Naslov

originala

Mary Renault
FIRE FROM HEAVEN

Copyright © 2004 Otvorena knjiga

 1

Dečak se probudi, osetivši stezanje zmije obmotane oko svog

struka. U prvi mah obuze ga strah. Naime, njen stisak ga je gušio i
izazvao mu košmarne snove. Ali, čim se razbudio, shvatio je o čemu se
radi i onda on ugura obe ruke između zmije i svog tela. Zmija se
pokrenu i njen čvrsti stisak poče sve više i više da popušta. Onda ona
skliznu preko njegovog ramena i stiže mu sve do vrata i on oseti, tik uz
svoje uvo, palacanje njenog jezika.
Starinska dečja lampa ukrašena slikama na kojima behu prikazani
dečaci kako se igraju kolutovima i posmatraju borbe petlova gorela je
na svom postolju slabom svetlošću. Sumrak u kojem je dečak zaspao,
zgasnuo je i sada se samo jedan neumoljivi oštri mesečev zrak probijao
kroz visoki prozor, obasjavajući mestimično žućkastom i plavičastom
svetlošću pod popločan mermerom. Dečak zbaci sa sebe prekrivač da
bi pogledao zmiju i uverio se da je to ona prava. Majka mu je govorila
da one šarene, sa leđima poput istkane bordure, ne sme nikada da dira.
Ipak, bilo je sve u redu: zmija je bila svetlosmeđe boje sa sivim
stomakom, glatka poput uglačanog emajla.
Kada je napunio četiri godine, ima tome gotovo godinu dana, dobio
je pravi krevet, metar i po dug, ali, krevet beše nizak, u slučaju da se
dogodi da spadne sa njega, tako da sada zmija nije imala mnogo da se
penje. Svi ostali koji su se nalazili u sobi čvrsto su spavali: njegova
sestra Kleopatra u kolevci, pored svoje dadilje, Spartanke, i, još bliže
njemu, u mnogo raskošnijem krevetu od izrezbarenog drveta, njegova
dadilja Helanike.
Ponoć već beše zasigurno prošla, ali on je mogao da čuje glasove
muškaraca kako pevaju u dvorani. Pevali su glasno i neskladno,
zaplićući jezikom pri kraju svakog stiha. On već davno beše naučio da
razume šta je uzrok tome.
Zmija je bila samo njegova tajna te noći. Čak ni Lanike, toliko blizu
njemu, nije opazila njihov nemi zagrljaj. Bilo je bezbedno, ona je hrkala.
Jednom je dobio pljusku zato što je uporedio njeno hrkanje sa zvukom
testerisanja. Lanike nije bila obična dadilja prostog porekla, već gospa
kraljevskoga roda koja ga je dvaput dnevno podsećala da to što radi ne
bi radila ni za koga drugoga sem za njega, zato što mu je otac to što
jeste.
Njeno hrkanje, udaljeni zvuci pevanja, sve su to bili znaci samoće u
kojoj se nalazio. Jedini budni u toj sobi bili su on i zmija, i još stražar
koji je koračao hodnikom i zveckanje čijih je kopči na oklopu začuo
kada je ovaj prolazio ispred vrata sobe.
Dečak se beše okrenuo na bok i počeo da gladi zmiju, osećajući
kako njeno glatko, snažno telo klizi između njegovih prstiju i prelazi
preko njegove kože. Zmija beše položila svoju pljosnatu glavu na
njegove grudi, na mesto gde se nalazi srce, kao da želi da osluškuje
njegove otkucaje. Isprva mu je njen dodir izazivao osećaj hladnoće, što
je i dovelo do toga da se razbudi. Međutim, sada se ona beše zgrejala od
topline njegovog tela i zapala u dremež. Zaspaće i možda će tako ostati
sve do jutra. Šta li će Lanike reći kada je ugleda, pomisli dečak, i uzdrža
se da se glasno ne nasmeje, da ne bi uznemirio zmiju i oterao je. Nije
mogao da se seti da je ona ikada pre odlutala toliko daleko od odaja
njegove majke.
Osluškivao je, ne bi li začuo glasove žena koje je ona poslala u
potragu za zmijom. Zmijino ime beše Glauk. Ali, sve što je mogao da
čuje bili su glasovi dvojice muškaraca koji su u dvorani vikali jedan na
drugoga i, odmah zatim, glas njegovog oca, jači od svih, kako viče na
njih obojicu.
Zamislio je svoju majku, u njenoj beloj vunenoj haljini opervaženoj
žutom trakom koju bi odenula posle kupanja, sa puštenom kosom koja
joj pada niz leđa i ispruženom rukom, crvenkastom pri svetlosti lampe,
kako doziva zmiju: „Glauče, sss” ili kako, možda, svira muziku za
prizivanje zmija na svojoj tanušnoj svirali od kosti.
Žene će zmiju svugde tražiti, među postoljima za češljeve i
posudicama sa šminkom, unutar mirisnih škrinja za odeću okovanih
bronzom. Posmatrao ih je dok su jednom tako tragale za izgubljenom
minđušom. Biće preplašene i nespretne, a ona će bili ljutila. Začuvši
ponovo buku iz dvorane, on se seti da njegov otac ne voli Glauka i da će
mu biti drago što je nestao. Odluči da joj ga odmah odnese, i to baš on
sam.
Dakle, to mora da se uradi. Pri plavičastoj svetlosti meseca dečak
zakorači na žute ploče poda, sa zmijom obmotanom oko svojih grudi
koju je pridržavao rukama. Nije smeo da je uznemiri navlačeći odeću
na sebe, te uze svoj ogrtač sa stolice i obmota ga oko njih oboje da bi
im bilo toplo.
Zastade da bi razmislio. Moraće da prođe pokraj dvojice vojnika.
Čak i da se ispostavi da su mu obojica prijatelji, ipak će ga u ovo doba
noći zaustaviti. Osluškivao je korake stražara pred vratima sobe.
Hodnik je na jednom mestu zaokretao, i riznica se nalazila odmah iza
ugla. Stražar je morao da pazi i na jedna i na druga vrata.
Koraci su se udaljavali. On smače rezu i pogleda u hodnik da bi
isplanirao kojim putem da krene. Bronzana statua Apolona na postolju
od zelenog mermera stajala je u samom uglu, uza zid. Još je bio
dovoljno mali da bi mogao da se zavuče iza nje. Kada je stražar krenuo
na suprotnu stranu, dečak potrča. Dalje je bilo lako, sve dok nije stigao
do male dvorane gde se nalazilo stepenište koje je vodilo do kraljevske
ložnice.
Stepenice su se uzdizale između zidova oslikanih drvećem i
pticama. Na vrhu se nalazilo malo odmorište, a pred njim vrata od
uglačanog drveta sa ručkom u obliku velike alke u lavljim čeljustima.
Mermerne ploče behu tek jedva izlizane. Pela beše tek mala lučka
varošica u zalivu sve do vremena kralja Arhelaja. Sada je to bio grad, sa
hramovima i velikim kućama, a na jednom blagom uzvišenju Arhelaj je
podigao svoju čuvenu palatu, jedno od čuda cele Grčke. Ona je bila
previše slavna da bi se išta u njoj menjalo i sve je bilo velelepno, po
modi koja je vladala pre pedeset godina. Zeuksid je proveo godine
oslikavajući njene zidove.
Na početku stepeništa uvek se nalazio jedan stražar, kraljev čuvar.
Večeras je to bio Agis. Stajao je opušteno, oslonjen na svoje koplje.
Dečak proviri iz tamnog prolaza, a onda se povuče unazad,
posmatrajući i čekajući.
Agisu je bilo dvadesetak godina i bio je iz gospodske kuće sa
kraljevih poseda. Na sebi je imao svečani oklop u kojem je uvek
dočekivao kralja. Vrh kacige bio je ukrašen crvenim i belim konjskim
strunama, a njena krilca koja mu prekrivahu obraze behu u obliku lava.
Štit mu beše otmen, sa slikom vepra u trku; držao ga je okačenog o
rame i neće ga spustiti sve dok kralj ne ode bezbedno na počinak, a i
tada će mu uvek biti nadohvat ruke. U desnoj ruci držao je koplje.
Dečak ga je netremice i s užitkom gledao, osećajući pod svojim
ogrtačem komešanje zmije. Dobro je poznavao mladića i bio bi srećan
da može iznenada da iskoči i tako ga natera da podigne štit i uperi
koplje, a onda mu se baci na rame i popne da bi dohvatio visoki vrh
kacige. Ali Agis je bio na dužnosti. On će biti taj koji će tiho pokucati na
vrata i predati Glauka sluškinji; njemu sleduju samo Lanike i odlazak u
krevet. Već je i pre pokušavao da noću uđe unutra, doduše nikada
ovoliko kasno i uvek bi mu rekli da niko sem kralja ne sme da uđe u
sobu.
Pod prolaza beše ukrašen mozaikom od belih i crnih oblutaka. Noge
su ga zabolele od stajanja, a hladni noćni vazduh navirao je unutra.
Agisov zadatak bio je da pazi na stepenište, i ni na šta drugo sem toga.
To je bilo potpuno drugačije od dužnosti prvog stražara.
Za trenutak je pomislio da izađe, porazgovara sa Agisom. A onda se
vrati natrag. Ali kliski dodir zmije na njegovim grudima podseti ga da je
krenuo s namerom da vidi svoju majku. To će, dakle, i uraditi.
Ako se čovek usredsredi da nešto učini, prilika za to će se sama
ukazati. A i Glauk je posedovao čarobne moći. On pomilova tanani
zmijin vrat, oblikujući usnama reči: „Agathodaimon, Sabazeus-Zagreus
oteraj ga odavde, hajde, hajde.” Uz to dodade i reči čarolije koju je čuo
da njegova majka koristi. Iako nije znao čemu služe, vredelo je
pokušati.
Agis se okrenu od stepenica i krenu ka prolazu nasuprot njih. Tu se
nalazila statua lava u sedećem položaju. Agis nasloni svoj štit i koplje
na statuu i zađe iza nje. Iako trezan po lokalnim merilima, on je ipak
pre nego što je stupio na dužnost popio previše da bi mogao da izdrži,
a da ne mokri pre smene straže. Svi stražari mokrili su iza statue.
Robinje bi sve oprale pre jutra.
Onog trena kada je stražar počeo da korača, još i pre nego što je
odložio svoje oružje, dečak je znao šta to znači i odmah je potrčao.
Nečujno je jurio po hladnim glatkim stepenicama. Uvek bi ga zapanjilo
kada je bio u društvu dece svog uzrasta koliko lako uspeva da trči brže
od njih i da ih uhvati. Činilo mu se da je nemoguće da se oni zaista
trude.
Iako se Agis nalazio iza statue, ipak nije zaboravio na svoju dužnost.
Kada je pas čuvar zalajao, on istog trena podiže glavu. Ali, zvuk je
dopirao sa drugog kraja palate. Ubrzo je prestao i on poravna svoju
odeću i uze oružje. Stepenište beše pusto.
Dečak, gurnuvši tiho za sobom teška vrata, posegnu rukom da bi
navukao rezu. Bila je dobro uglačana i nauljena i nečujno leže na svoje
mesto. Obavivši to, on krenu u sobu.
Jedna jedina svetiljka je gorela, na svom visokom postolju od
blistave bronze ukrašenom zlatnom vinovom lozom i sa zlatnim
nogarama u obliku nogu jelena. U sobi je bilo toplo i ona je odisala
nekim tajnim životom. Teške zavese od plave vune sa izvezenim
rubovima, naslikani ljudi na zidovima, sve beše ispunjeno njime; i sam
plamen svetiljke kao da je disao. Glasovi muškaraca, prigušeni debelim
vratima, ovde behu tihi poput šapata.
Osećao je poznate mirise ulja za kupanje, tamjana i mošusa,
ostataka pepela od borovog drveta u korpi kraj ognjišta i miris
majčinih boja za šminku i ulja iz staklene bočice iz Atine i oštar miris
nečeg što je ona zapalila izvodeći neku od svojih čarolija, miris njenog
tela i njene kose. Ona je spavala, kose rasute po jastuku od lanenog
platna, u krevetu čije nogare behu izrađene od slonovače i kornjačinog
oklopa i koje se završavahu lavljim šapama. Nikada je nije video u
toliko dubokom snu.
Izgleda da joj Glauk nije nedostajao, budući da je čvrsto spavala. On
zastade, uživajući u tome što je poseduje tako krišom i neometano. Na
njenom stočiću od maslinovog drveta posude i bočice behu čiste i
zatvorene. Zlatna nimfa na srebrnom ogledalu držala je mesec u
rukama podignutim iznad glave. Majčina noćna haljina boje šafrana
ležala je prebačena preko stolice. Iz bočne sobe u kojoj su spavale
sluškinje dopirali su tihi i udaljeni zvuci hrkanja. On dugo zadrža
pogled na jednom olabavljenom kamenu ognjišta pod kojim su živele
zabranjene stvari; često bi poželeo da i on može da pokuša da izvede
neku čaroliju. Ali, Glauk bi mogao da mu pobegne. Ona mora odmah da
ga dobije.
On se polako uspe na postelju, nevidljivi čuvar i gospodar njenog
sna. Prekrivač od kuninog krzna, sa jarkocrvenim rubovima i zlatnim
resama lagano se podizao i spuštao. Njene obrve su se jasno ocrtavale
iznad tananih i glatkih očnih kapaka ispod kojih mu se činilo da se vide
njene oči sive poput dima. Trepavice joj behu tamne, a usne čvrsto
stisnute, boje crvenog vina razblaženog vodom. Nos joj beše bled i
pravilan i iz njega se čuo tihi šum disanja. Bilo joj je dvadeset i jedna
godina.
Prekrivač beše donekle spao sa njenih grudi, sa mesta gde je sve do
skora Kleopatrina glava i prečesto počivala. Ona je sada prešla kod
svoje dadilje, Spartanke i njegovo kraljevstvo je ponovo bilo samo
njegovo.
Jedan pramen njene rasute kose ležao je na jastuku pored njegove
glave, tamnocrvene boje i snažan, i blistao je pri svetlosti lampe poput
vatre. On povuče jedan pramen svoje kose i spoji ih; njegova je bila
poput grubo obrađenog zlata i sjajna i gusta. Lanike je uvek u vreme
praznika gunđala jer nije uspevala da mu napravi uvojke. Kosa njegove
majke podsećala je na talase reke. Kleopatrina dadilja, Spartanka,
govorila je da će i njena biti ista takva, mada je sada bila poput paperja.
Mrzeće je ako kada poraste bude više ličila na njihovu majku nego on.
Ali, možda će ona umreti, bebama se to često dešava.
Majčina kosa koja se nalazila u senci bila je tamna i drugačija.
Osvrnuo se oko sebe i zagledao u veliku sliku islikanu na zidu,
Osvajanje Troje, koju je Zeuksid uradio po nalogu Arhelajevom. Ljudi na
njoj behu prikazani u prirodnoj veličini. Drveni konj se uzdizao u
pozadini, a u prednjem planu Grci su zabijali svoje mačeve u Trojance,
jurili ih sa kopljima u rukama, ili su nosili prebačene preko ramena
žene koje su vrištale. U prvom planu, stari Prijam i dete Astijanakt
ležali su u lokvi sopstvene krvi. To je bila ta boja, boja majčine kose.
Zadovoljan zbog ovog otkrića, on okrenu glavu. Rođen je u ovoj sobi, na
slici nije bilo ničeg novog za njega.
Obmotan oko njegovog struka, pod ogrtačem, Glauk se beše
uzvrpoljio, nesumnjivo radostan što se ponovo nalazi kod kuće. Dečak
ponovo pogleda lice svoje majke i onda zbaci sa sebe ogrtač, pažljivo
podiže prekrivač i skliznu pod njega u postelju pored nje, i dalje sa
zmijom obmotanom oko sebe.
Njene ruke ga obujmiše. Ona poče šumnije da diše i zaroni svoj nos
i usne u njegovu kosu i disanje joj postade dublje. On ugnjezdi svoju
glavu ispod njene brade. Njene grudi ga obuhvatiše, mogao je da oseti
kako mu nago telo prijanja celom svojom dužinom uz njeno. Zmija,
previše stisnuta između njih dvoje, snažno se izvi i otkliza na drugu
stranu.
On oseti da se ona probudila; njene oči sive poput dima behu
otvorene kada ju je pogledao. Ona ga poljubi, pomilova i upita: „Ko te je
pustio unutra?”
Dok je ona još bila u polusnu, a on ležao u savršenoj sreći,
razmišljao je šta da odgovori na ovo pitanje. Agis nije dobro pazio.
Vojnici su uvek bivali kažnjavani zbog toga. Pre nešto više od pola
godine posmatrao je kroz prozor kako su na vežbalištu nad jednim
stražarem izvršili smrtnu kaznu. Posle toliko mnogo vremena on beše
zaboravio, ako je to ikada i znao, zbog kakvog prekršaja je ovaj stražar
bio kažnjen. Sećao se samo sitnog tela u daljini, privezanog za stub, i
ljudi oko njega sa kopljima podignutim do visine ramena, naređenja
izdatog oštrim i odsečnim glasom nakon kojeg se začuo jedan jedini
krik, a onda, kada su se svi okupili oko tela da bi izvukli svoja oštra
koplja, oklembešene glave i velike lokve krvi.
„Rekao sam stražaru da si ti želela da dođem.” Nikakva imena nisu
potrebna. Iako je bio pričljivo dete, rano je naučio da ponekad treba da
drži jezik za zubima.
On oseti kako joj se osmeh razliva po licu pritisnutom uz njegovu
glavu. Gotovo da nikada nije čuo da ona razgovara sa njegovim ocem, a
da nije bio svestan da ga laže, o ovome ili onome. Smatrao je da je to
jedna od njenih posebnih veština, kao što je sviranje muzike za
prizivanje zmija na svirali od kosti.
„Majko, kada ćeš se udati za mene? Kada budem veći, kada mi bude
šest godina?”
Ona ga poljubi u potiljak i prevuče prstom duž njegove kičme. „Kada
ti bude šest godina, pitaj me ponovo. Četiri je premalo za zaruke.”
„Imaću pet u mesecu Lava. Ja te volim.” Ona ga poljubi ne rekavši
ništa. „Da li me voliš najviše na svetu?”
„Volim te celog, od glave do pete. Možda ću i da te pojedem.”
„Ali, najviše na svetu? Da li me voliš najviše na svetu?”
„Samo kada si dobar.”
„Ne!” On je obuhvati nogama oko struka, udarajući je pesnicama po
ramenima. „Stvarno najviše na svetu. Više nego ikog drugog. Više nego
Kleopatru.” Ona tiho uzdahnu, ne prkosno, već s nežnošću. „Voliš me!
Voliš me! Voliš me više od kralja.”
On je retko govorio „otac”, samo ako to nikako nije mogao da
izbegne, i znao je da ona nema ništa protiv toga. Sada oseti kako joj se
telo trese od prigušenog smeha. Ona odgovori: „Možda.”
Osetivši da je pobedio i trijumfalno likujući, on se ponovo ispruži uz
nju. „Ako se zakuneš da me voliš najviše na svetu, daću ti nešto.”
„Oh, ti tiranine. Šta li je to?”
„Vidi, pronašao sam Glauka. Došao je u moj krevet.”
Podigavši prekrivač, on joj pokaza zmiju. Zmija se beše ponovo
obmotala oko njegovog struka, jer joj je tako bilo udobno.
Ona pogleda sjajnu glavu zmije koja se u tom trenutku podigla sa
mesta na kojem je ležala na dečakovim grudima, i tiho zašištala na nju.
„Dakle”, reče ona, „gde si ovo pronašao? To nije Glauk. Pripada istoj
vrsti, to da. Ali, ova je mnogo veća od njega.”
Oboje su netremice posmatrali sklupčanu zmiju. Dečak beše
ispunjen ponosom i osećajem nečeg tajanstvenog. Pogladio ju je po
uzdignutom vratu, onako kako ga je majka naučila, i zmija ponovo
spusti svoju glavu.
Olimpijadine usne se malo rastaviše, a ženice raširiše, prekrivajući
tako sivu dužicu; njemu se učiniše poput nežne svile. Stisak ruku
kojima ga je grlila popusti i on se sada nalazio u još čvršćem stisku
njenog pogleda.
„Ona te poznaje”, prošapta. „Budi siguran da joj, kada je večeras
došla kod tebe, to nije bilo po prvi put. Sigurno je i pre često dolazila
dok si spavao. Pogledaj kako se drži uz tebe. Dobro te poznaje. Nju ti je
bog poslao. Ona je tvoj daimon1, Aleksandre.
Plamen svetiljke zatreperi. Poslednji deo ugarka od borovine
nestade pretvorivši se u pepeo, bacajući pri tom plavičastu svetlost.
Zmija ga hitro steže, kao da njih dvoje dele neku tajnu; njeno telo
pomeralo se poput talasa na vodi.
„Zvaću je Tiha”, reče on. „Piće mleko iz mog zlatnog pehara. Da li će
mi ona govoriti?”
„Ko to zna? Ona je tvoj daimon. Slušaj, ispričaću ti...”
Prigušeni zvuci iz dvorane odjednom postadoše glasniji, jer se
njena vrata otvoriše. Muškarci su dovikivali jedan drugome pozdrave
za laku noć, šale i pijana začikivanja.
Buka je dopirala do njih kroz zatvorena vrata sobe. Olimpijada
prekide započetu rečenicu, privi ga bliže sebi i tiho reče: „Nije važno,
neće doći ovamo.” Ali on oseti da ona napregnuto osluškuje. Začu se
zvuk teških koraka, posrtanja i psovke, a zatim kako Agis staje u stav
mimo, udarajući nogama i krajem koplja o pod.
Zatim se čulo kako se neko vukući noge penje u stepenice. Vrata se
širom otvoriše. Kralj Filip ulete unutra i, ni ne pogledavši prema
krevetu, poče da se svlači.
Olimpijada navuče prekrivač preko sebe. Dečak, širom raširenih
očiju od straha, za trenutak oseti zadovoljstvo što leži tako skriven. A
onda, sklupčavši se u svom skrovištu nalik materici, od tople vune i
mirisnog tela, on oseti užas zbog opasnosti s kojom nije mogao ni da se
suoči, ni da je vidi. On podiže jedan kraj prekrivača, da bi mogao da
proviri. Bolje je da zna šta se događa nego da nagađa.
Kralj je stajao nag, s jednom nogom podignutom na stolicu sa
jastučetom koja se nalazila ispred toaletnog stočića i odvezivao vezice
na sandali. Njegova glava sa crnom bradom beše malo nagnuta ukoso
tako da bi mogao da vidi šta radi. Strana lica sa okom na koje nije video
beše mu okrenuta u pravcu kreveta.
 Godinu i više dana dečak je trčao tamo-amo po mestu za rvanje,
tražeći bilo koga pouzdanog ko bi mogao da ga izvuče iz ruku žena.
Naga tela ili obučena, bilo mu je potpuno svejedno, sem što je onda
kada su bila naga mogao da vidi ožiljke od rana koje su muškarci
zadobili u ratovima. Pa ipak, golo telo njegovog oca, iako ga je retko
viđao, uvek mu se gadilo. A sada, otkako je izgubio jedno oko u opsadi
Metone, kralj je izgledao zastrašujuće. U prvo vreme on ga je prekrivao
povezom, ispod kojeg su curile krvave suze i slivale mu se niz obraz,
ostavljajući trag, sve do brade. A zatim se rana sasušila i on je prestao
da stavlja povez. Kapak oka koji je strela probila bio je naboran i išaran
crvenom bojom, trepavice su bile ulepljene nekom žućkastom smesom.
Bile su crne, kao i njegovo zdravo oko i brada, a i guste dlake koje su
rasle na njegovim nogama, rukama i grudima; traka crnih dlaka pružala
se duž njegovog stomaka sve do gustiša nalik drugoj bradi koji je
rastao između prepona. Kralj zevnu, ispunivši vazduh mirisom
ustajalog vina i pokazujući vilicu u kojoj je nedostajalo mnogo zuba.
Dečak, prikovan uz otvor kroz koji je virio, odjednom shvati na šta ga to
podseća njegov otac. Na diva, jednookog Polifema, koji je dohvatio
Odisejeve mornare i pojeo ih žive.
Njegova majka se beše pridigla, oslonivši se na lakat, s prekrivačem
navučenim sve do brade. „Ne, Filipe. Ne večeras. Nije vreme.”
Kralj krenu prema postelji. „Nije vreme?”, reče glasno. On je još
teško disao od penjanja uz stepenice s punim stomakom. „To si rekla i
pre pola meseca. Da li ti misliš da ja ne znam da računam, ti
mološanska2 kučko?”
Dečak oseti kako se šaka njegove majke kojom ga beše obgrlila
steže u pesnicu. Kada je ponovo progovorila, u glasu joj se osećalo da je
spremna na svađu. „Da računaš, ti vinska mešino? Ti nisi sposoban ni
da razlikuješ leto od zime. Idi kod svog ljubimca. Njemu je svejedno koji
je dan u mesecu.”
Dečakovo poznavanje ovih pitanja bilo je još uvek nepotpuno, pa
ipak je naslućivao šta znače ove reči. Njemu se nije dopadao novi
mladić njegovog oca, koji se sav nadimao od važnosti. Dečak se gnušao
tajne koju je osećao da njih dvojica dele. Svi mišići na telu njegove
majke napeše se i stegoše. On zadrža dah.
„Kučko!” povika kralj. Dečak vide kako juri prema njima, poput
Polifema koji se baca na svoj plen. Izgledao je kao da se sve na njemu
nakostrešilo; čak se i ud koji mu je visio u crnom žbunu na preponama
beše podigao sam od sebe i štrčao je, što beše prizor koji dečaka ispuni
nekim tajanstvenim užasom. Kralj povuče prekrivač.
Dečak je ležao u majčinom naručju, prstiju zarivenih u njen bok.
Njegov otac ustuknu unazad, psujući i pokazujući nešto. Ali, nije
pokazivao na njega, jer je još uvek stranom lica sa okom na koje nije
video bio okrenut u tom pravcu. Dečak shvati zašto se njegova majka
nije iznenadila kada je osetila uz svoje telo zmiju koju je on doneo.
Glauk se već i pre nalazio sa njom u krevetu. Mora da je tu zaspao.
„Kako se usuđuješ?” upita Filip zadihanim i promuklim glasom.
Doživeo je potres od kojeg mu je bilo zlo. „Kako se usuđuješ, kada sam
ti zabranio da dovodiš tu prljavu zmijurinu u moj krevet? Ti čarobnice,
ti varvarska veštice...”
On naglo zaćuta. Privučen mržnjom koja je izbijala iz očiju njegove
žene, on pogleda svojim zdravim okom na tu stranu i ugleda dečaka.
Njih dvojica se gledaše: čovekovo lice beše crveno od vina i besa
pojačanog sada i osećajem stida; dečakovo beše blistavo poput
dragulja okovanog u zlatu, sa široko otvorenim plavosivim očima koje
ga netremice gledahu, s prozračnom kožom i nežnim tkivom, sada
izobličenim nekim njemu neshvatljivim mučenjem, koje ga promeni
sve do samih tananih kostiju.
Promrmljavši nešto, Filip nagonski posegnu za svojim ogrtačem,
želeći da pokrije svoju golotinju, ali onda shvati da za tim nema
potrebe. Ogrešila se o njega, vređala ga, izložila pogrdi, izdala. Samo da
mu se mač nalazio pri ruci, mogao je da je ubije.
Ometeno svim ovim dešavanjima, živo klupko obmotano oko
dečaka poče da se meškolji i zmija podiže glavu. Sve do tog trenutka
Filip je nije video.
„Šta je to?” Ruka kojom je pokazivao zmiju tresla se. „Šta je to na
dečaku? Je l’ to ona tvoja stvar? Da li sada njega učiš? Da li njega
pretvaraš u bezumnika iz neke zaostale zemlje, što igra sa zmijama,
urlajući? Kažem ti, ja to neću da trpim. Obrati pažnju na to što kažem
pre nego što bude kasno, jer, Zevsa mi, ja to stvarno mislim, kao što ćeš
i sama uvideti. Moj sin je Grk, a ne jedan od tvojih varvara što na
brdima gaje stoku...”
„Varvara!” Ona podiže glas, a zatim ga spusti gotovo do samrtno
tihog, poput Glauka kada je besan. „Moj otac, ti seljačino, potiče od
Ahila, a moja majka od kraljevske kuće Trojine. Moji preci bili su vladari
kada su tvoji bili najamnici na imanjima u Argosu. Da li si se pogledao u
ogledalo? Svako može da vidi da si ti Tračanin. Ako je moj sin Grk, to je
nasledio od mene. U Epiru naša krv još uvek čista teče.”
 Filip steže zube. To učini da mu brada postade četvrtasta i da mu
jagodice izgledaju još razmaknutije. Čak i obasut ovako ubistvenim
uvredama, on nije zaboravljao da je dečak prisutan. „Neću te udostojiti
odgovora na to. A ako si ti Grkinja, onda se ponašaj onako kako se
prave Grkinje ponašaju. Hajde, pokaži malo skromnosti.” On onda oseti
da nema odeću na sebi. Dva para sivih očiju, s dužicama boje dima,
netremice su ga gledala sa postelje. „Grčke škole, razum, civilizovanost,
želim da dečak sve to stekne kao što sam ja stekao. Pomiri se s tim.”
„Oh, Teba\” Ona izgovori ovu reč poput kletve u nekom ritualu.
„Opet se radi o Tebi, zar ne? Znam dovoljno o Tebi. U Tebi su od tebe
načinili Grka, u Tebi su te naučili da budeš civilizovan! U Tebi! Da li si
čuo kako Atinjani govore o Tebi? Teba je u Grčkoj primer za
neotesanost. Ne pravi takvu budalu od sebe.”
„Atina je mesto gde se samo brblja. Njihovi slavni dani su prošli. Oni
treba da iz stida ništa ne govore o Tebi.”
„Ti si taj koji to ne treba da čini. Šta si ti bio u Tebi?”
„Talac, zalog dat kao osiguranje. Da li sam ja omogućio da moj brat
sklopi sporazum? Da li mi ti to sada prebacuješ? Bilo mi je šesnaest
godina. Tamo su prema meni bili ljubazniji nego što si ti ikada bila.
Tamo su me naučili kako da ratujem. Šta je bila Makedonija kada je
Perdika umro? Njega i njegovih četiri hiljade ljudi porazili su Iliri. Ove
doline su opustele, naš narod se plašio da siđe iz svojih utvrđenja u
brdima. Sve što su imali bile su ovce čije su kože nosili, a i njih su jedva
uspevali da sačuvaju. Uskoro bi im Iliri sve uzeli, Bardelej se za to
pripremao. A znaš šta smo mi sada i gde se nalaze naše granice.
Zahvaljujući Tebi i ljudima koji su tamo od mene načinili vojnika, ja
sam tebi došao kao kralj. Tvoja porodica je bila veoma srećna zbog
toga.”
Dečak, i dalje stisnut uz majčino telo, osećao je kako ona udiše i
izdiše. Nemoćno je čekao da oluja neslućene snage izbije sa oblačnoga
neba. Prstima je stezao prekrivač. Znao je da su zaboravili na njega i
osećao se usamljeno.
Tada oluja izbi. „Vojnika, je li tako, to su načinili od tebe? I šta još?
Šta još?” Dečak je mogao da oseti kako joj se telo grči od besa. „Otišao
si na jug kada si imao šesnaest godina, a do tog trenutka je cela zemlja
već bila puna tvoje kopiladi, zar misliš da ne znam za njih. Ona kurva
Arsinoja, Lagova žena, koja je bila dovoljno stara da ti bude majka... A
onda te je veliki Pelopida naučio onome po čemu je Teba slavna.
Bitkama i dečacima!”
 „Ućuti!” zaurla Filip, glasno poput bojnog pokliča. „Imaš li imalo
pristojnosti pred detetom? Šta on može da vidi u ovoj sobi? Šta može
da čuje? Kažem ti, moj sin će biti vaspitavan tako da postane
civilizovan, makar ja morao...”
Njen smeh nadjača njegov glas. Ona beše podigla ruku kojom je
dotada grlila dečaka, da bi nagla, telo malo unapred. Podupirući se
rukama sa raširenim šakama, s crvenom kosom koja joj je padala preko
golih grudi, dok je dečak sve to posmatrao širom otvorenih očiju i usta,
ona se smejala toliko glasno da se čitava visoka odaja ispunila jekom.
„Tvoj sin?”, povika. „Tvoj sin!”
Kralj Filip je disao teško kao da je tek istrčao dugu trku. On krenu ka
njoj podigavši ruku.
Prenuvši se iz potpune nepomičnosti u kojoj se dotad nalazio,
dečak jednim munjevitim pokretom zbaci sa sebe majčinu kosu koja ga
je prekrivala poput zavese i uspravi se na krevetu. Njegove sive oči,
raširenih ženica, činile su se gotovo potpuno crnim, usta su mu
delovala većim nego što jesu. On udari očevu podignutu ruku i ovaj,
zapanjen, odstupi. „Odlazi!”, zaurla dečak, divalj poput risa. „Odlazi!
Ona te mrzi! Odlazi! Ona će se udati za mene!”
Onoliko dugo koliko mu je trebalo da tri puta duboko udahne, Filip
je stajao prikovan u mestu, otvorenih usta i raširenih očiju, poput
čoveka kojeg je neko udario po glavi. A onda, skočivši napred, on zgrabi
dečaka za ramena, zavitla ga u vazduhu i, otvorivši jednom rukom
velika vrata, izbaci ga napolje. Dečak, iznenada uhvaćen, ukočen od
šoka i besa, ne mogaše ništa da učini. On pade na vrh stepenica i poče
da se kotrlja niz njih.
Mladi Agis odbaci koplje koje pade sa jakim zveketom, izvuče ruku
iz remena štita i grabeći istovremeno po tri-četiri stepenika pojuri da
uhvati dečaka. Na trećoj stepenici od vrha, on stiže do njega i podiže
ga. Činilo se da nije povredio glavu i oči mu behu otvorene. Gore na
vrhu, kralj Filip je stajao držeći vrata. Nije ih zalupio sve dok nije video
da je sve u redu; ali dečak o tome nije ništa znao.
Izbačena zajedno sa njim, zapanjena i ugnječena, zmija se odvojila
od njega čim je počeo da pada, skliznula niz stepenice i nestala u tami.
Agis, isprva se trgnuvši, uskoro vide šta je to. Ali, dovoljno mu je
bilo što mora da se pobrine za dečaka. Snese ga niz stepenice i sede na
prvi stepenik stavivši ga sebi u krilo, pregledajući ga pri svetlosti baklje
koja je stajala u svom postolju na zidu. Dečak beše ukočen poput
kamena, a oči mu behu iskolačene toliko da su se videle samo
beonjače.
U ime svih bogova, pomisli mladić, šta da radim? Ako napustim
svoje mesto, kapetan će tražiti moju glavu. A ako mu sin umre na
mojim rukama, kralj će to učiniti. Jedne noći prošle godine, pre nego
što je otpočela vladavina novog ljubimca, Filip je pogledao u njegovom
pravcu, a on se pretvarao da je zauzet. Sada je previše video, pomisli,
koža mu visi na šiljku. Dečak je bio plav oko usana. U jednom
udaljenom uglu stajao je Agisov debeli noćni ogrtač od vune, koji je
pripremio za hladne noćne časove. On ga uze, presavi i namesti između
dečaka, obmotavši ga njime, i svog tvrdog oklopa. „Hajde”, reče
zabrinuto. „Hajde, slušaj, sve je u redu.”
Činilo se da dečak ne diše. Šta da uradi? Da ga ošamari kao što se to
čini sa ženom koja ima napad luđačkoga smeha? Mogao bi tako i da ga
ubije. Tada se dečaku oči pokrenuše i on poče da usredsređuje pogled.
Zatim udahnu krkljavo vazduh i silovito vrisnu.
Osetivši veliko olakšanje, Agis olabavi ogrtač dok su se dečakovi
udovi bacakali na sve strane. On mu je pričao, šapatom, smirujući ga
kao što se to čini sa preplašenim konjem, ne držeći ga previše čvrsto,
ali ipak dovoljno čvrsto da bi osetio stisak njegovih ruku. U sobi gore,
dečakovi roditelji su psovali jedno drugoga. Nakon izvesnog vremena -
a koliko, to ni sam Agis nije znao, osim da mu predstoji još veći deo
noći - ovi zvuci se stišaše i dečak poče da plače, ali to nije dugo trajalo.
Došavši donekle sebi, on uskoro zaćuta. Ležao je grizući donju usnu,
teško gutajući i netremice gledajući u Agisa koji iznenada pokuša da se
seti koliko on ima godina.
„To je moj mladi kapetan”, reče nežno, dirnut izrazom borbe kakav
priliči odraslim osobama na ovome dečjem licu. On osuši njegove suze
obrisavši ih ogrtačem i poljubi ga pokušavajući, dok je to činio, da
zamisli kako će ovaj zlatokosi dečak izgledati kada bude dovoljno star
za ljubav. „Hajde, dušo, ti i ja ćemo zajedno da čuvamo stražu. Mi ćemo
da pazimo jedan na drugoga, je l’ važi?”
On smače ogrtač sa deteta i pomilova ga. Posle nekog vremena,
tišina, toplina, nesvesna senzualnost koja je izbijala iz mladićevih
milovanja, neodređeni osećaj da mu se on više divi nego što ga žali,
počeše da začelju ju ogromnu ranu za koju mu se činilo da ga celog
ispunjava i da se u nju ceo pretvorio. Ona poče da se zatvara, zajedno
sa svim što se u njoj nalazilo.
Tada dečak podiže glavu i ogleda se oko sebe. „Gde je moja Tiha?”3
Na šta li to ovo čudno dete misli kad ovako pita za svoju sudbinu,
pomisli Agis. Videvši da ga Agis posmatra ne shvatajući šta ga je pitao,
dečak dodade. „Moja zmija, moj daimon. Gde je otišla?”
„Ah, tvoja srećna zmija.” Agis je, inače, smatrao da su kraljičini
ljubimci odvratni. „Negde se krije, uskoro će se vratiti.” On čvršće
obmota ogrtač oko dečaka, koji beše počeo da drhti. „Ne primaj to k
srcu, tvoj otac nije mislio ništa loše. To je sve zbog vina koje je popio. Ja
sam dobio mnogo udaraca po glavi od svoga.”
„Kada porastem...”, on zaćuta brojeći na prstima sve do deset.
„Kada porastem, ubiću ga.”
Agis izdahnu kroz zube. „Ššš! Nemoj to da govoriš. Ubistvo oca
izaziva božju kletvu i onda furije počinju da progone čoveka.” On poče
da ih opisuje, ali odmah zastade kada vide da je dečak razrogačio oči;
sve ovo je već ionako previše za njega. „Svi ti udarci koje dobijemo kad
smo mladi... tako mi naučimo da podnosimo rane kada krenemo u rat.
Pogledaj. Pogledaj šta sam ja dobio prvi put kad sam se borio protiv
Ilira.”
On povuče svoju crvenu kratku vunenu suknju sa bedra i pokaza mu
dugi ožiljak, sa udubljenjem na mestu gde je koplje probilo meso
gotovo do kosti. Dečak ga je najpre s poštovanjem razgledao, a onda ga
opipa prstom.
„Pa”, reče Agis prekrivši ponovo svoje bedro, „to je bolelo možeš i
sam da zamisliš koliko. A šta me je sprečilo da ne vrištim i da se ne
osramotim pred svojim drugovima? Udarci koje mi je otac zadao. A
onaj koji mi je ovo napravio nije ostao živ da bi mogao time da se
hvališe. To je bio prvi čovek koga sam ubio. Kada sam pokazao svome
ocu njegovu glavu, on mi je dao pojas za mač i priredio gozbu za celu
našu rodbinu.” Agis se ogleda oko sebe. Zar niko neće da dođe i odvede
ovo dete u krevet?
„Vidiš li negde moju Tihu?” upita dečak.
„Nije ona daleko. To je kućna zmija. One nikada ne odlutaju. Vratiće
se ona da uzme svoje mleko, videćeš. Ne može svaki dečak da
pripitomi kućnu zmiju. To je Heraklova krv u tebi, čini mi se.”
„Kako se zvala njegova zmija?”
„Kada se rodio, dve zmije su se uvukle u njegovu kolevku...”
„Dve?” Dečakove nežne obrve se skupiše kada se namršti.
„Ah, to su bile opasne zmije. Zevsova žena Hera ih je poslala da ga
udave. Ali, on ih je zgrabio za vratove, po jednu u svaku ruku...” Agis
zastade, proklinjući sebe. Ovo će ili da izazove dečaku noćne more ili će
on, što je još verovatnije, da ode i da pokuša da zadavi otrovnicu. „Ali,
to se desilo, znaš, Heraklu zato što je on bio sin boga. Smatralo se da je
on sin kralja Amfitriona, ali Zevs je bio taj koji ga je začeo. Zato je Hera
bila ljubomorna.”
Dečak je pažljivo slušao. „Zašto je on morao da radi onoliko teško?”
„Euristej, budući kralj, bio je zavidan, jer je on bio bolji od njega,
pravi junak i polubog. Euristej je bio samo smrtan čovek, razumeš, a
Herakle je trebalo da bude vladar. Ali Hera je učinila da se Euristej rodi
prvi. Zbog toga je Herakle morao da učini sva ona svoja dela.”
Dečak klimnu glavom, kao neko kome je sve razjašnjeno. „Morao je
sve to da uradi da bi pokazao da je najbolji.”
Agisu promakoše ove njegove reči. Napokon je začuo kako
zapovednik noćne straže dolazi kroz hodnik, krenuvši u obilazak.
„Niko nije dolazio po njega, gospodine”, reče. „Ne znam šta ta
dadilja radi. Dečak je poplaveo od hladnoće, pošto je jurio po palati
potpuno nag. Kaže da traži svoju zmiju.”
„Ta žena je obična lenja kučka. Poslaću neku robinju da ode i
probudi je. Suviše je kasno da bismo ometali kraljicu.”
On ode, zveckajući svojim oružjem. Agis stavi dete na ramena,
potapšavši ga po zadnjici. „A sada u krevet, Herakle, davno ti je prošlo
vreme za spavanje.”
Dečak skliznu nadole i obema ga rukama zagrli oko vrata. Agis mu
je pomogao i nije ga odao. Ništa nije suviše dobro za takvog prijatelja.
On s njim podeli svoju tajnu, jer je to bilo sve što je mogao da mu pruži.
„Ako se moja Tiha vrati, reci joj gde sam otišao. Ona zna moje ime.”

Ptolomej, svima znan kao sin Lagov, kaskao je na svom novom

ždrepcu mrke boje ka jezeru Pela. Duž njegove obale nalazilo se
zemljište pogodno za jahanje. Konja je dobio na poklon od Laga, jer ga
ovaj vremenom beše zavoleo, mada mu je detinjstvo proteklo mnogo
manje srećno. Sada je imao osamnaest godina i bio je to mladić tamne
kože, krupnih kostiju i oštrih crta lica, koje će, kako bude stario,
postajati sve oštrije. Već je ubio svog prvog divljeg vepra kopljem, što
mu je omogućilo da sedi za trpezom zajedno sa muškarcima, a ubio je i
svog prvog čoveka u borbama na granici i zamenio je svoj dečački
pojas pojasem za mač od crvene kože u kojem je držao bodež s drškom
od roga. Svi su se slagali s mišljenjem da Lag može njime da se ponosi.
Napokon su njih dvojica počela da se prilično dobro slažu, a kralj se
dobro slagao s obojicom. Ptolomej ugleda između borove šume i jezera
Aleksandra kako mu maše i pojaha ka njemu. Voleo je tog dečaka za
kojeg mu se činilo da nigde stvarno ne pripada: bio je previše bistar za
svoj uzrast, a još nije imao sedam godina i bio je suviše mali da bi se
družio sa starijim dečacima. Došao je trčeći preko močvare koja beše
isušena od sunca i obrasla zakržljalom trskom. Njegov ogromni pas
kopao je zemlju tražeći voluharice, a onda mu se vratio i gurnuo svoju
blatnjavu njušku u njegovo uvo, što je mogao da učini ni ne podižući se
na svoje zadnje šape.
„Op!” reče mladić i stavi dečaka ispred sebe na sedlo. Kaskali su
tražeći mesto gde bi mogli da puste konja u galop. „Da li ovaj tvoj pas
još uvek raste?”
„Da. Telo mu još nije dovoljno veliko u odnosu na šape.”
„Bio si u pravu, on je čistokrvni mološanski pas, raste mu griva.”
„Baš ovde gde smo mi sada onaj čovek je hteo da ga udavi.”
„Kada im nije poznato poreklo, ne mogu uvek da dobiju novac.”
„Rekao je da ništa ne vredi, već mu je bio i vezao kamen oko vrata.”
„Neko je dobro ujeden na kraju, kako sam čuo. Ne bih voleo da me
taj pas ugrize.”
„Bio je suviše mali da bi ga ugrizao. To sam ja učinio. Vidi, ovde
možemo da krenemo u trk.”
Pas, srećan što može da protegne svoje krupne noge, trčao je
zajedno sa njima duž širokog zaliva koji je spajao Pelu sa morem. Dok
su jurili u punom galopu duž obale, divlje patke, galebovi, čaplje i
ždralovi izletali su iz šaša, lupajući krilima i kričeći, preplašeni
topotom kopita. Dečak je svojim visokim jasnim glasom glasno pevao
borbenu pesmu konjice, čiji se vrhunac poklapao sa ritmom juriša. Lice
mu je bilo zajapureno, njegova svetla kosa padala mu je na čelo,
njegove sive oči činile su se plavima; blistao je.
Ptolomej uspori konja da bi ga pustio da dođe do daha i poče da
hvali njegove vrline. Aleksandar mu je odgovarao rečima koje su
pokazivale da je podjednako stručan kao i bilo koji konjušar. Ptolomej,
koji se ponekad osećao odgovornim za to, upita: „Da li tvoj otac zna da
provodiš toliko mnogo vremena sa vojnicima?”
„Oh, da. On kaže da Silan može da me uči da gađam u metu, a
Menestej da me vodi u lov. Ja negde idem samo sa svojim prijateljima.”
Što manje kaže, to bolje. Ptolomej je već čuo priče da kralj više voli
da dečak provodi vreme u društvu grubih vojnika nego da ga ostavlja
po ceo dan sa majkom. On potera konja u kas i tako su išli sve dok mu
se u jednu potkovicu ne žabi kamen i on bi primoran da sjaše da bi
pogledao. Dečak sedeći iznad njega u sedlu upita: „Ptolomeju, da li je
istina da si ti zapravo moj brat?”
„Šta?” Njegov nagli uzvik uplaši konja i on potrča. Dečak smesta
zgrabi uzde i brzo ga obuzda. Mladić, uznemiren, priđe konju i stade
pored njega ni ne pokušavajući da uzjaše. Primećujući da nešto nije
kako treba, dečak reče: „Čuo sam da to pričaju u stražarskoj sobi.”
Išli su dalje u tišini. Dečak, osećajući da se radi više o zapanjenosti
nego o ljutnji, čekao je, ozbiljnog izraza lica.
Ptolomej najzad progovori: „Možda to i pričaju, ali to ne smeju meni
da kažu. A ne smeš ni ti. Ja bih morao da ubijem onoga ko to kaže.”
„Zašto?”
„Pa, čovek to mora da učini, to je jednostavno tako.”
Dečak ne reče ništa. Ptolomej sa zaprepašćenjem shvati da je dečak
jako pogođen. To je bilo nešto što mu nije ni palo na pamet.
„Hajde”, reče zbunjeno, „tako veliki dečak kao što si ti... ako ti ne
znaš zašto... Naravno da bih rado bio tvoj brat, to nema veze s tim, ne
radi se o tome. Ali, moja majka je udata za mog oca. Ovo bi značilo da
sam ja kopile. Ti znaš šta to znači.”
„Da”, reče Aleksandar, koji je znao da to predstavlja užasnu uvredu.
Osećajući da je dečak zbunjen i da baš i ne zna o čemu se tu radi,
Ptolomej učini ono što mu nalaže bratska dužnost. Na njegova
otvorena pitanja on mu otvoreno odgovori; dečak je već o tome dosta
slušao kadgod se nalazio među svojim prijateljima vojnicima. Ali
izgleda da je ipak verovao da je za rađanje dece potrebna neka čarolija.
Mladić, pozabavivši se ovim pitanjem s velikom pažnjom, beše
iznenađen dugom napetom tišinom koja na kraju zavlada.
„Šta je sada? To je način na koji se mi svi rađamo, tu nema ničeg
lošeg, bogovi su nas učinili takvima. Ali, žene to moraju da rade samo
sa svojim muževima, ili je onda dete kopile. Zato je onaj čovek želeo da
udavi tvog psa, iz straha da on nije potpuno čistokrvan.”
„Da”, reče dečak i vrati se svojim mislima.
Ptolomej se rastuži. Dok je bio dete, a Filip tek mlađi kraljev sin i uz
to talac, mnogo je patio. Kasnije je prestao da se stidi. Da je njegova
majka ostala neudata, Filip je mogao da ga prizna, i on ne bi imao ništa
protiv. To je bilo samo stvar pristojnosti. Sada je osećao da se loše
poneo prema dečaku, i da mu nije ništa razjasnio.
Aleksandar je gledao pravo ispred sebe. Svojim dečjim blatnjavim
rukama čvrsto je upravljao konjem, ni ne morajući pri tom da razmišlja
kako to da čini. Njegova sposobnost da vlada konjima, koja je toliko
prevazilazila njegov uzrast, gotovo je izazivala jezu; u svakom slučaju,
izazivala je nespokojstvo. I mada mu je lice i dalje imalo dečju oblinu,
već je počinjao da se nazire profil čvrst poput dijamanta. Ptolomej
pomisli da je on prava slika i prilika svoje majke i da u njemu nema
ničeg od Filipa.
Ova pomisao ga pogodi poput groma. Još od trenutka kada je počeo
da sedi za trpezom s muškarcima, on je slušao priče o kraljici
Olimpijadi. Neobična, silovite prirode, tajanstvena, divlja poput
tračanskih menada, spremna da, samo ako je naljutite, baci kletvu na
vas. Bilo je sasvim prikladno što ju je kralj prvi put video u pećini
osvetljenoj svetlošću baklji, dok su se odvijale misterije sa Samotrake,
da je na prvi pogled poludeo za njom, čak i pre nego što je saznao iz
koje porodice potiče i da ju je trijumfalno doveo kući, postigavši usput i
koristan sporazum o savezništvu. U Epiru, pričalo se, žene su sve
doskora vladale same, bez muškaraca. Ponekad su se iz njenog borovog
šumarka po celu noć čuli zvuci bubnjeva i cimbala, a neka neobična
muzika odsvirana na svirali dopirala je iz njene sobe. Pričalo se da ona
opšti sa zmijama. Možda to i jesu samo bapske priče, ali šta se sve
zapravo dešava u borovom šumarku? Da li ovaj dečak, koji je stalno
prati poput senke, zna više nego što bi trebalo da zna?
Kao kada se podigne kamen koji zatvara ulaz u pećinu koja vodi u
podzemni svet i oslobodi gomila senki što ciče poput slepih miševa,
tako kroz Ptolomejev um prolete mnoštvo krvavih priča starih mnogo
vekova, koje su govorile o borbama za presto u Makedoniji, o
plemenima koja su se međusobno tukla za mesto Uzvišenog kralja, o
rođacima koji su se međusobno ubijali, o ratovima, masakrima,
ubijanjima otrovom, izdajnički bačenim kopljima za vreme lova,
bodežima zabijanim u leđa, u tami, ili u postelji. On nije bio lišen
ambicija, ali i sama pomisao da zaroni u te vode učini da mu se krv
sledi u žilama. To je opasno nagađanje, a kakvog bi pa tu dokaza i
moglo da se nađe? Ovaj dečak je sada na mukama, zaboravi na sve
ostalo.
„Slušaj”, reče. „Umeš li da čuvaš tajnu?”
Aleksandar podiže ruku u znak zaklinjanja i brižljivo izgovori
zakletvu koju zatim osnaži smrtonosnim kletvama. „Ovo je najjača
zakletva koja postoji”, reče kada završi. „Silan me je naučio.”
„To je prejako. Oslobađam te od nje. Moraš da budeš pažljiv kada se
radi o takvim zakletvama. Istina, tvoj otac me je začeo u mojoj majci, ali
on je tada bio tek dečak od petnaest godina. To je bio pre nego što je
otišao u Tebu.”
 „Oh, Teba.” U njegovom glasu oseti se odjek jednog drugog glasa.
„Bio je dovoljno star za te stvari i čuven po tome. Pa, to nije ni
važno, muškarac ne može da čeka da se oženi, a ni ja to ne činim, ako
hoćeš da ti kažem istinu. Ali, moja majka je udata za mog oca i za njih
predstavlja sramotu da se govori o tome. To je jedna od onih stvari
zbog kojih muškarac mora da prolije krv. Nije važno da li ti to shvataš
ili ne, to je jednostavno tako.”
„Neću nikome da pričam o tome.” Njegov pogled, već mnogo čvršći
nego kod druge dece, beše uperen u daljinu.
Ptolomej je nešto petljao sa konjskom opremom, razmišljajući
nesrećno: „Pa, šta sam mogao da mu kažem? Neko drugi bi mu
ispričao.” Tada dečak koji se još uvek nalazio u njemu dođe u pomoć
poraženom muškarcu. On zaustavi konja.
„Kada bismo postali braća po krvi mogli bismo to svima da
kažemo.” Zatim lukavo dodade: „Ali, ti znaš šta moramo da učinimo?”
„Naravno da znam!” Dečak uhvati uzde levom rukom i ispruži
desnu, sa stisnutom pesnicom okrenutom nagore tako da mu na ruci
izbi plavičasta vena. „Hajde, evo, učini to odmah.”
Ptolomej izvuče iz svog crvenog pojasa novi oštri bodež, videvši da
je dečak ispunjen ponosom i odlučnošću i da blista poput zraka sunca.
„Ne, sačekaj, Aleksandre. Ovo što sada činimo je uzvišena stvar. Tvoji
neprijatelji će postati moji, a moji tvoji, sve dok smo živi. Mi nikada
nećemo okrenuti oružje jedan protiv drugoga, čak i ako naše porodice
zarate. Ako ja umrem u nekoj dalekoj zemlji, ti ćeš mi održati poslednje
počasti, a ja ću to isto učiniti za tebe. To sve to podrazumeva.”
„Zaklinjem se. Možeš to sada da učiniš.”
„Nije nam potrebno mnogo krvi.” On izbeže venu koja mu beše
ponuđena i lagano zaseče bledu kožu. Dečak ga pogleda osmehujući se.
Zasekavši zatim i svoju ruku, Ptolomej pritisnu dve rane jednu uz
drugu. „Učinjeno je”, reče. I to je dobro učinjeno, pomisli, neki dobar
daimon me je vodio. Sada ne mogu da dođu govoreći mi: „On je samo
kraljičino kopile, a ti si kraljevo, traži ono što ti s pravom pripada.”
„Dođi, brate”, reče dečak. „Penji se, on je spreman, hajde da sada
stvarno pojurimo.”

Kraljevska konjušnica beše široka četvrtasta građevina od maltera i

cigle sa kamenim stubovima. Sada beše poluprazna, jer je kralj
održavao vojne manevre, što je činio kad god bi mu neka nova taktička
zamisao pala na pamet.
 Aleksandar, koji beše krenuo da gleda manevre, zaustavio se da bi
posmatrao kobilu koja se upravo oždrebila. Kao i što se nadao, nikoga
nije bilo u blizini ko bi mu rekao da je ona opasna u tim trenucima. On
joj priđe, umirujući je glasom i pomilova ždrebe, osećajući njen topli
dah na svojoj kosi. Onda ga ona odgurnu njuškom, da bi mu pokazala da
je dosta, i on ih ostavi.
U dvorište koje je mirisalo na konjsku mokraću i slamu, kožu, vosak
i mast, dovedoše tri njemu nepoznata konja. Konjušari, stranci obučeni
u čakšire, timarili su ih. Konjski amovi koje je čistio rob zadužen za
štalu bili su neobične izrade i ukrašeni zlatnim pločicama koje su
blistale, i crvenim perima, a na njihovim krajevima behu izrađeni
krilati bikovi. To su bili visoki konji, snažne građe i videlo se da nisu
previše iscrpljeni; sa njima je bio i jedan rezervni.
Oficir koji se nalazio na dužnosti u palati reče upravniku konjušnica
da će varvari dobro da se načekaju pre nego što se kralj vrati.
„Brizonove falange”4, reče dečak, „treba da su uvek nepomične sa
svojim sarisama.5 Potrebno je vreme da se to nauči.” On je mogao da
podigne samo jedan kraj ovih ogromnih kopalja. „Odakle su došli ovi
konji?”
„Čak iz Persije. Stigli su izaslanici Velikog kralja da bi poveli sa
sobom Artabaza i Menapisa.”
Ovi satrapi6, posle pogrešno odabranog trenutka za pobunu,
pobegli su u Makedoniju tražeći utočište. Kralj Filip ih je smatrao
korisnim, a dečak ih je smatrao zanimljivim. „Ali oni su naši gosti”,
reče. „Otac neće dozvoliti da ih Uzvišeni kralj dobije da bi ih ubio. Kaži
tim ljudima da ne čekaju.”
„Ne, koliko sam razumeo, radi se o tome da im je oprošteno. Mogu
slobodno da se vrate kućama. A uostalom, izaslanike treba primiti
kakvu god poruku da nose. Takav je red.”
„Otac se neće vratiti pre podneva. Mislim i kasnije, zbog pešadije.
Oni još uvek ne mogu da izvedu pravilno zatvaranje i otvaranje. Da li da
dovedem Menapisa i Artabaza?”
„Ne, ne, prvo mora da se za izaslanike priredi zvaničan prijem. Neka
ti varvari vide da mi znamo kako se to radi. Atose, odvedi ove konje u
štalu i smesti ih dalje od naših, uvek nam stranci donesu neku bolest.”
Dečak je pažljivo razgledao konje i njihovu opremu, a zatim zastao
zamislivši se. Onda je oprao noge u pojilu, pogledao svoj hiton, ušao u
palatu i obukao čisti. Često je slušao kad su ljudi zapitkivali dvojicu
satrapa o čudesima Persije: o prestonoj dvorani ukrašenoj zlatnom
vinovom lozom i drvećem, stepeništu kojim bi konjica mogla da
projaše, neobičnom načinu ukazivanja počasti kralju. Persijanci su,
očigledno, voleli ceremonije. Najbolje što je mogao bez tuđe pomoći,
nanevši pri tome sebi bol, on očešlja svoju kosu.
U Persejevoj odaji, jednoj od Zeuksidovih remek-dela u kojoj su
primani ugledni gosti, upravitelj dvora je posmatrao kako dvojica
robova Tračana sa plavim tetovažama na telu postavljaju na stočiće
kolače i vino. Izaslanici su sedeli na počasnim mestima. Na zidu iznad
njih beše naslikan Persej kako spasava Andromedu od morskog zmaja.
On je bio jedan od njihovih predaka, a pričalo se da je osnovao i Persiju.
Čini se da je njegov porod bio drugačiji od njega. On je bio bez odeće,
sem sandala sa krilima, a izaslanici behu obučeni u međansku odeždu
kakvu su izgnanici za vreme svog boravka u Makedoniji odbacili. Svaki
delić njihovih tela, osim ruku i lica, bio je prekriven odećom, a svaki
delić njihove odeće bio je ukrašen vezom. Na glavama su nosili okrugle
crne kape sa šljokicama, a čak su i njihove brade, oblikovane u male
okrugle kovrdže nalik puževim kućicama, izgledale kao da su i one
izvezene. Njihove tunike sa resama imale su rukave, a noge su im
prekrivale čakšire, što je bio opštepoznati znak varvarstva.
Za njih su pripremljene tri stolice, ali samo su dvojica muškaraca sa
bradama sedela. Mladić koji je bio sa njima, njihov pomoćnik, stajao je
iza stolice starijeg izaslanika. Imao je dugu svilenkastu crnu kosu, kožu
boje slonovače, lice istovremeno uzvišeno i nežno i tamne blistave oči.
Dok su stariji razgovarali, on je gledao u dečaka kako stoji na vratima i
uputio mu očaravajući osmeh.
„Živi bili”, reče ulazeći. „Ja sam Aleksandar, Filipov sin.”
Oba izaslanika sa bradama okrenuše se. Nakon jednog trenutka,
obojica ustadoše i poželeše mu dobar dan. Upravitelj dvora, povrativši
kontrolu nad sobom, izgovori njihova imena.
„Molim vas sedite. Osvežite se, mora da ste umorni od puta.” Često
je slušao ovu prigodnu frazu. Postade svestan da oni čekaju da on prvi
sedne, što mu se nikada pre nije dogodilo. On se pope na stolicu koja
beše pripremljena za kralja Filipa. Vrhovima prstiju nije dosezao do
poda i upravitelj dvora naredi jednom robu da mu donese stoličicu za
noge.
„Došao sam da vas ugostim, jer moj otac nije tu, on je sa vojskom.
Očekujemo da se vrati oko podneva. Sve zavisi od pešadije, da li će
uspeti da izvedu kako treba zatvaranje i otvaranje borbenog poretka.
Možda će danas biti bolji, vredno su vežbali.”
 Izaslanici, koji behu izabrani zato što su tečno govorili grčki, malo
se nagnuše ka njemu. Obojica su bili pomalo nesigurni kada se radilo o
narečju kojim se govorilo u Makedoniji i njegovim nejasnim vokalima i
nezgrapnim konsonantima, ali dečak je govorio veoma razgovetno. „Da
li je ovo tvoj sin?” upita dečak.
Stariji od dvojice izaslanika odgovori, oklevajući, da je to sin jednog
njegovog prijatelja i predstavi mu mladića. Mladić, duboko se
naklonivši, ponovo odbi da sedne, ali se nasmeši. Za jedan trenutak oni
su se gledali. Izaslanici ushićeno razmeniše poglede. Sve je bilo tako
divno: taj lepi sivooki princ, to malo kraljevstvo, ta provincijska
naivnost. Kralj koji sam uvežbava svoje trupe! To je isto kao da se
dečak hvali da kralj sam sebi sprema večeru.
„Poslužite se kolačima. I ja ću uzeti jedan.” On odgrize malo parče,
nije želeo da mu usta budu prepuna. Ono što je znao o ponašanju za
trpezom nije se odnosilo na to kako se vodi razgovor dok traje obrok,
te on odmah pređe na stvar.
„Menapis i Artabaz će biti srećni što im je oprošteno. Oni često
govore o svom domu. Mislim da se nikada više neće pobuniti. Možete
to da kažete kralju Ohu.”
Stariji izaslanik razumeo je ove njegove reči bez obzira što ne beše
naviknut na ovaj način govora. On se nasmeši i reče da to neće
propustiti da učini.
„A šta je sa generalom Memnonom? Da li je i njemu oprošteno?
Mislili smo da bi moglo da mu bude oprošteno, pošto je njegov brat
Mentor dobio rat u Egiptu.”
Stariji izaslanik zatrepta očima. Mentor sa Rodosa, reče, vredan je
najamnik i nema sumnje da mu je Veliki kralj zahvalan.
„On je oženjen Artabazovom sestrom. Da li znate koliko sada imaju
dece? Dvadeset jedno! Sva su živa! Oni stalno dobijaju blizance.
Jedanaest dečaka i deset devojčica. Ja imam samo jednu sestru. Ali
mislim da je i to dovoljno.”
Oba izaslanika se nakloniše. Bili su obavešteni o neslozi koja vlada
u kraljevom braku.
„Memnon govori makedonski. Ispričao mi je kako je izgubio bitku.”
„Moj prinče”, nasmeši se stariji izaslanik, „ratovanje treba da
izučavaš slušajući pobednike.”
Aleksandar ga zamišljeno pogleda. Njegov otac se uvek mučio
pokušavajući da otkrije u čemu su oni koji su izgubili bitku pogrešili.
Memnon je prevario jednog njegovog prijatelja u nekom poslu s
konjima i ne bi mu smetalo da im ispriča kako je izgubio bitku, ali u
glasu starijeg izaslanika osetio je pokroviteljski ton. Da ga je mladić to
upitao, bilo bi to nešto drugo.
Upravitelj dvora otpusti robove, ostavši tu da bi pomogao dečaku,
što će sasvim sigurno uskoro biti neophodno. Dečak odgrize još jedan
komadić kolača, razmatrajući u glavi koja su najvažnija pitanja, jer
možda neće imati vremena da ih sva postavi. „Koliko ljudi ima Uzvišeni
kralj u svojoj vojsci?”
Oba izaslanika shvatiše ovo pitanje, obojica se nasmešiše. Istina
može samo da im koristi, a njemu se može, nesumnjivo, verovati da će
upamtiti većinu ovog što mu se kaže.
„Nebrojeno mnogo”, odgovori stariji. „Koliko je peska na obali
mora, koliko je zvezda na nebu u noći bez mesečine.” Onda mu
govoriše o međanskim i persijskim lukonošama, o konjanicima na
velikim paripima iz Niseje, i trupama iz udaljenih krajeva carstva,
Kišanima i Hirkanjanima, o Asircima sa kacigama optočenim bronzom,
naoružanim topuzima sa gvozdenim šiljcima, o Parćanima sa lukovima
i krivim sabljama, o Etiopljanima obučenim u leopardove i lavlje kože,
koji uoči bitke boje svoja lica crvenom i belom bojom i koriste strele sa
vrhovima od kamena, o korpusima arapskih jahača na kamilama, o
Baktrijcima i tako dalje, i tako dalje, pa sve do Indije. Dečak ga je slušao
širom otvorenih očiju, baš kao što bi to činilo i svako drugo dete dok
mu se pripoveda o čudesima, sve dok izaslanik ne završi svoju priču.
„I svi oni moraju da idu u borbu kada ih Uzvišeni kralj pozove?”
„Svi do jednog, pod pretnjom smrtne kazne.”
„Koliko im je vremena potrebno da dođu?”
Iznenada zavlada tišina. Prošlo je više od jednog veka od
Kserksovih pohoda, pa ni sami izaslanici nisu znali odgovor na ovo
pitanje. Oni onda rekoše da kralj vlada mnogim zemljama i ljudima koji
govore različitim jezicima. Da bi se stiglo od Indije, recimo, pa sve do
obale mora, potrebno je godinu dana. Ali, kralj ima svoje trupe gde god
da su mu one potrebne.
„Uzmite još malo vina, molim vas. Postoji li put koji vodi sve do
Indije?”
Trebalo je vremena da se sve ovo izloži. Na ulaznim vratima
dvorane ljudi su stajali i slušali, budući da su se vesti o ovom razgovoru
brzo proširile.
„Kakav je kralj Oh u bici? Da li je hrabar?”
„Kao lav”, odgovoriše izaslanici uglas.
 „Kojim krilom konjice on zapoveda?”
Izaslanici oklevahu sa odgovorom. Dečak odgrize veliki komad
kolača. Znao je da ne treba biti neučtiv prema gostima, pa stoga
promeni temu. „Ako vojnici dolaze iz Arabije i Indije i Hirkanije, a ne
govore persijski jezik, kako on onda razgovara sa njima?”
„Kako razgovara sa njima? Kralj?” To je baš dirljivo, dete ponovo
pokušava da se bavi strategijom. „Pa, satrapi provincija biraju
zapovednike koji govore tim jezicima.”
Aleksandar nagnu malo glavu u stranu i podiže obrve. „Vojnici vole
kada se sa njima razgovara pre bitke. Oni vole kad znaš kako se zovu.”
„Uveren sam”, ljubazno uzvrati drugi izaslanik, „da oni vole kada ih
ti poznaješ. Uzvišeni kralj”, dodade, „razgovara samo sa svojim
prijateljima.”
„Moj otac sa svojim prijateljima razgovara za vreme večere.”
Izaslanici nešto promrmljaše, ne usuđujući se da pogledaju jedan u
drugoga. Makedonski dvor je bio dobro poznat po varvarstvu koje je na
njemu vladalo. Govorilo se da su kraljevska okupljanja više nalik
gozbama razbojnika sa snegom prekrivenih planina nego svečanoj
gozbi kakva priliči jednom vladaru. Jedan milešanski Grk, koji se kleo
da je tome lično prisustvovao, ispričao im je da kralj Filip nema ništa
protiv da ustane sa svog divana i da sam povede plesače. Jedanput je
tokom jedne rasprave praćene vikom, koja se razlegala prostorijom,
gađao narom u glavu jednog svog generala. Ovaj Grk, sa drskošću
svojstvenom tom lažljivom narodu, išao je toliko daleko da je tvrdio da
mu je general na ovo uzvratio bacivši veliki komad hleba, a i da je posle
toga ostao u životu, pa čak i da je i dalje general. Ali, ako čovek poveruje
i samo u polovinu onoga što se priča, što manje kaže, tim bolje.
Aleksandar se zauzvrat mučio pokušavajući da reši jedan drugi
problem. Postojala je jedna priča, koju je čuo od Menapisa, i želeo je da
proveri da li je tačna. Možda je izgnanik njome želeo da učini da
Uzvišeni kralj deluje budalasto. Ali ova dvojica će se dobro raspitati o
njemu, i on će biti raspet kada se vrati kući. A zlo je izdati svog gosta.
„Jedan dečak ovde mi je ispričao”, reče on stoga, „da ljudi kada
pozdravljaju Uzvišenog kralja moraju da se pruže po podu. Ali ja sam
mu rekao da je blesav.”
„Izgnanici su mogli da ti kažu, moj prinče, u čemu se sastoji
mudrost takvog odavanja počasti. Naš gospodar vlada ne samo
mnogim narodima već i mnogim kraljevima. Mada mi njih nazivamo
satrapima, neki od njih su pravi kraljevi po krvi, čiji su preci bili
samostalni vladari, sve dok njihova kraljevstva nisu priključena
Velikom carstvu. Stoga on mora da se uzdigne visoko iznad drugih
kraljeva kao što se oni uzdižu iznad svojih podanika. Potkraljevi ne
smeju da osećaju ništa više stida da se prostru ničice pred njime nego
što bi to učinili pred bogovima. Ako bi im se on učinio manjim od toga,
njegova bi vladavina bila brzo završena.”
Dečak je slušao i shvatao. On im ljubazno odgovori: „Pa, mi ovde ne
padamo ničice pred bogovima, tako da vi to ne treba da učinite pred
mojim ocem. On nije navikao na to, pa neće imati ništa protiv.”
Izaslanici su se držali i dalje naduto. I sama pomisao da se bace na
zemlju pred tim varvarskim poglavicom čiji je predak bio Kserksov
vazal (a uz to i izdajnik) bila je i previše neverovatna da bi se osetili
uvređenim.
Upravnik dvora, smatrajući da je krajnje vreme da to učini, istupi i
pokloni se pred dečakom, smatrajući da je ovaj to i zaslužio, i izmisli za
njega neki poziv koji će mu biti objašnjen napolju. Skliznuvši sa
prestala, Aleksandar se pozdravi sa svakim od izaslanika ponaosob,
setivši se kako se svaki od njih zove. „Žao mi je, ali neću moći da se
vratim. Moram da idem na manevre. Neki od vojnika u pešadiji su moji
prijatelji. Sarisa je, kako kaže moj otac, veoma dobro oružje na čvrstom
frontu, ali problem je učiniti trupe pokretnim, tako da će on nastavljati
s vežbanjem sve dok ne urade kako treba. Nadam se da nećete morati
dugo da ga čekate. Molim vas, slobodno zatražite sve što poželite.”
Osvrnuvši se unazad dok je prolazio kroz vrata, on opazi kako je
pogled lepih mladićevih očiju i dalje prikovan na njega, i zastade da bi
mu mahnuo. Izaslanici koji su uzbuđeno razgovarali na persijskom
jeziku, behu previše zaokupljeni da bi videli kako njih dvojica
izmenjuju osmehe.

