treba, pa ti ga poklanjamo!«, rekao je prvi: »Čini sa
njim šta ti na um padne, samo da ga više naše oči ne gledaju!«
»Furaj ga za Jugu… ako ti ga je toliko žao!«
 »Ko ste vi?«, upitao sam, motreći na još jednog koji se, možda za svaki
slučaj, nije pomaljao iz »mercedesa«: »Ko ste… kad mi čoveka nudite?«
»Šta misliš, ko smo?«
Bilo mi je manje-više jasno ko su i šta su. Uzdržao sam se i rekao samo,
uz osmeh:
»Zemljaci u svakom slučaju.«
»Samo su krompiri zemljaci!«, odsekao je onaj prvi.
»Kraće receno: Jugosi!«, ispravio sam se i ne sluteći kakav ću bes
izazvati kod obojice.
»Bivši Jugosi!«, gotovo je zarežao onaj prvi, gurnuvši prema meni
ispijenog.
»Bivši ili nebivši, isto se hvata.«
»Poklanjamo ti ovog roba!«, zabrundao je onaj prvi.
»Mogu i bez roba«, rekao sam, držeći se vrata automobila. »Ovaj
pljusak…«
»Da nije ovog pljuska za roba bi nam morao dati bar 100 DM!« rekao je
prvi. »A ovako, uzmi i vodi, bez pfeniga!«
»Ljudi, šta ću s robom?«, gotovo sam zaurlao kad su pošli prema svojim
kolima.
»Tvoj problem, stari!«, odsekao je onaj prvi, otvarajući vrata svojih
kola: »Za nas više nije!«
»Mercedes« je trgnuo a zatim nestao.
»Šta ću s tobom?«, upitao sam siromaha pokraj sebe kad smo i mi
nastavili prema Minhenu.
»Ja sam sad tvoj rob, pa možes što te volja«, počeo je čovek čiji je vonj
ispunjavao čitava kola.
»Kakav si ti to rob?«
»Rob po zanatu!«, rekao je ubedljivo, bez stida: »Do noćas sume imali
oni, sad me imaš ti. Posle tebe imaće me neko drugi. I tako stalno! Moje je
da se ne protivim. Da slušam. Da izvršavam. Za mene ne važi ni neću, ni ne
mogu! I za prvo i za drugo dobija se metak u čelo. I, s pravom!«
»Šta izvršavaš?«
»Moje je da varam, da kradem, da otimam. Da donosim, samo da
donosim, kako bi ti imao više nego drugi.«
»Šta je još tvoje?«
»Ja radim bez bilo kakve nagrade!«, nastavio je. »Moja je kora hleba,
moja je zdela supe, moj je pečeni krompir! Najviše volim nemačku repu.
Moja je i boca piva, pred polazak, pred napad. Hrabriji sam i bezočniji kad
mi se pomute misli. Tada bi i rođenog oca kidnapovao!«
»Koliko si kod one trojice bio?«
»Nekoliko meseci.«
»Što nisi ostao još?« pitao sam.
»Potrošio sam se, rekli su mi. ,Našli smo nešto svežije’, dodali su, ,nešto
mlađe!’ I ja im verujem.«
»Šta si kod njih radio?«
»Ja sam, u stvari, drumski razbojnik«, naglo je oživeo moj saputnik,
tako da me njegov smrad više nije terao na povraćanje: »Najuža su mi
specijalnost moteli, benzinske pumpe, i to šelove, ne znam zašto baš te.
Garaže, servisi, stovarišta automobila. Nema automobila koji nisam u stanju
opelješiti, ili upaliti i pokrenuti, za nekoliko trenutaka! Iz auta vadim radio
dok ispušiš cigaretu…«
»Šta si još radio?«
»Upadam u stanove, vile, kancelarije. Po nagonu znam gde su pare,
knjižice, važni papiri, dokumenti. Moji šefovi, posle, zovu i nude stvar po
stvar — za pare, jasno. Ako nema tih malih dragocenosti, iznosim slike,
porodične fotografije sa zidova, to sa najviše gusta, sve što je uokvireno i
pozlaćeno, tranzistore, televizore, radio-aparate, frižidere, posuđe, krpe!
Kad upadneš u stan sve moraš, i to pošteno i do kraja, izneti, inače si niko i
ništa, pa te neće hteti u bandu! A mene su uvek hteli, otimali su se sve do
nedavno, kad su ruke počele da mi se tresu. Iznosim postelje, tovarim.
Uzimam odelo, obuću, kavez, mačku, psa, naočari, stare novine. Sve što se
može prodati ili baciti na smetlište, u reku!«
»Je li to sve?«
»Za račun one trojice mesecima sam nasrtao na gastarbajterske stanove i
barake, išao svuda gde naši rade i žive. Otimao sam i od njih. Naročito
decu! Decu njihovu, kako ne razumeš?! Otmeš mu dete, posle ucenjuješ,
čekas da ti donese polugodišnju zaradu. Terorisao sam ih i drukčije.
Recimo, sakupljanje priloga za crkvu, nikad ne kažeš za koju, za kasu
uzajamne pomoći, nikad se ne kaže ni koje ni čije, za pretplatu na listove
koji nikad neće izaći, priloge za osnivanje društava pevačkih i sportskih,
fudbalskih. Ko neće, ko ne da, zakuca mu se na vrata više puta, pa popusti,
daje. Čuješ plaču, znaš da odvajaju od usta, nije ni tebi lako, ali moraš. Ne
doneseš li ono što od tebe traže, ne preteraš li… daće te, prodaće te još
gorem i okrutnijem!«
 »Zar nisu planirali kakav napad na konzulate?«
»Jašta su«, uznemirio se moj saputnik, i tad je stidna rumen zapljusnula
njegove izrovane obraze. Pogledao me, u oči mi je zavirio. Ne znam šta je
tog trenutka tamo mogao naći, kad je nastavio da cedi i da nabraja: »Vežbali
su mene i još jednoga. Žice smo namotavali, odmotavali, dinamite probali.
Pentrali smo se preko nekakvih maketa koje su označavale zidove. Pucali
smo! Najgori sam bio, pravio sam se da ne shvatam, da nisam u stanju
nožem na konzula. Krv mi je, međutim, stalno udarala u glavu. Opazili su
to, pa su me, video si, izveli na auto-put i dali prvom kog su stigli. Bar sam
im rekao…«
»Šta si im rekao?«
»Da ću bombu pre poda se nego na konzula!«
»Šta su na to rekli?«
»Gazili su me, rebra mi brojali, majku mi jugoslovensku psovali«,
nastavljao je moj saputnik, tiho plačući: »Zašto baš majku, i što
jugoslovensku?, pitao sam ih. Opet su me udarali, šutirali. ,Evo ti još, i još,
kad nećeš na konzulat!’, dahtali su gazeći me, pljujući i psujući mi sve živo
i mrtvo. ,Bacićemo te svinjama!’, urlali su, ali ih ja nisam razumeo. Sav
sam bio u krvi. Zar mi ne vidiš uboje po licu? E, sav sam tako modar i
jadan…, ali nisam hteo!«
»Odakle si i kako ti je ime?«
»Iz okoline Nikšića sam, ali smo se doselili u Vojvodinu, posle rata.
Kolonisti. Budimir Dušan, to su mi ime i prezime.«
»Koliko imena imaš?«
»Koliko i prezimena!«, nasmešio se kroz suze, shvativši da je sa
čovekom koji se razume u putnike.
»Pokazuj šare, Dušane!«
»Evo… evo ti više šara…«, i dalje je plakao moj saputnik.
Budimir Dušan je na jednom papiru izdatom u Austriji, u poznatom
sabirnom centru za izbeglice, Traiskirhenu, [* Traiskirchen Fluchtling
Lager — sabirni emigrantski centar u Austriji. Takvih logora u Zapadnoj
Evropi ima više. — (Prim. autora.) bio Pero Anđelić. Na drugoj šari,
izdatoj u najpoznatijem prihvatilištu emigranata iz Istočne Evrope i
Balkana, Cirndorfu (Zirndorf) kod Nirnberga, zvao se Obren Krstajić. Treće
ime čoveka koji je još plakao bilo je sasvim nečitko. Samo je pisalo da je
Jugosloven i da je emigrant koji, razume se, traži politički azil…
»Kakvo si to političko utočište tražio?«
 »Nešto moraš reći, inače nema smeštaja. Ni kore hleba, ni leka za
obolela pluća. Da bi te primili i stavili na svoj spisak, moraš izjaviti da si
politički gonjen u svojoj domovini, da si gušen i onemogućavan, da si, kako
oni kažu, za slobodu Zapada.«
»Ko je koga proganjao, Dušane?«
»Ja domovinu, časti mi, koje odavno nemam!«, zagrcnuo se suzama jos
jednom slabašni čovek iskraj mene: »Domovina me ne bi ni zapazila da
nisam onoliko
 krao, obijao i pljuvao na sve što je sveto i drago našim ljudima, dole.«
»Pa što se ne vratiš, čoveče?«
»Ovakav — nikada!«, plakao je i šakom razmazivao suze po obrazima:
»A drugo, moji su me ožalili. U Sivac je stigao glas da sam ubijen, bačen u
Dunav kod Beča. Čujem da su me danima čekali i da me Dunav nije naneo
kroz Vojvodinu. E, pa lepo: mrtav sam, pa nema potrebe više da ih
uznemiravam! Inače, obraz sam im uzeo. Muka sam ih namučio…«
 »Dušane ili Obrene, Pero ili Jovane, svejedno mi je kako ti je pravo
ime«, počeo sam: »Pričaj mi o zloglasnom Cirndorfu. Ali sve!«
»U Cirndorfu sam prvi put osetio šta znači biti rob«, tiho je jecao
neugledni, smanjeni čovek iskraj mene: »Čak mi je i rečeno: ROBE!
Izgovorio je to jedan Slovak, ljudina jedna, čovek koji je, brzo sam to
shvatio, obilazio ovakve centre i izgubljenim emigrantima popunjavao
svoje lopovske bande, koje je zvao Legijama. Kupio me od jednog
vojvođanskog Mađara, tu iz Subotice. Bilo nas je pet u bandi, dva Jugosa,
jedan Mađar, jedan Čeh i jedan Poljak. Napadali smo vozove što su od
Minhena šibali na sever i zapad, stizali tako do holandske, odnosno
francuske granice. Slovak je išao za nama, kasirao… Posle me, u tom istom
Cirndorfu, jedan Jugos kupi od Slovaka. Jugos je Slovaku preda mnom, ali
da dobro vidim, isplatio, za mene, ravno 100 DM! Ako mi verujes, nisam
zaplakao. Plakao sam malo docnije, kad me Jugos stao tući. Probao nas je
tako. Šibao nas je, mlatio, puštao nam blag napon struje u ruke. Pipao nam
je kolena, leđa, mošnje. Neću bolesno roblje’, urlao je. I za njega smo
pljačkali, ali uglavnom oko stanica, po samoposlugama, čak po
gradilištima. Morao si mu doneti bilo šta, ako ništa drugo a ono bar lopatu,
kramp, žuti šlem sa građevine. Koliko da oseti da si krao, da si bio u
opasnosti. Od tog Jugosa, Nikole, bio je mislim iz Niša, kupio me jedan
Mađar. On je kupio celu Legiju od Jugosa, koji se bio prekvalifikovao na
nešto drugo. Napadali smo periferijske poštice, usamljene kuće, škole. Sa
Mađarom smo lumpovali. Ko zna koliko bismo kod njega ostali da ga jedan
drugi Mađar, Laslo, ne izbode nožem, pred svima nama, na samom ulazu u
jednu baraku lagera Cirndorf. Sva Legija je, izuzev mene, prešla pod
Laslovu komandu. Ja sam otišao s jednim Jugosom iz Bosne. Podsećao me
na Mađara, Ištvana, s kojim se kralo, otimalo, ali i lumpovalo. I Jugos iz
Bosne krvavo je završio. Nikad nismo saznali ko ga je izbd nožem. Tako
sam, ucveijen za njim, nekoliko nedelja bio sam, rekao bih ne-rob… Tu
mučnu slobodu, taj život bez vođe i učitelja, bez čoveka koji ti daje da
jedeš, koji te obuva i odeva, prekratio je Tomaško, Ukrajinac dugih brkova i
ćelave, jajaste lubanje. Bogdan Tomaško imao je više Legija. Ja sam bio u
Legiji koja je u bavarskim šumama i oko Bodenskog jezera uvežbavala
zauzimanje Kijeva, Ljvova i još jednog grada, mislim, Hersona. Znam da
smo forsirali reku, da su se dvojica legionara udavili u Bodenskom
jezeru…«
 Po dolasku u Minhen moj saputnik je hteo da zajedno odemo na Glavnu
železničku stanicu. Otišli smo. Obišli smo sve stanične znamenitosti. On mi
je objašnjavao na kojim je mestima najuspešnije krao, izvikujući
»padavica«! Berbernica, cvećara, kiosci domaće i inostrane, kao i
emigrantske štampe. Mračni tipovi koji uvek nekog čekaju. Policajci.
Gastarbajteri, pretežno Turci i Grci. Jehovini svedoci, »jehovci«, sa svojim
lecima i proglasima, iz kojih se vidi da samo što nije propast sveta i opšti
potop. Obišli smo glavne ulice, Šiler-štrase, Gete-štrase, sve do Švantaler-
štrase. U kafanama spomenutih ulica, koje su odavno ušle u kriminalističke
anale posleratne Nemačke, nikog poznatog nismo našli. Moj saputnik je
očekivao više susreta. Sreo je samo jednog Ciganina, ali ne balkanskog već
galcijskog, tako da je njihova konverzacija započeta pre nekoliko godina u
lageru Cirndorf morala da se nastavi, i brzo završi, na nemačkom. Ni u
jednoj kafani nije bilo Bogdana Tomaška, kao ni ostalih robovlasnika za
kojima se moglo ići, u čijoj se vlasti moglo disati. Noć je, tako, za mog
saputnika bila nedovoljno uzbudljiva. A za pisca ove hronike prebogata i
gotovo neverovatna…
U staničnoj restoraciji moj saputnik Dušan-Obren, Pero-Jovan,
svejedno, obilato je kusao repu, jeo baren krompir, viršle. Sve je zalivao
bavarskim pivom, koje je teralo krv kroz njegov izbrazdani vrat. Oči
njegove punile su se nekom nesvakidašnjom svetlošću, rekao bih čak
epileptičnim sjajem. Stezao je šake, udarao po hrastovoj dasci stola,
škrgutao. Naš rastanak se primicao. Voz za Nirnberg samo što nije krenuo.
»Više volim da budem tvoj nego njihov rob!«, cvileo je, uvijajući vrat i
gužvajući kožu obraza: »Vodi me sa sobom! Kola ću ti prati i čuvati, noge ti
ljubiti. Ako treba spavaću u štenari, samo da znam da sam tvoj a ne njihov.
Slušaću te, služiti ti, biti istinski rob! Stalno ću držati ruku na nožu, evo
ovako, pa čim te ko popreko pogleda… kidisaću, bosti, krv piti! Vodi me
ako hoćeš i na lancu, kao što je to činio ludi naš Mađar, Ištvan, s kojim se i
robovalo, i plakalo, i živelo… Neću te previše koštati, jer ću krasti i
donositi, pa će biti za obojicu. Ako ti ni to ne bude bilo dosta, slaćemo od
ukradenog i otetog nekome ko nema, ili nekome kod nas, ili kakvoj
gastarbajterskoj porodici, ovde. Samo da se ne sazna da sam živ, kako ne bi
taj mračni glas stigao do Vojvodine, samo da, ovako isprebijan i jadan, ne
ostanem sam, samo da ne nastavim za Cirndorf…«
»Zbilja, što ideš u Cirndorf?«
 »Bogdan Tomaško nedeljom svraća u Lager. Pritrčaću mu, pasti mu
pred noge, pitati ga da li me se seća. Reći će DA, znam, jer sam čuo da su
mu potrebne ovakve strvine. Okuplja ološ, sastavlja Legiju kojom hoće, živ
ili mrtav, da ukrka u Kijev ili Odesu. Idem sa Tomaškom, prijatelju, jer mi
je i inače život dozlogrdio! Više volim da poginem na prilazima Kijeva
nego da me po ovom smradnom svetu gangsteri i nakupci živog i mrtvog
mesa kupuju i preprodaju!«
Voz za Nirnberg i Cirndorf je polazio. Moj saputnik, Dušan ili Obren,
svejedno, jedva se popeo u vagon. Odozgo mi je mahao. Činio mi se, onako
uplakan i uspravan mnogo veći. Voz je odlazio. Jedna nesrećna ruka dugo
se videla. Zatim je svega nestalo…
 V

BEZ GLAVE, A SA SRCEM KOJE PIŠTI, EMIGRANT LAKO PRISTAJE

NA SVE…
NA TAJ PROKLETI POLITIČKI AZIL DUGO SE ČEKA.
KAKO ĆE MOJ SAPUTNIK BEZ TOMAŠKA?

Moj saputnik je otišao za Cirndorf, dakle pravo u pakao! Jer: Cirndorf je

kal, kaljuga nad kaljugama, krvavo i tragično emigrantsko dno. Cirndorf je,
recimo to odmah, sabirni emigrantski centar, svojevrsno prihvatilište
begunaca svih vrsta i sa svih strana sveta. Lageri u Italiji, San-Saba kod
Trsta, i u Austriji, Traiskirhen, po epskim grozotama ne mogu se uporediti
sa Cirndorfom. Cirndorf kao da je stvaran i sastavljen prema Danteu. Stoga
je Cirndorf bez premca. Pre svega, Cirndorf je najveći a ujedno i najprljaviji
emigrantski lager za koji se danas u Evropi zna!
Cirndorf, ta smradna kloaka, godinama ne silazi sa novinskih stubaca
zapadnoevropske, posebno zapadno-nemačke štampe, niti izlazi iz svesti
onih koji u Cirndorfu, i Bavarskoj, žive. Cirndorf je odavno ušao u
kriminalističke anale.
Možda i nema mesta kroz čiju je jednu instituciju — a Cirndorf je
institucija — za tako kratko vreme postojanja prošlo više nesrećnika,
patoloških tipova, pravih i lažnih političkih emigranata, zalutale i zaluđene
sirotinje, ubica, krijumčara svega i svačega, onih što se sa zakašnjenjem
kaju, kao i onih što će ni krivi ni dužni takoreći preko noći postati
emigrantski satrapi, Drakule, drumski presretači i secikese. Hoće li ikad iko
moći da napiše hroniku Cirndorfa?
Nemački novinari se utrkuju u iznalaženju što prikladnijeg, sto ružnijeg
imena za ovo mračno, ljigavo i gnjilo gnezdo. Reporter Süddeutsche
Zeitunga, izvesni V. Kiniakajt, bio je najlucidniji. U svom listu je 21.
novembra 1961. za Cirndorf kratko rekao: MASOVNI KLOZET!
Kiniakajtov opis ovog legla, ove jame, kroz koju su prošle hiljade
Jugoslovena, zaista je verodostojan, tačan, objektivan. Kiniakajt dalje
nastavlja: »Smradovi iz Cirndorfa ne kuljaju jedino kad se njegova vrata
zatvore!«
Onda su razumljivi protesti bavarskih građana upućivani brojnim
novinama, prvenstveno bavarskim, uglavnom Süddeutsche Zeitungu, čija mi
je kriminalističko-emigrantska dokumentacija, dok pominjem Cirndorf, u
rukama. — Zar izbeglički logor nije mogao biti negde severnije, ili južnije,
dalje od našeg Cirndorfa? — pitaju se ljudi kojima su dozlogrdili
emigrantski smradovi, emigrantske pesme naricaljke, emigrantska veselja,
emigrantske tuče koje se redovno završavaju odsecanjem organa, vađenjem
očiju, odmotavanjem creva, masovnim pogibijama u svakom slučaju.
Novinar Karl-Hajnz Šmit u Süddeutsche Zeitungu od 15. marta 1961.
detaljno opisuje Cirndorf, svih osamdeset drvenih baraka, i kaže da je samo
tog dana, petnaestog marta, na tom prostoru bilo 5.000 ljudi iz gotovo svih
zemalja Evrope, uključujući i Jugoslaviju. Karl-Hajnz Šmit izveštava da se
jedne fatalne noći, između 15. i 16. marta, zapodela masovna tuča, tako da
je rezultat bio: SEDAM MRTVIH, i ko zna koliko ranjenih!
Karl-Hajnz Šmit posetio je Cirndorf i Lager, 19. novembra 1961. i dao
još jedan izveštaj svom Süddeutsche Zeitungu: »Nacije se ovde
obračunavaju! Dominiraju tuče! Pravi rat, rat takvih razmera da ga
preduhitriti mogu jedino veći, to jest brojniji efektivi policije!«
Nastavimo sa prelistavanjem dokumentacije zapadnonemačkih
novinara. V. Kiniakajt je još nekoliko puta posetio Cirndorf, posebno ono
zbiralište belosvetskog šljama. On je prvo referisao svojim čitaocima da je,
od preseljenja lagera iz Nirnberga u Cirndorf, tačnije rečeno od 1959. do
1963. kroz ovaj posleratni i moderni Dahau prošlo tačno 6771 lice gotovo
svih nacija sveta, uključujući, ponavljam, i sve jugoslovenske varijante.
Logoraši se u drvenim barakama smrzavaju. Ležaji su gvozdeni i na više
spratova, vunena ćebad stara i prljava. Krađa smenjuje krađul — doslovno
kaže reporter Kiniakajt, pa onda nije čudo što tolike svađe izbijaju, što lete
glave i što emigrantska, pretežno slovenska krv, teče potocima!
Vratimo se onoj brojki: 6771 emigrant! Koliko je to četa, koliko
bataljona, koliko legija? Reporter je zavirio u knjigu Lagera i izvestio:
»Kroz Cirndorf je od 1959. do 1963. proslo 5.125 Jugoslovena, zvanih
Jugosa, 612 Poljaka, 196 Čeha i Slovaka, 134 Bugarina, 59 Sovjeta, kao i
54 Albanca!«
Karl-Hajnc Šmit bio je u Cirndorfu i 12. avgusta 1967. i detaljno
izvestio svoj Zidojče Cajtung o stanju Lagera. Kroz Lager je prošlo, tvrdi
Šmit, 50.000 ljudi iz 40 zemalja. Uz begunce iz Istočne Evrope pominju se
Kubanci, neki sportisti, Amerikanci, to jest građani USA, Korejci, severni i
južni, Jermeni, Turci, Francuzi, Španci, Talijani, Cigani (gotovo svih
svetskih varijanti, i uglavnom čoporativno, sa porodicama i sa nešto živine,
za svaki slucaj!), Arapi, Kurdi, Grci… Godine 1963, kad je u Lageru bilo
najviše Jugosa, ti mirnodopski logorasi dobijali su mesečnu platu od 20 DM
i 50 pfeniga!
Kao i pre, kao i te godine, kao i danas, logoraš dobija dozvolu za rad i
kreće se po kraju, gde radi na poljima, ako je seljak, u radionicama, ako je
kojim slučajem majstor, i gde džepari i pleni, ako mu je to bio najmiliji hobi
u bivšoj domovini. Kao izvrsni i nezamenljivi lopovi i prevaranti, kao
svestruke varalice kakvih nikad nije bilo u tom delu Evrope, istakle su se
žene-emigranti. Od emigrantskog totala na žene-izbeglice otpadalo je i
otpada danas čitavih deset procenata. Neke su, pričalo se do nedavno,
nudile i prodavale svoje prevarantske patente. Po Karl-Hajnc Šmitu, koji se
bavio i tom stranom sveevropske tragedije, žene-emigranti bile su srednjeg,
za sve vrste »umetnosti« najboljeg doba, između 20 i 30 godina.
U ovo svratište zalaze i predstavnici dobrotvornih organizacija, kojih na
Zapadu ima mnogo: Crveni krst sa lekovima koji su, žalili su se neki bivši
logoraši, bili stari, lekovi po svemu sudeći sa otpada; katolička organizacija
Karitas, čiji su se neki misionari pokazali i kao spretni gangsteri i kupci
droge, oružja i municije; Vojska spasa, protuve u uniformama, čiji je
program i pismenima težak, a kamoli zaplašenim i potpuno obezglavljenima
koji čekaju azil a uz to i ne znaju šta je to. Jehovci, tačnije rečeno Jehovini
svedoci, persone raspaljene mašte, načetifa mozgova i srca, sirotani koji
obećavaju, pored azila koji je zatražen, i smak sveta koji samo što nije
počeo, pa treba pod hitno videti gde je lađa kojom će se ploviti sve dok se
Jehova, jedini, ne pojavi iza gore…
Neki, dakle, donose i pomažu, dok drugi odmažu i zaluđuju one koji su
već raskinuli sa pameću. Svako hoće da kupi nesrećno ljudsko biće, neko
hoće telo a neko ojađenu dušu, a neko i jedno i drugo. Veliki špijuni hoće
male špijune, one koji će ginuti. Veliki diverzanti, teoretčari hoće i inače
otpisano mlado biće, koje će, za male pare i veliko obećanje i priznanje, da
ponese eksploziv do tog i tog mesta, do tog i tog voza. Animatori zla znaju
da se među očajnicima najuspešnije lovi, pa dolaze ili šalju svoje vešte
agitatore, svoje predstavnike za štampu, u stvari svoje gorile i batinaše.
Terorističke organizacije, kojih je sijaset na teritoriji Zapadne Evrope,
polulopte uopšte, hrle u smradni Cirndorf, da angažuju, da namame, ili da
kupe čoveka, kao konja, kao vola, kao roba.
Bez glave, a, sa srcem koje samo pisti, čovek bez domovine na sve
pristaje, uzima akontaciju u parama i rečima, koje su slatke i prazne. I eto ti
Legije, kao što su one Bondarenkove, Legije Mučenika iz LJUDI SA
ČETIRI PRSTA, tužnih ukrajinskih Legija sto su donedavno, trčeći oko
Bodenskog jezera, uvežbavale zauzimanje Kijeva, Ljvova, Odese i
Hersona!
Kad bi oni koji nameravaju da beže, da nelegalno stranstvuju, znali da
Cirndorf, Traiskirhen i San-Sabu neće moći da izbegnu, da zaobiđu, kad bi
znali da će im prilaziti iz Vojske spasa, Karitasa i štaba za oslobođenje
Varšave, kad bi znali da takoreći preko noći mogu da postanu Legionari,
kad bi sve to znali, ne bi sa toliko ružičastih i nerazumnih snova o drugim
svetovima, koji su navodno bolji i lepši od našeg, polazili na tako dalek i
mukotrpan put…
Tim romantičnim neznalicama trebalo bi, ekspresnom poštom,
dostavljati fotokopirane članke iz novina koje sam pominjao. Opisi
zapadnoevropskih, posebno minhenskih novinara, sasvim su verodostojni i
tačni, tako da im nisu potrebni nikakvi komentari. Ti tekstovi su, čak,
alarmantni. Neka tekstovi koje sam navodio budu odgovor onima kojima su
se opisi emigrantskih jama u LJUDIMA SA ČETIRI PRSTA činili preterani,
sadistički, »nevaljali«. A sad se, za trenutak, vratimo procedurama u
Cirndorfu…
Ko je van granica svoje zemlje a hoće i traži politički azil, mora se na
politički nacin i ponašati. Rođeni pasoš, ako ga imaš, moraš ritualno baciti,
ritualno i obredno se odreći svoje domovine, države, svega što ona ima,
uključujući i njena groblja, njene građevine, njene stadione i ambulante,
njene ptice i reke, svega što je njeno ili što bi moglo biti da je više sreće na
ovom svetu.
Da bi dobio politički azil, ako si emigrant koji se daleko zaputio,
cirndorfskoj Administraciji moraš dokazati da si politički gonjen u svojoj
domovini, da si onemogućavan, gušen, zatvaran, i tome slično. Možeš, kao
što su to neki činili, pokazati modrice, polomljene ili izgubljene zube, kraću
nogu, ćelu ili spuSten stomak od rođenja, i za sve to optužiti Majku Zemlju,
Domovinu koja te unesrećila i unakazila, pa si kao takav zaželeo da stigneš
na kraj sveta.
Potrebni su pismeni, makar i fiktivni dokazi, kakva presuda od sudije za
prekršaje, kakav poziv, bilo šta što ima pečat sa zvezdom, i potpis što ima,
potpis socijalistički, komunistički, optimistički — sa Istoka, kako kažu neki
iz Cirndorfa. Sve što izjaviš prevodi se i zavodi. Vrlo je poželjno da kažeš
šta si čuo putujući od tog do onog mesta, kakvo je stanje na granicama, gde
će biti izgrađen vojni aerodrom i da li je on tamo potreban, ako jeste —
kome, kao i to kojim se avionima najradije voze građani tvoje zemlje, vole
li više koka-kolu od kvasa, viski od votke, vinjak od konjaka, »volvo« od
»fiata«, »mercedes« od »pežoa« i zašto je po tvom mišljenju tako…
Politički azil se svakome obeća. Nisam sreo begunca koji ga, mislim na
azil, nije imao jedno vreme. Ali se taj prokleti azil čeka. Neki ga dobiju
odmah, dok drugi čekaju i po deset dugih godina. Neki ga, maštajući o
kanadskim pašnjacima i stadima, čikaškim mafijašima, i otmičarima,
južnoameričkim plažama i lakom kockarskom životu, i ne dočekaju, pa
umiru u smradnim drvenim barakama Cirndorfa, da bi bili pokopani na
psećim ili ko zna kakvim grobljima kao begunci-žrtve bez adrese ili bilo
kakvog identiteta.
Godine 1966, kad sam poslednji put bio na prilazima Cirndorfu, čulo se
o vešanju dva Estonca. Bilo im je rečeno da se azil za Australiju mora
čekati još pet ili šest godina, i da nisu oni jedini koji tu gnjiju još od 1953.
O tim vešanjima se ćutalo. No, Šiler-štrase, fatalna minhenska ulica, koja
izbija na Glavnu železničku stanicu, sve sazna pre drugih. A što sazna Šiler-
štrase, znaće ceo donji vilajet!
Mnogi u dubokom kalu Cirndorfa nađu izabranice, emigrantkinje,
srodne duse, pa zasnuju porodice. U sreći koja se zove brak u daljini,
ljubav, mnogi i zaborave zatraženi azil, odreknu ga se, odreknu se i azila i
sna o Teksasu i naftnom izvoru koji — čulo se kad se u bežaniju polazilo —
može biti privatni, porodični, ili plemenski u najgorem slučaju, tog naftnog
izvora koji se može, jer sreća služi emigranta, i na lutriji dobiti, pa krenu
prostranstvima Evrope, pa se dokopaju nečega pametnijeg, opipljivijeg od
naftnog izvora u daljini, motike ili krampa, traktora ili drebanga, polivačkog
creva ili metle.
U podzemlju se preti Cirndorfom, crnom sudbinom koja tamo započinje
ili se završava. Preti se špijunima koji sa svih mogućih strana sveta pristižu,
koji se tamo sastaju i nalaze. Tamo su, među modernim, posleratnim
logorašima, njihove žive javke, jataci, prenosioci ko zna kakvih poruka i
pisama, izvestaja i znakova. Tamo su njihovi fiktivni emigranti, lažni
begunci, obučavani i na sve spremni, spretni i kamuflirani, ti koji će, kad
dobiju azil, stići tamo gde su upućeni i ubaciti se u same vrhove onih koji
smetaju.
Ti fiktivni emigranti, ti veliki glumci, prednjače u pokazivanju
dokaznog materijala o svojoj navodnoj nelojalnosti sa režimima od kojih su,
u pet do dvanaest, utekli, inače bi bili »obešeni ili javno streljani na trgu«
tom i tom.
Znaju te emigrantske marifetluke pisari Cirndorfa. Zato su, po rečima
onih koji su kroz sve to prošli, onako sumnjičavi! Oni dobro znaju da dobar
procenat izbeglica, emigranata, ne dopadne Cimdorfa samo zbog takozvane
politike i još takozvanije ideologije, već da se među nesrećnim
individualistima kriju i najizopačenije ubice današnjeg sveta, osvetnici
srednjovekovnog kova, osvetnici krvi i uprljanih nečijih obraza, krijumčari,
kidnaperi, lopovi svih rangova, pljačkaši, sifilističari, mistici i hipici.
Otuda, po pričanju bivših logoraša Cirndorfa, predstavnici Interpola sve
češće zalaze u nekada mirni i srećni gradić na sada zagađenoj reci Bibert.
Otuda i pisari Cirndorfa najviše vole kad se pojavi kakav krupan liferant
živog ljudskog mesa, kakav sličan Bondarenku ili Tomašku, Šandoru
Kolaru ili Kuznjecovu iz LJUDI SA ČETIRI PRSTA.
Liferanti odmere, izmere, mišiće ruku i nogu opipaju, na ramena se
naslone, ali jako, nosivost i snagu da provere, u zube zavire, u oči, koliko da
vide koliko je žrtva nesrećna i bespomoćna, pa sastave Legiju ili legijicu, pa
pođu u akciju, bilo na noćne vozove, bilo na granice u magli…
U takvo se mesto uputio moj saputnik sa auto-puta, onaj nesrećnik što je
sebe zvao, po svoj prilici s
 pravom, drumskim razbojnikom. No, obavešten sam da će biti
razočaran: Tomaško, prema kome ga vuče neka mutna želja, Tomaško ili
jedan drugi Ukrajinac tog formata i slicnog zanimanja, nađen je na samoj
obali nekada čiste reke Bibert izboden noževima, preklan, naružen po celom
telu, a sve to govori o osveti kakvu ne pamti sudstvo Bavarske.
Moj saputnik, ona nesreća sa više imena i još više prezimena, doživeće i
druga neka razočaranja. U Cirndorfu već više godina nema Jugoslovena.
Poslednji je bio jedan Slovenac, profesor Ljubljanskog univerziteta,
matematičar i navodno genije, koji ni sam ne zna po kojoj je računici zapao
u svet koji mu ne dolikuje.
Kako će moj saputnik bez Tomaška, čiji je jezik razumevao, osećao,
voleo? Hoće li moj saputnik morati, kao Marković iz LJUDI SA ČETIRI
PRSTA, za nekim Mađarom, pa u noćne vozove, na periferijske poštice,
samoposluge, na slabo osvetljene kioske, na železničke stanice i pretrpane
putnike, na nosače i taksiste, a zatim na stanove i na porodice koje spavaju?
Samo da ga ne uhvate jugoslovenski politički mafijaši, oni što od ljudi u
rasulu i raspadanju, u rascepu, proizvode teroriste, podmetače paklenih
mašina i bombaše, napadače na konzulate i ambasade, psovače i
uništavaoce svega što je jugoslovensko, otmičare i takozvane krstase! Samo
da ga ne zavrbuju, samo da od njega ne naprave doživotnog političkog
roba…
 VI