Kasnije tog dana dečak je učio svog psa da mu donosi stvari koje
baci u vrtu palate među izgraviranim vazama iz Efesa, čije je retko
cveće umiralo za vreme ljutih zima kakve su vladale u Makedoniji ako
se ne bi unelo unutra. Sa oslikane natkrivene terase njegov otac je
silazio prema njemu.
On naredi psu da stane uz njega. Jedan pokraj drugoga, čekali su
napeto i obazrivo. Njegov otac sede na mermernu klupu i pozva ga
rukom posmatrajući ga svojim zdravim okom.
Oslepelo oko beše zaraslo, samo je bela mrlja na dužici otkrivala
mesto gde ga je strela probila. Radilo se o istrošenoj streli, čemu je
mogao da zahvali što je ostao živ.
„Dođi ovamo, dođi ovamo”, reče, široko se osmehujući i otkrivajući
preostale bele jake zube. „Dođi, i kaži mi šta su ti ispričali. Po onome
što čujem, postavio si im neka teška pitanja. Reci mi šta su ti
odgovorili. Koliko trupa ima Oh, ako ih okupi?”
Govorio je makedonskim jezikom. Inače je pravilo bilo da se svome
sinu obraća na grčkom, smatrajući da je to dobro za njegovo
obrazovanje. Dečaku se stoga razveza jezik i on poče da govori o Deset
hiljada besmrtnika, o strelcima i kopljonošama, o ljudima naoružanim
sekirama, o jurišima jahača kamila, i o tome kako kraljevi u Indiji jašu
na crnim zverima koji nemaju dlaku i koje su toliko ogromne da mogu
da na svojim leđima nose nosiljke u obliku kule. Izgovorivši ovo, on
iskosa pogleda u oca, ne želeći da on pomisli da je isuviše lakoveran.
Filip klimnu glavom. „Da, to su slonovi. O njima su mi posvedočili
mnogi ljudi koje smatram časnim. Nastavi, sve ovo je veoma korisno.”
„Oni kažu da ljudi kada pozdravljaju Uzvišenog kralja moraju da
legnu pred njim na pod sa licima okrenutim ka zemlji. Rekao sam im da
to pred tobom ne moraju da učine. Plašio sam se da bi neko mogao da
im se smeje zbog toga.”
Njegov otac zabaci glavu unazad i poče da se gromoglasno smeje,
tapšući se po kolenu.
„Nisu valja to uradili?” upita dečak.
„Ne, ali imali su tvoje dopuštenje da to ne učine. Uvek pretvori
neophodnost u vrlinu i pobrini se da za to dobiješ zahvalnost. Pa, imali
su sreće da bolje prođu s tobom nego što se to desilo Kserksovim
izaslanicima sa tvojim imenjakom, u dvoru u Egi.” On se namesti
udobnije. Dečak se nemirno vrpoljio, uznemirujući psa koji beše
spustio njušku na njegovo stopalo.
„Kada je Kserks prešao Helespont7, dovevši svoju vojsku da
proguta Grčku, prvo je poslao izaslanike svim narodima tražeći od njih
zemlju i vodu. Šaku zemlje za tlo i bočicu vode za reke, to je trebalo da
bude znak da mu se pokoravaju. Naša zemlja mu se nalazila na putu ka
jugu, našli bismo mu se iza leđa kada nastavi sa napredovanjem i zato
je želeo da se obezbedi. Dakle, poslao nam je izaslanike. To je bilo u
vreme kada je prvi Aminta bio kralj.”
Aleksandar je želeo da upita da li je taj Aminta bio njegov pradeda
ili ne, ali niko nije hteo da govori otvoreno o njegovim precima, ništa
više nego o junacima i bogovima. Perdika, stariji brat njegovog oca,
ubijen je u bici, ostavivši za sobom sina koji je bio tek beba. Međutim,
Makedonci su želeli nekoga ko može da pobedi Ilire i da vlada
kraljevstvom, pa su tražili od njegovog oca da postane kralj. A što se
tiče onoga što je bilo pre, saznaće sve o tome kada bude stariji, govorio
je njegov otac.
„Tada nije bilo palate ovde u Peli, već je postojao samo zamak u Egi.
Držali smo se tamo zubima i noktima. Poglavice sa zapada, Orestidi i
Linkestidi, smatrali su sebe kraljevima; Iliri, Peonjani, Tračani, prelazili
su svakog meseca naše granice i odvodili ljude u roblje i otimali stoku.
Ali, svi oni su bili tek mala deca u poređenju sa Persijancima. Aminta
nije pripremio nikakvu odbranu protiv njih, bar sudeći po onome što
sam mogao da saznam. Do trenutka kada su njihovi izaslanici došli,
Peonjani u kojima smo možda i mogli da nađemo saveznike, bili su već
pregaženi. Tako se i on predade i ustupi im pravo nad svojom zemljom.
Ti znaš šta je to satrap?”
Pas se trže i podiže glavu i ogleda se oko sebe divljim pogledom.
Dečak ga potapša i on se umiri.
„Amintin sin zvao se Aleksandar. Bilo mu je petnaest-šesnaest
godina, već je imao svoju ličnu stražu. Aminta je priredio gozbu za
izaslanike u dvorani u Egi i Aleksandar je bio prisutan.”
„Da li to znači da je već bio ubio svog prvog vepra?”
„Kako ja to da znam? Bila je to zvanična državna gozba, i on je bio
tamo.”
Dečak je poznavao Egu gotovo koliko i Pelu. Svi drevni hramovi gde
su se održavale velike svečanosti nalazili su se u Egi, kao i kraljevske
grobnice njegovih predaka, stare humke na kojima nije raslo drveće, sa
ulazima poput onih u pećine i masivnim dverima od bronze i mermera.
Govorilo se da će, onda kada neki kralj Makedonije bude sahranjen
negde drugde a ne u Egi, kraljevske loze nestati. Tokom letnjih vrućina
u Peli, oni su odlazili tamo da potraže osveženje. Potoci koji su se
spuštali iz planinskih dolina obraslih papratima, hladni od snega sa
njihovih vrhova, nisu nikada presušivali i tekli su, prelivajući se preko
litica, pokraj kuća i kroz dvorište zamka, sve dok se ne bi spojili i
obrušili gotovo okomito stvarajući pri tom veliki vodopad koji je poput
zavese prekrivao svetu pećinu. Zamak beše star, debelih i snažnih
zidova, ni nalik palati u Peli sa njenim tananim stubovima, a u velikoj
dvorani nalazilo se ovalno ognjište iznad kojeg je bio otvor na tavanici
kroz koji je izlazio dim. Kada bi u njoj ljudi za vreme gozbe nešto
viknuli, ti uzvici su se pretvarali u jeku. Dečak zamisli Persijance sa
njihovim ukovrdžanim bradama i kapama ukrašenim šljokicama kako
paze kuda koračaju po grubo izrađenom podu.
„Pilo se. Možda su ti izaslanici bili naviknuti na blaže vino, možda
su osećali da mogu slobodno da čine šta god požele, budući da su bez
muke dobili ono što su hteli. Jedan od njih upita gde su gospe iz
kraljevske kuće i reče da je u Persiji običaj da one prisustvuju
gozbama.”
„Da li gospe u Persiji ostaju i kada počne pijanka?”
„To je bila besramna laž, a čak nije ni bila izrečena prevare radi, već
se radilo o čistoj drskosti. Persijanci paze na svoje žene još brižljivije
nego mi.”
„Da li su se naši ljudi usprotivili?”
„Ne. Aminta je naredio da se žene dovedu. Peonjanke su već bile
pretvorene u robinje u Aziji, zato što su se njihovi muškarci usprotivili
Kserksu. Ali da budem pravedan prema njemu, mislim da on ne bi
mogao da učini ništa više nego oni. On nije imao vojsku, bar ne ono što
mi smatramo vojskom. Imao je samo čete od ljudi sa svojih poseda i
onih koji su dolazili iz plemena na ime nameta i koje su njihovi
gospodari uvežbavali za borbu, i to samo ako su smatrali da to treba da
učine i onako kako su to oni želeli, i koje čak ne bi uopšte ni poslali ako
tako odluče. On nije zauzeo planinu Pangej na kojoj se nalaze rudnici
zlata. To sam ja učinio. Zlato je, dečko moj, majka svakoj vojsci. Ja
plaćam svoje ljude tokom cele godine, bilo rata ili ne bilo, i oni se bore
za mene, i njima zapovedaju moji oficiri. Tamo dole na jugu, otpuštaju
ih kada su loša vremena, i ti unajmljeni ljudi onda nalaze drugi posao
gde god da mogu. Tako se oni bore isključivo za svoje skitalačke
generale, koji su često dobri na svoj način, ali su ipak i oni sami samo
najamnici. U Makedoniji ja sam general. I to je razlog, sine moj, zašto
izaslanici Uzvišenog kralja sada ne dolaze ovamo da bi tražili zemlju i
vodu.”
Dečak zamišljeno klimnu glavom Oni bradati izaslanici bili su
uljudni zato što su to morali da budu, ali mladić je bio drugačiji. „I, da li
su gospe zaista došle?”
„Došle su, uvređene, kao što možeš i da pretpostaviš, i ne
udostojivši ih toga ni da urede svoje kose i da stave nakit. Očekivale su
da će da se pojave samo nakratko, a onda da se povuku.”
Aleksandar zamisli svoju majku kako dobija takav poziv. Sumnjao je
da bi se ona pojavila čak i ako bi to značilo da će sprečiti da ljudi iz
njene zemlje dopadnu ropstva. A ako bi se pojavila, onda bi ona uredila
kosu i stavila na sebe svake dragulje koje ima.
 „Kada su saznale da moraju da ostanu, uputile su se, kao što bi to
svaka pristojna žena učinila, ka udaljenim sedištima uza zid.”
„Tamo gde uvek sede paževi?”
„Da, tamo. Jedan starac, kome je to ispričao njegov deda, pokazao
mi je tačno mesto. Mladići su ustali da bi ih pustili da sednu. One su,
lica prekrivenih velovima, sedele ćuteći. Izaslanici su im uputili
pozdrave, pozivajući ih da podignu velove, a za to bi inače svojim
ženama, kada bi one to učinile pred nepoznatim muškarcima, odsekli
noseve, oh, da, i još gore od toga, veruj mi. Aleksandar je gledao svoju
majku i svoje sestre i ostale svoje rođake iz kraljevske porodice koje su
se našle u ovom ponižavajućem položaju. On beše ispunjen besom i
zamerao je svom ocu što je to dozvolio. A Persijanci, ako su to i
primetili, nisu razmišljali o tome. Koga briga što štene laje ako je pas
miran? Jedan od izaslanika reče kralju: ’Moj prijatelju iz Makedonije,
bolje da ove gospe nisu uopšte ni dolazile nego što sede ovako,
predstavljajući samo mučenje za naše oči. Molim te da se pridržavaš
naših običaja: kod nas gospe razgovaraju sa gostima. Seti se da si dao
našem kralju zemlju i vodu.’”
„Svi su mogli da osete pretnju u ovim rečima. Možemo da
pretpostavimo da je zavladala potpuna tišina. Onda kralj ode do žena i
dovede ih da sednu na krajeve divana na kojima su za večerom sedeli
Persijanci, baš kao što to čine sviračice i igračice u gradovima na jugu.
Mladi princ vide kako ih ti muškarci dodiruju, i njegovi prijatelji ga
jedva zadržaše. Onda se on iznenada potpuno smiri. Pozva mladiće iz
svoje straže i odabra sedmoricu kojima još ne beše nikla brada. Sa
njima on nasamo porazgovara i posla ih napolje. Prišavši svome ocu,
koji je sigurno delovao bolesno ako je osećao imalo srama, on mu reče:
’Gospodaru, umoran si. Ne ostaj ovde za vreme pijanke, prepusti goste
meni. Dobiće sve što im sleduje, dajem ti svoju reč.’ Pa, to je za tog
čoveka bio način da sačuva obraz. Upozorio je svog sina da ne čini
ništa ishitreno, a onda se povukao. Izaslanici su, naravno, poverovali
da im je sada sve dopušteno. Princ nije pokazivao svoju ljutnju. Prišao
im je osmehujući se i obišao oko svih divana. ’Dragi gosti, vi ukazujete
počast našim majkama i sestrama. Ali, one su došle u velikoj hitnji,
želeći da vam ukažu poštovanje i smatraju da nisu dovoljno spremne
da biste ih gledali. Hajde da ih pustimo da se okupaju, da se obuku i
stave ukrase. Kada se budu vratile, moći ćete da kažete da se s vama
ovde u Makedoniji postupalo onako kako to i zaslužujete.’”
Aleksandar se uspravi, a oči mu zasjaše. Naslutio je kakav je bio
prinčev plan.
„Persijanci su imali vino i čitavu noć pred sobom. Rekoše mu da
nemaju ništa protiv. Uskoro uđe sedam gospi prekrivenih velovima,
obučenih u predivne odežde. Po jedna od njih krenu ka divanu svakog
od izaslanika. Čak i tada, mada su zbog svoje drskosti izgubili pravo da
se smatraju gostima, princ je čekao da vidi da li će se ponašati
pristojno. Kada je postalo očigledno da neće, on dade znak. Mladići
obučeni u žensku odeću hitro izvukoše bodeže. Tela izaslanika
popadaše po tanjirima i činijama sa voćem i prosu se vino iz pehara, i
sve to se desi tako brzo da oni gotovo ne ispustiše ni krika.”
„Oh, dobro!” uzviknu dečak. „To su i zaslužili.”
„Naravno, njihova pratnja nalazila se negde u dvoru. Vrata su čvrsto
zabravljena, niko nije smeo da odatle izađe živ i odnese vesti u Sard.
Tako nikada ne bi moglo da se dokaže da ih nisu presreli razbojnici dok
su prolazili kroz Trakiju. Kada je sve bilo završeno, tela su sahranjena u
šumi. Po onome što mi je onaj starac ispričao, mladi Aleksandar je
rekao: ’Došli ste po zemlju i vodu. Zadovoljite se zemljom.’”
Njegov otac zastade, da bi uživao u tišini ispunjenoj divljenjem.
Dečak, koji je slušao priče o osveti još od dana kada je naučio da
razume ljudski govor - nijedna stara kuća ili pleme u Makedoniji nije
bila bez bar jedne takve priče - pomisli da je ovo bilo dobro koliko i
pozorište.
„I onda, kada je kralj Kserks došao, da li se Aleksandar borio protiv
njega?”
Filip odmahnu glavom. „On je tada već bio kralj. Znao je da ništa ne
može da učini. Morao je da povede svoje ljude u Kserksovu vojsku,
zajedno sa ostalim satrapima. Ali pre velike bitke u Plateji, on je
izjahao, noću, da bi odao Grcima položaje Persijanaca. On je, verovatno,
odlučio bitku tog dana.”
Izraz na dečakovom licu se promeni. On se namršti s
neodobravanjem. Zatim reče: „Pa, on je bio mudar. Ali ja bih se radije
borio.”
„Bi, zar ne?” reče Filip, smejući se. „I ja bih. A ako poživimo, ko zna?”
On ustade sa klupe, otresajući svoj beli ogrtač s purpurnim porubom.
„U vreme mog dede Spartanci su, da bi obezbedili svoju vlast na jugu,
sklopili sporazum o savezništvu sa Uzvišenim kraljem. Njegova cena
bili su grčki gradovi u Aziji, koji su sve do tada bili slobodni. Niko još
nije uklonio tu senku srama sa lica Helade. Nijedna od država nije
želela da se suprotstavi Artakserksu i Spartancima zajedno. A kažem ti
ovo: ti gradovi neće biti slobodni sve dok Grci ne budu spremni da
prate jednog vođu. Dionisije iz Sirakuze je mogao da bude taj, ali njemu
je bilo dovoljno onoga sa Kartaginjanima, a njegov sin je bio budala
koja je sve izgubila. Ali pravi čovek će se jednom pojaviti. Pa, ako
poživimo, videćemo.” On klimnu glavom, smešeći se. „Da li je ova velika
ružna zver najbolje što možeš da nađeš? Razgovaraću sa lovcima i naći
ću ti nekog čistokrvnog psa.”
Iskočivši da bi stao ispred psa, čija se dlaka nakostreši, dečak
povika glasom koji ne beše ispunjen nežnošću, već izazovom: „Ja ga
volim!”
Natmuren i nezadovoljan, Filip reče: „Dobro, dobro. Ne treba da
vičeš na mene. Ta zver je tvoja, niko neće da mu naudi. Samo sam ti
ponudio dar.”
Zavlada tišina. Napokon dečak reče kruto: „Hvala ti, oče. Ali mislim
da bi on bio ljubomoran i da bi ubio tog drugog psa. On je veoma
snažan.”
Pas gurnu njušku pod dečakov pazuh. Stajali su jedan uz drugoga,
čvrsto povezani. Filip slegnu ramenima i uđe u palatu.
Aleksandar i pas su počeli da se valjaju po zemlji. Pas ga je oborio,
uzdržavajući se pri tom kao što bi to činio sa štenetom. Onda se njihovi
udovi isprepletoše i oni su ležali i dremali na suncu. On je zamišljao
dvoranu u Egi, sa prevrnutim peharima i tanjirima i jastucima i
Persijancima koji leže u usirenoj krvi, baš poput Trojanaca na slici na
zidu majčine sobe. Na kraju, onda kada su ubijani pratioci, mladić koji
je tog dana došao sa izaslanicima borio se, kao poslednji koji je
preostao, protiv mnoštva. „Stanite!” povika princ. „Ne ubijajte ga, on je
moj prijatelj.” Kada ga je pas probudio češući se, u njegovom snu oni su
jahali konje ukrašene perjanicama, odlazeći da vide Persepolj.

Blag letnji dan prelazio je u veče. Po slanom jezeru Pele pružala se

senka ostrvske tvrđave u kojoj su se nalazile riznice i tamnice. Svetiljke
su obasjavale prozore kuća u gradu i jedan rob je izašao napolje noseći
baklju premazanu smolom da bi zapalio velike baklje koje su stajale u
svojim postoljima postavljenim iznad statua lavova u sedećem
položaju u podnožju stepeništa palate. Mukanje stoke odzvanjalo je
ravnicom, a u planinama koje su okretale prema Peli svoje istočne,
senkom prekrivene strane, daleke stražarske vatre svetlucale su poput
svitaca pri sivkastoj svetlosti večeri.
Dečak je sedeo na krovu palate i posmatrao grad, zaliv i male
ribarske brodove koji su stizali u svoja sidrišta. Bilo mu je vreme za
spavanje i on je bežao od svoje dadilje, vrebajući priliku da vidi svoju
majku, koja će mu možda dozvoliti da ostane budan. Ljudi koji su
popravljali krov otišli su kućama, ostavivši za sobom merdevine. Sedeo
je na pločama od mermera koje su dopremljene brodovima po
naređenju kralja Arhelaja, obuhvativši oluk butinama, a kolenima
čvrsto stežući ukrasni deo u obliku Gorgonine glave, s kojeg boja beše
oguljena. Držeći se za njenu kosu u obliku zmija, on je gledao sa velike
visine, prkoseći zemaljskim daimonima. Kada bude silazio moraće da
pogleda nadole, stoga za njih mora da se pobrine pre toga.
Uskoro su se oni predali, kao što sva takva stvorenja uvek i učine
kada ih neko izazove. Pojeo je ustajali hleb koji je ukrao. Za večeru su
služili vruće pečenje, začinjeno medom i vinom i miris je bio
primamljiv, ali ako ode, poslaće ga u krevet. Ništa ne možeš da dobiješ,
a da nešto ne daš za uzvrat.
Odozdo se začu meketanje. Doveli su crnu kozu, mora da je vreme,
pomisli dečak. Sada je bolje da ništa ne pita majku. Kada se budu našli
pred hramom, ona ga neće poslati na spavanje.
Pažljivo je silazio niz dugačke prečke merdevina napravljene za
odrasle muškarce. Pobeđeni zemaljski daimoni držali su se na
odstojanju i on u sebi otpeva pobedničku pesmu. Sa nižeg krova skoči
pravo na zemlju. Dole nije bilo nikoga osim nekoliko umornih robova
koji su završili sa svojim dužnostima. Unutra ga Helanike sigurno traži,
moraće da obiđe oko palate sa spoljne strane. Postaje joj preteško da
pazi na njega, čuo je svoju majku kako govori.
Dvorana beše osvetljena i u njoj su robovi zaduženi za kuhinju,
razgovarajući na tračanskom, pomerali stolove. Ispred njega se pojavi
stražar, koji je krenuo u obilazak. Bio je to Menestas, sa svojom gustom
riđom bradom. Dečak mu se nasmeši i pozdravi ga vojnički.
„Aleksandre! Aleksandre!”
Bila je to Lanike, baš tu iza ugla iza kojeg je upravo skrenuo. Izašla
je napolje da ga potraži. Ugledaće ga za trenutak. On poče da trči,
razmišljajući šta da učini. Seti se Menestasa. „Brzo!” prošaputa. „Sakrij
me iza štita.” Ne čekajući da ga stražar podigne, on se uspentra na
njega, čvrsto se uhvativši rukama i nogama. Njegova oštra brada
golicala ga je po licu. „Mali majmun!” promrmlja Menestas, spuštajući
štit preko njega baš u pravom trenutku i povukavši se uza zid. Lanike
prođe, vičući ljutite, ali beše previše dobro vaspitana da bi se obratila
vojniku. „Gde si ti? Nije moj posao...” Ali dečak već beše, nakon što je
zagrlio stražara oko vrata, skočio sa njega i otišao.
Išao je sporednim putevima, izbegavajući đubrišta, jer čovek ne
sme da se pojavi prljav kada dođe da služi bogu, i bezbedno je stigao do
baštenskog zabrana. Nekoliko žena je već čekalo na stepeništu sa
neupaljenim bakljama u rukama. Skrivao se od njih u živici od mirte;
nije želeo da ga iko vidi pre nego što se nađu u gaju. Znao je kuda da
ode dotada.
Nedaleko odatle nalazio se hram posvećen Heraklu, njegovom
pretku po ocu. Plavo obojeni zid natkrivenog trema delovao je mračno
pri večernjem sumraku, ali se bronzana statua jasno ocrtavala, sa
svojim očima od ahata koje su odražavale poslednje zrake svetlosti.
Kralj Filip ju je posvetio ubrzo po svom stupanju na presto. Tada je
imao dvadeset četiri godine i vajar je, budući da je znao kako treba da
se ophodi prema svom gospodaru, načinio lik Herakla u gotovo istim
tim godinama, ali bez brade, kako je to bio običaj na jugu, sa
pozlaćenom kosom i lavljom kožom. Na glavi je poput kapuljače koja
mu je padala sve do čela nosio masku u obliku lavlje glave sa iskeženim
zubima, a lavlja koža mu je padala kao ogrtač preko ramena. Isti ovaj lik
urađen je i na novcu koji je Filip dao da se iskuje.
Nikoga nije bilo i Aleksandar ode do hrama i protrlja palac na
desnoj nozi statue koji se nalazio na samoj ivici postolja. Malo pre, dok
se nalazio na krovu, on ga je prizvao njihovim tajnim rečima i on je
odmah došao da bi ukrotio daimone. Sada je bio trenutak da mu se za
to zahvali. Palac na statui je od mnogih ovakvih trljanja postao svetlije
boje od ostatka noge.
On začu s druge strane živice zveckanje sistruma8 i blago udaranje
po malim bubnjevima. Svetlost baklje obasjavala je oslikane vratnice,
dok je sumrak prelazio u noć. On se prebaci preko živice. Većina žena
beše tek stigla. Bile su u tananim haljinama svetlih boja; ovog puta
samo će plesati pred bogom. Tokom Dionisovih svečanosti, kada su iz
Ege odlazili u šume u planini, odenule bi prave haljine kakve oblače
menade i nosile bi štapove od trske sa šišarkom na vrhu i vence od
bršljana. Njihove šarene haljine i kože od laneta više nikada ne bi bile
viđene, pošto bi ih, umazane krvavim mrljama, bacile. Male kože koje
su sada nosile bile su ukrašene kopčama od zlata, a njihovi štapići bili
su poput tanano urađenih skiptara, pozlaćeni i ukrašeni draguljima.
Dionisov sveštenik beše upravo stigao, kao i dečak koji je vodio kozu.
Čekalo se još samo na njegovu majku.
Ona se pojavila, smejući se, na vratnicama, zajedno sa Hirminom iz
Epira. Nosila je haljinu boje šafrana i pozlaćene sandale sa ukrasnim
kopčama. Venac u obliku bršljana na njenoj glavi bio je izrađen od zlata,
i njegovi tanani listići treperili su sijajući pri svetlosti baklje kad god bi
pomerila glavu. Oko njenog štapa bila je obmotana mala zmija od
emajla. Jedna od žena nosila je korpu u kojoj se nalazio Glauk. On je
uvek prisustvovao plesu.
Devojka koja je nosila upaljenu baklju prinese njen plamen ostalima
i one buknuše, učinivši da oči devojaka zablistaju i da njihove crvene,
zelene, plave i žute haljine blesnu poput dragulja.
U senci je stajala koza, čija glava se činiše poput maske sa tužnim,
mudrim i zlobnim izrazom lica, sa očima boje topaza i pozlaćenim
rogovima. Venac od mladih zelenih izdanaka vinove loze visio joj je oko
vrata. Sa sveštenikom i dečakom koji mu je bio pomoćnik ona je
predvodila povorku do gaja, a žene su ih sledile tiho razgovarajući.
Sistrumi su tiho zveckali dok su one koje su ih nosile koračale. Žabe su
kreketale u potoku iz kojeg je stizala voda u fontane.
Pele su se uz brdo koje se nalazilo iznad vrta; sve to je bio kraljevski
posed. Staza se pružala vijugavo između žbunova mirte, tamarisa i
divljih maslina. Iza svih njih, van vidokruga, prateći svetlost baklji,
lakim korakom išao je dečak.
Ispred njega se ukaza visoka, mračna borova šuma. On skrenu sa
staze i oprezno skliznu u žbunje. Bilo je još prerano da ga opaze.
Iz udubljenja u kojem se skrivao, ležeći na mladim borovim
iglicama, on pogleda prema gaju. Žene su postavile baklje u postolja
zabijena u zemlju. Mesto na kojem će plesati beše pripremljeno, oltar
beše ukrašen vencima oveća, a na jednom stočiću behu postavljeni
pehari za vino, zdela za mešanje i svete lepeze. Na svom postolju,
očišćen od ptičjeg izmeta, opran i izglancan toliko da su njegovi udovi
od smeđeg mermera imali sjaj mladalačke kože, stajao je Dionis.
Olimpijada ga je donela iz Korinta gde je izrađen po njenom nalogu.
Statua je bila urađena u gotovo prirodnoj visini čoveka i prikazivala je
mladića od oko petnaest godina, svetle kose, sa telom vitkim i
mišićavim poput tela plesača. Nosio je ukrašene crvene čizme i
leopardovu kožu prebačenu preko jednog ramena. U desnoj ruci stezao
je dugi štap, a levom je pružao zlatni pehar u znak dobrodošlice. Njegov
osmeh nije bio poput Apolonovog koji govori: „Čoveče, upoznaj sebe, to
je dovoljno za tvoj kratki život.” Njegov osmeh predstavljao je poziv,
značio je tajnu koju je trebalo podeliti sa drugima.
Žene su stale u krug držeći se za ruke i otpevale pesmu zazivanja
boga, pre nego što je koza prineta na žrtvu. Otkako je tu poslednji put
prolivena krv, padala je kiša i koza je stajala bez ikakvog straha; tek
kada joj se nož zario u grlo, ona je ispustila jedan jedini divlji krik.
Njenu krv su sakupili u plitku zdelu i pomešali je sa vinom
namenjenom bogu.
Dečak je sve ovo posmatrao tiho, s bradom naslonjenom na ruke.
Video je već nebrojeno mnogo prinošenja žrtvi, u svetilištima i u ovom
gaju u koji su ga još kao sasvim malo dete donosili da bi prisustvovao
plesu u slavu bogu i gde je spavao na ležaju od borovih iglica slušajući
ritmične zvuke bubnjeva.
Muzika započe. Devojke koje su nosile sistrume i devojke sa
cimbalom i sa frulom počeše nemo da se njišu prateći svoj unutarnji
ritam. I Glauk se njihao u svojoj sada otkrivenoj korpi. Brzina i ritam su
sve više rasli, žene su spajale svoje ruke jedna drugoj za pojasom,
udarale su nogama po zemlji, dok su im se tela savijala napred i nazad,
a kose vijorile; pile su čisto vino, zato što plesačice Dionisove posle
prinošenja žrtve piju zajedno sa bogom.
Moći će uskoro da se pokaže, tada ga neće oterati.
Devojka sa cimbalom, držeći ga visoko iznad svoje glave, stvarala je
ritmičan pulsirajući zvuk. Dečak joj se puzeći približavao sve dok se
gotovo nije našao u krugu svetlosti baklje. Niko ga nije opazio. Igrajući
polako u početku, da bi imale dovoljno daha, žene su pevale u slavu
pobede boga.
Mogao je da razume većinu reči pesme, ali ju je ionako znao
napamet. Često ju je ovde slušao. Pri svakom novom stihu zvuk
cimbala se pojačavao, a one su svaki put pevale sve glasnije refren:
Euoi, Bachos! Euoi! Euoi!
Njegova majka je započela pesmu, pozdravljajući boga kao sina
Semelinog, rođenog uz pomoć vatre. Njene oči i obrazi i kosa su
blistali, zlatni venac na njenoj glavi je sijao, a njena žuta haljina
obasjana svetlošću baklje je bleštala; činilo se kao da je ona sama sva u
plamenu.
Hirmina iz Epira, zamahujući svojom crnom kosom, pevala je o
tome kako je bog kao dete sakriven na ostrvu Naksu da bi ga spasli od
ljubomorne Here i da su ga tamo čuvale nimfe koje su pevale. Dečak je
dopuzao bliže. Iznad njegove glave stajao je sto sa vinom i on gvirnu
preko njegove ivice. Pehari i zdela za mešanje bili su drevni, ukrašeni
slikama. On posegnu za peharom i pogleda ga; u njemu beše preostalo
nešto vina. On najpre srknu kap ili dve, u slavu boga, jer beše dobro
obučen u ovim stvarima, a onda ispi ostatak. Jako nerazblaženo vino
bilo je dovoljno slatko da bi mu prijalo. Činilo se da je bog zadovoljan
što mu se ukazuje počast, jer svetlost baklji postala je bleštavija, a
muzika se činila čarobnom. Znao je da će uskoro i on sam zaplesati.
Žene su pevale o tome kako je Zevsov sin doveden u skrovište u
šumi kod starog Silena, i da ga je on naučio svemu što je znao sve dok
ovaj nije nadmašio svog učitelja i otkrio svoju snagu u crnom vinu. A
onda su ga svi satiri obožavali, zbog radosti i jarosti koje je sa sobom
nosio. Pesma žena postade poput kovitlaca i one su se okretale kao
točak oko svoje dobro podmazane osovine. Potpuno sam među
drvećem, dečak oseti kako klizi izvan vremena i poče da pljeska
rukama.
Bog je od dečaka izrastao u mladića, lepog i ljupkog poput devojke,
ali je goreo kao vatra koja je bila primalja njegovoj majci dok se
porađala. Zatim dospe u muževno doba i poče da obasipa divnim
darovima sve one koji bi ugledali njegovo divno božansko lice, ali
prema nevernicima beše strašan poput razbesnelog lava. Njegova
slava je sve više rasla i on previše blistaše da bi mogao da i dalje ostane
skriven. Ljubomorna Hera više nije mogla da bude zavaravana. Po
njegovoj blistavosti i njegovoj moći ona ga poznade i onda učini da on
poludi.
Muzika se uzdizala poput spirale, sve brža i viša, nalik samrtnom
kriku neke male uhvaćene životinje u šumi u ponoć; cimbala su zvečala.
Dečak, osećajući glad i žeđ od plesa, podiže se na prste da bi uzeo još
jedan pehar s vinom. Ovog puta on ostade bez daha. Beše to poput
vatre s neba u slavopoj bogu.
Ludi bog je lutao, kroz Trakiju i preko Helesponta, preko visova
Frigije i južno do Karije. Njegovi poklonici koji su s njim delili radost ne
napustiše ga, već ostadoše s njim da dele i njegovo ludilo. On ih je
dovodio u zanos, jer je čak i njegovo ludilo bilo božansko. Išao je
obalom Azije sve do Egipta, gde ga tamošnji mudri narod dočeka s
dobrodošlicom i on se zaustavi da bi naučio njihovu mudrost i podučio
ih svojoj. A onda, i dalje ispunjen ludilom i božanstvenošću, on pređe
bezbrojne lige Azije, idući ka istoku. Putem je plesao, okupljajući oko
sebe poklonike kao što vatra privlači vatru. On pređe Eufrat preko
mosta od slonovače, a Tigar na tigrovim leđima. I dalje je plesao, preko
ravnica i reka i planinskih visova kao što je Kavkaz, sve dok ne dođe do
zemlje Indije na krajnjoj ivici sveta. Dalje nije bilo ničega sem kružnog
toka okeana. Herina kletva više nije delovala. Stanovnici Indije
obožavali su ga; divlji lavovi i panteri dolazili su mu pokorno i vukli
njegova kola. Zatim se on vrati u svoj svojoj slavi u zemlje helenske.
Velika Majka ga opra od sve krvi koju je prolio u svom ludilu, i on usadi
radost u srca ljudi.
Pesma se sve više uzdizala i dečakov glas stapao se s visokim
zvukom frule. On skinu svoj hiton, zagrejan od plesa, plamena baklji i
vina. Zlatni točkovi kola koja su vukli lavovi okretali su se pod njim,
reke su se povlačile pred njim, narodi Indije i Azije plesali su uz njegovu
pesmu. Menade su ga prizivale i on iskoči iz svojih kola da bi plesao
zajedno sa njima. One otvoriše svoje kolo koje se vrtelo poput
kovitlaca, smejući se i glasno mu dovikujući, a onda ga ponovo
zatvoriše tako da on može s njima da kruži oko oltara. Dok su pevali, on
je plesao, gazeći po rosi, čineći svoju čaroliju, sve dok se gaj ne zavrte
oko njega i on više nije mogao da razlikuje zemlju od neba. A tu pred
njim beše Velika Majka, sa vencem od svetlosti u svojoj kosi; ona ga
podiže u naručje i poljubi ga; i on vide na njenoj zlatnoj haljini crvene
mrlje koje je napravio svojim nogama koje je zamazao krvlju dok je
koračao po mestu prinošenja žrtve. Noge su mu bile crvene kao čizme
na obojenoj statui boga.
Umotaše ga u ogrtač i položiše na debeli madrac od borovih iglica i
ona ga ponovo poljubi i tiho mu reče da čak i bogovi kada su mladi
moraju da spavaju. On mora tu da ostane i bude dobar i uskoro će svi
krenuti kući. Bilo mu je toplo dok je ležao na mirisnim borovim
iglicama, obmotan ogrtačem od crvene vune; vrtoglavica beše prošla i
baklje oko njega se nisu više okretale. One su na svojim postoljima
gorele slabijim plamenom, ali i dalje njihova svetlost beše prijatna i
jasna. Pogledavši izvan ogrtača kojim beše sav obmotan, on ugleda
žene kako zalaze u borov šumarak, držeći se za ruke ili zagrljene oko
pasa; u godinama koje će uslediti on će pokušavati da se seti da li je
čuo i neke dublje glasove, koji su im se javljali kao odgovor iz dubine
šume. Ali pamćenje je bilo varljivo, i svaki put kada bi ih prizivao u
sećanju, čuo bi različite glasove koji su odgovarali na njihovo
prizivanje. Nije osećao ni strah, ni usamljenost; nedaleko od njega čulo
se šaputanje i smeh. Titravi plamen beše poslednje što je video pre
nego što je sklopio oči.
 2

Napunio je sedam godina i bio je u uzrastu kada dečaci napuštaju

okrilje žena. Došlo je vreme da se od njega načini pravi Grk.
Kralj Filip je ponovo ratovao na severoistočnoj obali Halkidika,
učvršćujući granice kraljevstva, a to znači da ih je proširivao. Njegov
brak nije postao ništa bolji. Činilo mu se da se oženio ne ženom već
nekim moćnim i opasnim velikašem kojeg nije mogao da pokori ratom
i čiji su doušnici sve znali. Od mlade devojke ona je sada postala žena
zapanjujuće lepote, ali bilo da se radilo o devojkama ili mladićima,
mladost je bila ta koja je izazivala želju u njemu. Za neko vreme mladići
su ga zadovoljavali, a onda je, po običaju svojih predaka, uzeo mladu
devojku plemenitog, roda za ljubavnicu i dao joj položaj niže supruge.
Olimpijadin bes izazvan gordošću pretresao je palatu poput
zemljotresa. Viđena je noću, nedaleko od Ege, kako odlazi s bakljom u
ruci do kraljevskih grobnica. Radilo se o drevnoj vradžbini, po kojoj je
trebalo da se kletva napiše na olovnoj tablici i da se prepusti duhovima
da je sprovedu u delo. Pričalo se da je dečak tada bio s njom. Kralj je
pažljivo osmotrio svoga sina kada ga je posle toga video i pogled sivih
poput dima očiju susreo se s njegovim. Bio je nepokolebljiv, odlučan i
nije odavao ništa. Dok je odlazio osećao ga je na svojim leđima.
Rat na Halkidiku nije mogao da čeka, ali ni dečak nije mogao. Mada
nije bio krupan za svoje godine, bio je napredan u svemu ostalom. Od
Helanike je naučio slova i muzičku lestvicu (svojim visokim glasom
pevao je tačno, a visina tonova mu je bila besprekorna), a vojnici koji
su pripadali straži u palati, pa čak i oni iz baraka u koje je bežao svakog
drugog dana, naučili su ga svom narodskom govoru i ko zna čemu sve
drugom. Što se tiče onoga što je naučio od svoje majke, na to je bilo
bolje i ne misliti.
Kadgod su kraljevi Makedonije kretali u rat, bilo im je potpuno
prirodno da moraju da sebi obezbede leđa. Na zapadu su se nalazili Iliri
koje je pokorio u prvim godinama svoje vladavine. Istok je bio taj kojim
je sad morao da se pozabavi. Tamo su i dalje vrebale stare opasnosti
od plemenskih kraljevstava: zavere kod kuće i na feudima. Ako pre
nego što krene u rat uzme dečaka od Olimpijade i naimenuje nekoga
kao svog namesnika, oba zla biće izbegnuta.
Filip oseti ponos uvidevši da može da nađe rešenje bez bitke. On
zaspa razmišljajući o problemu i probudi se setivši se Leonide.
On je bio Olimpijadin stric, ali bio je više heleniziran nego i sam
Filip. Kao mladić, očaran idejom o Grčkoj, on je otišao na jug, krenuvši
prvo u Atinu. Tamo je naučio da govori pravilnim atinskim jezikom,
učio je govorništvo i kompoziciju i pohađao filozofske škole sve dok
nije zaključio da one mogu samo da naude zdravoj tradiciji i
pronalaženju opšteg smisla. Kao što je i bilo prirodno za čoveka
njegovog roda, sprijateljio se s mnogim plemićima iz drevnih
vladarskih porodica koji su govorili o starim dobrim danima i žalili za
njima, i koji su se, poput svojih predaka iz vremena Velikog rata, divili
običajima Sparte. Posle nekog vremena Leonida je otišao da je poseti.
Pošto se do tada već beše navikao na visokorazvijene oblike zabave
u Atini, pozorišne festivale, muzička takmičenja, svete procesije
organizovane poput raskošnih predstava, okupljanja za večerom gde
se smenjuju recitovanje stihova i učena nadmudrivanja,
Lakedemonjani mu se učiniše kao dosadni provincijalci. Za nekog ko je
velikaš iz Epira, sa dubokim korenima u svojoj zemlji, nadmoć
Spartanaca nad Helenima beše neprihvatljiva i neprijatna, a otvoreni
način na koji su Spartanci razgovarali međusobno i sa njim činio mu se
prostačkim. A i tu, kao i u Atini, dani veličine behu prošlost. Poput
starog psa kojeg je potukao mlađi i koji još samo pokazuje iskežene
zube, ali se drži na odstojanju, ni Sparta više nikada nije ponovo
postala ista otkako su Tebanci stigli do njenih zidina. S vremenom
trampe bilo je gotovo, pojavio se novac koji je i tu postao cenjen kao i
svugde drugde: bogati su sticali velika imanja, a siromašni nisu više
mogli sebi da priušte ni da plaćaju svoj deo na javnim gozbama
građana i propali su na nivo običnih „stanovnika” i njihova je otmenost
izbledela zajedno sa njihovim ponosom. Ipak, smatrao je da su u jednoj
stvari ostali verni svojoj prošlosti: i dalje su umeli da vaspitavaju
dečake i da ih nauče disciplini, da ih učine srčanim, nerazmaženim i
punim poštovanja i da ih nauče da moraju da rade ono što im se kaže, a
da ne pitaju zašto, i da ustaju kada stariji ulaze i da nikada ne
progovaraju dok im se neko ne obrati. Atinska kultura i spartansko
vaspitanje, pomisli on dok je plovio kući, iskombinuj ih u vaspitanju
mladog čoveka i stvorićeš savršenog muškarca.
Kasnije se vratio u Epir, gde je njegov ugled narastao zbog ovih
putovanja. I još dugo nakon što je ono što je saznao postalo zastarelo,
na njega su se i dalje svi pozivali. Kralj Filip, koji je imao doušnike u
svim grčkim gradovima, znao je o svemu više od njega, ali ipak je, dok
je razgovarao sa Leonidom bio svestan da je njegov grčki u odnosu na
Leonidin beoćanski, a ne atinski. Uz atinski način govora išle su i
helenske maksime: „Ništa preterano”; „Dobro započeto, dopola
urađeno”; i „Za ženu je slava da se o njoj ne govori, niti pohvale niti
pokude radi”.
Leonida je predstavljao savršen kompromis. Olimpijadinom rodu
biće ukazana čast. S druge strane, Leonida, koji je strasno verovao da
uvek treba činiti ono što je ispravno, ukazivaće joj sve počasti kakve
dolikuju jednoj visokorodnoj gospi. S Leonidom će joj biti teže nego i sa
samim Filipom. Preko svojih prijatelja na jugu on će moći da obezbedi
odgovarajuće učitelje za dečaka, takve kakve sam kralj sada nema
vremena da traži i pobrinuće se da njihova politička i moralna
shvatanja budu umerena. Pisma su razmenjena. Filip je otputovao,
spokojan, naredivši da se Leonidi priredi zvanični državni doček.
Onog dana kada su očekivali da će stići, Helanike je obukla
Aleksandra u njegovu najbolju odeću i naredila svojoj robinji da mu
pripremi kupku. Kleopatra je ušla dok su ga prali. Ona je bila bucmasto
dete, imala je crvenu kosu poput Olimpijadine i bila je zdepaste građe
poput Filipa. Jela je previše jer je često bila nesrećna, znajući da njihova
majka više voli Aleksandra, i drugačije nego nju.
„Sada si veliki dečak koji ide u školu”, reče. „Ne možeš više da
dolaziš u ženske odaje.”
Kad bi je zatekao neraspoloženu, on bi je često tešio, zabavljao je ili
joj davao poklone. Ali sada kada mu je zapretila svojom ženskošću, on
ju je mrzeo. „Dolaziću ovamo kad mi se svidi. Šta misliš, ko će da me
spreči?”
„Tvoj učitelj.” Ona poče da ga začikava i da skakuće gore-dole. On
izlete iz kade, nakvasivši pri tom pod, i ubaci je obučenu u nju. Helanike
ga još mokrog prebaci preko kolena i izudara sandalom. Kleopatra mu
se podsmevala, pa je onda i ona zbog toga dobila batine, i na kraju je
izbaciše dok je vrištala i predadoše sluškinji da je osuši.
Aleksandar nije plakao. Shvatao je sve u vezi sa predstojećim
susretom. Nije bilo potrebe da mu iko kaže da će njegova majka, ako ne
bude slušao tog čoveka, izgubiti bitku u svom ratu, niti da će onda
sledeću bitku voditi zbog njega. On je bio taj koji je nosio ožiljke iz tih
bitaka. Kad god bi zapretila neka nova, ti ožiljci su ga boleli kao što bole
stare rane po kišnom vremenu.
Helanike je češljala njegovu zamršenu kosu, dok je on stezao zube.
On bi uvek lako zaplakao slušajući stare ratničke pesme praćene
muzikom frule u kojima se govorilo o zakletim prijateljima koji ginu
jedan pored drugog. Kada se njegov pas razboleo i uginuo, plakao je
pola dana. Već je dobro znao šta znači žaliti za poginulima, za Agisom
je dušu isplakao. Ali, ako bude plakao zbog svojih rana, Herakle će ga
napustiti. To je odavno predstavljalo deo njihovog tajnog sporazuma.
Kada je bio okupan, očešljan i obučen, pozvaše ga u Persejevu odaju
gde su Olimpijada i gost sedeli na počasnim mestima. Dečak je
očekivao da će ugledati nekog ostarelog učenjaka, ali vide doteranog
čoveka četrdesetih godina koji je sedeo uspravnih leđa, i čija je crna
brada bila tek prošarana sedima, i koji mu je delovao kao general koji
će se, iako sada nije na dužnosti, sutradan svega sećati. Dečak je saznao
mnogo o oficirima, uglavnom od vojnika. Njegovi prijatelji čuvali su
njegove tajne, a on je čuvao njihove.
Leonida je bio srdačan, on poljubi dečaka u oba obraza, čvrsto
položi ruke na njegova ramena i reče da predstavlja čast za svoje
pretke. Aleksandar se uljudno pokloni, a onda sve vratne stajaše mimo
poput vojnika na smotri. Leonida nije očekivao da će videti da je
spartanska obuka kod dečaka već tako dobro započeta. Dečak, iako
isuviše lep da bi to bilo bezbedno po njega, činio mu se zdravim i čilim,
i nesumnjivo će se pokazati da može da bude vaspitavan kako treba.
„Odgajila si dobro dete, Olimpijada. Ova lepa dečja odeća pokazuje
koliko ti je stalo. Ali sada moramo da pronađemo nešto što je prikladno
za dečaka.” Dečak skrenu pogled prema majci, koja beše obukla
svečanu tuniku od meke češljane vune. Sedeći uspravno na svojoj
stolici, ona mu lako klimnu glavom i odvrati pogled.
Leonida se povukao u svoje odaje u palati. Razmišljao je kako će biti
potrebno vreme da se dogovori sa odgovarajućim učiteljima. Oni koji
su poznati već rade u školama koje će morati da napuste, a neke od njih
će morati pažljivo da proveri i da se uveri da ne gaje nekakve opasne
ideje. A on sam mora odmah da započne sa radom, i to ni u kom slučaju
neće biti prerano.

Mada je dečak delovao disciplinovano, to je bio samo privid. Činio

je šta god bi mu se svidelo: ili bi ustajao u cik zore ili bi se uspavao i
trčao je naokolo sa drugim dečacima ili muškarcima. Uz to, njegov
grčki je bio užasan. Ne samo da je njega loše govorio, već gde je naučio
makedonski? Moglo bi da se pomisli da je odrastao u vojničkim
barakama. Očigledno nije dovoljno da ima samo školske časove. On će
morati da rukovodi njegovim životom od svitanja do sumraka.
Svakog jutra pre nego što svane, dečak je vežbao: istrčao bi dva
kruga na trkalištu, podizao tegove, skakao, bacao koplje. Kada bi
napokon došlo vreme doručka, nikad mu nije bilo dosta hrane. Ako bi
rekao da je i dalje gladan, Leonida bi mu najpre rekao da to kaže na
pravilnom grčkom, a kada bi on to učinio, odgovorio bi mu, na
pravilnom grčkom takođe, da je oskudan doručak dobar za zdravlje.
Dobio je drugačiju odeću, grubo tkanu i bez ukrasa, odeću kakva je
uvek bila dovoljno dobra za sinove kraljeva Sparte. Došla je i jesen; po
sve hladnijem i hladnijem vremenu dečak je morao, da bi očvrsnuo, da
ide bez ogrtača. Pošto bi trčao da bi se zagrejao, postajao je sve
gladniji, ali ni tada nije dobijao mnogo više hrane.
Pokoravao se Leonidi, nepopustljivo, ne žaleći se, sa postojanom
neprikrivenom ozlojeđenošću. Bilo je više nego očigledno da su i
Leonida i režim koji mu je nametnut bili omrznuto mučenje koje je
podnosio svoje majke radi, kao i zbog svog ponosa.
Leonida je bio nespokojan, ali nije uspevao da pređe zid podignut
između njih dvojice. On je bio jedan od onih ljudi u kojima uloga oca,
kada je jednom preuzmu, izbriše sva sećanja na detinjstvo. Njegovi
sinovi mogli su to da mu kažu, samo da su mu ikada išta rekli. On je,
jednostavno, obavljao ono što je bila njegova dužnost u odnosu na tog
dečaka, znajući da niko drugi to ne bi mogao bolje da čini.
Počeli su časovi grčkog jezika. Ubrzo se ispostavilo da ga
Aleksandar zapravo prilično tečno govori. U suštini, nije ga voleo, što je
bilo sramota, po rečima njegovog učitelja, budući da ga je njegov otac
izuzetno dobro govorio. Dečak je brzo ponavljao za njim sve što mu je
govorio, uskoro je naučio i da piše na grčkom, a ipak, kao što se moglo i
očekivati, istog trena kada bi izašao iz učionice, on bi ponovo počinjao
da govori makedonski, i to onaj iskvareni, vojnički.
Kada je dečak saznao da će morati da govori grčki po ceo dan, jedva
da je u to poverovao. Čak je i robovima bilo dozvoljeno da se
međusobno sporazumevaju na maternjim jezicima.
Imao je dečak i trenutke odmora. Olimpijada je jezik sa severa
smatrala neiskvarenim nasleđem velikih junaka; grčki je za nju
predstavljao izopačeno narečje. Govorila je grčki sa Grcima iz
ljubaznosti prema nižima od sebe, i to sa njima isključivo. Leonida je
imao i svoje društvene obaveze i tada je njegov zarobljenik mogao da
pobegne. Kada bi uspeo da stigne u vojničke barake za vreme obroka,
uvek bi se za njega našlo nešto kaše.
I dalje je uživao u jahanju, ali uskoro je izgubio svog omiljenog
pratioca, jednog mladog oficira, kojeg je kao i obično poljubio kada ga
je ovaj spustio sa konja. Leonida je to video budući da se tada nalazio u
štalskom dvorištu. Naredio je dečaku da se udalji tako da ne čuje šta
govore i onda, kada vide kako njegov prijatelj crveni, dečak pomisli da
je granica pređena. Vrati se i stade između njih. „Ja sam ga prvi
poljubio. On nikada nije pokušao da me ima.” Upotrebio je izraz koji se
koristi u barakama, ne znajući za drugi.
Nakon potpune tišine koja je zavladala, dečak se udalji ćuteći. U
učionici, ne progovarajući ni reč, Leonida ga istuče.
Njegovi sinovi su od njega dobijali mnogo jače batine. Ipak su i
dečakov položaj i Olimpijada morali da se uzmu u obzir. Ali, bili su to
udarci primereni odraslom muškarcu, a ne dečaku. Leonida nije
priznao sebi da je čekao ovakvu priliku da bi video kako će dečak
podneti kaznu.
Nije se čulo ništa, sem udaraca. Leonida je hteo da na kraju naredi
dečaku da se okrene i pogleda ga, ali on ga preduhitri u tome. Očekivao
je da će videti ili spartansku hrabrost ili samosažaljenje. Međutim,
suočio se sa suvim, raširenim očima sa dužicama pretvorenim u blede
krugove oko ženica, i sa čvrsto stisnutim pobelelim usnama i
raširenim nozdrvama; bio je to užareni bes, još žešći u tišini, poput
vrelog jezgra plamena u peći. Za trenutak Leonida oseti istinsku
pretnju.
Jedini od svih u Peli on je poznavao Olimpijadu kada je bila dete.
Ona bi odmah poletela na njega napadajući ga noktima; lice njene
dadilje bilo je prekriveno brojnim ožiljcima od njih. Ali, ovo
suzdržavanje bilo je nešto sasvim drugačije. Bilo je mnogo strašnije.
Prvi poriv mu je bio da zgrabi dečaka i da izbije sav prkos iz njega.
Međutim, iako uskogrud čovek, on je, po svojim merilima, bio pravedan
i tačno je procenjivao sebe. Pomislio je da je tu doveden da bi
vaspitavao budućeg kralja Makedonije borbenog duha, a ne da bi ga
slomio i pretvorio u roba. Bar je dečak uspeo da vlada sobom, zaključi.
„Ćutanje dostojno vojnika. Ja poštujem čoveka koji ćutke podnosi
svoje rane. Danas više neće biti učenja.”
Zauzvrat dobi pogled kakav se upućuje smrtnom neprijatelju. Dok
se dečak udaljavao, Leonida ugleda mrlju krvi na njegovom hitonu od
grube vune. U Sparti to ne bi bilo ništa strašno, ali, ipak, on uhvati sebe
kako žali što ga je udarao toliko jako.
Dečak nije ništa rekao svojoj majci, ali ona je videla masnice. U sobi
u kojoj su delili mnoge tajne, zagrlila ga je plačući i onda su zajedno
plakali. On je prvi prestao i otišao je do olabavljenog kamena ognjišta,
izvukao odatle figuru od voska koju je tu ranije viđao i počeo je da
nagovara majku da baci čini na Leonidu. Ona mu je hitro uzela figuru,
rekavši da ne sme da je dira, a i da osim toga i ne služi za tu svrhu.
Jedan dugi trn bio je proboden kroz falus na figuri, ali ova čarolija nije
delovala na Filipa, iako ju je često primenjivala. Nije znala da ju je dečak
pri tome posmatrao.
Što se tiče dečaka, uteha koju su mu suze donele bila je kratkotrajna
i lažna. Osećao se izdanim kada je ugledao statuu Herakla u vrtu. On
nije plakao zbog bola, već je plakao zbog izgubljene sreće; mogao je da
se suzdrži, samo da ga ona nije smekšala. Sledeći put ona ne sme ništa
da sazna.
Međutim, njih dvoje su skovali zaveru. Olimpijada se nije nikada
pomirila sa spartanskom odećom koju je morao da nosi; volela je da ga
lepo oblači. Odrasla u kući u kojoj su gospe sedele u dvorani poput
kraljica o kojima govori Homer i slušale pevače kako pevaju pesme o
drevnim junacima, prezirala je Spartance, tu rasu pešadije, poslušne i
bez obraza, i neopranih žena koje su bile dopola vojnici, a dopola
rasplodne kobile. Jako bi je razbesnelo da njen sin bude primoran da
postane sličan ovoj bezbojnoj i prostačkoj rasi, samo da je verovala da
bi to uopšte i moglo da se dogodi. Međutim, prezirući čak i sam
pokušaj toga, ona mu je donela novi hiton izrađen od plave i crvene
vune, rekavši mu, dok ga je stavljala u škrinju sa odećom, da nema
nikakve štete u tome da izgleda kao gospodin onda kada je njen stric na
putu. Kasnije je tome pridodala i sandale iz Korinta, vuneni ogrtač iz
Milesije i zlatni broš za ogrtač.
Nova odeća učinila je da se dečak oseti prosto preporođenim. U
početku je budno pazio, ali je kasnije, zbog uspešnog skrivanja, postao
nemaran. Leonida, znajući koga za ovo treba da krivi, nije rekao ništa.
Samo je otišao do škrinje i izvadio novu odeću, zajedno sa ćebetom
koje beše takođe tamo skriveno.
Napokon je izazvao bogove, pomisli Aleksandar, ovo mora da
predstavlja njegov kraj. Međutim, Olimpijada mu se kasnije samo
snuždeno nasmešila i upitala ga kako je mogao da dozvoli da bude
otkriven. Leonidi ne sme da se prkosi, mogao bi da se uvredi i da ode.
„A onda, dragi moj, moglo bi se dogoditi da otkrijemo da naše nevolje
tek počinju.”
Igračke su igračke, ali moć je moć. Ništa ne može da se dobije
zabadava. Kasnije, ona mu je davala i druge poklone. Dečak je bio
oprezniji, ali Leonida je postao obazriviji i svaki čas je pretraživao
škrinju sa odećom, kao nešto sasvim uobičajeno.
Dozvolio mu je da zadrži stvari koje su bile prikladne za muškarca.
Jedan prijatelj mu je napravio tobolac za strele, savršenu minijaturu sa
remenom za rame. Otkrivši da mu visi previše nisko, sedeo je u
prednjem dvorištu palate, pokušavajući da namesti kopču. Jezičak na
njoj je bio nezgrapan, a koža kruta. Već je hteo da odustane i uđe unutra
da bi pronašao šilo, kada mu priđe jedan stariji dečak i stade ispred
njega zaklanjajući mu svetlost. Bio je lep i krupan, sa
crvenkastozlatnom kosom i tamnosivim očima. Ispruživši ruku reče:
„Ja ću pokušati, dozvoli mi.” Govorio je samopouzdano, grčkim koji je
bio mnogo bolji od onoga kakav se nauči u školi.
„Nov je, zbog toga je koža tako kruta.” Za taj dan je završio s grčkim
i odgovorio mu je na makedonskom.
Nepoznati dečak čučnu pored njega. „Izgleda baš kao pravi, kao za
odrasle. Da li ga je napravio tvoj otac?”
„Naravno da nije. Dorej sa Krita je to učinio. Ali on ne može da mi
napravi krićanski luk, oni se prave od roga i samo odrasli muškarci
mogu da ih napnu. Korag će mi napraviti luk.”
„Zašto hoćeš da pomeriš kopču?”
„Remen mi je predug.”
„Meni se čini da je dobar. Ne, ipak nije, ti si niži od mene. Evo, ja ću
da uradim.”
„Izmerio sam ga. Potrebne su još dve rupe.”
„Možeš da ga pomeriš kada bude viši. Krut je, ali uspeću. Moj otac
upravo treba da se vidi sa kraljem.”
„Šta on želi?”
„Ne znam, rekao je da ga čekam.”
„Da li te on tera da govoriš grčki ceo dan?”
„Mi svi tako govorimo kod kuće. Moj otac je kraljev gost. Kada
budem stariji, moraću da dođem na dvor.”
„Da li želiš da dođeš?”
„Ne previše, dopada mi se kod kuće. Vidi, iza onog brda, ne, ne onog
prvog, već drugog, sva ta zemlja je naša. Da li ti uopšte znaš da govoriš
grčki?”
„Da, znam kada to želim. Prestanem kad mi se smuči.”
„Opa, govoriš ga podjednako dobro kao ja. Zašto si onda onako
pričao? Ljudi bi mogli da pomisle da si dečak sa sela.”
„Moj učitelj me tera da nosim ovu odeću da bih bio poput
Spartanaca. Ja imam i lepu, nosim je na gozbama.”
„Svi dečaci u Sparti dobijaju batine.”
„Oh, i mene je jednom istukao do krvi. Ali ja nisam zaplakao.”
„On nema pravo da te tuče, samo je trebalo da kaže tvom ocu.
Koliko je on koštao?”
„On je stric moje majke.”
„Hmm, shvatam. Meni je otac kupio pedagoga, samo za mene.”
„Pa, to te nauči da podnosiš bol od rana kada kreneš u rat.”
„Rat? Ali tebi je tek šest godina.”
„Naravno da nije, biće mi osam sledećeg meseca Lava. To možeš da
vidiš
„I meni je. Ali ti ne izgledaš da ti je toliko godina, izgledaš kao da ti
je šest.”
„Oh, pusti me da ja to uradim, ti si suviše spor.”
On povuče remen i on ponovo skliznu u kopču. Nepoznati dečak ga
besno zgrabi. „Blesava budalo, gotovo da sam uspeo.”
Aleksandar poče da ga psuje na makedonskom kakav se govori u
vojničkim barakama. Drugi dečak ga je slušao nepomično, otvorenih
usta i naćuljenih ušiju. Aleksandar, koji je mogao tako da nastavi
poprilično dugo, postade svestan da treba da ima obzira i zaćuta.
Držeći tobolac između sebe, oni ponovo čučnuše zaboravivši na svađu.
„Hefestione!”, začu se gromoglasni uzvik sa terase okružene
stubovima. Dva dečaka odmah sedoše poput pasa koje dok se tuku
neko iznenada polije kofom vode.
Gospodar Amintor, završivši svoj prijem kod kralja, vide sa
zabrinutošću da je njegov sin otišao sa trema gde mu je on rekao da ga
čeka, nezvan ušao na prinčevo igralište i oteo mu igračku. U tom
uzrastu nije bezbedno ni trenutak ih ispustiti iz vida, pomisli. Amintor
je krivio svoju taštinu; on je voleo da pokazuje dečaka, ali bilo je glupo
što ga je doveo ovamo. Besan na sebe, on dođe krupnim koracima do
njih, zgrabi sina za odeću i udari ga po uvetu.
Aleksandar skoči na noge. On je već bio zaboravio zašto se uopšte
bio naljutio.
„Ne udaraj ga. Meni on ne smeta. Došao je da mi pomogne.”
 „Lepo od tebe što to kažeš, Aleksandre. Ali on je bio neposlušan.”
Dečaci u trenu razmeniše poglede, zbunjeno deleći zajednički
osećaj ljudske nestalnosti, a zatim krivac bi silom odveden.
Proći će šest godina pre nego što se ponovo sretnu.

„Njemu nedostaju prilježnost i disciplina”, reče Timant, gramatičar.

Većina učitelja koje je Leonida doveo smatrali su da su noćne
pijanke u dvorani previše za njih i pobegli bi odatle, sa opravdanjima
koja su zabavljala Makedonce, ili pravo u krevet, ili da razgovaraju
jedan s drugim po svojim sobama.
„Možda”, rekao je učitelj muzike Epikrat. „Ali čovek treba da
procenjuje konja, a ne uzdu.”
„On je prilježan kada to želi”, reče Naukles, matematičar. „U početku
nije znao šta je dosta. Umeo je da izračuna visinu palate po njenoj senci
u podne, a kad bih ga upitao koliko ljudi ima u petnaest falangi nije
morao ni da zastane da bi razmislio. Ali nikada nisam uspeo da ga
navedem da vidi lepotu brojeva. Da li si ti uspeo, Epikrate?”
Muzičar, mršavi Grk iz Efesa tamne kože, odmahnu glavom smešeći
se. „S tobom mu se čini da oni imaju svrhu jer služe potrebi, a sa mnom
samo osećanju. Pa ipak, kao što znamo, muzika nas uči etici, a ja ionako
treba da obučavam budućeg kralja, a ne koncertnog izvođača.”
„Sa mnom neće više ništa postići”, reče matematičar. „Pitam se
zašto uopšte ostajem, ako sam uveren u to.”
Iz dvorane se začuše pijani urlici i smeh, jer je neko talentovano
poboljšavao jednu tradicionalnu pesmu. Ponavljali su refren po sedmi
put.
„Ovde smo dobro plaćeni”, reče Epikrat. „Ali ja bih mogao da
zaradim isto toliko i u Efesu, od podučavanja i koncerata, i to da
zaradim isključivo kao muzičar. A ovde sam ja opsenar, ja se pozivam
na snove. To nije ono zbog čega sam došao. Pa ipak, nešto me i dalje
drži. Zar tebe nikada ne uhvati, Timante?”
Timant duboko uzdahnu. Smatrao da su Epikratove kompozicije
previše modeme i emotivne. On sam bio je Atinjanin, nadmoćan zbog
čistote svog stila; bio je, zapravo, učitelj i Leonidi. Zatvorio je svoju
školu da bi došao ovamo, smatrajući da je taj posao postao pretežak za
njegove godine i zadovoljan što će moći da se obezbedi za poslednje
godine života. Pročitao je sve što je uopšte vredelo da bude pročitano,
a u mladosti je saznao sve o čemu pesnici pevaju.
„Meni se čini”, reče, „da ovde u Makedoniji ima previše strasti.
Dosta se govorilo o Arhelajevoj kulturi dok sam ja bio đak. Ali, sa svim
ovim poslednjim ratovima oko nasleđivanja prestola, čini se da se haos
vratio. Neću da kažem da na dvoru nema uglađenosti, ali, u suštini, mi
smo ovde u divljini. Da li znate da mladići ovde postaju muškarci kada
po prvi put ubiju vepra i po prvi put čoveka? Moglo bi da se pomisli da
se nalazimo u vremenu Troje.”
„To bi trebalo da ti olakša posao”, reče Epikrat, „kada s njim radiš
Homera.”
„Sistematičnost i prilježnost su ono što nam je potrebno za to.
Dečak ima dobro pamćenje, onda kada mu je stalo da ga koristi. U
početku je sasvim dobro učio zadate liste reči, ali on ne može da zadrži
pažnju na sistemu. On objašnjava konstrukciju, on navodi dobar
primer, ali da li to posle primeni? Ne. Onda slede pitanja: što su okovali
Prometeja za stenu?” Ili: „Za kim je Hekaba žalila?”
„Da li si mu odgovorio? Budući kraljevi treba da nauče da osećaju
sažaljenje prema Hekabi.”
„Budući kraljevi treba da se nauče samodisciplini. Jutros je
prekinuo čas, kad sam mu, isključivo zbog sintakse, dao nekoliko
redova iz Sedmorice protiv Tebe. Zašto je, molim vas, tamo bilo sedam
generala, ko je predvodio konjicu, a ko falange, a ko lako naoružane
strelce, pitao je. ’To nije svrha ovog vežbanja’, rekao sam, ’to nije svrha,
obrati pažnju na sintaksu.’ Bio je drzak i odgovorio mi je na
makedonskom. Morao sam da ga izudaram kaišem po dlanu.”
Pevanje u dvorani prekinuše zvuci pijanog svađanja. Zatim se začu
kako se lomi grnčarija. Onda kralj zaurla, buka se stiša i oni započeše
novu pesmu.
„Disciplina”, reče Timant značajno. „Umerenost, uzdržanost,
poštovanje zakona. Ako mi to ne usadimo u njega, ko će? Njegova
majka?”
Vladala je potpuna tišina dok je Naukles, u čijoj su se sobi nalazili,
nervozno otvarao vrata i gledao napolje. Epikrat reče: „Ne želiš, valjda,
s njom da se takmičiš, Timante.”
„On mora da učini napor da bi prionuo na učenje, to je osnova
svakog obrazovanja.”
„Ja ne znam o čemu vi govorite”, reče iznenada Derkil, učitelj
gimnastike. Ostali su mislili da je zaspao. Bio se ispružio na
Nauklesovom krevetu, jer je smatrao da napor i opuštanje treba da se
naizmenično smenjuju. Bio je u srednjim tridesetim godinama, imao je
glavu ovalnog oblika s kratkim kovrdžama koju su vajari obožavali i
divno telo koje je neumorno održavao u formi, kao primer svojim
učenicima, kako je govorio, ali zapravo iz puke taštine, kako su
smatrali ostali učitelji koji behu zavidni. Imao je spisak okrunjenih
pobednika kao merilo svog uspeha i nikakvih pretenzija na bilo šta
intelektualno.
„Želeli bismo”, reče Timant pokroviteljski, „da se dečak više trudi.”
„Čuo sam vas.” Atleta podiže glavu oslonivši se na lakat, i delujući
napadno poput statue. „Izrekli ste reči koje nose rđavo pretskazanje.
Pljunite za sreću.”
Gramatičar sleže ramenima. Naukles reče oporo: „Reci nam,
Derkile, zar ti znaš zašto ostaješ?”
„Meni se čini da ja imam najbolji razlog za to: da ga sprečim, ako
mogu, da sebe ubije. On nema nikakve zadrške. Sigurno ste to već i
sami uvideli?”
„Plašim se”, reče Timant, „da su ti izrazi iz palestre9 meni
nepoznati.”
„Ja sam uvideo”, reče Epikrat, „ako misliš ono što pretpostavljam.”
„Ja ne znam vaše životne priče”, reče Derkil. „Ali ako je iko od vas
video prolivanje krvi u bici i osetio neizmeran strah, možda se seća da
to u čoveku izaziva snagu za koju ni ne zna da je poseduje. Pri vežbanju,
pa čak i na takmičenju, čovek to ne može da pronađe u sebi. Postoji
neka vrsta katanca, koji su tu stavili ili sama priroda ili bogovi u svojoj
mudrosti. To je rezerva u slučaju krajnje nužde.”
„Sećam se”, reče Naukles, „jednom posle zemljotresa, kada je kuća
pala na moju majku, ja sam podigao grede s nje. A kasnije nisam mogao
ni da ih pomerim.”
„Priroda je to izvukla iz tebe. Malo ljudi se rađa koji to mogu da
učine sopstvenom voljom. Ovaj dečak će biti jedan od njih.”
Epikrat reče: „Da, možda si u pravu.”
„Uz to, smatram da to svaki put oduzme ponešto od čovekovog
života. Ja već moram da budno pazim na njega. Jednom mi je rekao da
je Ahil izabrao slavu, a ne dug život.”
„Šta?” reče Timant, zapanjeno. „Ali jedva da smo započeli čitanje
prve knjige.”
Derkil ga je netremice gledao, ćuteći, a onda blago reče:
„Zaboravljaš na njegove pretke po majci.”
Timant coknu jezikom i požele im laku noć. Naukles je bio počeo da
se vrpolji, želeo je da legne da spava. Muzičar i atleta krenuše da se
prošetaju po parku.
 „Nema svrhe njemu govoriti”, reče Derkil. „Ali ja sumnjam da dečko
dobija dovoljno hrane.”
„Mora da se šališ. Ovde?”
„To je po naređenju one ukočene matore budale Leonide. Ja
proveravam dečakovu visinu svakog meseca i on ne raste dovoljno
brzo. Naravno, ne može se reći da gladuje, ali on sve to sagori i mogao
bi da pojede još toliko. Dečak veoma brzo misli i njegovo telo mora da
ide u korak s tim, i on ne prihvata da ga ono ne sluša. Da li znaš da
može da pogodi metu kopljem u trku?”
„Ti mu dozvoljavaš da rukuje oružjem? U njegovom uzrastu?”
„Voleo bih da su i odrasli muškarci tako vešti s oružjem kao on. Uz
to, tada je bar miran... Šta je to što ga tako pokreće?”
Epikrat se osvrnu oko sebe. Bili su na otvorenom, niko ih nije
slušao. „Njegova majka je stvorila sebi mnogo neprijatelja. Ona je
strankinja iz Epira, smatraju je vešticom. Zar nisi nikada čuo šta se
šapuće o njegovom rođenju?”
„Sećam se jednom... Ali ko bi se usudio da dozvoli da on čuje išta od
toga?”
„Meni se čini da on nosi teret da mora da se dokaže. Pa, on uživa u
muzici zbog nje same, on tu nalazi oslobađanje. Ja sam malo proučavao
i tu stranu umetnosti.”
„Moram da ponovo razgovaram s Leonidom o njegovom načinu
ishrane. Poslednji put mi je rekao da bi u Sparti dobijao samo jedan
skroman obrok dnevno, a da bi ostalo morao negde da pronađe. Nemoj
o tome nikome da pričaš, ali ja mu ponekad dajem još hrane. To sam
nekad činio i u Argosu za jednog dobrog dečaka iz siromašne kuće... A
one priče - da li ti veruješ u njih?”
„Ne kada razmislim o tome. On ima Filipove sposobnosti, makar i
ne ličio na njega telom i duhom. Ne, ne, ne verujem u njih... Znaš li onu
staru pesmu o Orfeju, kako je on svirao na liri na planini i onda je lav
seo pored njegovih nogu da bi ga slušao? Ja nisam Orfej, znam to, ali
ponekad pred sobom vidim oči tog lava. Gde je on otišao, nakon što se
muzika završila, šta je postalo od njega? O tome pesma ništa ne kaže.”
„Danas si”, reče Timant, „dobro napredovao. Za sledeći čas, nauči
napamet osam redova. Evo ih, prepiši ih na tablicu, nadesno od
diptiha. S leve strane, nabroj sve arhaične oblike reči. Postaraj se da to
uradiš tačno, tražiću od tebe da najpre njih nabrojiš.” On mu pruži
tablicu i odloži svitak, a ruke sa plavim venama su mu se tresle dok ga
je stavljao u svoju kožnu torbicu. „Da, to je sve. Možeš da ideš.”
 „Mogu li, molim, da pozajmim tu knjigu?”
Timant ga pogleda, zapanjen i uvređen.
„Knjigu? Naravno da ne možeš, to je vredan primerak. Šta će ti ova
knjiga?”
„Hoću da vidim šta se dalje dogodilo. Čuvaću je u svom kovčežiću i
praću ruke svaki put kad je uzmem.”
„Svi mi bismo, nesumnjivo, voleli da možemo da trčimo pre nego
što prohodamo. Nauči ovaj odlomak i obrati pažnju na jonske oblike.
Tvoj akcenat je još uvek previše dorski. Ovo, Aleksandre, nije neka
zabava za večerom. Ovo je Homer. Najpre ovladaj njegovim jezikom, a
onda možeš da govoriš o tome da želiš da ga čitaš.” On priveza uzice
svoje torbice.
Stihovi koje su obrađivali bili su oni o o osvetoljubivom Apolonu
koji silazi sa vrha Olimpa, dok mu strele zveckaju u tobolcu na leđima.
Iscrpljen od učenja, gladan nakon skromnog obroka koji je dobio, čim
se nađe sam, dečak u svojoj mašti krenu zajedno s njim: divan pejzaž u
sumraku koji se menja, osvetljen pogrebnim vatrama. Dečak je
poznavao Olimp. On zamisli zamiruću svetlost zalazećeg sunca,
duboku, sve veću tamu i u njoj bledi krug svetlosti vatri, onakve kakvu
kažu da je imalo skriveno sunce koje je moglo da oslepi ljude. On siđe
poput noći koja se spuštaše.
Dečak ode u gaj iznad Pele, slušajući u svojoj glavi duboki
podrhtavajući zvuk napetog luka, šištanje strela i razmišljajući o tome
na makedonskom. Sutradan kada je trebalo da ponovi stihove, on
progovori na makedonskom. Timant mu prebaci da je lenj, nepažljiv i
da nema zanimanja za rad i odmah mu naredi da prepiše taj odlomak
još dvadeset puta, kao i sve greške posebno.
Dečak se zadubi pišući po voštanoj tablici i vizija se rasplinu i
izblede. Timant, kome je nešto privuklo pažnju i nateralo ga da podigne
glavu, vide kako ga dečak posmatra, hladno i zamišljeno.
„Ne sanjari, Aleksandre. O čemu razmišljaš?”
„Ni o čemu.” On se ponovo nagnu nad tablicu s pisaljkom u ruci.
Upravo je razmišljao da li postoji neki način da Timant bude ubijen.
Pretpostavljao je da ne postoji, ne bi bilo u redu da zamoli svoje
prijatelje da to učine, mogli bi da budu kažnjeni, a i smatrali bi da je
sramota ubiti tako starog čoveka. Osim toga, to bi stvorilo probleme
njegovoj majci.
Sledećeg dana je nestao.
Lovci s psima su poslati da ga traže, ali uveče ga dovede jedan
drvoseča na svom mršavom starom magarcu. Dečak je bio sav u
modricama, s krvavim tragovima na mestima gde ga je udaralo
kamenje, a jedna noga mu je bila natečena i na nju nije mogao da se
osloni. Pokušao je, reče čovek, da nastavi vukući se na rukama i
kolenima; noću je šuma puna vukova, i to nije mesto gde mladi
gospodar treba da bude sam, reče.
Dečak otvori usta tek toliko da bi se zahvalio čoveku i da bi zatražio
da ga nahrane jer je gladan i da mu daju nekog mlađeg magarca, jer mu
je to obećao dok su putovali. Kada je to izvršeno, on potpuno zaćuta.
Lekar je iz njega uspevao da izvuče samo „da” ili „ne”, i samo se trgao
dok mu je nameštao nogu. Stavio mu je zavoj i daščicu da je učvrsti, i
onda je njegova majka došla i sela pored njega na krevet. On odvrati
svoje lice od nje.
Ona potisnu svoju ljutnju, jer za to sada nije bilo pravo vreme,
donese mu za večeru sve one poslastice koje mu Leonida beše
zabranio i privuče ga uz svoje grudi dok mu je davala da pije slatko
blago vino. Kada joj on ispriča sve svoje muke, onako kako ih je on
video, ona ga poljubi, pokri ga i ode, dok su bes i želja da se svađa sa
Leonidom u njoj sve više rasli.
Oluja koja izbi potrese palatu, poput sudara bogova na ravnici
Troje. Ali snaga oružja koje je koristila u borbi protiv Filipa, ovde joj
beše uskraćena. Leonida je bio veoma učtiv, pravi Atinjanin. On joj
ponudi da ode i da kaže dečakovom ocu zašto je otišao. Kada ona izlete
iz njegove radne sobe (bila je previše besna da bi čekala da on dođe do
nje nakon što pošalje po njega), svi se sakriše kada je videše da dolazi,
ali istina je bila da je bila uplakana.
Stari Lisimah, koji je čekao na nju otkako je, izletevši, proletela kraj
njega i ne videći ga, pozdravi je kada se vrati i obrati joj se s ništa više
ustručavanja nego što bi imao da je ona žena nekog seljaka u njegovoj
rodnoj Akamaniji: „Kako je dečak?”
Niko nikada nije obraćao pažnju na Lisimaha. On je bio gost u palati
još od ranih dana Filipove vladavine. Podržao je njegov dolazak na
presto onda kada mu je podrška bila nužna, pokazao se kao prijatno
društvo za večerom i bio je za to nagrađen dobivši za ženu jednu
naslednicu koja beše pod kraljevim okriljem. Na imanju koje mu je
donela u miraz, on je obrađivao zemlju i lovio. Ali bogovi su mu
uskratili decu, ne samo od nje, već i od svih drugih žena s kojima je
ikada legao. S obzirom da je ovo mogao da mu prebaci svako ko to
poželi, Lisimah je smatrao da mu ne bi priličilo da bude ohol i stoga
nije bio nimalo uobražen čovek. Jedino po čemu se izdvajao bilo je to
što je rukovodio kraljevskom bibliotekom; naime, Filip beše još više
povećao Arhelajevu zbirku i pazio je koga pušta unutra. Iz dubina
njenih odaja za čitanje, mogao se stalno čuti Lisimahov glas, dok on
nagnut nad svitke isprobava reči i kadence; ali on ništa ne stvori,
nikakav traktat, istoriju ili tragediju. Njegov um bio je, izgleda,
podjednako neplodan koliko i njegovo telo.
Olimpijada, ugledavši njegovo četvrtasto iskreno lice, njegovu
sivkastoplavu kosu i bradu i bledoplave oči, oseti utehu i pozva ga da
dođe u njenu gostinsku sobu. Kada mu reče da sedne, on to i učini i,
dok je ona koračala naokolo, upućivaše joj bezazleno mrmljanje kad
god bi zastala da uhvati dah, sve dok se ona konačno ne umori i stade.
A onda on reče: „Moja draga gospo, sada kada dečko više nije u uzrastu
da bi se o njemu brinula njegova dadilja, zar ne misliš da mu je
potreban pedagog?”
Ona se okrenu tako naglo da nakit na njoj zazveča. „Nikada! Ja to ne
želim, kralj to zna. Šta to oni od njega žele da stvore, pisara, trgovca,
upravitelja imanja? On oseća šta je. Po ceo dan ovi pedanti niskog roda
trude se da slome njegov duh. On jedva da ima i jedan čas, otkako
ustane pa sve dok ne legne, kada njegova duša ima prostora da diše.
Treba li on da živi kao kakav uhapšeni lopov, koji radi kao rob? Neka mi
niko o tome ne govori. A ako ti je kralj pisao da to učiniš, reci mu,
Lisimaše, da ću pre nego da dozvolim da moj sin pati, ja prosuti krv,
tako mi Hekate, ja ću prosuti krv!”
On je čekao sve dok nije pomislio da je napokon u stanju da ga
sasluša, a onda reče: „Bilo bi mi žao da to vidim. Umesto toga, ja bih bio
njegov pedagog. Zapravo sam, gospo, zbog toga i došao, da bih te to
pitao.”
Ona sede na svoju stolicu s visokim naslonom. On je strpljivo čekao,
znajući da je ona zaćutala ne da bi se upitala zašto bi se neki gospodin
ponudio da obavlja posao sluge, već da li on za to odgovara.
Onda on reče: „Često mi se čini da se Ahil vratio u njemu. A ako je
tako, potreban mu je Fenik: ... Ti, bogu nalik Ahile, beše sin koga izabrah
za sebe, da bi me jednog dana sačuvao u teškim vremenima.”
„Da li je on to učinio? Kada je Fenik izgovorio te reči, on je izvučen u
svojim godinama iz Ftije i doveden u Troju. A ono što je on tražio, od
Ahila nije dobio.”
„Da jeste, to bi ga poštedelo tuge. Možda se njegova duša seća. Kao
što znamo, pepeo Ahilov i Patroklov pomešan je u jednoj umi. Čak ni
bog nije mogao da razdvoji jednog od drugog. Ahil se vratio sa svojom
hrabrošću i ponosom i s Patroklovom osećajnošću. Svaki od njih patio
je zbog onoga što je bio, a ovaj dečak će patiti za obojicu.”
„Ima tu i više od toga”, reče ona, „kao što će ljudi jednom saznati.”
„Ja ne postavljam to pitanje. Za sada mi je ovo dovoljno. Dozvoli mi
da pokušam s njim. Ako se ne bude slagao sa mnom, ostaviću ga na
miru.”
Ona ponovo ustade i poče da korača po sobi.
„Da, pokušaj”, reče. „A ako uspeš da staneš između njega i onih
budala, biću tvoj dužnik.”
Aleksandar je bio cele noći u groznici i prespavao je gotovo ceo
sledeći dan. Lisimah, došavši da ga obiđe sledećeg jutra, zateče ga kako
sedi na prozoru, dok mu je zdrava noga visila napolje, i kako nekome
nešto dovikuje svojim visokim jasnim glasom; naime, dva oficira iz
konjice behu došla iz Trakije po kraljevom nalogu i on je želeo da sazna
vesti o ratu. Oni mu ih saopštiše, ali odbiše da ga povedu na jahanje
kada im je rekao da moraju da ga uhvate kada on skoči sa sprata.
Smejući se i mašući mu, oni otkasaše dalje. Dok se dečak s uzdahom
okretao, Lisimah pruži ruke ka njemu i odnese ga u krevet.
On se ovome mimo povinovao, jer je poznavao tog čoveka celog
svog života i otkako je prohodao sedeo mu je u krilu i slušao njegove
priče. Timant, doista, beše rekao Leonidi da je Lisimah ne učenjak, već
učeni školarac. Dečak je, zapravo bio zadovoljan što ga vidi i poverio
mu se i ispričao kako je proveo dan u šumi, ne izbegavši da se pri tom
hvališe.
„Da li si se sada oslanjao na tu nogu?”
„Ne mogu, skakutao sam.” On se namršti nezadovoljno, noga ga je
bolela. Lisimah mu namesti jastuk.
„Pazi na nju. Peta je bila Ahilova slabost. Njegova majka ga je držala
za nju kada ga je potopila u Stiks, a onda je kasnije zaboravila da i nju
pokvasi.”
„Da li u toj knjizi piše kako je Ahil umro?”
„Ne. Ali on je znao da će umreti zato što je ispunio svoju sudbinu.”
„Da li su ga suđaje upozorile?”
„Da, bio je upozoren da će umreti posle Hektora, a ipak ga je ubio.
Svetio je Patrokla, svog prijatelja, kojeg je Hektor ubio.”
Dečak je o ovome pomno razmišljao. „On je bio njegov najbolji
prijatelj?”
„Da, još otkako su bili dečaci.”
 „Zašto ga, onda, Ahil nije spasao?”
„On je izveo svoje ljude iz bitke, zato što ga je Uzvišeni kralj uvredio.
Grci su doživeli ono najgore bez njega; to je bilo baš kako je bog i
obećao. Ali Patroklo, koji je bio osećajan, kada je video svoje stare
drugove kako ginu, došao je do Ahila plačući i molio ga je da se sažali.
’Samo mi pozajmi svoj oklop’, rekao je, ’i dozvoli mi da se pokažem na
bojnom polju. Oni će misliti da si se ti vratio i to će biti dovoljno da ih
uplaši.’ I tako mu je Ahil to dopustio i on je počinio velika dela, ali...”
Zaustavi se videvši da ga dečak užasnuto posmatra.
„On to nije smeo da učini! On je bio general! A poslao je mlađeg
oficira onda kad on nije hteo da ide! Bila je njegova krivica što je
Patroklo umro.”
„Oh, da, on je to znao. On ga je žrtvovao svom ponosu. Tako je i
ispunio svoju sudbinu.”
„Kako ga je kralj uvredio? Kako je sve to počelo?”
Lisimah se namesti na stolici prekrivenoj obojenoj ovčjom kožom
koja je stajala pored kreveta.
Dok se priča odvijala, Aleksandar je iznenađeno shvatio da bi sve to
moglo da se dogodi, bilo kada, tu u Makedoniji.
Nerazborit mlađi sin, koji krade ženu svom moćnom domaćinu,
dovodi nju i zavadu zbog nje na očev posed - sve stare kuće u
Makedoniji i Epiru mogle bi da ispričaju poneku ovakvu priču. Uzvišeni
kralj je pozvao svoje vazale i svoje potkraljeve. Kralj Pelej, s obzirom da
je bio veoma star, poslao je svog jedinog sina Ahila, koga je rodila
boginja. Kada je u svojoj šesnaestoj godini došao do ravnice Troje, on
je već bio najbolji od svih ratnika.
Sam rat je podsećao na nekakvi plemenski sukob u brdima: ratnici
su se bacali jedan na drugoga u pojedinačnoj borbi, ne tražeći za to
dopuštenje, a pešadija se, kako se čini, sastojala od gomile ljudi koji su
se gurali iza svojih gospodara. Slušao je o desetinama takvih ratova
koji su se desili za vreme života ljudi koji su mu pričali o njima i koji su
izbijali zbog starih zavada, ili zbog prolivene krvi u pijanom hvalisanju,
zbog pomeranja međa, neplaćenog miraza, ili podsmevanja za vreme
gozbe.
Lisimah mu je sve to ispričao onako kako je on to zamišljao u svojoj
mladosti. Pročitao je Anaksagorina razmišljanja, Heraklitove maksime,
Tukididovu istoriju, Platonovu filozofiju, Euripidove tragedije i
Agatonove romantične drame, ali Homer ga je uvek vraćao u
detinjstvo, kada je sedeći u očevom krilu slušao pevača i posmatrao
svoju visoku braću kako koračaju dok im mačevi zveckaju na bedrima,
kao što to ljudi i dalje čine na ulicama Pele.
Dečak, koji nikada nije imao neko visoko mišljenje o Ahilu zbog
toga što je napravio svu tu gužvu samo zbog neke devojke, sada je
naučio da je ona predstavljala nagradu za hrabrost, koju mu je kralj
oduzeo da bi ga ponizio. Sada je bolje razumeo Ahilov bes. Zamišljao je
Agamemnona kao zdepastog čoveka, sa jakom crnom bradom.
I tako je Ahil sedeo u svojoj logorskoj kolibi, samog sebe prognavši
daleko od svoje slave, svirajući na liri za Patrokla, jedinog koji je mogao
da razume njegova razmišljanja, kada dođoše kraljevi izaslanici. Grci su
bili na kraju snaga, kralj je bio primoran da mu se ulaguje. Obećao je da
će mu devojka biti vraćena. Takođe, moći će da se oženi njegovom
kćerkom i dobiće veliki miraz i imanja i gradove. A ako želi, može čak i
da dobije miraz bez nje.
Kao što to ljudi čine na vrhuncu tragedije, iako znaju kako će se
završiti, i dečak sada požele da sve bude dobro, da Ahil popusti, da on i
Patroklo odu u bitku jedan pokraj drugoga, srećni i u slavi. Ali Ahil
okrete lice od njih. Oni i dalje traže previše od njega, reče. „Jer, moja
majka, boginja, rekla mi je da ja u sebi nosim dve sudbine. Ako ostanem
pred Trojom i borim se, nikada se više neću vratiti kući, ali zadobiću
večnu slavu. A ako odem u svoju dragu otadžbinu, izgubiću slavu, ali
imaću dug život pred sobom, smrt neće skoro doći po mene.” Sada,
pošto mu je čast ukaljana, on će izabrati ovu drugu sudbinu i otploviti
kući.
Treći izaslanik ne beše još ništa rekao. Sada on istupi. Beše to stari
Fenik koji je poznavao Ahila još otkako je bio dete koje je držao u krilu.
Kralj Pelej ga beše usvojio kada ga je njegov otac prokleo i isterao iz
kuće. Bio je srećan na Pelejevom dvoru, ali očeva kletva je delovala i on
nikada nije imao dece. Ahil je bio dete koje je sam odabrao za sebe,
tako da ga jednog dana spase u teškim vremenima. Sada, ako Ahil
otplovi, on će otići s njim, i neće ga nikada napustiti, čak ni da mu neko
ponudi da ponovo postane mlad, reče Fenik. Ali on ga preklinje da
usliši njegovu molbu i da povede Grke u bitku.
Kada je usledila moralna pouka, dečaku odluta pažnja i on se
povuče u sebe. Nestrpljiv zbog odlaganja, on požele da može da odmah
daruje Lisimahu neki poklon kakav je on oduvek želeo. Činilo mu se da i
može to da učini.
„Ja bih rekao ’da’, da si ti mene zamolio.” Jedva osećajući svoju
povređenu nogu dok se pokretao, on zagrli Lisimaha oko vrata.
 Lisimah mu uzvrati zagrljaj, zaplakavši se. Dečaka to ne uznemiri,
Herakle je dozvoljavao suze ovakve vrste. Bila je sreća što je imao pravi
dar pri ruci. Ono što je rekao bila je istina, on ga uopšte nije lagao,
zaista ga je voleo i voleo bi da bude njegov sin i da mu pomogne u
teškim vremenima. Da se on njemu obratio kao što se Fenik obratio
Ahilu, on bi učinio to što traži: poveo bi Grke u bitku, odabravši prvu
sudbinu i nikada se ne bi vratio kući u dragu otadžbinu i nikada ne bi
ostario. Sve je to bila istina i učinilo je Lisimaha srećnim. Zašto onda
da dodaje da, ako bi on to učinio, to ne bi bilo zbog Fenika?
On bi to učinio zbog večne slave.