»EVROPA I NJENI MODERNI ROBOVI…«

PORAŽENE DUŠE.
ZAŠTO JE UNAKAŽENA UKRAJINSKA PESMA ,SERCE MOJE
SERDENJKO’…

Nedavno je jedan američki nedeljnik, mislim baš lime, objavio poduži

napis o postojanju robova u Evropi. lako se reporter nije bavio formama tog
robovanja, reportaža je bila prilično dokumentovana. Pisac te sociološko-
političke studije pominjao je zemlju po zemlju.
Zemlje koje su imale najviše robova bile su Francuska, Zapadna
Nemačka, Holandija. Skandinavske zemlje su, za divno čudo, bile izuzete,
dok je za Italiju rečeno da pored »stranih« robova ima i svoje robove, svoje
Crnce sa Juga.
Po Time, Evropa se već duže vreme nalazi u području niskog,
političkog, pritiska, te depresija, ekonomska, dakle finansijska, smenjuje
depresiju. Moralne recesije — pisao je Amerikanac — pogoduju razvijanju
robova, roba kao stanja ljudskog duha, roba kao jedinke koja nije sigurna i
koja će, budući da je takva, kad-tad u robovlasničku mrežu. Zemlje
izvoznice robova, po Amerikancu iz Time, su one zemlje koje su pominjane
u vezi sa Cirndorfom. Svi su izgledi da se nikada neće utvrditi broj
emigranata, koji su zapljusnuli gotovo sve regione Evrope. Pominju se
milioni »raseljenih lica«, ja bih rekao raseljenih, zavedenih, poraženih duša.
Stoga nije ni bitno koliko je koja evropska zemlja dala i uložila svojih
kostiju u dosad neviđenu, i neopisanu, emigrantsku grobnicu…
Termin »evropski politički zemljotres« nije Time. Prvi put sam ga sreo u
pariskom Expressu, koji se takođe na dosta podsmešljiv i satiričan način
bavio emigrantskom dramom. No, francuski novinar ni izdaleka nije mogao
da rasvetli i sagleda dramu koju su doživele neke zemlje Evrope. Ističući da
je od godine 1945. svoje domove i svoja ognjišta napustilo više miliona
ljudi, Francuz nije mogao a da ne pomene reč cirkus.
O tom divovskom pokretanju masa, o tim seobama nacija, plemena i
pojedinaca, o nicanju novih groblja i kosturnica, sve širom Zapada, pisali su
i drugi svetski listovi, ne samo ti koje sam pomenuo. Termin emigracija
postao je termin posleratnih decenija, a pojava političke emigracije bauk
nad baucima. Čovek koji je, bez obzira na razlog, pobegao i našao se na
tuđem tlu, najčešće zapadnoevropskom, postao je junak krvavog skeča. I to
skeča u kome mora da učestvuje i Nemac, i Sveđanin, i Francuz. Stoga je
sve manje podsmeha i ironije u tekstovima zapadnoevropskih reportera i
stručnjaka za pitanja izbeglištva…
Zapadna Evropa se zaista snabdela robovima! U London i na Britanska
Ostrva robovi su stizali iz prekomorskih poseda, iz Komonvelta. Prednjačili
su Indijci, Pakistanci i Maltežani. Stizali su i polurobovi, čitave afričke
familije i plemena. I danas engleska Administracija kuburi sa tolikim
populacijama, koje, budući da su još sa pasošima Ujedinjenog Kraljevstva,
pretenduju na jedan nov, evropski status. Tako pod Londonom živi crna
boja! Od svih robova jedino engleski robovi ne dižu glavu. Primajući
napojnicu Crnac iz Ugande klekne i poljubi u ruku svakog belca, misleći da
on, taj belac, mora biti Englez. Nije dakle, zabeležena pobuna, nije viđen
protest. Crnac u Londonu nije što i crni građanin sveta u Parizu,
Amsterdamu ili Vašingtonu!
Pariz se robljem opskrbljivao decenijama. U veliku Metropolu raja je
stizala iz dalekih, azijskih predela, takozvane Indokine, iz Severne Afrike,
čak Čada i Konga, sa Martinika, iz Džibutija i Somalije, sa ostrva u
Pacifiku. Francuska je zapljuskivana i migracijom iz Portugalije i Španije.
O zaista najcrnjem roblju koje sam dosad video, o roblju zapadnoafričke
obale, o tim krdima predvođenim crnim menadžerima, kupcima,
prodavcima i preprodavcima živog a katkad i mrtvog ljudskog mesa,
govoriću malo kasnije.
U regione Centralne Evrope roblje je stizalo iz Istočne Evrope, najčešće
iz slovenskih zemalja. Ta plemena stizala su u talasima, gonjena orkanima
istorije, pokretana zbivanjima koja su menjala svet evropskih a i svetskih
ideja. Nije naodmet znati da na Zapadnoj polulopti živi oko deset miliona
ljudi čiji je maternji jezik poljski. Tu nisu uračunati oni koji su se povukli sa
poraženim snagama Trećeg Rajha, kao ni oni koji su, takođe iz političkih
razloga, napustili svoju domovinu godine 1956, godine nemira.
Pored poljske, najbrojnija je ukrajinska migracija, emigracija, kako
hoćete da nazovemo odseljenike. Ukrajinci su počeli masovno da napuštaju
svoja ognjišta tridesetih godina, godina svetske ekonomske krize. Bili su to
oni Ukrajinci koji su živeli na tadašnjoj poljskoj teritoriji. Ukrajinci su se
jedno vreme zadržavali u Evropi, a zatim masovno prelazili Atlantik i
nastanjivali se u Kanadi, Sjedinjenim Državama ili su, preplašeni
nemaštinom, odlazili čak u Australiju.
Sa Nemcima se povuklo neshvatljivo mnogo Ukrajinaca. Predvodio ih
je čovek kome je jedan feljton, jedna hronika, ma koliko ona bila zgusnuta,
nedovoljna, čovek po imenu Stjepan Bandera.
Oko imena tog u svakom pogledu najstrašnijeg barda istočnoevropske
političke emigracije ispletene su brojne legende. Stjepan Bandera bio je
predratni nemački čovek. U njega su, navodno, rukovodeći ljudi Trećeg
Rajha polagali velike nade. Najpoverljiviji ljudi Stjepana Bandere još pre
rata su dolazili u Minhen, obučavali se i pripremali za svojih pet minuta.
Minhen je bio i ostao fatum i tadašnje i sadašnje političke i emigrantske
ukrajinske misli.
Jedinice Trećeg Rajha, čak i pripadnici zloglasnih hitlerovskih
kaznenoekspedicijskih korpusa, čiji su zločini usli u kriminalističke anale
sveta, bili su zaprepašćeni surovošću, krvoločnošću i sadizmom Banderinih
ljudi, tih najcrnjih kvislinga koje je do danas upoznala istorija. Njihova
zlodela mogu se meriti samo sa zlodelima Luburićevih, Francetićevih,
Pavelićevih Legija. Pred očima svojih novih gospodara, SS komandanata,
Banderini banditi su klali ukrajinsku decu, zatim pili ukrajinsku, bratsku
krv. Svoju najrođeniju braću, svoje susede, tako su klali i bodežima bušili
samo neki pomoravski četnici. Banderovci su palili žive ljude, onda ih
puštali da kao žive buktinje beže. Banderovci su sve one koji nisu bili za
novu, separatističku i nezavisnu državu Ukrajinu, bukvalno testerisali,
polovili, čerečili, meso bacali psima SS oficira.
Ukrajinski kolaboracionisti klali su se i između sebe. Banderovci su
ubijali meljnikovce, a ovi i banderovce i čuvene po zlu buljbovce. Sve u
svemu, svi su se oni povukli na Zapad, od kog su mnogo više očekivali. Za
zločincima se, kao što to uvek biva, povuklo mnogo nedužne sirotinje,
zavedenih i zaplašenih. Ukrajinska Meka, Minhen, postala je pretesna za
milionski narod. Broj Ukrajinaca koji su se zatekli na Zapadnoj polulopti,
računajmo tu i migraciju tridesetih godina, popeo sa na 5,000.000!
Stjepan Bandera, dakle, više nije radio za Treći Rajh. Veliko je pitanje
ko su bili njegovi novi gospodari. Englezi — tvrdili su to njegovi suparnici,
buljbovci i meljnikovci. To čak nije ni toliko važno. Važniji je podatak da je
Stjepan Bandera, čovek koji je zamišljao da je na čelu sada već
petmilionskog plemena, oteranog sa ognjišta s ovim ili onim razlogom i
motivom, robio, oporezivao tu svoju populaciju. Ubijao je, čak, sve one
Ukrajince koji su, dok je II svetski rat trajao, moralno i materijalno
pomagali demokratske snage sveta, Saveznike.
Slobodno se mofe reći da sa Banderom počinje sveemigrantski,
sveevropski politički banditizam, danas popularnije nazvan TERORIZAM.
Stjepan Bandera je iz svog minhenskog stana, staba, rukovodio čitavim
operacijama. Njegovi hajduci, njegovi odmetnici harali su po južnoj
Poljskoj, palili po Prikarpatskoj Rusiji, ubijali i klali po Moldaviji, prelazili
čak i na teritoriju Čehoslovačke i tražili da im se Česi pridruže u svetoj,
govorili su, u svetoj i najsvetijoj, i poslednjoj, dodavali su, borbi za
oslobođenje Ukrajine…
Banderine bande nisu se zadržavale samo oko granica koje danas
vidimo na kartama, već su prodirale i duboko u Ukrajinu. Najčešće
razvijeni i razbacani u crne trojke, Banderini krstaši i bojovnici nisu štedeli
ni mirno stanovnistvo. Municiju su štedeli, isticali su, vatri pribegavali,
noževe potrzali, zatim bratsku krv sa njih lizali. Žive ljude su bacali u
bunare. Iz jednog bunara u Žitomirskom okrugu izvađeno je 178 leševa!
U istom, Žitomirskom okrugu, banderovci su bukvalno pretesterisali
nekoliko pravoslavnih sveštenika koji su, budući hrišćani, smatrali da se u
ljubavi i Bogu može živeti na ovoj zemlji. Banderovci su bili za neslogu, za
mržnju među braćom. Decu su klali pred roditeljima, roditelje pred decom.
Devojke su silovali, pevajući:
Serce moje serdenjko…
Ukrajinskoj pesmi, koje se sećamo još iz Ščedrinovih dela, toj pesmi
koju su za sva vremena unakazili banderovci, ne treba prevod, jer
razumemo i osećamo toplinu srodnog jezika. Ne treba ni komentar zlodela
Banderinih krvoloka, koji su iz utroba zaklanih žitomirskih devojaka vadili
srca, stezali ih, ljubili, uveravajući jedni druge da ukrajinsko srce pišti,
pulsira i živi više i duže do svakog drugog slovenskog srca, posebno
ruskog…
 VII

U PAVELIĆEVIM PISMIMA NEMA NI REČI O SUSRETU SA

UKRAJINCEM.
TREĆA LEGENDA OKRIVLJUJE SOFIJU IZ BRATISLAVE, FATALNU
ŽENU!

Stjepan Bandera rođen je čuvene godine 1914, gođine izbijanja I

svetskog rata. Njegovi roditelji, pobožni Ukrajinci, nisu ni slutili da će im
Stjepanuška postati »najblktavija teroristička zvezda«. Roditelji su čekali
dan kad će im Stjepanuška doneti diplomu Tehničkog fakulteta. No, sin je
pošao putem s kog do kraja svog vratolomnog života nije skrenuo.
Petnaestog jula 1934, te godine političkib atentata, sa nepunih dvadeset
godina, još »golobradi i bujni« Stjepan ubija poljskog ministra spoljnih
poslova, pana Pjerackog…
Stjepana Banderu, tog »romantičnog ukrajinskog separatktu«, osuđuju
na doživotnu robiju. Najmlađi i najluđi atentator predratne Evrope leži u
Varšavi. Ne huli, već samo preti.
»Da li Vas grize savest?«, pitaju ga.
»Zbog čega?«, osmehuje se Stjepanuška.
»Pa ubili ste Ministra, pana Pjerackog…«
»Grize me savest!«, jetko odgovara Bandera svojim dušebrižnicima.
»Pana Pjerackog, tu hulju, morao sam likvidirati ranije. Stoga me veoma
grize savest!«
»Na šta najviše u zatvoru mislite?«, pitali su ga.
»Na osvetu!«, odsekao je mladič. »Gospodo, dok robujem — ja osvetu
kujem!«
»Kakvu osvetu?«
»Videće se, čuće se!«
 »Kome ćete se svetiti?«
»Neprijateljima gospodina Đavola!«, rekao je mladić ustakljenog
pogleda i zgrčenih usana. »Odlazite!«
Godine 1939. armije Trećeg Rajha ulaze u Poljsku. Gestapovci iz
najlednije varšavske ćelije izvlače Stjepana koji, pozdravljajući dignutom
šakom, izjavljuje da ne podnosi svetlost dana. Gestapovci ga fotografišu
dok govori o isterivanju pravde, o evropskim političkim zabluđama, najzad
i o budućnosti koja se čovečanstvu ukazuje. Nemci beleže reči koje
izgladneli fanatik naprosto bljuje: Krv, Osveta, Kazna! Krijući oči od
svetlosti dana, Bandera izjavljuje da će ići do kraja. Banderi je tek dvadeset
i pet godina. Njegova fotografija ponovo izbija na stupce evropske štampe.
U jednom berlinskom listu izlazi članak O NEIZMERNOSTI POLJSKOG
BESA. Ispod fotografije, na kojoj »varšavski Pravednik« pozdravlja
nemačke šlemove, stoji rečenica: »Ako ne bude bilo ljudi, do svog cilja,
možda i kraja, ići ću čak i sa đavolima…« Pravo je čudo da je jedna takva
rečenica mogla biti štampana godine 1939!
Stjepana Banderu, kao svojevrsnu terorističku atrakciju, vode od Berlina
do Minhena, od Minhena do Rima. Prekaljeni ubica glavešinama Sila
Osovine pripoveda kako je usmrtio pana Pjerackog. Musolini i Gering su
zadivljeni. Stjepan Bandera je, po svoj prilici, bio predstavljen i Paveliću dr
Anti, koji je tih godina, u Italiji, pripremao svoju osvetu. Budući Poglavnik
Nezavisne Države Hrvatske bio je zadivljen Banderom. No, Stjepan
Bandera, govori se, ni jednom nije pogledao bednog jugoslovenskog
emigranta koji se ni pred kim nije mogao pohvaliti svojim ličnim
atentatima. Atentate koje su za dr Antu činili drugi, Stjepan, po svoj prilici,
nije fermao. Otuda u autobiografskim Pavelićevim spisima nema ni reči o
susretu sa Ukrajincem…
Pavelić dr Ante, ucveljen, ostaje da vežba između Bolonje i Firence, da
uvežbava ulazak u Karlovac sa južne strane, da se svakodmevno moli
Mariji Djevi Pomoćnici, dok ledeni Stjepan Bandera stupa pred specijalnu
vojsku koja godine 1941. prodire u Ukrajinu.
U svoju bivšu zemlju, Jugoslaviju, upada i Poglavnik, dr Ante, i
naređuje da se vrše pokolji kakvih još u istoriji nije bilo. Odgovor na pitanje
čiji su zločini bili gnusniji i patološkiji, Antini ili Stjepanovi, daće jednog
dana nauka koja se zove Politička kriminalogija…
Slomljene na nekoliko važnih mesta, Hitlerove armije povlače se iz
Ukrajine. Čovek sa Crnom kapom, Stjepan Bandera, Nemce naziva
izdajnicima, kukavicama, ološem. No, zavojevači žure prema svom Zapadu
i nije ih briga šta o njima misli jedan Stjepan…
Valjda da bi ga zapamtili, Bandera pred objektivima nemačkih reportera
pije ukrajinsku, bratsku krv. Nemci nemaju vremena da se zgražaju, već
beže. Dok »hrabri i ludi Ukrainer« za njima pljuje, vičući im da su
verolomnici, idioti i svinje…
Veran osvetničkim Adolfovim idejama, Stjepan Bandera jedno vreme
ostaje u Ukrajini. Sveti se! Kad se krvi napio, kad se naludovao, povlači se i
on. Povlači se polako, lukavo. Pali poljska, češka sela. Stiže sa svojim
komandosima u Austriju, u LJUDIMA SA ČETIRI PRSTA opisani
emigrantski centar, Traiskirhen. Odatle se prebacuje u Zapadnu Nemačku,
ali kao Stefan Popl. Redosled se zna: Cirndorf, taj najveći i najogavniji
sabimi emigrantski centar tadašnje Evrope. Kao i mnogi drugi
četvoroprstaši, i Stjepan Bandera, sada Stefan Popl, traži politički azil.
Gospodin Popl azil dobija odmah. Gospodin Popl je već u Minhenu i za
sobom ima stotine hiljada ukrajinskih emigranata…
Stjepan Bandera pio je bavarsko pivo i rukovodio operacijama. Klao se i
on sa svojim protivnicima u samim ukrajinskim redovima, borio se sa
meljnikovcima i buljbovcima za primat, za mesto na čelu obezglavljenog
naroda koji se zatekao tamo gde mu nije bilo mesto. Kad se uzme u obzir
činjenica da se Bandera borio i sa predstavnicima ruskih emigranata,
solidaristima i drugima, onda se može reći da su ruke predratnog čoveka
Gestapoa, Stjepana Bandere, bile i zauzete, i krvave…
Podzemlje Zapadne Evrope odmah je oko lika Stjepana Bandere isplelo
legende. Prvi i najveći terorista posleratnog vremena dobio je gotovo mitske
odlike. Metak ga, navodno, nije ni hteo, ni mogao! Bandera je bio,
pripovedalo se, sav u čeliku, neprobojnom, ceo, sem glave i očiju, koje su
gledale u budućnost Ukrajine, kao jedne Nezavisne Države Ukrajine.
Bandera je bio čuvan, okružen svojim gardistima koji su, kao za vreme rata
kad su klali, nosili crne uniforme sa nekakvim trozupcima na kapama. Bilo
je više atentata na njega. Nije ni bitno ko su bili atentatori, za legendu je
važnije da sekire, zrna i noževi nisu hteli Stjepana!
No, Stjepan Bandera, alias Stefan Popl, najzad je odstreljen. Bilo je to u
Minhenu, 15. novembra 1959, iz zasede i u ponoć. Po emigrantskoj legendi,
Stjepan, »taj moderni Taras Buljba«, nije mogao biti pogođen sa strane, jer
se kretao, živeo takoreći u kordonu svojih gorila i telohranitelja. Bandera je,
dakle, bio pogođen u samo teme, tamo gde nije bio zastićen nemačkim
čelikom. Pogođen je iz snajpera, sa dvadesetog sprata neke minhenske
palate.
Druga emigrantska, ukrajinska legenda kaže da je »Veliki Stjepan« sa
iste dvadeseto ili tridesetospratnice gurnut, tako da je dugo, pre nego što je
na minhenski beton pao, lebdeo u vazduhu šireći ruke prema »porobljenoj
Ukrajini na Istoku, i prema svom višemilionskom i emigrantskom narodu,
na Zapadu…«
Treća legenda okrivljuje jednu ženu, fatalnu ženu posleratnog
evropskog podzemlja, Sofiju iz Bratislave, koja i danas, »jer je živa,
osvetoljubiva i besmrtna«, sebe zove Slovakom. »Moderni Taras Buljba« iz
bulevarske zapadnoevropske štampe nije mogao da odoli čarima Sofije koja
je sebe smatrala muškarcem. Tako da je i Stefan Popl pao kao toliki drugi…
Legenda je smenjivala legendu. Ko zna koliko bi ih se isplelo oko
najkrvoločnijeg Ukrajinca modernog doba, da se policiji u Karlsrueu, dana
1. novembra 1961, nije prijavio visok, bled čovek. Rekao je:
»Ja sam Bogdan Stacinski, Ukrajinac…«
»I šta još?«, pitao je jedan sudija.
»Ja sam ubica Stjepana Bandere!«, ubedljivo je izgovorio Bogdan
Stacinski: »Ja sam ubica… gospodina Stefana Popla!«
»Zar ubica nije izvesna Sofija, Slovak?«
»Ja sam pucao u Stjepana Banderu, gospodine sudijo!«, još mirnije je
nastavio čovek, položivši na sto pištoljčinu: »Ako ne verujete, proverite: u
kuglama metaka kojima sam izrešetao Banderu, alias Popla, nalazio se gas
cijanida. Isti gas nalazi se i u kuglama metaka koje vam, sa pištoljem,
zvanično predajem. Izvolite uporediti, gospodine sudijo!«
Ukoliko i ovaj razgovor, vođen 1. novembra 1961, pred istražnim
sudijom tim i tim, takođe nije deo jedne krvave emigratske legende…
Bilo kako bilo, od Banderine pogibije ukrajinski terorizam nema ni onu
raniju snagu, ni fanatizam. Legije i legijice, razumljivo, i dalje polaze »u
pomoć svetoj" Ukrajini… koja krvari«, ali se čak ni u legendama ne zna
dokle stižu. Ako je verovati nekim emigrantskim četvoroprstašima, neke
Legije stizale su čak do Kijeva. Na čelu jedne takve horde »mučenika«
nalazio se i Bogdan Bondarenko, »ukrajinski Vitez spaljenih brkova«, onaj
trgovac živog i mrtvog emigrantskog materijala iz LJUDI SA ČETIRI
PRSTA…
Nije na odmet činjenica da Ukrajinaca van domovine ima oko pet
miliona. Postoje dva ukrajinska univerziteta, jedan u Rimu, drugi u
Minhenu. Studira se na ukrajinskom! Sem visoke tehničke škole,
medicinskog i veterinarskog, postoje svi drugi fakulteti. Ukrajinski Domovi
više nisu teroristička, diverzantska gnezda, kao nekad, kao do nedavno.
Ukrajinci su se istakli kao odlični agrarni radnici u Kanadi, Australiji i
Novom Zelandu. Ukrajinci imaju što i drugi: listove i listiće, izdavačke
kuće, svoje »matice«. Do nedavno su ukrajinske vladike bile istovremeno i
rimokatolički kardinali. Više, navodno, nisu. Ako je emigrantskoj štampi
verovati, Ukrajinci su u srcu Minhena kupili ogroman teren. Izgradiće Dom:
sve će, kažu oni, biti na jednom mestu — škole, internati, bogoslovija.
Sistem koledža, ali na pravoslavni način…
No, vratimo se vremenu kada su Ukrajinci bili najponižavaniji robovi
Zapadne Evrope. Dok su banderovci, meljnikovci, buljbovci i mnogi drugi
vodili političke borbe među sobom, dok su po londonskim, minhenskim i
briselskim salonima mudrovali o budućnosti sveta »koji je ponovo u krizi«,
dotle su »kijevske krstaše« svi redom kupovali. Iz pamćenja mi ne izlazi
razgovor koji se, u jednoj anegdoti, vodi između Nemca i Austrijanca.

AUSTRIJANAC: Koliko imaš Ukrajinera?

NEMAC: Misliš na duši?
AUSTRIJANAC: Pitao sam te: koliko prljavih
Ukrajinera imaš u svojoj štali?
NEMAC: Koliko i na duši, susede.
AUSTRIJANAC: A koliko je to?
NEMAC: Pet!
AUSTRIJANAC: Poljaci su bolji, da znaš…
NEMAC: Da trampimo, susede: ja tebi sedam komada
mojih pijanih Poljaka, a ti meni tih pet komada Ukrajinera.
AUSTRIJANAC: Ne ide…
NEMAC: Dajem pride jednog galicijskog Ciganina!
Evo, dajem i jednog Vlaha, monarhistu…
 AUSTRIJANAC: Susede, na berzi živog ljudskog mesa
Poljaci nikad neće stići Ukrajinere. Niko kao Ukrajiner ne
zna da kopa, da vadi nemačku repu, da od žalosti žvaće
presan krompir. Od Ukrajinera, najzad, nema darovitijeg
svinjara! Vlahe i Cigane mi ne pominji, inače ću početi da
zidam jedan mali… krematorijum!

Emigranti iz nemačkih, austrijskih, belgijskih i kojihgod još hoćete štala

teško su dobijali statuse ravnopravnih ljudskih bića. Dobar deo bilo je
zaluđen propagandom o povratku svetoj majci, Ukrajini, koja nikad više
»neće biti pod velikoruskom hegemonijom«. Cirndorf je bio mali da bi ih u
svoju smradnu kloaku primio. Tako
 su po evropskim svinjcima čekali i plakali. Ako je verovati nekim
emigrantskim listićima, brojni ukrajinski svinjari — doduše, ne samo
ukrajinski — dokončavali su svoje živote među predstavnicima rase
Berksir. Mnogi su tamo bili i raskupusani!
Jedan emigrantski listić je zapisao:
»Oni koje su svinje rastrgle smatraju se privilegovanim nad onima što
su ostali da čekaju azil u Teksas ili Kraljevinu Lesoto!«
Drugi listić je zapisao:
»Kako to? I uopšte, ko je protiv afričke minijaturne Kraljevine Lesoto?«
Prvi listić:
»Jedna je Ukrajina!«
Time je emigrantska polemika bila okončana…
 VIII

BIVŠI JUGOSI NA KILO!

OD BIJELOG POLJA DO KOREJE.
ZAŠTO MU SE NEMA DECA RAĐAJU?