Veliki grad Olint, na severoistočnoj obali, potpao je pod vlast kralja

Filipa. Najpre je unutra ušao njegov zlatni novac, a zatim i njegovi
vojnici.
Olinćani su dugo gledali podozrivo na njegovu sve veću moć.
Godinama su pružali gostoprimstvo dvojici njegove nezakonite
polubraće koji su polagali pravo na presto i okretali su njega i Atinu
jedno protiv drugog kad god im je to išlo u korist, a onda sklapali
savezništvo sa Atinom.
Prvo se pobrinuo da ljudi iz grada koje je plaćao postanu bogati i da
to javno pokažu. Njihova stranka postajala je sve veća. Dole na jugu u
Eubeji, podstakao je ustanak da bi naterao Atinjane da se pozabave
njime. U međuvremenu je razmenjivao izaslanike sa Olintom,
pogađajući se oko uslova za mir, dok je strateški osvajao okolne zemlje.
Ovo učinivši, on im posla ultimatum. Ili će on morati da ode ili će to
morati da učine oni, a zaključio je da su oni ti koji to treba da učine. Ako
se predaju, mogu bezbedno da odu, a njihovi atinski saveznici će se
nesumnjivo pobrinuti za njih.
Uprkos Filipovoj stranci, izglasano je da grad treba da mu se
odupre. Došlo je do borbi na obali, pre nego što su se ljudi koje je
potkupio potrudili da izgube nekoliko bitaka i da puste njegove vojnike
kroz kapije grada.
Sada, razmišljao je on, došlo je vreme da upozori ostale da ne smeju
da mu se suprotstavljaju. Neka Olint posluži kao primer. Filipovu
pobunjenu polubraću njegovi vojnici ubili su kopljima. Uskoro su
trgovci robljem ili ljudi koji su zaslužili poklon jer su bili Filipu od
koristi sprovodili kroz Grčku okovane robove. Gradovi koji su
posmatrali od pamtiveka kako teške poslove obavljaju ili Tračani ili
Etiopljani ili Skiti jakih jagodica, gledali su s užasom kako Grci, pod
udarcima biča, nose teške terete i kako se na pijacama prodaju Grkinje
za rad u javnim kućama. Demosten je pozivao sve časne ljude da
ustanu protiv varvarina.
Dečaci iz Makedonije viđali su ove povorke bez nade kako prolaze,
dok deca plaču u prašini držeći se za suknje svojih majki. To je
prenosilo hiljadugodišnju poruku: ovo je poraz, izbegni ga.
Na obali mora u podnožju Olimpa nalazi se grad Dion, sveto mesto
boga Zevsa. Tu je Filip priredio gozbu u znak svoje pobede, tu na svetoj
Zevsovoj planini i ona beše veličanstvenija od svih gozbi koje je Arhelaj
priređivao. Uvaženi gosti iz cele Grčke došli su na sever, svirači na
kitari i fruli, plesači i glumci takmičili su se za zlatne vence, ljubičaste
ogrtače i kese pune srebrnog novca.
Trebalo je da budu postavljene Euripidove Bakhe, po prvi put baš
na toj pozornici. Najbolji slikar kulisa iz Korinta oslikao je brda Tebe i
kraljevsku palatu, a svakog jutra mogli su da se čuju glumci kako u
svojim odajama vežbaju glas, u različitim tonalitetima, od dubokog
glasa bogova do nežnog devojačkog. Čak su i školski učitelji bili na
odmoru. Ahil i njegov Fenik (ove nadimke su Aleksandar i Lisimah
odmah dobili) imali su samo za sebe podnožje Olimpa i mogli su da
prate festival. Fenik je dao Ahilu svoju Ilijadu, krišom od Timanta.
Nikome nisu pravili probleme, zaokupljeni svojom igrom.
Na dan svetkovine Zevsove godišnjice kralj je priredio veliku gozbu.
Aleksandar je trebalo da se na njoj pojavi i da ode pre nego što počne
pijanka. Nosio je novi plavi hiton zakopčan zlatnim brošem; njegova
gusta talasasta kosa bila je očešljana u lokne. Sedeo je na kraju divana
svog oca, sa srebrnom zdelom i peharom ispred sebe. Dvorana je bila
bleštavo osvetljena; sinovi gospodara iz kraljevske straže išli su tamo-
amo od kralja do njegovih počasnih gostiju, donoseći mu njihove
darove.
Bila je tu i nekolicina Atinjana iz stranke koja se zalagala za mir sa
Makedonijom. Dečak je primetio da njegov otac pazi na svoj izgovor.
Možda su Atinjani i pomagali njegovim neprijateljima; možda su i pali
toliko nisko da spletkare sa Persijancima sa kojima su se njihovi preci
borili na Maratonskom polju, ali i dalje su oni odlučivali o tome ko je
pravi Grk, a ko nije.
Kralj, viknuvši toliko jako da se čulo u celoj dvorani, upita nekog
gosta zašto deluje toliko utučeno. To je bio Satir, veliki komičar iz
Atine. Pošto je dobio hranu za koju je i radio, on najpre pantomimom
pokaza da se boji, a onda reče da se jedva usuđuje da zamoli za ono što
želi. Samo reci šta je to, uzvrati kralj, ispruživši ruku ka njemu.
Ispostavilo se da je to sloboda za dve mlade devojke koje je video među
robljem, kćerke jednog njegovog starog prijatelja iz Olinta; želeo je da
ih spase od njihove sudbine i da im da miraz da se udaju. Sreća je,
povika kralj, udovoljiti tako velikodušnom zahtevu. Začu se pljesak i
dobro raspoloženje zavlada dvoranom. Gosti koji behu prošli pokraj
mesta na kojem behu kao u oboru zatvoreni robovi, osetiše odjednom
da hrana ima bolji ukus.
Donesoše vence i veliku posudu za hlađenje vina napunjenu
snegom sa Olimpa. Filip se okrenu ka svom sinu, pomilova ga po
vlažnoj plavoj kosi, na kojoj više nije bilo lokni, jer mu je čelo bilo vruće,
i poljubi ga dok su gosti oduševljeno žamorili, i naredi mu da ode u
krevet. Dečak skliznu sa divana, požele laku noć stražaru na vratima
koji je bio njegov prijatelj i krenu u sobu svoje majke da bi joj ispričao
sve što se dogodilo.
I pre nego što je rukom gurnuo vrata, do njega stiže neki znak
upozorenja.
U odaji je vladala potpuna zbrka. Žene su stajale zgurene poput
uplašenih kokoši. Njegova majka, još uvek u haljini koju je nosila u horu
koji je pevao ode bogu, koračala je tamo-amo. Stočić sa šminkom bio je
prevrnut i jedna sluškinja je klečeći na kolenima skupljala teglice i
ukosnice. Kada se vrata otvoriše, ona ispusti jednu teglicu i njen
sadržaj se prosu. Olimpijada zakorači ka njoj i obori je udarcem po
glavi na pod.
„Napolje, svi vi!” povika. „Beskorisne budale! Izlazite i ostavite me
sa mojim sinom.”
On uđe unutra. Njegovo lice zarumenjeno od toplote koja je vladala
u dvorani i razblaženog vina koje je popio odmah poblede, stomak mu
se steže. Ne progovarajući, on krenu ka njoj. Dok su žene žurno izlazile,
ona se baci na krevet i poče da udara po jastucima. On priđe i kleče
pored nje, osećajući koliko su mu hladne ruke dok ju je milovao po kosi.
Ne upita je šta je muči.
Olimpijada ga, uvijajući se na krevetu, steže za ramena, prizivajući
sve bogove da budu svedoci nepravde koja joj je naneta i da je osvete.
Stezala ga je toliko čvrsto da su se oboje tresli tamo-amo. Neka me
nebo sačuva, povika, samo da on nikada ne sazna šta je propatila od
najgoreg od svih ljudi, nije prikladno da on to sluša u svojim
bezazlenim godinama. Uvek je tako govorila na početku. Dečak pomeri
glavu da bi mogao da diše. Ovoga puta nije u pitanju neki mladić,
pomisli, mora da je devojka.
Postojala je izreka u Makedoniji da kralj uzima novu ženu za svaki
novi rat. Istina je bila da su ovi brakovi, uvek zapečaćeni
odgovarajućim obredom da bi se udovoljilo rodbini, bili dobar način da
se stvore pouzdana savezništva. Dečak je znao samo ovu činjenicu.
Sada se seti da je primetio kod svog oca uglađenost kakvu je već i pre
viđao. „Tračanka!” povika njegova majka. „Prljava Tračanka lica
obojenog u plavo!” Negde u Dionu, sve to vreme, ta devojka je skrivana.
„Žao mi je majko”, reče on s mukom. „Da li se otac oženio njome?”
„Ne nazivaj tog čoveka svojim ocem!” Ona ga odmače od sebe,
gledajući ga netremice, s licem na kojem trepavice behu ulepljene,
podočnjaci crni i plavi, a oči toliko široko otvorene da su beonjače bile
veće od dužica. Haljina joj je spala sa ramena, a gusta tamnocrvena
kosa uokvirivala joj je lice i zamršena padala na gole grudi. On se seti
Gorgonine glave u Persejevoj odaji i odmah potisnu, s užasom, tu sliku.
„Tvoj otac!” Ona povika na njega. „Neka mi je Zagrej svedok, ti si čist od
toga\” Njeni prsti mu se zabiše u ramena, tako da on stisnu zube od
bola. „Dan će doći, da doći će, kada će on saznati kakvu je ulogu imao u
tebi! Oh da, saznaće on da je neko mnogo veći bio tu pre njega!”
Pustivši ga, ona se nasloni na lakat i poče da se smeje.
Uvijala se i grčila prekrivena svojom crvenom kosom, smejući se i
jecajući istovremeno, povremeno hvatajući dah, dok joj je smeh
postajao sve glasniji i vrištaviji. Dečak, kome je sve ovo bilo novo,
klečao je pored nje osećajući užas, vukao je za ruke, ljubio joj lice
umrljano znojem, govorio na uvo da prestane, da razgovara sa njim, da
je on tu sa njom, on, Aleksandar, da ona ne sme da poludi jer će on
umreti.
Napokon ona duboko zastenja, sede, zagrli ga i priljubi njegov obraz
uz svoj. Osećajući slabost i olakšanje, on je ležao uz nju sklopljenih
očiju. „Jadni dečače, jadno dete. To je bio samo napad luđačkog smeha,
eto dokle me je on doveo. Treba da me je sramota, od svih osim pred
tobom, jer ti znaš šta ja moram da trpim. Vidiš, dušo, dobro znam ko si
ti, nisam ja luda. Mada bi on to voleo da vidi, taj čovek što sebe naziva
tvojim ocem.”
On otvori oči i sede. „Kada odras’em, postaraću se da se s tobom
dolično postupa.”
„Ah, on i ne sluti šta si ti. Ali ja znam. Ja i bog znamo.”
On je ništa ne upita. Već se dovoljno toga dogodilo.
Kasnije, tokom noći, dok je praznog stomaka posle povraćanja
ležao suvih usta u krevetu slušajući udaljenu buku sa gozbe, ove njene
reči mu se vratiše.
Sledećeg dana igre otpočeše. Prva na redu je bila trka dvoprežnih
kola; po jedan takmičar sa svakih kola bi iskakao, trčao uz njih, a onda
ponovo uskakao. Fenik, koji je opazio dečakov prazan pogled i naslutio
šta je uzrok tome, bio je zadovoljan videvši da ga taj prizor zaokuplja.
Dečak se probudi malo pre ponoći, misleći na svoju majku. Ustao je
iz kreveta i obukao se. Sanjao je da ga ona doziva iz mora, poput majke
Ahilove. Odluči da ode do nje i upita je šta je značilo ono što je govorila
prošle noći.
Njena soba je bila prazna. Samo jedna starica, koja je pripadala
domaćinstvu, vukla se mrmljajući nešto i skupljala rasute stvari; svi
behu zaboravili na nju. Ona ga pogleda svojim sitnim crvenim i vlažnim
okom i reče mu da je kraljica otišla do žrtvenika Hekati.
On se iskra u noć, među pijance, kurve, vojnike i džeparoše. Bilo mu
je potrebno samo da je vidi, bilo da ona njega vidi ili ne. Znao je kojim
putem treba da ide da bi stigao do raskrsnice.
Gradske kapije behu otvorene zbog svečanosti. Daleko ispred sebe
on ugleda žene u crnim ogrtačima i svetlost baklje. Bila je to noć
posvećena Hekati, noć bez mesečine; nisu ga videle kako se prikrada za
njima. Ona mora sama da se brani, jer nema odraslog sina da joj
pomogne; to je njegov posao, to što ona sada radi, pomisli dečak.
Ona naredi svojim ženama da je čekaju i dalje nastavi sama. On
prođe između oleandera i tamarisa i stiže do žrtvenika sa kipom sa
trostrukim likom. Ona je bila tamo, držeći u rukama nešto što je cvilelo
i uvijalo se. Onda ona postavi baklju u čađavo postolje na ploči
žrtvenika. Bila je obučena u crno, a ono što je držala u rukama bilo je
malo crno štene. Uhvati ga za vrat i nožem mu prereza grlo. Štene se
previjalo od bola i cičalo; beonjače su mu sijale pri svetlosti baklje.
Zatim ga ona zgrabi za zadnje noge, dok se ono trzalo i gušilo, a krv
isticala iz njega. Kada se ono trže po poslednji put, položi ga na
žrtvenik. Kleknuvši ispred kipa, ona poče da udara pesnicama po
zemlji. On začu besno šaputanje, tiho poput zmijskog siktanja kako se
uzdiže sve do urlika kakav je mogao da ispusti pas, a zatim njemu
nepoznate reči čarolije i poznate reči kletve. Njena duga kosa vukla se
po lokvi krvi i kada je ustala krajevi su joj bili lepljivi, a ruke crne.
Kada se sve završilo, pratio ju je do kuće, i dalje se skrivajući. Ona
mu se ponovo činila kao ona stara, u svom crnom ogrtaču, dok je
koračala okružena ženama. Nije želeo da je ispusti iz vida.
 Sutradan Epikrat reče Feniku: „Moraš da ga danas meni prepustiš.
Želim da ga odvedem na muzičko takmičenje.” Planirao je da tamo ide
sa prijateljima sa kojima bi mogao da razmatra tehniku izvođača, ali se
uznemirio videvši kako dečak izgleda. Kao i svi ostali, i on je čuo
glasine.
Bilo je to takmičenje svirača na kitari i gotovo da nije bilo nijednog
od vodećih umetnika iz Grčke ili grčke Azije ili iz gradova na Siciliji u
Italiji koji nije bio prisutan. Neslućena lepota muzike obuze dečaka,
promeni mu raspoloženje i baci ga u zanos. Tako je Hektor, ošamućen
velikim kamenom koji je bacio Ajant, pogledao u pravcu glasa od koga
mu se podigla kosa na glavi i otkrio da Apolon stoji pored njega.
Nakon toga dečakov život se nastavio onakav kakav je bio i pre.
Njegova majka ga je često podsećala na ono što se desilo, iznenada
uzdahnuvši ili značajno ga pogledavši, ali najgori šok beše prošao,
njegovo telo beše snažno, a i nalazio se u uzrastu punom života, tako
da je i sam tražio da bude izlečen onako kako ga je priroda tome učila.
U podnožju Olimpa često je jahao sa Fenikom kroz gajeve kestena i
recitovao Homerove stihove, prvo na makedonskom, a onda na
grčkom.
Fenik bi ga rado držao podalje od ženskih odaja, samo da je mogao.
Ali ako kraljica ikada posumnja u njegovu odanost, zauvek će izgubiti
dečaka. Ona ne sme da uzaludno traži svog sina. Ali, bar mu se činilo da
je sada bolje raspoložena.
Jednog dana dečak je zateče zauzetu nekim planom zbog kojeg je
bila gotovo radosna. U početku je s užasom čekao da ona dođe u ponoć
s bakljom u ruci i da ga odvede do žrtvenika Hekati. Ona još nikada nije
tražila od njega da izrekne kletvu protiv svog oca; čak i one noći kada
su otišli do kraljevskih grobnica, on je išao samo da bi joj nosio stvari i
stajao je sve vreme sa strane.
Vreme je prolazilo i postalo je očigledno da se tako nešto neće ni
dogoditi; napokon je on čak i upita za to. Ona se samo nasmeši, dok su
joj se blage senke ocrtavale na jagodičnim kostima. On će sve saznati
kada bude vreme i biće iznenađen, reče. To je služba na koju se zaklela
Dionisu i on će tome prisustvovati, obeća mu. On oseti olakšanje.
Sigurno se radi o plesu u čast boga. Poslednje dve godine ona je ionako
govorila da je on previše odrastao da bi i dalje mogao da učestvuje u
ženskim obredima. Sada mu je bilo osam godina. Bilo mu je lakše da
veruje da će uskoro Kleopatra ići s njom umesto njega.
Kao i kralj Filip, i ona je primala mnogo stranih gostiju. Tragičar
Aristodem došao je ne kao glumac, već kao diplomata, što je bila uloga
koja je često poveravana slavnim glumcima. Trebalo je da dogovori
otkup za Atinjane koji su zarobljeni u Olintu. Vitak, otmen čovek, on je
koristio svoj glas kao da je svirala; čovek je mogao gotovo da zamisli
kako ga miluje njime. Aleksandar se divio razumnim pitanjima koja mu
je njegova majka postavila o pozorištu. Kasnije je primila i Neoptolema
sa ostrva Skita, koji je bio još slavniji glumac od Aristodema i koji je
upravo učestvovao na probama za Bakhe gde je igrao ulogu boga.
Ovom susretu dečak nije prisustvovao.
On ne bi ni znao da njegova majka i dalje izvodi svoje čarolije da je
jednog dana nije čuo kroz zatvorena vrata. Iako su vrata bila debela, on
je mogao da je čuje. Bila je to jedna od njemu nepoznata čarolija, o
ubijanju lava u planini; ali značenje je ionako uvek bilo isto. On se udalji
i ne pokucavši.

Jednog jutra Fenik ga probudi u zoru da bi otišli da gledaju

predstavu. Bio je još premlad da bi sedeo na počasnim mestima;
sedeće pokraj svog oca onda kada postane muškarac. Upitao je svoju
majku da li može da sedi s njom, kao što je to činio sve do prošle
godine, ali ona mu odgovori da neće gledati predstavu, jer tada ima
neka druga posla. On će kasnije da joj ispriča da li mu se dopalo.
Dečak je voleo pozorište i probudio se iščekujući veliki užitak koji
samo što nije počeo. Osećao je blage mirise jutra, rose, izgažene trave i
biljaka preko kojih beše prošlo mnoštvo nogu, dima iz baklji koje su
zapalili radnici rano u zoru, i slušao glasove ljudi koji su se peli ka
svojim mestima, žamor vojnika i seljaka na vrhu, pomeranje jastuka i
čilima na počasnim sedištima, čavrljanje koje je dopiralo iz dela gde su
sedele žene, a onda iznenada prve tonove frule, kad zamreše svi ostali
zvuci sem jutarnjeg peva ptica.
Predstava je počinjala u trenutku između sumraka i svitanja; bog,
prerušen u divnog mladića svetle kose, pozdravljao je vatru na grobu
svoje majke i smišljao osvetu tebanskom kralju koji je s prezirom
odbacio obrede u njegovu čast. Njegov mladalački glas, primeti dečak,
vešto je podražavao mnogo stariji muškarac, a menade su imale ravne
grudi i glumili su ih dečaci. Međutim, iako je sve ovo dobro znao, on se
prepusti iluziji.
Mladi tamnokosi Pentej govorio je zlobno o menadama i njihovim
obredima. Bog je morao da ga ubije. Nekoliko prijatelja opisalo je
dečaku zaplet pre predstave. Pentejeva smrt bila je najužasnija što se
može zamisliti, ali Fenik mu je čvrsto obećao da se ništa od toga neće
videti na pozornici.
Dok je na sceni slepi prorok prekorevao kralja, Fenik mu prošapta
da se iza maske iza koje dopire taj starački glas nalazi isti glumac koji
je malopre igrao mladog boga; tolika je bila veličina ovog tragičara.
Kada Pentej bude umro van pozornice, i ovaj glumac promeniće masku
i glumiti ludu kraljicu Agave.
Pošto ga je kralj bacio u zatvor, bog izlete iz njega uz vatru i
zemljotres; ovi scenski efekti, koje su stvorili atinski majstori, zadiviše
dečaka. Pentej, ne verujući ni u ova čuda, osuđen na propast, i dalje je
odbacivao boga. Pošto je propustio poslednju priliku, Dionis ga pogodi
svojom čarolijom i uze mu razum. Tada je on video dva sunca na nebu i
verovao da može da pomera planine; pa ipak dozvolio je da ga bog koji
mu se rugao i smejao preruši u ženu da bi uhodio menade i njihove
obrede. Dečak se pridruži ostalima u smehu koji beše ispunjen i
osećajem užasa koji sledi.
Kralj se kretao ka svom kraju u mukama, hor je pevao, a onda
Glasnik donese vest. Pentej se beše popeo na drvo da bi s njega uhodio
menade; one su ga videle i snagom ludila poteklog iz obožavanja boga,
oborile s njega. Njegova poludela majka, videvši divlju zver a ne svog
sina, povela ih je da ga rastrgnu na komade. Sve je bilo gotovo i kao što
je Fenik i rekao nije ni moralo da bude prikazano. Bilo je dovoljno samo
opisati.
„Agave dolazi”, vikao je Glasnik, „i ona nosi svoj trofej.”
Menade su dotrčale na scenu u svojim krvavim haljinama. Kraljica
Agave nosila je u ruci glavu nabijenu na koplje, kao što to čine lovci sa
svojim plenom. Glava beše napravljena od Pentejeve maske i perike i sa
parčićima crvene tkanine koji su visili. Kraljica je na licu imala užasnu
masku koja je prikazivala ludilo, sa čelom izboranim od muka, duboko
usađenim očima koje su zurile netremično i usnama koje su se luđački
izvijale. Iz tih usta dopre glas. Začuvši prve reči koje ona izgovori,
dečak oseti kao da i on vidi dva sunca na nebu. On nije sedeo daleko od
pozornice, a i sluh i vid bili su mu oštri. Perika na njenoj glavi bila je
lepa, ali među njenim uvojcima on sasvim jasno ugleda i rasute
pramenove prave kose, tamnocrvene boje. Kraljičine ruke bile su gole.
On ih pozna, čak i narukvice na njima.
Glumci, prikazujući šok i užas, povukoše se i prepustiše joj
pozornicu. Začu se žamor u publici; odmah su shvatili da se nakon
bespolnih dečaka koji su igrali menade sada radi o pravoj ženi. Ko je...
šta...? Dečaku se činilo da su prošli sati od trenutka kada je on shvatio o
kome se radi pre nego što su pitanja počela da se postavljaju i glas da
se širi naokolo. A širio se poput šumskog požara; oni s dobrim vidom
ubeđivali su one s lošim; žene su uvređeno razgovarale visokim i
piskutavim glasovima; muškarci koji su sedeli iznad njih tiho su
šaputali; na počasnim mestima vladala je zapanjenost i mrtva tišina.
Dečak je sedeo kao da je njegova glava ta koja je nabodena na
koplje. Njegova majka zabacila je svoju kosu i pokazivala svoj krvavi
trofej. Ona se beše stopila sa svojom užasnom maskom, ona je postala
njeno lice. Dečak polomi nokte, čvrsto stežući ivicu svog sedišta od
kamena.
Svirač na fruli zasvira; ona zapeva:

Ja se uzdižem,
Velika nad zemljom!
Neka me ljudi slave -
Ovaj lov beše moj!

Dva reda ispod sebe, dečak ugleda leđa svog oca koji se okretao ka
gostu koji je sedeo pored njega. Nije mogao da mu vidi lice.
Kletva na grobnici, krv crnog psa, bodljom proboden falus na
voštanoj figuri, sve su to bili tajni obredi. Ovo je bila Hekatina čarolija
usred dana, prinošenje žrtve za smrt. Glava na kraljičinom koplju bila je
glava njenog sina.
Glasovi koje je čuo oko sebe trgoše ga iz njegove noćne more, ali ga
prenesoše u novu. Uzdizali su se poput zujanja muva, gotovo
prigušujući reči koji su izgovarali glumci.
Govorili su o njoj, ne o kraljici Agave u predstavi. Govorili su o njoj:
južnjaci koji su uvek smatrali da su Makedonci varvari, gospoda, seljaci.
I vojnici su govorili.
Nazvaće je vešticom. Boginje su te koje izvode čarolije. Ovo je nešto
drugo; on je dobro poznavao taj način govora. Tako su vojnici govorili
u stražarnici o ženama koje je polovina njih imala ili o nekoj ženi sa
sela koja ima kopile.
I Feniku je bilo teško. Staložen čovek više nego hitar, on je u
početku bio zapanjen, nije verovao da je čak i Olimpijada sposobna da
bude ovoliko divlja. Ali, nesumnjivo se ona na ovo beše zarekla Dionisu
dok je bila ošamućena od vina i plesa na obredu posvećenom njemu.
On pruži ruku ka dečaku da bi ga utešio, ali, pogledavši ga ponovo,
odmah je povuče.
Kraljica Agave stigla je od ludila do spoznaje i očaja; neumoljivi bog
se pojavio, završavajući time predstavu. Hor je pevao poslednje
stihove.

Bogovi imaju mnoga lica,

I mnogo je sudbi što se trude
njihovu volju da ispune.

Očekivani kraj ne dolazi;

Bog čini ono nezamislivo da se desi
kao što mi to ovde vidimo.

Sve je bilo završeno, ali niko nije ustajao. Šta će ona učiniti? Ona se
pokloni statui Dionisa u orkestru, pre nego što ode sa pozornice
zajedno sa ostalima. Pomoćnici uzeše glavu koju je ona nosila, jer je
bilo očigledno da se ona neće više vraćati. Sa sedišta na vrhu, iz
bezlične gomile, začu se dugački zvižduk.
Glavni glumac vrati se i odsutno slušaše kako ga pozdravljaju. Nije
bio baš najbolji, imajući na umu ovu ludost koja će se dogoditi, ali
naravno, ipak je zaslužio pljesak.
Dečak ustade i ne pogledavši Fenika. Visoko podignute brade,
gledajući pravo ispred sebe probijao se kroz gomilu koja je još stajala i
razgovarala. Svaki put kako bi se približio nekoj grupi, oni bi prestajali
da govore, ali nedovoljno brzo. Donekle se udaljivši od njih, on se
okrenu, pogleda Fenika pravo u oči i reče: „Ona je bila bolja od
glumaca.”
„Da, zaista. Bog ju je nadahnuo. To je bio njen način da mu ukaže
počast. Dionis je uvek zadovoljan kada mu neko na ovaj način ponudi
dar.”
Izašli su na četvrtast prostor od ugažene zemlje ispred pozorišta.
Žene, u grupama, uzbuđeno čavrljajući, išle su kućama, dok su
muškarci i dalje stajali. U njihovoj blizini, što inače nije bio običaj,
nalazila se grupa lepo obučenih hetera, skupih devojaka iz Efesa i
Korinta, koje su služile oficirima u Peli. Jedna reče nežnim, brižnim
glasom: „Jadan dečak, vidi se da ga je pogodilo.” Ni ne okrenuvši se, on
nastavi dalje.
Gotovo da se behu potpuno udaljili od gomile i Fenike poče lakše da
diše, a onda iznenada otkri da je dečak otišao. Kako i ne bi otišao,
pomisli. Ali ne, on je tu bio, ni šest metara od njega, u blizini jedne
skupine muškaraca koji su razgovarali. Fenik začu njihov smeh, potrča
ka njima, ali bilo je prekasno.
Čovek koji je poslednji govorio i izrekao nedvosmislene reči, nije
bio svestan da nešto nije u redu. Ali jedan drugi, koji je leđima bio
okrenut dečaku, oseti hitar pokret na svom pojasu za mač. Okrenuvši
se i gledajući u visini na kojoj bi se nalazio odrastao muškarac, on je
imao tek toliko vremena da udari dečaka po ruci. Čoveku koji je
govorio bodež se stoga zari u bedro, umesto pravo u stomak.
Sve se dogodilo toliko brzo i u tišini da se niko od onih koji su se
nalazili u blizini nije ni okrenuo. Cela grupa ostala je nepomična, u
šoku, a čovek uboden bodežom stajao je dok mu se krv slivala niz nogu;
vlasnik bodeža, koji je zgrabio dečaka pre nego što je video ko je on,
buljio je, ne shvatajući, u krvavi bodež u svojoj ruci. Fenik je stajao iza
dečaka s obema rukama na njegovim ramenima, a dečak je netremice
gledao u lice ranjenog čoveka, shvativši da ga poznaje. Ovaj ga je,
pritiskajući toplu krvavu ranu na bedru, najpre gledao zapanjeno i s
bolom, a onda dožive potres prepoznavši i on njega.
Svi zadržaše dah. Pre nego što je iko progovorio, Fenik podiže ruku
kao da se nalazi u ratu, njegovo četvrtasto lice postade poput lica bika,
jedva da je iko mogao da ga prepozna u tom trenutku. „Za sve vas bi
bilo bolje da držite jezik za zubima.” On odvuče dečaka, tako prekinuvši
razmenu pogleda koja je između njih dvojice još uvek trajala i odvede
ga.
Ne znajući gde drugde da ga sakrije, on ga odvede u svoje odaje koje
su se nalazile u jedinoj pristojnoj ulici u ovom malom gradu. Mala soba
je bila ispunjena mirisima stare vune, starih svitaka, stare posteljine i
lekovitih masti. Fenik protrlja svoja ukočena kolena. Na krevet
prekriven plavo-crvenim kariranim ćebetom, dečak se baci s licem
nadole i tako je ležao ne ispuštajući ni zvuka. Fenike ga potapša po
ramenu i po glavi i, kada dečak poče da se grči od plača, on ga zagrli.
Njegova ljubav, u kojoj nije bilo ničeg seksualnog, beše nesebična.
Sigurno bi za njega dao sve što ima i prolio svoju krv. A u ovom
trenutku mnogo manje je bilo potrebno, samo da mu pruži utehu i
pomogne da rana zaceli.
„To je gadan tip. Ne bi bila neka šteta ni da si ga ubio. Nijedan
častan čovek to ne bi dopustio... To je jedan bezvernik koji se
podsmeva ukazivanju počasti bogu... Hajde, moj Ahile, ne plači zato što
je ratnik u tebi izbio. On će se oporaviti, a to je i više nego što zaslužuje
i ništa neće govoriti ako zna šta je dobro po njega. A od mene niko neće
čuti ni reč.”
Dečak se zagrcnu plačući s glavom na Fenikovom ramenu. „On mi je
napravio luk.”
„Baci ga, ja ću ti nabaviti bolji.”
Zavlada tišina. „On to nije meni rekao. Nije ni znao da sam ja tamo.”
„Kome je potreban takav prijatelj?”
„Nije bio spreman za borbu.”
„A ni ti nisi bio spreman da čuješ ono što on govori.”
Nežno i pažljivo, dečak se odvoji od njega i ponovo leže na krevet
skrivajući lice. Zatim sede i obrisa rukom oči i nos. Fenik donese ubrus
koji nakvasi u bokalu i poče da mu briše lice. Dečak je samo sedeo,
gledao i povremeno govorio: „Hvala ti”.
Fenik donese svoj najbolji srebrni pehar i ono što mu je preostalo
od vina koje je imao za doručak. Dečak ispi, nakon što ga je kratko
nagovarao, i činilo se da mu vino udara pravo u lice, koje se zarumene,
a zatim mu zagreja grlo i grudi. Onda reče: „On je uvredio moj rod. Ali
nije bio spreman za borbu.” On skloni kosu sa lica, povuče nadole svoj
izgužvani hiton i zaveza odvezanu vezicu na sandali. „Hvala ti što si me
doveo u svoju kuću. A sada idem da jašem.”
„Ne to je ludost. Još nisi doručkovao.”
„Ovo mi je bilo dovoljno, hvala ti. Zbogom.”
„Sačekaj da se presvučem i ići ću s tobom.”
„Ne, hvala ti. Želim, da idem sam.”
„Ne, ne, hajde da se malo prvo smirimo, da čitamo ili da idemo u
šetnju...”
„Pusti me da idem.”
Fenik povuče svoju ruku poput preplašenog deteta.
Kasnije, otišavši da proveri, on vide da nema dečakovih čizmi za
jahanje, njegovog konja i njegovih kopalja za vežbu. Fenik požuri da se
raspita da li ga je neko video. Rekoše mu da su ga videli izvan grada,
kako jaše prema planini Olimp. Bilo je nekoliko sati do podneva. Fenik,
čekajući njegov povratak, ču kako ljudi govore da je kraljica učinila ovu
nečuvenu stvar kao počast bogu, da u Epiru svi postaju mistici
zadojivši se time još s majčinim mlekom, ali da joj to neće doneti ničeg
dobrog ovde sa Makedoncima. Kralj se pretvarao najbolje što je mogao
pred gostima i bio je ljubazan prema tragičaru Neoptolemu. Ali gde je
mladi Aleksandar, upita.
„Oh, otišao je da jaše”, odgovori Fenik skrivajući strah koji je
postajao sve veći. Šta ga je to obuzelo kad je pustio dečaku da tek tako
ode, kao da je odrastao? Nije smeo ni na trenutak da ga pusti iz vida. Ne
vredi da krene za njim; na ogromnom Olimpu i dve vojske bi mogle da
se kriju tako da jedna drugu ne opaze. Bilo je tu ogromnih
nepristupačnih klisura, a veprovi, vukovi, leopardi, čak i lavovi su tamo
i dalje živeli.
Sunce se uzdizalo na zapadu, a strma istočna strana planine, pod
kojom se nalazio Dion, postajala je sve tamnija, dok su se oblaci
kovitlali iznad vrhova koji se nisu videli. Fenik je jahao iskrčenim
zemljištem iznad grada. Stigavši do svetog hrasta, on ispruži ruke ka
uvek suncem obasjanom vrhu, gde se presto kralja bogova kupao u
svetlosti. Plačući, on se molio i zaklinjao bogu. Kada padne noć, više
neće moći da krije istinu.
Velika senka Olimpa postajala je sve veća duž linija obale i
pokrivala je večernji odsjaj mora. Sumrak ispuni gaj u kojem se nalazio
hrast, a nešto dalje šuma beše već potpuno mračna. Tada, između
sumraka i noći, on ugleda neki pokret. On se baci na konja, s bolom u
svojim ukočenim zglobovima i pojaha u tom pravcu.
Dečak se pojavi između drveća, hodajući pored svog konja.
Životinja je, umorno, spuštene glave, teško koračala pored njega, malo
hramljući na jednu nogu. Oni su se postojano kretali duž proplanka, a
tada dečak ugleda Fenika i podiže ruku da ga pozdravi, ali ne reče ništa.
Koplja su mu bila vezana za sedlo, pošto još nije imao držač za njih.
Konj je delovao poput njegovog saučesnika dok je naslanjao svoju
glavu uz njega. Odeća mu beše iscepana, kolena crna od prašine, a ruke
i noge išarane ogrebotinama. Činilo se da je od tog jutra izgubio na
težini. Njegov hiton je spreda bio zamrljan krvlju. Mimo je dolazio
između drveća, raširenih ženica i praznog pogleda. Hodao je lako,
gotovo lebdeći, neljudski miran i spokojan.
Fenik sjaha, zgrabi ga, poče da prekoreva i ispituje. Dečak pomilova
konja po njušci i reče: „On je počeo da hramlje.”
„Ja sam svugde jurio, kao polulud. Šta si to uradio sa sobom? Gde
krvariš? Gde si bio?”
„Ja ne krvarim?” On pruži ruke, koje je oprao u nekom potoku na
planini i vide se da ima krvi oko noktiju. Pogled mu je počivao na
Feniku, ne odajući ništa. „Napravio sam oltar i žrtvenik i prineo žrtvu
Zevsu.” On podiže glavu, njegovo bledo čelo činilo se kao da je prozirno,
gotovo blistavo. Oči mu se raširiše i zablistaše. „Prineo sam žrtvu bogu
i on mi se obratio. On mi se obratio.”
 3

Radna soba kralja Arhelaja bila je još veličanstvenija od Persejeve

odaje, budući da mu je bila bliža srcu. Tu je on primao pesnike i filozofe
koje je svojom širokogrudošću, gostoljubivošću i poklonima privlačio u
Pelu. Na naslonima za ruke stolica iz Egipta koji behu ukrašeni glavom
Sfinge počivale su ruke Agatona i Euripida.
Muze, kojima ova soba beše posvećena, pevale su okupljene oko
Apolona na velikoj slici koja je prekrivala ceo zid. Apolon je svirao na
svojoj liri i gledao s nedokučivim izrazom lica u pravcu uglačanih
polica na kojima su se nalazile dragocene knjige i svici. Tu su bili
umetnički izrađeni povezi, u pozlaćenim škrinjama ukrašenima
draguljima, slonovačom, ahatom i sardoniksom, s kićankama od svile i
zlata, i sve vreme, dok su se vladari smenjivali, pa čak i tokom ratova
oko nasleđivanja prestola, ova blaga su dobro izvežbani robovi brižno
pazili i sa njih brisali prašinu. Prošla je cela jedna generacija otkako ih
je iko čitao. Bila su previše dragocena. Obične knjige nalazile su se u
biblioteci.
Ovde su se nalazili i jedna izuzetna bronzana statua iz Atine koja je
prikazivala Hermesa kako pronalazi liru i ona beše kupljena od nekog
građanina koji je finansijski propao u poslednjim godinama veličine
ovog grada, zatim dve podne lampe u obliku stubova ukrašenih
lovorovim granama, koje su stajale pored ogromnog pisaćeg stola
ukrašenog lapisom i kalcedonom, čije su nogare bile izrađene u obliku
lavljih šapa. Sve ovo je malo menjano još od Arhelajevog vremena.
Međutim, kada bi se prošlo kroz vrata na drugom kraju sobe, ulazilo se
u odaju za čitanje čiji zidovi nisu bili oslikani već potpuno prekriveni
policama i stalcima pretrpanim različitim dokumentima i tu se umesto
sofe i stola nalazio samo radni sto za kojim je sedeo glavni sekretar i
sređivao pisma pristigla tog dana.
Bio je bleštavo svetao martovski dan u kojem je duvao
severoistočni vetar. Kapci na prozorima, ukrašeni ornamentima bili su
zatvoreni da se papiri ne bi razleteli na sve strane, blistavi sunčevi
zraci prodirali su kroz otvore na njima, zajedno sa ledenim vetrom.
Glavni sekretar držao je vruću ciglu pod svojim ogrtačem da bi
zagrejao ruke, dok je njegov pomoćnik, zavideći mu, duvao u prste, ali
tiho, da ga kralj ne čuje. Kralj Filip sedeo je spokojno. Upravo se vratio
iz pohoda na Trakiju i smatrao je da nakon zime provedene tamo
njegova palata predstavlja pravo oličenje udobnosti.
Dok je njegova moć postojano rasla i pružala se sve dalje ka
drevnom putu za prevoz žita u Helespontu, dok je opkoljavao kolonije,
otimao od Atine njene vazalske plemenske zemlje, opsedao gradove
koji joj behu saveznici, južnjaci su smatrali da se o njih najviše ogrešio
prekršivši staro pravilo pristojnosti da s ratovanjem treba prestati
tokom zime, kada se čak i medvedi zavlače u svoje jazbine.
Kralj Filip je sedeo za velikim stolom, držeći u svojoj potamneloj
ruci punoj ožiljaka, ogrubeloj od hladnoće i snažnoj od držanja uzdi i
koplja, pisaljku od srebra kojom je čačkao zube. Na stoličici s kosim
ukrštenim nogarama sedeo je pisar s tablicom za pisanje na kolenima i
čekao da zapiše pismo koje je kralj slao svom vazalu, gospodaru
Tesalije.
Posao na jugu koji je sada imao da obavi bio je taj zbog kojeg se
vratio kući. U Delfima su se opasni Fokiđani okretali poput besnih pasa
jedni protiv drugih, iscrpljeni ratom i krivicom. U početku su nemilice
trošili novac koji su iskovali, istopivši blago iz hrama, na plate za
vojnike; ali sada ih je progonio Apolon sa svojim strelama što daleko
dosežu. Bog je umeo da čeka; onog dana kada su kopali i ispod samog
Tripoda da bi se dočepali zlata, poslao je na njih zemljotres. Onda je
zavladala panika, bezumna međusobna optuživanja, progonstva,
mučenja. Sada je njihov vođa koji je sve izgubio držao sa svojim
snagama sačinjenim od izgnanika uporište na Termopilima; bio je to
očajan čovek s kojim će Filip uskoro moći da se pozabavi. On je već bio
vratio pomoćni garnizon iz Atine, iako su Atinjani bili fokiđanski
saveznici, jer se plašio da će biti predat vladajućoj stranci. Uskoro će
Fokiđani biti zreli i spremni za branje. Sigurno se Leonida, pomisli
Filip, okreće u svom grobu.
Idi reci Spartancima, putniče što prolaziš... Idi i kaži im da će mi se
cela Grčka pokoriti u narednih deset godina, jer jedan grad ne može da
održi reč datu drugom gradu, niti čovek reč datu drugom čoveku. Oni
su čak i zaboravili ono što bih ja mogao da im pokažem: kako da ustanu
i umru. Zavist i pohlepa su ih pobedili za mene. Oni će me slediti, i to će
značiti njihovo ponovno rođenje, pod mojom vladavinom oni će
povratiti svoj ponos. Gledaće u mene želeći da ih predvodim, a njihovi
sinovi će gledati u mog sina.
Ova poslednja misao podseti ga da je pre nekog vremena naredio
da dečak dođe. Nema sumnje da će doći kada ga pronađu; čovek ne
može da očekuje da desetogodišnjaci negde sede mimo. Filip se u
mislima vrati svom pismu.
Pre nego što ga je završio, on začu svog sina kako pozdravlja
stražara na vratima. Koliko mnogo ljudi, možda i stotinu, dečak zna po
imenu? Ovaj kojem se upravo obratio bio je tek pet dana član Kraljeve
straže.
Visoka vrata se otvoriše. Dečak se činio sitnim naspram njih, ali
stajaše, blistav i čvrst, bosih nogu na hladnom podu od mermera, ruku
zavučenih pod ogrtač, ne da bi ih zagrejao, već u dobro uvežbanoj pozi
skromnog spartanskog dečaka, baš onako kako ga je Leonida naučio. U
ovoj odaji u kojoj su inače boravili bledunjavi ljudi zaokupljeni
knjigama, otac i sin imali su sjaj divljih životinja među pripitomljenim:
zdepasti vojnik, potamneo od sunca toliko da mu je koža bila gotovo
crna, ruku išaranih ružičastim neravnim ožiljcima zadobijenim u
ratovima, bele kože na čelu na mestu do kojeg mu je dopirala ivica
kacige, dok je slepim okom sa mrljom belom poput mleka gledao u
prazno pod poluspuštenim kapkom, i dečak na vratima, tamne kože
meke poput svile narušene samo ogrebotinama kakve zadobijaju svi
dečaci u svojim pustolovinama, guste razbarušene kose naspram koje
su se Arhelajevi ukrasi od zlata činili kao da su prekriveni prašinom.
Njegova odeća od grube vune, smekšana i izbeljena mnogim pranjima i
ceđenjima udaranjem po kamenovima u reci, davno se beše prilagodila
svom vlasniku i sada mu je stajala tako kao da ju je sam svojevoljno i iz
oholosti odabrao. Njegove sive oči, koje blesnuše pod kosim zracima
sunca, skrivale su neku misao kojom beše zaokupljen pre nego što je
ušao u odaju.
„Uđi, Aleksandre.” Dečak je to već ionako činio, a Filip je progovorio
tek da bi nešto rekao, uvređen njegovim oklevanjem.
Aleksandar krenu napred, primećujući da je pozvan da uđe poput
kakvog sluge. Sjaj s lica, izazvan hladnim vetrom, nestade; činilo se kao
da njegova koža menja strukturu i postaje mutnija. Dok je stajao na
vratima razmišljao je o tome da Pausanija, novi stražar, izgleda baš
onako kako se njegovom ocu dopada. Ako išta bude od toga, možda
neko vreme neće biti nove devojke. Postojao je izvestan pogled koji
čovek nauči da prepoznaje, kada se oči sretnu; ali ne, za sada, ništa se
još ne beše dogodilo između njih dvojice.
Dečak priđe stolu i čekaše, s rukama pod ogrtačem. Međutim, jedan
deo spartanskog ponašanja Leonida nije nikada uspeo da mu usadi:
naime, trebalo je da drži pogled spušten sve dok mu se stariji ne
obrate.
Filip oseti, susretnuvši se sa dečakovim postojanim pogledom,
kako ga probada dobro poznati bol. Čak bi i mržnja bila bolja od ovoga,
pomisli. Viđao je taj pogled kod ljudi rešenih da umru samo da ne bi
neprijatelju predali kapiju ili prolaz. Nije to bio prkos, bilo je to nešto
duboko iznutra. Čime je on ovo zaslužio? Da li je to delo one veštice,
koja širi svoj otrov kad god on okrene leđa da bi mu ukrala sina?
Aleksandar je želeo da upita svog oca o tračanskom bojnom
poretku, o kojem je čuo različite stvari, a on bi znao da mu odgovori.
Ipak, sada nije trenutak za to, pomisli.
Filip otposla pisara i pokaza dečaku da sedne na upražnjenu stolicu.
Dok je on sedeo uspravnih leđa na stolici prekrivenoj crvenom ovčjom
vunom, Filip je osećao da je već spreman da ode.
Filipovim neprijateljima, koji behu zaslepljeni mržnjom koja čoveka
više zaslepljuje nego što to čini ljubav, odgovaralo je da veruju da je on
sve svoje pristalice u grčkim gradovima potkupio. Međutim, mada niko
nije bio na gubitku služeći mu, bilo je mnogo onih koji ne bi nikada
ništa uzeli od njega da ih pre toga nije osvojio svojom ličnošću. „Evo”,
reče, uzimajući sa stola zamršeno klupko od sjajne meke kože. „Šta
misliš o ovome?”
Dečak ga je prevrtao u rukama, opipavajući ga svojim dugim
prstima sa četvrtastim vrhovima, povlačeći kaiševe tamo-amo, vukući,
ispravljajući. Uspevši da sve to razmrsi, na licu mu se, umesto
dotadašnjeg izraza napetosti, ukaza ozbiljnost i zadovoljstvo. „Ovo je
praćka i torbica za nju. Treba da se stavi za pojas, kroz ovo. Gde je ovo
izrađeno?”
Torbica je bila ukrašena zlatnim pločicama koje su bile izrađene u
obliku niza velikih, stilizovanih jelenova. Filip reče: „Pronađena je kod
tračanskog poglavice, ali potiče sa dalekog severa, iz predela
prekrivenih travnatim ravnicama. Izradili su je Skiti.”
Aleksandar je razmišljao o ovom ratnom plenu koji potiče sa ivica
kimerske divljine, zamišljajući beskrajne stepe s one strane Istara10,
legendarne pogrebne humke kraljeva okružene telima mrtvih jahača
postavljenim na stubove, tako da se leševi konja i ljudi sparuše na
suvom hladnom vazduhu.
Žudnja da sazna nešto više beše prevelika i on napokon poče da
postavlja ocu sva pitanja koja su se nakupila u njemu. Tako su
razgovarali neko vreme.
„Pa, isprobaj praćku, tebi sam je doneo. Probaj šta možeš njome da
oboriš. Ali nemoj da ideš daleko. Atinski izaslanici su na putu ovamo.”
Praćka je ležala u dečakovom krilu. „Zbog razgovora o miru?”
„Da. Iskrcali su se na Halosu i tražili slobodan prolaz kroz naše
redove, ne čekajući da pošalju glasnika. U žurbi su, izgleda.”
„Putevi su loši.”
„Da, kada stignu, treba da se dobro zagreju pre nego što
razgovaram s njima. Kada to budem činio, možeš da dođeš i slušaš.
Ovo će biti ozbiljan posao i vreme je da vidiš kako se to radi.”
„Ostaću blizu Pele. Voleo bih da budem prisutan.”
„Napokon ćemo možda videti da i neko delo proistekne iz
razgovora. Oni samo zuje naokolo poput pčela otkako sam osvojio
Olint. Polovinu prošle godine proveli su ubeđujući gradove na jugu i
pokušavajući da stvore savez protiv nas. A od toga ništa nisu dobili
sem nogu prekrivenih blatom.”
„Da li su svi oni uplašeni?”
„Ne svi, ali niko ne veruje onom drugom. Ali, postoje neki pouzdani
ljudi koji meni veruju. I ja ću ih nagraditi za njihovo poverenje.”
Fini krajevi dečakovih svetlosmeđih obrva skupiše se, gotovo
potpuno, naglašavajući jaku kost iznad njegovih duboko usađenih
očiju. „Zar se čak ni Spartanci neće boriti?”
„Da služe pod Atinjanima? Oni neće da predvode borbu, toga im je
već dosta, a neće nikoga da slede.” Filip se nasmeši. „Oni nisu dobra
publika za nekog govornika koji se busa u grudi i počinje da plače, ili
koji zakera poput žene na pijaci kojoj su zakinuli na kusuru.”
„Kada je Aristodem dolazio ovamo zbog otkupa za onog čoveka
Jatrokla, rekao mi je da on misli da će Atinjani glasati za mir.”
Prošlo je mnogo vremena otkako su ovakve dečakove opaske mogle
da zaprepaste Filipa. „Pa, da bih ih u tome ohrabrio, ja sam poslao
Jatrokla kući pre nego što je Aristodem stigao, tako da nije ni platio
otkup. Ali, uostalom, neka mi i šalju izaslanike. Ako misle da mogu da
ubede Fokiđane da sklope sporazum s njima, ili čak i Tračane, oni su
budale. I tim bolje, dok oni glasaju, ja delam. Nikad ne sprečavaj svoje
neprijatelje da gube vreme. Jatrokle će biti jedan od izaslanika, kao i
Aristodem. To ne može da nam škodi.”
 „On je recitovao Homerove stihove za vreme večere, kada je bio
ovde, one o Ahilu i Hektoru pre nego što su se borili. Ali on je previše
star.”
„Godine nas sve stižu. Oh, i Filokrat će biti ovde, naravno.” On nije
gubio vreme na to da mu objasni da je Filokrat njegov glavni uhoda u
Atini, bio je siguran da dečak to već zna. „Prema njemu ćemo se
ponašati kao i prema svim ostalima, ne bi mu ništa dobro činilo u Atini
ako bi mu ovde bila ukazivana posebna pažnja. Dolazi ih ukupno
desetorica.”
„Desetorica?” reče dečak zapanjeno. „Zašto? Da li će svi oni da
govore?”
„Oh, svi oni su im potrebni da bi pazili jedan na drugoga. Da, svi oni
će govoriti, nijedan neće pristati da bude izostavljen. Nadajmo se samo
da će se unapred dogovoriti kako će podeliti govore. Ali bar će biti
nešto što vredi videti. Dolazi Demosten.”
Dečak je izgledao kao da je načuljio uši, poput psa kad čuje poziv za
odlazak u šetnju. Filip pogleda u njegovo lice na kojem se videlo
oduševljenje. Da li baš svaki njegov neprijatelj mora da bude junak u
očima njegovog sina?
Aleksandar je razmišljao o rečitosti Homerovih ratnika. Zamišljao
je Demostena kao visokog i tamnokosog, poput Hektora, s glasom
poput bronze i plamenom u očima. „Da li je on hrabar? Kao ljudi na
Maratonskom polju?”
Filipu se učini kao da ovo pitanje dolazi iz nekog drugog sveta i on
ćutaše za trenutak, da bi usredsredio misli na njega, gorko se
nasmejavši sebi u bradu.
„Pogledaj ga, pa sam zaključi. Ali nemoj to da ga otvoreno pitaš.”
Rumenilo je polako oblivalo dečakovo lice, počev od svetle kože na
vratu, pa sve do korena kose. Usne mu se stisnuše. On ne reče ništa.
Kada je besan, on izgleda baš poput svoje majke, pomisli Filip. To je
uvek uspevalo da ga iznervira. „Zar ne shvataš kad se neko šali?”, reče
nestrpljivo. „Osetljiv si poput neke devojčice.”
Kako se usuđuje, pomisli dečak, da meni govori o devojkama? Prsti
mu se stegoše oko praćke, tako da ga zlatni ukrasi na njoj ubodoše.
E, sada, pomisli Filip, sve što je bilo dobro pokvareno je. On u sebi
prokle svoju ženu, svog sina, samog sebe. Sileći se da zvuči opušteno,
on reče: „Pa, videćemo obojica, ni ja ga ne poznajem ništa bolje nego
ti.” To nije bila istina, jer je zahvaljujući izveštajima svojih uhoda on
imao osećaj kao da je živeo mnogo godina s tim čovekom. Ipak,
osećajući da se dečak o njega ogrešio, on dozvoli sebi i malo pakosti.
Neka dečaka samog sa svojim očekivanjima.
Nekoliko dana kasnije on ponovo posla po njega. Obojici ti dani
behu potpuno ispunjeni. Kralj je bio zaokupljen poslom, a dečak
neprestanim traganjem za novim kušnjama kojima bi mogao da se
podvrgne, stenama sa kojih može da skoči, polupripitomljenim
konjima koje može da uzjaše, većim uspesima koje može da postigne u
bacanju koplja i trčanju. Takođe je učio da svira novu pesmu na svojoj
novoj kitari.
„Trebalo bi da stignu kada padne noć”, reče Filip. „Neka se ujutru
odmaraju, a posle ručka ću ih saslušati. Uveče će biti zvanična gozba,
tako da neće imati previše vremena da pokažu svoju rečitost. Naravno,
ti ćeš nositi svečanu odeždu.”
Njegova majka je čuvala njegovu najlepšu odeću. On je zateče u
njenoj sobi, kako piše pismo svom bratu u Epiru, u kojem mu se žali na
svog muža. Ona je umela dobro da piše, jer je često sama pisala pisma,
nemajući poverenja u pisare. Kada on uđe, ona prestade s pisanjem i
uze ga u naručje.
„Moram da se obučem”, reče joj, „za atinske izaslanike. Nosiću
plavu boju.”
„Ja znam šta ti dobro stoji, dušo.”
„Ne, mora da bude kako treba za Atinjane. Nosiću plavu boju.”
„Ccc! Dobro, ja moram da slušam svog gospodara. Znači, biće plava,
sa brošem od lapisa i...”
„Ne, u Atini samo žene nose nakit, muškarci nose samo prstenje.”
„Ali dušo, ti treba da budeš lepše obučen od njih. Oni nisu ništa, oni
su samo obični izaslanici.”
„Ne, majko. Oni smatraju da je nošenje nakita varvarski običaj. Ja ga
neću nositi.”
Ona je u poslednje vreme nekoliko puta čula ovaj novi način na koji
se nekom obraćao. To joj se dopadalo. Ali nije ni pomislila da bi ikada
mogao da tako s njom razgovara.
„Onda ćeš biti pravi muškarac, gospodaru moj.” Pošto je sedela,
mogla je da se nasloni na njega i da ga pogleda. Pomilovala ga je po kosi
razbarušenoj od vetra. „Dođi ranije, moraću sama da se pobrinem za
tebe pošto ti je kosa kao lavlja griva.”
Kada pade veče, on reče Feniku: „Želim da ostanem budan da bih
video Atinjane kada stignu.”
Fenik nezadovoljno pogleda u sumrak koji se spuštao. „Šta očekuješ
da vidiš?” progunđa. „Gomilu ljudi sa šeširima navučenim na glavu sve
do rubova ogrtača. Sa ovom maglom kakva vlada večeras, nećeš moći
da razlikuješ gospodare od slugu.”
„Nije važno. Želim da vidim.”

Noć je pala hladna i vlažna. Sa trske pored jezera voda se slivala,

žabe su neprestano kreketale. U noći bez vetra magla je obavijala rogoz
u zalivu, susrećući se sa povetarcem koji je dolazio sa mora. Na
ulicama Pele blatnjavi odvodi nosili su desetodnevnu prljavštinu i
đubre sve do mora po kojem je pljuštala kiša. Aleksandar je stajao na
prozoru Fenikove sobe u koju je otišao da bi ga probudio. On sam je
već bio obučen i imao je na sebi jahaće čizme i ogrtač sa kapuljačom.
Fenike je sedeo čitajući knjigu, uz upaljenu svetiljku, kao da imaju još
celu noć pred sobom. „Pogledaj! Iza krivine se vide baklje koje nose
jahači.”
„Dobro, sada možeš da ih posmatraš odatle. Ja ću po ovom vremenu
izaći napolje samo kada bude pravi trenutak, ni minut ranije.”
„Kiša jedva da pada. Šta ćeš da radiš kada krenemo u rat?”
„Zato se i čuvam, Ahile. Ne zaboravi da je Fenik uvek spavao pored
vatre.”
„Ja ću zapaliti vatru od te tvoje knjige, ako ne požuriš. Nisi još ni
čizme obuo.” Nagnuo se kroz prozor posmatrajući svetlost baklji koja
beše toliko slaba u tami i magli da mu se činilo da puzi poput crva po
kamenu. „Fenik!”
„Da, da. Imamo dovoljno vremena.”
„Da li on zaista namerava da s njima pregovara o miru? Ili samo želi
da oni ništa ne čine dok on ne bude spreman, kao što je to bio slučaj sa
Olintom?”
Fenik spusti knjigu u krilo. „Ahile, drago moje dete.” On poče vešto
da govori u čarobnom Homerovom ritmu. „Budi pravedan prema kralju
Peleju, svome časnome ocu.” Pre kratkog vremena on je sanjao kako
stoji na pozornici, obučen kao Vođa hora, i glumi u tragediji od koje je
samo jedna stranica bila napisana. Ostatak je bio urađen na voštanoj
tablici, ali nije bio uredno prepisan i on je molio pesnika da promeni
kraj, ali kada je pokušao da se seti kakav je to kraj bio, sećao se samo
svojih suza. „Olinćani su prvi prekršili dogovor. Sklopili su sporazum sa
Atinjanima i prihvatili njihove neprijatelje kao svoje, nasuprot zakletvi
koju su nam dali. Svi znaju da sporazum ništa ne znači ako se prekrši
zakletva.”
 „Generali konjice napustili su svoje ljude na bojnom polju.” Dečak
povisi glas i reče: „On im je platio da to učine. Platio im je.”
„Tako je, i to je zasigurno spasio prilično mnogo života.”
„Oni su robovi! Ja bih radije umro.”
„Kada bi svi ljudi radije umirali, više ne bi bilo robova.”
„Ja nikada neću da koristim izdajnike, nikada, kada postanem kralj.
Ako dođu k meni, ja ću narediti da ih ubiju. Nije me briga koga će
ponuditi da mi prodaju, makar to bio i moj najveći neprijatelj, ja ću mu
poslati njihove glave. Mrzim ih koliko mrzim Kapije smrti. Taj čovek,
Filokrat, on je izdajica.”
„Možda će, uprkos svemu, učiniti nešto dobro. Tvoj otac želi dobro
Atinjanima.”
„Ako budu radili ono što im on kaže.”
„Hajde, po tebi bi čovek mogao da pomisli da on želi da nametne
svoju tiraniju. Kada su ih u vreme moga oca Spartanci pobedili, oni su
to zaista i imali. Ti prilično dobro poznaješ istoriju, bar ono što te
zanima. Sve od Agamemnona koji je bio Uzvišeni kralj, Heleni su uvek
imali jednog ratnog vođu, bilo da je to bio neki grad ili neki čovek. Kako
je vojska odvedena pred Troju? Kako su varvari odbijeni u ratu s
Kserksom? Samo danas, u naše vreme, oni se tuku i glože poput pasa, i
nikog nema ko će da ih predvodi?”
„Slušajući tebe, oni i ne deluju kao da ih je uopšte vredno
predvoditi. Nemoguće da su se toliko brzo promenili.”
„Prošla su dva naraštaja, a mnogi od njihovih najboljih ljudi su
ubijeni. Po mom mišljenju, i Atinjani i Spartanci su navukli na sebe
Apolonovo prokletstvo, pošto su iznajmili svoje trupe Fokiđanima.
Znali su dobro koje su zlato Fokiđani upotrebili da im za to plate. Gde
god da je to zlato odlazilo, ono je samo donosilo smrt i uništenje i još
nismo videli kraj tome. A što se tiče tvog oca, on je stao na stranu boga
i vidi koliko je on napredovao. Cela Grčka govori o njemu. Ko je bolji od
njega da preuzme vodstvo? A jednog dana, to će pripasti tebi.”
„Ja bih radije...”, započe dečak polako. „Oh, pogledaj, prošli su Sveti
gaj, gotovo da su već u gradu. Požuri, spremi se.”
Dok su se u blatnjavom štalskom dvorištu peli na konje, Fenik reče:
„Stavi kapuljaču na glavu. Ne želiš da oni shvate, kada te vide na
prijemu, da si bio na ulici i buljio u njih poput kakvog seljaka. A šta
očekuješ od ovog izleta, ne mogu da pojmim.”
Zaustavili su konje na malom travnatom proplanku ispred
Heraklovog hrama. Iznad njega dopola otvoreni pupoljci kestena
izgledali su kao da su od bronze naspram bledih kišnih oblaka kroz
koje se probijala mesečina. Baklje koje su nosili jahači behu dogorele
gotovo do drški i plamenovi na njima poigravali su u ritmu koraka
konja u toj noći bez vetra. Pri njihovoj svetlosti oni videše da vodećeg
izaslanika prati Antipatar. Aleksandar bi prepoznao generalovo lice
jakih kostiju i četvrtaste brade čak i da je bilo skriveno kao kod drugih
jahača, ali pošto se upravo vraćao iz Trakije, Antipatar je verovao da će
biti topla noć i nije navukao kapuljaču na glavu. Čovek pored njega je
sigurno Filokrat, pomisli dečak. Telo koje je bilo bezoblično pod
ogrtačem i deo lica koji se video između ogrtača i šešira delovali su mu
kao oličenje samog zla. On zatim prepozna otmenog Aristodema kako
jaše iza njih. Toliko što se njih tiče. Pogledom je prelazio preko ostalih
jahača, koji su virili ispod mekih oboda šešira da bi videli kuda konji
koračaju po blatu. Pri kraju povorke, jahao je jedan visoki i dobro
građeni muškarac koji je sedeo u sedlu poput vojnika. Imao je kratku
bradu i izgledao je kao da nije ni previše star ni previše mlad, a pri
svetlosti baklje videlo se njegovo lice iz profila, lepo i odvažno. Kada on
prođe, dečak nastavi da zuri za njim, pokušavajući da uklopi to lice koje
je ugledao sa licem koje je stvorio u svojoj mašti. Upravo je video
velikog Hektora, koji neće ostariti sve dok Ahil ne bude spreman.