Ko je u Zapadnoj Evropi zakasnio da tih posleratnih dana i godina ima

pod sobom Ukrajinca, vojnika Stjepana Bandere ili Rusa, pripadnika
iskupusane armije Vlasova, mogao je to nadoknaditi jugoslovenskim
momcima.
Na tlu Zapadne Evrope našlo se više stotina hiljada Jugoslovena:
logoraši koji su odbili da se vrate na svoja ognjišta; po Balkanu šinterskim
kolima kupljeni i terani u Nemacku na takozvani dobrovoljni rad; pripadnici
kraljevske vojske koji nisu mogli dokazati da se nisu fotografisali, grlili i
ljubili sa SS komandantima, Italijanima, hortijevcima; nedićevci, poljske
straže i predstraže, uniformisana ološ; dobrovoljci, Ljotićevi ljudi, pretežno
intelektualci, teolozi, srpski doprinos teoriji o arijevstvu; slovenački
belogardejci čiji zločini nisu ništa manji od već opisanih ukrajinskih, te
palikuće pitome Dolenjske, ti u crno obučeni satrapi, predvođeni
rimokatoličkim popovima i najčešće višestrukim špijunima. Ustaše nikako
nisu mogle da se okupe, jer se Poglavnik, Pavelić dr Ante, krio po
austrijskim šupama, manastirima, štalama. Niko kao ustaše nije optuživao
Nemce za izgubljeni, isticali m,pravedni rat. Ustaše su se optuživale i
između sebe, klali se i ubijali, kao Banderini legionari. Borba za primat, za
vlast, za medalje i krstove Trećeg Rajha koje su Nemci, svi koji su bili
pametni ili bar realni, bacali ili skrivali »dok Saveznici ne odu!» Zlato i
dragocenosti Nezavisne Države Hrvatske, zakopani u bekstvu negde kod
Filaha, najčešće su bili povod žučnim i krvavim debatama, optuživanjima i
ubijanjima na spavanju. No, o zlatu koje rimokatolički župnici nisu mogli
naći svom ljubljenom bratu po Hristu i Hitleru, dr Anti — malo kasnije.
Neću govoriti o ostalim odstupnicima, slovačkim, albanskim, poljskim,
bugarskim, češkim, rumunskim, mađarskim, o toj milionskoj raji koja se,
najčešće zaluđena, zaglupljena političkim i verskim odnosno crkvenjačkim
praznovericama fanatizovana, zatekla na džinovskoj berzi živog i poluživog
ljudskog materijala. Morao bih onda i o Nemcima, brojnim Nemcima koji
su delili crnu sudbinu sa svojim zaista nezvanim gostima, o Nemcima koji
su silom gonjeni u rat, najčešće na put bez povratka, o milionima, dakle, tih
jadnika koji su krstarili prostranom i razorenom svojom zemljom, verujući
da će nači svoje. Selima i drumovima nemačkim vukle su se kolone
invalida, slepovođa, prosjaka, kao i lažnih skitnica, ispod čijih su se maski
krili rukovodeći ljudi Trećeg Rajha. Dodajmo samo to da su jedino
istočnoevropski odstupnici oplakivali nemačke zidine, rovove, bunkere, dok
su oni čiji su ti bunkeri bili žurili da što pre stignu do svojih domova.
Domova često nije bilo, tako da je sveemigrantska berza živog i poluživog
ljudskog materijala bila uvećana. Misleći da kupuje Ivana, Herbert je
nekoliko puta kupio Kurta. I pao u nesvest, razume se!
Vratimo se Jugosima.
Ovako razgovaraju Franc i Ernst:

FRANC: Kupio sam hiljadu kilograma živog

jugoslovenskog mesa. Sama kost i koža!
ERNST: Koliko je to u glavama? Petnaest?
FRANC: Dvadeset!
ERNST: Onda su, zaista, sama kost i koža!
FRANC: A koliko si ti kupio kila Jugo-mesa?
ERNST: Isto, hiljadu kila, ali rečeno drukčije: dvadeset
i pet glava.
FRANC: Pa to su džinovi, susede! Kakav užas…
ERNST: Hranjeni u logoru Dahau! I zamisli: neće
svojim kućama, dole!
 FRANC: Hoćeš reći: čergama… jer sve su to Cigojneri!
ERNST: Cigojneri, da, Cigojneri. Plavooki, često
pametni, reklo bi se i sa pedigreom. Čudni neki, otmeni
Cigojneri, koji neće k svojima!
FRANC: Šta ćemo s njima, prijatelju?
ERNST: Podgojiti ih, obući, obuti, pa prodati! One koje
niko ne bude hteo, držati na njivama, u štalama! Moji su,
srećom, svi kastrirani!
FRANC: Prodati, lako je to reći. Ali, kome? Danas, kad
ljudski materijal nema nikakvu cenu…
ERNST: Pričekati, susede. Pa im se osvetiti. Jer, oni su
krivi što smo izgubili najpravedniji rat svih vremena! Setite
se samo kako smo ih hranili, lečili, vaspitavali! Pričekati…

Jugoslovenski ljudski materijal se pročuo. Južno-američki menadžeri,

predstavnici brodovlasničkih kompanija, hacijenderosi, plantažeri kafe i
južnog voća, građevinari i trgovci ljudima uopšte nagrnuli su na stoku koja
je na svojim plećima imala YU oznaku. Brodovi su tovareni, Legije
popunjavane ili formirane.
Bivši Jugosloveni brzo su se afirmisali na južno-američkom kontinentu.
Mnogi su postali pastiri na argentinskim pašnjacima, mnogi su našli svoj
smisao u odgajivanju volova, konja, svinja. A mnogi su radili isto ono što i
u svojoj bivšoj domovini dok su ih štitili Hitler, Musolini, Horti. Postali su
vrsni policajci, batinaši, dželati. Nije naodmet podatak da su bivši Jugosi
organizovali i držali u svojim rukama policiju Dominikanske Republike i da
ih je diktator Truhiljo smatrao nezamenljivim. Bivši Jugosi, često mučitelji
iz Jasenovca, ili bojovnici Luburićevi, Francetićevi, miljenici Antini doveli
su u red sve unutrašnje poslove manjih južnoameričkih država kao što su
Urugvaj, Paragvaj. Vojne hunte, pukovnici, svoju vladavinu nisu mogli ni
zamisliti bez tako iskusnih, evropskih specijalista. Priča se da današnji
čileanski epoletaši imaju za savetnike neke bivše Jugose, baš neke koji su se
istakli u organizaciji i popunjavanju zloglasnog logora Jasenovac…
 Menadžeri druge vrste, najčešće Amerikanci jugoslovenskog porekla,
vrbovali su i na tone kupovali bivše Jugose, kojima j"e, znalo se to, rat bib u
krvi. Brodovi su tovareni. Obučeni u novo, u američko, podšišani visoko a
la Džoni, Jugosi su plovili ne Atlantikom, prema USA, već Pacifikom,
prema Koreji, u kojoj je plamteo rat.
Jugosi su se isticali, bili u prvim bojnim redovima, rame uz rame sa
Crncima. Jugosi su dopadali rana, bivali lečeni kao i drugi, što je za njih
bilo već nešto. Jugosi su palili korejske domove, činili isto što i na Balkanu,
decu parali, roditelje klali i trpali na gomile. Sve po ugovoru, potpisanom
još negde u Austriji, u Traiskirhenu, tom sabiralištu odselilaca sa Istoka, u
Cirndorfu — o kome sam već govorio, a o kome bih još da mi prostor i
vreme dozvoljavaju — u Bremenu, čija se luka osposobljavala za prijem
većih brodova, u Hamburgu, odakle je prema Koreji pošlo najviše brodova
sa Jugosima svih varijanti, sa Estoncima, Litvancima, sa beguncima iz
Gdanjska, sa Kačubima…
Malo se bivših Jugosa vratilo sa korejske golgote. Kako su bili
krvoločni i hrabri, u prvim redovima i na »najcasnijim mestima« ginuli su
Jugosi, ali ne kao žuti, već kao beli. Kao super-beli! I po ugovoru, po časnoj
reči zadatoj Amerima dana tog i tog i na tom i tom mestu, a sve »u znaku
borbe protiv crvene boje, bezverja i opšteg svetskog nemorala!« Jugo-kosti
ostajale su na Dalekom istoku, dok su tela USA vojnika, u specijalnim
vrećama, otpremana u Novi Svet, k svojima. Porodicama bivših Jugosa
slana su laskava pisma sa banknotama od po 10, 20 ili 50 USA dolara,
zavisno od sume na koju je nekadašnji Mihailo, sad Majkl, Jovanović, a sad
Džonson, bio stavio potpis. I dan-danas neke porodice iz okoline Kolašina i
Bijelog Polja, Imotskog i Gospića, Kraljeva i Novog Mesta primaju taj
dolarski džeparac: toliko su im vredeli sinovi, toliko su, onda u Bremenu,
tražila braća, i toliko se sada šalje, doduše redovno i uz čestitku za svaki
Božić! Porodice ne znaju, niti će ikad saznati da su njihovi jedinci i ljubimci
bili prodavani i kupovani, da su išli na kilo, i da su glavne pare išle u
džepove snalažljivijih. Mnoge porodice, znamo to svi, i danas žive u
uverenju da će se sinovi, braća ili očevi kad-tad vratiti i da će na svojim
grobljima svi zajedno počivati…
Znam ovakav slučaj. Jedan se Jugos, godine 1945, povlačio sa
četnicima Pavla Đurišića. Preživeo je pokolj kod Stare Gradiške, kad su ih
ustaše iznenadile na spavanju. Preživeo je i Zidani Most, stigao do Austrije.
Tamo je dopao ropstva, obreo se čak u Sibiru. Ni sam ne zna kako mu je
pošlo za rukom da iz Sibira umakne. Po nagonu je krenuo na Istok, i to na
Daleki. Posle višegodišnjeg hoda i vođen instinktom zverke koja ide niz
vodu, ka ušću, stigao je do nekog pristaništa. Tamo su ga ugrabili, na galiju
popeli i na korejski front poslali. Ni zrno ga nije okrznulo iako se, i on,
istakao. Rat se tamo okončao i naš ti se Odisej ukrcao u brod koji je vodio
kroz Sredozemlje, prema Atlantiku. Iskočio je negde u Italiji i pošao, opet
po instinktu, za Suncem, na Istok, ali ne na Daleki već na jugoslovenski.
Tako se, posle trideset godina hoda po mukama, našao u svom
bjelopoljskom selu. Danas se on ne razlikuje, pričaju, od drugih seljaka.
Samo je izgubio moć govora. Samo gleda, ljudima sa usana čita. Seljaci
njemu čitaju iz očiju. Ako je priči seljačkoj verovati, njernu se nerna deea
rađaju…
 IX

PET KOMADA POLJAKA ZA PET GRLA MAĐARA!

Godine 1956. u Poljskoj su izbili nemiri, koje ne bismo ni pominjali da

hiljade Poljaka nisu, preko severne luke Gdanjsk, nekadašnji Dancing,
napustile svoju domovinu i našle se sa emigrantskim statusom na Zapadnoj
polulopti. Neki su bežali preko Čehoslovačke, stizali do izbegličkog
sabirnog centra Traiskirhen, do tog Cirndorfa u malom. Drugi su bežali,
čak, preko Nemačke Demokratske Republike, stizali u Bavarsku, tako da je
Cirndorf opet bio pun i prepun Poljaka.
Poljaci su tražili azile, kao toliko puta u svojoj istoriji. Najviše zahteva
bilo je za Kanadu, Australiju i Novi Zeland. No, događalo im se što i
ostalima. Čekajući odlazak bili su kupovani, prodavani, preprodavani.
Emixgrant nikada ne zna da je kupljen, da nije svoj, čak ne zna ni onoga
koji ga je tog dana, za toliko i toliko maraka ili dolara, kupio.
Poljaci su sepridruživalijugoslovenskim emigrantima koji su, već tada,
imali afirmisane lopovske grupe, takozvane legije. Sad su i Poljaci sa
svojom braćom s Juga operisali po noćnim vozovima, stanicama, tihim
naseljima. Javna je tajna da su baš te, 1956, u blizini Minhena Jugosi i
Poljaci, vođeni menadžerom kakav je bio jedan Šandor Kolar, junak LJUDI
SA ČETIRI PRSTA, opljačkali blagajne i magacin lakog naoružanja jedne
američke jedinice. Pljačka je zataškana, ali je negde zavedena kao
»komunistička diverzija«. Diverzija, slovenska i, složićete se, prvorazredna!
»Kupio sam pet komada Poljaka!«, govorilo se te, za Poljake fatalne,
1956. godine.
Sto komada Poljaka, deset komada Poljaka, Poljak na komad uopšte,
izrazi su koji datiraju još iz devetnaestog veka, s njegove polovine, kad su
Poljaci prosto hrlili na Zapad i kad su kupovani, prodavani i preprodavani u
bescenje.
Nije neverovatno da se jedan deo tih Poljaka pridružio ekstremnim
teroristima koji su baš te, 1956, oko Bodenskog jezera trčali, skakali
padobranima i uvežbavali zauzimanje Kijeva, Odese i Zagreba.
No, bilo šta da su cinili, ti Poljaci su činili u slavu nevine Majke božje,
Djeve svih djevica…

Te iste, 1956, mađarska se zemlja poprilično ispraznila. Toliko je

Mađara otišlo na Zapad a preko Austrije i njenih Trajskirhen-lagera, da je
Dunav, pesma jedna mađarska kaže, od tuge za svojim narodom promenio
tok. Pesma ista kaže da su ljudi i vetrovi, sa mnogo muke i nevolje, Dunav
vratili u korito…
Bilo kako bilo, na tlu Zapadne Evrope našao se milionski narod. Većina
njih nije znala ni jedan evropski jezik. Stoga su se Mađari, novopečeni
emigranti, teško uključivali u sveemigrantske pljačkaške Legije. Zato su
odmah ponikle čisto mađarske otmičarske jedinice, koje nisu harale samo
po noćnim vozovima i stanicama, kao što su to činili jugoslovenski i poljski
gangsterski korpusi. Mađari su plenili po selima, po stalama i
kokošarnicima. Za Mađare iz 1956. govorilo se da su toliko spretni i vični
krađama da mogu, neopaženi, čak i ispod bavarske kvočke izvući jaje!
Mađari su maštali o prekomorskim prostranstvima, posebno o Kanadi i
Argentini, o nepreglednim poljima Australije i Južnoafričke Unije, a ostajali
su u Evropi. Razmileli su se po zemljama Zajedničkog tržišta i počeli s
odgajivanjem paprike.
No, iako su se Mađari pročuli kao dobri svinjari, govedari i odgajivači
pernate živine, najbolji kopači krompira i vadioci zapadnoevropske repe,
nikad nisu skočili na berzi živog i poluživog, emigrantskog, dodajmo, mesa.
Ruku na srce, Mađar nije imao nikakvu cenu. Dok su Jugosi mereni NA
KILO, dok su Poljake prodavali i kupovali NA KOMAD, dotle su Mađari
bili samo grla. Pa se govorilo:
»Kupio sam PET GRLA Mađara… a sam mi je bog svedok da ne znam
šta ću s njima!«
Slobodno se može reći da je vrlo mali broj Mađara napustio staru dobru
Evropu. Mađari-izbeglice su se u toj Evropi snašli bolje nego mnogi drugi,
uključujući tu i jugoslovenske odselice. Vrlo je malo Mađara za koje se zna
da pripadaju tajnim i terorističkim organizacijama, za koje su veliki
specijalisti došljaci iz Istočne Evrope i sa Balkana.
Mađari su se trudom i samopregorom afirmisali kao prvorazredni
muzikanti, žongleri, iluzionisti, zatim i kao marljivi poljoprivrednici.
Nemačke njive, hektari i hektari, zasađene su paprikom baburom, tako da su
nemačka repa i krompir u mađarskoj paprici dobili najoštrijeg konkurenta!
Pečat mađarski vidljiv je na svakom koraku: gotovo da nema
restoracije, od onih staničnih pa do najotmenijih i najskupljih, na čijim
jelovnicima nećete naći, pored srpskog pasulja i šljivovice, mađarski gulaš,
mađarski paprikaš, mađarsku salatu koja se sastoji — tvrde Nemci — od
kombinovanih panonskih otrova. Mađari su hladnom i potistenom
zapadnoevropskom svetu otkrili lažni tokaj, merak, čardaš…
 X

STALJINOVO UVO U OGAVNOJ I CRVOTOČNOJ KOFERČINI.

KAD JE POSLEDNJI PUT VIĐENA JOZEFINA, SVINJA NASILJA?

Nikad neću zaboraviti jednog Mađara, pisca, koji je krizne godine 1956.
preko Horgoša prebegao u Jugoslaviju. Mislim da se zvao Mikloš. U
Budimpešti je pripadao čuvenom umetničko-političkom kružoku »Petefi«,
iz kog se rukovodilo kontrarevolucijom. Mikloš je jedno vreme boravio u
Beogradu, u hotelu »Balkan«. Bio sam kod njega više puta. Imao je
ogroman, crn, starinski kofer. U tom koferu bila je sva Mikloševa sreća.
Mikloš je bio svuda priman, čak rado, jer je bio vrlo uglađen, potišten,
reklo bi se čak i iskren. Govorio je francuski, nemački, a natucao je i ruski.
Sećam se večera koje su mu priređivane, kao i njegovih opisa burnih
događaja iz jeseni te za mnoge fatalne, 1956. godine. Mikloš je svaku priču
započinjao i završavao opisom rušenja Staljinovog spomenika. Bio je
prisutan, kao i mnogi iz kružoka »Petefi«. Rušenje, obaranje džinovske
statue bilo je
 filmski snimano iz više ruku, sa više kamera. Mikloš je imao svoje,
govorio je, amaterske snimke. Na svima se videla nagnuta Josifova figura…
Mikloš je bio otmen, ali oprezan. Više puta sam bio kod njega. Crnu
koferčinu nije otvarao. Sve što je dobijao ili kupovao gomilao je u druge
kofere i vreće. Crna i daščicama okovana koferčina, nalik na grob, nije
dodirivana, tako da se moglo pomisliti da nije ni bila njegova…
Mikloš je iz Beograda otišao u Pariz, nastanio se tamo. Postao je ono što
je i u Mađarskoj bio: petorazredni katolički pisac. U Parizu smo se videli
vise puta. Patio je od ekcema kože, naglo je gubio kosu, a i zaudaralo je iz
njega, kao što bije iz svih crkvenjačkih ideologa. Rekao mi je jednom:
»Moja zahvalnost Jugoslaviji je beskrajna…«
»To je lepo čuti, kolega«, odgovorio sam.
»Ne znate, dragi kolega, što to toliko ističem?«
»Ne, zaista ne!«, odgovorio sam, gledajući mu ruke koje samo što se
nisu krstile.
»Nije mi otvaran onaj kofer!«, zacrveneo se od uzbuđenja: »Ni u
Beogradu, ni na granici.«
»Ljubazno, kolega«, odgovorio sam. »Šta je to moglo biti u njemu?«
»Staljinovo uvo!«, rekao je Mikloš sa tvrdim mađarskim akcentom:
»Odvalio sam ga sa onog peštanskog spomenika. Jer, osetio sam —
Proviđenje, šta li — da Josifovo uvo, onoliko uvo, donosi sreću. I donelo mi
je to uvo ne samo sreću…«
»Šta ste učinili sa uvom Josifa Visarkmoviča?«, pitao sam, prisećajući
se neprikosnovene i prašinom pokrivene koferčine iz sobe na prvom spratu.
»U emigrantskim krugovima pročulo se šta imam«, nastavio je
Jugoslaviji do groba zahvalni Mikloš. »Došao je kod mene jedan usplahiren
Amerikanac, kolekcionar retkosti. Pokazao sam mu čitavu dokumentaciju,
uveličane fotose, čak i u boji, sa kojih se jasno i dobro videlo da nije reč o
nečijem drugom uvu. Upoređivao je, dovodio svoje eksperte, kao što sam ja
imao svoje. Pogađali smo se. Najzad smo stali kod sume koja me održala u
životu: 20.000 USA dolara!«
Dok sam pisao LJUDE SA ČETIRI PRSTA često sam se prisećao
Mikloša, malog i poučhog crkvenjačkog pisca koji se stidi jezika svoje
majke. Sećao sam se i crne, nagnjile i ogavne austrougarske koferčine za
čiju je retkost jedan USA-imbecil, fatalista i kolekcionar retkosti — izraz
Miklošev — dao sumu od 20.000 dolara! Mikloš sa praistorijskim koferom
kao da je bio rođen za moj roman. No, umakao mi je, kao što su mi umakli
drugi, mnogi zbog kojih i pišem ove hronike, sve zapise, ove memoare
odozdo…
Ogavnu i crvotočnu koferčinu opisivao sam sa dosta reči i mržnje. U
romanu koferčina pripada glavnom Vampiru, Ričardu Svinjskog Srca, tom
najpolitičkijem od svih dosadašnjih Drakula. Svinjski Grof, Bavarski
Paganini, Fantom neodređene starosti i pogleda, živi u Alpima, u Dvorcu
koji je u literaturi prozvan Svinjski. U njemu teoretiše o zlu, starom jednom
zlu koje se u novije doba zove fašizam.
Ričard u tom svom Dvorcu, gde živi sa hiljadu Berkširovih, priprema
teroriste koji, u knjizi se sasvim dobro vidi, nasrću na aerodrome,
ambasade, konzulate, kao i na domove mirnih ljudi, svih onih koji crnoj
boji i bolesti odriču prvenstvo. Ričard ima zlokobnu koferčinu Mikloševu.
Ričard u koferčini spava, da bi, kad se noć spusti na svet, izisao i nastavio
istoriju nasilja, političkog prvenstveno. Ričard pokraj svog kofera drži,
umesto psa, cmu svinju sa belim cvetom na čelu, Jozefinu. Njoj daje
južnoslovensko meso, organe kidnapovanih i unakaženih gastarbajtera,
gangstera ili četvoroprstaša, svejedno, i ona, svinja nasilja, sve to žvaće,
gustira, jede. Dok Fantom prošlosti i sadašnjosti, što se i iz priloženog vidi,
muzicira nad »grešnim mesom Južnih Slovena«, kako sam kaže…
Ričard je od Jozefine, čiju istoriju svi kidnapovani moraju da uče
napamet, načinio najidealnijeg otmičara, palikuću, ubicu. Ričard po Jozefini
šalje poštu, u stvari pakete sa eksplozivom, tako da pred mnogim
konzulatom ili predstavništvom bukne Drakulina mina, ta bomba koja, po
Njemu, puca i eksplodira više puta. Ričard preti da će datog trenutka na ceo
evropski prostor, posebno na jugoslovenske meridijane, po Jozefini poslati
desetine i stotine kilograma cmih i neuništivih insekata, vašiju, stenica,
buva, ko zna kakvih još tvrdokrilaca proizvedenih od »nekakvog
maloazijskog i još nepoznatog semena«, i da će epidemije, po efektu ravne
zemljotresima, upropastiti danasnji svet…
Po Ričardu Svinjskog Srca, nema teroriste koji se nije pre odlaska na
zlodelo pričestio mlekom njegove Jozefine, njegove »verenice i
izabranice«. Ričard tvrdi da je smislio napad na jugoslovensku ambasadu u
Štokholmu, 7. aprila 1971, i da je ON LIČNO pokazao Brajkoviću,
Baresiću i ostalima kako da pucaju na ambasadora Rolovića. I ostali
teroristički činovi nad kojima se zgražava zdravi deo globusa iz zamisli su
onog svinjskog Grofa iz Bavarskih Alpi, onog muzičara i alhemičara,
aristokrate koji se bavi izmišljanjem novih otrovnih biljaka, novih bolesti, a
zatim i novih reči i osećanja…
Eto kako me inspirisao Miklošev kofer iz burne 1956!
 XI

UBIĆU TE MOJIM ČEHOM!

Prema pisanju zapadnoevropskih listova i prema podacima brojnih

ureda za političke izbeglice, to jest emigrante, Čehoslovačku je godine
1968. napustilo blizu milion lica. Govorilo se: toliko i toliko Pahmana,
toliko i toliko Masarika: aluzije, ne sasvim ukusne, na poznatog šahistu,
emigranta, i velikog političara, odavno mrtvog. Menadžeri, čovekokradice,
Iovci na sasvim sveži emigrantski, češkoslovački materijal, samo su išli duž
čehoslovačko-austrijske i čehoslovačko-zapadnonemačke granice i čekali.
Česi i Slovaci su se predavali, pristajali na sve, prvenstveno na
neukusne etikete koje su im davane i lepljene na rukave. Rat u Vijetnamu
bio je aktuelan, tako da su mnogi mlađi muškarci iz pitome i miroljubive
Masarikove zemlje sami tražili da idu na Daleki istok i stupe u prve borbene
redove, sa najamnicima koji niti su ikad bili, niti će ikad biti USA
građani…
Čete Legije stranaca brzo su popunjene svežim čehoslovackim mesom.
Ni ostale Legije, koje niču i nestaju preko noći, sa Česima i Slovacima nisu
imale mnogo muke, jer predstavnici u svetu omiljenih naroda ni od čega
nisu pravili pitanje. Česi i Slovaci su brže od ostalih Slovena, brže od
ostalih dobeglica iz Istočne Evrope i sa Balkana shvatili pravila modernog
kriminala: pominjani su kao plaćeni otmičari, pljačkaši bez presedana,
ubice za malu svotu. Čehinjice su podmladile redove minhenskih,
frankfurtskih i pariskih prostitutki. Izabrane su stizale čak do Londona.
Tamo su se predstavljale kao žrtve svetskog komunizma!
Te tako sparne 1968. gotovo u svim mestima Zapadne Evrope bili su
osnovani Odbori za prikupljanje pomoći stotinama hiljada nezbrinutih Čeha
i Slovaka. Pomoć je skupljana u novcu, u svim valutama, u starim i novim
stvarima, u lekovima kojima je prošao rok trajanja, u vojničkoj ili
poluvojničkoj odeći s kraja II svetskog rata, u igračkama sa kojima siti i
cinični zapadnoevropski svet nije znao šta će, u knjigama na napuštenoj
gotici, u ratnim ilustracijama koje su veličale pohode čeličnih Adolfovih
pukova, u verskim knjigama i čitankama, u brošurama Jehovinih svedoka
koji su u čehoslovačkom bežanju videli početak smaka sveta i potopa
njegovog, u oružju i municiji, najzad. Česi su primali sve, bez razlike!
Prepričavane su tipično švejkovske scene. Tobož ranjen, u jedan »Ured
za čehoslovačke izbeglice«, tamo negde u Beču, Minhenu ili Frankfurtu,
ulazi »romantični« Čeh. Čeh stiže iz Praga, samrtnički je bled i izgubljen.
Čeh krvari, Čeh se previja, rane brojne bi da začepi, no ne može jer pljuje
crvenu boju iz konzerve! U Uredu su Pop, Vatrogasac, Policajac koji sve
zavodi. Čeh pominje i priziva boga na nemačkom. Ulične aktivistkinje
padaju u nesvest. Pop, u zanosu koji nije uobičajen, moli za spas čeških
duša — ali samo rimokatoličkih — s druge strane zavese, to jest granice.
Vatrogasac beži ili zove Društvo sa vodom. Policajac je do te mere uzbuđen
da ne može da se pomeri s mesta. Romantični i ranjeni Čeh koristi nemačku
pometnju: kupi gotovinu i beži glavom bez obzira, dok nekretnine i
izbezumljene aktiviste Ureda ostavlja glumcu, koji samo što nije stigao…
Te i sledeće godine Česi i Slovaci prodavani su u bescenje. Po Zapadnoj
Nemačkoj, Austriji i Belgiji razvoženi su kamionima, furgonima, kao rogata
marva. Ko god je hteo mogao je imati po Čeha, po Slovaka. Putnik ih je
mogao videti na svakoj železničkoj stanici, oko benzinskih pumpi, ispred
crkava. Na reverima su nosili svoje trobojke, prosili tako.
Nije naodmet činjenica da su južnoamerički brodovlasnici najradije
kupovali Čehe i Slovake, jer sa njima nisu imali nikakvih neprilika.
Južnoafrički menadžeri rado su ih uzimali i vodili dole »da svežom i
slovenskom krvožednom masom, da evropskim osvetnicima popune svoje
svite, svoje garde, a naročito svoje policijske postaje…«
Urođeničke poglavice, divlji, što će reći samozvani, prinčevi i kraljevi,
te crne hulje što se u potrazi za delikventima bez domovine i nade smucaju
svetom, imali su više poverenja u Čehe i Slovake nego u ostale pridošlice sa
Balkana i Istočne Evrope. Oni su svojim belim robovima pružali azil, bič i
nož. Emigranti su, plačući, na sve pristajali.
Slovaci su se pročuli kao drvoseče i orači, a Česi kao muzikanti, kuvari,
sobari. Gotovo i da nije bilo bara ili svratišta od Roterdama do Minhena, od
Kopenhagena do Milana, u kojima nije bilo po nekoliko čeških
mađioničara, pevača, iluzionista. Dok su Slovaci postajali farmeri, dotle su
Česi po železničkim stanicama i cirkusima, po trgovima, pokazivali kako
treba da se dubi na glavi, kako da se stepuje, i kako da se, sa isticanjem
trobojke, iz sveg grla plače. Svuda se pričalo, a i neke novine su saopštile,
da su Česi bili prve evropske gejše…
Ako je verovati folkloru i legendama zapadno-evropskog podzemlja,
tog istinskog paralelnog sveta dostojnog Bošove mašte, ti isti plačljivi Česi
bili su najbolje varalice i otimači, provalnici i pljačkaši na veliko.
Najspretniji i najverniji telohranitelji, gorile koje brzo i lako savladaju
strane jezike. Kidnaperi, najbolji, to jest najotmeniji dželati današnjice!
Otuda u podzemlju preteća rečenica: UBIĆU TE MOJIM ČEHOM! Ta
rečenica datira iz one vrele i sparne 1968. i još je u opticaju. Ali ne samo u
podzemlju, već i u nadzemlju…
 XII

EVRONIGERI.
KOME SE LJUDSKA KRV ZAMENJUJE SVINJSKOM?

Pišući o »desetinama hiljada robova« nad kojima se vrši evropski

genocid, reporter Timesa nije ulazio u podrobnosti, tako da se iz njegovog
teksta ne vidi o kakvim je sužnjima reč. Amerikanac je na čitavu tu pojavu
gledao globalnim, USA pogledom. Amerikanac je bio zadovoljan
činjenicom da dobra, stara tetka Evropa, Stari kraj, koji se smatra kolevkom
humanističkih ideja, takođe ima svoje crnce. Svoje bele crnce! Svoje
građane poslednjeg reda, često građane kojih nema na spiskovima živih.
Izgleda da Amerikanac nije znao za termin hamburškog nedeljnika, Der
Spiegela, koji tu novu, milionsku, najčešće i podzemnu populaciju Zapadne
Evrope, zapadnog sveta uopšte, slikovito i koloritno naziva
EVRONIGERIMA. Bilo kako bilo, američka konstatacija i
zapadnoevropski termin sasvim su se poklopili.
Kad pišu o Evropi američki i vanevropski listovi uopšte pišu o
ekonomskim, moralnim i političkim nevoljama Starog kraja. U ime
vanevropskog zdravlja, lažnog optimizma i rumenih obraza, majčešće i sa
pozicija sopstvene gluposti, oni pišu i o političkom terorizmu koji preti da
dovede u pitanje sva evropska dobra, svu slavu, kao i svaki put u napredak.
Kad dokaz služe im već pomenuti »beli crnci«, Evronigeri, predstavnici tog
novog, emigrantskog naroda…
O kakvim je protagonistima reč? — s pravom će pitati čitaoci ove
četvoroprstaške, emigrantske hronike.
Pre nego što pređemo na prikazivanje jugoslovenskih emigrantskih
uzoraka, na nizanje nekih simboličnih sudbina, moraćemo da uvažimo da je
reč o sasvim novoj populaciji Evrope. U knjizi LJUDI SA ČETIRI PRSTA
taj novi narod sebe dobrovoljno zove emigrantskim, sinaitskim, istočnim,
Prokletim! Pozovimo u pomoć Karla Marksa. On bi rekao da je reč o
novom lumpenproletarijatu, dakle o proletarijatu koji nema klasna, već
češće mitska, kvazi-nacionalna i kvazi-regionalna osećanja. Iz istorije
znamo da je svaki lumpenproletarijat uspesno manipulisan. Manipulacije se
vrše i danas. Verujem da se to iz mojih hronika vidi…
Siromašni desničari, dakle! Ljudske kreature koje plaču za starim
zastavama, starim posuđem, za svim što je od juče, i sta-a-a-ro! Često su to
bezemljaši, beskućnici, bića bez igde ikoga. Sirotani i golaći koji maštaju o
kraljevima, carevima i krunama, bojarima i tuđim lovovima, crkvama i
batinama od kojih ne boli »jersu nacionalne«. Maštati o svojim
izrabljivačima, biti na kolenima, slušati kako se crnoj boji moraju vratiti
stara slava i sjaj, nemati ništa sem glave i srca, nemati, a biti za onog koji
ima, u svemu tome ne osećati nikakvu nepravdu — to je paradoks koji taj
novi, emigrantski narod čini dostojnim literature. I ne samo literature, već i
sociologije, politikologije, patologije! Novi, emigrantski narod! Narod
kome se, kako piše u LJUDIMA SA ČETIRI PRSTA, ljudska krv zamenjuje
svinjskom! Sa decilitrom svinjske krvi u venama, čovek, jadni i žalosni
emigrantski čovek, postaje takozvani prirodni terorista, satrap koji ima
»sasvim novu« potrebu da obezliči, obezvredi ili uništi sve što su drugi ljudi
stvorili! Gotovo svi napadači na ambasade i konzulate, jugoslovenska
predstavništva i gastarbajterske barake bili su »pelcovani« čuvenim
Jozefininim serumom, tim dosad najopasnijim političkim »lekom« od koga
se, novine i knjige nam o tome govore, gubi pamet…
 XIII

OPSADA JEDNOG JUGOSLOVENSKOG KONZULATA.

EMIGRANTSKA PADAVICA.
MUHAMED, PROROK, GOVORIO JE SRPSKI, A IME NJEGOVO
DOLAZI OD SPOJA DVEJU SRPSKIH REČI, M U H A I M E D…

Godina lanjska. Podne 28. novembra. Ulica u kojoj se nalazi

Jugoslovenski konzulat praktično je zakrčena. Slavi se Dan Republike, te je
Konzulat opkoljen što civilnim a što uniformisanim licima. To su čitave
predstraže! Mladići s mašinkama na gotovs ne kriju da iz svojih »marica« i
zelenih policijskih kola motre na svaku osobu, na svako lice koje se
približava glavnom ulazu. Na pragu su već poznata lica domaćina, zatim
simpatični mladići i devojke koji primaju čestitke i kapute gostiju.
Pokazujem i predajem sve što imam, sve sem knjige DIE DAUMEN
LOSEN, kako glasi nemački prevod knjige LJUDI SA ČETIRI PRSTA.
Knjigu dobrovoljno prelistam, istresem, kako bi se videlo da se među
koricama ne krije nikakav eksploziv. Činim to stoga što znam da su
Konzulatu stizale knjige sa specijalnim prahom, sa razarajućim stvarima
među listovima. Rukovanje sa konzulom, zatim i sa vrlo uvaženim gostima.
Koktel je na visokom nivou. Pomalo smeta opreznost na licima gostiju. Svi
znamo za terorističke pretnje koje su tih dana učestale…
Jedan jugoslovenski konzul i ja bili smo potisnuti gostima u ugao
velikog salona. Slučaj je hteo da smo tako reći sučelice stajali prema
nekolicini vrlo ozbiljnih, sredovečnih Nemaca sa čašama u rukama. Stupili
smo u konvencionalan razgovor. Jedan od njih, taj o kome ću govoriti,
zagledao je u mojim rukama LJUDE SA ČETIRI PRSTA. Rekao je:
»Oprostite… ja znam za tu knjigu.«
 »Drago mi je«, nasmešio sam se njemu i njegovim sagovornicima: »A s
kim imam čast?«
»Mi smo policajci«, rekao je bez ikakvog ustručavanja gospodin širokih
ramena, žilavih ruku, pametnih ociju.
Ostali su zaklimali, nasmešili se.
Gospodin se predstavio pozivnicom za koktel, ja knjigom. Gospodin je
čitao tekst sa omota, a njegovi sagovornici sa čašama slušali sa pažnjom.
Gospodin se zvao tako i tako. Za ovu hroniku on se zove dr Herbert Kraut.
Titula dr Herberta Krauta bila je veoma visoka. Nešto kao inspektor
najvišeg ranga, inspektor sektora koji se bavi političkim kriminalom. Osoba
kojoj sadržaj mog romana nije mogao biti ni nepoznat, ni stran.
Inspektor i ja smo se izdvojili. Pljuštala su pitanja i sa jedne i sa druge
strane. Inspektor Kraut niti je bio formalista, niti preterano obazriv. Naš
razgovor je bio sasvim spontan, sa formalne strane neobavezan. Listao je
 knjigu, zadržavao se na datumima i godinama koji su označavali crnu i
terorističku hroniku Evrope.
 »Imam utisak da o emigrantima govorite sa dozom samilosti«, primetio
je.
»Da, gospodine inspektore«, bez dvoumljenja sam rekao. »Emigrant je
oličenje tragedije. Emigrant je tragedija!«
»Za mene je svaki emigrant politički kriminalac«, rekao je inspektor
Kraut bez okolišenja. »Ako to nije danas, on će to postati sutra ili
prekosutra!«
»Ali, ja sam pisac…«
»Ja ne osećam samilost, nikakvo sažaljenje za one koji su protiv
čovečanstva, protiv ljudskog društva, bilo kakvo da je ono, to društvo.
Nemam, dakle, nikakvo razumevanje za one koji su protiv nas sa ovog
koktela. Sami ste videli kakvom je obezbeđenju podvrgnut danas ovaj
konzulat!«
»Gospodine inspektore, možemo li govoriti o onome što se u podzemlju
zove emigrantska mistika?«
»Nisu oni nikakvi mistici, nikakvi logičari!«, gotovo ljutito je rekao
inspektor Kraut: »To su, najčešće, ubice sa predumišljajem! Ubijanjem
drugih opravdavaju ubijanje sebe. Kakva drskost! Najzad, kakva teatralnost,
kakav kič! Emigrantski kič! O ubicama isto misli svaka pravda, pa i naša,
nemačka. A ja sa Vama ne govorim službeno, već izlažem lično mišijenje…
jer su mi — dovde!«
»Politička emigracija, ona ekstremna i teroristička, često se zaklanja iza
administracija onih zemalja na čijim teritorijama živi i deluje. Vaše
mišljenje…«
»Politički sifilis, molim Vas!«, gotovo je planuo dr Herbert Kraut.
»Sifilističarsko rezonovanje, kliničko rezonovanje!«
»Gospodine inspektore, dozvolićete da primetim da za to političko,
emigrantsko i terorističko stanje duha, i tela, nas dvojica upotrebljavamo isti
izraz — SIFILIS!« Požurio sam i potražio stranice na kojima moji književni
junaci širom romana tim terminom odbijaju da budu ubice konzula i
ambasadora u zemljama Zapadne Evrope.
»Politički sifilis je razaranje materije, ljudske materije!«, nastavio je sa
žestinom inspektor Kraut: »Politički sifilis razjeda ljudsko društvo, celo
društvo, svako društvo! Kad načne i raščini jednu životnu jedinicu, politički
sifilis se širi na drugu! Politički sifilis ne poznaje i ne priznaje državne
granice. Politički sif ilis napada sve sisteme, bez razlike, bilo da je u pitanju
Sever ili Jug, Zapad ili Istok! Političkom sifilisu ne smeta nikakva zavesa,
čak ni takozvana »gvozdena«! Tolerisanje političkog sifilisa potpuni je i
flagrantni zločin protiv čovečanstva! Jedino kratkoumni i slepi, nekulturni i
neobrazovani ljudi, oni koji ne poznaju istoriju, mogu biti popustljivi prema
sveemigrantskoj, sifilističarskoj, šizofreničnoj epidemiji! Setimo se
predratnog perioda: politički sifilis Adolfa Hitlera zahvatio je čak i
najnevinije, najpatrijarhalnije i najudaljenije evropske prostore! Tadasnja
Evropa bila je stupidna, meka, popustljiva, tako da je bolest jednog alpskog,
ponavljam — alpskog manijaka, obuhvatila tolike teritorije! Cenu svega,
ceh, dobro znamo. Najbolje to znamo mi iz ove zemlje, iz ovog grada, gde
je sve počelo. Sve se zavrsilo u stilu druge jedne bolesti, PADAVICE!«
»Gospodine inspektore, poznajete li emigrantske zborove, njihove
proglase i deklaracije?«
»Da, neke čak i vrlo dobro!«, nije krio dr Kraut: »Neki se održavaju po
pivnicama i ne razlikuju se mnogo od predratnih zborova Adolfa Hitlera i
njegovih nacista. Nedostaju im jedino zastave sa kukastim krstovima! No,
moguće je da i takve zastave imaju. Verovatno ih čuvaju za početak
krstaških pohoda na svoje bivše domovine. Na tim zborovima donose se
izuzetno krupni planovi o korenitim promenama današnjih evropskih
granica. Po zamislima tih sifilističara, nema u Evropi granice koja je
definitivna! Da bi se ti šizofreni projekti ostvarili bio bi potreban treći
svetski rat, ali dva puta strašniji i krvaviji od već pomenutog, drugog!«
»A da li je taj rat moguć?«
»Rat je uvek moguć!«, nastavio je inspektor Kraut. »Ali je više nego
sigurno da neće izbiti zato što ukrajinski, poljski ili jugoslovenski
separatisti, ili bilo koji drugi nacionalisti, uključujući i nemačke, to žele!
Emigranti, svi emigranti bi želeli da se Zapad zauzme za njihove bolesne
ideje, da se čovečanstvo uvuče u rat, zato što su oni, ko zna iz kojih razloga,
daleko od svojih domova. Oni nikako ne shvataju da se Zapad nalazi pred
brojnim problemima, daleko složenijim i aktuelnijim od problema koje
ekstremna emigracija stavlja u prvi plan. Na njihovim spiskovima za
ubijanje nisu samo konzuli i ambasadori, već i brojni razumni i miroljubivi
ljudi Zapada, posebno izvesne ličnosti ove zemlje, ličnosti koje se zalažu za
otvoren dijalog sa celim svetom, pa i sa Jugoslavijom, kao delom sveta.
Ja to vrlo dobro znam, ja to pratim ne samo kao policajae već i kao
uznemiren čovek…«
»Gospodine inspektore, da li ste imali prilike da se sretnete sa pojedinim
,bosovima’ političkog podzemija?«
 »Privatno, razume se, kao što je i naš današnji razgovor privatan, sreo
sam se desetak puta sa vlasnikom i glavnim urednikom lista »Hrvatska
država«, dr Brankom Jelićem«, nastavioje inspektor Kraut. »Priznajem da
nisam sreo bolesniju, luđu osobu! Dr Jelić nije mogao da se oslobodi čak ni
reči kao što su: krv, NDH, bombe, Jugoslavija, osveta, Beograd, požari,
konzuli, leševi, Sloveni, Ostrogoti, cijankalij, Bosna, budući biološki rat…
Dr Jelić je bio i veliki provokator. Kad je uvideo da se Zapad, moderni i
novi Zapad, onaj humanistički njegov deo, gnuša njegovih ideja i namera,
počeo je lansirati vesti o svom tobožnjem približavanju Istočnoj Evropi!
Kako užasno deluje njihovo pominjanje nekih levičarskih, socijalističkih
principa! Ako ne verujete, uzmite »Hrvatsku pravdu« pa ćete naći termine o
kojima sam govorio, kao i »podatak« da istoimeni list drži izvesnog
Davorina Bokšu, svog novinara, akreditovanog u glavnom gradu jedne
zemlje Istočnog bloka…«
»Gospodine inspektore, kako Vam izgledaju ostale emigrantske
novine?«, pitao sam.
»Manje-više isti bacil: SIFILIS! Po listu »Makedonska tragedija«,
makedonsko je pola Balkana, što će reći pola Jugoslavije, trećina Bugarske,
četvrtina Grčke, sa Solunom i Svetom Gorom, razume se. Po Bugarima,
bugarsko je sve do Trsta i Peloponeza, sve od mađarske granice do Skadra,
koji je takođe njihov. Bugarske novine tvrde da su Bugari opismenili sve
Slovene! Iz srpskih novina izbija ista emigrantska beda: kongresi, skupovi,
većanja… koja samo što se ne zavrsavaju tučama! Imam utisak da je Srbe
najteže složiti i da ne postoje dva Srbina sa istom idejom. Srbi grade crkve,
skupljaju priloge, drže velike govore. Cilj im je monarhija, kao što je belim
Rusima san carizam, a Rumunima povratak na presto Mihaila, kralja koji
živi od dobrovoljnih priloga, ko zna čijih i ko zna kakvih…«
Inspektoru Krautu sam prepričavao sadržaj jednog članka objavljenog u
»Srpskom horizontu«: »Srpski jezik Je jedan od najvećih i najznačajnijih,
svakako najbogatiji i najmuzikalniji jezik sveta!« pisalo je tamo.
»Muhamed, Prorok, govorio je srpski. Ime Prorokovo dolazi od spoja dveju
srpskih reči, od Muha i Med!« Isti pisac tvrdi da je srpska istorija najstarija,
starija dakle od kineske, o kojoj se danas toliko piše i bunca. Za Srbe se zna
8.000 godina, pa su Kinezi u poređenju sa Srbima super-skorojevići… Setio
sam se imena člankopiščevog: Sofronije Conić! Pored Conićeve »studije«
bio je intervju sa izvesnom gospođicom Trandafilović, koja dvadeset i kusur
godina, otkad je »izbegla sa Dražinim orlovima«, ide sa srpske zabave na
zabavu, gde peva, imitira, stepuje. Gospođica Trandafilović peva bluzove i
balade iz zavičaja, recituje, izvikuje poklike. Gospođica Trandafilović prva i
zaplače, zarida, te često ceo zbor nagna na suze i naricanje »za Otadžbinom
koja više ne može bez Kralja, bez narodnih običaja, bez opojnih narodnih
pesama koje su .,. zabranjene…«
»Ako ste u rukama imali listove kao što su »Nova Hrvatska«, »Obrana«,
»Hrvatska gruda«, »Nezavisna Država Hrvatska«, kao i druge novine koje
taj sumanuti svet štampa,
 mogli ste videti da je konstituisano HNV, Hrvatsko narodno vijeće, telo
koje, na papiru, objedinjuje sve Hrvate koji se smatraju političkim
emigrantima. To HNV osnovalo je HEB, Hrvatsku emisionu banku, čije se
sedište ne zna. Ta banka štampa Hrvatsku putnicu, to jest pasoš Nezavisne
Države Hrvatske, države koje nema još od 9. maja 1945. Taj pasoš je, zar
ne, za nepostojeće prostore globusa, najverovatnije za puteve i kanale pod
zemljom. Ista »Banka« štampa i srećku, takozvanu Hrvatsku srećku, koja
staje jednu kunu. Kuna, novac nepostojeće NDH, štampa se i u opticaju je,
samo je normalnom ljudskom razumu teško dokučiti u kojim prostorima.
Nije još utvrđeno šta se kunom može platiti! I da bi moja teza o SIFILISU
kao bolesti političke emigracije bila potpuna, zapamtite da je ta nova
svetska para, kuna, konvertibilna: za jednu kunu dobija se, ni više ni manje,
nego jedan USA dolar! Ali, kako dolar osetno pada, može se očekivati skok
i ove ,valute’… čija me pojava naprosto zgranula!«
»Gospodine inspektore, da li je moguće videti kunu?«
»Kuna je fotografisana!«, odgovorio mi je inspektor Kraut. »Fotokopija
je objavljena u brojnim novinama tog zaista krvavog i paklenog
podzemlja…«
Koktel se završavao. Inspektor Kraut nije zaboravio da, opet u svoje
privatno ime, iskaže zadovoljstvo što u Saveznoj Republici Nemačkoj živi i
radi toliko normalnih, poštenih i viednih Jugoslovena, sa kojima policija
retko kad ima posla. Pored Jugoslovena, inspektor Kraut isticao je Grke i
Špance, dok za neke druge »gostujuće nacije« nije imao previše
komplimenata…
 Na rastanku sam dr Krautu poklonio knjigu o čijem je sadržaju govorio
vrlo inspirativno, pošteno i iscrpno, u svoje privatno ime, razume se.
 Koktel se završio srećno, bez diverzija i nemira. Nije bilo čak ni
anonimnih »čestitki«, na koje su službenici Konzulata navikli. Inspektor
Kraut otišao je sa svojima. I tada sam se, ali ne samo u svoje ,privatno ime’
zapitao: Koliko u Saveznoj Republici Nemačkoj, zemlji sa kojom srno u
odličnim odnosima, ima inspektora kakav je dr Kraut?
 XIV

EMIGRANTSKI UZORCI.
OBRADA VOLARIĆA,
ČAČANSKU VIDRU, JURE AMERIKANCI.
OBRAD JE REKAO DA SE ANTIČKE TRAGEDIJE NASTAVLJAJU U
MINHENU…

Obrad Volarić je iz okoline Čačka. To je grdosija od čoveka. Ruke duge,

noge krive. Obrve lomljene, nos kukast, usne tanke i zle. Obrad i pijan i
trezan ističe da je bez nacije, bez vere, bez ikoga. Obrad, u stvari, pripada
najbrojnijoj naciji na svetu, lopovskoj naciji. Obrad je polu-čovek,
polukategorija. Prvo je bio poluseljak, zatim polu-majstor i
polumalograđanin. Obrad nikad nije bio nešto celo i potpuno. Obrad više
nego ikad pripada polusvetu, i to polusvetu Minhena, tačnije rečeno svetu
ulica oko stanica kojima se vuku secikese, varalice, kao i njihove žrtve.
Obrad mi je ne stideći se pričao svoju biografiju.
Proteran je iz čačanskog kraja. Nije se dugo zadržao u Beogradu.
Opredelio se za Vojvodinu, a posle se prebacio u Bosnu i Dalmaciju.
Najuspešnije je krao i varao po Rijeci, zatim na istarskoj obali. Obijao je
kola, upadao u stanove, iznosio. Osetivši da će opet iza brave, Obrad se
odlučio za ilegalni prelazak preko granice. Znao je za San-Sabu, taj
italijanski sabirni emigrantski centar.
Izjasnio se protiv jugoslovenskog režima, izjavio da je onemogućavan,
gušen, politički zatiran. Dobio je privremeni smeštaj, nekakve papiriće.
Krao je po Trstu, stizao sa još trojicom Poljaka čak do Venecije, i opet se
vraćao u San-Sabu, koji mu je bio domicil. Čim se malo snašao i verzirao
Obrad je zaždio na sever, u Austriju. Kradenim kolima, razume se, i to
kolima jednog jugoslovenskog turiste iz Zagreba.
 U Austriji ista pesma: prljavo emigrantsko svratište, Traiskirhen, gde je
Obrad izjavio da stiže pravo iz Jugoslavije, gde ljudima kakav je on
naprosto nema mesta. Opet traži politički azil. Opet se prijavio za Kanadu,
kao i u San-Sabi.
Obrad je operisao i po Austriji, čak uspešnije nego po Jugoslaviji i
Italiji. Austrija mu se učinila rajskom zemljom i najpodesnijom za ljude
kakav je bio sam. S nekim Makedoncima i Česima, pričao mi je, stizao je
čak do Beča, nekoliko puta odlazio je i do Bratislave, ilegalno, po pištolje i
municiju. No, Austrija mu se učinila mala i nekako tesna, a uz to i prepuna
Slovaka, koji su sve češće bežali i punili lager Traiskirhen. Među Slovacima
je bilo i većih mahera od Obrada, pa je odlučio da ide dalje na Zapad.
Prebacujući se gorama i vodama, tako Čačanin govori, stigao je do
Bavarske. Potražio je sabirni centar Cirndorf i predstavio im se. Pokazao im
je pasoš nekog drugog Jugosa, nekog Mađara iz okoline Subotice. No,
pisarima Cirndorfa bilo je svejedno da li je pasoš »divljak« ili nije. Njima je
bilo važnije da zapišu da je »još jedan Jugos ritualno bacio svoj crveni
pasoš, zatraživši slobodu, izabravši je.«
Obrad je u Cirndorfu zatražio useljenje u Australiju, zemlju u kojoj,
dodao je, ima puno rođaka i istomišljenika. Zapisali su. Dobijao je stan,
hranu, kao i desetak maraka džeparca.
Nije Obradu bio potreban taj džeparac. »Operisao« je i sa svojim
zemljacima, Jugosima, i sa Mađarima, kojih je te godine u Cirndorfu bilo na
stotine. Obrad je dobro upoznao minhensku železničku stanicu, sve ulice što
se račvaju levo i desno.
Tako, čekajući da stigne dozvola za useljenje u Australiju, Obrad u crno
zavija Bavarsku. Obrad i dan-danas kupuje, prodaje, vara. Obrada jure kako
zemljaci, putnici i gastarbajteri, tako i Nemci kojima je nudio tehničku robu
upola cene, ali uz ulog!
Obrada jure čak i Amerikanci, USA vojnici iz obližnje baze: ni njima
nije isplaćeno obećano za onoliku količinu »koltova«, municije i šatora!
Zato Obrad, čovek koji mi se ispovedao, onako trči. Zato u minhenska i
nirnberška stanična svratišta samo promoli nos, pa beži…
Obrad je dugo liferovao polovna kola za Jugoslaviju. Niko kao Obrad
nije znao šta je išlo u dupla dna, u bunkere i kamuflirane dogratke sa strane.
Dno »mercedesa« prima stotinak »valtera« 7,65 ili 10.000 metaka u
kutijicama. Jedno vreme mu je i sa televizijskim aparatima islo sjajno, tako
da se Obrad Volarić vozio iznajmljenim »Ševroletom« sa telefonom.
Obradova omiljena marka bila je »Saba«, a zatim »Leve-opta«. Tamo je,
nije krio, imao vezu, jaku vezu, koja mu je isporučivala kradenu robu.
Cela Šiler-štrase pričala je kako je ta veza »riknula« i dobila osamnaest
meseci, i kako se Obrad, »jak u policiji«, srećno izvukao. Samo je, rekao je,
nekoliko puta uzdahnuo. Za sirotim Bavarcem, napomenuo je meni, ne
uzdišući…
Obradov uspon u vezi je sa balkanskim ikonama, koje su se na Zapadu
brzo pročule. Počeli su ih donositi prvi jugoslovenski i grcki gastarbajteri,
kao i bugarski špediteri. Obradu i sličnima ikone su ustupane u bescenje.
Čak ni Obrad, koji sebe naziva čačanskom vidrom, nije pretpostavljao
kakvu će cenu dostići »balkanski maleraj«. Potražnja je bila neviđena…
Da sâm ne bi išao na svoj jug, da se ne bi izlagao riziku i gnjavaži,
Obrad je našao žrtve. Robove! Mladići sa pasošima, četvoroprstaši, ti lažni
turisti koji su u Minhenu videli obećanu zemlju, zlatni Čikago iz filmova,
išli su do Bosne, Srbije, Makedonije, Grčke čak, krali tamo ili preuzimali
kradeno. Često su hvatani na granicama.
Tada je »čačanska vidra« razradila plan: njegovi mizerno plaćeni putnici
zavlačili su se ispod vagona, zavijali se i pakovali tamo. Morali su dobro
poznavati red vožnje. Posle toliko i toliko sati, kad voz stane na određenom
mestu, daje se znak za izlazak odozdo. Obično je to bilo u Minhenu, Beču
ili Frankfurtu.
Jednom su se u Skoplju spakovala dvojica. Kod Miloša je bilo desetak
ikona neviđene lepote, kod Dimčeta dvadesetak. Obrad ih je čekao na
minhenskoj stanici sa nekoliko svojih nezvaničnih gorila. Miloš je izišao,
nekako se ispravio. Dimče je bio mrtav, smrzao se. Nisu ga ni izvlačili,
vremena nije bilo.
 Miloš je plakao za svojim drugarom, Dimčetom, s kojim se po
solunskim bordelima toliko puta provodio, trošeći kradeno i otimano, a
Obrad za ikonama koje je lokomotiva odvukla sa vagonom za Frankfurt i
Kasel.
Dimčeta, Makedonca, Obrad Volarić je zamenio Marćelom,
Kopraninom, koji je znao »kako se ne smrznuti«. Miloš i Marćelo Slovenac
išli su do Sofije. Do Varne eak…
Obrad je imao banditsku Legiju. Sam bog zna šta je o svojim
četvoroprstašima znao kad ih je držao u ropskoj poslusnosti. Legiju su mu
sačinjavali, hvalio mi se, Užičani, Leskovčani, Sarajlije, kao i nekoliko
Vlaha sa jugoslovensko-rumunske granice. Kad nisu krali za svog velikog
Kuma, Čačanina, četvoroprstaši su krstarili zapadnonemačkim i austrijskim
vozovima, ispraćali gastarbajtere do jugoslovenske granice, pljačkali ih a i
izbacivali napolje. Ali dok voz juri — da izbačeni ne bi ustao!
Obradu nikad nije bilo dosta maraka i šilinga. Reči iz LJUDI SA
ČETIRI PRSTA koje navodim nisu reči Šandora Kolara, već stvarnog junaka
ove hronike, Obrada Volarića:
»Ako gastarbajter ima 1 DM uzmi mu je, otmi mu je! Onda ga gurni iz
voza! Toliko i inače vredi život jednog balkanskog proletera na radu u
Dojču! Ne nađeš li mu ni tu jednu DM, isto ga izbacuj napolje, ali dok voz
juri, kako bi frankfurtske novine pisale da se antičke tragedije nastavljaju u
Minhenu!«
Obradu je koliko do maraka i šilinga toliko i do prestiža. Pomaže
emigrantske listove, ali traži da mu ime izađe na poslednjoj strani, sa
prilagačima i dobrotvorima.
Obrad voli da sedi sa urednicima emigrantskih novina, da bistri politiku
sa njima, da plaća.
Jer, ima ko će da zaradi i da donese, u ponoć. Gospoda urednici cene
svog sagovornika, laskaju mu, izvlače. Obrad Volarić, za koga se priča da je
čak i sa Legijom stranaca na ti, dreši kesu.
No, urednici hoće nešto drugo. Oni hoće da Obrad njihove »novine«,
preko svojih ljudi, šalje u što većem broju u Jugovinu. Obradovi
četvoroprstaši uzimaju kako »Srpsku borbu« iz Čikaga, tako i »Hrvatsku
pravdu« iz Štutgarta, kako minhenskog »Belog orla«, tako i madridsku
»Obranu«, i sve to kako znaju i umeju »furaju« na vozove, ubacuju u
gastarbajterske kofere, džepove, kutije…
Baš briga Obrada, staničnog mešetara i Kuma u usponu, hoće li
emigrantske novine, proglasi i leci ikad stići do granice! Obradu je važno da
svrati kod »Šilera«, da izvesti gospodina urednika, Glavnog ili bilo kog, da
mu je »učinio kao bratu«, čak više, jer brata koji »za malu lovu šljaka po
Jugovini« i inače ne podnosi.
Gospoda redaktori zahvaljuju se Kumu u usponu…
 XV

ELEMER FINK VERUJE DA SU GAVRO PERUNOV PAVLOVIĆ,

SEKULE ĐURKOV RADOVIĆ I ĐURO ANDRIJIN PIŽURICA PUCALI U
BUENOS AIRESU, NA DAN 9. aprila 1975!

Gavro Perunov Pavlović svojim sagovornicima tvrdi da je baš iz

Cetinja. Svima iz Šiler-štrase sasvim je svejedno odakle je. Kad se, onako
pogrbljen i istrošen tridesetogodišnjim potucanjem, nalije bavarskim pivom,
proplače da nije sa Cetinja već iz Kokota Gornjih. Oni iz Šiler-štrase ne
vide razliku. Gavro meša nemacke izraze i reči sa holandskim i
argentinskim. A sve izgovara sa akcentom Kokota Gornjih ili Donjih.
Gavro Perunov je priučeni pekar kod jednog banatskog Švabe. Banaćanin
ga, navodno, iskreno voli, pa mu ne brani da od nemačkog testa oblikuje
mačeve, krstove, granate za bacač i haubicu. Švaba voli da sluša kako je
nekada bradati Crnogorac, »desna ruka vojvode Pavla Đurišića, osvetnik
njegov«, bežao čak do Argentine.
Elemer Fink veruje da su Gavro Perunov Pavlović, Duro Andrijin
Pižurica, Sekule Durkov Raddvić, Vuksan Stevanov Martinović i Lakić
Bajov Bošković, na dan 9. aprila 1957, u Buenos Airesu, pucali na Antu dr
Pavelića, prvog i poslednjeg Poglavnika Nezavisne Države Hrvatske, i da je
Ante od rana zadobijenih tada umro u Madridu, 29. decembra 1959.
Pijan i uplakan, sa brašnjavim bavarskim šeširom na lobanji, Gavro
Perunov katkad bane u »Šiler«-kafe, u to stecište emigrantske ološi,
pijanaca i Četvoroprstaša, padne za prvi sto kao gavran i počne o svom
Elemeru, svom banatskom Švabi:
»Ubiću ga, ja vam jemac, jer me uvjerava da je mom vojvodi,
neustrašivom Pavlu Đurišiću, s kojim sam bježao, o vratu visio Hitlerov
»Gvozdeni krst«! I sliku takvu ima, pašče njemačko, no mu ja ne vjerujem
koliko ni Ćetku Mašanovu…«
Gavro Perunov tako govori dvadesetak godina. Vlasnik pekare, Elemer
Fink, još je živ i zdrav. Gavro Perunov mu pere i glanca »mercedes«.
Fotografišu se. No, Gavro Perunov ni te fotografije ne voli…
Gavro Perunov Pavlović piše pesme u stilu »Na hiljadu devete stotine…
četrdeset i pete godine…« Te beskrajno duge pesme, znaju to dobro svi iz
svratišta »Šiler«, čak i oni kojima nije do slušanja, govore o
sveemigrantskoj bedi, o potucanju po svetu bez milosti, o putu koji se zove
slomovrat. Akcenat je na kraju, na Kokotima Gornjim, na Kokotima
Donjim, na rodnim selima prema kojima je zgrešio.
Gavra Perunova ozbiljno je potkopala astma. On je zove »argentinska
sipnja«. Dobio je, tvrdi u predasima, u »Buenos Airesu, 1957, kad smo
oštrili sablje i spremali kubure za krvnika, za doktora Anta Pavelića«. Kad
Gavra Perunov dobije napad argentinskog kašlja isprazni se pola »Šilera«.
Ostanu samo oni koji vole pekarovo pesništvo.
Tada Gavro Perunov vadi iz brašnjavog džepa svesku u kojoj su
emigrantske misli, emigrantske reči, emigrantski izrazj. Ko nije bio
emigrant, ili nije bio sa emigrantima, teško će shvatiti to stepenovanje
tragedije. Za emigranta, pa bio on politički ili slučajni, ekstremni ili samo
izgubljeni, Gavro ima bezbroj naziva. Evo nekih:
— uteklica, prebjegajlo, dobjegajlo, odselica, doselica, prišljak,
pribjeglica, podbjeglica, dobjeglica, odbjegnik, naseljenik, nadseljenik,
podseljenik, crnjak bez bijela…
Gavro Perunov tvrdi po svratištu »Šiler« da za svakog emigranta na
svetu ima po pesmu. Stoga su mu oči onako isplakane. Jednom je Gavro
Perunov napisao nešto i u prozi, članak, šta li, i odneo u emigrantski listić
na ćirilici. Odbili su ga, rekli NEPISMENO. Tako je Gavro Perunov izgubio
veru u »saborce i braću po Draži i Pavlu«, u sve svoje, u sve izuzev u
Elemera Finka, iz čijeg testa i brašna izlazi da bi po šarenoj i emigrantskoj
Šilerovoj ulici nabrajao, lelekao, kleo…
Gavro Perunov Pavlović, mitoman iz Gornjih Kokota, negde je izjavio, i
to su ljudi sa četiri prsta zapamtili i zapisali:
»Mi, stari emigranti, mi kosturovi, mi ćemo se vrnuti, dolje, ako nam
položite ruku na rame i ako nam reknete da je sa krivicama i starim
grijesima gotovo, da se bez nas zabluđelih ne može nasred sela izvadit
voda, ni obijelit škola, a kamoli stare krstače okitit đurđevdanskim
cvijećem. Ako nam to ne kažete, mi ćemo sagnjit tu gdje smo, a vi ćete
dolje, ako još bidnete ljudi, vječno za nama grebsti obraze i liti suze
prijekornice…«
Niko ga nije razumeo. Čak ni Elemer Fink pokraj svog crnog
»mercedesa«. Tako da je Gavro Perunov Pavlović rešio da, u jednom
deseteračkom spevu, kidiše na sebe, na promašeni emigrantski život…
 XVI

ILIJA RAONIĆ, GROM OD BOSNE.