Demosten, sin Demostena iz Peonije, probudi se pri prvoj svetlosti

zore u svojoj gostinskoj odaji, podiže malo glavu i osvrnu se oko sebe.
Odaja je bila veličanstvena, sa podom od zelenog mermera, a kapiteli
stubova pokraj vrata i prozora behu pozlaćeni, stolica preko koje je
prebacio odeću bila je od slonovače, a noćna posuda beše izrađena u
Italiji i imala je ukrase u obliku venaca cveća. Kiša je prestala da pada,
ali je vetar duvao i bilo je ledeno. Demosten se pokrio sa tri ćebeta, a
dobro bi mu došlo još toliko. Probudio se osetivši potrebu da mokri, ali
noćna posuda se nalazila na drugom kraju odaje. Na podu nije bilo
prostirke. Sedeo je na postelji, osećajući se nelagodno, pogrbljen i sa
prekrštenim rukama. Progutavši pljuvačku, on oseti bol u grlu. Strah
koji je osećao tokom puta se ostvario - od svih mogućih dana baš
danas ga je hvatala prehlada.
On s čežnjom pomisli na svoju udobnu kuću u Atini, gde bi mu
Kikno, njegov rob, Persijanac, doneo još ćebadi, prineo mu noćnu
posudu i pripremio vreli napitak od lekovitog bilja i meda koji bi mu
umirio i ublažio bol u grlu. A ovde on leži, baš poput velikog Euripida
koji je na ovom mestu dočekao svoj kraj, bolestan, u ovoj varvarskoj
raskoši. Da li će on biti još jedan koji će biti žrtvovan ovoj gruboj zemlji,
u kojoj se rađaju gusari i tirani, gnezdu tog crnog orla što leti vrebajući
plen nad celom Heladom, spreman da napadne svaki grad koji je
klonuo, posrnuo ili iskrvario? A ipak, oni će se međusobno gložiti zbog
sitnih dobitaka i imanja i prezreti upozorenje svog pastira. Danas će se
on s ovim grabljivcem sresti licem u lice, a u nosu ga sve više peče.
Dok su putovali brodom ili drumom, Demosten je iznova i iznova
ponavljao svoj govor. Nastupiće kao poslednji govornik, jer su se, da bi
rešili problem redosleda, dogovorili da nastupaju počev od najstarijeg.
Dok su ostali pružali dokaze o tome ko je stariji, on je sebe, jedva
dočekavši, proglasio za najmlađeg, gotovo ne verujući da oni ne
shvataju čega se odriču. Sve dok nije sačinjen konačni spisak, on nije
video da se tu krije i jedna manjkavost.
On skrenu pogled sa noćne posude u udaljenom kraju odaje i uperi
ga ka drugoj postelji. Čovek sa kojim je delio sobu, Eshin, čvrsto je
spavao ležeći na leđima. Bio je toliko visok da su mu noge virile ispod
pokrivača; široki grudni koš mu se nadimao dok je hrkao. Kada se
probudi, on će brzo otrčati do prozora, uraditi vežbe za glas koje je
naučio dok se bavio glumom i, ako slučajno neko spomene da je
napolju hladno, on će pričati kako je bilo mnogo gore dok je bio u vojsci
ili negde drugde. On će govoriti kao deveti, Demosten kao deseti. Ništa
dobro, činilo mu se, ne može da mu se dogodi, a da ne bude bar nečim
pokvareno. Imaće završnu reč, što je u sudnici prednost bez premca
koja ničim ne može da se plati. Ali neke od najboljih tema izneće
govornici koji nastupaju pre njega, a sem toga, on treba da govori
odmah nakon ovog čoveka s kojim deli sobu, koji zna kako da ostavi
snažan utisak, pomoću svog dubokog glasa, savršenog osećaja za
vreme, dobrog pamćenja koje je uvežbao kao glumac i zahvaljujući
čemu je mogao da govori izuzetno dugo, a da i ne pogleda u beleške i -
što je bio dar nepravednih bogova na kojem mu je Demosten najviše
zavideo - njegovoj sposobnosti da govori ex tempore11 ako je potrebno.
Eshin je bio niko i ništa; njegov otac koji je bio učitelj u školi i uspeo
je, pomoću batina, da ga opismeni toliko da bi mogao da zarađuje
skromnu platu kao pisar, a njegova majka je bila sveštenica nekog
beznačajnog stranog kulta koji bi trebalo zakonom zabraniti. Ko je on
da može da se tako šepuri u Skupštini, među ljudima koji su pohađali
škole retorike, pomisli Demosten. Nema sumnje da je postizao uspehe
pomoću mita; ali sada je čovek morao da sluša beskrajne priče o
njegovim precima, plemićima, naravno - ta otrcana priča! - koji su
propali u Velikom ratu, i o njegovim vojničkim danima u Eubeji, i
dosadnim izveštajima koje je pisao.
Začu se krik jastreba, dok jak nalet hladnog vetra zaduva oko
kreveta. Demosten privuče ćebad oko svog krhkog tela, gorko se
sećajući kako mu je prošle noći, kada se žalio na goli mermerni pod,
Eshin nepristojno odgovorio: „A ja sam mislio da će tebi to najmanje da
smeta, budući da si poreklom sa severa.” Prošlo je mnogo godina
otkako je iko spomenuo činjenicu da se njegov deda oženio ženom
skitskog porekla; naime, samo mu je bogatstvo njegovog oca
omogućilo da stekne pravo da bude građanin, ali on je verovao da je
sve to odavno zaboravljeno. Gledajući sada čoveka koji je spavao,
odlažući još za koji trenutak neizbežnu potrebu da ustane i ode do
noćne posude, on zlobno prošapta: „Ti si bio običan vratar, ja sam bio
student; ti si bio pomoćnik, a ja sam bio uveden u tajnu, ti si prepisivao
dokumenta, a ja sam pokretao stvari; ti si bio tek treći glumac, a ja sam
sedeo u prvom redu.” On nikada nije video Eshina kako glumi, ali
dopustio je svojim željama da uzmu maha. „Svi su te izviždali, i ja sam
bio među njima.”
Pod nogama mu se zeleni mermer činio hladnim poput leda, dok
mu se mokraća pušila na hladnom vazduhu. Dok se vrati u postelju
sigurno će već biti hladna i sada mu samo preostaje da se obuče, da
nastavi da se kreće i da tako zagreje krv. Samo da je Kikno ovde! Ali
Savet im beše naredio da požure i svi ostali su budalasto ponudili da
krenu bez pratioca; da je on poveo nekog, bilo koji govornik
neprijateljski nastrojen prema njemu stekao bi nemerljivu prednost
nad njim.
Na nebu se uzdizalo bledo sunce, a udari vetra su se smanjivali.
Možda je napolju toplije nego u ovoj mermernoj grobnici, pomisli. U
popločanom baštenskom dvorištu nije bilo nikoga sem jednog roba, još
dečaka, koji je tuda tumarao. Demosten odluči da ponese svoje beleške
i da još jednom pređe ceo govor. Ako to bude radio u sobi, probudiće
Eshina, koji će onda pokazati svoju iznenađenost time što su njemu i
dalje potrebne beleške i hvalisati se kako je njemu uvek bilo Iako da sve
brzo nauči napamet.
U kući se niko nije kretao, sem robova. Pogledao je svakog od njih
tražeći Grke. Naime, mnogi Atinjani su zarobljeni u opsadi Olinta i svi
izaslanici su imali zadatak da dogovore otkup za koga god budu mogli.
On je odlučio da oslobodi bilo koga da pronađe, pa makar i sam platio
otkup za njega. Po jakoj hladnoći, u ovoj palati u kojoj se oseća oholost i
razmetljivost, njegovo srce je zagrevala i sama pomisao na Atinu.
Dok je bio dete, bio je mažen, ali kao dečak bio je nesrećan. Njegov
otac koji je bio trgovac, umro je, prepustivši ga na brigu starateljima
koji za njega nisu marili. Bio je slabunjav mališan, koji ni kod koga nije
pobuđivao želju, ali zato ju je jako osećao; dok je bio u gimnazijumu, to
se jasno pokazalo i dobio je ružan nadimak koji mu je ostao za mnogo
godina. Kada je kao mladić saznao da njegovi staratelji kradu njegovo
nasledstvo i, pošto nije imao nikoga ko bi ga zastupao na sudu, to je
morao da učini sam, nervozno mucajući. Tvrdoglavo i uporno je
vežbao, krišom podražavajući glumce i retoričare, sve dok nije bio
spreman; ali kada je napokon dobio parnicu, već dve trećine novca
beše nestalo. Zarađivao je za život tom jedinom stvari u kojoj je bio
vešt, napredujući polako i napokon je počeo da kuša opojno vino moći,
kada bi se gomila na Pniksu12 pretvorila u jedno uvo i u jedan glas, i to
njegov. Sve te godine on je stavljao svoj osetljivi povređeni ponos u
službu Atine. Ona će ponovo postati velika i to će biti njegov
pobednički trofej, onaj koji će trajati sve do kraja vremena.
Mrzeo je mnogo ljudi, neke od njih s dobrim razlogom, druge iz
zavisti, ali najviše od svih mrzeo je tog čoveka kojeg još nije video, koji
se nalazio u središtu ove stare palate, tog makedonskog tiranina koji
želi da pretvori Atinu u podanički grad. U hodniku je jedan rob,
Tračanin sa plavim tetovažama na telu, ribao pod. Osećaj da je
Atinjanin, a to znači da nije niži u odnosu na bilo koju rasu na svetu,
činio ga je jačim i sada kao i inače. Kralj Filip će saznati šta to znači. On
će mu zapušiti usta, kao što se kaže. Ubeđivao je ostale izaslanike da će
se baš tako desiti.
Da su bili u stanju da se suprotstave kralju Filipu, ne bi ni došlo do
ovog poslanstva. Pa ipak, prepredeno, podsećajući na stare veze koje
su postojale među njima, čovek je mogao da ga napadne zbog njegovih
prekršenih obećanja i uveravanja koja je davao samo da bi zadobio na
vremenu, kao i zbog toga što je podstrekivao sukobe između gradova i
između stranaka i pružao podršku neprijateljima Atine dok je privlačio
na svoju stranu ili uništavao njene prijatelje. Uvod je bio savršeno
sročen, ali mora posle njega da ispriča jednu malu anegdotu koju još
treba da dotera. Morao je da ostavi utisak i na ostale izaslanike,
podjednako koliko i na Filipa; dugoročno bi se moglo pokazati da je to
još važnije. U svakom slučaju, kasnije će objaviti ovaj govor.
Popločano dvorište bilo je prekriveno grančicama koje je naneo
vetar. Uz jedan nizak zid stajali su ćupovi sa potkresanim ružama bez
lišća i on se upita da li je moguće da one ikada cvetaju. U daljini na
obzorju videle su se plavo-bele planine, sa crnim klancima, prekrivene
gustim šumama. Dva mladića, bez ogrtača na sebi, protrčala su pored
njega, s druge strane zida, dovikujući se na svom varvarskom narečju.
Udarajući se rukama po grudima, trupkajući nogama po zemlji, gutajući
pljuvačku u uzaludnoj nadi da će mu smanjiti bol u upaljenom grlu, on
sebi nevoljno dopusti da pomisli kako su ljudi rođeni u Makedoniji
snažni. Čak mu se činilo da se i mladi rob koji je sada nesumnjivo
trebalo da čisti grančice oseća prijatno u svojoj sirotinjskoj odeći, dok
tako sedi na zidu, i očito mu je dovoljno toplo čim može da dokono sedi
tu. Pa ipak, pomisli on, njegov gospodar mogao je bar cipele da mu da.
Ali, čekao ga je posao. Demosten otvori svitak na mestu gde se
nalazilo drugo poglavlje govora i hodajući da se ne bi smrzao poče da
govori, isprobavajući različite mogućnosti. Spojevi kadenci, uspona i
spuštanja glasa, napada i uveravanja, sve to u jednom potpuno
završenom govoru treba da bude savršeno usklađeno. A ako neka
izneta primedba bude zahtevala odgovor, on će ga dati, onoliko kratko
koliko je to moguće i neće biti potpuno miran sve dok se ne vrati na
napisani tekst. Samo kada bi dobro uvežbao govor, on bi bio u svom
najboljem izdanju.
„To su bile”, reče glasno, isprobavajući kako zvuči, „usluge koje je
naš grad velikodušno pružio tvom ocu Aminti. Ali pošto sam ja govorio
o stvarima kojih ti prirodno ne možeš da se sećaš jer još nisi bio ni
rođen, dozvoli mi da govorim o dobroti koje si sam bio svedok i koju si
i lično osetio.” On zastade - na ovom mestu Filip će postati radoznao.
„A tvoji rođaci koji su sada stari ljudi potvrdiće da je istina ovo što
kažem. Naime, kada su tvoj otac Aminta i tvoj stric Aleksandar umrli,
dok ste tvoj brat Perdika i ti bili deca, tvoja majka Euridika bila je
izdana od strane onih koji su tvrdili da su joj prijatelji i Pausanija koji
se nalazio u izgnanstvu vratio se da bi položio svoje pravo na presto,
što su mu okolnosti omogućile, a u čemu nije bio bez podrške.”
Pošto je istovremeno hodao i govorio, on zastade da bi došao do
daha. Tada postade svestan da je mladi rob skočio sa zida i da korača
tačno iza njega. U jednom trenutku, u mislima se vrati u one godine
kada su mu se svi podsmevali. Iznenada se okrete, da bi na dečakovom
licu uhvatio osmeh ili ugledao neki nepristojan pokret, ali mu dečak
uzvrati pogled i on vide da mu je lice ozbiljno i da ga otvoreno gleda
svojim sjajnim sivim očima. Sigurno mu je zanimljivo da ga gleda, zbog
puke novine pokreta i načina govora, kao što neka mala životinja biva
začarana muzikom koju pastir svira na fruli. Navikao se već, tamo kod
kuće, da sluge dolaze i odlaze dok on isprobava govor.
„Stoga, kada je naš general Ifikrat došao u ove krajeve, tvoja majka
Euridika poslala je po njega i svi koji su tamo bili potvrdiće ti da je ona
povela ka njemu tvog starijeg brata Perdiku, a tebe koji si bio sasvim
malo dete stavila mu je u krilo. ’Otac ove siročadi’, reče, ’tebe je, za svog
života, prihvatio kao svog sina...’”
On zastade. Osećao je kako ga dečakov pogled probada. To što ovaj
seljačić bulji u njega, počelo je da mu biva zamorno. On napravi pokret
rukom da bi ga oterao, kao da se radi o psu.
Dečak odstupi nekoliko koraka, a onda zastade podigavši pogled,
držeći glavu malo nakrivljenu. Na prilično izveštačenom grčkom, s
jakim makedonskim naglaskom, on reče: „Molim te, nastavi, nastavi
ono o Ifikratu.”
Demosten se trže. Mada beše navikao da se obraća hiljadama ljudi,
sada je, potpuno besmisleno, osećao da mu ovaj jedan slušalac, koji se
tek sada otkrio, remeti pažnju. A osim toga, šta ovo znači, zapita se.
Iako je obučen kao rob, ovo sasvim sigurno nije dečak koji radi u vrtu.
Ko ga je poslao i zašto?
Pažljivo pogledavši, on vide da je dečak čist, čak i da mu je kosa
čista. Jasno je šta to znači, s obzirom da izgleda tako kako izgleda. To je
ljubimac nekog gospodara, koji je sada nesumnjivo dobio da obavi, ma
koliko da je mlad, neki tajni zadatak. Zašto bi, inače, slušao šta on
govori? Demosten nije uzaludno proživeo trideset godina okružen
spletkama. U trenutku on u mislima ispita na desetine mogućnosti. Da
li je Filip poslao nekog da bi ga taj unapred o svemu obavestio? Ali da
uhoda bude ovako mlada, malo je verovatno. O čemu se onda tu radi?
Da li o nekoj poruci? Za koga, onda?
Bio je uveren da se među njima desetoricom nalazi i čovek koga je
Filip plaćao. Ova pomisao ga je progonila dok su putovali. Počeo je da
sumnja na Filokrata. Pitao se kako je ovaj uspeo da kupi veliku novu
kuću i trkaćeg konja za sina. Njegovo ponašanje menjalo se dok su se
približavali Makedoniji.
„Šta je bilo?”, upita dečak.
On postade svestan da ga je, dok je bio obuzet mislima, dečak sve
vreme posmatrao. Obuze ga nerazuman bes. Polako i razgovetno, na
jednostavnom grčkom kakav čovek koristi kada se obraća robovima,
on ga upita: „Šta želiš? Da li nekog tražiš, nekog od gospodara?”
Dečak malo nakrivi glavu u stranu, poče da govori, a onda naglo
zastade, kao da se predomislio. Na grčkom koji je bio potpuno tačan i
sa slabijim makedonskim naglaskom nego pre, on reče: „Da li možeš,
molim te, da mi kažeš da li je Demosten izašao napolje?”
Čak ni sebi Demosten ne prizna da ga je ovo uvredilo. Oprezno
odgovori: „Mi izaslanici smo svi jednaki. Možeš meni da kažeš zašto ti
on treba.”
„Ni za šta”, reče dečak, kojeg, kako se činilo, nije nimalo uznemirilo
ovo pitanje postavljeno neumoljivim glasom. „Samo želim da ga
vidim.”
Demosten pomisli da ništa više od ovoga neće dobiti okolišući. „Ja
sam Demosten. Šta imaš da mi kažeš?”
Dečak mu uputi jedan od onih osmeha koji dobro odgojena deca
koriste kada im odrasli ispričaju neku nedoličnu šalu. „Ja znam ko je on.
Ko si ti?”
E, ovo su već duboke vode! Možda se ovde krije neka tajna velike
vrednosti. Nagonski, Demosten se osvrnu oko sebe. Možda ga neko
posmatra iz kuće, a uz to, on nema nikoga ko bi mu pomogao da zadrži
dečaka i da ga spreči da ne viče, a to bi izazvalo uznemirenost u ovom
osinjem gnezdu. Često je u Atini stajao pored sprave za mučenje dok su
ispitivali robove onako kako zakon nalaže. Naime, smatralo se da mora
da postoji nešto čega se oni boje više nego svojih gospodara ili inače
ne bi nikada svedočili protiv njih. Dešavalo se tu i tamo da su mladi baš
kao ovaj dečak, ali čovek nije mogao da dozvoli sebi da bude mekan
prilikom saslušanja. Međutim, sada se ovde nalazi među varvarima i ne
može da postupa po zakonu. Mora da učini najbolje što može.
Upravo u tom trenutku kroz prozor gostinske sobe začu se dubok
melodičan glas kako peva muzičku lestvicu, napred i nazad. Eshin je
stajao na prozoru, nag do pasa, dok su mu se široke grudi nadimale.
Dečak se okrenu začuvši njegov glas i povika: „Evo ga!”
Prvo što je Demosten osetio bio je zaslepljujući bes. Njegova dugo
nagomilavana zavist, podstrekivana nekadašnjim podsmehom, gotovo
ga preplavi. Ali, čovek mora da se smiri, čovek mora da misli, korak po
korak, pomisli on. To je, znači, izdajnik! Eshin! Boljem nije mogao da se
nada. Ali mora da dođe do nekog svedočanstva, nekog traga, ipak je
previše nadati se da će pronaći neki nepobitan dokaz.
„To je Eshin”, reče, „sin Atrometa, sve doskora glumac po
zanimanju. Ovo što on sada radi su glumačke vežbe. Svako ko boravi u
gostinskim odajama može ti reći ko je on. Proveri, ako želiš.”
Polako, dečak je skretao pogled s jednog na drugog čoveka. Polako,
grimizno crvenilo obli mu lice, bojeći njegovu svetlu kožu sve do obrva.
Ali, ne reče ništa.
Sada, pomisli Demosten, moglo bi da se sazna nešto korisno. Jedno
je bilo sasvim izvesno - i ta misao ga je progonila, čak i dok je
razmatrao koji će mu biti sledeći potez - nikada nije video lepšeg
dečaka. Koža mu je blistala i sada je izgledala kao da je vino sipano
preko alabastera i odražavala je svetlost. Demostenova žudnja postade
jaka, uznemirujuća i on poče da preračunava u sebi. Kasnije, kasnije,
pomisli, sada je važno da sačuva mir. Kada sazna ko je dečakov vlasnik,
može da pokuša da ga kupi. Kikno beše već davno izgubio svoju lepotu
i sve što je preostalo bilo je da ga koristi iz nužde. Mora samo da pazi i
da uzme pouzdanog posrednika... Ne, to je ludost, pomisli Demosten.
Trebalo je odmah da ga pritisne, dok je još zbunjen. Stoga, oštro reče:
„Sada mi reci istinu, ne laži. Šta želiš od Eshina? Hajde, govori. Već
ionako znam dovoljno.”
Suviše dugo je ćutao, dečak se pribrao i počeo da se ponaša prilično
drsko. „Mislim da ne znaš”, reče.
„Imaš neku poruku za Eshina, hajde, ne laži, o čemu se radi?”
„Zašto bih lagao? Ja te se ne bojim.”
„To ćemo još videti. Šta želiš od njega?”
„Ništa. A ni od tebe ne želim ništa.”
„Ti si drzak dečak. Pretpostavljam da te je tvoj gospodar razmazio.”
Želeo je da nastavi ovako, svog zadovoljstva radi.
Dečak je shvatio njegovu nameru, čini se. „Zbogom”, reče odsečno.
Ne može to da se završi tek tako. „Čekaj! Ne beži pre nego što ti
kažem ono što imam. Koga služiš?”
Hladno se nasmešivši, dečak podiže pogled i reče: „Aleksandra.”
Demosten se namršti. Izgleda da se tako zove svaki treći
Makedonac. Dečak je zastao, razmišljajući, a onda dodao: „I bogove.”
„S tobom samo gubim vreme”, reče Demosten, izgubivši kontrolu
nad svojim osećanjima. „Ne usuđuj se da odeš. Vraćaj se.”
On zgrabi dečaka za zglob ruke dok se on okretao da ode. Dečak
povuče ruku, ali nije se opirao. Samo ga je netremice gledao. Činilo se
da njegove duboko usađene oči postaju najpre svetlije, a onda tamnije,
dok su im se ženice širile. Polako, na grčkom, sa neumoljivom tačnošću,
on reče tiho: „Sklanjaj ruke sa mene. Ili ćeš umreti. Kažem ti.”
Demosten ga pusti. To je užasan, zao dečak, očigledno ljubimac
nekog velikog gospodara. Nema sumnje da su mu pretnje isprazne... ali
ovo je, ipak, Makedonija. I mada ga je pustio, dečak je i dalje stajao,
netremice ga gledajući u oči. Demosten oseti jezu u srcu. Padoše mu na
um zasede, otrovi, bodeži izvučeni u tamnim sobama i od toga mu se
stomak okrenu, a koža naježi. Dečak je stajao nepomično, ne skidajući
pogled svojih očiju ispod obrva prekrivenih zamršenom kosom. Onda
se okrenu, preskoči niski zid i ode.
Kroz prozor je odjekivao Eshinov glas, počevši od najnižih tonova
pa uzdižući se, da bi ostavio utisak, sve do čistog falseta. Sumnja, samo
sumnja! Ništa što bi čovek mogao da iskoristi za optužnicu. Demosten
oseti kako mu se bol širi od grla i snažno kinu. Mora negde da pronađe
vruć čaj, pa makar morala da ga pripremi i neka neznalica. Koliko je
samo puta u svojim govorima ponavljao da je Makedonija zemlja iz
koje nikada nije mogao da se kupi sposoban rob.

Olimpijada je sedela u svojoj pozlaćenoj stolici ukrašenoj

rezbarijom u obliku ruža. Podnevno sunce probijalo se kroz prozor,
zagrevajući visoku odaju i ukrašavajući pod senkama u obliku grana sa
ražinim pupoljcima. Sedela je oslonjena laktom na mali sto od drveta
čempresa, a na stoličici pored nje sedeo je njen sin. Stezao je zube, ali
ipak nije mogao da suspregne tu i tamo tihe uzdahe od bola. Majka mu
je češljala kosu.
„Ovo je poslednji čvor, dušo.”
„Zar ne možeš da ga odsečeš?”
„I da ti tako upropastim kosu? Da li želiš da izgledaš kao da si neki
rob? Da ja ne vodim računa o tebi, na šta bi samo ličio? Evo, gotovo je.
Poljubac, jer si bio dobar, i sada možeš da pojedeš urme. Samo mi ne
dodiraj haljinu kad su ti rake lepljive. Dorisa, donesi usijano gvožđe.”
„Još uvek je previše vruće, gospo, vrelo je toliko da se puši.”
„Majko, moraš da prestaneš da mi praviš lokne. Nijedan drugi dečak
ih više ne nosi.”
„A kakve to veze ima sa tobom? Ti si taj koji predvodi, a ne onaj koji
sledi. Zar ne želiš da budeš lep za mene?”
„Evo, gospo, mislim da ga sada neće ispeći.”
„Bolje bi bilo da je tako! Nemoj da se vrpoljiš. Ja to radim bolje od
berbera. Niko neće pomisliti da nisu prirodne.”
„Ali, viđaju me svakog dana! Sve to samo...”
„Budi miran, ispećiću te. Šta si rekao?”
„Ništa. Razmišljao sam o izaslanicima. Ipak ću da stavim nakit. Bila
si u pravu, čovek ne treba da izgleda skromno zbog Atinjana.”
„Tako je. Videću da ti nešto nađemo, kao i odgovarajuću odeću.”
 „Osim toga, i otac će nositi nakit...”
„Oh, da. Ali tebi bolje pristaje.”
„Upravo sam sreo Aristodema. Rekao mi je da sam toliko porastao
da me je jedva prepoznao.”
„Prijatan čovek. Moramo ovde da ga primimo i da s njim
porazgovaramo, nas dvoje sami.”
„Morao je da ide, ali predstavio mi je jednog čoveka koji je nekada
bio glumac. Dopao mi se, zove se Eshin, i nasmejao me je.”
„Pozvaćemo i njega. Da li je on gospodin?”
„To nije važno kada su glumci u pitanju. Pričao mi je o pozorištu i
kako su svuda putovali.”
„Moraš da budeš oprezan sa tim ljudima. Nadam se da nisi rekao
ništa što nije trebalo.”
„Oh, ne. Pitao sam ga za stranke u Atini, za onu koja se zalaže za mir
i onu koja zastupa rat. On pripada stranci koja je za rat, mislim, ali
rekao mi je da mi nismo onakvi kakvim nas je zamišljao. Lepo smo
razgovarali.”
„Nemoj da pružiš priliku nijednom od tih ljudi da posle može da se
hvališe da je bio posebno izdvajan.”
„On to neće učiniti.”
„Šta hoćeš time da kažeš? Da li se prema tebi ponašao previše
prisno?”
„Ne, naravno da nije. Samo smo razgovarali.”
Ona mu malo nagnu glavu unazad da bi mu ukovrdžala kosu koja
mu je padala na čelo. Dok je rukom prelazila preko njegovih usana, on
je poljubi. Začu se kucanje na vratima.
„Gospo, kralj javlja da je poslao po izaslanike. Želi da princ uđe u
odaju zajedno sa njim.”
„Reci da će on tamo biti na vreme.” Ona ga pomilova po kosi, loknu
po loknu, i pažljivo ga osmotri. Nokti su mu bili podsečeni, bio je sveže
okupan, sandale sa zlatnim kopčama bile su spremne. Ona mu pronađe
hiton od vune žute kao šafran, sa ivicom koju je ona sama uradila u
četiri ili pet boja; crveni ogrtač da ga prebaci preko ramena i veliku
zlatnu kopču. Kada je navukao hiton, obmota mu oko pasa pojas od
zlata. Nije joj se žurilo, jer ako dečak stigne prerano, čekaće zajedno sa
Filipom.
„Tek je pozvao izaslanike da dođu.”
„Pretpostavljam da su već bili spremni.”
„Videćeš da će ovo popodne biti prilično dugo, sa svim tim
dosadnim govorima.”
„Pa, moram da naučim kako se te stvari rade... Video sam
Demostena.”
„Onog velikog Demostena! Pa, šta misliš o njemu?”
„Ne dopada mi se.” Ona podiže svoj pogled sa zlatnog pojasa,
namrštivši se. On se okrenu ka njoj i reče s naporom koji ona primeti:
„Otac mi je rekao da će tako biti, ali nisam ga slušao. Ipak, bio je u
pravu.”
„Stavi ogrtač. Ili hoćeš da ja to uradim, kao da si beba?”
U tišini, on prebaci ogrtač preko ramena, ne progovarajući, a ona ne
pazeći zakači broš i ubode ga iglom. On se i ne pomače. Ona ga oštro
upita: „Da li sam te ubola?”
„Ne.” On kleknu da bi vezao sandale. Ogrtač mu spade i otkri vrat i
ona ugleda krv na njemu.
Ona prinese peškir ogrebotini, poljubi ga u nakovrdžanu kosu,
pomirivši se tako s njim pre nego što on krenu da se susretne s njenim
neprijateljem. Dok je išao ka Persejevoj odaji, zaboravio je na ubod igle.
A što se tiče onog drugog bola, činilo mu se da je s njim rođen. Nije
mogao da se seti da je ikada postojalo vreme kada taj bol nije bio
prisutan.

Izaslanici su stajali okrenuti prema praznom prestolu, iznad kojeg

na zidu beše velika slika na kojoj je bio prikazan Persej kako oslobađa
Andromedu. Iza njih nalazilo se deset ukrašenih stolica i bilo je jasno
naznačeno, čak i onim najvatrenijim pristalicama demokratije, da će
oni sesti tek kada im kralj kaže da to učine, nikako pre toga. Njihov
vođa Filokrat ogledao se s oklevanjem oko sebe, ukočenog lica. Čim su
odlučili kojim će redosledom govoriti i o kojim temama, on je napravio
kratak prikaz i krišom ga poslao kralju. Filip je bio poznat po tome da
može da govori ex tempore uverljivo i mudro, ali biće sigurno zahvalan
za priliku da može da se unapred pripremi. Već se i do sada pokazao
više nego velikodušan prema Filokratu.
Stojeći poslednji s leve strane (stajali su po redu po kojem će
govoriti), Demosten je teško gutao i brisao nos krajem ogrtača.
Podigavši pogled, on ugleda našminkane oči predivnog mladića s
krilatim sandalama na plavom nebu. U desnoj ruci držao je mač, a u
levoj, za kosu, užasnu Meduzinu glavu, čiji smrtonosni pogled beše
uperen prema zmaju koji se nalazio u moru ispod njih. Prikovana za
stenu raširenih ruku, dok joj je telo podrhtavalo u tankoj haljini, a
predivna kosa vijorila na vetru koji je nosio junaka, Andromeda je
gledala u svog spasioca, uplašeno i nežno.
Bilo je to remek-delo, kao i ono koje je Zeuksid uradio na Akropolju,
samo još veće. Demosten oseti gorčinu kao da ga je neko opljačkao u
ratu. Divni preplanuli mladić, predivan u svojoj nagosti (sigurno je neki
atinski atleta iz slavnih dana pozirao za prvi nacrt!), gledao je s visine
na naslednike svoga nekada velikog grada. Ponovo, kao i u davno
vreme u palestri, Demosten oseti na trenutak užasan strah, a onda
protegnu svoje tanke udove i seti se kako su obožavani dečaci prolazili
pored njega, svesno nemarni prema posmatračima, i podsmeha i
omrznutog mu nadimka.
Ti si mrtav, Perseju, divan, hrabar i mrtav. Zato, ne treba da me
gledaš. Umro si od malarije na Siciliji, udavio si se u luci Sirakuze ili si
umro od žeđi prilikom povlačenja. Na Kozjoj reci Spartanci su te vezali
i presekli ti grlo. Dželat Tridesetorice mučio te je usijanim gvožđem i
zadavio te je. Andromeda će morati da se snađe bez tebe. Neka nađe
pomoć gde god da može, jer talasi se razdvajaju i vidi se glava zmaja.
S nogama na oblaku Atena je, s bleštavim šlemom na glavi, stajala
iznad junaka želeći da mu pruži nadahnuće. Sivooka Gospa pobeda!
Uzmi i iskoristi me, ja sam tvoj, onakav kakav sam. Iako mogu da ti
služim samo svojim rečima, tvoja moć može da ih okrene i pretvori u
mač i Gorgonu. Samo me pusti da čuvam tvoju citadelu dok se tamo
ponovo ne rode junaci.
Atena mu uzvrati ravnodušnim pogledom. Kao što i priliči, oči su joj
bile sive. On ponovo oseti jezu i kako mu se prazan želudac grči od
straha.
Neko se pojavi na vratima. Kralj uđe, sa dvojicom svojih generala,
Antipatrom i Parmenionom. Bila je to veličanstvena trojka prekaljenih
ratnika, od kojih bi svaki ponaosob bio dovoljan da čovek samo njega
netremice gleda. Zajedno sa njima, gotovo nevidljiv, pored kralja je
koračao jedan raskošno obučeni dečak ukovrdžane kose, spuštenog
pogleda. Oni sedoše na počasna mesta i Filip ljubazno pozdravi
izaslanike i reče im da mogu da sednu.
Filokrat održa svoj govor, pun pukotina koje će kasnije biti od
koristi kralju, sve to prikrivši lažnom čvrstinom. Demostenove sumnje
narastoše. Svima je bio dat kratak sažetak govora, ali on se upita da li
su ove labave veze između pojedinih delova samo rezultat nemara.
Kada bi mogao da o tome dobro razmisli, kada samo ne bi stalno
skretao pogled ka kralju.
 Očekivao je da će osećati mržnju prema Filipu, a ne da će mu on
izazvati nespokojstvo. Kraljev govor kojim ih je pozdravio, mada
savršeno ljubazno izrečen, nije sadržao ni jednu jedinu suvišnu reč i
tom sažetošću on je prepredeno pokazao da bujice praznih reči neće
imati nikakvo dejstvo na njega. Kada se govornik okrenuo ka drugim
izaslanicima tražeći podršku od njih, Filip je pažljivo posmatrao
njihova lica. Njegovo slepo oko, koje je bilo pokretno koliko i ono na
koje je video, činilo se Demostenu još zloslutnijim od onog zdravog.
Dan je prolazio, kosi zraci sunca probijali su se kroz prozore i
stvarali senke na podu. Jedan za drugim govornici su govorili o
Atininom pravu nad Olintom i nad Amfipoljem, o njenim drevnim
sferama uticaja u Trakiji i Hersonesu, pozivali su se na rat u Eubeji ili
na ovu ili onu pomorsku bitku, potezali stare veze sa Makedonijom
tokom dugih složenih ratova oko pitanja nasleđivanja prestala, govorili
o Helespontu i žitnom putu, o ciljevima Persije i spletkama satrapa iz
priobalnih zemalja. Demosten je posmatrao kako se zdravo sjajno crno
oko i ono drugo, slepo, pomeraju i zadržavaju na govorniku.
Čekalo se na njega, čuvenog po tome što mrzi tirane, kao što se
iščekuje glavni glumac dok hor peva uvodnu pesmu. Koliko često bi mu
u sudnicama i u Skupštini svest o tome ubrzala strujanje krvi u žilama i
izoštrila um! A sada, pade mu na pamet da nikada pre nije morao da se
obrati jednom jedinom čoveku.
Dobro je poznavao svaku strunu svoga instrumenta, mogao je da
oseti i najmanju promenu pri dodiru svake dirke, mogao je da izrazi
pravednost i pretvori je u mržnju, znao je kada će se bačeno blato
zadržati na čoveku čistog obraza i kako da ga spere sa onoga čiji je
obraz bio uprljan. Čak i u odnosu na advokate i političare svoga doba,
kada su standardi ove veštine bili visoki, on je bio prvoklasni
profesionalac. A on sam je znao i da je više od toga, jer bi u danima
kada je bio na vrhuncu osećao čisti zanos umetnika, kada ih je sve
opčinjavao svojim snom o veličini Atine. Bio je sada na vrhuncu svojih
moći, biće još i bolji, ali ga je pekla pomisao da je uvek svoju umetnost
upućivao masi ljudi. Kada bi odlazio kući, slušao bi kako veličaju
njegovo govorništvo, ali mada je to mnoštvo sačinjavalo mnogo hiljada
ljudi, nije bilo nijednog kome se on zaista dopadao. Nije bilo nijednog
pored kojeg bi stajao rame uz rame u bici. A kada bi poželeo ljubav, to
bi ga koštalo dve drahme.
Stigli su do osmog govornika, Ktesifonta. Uskoro će biti red na
njega, pomisli Demosten i tada se neće obratiti mnoštvu ljudi koje
poznaje, već tom jednom jedinom čoveku, sa tim crnim okom koje ga
ispitujući posmatra.
Nos mu se ponovo zapušio i morao je da ga izduva u ogrtač; pod je
bio previše raskošan da bi to učinio na njega. Šta ako mu nos procuri
dok bude govorio? Da bi odvratio svoje misli od kralja, on poče da
posmatra krupnog Antipatra i Parmeniona i njegova široka ramena,
smeđu kosu, gustu bradu i krive noge kakve imaju oni koji mnogo
vremena provode na konju. Ali, to nije bilo pametno. Oni nisu imali
obavezu da kao Filip slušaju govornike i otvoreno su procenjivali sve
izaslanike. Antipatar mu uzvrati pogled svojih plavih očiju istog
trenutka kada se susrete sa njegovim i taj pogled ga podseti na pogled
zapovednika pod kojim je služio svoju obaveznu vojnu obuku, kada je
bio mršavi mladić od osamnaest godina.
Sve to vreme, gizdavi princ je sedeo nepomično na svojoj niskoj
stolici, pogleda spuštenog ka podu. Svaki dečak iz Atine bi se ogledao
oko sebe, možda bi i bio nepristojan (avaj, dobro vaspitanje svugde
nestaje), ali bar bi bio živahan. Ovde se radi o spartanskoj obuci.
Sparta, simbol prošlosti i nekadašnje i sadašnje oligarhije; to je baš ono
što je moglo i da se očekuje od Filipovog sina.
Ktesifont završi svoj govor, pokloni se i Filip mu uputi nekoliko reči
kojima mu se zahvali. Uspevao je nekako da učini da svaki govornik
oseti da ga je zapazio i da će ga upamtiti. Najavljivač pozva Eshina.
Eshin ustade i uspravi se u svojoj punoj visini (bio je previsok da bi
bio dobar u ulogama žena i to je bio jedan od razloga zašto je napustio
pozorište). Da li će se odati? Ne sme da propusti nijednu reč, ni
najmanju pramenu boje glasa. Mora, takođe, i da posmatra kralja.
Eshin započe svoje uvodno izlaganje. Još jednom je Demosten
mogao da se uveri koliko je vežbanje važno. On sam mnogo se oslanjao
na pokrete, zapravo, on je bio taj koji ih je i uveo u govorništvo,
smatrajući da nekadašnja nepomična poza predstavlja ostatak iz
vremena aristokratije; i kada bi ga poneo žar, činio bi pokret rukom
tako što ju je pomerao u laktu. Eshin je držao svoju desnu ruku
opušteno izvan ogrtača i stajao je dostojanstveno, ali ne pokušavajući
da izigrava iskusnog vojnika pred trojicom generala, već samo im
iskazujući poštovanje kakvo oseća čovek koji je nekada dobro upoznao
lice rata. Bio je to dobar govor i sledio je precizno utvrđenu šemu.
Ničim se nije odao, ma šta da je bilo to što je mogao da oda. Odustajući
s gađenjem od slušanja, Demosten ponovo obrisa nos i poče da u
mislima ponavlja svoj govor.
 „A tvoji rođaci koji su sada stari ljudi potvrdiće da je istina ovo što
kažem. Naime, kada su tvoj otac Aminta i tvoj stric Aleksandar umrli,
dok ste tvoj brat Perdika i ti bili deca...”
On zapanjeno zastade, doživevši šok. Reči su bile tačne, ali Eshin je
bio taj, a ne on, koji ih je izgovorio.
„...bila je izdana od strane onih koji su tvrdili da su joj prijatelji i
Pausanija koji se nalazio u izgnanstvu vratio se da bi položio svoje
pravo na presto...”
Eshin je nastavljao, neusiljeno i ubedljivo, s majstorski uobličenim
glasom. Neverovatna pomisao da se radi o pukoj slučajnosti pade
Demostenu na pamet i odmah nestade, jer je svaka reč koja je usledila
svedočila o Eshinovoj bestidnosti.
„Ti sam bio si tek malo dete. Ona te je stavila u njegovo krilo
rekavši...”
Davne godine mučne borbe kada je pokušavao da spreči mucanje,
da nauči kako da vlada svojim tanušnim glasom i da savlada njegovu
piskavost učinile su da i dalje oseća potrebu da bude siguran. Iznova i
iznova, tako da su svi mogu da ga čuju, držeći beleške u ruci, on je ovaj
odlomak probao dok su putovali brodom ili u krčmama u kojima su
noćivali. Taj prevarant što krade tuđe reči ih je, sasvim izvesno, dobro
upamtio.
Anegdota je stizala do svoje završnice. Svi su delovali kao da je na
njih ona ostavila utisak: kralj, generali, ostali izaslanici, svi osim
dečaka, koji je napokon postao nemiran i posle nekoliko sati
provedenih u nepomičnosti počeo da se češka po glavi.
Demosten se suočio sa gubitkom najvažnijeg dela svog govora, ali
to je bilo još i najmanje važno. Naime, trebalo je da upravo ovim delom
dovede glavnu temu do onog najvažnijeg što je želeo da kaže. A sada, u
poslednjem trenutku, on mora da promeni govor.
On nikad nije bio dobar govornik ex tempore, čak i kada je imao
publiku koja je na njegovoj strani. Kralj ga pogleda, iščekujući.
On poče da u mislima ponavlja delove svog govora, pokušavajući da
ih nekako spoji, da ih premosti i poveže, ali pošto nije obraćao pažnju
na Eshinov govor, nije imao pojma koliko ovaj još ima da govori i kada
će na njega doći red. Zbog napetosti koju je osećao, nije mogao da
razmišlja kako treba. Prisećao se vremena kada je Eshin tek počinjao,
pun sebe, i kada je on podsećao i njega i uticajne ljude da potiče od
propalog plemstva, da je kao dečak pripremao mastilo za školu svog
oca, a u vojsci prepisivao dokumenta, i da u pozorištu nije nikada igrao
glavne uloge. Ko bi pomislio da će on doneti na ovu plemenitu
pozornicu kao što je politika majstorije svog prljavog zanata?
A on ne može ni da ga optuži za to. Kada bi rekao istinu, svaki
govornik u Atini bi mu se podsmevao. To ne bi mogao da preživi.
Eshinov glas se pojačavao kako se bližio kraju govora. Demosten
oseti hladan znoj na čelu. U mislima se držao za svoje uvodno poglavlje,
možda će ga ono povesti dalje u govoru. Persej na zidu iznad njega
prezrivo ga je gledao. Kralj je sedeo milujući rukom svoju bradu.
Antipatar je nešto šaputao Parmenionu. Dečak je provlačio prste kroz
kosu.
Vešto, u poslednjem delu govora, Eshin ubaci ključni odlomak
Demostenovog pripremljenog kraja. Pokloni se i Filip mu zahvali.
„Demosten”, objavi najavljivač, „sin Demostena iz Peonije.”
Demosten ustade i poče, žureći kao da juri ka provaliji, izgubivši
svaki osečaj za stil; bio je srećan što može da se seti bilo kakvih reči.
Gotovo u poslednji čas, njegov uobičajeno hitri um ožive i on shvati
kako može da premosti nastalu pukotinu. U tom trenutku neki pokret
privuče mu pogled. Dečak je po prvi put podigao glavu. Lokne, koje se
behu opustile i pre nego što je počeo da ih odmršuje prstima, nestale
su i kosa mu je izgledala kao razbarušena griva. Njegove sive oči bile su
širom otvorene. Blago se smešio.
„Ako razmotrimo ovo pitanje... pitanje. I uzmemo...” Reči mu
zastadoše u grlu. Usta su mu se zatvarala i otvarala, ali ništa nije
izlazilo iz njih sem vazduha.
Svi su sedeli i zurili. Eshin ustade i potapša ga po leđima. Pogled
dečakovih očiju iskazivao je savršeno razumevanje; ništa mu nije
promicalo i čekao je šta će se još dogoditi.
„Ako pogledamo... ja... ja... ja.”
Kralj Filip, zbunjen i zaprepašćen, zgrabi priliku da može sebi da
priušti da se pokaže velikodušnim. „Dragi moj, ne žuri, ne uznemiravaj
se, setićeš se za koji trenutak.”
Dečak je malo nagnuo glavu na levu stranu. Demosten se seti da je
to već negde video. Sive oči se još više raširiše, odmeravajući njegov
strah.
„Pokušaj da se setiš dela po dela”, reče Filip dobro raspoložen, „od
kraja ka početku. Čovek ne treba da odustane zbog trenutnog
zaboravljanja, kao što to čine glumci u pozorištu. Uveravam te da mi
možemo da čekamo.”
Kakva je ovo igra mačke i miša? Nemoguće da dečak nije ništa
rekao svom ocu. On se seti reči koje je dečak izgovorio na dobro
naučenom grčkom: „Umrećeš. Kažem ti.”
Među izaslanicima se začu žamor; njegov govor je sadržao veoma
važne teme, o kojima još niko nije govorio. Najvažnije..., šta je bilo
navažnije... kada bi bar mogao toga da se seti... U zaslepljujućoj panici,
on posluša kraljev savet i u mislima poče da se vraća ka uvodnom delu.
Dečakove usne blago su se pomerale, smešeći se, u tišini. Demosten
oseti prazninu u glavi, kao da je tamo sve pretvoreno u suvu zemlju. On
reče: „Žao mi je”, i sede.
„U tom slučaju, gospodo...”, reče Filip. On dade znak najavljivaču.
„Kada se budete odmorili i osvežili, dobićete moj odgovor.”
Ispred odaje Antipatar i Parmenion razgovarali su o tome kako su
mislili da će izaslanici bolje uobličiti svoj napad. Dok je išao ka svojoj
radnoj sobi u kojoj se nalazio njegov pripremljen i napisan govor
(ostavio je nekoliko mesta gde bi ponešto mogao da ubaci ako iskrsne
nešto novo), Filip postade svestan da ga njegov sin posmatra. Dade mu
znak glavom i dečak krenu za njim u baštu i tamo se oni, ćuteći i
razmišljajući, pomokriše u žbunju.
„Mogao si da izađeš”, reče Filip. „Nisam se setio da ti to kažem.”
„Nisam ništa pio pre toga. Jednom si mi rekao da tako treba činiti.”
„Jesam li? Pa, šta misliš o Demostenu?”
„Bio si u pravu, oče. On nije hrabar.”
Filip spusti svoj ogrtač i okrete se; nešto u dečakovom glasu mu je
privuklo pažnju. „Šta je uznemirilo tog čoveka? Da li znaš?”
„Onaj čovek, glumac koji je govorio pre njega, ukrao mu je delove
govora.”
„Kako ti to znaš?”
„Čuo sam ga dok je vežbao u bašti. On mi se obratio.”
„Demosten? Šta ti je rekao?”
„Mislio je da sam rob i pitao me da li ga uhodim. Onda kada sam
progovorio na grčkom, rekao je da pretpostavlja da sam nečiji
ljubimac.” Dečak je upotrebio reč koju koriste vojnici i koja mu je bila
poznata. „Nisam mu rekao ko sam, mislio sam da je bolje da sačekam.”
„5to!?”
„Uspravio sam se kada je počeo da govori i tek tada me je
prepoznao.”
Dečak vide, osetivši zadovoljstvo, kako njegov otac počinje da se
smeje na sav glas, otkrivajući svoju vilicu bez zuba i ugleda smešak u
njegovom zdravom oku, pa čak i u šlepom. „Ali zašto mi nisi rekao?”
 „On bi očekivao da to učinim. Sada ne zna šta da misli.”
Filip ga je pažljivo posmatrao. „Da li ti je taj čovek uputio predlog?”
„Ne bi on upitao običnog roba. Samo je razmišljao o tome koliko ja
koštam.”
„Pa, sada možemo da pretpostavimo da zna.”
Otac i sin razmeniše poglede u tom trenutku savršene usklađenosti,
neposredni naslednici gospodara sa kola sa bronzanim mačevima sa
one strane Istara, koji su predvodili svoja plemena u proteklom
milenijumu. Neka od njih su otišla da bi zauzela zemlje na jugu i naučila
njihove običaje; druga su osnovala kraljevstva u planinama gde su se
držali svojih starih običaja i sahranjivali mrtve u grobnice pored
predaka na čijim su se lobanjama nalazile kacige od kljova vepra i čije
su kosti ruku stezale sekire sa dvostrukom oštricom; svi oni su
prenosili, sa oca na sina, složenu veštinu sprovođenja krvne osvete.
Na uvredu je uzvraćeno i to čoveku kome ništa nisu mogli da učine
mačem, dostojanstveno i sa istančanošću, ali onako kako je i zaslužio.
Bilo je to, na svoj način, podjednako dobro kao osveta u dvorani u Egi.

Na kraju je u Atini došlo do pregovora o uslovima mira. Antipatar i

Parmenion koji su tamo otišli kao Filipovi predstavnici zapanjeno su
posmatrali neobične običaje koji su vladali na jugu. U Makedoniji je
jedina stvar o kojoj se glasalo bila smrtna kazna za nekoga; odluke o
svim ostalim državnim poslovima donosio je kralj.
Do trenutka kada su uslovi prihvaćeni (za šta se Eshin snažno
zalagao) i kada su izaslanici ponovo tamo otputovali da bi ih potpisali,
kralj Filip je imao dovoljno vremena da osvoji tračansko uporište
Kersoblepta i da ga natera na predaju, s uslovom da odvede njegovog
sina u Pelu, kao zalog njegove odanosti u budućnosti.
U međuvremenu, u svom uporištu u brdima iznad Termopila
prognani pljačkaš hrama, Fokiđanin Falek ostajao je bez zlata, hrane i
nade. Filip mu je sada u tajnosti pretio. Vest da Makedonci drže
Ognjenu kapiju pogodiće Atinjane poput groma. Oni su mogli da
podnesu grehove Fokiđana (zapravo su bili u savezu sa njima) mnogo
lakše nego to. Ali, ovo je moralo da se drži u tajnosti sve dok se mir ne
potpiše i potvrdi svetim zakletvama.
Filip je bio izuzetno ljubazan prema izaslanicima kada su oni došli
po drugi put. Eshin mu je najviše vredeo, jer je to bio čovek kojeg nije
potkupio, već je sam promenio svoje mišljenje. On je rado prihvatio
kraljevo uveravanje da ne želi zlo Atini i smatrao je da je iskreno, kao i
tvrdnju da će biti blag prema Fokiđanima, što je Eshin takođe prihvatio
kao istinu. Fokiđani su bili potrebni Atini ne samo da bi držali
Termopile, već i da bi zaustavili njihovog drevnog neprijatelja, Tebu.
Za izaslanike je priređena zabava i dati su im raskošni pokloni, koje
su svi prihvatili osim Demostena. On je ovog puta prvi govorio, ali
njegove kolege su se složile da mu je nedostajala uobičajena vatrenost.
Oni su se sve vreme dok su putovali od Atine svađali i spletkarili.
Demosten je u svojim sumnjama na Filokrata došao do izvesnosti i
žudeo je da u to uveri i ostale, ali takođe je želeo i da ocrni Eshina.
Međutim, ova druga optužba, budući da je bila sumnjiva, izazvala je
nepoverenje i prema onoj prvoj. Razmišljajući o ovoj nepravdi,
Demosten je otišao na gozbu gde su goste zabavljali mladi Aleksandar i
jedan drugi dečak koji su pevali i svirali na lirama. Pogled dečakovih
sivih očiju, hladan, počivao je na Demostenu; okrenuvši se naglo, on
ugleda Eshina kako se smeši.
Zakletve su položene i izaslanici su se vratili kući. Filip ih je
otpratio na jug sve do Tesalije, ne otkrivajući im da mu je to ionako
usput. Čim su oni otišli dalje, on je krenuo ka Termopilima i Falek mu je
predao utvrđenje dobivši zauzvrat dozvolu da on i njegovi ljudi mogu
bezbedno da odu. Izgnanici su otišli, zahvalni Filipu, i krenuli da bi
nudili svoje vojničke usluge i mačeve u beskrajnim ratovima koji su se
vodili po celoj Grčkoj, i umirali su ovde-onde, onako i kada bi to Apolon
odlučio.
U Atini je zavladala panika. Očekivali su da će ih Filip zbrisati kao
što je to nekada učinio Kserks. Vojnici su zauzeli svoja mesta na
bedemima, izbeglice iz cele Atike nagrnule su u grad. Ali Filip je samo
poslao pismo u kojem je rekao da samo želi da zavede red u Delfima i
pozvao je Atipjane da mu se u tome priključe kao saveznici.
Demosten je održao vatreni govor protiv verolomnosti tirana. Filip
želi, rekao je, da mu se njihovi najbolji mladi ljudi izruče da bi ih posle
držao kao taoce. Atinjani nisu poslali svoju vojsku. Filip je bio iskreno
zbunjen, uvređen i povređen u duši. Pokazao je milost kada to od njega
niko nije očekivao, a za to nije dobio nimalo zahvalnosti.
Prepuštajući Atinu samoj sebi, nastavio je rat protiv Pokidana. Za to
je imao blagoslov Svete lige koju su sačinjavale države koje su nekada
zajedno sa Fokiđanima bile čuvari hrama.
Kada je završio poslove u Trakiji, mogao je da napadne Pokidane
svom snagom. Jedno za drugim predavala su se ili padala fokiđanska
utvrđenja i uskoro je sve bilo završeno. Sveta liga se sastala da bi
odlučila o njihovoj daljoj sudbini. Oni behu postali narod kojeg svi
mrze, jer su pljačkom zbog koje ih je bog prokleo uništili sve na svom
putu. Veliki broj poslanika želeo je da oni budu na smrt mučeni ili
bačeni sa najvišeg vrha Fedriadskih visova ili, bar, da budu prodati kao
roblje. Filipu je već odavno bilo muka od divljaštava koja su vladala u
ratu, a sada je predviđao još beskrajnih ratova oko zauzimanja pustih
zemalja. Založio se za to da treba da budu milostivi. Na kraju je
odlučeno da se Fokiđanima dozvoli da žive u svojoj zemlji, ali da mogu
da se smeste samo u malim naseljima oko kojih ne smeju da grade
utvrđenja. Zabranjeno im je da ponovo podižu bedeme i morali su da
plaćaju godišnju nadoknadu za popravku Apolonovog hrama.
Demosten je održao vatreni govor u kojem je izneo sve ove užase.
Sveta liga je izglasala da treba da se zahvale Filipu što je očistio od
bezbožništva najsvetiji hram cele Grčke i ponudila je Makedoniji dva
mesta u Savetu koja su oduzeta od Fokiđana. On se upravo vratio u
Pelu kada stigoše dva glasnika koje su poslali za njim, s pozivom da
predsedava predstojećim Pitijskim igrama.
Nakon što je primio glasnike, stajao je na prozoru svoje radne sobe,
razmišljajući o svojoj sreći. Ne samo da se radilo o divnom početku već
je to bio i kraj za kojim je žudeo. Prihvaćen je kao Helen.
Bio je zaljubljen u Heladu još otkako je postao muškarac. Mržnja
koju je ona prema njemu gajila bolela ga je kao što boli udarac bičem.
Ona beše zaboravila na sebe i nisko pala u odnosu na svoju prošlost, ali
njoj je samo potreban vođa, smatrao je, a u svojoj duši je osećao da je
to njegova sudbina.
Njegova ljubav rođena je u gorčini, kada su ga stranci odveli iz
planina i utvrđenja Makedonije u turobne ravnice Tebe, živi simbol
poraza. Mada su njegovi tamničari bili pristojni, mnogi Tebanci nisu, a
on je bio silom odvojen od svojih prijatelja i rođaka, i od devojaka koje
su ga želele i udate ljubavnice koja mu je bila prva učiteljica ljubavi. U
Tebi su slobodne žene bile zabranjene za njega; svi njegovi dolasci i
odlasci bili su posmatrani; a ako bi otišao u javnu kuću, nije mogao da
nađe kurvu koja mu se ne bi gadila.
Jedinu utehu našao je u palestri, jer tamo niko nije mogao da s
visine gleda na njega, budući da se dokazao kao vešt atleta velike
snage. Palestra ga je prihvatila i stavila mu do znanja da mu tu ljubav
neće biti uskraćena. Iako su te ljubavi započele najpre iz usamljenosti i
potrebe, kasnije su se pokazale kao nešto što mu pruža utehu, tu, u
gradu gde je takva tradicija postojala i gde je ova vrsta ljubavi bila
cenjena i smatrala se prirodnom.
S novim prijateljstvima došle su i posete filozofima i učiteljima
retorike, a zatim i prilika da uči od stručnjaka za umetnost ratovanja.
Čeznuo je za domom i rado se vratio, ali do tog trenutka već beše
uveden u misterije Helade.
Atina je bila njen hram, gotovo ona sama. Sve što je on tražio od
Atine bila je da povrati svoju nekadašnju slavu, a njene sadašnje vođe
činile su mu se, poput Fokiđana u Delfima, kao bezvredni ljudi koji su
oskrnavili sveti hram. Duboko u sebi nosio je svest da su za Atinu
sloboda i slava išle uvek zajedno; ali on beše poput zaljubljenog čoveka
koji veruje da će se i najjača crta u karakteru voljene žene lako
promeniti čim se venčaju.
Sve što je u politici preduzimao, mada je često bilo nepošteno i
koristoljubivo, činio je u nadi da će mu ona otvoriti svoja vrata. Radije
nego da je izgubi, on bi, kao krajnje rešenje, izabrao da silom razvali ta
vrata, ali ipak je čeznuo da mu ih ona sama otvori. A sada je u ruci
držao otmeno ispisani svitak iz Delfa: bio je to ključ, ako ne baš od
njenih unutarnjih odaja, a ono bar od njene kapije.
Ova misao je sve više narastala u njegovom umu. Kasnije, dobivši
jedno dugo pismo od Isokrata, filozofa toliko starog da je bio Sokratov
prijatelj dok je Platon bio tek školarac i koji je rođen pre nego što je
Atina objavila rat Sparti, prihvatio ga je kao znamenje da treba da
otpočne to dugo i ubitačno krvoproliće po Grčkoj. Filozof koji je, iako je
bio u svojoj stotoj godini života, i dalje budno pazio na promene koje se
dešavaju u svetu, podsticao je Filipa da ujedini sve Grke i da ih povede.
Dok je tako stajao na prozoru, Filip je sanjario i video u svom umu kako
Helada ponovo postaje mlada, i to ne zahvaljujući onom oštrom
govorniku koji njega naziva tiraninom, već zahvaljujući njemu koji je
mnogo više pravi Heraklid od onih istrošenih kraljeva Sparte koji se
neprekidno svađaju. Zamišljao je kako postavljaju njegovu statuu na
Akropolj; kako je Uzvišeni kralj Persije ponovo vraćen na mesto kakvo i
zaslužuje kao i svi drugi varvari i kako mora da mu daje robove i
ukazuje počast, i njegovu, Filipovu Atinu kako ponovo postaje učiteljica
čitave Helade.
Glasovi dvojice dečaka koje začu prenuše ga iz razmišljanja. Na
terasi ispod prozora njegov sin se igrao sa jednim mladim taocem,
sinom Teresa, kralja Agrenoje.
Filip ljutilo pogleda nadole. Šta taj dečak traži s tim malim
divljakom? Čak ga je jednom doveo i u gimnazijum, ispričao mu je
jedan od velikaša čiji je sin tamo takođe išao i kome se to nije dopalo.
Prema dečaku su postupali prilično obzirno, uvek je bio dobro obučen i
dobijao je dovoljno hrane i niko ga nije terao da radi išta što bi
predstavljalo uvredu za njegov rang. Naravno, niko od plemića nije
želeo da ga primi u svoju kuću, kao što bi to inače učinili da se radilo o
nekom civilizovanom dečaku iz bilo kog od grčkih gradova na obalama
Trakije, i morali su da ga smeste tu u palati, a pošto je narod Agrenoje
bio ratoboran i možda njihova pokornost neće potrajati, jedan stražar
je uvek bio uz njega da bi ga sprečio da pobegne. Zašto je Aleksandar
koji je mogao da izabere za druženje bilo kog dečaka pristojnog roda iz
Pele, odabrao ovoga, to on nije mogao nikako da razume. Ali, nema
sumnje, ovaj će ga hir brzo proći, i nema potrebe da se on u to meša,
smatrao je Filip.
Dva princa su čučala na terasi i igrala se, sporazumevajući se
mešavinom makedonskog i tračanskog jezika i pomažući se pokretima
ruku; više su govorili tračanski, jer ga je Aleksandar brže učio.
Stražar je sedeo, dosađujući se, na stražnjici lava od mermera.
Lambar je bio Crveni Tračanin i pripadao je njihovoj severnoj lozi
koja je pre hiljadu godina došla na jug da bi živela u planinskim
zemljama među tamnim Pelazgima. Bio je oko godinu dana stariji od
Aleksandra, ali se činilo da je razlika i veća, jer je bio krupan dečak.
Imao je gustu kosu boje vatre, a na gornjem delu ruke bio mu je
istetoviran drevni konj male glave, simbol njegove kraljevske krvi - kao
i svi visokorodni Tračani tvrdio je da potiče po direktnoj liniji od
poluboga Resa Jahača. Na nozi mu se nalazio jelen, znak njegovog
plemena. Kada dostigne zrelost i prestane da raste, što bi pokvarilo
tetovaže, biće ceo prekriven složenim sistemom simbola na koje po
svom položaju ima pravo. Oko vrata na masnoj uzici nosio je amulet u
obliku grifona, načinjen od skitskog zlata.
Držao je kožnu vrećicu sa kockicama i mrmljao neku molitvu.
Stražar, koji je želeo da ode negde gde bi mu prijatelji bili u blizini,
nestrpljivo se nakašlja. Lambar uplašeno pogleda preko svog ramena.
„Ne obraćaj pažnju na njega”, reče Aleksandar. „On je samo stražar,
to je sve. On ne može da ti govori šta da radiš.” Aleksandar je smatrao
da je velika sramota za kraljevsku kuću to što se u Peli gore postupa
prema taocu kraljevskog roda nego što je to bio slučaj u Tebi. To je
mislio čak i pre nego što je jednog dana naišao na Lambara kako plače
s glavom naslonjenom na stablo drveta, dok ga stražar
nezainteresovano posmatra. Začuvši njemu nepoznati glas, Lambar se
okrenu, naglo poput zveri u klopci, ali je razumeo šta znači ispružena
ruka. Da je bio ismejan zbog svojih suza, borio bi se pa makar zbog toga
i bio ubijen. Aleksandar je to dobro shvatao, iako nisu progovorili ni
reč.
U svojoj crvenoj kosi imao je vaške i Helanike je gunđala čak i kada
je trebalo da zatraži od svoje sluškinje da se za to pobrine. Jednom
kada je Aleksandar naredio da se donesu slatkiši kako bi mu ih
ponudio, doneo ih je jedan rob poreklom iz Trakije. „On je samo
stražar. Ti si moj gost. Na tebe je red da bacaš.”
Lambar je ponovio molitvu tračanskom bogu neba, najavio petice, a
onda bacio dvojku i trojku.
„Kada mu se obratiš zbog tako nevažne stvari, pretpostavljam da se
oseća uvređenim. Bogovi vole da se od njih traži nešto krupno.”
Lambar, koji se sada sve ređe upućivao molitve bogu sa željom da
se vrati kući, odgovori: „Tvoj bog je pobedio za tebe.”
„Ne, ja sam samo imao sreće. Ja čuvam svoje molitve.”
„Za šta?”
„Lambare, slušaj. Kada mi postanemo muškarci, kada budemo
kraljevi - razumeš li o čemu govorim?”
„Kada naši očevi umru.”
„Kada ja krenem u rat, hoćeš li biti moj saveznik?”
„Da. Šta je to saveznik?”
„Ti dovodiš svoje ljude da se bore protiv mojih neprijatelja, a ja se
borim protiv tvojih.”
Sa prozora iznad njih kralj Filip vide kako Tračanin steže za ruke
njegovog sina i, kleknuvši, namešta ih u formalni stisak preko svojih.
Zatim vide kako podiže glavu i govori dugo i tečno, a onda kako
Aleksandar kleknu nasuprot njemu, i dalje ga držeći za ruke i delujući
strpljivo, dok mu celo držanje tela odaje da ga pažljivo sluša. Zatim
Lambar skoči na noge, ispusti dugi urlik poput psa koji je napušten, a
to zapravo beše tračanski ratni poklič. Filip, ne shvatajući ništa od
onoga što je video, smatrao je da je ceo taj prizor odvratan i bilo mu je
drago kada je video da je stražar prestao da dangubi i da je krenuo
prema njima.
Ovo podseti Lambara na položaj u kojem se nalazi. On začuta, i
postade natmuren i potišten.
„Šta hoćeš? Sve je u redu, on mi samo pokazuje običaje iz svoje
zemlje.” Stražar, koji je prišao da bi razdvojio dečake u svađi, zapanji se
i poče da se izvinjava. „Vrati se na mesto. Pozvaću te ako mi budeš
potreban. Ovo je bila lepa zakletva, Lambare. Kaži kraj ponovo.”
„Ja ću održati svoju reč”, reče Lambar polako i ozbiljno, „sem da
nebo padne i smrvi me, ili se zemlja otvori i proguta me, ili se more
prelije i udavi me. Moj otac uvek poljubi svoje poglavice kada prima
njihove zakletve.”
Filip je gledao, s nevericom, kako njegov sin rukama obuhvata
crvenokosu glavu mladog varvarina i upućuje mu ritualni poljubac na
čelo. Ovo je već predaleko otišlo. To je tako nehelenski. Filip se seti da
još nije rekao dečaku novosti o Pitijskim igrama, na koje je nameravao
da ga vodi. To će mu bar dati nešto bolje za razmišljanje.
Na pločicama terase beše nešto prašine. Aleksandar poče da nešto
piše po njoj zašiljenom grančicom. „Pokaži mi u kom poretku se tvoj
narod bori u bici.”
Sa prozora biblioteke na gornjem spratu, Fenik vide sa smeškom
kako se zlatokosa i crvenokosa glava povijaju zaokupljene nekom
svečanom igrom. Prisustvo stražara njemu je olakšalo dužnost i on se
vrati svojoj knjizi.
„Poseći ćemo hiljadu glava”, govorio je Lambar. „Sec-sec-sec!”
„Da, ali gde će da stoje strelci sa praćkama?”
Stražar, koji je primio poruku od kralja, priđe im ponovo.
„Aleksandre, moraš da mi prepustiš ovog momka. Tvoj otac želi da
dođeš.”
, Aleksandrove sive oči podigoše se za trenutak. I protiv svoje volje,
on pomeri noge.
„Dobro. Ali ne sprečavaj ga da radi sve što poželi. Ti si vojnik, a ne
pedagog. I ne nazivaj ga mladim momkom. Ako ja mogu da mu se
obraćam navodeći njegovu titulu, onda možeš i ti.”
On prođe između mermernih statua lavova, dok ga je Lambar
pratio pogledom, i ode da čuje važne vesti iz Delfa.
 4

„Šteta je”, reče Epikrat, „što ne možeš da ovome posvetiš više

vremena.”
„Dani bi trebalo da traju duže. Zašto čovek mora da spava? Morao bi
da može i bez toga.”
„Brzo bi otkrio da to ne bi popravilo tvoje sviranje.”
Aleksandar pogladi ulaštenu kutiju kitare s pragovima od
slonovače. Dvanaest žica na njoj tiho zazveča. On popusti kaiš koji mu
je omogućavao da svira stojeći (kada bi sedeo zvuk bi postajao
prigušen) i sede, postavi je na sto i poče da trza svaku žicu ponaosob
isprobavajući joj boju zvuka.
„U pravu si”, reče Epikrat. „Zašto čovek mora da umre? Morao bi da
može i bez toga.”
„Da, spavanje podseća čoveka na umiranje.”
„Dobro, de! Sa dvanaest godina, ti još imaš dosta vremena pred
sobom. Voleo bih da se prijaviš za takmičenje, tako bi imao neki cilj
zbog kojeg bi vežbao. Mislim na Pitijske igre. Za dve godine, mogao bi
da budeš spreman da učestvuješ.”
„Koja je starosna granica za mladiće?”
„Osamnaest godina. Da li bi se tvoj otac složio s tim?”
„Ne ako bi muzika bila sve u čemu bih se takmičio. Niti bih ja na to
pristao, Epikrate. Zašto želiš da to učinim?”
„To bi te naučilo disciplini.”
„Pomislio sam da se o tome radi. Ali, onda ja u tome ne bih uživao.”
Epikrat po običaju samo uzdahnu.
„Ne ljuti se. Leonida me uči da budem disciplinovan.”
„Znam, znam. U tvojim godinama, ja nisam bio toliko dobar. Ti si
bio mlađi od mene kada si počeo i mogu da kažem, bez lažne
skromnosti, imao si boljeg učitelja. Ali, ti nikada nećeš postati muzičar,
Aleksandre, ako zapostaviš filozofiju koja se nalazi u muzici.”
„Čoveku je za to potrebno da nosi matematiku u duši. Ja to nikada
neću imati, ti to znaš. Uostalom, ja ni ne bih mogao da budem muzičar.
Ja moram da budem nešto drugo.”
„Zašto ne bi učestvovao na igrama”, reče Epikrat kušajući ga, „a
onda i na muzičkom takmičenju?”
„Ne. Kada sam išao da posmatram igre, mislio sam da ništa ne bi
bilo divnije od toga. Ali, ostali smo kada je takmičenje završeno i ja sam
upoznao atlete i video sam kako sve to zapravo izgleda. Ja mogu ovde
da pobeđujem ostale dečake, zato što se svi mi obučavamo da
postanemo muškarci. Ali oni dečaci tamo, oni su samo dečaci-atlete.
Oni se često istroše i pre nego što odrastu, a ako se to i ne desi, čak i za
odrasle muškarce igre predstavljaju čitav njihov život. Kao što je biti
žena za žene.”
Epikrat klimnu glavom. „To se dešavalo celog mog života. Ljudi koji
sami nisu zaslužili da se zbog nečega ponose sobom zadovoljavaju se
time da se ponose svojim gradom zbog nečega što učini neki drugi
čovek. Na kraju će se dogoditi da ni grad neće više imati čime da se
ponosi sem mrtvima, kojima je mnogo teže da osećaju ponos... Pa, bar
kada se radi o muzici, sve što je neko dobro stvorio je naše. Hajde, hoću
da čujem ponovo, ovog puta malo više obrati pažnju na ono što je
kompozitor napisao.”
Aleksandar pritisnu veliki instrument postrance uz svoje grudi,
tako da mu bas žice budu najbliže i isproba ih tiho prstima leve ruke,
držeći desnom visoke tonove pomoću trzalice. Nakrivivši malo glavu
na stranu, činilo se da sluša više očima nego ušima. Epikrat ga je
posmatrao s očajanjem pomešanim s ljubavlju, pitajući se kao i obično
da li bi, da je odbio da razume dečaka, uspeo da ga bolje poduči. Ne,
verovatnije je da bi jednostavno digao ruke. I pre nego što je napunio
deset godina, dečak je već znao dovoljno da bi svirao na liri za vreme
večere, poput pravog gospodina. Niko ne bi insistirao na tome da treba
više da nauči.
Dečak izvede tri zvučna akorda, odsvira dugu kadencu i poče da
peva.
Iako se nalazio u uzrastu u kome glasovi dečaka u Makedoniji
postaju dublji, on je i dalje imao čisti alt koji je sada samo postao
snažniji. Dok je pevao sve višim glasom prateći visoke note koje je
svirao trzalicom, Epikrat je razmišljao kako to da ga ovo, kako se čini,
ne uznemiruje. A nikada nije oklevao da pokaže koliko mu je dosadno
kad su drugi dečaci razmenjivali nepristojnosti kakve priliče njihovom
uzrastu.
 Bog čini da se sve događa onako kako on želi;
Bog vlada orlom koji leti i delfinom u moru.
On gospodari smrtnim ljudima, mada su oni u svojoj gordosti smeli,
Ali nekima daje slavu koja nikada proći neće.

Njegov glas je lebdeo, a zatim se zaustavio, dok su žice kitare

odzvanjale i ponovo odzvanjale, poput jeke u planinskoj klisuri.
Epikrat, uzdahnuvši, pomisli: „Moj posao ovde je završen.”
Dok se muzika dramatično i naglo uzdizala, Epikrat ga je posmatrao
opušteno; nije želeo da ga on opazi. Osećao je zapanjenost zbog
zloupotrebe kojoj je, otvorenih očiju, posvetio svoj estetski život. On
čak nije bio ni zaljubljen, njegov ukus je bio drugačiji. Zašto je ostao?
Ovakvo izvođenje u Odeonu u Atini ili u Efesu dovelo bi u zanos
slušaoce i sudije. Pa ipak, ovde ništa nije bilo puka predstava; bilo je
rođeno ne iz neznanja, Epikrat se za to pobrinuo, već iz savršene
nevinosti.
A to je ono zbog čega ja ostajem, pomisli. Ja ovde osećam
neophodnost, čiju dubinu i silinu ne mogu da izmerim, a strah me je da
to poreknem.
Postojao je u Peli sin jednog trgovca kojeg je jednom prilikom čuo
kako svira, i to je bio pravi muzičar i on se ponudio da ga besplatno
podučava, da bi ponovo stekao mir u duši. Taj dečak će postati
profesionalni muzičar, on marljivo vežba i zahvalan mu je što ga
podučava, pa ipak, ti časovi koji su davali ploda obuzimali su njegov
um manje od ovih, gde je sve ono što je sveto bogu kojem služi bilo
odbačeno poput uzaludno zapaljenog tamjana na nekom nepoznatom
oltaru.