KO JE USMRTIO JANKA POPOVIĆA KURSULU?

Ime mu je Ilija Raonić. Svi bradati pajtaši njegovi, četnici sa Romanije,

odavno su mrtvi, ili su daleko od Austrije, pa više nema ko da ga zovne:
»Idžo, grome od Bosne!«
Ilija niti je bio grom, niti munja. Slabašan i osetljiv, Ilija je ceo rat
prodrhtao. Išao je za vojskama, gulio krompir i krstio se. No, rat nikako nije
hteo da se svrši, tako da je Ilija izgubio veru i u samog Boga. Rat se najzad
završio. Ilija se obreo u jednom gradiću na austrijsko-zapadnonemačkoj
granici. Jedna ga je udovica podigla sa puta, unela u štalu i zgrejala. Ilija je
ostao tamo gde su ga spustili i pokrili.
No. Ilija mrzi Austrijance. Ta mržnja je obostrana. U gradiću okreću
glavu od njega. Oni ne znaju da po vasceli dan glavu okreće i on, i da mu je
zbog njih vrat onoliko zasukan…
Od svršetka II svetskog rata Ilija Raonić je samo jednom zakoračio u
voz. Zaždio je čak do Minhena, da nađe Jovana Paligorića, brata iz
Četničkog korpusa. Našao je jednog drugog Paligorića, Stevana, rodom iz
Podrinja. Stevan je bio logoras i ništa nije znao o »braći koja su pristizala
posle rata, o četnicima i ljotićevcima, kao ni o ostalima za koje je bio čuo
da su bili sa Nemcima, sa istim tim Nemcima u čijim je kazamatima četiri
godine protamnovao…« Stevan je bio stanični klošar.
Ilija Raonić je poveo Stevana Paligorića na pivo, kod »Šilera«. Tada je
Raonić nekim mladićima, koji su tek bili došli iz Jugoslavije, sa namerom
da ostanu duže, rekao:
»Emigrant, da znate, mora imati kaput. Kaput dug i širok, naročito dug,
kako Austrijanci ne bi videli da si bez kosulje i gaća! Dok sve drugo nije
važno…«
Mladići, ljudi sa četiri prsta, pitali su ga koga ima. Ilija je rekao da sa
Rertom ima Karla, kome je skoro dvadeseta. Ilija mrzi Karla, jer Karlo neće
da sluša o Romaniji i njenim nekadašnjim bradonjama. Karl Raonić igra
tenis, svake druge godine ide na odmor u Španiju, gde kelneriše. Ilija
Raonić stalno raspreda o forsiranju krvave Drine, tako da Karl dobija nervni
napad kad se pomenu Balkan, Bosna i forsiranje nekakve reke, januara
1942. Ilija Raonić naglas čita Istoriju II svetskog rata, »izdanje dole njihovo
komunističko«, kako bi na spisku poraženih našao svoje i Paligorićevo ime.
Ilija Raonić mrzi Karla Raonića. Karl Raonić tu mržnju oseća, ali i ne
pretpostavlja kolika i kakva je. Ilija Raonić blene u Alpe, masta o kralju, o
bilo kakvom kralju, o Monarhiji, dok je Karlu i Republika previše. Samo je,
dakle, pitanje časa kada će Raonić stariji Raoniću mlađem kuglom
prosvirati »onu ogavnu, levičarslu lubanju«!
Ilija Raonić se smrtno uplašio svoje pretnje, izrečene kod »Šilera« i pred
toliko emigranata. Nije ni ustrelio Karla, jer nije mogao natrag, u Austriju.
U Minhenu se, sa Stevanom Paligorićem, propio. Zaklošario se. Ima najduži
kaput. Sad Stevan ima druga i brata u klošarenju. Stevan katkad uzvikne:
»Idžo, grome od Bosne! Idžo, munjo moja!« Tada Ilija Raonić zaplače i
dugo obraze ne suši.
Ilija Raonić i Stevan Paligorić izgledaju kao dva strasila. Kod »Šilera«
vise ne mogu, ne puštaju ih onakve. A kako bi hteli bar jednom unutra da
uđu! Znaju, tvrde oni, ko je sa jedanaest uboda nožem usmrtio Janka
Popovića Kursulu, kafedžiju, kockara i kavgadžiju iz Rozenhajma…
 XVII

KAKO JE TOMICA BAKRAČ, BOMBAŠ, PONOVO POŠAO ZA

SLAVONIJU

Tomica Bakrač je ispod same planine Papuk. Bio je najmlađi i

najplašljiviji domobran. Ni danas se ne seća kako je preživeo Zidani Most.
Austrijom je lutao kao i drugi, presan krompir jeo, koru gulio i žvakao.
Drugi su ostajali u Austriji, pristajući da budu čak i robovi. Neki su se
zaustavili u Bavarskoj. Tomicu je tresla groznica, stalno je trčao. Tako je
stigao na samu dansku granicu, poiznad grada Kila. Tamo je dobio tifus.
Bolovao je u jednoj štali. On ni danas ne zna da li su za njega znali ili nisu.
Tek, Tomica je davio i rastrzao kokoske, presno meso jeo. Krave je dojio i
nekako ozdravio. Tada su ga primetili i rekli mu da može ostati. Poceli su
da ga zovu Rus. Spazivši da su svi protestanti i da nadaleko nema
rimokatoličke bogomolje, Tomica Bakrač se strmoglavio prema
jugozapadu. Tako je stigao do same zapadnonemačko-holandske granice.
Postao je svinjar. Zavoleo je taj posao, jer ništa otmenije nije obavljao u
selu pod Papuk-planinom. U štali do svinjca mogao se noćima i noćima
sasaptavati sa svetim Antunom, čak sa Marijom…
No, ni Antun, ni Marija, nevina Majka božja, nisu znali da mu kažu šta
sa starom nemačkom bombom sa drškom. Tomica Bakrafi tu bombu nosi,
čas u nedrima a fias u gaćama, još od dana potpunog sloma i predaje, od
1945.1 pravo je fiudo kako mu je niko nije ni video, ni uzeo. Tako Tomica
Bakrafi živi u brlogu sa bombom koja ima i ime. Tomica Bakrač joj govori,
tepa, naginje joj se, kao da je bomba crna svinja. Tomica suze lije i hteo bi
da mu bomba odgovori…
Prolazile su godine. Tomica Bakrač odgajio je i i ispratio do klanice
bezbroj divnih i dragih svinja. U iščekivanju čuda, ili kakvog rata, Tomica
Bakrač je osedeo i malo se povio.
Šta sa bombom?
Odgovora nije bilo! Zaludu je Tomica Bakrafi obišao sve pogranifine
crkve, manastire, groblja. Ispovedao se, pitao šta sa bombom. Nisu ga
sasvim razumeli, jer je plakao i tresao se. Tomica je bežao iz ispovedaonica.
Za njim su trfiali popovi, pripitkivali o kakvoj je to bombi rec. Tomica
Bakrafi padao je na kolena, ubeđivao ih da nije govorio o bombi, već o
crnoj jednoj svinji…
Tad je Tomica Bakrafi usnio san. Rečeno mu je da mora hitno do
Minhena. Tomica se pozdravio sa svojim svinjama, zaplakao se. Uzeo je
sve što je imao. U Minhen je stigao negde pred ponoć. Upao je kod
»Šilera«. »Šiler« je bio pun starih i novih emigranata, švercera i
preprodavaca, liferanata. Najviše je bilo lopova, onih što sačekuju noćne
vozove sa severa koji, pred kraj svake godine, voze jugoslovenske, grčke i
turske gastarbajtere. Tomica Bakrač nikad nije bio među toliko pljačkaša i
otimača. Svet mu se okrenuo u glavi. Raskoračio se nasred »Šilera«, iz
nedra iščupao jedini imetak, bombu sa drskom, i proslovio glasom koji se
kidao:
»Recite mi, braćo moja, Jugosi, šta da radim sa ovim crnim čudom? Ne
miruje, snu ne da na moje oči! Kaže da joj je došlo vreme, da hoće da
bukne! Pa na koga da je bacim? Na sebe ili na gluvu i slepu Papuk-
planinu?«
»I na sebe i na Papuk-planinu!«, rekli su mu ljudi sa četiri prsta i ukrcali
ga na »Balkan-ekspres«, koji je polazio u pet do jedan.
Tako je Tomica Bakrač pošao za Slavoniju…
 XVIII

BOGOLJUB-BOŽA PERIĆ, LIHVAR I HIJENA, VRBUJE

ČETVOROPRSTAŠE

Javna je tajna da je Bogoljub-Boža Perić, ona glavata i trbusasta ruina

što nedeljno svraća kod »Šilera«, kriv za smrt desetine a možda i stotinu
Beograđana. Boža Perić bio je u Nedićevoj vojsci, imao je čin. Zvali su ga
Lihvar. Ništa nije imao protiv svog nadimka. I sad ga tako zovu u
podzemlju Minhena i Frankfurta. Boža Lihvar najradije priča o okupiranom
Beogradu. Emigrantska ološ, balkanske pridošlice i gangsteri trećeg reda,
kao i brojni ljudi sa četiri prsta, rado ga slušaju. Zaprepašćuje Perićeva
iskrenost. Svoju bivšu vojsku, Nedićeve jedinice, smatra u svemu
najbednijim. Sebe ne izdvaja.
Boža Perić bio je okupacijski pljačkaš najgore vrste. Nevine je građane,
priznaje kad se kod »Šilera« nakreše, prijavljivao Upravi grada. Činio je to,
tvrdi, po nekakvom svom spisku. Beograđani, osumnjičeni ili za »crvenu
diverziju« ili kao »simpatizeri Engleza«, odvođeni su u logor, na Banjicu.
Tada je Boža Perić, lihvar i hijena, išao u posete porodicama uhapšenih.
Hvalio se vezama u Upravi grada, obećavao da će učiniti, da može, kao što
je, govorio je, već toliko puta činio izlažući svoj život, i čin, velikim
opasnostima. Ali mu treba dati, govorio je, jer ni on sam ne zna koliko mu
je još dana ostalo. Građani su pitali šta i koliko.
Boža Perić se nije snebivao, uzimao je, opet po nekakvom svom spisku.
Najviše je voleo zlatno prstenje, nakit, dijamante. Zatim umetničke
predmete, slike, ikone. Odnosio je klavire, violine, trube, teniske rekete,
knjige, poprsja, ramove, zavese. Ako nije bilo srebrnog posuđa i lustera,
skupih tepiha i dukata, uzimao je ormare sa odelima. Hvalio se tuđim
monogramima na kosuljama i prstenju. Sve četiri godine okupacije žuljale
su ga tuđe cipele i čizme. Nekretninu je budzašto prodavao. Dragocenosti je
skrivao, jer je osećao, tvrdi danas, da se rat neće završiti po želji »Oca
Srbije«, Milana Nedića. Negde septembra 1944. od Bogoljuba-Bože Perića
u Beogradu nije bilo bogatijeg draguljara…
Osetivsi brz slom, a i »probadanje ispod leve plećke«, Boža Perić je
pošao do Salcburga, malo na kontrolu, na lečenje kod čuvenog ftiziologa
doktora Švarckelera, inače »prijatelja Beograda«. Ukrcao se u voz sa
nekoliko kofera i srećno stigao do doktora Švarckelera, kolekcionara
balkanskih ikona i »čoveka koji je Srbe mnogo zadužio«. Doktor je Božu
divno dočekao.
Ta jesen je bila maglovita i prohladna, te je Bogoljuba-Božu Perića
počelo da probada sa svih strana. Probadalo je i doktora Švarckelera,
vlasnika ovećeg pansiona, te su čitave dane i noći provodili u upoređivanju
svojih zbirki, u obrtanju pitanja ŠTA SA ZLATOM? Nešto su zakopavali,
nesto pakovali i slali preko granice, u Švajcarsku.
Dvadeseti oktobar 1944, »taj sramni pad Beograda… kome će se
osvetiti«, Boža Perić je dočekao baš u gradiću Braunau na rečici In, sa
doktorom Švarckelerom, razume se. I doktor Švarckeler je plakao »za
Beogradom, mučenikom, kome će teško moći da se pomogne«.
Za povratak u Beograd je, pripoveda kod »Šilera« Boža Perić, bilo
sasvim kasno. Otadžbinom su, zaboga, vladali bezvernici, seljaci, partizani.
Ljudi sa četiri prsta ne razumeju ondašnje izraze, pitaju za zlato i kofere sa
ogrlicama. Boža Perić odgovara da se, videvši da se nema dole kud, odlučio
na najteže, na emigraciju i na čekanje. Ljudi sa četiri prsta pitaju za nakit i
dijamantske igle.
Bogoljub-Boža Perić želi da imponuje uteklicama, lopovima i staničnim
hijenama, pa nastavlja kako se nikad nije ženio, iako je imao bezbroj
verenica. Bile su to mahom udovice, ratne, čiji su muževi ostavili svoje
kosti na bojištima Balkana, Galicije, Apenina. Boža je uzimao i od njih,
uvećavao svoju zbirku. U vremenu austrijskih i nemačkih udovica
Bogoljub-Boža Perić snašao se kao retko ko…
Pijan i uplakan, zasukanog vrata i zagledan u daljinu, Boža Perić
emigrantskom kalu »Šilera«, tim otimačima i džeparošima, prevarantima i
»potpaljivačima« neiskusnih gastarbajtera, pripoveda kako je četiri duge i
okupacijske godine potkazivao i pljačkao Beograđane. Ljudi sa četiri prsta
ne slušaju ga sa divljenjem i to Božu dovodi do besa!
 Boža Perić je, trezan, mnogo mračniji. Posetiocima »Šilera« on ne krije
da bi rodnu Šumadiju najradije video u plamenu. Pod sve beogradske
mostove podmetnuo bi dinamit. Kad bi mogao, Boža Perić ne bi, kao
Miljehko Hrkać, položio eksploziv samo u jedan beogradski bioskop.
Železnička stanica bi c-e-l-a letela u vazduh, tako da se u grad Beograd,
koji mu je okrenuo leđa, koji ga je izdao oktobra četrdesetčetvrte, ne bi
nikako moglo ući. Terazijama bi tekla krv, komunistička i crvena, tako da bi
sve emigrantske novine pisale da ima boga…
Kad god čuje za atentate na jugoslovenske konzule i ambasadore, za
terorističke napade na gastarbajtere, kad god pročita da je u zemlji, čiji je
krivac prvoga reda, izvrsena takva i takva diverzija, Boža Perić se iz temelja
poljulja. Hteo bi, on, glomazni i oronuli lihvar, begunac i kukavica, da su to
izvršili pripadnici njegovog a ne drugog naroda. Božu razdire ljubomora, i
on to ne krije od svoje stanične ološi…
Bogoljub-Boža Perić tvrdi da će formirati nekoliko srpskih terorističkih
organizacija, te da će prevazići ustašku »Drinu«, HNO (Hrvatski Narodni
Otpor), kao i HRB (Hrvatsko Revolucionarno Bratstvo), čiji članovi kao
pošasti haraju Zapadnom poluloptom, špartajući od Minhena do Čikaga, od
Štokholma do Paragvaja. Bogoljub-Boža Perić raskorači se nasred »Šilera«
i stane da urla kako će zaseniti Hrvatski Oslobodilački Pokret, HOP, time
što će osnovati i finansirati, tvrdi on, Srpski Oslobodilački Pokret, SOP, i da
će tek tada Beograd videti šta su beli orlovi, šta osvetnici, šta palikuće, šta
koljači svega što mili jugoslovenskim džadama…
»Stari, gde ćeš naći tolike bele orlove?«, pitaju ga ljudi sa četiri prsta,
koji inače ne vole tu vrstu terorizma.
»Vas ću kupiti, stoko bez repa!«, peni Boža Perić, ijuljajući se: »Vas i
vama slične, koga bih drugog!«
»Stari, čime ćeš kupiti četvoroprstaše?«, pitaju ga.
»Markama, DM, bando jugoslovenska!«, trese se Bogoljub Perić.
»Markama, dolarima, zlatom! Obući ću vas, obuti, uljuditi, pa ćete prvi put
otkad znate za sebe, pod mojom komandom, ličiti na ljude! Onda ćete, s
mojim noževima, na prokletu Jugovinu!«
»Stari, po tebi se ne vidi da si lovander«, razlažu mu stanični mešetari,
prodavci kradenog i kupci preprodavanog: »Odelo ti pohabano, cipele
busne, a plaćaš samo svoje pivo… slab bi Vojvoda bio!«
»Stoko balkanska, majmuni, sve je Božino u sefovima… ako uopšte
znate šta su sefovi i ostave… u bankama!«, laje Lihvar i štapom kao
sabljom bode pod zadimljenog »Šilera«: »Kad svu gotovinu potrošim na
SOP, na SNO, na SRB, kad vas obučem i naoružam, otići ću u Braunau, kod
mog dr Švarckelera… po ostatak koji je zakopan uoči pada Beograda,
oktobra 1944, na samoj obali rečice In! Zlatnim polugama, dijamantskim
prstenjem, najskupocenijim biserima plaćaću lako automatsko, a i teško
oružje, koje ćete, kao moji beli orlovi, moja Legija, nositi! Dragim
kamenjem, ću, zatreba li, plaćati eksplozive, ali one najrazornije,
trinitrotoluol, mine, bombe, paklene mašine, koje ćete, moja plaćena
vojsko, raznositi po jugoslovenskim crkvama, manastirima, muzejima,
bolnicama, stadionima! Hoću, prvo, Beograd da me se seti! I da me nikad
ne zaboravi!«
Ni jedan od ljudi sa četiri prsta nije mi znao reći da li je Bogoljub-Boža
Perić, taj Lihvar sviju hulja, taj alkoholiziram manijak i mitoman, osnovao
kakav Srpski Oslobodilački Pokret, kakav SOP. Još manje su znali da me
izveste koja je, onih prozuklih dana, bila cena pokislim i srpskim, belim
orlovima…
Ljudi sa četiri prsta, najčesće momci kojima je stran politički teror, te
secikese i klupoderi oteklih obraza i podočnjaka, ti džeparoši-mađioničari,
pričali su mi kako je Bogoljub-Boža Perić, ne toliko pijan da ne zna gde je i
sa kim je, gorko slinio kod »Šilera«. Plač mu je bio suv, glas iskidan, pogled
na momente ustakljen.
Bogoljub-Boža Perić svečano je priznao da je promašio, kao i neki drugi
uostalom, ali da za taj svoj promašaj nije kriv on, Boža Perić, već Adolf
Hitler, koji nije imao dobre i verne saveznike. Poverio se ljudima sa četiri
prsta, rekavši da nema ništa ni od gotovine, ni od dragulja i dijamantskih
igala. Njegov prijatelj i zaštitnik, Švarckeler dr Jozef, na komade je isečen u
svojoj vili., Sicilijanci ili emigranti, ko bi drugi!’, pronelo se po Austriji.
Ubice su odnele sve Švarckelerove i njegove, Božine, stvari od vrednosti.
Našli su i izvadili čak i zakopane, ratne, sve nepopularne uspomene! Ubice
su ostavile nekoliko tragova, to jest rečenica, sastavljenih na nekoliko
jezika. Jozefu Švarckeleru u čelo je bio urezan kukasti krst…
Dobro, Švarckelera više nema, svršeno je s njim. Ali šta će on,
Bogoljub-Boža Perić? Bez pfeniga, bez Domovine, bez časti! Zaklošariće
se, pustiti bradu, pa će za njim dobacivati, kao što dobacuju za drugima:
»Beli Rus! Beli Rus! Jurodivij!«
»Kud ćeš odavde, stari?«, pitaju ga ljudi sa četiri prsta: »Napolju ledena
bavarska kiša rosi! Kud bi, stari, da možes? Kud bi da te pamet, srce i noge
služe?«
»Da mi je, kukavcu sinjem, do nekoliko stotina DM doći«, cvili ruina
od čoveka, pa nastavlja: »obukao bih se, obuo, začešljao. Da se ne brukam
pred Njim…«
»Pred kim, čika Božo?«, pitaju ga i naručuju desetu rundu.
»Da mi se urediti, deco, da mi se uljuditi… otišao bih, makar i peske, do
Brisla. Tamo živi moj idol, moj Bora!«
»Ko ti je taj, stari?«
»Idol je idol, deco moja!«, nastavlja ruina: »Borislav-Bora Blagojević,
Ravnogorac, jedan od retkih naših koji je uspeo. Bora je Kum, srpski Kum!
Ili ga samo tako zovu. Prišao bih mu, rekao sve o sebi i Švarckeleru, ono o
Banjici. Salutirao bih ili bih se sručio na kolena… Bora, čuo sam, bombe
drži. Tražio bih jednu da mi da. Pa bih pravo na Beograd! Ili na sebe, deco
moja, na ovu od čežnje i usamljenosti izludelu glavu!«
Ljudi sa četiri prsta ne razumeju se u bombe, ali slušaju o jednoj koja će
razneti isluženo i namučeno emigrantsko telo. Ljude sa četiri prsta više
zanimaju brave i kase, periferijske poštice i moteli, noćni vozovi i pospani
putnici. Bogoljub-Boža Perić ne zna da ih je nemoguće rasplakati takvim i
sličnim pričama. Gangsteri padaju na drukčiji kič. Ljudi sa četiri prsta
nikoga ne žale, jer ni njih niko ne žali. Njihova humanost je dirljiva: slušaće
te do zore ako hoćeš, pitaće ko je koga ubio, ali ih motiv ubistva neće
zanimati. Oni znaju da sve može, samo da nema svedoka. Važna je lova,
kao i način kojim se do nje dolazi. Ritual i vic u svemu tome nikako nisu za
potcenjivanje. Jer, pajtašima se mora prijaviti što duhovito. Ljudima sa
Četiri prsta imponuju ne strvoderi kakav je Bogoljub-Boža Perić, već »jaki
mačori, lovanderi, Kumovi«, makar oni bili i prevaranti, i hijene, i što god
hoćeš još. Stići i uteći — to su za njih ljudi ovoga vremena. Stoga oni, njih
desetak, Bogoljubovu priču o Kumu iz Brisla i slušaju. Ono o bombama, o
minama, kao da ih i ne zanima. Ali lova, Kumova lova, to je ono što ih drži
prikovane za stolice kod »Šilera«…
 XIX

SATRAP IZ FOČE.
TIH DANA SU BELGIJSKE NOVINE OBJAVILE SASVIM KRATKU
VEST: DA JE U JEDNOJ TIHOJ BRISELSKOJ ULICI NAĐEN LEŠ
VISOKOG I MRŠAVOG PEDESETOGODIŠNJAKA…