Ovenčaj odvažnog vencem od cveća,

moja pesma je za hrabre...

Muzika se uzdizala do svog vrhunca punog ushićenja. Dečakove

usne behu razdvojene, stvarajući tako divlji i usamljenički osmeh
kakav se javlja pri ljubavnom činu u tami; instrument nije mogao da
izdrži njegov napad i raštimovao se; on je to sigurno primetio, ali je
nastavio kao da će svojom voljom moći da primora strune da ga
slušaju. On ga koristi, pomisli Epikrat, kao što će jednog dana koristiti
sebe.
Moram da odem, krajnje je vreme, dao sam mu sve što on može da
uzme od mene. Sve ovo bi on mogao da učini i sam. U Efesu, tokom cele
godine, može da se sluša dobra muzika, a ponekad i ona najbolja. A ja
bih voleo da radim u Korintu. Mogao bih da povedem mladog Peitona,
on treba da čuje kako sviraju vrhunski izvođači. A ovog ovde, njega ja
ne podučavam, on mene kvari. On dolazi meni jer sam slušalac koji zna
taj jezik i ja ga slušam, iako to ubija moj maternji jezik. On mora da
svira koji god da je taj bog koji želi da ga sluša, a mene mora da pusti da
odem.

Ti si naučio šta treba: živi kao ono što jesi!

On snažno udari trzalicom po žicama. Jedna žica puče i obmota se

oko ostalih; začu se neskladan zvuk i onda zavlada tišina. Dečak je
zurio u instrument, ne verujući da se to dogodilo.
„Pa?” reče Epikrat. „Šta si drugo očekivao? Da li si mislio da je
večita?”
„Mislio sam da će izdržati dok ne završim.”
„Ne bi se tako ponašao da se radi o konju, a ne o instrumentu.
Hajde, daj mi to.”
Epikrat izvadi novu žicu iz svoje kutije i poče da je namešta na
instrument. Dečak, ne mogavši da sedi mimo, ode do prozora; tajna
koja je trebalo da mu bude otkrivena dok je svirao, ostade skrivena.
Epikrat je štimovao instrument, ne žureći. Voleo bih da mogu da
učinim da on pokaže šta stvarno zna pre nego što odem, pomisli.
„Ti još nisi nikada svirao kitaru za svog oca i njegove goste, svirao
si samo na liri.”
„Lira je ono što ljudi žele da slušaju za vreme večere.”
„To je ono što dobijaju u nedostatku boljeg. Učini mi uslugu.
Uvežbaj jednu pesmu mene radi i odsviraj je kako treba. Uveren sam da
bi on voleo da čuje koliko si dobar u tome.”
„Mislim da on i ne zna da ja imam kitaru. Sam sam je kupio, sećaš
se.”
„Tim bolje, pokazaćeš mu nešto što ne očekuje.” Kao i svi drugi u
Peli, i Epikrat je znao za probleme koji vladaju u ženskim odajama.
Dečak je bio na ivici zbog toga i to je tako trajalo već neko vreme. Čim
je došao, Epikrat je shvatio kako će se sve to odvijati. Zašto, za ime svih
bogova razuma, kralj ne može da se zadovolji plaćenim heterama? On
bar može sebi da priušti najbolje. Ima, uz to, i svoje mladiće; zar je
previše očekivati da mu to bude dovoljno? Zašto mora da svoja
ljubakanja obavlja uz toliko ceremonije? Sigurno je već prošao kroz bar
tri takva venčanja, pre ovog poslednjeg. Možda to i jeste drevni
kraljevski običaj u ovoj zaostaloj zemlji, ali ako želi da ga smatraju
Helenom, morao bi da se seti pravila: „Ničeg previše”. Ne može se,
očigledno, prevazići varvarstvo samo u jednoj generaciji, ono izbija i iz
dečaka. Pa ipak...
Dečak je i dalje zurio kroz prozor kao da je zaboravio gde se nalazi.
Sigurno se nedavno video sa svojom majkom, pomisli Epikrat. Čovek bi
mogao da žali tu ženu, samo da ona nije sama tražila bar pola nevolja
koje su je snašle, a i njenog sina. On mora da bude njen, samo njen, a
samo bogovi bi mogli da kažu šta se sve još dešava, jer je kralj uvek
pristojan kada sedi pored svoje kraljice. Zar ne shvata da je preterala?
Bilo koja od ovih novih kraljevih nevesti mogla bi da rodi dečaka koji će
biti srećan što mu je Filip otac. Zašto ona nikada ne pokaže malo
uzdržanosti? Zašto nikada ne poštedi dečaka?
Nema nade, pomisli Epikrat, da će on danas išta naučiti. Mogu i da
sklonim kitaru... Pa, a ako sam i ja učio, zašto li sam učio? Epikrat
namesti instrument, ustade i poče da svira.
Posle nekog vremena Aleksandar se okrenu od prozora i dođe do
stola i sede, vrpoljeći se u početku, a onda se utiša i umiri, s glavom
malo nagnutom na stranu i s pogledom koji postajaše sve udaljeniji.
Zatim mu se oči ispuniše suzama. Epikrat to vide i oseti olakšanje; to
se uvek dešavalo kada bi muzika dirnula dečaka i nijednom od njih
dvojice nije zbog toga bilo neprijatno. Kada Epikrat završi, dečak
obrisa oči nadlanicom i nasmeši se. „Ako ti to želiš, pripremiću jednu
pesmu i odsviraću je u dvorani.”
Epikrat pomisli dok je odlazio: „Moram uskoro da odem, nemir koji
ovde vlada prevelik je za čoveka koji želi sklad i ravnotežu u svojoj
duši.”

Posle još nekoliko časova koji su održali, Aleksandar reče: „Večeras

će za večerom biti gostiju. Ako me zamole da sviram, treba li da
prihvatim?”
„Naravno. Sviraj onako kako si jutros svirao. Da li će tamo biti
mesta i za mene?”
„Oh da, biće tu sve ljudi koje znamo, neće biti stranaca. Reći ću
glavnom poslužitelju.”
Večera je kasnila, čekalo se na kralja. On je ljubazno pozdravio svoje
goste, ali je bio odsečan prema slugama. Iako su mu obrazi bili
zarumenjeni, a oči sjajne, bilo je očigledno da je trezan i da jedva čeka
da zaboravi ono što ga je uznemirilo. Robovi su proneli glas da je
upravo bio kod kraljice. Gosti su bili sve njegovi stari prijatelji iz
konjice. Filip je s olakšanjem pogledao ko sedi za divanima: nije bilo
nijednog državnog izaslanika zbog kojeg bi morao da pazi kako se
ponaša ili koji bi mogao da se žali ako rano pređu na ispijanje vina.
Prvoklasno jako akantsko vino, nerazblaženo vodom; to je ono što mu
treba nakon onoga što je morao da istrpi.
Aleksandar je sedeo na kraju Fenikovog divana i s njim delio sto.
Nikada nije sedeo sa svojim ocem, sem kad bi ga ovaj pozvao. Fenik,
koji nije imao istančan sluh, ali je poznavao sve što je u književnosti
napisano o muzici, bio je zadovoljan što će čuti novu pesmu koju je
dečak pripremio i govorio mu je upravo o Ahilovom sviranju na liri.
„A ja neću biti kao Patroklo, za koga Homer kaže da je sedeo
čekajući da njegov prijatelj završi da bi mogli da odu.”
„Oh, to nije pravedno. To samo znači da je Patroklo hteo da
razgovaraju.”
„No, no, dečače, šta to radiš? Ti piješ iz mog pehara, a ne iz svog.”
„Pa, onda pijem u tvoje ime. Probaj ti šta je u mom peharu. Izgleda
kao da su ga samo isprali vinom pre nego što su sipali vodu.”
„To je odgovarajuća razmera za dečake, jedan prema četiri. Možeš
malo da sipaš u moj pehar, ne možemo svi da podnesemo čisto vino
kao što to može tvoj otac, a nije zgodno da zovem slugu da mi sipa
vodu.”
„Otpiću malo da napravim mesta pre nego što dospem iz mog.”
„Ne, ne, dečače, stani, dosta ti je. Bićeš previše pijan da bi mogao da
sviraš.”
„Naravno da neću, popio sam samo jedan gutljaj.” I zaista, na njemu
se nisu videli nikakvi znaci da ga je vino opilo, sem što se bio malo
zarumeneo. Poticao je od izdržljivog roda.
Buka je postajala sve glasnija, dok su se pehari podizali. Filip,
nadvikavši ih sve, pozva da ko kod želi nastupi i nešto im odsvira ili
otpeva.
„Evo tvog sina, gospodaru”, povika Fenik, „on je spremio novu
pesmu baš za ovu gozbu.”
Dva ili tri pehara jakog čistog vina učinila su da se Filip oseti
mnogo bolje. To je dobro poznati lek za zmijski ujed, pomisli on,
sumorno se osmehnuvši. „Onda, hajde, dečače. Uzmi svoju liru i sedi
ovde.”
 Aleksandar dade znak slugi kod kojeg je ostavio svoju kitaru. Zatim
je pažljivo namesti i ode da bi stao pokraj divana svog oca.
„Šta je to?”, reče kralj. „Ti ne umeš da sviraš na toj stvari, umeš li?”
On nikada nije video da na kitari svira neko ko nije plaćen za to; i ovo
mu se učini neprikladnim.
Dečak se namesti i reče: „Na to ti treba da odgovoriš, oče, nakon što
završim.” On isproba žice i poče.
Epikrat, slušajući ga dok je sedeo dalje od njih u dvorani, posmatrao
je dečaka s dubokom ljubavlju. U tom trenutku izgledao mu je kao da bi
mogao da pozira za statuu mladog Apolona. Ko zna, možda je ovo pravi
početak, možda je došao do čiste spoznaje ovog boga.
Svi makedonski velikaši, koji su čekali refren da bi mu se pridružili
u horu, bili su zapanjeni. Nikada nisu čuli nijednog plemića da ovako
svira, a niti da to želi. Šta to ti učitelji rade sa ovim dečakom? Za njega
je važilo da je srčan i da je voljan da sve isproba. Zar oni hoće da od
njega stvore južnjaka? Zar je sledeća na redu filozofija?
Kralj Filip je prisustvovao mnogim muzičkim takmičenjima. Mada
nije posedovao trajno zanimanje za ovu umetnost, znao je dovoljno da
bi umeo da ceni tehniku izvođača. I sada je nje bio svestan, ali je
istovremeno osećao i svu neprikladnost ovog čina. Njegovi gosti, video
je to dobro, ne znaju šta da misle. Zašto mu dečakov učitelj nije prijavio
ovaj morbidni žar? Istina je očigledna. Ona ga uvodi u one svoje rituale,
u njihovu mahnitost, pravi varvarina od njega. Pogledaj ga sada,
pomisli Filip, samo ga pogledaj.
Iz pristojnosti prema stranim gostima koji su to od njega očekivali,
on je počeo da poziva dečaka da prisustvuje večerama, kao što je to
helenski običaj. S druge strane, sinovi njegovih prijatelja nisu se
pojavljivali sve dok ne bi dostigli zrelost. Zašto je on prekršio taj lepi
običaj? Ako dečak i dalje ima glas kao devojčica, zar ceo svet to mora da
zna? Ona epirska kurva, ona podmukla veštica, davno bi je sklonio
negde daleko samo da nema moćnu rodbinu koja bi mogla da mu zabije
koplje u leđa kad krene u rat. Ali, neka ne bude previše sigurna u sebe.
Još bi on to mogao da uradi.
Fenik nije imao pojma da dečak ume ovako da svira. Bio je dobar
koliko i onaj muzičar sa Samosa koji je ovde boravio pre nekoliko
meseci. Ali, dečak dopušta sebi da se zanese, kao što se to ponekad
dešava i sa Homerom. Pred svojim ocem, on se, inače, uvek uzdržava.
Nije trebalo da popije ono vino.
Dečak je stigao do kadence koja je vodila u finale. Reka zvuka
spuštala se poput vodopada do dna litice, s blistavim kapima koje su se
rasipale.
Filip je zurio u dečaka, gotovo ga i ne čujući, potpuno obuzet onim
što vidi: blistav sjaj na njegovom licu, izgubljen pogled njegovih
duboko usađenih očiju na kojima svetlucaju suze koje ni ne pokušava
da sakrije, usne izvijene u blagi osmeh. Za njega, bilo je to isto lice koje
je upravo ostavio, sa zarumenjenim jagodicama, prkosnim smehom i
očima punim suza od besa.
Aleksandar odsvira poslednji akord i duboko udahnu. Nije napravio
nijednu grešku.
Gosti, nelagodno se osećajući, počeše da mu pljeskaju. Epikrat im se
vatreno priključi. Fenik povika pomalo preglasno: „Dobro! Vrlo dobro!”
Filip tresnu peharom po stolu. Čelo mu beše postalo
tamnogrimizne boje, kapak na šlepom oku malo je pao otkrivajući beli
ožiljak, zdravo oko se trzalo.
„Dobro?” reče. „Da li ti ovo nazivaš muzikom kakva priliči
muškarcu?”
Dečak se okrenu polako, kao da se budi iz sna. On trepnu i prikova
pogled na svog oca.
„Nikada više”, reče Filip, „nemoj da dozvoliš da ponovo vidim kako
praviš takvu budalu od sebe. Prepusti to korintskim kurvama i
persijskim evnusima, ionako pevaš kao oni. Treba da te je sram.”
I dalje držeći kitaru, dečak stajaše nepomičan od šoka nekoliko
trenutaka, bezizražajnog izraza lica s kojeg se krv povlačila i koje je
postajalo žućkaste boje. Zatim, ne gledajući ni u koga, on prođe između
divana i napusti dvoranu.
Epikrat krenu za njim. Ali, izgubio je nekoliko trenutaka
razmišljajući šta da mu kaže, i ne uspe da ga pronađe.

Nekoliko dana kasnije, Giras, Makedonac sa brda u unutrašnjosti

zemlje, kretao se drevnim stazama, odlazeći kući na odsustvo. Rekao je
svom zapovedniku, zvanično, da mu je otac na samrti i da je molio da
ga vidi po poslednji put. Oficir koji je ovo očekivao još od prethodnog
dana reče mu da ne gubi vreme kod kuće kada obavi to što ima da
obavi, ili neće dobiti platu. Plemenski ratovi su opasni kad pokažu znak
da se šire; ali bili su večiti; da bi se ugasile sve krvne zavade, bilo bi
vojsci potrebno sve vreme koje ima, čak i da ona sama nije obuzeta
odanošću svojim plemenima. Girasov stric je bio ubijen, a njegova žena
silovana i ostavljena da umre. Ako bi on odbio da pusti Girasa na
odsustvo, ovaj bi dezertirao. Ovakve stvari dešavale su se gotovo
svakog meseca.
Bio je to drugi dan njegovog putovanja. Giras je pripadao lakoj
konjici i imao je svog konja, malu i neuglednu životinju, ali izdržljivu, a
to su bile osobine koje je i sam posedovao. Bio je to čovek
crvenkastosmeđe kose, sa slomljenim i malo iskrivljenim nosem i
kratkom čekinjastom bradom, obučen uglavnom u kožu i naoružan do
zuba, budući da je to bilo neophodno kako zbog samog putovanja tako i
zbog posla koji je imao da obavi. Terao je svog konja da ide po travi kad
god je mogao da bi sačuvao njegove potkovice za ono što ih kasnije
čeka. Negde blizu podneva, prelazio je ravnicom između planinskih
prevoja Makedonije. Išao je jednom šumovitom kosinom, dok su se na
laganom povetarcu povijale grane breza i tisa; bilo je kasno leto, ali
ovde na visini vazduh je bio svež. Giras, koji nije želeo da pogine, ali je i
to više voleo od života u sramoti koji bi usledio ako se ne bi osvetio,
ogledao se oko sebe posmatrajući svet koji će možda uskoro morati da
napusti. Međutim, u međuvremenu, tamo ispred njega je jedan hrastov
gaj, a u njegovoj hladovini potok koji žubori preko kamenčića i crnog
hrastovog lišća. On tu napoji svog konja i zaveza ga, a sebi napuni
bronzani pehar koji je nosio za pojasom i oseti svežinu vode. Iz torbe
na sedlu izvadi kozji sir i crni hleb i sede na jednu stenu da bi ih pojeo.
Sa staze iza sebe začu topot konjskih kopita. Krećući se polako, neki
stranac je zalazio u šumu. Giras posegnu za kopljem koje mu je ležalo
nadohvat ruke.
„Dobar dan ti želim, Girase.”
Sve do poslednjeg trenutka on nije verovao svojim očima. Nalazili
su se dobrih osamdeset kilometara od Pele.
„Aleksandre!” Zalogaj hleba zastade mu u grlu, on ga jedva proguta,
dok dečak sjaha i povede svog konja ka potoku. „Kako si došao dovde?
Zar niko nije s tobom?”
„Ti si sada.” On prizva boga potoka na odgovarajući način, zadrža
svog konja da ne popije previše i priveza ga za jednu hrastovu mladicu.
„Možemo zajedno da jedemo.” On izvadi hranu i priđe bliže. U pojasu
koji mu je visio prebačen preko ramena nosio je dugi lovački nož,
odeća mu je bila zgužvana i prljava, a u kosi je imao borove iglice. Bilo
je očigledno da je spavao pod vedrim nebom. Njegov konj je nosio,
između ostalog, i dva koplja i luk sa strelama. „Evo, uzmi jabuku. I
mislio sam da ću te stići kada dođe vreme za jelo.”
Zbunjen, Giras mu se po vinova. Dečak se napi vode pijući iz ruku i
umi lice. Brinući se o svojim poslovima, koji za njega behu u tom
trenutku najvažniji, Giras nije ništa čuo o večeri koju je priredio kralj
Filip. Pomisao na ovaj teret koji mu je dopao uplaši ga. Dok ga vrati i
ponovo krene, kod kuće bi moglo svašta da se dogodi. „Kako si stigao
sam ovoliko daleko? Da li si se izgubio? Da li si krenuo da loviš?”
„Ja lovim isto ono što i ti loviš”, reče Aleksandar, zagrizavši jabuku.
„Zato sam krenuo za tobom.”
„Ali... ali... odakle ti i pomisao... ti i ne znaš šta ja radim.”
„Naravno da znam. Svi u tvojoj četi znaju. Meni je potreban rat i tvoj
će mi sasvim dobro poslužiti. Krajnje je vreme, znaš, da zaslužim svoj
pojas za mač. Krenuo sam s tobom da bih ubio svog prvog čoveka.”
Giras je zurio u njega kao paralisan. Sigurno ga je dečak pratio celim
ovim putem, krijući se. To je pokazivalo koliko je bio brižljiv i
promišljen. Takođe, na njegovom licu videla se pramena. Obrazi mu
behu upali i jagodice mu se nisu više onako isticale kao pre, oči su mu
se činile još dublje usađenim pod obrvama, a njegov prav nos delovao
je većim. Na čelu mu se videla jedna duboka bora. Teško da je to bilo
lice dečaka. Ali bez obzira na to, njemu je dvanaest godina i Giras će
morati da za njega odgovara.
„Nije u redu”, reče očajno, „ono što si učinio. Znaš da nije u redu. Ja
sam im potreban kod kuće, ti to znaš. Sada moram da ih ostavim na
cedilu da bih tebe vratio nazad.”
„Ti to ne možeš da učiniš, jeo si sa mnom, sada smo mi prijatelji.” U
glasu mu se osećalo da ga prekoreva, ali u njemu nije bilo
uznemirenosti. „Nije u redu izdati prijatelja.”
„Onda je to trebalo da mi odmah kažeš. Sada ne mogu ništa da
učinim. Ti moraš da se vratiš i to ćeš i učiniti. Ti si još dete. Ako ti se
nešto dogodi, kralj će me raspeti.”
Dečak polako ustade i krenu ka svom konju. Giras se trže, a zatim
vide da ga ne odvezuje i ponovo sede.
„On te neće ubiti ako se ja vratim. A ako umrem, imaćeš dovoljno
vremena da pobegneš. Mada pretpostavljam da te ionako ne bi ubio.
Umesto toga pomisli na mene. Ako učiniš išta da me nateraš da se
vratim kući pre nego što sam spreman, ako pokušaš da sam odjašeš
natrag ili da pošalješ poruku, onda ću te ja ubiti. A u to možeš da budeš
potpuno uveren.”
On se okrenu od svog konja i podiže ruku. Giras ugleda koplje, i
kako ga drži uravnoteženo i namešteno za bacanje. Uska, listu nalik
oštrica, sijala je, a njegov vrh činio se oštrim poput igle.
 „Budi miran, Girase. Sedi tu gde jesi, ne mrdaj. Brz sam, znaš to. To
svako zna. Mogu da ga bacim pre nego što ti išta učiniš. Ne želim da ti
budeš prvi čovek kog sam ubio. To ne bi bilo dovoljno, i dalje bih
morao da ubijem još jednog u bici. Ali bićeš to, ako pokušaš da me
zaustaviš.”
Giras ga pogleda u oči. Bio je to pogled kakav je viđao u borbi kroz
proreze na kacigi. On reče: „Hajde, hajde, ne misliš ti to.”
„Niko neće nikada saznati da sam ja to učinio. Ostaviću tvoje telo
ovde u gustišu, da ga pojedu vukovi i jastrebovi. Nikada nećeš biti
sahranjen i nikada neće biti održani obredi da ti oslobode dušu.” On
poče da govori ritmično: „I senke mrtvih neće ti dozvoliti da pređeš
reku da bi im se pridružio, već ćeš lutati sam pred širokom kapijom
Radove kuće. Ne, ne mrdaj.”
Giras je sedeo nepomično. To mu dade vreme da razmisli. Iako nije
ništa znao o dešavanjima za vreme večere, znao je za kraljevu novu
nevestu, kao i za one pre nje. Jedna je već bila rodila dečaka. Ljudi su za
njega govorili da je delovao prilično bistro, ali se odjednom pretvorio u
idiota; nesumnjivo ga je kraljica otrovala. Ili je samo podmitila njegovu
dadilju da ga ispusti tako da padne na glavu. A možda se to jednostavno
dogodilo prirodnim putem. Ali moglo bi da se rodi još dečaka. Ako
mladi Aleksandar želi da postane muškarac pre vremena, jasno je zašto
je to tako.
„Pa?” reče dečak. „Hoćeš li da se zakuneš? Ne mogu da stojim ovako
ceo dan.”
„Šta sam ja ikada učinio da mi bogovi ovo urade, to samo oni znaju.
Šta želiš da se zakunem?”
„Da nećeš ništa javiti u Pelu o meni. Da nikome nećeš reći kako se
zovem bez moje dozvole. Da me nećeš sprečiti da odem u bitku ili reći
nekom drugom da me spreči. Moraš da se zakuneš na sve to i prizoveš
smrtnu kletvu na sebe ako prekršiš zakletvu.”
Giras oseti kako se strese. Nije želeo ovakav ugovor sa veštičinim
sinom. Dečak je spustio oružje, ali ga je i dalje držao spremno za
izbačaj. „Moraćeš to da uradiš. Ne želim da mi se prikradeš da bi me
svezao kada zaspim. Mogao bih da sedim i stražarim, ali bilo bi glupo
to činiti uoči bitke. Stoga, ako želiš da izađeš živ iz ove šume, moraćeš
da se zakuneš.”
„A šta će se posle toga dogoditi sa mnom?”
„Ako preživim, pobrinuću se za to. Moraš da rizikuješ da ću možda
poginuti, to je rat.” On posegnu rukom za kožnom torbom koja mu je
visila na sedlu, gledajući preko ramena na Girasa koji se još uvek nije
zakleo i izvadi iz torbe parče mesa. Ono je jako smrdelo, pošto nije bilo
sveže ni kada je krenuo iz Pele. „Ovo je meso sa žrtvenika”, reče,
udarajući njime po steni. „Znao sam da ćemo ovo morati da učinimo.
Priđi. Položi ruku na njega. Da li poštuješ zakletve date pred
bogovima?”
„Da.” Ruka mu je bila toliko hladna da mu se činilo da je kozje meso
prilično toplo.
„Onda ponavljaj za mnom.”
Zakletva je bila složena i precizna, prizvana je i smrt na užasan
način: dečak je bio dobro obučen u ovim stvarima. Giras završi
zakletvu obavezujući se onako kako mu je i bilo rečeno, i krenu da
opere svoju zakrvavljenu ruku u potoku. Dečak pomirisa meso. „Mislim
da ovo ne može da se jede, čak i kada bismo gubili vreme da zapalimo
vatru.” On ga baci i priđe Girasu. „Pa, ovo je urađeno, sada možemo da
nastavimo dalje kao prijatelji. Hajde da prvo završimo s jelom, a ti mi
ispričaj sve o ratu.”
Prelazeći rukom preko čela, Giras poče da nabraja sve nepravde
nanete njegovom rodu. „Ne, o tome sve znam. Reci mi koliko je vas, a
koliko ima njih? Kakva je to zemlja? Da li imate konje?”
Staza kojom su išli protezala se kroz zelena brda, koja su se sve više
uzdizala. Umesto trave bilo je sve više paprati i timijana, a zatim je
staza vijugala kroz borove šume i gusto žbunje. Planinski venci uzdizali
su se svuda oko njih i oni su osećali planinski vazduh, u svoj njegovoj
svetoj i životvornoj čistoti. Zatim zađoše u planine.
Giras mu je pričao o zavadi koja traje već tri generacije. Pokazalo se
da dečak, kada mu je odgovorio na njegova prva pitanja, ume pažljivo
da sluša. A o poslu koji on ima da obavi rekao je samo: „Kada ubijem
svog čoveka, ti moraš da mi budeš svedok za to u Peli. Kralj nije ubio
svog prvog čoveka sve dok nije napunio petnaest godina. To mi je
rekao Parmenion.”
Giras je planirao da provede poslednju noć putovanja kod nekih
daljih rođaka koji su živeli na pola dana jahanja od njegove kuće. On
pokaza Aleksandru njihovo selo, koje beše podignuto na ivici klisure,
na stenovitim padinama. Duž provalije je vodila staza kojom su mogle
da prolaze mazge. Giras se zalagao da krenu putem koji vodi oko
padine, a to beše jedan od drumova koje je podigao kralj Arhelaj. Pošto
je saznao da i staza može da se koristi, Aleksandar mu reče da želi da
idu njome da bi video kako izgleda. Dok su prolazili između strmih
pregiba i vrtoglavih provalija, on reče: „Ako su ovo tvoji rođaci, ne
vredi da kažemo da smo ti i ja u rodu. Reci im da sam ja sin tvog
zapovednika i da si me poveo da mi pokažeš kako izgleda rat. Kasnije
oni neće moći da kažu da si ih slagao.”
Giras se rado složi i zaključi da i ovo znači da mora dobro da pazi na
dečaka. Ali, znao je da ne može da učini ništa više od toga, s obzirom da
se zakleo. On je bio čovek koji je verovao u bogove.
Na prilično ravnom ispustu koji beše širok nekoliko stotina metara,
između brda i provalije, nalazilo se seoce Skopas, čije kuće behu
sagrađene od tamnog kamena koji je ležao razbacan naokolo. Na
njegovoj otvorenoj strani nalazio se zabran od kamenova i bodljikavog
žbunja. Unutar njega gruba trava je bila prekrivena tragovima kravljih
kopita koje je napravilo stado koje je tu provelo noć. Nekoliko malih
dugodlakih konja paslo je u blizini, a ostali su bili negde sa čuvarima
stada i lovcima. Koze i sitne ovce kretale su se po brdu, a čulo se
sviranje čobana na frulama, nalik pevu neke divlje ptice.
Na jednom čvornovatom suvom drvetu stajala je, nabijena na njega,
jedna požutela lobanja i nekoliko kostiju ruke. Kada ga dečak upita šta
je to, Giras reče: „To potiče iz davnog vremena, kada sam ja još bio
dete. To je bio čovek koji je ubio svog oca.”
Njihov dolazak predstavljao je najveću novinu koju je selo doživelo
u poslednjih šest meseci. Začu se zvuk roga kojim su o tome obavestili
čuvare stada, a najstarijeg stanovnika Skopasa doneše iz njegove izbe
načinjene od krpa i koža još starijih od njega, u kojoj je živeo čekajući
da umre. U kući vođe sela ponudiše im male slatke smokve i nešto
mutnog vina u najboljim i najmanje oštećenim peharima. Ljudi su s
gotovo obrednom uljudnošću čekali dok oni nisu sve pojeli i popili vino
pre nego što počeše da im postavljaju pitanja o njima i o dalekom
svetu. Giras im reče da je Uzvišeni kralj Persije ponovo pokorio Egipat,
a da je kralj Filip pozvan da uredi stvari u Tesaliji i da su južnjaci zbog
toga uznemireni. „A da li je istina”, upita brat vođe sela, „da je uzeo
novu ženu i oterao onu Epirku?”
Svestan tišine glasnije od svake buke glasova, Giras reče da je to
potpuna laž. Budući da je kralj zaveo red u novim zemljama, on može
da učini čast ovom ili onom gospodaru time što će uzeti njegovu kćer u
svoju kuću, ali, po njegovom mišljenju, one su, ipak, samo taoci. A što se
tiče kraljice Olimpijade, ona i dalje uživa veliko poštovanje kao majka
kraljevog naslednika, kojim njegovi roditelji mogu da se ponose.
Završivši ovaj govor, koji je pripremio u tišini nekoliko časova pre
toga, on preseče sva naredna pitanja tražeći od njih da njemu ispričaju
novosti.
Vesti o sukobu bile su loše. Četiri neprijatelja, Kimolićana, susreli
su u dolini dvojicu pripadnika Girasovog plemena, koji su tamo lovili
jelene. Jedan je poživeo tek toliko da se dovuče kući i da im kaže gde
mogu da pronađu telo njegovog brata pre nego što ga šakali pojedu.
Kimolićani su bili naduti od gordosti, a starac nije imao nikoga da mu
osveti sinove; uskoro više niko neće biti bezbedan. Razmatrali su
mnogo toga šta bi mogli da učine, mnogo reči je navedeno koje su
nekog pogodile dok su izgovarane, i pričali su tako dok su čuvari stada
dovodili stoku natrag, a žene pripremale kozu koja je zaklana da bi se
počastili gosti. Kada noć pade, svi odoše na spavanje.
Aleksandar je delio postelju sa sinom vođe sela, koji je imao pravo
ćebe. Bilo je prepuno buva, kao i dečak, ali ovaj ga nije ometao s
obzirom da se plašio svog gosta i Aleksandar je spavao onoliko mimo
koliko su mu to buve dozvolile.
Sanjao je da je Herakle došao do njegovog kreveta i prodrmao ga.
Izgledao je baš kao na statui u hramu u vrtu u Peli, bez brade i mlad,
dok mu je na glavi stajala lavlja glava s iskeženim zubima, a lavlja griva
mu padala po ramenima. „Ustani, lenji dečače”, reče, „ili ću ja početi bez
tebe. Dozivam te sve ovo vreme.”
Svi ostali u sobi su spavali i on uze svoj ogrtač i tiho izađe napolje.
Svetli mesec obasjavao je divlje gorje. Nikog nije bilo na straži sem
pasa. Jedna ogromna zver vuku nalik potrča ka njemu, i on je stajao
mimo da bi ga pustio da ga omiriše, a onda ga pas ostavi na miru. Da je
bilo nekog kretanja s one strane ograde, to bi ih izazvalo da zalaju.
Sve je bilo mirno, zašto ga je Herakle probudio? Pogled mu pade na
visoki greben, na kojem je postojala staza kojom se moglo lako popeti, i
koja je predstavljala seosku osmatračnicu. Da je stražar postavljen
tamo... Ali nije bilo stražara. On se pope. Mogao je da vidi Arhelajev
drum, kako krivuda niz brdo i na njemu senke koje se prikradaju.
Dvadesetorica jahača kretala su se lakim korakom, ne noseći
nikakav teret. Čak i ovde u brdima gde se zvuk prostire nadaleko, bili
su predaleko da bi ih čuli, ali videlo se kako svetlucaju na mesečini.
Dečakove oči se raširiše. On podiže obe ruke ka nebu, dok mu je lice
sijalo od oduševljenja. On je posvetio sebe Heraklu i bog mu je
odgovorio. Ne prepuštajući njemu samom da pronađe bitku u kojoj će
se boriti, on mu je poslao bitku.
Pri svetlosti meseca, stajao je trudeći se da utisne u svom umu
oblik tog mesta, kao i tačke gde bi imali preimućstvo i one gde bi im
pretila opasnost. Nigde nije bilo mesta na kojem bi mogli da im
pripreme zasedu. Arhelaj beše dobar graditelj puteva i nesumnjivo je
ovaj drum planirao tako da na njemu ne bude mogućnosti da neko
bude dočekan u zasedi. Moraju ovde da ih napadnu, jer su stanovnici
sela brojčano slabiji. On mora odmah da ih podigne na noge, pre nego
što se neprijatelj približi dovoljno blizu da bi mogao da čuje komešanje.
Ali ako krene da trči naokolo i budi ih, zaboraviće na njega u gužvi koja
će zavladati, a on mora da ih natera da ga saslušaju. Na spoljnoj strani
kolibe vođe sela visio je rog koji su koristili kada je trebalo da se
meštara pozovu da se okupe. On ga prvo tiho isproba, a onda snažno
dunu.
Vrata kuća su se otvarala, muškarci su istrčavali navlačeći odeću na
sebe, žene su cičale, ovce blejale, koze meketale. Dečak, stojeći na
jednom visokom kamenu tako da se jasno video naspram svetlog neba,
povika: „Rat! Rat!”
Žamor se stiša. Njegov glas ga je presekao. Od trenutka kada je
napustio Pelu, on je razmišljao na makedonskom jeziku.
„Ja sam Aleksandar, sin kralja Filipa. Giras zna ko sam. Došao sam
da bih se borio u vašem ratu za vas, jer me je bog na to uputio.
Kimolićani se sada nalaze na drumu koji vodi kroz dolinu, ima ih
dvadeset tri jahača. Poslušajte me i pre nego što sunce izađe
završićemo s njima.” On pozva, poimence, vođu sela i njegove sinove.
Oni istupiše napred, zapanjeni i ćuteći, dok su im se oči pomerale u
tami. Ovo je dete one veštice iz Epira, pomisliše.
On sede na kamen, ne želeći da koristi visinu koju mu on pruža i
progovori vatreno, svestan sve vreme kako ga Herakle posmatra iza
njegovog ramena.
Kada Aleksandar završi sa svojim govorom, vođa naredi ženama da
uđu u kuće i reče muškarcima da učine onako kako je dečak rekao. Oni
su se u početku bunili, bilo je protiv njihove naravi da čekaju da bi
napali Kimolićane tek kada se nađu unutar zabrana, među stokom koju
su došli da ukradu. Ali i Giras se založi da učine ono što je Aleksandar
rekao. I tako, pri svetlosti nalik zori, seljani se naoružaše i dovedoše
svoje konje i sakupiše se iza svojih kuća. Bilo je jasno da Kimolićani
nameravaju da napadnu onda kada muškarci iz sela odu da rade.
Prečaga od bodljikavog šiblja kojom se zatvarala kapija proređena je
toliko da oni mogu da se provuku, ali ne previše, da ne bi počeli da se
pitaju zašto je to tako. Čobane koji čuvaju ovce i koze poslaše sa njima
na brda, da bi izgledalo kao da je to jutro kao i svako drugo.
Vrhovi planina behu tamni naspram neba na kojem su zvezde
počinjalo da blede. Dečak, držeći uzde svog konja i koplja, posmatrao je,
čekajući prve zrake sunca koji najavljuju svitanje; možda će ga sada po
poslednji put videti. On je znao kako će ovo da izgleda, ali sada je prvi
put to i osetio. Celog svog života slušao je priče o nasilnim smrtima, a
sada je njegovo telo bilo ono koje mu ih je pripovedalo: o tome kako
gvožđe melje vitalne organe, o smrtonosnom bolu, o mračnim avetima
koje čekaju da čovek bude iskidan i da napusti svetlost zauvek, zauvek.
Njegov čuvar više se nije nalazio pokraj njega. U svom zanemelom srcu
on se okrenu ka Heraklu i upita ga: „Zašto si me napustio?”
Svetlost zore obasja najviši vrh i on zablista poput plamena vatre.
Dečak je bio potpuno sam, tako da Heraklov glas, ma kako tih da je bio,
stiže neometano do njega. On mu reče: „Ostavio sam te da bi ti
razumeo moju tajnu. Ne veruj da će drugi umreti, a ni ti nećeš umreti;
to nije razlog zbog kojeg sam ja tvoj prijatelj. Stavivši sebe na lomaču,
ja sam postao božanstvo. Ja sam se rvao sa Tanatosom i ja znam kako
se smrt pobeđuje. Besmrtnost čovek ne stiče tako što živi večito; takva
želja rađa se samo iz straha. Svaki trenutak u kojem je čovek slobodan
od straha je ono što ga čini besmrtnim.” Ružičastocrvena boja brda
polako pređe u zlatnu. Dečak je stajao između smrti i života kao
između noći i jutra, i pomisli sa zanosom koji ga je uznosio: „Ja se ne
bojim”. Bilo je ovo bolje i od muzike i od ljubavi njegove majke, bio je to
život bogova. Nikakav bol nije mogao da ga dodirne, nikakva mržnja da
ga povredi. Sve stvari su mu se činile blistavim i jasnim, onakvim
kakvim ih vidi orao u letu. Osećao se oštrim poput strele i ispunjen
svetlošću.
Začu se topot potkovica kimolićanskih konja po tvrdoj i nabijenoj
zemlji druma.
Oni zastadoše ispred zabrana. Začuše se frule čobana sa brda. U
kućama su deca čavrljala, nesvesna dešavanja, a žene pevale, znajući da
je to varka koja je potrebna. Kimolićani odgurnuše bodljikavo trnje i
ujahaše unutra smejući se. Stoka po koju behu došli nalazila se tu. Ali
prvo će uzeti žene, odlučiše.
Iznenada, začu se uzvik, toliko glasan i jak da oni pomisliše da ih je
neka izbezumljena devojka ugledala. Zatim se začuše povici
muškaraca.
Na konjima i pešice meštani sela poleteše na njih. Neki od
napadača već su bili stigli blizu kuća, i sa njima prvo završiše. Uskoro
se broj seljana i napadača gotovo izjednači.
Neko vreme vladala je potpuna zbrka, dok su muškarci padali i
posrtali oko stoke koja je mukala. Onda jedan od napadača pojuri kroz
kapiju i krenu da beži. Meštani počeše da viču u znak pobede. Dečak
shvati da se neprijatelj dao u bekstvo i da će im meštani dozvoliti da
pobegnu, zadovoljni što su ih pobedili tog dana i ne razmišljajući o
tome da će doći neki drugi dan kada će se neprijatelj vratiti, besan zbog
poraza i željan osvete. Zar oni ovo smatraju pobedom? S krikom on
jurnu prema kapiji dozivajući ih vatreno: „Držite ih!” I privučeni
sigurnošću koju osetiše u njegovom glasu, seljani počeše da ga slede.
Zatvoriše kapiju, dok se stoka i dalje gurala oko njih, i muškarci se
nađoše jedni naspram drugih i malo-pomalo stadoše u dva
suprotstavljena borbena reda.
„Sada!”, pomisli dečak. On pogleda čoveka koji je stajao naspram
njega.
Čovek je na glavi imao kacigu od zamašćene stare crne kože,
ojačanu grubo iskovanim gvozdenim pločicama, a na grudima oklop od
kozjeg krzna koje na nekim mestima beše ostalo bez dlaka. Riđa brada
beše mu tek izrasla, a lice mu je bilo posuto pegama i ljuštilo se zbog
opekotina od sunca. Jako se mrštio, ne od besa, već poput čoveka kome
je zapalo da obavi neki posao u kojem nije vešt i koji nema vremena ni
za čije brige sem za svoje. Bez obzira na sve, pomisli dečak, ovo je stara
ratna kaciga, često je korišćena, a on je odrastao muškarac, uz to
prilično visok. Čovek mora da se bori s prvim na kojeg naiđe, to je
pravilo.
Imao je dva koplja: prvo je bilo za bacanje, a drugo da se njime bori
izbliza. Koplja su letela oko njih, a jedan od seljaka se popeo na krov
kuće s lukom u ruci. Jedan konj zarza i pade pogođen strelom u vrat, a
za njim i njegov jahač koji poče da beži skakućući na jednoj nozi. Činilo
se da je mnogo vremena prošlo u ovim početnim borbama. Većina
kopalja je promašila cilj, što zbog nestrpljivosti boraca, što zbog
udaljenosti i nedostatka veštine. Pogled riđeg čoveka je vrludao, dok je
tražio da u ovoj bici izdvoji neprijatelja protiv kojeg će se boriti. Dečak
pomisli da mu nije ostalo mnogo vremena pre nego što riđeg čoveka
neko drugi preuzme na sebe.
On namesti svoje koplje u odgovarajući položaj i potera konja
napred. Bila je to laka meta: na mestu gde se nalazilo čovekovo srce
kozje krzno beše crne boje. Ali, ne, ovo treba da bude prvi čovek s kojim
će se boriti i to mora da bude borba izbliza. Pored njega se nalazio
jedan tamnoputi crnomanjasti zdepasti čovek crne brade i dečak
zamahnu kopljem i baci ga gotovo i ne gledajući, a rukom posegnu za
drugim kopljem skoro istog trenutka kada je bacio prvo, pogledom
tražeći riđokosog čoveka. Ovaj ga ugleda, pogledi im se susretoše.
Dečak ispusti borbeni poklič i potera svog konja krajem koplja. Konj s
trzajem pojuri napred.
Riđokosi čovek podiže koplje, koje beše duže od dečakovog,
motreći oko sebe. Njegov pogled pređe preko dečaka, tražeći i dalje.
Čekao je da se pojavi neko drugi, neki odrastao muškarac, na kojeg će
morati da obrati pažnju.
Dečak visoko podiže glavu i povika na sav glas. Čovek mora da se
trgne, da shvati da mu od njega preti opasnost, inače to neće biti
urađeno kako treba, biće isto kao da ga je ubio s leđa ili na spavanju. On
ponovo ispusti borbeni poklič.
Napadači su pripadali plemenu u kome su svi bili krupne građe.
Riđem čoveku činilo se da mu se neko dete približava. Gledao ga je
nespokojno, jer mu se nije dopadalo što mora da pazi na njega i plašeći
se da bi, dok se bije s njim, mogao da se pojavi neki odrastao muškarac
i uhvati ga nespremnog. On ga beše samo ovlaš pogledao, mada je
njega dečak mogao jasno da vidi, ali onda napokon on na nekoliko
trenutaka usredsredi pogled da bi proučio lice koje mu se približavalo.
To nije bilo lice deteta. Od pogleda na njega nakostrešiše mu se dlake
na vratu.
Dečakovo lice bilo je lice ratnika, odlučno i ubilačko. Potpuno
pribran, oslobođen mržnje, besa i sumnje, čist u svojoj posvećenosti,
spokojan u svojoj pobedi nad strahom, on je jurio ka riđem čoveku. Sa
ovim licem koje je blistalo neljudskim sjajem, sa ovim bićem, šta god
da je to bilo, tako stravičnim, što ispušta krike poput sokola, čovek nije
hteo da ima posla. On okrenu svog konja, dok mu se jedan krupan seljak
približavao i pomisli da bi s njim trebalo da se sukobi, a o onom
drugom neka se neko drugi pobrine. Ali predugo beše skrenuo pogled
sa dečaka. Sa oštrim „ahiii-ii” dečak čije lice blistaše baci se ka njemu.
Čovek napade svojim kopljem, stvorenje ga izbeže i čovek ugleda
duboko usađene oči u kojima se ogledalo nebo, i usne izvijene u osmeh
zanosa. Udarac koplja ga pogodi u grudi, ali to beše više od udarca, to
beše uništenje i tama. Dok mu je sve nestajalo pred očima, učini mu se
da su se usne koje su do tada bile izvijene u osmeh, sada razdvojile, kao
da se spremaju da popiju njegov život.
Seljaci pozdraviše dečaka koji im očigledno beše doneo sreću. Ovo
je bio najbrže ubijeni neprijatelj u borbi. Napadači behu pokolebani, jer
je ubijeni čovek bio sin ljubimac njihovog vođe, koji je već bio star i
više neće imati dece. Oni nastaviše da se bore ne sačuvavši poredak, i
krenuše da se probijaju ka otvoru na kapiji, terajući svoje konje da
prođu između stoke i ljudi, ali seljaci sada postadoše odlučniji. Konji su
njištali, krave mukale i gazile popadale ljude, osećao se smrad sveže
balege, izgažene trave, znoja i krvi.
Oni nastaviše da beže i postade očigledno da su krenuli prema
drumu. Dečak se, terajući svog konja između stoke, seti položaja
okolnog zemljišta, budući da ga je pomno razgledao sa osmatračnice.
On izbi iz gomile, s povikom toliko glasnim da je mogao da probije uši:
„Zaustavite ih! Prolaz! Poterajte ih ka prolazu !” On se ni ne osvrnu za
sobom i da seljaci, koje beše začarao, nisu pojurili za njim, on sam bi se
sukobio sa svim preostalim Kimolićanima.
Stigli su ih na vreme. Napadači su se suzdržavali sve do tog
trenutka. Sada ih beše uhvatio paničan strah i više nisu mogli da
mudro sagledaju opasnosti koje im prete i tako, plašeći se provalija, a
ne znajući da postoje kozje staze na stenovitom brdu, oni se naguraše
svi na uskom putiću iznad klanca.
Dok su se tako povlačili, jedan jedini čovek se okrenu da bi se
suočio s progoniocima. Kose boje slame, tamnoput, nosa poput
sokolovog, on beše prvi u napadu i poslednji u bekstvu; i poslednji,
takođe, u tome da odustane od pokušaja da se dokopa druma. Znajući
da su pogrešno procenili opasnost, on je čekao na mestu gde se prolaz
sužavao. On je isplanirao i predvodio napad, a njegovog najmlađeg
brata ubio je dečak koji je još bio u uzrastu kada bi trebalo da čuva
koze; on će morati da to saopšti svome ocu. Pomisli da je bolje da ovu
sramotu iskupi svojom smrću; ionako je bilo verovatno da će poginuti,
a ovako će barem nekolicina moći da se spase ako on bude uspeo da
držeći prolaz zaustavi na neko vreme neprijatelja. On izvuče stari mač
od gvožđa koji je pripadao njegovom dedi i, sjahavši, stade raširenih
nogu na strmoj stazi.
Dečak vide kako se bori sam protiv trojice, kako dobija udarac u
glavu i pada na kolena. Progonioci jurnuše preko njegovog tela. Ispred
njih, Kimolićani behu poredani duž izbočine. S radosnim povicima,
meštani sela počeše da bacaju kamenje na njih, a lukonoša da ih gađa
strelama. Konji su padali s krikom u provaliju, a za njima i njihovi
jahači. Izgubili su polovinu ljudi pre nego što su preostali prošli kroz
prolaz.
 Sve je bilo završeno. Dečak je vodio svog konja za povodac. Konj je
imao posekotinu na vratu i počeo je da oseća bol, dok su mu se muve
skupljale na rani. Dečak ga pomilova i poče da ga umiruje. On je došao
da bi ubio svog prvog čoveka u borbi, a uspeo je da donese pobedu u
bici. To mu je bog dao poklon s neba.
Oko njega se okupiše oni seljaci koji nisu sišli u provaliju da bi
opljačkali tela poginulih. Osećao je njihove teške ruke na leđima i
ramenima i njihov jaki dah u vazduhu svuda oko sebe. On je njihov
general, njihov mali lav, on im je doneo sreću, govoriše. Giras je hodao
pored njega s izgledom čoveka čiji je društveni položaj zauvek
promenjen.
Neko povika: „Ovaj kučkin sin se još mrda!” Dečak koji nije želeo
ništa da propusti, progura se kroz gomilu. Čovek kose boje slame ležao
je tamo gde je oboren, krvareći iz rane na glavi i pokušavajući da se
podigne i nasloni na jednu ruku. Jedan seljak ga zgrabi za kosu, tako da
on zaurla od bola, a onda mu povuče glavu unazad da bi mu presekao
grlo. Ostali jedva da baciše i pogled na ovaj postupak koji im se činio
tako prirodnim.
„Ne!” uzviknu dečak. Svi se okrenuše, iznenađeni i zbunjeni. On
dotrča do čoveka i kleknu pored njega, odgurnuvši nož koji je seljak
držao na čovekovom grlu. „On se hrabro borio. To je učinio da bi
spasao ostale. On je bio kao Ajant pored brodova.”
Seljaci počeše žustro da raspravljaju. Šta on to govori? Nešto o
tome da je taj čovek posvećeni junak, da to predstavlja neko znamenje,
da bi donelo nesreću ako ubiju tog čoveka, reče jedan. Ne, reče jedan
drugi, to je samo dečakov hir, ali rat je rat. Smejući se i odgurnuvši u
stranu seljaka koji beše prvi došao, on s nožem u ruci krenu ka čoveku
koji je ležao na zemlji.
„Ako ga ubiješ”, reče dečak, „zažalićeš. Kunem se životom svog oca.”
Čovek s nožem ogleda se oko sebe. Trenutak ranije, dečak je sijao
poput sunčevog zraka. Giras reče: „Bolje učini kao što kaže!”
Dečak se uspravi i reče: „Morate da pustite ovog čoveka da ode. Ja
to tražim kao svoju nagradu. Vratite mu njegovog konja, a ja ću vam
dati konja čoveka kojeg sam ubio da vam to nadoknadim.”
Oni su ga slušali otvorenih usta, ali, on shvati pogledavši ih da
smatraju da će on uskoro zaboraviti šta je rekao i da će kasnije moći da
dokrajče čoveka. „Neka se sada popne na konja, ovog trenutka i
odvedite ga do druma. Girase, pomozi im.”
Seljaci se nasmejaše. Oni prebaciše čoveka preko njegovog konja,
zabavljajući se sve dok oštri glas iza njih ne povika: „Prestanite s tim.”
Oni udariše konja po stražnjici i on pojuri po drumu, dok se njegov
jahač jedva držao za njegovu grivu. Dečak se okrenu, prestavši da se
mršti. „Sada”, reče, „moram da pronađem svog čoveka.”
Na bojnom polju nije bilo nikog živog i ranjenog. Ranjene seljake
njihove žene su odnele kućama, a napadači su ubijeni; to su, takođe,
učinile žene. A onda su došle do svojih poginulih i bacale su se preko
njihovih tela, udarale se po grudima, grebale noktima svoja lica i čupale
kose. Zvuci njihovog naricanja podsećali su na glasove divljih životinja
koje žive u toj oblasti, mladih vukova ili ptica ili koza. Na nebu su se
kretali beli oblaci, polako, dok su se tamni okupljali iznad planina,
prekrivajući crnilom udaljene vrhove prekrivene šumama.
Dečak pomisli: „Ovo je bojno polje. To ovako izgleda.” Mrtvi
neprijatelji behu razbacani na sve strane, napušteni, nezgrapno
optuženi. Žene, okupljene poput vrana, prekrivale su pale pobednike.
Visoko na nebu, skladno leteći, jedna po jedna okupljale su se ptice
grabljivice.
Riđokosi čovek je ležao na leđima, s jednom nogom savijenom u
kolenu. Kacigu ojačanu gvozdenim pločicama, koja je pripadala dvema
naraštajima pre njega, već su uzeli: poslužiće još mnogima. On nije
mnogo krvario. Bio je jedan trenutak u borbi, dok je padao a koplje još
bilo zabijeno u njega, kada je dečak pomislio da će morati da ga ispusti
ili da će i njega povući. Ali on ga je još jednom cimnuo i izvukao ga u
poslednjem trenutku.
On pogleda u bledo lice, koje je već postajalo modro, široko
otvorena usta i ponovo pomisli: „Ovo je bojno polje, vojnik mora da
nauči kako to izgleda.” On je ubio svog prvog čoveka i sad mora da
uzme trofej koji će moći da pokaže. Na lešu nije bilo bodeža, čak ni
pojasa, a i oklop od kozjeg krzna je nestao. Žene su brzo obavile svoj
posao na bojnom polju. Dečak u sebi oseti bes, ali znao je da mu neće
ništa vredeti da se buni, već će samo izgubiti obraz. Ipak, znao je da
mora da ponese neki trofej.
„Evo, mali ratniče.” Jedan mladi seljak s crnom zamršenom kosom
stajao je iznad njega, pokazujući slomljene zube dok se prijateljski
osmehivao. U ruci je držao sekiru prekrivenu poluosušenom krvlju.
„Pusti me da mu ja odsečem glavu umesto tebe. Znam kako se to radi.”
Gledajući naizmenično to nasmešeno lice i lice mrtvaca sa široko
otvorenim ustima, dečak je ćutao. Sekira, koja je delovala laganom u
mladićevim krupnim rukama, činila mu se preteškom za njega. Giras
brzo reče: „To sada rade još samo u zaostalim zemljama, Aleksandre.”
„Bolje da to ipak uradim”, reče. „Ništa drugo nije ostalo.” Mladić
priđe jedva čekajući i oproba oštricu sekire na svom palcu. Ali kada
dečak shvati da oseća olakšanje zato što će neko drugi da obavi ovaj
posao umesto njega, on reče: „Ne, ja moram sam da je odsečem.” Dok
su se seljaci smejali i psovali diveći mu se, staviše mu u ruku sekiru
koja beše topla, lepljiva, klizava od krvi i s mirisom sirovog mesa. On
kleče pored leša, sileći sebe da ne zatvori oči, i udarcem preseče kosti
vrata, dok krvavi ostaci padoše po njemu, i glava se odvoji od tela.
Držeći glavu za pramen kose - morao je da zna da više ni u njegovim
najtajnijim mislima neće ostati nešto što se plašio da učini - on se
uspravi. „Donesi mi moju torbu, Girase.”
Giras je odveza i skinu sa sedla. Dečak spusti glavu unutra i protrlja
dlanove po torbi. Još je ostalo krvi između njegovih prstiju i oni su bili
lepljivi od nje. Potok se nalazio nekih trideset metara dole i on reši da
opere ruke kad krene kući. Okrenu se da bi se oprostio sa svojim
domaćinima.
„Čekaj!” povika neko. Dvojica ili trojica ljudi, noseći nešto, trčala su
ka njima i mahala. „Ne dozvolite da mladi gospodar ode. Evo, doneli
smo mu i njegov drugi trofej. Dva, dva, pogledajte, ubio je dvojicu.”
Dečak se namršti. Sada je želeo da što pre krene kući. Borio se samo
jednom i pitao se šta to oni govore.
Čovek koji je trčao ispred drugih stiže zadihan do njih. „Istina je.
Ovaj ovde” - on pokaza na leš bez glave - „to je bio drugi čovek kojeg je
ubio. Prvog je ubio bacivši koplje, pre nego što smo im se približili.
Video sam svojim očima; on je istog trenutka pao poput preklane
svinje. Jedno vreme je pokušavao da puzi, ali umro je pre nego što su
žene stigle do njega. Evo ti, mladi gospodaru. Još nešto što možeš da
pokažeš svome ocu.”
Drugi čovek pokazivao je glavu koju je podigao uvis držeći je za
crnu kosu. Jaka gusta brada prekrivala je mesto gde je bila odsečena od
vrata. Bila je to glava čoveka na kojeg je bacio svoje prvo koplje, pre
nego što se borio s onim drugim licem u lice. Postojao je jedan trenutak
koji je trajao koliko i treptaj oka, kada je on video da je to čovek s kojim
treba da se bori. Zaboravio je na ovog prvog, u njegovom umu on je
nestao kao da ga nikad nije ni bilo. Dok je seljak držao glavu za pramen
kose, ona beše nakrivljena na jednu stranu, a usta behu iskrivljena u
grču u mrtvački osmeh; koža mu je bila preplanula od sunca, a jedno
oko polusklopljeno i videle su se samo beonjače.
 Dečak pogleda u ovo lice nasuprot sebe. Oseti jezu u stomaku, i
napad mučnine, i kako mu se dlanovi znoje i postaju lepljivi. On teško
proguta, boreći se da ne povrati.
„Ja ga nisam ubio”, reče. „Ja nisam ubio tog čoveka.”
Sva trojica istovremeno počeše da ga ubeđuju u suprotno, opisujući
kako je telo ležalo, i zaklinjući se da nije imao nijednu drugu ranu na
telu, i nudeći da ga tamo odvedu, i gurajući mu u ruke glavu mrtvaca da
bi je uzeo. Dva čoveka u prvoj borbi! O tome bi mogao da pripoveda
svojim unucima. Oni se obratiše Girasu, rekoše da je mladi gospodar
uzbuđen i da to nije ni čudo, ali ako ostavi ovaj trofej, žaliće zbog toga
kada se pribere i zato Giras mora da uzme glavu umesto njega.
„Ne!” dečak glasno povika. „Ne želim je. Nisam ga video kako umire.
Ne smete da mi ga donesete ako su ga ubile žene. Ne možete da kažete
sa sigurnošću šta se dogodilo. Nosite to.”
Oni coknuše jezicima, rekavši da im je žao što moraju da ga
poslušaju, jer će to biti na njegovu štetu. Giras odvoji na stranu čoveka
koji je držao glavu i prošapta mu nešto na uvo. Izraz lica mu se promeni
i on nežno prebaci ruku dečaku preko ramena i reče da mora da popije
nešto vina i zagreje se pre nego što krenu na dug put kući. Dečak je
hodao pokraj njega ne progovarajući, dok mu lice beše bledo i s
odsutnim izrazom, sa modrim podočnjacima oko očiju. Kasnije, kada
popi nešto vina, boja mu se vrati u obraze i on poče da se osmehuje i ne
prođe mnogo vremena, a on se pridruži opštem smehu.
Kada krenuše, svi ga glasno pozdraviše. Kakav divan dečak, tolika
odvažnost, takva pamet, a sada još i tako dolično ponašanje, govorili
su. Koji otac ne bi bio ponosan na takvog sina, pitali su se.