Za trenutak ostavimo Bogoljuba-Božu Perića. Pustimo ga da se

naslađuje i guši svojim suzama. A mi obratimo pažnju na priču o satrapu iz
Foče. Reč je o čudovištu koje je, 12. jula 1943, na Petrovdan, nasred livade
zvane Crkovište, prekratilo život pesniku »Jame«, Ivanu Goranu Kovačiću.
Kako se to desilo?
Zelengora se još dimila, Sutjeska bila krvava. Bio je to veliki pir smrti.
Legenda koja ima svoje mrtve, ali i svoje preživele. Ta golgota imala je
svedoka prvoga reda, pesnika Ivana Gorana Kovačića, čija je »Jama«,
srećom,, već bila kod drugih. U legendama je sve na kraju, tako da
ćemoimijernam prostor i reči nedostaju, ispričati samo ono što se desilo od
trenutka kada smo, u priči nekih očevidaca, sreli pojam, fenomen našeg
pesništva, Ivana Gorana Kovačića…
Ivan Goran Kovačić nije bio sam. Povlačio se sa Sutjeske sa doktorom
Simom Miloševićem, koji je bio ranjen. Nekako su stigli do sela Vrbnice,
na samim padinama Zelengore. Krili su se u štali Vidoja Mališa.
Doktor Milošević se seljaku predstavio kao izvesni Jovan. Ivan Goran
Kovačić bio je Petar Kovačević, Seljak ih je hranio.
Goran se nije razdvajao od Sime. Vidoje Mališ upozoravao je na
opasnost. Teško ranjeni doktor staino je ponavljao:
»Gorane, bar ti izvuci glavu iz ovog pakla… Idi!«
»Nikada te neću ostaviti!«, govorio je pesnik,
»Uhvatiće te, Gorane«, šaputao je doktor Milošević.
 »Neka uhvate!«, odsecao je Ivan Goran Kovačić.
Vrbnicom su divljali četnici. Štala Vidoja Mališa učinila im se sumnjiva.
Prodrli su unutra i zatekli ranjenika i pesnika. Ni prvi, ni drugi, nisu molili
milost. Čekali su da se dogodi ono što se dogoditi mora.
Pred četnicima je bio izvesni Milorad Draškovič, major i komandant
takozvanog »Drinskog korpusa«, On u Jovanu prepoznaje doktora
Miloševića. Upitao je:
»Doktore, znaš li otkad te znam?«
»Ne!«, odgovorio je Sima Milošević.
»Znam te iz Kotora, iz bolnice!«, hrupio je major Drašković.
»Može biti«, rekao je Sima Milošević, kraj koga je sedeo Goran
Kovačić. »I ko je mogao pretpostaviti da ćemo se ovako sresti!«
 »Doktore, kao što ti nisi Jovan, ni taj pokraj tebe nije Petar
Kovačević!«, rekao je Milorad Drašković ispred svojih bradonja.
 »Nego ko je?«, upitao je ranjeni doktor.
»Znamo, partizanski pesnik, zagrebački novinar, tako nešto…« nastavio
je major Drašković.
»On je moj doktor!«, rekao je Sima Milošević. On me neguje i leči! I da
njega pored mene nije bilo…«
»Odsad ćemo te lečiti i paziti mi«, rekao je major Drašković. »I nama su
potrebni doktori… Samo izjavi da hoćeš s nama. Samo to reci, doktore iz
Kotora, i glava ti osta na ramenima! I tebi i tom tvom plavookom ,drugu’,
tom pesniku!«
»Odbijam, majore!«, zajaukao je doktor Milošević.
»DrukČije nećeš preživeti, čoveče«, primetio je major Drašković: »Sam
vidiš koliko je sati s tobom…«
»Neću s vama, četnici!«
»Je li to sve, doktore?«, ljutito je upitao Drašković.
»Jeste, to je sve«, rekao je mirno ranjenik.
»Da li slično misli i partizanski pesnik?«
»Mislimo isto, Sima i ja!«, rekao je Ivan Goran Kovacić.
»Znate li šta vas čeka?«, pitao je Drašković.
»Da!«, rekli su gotovo u isti tren Sima i Goran: »Čeka nas smrt! Ali
smrt koja će ne samo vas, već i sve vaše večno proganjati!«
»Da se više ne ubeđujemo?«, pitao je Drašković.
»Dogovoriti se ne možemo«, rekao je Sima Milošević: »Ubijajte…«
Tada su Stali Vidoja Mališa prisla dva druga četnika. Zvali su se Vasilije
Bodiroga i Stajo KovaČević. Ščepali su Gorana, ne đozvolivši mu da se
poslednji put zagrli sa Simom. Doktor je ostao. Doktora su, vodeći ga
putem prema Crnoj Gori, dugo ubeđivali da se pokaje i da pođe sa
četnicima. Odbijao je puna dva dana. Onda su ga, sa još jednim partizanom,
nepoznata imena, likvidirali pokraj puta…
Šta je bilo sa Goranom? Vodili su ga putem Grandiči-Vojinovići-
Prijedo, prema »mutnoj Drini«, koju su prešli kod Mješaja. Uputili su se
prema selu Bunovo, stigli na prostranu livadu sa najružnijim mogućim
imenom: C-r-k-o-v-i-š-t-e!
U listu »Deveta udarna divizija« posleratni kapetan JNA Svetozar Prijić
kaže da je Ivan Goran Kovačić ovako izgledao tog sudbonosnog julskog
dana: »Visok i mlad čovek u belo-sivom suknenom odelu. Sa puškom, sa
torbicom, na kojoj je visio par opanaka od goveđe kože. Bio je bos. Dugi i
izrazito plavi uvojci. Gologlav…«
 Siroti Goran je, dakle, bio bos!
Na livadi Crkovište bio je veliki četnički zbor. Petrovdan je trebalo
proslaviti, unakaziti. I staro i mlado dognano je s okolnih brda. Večina
seljaka bila je doterana sa njiva. Moralo se pevati, igrati, pucati. Četnička
elita raspravljala je o ženidbi kralja Petra II Karađorđevića, koji se, kao da
rata nije bilo, ženio u Londonu…
Poznato je, naime, da svi četnici nisu bili saglasni sa Kraljevom
ženidbom u doba koje je bilo za sve sudbonosno. Ta nejedinstvenost u stavu
prema Monarhovom inače histeričnom vencanju najbolje i najlepše se vidi
iz prepiske između Draže Mihailovića, glavnokomandujučeg Ravnogorca, s
jedne, i Dragise Vasića, književnika i prvog ideologa četničkog pokreta, s
druge strane. Zahvaljujući jednom našem piscu, tu prepisku sam jedne noći
mogao da slušam, da gledam.
Poznajući narod koji ne voli da se neko ženi dok drugome gori ili tone
kuća, poznajući dobro trezvenost naroda kome su pripadali, a posebno
znajući raspoloženja tog naroda prema kraljevima i kraljevićima uopšte,
Dragiša Vasić bio je kategoričan: NE!
»Gospodine đenerale, bojati se propagande s druge strane!«, pisao je
Dragiša Vasić: »Treba tražiti da Njegovo Veličanstvo, Kralj Petar II
Karađorđević priČeka koliko god može. Jer, gospodine đenerale, Kraljeva
ženidba u ovim sudbonosnim časovima nikako ne može biti popularna.
Njegovom Veličanstvu se i inače zamera što ne krvari sa nama, u slobodnim
planinama…«
Dragoljub-Draža Mihailović je bio takođe odlučan: ZA!
Ako me memorija ne vara, jedna rečenica, napisana u hladovini Ravne
Gore i upućena ideologu i predratnom piscu Dragiši Vasiću, glasila je
otprilike ovako:
»Dragiša, brate! Pusti Dečka nek se ženi! Biće da se pojede, da se
popije! Čalabrcnućemo i mi, u čast toga! Dragiša, brate, nije ni njemu
lako… daleko od Otadžbine, a s Englezima!«
Do ženidbe je došlo. Dragiša Vasić je imao pravo. Širom Balkana se
pevalo: »Dok se kralj ženio…« No, da li su podrinske kabadahije sa
kokardama i bradetinama tog odvratnog dana, na livadi Crkovište, takođe o
onoj prokletoj ženidbi raspravljale? Kakav li je bio njihov stav? Kao stav
književnika i ideologa Dragiše Vasića, koji je znao za ubistveni humor, za
političku zrelost svoga naroda? Ili su i oni preko svega prelazili kao
naćefleisani a po svemu sudeći i lakomisleni Glavnokomandujući sa Ravne
Gore? Zar su samo zbog tih ženidbenih pojedinosti morali sa njiva i livada
da dovlače zaplaseni narod? Moguće je, međutim, da su sirotinju bili
doterali na Crkovište da joj kažu da su uz pomoć Nemaca, Bugara, Italijana
i Muslimanske milicije slomili kičmu Goranove jedinice? Pa su hteli da
narodu pokažu svoj plen…
Ivan Goran Kovačić bio je bos.
Ivana Gorana Kovačića nije ispuštao četnički major Drašković. Pozvao
je tada glavno lice ove priče, mladog četnika Borislava-Boru Blagojevića.
Iako vrlo mlad, Blagojević je već bio komandir takozvane »leteće čete«.
Bile su to specijalne četničke jedinice, one što su duž Drine i Istočnom
Bosnom žarile i palile u najbukvalnijem smislu te reči, komandosi koji su se
takmičili ko će više ubiti, zaklati, udaviti muslimanskih žitelja tih krajeva. I
zaklane i ranjene i žive Borini komandosi bacali su u »mutnu Drinu«. Bora
Blagojević, koji tada nije mogao imati više od devetnaest, najviše dvadeset
godina, bio se izuzetno istakao. Obredno je ubijao! Danas je više nego jasno
da je on, baš on, ubio dvojicu Engleza, izaslanika Britanske vojne misije pri
Vrhovnom štabu NOV.
Ivan Goran Kovačić, sa torbom punom hartija i pesama, pao je šaka
jednog takvog divljaka. Blagojević je, vukući za kosu Gorana i vodeći ga
tako kroz narod, vikao:
»Odreci se crvenih, sto ti majki!«
»Ne odričem se… ne odričem se…«, grcao je Goran posrćući.
»A znaš li da ću te ubiti, pseto partizansko?!«, nastavljao je golobradi
kabadahija, udarajući kundakom vezanog mladića.
»Ništa mi vise ne možete!«, nešto je tako govorio Goran, te su neki
seijaci zapamtili. »Ali ne zaboravite: po zlu čete se pominjati!«
Bora Blagojević je Gorana više puta provodio kroz narod. Zahtevao je
da ga seljaci udaraju, da ga vređaju, da ga pljuju. Onima koji su uzmicali
pretio je pištoljčlnom, pesnicom, kundakom. Vezani Goran je padao, i to je
sitog i obesnog siledžiju iz Foče dovodilo do besa.
Negde u smiraj dana, Petrovog, Borislav-Bora Biagojević poveo je u
stranu već posustalog Gorana. Povikao je:
»Gledaj, narode, stoko! Gledaj, marvo bez repa, kako ću i šta ću sa
partizanskim pesnikom i zagrebačkim novinarom plavih uvojaka!«
Premoren od skakanja i igre po žezi, gluv od govora, pretnji i
hvalisanja, obnevideo od sunca i laži koje su praštale, van sebe od rakije
koja je silom tocena i prosipana, narod je gledao šta će biti.
 Ivan Goran Kovačić, koji je bio bos i hrabar, stropoštao se, pao. I baš
dok je pokušavao da se uspravi, bivši stolarski ili staklarski radnik iz Foče,
sad već koljač po struci i po uverenju, Borislav-Bora Blagojević ispalio je
metak u desnu Goranovu slepoočnicu…
Major Milorad Drašković nikako nije bio zadovoljan tom
Blagojevićevom samovoljom. Major je, po svoj prilici, sa Goranom imao
druge planove. Nezadovoljan, dakle, Drašković je naredio da se ostala dva
partizana, istog dana uhvaćena, provedu kroz narod nekoliko puta, a zatim
mitraljezom pokose.
Pokosili su ih. Major Drašković je naredio da se narod ne razilazi dok se
ta trojica ne zakopaju. Dvojica partizana sahranjena su zajedno. Stotinak
metara dalje zakopan je pesnik »Jame«. Zatrpali su ih, svu trojicu, tamošnji
seljaci, izvesni Vlado Begenišić, Jovo i Vasilije Kovačević.
Major Milorad Drašković je otišao nezadovoljan zborom. Zatim je
godine 1945, negde u Bosni, pao u borbi sa nekom partizanskom jedinicom.
Ako je narodnim pričama verovati, do kraja mu iz pameti nisu izlazili
plavokosi Goran i sumanuti Bora…
Borislav-Bora Blagojević, komandir »letećih jurišnika« i dalje je, kao
pošast, harao Bosnom. Govorilo se da on, strašni Bora, drži Drinu, obe
njene obale. A ko drži Drinu, govorilo se i pre i tada, njegov je svet. Znao je
to i Bora, pa je sa razlogom vise bdeo nad vazda mutnom Drinom…
No, Bora je dopao ljutih rana. Kiša kuršuma zdrobila mu je desnicu, onu
istu kojom je prekratio život Ivana Gorana Kovačića. Blagojevića, kao
važnog, prebacuju u Italiju, na lečenje. Tamo mu amputiraju ruku, bacaju je.
Tako se »strašni Bora« vraća na Balkan sa desnim rukavom u džepu.
Tako kažnjen, bezruk, Blagojevič je bio još stravičniji. Palio je
muslimanska sela u Istočnoj Bosni, teren tako »čistio«. Ubijao je i klao,
koliko je dospevao, levom. Proglašen je za »Heroja Ravne Gore«.
Ni pisac ove hronike, ni Bogoljub-Boža Perić ne znaju kada je Bora
dobio to najznačajnije četničko odličje. To još manje znaju ljudi sa četiri
prsta, koji stalno priupitkuju gde je novac. Po svemu sudeći, Borislav-Bora
Blagojević dobio je tu titulu pre kapitulacije, 1945. Tada se sa četnicima
popa Momčila Đujića prebacio u Italiju…
I sama poražena, na kolenima a gladna i žedna, ponižavana kao nikad
pre u istoriji, Italija nije bila, niti je mogla biti predusretljiva. Četnici svih
vrsta i fela, sa vojvodama i bez njih, ljotićevci čiji se »Učitelj Dimitrije,
Mita« strmoglavio sa svojim pratiocima, inače Šibenčanima, između Sv.
Petra i današnje Nove Gorice, albanski balisti, hortijevci, rumunski
monarhisti i najčešće legionari mističnog i fašističkog reda svetog Mihaila,
tog nebeskog četovođe, razne »poljske straže«, nedićevci, hrvatski
đomobrani, sandžačka Muslimanska milicija, montenegrinski zelenaši, svi ti
rođaci Kraljice Jelene i Kralja joj Emanuela II ili III, svejedno, slovenački
belogardejci koji su se u zločinima nad svojim narodom takmičili sa
ustašama, ostaci četa bivšeg Rusa Pavla Vlasova, južnobalkanski
»bugaraši« i još živi Bugari u uniformama SS jedinica, samozvane vojvode
dalmatinske hercegovačke homoljske što su inače mirni italijanski živalj
plašile kosurinama bradetinama nožekanjama, porazbacivane unakažene
ukrajinske čete (banderovci, buljbovci, i drugi), ustaške legije Francetićeve,
Luburićeve, Kvaternikove, Pavelićeve straže i predstraže, pobočnici i
satnici, mučitelji iz Jasenovca i Jastrebarskog, koljači ličke dece, popovi i
studenti u crnim mantijama što su žurili prema svetom gradu Rimu, ranjeni
i preživeli bojovnici divizija kakve su bile »Vražja«, »Handžar«, »SS
Dobrovljačka muslimanska divizija« sa čijim se crnim fesom fotografisao i
sam Ante dr Pavelić (vidi knjigu Milana Baste »Agonija i pad NDH«),
banatski i bački i sremski folksdojčeri što su sačinjavali ozloglašenu
Diviziju »Princ Eugen« tu kaznenu švapsku diviziju po kojoj će se pamtiti
vatre noževi i plotuni… ceo jedan balkanski, južnoslovenski, a moglo bi se
reći, i šire i bolje, ceo jedan srednjoevropski ološ, začinjen i zakićen
špekulantima i ratnim dobitnicima svih vrsta i boja, varalicama i
pljačkašima, crnoberzijancima makedonskim srbijanskim hercegovačkim
slovenačkim bokeljskim dubrovačkim riječkim slavonskim cetinjskim
sarajevskim, crnoberzijancima i derikožama sirotinje i nejakih, tih trbonja i
mamipara kojima je ceo rat protekao u kupovanju, prodavanju,
preprodavanju i slušanju Radio-Londona Bum Bum-Bum Bum… ceo jedan
ljigav olos, kažem, stekao se u Italiji, zemlji koja je i sama vapila za
hlebom, poverenjem, solju. Pravo je čudo da su ti i takvi, često navijači
Hitlerovi, Musolinijevi, Hortijevi i Borisovi, ti (često!) veći rasisti i arijevci
od samog Arija, u Saveznicima gledali spasioce. Kao da nisu, kao Borislav-
Bora Blagojević, taj »strašni Fočak«, klali članove saveznickih misija kad
god su to mogli…
Proradile su stare, najčešće crkvene veze. Crno-mantijaši sa
okovratnicima od belog kaučuka leteli su duž jugoslovensko-austrijske
granice, duž tada još neutvrđene granice sa Italijom, po alpskim i tirolskim
crkvicama, po manastirima i konacima, po takozvanim župama, i tražili
svoje ratne idole a sad u civile i nevine pastire prerušene hulje. Koliko im je
trebalo, to samo svi Sveti znaju, da Poglavnika, Pavelića dr Antu, iz
Austrije prebace do Rima, a odatle, kao i Artukovića i ostale, ukrcaju na
brod i upute preko »bare«. Tako se Artuković dokopao Severne Amerike,
USA, gde je i dan-danas, a Poglavnik, Pavelić dr Ante, sa pratnjom i
rukopisima svojim, Južne Amerike, gde je ostao sve do ranjavanja, 9. aprila
1957, kada je prebaSen u Madrid, kod Franka.
Sitnež se snalazila kako je znala i umela. Borislav-Bora Blagojević se,
kao tobožnji »frankofil sa Drine«, opredelio za Pariz. No, ma koliko »volela
Srbe, saveznike svoje, a ne podnosila ostale, nesaveznike iz minulih
ratova«, Francuska je otkazala gostoprimstvo jednorukom frankofilu iz
Foče. Godine 1951. Borislav-Bora Blagojević, kad se najmanje tome nadao,
biva proteran iz najvoljenije i »savezničke Francuske«. Francuska
»bezdušna policija« je navela jedan jedini razlog: KRIMINAL. PolitiCki
kriminal, koji bi drugo, kad je na papiru pisalo: TOTALNI IZGON…
Bezrukaš sa Drine se, život i činjenice nam o tome najbolje svedoče,
dobro snasao i u Belgiji. U prestonici je, u Briselu kraljevskom, citirajmo ih
malo, otvorio tipično balkansku mehanu. Dao joj je primamljivo ime:
SRPSKI KRALJ, Le Roi Serbe. To svratište je, što zbog kralja a što zbog
pasulja i sremskih kobasica, bilo puno i prepuno. Gorele su sveće »kad su to
potrebe prazničke iziskivale«, okretale se ploče čikaške izrade, ječale strune
kad god bi kakav guslar »dalekom Belgijom zalutao…«
Borislav-Bora Blagojević je otvorio još jednu kafanu. Ta kafana u
emigrantskom folkloru figurira kao SARAJEVO. Ni pisac ove hronike, ni
četvoroprstaši, čak ni Bogoljub-Boža Perić ne znaju kakva je razlika bila
između SARAJEVA, gde su »plakale gusle«, i SRPSKOG KRALJA, koji
nije bio u ulici Žurden. No, bilo kako bilo, u SARAJEVU su kusani dim,
pljeskavice, bosanski lonac pripreman u sicilijanskoj, o užasa, grnčariji,
tamo su srkane čorbe od bretanjske jagnjetine, tamo su glodane i preko
ramena bacane kosti. Kao onoga dana, na groznoj livadi Crkovište…
Jedan Četvoroprstaš opisivao je SARAJEVO kao priprostiji han, čije su
zidove krasile gusle, ćilimčići, kape, tobož trofejne zastave, mačevi »na
bojnom polju oteti«, mape, vojvode, ali ne sa Italijanima i oficirima Trećeg
Rajha, Njegovo Veličanstvo Kralj Petar II Karađorđević pre i posle ženidbe,
Dragoljub-Draža Mihailović sa trockijevskim naočarima i romanijskim
vetrom zamršenom bradom, De Gol obavezno, kao i kod »Dare Bokserke«
u Parizu, kao i Petar Petrović Njegoš sa »Gorskim vijencem« u rukama i
iznad samog belgijskog panja za kasapljenje bretanjske jagnjetine. Čelni zid
krasila je »freska«, čudo vizantijske tehnike: jarkim, nacionalnim bojama
nafrakan Jug-Bogdan sa devetoricom svojih Jugovića…
Briselski han SARAJEVO imao je i svoj salon, sobu na prvom spratu,
nešto kao Privi. Tamo je bezruki vlasnik primao otmenije goste. Tamo su
vršene transakcije, kako finansijske tako i političke. U toj sobi punoj dima i
pravoslavne mistike, u toj prostoriji koja je mirisala na kandila i vosak, u
tom salonu što neodoljivo podseća na prostorije Lazara Lazarića iz LJUDI
SA ČETIRI PRSTA, razrađivani su teroristički planovi. Jer, otkad mu je
pošlo, a pošlo mu je bilo kao retko kome, Blagojević nije mogao da se
okane ideje o bombama i atentatima. Kad god bi se napio, Blagojević je
nasred svog SARAJEVA izjavljivao da će kao Ivan Goran Kovačić proći
svaki »neprijatelj Srpstva«, svak ko je, na bilo koji način, za »tamnicu
Jugoslaviju«. Pretio je odmazdama, pokoljima…
»Obožavao sam rat!«, izjavljivao je Belgijancima.
Belgijanci su beležili i objavljivali izjave ekstravagantnog, pisali su,
jugoslovenskog emigranta i »legionara balkanskih slobodnih gora«, tog
čoveka koji je tvrdio da je godinu dana bio telohranitelj, dakle gorila,
generala Dragoljuba-Draže Mihailovića, tog »heroja nad herojima… na
prevaru uhvaćenog u prkosnim i nepobedivim srpskim planinama… i
pogubljenog na najcrvenijem jugoslovenskom trgu…« Belgijanci su
pamtili, beležili, stampali. »Slobodna Belgija«, Libre Belgique, i druge
novine posvećivale su Borislavu-Bori Blagojeviću dosta prostora. U tim
novinama, četnički, Borin pokret, nazivan je viteškim. Intervjui su davani
čas kod SRPSKOG KRALJA, a čas u SARAJEVU. Zbog utiska…
Kako se bogatio i silio, Borislav-Bora Blagojević je sticao i neprijatelje.
Ne samo u Briselu i Belgiji, već Sirom sveta, recimo odmah svog i
emigrantskog sveta. I pijan i trezan sebe je upoređivao sa Dragoljubom-
Dražom Mihailovićem, pokrete je »Čičino« podražavao, uzrečicama se
njegovim poštapao, mislima Draškovim potpomagao. To niko nije voleo.
Tim pre što je pretendenata na »Čičino« upražnjeno mesto bilo više.
Borislav-Bora Blagojević je vređao ljude, pretio im Crkovištem…
Borine gorile i telali nasrtali su na barake u kojima su živele porodice
jugoslovenskih gastarbajtera. Oni koji nisu hteli emigrantske letke, novine i
proglase kao što su SRBINE, ZNAŠ LI KO SI? dobijali su batine. Neke
majke su silovane. Gorile i telali dobijali su masne napojnice, lepše rečeno
bakšiše. Vrhunac lične bahatosti Kum Bora je pokazao u pravoslavnoj crkvi
u Briselu.
Bilo je to uoči Božića, na Badnje veče. Kum Bora je uleteo u crkvu
punu vernika, projurio pored badnjaka i stao mahati isukanom nožekanjom
kao sabljom. Službu božju je prekinuo, popa i sve vernike izjurio napolje.
»Kako ste smeli početi bez mene, nebesa vam i boga j… ?!«, zaurlao je
kao da je na livadi Crkovište, na Petrovdan, godine 1943.
Telohranitelji su bili iza njega. Zna se koliko je rastojanje. Znaju se i
uloge. Zna se šta je čiji zadatak ako bilo ko podigne glavu i zucne. Kum je
vernike i popa uterao unutra, osiono zatražio reprizu…
Borislav-Bora Blagojević godinama nikud nije smeo sam. Čak ni u
svoje SARAJEVO nije dolazio bez dvojice ili trojice gorila. SARAJEVO je
Bora dao pod zakup, SRPSKOG KRALJA isto, jer je novac pristizao i sa
drugih strana. To je bilo vreme kada se bezruki Kum počeo aktivno baviti
politikom. Bahatu junačinu sa livade Crkovište sve više su zanimale
diverzije prema zemlji koja ga je još 1945, u Foči, proglasila ratnim
zločincem.
Izrađene po Borinom »dizajnu i zamisli«, granate su se gomilale. Novac
za one koji će ih raznositi takođe je bio obezbeđen. Borislav-Bora
Blagojević, inače predsednik organizacije »Draža Mihailović« za Belgiju i
jedan od šefova »Ravne Gore« za Evropu, zaista je hteo da pretekne
Hrvatski Oslobodilački Pokret, HOP, o čijim je akcijama zapadni svet bio
počeo da sluša i čita. Nekoliko Borinih tempiranih bombi, dakle mina ručne
i briselske izrade, odjeknulo je pred zgradama jugoslovenskih
predstavništava u Beču i Vašingtonu…
Krepki, jednoruki Kum je likovao. U mehani SARAJEVO, sa gostima
iz Čikaga i Detroita, uspešni napadi proslavljeni su klanjem jagnjeta iz
Bretanje, pevanjem romanijskih cetničkih pesama, zaklinjanjem. Gosti
»Amerikanci« bili su očarani…
Sa jednim od čikaške bratije osioni i netrpeljivi Bora odavno nije dobro
stajao. Na jednom od čestih Borinih »samita«, održavanih u salonu
SARAJEVA, došlo je do težih reči. Bora je američkom sabratu sasuo u brk
da oni, tamo preko bare, slabo poznaju prilike na Balkanu i da na Jugovinu
treba drukčije. I tako dalje. Na šta je častoljubivi, osvetoljubivi čikaški Brat
ustao i napustio većanje nalik na ona Lazarićeva u LJUDIMA SA ČETIRI
PRSTA. Čikaški Brat nije odmah otplovio preko bare, već je ostao da »u
Evropi sredi ono što se, s obzirom na okolnosti, može srediti«. Bio je mart
1975…
Tih dana su belgijske novine objavile sasvim kratku vest. U jednoj tihoj
briselskoj ulici nađen je les visokog i mršavog pedesetogodišnjaka.
Borislav-Bora Blagojević! Bio je pogođen u potiljak, jednim metkom, i
ležao je u lokvi svoje krvi. I ovoga puta pomenute su sve organizacije
kojima je ubijeni pripadao, kao i ordenje koje je posedovao. Brat iz Čikaga
nije pominjan, niti je reporter za njega znao…
 Ljudi sa četiri prsta slušaju priču Bogoljuba-Bože Perića, naslađuju se.
Iako i oni pripadaju svetu kriminala, gade se svega što je naduveni Fočak
učinio. Ljudi sa četiri prsta ono što čine — čine drukčije: oni ne kradu iz
kasa, kao Italijani, ili kao drugi; oni kradu cele kase, kako bi se znalo da su
otimači stigli pravo sa Balkana i da su uradili to što su uradili ne samo da bi
do para došli, već i da bi se glas o njima proneo. Ljudi sa četiri prsta slušaju
Božinu pripovetku, pa će ispred »fajronta«, negde u zoru:
»Ko mu je maznuo lovu?«
Bogoljub-Boža Perić plače za Borom. Pominje put u Čikago, gde bi se
obračunao sa onim Bratom. Pre Čikaga će, bunca, skoknuti do Beograda,
gde će u vazduh dići pola Terazija. Borinom bombom, dodaje, i trese se kao
padavičar…
 XX

BAVARCI GLEDAJU PREDA SE

Prostrana aula Glavne železničke stanice Minhen. Galami se na grčkom,

urla na turskom, dovikuje na jugoslovenskim jezicima. Maše se. Na
nemačkom se samo sklanja s puta, šapuće, uvija. Balkanci, bez obzira
odakle bili i i kuda sa te mamutske stanice odlazili, preko reda navaljuju na
šaltere, bezobzirno gaze i čepaju. Miran svet uzmiče, preda se gleda.
Tamnoputi, najčešće kovrdžavi putnici namernici udaraju laktovima,
kolenima. I oni, kao Nemci, pominju Salcburg, zatim Solun, Jedrene,
Ankaru. Dok se Nemci stiskaju, oni ponosno drže svoje novine. Oni isto
tako izazovno gledaju na plakate, vozne redove i mnoge pozive na
putovanja, zabave i utakmice, ispisane na njihovim za sve ostale egzotičnim
jezicima. U redu, pred šalterom, ne sme biti ni mačke, ni psa — tamnoputi
bez milosti šutiraju i pljuju za vlasnicima:
»Kepek, kepek! Kepek, džukel!«
Nije manja gužva ni pred kioscima, ali ne pred nemačkim, već pred
onim koji prodaju novine na nekih dvadeset ili dvadeset pet jezika. Tu, pred
kioskom koji se pompezno zove Internacionalna štampa, sklapaju se nova
poznanstva i utvrđuju stara. Čovek prilazi čoveku već prema novinama koje
jedan od njih, ili obojica, čitaju. Kiosk Internacionalne štampe najčešće je
emigrantsko sastajaliste…
Ljudi sa četiri prsta, koje stalno sanjam i pominjem, najveći su prirodni
nihilisti koje sam dosad sreo. Oni ne žure sa kupovinom novina, bile one
službene, dakle legalne, ili one iz paralelnog, emigrantskog sveta. Njima ne
vredi ni isticati razloge. Jer oni imaju, ali za sve, svoje i samo svoje razloge.
Oni uzimaju samo bulevarske i nemačke listiće, ne toliko zbog opisanih
ubistava i pljački, hapšenja i bekstava, koliko zbog sportskih rezultata,
Lotoa, lutrije uopšte. Zanimanje života za te ljude je igra, igra u svemu i sa
svaČim. Pravi igrač ne pita za cenu. Dešava se da je i sopstvena tikva sa
ramena ulog. Za te ptiće koji ne pripadaju nijednoj naciji, nijednom
folkloru, junak dana je samo čovek koji je, ne radeći već igrajući na lozu
dobio toliko i toliko, ali dovoljno da može, kad glavninu stavi na stranu,
zaigrati sa drugarima na ruletu. Baciti na ovaj ili onaj broj, na ovu ili onu
boju, pa opet, bez obzira na ishod, pa opet b-a-c-i-t-i…
Ljudi sa četiri prsta stoga ne opsedaju kioske sa takozvanom
internacionalnom štampom, sa štampom uopšte, jer se boje, govore, da će
im emigrant, subotar, Jehovac, tutnuti u šake ili džep kakav letak, kakav
proglas, kakav poziv verske ili prevratničko-terorističke sadržine. Oni
oprezno šetaju aulom. Nemaju potrebe da gledaju u panoe na kojima su
označeni dolasci i odlasci vozova. Sve što ih zanima znaju napamet. U
džepu, na papiru, najbolje je nemati ništa. Najbolje i najmirnije se živi,
tvrde, od nedostatka dokaza. To je jedna od lozinki ljudi o kojima sam
napisao knjigu…
Podzemlje Minhena počinje u toj prostranoj auli, bolje reći na njenom
izlazu koji gleda na tri već slavne a paklene ulice. To su, pišimo kako se
izgovara, Bajern-štrase, Gete-štrase i, najdinamičnija i najkrvavija od njih,
duga Šiler-štrase. Tu ulicu Bavarci posprdno, i s pravom, zovu Balkan-
štrase. U njoj, reklo bi se, i nema Bavaraca. Bavarci se, navodno, povlače
prema severozapadu, prema otmenijim četvrtima, dok na mesta sitnih
trgovaca, preprodavaca, oštrača noževa i modelara dolaze DDR doseljenici,
Nemci iz Pomeranije i Dancinga, Sudetskih oblasti, kao i takozvani
folksdojčeri, kojih, ako je verovati jednim minhenskim desničarskim
novinama, ima po celoj Evropi, uključujući tu i Solun.
Pored osnovnih jezika, što će reći turskog, grčkog i jezika koji se u
Zapadnoj Evropi popularno zove »jugoslaviš«, u Šiler-štrase mogu se čuti
češki i jermenski, rumunski i slovački, italijanski i gruzijski, ukrajinski i
mađarski. Vlasnici nekadašnjih pansiončića i staničnih prihvatilišta, a sada
dvospratnih i trospratnih hotela, među sobom i među prijateljima govore
manje-više mrtvim jezikom, jidšom, zatim ljvovskom kombinacijom
poljskog i ruskog.
Crmpurasti, dežmekasti i kovrdžavi trgovci tepisima, ćilibarom i
mirođijama u Bavarsku su stigli, niko ne zna kako, sa istočnih padina
Kavkaza, te im jeziku i psovkama još niko nije našao ime. Čak ni posprdno!
Prodavci bofl-robe, praktično onoga što niko živ u Minhenu neće ni da
pogleda, tih otpadaka i restlova, žipona od materijala nalik na papir i
plastiku, dugih najlon gaća sa etiketama Rex-Extra-Prima-Super, kišobrana
koji se raspadaju već kod drugog otvaranja, »cipela za izlaz«, i to piše, u
stvari luksuznih bakandži sa petama i đonovima od trobojne gume,
najomiljeniji artikli bugarskih špeditera, ti prodavci, čitave familije i rođaci
im bližnji i daljnji, govore pored jidiša, galicijrkog rusko-poljsko-
ukrajinskog, i neku mešavinu rumunsko-nemačko-hebrejskog. Razume se,
ti trgovci i trgovčići, spremni da ti uvale ako ne makaze za striženje brava a
onda bar šubaru »doktor Živago« od najjevtinijeg skaja, te vidre pametnih
očica znaju i jugoslovenske varijante, i to pretežno ijekavicu.
Šarene devojke, podnadule i podnapite od ko zna kakvog alkohola,
izanđale od prekomerne upotrebe, tako mlade i lepe a već gorke kao otrov,
te sirote što sa pragova opskurnih barčića »Džoni«, »Rozi« i »Big Bil« zovu
na zabavu i trošak, govore jedino siengovima vojnika Sedme US armije,
stacionirane »negde u neposrednoj blizini…«, koliko da se i to zna.
Tokom dana ljudi sa četiri prsta obiđu sve kancelarije i ćumeze raznih
Balkan-Eksport-Importa. Prijave prodano, kupe ukradeno, pozajme dvaput
preprodavano. Važna je izmena, zamena, obrtanje. Neko im je kazao, dana
kada su se iskrcali na minhenskoj stanici, da marka, ta famozna DM, rđa
ako se stalno ne obrće. Pa se i oni, ko zna za šta predodređeni, oko nje vrte.
Znaju oni da Šiler-štrase traži trgovinu, makar ona bila i legalna, poštena, pa
kupuju, pa »mažnjavaju«, pa zaustavljaju ljude i nude, uvek ističući da stižu
od grosiste i da stoga daju upola cene…
U bajnoj Šiler-štrase život se odvija kao u kakvom uzbudljivom ili bar
kriminalističkom filmu. Čovek od čoveka uzme, pozajmi, otme ili ukrade,
svejedno, zatim trči da proda, to jest »utopi«. Kad proda, četvoroprstaš zove
onoga koga je potpalio, to jest prevario, pa zajedno trče kod »Šilera«, da
zaliju. I što je najčudnije, onaj se prvi, prevareni i potpaljeni, ne ljuti. Jer, i
on je nekog potpalio, časak pre nego što je i sam bio potpaljen. Braća po
poslu, po mukama, po čežnji za rodnim balkanskim selima i varošicama u
beharu, katkad se jadaju, rasplaču se i razbesne kad ih Loto za
Bundesrepubliku mimoiđe, ta, rekao bih, klasna braća prosto trče k
»Šileru«, da sve, i dobro i rđavo, zaliju bavarskim pivom. U pivu je istina,
ne u vinu, emigrantska je misao. Trče da se od ukradenog naklopaju
piletine, koja se okreće i peče, da se nažvaću takozvanih poljskih kobasica i
da sve, na kraju, zaslade šašljikom, čiji mirisi ispunjavaju celu Šilerovu
ulicu, stižući čak do Geteove…
 XXI

SVI PUTEVI VODE KA »ŠILERU«.

NE ZNAMO GDE JE HONOLULU, A ČAPLJINA DOBRO ZNAMO
GDE JE!
ŠTA JE SVE NUDIO LAŽNI ANTE PRASKALO…

U »Šiler« je, jednom pred ponoć, banuo mlađi čovek. Pokisao i umoran,
očigledno prvi put u toj dima punoj Meki, on nije znao gde bi se skrasio.
Putnik je uza se imao potežu putnu torbu. Bio je umoran, bled, zelen
gotovo. Jedva je čekao da padne za sto.
»Šiler« je bio prepun, jer stizali su vozovi sa zapada, sa severa, a za
petnaest minuta polazio je jedan »dobar« voz za Beč. Iako u stisci sa
vremenom — ah ti vozovi, ti izazovi! — četvoroprstaši su nesnalažljivu
pridošlicu stručno merili.
Osetivši da je posmatran, da je čak i priča o »dobrim« i takozvanim
»progresivnim«, to jest o debelim lovanderima punim vozovima, da je priča
dakle za trenutak stala, zgužvani čovek na čijim su obrazima iskrile
pametne i malo užarene oči, zapitao je:
»Mogu li kod vas za sto, ljudi?«
»Možeš, ako kažeš ko si i ako platiš svoje piće!«, pola u šali a podosta u
zbilji rekao je najsnažniji četvoroprstaš, onaj kolos razdrljenih grudi, onaj
Šime, zvani Dalmoš.
»Ja sam Ante Praskalo, ako vam to išta znači«, neprirodno se zacerekao
gost, seo s kraja i privukao k svojim nogama potešku torbu: »Od plaćanja
pravite problem? Šta pijete?«
»Ločemo sve što toče!«, odgovorio je momak kraj Ante, Žika zvani
Žilijen, navodno Mačvanin: »Što ti ruke drhte, Praskalo?«
 »Svu noć sam putovao«, rekao je tek prispeli, u čijem se nastupu
primećivala izvesna nesigurnost.
»Zar od Štutgarta do Minhena toliko treba?«, pitao je Dalmoš.
»Kakav Štutgart, ljudi!«
»Dobro, odakle nam stižeš?«, pitao je Dalmoš.
»Iz Švedske«, rekao je Praskalo, drhtavom šakom prihvatajući kriglu
bavarskog piva.
»Švedska je prostrana, zemljače«, kucnuo se sa Praskalom jedan od
četvoroprstaša, koji kao da je žurio na svoj »dobri« i »omiljeni« voz: »Reci
grad iz kog nam stižeš!«
»Stokholm«, rekao je navodni Ante Praskalo, pa se brzo ispravio: »Iz
okoline Stokholma, u stvari…«
»Šta nam, gore, radiš?«, pitao je Žilijen Mačvanac, dok su Šime Dalmoš
i ostali sumnjičavo gledali nabijenu putnu torbu.
»Radim kao ložač«, rekao je čovek trljajući svoje zgužvane i još
nezgrejane obraze.
»Čime lože, Praskalo, gore u Švedskoj?«, pitao je Dalmoš.
»Čim stignu!«, osmelio se gost.
»A čime ti ložiš?«, smeškao se Žika iz Mačve. »Mislim, čime najradije
greješ?«
»Najuža struka mi je grejanje naftom«, odgovorio je Praskalo prilično
ubedljivo: »Mada ložim i ja čim stignem. To ne zavisi od mene. Na gazdi je
da izabere gorivo!«
»Je li ti gazda dobar, Praskalo?«, dvosmisleno će Dalmoš.
»Neću ga kuditi, ljudi«, rekao je gost, ne osećajući kuda se cilja:
»Dobričina, istinu govoreći. Nikad pred nama, radnicima odozdo, nije
pogledao na sat…«
»Odakle si rodom?«
»Mostar«, neodlučno je rekao, pa se brzo popravio: »Okolina Mostara,
u stvari…«
»Šta to znači »okolina Mostara?« Ima li Mostar okolinu? Pitam: iz kog
si sela?«
»Čapljina, ljudi«, ušeprtljio se gost, pazeći na putnu torbu kojoj su se
primicali: »Znate, valjda, gde je Čapljina?«
»Ne znamo gde je Honolulu, a Čapljina dobro znamo gde je!«, pola
ljutito a pola u šali počeo je Ante Dalmoš: »Ispravi se, Praskalo, jer
Čapljina odavno nije selo! Ispravi se, ili viči još jednu rundu…«
 »Sve runde će noćas biti moje!«, kliknuo je gost i rukavom obrisao
oznojeno čelo: »Samo kad je čovek sa svojima!«
»To košta, Praskalo«, primetio je Žilijen Mačvanac, odlučivši se za
viski: »Ti prokleti ,svoji’ u stanju su i crno ispod nokata da ti uzmu. I nikad
im nisi dobar!«
»Ljudi smo… bar mi za ovim stolom«, gotovo je zapevao Praskalo,
naručujući za sebe običan bavarski šnaps: »Nekako ćemo se složiti…
Najvažnije je poverenje. A kad se ono među ljudima uspostavi, i utvrdi, sa
mnogim problemima je svršena stvar…«
»Izgleda da si pri parama«, spustio je ton razgovora na samu zemlju
Ante Dalmoš: »Pri krunama!«
»Rekao sam: najpre poverenje!«, pazio je na svaku reč gost, pokazujući
tobož ovlaš da pored švedskih i danskih kruna ima i pokoju DM stotinarku:
»A posle dolazi dogovor…«
»Kakav dogovor, Praskalo?«, pitao je sve trezniji Šime, zvani Dalmoš:
»Praskalo, sve si nejasniji…«
»Mene ste, ljudi, za ime pitali, i rekao sam ga, a ja vas ne«, zaplitao je
jezikom ili se pravio da je naćefleisan taj naoko obični putnik koji nije
mogao imati više od trideset pet ili četrdeset godina: »Kako to, ljudi?«
»Jugosi smo, Praskalo!«, rekao je Žilijen Mačvanin. »Tako se
predstavljamo, a tako nas i zovu…«
»I još niste pobacali crvene svoje pasoščiće?«
»Nismo, Praskalo, niti ćemo!«, tobož šaljivim tonom preo je Šime
Dalmoš: »A ti, Ante?«
»Ja ga nisam nikad ni imao«, hvalio se Praskalo: »Sad imam švedski, i
još jedan, o kome ćemo malo kasnije, kad nas ne bude ovoliko…«
»Još jednu rundu, Praskalo!« kliktao je Šime Dalmoš, dajući znak
kelnerici da sve ponovi: »U čast tvog bekstva, kod Kopra, zar ne?«
»Kod Nove Gorice!«. Praskalo je bio van sebe: »Zbrisao sam im s
groblja, koje je pola u Jugi a pola u Italiji!«
»Sila si, Ante!«
»Ukoliko se ne varam, ljudi, vi ođlazite dole. Službeno?«
»Gde to, Praskalo?«
»Dole, u prokletu Jugovinu…«
»To nije ,dole’ Praskalo!«
»Je li, onda, ,gore’?«, zbunio se gost kome su drhtale obe ruke.
 »To je negde ,između’, Praskalo!«, sekao je tobož šaljivo Šime Dalmoš,
grlio gosta i tako ga sve više odvajao od putne torbe: »Praskalo, Šveđanine,
govori sta od nas hoćeš! Vidiš koje je doba! Dok mi ovde s tobom
filozofiramo kako ko loži i greje, ko je sa pasošem-crvendaćem a ko nije,
vozovi dolaze i prolaze! Ante Praskalo, govori ili ćeš morati da nadoknadiš
vreme koje gubimo s tobom…«
»Kad odu«, šapnuo je Praskalo i stao sa kelnericom sređivati račun; nije
mu drhtala ruka: »Kađ ostanemo nas trojica…«
Četvoroprstaši kao da shvatiše pricu, ođoše prema stanici. Nasamo
ostadoše Žilijen Mačvanac, Šime Dalmoš,. nešto smračen ali radoznao, i
Ante Praskalo, gost. Ante Praskalo maši ruku prema putnoj torbi, poverljivo
priupita Dalmoša:
»Mogu li pred njim?«
»Možeš«, reče Šime. »Žilijen kao da je naš…«
»Ja sam hrvatski domoljub«, poče sasvim izmenjenim glasom čovek
koji se predstavio kao Ante Praskalo: »Hrvatski Domoljub!«, izgovori
gotovo mistično, pomenuvši nekakav ogranak u Švedskoj: »Jedan od onih
koji su…«
»Ubili ambasadora Rolovića«, ubaci Šime Dalmoš.
»Nisam, na žalost«, reče žalostivo gost i vično otvori torbu: »Bio sam
na putu, kao ovo noćas… Bio sam u Danskoj.«
»I šta nam noćas nudiš, Praskalo?«, pitao je Šime Dalmoš.
»Hrvatske emigrantske novine, periodiku, knjige, sve što se izdaje
ovamo, u slobodnom svetu«, počinjao je, pokazujući uzorke. »Prikupljam
pretplatu na sledeće novine: OBRANA, Glasilo Hrvatskog Narodnog
Otpora, koje uređuje Radni skup, na čijem je čelu puk. Dalibor, prezime
njegovo je i za mene tajna. Glasilo izlazi u Madridu, Španjolska. OBRANU
je, inače, osnovao proslavljeni general naš, Vjekoslav Luburić Maks,
komandant Jasenovca, kojeg nam, Maksa, ubiše dne 11. aprila 1969. u
Karkagenteu. Nudim NEZAVISNU DRŽAVU HRVATSKU, koja ima
podnaslov lak za pamćenje: Plug i brana Hrvatu su hrana, a Ustaša — to
mu je obrana. List NDH je, evo piše, Hrvatski Nacionalni Demokratski list,
izlazi u Kanadi. Godišnja pretplata Dol. 6. Nudim HRVATSKU DRŽAVU,
glasilo Hrvatskog Narodnog Odbora, list za Domovinu i Emigraciju, koji
izlazi u Torontu—Minhenu—Njujorku—Sidneju i Buenos Airesu. HD je do
iznenadne smrti uređivao Branko dr Jelić, a sad je uređuje brat mu, Ivan dr
Jelić. Nudim NOVU HRVATSKU, najnovije naše glasilo, London, godišnja
pretplata za 24 broja DM 35 ili Dol. 25, ako je pošta zračna. Nudim
HRVATSKU GRUDU, Viestnik Hrvatskih Oslobodilačkih Boraca za
Domovinu i Emigraciju, ne znam gde izlazi, jer ne piše, a ne znam ni kolika
je pretplata. Nudim HRVATSKU PRAVDU, Glasnik Socijalističke Stranke
Hrvatske, čiji je Glavni urednik Osman Begić, Štutgart. HP izlazi mesečno i
košta DM 2 ili Dol. 1 po komadu…«
»Šta još nudiš, Praskalo?«, tiho će Šime Dalmoš.
»Nudim sva izdanja ZIRALA, Zajednice Izdanja Ranjeni Labud«,
nabrajao je Ante Praskalo pa nastavljao: »Nudim LIVADE SNOVA I
VJETROVA od Lucijana Kordića, ISELJENIČKU LIRIKU od istog autora,
L. Kordića, ukoričeno Dol. 2. Nudim ALOJZIJA STEPINCA, studiju na
1020 stranica od Stjepana Fistrovića, 73 fotografije izvan teksta i na celoj
strani. Cena dvostruka: ušiveno Dol. 13, ukoričeno Dol. 15. To je prvi
potpuni životopis Velikog Kardinala i budućeg sveca našeg. Nudim
SLAVOLUK VRH RUŠEVINA od P. Kordića, Dol. 5, ukoričeno. Nudim
CRVENU HRVATSKU od D. Mandiča, Dol. 5, ukoričeno. I najzad, nudim
bestseler, DOŽIVLJAJE od Poglavnika NDH, Pavelića dr Ante, Dol. 10,
ukoričeno, zlatotisk…«
»Šta još nudiš, Praskalo?«
»Nudim Hrvatsku putnicu, braćo!«
»Da to nije kakva ženska, Ante?«, pravio se nevešt Šime Dalmoš: »Ako
je ženska — ovamo s njom!«
»Jezik pregrizli, ljudi moji grešni!«, gotovo je zaplakao Praskalo: »Gde
bih ja, svetac kakav sam, nudio tako nešto! Nudim putnicu, ali h-r-v-a-t-s-k-
u, dokument jedinstven u svetu…
»Otkud knjižici koju nam pokazuješ baš ime putnica!«, šalio se Šime
Dalmoš, želeći da od gosta izvuče što više bizarnosti.
»Reč pasport, braćo, pripada takoimenovanoj srpskoj leksici«,
nastavljao je Praskalo, listajući jednu »putnicu«. »Isto je i sa rečima radio,
propaganda, ekonomija, koje su čisto srpske, i za koje imamo naše
izražaje…«
»Ante, pročitaj nam iz onih tvojih novina poziv na kupovinu Putnice«,
zamolio je Šime: »Ništa ne preskači!«
Ante Praskalo je čitao svečano, osnovački:
 »Hrvatski rodoljube! Zatraži hrvatsku putnicu —
pomaži hrvatsku borbu! Hrvatska putnica koju izdaje
Hrvatski Narodni Odbor, jest dokument koji dokazuje, da je
njezin posjednik aktivni borac za ponovnu uspostavu
suverene i samostalne Države Hrvatske. Doprinos koji se
plača za njezino izdavanje ide u korist fonda, koji se i koji
će se upotrijebiti isključivo u korist borbe za ostvarenje
iponovno uskrsnuće Hrvatske Države. Kao punopravan
dokument u smislu međunarodnog prava hrvatska putnica
vrijedit će od časa kad se proglasi samostalna Hrvatska, a
toje i u samoj putnici jasno navedeno. Ova hrvatska
putnica, ujedno je dokaz, da netko nije samo hrvatski
rodoljub na riječi, nego i na djelu, pa je dužnost svakog
državotvornog Hrvata, bez obzira na organizaciju kojoj
pripada, da ju nabavi i posjeduje. Izdavanje hrvatske
putnice, a tako što je i razumljivo i pristojba koja se za nju
plača, biti će preneseno na Hrvatsko Narodno
Predstavništvo čim se ono bude postavilo i izabralo. Sa
hrvatskom driavnom putnicom legitimirati ćete se ne samo
pred drugim hrvatskim rodoljubima, kao aktivni borac i
pomagač hrvatske borbe za oslobodenjem, nego isto i pred
stranim svijetom deklarirati ćete odlučnost Hrvatskog
Naroda, da živi u svojoj vlastitoj drzavi, a ne u svojoj
tamnici velikosrbskoj Jugoslaviji. Zato: Zatražite izdavanje
hrvatske putnice čim prije. Nagovorite znance, prijatelje i
ostale hrvatske rodoljube, da to isto učine jer hrvatska p-u-
t-n-i-c-a nije nikakav stranački dokument, nego svehrvatsko
oružje i dokaz hrvatske solidarnosti. Ne odgadajte do sutra
— zatražite ju već d-a-n-a-s!«

»Ante Praskalo, za koje prostore valja ta putnica?«

»Za sve, brate Šime. Jer, putnica je putnica…«
»A cena kolika joj je, Ante?«
»Početna cena, brate Šime, DM 100!«
»Ante, ispade da je Hrvatska putnica skuplja od Američke!«, našalio se
Šime Dalmoš. »Kako to, Praskalo?«
 »Delićemo je uskoro i džabe!«, pevušio je gost, ređajući po stolu i pored
emigrantskih novina dosad najneobičniji pasoš: »Prvo se moramo
materijalno i gospodarski uzdići, a zatim se sirom sveta politički uveljaviti,
afirmirati…«
»Skupo, skupo, Praskalo!«, nastavio je kolos, Šime: »Ali kupujem, pod
uslovom da putnicu dobije i Žilijen.«
»On će dati DM 200«, rekao je gost, spreman da naplati.
»Što 200, Praskalo?«
»Žilijen nije krizman, brate Šime!«, hrupio je Praskalo: »Pa nek' plati!«
»Platićemo i on i ja, Praskalo!«, rekao je Šime, dajući znak da moraju iz
kafane. »Pare nam nisu tu. Kod jednog čoveka su.«
»Je li to daleko?«, vrpoljio se Praskalo, podižući torbu.
»Treća ulica levo«, rekao je Žilijen Mačvanac.
Šime Dalmoš čitao je Praskalov letak, izvađen časak pre iz torbe.
Praskalo je takvih listića, videlo se, imao na hiljade. lako je bio štampan
krupnim slovima, letak nije bio lak za čitanje. Šime Dalmoš se na neke reči
i izraze vraćao po dvaput, dah mu se kratio. Letak je glasio:

NAŠ STAV!

NAŠ STAV JE JASAN, RUŠITE SVAKU

JUGOSLAVIJU RUŠITE JU SA RUSIMA I
AMERIKANCIMA, SA KOMUNISTIMA,
NEKOMUNISTIMA I ANTIKOMUNISTIMA,
RUŠITE JU SA SVAKIM, KOJI JU RUŠI,
RUŠITE JU DIALEKTIKOM RIJEČI I
DINAMITA ALI JU RUŠITE, JER AKO
JEDNA DRŽAVA NEMA PRAVO
OBSTOJATI JE SAMO I JEDINO
JUGOSLAVIJA.
GENERAL DRINJANIN

Išli su dugom Šilerovom ulicom, u pravcu Švantaler-štrase, tamo gde je

bilo dosta tamnih kutaka. Ante Praskalo je bio između Četvoroprstaša koji
su ga na prelazima pridržavali. Jer, Anti su podrhtavala kolena. Pitao je:
»Pa gde vam je taj čovek, ljudi moji?«
 »Strpi se, Praskalo«, gotovo mu je šaputao Šime četvoroprstaš: »Samo
još malo…«
»Da ti pridržimo tu torbu«, predložio je Žilijen Mačvanin: »Ispašće ti
budeš li tako drhtao…«
»Bocu imam, tamo, ljudi«, cvokotao je Praskalo.
»Bocu, videli smo!«, rekao je Šime Dalmoš: »Crnu bocu, dvokilac! Šta
ti je u njoj?«
»Ako mi pomognete da ceo naboj, svih 5000 komada letka NAŠ STAV
ubacim u voz koji fura za Jugovinu, ili ako mi dokažete da ste to učinili
sami, reći ću vam šta je u crnom dvokilcu…«
»Praskalo, o kakvom je piću reč?«, pitao je Žilijen.
»O ekstratu«, jasno je odrubio Praskalo, pa se uplašio polutame i kanti
za smeće, kojima se završavala ulica. »Gde smo ovo, ljudi moji grešni?«
»Evo ti za NAŠ STAV, Praskalo!«, režao je kolos Šime Dalmoš,
udarajući ga: »A evo ti za putnicu!«, nastavljao je, pa je jedva uspevao da
sroči: »A evo ti i za crni dvokilac iz putne torbe, u nju ti se… obojica!«
Ante Praskalo, »Šveđanin«, leteo je od Šime Žilijenu i od Žilijena
Mačvanca Šimi. Udaran pesnicama, nogama, svačim, jedva je uspevao da
se zaustavi iza kanti za smeće. Nije stizao ni da vikne. Usta su mu bila puna
zuba, krvi i žvala. Samo im je, kad su pošli, mahnuo. Putnu torbu sa
uzorcima i dvokilcem mu nisu dirali. Njima dvojici se učinilo da je zbog
toga i te kako bio zadovoljan. Zbog crne flaše nije ni zapomagao…
Padala je kiša. Bio je to pravi bavarski pljusak. Ulice kojima su išli
Šime i Žilijen, prijatelji iz mnogih operacija, prijatelji oduvek, bile su puste.
No, Glavna železnička stanica nije bila daleko. Za nešto više od pola sata za
Frankfurt i Keln polazio je jedan »dobar«, i »napredan«, voz. Međunarodni,
sa puno kušet-kola i vagona za spavanje. Pare koje budu drmnute tamo, u
vozu, to jest metar ili metar i po iznad zemlje, biće »pošteno zarađene« i
neće biti masne i ogavne kao Praskalove, koje nisu ni pogledali…
 XXII

CIJANKALIJ U DVOKILCU

Epilog priče o četvoroprstašima i »Šveđaninu« iz zapadne Hercegovine,

navodnom Anti Praskalu, zbio se decembra 1975. Gde bi drugo ako ne kod
»Šilera«, gde je u očekivanju »sevemih« vozova bilo preko četrdeset
momaka tog, po nekima, najsmelijeg, najromantičnijeg, u svakom slučaju
najrizičnijeg zanimanja.
Među čelnima jedne grupe četvoroprstih nalazili su se, a ko bi drugi,
Šime Dalmoš i Žilijen Mačvanin. Držali su neke švedske novine, kao i
novine ilustrovane i jugoslovenske, masne i izgužvane, išarane sportskim
rezultatima i sanjanim DM svotama.
U vrhu jedne strane, leve, zapamtili su, i tamo gde se često pojavljuju
zaslužni i poštovanja dostojni, nalazio se lik koji se Šimi i Žilijenu učinio
poznat. Iste oči, uŽarene, južnjačke. Ista kosa, očešljana na razdeljak. Isti
grč oko usta. Isto lice, malo zgužvano, malo izrovano, lice onih koji rade sa
plinom i metalima.
»Gledaj, evo ga onaj ,naš’«, gotovo je kliknuo Šime Dalmos.
»Pa da, evo i Šveđani pominju flašu, dvokilac svakako!«, prihvatio je
Žilijen, siguran da prisutni četvoroprstaši ne znaju o kome je reč.
»Koliko razumem švedski, Žiko, Šveđani pišu da je u flaši nađen
najstravičniji otrov za masovna istrebljenja, cijankalij!«, zgrozio se kolos iz
Dalmacije. »Sadržaj onog dvokilca bio bi dovoljan da sa spiska živih skine
stanovništvo jednog polumilionskog ili milionskog grada…«
»Trebalo ga je, načisto, one noći…«, zavrteo je glavom Mačvanin:
»Sećaš li se šta sam ti govorio?«
»Ubiše ga pre nas, pas im mater švedsku!«, lanu Dalmoš.
 I Šime i Žilijen dugo su gledali fotografiju. Što su više gledali to su bili
nesigurniji da li je ubijeni bio baš onaj »njihov«, Praskalo Ante. Bilo kako
bilo, njih dvojica su te noći kod »Šilera« bili tužniji od ostalih…
I u švedskim i u jugoslovenskim ilustracijama pisalo je da je ubijeni
eks-Jugosloven, po imenu Stipa ili Stipe Mikulić, rođen od oca Andrije i
majke Marije, 29. septembra 1941, u selu Lištica, zapadna Hercegovina.
Imao je ženu, pisalo je, Šveđanku, kao i auto švedski, »volvo«, a pripadao
je ekstremističkoj, dakle terorističkoj organizaciji »Drina«, sa kojom je, i to
je pisalo, bio nešto u zavadi. Radio je u brodogradilištu Geteborg, a živeo
je, po ukazu švedske policije, u primorskom mestu Falkenberg. Dnevno se
morao, pisalo je, dva puta javljati policiji, izjutra i uveče. Policiji je morao,
kao i drugi njemu slični, prijaviti svaki odlazak iz regiona Geteborg—
Falkenberg. Stipa je, čitaju i četvoroprstaši iz novina, bio umešan u ubistvo
ambasadora Rolovića, kao i u bekstvo ubica iz stokholmskog zatvora…
 XXIII

KUMOVI. VELIKI CRNI BRAT

Mišel Guro, švajcarski novinar sa domicilom u Parizu, smatran je za

izvrsnog poznavaoca socijalnih prilika, on je govorio neprilika, ne samo
Pariza i Francuske, već celog zapadnoevropskog sveta. Niko kao Guro nije
poznavao takozvana bidon-naselja što su okružavala Pariz, te čatrlje od
kartona i daske, te udžerice u kojima je živela tako brojna i gladna alžirska
sirotinja. Jedino je Guro znao kako žive portugalski gastarbajteri, sezonski
radnici koji su ilegalno prelazili iz Španije da bi se, isto tako tajno, vraćali
preko visokih Pirineja. Mišel Guro išao je u Roterdam, Hag i Antverpen,
proučavao život sirotinje i doseljenika iz bivših holandskih kolonija,
posebno se zadržavajući na životu i ponašanju poludivljih jedinki i plemena
sa ostrva Borneo. Guroa su zanimali azijski useljenici u Veliku Britaniju,
Maltežani, Indusi, Kenijci. Mišela Guroa su posebno zanimali Crnci sa
zapadne obale Afrike. Oni su, moglo bi se reći, u krdima stizali u Pariz…
Jednom mi je Guro, uzbuđen neizmerno, saopštio da je u svom
susedstvu, u ulici Simona Bolivara, Devetnaesti pariski arondisman, otkrio
crno roblje.
»Podrumi su puni nesrećnih Crnaca koje neko po svu noć dovodi,
odvodi i tuče!«, izveštavao je švajcarski humanista: »Mislim da je posredi
trgovina, ogavna trgovina crnim mesom!«
Mišel Guro je bio radoznao, ali i hrabar. Iako je znao koliko je to opasno
i šta može da mu se dogodi, probio se do onih podruma. Pozvao je i mene.
Dugačka i slabo osvetljena prostorija pod zemljom podsećala je na
galiju. Slabo obučeni, većinom bosi, Crnci su ležali na daskama, pokriveni
krpama, starom vojničkom ćebadi, kabanicama nepoznatih nekih armija.
Kašljali su. Nesnosan smrad i mlaka memla terali su nas napoije. No, Mišel
Guro nije hteo svoj list da ostavi bez svedočanstva, bez reportaže…
»Odakle ste?«, pitao je Guro, nagiašavajući svaku reč: »Zemlja…
zemlja… iz koje ste zemlje?«
Samo je jedan od njih stotinak razumeo pitanje. Pridigao se, pomakao
modre usne, rekao u ime ostalih:
»Naša zemlja je Mali…, Afrika.«
»Otkud u Parizu?«
»Doveo nas Kum, gospodin Kum«, rekao je Crnac: »Naš Brat!«
»Koji Kum?«, navaljivao je Guro: »Čiji Kum i kakav Brat?«
 »Kum nas je kupio u Maliju«, mirno je izlagao Crnac. »Obećao nam je
posao.«
»Pa ima li posla?«, navaljivao je Guro.
»Kum je obećao!«, odgovarao je Crnac: »Jesti, piti…«
 »Je li Kum crni ili beli čovek?«
»Naš vlasnik je crni čovek«, gotovo sa ponosom izgovorio je Crnac:
»Naš veliki Brat je iz države Obala Slonovače!«
»Kako je ime vašem Kumu?«, bio je uporan Guro. »Ima li vaš Kum
kakvo ime?«
»Kum je rekao da je Kum!«, sricao je Crnac: »Da je Veliki Crni Brat!«
»Mlati li vas Brat?«
»Samo kad mu kažemo da bismo natrag, u Mali.«
»Čime vas bije?«
»Stolicama, vratima, prozorskim oknima!«, snishodljivo je nabrajao
Crnac: »Zatim nogama, rukama, mokrim konopcima! Naš Veliki Crni Brat
ima i revolver, dok oni koji idu iza njega, i čuvaju ga, nose mašinke,
noževe, bombe…«
»Što malo ne izađete na vazduh?«, pitao je Guro: »U ovom podrumu
ćete se pogušiti, a onda — zdravo, Mali!«
»Kum je rekao da je napolju hladno!«, nabrajao je Crnac: »Kum kaže da
bi nas napolju mogli ukrasti neki zli ljudi, belci, smrdljivi i vašljivi belci.
Kum kaže da je najbolje da imamo samo jednog Kuma, njega. Mi volimo
svog crnog Brata… jer jedino on zna šta će sa nama biti…«
»I šta će sa vama biti?«, navaljivao je Guro.
»Kuma pitajte!«, slegao je ramenima Crnac, dok su ostali pomno pratili
tok razgovora: »Imate li hleba, cigareta…«
Crnac je od Guroa dobio paklicu »goloaza«. Rekavši ostalima da se ne
pomeraju s tla, Crnac nam je pokazao gde su ostala skloništa. Oči su mu
bile krvave, suzne.
Druga podzemna prostorija nalazila se na kraju ulice Bolivar. U njoj je
bilo oko dvesta Crnaca. Umalo se mismo ugušili od smrada. Na sve strane
videle su se krpe uprljane krvlju, jodom, hemikalijama. I ovi robovi bili su
negde iz Malija. Lobanje i ruke bile su im u krastama.
Nekoliko njih je razumelo nase pitanje. Odgovarali su, pominjući čas
Kuma, čas Velikog Crnog Brata. Neki su hteli za nama. No, na vratima te
memljive jazbine stajao je otresit Crnac koji nije krio cev francuske
mašinke, još manje vučjaka iza sebe. Nezadovoljni što nismo vise saznali o
Velikoj Crnoj Braći, o crnim Kumovima, čije se roblje raspada u podzemlju
najlepšeg i najsvetlijeg evropskog grada, Mišel Guro i ja smo pošli.
Odgledao nas je stražar sa mašinkom…
 »Opisaću sve!« zapretio je stražaru Guro: »Poručite im da će izbiti s-k-
a-n-d-a-l!«
Skandal je izbio. Misela Guroa su jedne kišne noći, pred vratima stana,
sačekala dva snažna i diskretno maskirana belca. Nisu se predstavili.
Ščepali su ga, nabili mu gumeni klin u jednjak, vezali. Vezanih očiju Guroa
su strpali u nekakva velika i luksuzna kola. Vozili su ga, pričao nam je
kasnije, više od sata. Ni kidnaperi nisu govorili. Samo su pušili havane.
Guro i danas smatra da su se zaustavili van Pariza, u kraju mirnih vila i
parkova. Uneli su ga — da se ne bi zamarao, rekli su mu — u vilu kakve se
viđaju samo u filmovima.
Zavaljen u fotelju od kože afričke zveri, sa nogama na stolu, gledao ga
je jak Crnac srednjih godina i podlih očiju. Guro nikako nije mogao da se
snađe. Crnac je pušio, gladio visoke zaliske. Bio je mrzovoljan, nateklih
podočnjaka. Govorio je, sećao se Guro, sasvim precizno:
»Gospodine Guro, da se ne biste raspitivali o meni i mom poslu, odmah
ću vam sve reći. Razume se, Vi to nećete objaviti. Ne smete! Pojeo bi Vas
mrak…«
»Ko ste Vi?«, upitao je Guro crnog Kuma.
»Ja sam vlasnik onih crnčuga sa kojima ste pričali«, lenjo je sricao
Veliki Crni Brat: »U Africi ih kupujem budzašto, tovarim na brodove,
ovamo dovlačim. Držim ih pod zemljom, čekam cenu! Prodajem ih
preduzimačima javnih radova, brodovlasnicima kojima je potrebno roblje
za tajne utovare i istovare, južnoameričkim plantažerima i lovcima na
krokodile, zmije i škorpione! Prodajem ih vojnim menadžerima, kojima je
potrebno živo topovsko meso, i sasvim mi je svejedno hoće li biti odvedeni
na Borneo, u Vijetnam, Mozambik, ili na kakvo ludo i zmijama zatrovano
ostrvo! Važno je, gospodine Guro, da moje crnčuge dobro idu, da se
prodaju. I da ih, kad polipšu, niko ne potražuje! Moram Vam priznati da
visoku cenu dobijam po ljudskoj glavi, mnogo višu od cene koju u svojoj
stupidnoj švajcarskoj glavi možete zamisliti. Čovek je, čak i kad je crn, ipak
nešto: ne možeš ga ni stvoriti, ni nabaviti tek onako. Moraš dobro zapeti!«
»Polovina boluje!«, prigovorio je Švajcarac.
»Znam, gospodine Guro!«, snasao se crni Kum i natočio obojici viski:
»Meni se isto hvata prodao živog ili već sutra mrtvog Crnca! A zatim: koji
moj rob izdrži tu prvu probu, to kolektivno bolovanje po pariskim
podrumima, spreman je i za najdalja putovanja, i za njega dobijam duplo! Ja
sam, gospodine Guro, i za kvantitet i za kvalitet! Vidite, onih sa kojima ste
razgovarali više nema: prodati su, i to jos kako! Tamo je drugi kontingent.
Svi su iz Dahomeja, a noćas čekam liferaciju sa Zelenortskih ostrva, paket
iz Gane, grupu iz Gornje Volte… Eto, oni sa kojima ste govorili uveliko
plove…«
»Kuda plove?«, gotovo je zaurlao Švajcarac.
»O sebi brinite, gospodine Guro«, mirno je nastavio Kum, pokazujući
mu, ovlaš, neke od svojih sprava za mučenje: »Šta Vas briga šta ja radim,
koga kupujem, koga prodajem! Svoj posao radite i ne zavirujte pod zemlju,
ukoliko niste u stanju da to platite…«
Mišelu Gurou su opet nabili gumeni klin u ždrelo. Vezali su mu oči pred
Velikim Crnim Bratom, tako da je sve oko njega pocrnelo. Ovog puta su ga,
valjda da bi Kum rekao O.K., strpali u vreću. Zavežljaj su dugo šutirali. Ni
ovog puta kola nije video. Vožnja se Švajcarcu učinila još duža.
Beli Kumovi telohranitelji su mu uz put govorili da se mane planiranih
napisa o crnčugama, do kojih u Parizu, u Zapadnoj Evropi, ama baš nikome
nije stalo i koji, najzad, nisu tamo gde on, Guro, misli da jesu.
Mišel Guro je ćutao. Otmičari su zaustavili automobil ispred kuće u
kojoj je stanovao. Pričekali su. Ulica je bila pusta. Tada su vreću izneli i
bacili ispred glavnih vrata. Zatim su otišli. Guroa je odvezao i ispravio
nastojnik zgrade, negde u zoru…
Mišel Guro, koliko znam, još nije napisao reportažu o sirotim Crncima
Zapadne Afrike, o cmom Kumu iz pariske vile, ništa o onome što mu se
desilo godine promrzle, 1966.
A zatim: Ko bi mi znao reći gdeje onaj hrabri i pošteni Guro?
 XXIV

ROBLJE IZ TURSKE.
»KEPEK, KEPEK, BALKAN DŽUKEL…«

Balkan-ekspres grmeo je prema jugoslovensko-austrijskoj granici.