„Pogledaj pažljivo kakvo je kopito. Debelo kopito znači da su noge

zdravije nego kada je tanko. Obrati pažnju, takođe, i proveri da li su
kopita s prednje i zadnje strane visoka, a ne ravna; visoko kopito
omogućava konju da lako diže noge iznad zemlje.”
„Ima li ijedan deo te knjige”, upita Filota, Parmenionov sin, „koji ti
ne znaš napamet?”
„Čovek ne može nikada da zna previše Ksenofonta”, reče
Aleksandar, „kada on govori o konjima. Želim da pročitam i njegove
knjige o Persiji. Da li ćeš danas nešto da kupiš?”
„Ne ove godine. Moj brat sebi kupuje konja.”
„Ksenofont kaže da dobro kopito stvara zvuk poput zvuka cimbala.
Čini mi se da je onom tamo kopito iskošeno. Moj otac želi za sebe
novog konja za rat. Jedan mu je nastradao kada se borio protiv Ilira
prošle godine.” On pogleda na podijum pored njih podignut kao i
obično za prolećni sajam konja. Kralj još ne beše stigao.
Bio je bleštavo svetao dan, a jezero i zaliv prekrivali su blagi talasi i
njihove inače tamne vode su takođe sijale. Beli oblaci koji su dolazili sa
udaljenih planina po ivicama su bili plavičasti, poput oštrica mačeva.
Ugažena trava je bila zelena od zimskih kiša. Celo jutro vojnici su
kupovali konje: oficiri za sebe, plemenske poglavice za svoje vazale koji
su sačinjavali njihovu vojsku (u Makedoniji su se ono što je feudalno i
ono što je vojno uvek preplitali); birali su snažne zdepaste životinje s
gustom grivom, koje behu žustre i dobro odnegovane posle zimske
ispaše. Do podneva ovaj uobičajeni posao beše završen i sada su
dovođeni čistokrvni konji, trkački, paradni i jurišni, koji behu divni za
gledanje.
Sajam konja u Peli bio je tradicija ništa manje cenjena od
svetkovina posvećenih bogu. Trgovci su dolazili iz zemalja u kojima su
se gajili konji kao što su Tesalija, Trakija, Epir, pa čak i iz Helesponta;
ovi poslednji su tvrdili da su njihova grla nastala ukrštanjem sa
slavnom rasom konja koju koriste persijski kraljevi.
Tek sada su počinjali da dolaze važni kupci. Aleksandar je proveo
većinu tog dana na sajmu. Oko njega beše okupljeno, mada se još nisu
osećali potpuno prijatno ni s njim ni jedan s drugim, pola tuceta dečaka
koje je Filip odabrao i koji behu sinovi onih kojima je želeo da ukaže
počast.
Beše prošlo mnogo vremena otkako je u Makedoniji poslednji put
zvanično stvorena Prinčeva straža za naslednika prestola koji je
upravo stupio u doba zrelosti. Sam kralj Filip nikada i nije bio u ulozi
naslednika prestola, a pre njega, u vreme ratova oko nasleđivanja, za
mnogo naraštaja nijedan naslednik nije uspeo da dospe u zrelo doba
pre nego što je ili bio ubijen ili lišen prava na nasleđivanje. U zapisima
se moglo pronaći da je poslednji makedonski naslednik prestola koji je
imao svoju ličnu stražu koja mu je zvanično dodeljena bio Perdika Prvi,
a to je bilo pre nekih pedesetak godina. Jedan od pripadnika te straže je
još bio živ i, mada je bio veoma star, voleo je da dugo priča o ratovima
na granici i otimanju stoke i znao je da navede imena unuka Perdikinih
nezakonitih sinova, ali i on je zaboravio kako je izgledao zvaničan
postupak stvaranja Prinčeve straže.
Trebalo je da Stražu sačinjavaju mladići približno prinčevih godina
koji su kao i on prošli ispit zrelosti. Ali sada nijedan takav dečak nije
mogao da se pronađe na kraljevskim posedima. Mnogi očevi su žučno
nudili svoje sinove od šesnaest i sedamnaest godina, koji su već
izgledali i govorili kao odrasli muškarci. Tvrdili su da je to u redu, jer je
većina Aleksandrovih prijatelja ionako čak i starija. Uz to, dodavali su
obzirno, sve je to potpuno prirodno, budući da se radi o toliko
odvažnom i naprednom dečaku.
Filip je strpljivo slušao ove pohvale, sećajući se pogleda svog sina s
kojim se susreo kada je ovaj pred njega položio glavu ubijenog čoveka
koja se već beše usmrdela od dugog putovanja. Tih dana, dok je
iščekivao i tražio vesti o njemu, postalo mu je jasno da će, ako se dečak
ne vrati, morati da naredi da Olimpijada bude ubijena pre nego što ona
ubije njega. Sve to je bilo teško progutati. Epikrat je otišao, rekavši mu
da je princ odlučio da odustane od muzike; to mu je saopštio
izbegavajući njegov pogled. Filip se razmetao raskošnim poklonima, ali
znao je da se po celoj Heladi šire za njega neprijatna govorkanja.
Na kraju nije učinjen nikakav pravi pokušaj da se zvanično stvori
Prinčeva straža. Aleksandra ovo nije ni zanimalo i on je za sebe
odabrao grupu mladića i odraslih muškaraca koji su ionako svugde bili
poznati kao Aleksandrovi prijatelji. Oni sami bili su spremni da
zaborave da je on prošlog leta napunio trinaest godina. Međutim, to
jutro na sajmu konja on je provodio sa dečacima koje je njegov otac
odabrao da mu prave društvo. Bio je zadovoljan što je s njima, a to što
se prema njima ponašao kao prema mlađima od sebe nije bilo zato da
bi sebe uzdigao ili njih ponizio, već zato što se nikada nije ni osećao
drugačije. On je bio u stanju da neumorno govori o konjima, a oni su
davali sve od sebe da bi ga u tome pratili. Njegov pojas za mač, njegova
slava i činjenica da je "uprkos svemu tome on bio najmlađi među
njima, zbunjivali su ih i činili da se osećaju neprijatno. Osetili su
olakšanje kada su videli da se sada kad se spremalo izlaganje
čistokrvnih konja, oko njega okupljaju njegovi prijatelji Ptolomej,
Harpal i Filota, kao i svi ostali. Ostavljeni po strani, oni se okupiše u
grupu i, pošto njihov vođa beše otišao, počeše da se bore za pravo
prvenstva, poput pasa koji su se slučajno sreli.
„Moj otac nije mogao danas da dođe. To nije ni važno, on uvozi
konje za sebe pravo iz Tesalije. Svi tamošnji uzgajivači ga poznaju.”
„Meni će uskoro biti potreban veći konj, ali moj otac je to ostavio za
sledeću godinu, kada budem još porastao.”
„Aleksandar ima kraće ruke nego ti, a on jaše konje za odrasle
muškarce.”
 „Oh, pa dobro, pretpostavljam da su ih posebno uvežbali za njega.”
Jedan dečak koji beše najviši među njima reče: „On je ubio svog
prvog vepra. Ti verovatno misliš da su i vepra posebno uvežbali za
njega.”
„To je sve bilo namešteno, uvek je tako”, reče dečak čiji je otac bio
bogat i koji je mogao da računa na to da će za njega sve biti namešteno.
„Nije bilo namešteno!” povika besno visoki dečak. Ostali razmeniše
poglede, a on pocrvene. „Moj otac je čuo kako je to bilo. Ptolomej je
pokušao da sve namesti, a da Aleksandar ne sazna, jer je on bio odlučio
da to uradi, a Ptolomej nije želeo da on nastrada. Očistili su šumu i u
njoj je ostao samo jedan mali vepar. A onda kada su ujutru stigli,
pojavio se jedan veliki vepar koji je u šumu došao tokom noći. Ptolomej
je pobledeo i pokušao je da nagovori Aleksandra da se vrate kući. Ali
ovaj je prozreo šta se dogodilo i rekao mu da je to vepar kojeg mu je
bog poslao, a bog zna najbolje. Nisu uspeli da ga odvrate od njegovog
nauma. Oblio ih je znoj od straha, jer su znali da je on previše lagan da
bi ga zadržao, a da mreža neće dugo izdržati. Ali Aleksandar je ciljao
pravo u veliku venu na vratu vepra i nije bilo potrebno da mu iko
pomaže. Svi znaju da se tako dogodilo.”
„Misliš, niko se ne usuđuje da pokvari tu priču. Pogledaj ga sada.
Otac bi me prebio kaišem kada bih ja stajao ovde na trkalištu i puštao
da me muškarci ljube. S kojim od njih se on zabavlja?”
Jedan od dečaka reče: „Ni sa jednim, kaže moj brat.”
„Oh? Da li je on pokušao?”
„Pokušao je jedan njegov prijatelj. Činilo se da se Aleksandru
dopada, čak ga je jednom i poljubio. Ali kada je on poželeo i ostalo,
Aleksandar se činio iznenađenim i delovao je kao da ga pomisao na to
odbija. On je još premlad za svoj uzrast, tako kaže moj brat.”
„A koliko je godina imao tvoj brat kada je ubio svog prvog čoveka?”
upita najviši dečak. „I svog prvog vepra?”
„To je nešto drugo. Moj brat kaže da će mu to iznenada doći i da će
poludeti za devojkama. Tako je bilo i s njegovim ocem.”
„Oh, ali kralj voli...”
„Ćuti, budalo!” Svi baciše poglede preko svojih ramena, ali muškarci
su posmatrali dva trkaća konja koje je trgovac poslao da trče po polju.
Dečaci su prestali da se prepiru kada je Kraljeva straža došla i stala oko
podijuma, spremajući se za dolazak kralja.
„Vidi”, neko prošapta, pokazujući oficira koji im je zapovedao. „To
je Pausanija.” Oni razmeniše poglede, dobro se razumevši, ali i s
upitnim izrazom lica. „On je bio kraljev ljubimac pre ovoga što je sada
poginuo. On je bio njegov suparnik.”
„Šta se dogodilo?”
„Ššš. To svi znaju. Kralj ga je odbacio i on je poludeo od besa. Ustao
je jednom dok su svi pili i nazvao novog ljubimca besramnom kurvom
koja ide s bilo kim ko ga plaća. Ljudi su ih razdvojili, ali bilo da je ovom
mladiću zaista bilo stalo do kralja, bilo da se radilo o njegovoj časti, to
ga je izgrizalo i na kraju je on zamolio svog prijatelja, mislim da je to
bio Atal, da prenese kralju poruku od njega kada bude mrtav. Sledeći
put kada su krenuli u borbu protiv Ilira, on je jurnuo pravo ispred kralja
među neprijatelje i tako je ubijen.”
„Šta je kralj učinio?”
„Sahranio ga je.”
„Ne s njim, nego šta je učinio Pausaniji?”
Oni počeše zbunjeno da šapuću.
„Niko ne zna da li...”
„Naravno da jeste!”
„Možeš da budeš ubijen što to kažeš.”
„Pa, njemu sigurno nije bilo žao.”
„Ne, ne, to je bio Atal i prijatelji tog mladića, tako kaže moj brat.”
„Šta su oni učinili?”
„Atal je jedne noći naveo Pausaniju da se napije namrtvo. Onda su
ga odneli u štalu i rekli da bi i oni mogli da se zabave, jer je on taj koji će
ići sa svakim, čak i da mu se ne plati. Pretpostavljam da su ga i prebili.
Probudio se u štalskom dvorištu sledećeg jutra.”
Neko tiho zazvižda. Svi su zurili u oficira koji je zapovedao
Kraljevom stražom. Činio se starijim nego što je bio i nije bio neke
zapanjujuće lepote. Uz to, pustio je i bradu da mu izraste. „Tražio je da
Atal bude osuđen na smrt. Naravno, kralj to nije mogao da učini, čak i
da je to želeo; zamislite da je to morao da iznese pred Skupštinu! Ali
morao je nešto da uradi, pošto Pausanija pripada Orestidima. Dao mu
je nešto zemlje i proglasio ga Drugim oficirom Kraljevske straže.”
Dečak koji je bio najviši među njima i koji je slušao ovu priču ćuteći,
sada reče: „Da li Aleksandar zna za ovakve stvari?”
„Njegova majka mu sve govori, da bi ga odvratila od kralja.”
„Ali kralj ga je uvredio u dvorani. Zato je on otišao da bi ubio svog
prvog čoveka.”
„Da li je to ono što ti je on rekao?”
„Ne, on o tome neće da govori. Moj otac je bio prisutan kada se to
dogodilo; on često večera s kraljem. Naša zemlja nalazi se prilično blizu
Pele.”
„Znači, ti si već i pre upoznao Aleksandra?”
„Samo jednom smo se sreli, kada smo bili deca. On me sada nije
prepoznao, previše sam porastao.”
„Sačekaj samo kad sazna da ste istih godina, to mu se neće dopasti.”
„Ko kaže da jesmo?”
„Jednom si mi rekao da ste rođeni istog meseca.”
„Nikada nisam rekao i iste godine.”
„Jesi, prvog dana kada si došao.”
„Da li ti to mene nazivaš lažovom? Hajde, samo reci.”
„Hefestione, ti budalo, ne smeš ovde da se biješ.”
„Onda me ne nazivaj lažljivcem.”
„Ti izgledaš kao da ti je četrnaest”, reče dečak koji je pokušavao da
ih pomiri. „Kada smo bili u gimnazijumu, ja sam mislio da imaš i više.”
„Znaš li na koga Hefestion liči? Na Aleksandra. Ne baš da liči, ali
izgleda, recimo, kao da mu je stariji brat.”
„Čuješ li ovo, Hefestione? Koliko dobro tvoja majka poznaje kralja?”
Dečak koji je ovo rekao previše je računao na zaštitu koju će mu
pružiti mesto i vreme. Ali već sledećeg trena, on se nađe na zemlji, sa
rasečenom usnom. Međutim, u gužvi koja zavlada zbog kraljevog
dolaska, malo ljudi ovo primeti. Aleksandar ih je sve vreme gledao
krajičkom oka, jer je o sebi razmišljao kao o njihovom zapovedniku. Ali
on odluči da se pravi kao da nije ništa video. Oni se nisu nalazili na
dužnosti, a dečak koji je bio udaren bio je onaj koji mu se najmanje
dopadao.
Filip je dojahao do počasne lože, u pratnji prvog oficira Straže,
Somatofilaksa. Pausanija ga pozdravi i povuče se u stranu. Dva dečaka
su stajala posmatrajući ovo s poštovanjem, jedan oblizujući jezikom
svoju usnu, a drugi trljajući zglob šake.
Sajam konja je uvek predstavljao neku vrstu izleta na kojem su se
muškarci ponašali kao pravi muškarci. Filip, obučen u jahaće odelo,
podiže bič u pravcu velikaša, štitonoša, oficira i trgovaca konjima i
pozdravi ih, pope se u svoju ložu i pozva poimence one koje je odabrao
da mu se pridruže. Pogled mu pade na sina i on krenu da mu da znak,
ali onda ugleda malu grupu okupljenu oko njega i okrenu glavu.
Aleksandar je razgovarao sa Harpalom, tamnoputim, živahnim i
zgodnim mladićem koji je imao mnogo urođene privlačnosti, ali koga je
usud prokleo i dodelio mu hromu nogu. Aleksandar se uvek divio
načinu na koji je on to podnosio.
Jedan trkaći konj dođe kasajući; jahao ga je jedan mali dečak,
Nubijac, obučen u prugasti haljetak. Beše se proširio glas da je kralj ove
godine došao na sajam samo da bi kupio novog konja za rat, ali on već
beše platio cenu, koja je postala legendama, od trinaest talanata13 za
trkaćeg konja koji mu je doneo pobedu u Olimpiji i jedan trgovac
konjima je pomislio da vredi da pokuša da mu proda novog trkaćeg
konja. Filip se nasmeši i odmahnu glavom i Nubijac, koji se nadao da će
i njega kupiti zajedno sa konjem i da će nositi zlatne naušnice i jesti
meso na gozbama, otkasa natrag, s izrazom tuge na licu.
Bojni konji behu dovedeni, redom oko kojeg su se trgovci celog
prepodneva žučno svađali i na kraju se o njemu dogovorili uz pomoć
davanja velikih mita. Kralj siđe da bi ispitao usta i zube konja i njihova
kopita i noge i da bi čuo kako dišu. Zatim ih odvedoše, osim nekolicine
koje ostaviše za slučaj da se ne pojavi nijedan bolji. Sve to se obavljalo
prilično sporo i Filip se nestrpljivo osvrtao oko sebe. Zatim jedan
krupni trgovac konjima iz Tesalije, Filonik, koji je besneo već neko
vreme, reče svom slugi: „Reci im da ću im prosuti creva ako odmah ne
dovedu onu životinju.”
„Kit, kaže, gospodine da ne mogu da ga dovedu, ali...”
„Morao sam da ga sam ukrotim koliko je bio divalj, pa zar treba i da
im pokazujem kako da ga dovedu? Poruči Kitu u moje ime da im, ako ne
obavim ovu prodaju, neće ostati kože na leđima ni koliko treba za par
đonova za sandale.” Sa širokim osmehom punim poštovanja, on priđe
kralju. „Gospodaru, upravo ga dovode. Videćeš da je on baš onakav kao
što sam ti rekao pišući ti iz Larise, pa i više od toga. Oprosti zbog ovog
odlaganja, upravo su mi rekli da je neka budala dozvolila da strgne
povodac sa sebe. Budući da je u punoj snazi, teško ga je uhvatiti. Ah!
Evo, dovode ga.”
Oni su dovodili, idući korakom, jednog vranca sa belim belegom na
čelu. Sve ostale konje su prikazivali sa jahačima na njima kako bi se
videlo kako se kreću. I mada je bio obliven znojem, konj nije disao
poput onog koji je upravo trčao. Kada ga dovedoše pred kralja i
njegovog glavnog dresera konja, konj raširi nozdrve i zakoluta očima,
zatim pokuša da podigne glavu, ali konjušar je povuče nadole. Uzde su
bile od skupocene crvene kože i ukrašene srebrom, a na leđima nije
imao sedlo. Trgovac je nešto mrmljao sebi u bradu.
Iza podijuma začu se kako neko tiho reče: „Pogledaj, Ptolomeju.
Pogledaj ovog.”
 „Evo ga, gospodaru!” reče Filonik, sileći se da mu se u glasu oseti
zanos. „Evo, to je Grom. Ako je ikad postojao konj dostojan kralja...”
On je zaista i bio, po svim merilima, savršen konj po Ksenofontu.
Prilikom pregleda, kao što on to savetuje, počevši od nogu, moglo se
videti da su mu kopita visoka i spreda i straga i da, kada udara njima
po zemlji kao što je to upravo činio (promašivši zamalo nogu
konjušara) ona stvaraju zvuk nalik zvuku cimbala. Noge su mu bile
jake, ali savitljive, grudi široke, vrat izvijen u obliku luka, baš onako
kako Ksenofont govori da treba da bude, a griva je bila duga, jaka,
svilenkasta i loše očešljana. Leđa su mu bila snažna i široka, kičma
dobro zakrivljena, a bedra kratka i široka. Njegova crna dlaka je sijala, a
na jednom boku je imao žig u obliku trougla sa rogovima, znak
Volovske glave, što je bila oznaka slavne rase kojoj je pripadao.
Zapanjujuće je bilo što je na čelu imao belu šaru koja je bila gotovo ista
kao ovaj žig.
„To je”, reče Aleksandar s divljenjem, „savršen konj. Potpuno
savršen.”
„Jogunast je”, reče Ptolomej.
Glavni konjušar Kit reče svom drugu, koji je bio rob kao i on, dok su
ih posmatrali kako se bore s konjem: „U danima kao što je ovaj,
poželim da su mi prerezali grkljan kao i mome ocu kada su zauzeli
grad. Leđa mi još nisu zarasla od prošlog puta, a čeka me novo
bičevanje pre nego što sunce zađe.”
„Taj konj je ubica. Šta taj čovek želi, da li želi da ubije kralja?”
„S tim konjem je sve bilo u redu, kažem ti, sve je bilo u redu, i ništa
nije bilo problem sem njegovog vatrenog duha, sve dok on nije izgubio
živce. Kada pije, on postane poput divlje zveri i obično se iskali na
nama, jer smo mi jeftiniji od konja. Isključivo je njegova greška što je
konj postao ovakav, a ubio bi me kada bih mu rekao da je zbog njegove
naravi konj zauvek uništen. Kupio ga je od Krososa tek pre mesec dana,
samo zbog današnjeg sajma. Platio ga je dva talanta.” Njegov
sagovornik zazvižda. „Računao je da će dobiti tri, a to bi se i dogodilo
da nije odlučio da ga potpuno slomije. Konj se dobro držao, to mogu da
ti kažem; mene je još odavno slomio.”
Filip, videvši da je konj nemiran, odmače se nekoliko koraka. „Da,
dopada mi se kako izgleda. Hoću da vidim kako se kreće.”
Filonik napravi nekoliko koraka prema konju. On zarza, glasno
poput trube u boju, silom podiže glavu iako ga je konjušar vukao svom
snagom i poče da udara kopitama po vazduhu. Trgovac poče da psuje,
držeći se na odstojanju, a konjušar uspe da ga ponovo uhvati za uzde. Iz
njegovih usta, kao da se boja spira sa uzdi od crvene kože, kanu
nekoliko kapi krvi.
Aleksandar reče: „Pogledaj kakav su mu đem stavili. Pogledaj te
šiljke na njemu.”
„Izgleda da čak ni to ne može da ga zadrži”, reče krupni Filota
mimo. „Nije sve u lepoti.”
„A ipak uspeva da drži glavu podignutom.” Aleksandar krenu
napred. Ljudi su ga puštali da prođe, gledajući ga; jedva je dopirao
Filoti do ramena.
„Možeš da vidiš koliko je vatren, gospodaru”, reče Filonik kralju.
„Ovakvog konja bi čovek mogao da obuči da se propne na noge i
napadne neprijatelja.”
„Najbrži način da konj na kojem jašeš bude ubijen”, reče Filip
odsečno, „jeste da se podigne na zadnje noge i ostavi izloženim svoj
trbuh.” On rukom dade znak jednom čoveku obučenom u kožu. „Da li
hoćeš ti da ga isprobaš, Jasone?”
Glavni kraljev dreser konja krenu, izazvavši radosne uzvike
podrške. Konj odstupi jedan korak unazad, poče da udara kopitama po
zemlji i da koluta očima. Dreser zacokta jezikom i čvrstim glasom reče:
„Hajde, Grome, hajde, dečko, dođi, Grome.” Činilo se da je konj, začuvši
svoje ime, zadrhtao od sumnjičavosti i besa. „Drži mu glavu dok ne
uzjašem”, reče konjušaru, „mislim da je jedan čovek za to dovoljan.” On
priđe konju uz bok, spreman da rukom posegne za krajeve njegove
grive, što je jedini način da se uzjaše, osim ako čovek ima koplje na koje
bi se podupro. Da se sedlo nalazilo na konju, samo bi mu omogućilo da
udobnije sedi i da bolje izgleda, ali ionako na njemu ne bi bilo uzengija.
Uzengije su koristili samo stari ljudi i Persijanci, koje su, ionako, svi
smatrali slabićima.
U poslednjem trenutku pre nego što je Jason uzjahao, konj opazi
njegovu senku. Silovito se trže, okrenu i žestoko ritnu, promašivši
Jasona tek za koji centimetar. On odstupi unazad. Kralj uhvati njegov
pogled i podiže obrve.
Aleksandar, koji je sve vreme zadržavao dah, pogleda u Ptolomeja i
reče glasom koji je izražavao bol: „On ga neće kupiti.”
„A ko bi ga kupio?” reče Ptolomej iznenađeno. „Ne mogu ni da
zamislim zašto su ga pokazali. Ksenofont ga ne bi kupio. Ti si upravo
navodio njegove reči o tome kako nervozan konj neće dozvoliti jahaču
da naškodi neprijatelju, ali će naškoditi jahaču.”
 „Nervozan? On? On je najhrabriji konj koga sam ikad video. On je
pravi borac. Pogledaj gde su ga sve tukli, i po stomaku, vide se tragovi.
Ako ga otac ne kupi, taj čovek će ga živog odrati. Vidim to po njegovom
izrazu lica.”
Jason pokuša ponovo. Ali, pre nego što se i približio konju, ovaj
poče da se rita. Jason pogleda kralja; kralj sleže ramenima.
„To je bilo zbog njegove senke”, reče Aleksandar Ptolomeju. „On se
plaši sopstvene senke. Trebalo je da Jason to primeti.”
„Video je sasvim dovoljno. Njegova dužnost je da se brine za kraljev
život. Da li bi ti krenuo u rat jašući na ovakvom konju?”
„Da, ja bih. I to baš najpre u rat.”
Filota podiže obrve, ali ne uspe da uhvati Ptolomejev pogled.
„Pa, Filoniče”, reče Filip, „ako je to najbolje što imaš da pokažeš,
hajde da više ne gubimo vreme. Imam druga posla.”
„Gospodaru, daj nam još samo trenutak. On je nemiran jer mu treba
vežba, previše je jeo. Sa svom njegovom snagom, on...”
„Mogu da kupim nešto bolje za tri talanta nego što je slomljen vrat.”
„Za tebe, gospodaru, učiniću posebnu cenu.”
„Zauzet sam”, reče Filip. Filonik stisnu svoje debele usne. Konjušar,
trudeći se da sačuva živu glavu dok je držao konja za uzdu koja se
završavala đemom sa šiljcima, poče da okreće konja da bi ga poveo.
Aleksandar povika svojim visokim glasom u kojem se osećala
zabrinutost: „Kakva šteta! To je najbolji konj na celom sajmu!”
Zbog ljutnje i potrebe za hitnjom, glas mu zadobi prizvuk oholosti i
stoga se mnogi okrenuše da bi ga pogledali. Filip se okrete, zapanjen,
Nikada, čak ni u onim najgorim trenucima, dečak nije prema njemu bio
nepristojan na javnom mestu. Bolje da se pravi da ovo ne primećuje i
ostavi za kasnije, odluči. Konjušar se udaljavao, odvodeći konja.
„To je najbolji konj koji se ikada ovde pojavio i sve što mu treba je
čvrsta ruka.” Aleksandar stiže do polja. Svi njegovi prijatelji, čak i
Ptolomej, behu se neopaženo udaljili od njega, smatrajući da je ovog
puta preterao. Gomila ih je netremice posmatrala. „Ovakav konj je
jedan u deset hiljada, a ti ga tek tako odbacuješ.”
Filip, pogledavši ga ponovo, zaključi da dečak nije imao nameru da
bude drzak. On je samo ždrebe puno sebe sve otkako je preuranjeno
počinio svoja dva poduhvata i to mu je udarilo u glavu, pomisli Filip.
Nema bolje lekcije, zaključi, od one koju čovek sam nauči. „Jason”, reče
kralj, „uvežbava konje već dvadeset godina. A ti, Filoniče, koliko dugo ti
to činiš?”
 Trgovac konjima, koji je bacao poglede čas na oca, čas na sina,
odgovori: „Ah, gospodaru, ja sam time počeo da se bavim još kao
dečak.”
„Čuješ li ovo, Aleksandre? A ti misliš da možeš bolje?”
Aleksandar baci pogled, ne ka svom ocu, već ka Filoniku. Osetivši se
neprijatno, trgovac konjima odvrati svoj.
„Da. S ovim konjem ja mogu bolje.”
„Dobro”, reče Filip. „Ako stvarno budeš, mogao, onda je on tvoj.”
Dečak je, s usnama malo razdvojenim, očima gutao konja. Konjušar
stade. Konj zafrkta.
„A ako ne budeš mogao, šta ti ulažeš?” upita kralj odsečno.
Aleksandar duboko udahnu, ne skidajući pogled s konja. „Ako ne
budem mogao da ga jašem, sam ću ga platiti.”
Filip podiže svoje guste tamne obrve. „Tri talanta?” Dečak tek što
beše po prvi put dobio svoje godišnje primanje i ovo je značilo da će
potrošiti gotovo i celo za sledeću godinu.
„Da”, reče Aleksandar.
„Nadam se da stvarno misliš to što kažeš. Ja mislim.”
„I ja.” I mada mu je pažnja do tada bila usmerena samo na konja, on
sada pogleda oko sebe i vide da svi zure u njega: oficiri, plemenske
vođe, konjušari, trgovci konjima, Ptolomej, Harpal, Filota, dečaci s
kojima je proveo to jutro. Onaj visoki, Hefestion, koji se stalno
pomerao tako da je uvek mogao da uhvati njegov pogled, stajao je
ispred ostalih. Za jedan trenutak njihovi se pogledi susretaše.
Aleksandar se nasmeši Filipu. „Onda je ovo opklada, oče. Konj je
moj, a ko izgubi, platiće ga.” Začu se smeh i pljesak ljudi koji su se
nalazili u kraljevoj blizini i koji osetiše olakšanje što se sve završilo
dobro i u prijatnom raspoloženju. Samo je Filip znao da je smešak na
licu dečaka borbeni smešak; osim njega, to je znao još jedan
posmatrač, koji je bio potpuno nevažan u tom trenutku.
Filonik, koji jedva da je bio u stanju da shvati ovaj srećan obrt
sudbine, požuri ka dečaku koji je krenuo pravo ka konju. Pošto ionako
ne može da dobije opkladu, važno je da ne slomi vrat, pomisli trgovac.
Bilo bi previše očekivati da će ga onda kralj platiti.
„Gospodaru, videćeš da...”
Aleksandar se osvrnu i reče: „Odlazi.”
„Ali, gospodaru, kada si...”
„Odlazi. Tamo, niz vetar, gde ne može da te vidi niti da te nanjuši. Ti
si dovoljno učinio.”
 Filonik pogleda njegovo bledo lice i širom raširene oči. On ćuteći
ode tačno gde mu je rečeno.
Aleksandar se seti da nije pitao da li se konj oduvek zvao Grom ili je
imao i neko drugo ime. Ali bilo je očigledno da je za njega „grom” reč
koja označava tiraniju i bol. On mora da dobije novo ime. Aleksandar
obiđe oko konja, pazeći da mu senka ostane iza, gledajući beleg u
obliku rogova na čelu ispod grive koja je lepršala. „Volovska glavo”,
reče, počevši da govori na makedonskom, jeziku istine i ljubavi.
„Bukefale, Bukefale.”
Konj načulji uši. Na zvuk Aleksandrovog glasa, on oseti da je ono što
je mrzeo izgubilo moć i bilo oterano. Ali, šta sada? On je izgubio veru u
ljude. Konj zarza i poče da udara kopitama po zemlji u znak upozorenja.
Ptolomej reče: „Kralj će možda zažaliti što ga je pustio.”
„On je rođen srećan”, reče Filota. „Da li hoćeš da se kladiš?”
Aleksandar reče konjušaru: „Ja ću ga preuzeti. Možeš da odeš.”
„Oh, ne, gospodaru! Tek kada uzjašeš, gospodaru. Gospodaru, mene
će smatrati odgovornim.”
„Ne, on je sada moj. Samo mi prepusti uzde tako da ne povučeš taj
đem. Rekao sam ti, daj mi ih sada.”
On uze uzde, popustivši ih najpre malo. Konj zarza, a onda se
okrenu i poče da ga njuši. Jednom prednjom nogom i dalje je nemirno
udarao po zemlji. Aleksandar uze uzde u jednu ruku, a drugom poče da
miluje znojavi vrat, a onda popusti oglav još malo tako da ga zašiljeni
đem više ne pritiska. Konj se samo pomeri malo napred. Aleksandar
reče konjušaru: „Prođi onuda. Ne staj mu na svetlost.”
On pomeri glavu konja tako da gleda u blistavo prolećno sunce.
Njihove senke padale su iza njih tako da on nije mogao da ih vidi. Miris
konjskog znoja, daha i kože širio se oko njih. „Bukefale”, reče nežno.
Konj krenu napred, pokušavajući da i njega povuče sa sobom, ali on
malo zateže uzdu. Jedna muva mu je stajala na njušci i Aleksandar je
otera rukom, a onda prstima dodirnu njegove meke usne. Gotovo kao
da ga moli, konj ih povuče obojicu malo napred, kao da želi da kaže:
„Hajde, brzo, hajde da odemo odavde.”
„Da, da”, reče milujući ga po vratu. „Sve u svoje vreme, kada ja
budem rekao, onda ćemo krenuti. Ti i ja nikuda ne bežimo.”
Pomisli da će biti bolje da skine ogrtač i, dok ga je jednom rukom
otkopčavao, neprestano je govorio konju da ovaj ne bi zaboravio na
njega. „Upamti ko smo mi. Aleksandar i Bukefal.”
On zbaci ogrtač iza sebe i prebaci ruku preko konjskog vrata. Konj
je bio visok bar metar i po, što predstavlja visokog konja u Grčkoj;
Aleksandar beše navikao na one koji nisu bili viši od metar i četrdeset
centimetara. Ovaj je bio visok koliko i onaj Filotin o kojem je on toliko
pričao. Jedno crno oko poče da se okreće. „Polako, polako, polako. Reći
ću ti kada.”
Držeći uzde u levoj ruci, on njome uhvati grivu, a desnom
udubljenje između ramena i oseti kako se konju zatežu svi mišići. On
potrča nekoliko koraka uz njega da bi dobio na zamahu, a onda skoči,
prebaci desnu nogu preko njega i nađe se na njegovim leđima.
Konj oseti lagani teret na svojim leđima, nabijen sigurnošću, i
milost neumoljivih ruku, uzdržavanje nesalomive volje, čiju prirodu je
poznavao jer ju je i sam posedovao, pretvorenu gotovo u božansku.
Ljudi nisu mogli da ga savladaju, ali on će slušati boga.
Masa posmatrača u prvom trenutku zaneme. Tu je bilo ljudi koji su
dobro poznavali konje i znali su da od ovog ovde treba da strepe. U
tišini su čekali da se konj propne smatrajući da je neizbežno da će
dečak biti zbačen i spremni da mu zapljeskaju samo ako uspe da se drži
na njemu i odjaše do kraljeve lože. Ali on ga je imao u svojoj vlasti, konj
je samo čekao na njegov znak da krene. Začu se žagor koji je izražavao
čuđenje, a onda, kada videše kako se Aleksandar naginje napred i s
uzvikom ga udara petama po slabinama, i kada dečak i konj počeše da
jure, začu se glasan uzvik odobravanja. Oni nestadoše u daljini i samo
je oblak prašine pokazivao kuda su otišli.
Konačno se vratiše sa suncem za leđima, dok su njihove senke
padale ispred njih. Stigavši do sajamskog polja, oni usporiše i krenuše
korakom. Konj zatrese glavom. Aleksandar je sedeo opušteno, u
položaju kakav Ksenofont smatra obaveznim: pravih nogu dok steže
konja bedrima, opuštenih ispod kolena On se uputi prema loži, ali vide
da jedan čovek stoji ispred nje. Bio je to njegov otac.
On sjaha onako kako to čine pripadnici konjice, skliznuvši konju
preko vrata, okrenut mu leđima; naime, smatralo se da je to najbolji
način u borbi, samo ako konj to dopušta. Konj se sećao onoga što beše
naučio pre nego što su prema njemu počeli da okrutno postupaju. Filip
ispruži obe ruke i Aleksandar mu pade u zagrljaj. „Pobrini se da ga niko
ne vuče uzdama za gubicu, oče”, reče. „Boli ga.”
Filip ga potapša po leđima. Plakao je. Čak su i iz njegovog slepog
oka tekle suze. „Moj sin!” reče gušeći se. Suze mu pokvasiše gustu
bradu. „Dobro urađeno, sine, moj sine.”
Aleksandar mu uzvrati poljubac. Činilo mu se da je to trenutak koji
ništa ne može da pokvari. „Hvala ti, oče. Hvala ti na ovom konju. Zvaću
ga Volovska glava.”
Konj se iznenada trže. Filonik im se približavao blistajući i
upućujući pohvale Aleksandru. Aleksandar se osvrnu oko sebe i dade
mu znak glavom. Filonik se povuče. Kupac je uvek u pravu.
Gomila se okupi oko njih. „Hoćeš li da im kažeš da se udalje, oče? On
još ne može da podnese ljude. Moraću sam da ga istimarim, da se ne
prehladi.”
On se pobrinu za konja, povevši sa sobom najboljeg od konjušara
kako bi ga konj sledeći put prepoznao. Gomila se i dalje nije razilazila.
Sve je bilo tiho u štalskom dvorištu kada je on izašao, rumen od jahanja
i timarenja, razbarušene kose i mirišući na konja. Samo jedna osoba je
bila tu, visoki dečak Hefestion, koji mu je pogledom poželeo da uspe.
On mu se nasmeši prepoznavši ga. Dečak mu uzvrati osmeh i s
oklevanjem mu priđe. Nastade tišina.
„Da li bi želeo da ga vidiš?”
„Da, Aleksandre... Činilo se kao da te poznaje. Ja sam to osetio, kao
da je neko znamenje. Kako se zove?”
„Ja ga zovem Volovska glava.” Razgovarali su na grčkom.
„To je bolje nego Grom. On je to mrzeo.”
„Ti živiš blizu, zar ne?”
„Da, mogu da ti pokažem. Može da se vidi odavde. Ne ono prvo brdo
tamo, ni drugo, već ono iza...”
„Ti si već bio ovde. Sećam te se. Pomogao si mi jednom da
namestim praćku, ne, to je bio tobolac. A tvoj otac te je odvukao.”
„Nisam znao ko si ti.”
„Pokazao si mi ona brda i tada, sećam se. A rođen si u mesecu Lava,
iste godine kao i ja.”
„Da.”
„Ti si za pola glave viši od mene. Ali, i tvoj otac je visok, zar ne?”
„Da, jeste, i moji stričevi.”
„Ksenofont kaže da možeš da pogodiš da li će ždrebe postati visok
konj po dužini nogu. Kada mi budemo odrasli muškarci, ti ćeš i onda
biti viši od mene.”
Hefestion pogleda njegove oči pune poverenja i nežnosti. On se seti
kako je čuo svog oca kako govori da je kraljev sin možda mogao da više
poraste da ga onaj njegov učitelj s okamenjenim izrazom lica nije terao
da previše radi, a davao mu premalo hrane. Neko je trebalo da ga
zaštiti, neki prijatelj je morao da bude uz njega, pomisli Hefestion. „Ti
ćeš ipak uvek biti onaj koji može da jaše Bukefala.”
„Dođi da ga vidiš. Samo, nemoj još da mu prilaziš previše blizu. U
početku ću morati da budem prisutan svaki put kad ga timare, to mi je
već sada jasno.”
Aleksandar shvati da je počeo da govori na makedonskom. Oni se
pogledaše i nasmešiše.
Tako su razgovarali neko vreme, i onda se on seti da je nameravao
da ode pravo iz štale, čim završi s konjem, do svoje majke i da joj
ispriča šta se dogodilo. Po prvi put u svom životu on je potpuno
zaboravio na nju.

Nekoliko dana kasnije on prinese žrtvu Heraklu. Junak je prema

njemu bio velikodušan; zaslužio je da dobije nešto vrednije nego što su
koza ili ovan, smatrao je Aleksandar.
Olimpijada se s ovim složila. Ako je njen sin smatrao da ništa nije
previše dobro za Herakla, ona je smatrala da ništa nije previše dobro
za njenog sina. Poslala je pisma svim svojim prijateljima i celoj svojoj
rodbini u Epiru u kojima je opisala kako je Filip iznova i iznova
pokušavao da uzjaše konja i da ga je ovaj stalno zbacivao sa sebe, i da je
tako doživeo poniženje pred svima okupljenima, i da je taj konj bio
divalj poput lava, ali da je njen sin uspeo da ga ukroti. Otvorila je
zavežljaj sa stvarima koje tek behu stigle iz Atine i rekla mu da izabere
tkaninu za svoj novi svečani hiton. On je odabrao običnu, fino tkanu
belu vunu i, kada mu ona reče da je to previše skromno za tako
značajan dan, on joj je odgovorio da je to tkanina kakva priliči
muškarcu.
Odneo je svoju ponudu bogu u zlatnom peharu do hrama koji se
nalazio u vrtu. Njegovi otac i majka su tome prisustvovali; a bila je to i
prilika da se okupi ceo dvor.
Izgovorivši prigodnu molitvu junaku, u kojoj ga je veličao i naveo
sve njegove vrline, Aleksandar mu se zahvali na svemu onome čime
dariva ljude i završi rečima: „Onakav kakav si bio prema meni, takav i
ostani: budi milostiv prema meni u svemu što ja od sada budem
preduzimao, u skladu sa mojim molitvama.”
On nagnu pehar. Blistavi tamjan, poput zrna čilibara, blesnu na
sunčevoj svetlosti i prosu se po drvetu koje je sijalo. Oblak plavičastog
dima slatkastog mirisa uzdiže se ka nebu.
Svi prisutni, osim jednog, izgovoriše „amin”. Leonida, koji je došao
jer je smatrao da mu je to dužnost, stajao je stisnutih usana. Trebalo je
da uskoro ode odatle, neko drugi će preuzeti njegovu dužnost. Mada to
dečaku još nije bilo saopšteno, njegovo dobro raspoloženje beše
uvredljivo za Leonidu. Arapska guma je i dalje tekla iz pehara; mora da
je koštala mnogo drahmi, pomisli Leonida. A sve to pošto ga je on
uporno učio da čovek treba da bude skroman i upozoravao da ne treba
ni u čemu preterivati.
Stojeći među vernicima koji sve ovo radosno pozdraviše, on reče,
oporim glasom: „Malo manje rasipaj te dragocenosti, Aleksandre, sve
dok ne postaneš gospodar zemalja u kojima one rastu.”
Aleksandar se okrenu od žrtvenika, držeći prazan pehar u ruci. On
pogleda Leonidu, iznenadivši se i trgnuvši se, a onda mu, s ozbiljnim
izrazom na licu reče: „Da, upamtiću to.”
Dok je silazio niz stepenice koje su vodile do hrama, njegov pogled
se susrete s Hefestionovim; Hefestion je razumeo prirodu znamenja.
Nije bilo potrebe da o tome kasnije razgovaraju.
 5

„Sada znam ko će to biti. Otac je dobio pismo, a jutros je poslao po

mene. Nadam se samo da će taj čovek biti podnošljiv. Ako ne,
moraćemo da napravimo neki plan.”
„Možeš da računaš na mene”, reče Hefestion, „čak i ako budeš želeo
da ga udaviš. Ti si pretrpeo više nego dovoljno. Da li je on pravi
filozof?”
Sedeli su u na krovu između dva zabata palate, što je bilo mesto za
koje su samo oni znali, jer je Aleksandar bio jedini koji se tamo peo sve
dok nije pokazao Hefestionu put do tamo.
„Oh, jeste, i to iz Akademije. Učio ga je Platon. Da li ćeš i ti dolaziti
na njegova predavanja? Otac kaže da možeš.”
„Ja bih te samo usporavao.”
„Sofisti uče kroz raspravu i on želi da moji prijatelji budu tu.
Možemo kasnije da razmislimo o tome koga još da pozovemo. To neće
biti samo proučavanje logike, moraće da me uči i stvarima koje mogu
da primenim, tako mu je otac rekao. On mu je u pismu odgovorio da
obrazovanje jednog čoveka treba da bude prilagođeno njegovom
položaju i njegovim dužnostima. Ali, to nam ne govori baš mnogo.”
„Ovaj bar ne može da te bije. Da li je on Atinjanin?”
„Ne, Stagiranin. On je sin Nikomaha, koji je bio lekar mog dede
Aminte. I mog oca, pretpostavljam, kada je on bio dete. Ti znaš kako je
Aminta živeo, poput vuka koji stalno lovi borio se neprestano protiv
neprijatelja i pokušavao da povrati svoje zemlje. Sigurno mu je
Nikomah bio odan. Ne znam koliko je bio dobar kao lekar, ali Aminta je
umro u postelji, a to se retko dešava u mojoj porodici.”
„A taj njegov sin, kako se on zove?”
„Aristotel.”
„On poznaje ovu zemlju, i to je bar nešto. Da li je mnogo star?”
„Ima negde oko četrdeset godina, a to nije mnogo za nekog ko je
filozof. Oni žive večno. Isokrat, onaj što želi da otac postane vođa svih
Grka, ima više od devedeset godina, a on se prijavio da obavlja ovaj
posao! Platon je živeo preko osamdeset godina. Otac kaže da se
Aristotel nadao da će se naći na čelu Škole, ali je Platon izabrao svog
nećaka. Zbog toga je Aristotel napustio Atinu.”
„A onda je tvoj otac tražio od njega da dođe ovamo?”
„Ne, on je otišao iz Atine kad smo nas dvojica imali devet godina.
Sećam se te godine, zbog rata na Halkidiku. A nije mogao da se vrati
kući u Stagiru, jer ju je otac upravo spalio i porobio sve stanovnike. Šta
mi to čupa kosu?”
„To je grančica drveta na koje smo se popeli.” Hefestion, koji inače
nije bio previše pažljiv, sada brižno odmrsi grančicu oraha iz blistave
kovrdže koja je mirisala na neko skupoceno ulje koje je Olimpijada
koristila i na letnju travu. Kada je ovo završio, njegova ruka skliznu do
Aleksandrovog struka. Prvi put kada je to učinio, to se desilo gotovo
slučajno i, mada mu Aleksandar zbog toga nije zamerio, čekao je dva
dana pre nego što se usudio da ponovo pokuša. A sada je vrebao priliku
kad god bi ostali sami i to je postalo nešto na šta je neprestano mislio.
Nije mogao ni da pretpostavi šta Aleksandar o tome misli, ako je
uopšte išta i mislio. On je to mirno prihvatao i govorio, još opuštenije i
slobodnije, o nekim drugim stvarima.
„Stagirani su bili”, reče, „u savezu sa Olinćanima i otac je želeo da
oni posluže kao primer za sve one koji nisu hteli da sklope sporazum s
njim. Da li ti je tvoj otac pričao o tom ratu?”
„Šta? ... oh, da. Da, jeste.”
„Slušaj, ovo je važno. Aristotel je otišao u Asu, kao gost Hermeje.
Njih dvojica su se upoznali na Akademiji. On tamo vlada kao tiranin. Ti
znaš gde se nalazi Asa, on je naspram Mitilene i oni kontrolišu moreuz.
Stoga, čim mi je to palo na pamet, shvatio sam zašto je moj otac
odabrao baš tog čoveka. Ali, pazi, ovo znamo samo nas dvojica.”
On se zagleda pažljivo Hefestionu u oči, kao što je uvek činio pre
nego što bi mu nešto poverio. Kao i uvek, Hefestion oseti kao da se
topi. Kao i uvek, prođe nekoliko trenutaka pre nego što je uspeo da
shvati šta mu Aleksandar govori.
„...koji su bili u drugim gradovima i izbegli opsadu, molili su oca da
obnovi Stagiru i da njeni građani budu ponovo slobodni. To je ono što
Aristotel želi. A ono što otac želi je savez sa Hermejom. Sve to pomalo
liči na trgovanje konjima. I Leonida je ovde došao zbog politike. Stari
Fenik je bio jedini koji je došao zbog mene.”
Hefestion ga čvršće steže za ruku. Ono što je osećao bilo je
zbunjujuće, želeo je da je steže sve dok se Aleksandrove kosti nekako
ne stope s njim, ali znao je da je to ružno i ludo; on bi ubio svakoga ko
bi mu takao i vlas s glave.
„Oni ne znaju da sam ja to shvatio. Samo sam rekao: ’Da, oče’. Čak ni
majci nisam ništa ispričao. Hoću da sam donesem zaključak kada
budem video tog čoveka i da učinim ono što smatram da treba da
učinim, a da niko ne zna zašto. Za ovo znamo samo nas dvojica. Moja
majka je, inače, protiv filozofije.”
Hefestion je razmišljao o tome kako Aleksandrove kosti deluju
krhko i kako je užasna njegova želja da ih istovremeno miluje i smrska.
I dalje je ćutao.
„Majka kaže da filozofija izaziva da ljudi počnu da rasuđuju bez
bogova. Bar bi ona trebalo da zna da se ja nikada ne bih odrekao
bogova, ma šta da mi neko kaže. Ja znam da bogovi postoje, potpuno
izvesno kao što znam da ti postojiš... Hej, ne mogu da dišem.”
Hefestion, koji bi mogao da kaže to isto, brzo ga pusti. Onda uspe da
mu odgovori: „Možda će ga kraljica otpustiti.”
„Oh, ne, ne želim da se to dogodi. To bi samo donelo nevolje.
Razmišljao sam, takođe, da bi on možda mogao da bude čovek koji želi
da mi odgovara na pitanja. Sve otkako znam da taj filozof dolazi, ja ih
zapisujem, sva pitanja na koja ovde niko ne može da mi da odgovor.
Već ih imam trideset i pet, juče sam prebrajao.”
Aleksandar se nije odmakao od njega, već je sedeo, okrenut leđima
krovu zabata i podupirući se blago Hefestiona, pun poverenja i topline.
Ovo je, pomisli Hefestion, prava, savršena sreća, mora da je to, sigurno
je to. On reče: „Voleo bih da sam ubio Leonidu, da li to znaš?”
„Oh, i ja sam jednom o tome razmišljao. Ali sada verujem da ga je
sam Herakle poslao. Kada čovek učini nešto dobro i protiv svoje volje,
to pokazuje da se umešala božja ruka. Leonida je želeo da me slomi, a
naučio me je kako da podnosim tegobe. Sada mi nikada nije potreban
krzneni ogrtač, prestanem da jedem čim osetim da sam sit, nikada se
ujutru ne izležavam u krevetu. Bilo bi mi još teže kada bih morao da to
sada počnem da učim, kao što bi se dogodilo da nije bilo njega. Ne
možeš da tražiš od svojih ljudi da istrpe stvari koje ne možeš sam da
podneseš. A svi oni žele da vide da li sam ja slabiji od svog oca.”
Aleksandrova rebra i mišići bili su čvrsto spojeni i njegova leđa su
bila čvrsta poput oklopa. „Sada samo nosim bolju odeću, to je sve. A to
volim da činim.”
„Više nikada nećeš obući ovaj hiton. Pogledaj šta si uradio dok smo
se peli uz drvo, mogu celu ruku da provučem kroz ovu rupu...
Aleksandre, ti nikada nećeš otići u rat bez mene, zar ne?”
Aleksandar se uspravi i gledaše ga netremice. Hefestion se trže i
povuče svoju ruku. „Bez tebe? Kako to misliš, kako si čak to mogao i da
pomisliš? Ti si moj najdraži prijatelj.”
Hefestion je znao već toliko dugo da mu se činilo da su prošli
Tekovi i da bi to, kada bi mu bog podario samo jedan poklon za ceo
njegov život, bilo ono što bi odabrao. Radost ga pogodi poput groma.
„Da li to stvarno misliš?” upita „Da li to stvarno misliš?”
„Da li mislim?” reče Aleksandar, glasom u kome su se osećali
zapanjenost i uvređenost. „Da li ti sumnjaš da ja to mislim? Da li ti
misliš da ja svima govorim stvari koje sam tebi upravo ispričao? Da li
misliš... kako možeš to da me pitaš!”
Samo pre mesec dana, pomisli Hefestion, bio bih previše uplašen
da bih mu na ovo odgovorio. „Nemoj da se ljutiš na mene. Čovek uvek
sumnja kada mu se dogodi velika sreća.”
Aleksandrov pogled smekša. Podigavši svoju desnu ruku, on reče:
„Kunem se u Herakla da je to istina.” On se nagnu i poljubi Hefestiona,
poljupcem deteta koje je po prirodi osećajno i srećno što mu je neka
odrasla osoba ukazala pažnju. Hefestion jedva da je imao vremena da
oseti užitak pre nego što ovog laganog dodira nestade. Dok se
Hefestion mučio razmišljajući kako da vrati trenutak poljupca,
Aleksandar je usmerio svoju pažnju na nešto drugo. Činilo se kao da
zuri u nebo.
„Pogledaj”, reče pokazujući. „Vidiš li onaj kip Pobede, na poslednjem
zabatu? Znam kako da se popnemo.”
Gledano sa terase, kip Pobede činio se malim poput dečje lutke od
gline. Međutim, kada nakon vrtoglavog uspona stigoše do njegove
osnove, ispostavilo se da je statua visoka metar i po. Boginja pobede je
u svojim rukama držala zlatni venac od lovora tako da je visio iznad
ponora ispod njih.
Hefestion, koji ništa nije pitao sve vreme dok su se peli, jer se nije
usuđivao ni da misli, obuhvati svojom levom rukom, kada mu
Aleksandar reče da to učini, oko struka boginju od bronze. „A sada me
drži za ruku”, reče Aleksandar.
Kada ga je Hefestion uhvatio za ruku, Aleksandar se nagnu i viseći
nad prazninom otkinu dva lista iz venca. Jedan se lako odvojio, ali drugi
ga je namučio. Hefestion je osećao da su mu dlanovi lepljivi od znoja i
užasan strah da bi zbog toga njegov stisak mogao da popusti izazva mu
jezu u stomaku i učini da mu se podignu dlake na vratu. Ali uprkos
ovom užasnom strahu, on je bio svestan ruke koju je stezao. Činila mu
se nežnom nasuprot njegovoj krupnijoj, ali istovremeno je bila i čvrsta
i mišićava, kao da je stegnuta u pesnicu samim činom volje. Posle
nekoliko trenutaka koji su se činili kao večnost, Aleksandar mu reče da
ga povuče natrag. On se spuštao držeći listove lovora u zubima, a kada
su se vratili na krov, jedan dade Hefestionu: „A sada, da li znaš da ćemo
uvek ići zajedno u rat?”
List koji je ležao na Hefestionovom dlanu bio je gotovo veličine
pravog lista. I kao i pravi, podrhtavao je i on hitro steže šaku oko njega.
Sada oseti u potpunosti sav strah od penjanja i seti se kako su mu se
malim činile velike kamene ploče u dvorištu palate ispod njih i
usamljenosti koju je osećao na vrhuncu poduhvata. Popeo se gore sa
snažnom odlučnošću da se suoči, makar ga to i ubilo, sa ma kakvim
iskušenjem koje mu je Aleksandar pripremio da bi ga isprobao. Tek
sada, dok je osećao kako mu listić od pozlaćene bronze bode dlan, on
shvati da ta proba nije bila za njega. On je tu bio samo kao svedok.
Odveden je gore da bi držao u svojoj ruci Aleksandrov život, zato što ga
je upitao da li stvarno misli ono što je rekao. Ovo je predstavljalo
Aleksandrov zalog prijateljstva.
Dok su silazili, spuštajući se preko visokog oraha, Hefestionu pade
na um priča o Semeli, Zevsovoj ljubavnici. On joj beše došao u ljudskom
obliku, ali to za nju nije bilo dovoljno i tražila je od njega da je zagrli u
svom božanskom obliku. Ali to je bilo previše za nju i izgorela je i
pretvorila se u pepeo. Znao je da će on morati da se pripremi da
podnese dodir vatre.

Trebalo je da prođe još nekoliko nedelja pre nego što filozof stigne,
ali on je bio prisutan i pre nego što je zaista došao.
Hefestion ga je potcenio. Filozof ne samo da je poznavao zemlju već
je poznavao i dvor, a to znanje nije bilo uopšte zastarelo jer je imao
porodične prijatelje koji su živeli u Peli, kao i mnogo prijatelja koji su
tuda prolazili na svojim putovanjima. Kralj je bio potpuno svestan
ovoga i napisao mu je pismo u kojem mu je ponudio da obezbedi, ako
on to smatra korisnim, boravište u kojem bi princ i njegovi prijatelji
mogli da neometano uče.
Filozof je pročitao s odobravanjem i ono što je pisalo između
redova: dečaka treba otrgnuti iz kandži njegove majke, a zauzvrat otac
će ostaviti filozofa da radi na miru. Ovo je bilo više nego što se
usuđivao da se nada i on mu odmah odgovori na pismo, predlažući da
princ i njegovi drugovi koji će s njim učiti budu smešteni na izvesnoj
udaljenosti od dvora i svega što bi tamo moglo da ih ometa, i dodao je,
kao da se toga naknadno setio, da on preporučuje da to bude negde na
čistom planinskom vazduhu. Nije bilo nijednog brda koje bi se moglo
smatrati dovoljno visokim kilometrima oko Pele.
U podnožju planine Bermion, zapadno od ravnice Pele, nalazila se
jedna odgovarajuća kuća koja beše propala tokom ratova. Filip ju je
kupio i popravio. Nalazila se više od trideset kilometara daleko od Pele
i smatrao je da će dobro poslužiti svrsi. Dao je da se dogradi jedno
novo krilo i gimnazijum i, budući da je filozof tražio da imaju mesto po
kojem bi mogli da šetaju, naredio je da se raskrči vrt, i to tako da se
unesu samo male promene u ono što je priroda stvorila, načinivši time
baštu kakvu Persijanci nazivaju „raj”. Inače, smatralo se da se
legendarno boravište kralja Mide nalazilo tu u blizini. Tamo je sve
napredovalo i bujalo.
Kada je naredio da sve ovo bude učinjeno, poslao je po svog sina.
Naime, znao je da će njegova žena za tili čas od svojih uhoda sve
saznati i nekako svemu izokrenuti značenje kada bude govorila o tome
s dečakom.
U razgovoru koji je usledio rečeno je mnogo toga što nije iskazano
rečima. Bilo je to očigledno obučavanje kraljevog naslednika.
Aleksandar shvati da za njegovog oca to predstavlja nešto što se samo
po sebi podrazumeva. Da li su sva ona odbacivanja, reči sa
dvosmislenim značenjem, bili išta više od bitaka u beskrajnom ratu sa
njegovom majkom? Da li su sve te reči stvarno izgovorene? Nekada je
verovao da ga majka ne bi nikada slagala, ali sada je već neko vreme
znao da se tu radilo samo o njegovoj taštini.
„Voleo bih”, reče Filip, „da mi u nekoliko narednih dana kažeš koje
bi prijatelje želeo da povedeš i da s njima tamo provodiš vreme.
Razmisli o tome.”
„Hvala ti, oče.” On se seti svih onih sati mučnog ukočenog
razgovora u ženskim odajama, prepričavanja ogovaranja, glasina i
spletki, razmatranja značenja neke reči ili nekog pogleda, vike, suza,
obraćanja bogovima zbog uvrede, mirisa tamjana, magičnih trava i
sprženog mesa, prošaputanih ispovesti zbog kojih bi celu noć ležao
budan i onda ujutru trčao sporije ili bi promašio metu.
„Ovi s kojima se sada družiš”, reče njegov otac, „ako se njihovi očevi
slože s tim, biće potpuno prihvatljivi. Ptolomej, pretpostavljam?”
 „Da, Ptolomej, naravno. I Hefestion. Za njega sam te već pitao.”
„Sećam se. Hefestion, u svakom slučaju.” On se s mukom trudio da
zvuči opušteno, jer nije želeo da poremeti stanje stvari zbog kojeg mu
je pao teret sa srca. Erotski obrasci Tebe bili su usađeni u njega: mladić
i zreo muškarac na koga se mladić ugleda kao na svoj uzor. Da su se
stvari odvijale onako kao što se činilo da će se odvijati, ne bi postojala
nijedna osoba koju bi on želeo da vidi na ovako moćnom položaju. Čak
je i Ptolomej, mada prema Aleksandru bratski nastrojen i muškarac
koji je voleo žene, bacao na njega preveliku senku. A zbog dečakove
zapanjujuće lepote i njegove sklonosti da za prijatelje bira odrasle
muškarce kralj je brinuo već neko vreme. Bilo je stoga čudno što se
iznenada bacio u naručje dečaku koji je gotovo u dan istih godina kao
on. Bili su već nedeljama nerazdvojni. Istina, po Aleksandru se nije
ništa moglo zaključiti, ali onaj drugi je mogao da se čita kao otvorena
knjiga. Međutim, ovde bar nije bilo ni trunke sumnje ko je kome uzor.
Filip je, stoga, zaključio da je to nešto u šta se ne treba mešati.
Imao je više nego dovoljno problema izvan kraljevstva. Prošle
godine morao je da potisne natrag Ilire na zapadnoj granici i to ga je
koštalo, sem bola, muka i ogovaranja, i udarca mačem po kolenu zbog
kojeg je još uvek hramao.
U Tesaliji je sve bilo u redu: srušio je desetinu lokalnih tiranija i
zaveo red u starim krvnim zavadama i svi, osim jednog ili dvojice
tiranina, bili su mu zahvalni. Međutim, nije uspeo sa Atinom. Ipak, i
posle Pitijskih igara kada su Atinjani, zbog toga što se on nalazio na
njihovom čelu, odbili da pošalju takmičare, on još uvek nije digao ruke
od nje. Sve njegove uhode govorile su mu isto: da bi narod mogao da
bude ubeđen samo kada bi ih govornici ostavili na miru. Njihova
glavna briga bila je da se ne prekine sa državnim davanjima: nijedna
politika nije mogla da prođe ako bi ovome zapretila, čak ni kada bi do
toga došlo zbog odbrane grada. Filokrat je bio optužen za izdaju i
pobegao je malo pre nego što je osuđen na smrtnu kaznu i uživao u
velikodušnoj nagradi koju mu je dao Filip. Filip je sada najveće nade
polagao u ljude koje nije potkupio a koji su se, ipak, zalagali za savez sa
njim jer su smatrali da bi to bilo dobro. Oni su sami uvideli da je njegov
prevashodni cilj osvajanje azijskog dela Grčke i da je poslednje što želi
skupi rat sa Atinom, posle kojeg bi, bilo da ga dobije ili izgubi, ostao
neprijatelj Helade, a jedino što bi zadobio bilo bi da samo sebi
obezbedi leđa.
Zbog svega ovoga, poslao je tog proleća još jedno poslanstvo u
Atinu i ponudio im da ponovo razmotre mogućnost mirovnog
sporazuma, pod uslovom da se u njega unesu i neke razumne izmene.
Zatim je u Pelu došao atinski izaslanik, jedan stari Demostenov
prijatelj, izvesni Hegesip, poznat svojim sugrađanima pod nadimkom
Čuperak, zbog svojih dugih lokni koje je vezivao trakom kao što to čine
žene. U Peli je odmah svima bilo jasno zašto je on odabran. Naime, on
je neprihvatljivim uslovima koje su Atinjani postavili pridodao, na
svoju ruku, i sirovu grubost. Nije postojala opasnost da će ga Filip
pridobiti za sebe, jer je to bio čovek koji je dogovorio savez Atine sa
Fokiđanima, tako da je i samo njegovo prisustvo predstavljalo uvredu.
On je došao i otišao, a Filip, koji još ne beše prisiljavao Fokiđane da
plate godišnju nadoknadu za popravku opljačkanog hrama, upozori ih
da je vreme da počnu s plaćanjem.
Uz to, u Epiru se posle smrti kralja vodio rat za presto. Epirski kralj
jedva da je i predstavljao išta više od samo još jednog poglavice među
mnogima, ali pretila je opasnost da će tamo uskoro zavladati haos ako
se ne postavi vladar s punom vlašću. Filip je nameravao da to učini
zbog dobrobiti Makedonije. Po prvi put je dobio blagoslov svoje žene
za nešto što čini, jer je za to odabrao njenog brata Aleksandra. Ovaj će
shvatiti šta je korisno za njega i neće biti zainteresovan za njene
spletke, smatrao je Filip. Žudeo je da dobije Filipovu podršku i biće mu
koristan saveznik. Međutim, pošto je to trebalo da se obavi izuzetno
brzo, on nije, na svoju žalost, mogao da ostane u Peli i dočeka filozofa.
Pre nego što je hramljući otišao do svog konja, poslao je po sina i to mu
saopštio. Nije ništa više izgovorio; sve ostalo mu je rekao pogledom, a i
bio je diplomata mnogo godina.
„On će stići”, reče Olimpijada Aleksandru dva dana posle Filipovog
odlaska, „sutra, negde oko podneva. Ne zaboravi da budeš kod kuće.”
Aleksandar je stajao pored malog razboja na kojem je njegova
sestra učila da tka. Ona je pre kratkog vremena savladala izradu jedne
složene šare i sa zebnjom je radila, želeći da joj se dive. Ona i
Aleksandar behu u međuvremenu postali prijatelji i on nije štedeo
svoje pohvale njenom radu. Ali sada se samo osvrtao oko sebe, poput
konja kada naćulji uši.
„Primiču ga”, reče Olimpijada, „u Persejevoj odaji.”
„Ja ću ga primiti, majko.”
„Naravno da i ti moraš da budeš prisutan, tako sam i rekla.”
Aleksandar se odmače od razboja. Kleopatra, zaboravljena, stajala
je držeći čunak u ruci i gledala čas u jedno, čas u drugo lice, osećajući
dobro poznati strah.
Njen brat potapša rukom svoj pojas za mač od uglačane kože boje
kestena. „Ne, majko, to ja treba da učinim, sada kada otac nije tu.
Izviniću mu se u njegovo ime i predstaviti mu Leonidu i Fenika. A onda
ću dovesti Aristotela ovde i predstaviti ga tebi.”
Olimpijada ustade sa stolice na kojoj je sedela. On je u poslednje
vreme naglo izrastao i nije više bila onoliko viša od njega koliko je
mislila. „Da li ti to meni kažeš, Aleksandre, da ne želiš da ja budem
prisutna?”
Zavlada nakratko tišina ispunjena nevericom.
„Malim dečacima priliči da ih njihove majke nekome predstavljaju.
Ali, tako se čovek ne pojavljuje pred jednim sofistom, onda kada je
postao odrastao muškarac. Meni je sada skoro četrnaest godina. Želim
da započnem sa ovim čovekom onako kako nameravam da s njim
nastavim.”
Ona podiže bradu, a leđa joj se ukočiše. „Da li ti je to tvoj otac
rekao?”
Ovo ga zateče nespremnog, ali znao je šta znači. „Ne”, reče. „Nije
potrebno da mi otac kaže da sam ja odrastao muškarac. Ja sam bio taj
koji je to njemu rekao.”
Rumenilo joj obli lice; činilo se kao da joj je kosa porasla i podigla se
sama od sebe. Njene sive oči se raširiše. On ju je gledao kao paralisan,
razmišljajući o tome da nema drugih očiju na svetu čiji pogled može da
bude toliko opasan. Niko ga još nije ni pokušao da uveri u suprotno.
„Znači, ti si muškarac! A ja, tvoja majka koja te je rodila, negovala te,
dojila, koja se borila za tvoja prava kada je kralj želeo da te odbaci
poput psa lutalice i da na tvoje mesto postavi svoje kopile...” Netremice
ga je gledala pogledom kakav ima žena kada baca čini. On joj ne postavi
nijedno pitanje; to što je ona želela da ga povredi, bilo mu je dovoljno.
Reči su sledile jedna za drugom poput zapaljenih strela. „Ja koja sam
živela za tebe svakog dana svog života otkako si začet, oh i mnogo pre
nego što si ugledao svetlost sunca; ja koja sam prošla kroz vatru i tamu
zbog tebe i kroz Kuću mrtvih...! A sada ti kuješ zaveru s njim da bi me
ponizio, kao da sam neka obična seljanka. Sada zaista mogu da
poverujem da si ti njegov sin!”
On je i dalje stajao ćuteći. Kleopatra ispusti čunak i povika: „Otac je
loš čovek. Ja ga ne volim, ja više volim majku.” Nijedno od njih dvoje je i
ne pogleda. Ona poče da plače, ali niko je nije ni čuo.
„Doći će vreme kada ćeš se setiti ovog dana.” Zaista, pomisli on, ovo
neće biti skoro zaboravljeno. „Pa? Zar nemaš ništa da mi kažeš?”
„Zao mi je, majko.” Njegov glas se u poslednje vreme menjao i sada
ga izdade i zazvuča kao da je napukao. „Ja sam prošao obred zrelosti.
Sada moram da živim poput odraslog muškarca.” Po prvi put ona se
nasmeja njemu onako kako je slušao da se smeje njegovom ocu. „Obred
zrelosti! Ti ludo dete! Dođi i to mi reci onda kada budeš legao sa
nekom ženom.”
Zavlada potpuna tišina nakon potresa koji on oseti. Kleopatra, na
koju niko nije obraćao pažnju, istrča napolje. Olimpijada se baci na
stolicu i poče da rida.
Aleksandar joj priđe, kao što je to toliko puta činio i poče da je
miluje po kosi. Ona je plakala s glavom naslonjenom na njegove grudi i
mrmljajući govorila o svim surovostima koje je doživela, jecajući
pričala da više ne želi da vidi svetlost dana ako se i on okrenuo protiv
nje. On je govorio da je voli, da ona to dobro zna. Mnogo vremena je
prošlo u ovakvim rečima. Na kraju, a on jedva da je znao kako, odlučiše
da on, zajedno sa Leonidom i Fenikom, primi sofistu i da nešto kasnije
on ode. Nije osećao ni da je poražen ni da je pobedio, osećao je samo da
je potpuno iscrpljen.
Na dnu stepenica čekao ga je Hefestion. On se samo tamo zadesio,
isto onako kao što bi se uvek desilo da pri ruci ima loptu kada
Aleksandar poželi da se igraju, ili vodu ako je žedan; nije tu bilo ničeg
proračunatog, već je predstavljalo rezultat stalne svesnosti
Aleksandrovih potreba i zbog toga mu ni najbeznačajnija sitnica nije
promicala. Sada, dok je Aleksandar silazio niz stepenice, stisnutih
usana i s modrim podočnjacima oko očiju, Hefestion dobi od njega neki
znak, mada ništa nije bilo izrečeno, koji shvati i krenu s njim. Išli su
stazom koja je krivudajući vodila do šume, sve do otvorenog proplanka
gde se nalazilo jedno staro posečeno stablo hrasta na kojem su rasle
narandžaste gljive i bršljan. Hefestion sede, naslonivši se leđima na
njega. Aleksandar, koji je ćutao sve otkako su krenuli, priđe i namesti
mu se u naručje. Posle nekog vremena on uzdahnu, i ništa još neko
vreme ne izusti.
„Oni tvrde da te vole”, reče napokon. „a živog te pojedu.”
Ove reči uplašiše Hefestiona; bilo je jednostavnije i bezbednije dok
nije ništa rekao. „Deca pripadaju njima, ali, kada postanu odrasli
muškarci, moraju da odu. Tako bar moja majka kaže. Priča da želi da ja
budem muškarac, ali ona ipak to ne želi.”
„Moja želi. Ma šta da kaže.”
 Aleksandar mu se primače bliže, poput životinje, pomisli Hefestion,
koja se opušta kad je neko miluje. To i nije predstavljalo ništa više za
njega; ali nije ni bilo važno, ma šta da mu je potrebno, on to mora da
dobije. Bili su sami, ali Aleksandar progovori tiho, kao da su i ptice
uhode. „Njoj je potreban muškarac da se zauzme za nju. Znaš zbog
čega.”
„Da.”
„Uvek je znala da ću ja to učiniti. Ali danas sam shvatio da ona misli
da ću je ja, kada dođe moje vreme, pustiti da vlada umesto mene.
Nismo o tome razgovarali. Ali ona zna da sam joj ja danas rekao ’ne’.”
Hefestion se ukoči kada oseti opasnost, ali mu srcu beše ispunjeno
ponosom. Nije mogao ni da se nada da će ikada biti pozvan da mu bude
saveznik protiv tako moćnog protivnika. On izrazi svoju odanost, ne
progovarajući ni reč.
„Ona je plakala. Ja sam je rasplakao.”
Aleksandar je i dalje bio jako bled. Hefestion pomisli da mora da
pronađe odgovarajuće reči. „Ona je plakala i kada si se rodio. Ali to
mora da bude tako. Tako je bilo i danas.”
Zavlada duga tišina, a onda Aleksandar reče: „Sećaš se one druge
stvari o kojoj sam ti govorio?”
Hefestion se ukoči. Od tada o tome nisu nikada ponovo govorili.
„Obećala je da će mi jednog dana sve ispričati. Jednom kaže jedno,
drugi put drugo... Ja sam sanjao da sam uhvatio svetu zmiju i da sam
pokušavao da je nateram da mi govori, ali ona mi je stalno bežala i
okretala se.”
Hefestion reče: „Možda je želela da je pratiš.”
„Ne, ona je znala tajnu, ali nije htela da govori... Moja majka mrzi
mog oca. Mislim da sam ja jedini koga je ona ikada istinski volela. Ona
želi da sam ja samo njen, da ništa nije njegovo. Ponekad se pitam... da li
je to sve?”
U šumi obasjanoj suncem Hefestion oseti kako ga pretrese blaga
jeza. Ali, sve što je Aleksandru potrebno, on mora i da dobije. „Bogovi
će ti to otkriti. Oni to otkrivaju svim junacima. Ali tvoja majka... u
svakom slučaju... ona je smrtna.”
„Da, to je istina.” On zastade, razmišljajući. „Jednom kada sam bio
na planini Olimp, dobio sam znak. Zakleo sam se da će to zauvek ostati
tajna između mene i boga.” On se malo pomeri, tražeći od Hefestiona
da popusti svoj stisak i protegnu se sa dugim drhtavim uzdahom.
„Ponekad mesecima zaboravim na sve to. A ponekad na to mislim i
danju i noću. Ponekad mislim da ću poludeti ako ne saznam istinu.”
„To je glupo. Sada imaš mene. Da li misliš da ću ja da dozvolim da
poludiš?”
„S tobom mogu da razgovaram. Dok si ti tu...”
„Zaklinjem ti se pred bogom, biću tu dok sam živ.”
Zajedno su posmatrali oblake visoko na nebu koji jedva da su se
micali po tom mirnom dugom letnjem danu.

Aristotel, sin Nikomaha, lekara iz roda Asklepijada, gledao je oko

sebe dok je brod ulazio u luku, pokušavajući da se seti prizora iz svog
detinjstva. Bilo je to davno i sada mu je sve bilo nepoznato. Brzo i bez
ikakvih nevolja doputovao je iz Mitilene, kao jedini putnik na brzom
ratnom brodu koji je poslat da bi njega dovezao. Stoga nije bio
iznenađen kada je video kako ga na pristaništu dočekuje pratnja na
konjima.
Nadao se da će mu njihov zapovednik biti od koristi. Već je bio
dobro obavešten o svemu, ali nijedno znanje nije suvišno; a istina
predstavlja zbir različitih delova.
Jedan galeb prolete iznad broda. Ni ne razmišljajući, što beše
rezultat mnogih godina vežbanja, Aristotel odmah primeti kojoj vrsti
pripada, pod kojim uglom leti, koliki mu je raspon krila, kako se spušta
i šta lovi. Krivulje talasa koje je pramac broda stvarao promenile su se
jer je brod smanjio brzinu kretanja i on odmah u svom umu izračuna u
kojoj srazmeri, a zatim pohrani taj zaključak negde u svom umu odakle
će ga ponovo uzeti kada bude imao vremena. Nikada nije bilo potrebe
da sa sobom nosi voštanu tablicu i pisaljku.
U gužvi koja je vladala na malom brodu nije mogao jasno da vidi
pratnju koja je čekala na njega. Uveren da je kralj poslao nekog
sposobnog čoveka da ga dočeka, Aristotel pripremi pitanja koja će mu
postaviti. To su sve bila pitanja koja bi postavio čovek kojeg je stvorilo
to doba u kojem su filozofija i politika bile međusobno povezane i kada
nijedan čovek koji se bavio nekom umnom delatnošću nije mogao da
ima nikakav vredniji cilj pred sobom sem da bude lekar koji pokušava
da izleči bolesnu Heladu. Varvari su, podrazumevalo se, bili
beznadežan slučaj, isto onoliko koliko bi bilo beznadežno pokušavati
da se nekome ispravi grba na leđima. Helada je morala da ozdravi da bi
mogla da predvodi svet.
Dva pokoljenja su posmatrala kako svaki iole dolični oblik
vladavine propada zbog svoje unutarnje izopačenosti: aristokratija se
pretvorila u oligarhiju, demokratija u demagogiju, nasleđivanje na
osnovu krvnog srodstva u tiraniju. S matematičkom progresijom, u
skladu s brojem onih koji su delili ovo zlo, otpor promenama se
povećavao. Promeniti tiraniju pokazalo se kao nemoguće u poslednje
vreme. Promena oligarhije zahtevala je moć i okrutnost koje behu
takođe same po sebi uništiteljske. Da bi se promenila demagogija,
čovek bi morao da i sam postane demagog i tako uništi svoj um. Ali, da
bi se promenila monarhija, potrebno je oblikovati samo jednog jedinog
čoveka. Prilika da se bude taj čovek koji će da uobliči ličnost budućeg
kralja bila je nagrada za kojom je svaki filozof čeznuo, a sada beše baš
njemu dopala.
Platon je zbog toga rizikovao život u Sirakuzi, prvi put sa
tamošnjim tiraninom, a onda ponovo sa njegovim sinom koji se
pokazao kao sasvim prosečna ličnost. Odbacio je polovinu vremena
koje mu još beše preostalo za rad ne želeći da odbije izazov koji je on
prvi i postavio kao takav. To je bilo zato što su se u njegovoj ličnosti
nalazili aristokrata i vojnik, a možda i sanjar, pomisli Aristotel. Bilo bi
mnogo bolje da je najpre prikupio pouzdane podatke i tako bi uštedeo
sebi putovanje... Pa ipak, ova jetka misao prizva mu ono neverovatno i
turobno osećanje, staro nespokojstvo i osećaj nečega što je neopipljivo
za sve merne instrumente i što izmiče svim kategorijama i sistemima,
i što mu se iznova vraćalo progoneći ga zajedno sa mirisima leta u vrtu
Akademije.
Pa, u Sirakuzi Platon nije uspeo. Možda se to dogodilo zbog
nedostatka dobrog materijala na kojem bi mogao da radi, ali njegov
neuspeh odjeknuo je širom Grčke. A pre samog kraja sigurno ga je i
razum napustio, pa je zaveštao školu Speusipu, tom jalovom
metafizičaru. Ali, Speusip je jedva dočekao da od toga digne ruke samo
zbog mogućnosti da ode u Pelu. Kralj koji je spreman na saradnju,
dečak koji je inteligentan i jake volje, bez poroka, bar koliko se znalo,
naslednik moći koja svake godine sve više raste; nije ni čudo da se
Speusip našao u iskušenju, pogotovu nakon siromaštva i bede u
Sirakuzi. Međutim, Speusip je odbijen. Demosten i njegova stranka su
bar u ovoj stvari uspeli i učinili da niko ko je iz Atine ne može da dobije
priliku da se u ovome okuša.
Njegovi bliski prijatelji u Mitileni veličali su njegovu hrabrost i to
što se usuđuje da ode u tu zaostalu i nasilnu zemlju na severu; on je sve
to odbacio s oporim osmehom na licu. Njegovi koreni bili su ovde, na
ovim planinama on je kao dete upoznao sreću, osetivši njihovu lepotu
dok su umovi odraslih bili zaokupljeni ratnim brigama. A što se tiče
nasilja, on u tome nije bio nevičan, budući da je dugo živeo u senci
persijske moći. Ako je tamo uspeo da stvori od čoveka sa tako
mračnom prošlošću svog prijatelja i filozofa, onda teško da treba da se
boji neuspeha ovde sa dečakom koji još nije u potpunosti uobličen kao
ličnost.
Dok je jedna galija vukla brod, pomažući veslačima da ga uvedu u
luku, Aristotel pomisli s ljubavlju na palatu na brdu u Asi koja je gledala
na šumovite planine Lezbosa i moreuz kroz koji je toliko puta prošao,
zatim na terasu sa koje se video plamteći mladi mesec tokom letnjih
noći, seti se svojih razgovora sa Hermejom, tišine u kojoj su razmišljali,
knjiga koje su zajedno čitali. Hermeja je lepo čitao, njegov visoki glas
bio je milozvučan i izražajan, nikada piskav. Njegova tanjušnost nije
predstavljala odraz njegovog uma; naime, kao dečak bio je kastriran da
bi mu se sačuvala lepota koju je njegov gospodar cenio; prošao je kroz
ponor pre nego što je sebe učinio vladarem, ali je poput nejake mladice
izrastao pomoću svetlosti. Jednom su ga ubedili da ode i poseti
Akademiju i posle toga više nikada nije bio isti.
Hermeja je usvojio svoju sestričinu pošto je bio osuđen na život bez
dece. Zbog njihovog prijateljstva Aristotel se njome oženio, a činjenica
da ga ona obožava iznenadila ga je. Bilo mu je drago što joj je pokazao
zahvalnost za to, jer je ona nedugo nakon toga umrla. Bila je to mršava
tamnokosa ozbiljna devojka, koja ga je držala za ruku i gledala u njega
zamućenim pogledom svojih kratkovidih očiju koji je već počinjao da
luta, i koja ga je zamolila da njen i njegov pepeo budu pomešani u istoj
umi kada oboje budu mrtvi. On joj se zakleo da će se za to pobrinuti i uz
to je svojevoljno dodao da se nikada neće ponovo oženiti. Sada je sa
sobom nosio urnu, u slučaju da se dogodi da umre u Makedoniji.
Naravno, biće žena. On se prilično ponosio, ne neosnovano kako je
smatrao, svojom zdravom normalnošću na tom polju, neobičnom za
filozofe. Platon je, po njegovom mišljenju, previše toga posvetio ljubavi.
Brod je pristajao, iznenada zaokrenuvši, što je nužno u pretrpanim
lukama. Konopci su bačeni i privezani, daska za silaženje nameštena.
Ljudi koji su ga čekali sjahali su i stajali pored svojih konja; bilo ih je
petorica ili šestorica. Aristotel se okrenu ka dvojici svojih slugu da bi
proverio da li su se pobrinuli za sav njegov prtljag. Neko komešanje
među mornarima natera ga da podigne pogled. Na dasci je stajao jedan
dečak, osvrćući se oko sebe. Ruke je držao na pojasu za mač koji je
nosio oko pasa, dok mu je svetla gusta kosa bila raščupana od vetra
koji je duvao s mora. Izgledao je poput mladog lovačkog psa. Kada im
se pogledi sretoše, on skoči dole, ne sačekavši jednog mornara koji je
potrčao ka njemu da bi mu pomogne da siđe, i dočeka se na noge tako
lagano da odmah nastavi da korača.
„Da li si ti Aristotel, filozof? Da si mi živ i zdrav. Ja sam Aleksandar,
sin kralja Filipa. Dobro došao u Makedoniju.”
Oni se zvanično pozdraviše, odmeravajući pri tom jedan drugoga.
Aleksandar beše na brzinu isplanirao ovo putovanje, uvek
prilagođavajući svoju strategiju događajima. Naime, nagonski je
osećao da treba da bude oprezan. Njegova majka je sve prihvatila
suviše lako. On je dobro znao da bi se ona često složila sa njegovim
ocem oko ovoga ili onoga samo da bi prikrila svoj sledeći potez. Kada
je ušao u njenu sobu dok je nije bilo, video je da je izvadila svoju
svečanu odeću. Nova bitka bila bi još krvavija nego prethodna, a ipak
ne bi donela pobednika. On se ugledao na vrednog divljenja
Ksenofonta, koji je, kada je bio priteran u ćošak u Persiji, odlučio da
krišom krene u marš.
To je moralo da bude izvedeno kako treba, nije smelo da liči na
bekstvo. Otišao je kod Antipatra, koji je bio namesnik njegovog oca u
Makedoniji, i pozvao ga da i on pođe. Antipatar je bio kraljev čovek,
nepokolebljiv u svojoj odanosti, i on shvati sve, osetivši zadovoljstvo,
ali nije bio budala da bi to i pokazao. Antipatar se sada nalazio tu na
doku, čime je sam doček postao zvaničan, a tu je bio i filozof.
Aristotel je bio mršav i omalen čovek, skladno građen, ali koji je
ipak na prvi pogled odavao utisak kao da je sav pretvoren u glavu.
Njegova cela ličnost bila je određena njegovim širokim ispupčenim
čelom, koje je predstavljalo sud koji se uvećao zbog svog sadržaja. Imao
je sitne oči i njihov pogled je bio prodoran i njime je sve pratio i
pamtio, bez predrasuda i pogreški, već onako kako vidi. Usne su mu
bile sastavljanje i stvarale pravu liniju. Nosio je kratku i uredno
podšišanu bradu, a retka kosa činila se kao da je iščupana u korenu
zbog rasta njegovog ogromnog mozga.
Pažljivije ga pogledavši, Aleksandar zaključi da je filozof obučen
pažljivo i elegantno, onako kako je uobičajeno u Joniji, i da na ruci nosi
jedan ili dva vredna prstena. Atinjani su smatrali da je njegov otac
priličan kicoš, ali u Makedoniji je on delovao kao čovek koji ima ukusa i
koji je lišen grube jednostavnosti. Aleksandar pruži ruku filozofu da bi
mu pomogao da se popne na dasku za silazak s broda i nasmeši mu se.
Kada mu čovek uzvrati osmeh, on zaključi da je to najviše što se od
njega može dobiti i da je njega teško videti kako se smeje na sav glas.
Ali delovao mu je kao čovek koji će mu odgovarati na pitanja.
Lepota, pomisli filozof, ona je dar bogova. A uz nju ovog puta ide i
um: moglo je odmah da se vidi da tu ima nečega. Ovaj poduhvat neće se
pokazati kao isprazna nada kao što se to desilo Platonu u Sirakuzi.
Moraće da se pobrine da Speusip sazna za ove novosti.
Dok ga je Aleksandar predstavljao ostalima iz pratnje, to je činio
besprekorno se ponašajući. Jedan konjušar privede konja filozofu
ponudivši mu da mu pomogne da se popne na njega. Pošto se za ovo
pobrinuo, dečak se osvrnu oko sebe i jedan drugi dečak, viši od njega,
krenu ka njemu, držeći za uzde predivnog vranca koji je na čelu imao
beli beleg. Sve vreme dok je predstavljanje trajalo, Aristotel je bio
svestan da je ova životinja nemirna i on se stoga iznenadi kada vide da
ga dečak pušta. Konj dokasa pravo do princa i žabi mu njušku u kosu
iza uveta. Princ ga pomilova i nešto prošaputa. Okretno i
dostojanstveno, konj sagnu vrat, sačeka dok ga on ne uzjaha i na jedan
dodir njegovih ruku ispravi se. To je bio trenutak u kome su dečak i
životinja delovali poput onih koji su uvedeni u neki obred i koji su u
tajnosti razmenili neku reč koja označava moć.
Filozof otera ovu misao. U prirodi ne postoje misterije, samo
činjenice koje još nisu pravilno opažene i protumačene. Ako čovek
uvek krene od ovog čvrstog prvog principa, nikada neće moći da
pogreši.

Reka Mieza bila je sveta reka nimfi. Njene vode ulivale su se i u

staru fontanu od kamena gde su odjekivale poput zvona, ali je
papratom obraslo jezerce nastalo tako što ga je sama reka izdubila,
krivudajući između stena. Na njegovoj tamnoj površini blistalo je sunce
i to je bilo prijatno mesto za kupanje.
Do bašti su bili sprovedeni kanali i odvodi i blistavi mlazevi vode
rasprskavali su se ili obrušavali poput malih vodopada. Tu su rasli
lovor, mirta i oskoruše, a u gustoj travi pored brižno negovanog
voćnjaka rasle su stare jabuke čvornovatih stabala koje su i dalje
cvetale u proleće. Posađena je i nežna zelena trava i tu nije bilo korova,
a od kuće bledoružičaste boje vodile su staze i grubo izrađene
stepenice koje su krivudajući vodile ili do jedne stene na kojoj je raslo
sitno planinsko cveće ili do drvenog mosta podignutog preko reke ili
do jedne stene sa koje se moglo nadaleko videti. Leti, okolne šume bile
su prepune ogromnih divljih ruža, što beše dar nimfi Midi, a jutarnja
rosa je bila ispunjena njihovim opojnim mirisom.
Dečaci su tuda jahali rano ujutru i odlazili u lov pre nego što počne
nastava. Postavljali bi svoje mreže i hvatali jelene ili zečeve. Pod
drvećem se uvek osećao jak miris mahovine, a na travnatim padinama
miris bilja koje bi prolazeći izgazili. Kada bi se sunce pojavilo, osetili bi
se i mirisi vatre i pečenog mesa, i konjskog znoja, i pasa koji su dolazili
tražeći ostatke hrane. Ali ukoliko bi ono što bi ulovili bilo nešto retko
ili neobično, oni bi otišli u kuću da jedu, a lovinu bi ostavili za seciranje.
Aristotel je naučio ovu veštinu od svog oca; to je predstavljalo nasleđe
Asklepijada. Čak ni insekte koje bi oni pronašli, on nije s prezirom
odbacivao. Većinu onog što bi doneli on je već poznavao, ali ponekad bi
se dogodilo da kratko kaže: „Šta je ovo, šta je ovo?”, a onda nešto zapiše
i napravi crtež perom i bude dobro raspoložen celog tog dana.
Aleksandar i Hefestion bili su najmlađi među učenicima. Filozof je
odlučno izjavio da on ne želi da podučava nikakvu decu, ma koliko da
su im očevi značajne ličnosti. Mnogi dečaci ili mladići koji su bili
prinčevi prijatelji u njegovom detinjstvu sada su bili odrasli muškarci.
Niko od onih koji behu odabrani nije odbio poziv da se priključi školi.
To ih je učinilo „Prinčevim pratiocima”, a to je bio položaj koji je mogao
da ih daleko odvede.
Antipatar se, pošto je neko vreme uzaludno čekao, obratio kralju
tražeći da i njegov sin Kasandar bude uvršten među njih. Aleksandar,
kome je Filip ovo saopštio pre nego što je krenuo iz Pele, nije ovo rado
prihvatio. „Meni se on ne dopada, oče. A ni ja se ne dopadam njemu, pa
zašto onda on želi da dođe?”
„A šta ti misliš zašto? Filota ide.”
„Filota je jedan od mojih prijatelja.”
„Da, ja sam ti rekao da tvoji prijatelji mogu da pođu, i kao što znaš,
nisam odbio nijednog od njih. Ali nisam ti obećao da neću uvrstiti tu
nikog drugog. Kako mogu da pozovem Parmenionovog sina, a da
odbijem Antipatrovog? A ako si s njim u lošim odnosima, sada je vreme
da se to popravi. To bi meni koristilo. A to je, ionako, veština koju kao
budući kralj moraš da naučiš.”
Kasandar je bio mladić svetlocrvene kose i blede kože posute
pegama koja je lako rumenela, zdepastog tela; voleo je da mu se
pokorava svako koga bi uspeo da zaplaši. Smatrao je da je Aleksandar
nepodnošljiv mladi razmetljivac koga treba spustiti na zemlju, ali da ga
štite njegov položaj i grupa ulizica koja se zbog toga okupila oko njega.
Kasandar nije želeo da ide u Miezu. Nešto malo pre toga dobio je
batine od Filote kome je nešto rekao, nesmotreno, ne znajući da je
Filotina glavna briga u tom trenutku da bude primljen u Aleksandrovo
društvo. Ništa što je mogao da kaže protiv Filote nije vredelo i
Ptolomej i Harpal ga presekoše dok je govorio, a Hefestion ga je gledao
kao što pas pušten sa lanca gleda mačku. Aleksandar na njega nije
obraćao pažnju, ali bilo je poznato da je uvek prijatan u društvu onih za
koje se zna da mu se ne dopadaju. Da su oni ikada bili prijatelji, stvari
su mogle da se dovedu u red, jer je Aleksandar voleo pomirenja, a kada
bi odbio da se s nekim izmiri, to bi značilo da je zaista jako ljut. Ali bilo
kako bilo, obično nedopadanje pretvorilo se u neprijateljstvo.
Kasandar bi više voleo da ih sve vidi kako trunu nego što bi prišao
ulagujući se tom malom uobraženom štenetu, koje bi, da je sve išlo
prirodnim tokom, morao da nauči da ima poštovanja prema njemu.
Kasandar je uzaludno molio svog oca da ga ne tera da ide, govoreći
mu da on ne može da uči filozofiju, da je poznato da ona može da zaludi
čoveka, da je sve što želi da bude vojnik. Nije se usudio da mu prizna da
njega Aleksandar i njegovi prijatelji ne vole, jer bi dobio batine što je
dozvolio da se to dogodi. Antipatar je vodio računa o svojoj karijeri i
bio je ambiciozan kada se radilo o njegovom sinu. Stoga on prodorno
pogleda Kasandra svojim plavim očima, iznad kojih su guste obrve
nekada bile podjednako crvene kao i one njegovog sina i reče mu: „Pazi
kako se tamo ponašaš i budi pažljiv prema Aleksandru.”
Kasandar reče sa omalovažavanjem: „On je tek mali dečak.”
„Ne pravi od sebe još veću budalu nego što jesi. Četiri ili pet godina
razlike između vas dvojice neće ništa značiti kada odrastete. A sada
obrati pažnju na ovo što ti govorim. Taj dečak ima očevu pamet, ali ako
se ne ispostavi da je podjednako nezgodan kada se s nekim sukobi kao
što je to njegova majka, onda sam ja Etiopljanin. Nemoj da se
sukobljavaš s njim. Sofista je plaćen da to čini. Tebe ja tamo šaljem da
se usavršiš, a ne da stvaraš neprijatelje. Ako tamo budeš izazivao
svađe, ja ću te prebiti.”
I tako Kasandar ode u Miezu i neprestano je osećao žudnju za
domom, dosađivao se i osećao usamljenim i odbačenim. Aleksandar je
bio pristojan prema njemu, zato što mu je otac rekao da je to veština
koju kralj mora da poseduje, a i zato što je imao mnogo važnijih stvari
na koje je trebalo da misli.
Ispostavilo se da je filozof ne samo voljan već da jedva čeka da mu
odgovara na pitanja. Za razliku od Timanta, on bi prvo to učinio, a onda
bi objašnjavao važnost sistema. Međutim, ovo izlaganje, kada bi do
njega došlo, uvek bi bilo dosledno sprovedeno. On je bio čovek koji je
mrzeo da posao ne bude završen do kraja ili da nešto ostane nejasno.
Kuća u Miezi bila je okrenuta ka istoku i njene visoke odaje na čijim
zidovima behu islikane sada izbledele slike behu obasjane suncem
ujutru, a sveže od podneva pa nadalje. Oni su radili unutra kada je bilo
potrebno da pišu ili crtaju ili da proučavaju uzorke, ali kada su vodili
rasprave ili kada im je Aristotel držao predavanja, išli su u baštu. Tu su
razgovarali o etici i politici, o prirodi zadovoljstva i pravde, o duši,
vrlini, prijateljstvu i ljubavi. Razmatrali su uzroke svih stvari. Sve mora
da se prati do svog uzroka, a nauka ne postoji bez izvođenja dokaza,
govorio je Aristotel.
Uskoro je jedna odaja bila ispunjena uzorcima i bilo je tu sušenog
cveća i biljaka, semena u posudama, jaja ptica čiji su zameci čuvani u
bistrom medu i sokova lekovitih biljaka. Robovi koje je Aristotel
posebno obučio tu su radili po ceo dan. Noću su učenici posmatrali
nebo, jer su zvezde mnogo više božanske stvari nego bilo šta drugo što
čovek može da vidi svojim očima, one su peti element koji se ne može
pronaći na zemlji. Proučavali su vetrove i magle i oblike oblaka i učili
da predviđaju kada će naići oluja. Koristeći uglačanu bronzu, odbijali
su zrake svetlosti i merili uglove pod kojim se svetlost odbija.
Za Hefestiona je to bio potpuno nov život. Aleksandar je bio njegov
naočigled svih. Ovaj njegov položaj prihvatio je čak i filozof.
U školi su često razgovarali o tome šta je to prijateljstvo. Naučili su
da je to jedna od onih stvari za koju čovek sebi najmanje sme da
dozvoli da je nema i koja je neophodna za dobar život i lepa sama po
sebi. Između dvojice prijatelja niti zlo niti nejednakost ne mogu da
postoje. Aristotel im je opisao tri stepena prijateljstva, počevši od
traženja sebe, pa do čistog prijateljstva, kada jedan drugome žele samo
dobro. Prijateljstvo je savršeno kada dvojica ljudi punih vrlina vole ono
što je dobro jedan u drugome, jer vrlina pruža više užitka nego lepota i
nju vreme ne može da naruši.
Nastavio je da govori i rekao im je da on ceni prijateljstvo više od
Erosovog živog peska. Nekoliko mladića mu se suprotstavi. Hefestion
koji nije bio brz kada je trebalo da uobliči misli u reči, obično bi uhvatio
sebe kako neko drugi progovara pre njega. Ali, više je i to voleo nego da
napravi budalu od sebe. Kasandar je bar mogao da to uračuna kao bod
protiv Aleksandra.
Hefestion je počinjao da se ponaša sve više i više posednički prema
Aleksandru. Sve ga je vodilo ka tome: njegova priroda, snaga njegove
ljubavi kao i njegov osećaj za tu ljubav, tvrdnja filozofa koji je rekao da
za svakog čoveka postoji samo jedan savršeni prijatelj, nagonska
uverenost da je Aleksandar podjednako odan njemu, kao i njihov od
svih ostalih priznat položaj. Aristotel je bio čovek koji je polazio od
činjenica. On je odmah video njihovu povezanost koja je već bila
uspostavljena, na dobro ili na loše, kao i da je ona sačinjena od istinske
naklonosti, i da tu nema neumerenosti niti ulagivanja. Tome se ne
treba suprotstavljati, već je potrebno da se to prijateljstvo uobliči u
svojoj nevinosti. (Da je samo neki mudar čovek to učinio kada je u
pitanju bio dečakov otac!) Stoga, kad god je govorio o prijateljstvu, on
bi dopuštao sebi da mu pogled s nežnošću počiva na dvojici lepih
dečaka koji su uvek sedeli jedan pored drugog. Dok je u Peli morao da
krade trenutke da bi bio nasamo sa Aleksandrom, Hefestion je imao oči
samo za njega, a sada je video kao u odrazu, jasno kao da se nalazi na
času optike, činjenicu da njih dvojica predstavljaju veoma lep par.
Nije postojalo ništa u vezi sa Aleksandrom na šta on nije bio
ponosan, a to je uključivalo i njegov položaj, jer on nije mogao ni da se
zamisli bez njega. Kada bi ga Aleksandar izgubio, Hefestion bi ga pratio
i u izgnanstvo, zatvor ili smrt; i ovo saznanje je pružalo njegovoj
gordosti samopoštovanje. On nikada nije bio ljubomoran na
Aleksandra, zato što nikada nije sumnjao u njega, ali bilo mu je
ljubomorno stalo do položaja u kome se on sam nalazi i dopadalo mu
što mu taj položaj priznat.
Kasandar je napokon postao potpuno svestan toga. Hefestion, koji
ga je uvek posmatrao kao da ima oči na leđima, znao je da Kasandar,
iako mu nije stalo ni do jednog od njih dvojice, mrzi njihovu bliskost,
njihovo međusobno poverenje, njihovu lepotu. On je mrzeo Aleksandra
zato što je Antipatru on, uz njegove vojnike, bio važniji od sopstvenog
sina; mrzeo ga je zato što je zaslužio svoj pojas za mač sa dvanaest
godina, i zato što mu se Volovska glava pokorio. A Hefestiona je mrzeo
zato što on nije bio uz Aleksandra zbog nade da će nešto iz toga dobiti.
Sve ovo je Hefestion znao i svest o ovom znanju je uzvraćao Kasandru
sa ubilačkim pogledom, dok je Kasandar zbog svog samopoštovanja
žudeo da bude siguran da mrzi Aleksandra samo zbog njegovih mana.
Ali najviše od svega mrzeo ga je što je sam išao kod Aristotela na
časove iz veštine vođenja države. Hefestion je ispričao Aleksandru o
ovoj Kasandrovoj zavisti da bi razvedrio Aleksandra, kada mu se on
požalio da su mu ovi časovi dosadni.
„Verovao sam da će biti zanimljivije. On poznaje Joniju i Atinu i
Halkidik, čak donekle i Persiju. Ja želim da znam kakvi su tamo ljudi,
kakvi su njihovi običaji, kako se ponašaju. Ono što on želi je da mi
unapred obezbedi odgovor za sve. Šta bih ja uradio ako se ovo dogodi,
ili ono? Rekao sam mu da ću da odlučim onda kada se to dogodi, jer
ljudi su ti koji stvaraju događaje i čovek mora njih da upozna. On je
rekao da sam tvrdoglav.”
„Možda bi ti kralj dozvolio da odustaneš od tih časova.”
„Ne želim to; Osim toga, kada se s nekim ne slažeš, to te tera da
razmišljaš. Ali, ja znam šta nije u redu. Aristotel smatra da to nije prava
primenljiva nauka, ali da je ipak neka vrsta nauke. Ako uzmeš ovna i
ovcu, dobićeš jagnje svaki put, pa makar i da nije potpuno isto; zagrej
sneg i on će se otopiti. To je nauka. Ono što dokazuješ mora da može da
bude ponovljeno. Ali, u ratu, na primer, čak i kada bi čovek mogao da
ponovi sve ostale okolnosti, što je nemoguće, on ipak ne bi mogao da
ponovi dejstvo iznenađenja. Niti vremenske uslove. Niti raspoloženje
ljudi. Vojske i gradovi, sve su to stvorili ljudi. A biti kralj... biti kralj, to je
poput muzike.”
On zastade i namršti se. Hefestion reče: „Da li je ikada tražio od
tebe da sviraš?”
„’Ako se muzika samo sluša, polovina moralnog dejstva koje ona
ima gubi se.’ Kad nije mudar poput nekog boga, on je glup poput kakve
stare babe. Rekao sam mu da sam naučio moralno dejstvo muzike
pomoću jednog ogleda, ali da je nemoguće ponoviti ga. Verujem da je
shvatio na šta sam mislio.”
O ovome više nikada nisu razgovarali. Ptolomej, kome nisu bili
potrebni nikakvi nagoveštaji, odvojio je filozofa na stranu i objasnio
mu činjenice.
Ptolomej nije osećao mržnju prema Hefestionu zbog njegovog
uspona. Da je taj Aleksandrov novi prijatelj bio odrastao muškarac,
izvesno je da bi došlo do sukoba, ali Ptolomej je samo nastavio da igra
ulogu brata. Iako je i dalje bio neoženjen, već je nekoliko puta postao
otac i s osećajem dužnosti se brinuo o svom na sve strane rasutom
porodu i zbog toga je njegovo prijateljstvo prema Aleksandru počelo da
se menja. Svet strastvenog mladalačkog prijateljstva za njega je bio
potpuno nepoznata oblast, on je bio očaran devojkama još otkako je
ušao u pubertet. Ptolomej nije ništa izgubio zbog Hefestiona, sem što
više nije bio najbliži Aleksandrov prijatelj. Budući da ovo ne spada
među najveće gubitke koje čovek može da doživi, on nije bio sklon da
shvata Hefestiona ozbiljnije nego što je morao. Smatrao je da će oni to
uskoro prerasti. A u međuvremenu, Aleksandar bi trebalo da ga nauči
da bude manje prgav. Svi su mogli da vide da se njih dvojica ne
razdvajaju, da su jedna duša u dva tela kao što bi to sofisti rekli, ali je
Hefestion, posmatran sam za sebe, umeo da bude previše svadljiv.
Ali i za to je moglo da se nađe opravdanje. Mieza, skrovište nimfi,
bilo je takođe i skrovište za njih u odnosu na dvor sa njegovim
metežom, sačinjenim od događanja, vesti i spletki. Njih dvojica su
živeli u prisustvu ideja i jedan s drugim. Njihovi umovi su sazrevali i taj
napredak je svakog dana bio sve brži; ne treba ni spominjati činjenicu
da su i njihova tela sazrevala. U Peli je Hefestion živeo pod oblakom
neodređene, tek začete žudnje. Sada je to postalo istinska želja, i to
nimalo neodređena.
Pravi prijatelji sve dele, ali Hefestionov život je bio ispunjen
prikrivanjem. Aleksandar je po svoj prirodi voleo dokaze ljubavi čak i
kada je bio uveren u nju i tako je i prihvatao i uzvraćao svome prijatelju
milovanja. Hefestion se nikada nije usudio da učini ništa što bi mu
otkrilo da on želi i nešto više. Smatrao je da ako neko čiji je um inače
izuzetno hitar toliko dugo nešto ne shvata, to znači da ne želi da to
shvati. Uz to, ako on koji uživa u davanju, nešto ne nudi, možda je to
zato što to ni ne poseduje. A ako bi ga naterao da to shvati, možda baš
zbog toga ne bi uspeo u onome što želi. Možda bi mu on u svom srcu i
oprostio, ali u svojoj duši ne bi nikada zaboravio. Pa ipak, pomisli
Hefestion, ponekad bih mogao da se zakunem... Ali nije bio trenutak da
se muči s tim, već je imao dovoljno drugih briga.

Svakoga dana imali su časove logike. Kralj je zabranio da uče, a

filozof to nije ni želeo, igru i borbu rečima eristike14, te nauke koju je
Sokrat odredio kao onu koja čini da najgori uzrok deluje najboljim. Ali
um mora da nauči kako da otkrije zabludu, ne sme da uzima
nedokazano kao da je dokazano, mora da izbegne pogrešne analogije;
sva nauka počiva na saznanju kada dve tvrdnje isključuju jedna drugu.
Aleksandar je brzo shvatio nauku o logici. Hefestion je zadržao svoje
sumnje za sebe. On je jedini poznavao tajnu nemogućih alternativa koje
se izbegavaju poluverovanjem u dve stvari istovremeno. Noću, budući
da su spavali u istoj sobi, on bi pogledao prema Aleksandrovoj postelji i
video bi ga kako leži otvorenih očiju obasjan svetlošću meseca, suočen
sa silogizmom sopstvenog postojanja.
Za Aleksandra njihovo utočište nije bilo potpuno bezbedno. Bar
pet-šest puta mesečno došao bi glasnik njegove majke i doneo mu
slatke smokve, lovački šešir ili par sandala (poslednji par koji je dobio
bio mu je mali, jer je brzo rastao) i debelo pismo, uvezano trakom i
zapečaćeno.
Hefestion je znao šta piše u tim pismima, jer ih je i sam čitao.
Aleksandar mu je rekao da istinski prijatelji sve dele. On nije ni
pokušao da sakrije da mu je potrebno da sa nekim podeli svoje muke.
Sedeći na ivici kreveta ili pod nekim drvetom u bašti, s rukom
prebačenom preko Aleksandrovih ramena da bi mogao da čita,
Hefestion bi se uplašio besa koji bi pri tom osećao i stezao zube i
ćutao.
Pisma su bila prepuna tajni i spletki. Ako je Aleksandar želeo da
sazna novosti o poslovima koje je njegov otac obavljao, za to je morao
da upita glasnika. Antipatar je bio ponovo postavljen za namesnika dok
je Filip vodio rat u Hersonu, a Olimpijada je smatrala da je trebalo da
ona vlada zemljom u njegovom odsustvu, sa Antipatrom kao
zapovednikom garnizona. Antipatar nije mogao da učini ništa za šta bi
ona smatrala da je dobro, jer je njega Filip stvorio i bila je ubeđena da
on spletkari protiv nje i Aleksandra kao naslednika prestola. Ona bi
uvek naredila glasniku da sačeka da dobije dečakov odgovor na njeno
pismo i onda on toga dana više ne bi ništa učio. Ako bi joj se učinilo da
on mlako napada Antipatra, dobio bi pismo ispunjeno prebacivanjima,
a ako bi podržao njene optužbe, znao je da bi ona bila u stanju da to
pismo pokaže Antipatru, samo da bi zadobila bod u njihovom sledećem
sukobu. Posle nekog vremena neizbežno dođe dan kada su do nje stigle
vesti o tome da kralj ima novu devojku.
Pismo koje je usledilo bilo je strašno. Hefestion je bio zapanjen, čak
užasnut što mu je Aleksandar dozvolio da ga pročita. Negde na
polovini, on je ustuknuo, ali Aleksandar je pružio ruku ka njemu i rekao
mu: „Nastavi.” Izgledao je kao neko ko ima ponovni napad bolesti i
oseća dobro poznati bol koji ga je ščepao. Na kraju Aleksandar reče:
„Moram da odem do nje.”
Bio je hladan na dodir. Hefestion reče: „Ali šta ti možeš da učiniš?”
„Samo da budem tamo. Vratiću se sutra ili prekosutra.”
„Ići ću s tobom.”
„Ne, bićeš besan i mogli bismo da se posvađamo. Dovoljno mi je
muka i bez toga.”
Filozof je bio gotovo podjednako besan kao i Hefestion kada je
obavešten da je kraljica bolesna i da njen sin mora da ode da je poseti,
ali nije ništa rekao. Dečak nije izgledao kao neko ko zabušava da bi
otišao na zabavu, niti je, kada se vratio, delovao kao neko ko se imalo
zabavljao. Te noći, Hefestion se probudi začuvši kako Aleksandar u snu
viče: „Ne!” Hefestion ode do njega i leže, Aleksandar ga zgrabi za vrat
sa nekom divljom snagom, a onda otvori oči i zagrli ga s uzdahom
olakšanja koji je ličio na jecaj i ponovo zaspa. Hefestion je ležao budan
pored njega i tek pred zoru se vratio u svoju hladnu postelju. Ujutru,
Aleksandar se nije ničega sećao.
Aristotel je takođe, na svoj način, pokušao da mu pruži utehu,
učinivši sledećeg dana poseban napor da bi privukao svog štićenika ka
čistom vazduhu filozofije. Okupljeni oko jedne klupe od kamena, tako
da su mogli da posmatraju oblake na nebu ili da gledaju negde u
daljinu, razgovarali su o prirodi izuzetnog čoveka. Da li je kod takvog
čoveka samopoštovanje mana? Izvesno je da jeste ako se odnosi na
uobičajene želje i zadovoljstva. Ali, pitanje je koji deo bića treba
poštovati: ne telo i njegove strasti, već intelektualnu dušu čiji je
zadatak da vlada svim ostalim delovima poput kralja. A voleti taj deo
svog bića, biti požudan u počast njemu, zadovoljiti njegove apetite za
vrlinom i plemenitim delima, više voleti i jedan čas slave koji se
završava smrću od sramnog života ispunjenog lenjošću, posezati za
lavovskim delom moralnog dostojanstva, tu se nalazi samopoštovanje
koje ispunjava. Stare izreke su pogrešne, reče filozof, jer govore čoveku
da uvek treba da bude skroman pred svojom smrtnošću. Umesto toga,
čovek treba da napregne svoje biće da bi dostigao besmrtnost i da
nikada ne odstupi od onog najuzvišenijeg što poznaje.
Aleksandar je sedeo, rukama stežući kolena, na jednom sivom
kamenu koji se nalazio ispred žbuna lovora, pogleda uprtog u nebo.
Hefestion ga je posmatrao, da bi video da li se smirio u duši. Ali
izgledao mu je kao da je jedan od onih mladih orlova koje, kako su o
tome čitali, njihovi roditelji uče da gledaju pravo u podnevno sunce.
Ako trepnu, piše u knjizi, onda ih oni izbace iz gnezda.
Kasnije ga je Hefestion odveo da bi čitali Homera, više verujući
ovom leku.
Sada su imali novu knjigu. Knjiga koju je Fenik poklonio Aleksandru
bila je prepis koji je urađen pre nekoliko desetina godina i nju je
načinio neki nedaroviti pisar koristeći iskvareni tekst. Kada su ga
upitali za jedan odlomak koji im je bio nejasan, Aristotel je samo
stisnuo usne i kasnije naručio da se iz Atine pošalje novi valjani
primerak, koji je sam pregledao tražeći da li ima grešaka. Ne samo da
su se u novoj knjizi nalazili neki stihovi kojih nije bilo u staroj, već je
sada sve postalo pregledno i imalo smisla. Tu i tamo je takođe bilo
dodalo, moralne pouke radi, poneko objašnjenje, a u jednom od njih je
pisalo da je Ahil, kada je rekao: „Snažno” govoreći o vinu, to značilo da
je želeo da ga dobije brzo, a ne da ono bude jako. Učenik je bio
revnostan i zahvalan, ali učitelju se, ovog puta, uzroci stvari nisu
otkrili. Njemu je bilo stalo do toga da ovaj drevni ep bude poučan, a
Aleksandru da ovaj sveti rukopis bude bez ijedne greške.
Filozofu je bilo manje prijatno kada su tokom jedne svetkovine
odjahali u grad i otišli u pozorište. Na njegovu žalost, davalo se
Eshilovo delo Najamnici15, u kojem su Ahil i Patroklo prikazani kao
nešto više (a po filozofovom mišljenju kao nešto manje) od savršenih
prijatelja. Dok je Aristotel bio obuzet ovim kritičkim razmatranjima, u
trenutku kada su na pozornici vesti o Patroklovoj smrti stigle do Ahila,
on postade svestan da Aleksandar izgleda kao neko ko je u zanosu i da
mu iz širom otvorenih očiju liju suze, dok ga Hefestion drži za ruku.
Pošto filozof s prekorom pogleda Hefestiona, on povuče ruku i
pocrvene sve do ušiju; Aleksandar se nalazio negde gde se do njega nije
moglo dopreti. Na kraju predstave njih dvojica nekuda nestadoše i on
ih, otrčavši iza pozornice, nađe u društvu glumca koji je igrao Ahila.
Filozof nije mogao da spreči princa da poljubi tu osobu i da mu da svoj
skupoceni prsten, za koji će ga kraljica sigurno jednom pitati gde mu je.
To je bilo krajnje neprimereno. Ceo sledeći dan posvetio je matematici,
kao zdravom protivotrovu.
Niko nije obavestio Aristotela da je cela škola, onda kada se od
učenika ne traži da govore o zakonu, retorici, nauci ili valjanom životu,
obuzeta raspravom da li su njih dvojica uradili „ono” ili nisu. Hefestion
je to dobro znao, pošto je nedavno udario jednoga koji ga je to
otvoreno upitao, rekavši mu da su se svi kladili. Da li je moguće da
Aleksandar to ne zna? A ako zna, zašto nikada o tome ne govori? Da li je
to zbog odanosti njihovom prijateljstvu, jer ne želi da iko pomisli da
ono nije savršeno? Da li on, čak, možda misli da oni već jesu ljubavnici,
onako kako on to shvata? Ponekad se noću Hefestion pitao da li je on
budala i kukavica i zašto ne oproba svoju sreću. Ali nagonski je znao da
to ne treba da učini. Svakog dana im je filozof govorio da sve stvari
podležu razumu, ali on je znao da to nije tako. Šta god bilo to što je on
čekao - rođenje, izlečenje, uplitanje boga, moraće još da čeka, pa makar
i zauvek čekao. Ali i sa onim što je već imao, on je bio bogatiji nego što
je mogao i da sanja, a ako, poželevši više, izgubi i to, sasvim sigurno će
ubrzo umreti.
U mesecu Lava, kad se bralo prvo grožđe, dođoše njihovi rođendani
i oni napuniše po petnaest godina. U nedelji kada je nastupio prvi mraz,
jedan glasnik donese pismo, ovog puta ne od kraljice već od kralja. Kralj
je u pismu pozdravio svog sina i rekao da se nada da bi voleo malu
promenu u odnosu na društvo filozofa i pozvao ga da dođe i poseti
njegov glavni štab. Rekao je, takođe, da nije nimalo prerano, budući da
je on napredan u tim stvarima, da vidi kako zaista izgleda rat.

Put kojim su išli vodio ih je pored obale, osim što bi zalazio u

planinsko područje kada bi se naišlo na močvarno zemljište ili ušće
reke. Kserksova vojska je prva ovaj drum izravnjala, u svom kretanju ka
zapadu, a Filipova vojska ga je popravila, krećući se ka istoku.
Sa Aleksandrom su krenuli: Ptolomej, zato što je Aleksandar
smatrao da mu to duguje; Filota, zato što je njegov otac bio sa kraljem;
Kasandar, zato što ako ide Parmenionov sin, onda Antipatrov ne sme
da ostane; i Hefestion, zato što se to podrazumevalo.
Pratnjom je zapovedao Klit, Helanikin mlađi brat. Kralj mu je dao
ovaj zadatak, jer ga je Aleksandar dobro poznavao. On je, zapravo, bio
jedan od prvih ljudi kojih se sećao i znao ga je otkako se rodio. Tada je
to bio tamnokosi čvrsto građeni mladić koji bi ušao u njegovu dečju
sobu i razgovarao sa Lanike ili bi išao četveronoške po podu i rikao
kao medved. Sada su ga zvali Crni Klit i bio je to bradati kapetan
konjice, krajnje pouzdan i iskren na onaj starinski način. U Makedoniji
postoji mnogo takvih ljudi koji kao da su preživeli iz davne prošlosti i
vremena Homera. A sada, dok je zapovedao pratnjom kraljevog sina,
Klit jedva da je i bio svestan nekadašnjeg grubog zadirkivanja u dečjoj
sobi, a Aleksandar jedva da je i znao šta je to čega se donekle seća, ali
postojala je oštrica u njihovom začikavanju, i mada se on smejao, vodio
je računa da mu na sve uzvrati ravnom merom.
Prelazili su preko reka iz kojih su, kako se govorilo, persijske horde
ispile toliko vode da su presušile, prešli su preko Strimona16 mostom
koji je sagradio kralj Filip i popeli se na planinu Pangej i stigli do grada
Amfipolja. Tamo je, na mestu zvanom Devet puteva, Kserks žive
sahranio devet dečaka i devet devojčica, da bi zadovoljio svoje bogove.
Sada se između planine i reke nalazila velika tvrđava koja je blistala
i imala novu zgradu četvrtastog oblika sagrađenu od tesanog kamena;
iz topionica zlata unutar njenih zidina kuljao je dim. Bilo je to uporište
koje Filip nije nameravao da izgubi i predstavljalo je prvo od njegovih
osvajanja s one strane reke koja je nekada predstavljala makedonsku
granicu. Iznad njih uzdizala se planina Pangej, tamna i prekrivena
šumama, puna rudnika, dok su njene stene bele poput mermera
bleštale na suncu; bila je to plodna materica kraljeve vojske. Kud god
da su prolazili, Klit im je pokazivao trag koji je kralj za sobom ostavljao
u ratu, bilo sada korovom prekrivene radove preduzete prilikom
opsade, bilo rampe na kojima su bile postavljene opsadne kule i
katapulti koji su bili upotrebljeni da bi se probile zidine grada i koji su
sada ležali u ruševinama. Duž celog puta uvek bi naišli na neko
utvrđenje u kojem su mogli da prenoće.
„Šta će biti od nas, dečaci”, upita Aleksandar smejući se, „ako nam
on ne ostavi ništa što bismo mi mogli da uradimo?”
Kada bi naišli na čvrsto zemljište pored obale, mladići bi pustili
konje u galop i jurili tako dok bi im kose vijorile, prskali se vodom duž
morske obale i dovikivali se, nadjačavajući krike galebova. Jednom su,
kada su jahali pevajući, neki seljaci koji su tuda prolazili pomislili da su
krenuli na svadbu i da vode mladoženju u nevestinu kuću.
Volovska glava je bio dobro raspoložen. Hefestion je imao novog
valjanog konja, riđeg sa žutom grivom i repom. Oni su uvek davali
jedan drugome poklone, ili u trenutku, ni ne razmišljajući, ili prilikom
svetkovina, ali sve su to bili sitni dečački darovi; ovo je bio prvi
skupoceni poklon koji je Hefestion dobio od Aleksandra. Bogovi su
stvorili samo jednog Bukefala, ali Hefestionov konj mora da bude bolji
od svih drugih konja, smatrao je Aleksandar. Konj se dobro pokazao.
Kasandar mu se neprestano divio. Znači, mislio je on, Hefestion je
konačno imao koristi od svog ulagivanja. Hefestion je znao šta on misli
i mnogo bi dao za priliku da mu se osveti, ali ništa nije izrečeno rečima.
Bilo je nezamislivo da pred Klitom i ostalima iz pratnje izazove svađu.
Drum je zalazio dublje u kopno da bi zaobišao močvaru. Smeštena
na grebenu brda sa kojeg je vladala prelazom, uzdižući se ponosito
iznad ravnice, nalazila se kamena citadela Filipi. Filip ju je osvojio i dao
joj svoje ime, one iste slavne godine.
„Moj prvi pohod”, reče Klit „Bio sam tamo kada je glasnik doneo
vesti. Tvoj otac, Filota, potisnuo je Ilire i poterao ih sve do pola puta do
mora na zapadu, a kraljev konj je pobedio u Olimpiji, a ti Aleksandre,
došao si na ovaj svet - sa glasnom drekom kako nam je rečeno. Dobili
smo dvostruko sledovanje vina. Zašto nam nije dao trostruko, to ne
znam.”
 „Znam ja. Zato što zna koliko možeš da podneseš.” Aleksandar je
kaskajući ispred njega prošaputao Hefestionu: „Otkako sam napunio
tri godine, slušam ovu istu priču.”
Filota reče: „Sve ovo je nekada bila tračanska zemlja.”
„Aleksandre”, reče Kasandar. „treba da pripaziš na onog svog
prijatelja obojenog u plavo, mladog Lambara. Sigurno se Agrenoji" - on
rukom pokaza ka severu - „nadaju da će nešto izvući iz ovog rata.”
„Oh?” Aleksandar podiže obrve. „Oni će poštovati svoju zakletvu.
Neće biti poput kralja Kersobleptesa, koji je otpočeo rat čim smo mu
vratili taoce.” Svi su znali da je Filipu bilo dosta lažnih zakletvi ovog
poglavice i njegovih pljačkaških pohoda i cilj ovog rata je bio da se
njegove zemlje učine makedonskom provincijom.
„Svi ti varvari su isti”, reče Kasandar.
„Dobio sam pismo od Lambara prošle godine. Jedan trgovac je
pisao umesto njega. On želi da posetim njihov grad kao njegov gost.”
„Ne sumnjam u to. Tvoja glava će lepo izgledati na kapiji, nabijena
na kolac.”
„Kao što si i sam to upravo rekao, Kasandre, on je moj prijatelj.
Možeš li to da upamtiš?”
„I da zavežeš”, reče Hefestion oštro.
Nameravali su da prenoće u Filipima. Visoka akropola blistala je pri
crvenoj svetlosti sunca na zapadu. Aleksandar je gledao dugo, ćuteći.
Konačno stigoše do kralja koji se bio ulogorio pred tvrđavom
Dorisk, na ulazu u dolinu Hebar. S druge strane reke nalazio se
tračanski grad Kipsela. Pre nego što se uputi ka njemu, kralj je morao
da zauzme ovo utvrđenje.
Tvrđavu je sagradio Kserks, da bi zaštitio svoju pozadinu kada je
prešao preko Helesponta. Na ravnici pored mora ispod tvrđave, mogao
je da ugrubo proceni broj svojih ljudi, koji je bio prevelik da bi se tačno
odredio, i posmatrao ih je kako marširaju i kako, četa za četom, njih
prvih deset hiljada ulazi u četvrtasto dvorište utvrđenja. Tvrđava je
bila čvrsta; naime, Kserksu nije nedostajalo robova za izgradnju. Ali
ono je oronulo za tih vek i po koliko su ga držali Tračani i pukotine na
zidinama su bile ispunjene šljunkom, a grudobrani su zakrpljeni
bodljikavim šibljem kao da su obori za koze u planini. Tvrđava je
izdržala sve tračanske plemenske ratove, sve do sada, a ništa više od
nje niko nije ni očekivao.
Sumrak se spuštao dok su se oni približavali. Iz utvrđenja se širio
miris pečenog mesa; u daljini se čulo meketanje koza. Na udaljenosti
koliko je let strele, nalazio se logor Makedonaca. Bilo je to sklepano
naselje sastavljeno od šatora i kolibica s krovovima od trske koja je
rasla pored reke Hebar, i sa zaštitnim zidom načinjenim od prevrnutih
kola. Naspram sunca na zalasku ocrtavala se, tamna i pravilnog oblika,
osamnaest metara visoka opsadna kula od drveta. Stražari koji su je
čuvali imali su debele štitove od volovske kože koji su ih štitili od
bačenog kamenja sa zidina i sada su spremali večeru unutar logora.
Tamo gde je bila smeštena konjica, rzali su konji. Behu sagrađene i
rampe za katapulte i ove velike naprave izgledale su poput zmajeva
spremnih da polete, sa svojim ispruženim vratovima od drveta i
ogromnim lukovima za izbacivanje kamenja na bokovima koji behu
rašireni poput krila. Šikara koja se pružala oko logora smrdela je, a
osećali su se i miris vatre na kojoj se pekla riba i neopranih tela
mnoštva muškaraca i žena. Svi su bili zauzeti pripremanjem večere, a
tu i tamo bi neko od njihove usputno rođene dece nešto povikalo ili
zaplakalo. Neko je svirao na liri kojoj je bilo potrebno da se naštimuje.
Jedno seoce sačinjeno od koliba, čiji stanovnici behu pobegli u
tvrđavu ili u planine, raščišćeno je i tamo su smešteni oficiri. Kuća
vođe sela, koja je imala dve sobe, bila je sagrađena od kamena i u njoj je
boravio kralj. Aleksandar i njegova pratnja iz daljine videše da je unutra
osvetljena.
Aleksandar krenu prvi, da ne bi izgledalo kao da ga Klit dovodi kao
da je dete. Čula vida, mirisa i sluha su mu se izoštrila tu, na mestu u
čijoj se blizini vodio rat, jer se sve umnogome razlikovalo u odnosu na
vojničke barake u logoru u Peli. Kada stigoše do kuće, na vratima se
pojavi Filip, zamračivši ih svojim četvrtastim zdepastim telom. Otac i
sin se zagrliše i osmotriše jedan drugoga pri svetlosti logorske vatre.
„Porastao si”, reče kralj.
Aleksandar klimnu glavom. „Moja majka”, reče da bi ga pratnja čula,
„šalje ti pozdrave i nada se da si dobrog zdravlja.” Nastade tišina puna
značenja, i on brzo nastavi: „Doneo sam ti vreću jabuka iz Mieze. Dobre
su ove godine.”
Filip oseti toplinu i zažari se u licu; jabuke iz Mieze bile su poznate.
On potapša sina po ramenu, pozdravi njegove pratioce, uputi Filotu do
mesta gde je boravio njegov otac i reče: „Pa, uđi, uđi i jedi.”
Kada im se Parmenion priključio, jeli su sa trpeze postavljene na
nogare, dok su ih posluživale kraljeve štitonoše, a to behu nešto stariji
dečaci kojima je položaj njihovih očeva dao pravo da uče kako da se
ponašaju i kako se ratuje tako što su služili kralju kao njegova lična
pratnja. Slatke jabuke zlatne boje poslužene su u srebrnoj zdeli. Na
bronzanim postoljima behu postavljene dve svetiljke. Kraljevo oružje i
oklop nalazili su se u jednom uglu sobe.
„Samo da ste stigli jedan dan kasnije”, reče Filip, „i možda bismo te
smestili unutra.” Rukom kojom je držao jabuku on pokaza ka tvrđavi.
Aleksandar se nagnu preko trpeze. Nakon dugog jahanja beše
pocrneo od sunca, a obrazi mu behu zajapureni, dok mu se svetlost
odražavala na kosi i u očima; bio je poput drveta za potpalu kojem je
dovoljna jedan varnica da bi se zapalilo. „Kada napadamo?” upita on.
Filip se nasmeja i pogleda Parmeniona. „Šta čovek da radi sa
ovakvim dečakom?” Trebalo je da krenu u napad tek pred zoru.
Posle večere, došli su oficiri da bi podneli izveštaje. Trebalo je da se
približe tvrđavi u mraku i da izbace zapaljene strele na grmlje koje je
raslo u zidinama, a katapulti i opsadne kule da otvore paljbu da bi se
raščistili bedemi dok se postavljaju merdevine za penjanje. U
međuvremenu će „ovnom” udarati po kapiji, a sa opsadne kule će onda
biti spušten pokretni most i napad će započeti.
Sve je ovo već bilo dobro poznato oficirima, samo su neke sitne
pojedinosti koje su se nametale zbog same priroda ovog utvrđenja bile
novina. „Dobro”, reče Filip. „Vreme je da malo odspavamo.”
Štitonoše su donele krevet i unele ga u drugu sobu koja se nalazila
iza ove. Aleksandar ih je pratio pogledom. Pre nego što je legao da
spava, kada je odložio svoje oružje, on izađe da bi pronašao Hefestiona
i rekao mu da je sve uredio i da će biti postavljeni jedan pored drugoga
u napadu, kao i da bi mu objasnio da on mora da prenoći u kući sa
svojim ocem. Iz nekog razloga nije mu ni palo na pamet da bi to moglo
da se dogodi.
Kada se vratio, njegov otac se već beše svukao i pružao je jednom
štitonoši svoj hiton. Aleksandar zastade na trenutak na vratima, a onda
uđe, rekavši nešto da bi delovalo kao da se oseća lagodno. On nije
mogao da ne oseti duboko gađenje i sramotu pri pogledu na svog oca.
Koliko se sećao, nikada pre ga nije video nagog.
Pre izlaska sunca tvrđava je pala. Cista, jasna, zlaćana svetlost
izdizala se iznad brda iza kojih se krio Helespont. Sveži vetrić dopirao
je sa mora. Iznad tvrđave širio se oštar miris dima i paljevine, kao i
smrad krvi, prosutih utroba i znoja.
Merdevine, koje behu čvrste i izrađene od borovine tako da mogu
da izdrže i dva čoveka istovremeno, još uvek su stajale naslonjene na
zidine nagorele vatrom, sa ponekom slomljenom prečagom usled
preopterećenosti do koje je u gužvi dolazilo. Kada je kapija probijena
pomoću „ovna” zaštićenog gredama koje su ga prekrivale poput krova,
pokretni most nalik velikom isplaženom jeziku postavljen je sa
opsadne kule na bedeme.
Unutar tvrđave, Tračani koji su preživeli bili su okovani i spremni
da krenu na put ka pijaci robova u Amfipolju; s male udaljenosti zveket
lanaca činio se kao prijatan zvuk. Filip je smatrao da će ovo biti primer
koji će se navesti neprijatelje u Kipseli da se predaju kada na njih dođe
red. Svuda oko koliba i udžerica koje su bile načičkane poput lastinih
gnezda od blata unutar zidina, vojnici su jurili žene.
Kralj je stajao sa Parmenionom i nekoliko glasnika po kojima je slao
naređenja oficirima koji su bili gore na bedemima i delovao je, budući
čvrste građe poput težaka, opušteno kao kakav marljivi seljak koji je
uspeo da poore svoju veliku njivu i požanje je pre nego što je pala kiša.
Jednom ili dvaput, kada bi se začuli krici koji su parali uši, Aleksandar
ga je pogledao, ali kralj je nastavljao da mirno razgovara s
Parmenionom, ne obraćajući pažnju na to. Ljudi su se dobro borili i
zaslužili su ono malo plena što ovo mesto može da im pruži, smatrao je
on. Trebalo je da se Dorisk preda i onda niko ne bi bio povređen.
Aleksandar i Hefestion su se zatim našli u stražarnici pored kapije i
razgovarali o bici. Bila je to mala odaja od kamena na čijem podu je
ležao jedan mrtvi Tračanin, a na zidu je stajala ploča na kojoj je bilo
urezano ima Kserksa, Kralja nad kraljevima. Bilo je tu i nekoliko stolica
izrađenih od grubog drveta, jedna vekna crnog hleba i kažiprst nekog
muškarca sa crnim polomljenim noktom. Hefestion šutnu prst u
stranu; beše to tričarija kakve su već navikli da viđaju.
Hefestion je u bici zaslužio pojas za mač. Bilo je sasvim izvesno da
je ubio bar jednog čoveka, budući da je taj pao na mestu mrtav;
Aleksandar je mislio da ih je ukupno bilo trojica.
Aleksandar nije uzimao trofeje u bici, niti je brojao koliko je ljudi
ubio. Čim su se našli na zidinama, oficir koji je zapovedao njihovom
četom je ubijen. Aleksandar, ne davši nikome vremena da razmisli, po
vikao je da moraju da zauzmu stražarnicu pored kapije, odakle su
izbacivali kamenje na one koji su udarali „ovnom” po njoj. Pomoćnik
zapovednika pokolebao se i u tom trenutku su se njegovi ljudi
prepustili Aleksandru i njegovoj samouverenosti i odmah potrčali za
njim, i počeli da se pentraju, veru i navaljuju na Kserksovu staru, sada
zapuštenu tvrđavu koju su njeni branioci s plavim tetovažama na telu
mahnito pokušavali da sačuvaju. Ulaz u stražarnicu je bio uzak i
postojao je jedan trenutak, nakon što se Aleksandar ugurao unutra,
kada su se oni koji su ga pratili zaglavili na njemu i on se sam borio.
Sada je stajao prekriven krvlju i prljavštinom, gledajući i ono drugo
lice rata. Ali, Hefestion pomisli da ga on ne vidi zaista. Aleksandar je
govorio prilično jasno i sećao se svake pojedinosti bitke, dok se
Hefestionu sve već bilo zamutilo i pretvaralo u san. Za njega je sve
počinjalo da bledi, a Aleksandar je još živeo u tome. Oreol bitke je još
lebdeo iznad njega i on je bio u stanju bitisanja koje nije želeo da
napusti, kao što ljudi ostaju na mestu na kome su doživeli viziju.
Aleksandar je na ruci imao posekotinu od mača. Hefestion je
zaustavio krvarenje otkinuvši parče tkanine sa svoje kratke suknje.
Pogledao je ka plavom bistrom moru i rekao: „Hajde da siđemo dole i
okupamo se i speremo svu ovu prljavštinu.”
„Dobro”, reče Aleksandar, „samo treba prvo da vidim kako je Peiton.
On je ispružio svoj štit da bi me pokrio kada su me dvojica napala, a
onaj čovek sa račvastom bradom ga je ranio. Da nije bilo tebe, ubio bi
ga.” On skinu kacigu (obojica su u kratkom vremenu koje su imali na
raspolaganju dobili uobičajenu opremu iz oružarnice u Peli) i provuče
prste kroz svoju vlažnu kosu.
„Trebalo je da sačekaš, pre nego što si unutra sam jurnuo, da vidiš
da li idemo za tobom. Dobro znaš da ti trčiš brže od svih nas. Poželeo
sam da te ubijem zbog toga, dok smo se gurali na vratima.”
„Spremali su se da bace onaj kamen na one dole, pogledaj koliki je.
Znao sam da niste daleko iza mene.”
Hefestion je osećao posledice ne samo svog straha za Aleksandra
već i svega što je video i učinio. „Kamen ili ne, ti si baš morao da uđeš
unutra, to se videlo na tebi. Sreća je da si živ.”
„Herakle mi je pomogao”, reče mimo Aleksandar. „I to što sam ih
brzo pogodio, pre nego što su oni uspeli mene da pogode.”
Aleksandar je smatrao da je sve bilo lakše nego što je očekivao.
Hefestion, pročitavši mu misli, reče: „Ovi Tračani su samo obični
seljaci. Oni se bore dva-tri puta godišnje, pljačkajući stoku ili u nekoj
tuči. Većina njih je glupa, a niko od njih nije uvežban za borbu. Pravi
vojnici, kao što su ljudi tvog oca, posekli bi te i pre nego što bi uleteo
unutra.”
„Sačekaj da to učine”, reče Aleksandar oštro, „pa mi onda nešto
kaži.”
„Ušao si unutra bez mene. Čak se nisi ni osvrnuo.”
Iznenada se potpuno promenivši, Aleksandar mu se s ljubavlju
nasmeši. „Šta je to s tobom? Patroklo je prebacivao Ahilu zato što se
nije borio.”
„A on ga je slušao”, reče Hefestion, takođe izmenjenim glasom.
Iz tvrđave, jadikovka neke žene koja je naricala nad nekim mrtvim
čovekom, pretvori se u krik užasa.
„Kralj treba da pozove ljude”, reče Aleksandar. „Dosta je. Znam da
nema ničeg vrednog da se uzme, ali...”
Oni pogledaše na zidine, ali Filip beše nekuda otišao drugim
poslom.
„Aleksandre, slušaj me. Ne vredi da se ljutiš. Kada budeš general,
nećeš moći ovako da se izlažeš. Kralj je hrabar čovek, ali on to ne čini.
Da si bio ubijen, to bi bilo kao da je Kersobleptes dobio bitku. A kasnije,
kad postaneš kralj...”
Aleksandar se okrenu i uputi mu onaj poseban pogled kojim ga je
gledao kadgod je želeo da mu po veri neku tajnu. Spustivši glas, što je
predstavljalo potpuno nepotreban oprez u svoj toj buci koja je vladala
oko njih, on reče: „Ja ne mogu da to ne činim. Ja to znam, ja to osećam,
to je istina koju mi je saopštio bog. Onda ja...”
Začu se zvuk teškog disanja, praćen prodornim vriskom. Jedna
mlada Tračanka pojuri sa bedema i ne gledajući ni levo ni desno polete
ka širokom ispustu koji se nalazio iznad kapije. Ispust je bio oko devet
metara iznad zemlje. Kada ona stade na ispust, Aleksandar skoči i
zgrabi je za ruku. Ona zavrišta i ščepa ga svojom drugom rukom, a onda
Hefestion pritrča i uhvati je. Zurila je u Aleksandra sa usredsređenošću
životinje sterane u ćošak, a zatim se iznenada istrže, čučnu i obujmi mu
rukama noge.
„Ustani, nećemo te povrediti.” Aleksandar beše naučio nešto
tračanskog razgovarajući sa Lambarom. „Ne boj se, ustani. Pusti me.”
Žena ga steže još čvršće i ispusti bujicu nerazgovetnih reči dok je
pri tiskala svoje lice uz njegove gole noge.
„Ustani”, reče ponovo Aleksandar. „Nećemo da te...” Ali, nikada nije
naučio onu njoj sada najvažniju reč. Hefestion mu pomože pokretom
koji u svim jezicima znači isto, za kojim je usledio znak koji je jasno
govorio „ne”.
Žena ga pusti i sede na pod i poče da se ljulja i plače. Njena crvena
kosa bila je zamršena, a haljina od grubo predene vune pocepanu na
ramenu. Spreda beše poprskana krvlju, a preko njenih velikih grudi
videle su se mrlje od mleka. Ona poče da čupa kosu i da rida. Iznenada
se trže, skoči na noge i priljubi uza zid. Čuli su se koraci koji su se
približavali i jedan grubi glas povika bez daha: „Vidim te, ti kučko. Dođi.
Vidim te.” Uđe Kasandar. Lice mu je bilo crveno, a čelo posuto pegama
mokro od znoja. On ni ne gledajući ulete unutra i naglo zastade.
Žena, vičući kletve i moleći ih i pričajući njima nerazumljivu priču o
užasu koji joj se dogodio, otrča iza Aleksandra i zgrabi ga oko pasa,
držeći ga poput štita. On oseti njen vreli dah u svom uhu, a činilo mu se
da kroz oklop oseća njenu vlažnost i mekoću. Gotovo se ukočio
osećajući jak miris žene, njenog prljavog tela i kose, krvi i mleka.
Odgurnuvši njene ruke, on pogleda Kasandra s odvratnošću.
„Ona je moja”, teško dišući reče Kasandar, dok mu se u glasu
osećala hitnja zbog koje je jedva mogao da govori. „Ti je ne želiš. Ona je
moja.”
Aleksandar reče: „Ne. Ona je molilac, a ja sam udovoljio njenoj
molbi.”
„Ona je moja.” On je ovo izgovorio kao da sama reč treba da
postigne dejstvo, zureći u ženu. Aleksandar ga pogleda, zaustavivši se
na njegovoj kratkoj suknji ispod gornjeg dela oklopa. S gađenjem
odvrativši pogled, on reče: „Ne.”
„Već sam je bio uhvatio”, ubeđivao ga je Kasandar, „ali mi je
pobegla.” Jedna strana lica bila mu je izgrebana.
„Znači da si je izgubio. Ja sam je našao. Odlazi.”
Kasandar nije potpuno zaboravio na upozorenja svoga oca. On
spusti glas. „Ti ne možeš da se mešaš. Ti si još dečak. Ti ne znaš ništa o
tome.”
„Ne nazivaj ga dečakom!” reče Hefestion besno. „Borio se bolje od
tebe. Pitaj druge ljude.”
Kasandar, koji je teturajući tražio put kroz složene prepreke u bici,
zbunjen, uznemiren i beskrajno uplašen, seti se s mržnjom zanosnog
prisustva koje se probijalo kroz haos, blistavo poput plamena. Žena,
pretpostavljajući da se sve ovo nje tiče, poče opet da nešto brzo govori
na tračanskom.
Kasandar povika: „Na njega su pazili! Koju god ludost da je
preduzeo, oni su morali da ga slede! On je kraljev sin. Ili se bar tako
kaže.”
Zatupeo od besa i gledajući u Hefestiona, on je bio za trenutak
zaboravio na Aleksandra, koji iznenada skoči, baci se i uhvati ga za
gušu i izbacivši ga iz ravnoteže obori ga na neravan pod. Kasandar
tresnu o njega, a zatim poče da ga udara, ali je Aleksandar,
pokušavajući da ga udavi, potpuno ravnodušno primao njegove udarce.
Hefestion je stajao iznad njega, ne usuđujući se da mu pomogne bez
njegovog dopuštenja. Tada nešto projuri pored njega. Bila je to žena na
koju svi behu zaboravili. Zgrabila je tronožnu stoličicu i promašivši
Aleksandra za koji centimetar, njome udarila svom snagom Kasandra
po glavi. Aleksandar se otkotrljao dalje, a ona je, pomahnitala od besa,
počela da udara Kasandra svuda po telu, obarajući ga na pod svaki put
kada bi pokušao da se podigne; držala je stoličicu sa dve ruke i tukla po
njemu kao da mlati žito.
Hefestion, koji je bio prenapregnut, iznenada poče da se glasno
smeje. Aleksandar, podigavši se na noge, stajao je i gledao ih, ukočen
poput kamena. Tada Hefestion reče: „Moramo da je zaustavimo, inače
će ga ubiti.”
Ne pomerajući se, Aleksandar odgovori: „Neko joj je ubio dete. To je
njegova krv na njoj.”
Kasandar poče da urla od bola. „Ako on umre, reče Hefestion, nju će
kamenovati. Kralj neće to moći da odbije, a ti si jamčio za nju.”
„Stani!” reče Aleksandar na tračanskom. Ona poče da plače, dok se
Kasandar previjao na podu prekrivenom šljunkom.
„Živ je”, reče Aleksandar, okrećući se. „Hajde da pronađemo nekog
pouzdanog i da je izvedemo iz tvrđave.”
Nešto kasnije do kralja stigoše glasine da je njegov sin prebio
Antipatrovog sina u svađi oko neke žene. On reče mimo: „Dečaci
postaju muškarci, čini se.” Prizvuk ponosa u njegovom glasu bio je
previše očigledan da bi se iko usudio da o tome išta više kaže.
Hefestion, vraćajući se sa Aleksandrom, reče široko se osmehujući:
„Teško da će on moći da se žali Antipatru i kaže da si ti stajao sa strane
i pustio da ga žena prebije.”
„Može on da se žali kome god hoće”, reče Aleksandar. „Ako hoće.”
Oni su se vraćali i ulazili kroz kapiju. Iz jedne kuće unutar zidina
dopirali su jauci. Tu su na sklepanim krevetima ležali ranjenici, a jedan
lekar i njegova dva pomoćnika išli su tamo-amo. Hefestion reče: „Pusti
da se lekar pobrine za tvoju ruku.” Rana beše ponovo počela da krvari,
nakon tuče u stražarnici.
„Eno Peitona”, reče Aleksandar, škiljeći u tami u kojoj su se čule
muve kako lete. „Moram da mu zahvalim?
Aleksandar poče da se probija između madraca i ćebadi, pri slaboj
svetlosti koja je dopirala kroz rupe na krovu. Peiton, mladić koji je u
bici bio postojan poput Homerovih ratnika, ležao je, previjen zavojem
kroz koji je kapala krv, slab jer je mnogo iskrvario. Njegovo bledo lice
bilo je ukočeno, a očima je kolutao od straha. Aleksandar kleče pored
njega i steže ga za ruku i tada se Peitonu, kada se setio svega što je
uradio, vrati boja u obraze i on poče da se hvališe i pokuša da se našali.
Kada Aleksandar ustade, ženice su mu bile raširene zbog sumraka
koji je tu vladao. On vide da ga svi gledaju, zavidni, utučeni, puni nade, i
kako trpe bolove i žele da i njihov doprinos bude priznat. Na kraju, pre
nego što je izašao, on je razgovarao sa svakim od njih.

Bila je to najteža zima od svih kojih su se stari ljudi sećali. Vukovi su

silazili u sela i ubijali pse. Stoka i čobani koji su je čuvali umirali su od
hladnoće na niskim padinama gde su se nalazili na zimskoj ispaši.
Grane jela pucale su pod teretom snega, a planine su bile toliko
zavejane da su se videle samo velike klisure i klanci. Aleksandar nije
odbio da nosi krzneni ogrtač koji mu je majka poslala. Kada su ubili
jednu lisicu među potpuno crnim ružinim grmljem blizu Mieze, dečaci
otkriše da je njeno krzno belo. Aristotel je zbog toga bio veoma
zadovoljan.
Kuća je bila zagušljiva i prepuna dima od vatri u ognjištima, a noći
su bile toliko hladne da su mladići spavali po dvojica u jednoj postelji,
samo da bi se zagrejali. Aleksandar je bio nezadovoljan što još nije
dovoljno očvrsnuo (kralj je i dalje bio u Trakiji, gde je zimi bilo hladnije
nego u Makedoniji zbog vetra koji je dolazio iz skitskih stepa). Smatrao
je da bi trebalo da izdrži tu hladnoću, a ne da se ponaša razmaženo, ali
prihvatio je Hefestionovo mišljenje da bi onda ljudi mogli da pomisle
da su se njih dvojica posvađali.
Brodovi su tonuli na moru ili se nasukavali na obalu. Čak i blizu
Pele, drumovi su ponekad bili potpuno zavejani. Kada je jedan karavan
s mazgama uspeo da se probije do Mieze, činilo im se kao da je to dan
za svetkovinu.
„Pečene patke za večeru”, reče Filota.
Aleksandar omirisa vazduh i klimnu glavom. „Nešto nije u redu sa
Aristotelom.”
„Da li je otišao u postelju?”
„Ne, radi se o lošim vestima. Video sam ga u sobi sa uzorcima.”
Aleksandar je tamo često odlazio i postao je dovoljno vešt da bi mogao
da sam vrši oglede. „Majka mi je poslala rukavice, a meni nisu potrebna
dva para, a njemu ionako niko ne šalje poklone. Sedeo je tamo i čitao
pismo. Izgledao je užasno, lice mu je bilo poput maske iz tragedije.”
„Čini mi se da mu se neki drugi sofista suprotstavio u nečemu.”
 Aleksandar se uzdrža i ne reče ništa i ode da ovo ispriča Hefestionu.
„Upitao sam ga u čemu je problem i da li mogu da mu pomognem.
Odgovorio mi je da ne mogu i da će nam sve ispričati kada se pribere i
da njegovo ponašanje priliči ženama i da nije dostojno njegovog
plemenitog prijatelja. I tako sam ja otišao, da bih ga pustio da se
isplače.”
U Miezi je sunce zimi brzo zalazilo iza planina, dok su planinski
visovi na istoku gde se nalazio Halkidik i dalje bili osvetljeni. Oko kuće,
tama je bila nešto slabija zbog snežnog prekrivača. Još nije bilo vreme
za jelo i u velikoj dnevnoj sobi sa zidovima na kojima su se slike plave i
roze boje ljuštile, mladići su sedeli okupljeni oko ognjišta i razgovarali
o konjima, ženama i sebi. Aleksandar i Hefestion, obojica obmotani
ogrtačem od vučje kože koji je Aleksandru poslala Olimpijada, sedeli su
pored prozora, jer svetiljke još ne behu upaljene. Čitali su
Ksenofontovo delo Kirovo vaspitanje što je, uz Homera, bila jedna od
Aleksandrovih omiljenih knjiga.
I ona nije mogla da sakrije svoje suze, čitao je Hefestion, i one su joj
padale niz haljinu sve do nogu. A onda najstariji od nas reče: „Ne boj se,
gospo, mi znamo da je tvoj muž bio plemenit čovek, ali mi biramo tebe
zato što ti nisi manje vredna od njega po lepoti, umu i moći. Mi verujemo
da ako ijedan čovek zaslužuje divljenje, to je Kir, a njemu ćeš ti pripasti.”
Kada gospa ovo začu, ona pocepa svoj veo, plačući glasno, dok su njene
sluškinje plakale zajedno sa njom i mi onda ugledasmo njeno lice, vrat i
ruke. I dopusti mi da ti kažem, Kire, meni se učini, kao i ostalima, da
nikada ne beše tako lepe žene među svim smrtnim ženama u Aziji. Ali ti
moraš da se uveriš i vidiš je sam. „Ne, tako mi boga”, reče Kir. „Pogotovu
ako je ona tako divna kao što ti kažeš.”
„Oni me stalno pitaju”, reče Hefestion, podigavši pogled, „zašto se
Kasandar ne vraća.”
„Rekao sam Aristotelu da se on zaljubio u rat i rešio da digne ruke
od filozofije. Ne znam šta je Kasandar ispričao svom ocu. Nije ni mogao
da se vrati sa nama, ona mu je slomila dva rebra.” On izvuče još jedan
svitak ispod svog ogrtača. „Ovaj deo ja volim: Imaj na umu da iste muke
ne podnose podjednako general i običan vojnik, mada su im tela ista; ali
čast koju donosi generalov položaj i saznanje da ništa što on čini neće
proći neopaženo, čine da on svoje muke lakše podnosi. Kako je ovo
istinito. Čovek to mora stalno da ima na umu.”
„Da li je pravi Kir mogao da bude toliko nalik Ksenofontu?”
„Izgnanici iz Persije su govorili da je on bio veliki ratnik i plemenit
kralj.”
Hefestion gvirnu u svitak: „On je učio svoje drugove da ne pljuju ili
šmrkću, niti da se okreću i bulje...”
„Pa, Persijanci su bili brđani u njegovo vreme. Sigurno su se
Međanima činili kao što bi sada, recimo, Klit delovao Atinjanima... Meni
se sviđa što je on, kada bi mu kuvari pripremili nešto dobro za jelo,
delio to i svojim prijatelj ima.”
„Voleo bih da je vreme za večeru. Izgladneo sam.”
Aleksandar ga jače obmota ogrtačem selivši se da mu se noću on
uvek približava zbog hladnoće. „Nadam se da će Aristotel sići. Mora da
je gore ledeno. Treba nešto da pojede.”
Jedan rob dođe, noseći ručnu svetiljku i zapali velike svetiljke koje
su stajale na podu, a onda prinese plamen i do visećih lampi. Mladi
neiskusni Tračanin kojeg je on uvežbavao zatvori kapke na prozorima i
pažljivo navuče preko njih debele vunene zavese.
„Vladar”, nastavi da čita Aleksandar, „ne treba da bude samo bolji
čovek od onih kojima vlada. On treba da ih, na neki način, opčini...”
Začuše se koraci na stepenicama, a onda taj koji je silazio zastade
sve dok robovi nisu otišli. U večernjem sumraku, Aristotel koji siđe
nalikovao je živom lešu. Oči su mu bile upale, a usne su mu bile toliko
iskrivljenje da su podsećale na grč na licu mrtvaca.
Aleksandar zbaci sa sebe ogrtač, tako da mu svici poispadaše i
pređe preko odaje i stiže do njega. „Dođi do vatre. Neka neko donese
stolicu. Dođi i ugrej se. Molim Je, ispričaj nam šta te muči. Ko je umro?”
„Moj prijatelj Hermeja iz Atameje.” Budući da mu je postavljeno
pitanje na koje je mogao da odgovori iznoseći činjenice, on pronađe
reči. Aleksandar povika robovima da donesu vino i to razblaženo. Svi
se okupiše oko Aristotela, koji je izgledao kao da je naglo ostario i koji
je sedeo zureći u vatru. Za jedan trenutak on ispruži ruke da bi ih
zagrejao, a onda, kao da je i ovo izazvalo u njemu neku užasnu
pomisao, povuče ih nazad i stavi u krilo.
„Bio je to Mentor sa Rodosa, general kralja Oha”, poče, a onda
odmah zastade. Aleksandar reče ostalima: „To je Memnonov brat, onaj
koji je ponovo osvojio Egipat.”
„On je dobro služio svog gospodara.” I glas mu je postao slabiji, kao
da je i on ostario. „Varvari se takvi rađaju, oni nisu stvorili svoje
osnovno stanje. Ali da neki Helen potone toliko nisko da njima služi...
Heraklit kaže: Kada se onaj najbolji iskvari, onda on postaje najgori. On
je izdao i samu prirodu. I tako on pada čak i niže od svojih gospodara.”
 Lice mu beše požutelo, a oni koji su stajali najbliže njemu videše da
mu telo drhti. Da bi mu dao vremena, Aleksandar reče: „Nama se
nikada nije dopadao Memnon, zar ne, Ptolomeju?”
„Hermeja je doneo pravdu i bolji život u zemlju kojom je vladao.
Kralj Oh je žudeo za njegovim zemljama i mrzeo je primer koji je on
pružao. Neki neprijatelj, pretpostavljam da je to bio sam Mentor,
preneo je do kralja priče u koje je on rado poverovao. Onda je Mentor,
pretvarajući se da se brine za njega kao prijatelj, upozorio Hermeju na
opasnost i pozvao ga da dođe i da se s njim posavetuje. On je otišao,
verujući u to, a u svom gradu okruženom bedemima on je mogao da se
dugo drži i dobio bi pomoć od... od jednog moćnog saveznika, sa kojim
se o tome već bio dogovorio.”
Hefestion pogleda Aleksandra, ali on je bio potpuno obuzet
Aristotelom.
„Kao gost i prijatelj on je došao kod Mentora, a onda ga je ovaj
poslao u okovima Uzvišenom kralju.”
Začuše se uzvici negodovanja i besa, ali nakratko, pošto su svi
žudeli da saznaju šta se dalje desilo.
„Mentor je uzeo njegov pečat i iskoristio ga da bi krivotvorio
naređenje da se otvore kapije svih utvrđenja u Atarneji i tako su
Mentorovi ljudi ušli. Kralj Oh ih sada poseduje, kao i sve Grke u njima. A
što se tiče Hermeje...”
Jedan ugarak ispade iz ognjišta. Harpal uze mašice i vrati ga.
Aristotel ovlaži usne jezikom. Njegove sklopljene ruke behu
nepomične, ali su zglobovi na njima pobeleli.
„Od samog početka bilo je odlučeno da će on umreti, ali to za njih
nije bilo dovoljno. Kralj Oho je želeo da pre toga sazna koje je on
sporazume u tajnosti sklopio sa drugim vladarima. Poslao je po ljude
koji su vešti u tim stvarima i rekao im da ga nateraju da progovori.
Priča se da su ga mučili ceo dan i celu noć.”
On nastavi da im priča šta se dogodilo, sileći sebe kad god je mogao
da mu glas zvuči kao da drži čas anatomije. Mladići su ga slušali bez
reči, a dok su udisali kroz stisnute zube, čuo se zvuk šištanja.
„Moj učenik Kalimah kojeg vi poznajete poslao mi je ove vesti iz
Atine. On kaže da je Demosten kada je objavio Skupštini da je Hermeja
uhapšen to ubrajao među darove sudbine i rekao: ’Uzvišeni kralj će
sada čuti za spletke kralja Filipa, i to ne kao nešto na šta se mi žalimo,
već iz usta čoveka koji ih je smislio’. On zna, bolje nego iko, kako se
ovakve stvari obavljaju u Persiji. Ali prerano se obradovao. Hermeja im
nije ništa rekao. Na kraju, nakon svega što su mu učinili, on je i dalje bio
živ i oni su ga onda obesili na krst. Rekao je onima koji su mogli da ga
čuju: ’Recite mojim prijateljima da nisam ništa učinio iz slabosti, ništa
što je nedostojno filozofije.’”
Začuše se mrmljanje i promukli glasovi. Aleksandar je stajao kao
prikovan i nepomičan. Zatim, kada niko nije ništa rekao, on progovori:
„Žao mi je. Zaista mi je žao.” On krenu napred, zagrli Aristotela oko
ramena i poljubi ga u obraz. Aristotel je netremice zurio u vatru.
Jedan sluga donese vruće vino i Aristotel ga srknu, odmahnu
glavom i odloži pehar. Zatim iznenada sede uspravno i okrenu se ka
njima. Pri svetlosti vatre, crte njegovog lica činile su se kao da su
isklesane u glini i spremne da budu izlivene u bronzi.
„Neki od vas će zapovedati ljudima u ratu. Neki od vas vladaće
zemljama koje ćete osvojiti. Ali uvek pamtite ovo: kao što telo ništa ne
vredi bez uma koji njime vlada, kao što je njegova uloga da radi na
tome da um živi, takva je i uloga varvara u prirodnom poretku koji je
bog stvorio. Ovi ljudi mogu da se poboljšaju, kao što je to slučaj sa
konjima, i da se pripitome i postanu korisni; kao biljke i životinje oni
mogu da služe svrhama koje su izvan onih koje njihova priroda može
da stvori. To je njihova vrednost. Oni su materijal od kojeg se stvaraju
robovi. Ništa ne postoji, a da nema svoju ulogu, a ovo je njihova uloga.
Upamtite to.”
On ustade sa stolice, pogledavši, dok se okretao, ka ognjištu.
Aleksandar reče: „Ako ikada budem uhvatio ljude koji su ovo učinili
tvome prijatelju, bilo da su Persijanci bilo da su Grci, zaklinjem se da ću
ga osvetiti.”
Ne okrenuvši se, Aristotel krenu ka mračnom stepeništu i nestade
im iz vida.
Glavni poslužitelj dođe da bi im objavio da je večera spremna.
Glasno razgovarajući o veslima koje su čuli, mladići krenuše u
trpezariju; u Miezi se nije mnogo vodilo računa o pravilima ponašanja.
Aleksandar i Hefestion su oklevali, i zastadoše razmenivši poglede.
„Dakle”, reče Hefestion, „on je bio taj koji je dogovorio sporazum.”
„Moj otac i on su izazvali ovo što se dogodilo. Kako li se on oseća?”
„Bar zna da je njegov prijatelj umro ostavši veran filozofiji.”
„Nadajmo se da on u to veruje. Čovek umire veran svom ponosu.”
„Pretpostavljam”, reče Hefestion, „da bi Uzvišeni kralj u svakom
slučaju ubio Hermeju, da bi dobio njegove gradove.”
„Ili je to učinio zato što je sumnjao u njega. Zašto su ga mučili?
Smatrali su da postoji nešto što on zna.” Svetlost vatre davala je sjaj
njegovoj kosi i beonjačama. On reče: „Ako se ikada dočepam Mentora,
narediću da ga razapnu na krst.”
Osetivši jezu, Hefestion zamisli to lepo lice kako to posmatra s
nepokolebljivom odlučnošću. „Bolje da odeš na večeru. Ne mogu da
započnu dok ti ne stigneš.”
Kuvar, koji je znao koliko mladi ljudi mogu da pojedu kada je
hladno, pripremio je za svakog od njih po jednu celu patku. Najpre su
isečene i poslužene grudi i u vazduhu se osećao prijatan miris pečenja i
začina.
Aleksandar uze tanjir koji su stavili ispred njega i skliznu sa divana
koji je delio sa Hefestionom. „Samo vi jedite, ne čekajte me. Ja idem da
vidim Aristotela.” Hefestionu reče: „On mora da jede pre nego što
padne noć. Razboleće se ako legne da spava izgladneo, po ovoj hladnoći
i osećajući svu tu tugu. Samo im reci da mi donesu nešto, bilo šta.”
Kada se Aleksandar vratio, tanjiri su već bili potpuno prazni. „Pojeo
je nešto malo. I verovao sam da će nešto uzeti kada oseti miris. Mislim
da bi sada mogao i da pojede malo više... Ovde ima previše hrane, ti si
mi dao i svoj deo.” Onda dodade: „Jadan čovek, sigurno nije bio pri sebi
kada nam je govorio ono o prirodi varvara. Zamisli da neko nazove
velikog čoveka kao što je bio Kir materijalom od kojeg se stvaraju
robovi, samo zato što je rođen kao Persijanac.”