Činilo mi se da će voz svakog časa iz šina, da će se čelična grdosija
sunovratiti u svoju padavicu, u svoju penu. Jesen je bila na izmaku.
Moj sagovornik, Omer Karaoglu, Turčin, ispijao je rakiju za rakijom.
Naginjao se preko stola, k meni, kako bih bolje čuo, i zapamtio, zapinjao je
jezikom, njegovu biografiju. Posebno njegov sadašnji zanat:
»Ja sam ti Turčin samo na papiru, po pasošu!«, brundao je kolos
čekinjave glave, predugih šapa, krivih nogu: »Zvao sam se, pre nego što
sam se dokopao Turske, Karaimamović, pa me do Nemačke zovi Omere
Karaimamoviću, trgovačka sandžačka kućo!«
»Onda, u tvoje zdravlje, čestita i tvrda kućo Karaimamovića!«, krenuo
sam u sandžačkom stilu, što je mom sagovorniku nagnalo krv u vratne žile,
u krupne oči, u jezik.
»Mrze Turci nas Sandžaklije i Bošnjake, a mrzimo i mi njih! Ne zna se
ko je kome crnji dušmanin! Mi smo za za njih nekakvi novo-Turci, a oni za
nas kratkonogi i smrdljivi maloazijski jazavci! ,Da nije nas sa Balkana,
stoko bez repa, ne biste znali ni za pravu trgovinu, ni za a-n-g-r-o!’ —
govorimo im, aP ne vredi. Stoga nam, koliko mogu, kvare. U Bosfor bi s
nama…«
»Za kakve vas to smatraju, Omere Karaimamoviću?«
»Za nekakve Slovene, eto za koga! Za stare Slovene, šta li?! Ne pomaže
nam to što prezimena tako Često menjamo! Čim nas ovakve i ovolike
ugledaju, stanu vikati ,Kepek, kepek! Balkan-dzuke!’ Kepek je na njihovom
pas, a džukela zna se šta je! Jer, mi smo ti, za njih onakve, gro-fo-viii!«
 Omer Karaimamović, Karaoglu, bio je ljudeskara srednjih godina. Sav
je bio u plavom. Na širokoj kravati imao je palmu sa nagom Amerikankom.
Kosa pregusta, ali obojena. Imao je kandže, ne šake. Gotovo na svakom
prstu po težak zlatan prsten. Znakovi, monogrami, orijentalne šare.
Meraklijski je vukao iz duge i srmom optočene muštikie.
»Trgovati!«, ponavljao je Omer Karaimamović dok smo se probijali
dugom kompozicijom Balkan-ekspresa, približavajući se njenom kraju:
»Trgovati i umreti… trgujući…«
»Sa čim trgovati, Karaimamoviču?«
»Sa svačim! Čovek kome je trgovina u krvi ne bira robu, već način
kojim će je obrtati! Trgovcu pravom, sandžačkom, nije važna zarada koliko
samo trgovanje!
 Trgovac, pravi, voli i da izgubi, kako bi osetio slast dobitka kad on
dođe.«
Približavala se granica. Bili smo na repu Balkan-ekspresa. Omer
Karaimamović btvorio je diplomatsku tašnu od samsonita i iz nje izvadio
pedesetak turskih pasoša. Tada mi je postalo jasno koga Omer Sandžaklija
vodi i sa čim trguje. Bili smo u vagonu kojim se završavala kompozicija.
Na noge je skočilo tridesetak muškaraca gotovo pećinskog izgleda.
Zaplašene žene i deca uvijali su se šarenim krpama. Pred njima je bio
njihov Kum, njihov Isim-Baba. Stoga nisu progovarali. Niko nije zinuo ni
kad su ušli prvo jugoslovenski a zatim austrijski pogranični organi. Omer
Karaimamović, Karaoglu, sve je sređivao sam. Graničari su brojali. Tek kad
smo ušli duboko u austrijski prostor Kum je zabrundao na sandžačkom
turskom, što je u prevodu na naš jezik bilo otprilike ovo:
»Marvo rogata, niko da mi nije pisnuo! Tamo gde ste — ostaćete mi sve
do štutgarta! A sad, jedite!«
Turska raja bez reči je jela svoju crkavicu.
Omer Karaimamović, turski Isim-Baba, Kum, vadio je iz diplomatske
tašne pljosnati polulitrenjak i pio. Hteo je slikovito da mi objasni kako je
teško kupovati i prodavati ljudski materijal.
»Za poslednjih mesec dana ovo mi je peta tura!«, nastavljao je,
gledajući svoju raju kako jede: »Pola su Turci, pola Kurdi, a treća polovina
Cigani. Neke su mi doveli direktno iz zemunica, tamo sa sirijske ili iračke
granice. Moje je da ih kupim, da im nabavim pasoše, da ih izvadim odonud!
Kome ću ih prodati, kome ću ih dati, kome ću ih ustupiti, takođe je samo
moja briga, nikako ne njihova! Radiće dan i noć, a polovina od svega što
zarade ide Omeru Sandžakliji, Isim-Babi!«
»Mogi li toliko izdržati, Omere?«
»Mogu, jedno vreme, jedno kraće vreme!«, brundao je. »Inače, cilj mi je
da što pre polipšu!«
»Kako to, Omere Sandžaklijo?«
»Čim moj skot iz Anadolije zanemogne — ja polisu Osiguravajućeg
društva u ruke. Čim moj rob krepa — ja trk sa polisom u Osiguravajuće, da
naplatim! Uzmem i koju DM, koji gulden, po koju švedsku krunu više:
kažem, za cveće, za ukras grobal Daju oni Omeru, jer znaju da ih niko
dosad nije bolje snabdevao! Omerova roba je najjeftinija, nema joj
prigovora, i uvek je kod Kuma ima! A zatim, oni koje im Her Omer
Karaoglu, Der Patte, đovede i proda, niti glavu podižu, niti znaju gde su; za
Sindikat i ne znaju, te muSterije mirno spavaju…«
»Voli li te roblje, Sandžaklijo?«
»Jašta da me voli!«, planu Omer: »Kune se u mene moja raja! Da joj
nije Omera Sandžaklije sparuSenu bi travu pasla, trnje anadolsko brstila, sa
stokom ležala. Ovako joj je, podamnom, i lepše, i čistije, i bolje! Ja je
hranim, odevam, obuvam! Kad neko lipše — ja zakopavam, a DM i
guldene, ono što sleduje tobož za voz, u ovaj džep spustim… Pa kako da u
meni ne vide Alaha!«
Na minhenskoj stanici Omer i ja dugo smo se rastajali. Hteo je da mi da
nekakav poklon, po svoj prilici špil pornografskih fotografija. Pokušavao
sam da se oslobodim njegovog čvrstog, kumovskog zagrljaja. Ponavljao je
da je nesrećan, jer nije lako, naglasio je, biti Isim-Baba u doba kada svi to
hoće da budu.
»Karaimamoviću, srećno!«, uzviknuo sam kad je voz pošao za
Frankfurt: »Karaoglu, pazi, ispašćeš iz voza!«
Kumove šape bile su pružene k meni.
Isim-baba je plakao…

***

Omera više nisam video. Ali, kad god putujem Balkan-ekspresom Omer
i njegovo roblje izađu mi pred oči. Možda jedino Alah zna koliko je Omer
onakve sirotinje preveo gore i prodao!
Zapadnoevropske železničke stanice su subotom i nedeljom prepune
radnika iz Omerove nove domovine. Većinom ćute. Da li su sve to Isim-
Babine žrtve?
Ta skoro milionska sirotinja ne podiže glavu. Samo nemo gleda u
vozove što dolaze i odlaze. Možda bi hteli natrag, u svoje maloazijske
zemunice, u svoje kolibe. Ali, kako napustiti stanični krug, Zapad uopste,
bez moćnog i surovog Kuma iz Sandžaka?
O Omeru sam slušao. Njegovoj snalažljivosti nema, niti će biti kraja.
Najjeftinijom radnom snagom snabdeo je gradilista Zapadne Nemačke,
Švajcarske, Holandije, Švedske. Zaradio je, kupio Rols-Rojs, i
uniformisanog šofera, kao Mula Jusuf Tataroglu, jedan drugi Kum, opisan u
LJUDIMA SA ČETIRI PRSTA. Omer je u Rols uveo telefon, ugradio
prisluškivače, za svaki slučaj. Sa Rolsa na sve strane štrče antene. Unutra su
televizor u boji, radio, dešifrant, radar. Ko hoće u Omerov Rols-Rojs, kažu,
mora da se sazuje…
Kad su zapadnonemačke vlasti ograničile neorganizovani i divlji uvoz
radne snage, najviše je bio pogođen Omer. Kome isporučiti kupljene? Šta sa
čitavim buljucima sirotinje koju su njegovi telali, pomoćnici i menadžeri
duž istočne i severne turske granice bili bogato kaparisali?
Omer se snašao brže i bolje od ostalih maloazijskih liferanata živog
ijudskog materijala. Proučio je status Zapadnog Berlina, njegove političke i
ekonomske zakone. Rečeno mu je da Zapadni Berlin još nema pravo na
tako rigorozne restrikcije, te može u neograničenim količinama uvoziti i
piasirati radnu snagu. Ali, pod uslovom da taj transport, taj tranzit, ne ide
preko Savezne Republike Nemačke, gde su prilike i neki zakoni drukčiji.
,Javol!’ kliknuo je Omer Karaimamović, Karaoglu, i zaždio u Malu
Aziju da preuzme kaparisano i kupljeno. Od tada Omer svoju raju
transportuje preko Grčke, Jugoslavije, Mađarske, Čehoslovačke, Nemačke
Demokratske Republike, a onda u srce Zapadnog Berlina.
Tamo Isim-Baba isporučuje, kasira. Tamo prima narudžbine, mućka sa
polisama, uglavljuje gešeft sa Osiguravajućim. Pa se u Tursku vraća,
avionom, preko Kaira ili Aleksandrije, Damaska ili Bejruta. Radi zabave,
koje je veliki putnik tako željan. Vraća se sa gorilama, sa dvojicom, a ako
krene preko Izmira čak i sa četvoricom. Sa svojim Sandžaklijama, sa
momcima Prijepoljcima…
Po pisanju zapadnonemačke stampe, svako deseto dete koje se rodi u
Zapadnom Berlinu je tursko. Zasluga Omerova! Da bi se sporazumevali sa
svojim gostima, Berlinci uče turski. Omer naredio! Zapadni Berlin ima
kasabu, mahale, pokretne džamije, koje se kriju od policije, hrišćana i
Jevreja. Omer! U Zapadnom Berlinu mirišu ovčetina, jaretina, anadolski loj.
Omer dogoni svojim hladnjačama! U Zapadnom Berlinu uporedo sa kohom
jedu se tulubme, sudžuci, baklave. Omerova preporuka! U Zapadnom
Berlinu čak i najstariji zanat, prostitucija, doživljava korenit preobražaj.
Omerovi džambasi i liferanti najslađeg mesa doveli su iz Bavarske, sa
Sicilije i iz najjužnijih regiona Balkana neopisivo debele, i debilne, žene.
Modre od uboja i ugriza, one se šetkaju berlinskim ulicama. I žvaću
bademe, kikiriki i leblebije. Takođe Isim-Babin, Kumov uvoz!
No, Omer mi je izmakao. LJUDI SA ČETIRI PRSTA imaju jednog
drugog maloazijskog bandita, i Kuma, Mula Jusuf Tataroglua. To je onaj
živopisni Tuluz-Lotrek iz Izmira. Onaj kepec za šubarom »doktor Živago«
na kentaurskoj lubanji. Onaj što srpskog Kuma, Lazara Lazarića iz
Bremena, snabdeva stotinama kilograma hašiša i opijumove smole, a južni
Balkan, Malu Aziju i Bliski Istok tonama eksploziva, plastičnih mina,
paklenih mašina svih vrsta, lakog i srednje lakog naoružanja, iz koga se,
kao najtraženiji artikal, izdvaja bestrzajni, i ručni, Švajcarski topić…
 XXV

NA GRČKOM SE KUM KAŽE KUMBAROS.

PAPANDREU JE MIRISAO NA VIŠE PARFEMA.
HELADO, MAJKO… MAJKO JEDINA…

Balkan-ekspres grmeo je alpskim klancima. Godina se bližila kraju,

vreme kada gastarbajteri pune ovakve vozove i vraćaju se za Novu godinu
svojima. Bila je noć.
Satima sam gledao i slušao kako se vesele Grci. Pevali su čak i oni što
su, zavijeni u jeftinu nemačku ćebad, ležali po sedištima i podu. Svih
pedesetak pevalo je povratničku pesmu.
»Hetado, majko… majko jedina…«, započinjao je bogalj bez obe noge.
Bledolik, kose tamne i grgurave a očiju punih nadahnuća i suza, taj
mladić pevao je kao da je bio ceo. Glas mu je bio meden, bolan, i kidao se
kad bi se ruke, preduge za taj torzo, podigle visoko iznad glave. I pao bi,
tako zanet i, činilo mi se, slep, da nije bilo onih što su ga podupirali.
»Helado, majko…«, otkidalo se sa mladićevih modrih usana, provaljivalo iz
grla što se naprezalo i zasukivalo.
»Helado, majko jedina…«, prihvatili su ostali. I meni se činilo da smo
pevali svi, i da druge pesme tog trenutka nije ni bilo.
Jedino Grk do mene nije pevao. Bio je to sredovečan trgovac, sav u
belom. Sako od velura, pantalone za jahanje, čizme mekše od rukavica.
Ljubičast prsluk sa lancem od zlata. Prstenje, narukvice, teška dugmad od
patinirane srme na manšetnama. Na igli koja pričvršćuje kravatu biserni
privesci. Bič sa drškom od slonovače.
Grk je mirisao na više parfema. Užasavao se pesme svojih zemljaka.
Zato je onoliko zevao i vadio iz džepića na prsluku teški sat od zlata. Zatim
je drškom biča udarao po čizmama. Brzo sam shvatio da je on neka vrsta
grdkog Isim-Babe, Omera.
»Tvoji Grekosi divno pevaju«, naglašavao sam, po svaku cenu želeći
konverzaciju sa svojim budućim knjževnim junakom.
»Nek pevaju«, rekao je, Kumbaros, Kum, pa je, drškom biča dodirnuvši
milimetar i po tanak brčić, nastavio: »Važno je da ne pevam… JA!«
»Kako to da ne pevaš… ti?«, tražio sam objašnjenje.
Sa davanjem objašnjenja išlo je teško. Naš nemački, pun grčko-
jugoslovenskih umetaka, nije bilo lako slušati ni njemu, ni meni. No, znali
smo mnogo glagola, što je konverzaciju činilo divnom…
Iz Kumovog objašnjenja shvatio sam da Čobanin, dakle on, ne sme da
bleji, da riče, ako to čini stoka, kad već to čini krdo. Dobar Čobanin, dakle
On, mora da ostane po strani, da stalno broji i prebrojava. Jer, objasnio je
on, u poslednje vreme kradu mu roblje, otimaju mu ljude. Potkradaju mu ih
dok ih ovako vodi, sprovodi, bilo iz Grčke na Zapad, bilo sa Zapada u
Grčku. Kradu ih i pljačkaju od njega, Čobanina sa bičem, pa ih pelješe i
svlače, pa ih izbacuju iz vozova. A onda njegovi konkurenti pronose priče
da je za tolike smrti kriv On, Papandreu.
»Ko to Grekose pljačka i baca u ambise?«, pitao sam.
»Grekos Grekosa rado pleni i gura iz voza!«,. glasio je gestikulacijom
nacrtani odgovor mog sagovornika. »Grekos ne voli Grekosa… ukoliko u
blizini nije kakav Turkos! Inače, i drugi pljačkaju i u ambise guraju moje
radnike…«
»Koji su to?«
»Jugosi!«, planuo je grčki Kumbaros Papandreu; »Vole da pevaju sa
mojim Grekosima, a zatim, čim voz ubrza…«
»Tako nešto prvi put čujem!«, usprotivio sam se, praveći se da mi nije
poznat i taj pljačkaski metod jugoslovenskih bandita.
»No, Jugosi izbacuju iz vozova i Jugose!«, nasmešio se. »Ne samo moje
Grekose!«
»Umesto da zajedno pevaju…«, nasmešio sam se.
»Umesto da zajednički izbacuju one koji ne pevaju!«
»Koga to?«
»Turkose!«, odsekao je Kumbaros. »Sve koji ne pevaju!«
Nasmejao sam se. Lice mog saputnika ostalo je sleđeno. Gledao sam ga
i merio, diskretno. Nametalo mi se upoređenje sa Omerom Sandžaklijom.
Velike razlike među Kumovima nije bilo. Za tom vrstom orijentalnih
mafijasa vape literatura i film…
Gledao sam prepolovljenog lepotana što je, grcajući, pevao svojoj
Heladi.
»Kumbaros, gde su mladom Grekosu noge, pola tela?«, pitao sam.
»Dojcland!«, odsekao je Kura u belom, pa je rukom i bičem gotovo
nacrtao: »Podzemna železnica, U-Bahn! Zemlja… grede…«
»Kad se to desilo?«
»Pre osamnaest meseci«, rekao je Kumbaros, to jest nacrtao.
»Što odmah nije otpremljen u Grčku, kući?«
»Mali ima ugovor sa mnom!«
»Kakav ugovor?«
»Ugovor… fertrag… pogodbu!«, bio je energičan Kum: »Mali je, bez
obzira na prepolovljenje, jos moj!«
»Šta će reći njegova Helada kad ga vidi prepolovljenog?«
»Pitaće ga koliko je doneo DM!«
»Šta će reći porodica?«
»Mali je kopile. On nikoga, sem mene, nema.«
»Šta će reći selo njegovo?«
»Pevaee mu, kao što će on pevati selu!«
»Od čega će živeti?«
»Od milostinje!«, odsekao je Kumbaros. »Od toga je i inače živeo pre
nego gto sam ga kupio i poveo u Minhen!«
Mladić je pevao. Po njegovom prelepom i izbolovanom licu mešale su
se suze i graške znoja. Grekosi bi sačekali da on izabere pesmu, da uzme
zalet, pa su se za njim povodili i zaboravljali. Jedino je po strani od svega
ostajao zlatom, srmom i ledom optočeni Kum. On je odnegovanim prstima
pipkao čas brciće, čas zulufe…
Na austrijsko-jugoslovenskoj granici Kumbaros je iz diplomatske
samsonit-tašne sa monogramom od srebra izvadio stotinak Heladinih
pasoša. Isto kao Isim-Baba od Sandžaka, Omer!

Ni Kumbarosa više nisam video. Susretao sam brojne grcke Kumove, ne

samo po vozovima i železničkim stanicama Zapadne Evrope, gde su
sačekivali ili ispraćali svoje Evronigere, već i po otmenijim lokalima,
hipodromima, kockarnicama. Ali je Grekos sa bičem, milimetarskim brkom
i podlim okom od svih drugih grčkih Kumova i mešetara ostavio na mene
najdublji i najmračniji utisak…
 XXVI

POVRATNICI BEZ LOVACA NA ZMIJE OTROVNICE.

NEKI NAŠI LOMATAJU SE PO DŽUNGLAMA, LOVEĆI MAJMUNE
PAVIJANE I DRUGE OPAKE ZVERKE…
EPILOG JE SREĆAN KRAJ!

Balkan-ekspres grmi alpskim klancem. Kompozicija slična onoj s kraja

LJUDI SA ČETIRI PRSTA. Voz je okovan ledom. S jedne strane, sve do
neba, glečer. S druge strane kamenom i sitnim četinarima optočen ambis.
Naš voz je pravi ledolomac! Jugosloveni piju i pevaju…
Povratnici. S nekima putujem još od Hamburga, s nekima od Kasela. U
Frankfurtu na Majni i Štutgartu priključilo nam se desetak vagona. U
Minhenu su otkačena kola sa putnicima za Beč, Nirnberg i Cirih. Tako
komxpoziciju Balkan-ekspresa čine samo vagoni sa imenima
jugoslovenskih gradova na tablama.
Oni piju i pevaju. Traže da se u ritam i pesmu uključe svi prisutni.
Pitanje sluha, umora ili mrzovolje za njih uopšte ne postoji. Ko nije za
pesmu, povratnicku, nije ni za drugarstvo. Ako si nenajeden, izraz
gastarbajterski, ako si nenapiven, kusaj iz moje ruke, navi iz naše boce!
Tako govore. A ako misliš da ne znaš da pevaš s nama, za nama otvaraj
usta: samo ne kontriraj! Cela kompozicija, čini se, peva…
Jugosloveni naručuju. Zadivljuje njihovo kavaljerstvo, njihova široka
ruka. Kelneri svoja kolica odvoze prazna. Jer, kad se vraća, i kad se peva,
na gulden, marku ili franak ne misli se kao kad si u Bergenu, Ofenbahu ili
Sošou…
Ovi ljudi imponuju. Oni, uveren sam, nikad nisu imali Kuma, niti će ga,
još sam sigurniji, ikad imati. Ne treba našem čoveku nikakav Isim-Baba,
ljudsko čudovište Omer Karaoglu, još manje trgovac rogatom marvom i
rajom sa dalekih grčkih ostrva, Kumbaros, onaj podozrivi i nalickani
Papandreu sa bičem. Ljudi sa kojima se vraćam drukčiji su, sasvim su
drukčiji od onih kojima tako uspešno manipulišu razni Kumovi i kumčići…
Kako su znali s-a-m-i da odu na Zapad, katkad i do obala Atlantika i
Pacifika, Jugosi, to najvitalnije pleme Balkana, znaju i da se vrate svojim
domovima, opet s-a-m-i, i bez ičije pomoći. Neki se vraćaju za praznike, jer
kraj je godine, neki za stalno. Oni o svom radu, bilo u Smederevu ili u
Minhenu, govore tako pošteno, i tako ljudski, bez preterivanja
karakterističnog za one koji ne rade…
»Prijatelju, radilo se pa se i zaradilo!«
Mnogo puta sam čuo tu rečenicu. Ona se, najčešće, izgovara bez
bahatosti. I ti odmah zamisliš fabričke hale, brodogradilišta, zemlju koju
kopaju i tovare ljudi sa kojima se vraćaš kući. Shvatiš da je tačno ono što
govore: isplatilo se biti pametan, pošten, vredan! I bez Kuma, dodaješ u
sebi, dok ti je povratnička ruka na ramenima…
»Neki se u svoja sela i mesta vraćaju siromašniji!«, kaže Brkati, inače
Čačanin.
»Kako to?«, pitam, a znam odgovor.
»Kocka!«, kaže Čačanin. »Čuda se događaju kad Užičanin, Dalmoš ili
Lala otkriju rulet, bakam, multikolor!«
»Kakva čuda?«
»Zadužuju se preko mere!«, kaže Čačanin, a lice mu ozbiljno: »A da bi
preko mere živeli, zemljače moj, preko mere moraju i da rade! A gde im je
za to snaga? Ne izdrže, popuste, porocima se raznim odaju! Pomoći će
prijatelji, drugari gastarbajteri! Pomogneš jednom, dvaput, pa i ti dignes
ruke. Vidiš: brav! Takvi najpre izgube posao… Znaš li, prijatelju, kako je
izgubiti radno mesto, a biti daleko od svojih! Kad si onamo, znaj, sam si.
Sam samcit! Nekima ne vredi objašnjavati da skupa mašina i flaša nikako
ne idu zajedno. ,Stoko bez repa!’ urlaš na njega, ali ne pomaže. A o onima
koji su otkrili ulice uživanja, svratišta i bordele, da ti i ne govorim…«
»Gde su oni, Čačanine?«
»S nama nisu!«, smeška se Brkati, dok voz urla kroz led: »Frankfurtski,
bremenski, najčešće minhenski zatvori! Po raskrsnicama prosjače, pare
skupljaju, navodno, za povratak kući… u kojoj se desio smrtan slučaj…’
Džepare po vozovima, po benzinskim pumpama, po metroima! Često
padaju u šake i mreže raznih mesetara i probisveta, onih što po železničkim
stanicama, oko gradilišta i oko lučkih bordela vrbuju i love lakovernike,
smutljivce i lenčuge, sve one kojima su blud, kocka i priče o avanturama
popili pamet… Neki nam se javljaju sa južnoameričkih farmi, kažu da i
tamo uživaju, da se od bludničenja prosto raspadaju, te im vise nije ni do
čega. Adrese ne daju, te im ne otpisujemo. Rekli bismo im, napisali, da
znamo šta rade: terani bičevima, ž-r-t-v-o-v-a-n-i, jer ni na kakvom spisku
živih više nisu, oni love zmije otrovnice, jašu krokodile, lomataju se po
džunglama loveći majmune pavijane i druge opake zverke… Kako ih
vratiti, kako ih primiti? Nikako!«
Ko bi saslušao ostale i kolika bi bila ova hronika! Svi bi da kažu da
život nije ni veseo ni prijatan tamo u tuđini, ali da ni drugde, ako pošteno
pogledaš, nije lakši. Ako skoluješ sina, ili mlađeg brata, ako su ti roditelji
onemoćali, s-v-u-d-a moraš zapeti za dvojicu. Čast, obraz, ugled uopšte ne
čuvaju se rečima, već r-a-d-o-m, teškim radom! Kad porazmisliš: moraš biti
čestit i zbog sebe, ali i zbog onog koji se otpadio! A žao ti ga — tvoje
pseto! Tako kažu, tako govore Jugosi s kojima se vraćam, pa nastavljaju da
se vajkaju što s njima nisu neki »iz susednih sela i varošica«, oni što i sad,
pred Novu godinu, za tuđ račun love aligatore, pitone i džinovske,
prašumske paukove.
Ljudi pevaju. Voz samo što se ne rasprsne. Glečer se topi. Puca zora —
na sve strane ledenice. Granica je tu.
Četvoroprstaše više niko ne pominje…

Osterberg—Ljubljana—Beograd, 1977.
 KRITIKA O ROMANU »LJUDI SA
ČETIRI PRSTA«

»Roman o ličnostima izgubljenih iluzija, pogrešnih opređeljenja,

tuđih,neautentičnih ideja… složene, bogate, kontroverzne i zanimljive
sadržine.« (Politika)
»Stravični zanat ubijanja i klanja, sa svojom balkanskom
psihologijom
i mitologijom, dobio je u ovom romanu bespoštednu, moralističku i
humanističku kritiku.« (Politika ekspres)
»Ova knjiga… jednu bukvalnu realnost uopštava u potrebnoj
umetničkoj meri i dovođi ovo precizno uoceno i literarno predstavljeno
zlo do jednog u svetskim srazmerama shvatljivog simbola.«
(Omladinske novine)
»Zlo na tisuću načina… Randitski šef Al Capone i njegovi bešćutni
revolveraši pravi su mačji kasalj prema tipovima o kojima piše M.
Bulatović.« (Vus)
»Izuzetno romansijersko delo… slika emigrantske kaljuge u
totalnom i simultanom preseku, kao na Rrojgelovim i Grosovim
platnima.« (Iz obrazloženja žirija prilikom dodeljivanja Ninove nagrade za
roman godine)
»U najpunijem smislu reči savremena i aktuelna tema.« (Književna
reč)
»Pali anđeo u paklu…« (Večernje novosti)
»Kao istoričar moram da se poklonim ovoj knjizi i da priznam da,
evo, još jednom književnost može najdublje da osvetli totalitet
istorijskog procesa… Na sudu koji bi sudio evropskom neofašizmu
Bulatovićeva knjiga mogla bi da posluži kao glavna optužnica.«
(Vladimir Dedijer u izjavi za NIN)
»Bulatović je Rable podzemlja, literarni Hijeronimus Roš. Njegov
roman nije bez razloga ocenjen kao crna hronika Evrope.« (Neue
Zuricher Zeitung)
»Magijskom snagom svoje reči autor uvodi čitaoca neposređno u
đavolovu kuhinju… Svojevrsna interpretacija svetske istorije.«
(Hannoverische Allgemeine Zeitung)
»Ustaški svinjac… Kontrasti iz pakla, užas i lirika… epski
nadrealizam.« (Bücherkommentare)
»Pred ovom nihilističkom poezijom ništa nije pošteđeno.« (Die Zeit)
»Ono što kriminalistička statistika prikazuje suvim i apstraktnim
brojevima, to je materija iz koje autor izbija iskre za svoju tamnu
poeziju…
Beskompromisna Rulatovićeva priča obuhvata sve to kao grč
stisnute pesnice.« (Deutsches Allgemeines Sonntagsblatt)
»Gangsterska saga!« (Welt am Sonntag)
»… sličnost sa Beketom i Malaparteom…« (Die Tat)

edited by ljubisha