Blago prolećno sunce uzdiglo se na nebu te godine ranije nego

obično i postajalo sve jače i na strmim planinskim padinama otapao se
sneg i hučeći padao na velike borove. Bujica je padala u klance peneći
se i mlela stenje sa zvukom nalik grmljavini. Čobani su prolazili kroz
mokri sneg koji beše toliko dubok da im je dopirao do slabina da bi
spasli jaganjce. Aleksandar je prestao da nosi ogrtač, da se ne bi
navikao na njega i kasnije osećao potrebu da ga stalno nosi. Mladići
koji su tokom zime spavali po dvojica u krevetu sada ponovo počeše da
spavaju sami, tako da i on pusti Hefestiona da ode u svoju postelju, ne
bez žaljenja. Hefestion je krišom zamenio njihove jastuke, da bi mogao
da i dalje oseća miris Aleksandrove kose.
Kralj Filip se vratio iz Trakije, gde je zbacio kralja Kersobleptesa,
ostavio je svoje garnizone u uporištima i naselio u dolini Hebar
doseljenike iz Makedonije. Oni koji su se prijavili da bi dobili zemlju u
ovoj divljini bili su, uglavnom, ili ljudi koji su bili neželjeni u Makedoniji
ili pak oni koji su bili previše traženi na nekim drugim mestima. Vojnici
su smatrali da bi kralj trebalo da nazove svoj novi grad ne Filipopolj,
već Grad nitkova. Međutim, Filip je smatrao da će ovaj grad samim
svojim osnivanjem poslužiti njegovom cilju. Zadovoljan onim što je
uradio tokom zime, kralj se vratio u Egu da bi tamo proslavio praznik
boga Dionisa.
U Miezi ostadoše samo robovi. Mladići i njihov učitelj spakovaše
svoje stvari i odjahaše putem koji je vodio obodom planina do Ege. Tu i
tamo morali su da se spuštaju u dolinu da bi prešli preko neke nabujale
reke. Mnogo pre nego što su ugledali Egu, dok su i dalje bili na šumskoj
stazi, oni osetiše kako zemlja pod njima podrhtava od siline vodopada.
Drevni oronuli zamak bio je ispunjen svetlošću od upaljenih baklji i
svetiljki i mirisom pčelinjeg voska kojim su uglačani podovi.
Pripremljena je pozornica da bi se na njoj igrale predstave. Stena u
obliku polumeseca na kojoj se nalazila Ega i sama je podsećala na
ogromnu pozornicu, okrenutu ka divljini u brdima; moglo se samo
naslutiti ko tamo prebiva i posmatra je, a kada bi se tokom vetrovitih
prolećnih noći čuli glasovi kako se dovikuju, nadglasavajući zvuk
vodopada, to behu povici prkosa, straha, usamljenosti i ljubavi.
Kralj i kraljica već su se bili smestili u zamku. Aleksandar,
pročitavši čim je prešao preko praga znake za koje je tokom godina
postao stručnjak, zaključi da oni sada, bar pred drugima, razgovaraju.
Ali bilo je malo verovatno da će ih zateći zajedno. Ovo je bio prvi put da
je bio toliko dugo odsutan i pitao se koga on njih treba prvog da ode da
pozdravi.
To je morao da bude kralj. Običaj je tako nalagao i, ako ga ne bi
ispoštovao, to bi značilo da otvoreno pokazuje nepoštovanje, uz to
ničim izazvano. Naime, dok su boravili u Trakiji, Filip se trudio da sve
bude pristojno dok je Aleksandar tu. Nije bilo nikakve devojke kod
njega, nije ni pogledao nekog od svojih mladih štitonoša, pa ni onog
najlepšeg koji je sebe smatrao boljim od ostalih. Uz to, otac ga je posle
bitke pohvalio i obećao mu da će dobiti svoju četu kada sledeći put
krene u rat. Bilo bi prostački sada ga uvrediti. A Aleksandar shvati i da
zaista želi da ga vidi, jer će kralj imati mnogo toga da mu ispriča.
Kraljeva radna soba nalazila se u jednoj kuli od drveta koja je bila
prva kula sagrađena na zamku. Na nezgrapnom drvenom stepeništu,
koje je iznova i iznova popravljano tokom vekova, i dalje se nalazila
debela alka za koju su prethodni kraljevi, čija se spavaća soba nalazila u
toj kuli, vezivali psa čuvara mološanske rase koji su toliko veliki da su,
kada se propnu na zadnje noge, viši od čoveka. Kralj Arhelaj je napravio
otvor za dim iznad ognjišta, ali je osim toga malo šta promenio u Egi,
budući da je više voleo palatu u Peli. U predvorju pored stepeništa
boravili su Filipovi pisari. Jedan od njih najavi Aleksandrov dolazak pre
nego što je on počeo da se penje.
Njegov otac, koji je sedeo za svojim radnim stolom, ustade i
potapša ga po ramenima. Nikada se nisu tako opušteno pozdravili. Iz
Aleksandra počeše da naviru pitanja. Kako je Kipsela osvojena? On se
vratio u školu dok je vojska još opsedala ovaj grad. „Da li si se probio sa
strane gde je reka ili si prodro preko onog dela uz stene koji se nalazi u
mrtvom uglu?”
Filip je nameravao da ga prekori što je bez njegovog dopuštenja
posetio, dok se vraćao kući, divlje gnezdo mladog Lambara, ali sada je
na to potpuno zaboravio. „Pokušao sam da potkopam zidine sa strane
gde je reka, ali je zemljište bilo peskovito. Onda sam sagradio opsadnu
kulu da bi pomislili da ću tako napasti, a u stvari sam potkopao
bedeme na severoistoku.”
„A gde si stavio kulu?”
„Na onom uzvišenju gde...” Filip potraži voštanu tablicu i videvši da
je prepuna zabeleški, poče da mu pokretima po vazduhu crta mesto
napada.
„Evo.” Aleksandar otrča do korpe koja je stajala uz ognjište i donese
u naručju drvo za potpalu. „Vidiš, ovo je reka.” Filip postavi jednu
borovu grančicu. „Ovde je osmatračnica na severu”, reče nameštajući
jednu cepanicu. Onda posegnu za još jednom i od nje napravi zidine
koje su se nalazile uz opsadnu kulu. Zatim obojica počeše da pomeraju
komade drveta.
„Ne, to je predaleko, kapija se ovde nalazila.”
„Vidi, oče, to je opsadna kula... oh, sada shvatam. A potkopao si
zidine ovde?”
„A sada merdevine, daj mi te štapiće. Evo, ovde je bila Klitova četa.
Parmenion...”
„Sačekaj, zaboravili smo katapulte.” Aleksandar potraži u korpi
šišarke. Filip ih namesti.
„Znači, Klit je bio delimično pokriven, dok sam ja...”
Iznenada zavlada potpuna tišina. Aleksandar, koji leđima beše
okrenut vratima, samo pogleda u očevo lice. Bilo mu je mnogo lakše da
uleti u stražarnicu iznad kapije u Dorisku nego da se sada okrene;
stoga on to smesta učini.
Olimpijada je bila obučena u haljinu ljubičaste boje optočenu belim
i zlatnim porubom. Kosa joj je bila uvezana uskom trakom od zlata i
prekrivena svilenim velom kroz koji su se videli njeni crveni
pramenovi kako sijaju poput vatre koja se probija kroz dim. Ona nije
gledala u Filipa. Svojim pogledom iz koga je kuljao plamen ona je
potražila ne neprijatelja, već izdajnika.
„Kada završiš sa igranjem, Aleksandre, naći ćeš me u mojoj sobi.
Nemoj da žuriš. Ja sam čekala na tebe pola godine, šta mi znači još
nekoliko sati.”
Ona se kruto okrenu i ode. Aleksandar je stajao nepomično. Filip je
video ono što je želeo da vidi. On podiže obrve i nasmeši se i vrati se
svom prikazu bitke.
„Izvini, oče. Bolje je da odem.”
Filip je bio iskusan diplomata, ali zbog njihovog dugogodišnjeg
neprijateljstva i besa koji ga je obuzeo, on ne oseti da je sada trenutak
kada bi mu se isplatilo da se pokaže velikodušnim. „Možeš da ostaneš,
pretpostavljam, bar dok ne završim ono što sam počeo da govorim?”
Aleksandrov izraz lica se promeni i postade nalik izrazu vojnika koji
očekuje da dobije naređenje. „Da, oče.”
Sa ludošću koju nikada ne bi pokazao na pregovorima sa svojim
neprijateljima, Filip pokaza na stolicu i reče: „Sedi.” Izazov je upućen,
izazov kakav ne beše upamćen.
„Žao mi je. Sada moram da vidim majku. Zbogom, oče.” Aleksandar
se okrete da bi krenuo prema vratima.
„Vrati se.” povika Filip. Aleksandar se osvrnu sa mesta na kojem je
stajao. „Da li nameravaš da ostaviš sve ovo đubre na mom stolu? Ti si
ga tu stavio, sada ga ti očisti?”
Aleksandar se vrati do stola. S neumoljivom preciznošću, on vrati
komade drveta na gomilu, odnese ih do korpe i stavi u nju. Radeći to,
obori jedno pismo sa stola. Ne obraćajući pažnju na to, on uputi jedan
ubilački pogled ka Filipu i napusti odaju.
Ženske odaje nalazile su se na istom mestu kao i kada je zamak
podignut. Odatle su one pozvane u vreme kralja Aminte da dođu i
pozdrave persijske izaslanike. Aleksandar se pope uskim stepeništem
koje je vodilo do malog predvorja. Jedna devojka koju nikada pre nije
video je upravo izlazila, osvrćući se unazad. Imala je lepu tamnu kosu
meku poput svile, zelene oči, blistavu belu kožu i krupne grudi na koje
je njena tanka crvena haljina tesno prijanjala; njena gornja usna beše
malo izvijena nagore. Na zvuk njegovih koraka ona se trže. Njene duge
trepavice se spustiše na njenom licu, koje se činilo iskrenim kao u
deteta, videlo se divljenje, shvatanje ko je on, strah. On je upita: „Da li je
moja majka ovde?” Iako je znao da nema potrebe da postavi ovo
pitanje, on je to ipak učinio.
„Da, gospodaru”, odgovori mu ona, delujući uznemireno.
On se upita zašto ona izgleda uplašeno, iako bi ogledalo na to moglo
da mu pruži odgovor i, sažalivši se na nju, nasmeši joj se. Njen izraz lica
se promeni kao da ga je iznenada obasjalo sunce.
„Da li da joj javim, Aleksandre, da si ovde?”
„Ne, ona me očekuje, nema potrebe da ostaneš.”
Ona zastade za trenutak, gledajući s iščekivanjem u njega, kao da je
nezadovoljna sobom i smatra da nije dovoljno učinila za njega. Bila je
nešto starija od njega, možda nekih godinu dana. Onda ona siđe niz
stepenice.
Aleksandar je stajao jedan trenutak pred vratima, gledajući za njom.
Ona je delovala krhko i nežno, poput jajeta lastavice, a usne joj nisu bile
obojene ružem, već ružičaste i glatke. Činila mu se poput slatkog
zalogaja nakon gorkog. Kroz prozor se čuo muški hor kako vežba za
svečanost u čast Dionisa.
„Znači, setio si se da dođeš," reče njegova majka čim se nađoše
sami. „Kako si tako brzo naučio da živiš bez mene!”
Stajala je pored prozora napravljenog u debelom zidu od kamena,
dok je svetlost koja je padala pod kosim uglom obasjavala jagodice na
njenom licu i njen tanki veo. Ona se beše obukla za njega, stavila
šminku, brižljivo uredila kosu. On je to video, kao što je ona videla da je
on još više porastao, da su kosti njegovog lica još više ojačale, da je
njegov glas izgubio i poslednje tragove dečaštva. Vratio joj se kao
muškarac, i to neveran kao što su svi muškarci. On je znao da je čeznuo
za njom, da prijatelji sve dele, sem prošlosti pre nego što su se sreli.
Samo kad bi ona zaplakala, makar to, i pustila ga da je teši; ali ona nije
htela da se ponizi pred muškarcem. Kada bi samo on potrčao do nje i
zagrlio je; ali on svoju muževnost beše teško stekao i nijedan smrtnik
neće od njega ponovo napraviti dete. I tako, oboje zaslepljeni osećajem
svoje posebnosti, oni su vodili svoju ljubavnu bitku, dok im je huka
vodopada odzvanjala u ušima poput huka njihove krvi.
„Kako ću išta postati ako ne naučim kako se ratuje? A gde drugde to
mogu da naučim? On je moj general i zašto da mu se suprotstavljam
bez razloga?”
„Oh, sada više nemaš razloga. Nekada si imao mene kao razlog.”
„Šta je bilo? Šta je sada učinio?” Dugo je bio odsutan i sama Ega mu
se sada činila promenjenom, poput obećanja nekog novog života. „O
čemu se radi, reci mi.”
„Nije važno, zašto bi to tebe zanimalo? Idi i uživaj sa svojim
prijateljima. Hefestion te sigurno čeka.”
Verovatno je nekoga ispitivala, on sam je uvek bio pažljiv. „Njega
mogu da vidim kad god hoću. Sve što sam želeo je da uradim ono što je
ispravno. I zbog tebe, ti to znaš. Moglo bi da se pomisli da me mrziš.”
„Samo sam računala na tvoju ljubav. A sada znam da ne treba.”
„Reci mi šta je učinio.”
„Nije važno. To nije ništa, to samo meni nešto znači.”
„Majko.”
Ona vide kako se jedna bora stvara na njegovom čelu, sve dublja; i
dve nove uspravne između obrva. Ona nije više mogla da ga gleda,
njegov pogled susrete se s njenim na istoj visini. Ona mu priđe i
prisloni svoj obraz uz njegov. „Nemoj više nikada da budeš prema meni
okrutan.”
Kada se sve stiša, ona će mu sve oprostiti, sve će biti kao što je bilo.
Ali ne. On joj to neće dozvoliti. Pre nego što je mogla da vidi njegove
suze, on se odvoji od nje i strča niz usko stepenište.
Dok je zaokretao, oči mu se zamagliše i on se sudari sa nekim. To je
bila ona tamnokosa devojka. „Oh”, uzviknu ona, zadrhtavši, nežna
poput golubice. „Žao mi je, žao mi je, gospodaru.”
On uze njene vitke ruke u svoje. „Ja sam kriv. Nadam se da te nisam
povredio?”
„Ne, ne.” Oni su ćutali jedan trenutak, a onda ona podiže svoje oči sa
gustim trepavicama i nastavi da se penje uz stepenice. On dodirnu
svoje oči, u slučaju da ima ičega što bi moglo da se vidi, ali nije bilo, bile
su samo malo vlažne.
Hefestion, koji ga je svugde tražio, pronađe ga sat vremena kasnije
u maloj staroj sobi koja beše okrenuta ka vodopadu. Zvuk vodopada je
bio zaglušujući na tom mestu i činilo se da i pod sobe podrhtava od
toga koliko su se stene tresle. U odaji su se nalazile škrinje i police na
kojima su bili drevni prašnjavi zapisi i tapije, sporazumi i porodična
stabla koja su vodila sve do junaka i bogova. Bilo je tu i nekoliko knjiga
koje je ostavio Arhelaj ili koje su tu tokom vremena slučajno našle.
Aleksandar je sedeo sklupčan u dubokom udubljenju ispred
prozora, poput životinje u pećini. Oko njega je bila gomila svitaka.
„Šta radiš ovde?” upita Hefestion.
„Čitam.”
 „Nisam šlep. Šta se desilo?” Hefestion mu priđe bliže, da bi ga
pogledao u lice. Imao je izraz ranjenog psa koji će ugristi ruku koja ga
pomazi. „Neko mi je rekao da si došao ovamo. Nikada pre nisam video
ovu odaju.”
„Ovde se čuvaju razni stari zapisi.”
„Šta čitaš?”
„Ksenofontovo delo o lovu. On kaže da je kljova vepra toliko vrela
da može da oprlji pseće krzno.”
„To nisam znao.”
„To nije tačno. Ja sam to probao da bih proverio.” On smota svitak.
„Uskoro će se smračiti.”
„Onda ću sići dole.”
„Zar ne želiš da ostanem?”
„Želim da čitam.”
Hefestion je došao da bi mu rekao da su im odaje za spavanje
dodeljene po drevnom običaju i da je princ dobio jednu malu dvoranu,
a njegovi pratioci spavaonicu koja se nalazi ispred nje i koja je i ranije
korišćena za tu svrhu. A sada je, i da ne pita, Hefestion znao da bi
kraljica primetila kada bi se ovakav raspored promenio. Huk vodopada
i mrak koji se spuštao izražavali su tugu.
Zamak u Egi nalazio se u metežu uobičajenom za to doba godine
kada se vrše pripreme za Dionisove svečanosti, sada još samo većem
zbog prisustva kralja, koji je inače često bio odsutan zbog rata. Žene su
trčale od kuće do kuće, a muškarci su se sastajali da bi uvežbavali ples.
Karavani mazgi natovarenih buradima sa vinom dolazili su iz
vinograda i iz skladišta u blizini zamka. U odajama u kojima je boravila
kraljica vrilo je kao u košnici. Aleksandru je bilo zabranjeno da ulazi
unutra, ne zato što je bio u nemilosti, već zato što je bio muškarac.
Kleopatra je bila s njima, iako još nije postala žena. On pomisli kako
ona zasigurno već zna sve tajne. Ali ipak je još bila premlada da bi sa
ostalim ženama išla u planinu.
Dan uoči gozbe, on se rano probudi i ugleda kroz prozor blistavu
zoru. Ptice su počinjale da pevaju, a huk vodopada činio se slabijim.
Mogao je da čuje zvuke sekire nekog drvoseče i kako krave muču
tražeći da ih pomuzu. On ustade i obuče se, pomisli da ode i probudi
Hefestiona, ali onda pogleda na malo stepenište kojim je mogao da
izađe napolje. Ono beše sagrađeno na samom zidu, tako da bi mogli da
princu koji tu boravi neprimetno dovode žene. To stepenište bi moglo
štošta da ispriča, pomisli Aleksandar dok je tiho koračao njime i, kada
siđe, okrenu ključ u bravi i nađe se napolju.
U Egi nije postojala bašta, samo stari voćnjak unutar zidina. Na
crnom golom drveću beše tek nekoliko pupoljaka koji su počinjali da se
otvaraju. Trava je bila prekrivena rosom, a paukove mreže blistale su
poput perli od kristala. Vrhovi planina, i dalje prekriveni snegom,
blještali su i bili ružičaste boje. U hladnom vazduhu osećao se miris
proleća i ljubičica.
On ih pronađe prateći njihov miris i tako stiže do obale na kojoj su
rasle u bujnoj travi. Dok je bio dete, uvek bi ih brao za Olimpijadu. On
odluči da ih i sada nabere i odnese majci i preda dok joj žene budu
uređivale kosu. Bilo je dobro što je došao sam, smatrao je jer, čak i da je
sa Hefestionom, ne bi to mogao da uradi kako treba.
U naručju je nosio naramak mokrog cveća kada ugleda kako neko
prolazi kroz voćnjak. To je bila ona devojka, sa debelim smeđim
ogrtačem prebačenim preko svetle tanke haljine. On je odmah
prepozna i krenu ka njoj. Ona je bila poput pupoljka šljive, kao svetlo u
tami. Kada se on pojavi pred njom, ona se naglo trže i postade bela
poput njene haljine. Koliko je samo ta devojka stidljiva, pomisli
Aleksandar. „Šta ti je? Neću da te pojedem. Došao sam samo da ti
poželim dobar dan.”
„Dobro jutro, gospodaru.”
„Kako se zoveš?”
„Gorgo, gospodaru.”
Ona je i dalje bila bleda od straha, sigurno je izuzetno skromna,
pomisli on. Šta, uopšte, čovek treba da kaže nekoj devojci? On je znao
samo ono što su mu njegovi prijatelji vojnici tvrdili da govore. „Hajde,
nasmeši mi se, Gorgo, i dobićeš cveće.”
Spuštenog pogleda, ona mu uputi blagi osmeh, nežan i tajanstven.
On gotovo uhvati sebe kako deli cveće na dve gomile, da bi nešto ostalo
i za njegovu majku, a onda pomisli kako sigurno izgleda kao budala.
„Evo”, reče i, dok je ona uzimala cveće, nagnu se i poljubi je u obraz.
Ona za trenutak ostade tako, a onda se povuče unazad, ne gledajući ga i
blago odmahujući glavom. Rastvorivši svoj debeli ogrtač, ona ugura
ljubičice pod haljinu, između grudi i pobeže među drveće.
Aleksandar je stajao i gledao za njom, posmatrajući ponovo u svom
umu kako hladne stabiljke ljubičica nestaju u toplom svilenkastom
razrezu između njenih grudi. Sutra su Dionisove svečanosti. I sveta
Zemlja stvori svežu mladu travu, i rosom prekrivene detelinu, šafran i
zumbule, i napravi meku postelju između njih i tvrde zemlje.
 On ništa od ovoga ne ispriča Hefestionu.
Kada je otišao da bi pozdravio svoju majku, on vide da se nešto
dogodilo. Ona je besnela, tinjajući poput zapretene vatre; ali on zaključi
po njenom pogledu da on nije taj koji je nešto skrivio. Ona se pitala da li
da mu ispriča. On je poljubi, ali je ništa ne upita. Ono juče mu je bilo
sasvim dovoljno.
Celog dana njegovi prijatelji su razgovarali o devojkama koje
nameravaju da imaju sledećeg dana, ako uspeju da ih uhvate u planini.
On je s njima razmenjivao šale, ali je zadržao za sebe svoje mišljenje.
Žene će krenuti ka svetilištu mnogo pre zore.
„Šta ćemo sutra da radimo?” upita ga Hefestion. „Posle prinošenja
žrtve?”
„Ne znam. Nije dobro praviti planove za Dionisove svečanosti.”
Hefestion ga krišom zapanjeno pogleda. Ne, to je nemoguće; on je
samo čudno raspoložen otkako su došli. Dok ga to ne prođe, mora da ga
pusti na miru.
Večerali su rano, jer će svi sutra ustati pre nego što petli zapevaju, a
uoči Dionisovih svečanosti niko, čak ni u Makedoniji, nije sedeo dugo u
noć i pio. Prolećni sumrak rano pade i sunce zađe iza grebena na
zapadu, a u zamku je bilo delova gde su svetiljke morale da budu
upaljene već u toku popodneva. Obrok u dvorani kratko je trajao; Filip
iskoristi to što će ostati trezan da bi smestio Aristotela pored sebe, što
je bilo ukazivanje počasti koje mu je mnogo manje odgovaralo drugih
večeri, jer taj čovek nije podnosio piće. Posle večere, većina ode pravo
na spavanje.
Aleksandar nikada nije voleo da rano leže. On odluči da ode i vidi
šta radi Fenik, koji je često čitao do kasno u noć. Bio je smešten u
zapadnoj kuli.
To mesto je bilo zabačeno, ali on je još od detinjstva znao prečicu
koja je vodila do njega. Ispred jednog predvorja u kojem je čuvan
nameštaj koji se koristio za goste, nalazilo se malo stepenište koje je
vodilo pravo do nje. Samo predvorje je bilo neosvetljeno, ali je do njega
dopiralo nešto svetlosti iz hodnika. Gotovo se već našao unutra, kada
začu neki zvuk i vide neki pokret.
Tiho i nepomično stajao je u tami. Pri jednom zraku svetlosti on
ugleda devojku Gorgo kako se uvija i izvija u rukama jednog muškarca
koji je stajao iza nje i jednu tamnu, zdepastu i dlakavu ruku kako joj
steže prepone i drugu kako joj stiska grudi. Devojka se tiho kikotala i
bila je bez daha. Haljina joj spade sa ramena, i nekoliko uvelih ljubičica
ispade i pade na pločice. Lice muškarca, koji je ljubio njeno uvo, pojavi
se iza njene glave. Bio je to njegov otac.
Krišom kao da je u ratu, dok su mu koraci bili prigušeni njenim
stenjanjem, Aleksandar se povuče i izađe kroz najbliža vrata u hladnu
noć.
Gore, u odaji gde je boravila Prinčeva straža, Hefestion je ležao
budan, čekajući da Aleksandar dođe u postelju, tako da on može da ode
kod njega i poželi mu laku noć. Prethodnih noći koje su ovde proveli;
oni su se gore peli zajedno, ali večeras, niko ga nije video još od večere.
Ljudi bi mogli da mu se smeju ako krene da ga traži i tako je Hefestion
ležao u tami, buljeći u usku traku svetlosti ispod debelih starih vrata
koja su vodila u prinčevu odaju i pazeći da li će ugledati senku nogu
kako im se primiče. Ne ugleda nikakvu senku. On zaspa, ali u snu je i
dalje pazio.
U sitne sate, u dubokoj noći, Aleksandar se pope u svoju sobu da bi
se presvukao. Svetiljka koja beše gotovo dogorela bacala je treperavu
svetlost. Skidajući se po hladnoći, dok su mu prsti bili gotovo previše
ukočeni da bi mogao da otkopča ogrtač, on obuče haljetak od kože,
čizme i navlakače koje je nosio kada bi išao u lov. Ugrejaće se kada
počne da se penje na planinu.
On se naže kroz prozor. Već su se tu i tamo videle prve zapaljene
baklje čija je svetlost, nalik svetlosti zvezda, lelujala među drvećem.
Prošlo je mnogo vremena otkako je pratio žene do Svetog gaja.
Međutim, nikada ih nije pratio da bi posmatrao njihov obred u planini.
Ni sada ne bi mogao da kaže iz kog razloga to želi da učini, sem da je to
jedino što može da uradi. On je tako izabrao, iako je to bilo protivno
pravilima. Ali nije imao gde drugde da ide.
Uvek je bio brz i dobar lovac lakog koraka koji nije trpeo kad drugi
prave buku. Ovako rano samo je još nekoliko muškaraca bilo budno i
njih je mogao lako da čuje, kako se smeju i razgovaraju, imajući
vremena pre nego što pronađu na padinama planine pijane i voljne
devojke koje će postati njihov plen. On se provuče pored njih i niko ga
ne vide, i uskoro ih sve ostavi za sobom na nižim padinama i nastavi da
se penje drevnom stazom koja se pružala kroz šumu breza. Jednom
davno, dan posle jedne od Dionisovih svečanosti, on je krišom prešao
ovu stazu i stigao do ugažene trave na mestu na kojem su one plesale,
prateći njihove otiske stopa, iskidane niti sa njihovih haljina zapletene
u žbunje, listiće vinove loze i bršljana i tragove pocepanog krzna i krvi.
Njegova majka ne sme nikada da sazna za ovo, čak ni nakon mnogo
godina, i on joj to neće nikada ispričati. Zauvek će čuvati ovu tajnu koja
će biti samo njegova. Biće sada s njom, nevidljiv, onako kao što bogovi
dolaze smrtnim ljudima. Saznaće o njoj ono što nijedan muškarac ne
zna.
Padina planine je postajala sve strmija i staza je krivudala tamo-
amo i on ju je sledio u tišini, pod svetlošću meseca koja je slabila s
prvim zracima sunca. Dole u Egi petlovi su kukurikali i taj zvuk, koji je
dopirao iz daljine, bio je čaroban i preteći, poput izazova koji upućuju
duhovi. Na krivudavoj stazi iznad njega, svetlost baklji je vrludala,
uvijajući se poput vatrenih zmija.
Sunce izađe na istoku gde je Azija i obasja vrhove planine
prekrivene snegom. Daleko ispred sebe, u šumi, on začu samrtni krik
neke male životinje, a onda povike bahantkinja.
Nalazio se na strmoj litici uskog klanca na čijem dnu je tekla reka.
Staza je skretala nalevo, ali on se sećao okolnog zemljišta i zastade da
bi razmislio. Na ovoj strani klanca nalazilo se mesto na kojem su
plesale. Biće teško uspeti se kroz gustu šumu na drugoj litici, ali će tu
naći savršeno mesto da se sakrije, nedostupno, a ipak dovoljno blizu da
bi mogao da ih posmatra, jer je tu klanac bio najuži i razmak između
dve litice najmanji. Bilo je malo verovatno da će uspeti da stigne pre
nego što one obave obred prinošenja žrtve, ali moći će da ih gleda dok
budu plesale.
On pređe preko ledeno hladne i brze reke, pridržavajući se za stene.
Borova šuma iznad bila je gusta, netaknuta, dok su oborena stara debla
ležala tamo gde su i pala, i noge su mu tonule u crne nanose opalog
lišća stare hiljadu godina. Napokon on ugleda svetlost baklji kako se
pomera, poput svitaca, a onda, kada im priđe bliže, blistavi plamen
vatre na žrtveniku. Njihovi glasovi dok su pevale bili su, takođe, poput
plamena vatre, prodorni, i uzdizali su se i spuštali, dok je jedan glas
sledio drugi.
Prvi zraci sunčeve svetlosti pojaviše se ivici klanca. Tu je raslo malo
zeleno žbunje, mirta i metlica. Puzeći na rukama i kolenima, krišom,
kao da vreba leoparda, on se prikrade do žbunja.
Na drugoj strani litice, nalazila se mala zaravan. Tu je bilo njihovo
mesto za ples, livada sakrivena od pogleda i čuvana u tajnosti,
okrenuta samo prema vrhovima planina i bogovima. Tu su rasle
oskoruše i sitno žuto cveće. Vatra na žrtveniku se dimila zbog prinete
žrtve i osećao se miris smole; naime, bacile su krajeve svojih baklji u
nju. Klanac je bio dubok tridesetak metara, ali uzak, onoliko koliko bi
bačeno koplje moglo da preleti. Mogao je jasno da vidi njihove haljine
mokre od rose i umrljane krvlju i njihove štapove sa šišarkama na vrhu.
Čak i sa te udaljenosti, videlo se da su im lica bezizražajna i da su
spremne za boga.
Njegova majka je stajala pored žrtvenika, držeći u ruci štap
obmotan lišćem bršljana. Ona ih je predvodila dok su pevale odu; kosa
joj je bila raspuštena i padala joj je na haljinu i kožu laneta i na njena
bela ramena; na glavi je imala krunu od bršljana. Znači, video ju je.
Učinio je ono što nijedan muškarac ne sme da učini, ono što je
dozvoljeno samo bogovima.
Olimpijada je držala jednu od onih zaobljenih boca za vino kakve se
koriste na svečanostima. Na licu joj nije bio ni izraz mahnitosti niti je
bilo bezizražajno, kao što je to bio slučaj kod ostalih žena, već je
blistalo, dok se ona smešila. Hermina iz Epira, koja je znala većinu
njenih tajni, potrčala je ka njoj dok su plesale i ona prinese bocu do
njenih usana i nešto joj šapnu na uvo.
Igrale su oko žrtvenika, približavale mu se i udaljavale, pevajući sve
glasnije. Posle nekog vremena, njegova majka baci svoj štap i zapeva
čarobne reči na starom tračanskom jeziku, kako su nazivali nepoznati
jezik koji se koristio u ovim obredima. Zatim i druge žene baciše svoje
štapove, udaljiše se od žrtvenika i uhvatiše se za ruke i načiniše kolo.
Njegova majka pozva jednu devojku da stane u sredinu. Devojka priđe
lagano, dok su je druge žene pokretima ruku požurivale. Aleksandar se
trže. Prepoznao je devojku.
Iznenada, ona se provuče ispod njihovih ruku i poče da trči ka ivici
litice, zahvaćena, nesumnjivo, mahnitošću koja obuzima menade. Dok
se približavala, on se uveri da je to zaista devojka Gorgo. Božansko
ludilo izazvalo je, kao što i strah izaziva, da oči počnu da joj kolutaju u
dupljama, i da joj se usta iskrive u grču. Prestadoše s plesanjem i neke
od žena potrčaše za njom. Ovo je, bez sumnje, uobičajeno prilikom
obreda, pomisli Aleksandar.
Ona je jurila kao mahnita, održavajući razmak između njih sve dok
se iznenada ne saplete o nešto. Istog časa se podiže, ali je žene
uhvatiše. U svom ludilu, ona poče da vrišti. Žene su je gurale i bacale
jedna drugoj; u početku se nekako držala na nogama, ali je one
izdadoše i onda žene počeše da je vuku po zemlji. Njegova majka je
čekala, smešeći se. Na kraju, devojka je ležala pred njenim nogama, i
niti je plakala niti je molila, samo je vrištala i vrištala, a njeni krici su
bili prodorni i nalik kricima zeca kojeg je uhvatila lisica.
 Prošlo je podne. Hefestion je lutao nižim padinama planine,
dozivajući Aleksandra i činilo mu se da to čini već mnogo časova, iako
nije bilo tako; bilo ga je sramota da ranije krene u potragu, jer nije znao
na šta će naići. Ali kada se sunce uzdiglo visoko na nebu njegova patnja
preraste u strah.
„Aleksandre!” vikao je. Jeka koja se stvarala u klancu vraćala je do
njega „...andre!” Na reci koja je proticala kroz klisuru bilo je mnoštvo
stena. Na jednoj od njih sedeo je Aleksandar, gledajući pravo ispred
sebe.
Hefestion potrča ka njemu. On ne ustade, jedva se i osvrnu. Istina je,
pomisli Hefestion, učinjeno je. Žena je u pitanju, već se promenio. Sada
se nikada neće dogoditi.
Aleksandar ga pogleda s naporom, s upalim očima, kao da pokušava
da se seti ko je on.
„Aleksandre. Šta je? Šta se dogodilo, reci mi. Da li pao, da li si
povredio glavu? Aleksandre!”
„Zašto”, upita Aleksandar glasom u kojem se ništa nije osećalo,
„trčiš po planini? Da li tražiš neku devojku?”
„Ne. Tražim tebe.”
„Pokušaj tamo u klisuri, pronaći ćeš jednu. Ali ona je mrtva.”
Hefestion sede na stenu pored njega i umalo ga ne upita: „Da li si je
ti ubio?” jer mu se pri pogledu na to lice ništa nije činilo nemogućim.
Ali ne usudi se da progovori.
Aleksandar protrlja čelo nadlanicom prekrivenom prljavštinom i
zatrepta. „Ja to nisam učinio. Ne.” On se suvo i grčevito nasmeši. „Bila
je to lepa devojka, tako je mislio moj otac. I moja majka, takođe. To je
bilo božansko ludilo. Imale su male riseve i jedno lane i nešto što nisam
mogao da vidim šta je. Sačekaj ovde ako hoćeš, doneće je uskoro reka.”
Tiho, gledajući ga, Hefestion reče: „Žao mi je što si to video.”
„Vratiću se i čitaču knjigu. Ksenofont kaže da, ako staviš kljovu
vepra na njih, možeš da vidiš da će se ona smežurati. To je zbog vreline
njihovog tela. Ksenofont kaže da ona sprži ljubičice.”
„Aleksandre. Popij ovo. Na nogama si od juče. Doneo sam ti nešto
vina... Aleksandre, vidi, doneo sam ti vino. Da li si siguran da nisi
povređen?”
„Oh, ne, nisam im dozvolio da me uhvate, jer sam video šta se desilo
u predstavi.”
„Vidi. Pogledaj ovamo. Pogledaj me. Sada popij ovo, uradi što ti
kažem. Ispij to.” Nakon prvog gutljaja, Aleksandar uze bocu iz
Hefestionovih ruku i žudno je ispi.
„Tako je bolje.” Nagonski, Hefestion je osećao da treba da se ponaša
kao i obično. „Poneo sam i hranu. Nije trebalo da pratiš menade, svi
znaju da to donosi nesreću. Nije ni čudo što se loše osećaš. Imaš veliki
trn u nozi, budi miran dok ga vadim.” Gunđao je poput dadilje koja čisti
detetu ogrebotinu. Aleksandar je mimo sedeo.
„Video sam i gore stvari”, reče iznenada Aleksandar, „na bojnom
polju.”
„Da. Svi moramo da se naviknemo na krv.”
„Onaj čovek na zidinama u Dorisku... njemu je utroba ispala i
pokušavao je da je vrati unutra.”
„Je li? Verovatno tada nisam gledao.”
„Čovek mora da nauči da može sve da gleda. Bilo mi je dvanaest
godina kada sam ubio prvog čoveka. Ja sam mu odsekao glavu. Hteli su
oni da to učine umesto mene, ali ja sam ih naterao da mi daju sekiru.”
„Da, znam.”
„Ona je došla sa Olimpa u dolinu Troje, hodajući lagano, tako kaže
knjiga, hodajući lagano, poput uzdrhtale golubice. A onda ona stavi
kacigu smrti.”
„Naravno, ti možeš da gledaš sve, svi to znaju. Budan si celu noć...
Aleksandre, da li me slušaš? Da li čuješ šta ja kažem?”
„Ćuti. One pevaju.”
Sedeo je s rukama na kolenima, s pogledom okrenutim ka planini.
Hefestion je mogao da vidi njegove beonjače. Mora da dopre do njega,
gde god da je otišao, on ne sme da bude sam.
Tiho, ne dodirujući ga, Hefestion reče: „Sada si sa mnom, obećavam
ti da ću biti ovde. Slušaj, Aleksandre. Pomisli na Ahila i kako ga je
njegova majka potopila u Stiks. Pomisli kako su njegove vode crne i
užasne i kako je on osećao da umire i da se pretvara u kamen. Ali posle
toga je bio neranjiv. Slušaj, gotovo je. Sada je sve gotovo. Sada si sa
mnom.”
Hefestion ispruži ruku. Aleksandar pruži svoju, hladnu poput leda, a
onda je steže toliko jako kao da hoće da je smrvi. Hefestion udahnu
duboko, osećajući istovremeno i olakšanje i bol. „Sada si sa mnom”,
reče Hefestion. „Volim te. Značiš mi više nego išta. Umro bih za tebe.
Volim te.”
Jedno vreme su tako sedeli, dok su im isprepletane ruke ležale na
Aleksandrovom kolenu. Posle nekog vremena silina njihovog stiska
malo popusti; s Aleksandrovog lica nestade ukočenosti zbog koje mu je
ono izgledalo poput maske i sada je samo izgledao kao da je bolestan.
Zurio je u njihove ruke.
„Ovo vino je bilo dobro. Sada više nisam onoliko umoran. Čovek
mora da nauči da može da izdrži bez spavanja. To je korisno u ratu.”
„Sledeći put ostaćemo budni zajedno.”
„Čovek mora da nauči da može bez svega. Ali bilo bi mi jako teško
da budem bez tebe.”
„Ja ću biti tu.” Toplo prolećno sunce, čiji su zraci postajali kosi kako
se popodne približavalo, obasjavalo je proplanak. Drozdovi su pevali.
Hefestion shvati znamenja koja su mu govorila da se dogodila
pramena: smrt, rođenje, uplitanje boga. Ono što je sada bilo rođeno
bilo je još umrljano krvlju zbog teškog rođenja, i dalje krhko, i još nije
smelo ni da se dotakne. Ali to će preživeti, to će rasti.
Moraće da se vrate u Egu, ali nema potrebe da žure, tu im je dobro i
neka se Aleksandar još odmara u miru, pomisli Hefestion. I tako, dok se
Aleksandar odmarao od svojih razmišljanja između sna i jave,
Hefestion ga je posmatrao, nežno i strpljivo, poput leoparda koji leži
pored jezera, dok mu je glad utažena zbog zvuka laganih koraka u
daljini, koji se čuju sa šumske staze.
 6

Cvetovi šljive su popadali i ležali na zemlji po kojoj je lila prolećna

kiša, a vreme ljubičica beše prošlo i vinova loza je počinjala da pupi.
Filozof je video da su neki od njegovih učenika pomalo rasejani
posle Dionisovih svečanosti, što nije bilo nepoznato čak ni u Atini, ali
princ je bio marljiv i ćutljiv i dobro je napredovao u etici i logici.
Ponekad mu je i dalje njegovo ponašanje bilo neobjašnjivo, recimo,
kada ga je zatekao kako prinosi na žrtvu Dionisu crnu kozu, a on
izbegao svako pitanje o tome. Aristotel se plašio da mu filozofija još
nije pomogla da se reši svog praznoverja, ali je ipak smatrao da ovo
njegovo uzdržavanje da išta kaže možda pokazuje da je počeo da
preispituje svoje stavove.
Aleksandar i Hefestion su stajali naslonjeni jedan na drugog na
malom mostu koji beše podignut preko reke nimfi.
„Sada”, reče Aleksandar, „mislim da sam se pomirio sa bogom. Zbog
toga sam mogao da ti sve ispričam.”
„Zar tako nije bolje?”
„Da, ali ja sam prvo morao da sve to savladam u svom umu. Dionis
je bio ljut i on me je progonio, dok se s njim nisam pomirio. Kada o
tome logično razmislim, vidim da je bilo nepravedno da budem
užasnut zbog onoga što je moja majka učinila, samo zato jer je ona
žena, a moj otac je ubio na hiljade ljudi. I ti i ja smo ubili ljude koji nam
nisu ništa naudili, sem što smo bili u ratu s njima. Žene ne mogu da
upute izazov svom neprijatelju onako kako mi možemo; one mogu
samo da budu osvećene. Umesto da ih krivimo, treba da budemo
zahvalni bogovima što su nas stvorili muškarcima.”
„Da”, reče Hefestion. „Da, trebalo bi.”
„I tada sam shvatio da se Dionis ljuti što sam oskrnavio njegovu
tajnu. Ja sam bio pod njegovom zaštitom, to znaš, sve otkako sam bio
dete, ali u poslednje vreme više sam žrtvi prinosio Heraklu nego
njemu. Kada sam postao drzak prema njemu, on je pokazao svoj bes.
Nije me ubio, kao što je to učinio sa Pentejom u komadu, jer sam bio
pod njegovom zaštitom, ali me je kaznio. Bilo bi i gore da nije bilo tebe.
Ti si bio poput Pilada, koji je ostao sa Orestom čak i kada su furije došle
po njega.”
„Naravno da sam ostao s tobom.”
„Hoću još nešto da ti kažem. Ta devojka... pomislio sam da bih,
možda, mogao s njom za vreme Dionisovih svečanosti... Ali neki bog
me je od toga zaštitio.”
„Mogao je da te zaštiti zato što ti umeš da vladaš sobom.”
„Da. Sve to se dogodilo samo zato što moj otac ne može da se
uzdrži, čak mi zbog pristojnosti u svojoj kući. On je uvek bio takav. To
svi znaju. Ljudi koji bi trebalo da ga poštuju zato što može da ih pobedi
u bici, sprdaju mu se iza leđa. Ja ne bih mogao da živim, a da znam da
tako govore o meni i da svi znaju da ne mogu da vladam sobom.”
„Ljudi nikada neće tako govoriti o tebi.”
„Ja nikada neću voleti nikoga koga se stidim, to znam.” On pokaza
na bistru vodu. „Pogledaj sve te ribe.” Oni se nagnuše preko drvene
ograde, dok su im se glave dodirivale. Ispravivši se, Aleksandar reče:
„Veliki Kir nikada nije bio rob žena.”
„Nije”, reče Hefestion. „Ni najlepših žena u Aziji. Tako piše u knjizi.”

Aleksandar je dobio pisma od oba svoja roditelja. Nijedno od njih

nije bilo mnogo uznemireno zbog toga što je on bio ćutljiv posle
Dionisovih svečanosti, mada su bili svesni na rastanku da ih posmatra
ispitivački, kao da ih gleda kroz prozor na zidu bez vrata. Ali posle
Dionisovih svečanosti mnogi mladići bi bili zauvek promenjeni, i više
bi brige izazvalo kada bi ih to mimoišlo.
Otac mu je pisao da Atinjani dovode naseljenike u grčke priobalne
zemlje u Trakiji kao što je Herson, ali da su, suočeni sa smanjenjem
državnih davanja, odbili da tamo i dalje drži flotu koja je zaustavljala
gusare i sprečavala napade na obalu. Makedonski brodovi i imanja su
opljačkani, čak su i zarobili makedonskog izaslanika koji je tamo bio
poslat da bi odneo otkup za zarobljenike, mučili ga i izvukli kao otkup
za njegov život devet talanata.
Olimpijada mu je, ovoga puta se gotovo potpuno slažući sa Filipom,
ispričala sličnu priču. Jedan trgovac iz Eubeje, Anaksin, koji joj je
donosio robu sa juga, bio je zarobljen u Atini po Demostenovom
naređenju, zato što je kuću njegovog domaćina posećivao Eshin. Mučen
je sve dok nije priznao da je Filipova uhoda, zbog čega je osuđen na
smrt.
„Pitam se koliko još”, reče Filota, „pre nego što dođe do rata.”
„Mi već jesmo u ratu”, reče Aleksandar, „jedino je još pitanje
vremena kada ćemo voditi bitku. Bilo bi bezbožnički opustošiti Atinu,
to bi bilo kao da pljačkamo hram. Ali pre ili kasnije, moraćemo da se
pozabavimo Atinjanima.”
„Da li ćete morati?” upita obogaljeni Harpal, koji je borce koji su se
nalazili oko njega smatrao prijateljima, ali istovremeno i njemu
nepoznatom rasom. „Što glasnije laju, to se lakše vidi da su im zubi
potpuno truli.”
„Nisu im toliko truli da bismo smeli da dozvolimo da nam oni budu
iza leđa kada pređemo u Aziju.”
Rat za grčke gradove u Aziji više nije predstavljao samo daleki san;
ključna strategija za njihovo osvajanje već beše započeta. Svake godine
su se nizale nove osvojene zemlje sve više se približavajući
Helespontu. Uporišta koja su se tu nalazila, Perint i Bizantion,
predstavljala su dve poslednje velike prepreke. Ako njih uspe da osvoji,
Filipu će još samo ostati da sebi obezbedi leđa.
Pošto je ovo bilo očigledno, govornici iz Atine su ponovo putovali
po celoj Grčkoj u potrazi za saveznicima koje Filip još nije pridobio za
sebe, ili zaplašio, ili i jedno i drugo. Tračanskoj floti poslali su nešto
novca, a na ostrvu Tasos postavili garnizon da bi im se našao pri ruci u
slučaju potrebe. U bašti u Miezi, mladići su raspravljali kada će ponovo
iskusiti bitku ili su razgovarali, dok ih je filozof slušao, o prirodi i
svojstvima duše.
Hefestion, koji nikada pre u životu nije nešto naručio iz stranih
zemalja, prošao je sav složeni postupak oko naručivanja iz Atine
primerka Najamnika koji je poklonio Aleksandru. Na obali reke nimfi,
pored procvetalih ljiljana, oni su razgovarali o prirodi i svojstvima
ljubavi.
To je bilo vreme kada su se divlje životinje u šumi parile. Aristotel
je pripremao esej o njihovom razmnožavanju i o njihovim mladima.
Njegovi učenici, umesto da love, krili su se u žbunju i hvatali beleške.
Harpal i jedan njegov prijatelj zabavljali su se tako što su izmišljali
složene postupke parenja, pažljivo potkrepljene sa dovoljno naučnih
činjenica da bi delovali verodostojno. Filozof, koji je smatrao da je
previše važan za čovečanstvo da bi rizikovao da nazebe čučeći satima
na mokroj zemlji, toplo im se zahvalio i sve što su mu doneli zapisao.
Jednog lepog dana, Hefestion reče Aleksandru da je pronašao lisičju
jazbinu i da misli da je lisici vreme za parenje. U blizini se nalazilo
jedno staro drvo koje je oluja iščupala iz korena stvarajući duboko
udubljenje iz kojeg su mogli da je posmatraju. Predveče, dok je sunce
zalazilo, oni su krenuli u šumu, izbegavajući da im se put ukrsti sa onim
kojim su otišli njihovi prijatelji. Nijedan od njih dvojice nije ništa rekao
na ovo, niti je ponudio onom drugom ikakvo objašnjenje.
Korenje palog drveta prikrivalo je udubljenje čije je dno bilo meko
od lišća koje je tu napadalo prošle godine. Posle nekog vremena pojavi
se skotna lisica noseći u zubima prepelicu. Hefestion malo podiže
glavu, a Aleksandar, koji beše sklopio oči, čuo ju je dok je prolazila, ali ih
ne otvori. Lisica se uplaši začuvši njihovo disanje i pobeže u svoju
jazbinu.
Nedugo zatim, Aristotel izrazi želju da secira skotnu lisicu, ali oni
poštedeše tog čuvara svoje tajne. Lisica se posle izvesnog vremena
navikla na njih i izvodila je svoje mlade iz jazbine ne plašeći ih se,
hranila ih i puštala da se igraju.
Hefestion je voleo mlade, zato što se Aleksandar smešio gledajući
ih. Posle vođenja ljubavi on bi postao ćutljiv i povlačio bi se u neku
svoju ličnu tamu, a ako bi ga pozvao, on ne bi pokazivao nestrpljenje,
već bi postao i previše nežan prema njemu, kao da nešto krije.
Obojica su se slagala da je sve to bilo sudbinski rešeno i pre nego
što su se rodili. Hefestion je i dalje osećao da se radi o nekom
neverovatnom čudu i dane i noći provodio je kao u nekoj blistavoj
izmaglici. U tim trenucima kada bi se senka probila, on bi mu pokazao
mladunče lisice kako se igraju i iz Aleksandrovih očiju bi nestao izraz
zamišljenosti i on bi ih pogledao i ozario se, i sve bi ponovo bilo dobro.
Oko jezera i reke su rasli nezaboravci i perunike, a na suncem
obasjanim livadama čuvene ruže iz Mieze, koje su blagoslovile nimfe,
otvarale su svoje pupoljke i širile svoj miris.
Ostali mladići u školi protumačili su ove znake, jer su im oni zbog
njihove mladosti bili dobro poznati i isplatili svoje opklade. Filozof,
manje stručan u tim stvarima i neko ko nije umeo dobro da gubi,
posmatrao je sumnjičavo, dok su se svi šetali ili sedeli u bašti prepunoj
ruža, dva lepa mladića koji su bili neprestano jedan pored drugoga. On
nije hteo da rizikuje i da ih išta upita; u njegovim esejima nije bilo
mesta za odgovor koji bi možda dobio.
Na maslinama su nikli nežni bledozeleni cvetovi i njihov slatkasti
miris osećao se svugde. Stabla jabuka bila su prepuna zelenih plodova.
Lisica je odvela svoje mladunče u šumu, jer je bilo vreme da nauče
veštine koje će im biti neophodne za preživljavanje.
Hefestion je, takođe, postao strpljiv i vešt lovac. Dok njegov plen
nije došao do njegovog mamca, on nije imao sumnje da strastveno
osećanje koje mu je tako nesputano podario sadrži klicu same strasti.
Ali otkrio je da to nije baš tako jednostavno.
Ponavljao je sebi da čovek ne sme da neprestano traži još kada su
bogovi već prema njemu bili darežljivi. Setio se kako je, poput nekog ko
je nasledio veliko bogatstvo i ko je u početku radostan samo zato što
ga je snašla takva sreća, netremice posmatrao to lice pred sobom, kosu
razbarušenu od vetra, čelo već izbrazdano sićušnim borama zbog
čvrstine njegovog pogleda, predivne duboko usađene oči, čvrsta a ipak
osećajna usta, luk iznad zlaćanih obrva. Činilo mu se da može zauvek
da sedi tako i bude zadovoljan samo zbog toga. Ali, tako mu se činilo
samo u početku.

„Volovskoj glavi je potrebna vežba, hajdemo na jahanje.”

„Da li je opet zbacio konjušara?”
„Ne, to je bilo samo da ga nauči pameti. Ja sam ga bio upozorio.”
Konj je postepeno počeo da dozvoljava da ga jašu zbog potrebe za
kretanjem. Ali kada bi mu stavili oglav ukrašen srebrnim kopčama i
pločicama i ukrašeni ular, on bi znao da sam predstavlja sedište za
božanstvo i svetio bi se zbog tog bezbožništva. Konjušar se još uvek
oporavljao.
Jahali su kroz tek prolistalu bukovu šumu do jednog travnatog
proplanka, laganim korakom koji je nametao Hefestion, znajući da
Aleksandar neće posle pustiti da Volovska glava stoji oznojan. Kada
stigoše do livade, oni sjahaše i tu su stajali, gledajući u planine
Halkidika iza ravnice i mora.
„Pronašao sam jednu knjigu u Peli”, reče Aleksandar, „poslednji put
kada smo bili tamo. To je jedna Platonova knjiga koju nam Aristotel
nikada nije pokazao. Mislim da mu zavidi zbog nje.”
„Kakvu knjigu?” Hefestion je, smešeći se, isprobavao svoje nove
uzde.
„Zapamtio sam nešto od toga, slušaj: Ljubav čini da se čovek stidi
svega sramotnog i da oseća glad za onim što je veličanstveno; da nije toga
ni narodi ni neki pojedinac ne bi mogli da učine ništa veliko ili dobro. Ako
bi ljubavnik bio zatečen kako čini nešto što nije dostojno njega, ili da ne
prezire beščašće, on bi više voleo da to otkriju njegova porodica ili
prijatelji ili bilo ko drugi sem onog kojeg voli. A na jednom drugom mestu
kaže: Zamislimo kada bi jedna država ili jedna vojska mogli da budu
sačinjeni samo od ljubavnika. Kako bi bilo koja družina mogla da se nada
ičem većem od toga do da prezire sve što je sramotno i da se takmiči
međusobno u časti? Čak i samo nekolicina njih koji se bore jedan pored
drugoga, mogli bi da osvoje svet.”
„To je divno.”
„On je bio vojnik kada je bio mlad, kao i Sokrat. Pretpostavljam da
mu Aristotel zavidi. Atinjani nikada nisu stvorili četu sastavljenu od
ljubavnika, to su prepustili Tebancima. Niko nije nikada potukao Svetu
družinu, da li to znaš?”
„Hajdemo u šumu.”
„To nije kraj, Sokrat je završava. On kaže da je najbolja, najveća
ljubav, ona ljubav koja se stvara u duši.”
„Pa”, brzo reče Hefestion, „svi znaju da je on bio najružniji čovek u
Atini.”
„A ipak se prelepi Alkibijad bacio pred njega. Ali Sokrat kaže da je
voditi ljubav sa dušom najveća pobeda, kao osvojiti trostruku pobedu
na Igrama.”
Hefestion je zurio, osećajući bol, u planine Halkidika. „Bila bi to
najveća pobeda”, reče polako, „za onoga ko to tako vrednuje.”
Znajući da je služeći nemilosrdnom bogu on stavio mamac u svoju
klopku sa znanjem zadobijenim u ljubavi, on se okrenu ka Aleksandru.
On je stajao, posmatrajući oblake, usamljen, i razgovarao sa svojim
daimonom.
Osećajući krivicu, Hefestion pruži ruke i uhvati njegove.
„Ako ti to stvarno misliš, ako je to ono što zaista želiš...”
Aleksandar podiže obrve, nasmeši se i rukom mu zamrsi kosu.
„Reći ću ti nešto.”
„Da?”
„Ako uspeš da me uhvatiš.”
On je uvek bio najbrži na trkalištu i, dok mu je glas još odzvanjao,
već ga nije bilo. Hefestion je jurio između mladih breza i tisa sve do
jedne kamenite kosine. U njenom podnožju ležao je Aleksandar,
nepomičan, sklopljenih očiju. Bez daha i izbezumljen od straha,
Hefestion se spusti dole, kleče pored njega i poče da traži gde je
povređen. Ali sve je bilo u redu. Aleksandar pogleda Hefestiona
smešeći se: „Ćuti! Preplašićeš lisice.”
„Mogao bih da te ubijem”, reče Hefestion osećajući zanos.
Sunčeva svetlost, probijajući se kroz grane tisa, kretala se ka
zapadu. Aleksandar je ležao na leđima, naslonivši glavu na ruke.
„O čemu razmišljaš?” upita ga Hefestion.
„O smrti.”
„Ponekad ljudi posle budu tužni. To je zato što tada iz čoveka izađe
životni duh. Ja ne bih želeo da to nismo uradili, a ti?‘
„Ne, pravi prijatelji treba da predstavljaju sve jedan drugome.”
„Da li je to ono što ti zaista želiš?”
„Ti bi trebalo da znaš.”
„Ne mogu da podnesem da si tužan.”
„To brzo prođe. Možda je to zbog zavisti nekog boga.” On povuče
Hefestionu glavu, pribi se bliže njemu i stavi je na svoje rame. „Jedan ili
dvojica bogova su doživeli sramotu zbog izbora koje su načinili i koji ih
nisu bili dostojni. Nemoj da ih imenuješ, mogli bi da se naljute, ali mi
ipak znamo ko su. Čak i bogovi mogu da budu zavidni.”
Hefestion, ne osećajući više teret žudnje, vide u tom božanskom
trenutku kako se čitava povorka ljubimaca kralja Filipa pojavljuje, i
njihovu grubu lepotu i sirovu seksualnost, i njihove ljubomore, njihove
spletke, njihovu drskost. Među svim ljudima na ovom svetu, on je taj
koji je izabran da bude sve ono što oni nisu bili; u njegovim rukama je
ležao, s punim poverenjem, Aleksandrov ponos. Sve dokle bude živ,
ništa važnije neće mu se dogoditi; a da bi imao nešto više od toga,
čovek bi morao da postane besmrtan. Suze mu navreše iz očiju i
kanuše na Aleksandrov vrat i Aleksandar ga, verujući da i on oseća
tugu, smešeći se pomilova po kosi.

U proleće iduće godine Demosten je otputovao na sever, u Perint i

Bizantion. Filip je pregovarao sa svakim od ovih gradova i njegov uslov
je bio da oni ne ometaju, ako ih on ostavi na miru, njegovo
napredovanje. Demosten je ubedio oba ova grada da raskinu ovaj
sporazum. Snage Atine koje su bile smeštene na Tasosu vodile su
neobjavljeni rat sa Makedonijom.
Na vežbalištu u ravnici Pele koje se nalazilo na jednoj zaravni pored
mora koja beše ogoljena dokle god seže sećanje starih ljudi, falange su
se okretale i marširale noseći svoje duge sarise, i uvežbavale kako da
napadaju tako da vrhovi sarisa tri reda, u otvorenom poretku, napadnu
neprijateljski tabor kao da se radi o jednom redu. Konjanici su
uvežbavali borbeni poredak i jahanje stezanjem konja slabinama i
nogama kod kolena, dok se jahač drži za grivu, tako da bi mu to
pomoglo da se održi na njemu i u trenutku sudara sa neprijateljem.
 U Miezi su Aleksandar i Hefestion spakovali svoje stvari da bi
krenuli sledećeg dana rano u zoru i sada su trebili jedan drugome
vaške.
„Nema nijedne ovog puta”, reče Hefestion, odlažući češalj. „Zimi,
kada je mnogo ljudi natrpano zajedno, čovek ih onda pokupi.”
Aleksandar, sedeći na petama, otera psa koji je pokušavao da mu
lizne lice i oni zameniše mesta. „Buve možeš da udaviš u vodi”, reče
dok je tražio vaške, „ali vaške su nalik Ilirima koji se šunjaju po
šumama. Imaćemo ih gomilu kada budemo u ratu, ali bar možemo da
krenemo bez njih. Ne, mislim da ih nemaš... ne, sačekaj... eto, to je sve.”
On ustade da bi uzeo jednu bočicu sa police. „Stavi ovo ponovo, to je
najbolje. Moram da kažem i Aristotelu.”
„To smrdi.”
„Ne više, stavio sam malo mirišljavih ulja. Pomiriši.” Tokom prošle
godine, on je počeo da uči isceliteljsku veštinu. Iako je bilo mnogo
teorije i on je smatrao da malo toga može da se primeni u praksi, to je
bilo veoma korisno, a uz to, bila je to veština koju prinčevi i ratnici na
polju Troje nisu prezirali; slikari su prikazali Ahila kako previja rane
Patroklu. Zbog Aleksandrove prilježnosti, Aristotel je u početku bio
pomalo nezadovoljan, jer je njegovo zanimanje za ovu nauku bilo samo
na nivou teorije, ali ona je, ipak, predstavljala veštinu koju je nasledio
od svog oca i on je na kraju osetio zadovoljstvo podučavajući
Aleksandra. Aleksandar je stalno nosio beležnicu sa opisima melema i
crtežima biljaka, kao i sa uputstvima za lečenje groznice, rana i
slomljenih udova.
„Miriše bolje”, složi se Hefestion, „a čini se i da ih tera.”
„Moja majka zna jednu čaroliju protiv njih. Ali, ipak, na kraju završi
tako što ih trebi prstima.”
Pas je sedeo tugujući pored njihovog prtljaga, jer je poznavao taj
miris. Aleksandar je pre nekoliko meseci bio u borbi i zapovedao je
svojom četom, baš onako kako mu je kralj i bio obećao. Celog tog dana
dok su se mladići pakovali, kuća je odjekivala od njihovih povika i
zveketa kopalja, bodeža i mačeva.
Hefestion je razmišljao o predstojećem ratu ne osećajući strah, koji
beše izbrisan iz njegovog uma ili ublažen, čak i strah da će Aleksandar
biti ubijen. Samo je tako život pored njega bio moguć. Hefestion je
želeo da izbegne da pogine, ako ikako može, zato što je potreban
Aleksandru. Stoga, čovek mora da dobro nauči šta treba da učini da bi
neprijatelj bio taj koji će umreti, ali, iznad svega, mora da veruje u
bogove.
„Plašim se samo jedne stvari”, reče Aleksandar, uvlačeći i izvlačeći
svoj mač iz korica sve dok oštrica nije počela da klizi poput svile kroz
dobro navoštenu kožu, „a to je da će jug doći na red pre nego što ja
budem spreman.” On uze četku i očisti ukrase od zlata.
„Daj mi to, učiniću isto sa svojim.” Hefestion se nagnu nad svoje
korice za mač prekrivene ukrasima od zlata. Aleksandar bi se uvek brzo
rešio svojih kopalja i mač je postao njegovo glavno oružje, kao i borba s
neprijateljem licem u lice. Dok je radio, Hefestion je mrmljao neku
bajalicu za sreću.
„Nadam se da ću postati general pre nego što krenemo u pohod na
Grčku.”
Hefestion ga pogleda dok je čistio dršku svog maču izrađenu od
uglačane kože ajkule. „Ne brini se zbog toga, vreme će ti se učiniti
kratkim.”
„Oni bi me i sada sledili u borbi, kada bi došlo do toga da im
naredim da krenu. To ja znam. Ipak, oni misle da još nije u redu da me
kralj imenuje generalom. Za godinu, dve, možda tri. Ali oni bi me već
sada sledili.”
Hefestion razmisli o ovome, jer on nikada nije govorio Aleksandru
ono što bi on želeo da čuje, ako bi to moglo kasnije da mu stvori
probleme. „Da, sledili bi te. To sam video prošli put. Nekada su mislili
samo da im ti donosiš sreću, ali sada vide da znaš šta radiš.”
„Dugo me poznaju.” Aleksandar uze svoju kacigu sa držača na zidu i
protrese perjanicu od belih konjskih struna na njenom vrhu.
„Kada čovek sluša neke od njih, mogao bi da pomisli da su te oni
odgajili.”
„Neki od njih i jesu.” Aleksandar, pošto je očešljao perjanicu kacige,
krenu ka ogledalu na zidu. „Mislim da će biti dobro. Metal je dobar,
dobro mi pristaje i ljudi mogu da me vide.” U Peli nikada nije
nedostajalo prvoklasnog naoružanja. Dolazilo je na sever iz Korinta,
gde je dobro izrađivano. „Kada budem postao general, moći ću da
nosim upadljiviju kacigu.”
Hefestion, pogledavši preko ramena ka ogledalu reče: „Kladim se da
će tako biti. Ti voliš raskošnu odeću.”
Aleksandar skinu kacigu. „Ljut si. Zašto?”
„Kada te proglase generalom, onda ćeš imati šator samo za sebe. A
od sutra ćemo stalno biti u gužvi, sve dok se ne vratimo.”
„Oh... da, znam. Ali takav je rat.”
 „Čovek mora da se navikne. Kao i na buve.”
Aleksandar mu brzo priđe, pogođen grižom savesti što je zaboravio
na ovo. „U našim dušama”, reče, „mi ćemo biti više nego ikada
povezani tako što ćemo zadobijati večnu slavu. Sine Menetijev, ti koji
razgaljuješ moje srce.” On se nasmeši Hefestionu, koji mu odano uzvrati
osmeh. „Ljubav je prava hrana za dušu. Ali duša jede da bi živela, baš
kao i telo, ona ne sme da živi da bi jela.”
„Da”, reče Hefestion. Ono za šta on živi je njegova lična stvar, i nešto
čime Aleksandar ne sme da bude opterećen.
„Duša mora da živi da bi činila.”
Hefestion odloži mač, izvadi svoj bodež sa koricama od kože delfina
i ručicom od ahata i složi se s njim da to jeste tako.

Pela je odjekivala od zvuka koji su označavali pripremanje za

odlazak u rat. Vetar donese do Volovske glave buku i miris konja koji se
spremaju za bitku i on raširi nozdrve i zarza.
Kralj Filip se nalazio na vežbalištu. Naredio je da se podignu visoke
skele i da na njih naslone merdevine i terao ljude da se penju u
pravilnom poretku i da paze da se ne guraju, udaraju ili ubadaju jedan
drugog svojim oružjem. Kralj posla svom sinu poruku da će ga videti
posle manevra, a kraljica napiše poruku da će ga odmah primiti.
Kada ga zagrli, Olimpijada vide da je porastao. Bio je visok metar i
sedamdeset centimetara i, pre nego što prestane da raste, možda će
porasti još četiri ili pet centimetara, ali ne više. Međutim, rukama je
mogao da slomi debelo koplje i da pređe pedeset kilometara u jednom
danu, po teškom zemljištu, bez hrane (da bi ovo proverio jednom je to i
uradio; uz to, nije ništa ni pio). Postepeno i neprimetno, on je prestao
da tuguje zbog toga što nije viši. Visoki muškarci u falangama, koji su
mogli da rukuju sarisama dugačkim šest metara, voleli su ga takvog
kakav je.
Njegova majka, iako je bio samo dva centimetra viši od nje, položi
glavu na njegovo rame, nežna i tanana poput golubice, „Ti si sada
muškarac, pravi muškarac.” Ona mu ispriča o svim zlodelima koja je
njegov otac u međuvremenu počinio; ničeg novog tu nije bilo. On je
pomilova po kosi i složi se sa svim što je rekla; ali, razmišljao je o ratu.
Onda ga ona upita kakav je taj mladi Hefestion: da li je ambiciozan, šta
je od njega tražio, da li mu je bilo šta obećao? Da, odgovori joj on,
obećao mu je da će biti zajedno u bici. Da li može da mu se veruje, upita
ona. On se nasmeja, pomilova je po obrazu i vide u njenim očima na
koje, zapravo, pitanje ona želi odgovor i kako svojim pogledom ispituje
njegov, čekajući da on na trenutak izgubi hladnokrvnost, što bi njoj
omogućilo da mu ga i postavi. On se čvrsto suoči s njenim pogledom i
ona ne postavi to pitanje. Zbog toga on oseti ljubav prema njoj i oprosti
joj i naže se ka njoj da bi osetio miris njene kose.
Filip se nalazio u svojoj radnoj sobi oslikanih zidova i sedeo za
pretrpanim stolom. Tu je došao pravo sa vežbališta i odaja je mirisala
na konjski znoj i njegov znoj. Dok su se pozdravljali i kada ga je
poljubio, Filip primeti da se njegov sin, posle jahanja od nešto manje od
sto kilometara, odmah okupao da bi sa sebe sprao prljavštinu s puta.
Ali pravi šok on dožive kada opazi na njegovim obrazima fine zlatne
dlačice. Sa zapanjenošću i užasom Filip shvati da njegovom sinu raste
brada, ali da je on brije.
Makedonac, uz to kraljev sin, šta ga je to spopalo pa je prihvatio te
isprazne običaje s juga? Gladak poput devojke. Zbog koga on to čini?
Filip je bio dobro obavešten o svemu što se dešavalo u Miezi; naime
Parmenion se beše u tajnosti dogovorio sa Filotom i ovaj mu je
redovno slao izveštaje. Jedno je bilo što ga je osvojio Amintorov sin,
bezopasan i prijatan mladić koji bi se i njemu samom mogao dopasti, a
sasvim drugo što ide naokolo izgledajući kao nečiji ljubimac. Međutim,
Filip se seti grupe mladića koje je video kada su stigli i shvati da je tu
bilo i starijih od Aleksandra koji takođe nisu imali brade. Sigurno je to
neka moda koja vlada među njima. Neki neodređeni osećaj
nedoličnosti uvuče mu se pod kožu, ali on ga odgurnu. Uprkos
dečakovoj neobičnosti, njemu vojnici veruju, a pošto stvari stoje tako
kako stoje, nije vreme da se sada s njim sukobljava.
Filip mahnu rukom sinu i pokaza mu da sedne pored njega. „Pa”,
reče, „kao što vidiš, dobro smo odmakli.” On mu opisa sve pripreme, i
Aleksandar je slušao, naslonjen laktovima na kolena, i moglo je da mu
se vidi na licu kako mu misli stalno idu jedan korak ispred. „Perint će
biti teško razbiti, a imaćemo i posla s Bizantionom, pošto će oni,
otvoreno ili ne, podržati Perint. To će učiniti i Uzvišeni kralj. Sumnjam
da je u stanju da vodi rat, po onome što čujem, ali će im poslati pomoć
u zalihama. Sklopio je o tome sporazum sa Atinom.”
Za trenutak se videlo po njihovim licima da razmišljaju o istom.
Bilo je to kao da razgovaraju o nekoj velikoj gospi koja je, dok su bili
deca, bila stroga vaspitačica, a sada je zatečena kako krstari ulicama
lučkog grada. Aleksandar je posmatrao divnu staru bronzanu statuu
koju je uradio Poliklet i na kojoj beše prikazan Hermes kako pronalazi
liru. Gledao ga je celog svog života, tog i previše vitkog mladića sa finim
kostima i mišićima poput onih u trkača i uvek mu se činilo da on ispod
božanskog mira koji mu je skulptor dao skriva neku duboku unutarnju
tugu, kao da zna da će doći do ovoga.
„Pa, onda oče, kada krećemo?”
„Parmenion i ja za sedam dana. Ali ti ne, sine. Ti ćeš ostati u Peli.”
Aleksandar se trže i uspravi se; činilo se da se potpuno ukočio. „U
Peli? Šta time hoćeš da kažeš?”
Filip se nasmeja. „Ti sada izgledaš kao onaj tvoj konj koji se boji i
svoje senke. Nemoj prebrzo da donosiš zaključke. Nećeš sedeti
dokono.”
Filip skinu sa svoje ožiljcima izbrazdane i ogrubele ruke veliki
zlatni prsten. Na njegovom pečatnom delu od sardoniksa bio je urezan
Zevs kako sedi na prestolu, držeći orla na ruci. Bio je to kraljevski pečat
Makedonije.
„Ti ćeš da vodiš računa o ovome.” Filip mu dobaci prsten i on ga
uhvati. „Misliš li da ćeš moći?”
Sa Aleksandrovog lica nestade izraz živahnosti i za trenutak se
činio gotovo glupim. U odsustvu kralja, namesnik je bio taj koji je nosio
pečat.
„Stekao si dobru osnovu u ratovanju”, reče njegov otac. „Kada
budeš dovoljno star da bi bio unapređen, a da to ne izazove primedbe,
dobićeš četu konjice kojom ćeš da zapovedaš. Hajde da kažemo da će
to biti za dve godine. U međuvremenu moraš da naučiš kako se vode
poslovi. Potpuno je beskorisno pomerati granice ako ostavljaš
kraljevstvo u haosu. Upamti, ja sam s tim morao da se pozabavim pre
nego što sam mogao da krenem bilo gde dalje, čak i protiv Ilira koji su
bili unutar naših granica. Nemoj da misliš da to ne bi moglo da se
ponovi. Uz to, moraćeš da držiš puteve između nas otvorene da bi
glasnici mogli da prolaze. Ovo što ti prepuštam je ozbiljan posao.”
Pogledavši u Aleksandrove oči, on ugleda u njima ono što nije video
od dana održavanja sajma konja i trenutka kada je završio s jahanjem.
„Da, oče. Znam to. Hvala ti, pobrinuću se da se ne pokaješ zbog toga.”
„I Antipatar će ostati i, ako imaš imalo pameti, ti ćeš se savetovati s
njim. Ali na tebi je da odlučuješ, pečat je tvoj.”
Svakog dana pre nego što je vojska krenula, Filip je održavao
sastanke: sa oficirima iz garnizona u Peli, sa sakupljačima poreza, sa
službenicima suda, sa ljudima kojima su plemenske poglavice koje su
kretale u rat zajedno sa kraljevom četom odredile da u njihovom
odsustvu rukovode plemenima, zatim sa poglavicama i prinčevima koji
su zbog različitih istorijskih, običajnih ili zakonskih razloga ostajali
kod kuće. Jedan od njih bio je Aminta, sin Perdike, Filipovog starijeg
brata. Kada je njegov otac poginuo, on je bio dete. Filip je tada
imenovan za namesnika, ali pre nego što je Aminta dostigao zrelost,
Makedonci su odlučili da im se dopada ono što Filip radi i želeli su da
on i dalje bude njihov vladar. Unutar kraljevske porodice, presto se
dodeljivao na osnovu drevnog prava. On je velikodušno postupio
prema Aminti i dao mu titulu Kraljevog bratanca i jednu od svojih
nezakonitih kćeri za ženu. Aminta se još u detinjstvu pomirio sa
svojom sudbinom. Dolazio je na sastanke veća i bio je to krupni mladić
sa tamnom bradom koji je sada imao dvadeset pet godina i za kojeg bi
bilo koji stranac pogledavši gomilu ljudi mogao odmah da kaže da je
Filipov sin. Aleksandar, koji je uvek na sastancima sedeo desno od svog
oca, ponekad bi uhvatio njegov pogled i pitao se da li je Amintina
nezainteresovanost stvarna.
Kada je vojska krenula, Aleksandar je otpratio svog oca do puta koji
je vodio duž obale, i tu se s njim zagrlio i krenuo natrag za Pelu.
Volovska glava, budući da je konjica otišla dalje bez njega, bio je
nemiran i frktao je. Filip je bio zadovoljan što je rekao dečaku da će biti
zadužen da očuva puteve prohodnim kako bi glasnici mogli neometano
da prolaze. Bio je srećan što mu je to palo na pamet, jer je to dečaka
oduševilo, a istina je bila da su svi putevi bili dobro obezbeđeni.
Prvo što je Aleksandar učinio kao namesnik bilo je nešto što je bilo
sasvim lična stvar. Kupio je tanku alku od zlata koju je provukao kroz
kraljevski prsten da bi mogao da ga nosi na svom prstu. Znao je da
simboli imaju magičnu moć, i onda kada su savršeni, ali i kada su
manjkavi.
Antipatar se pokazao izuzetno korisnim. On je bio čovek koji je
radio na osnovu činjenica, a ne na osnovu želja. Znao je da se njegov sin
zamerio Aleksandru, nije verovao u Kasandrovu verziju kako se to
dogodilo i sklanjao ga je princu s puta. Naime, Antipatar je bio čvrsto
uveren da je Aleksandar neko kome je potrebno samo da ga neko
nezgodno gume u nekom ključnom trenutku i da se pokaže veoma
opasnim. Njemu mora da se služi i to da se služi dobro ili ćeš biti
uništen. U Antipatorovoj mladosti, pre nego što je Filip zaveo red u
kraljevstvu, svakome je moglo u bilo kom trenutku da se dogodi da se u
svojoj kući nađe pod opsadom nekog princa iz susedstva koji želi da
mu se osveti, ili horde Ilira koji su krenuli u pljačku, ili neke razbojničke
bande. Antipatar beše davno odlučio kako će se ponašati.
Filip se odrekao svog glavnog sekretara koji mu je bio uvek
koristan da bi ga ostavio mladom namesniku. Aleksandar mu je
ljubazno zahvalio na kratkim izveštajima koje mu je pripremao, a zatim
mu zatražio celokupnu prepisku, objasnivši mu da želi da sam stekne
osećaj kakvi su ljudi koji su napisali ta pisma. Kada bi se susreo sa bilo
čim što mu je bilo nepoznato, on bi postavljao pitanja. Kada bi mu sve
bilo razjašnjeno, on bi se posavetovao sa Antipatrom.
Između njih nije bilo nesuglasica sve dok jednog dana neki vojnik
nije bio optužen za silovanje, ali se on kleo da je žena bila saglasna.
Antipatar je bio sklon da prihvati njegovu odbranu, ali pošto je pretila
mogućnost da dođe do krvne zavade, smatrao je da mora da se
posavetuje sa namesnikom. Malo se snebivajući, on prenese u
Arhelajevoj radnoj sobi ovu neukusnu priču mladiću i ovaj mu bez
trenutka premišljanja odgovori da Sotion, kao što to svi njegovi
drugovi iz falange znaju, kada je trezan, ume toliko dobro da laže da bi
mogao da se izvuče i iz zamke za vukove, a i da, kada je pijan, nije u
stanju da razlikuje krmaču od svoje sestre, a tada bi mu bilo koja od
njih dve podjednako dobro poslužila.
Nekoliko dana pošto je kralj s vojskom otišao na istok, svi iz
garnizona u Peli behu pozvani na manevre. Aleksandru beše pala na
pamet zamisao o upotrebi lake konjice u borbi protiv pešadije koja
napada s boka. Osim toga, smatrao je da ne sme da dozvoli da se
vojnici ulenje.
Bilo da su osećali olakšanje ili nezadovoljstvo što su ostavljeni u
Peli, ovi ljudi su bili skloni da stvari shvate olako. Ali pre nego što je
obrijani i doterani mladić na svom gizdavom vrancu stigao i do
polovine borbene linije, oni su nervozno počeli da popravljaju svoj
poredak i pokušavaju, sa malim uspehom, da prikriju nedostatke.
Nekolicinu je posramio poslavši ih„pravo u barake, a ostali su proveli
naporno jutro. Posle toga, iskusni vojnici koji su pre toga najglasnije
gunđali zbog žalbi početnika, govorili su da ih je možda mladac dobro
preznojio, ali da on sasvim sigurno zna šta radi.
„Prilično dobro su postavili poredak”, reče Aleksandar Hefestionu.
„Ali glavno je što sada znaju ko im zapoveda.”
Međutim, vojnici ipak nisu bili prvi koji su ovo iskusili.
„Dragi moj”, reče Olimpijada, „ima jedna sitnica koju moraš da mi
učiniš pre nego što se tvoj otac vrati. Ti znaš kako mi se on u svemu
suprotstavlja. Denej je prema meni bio jako ljubazan i brinuo se za
moje prijatelje i upozoravao me na neprijatelje. Tvoj otac je samo iz
inata sprečio da njegov sin bude unapređen. Denej bi voleo da on
dobije zapovedništvo nad četom. On je veoma koristan čovek.”
Aleksandar, čije misli behu okrenute manevrima u planini, reče: „Je
li? Gde služi?”
„Služi? Ne, kada sam rekla da je koristan mislila sam na Deneja.”
„Oh. A kako se zove njegov sin i ko je zapovednik njegove čete?”
Olimpijada ga prekorno pogleda, ali proveri svoje beleške i
odgovori mu.
„Oh, Heraks, dakle. On želi da Heraks postane zapovednik čete?”
„To je sitnica za tako izuzetnog čoveku kakav je Denej i on oseća da
je to tako.”
„On oseća da je sada vreme da ti, to kaže. Pretpostavljam da mu je
to Heraks tražio.”
„A zašto ne bi, kada je tvoj otac bio protiv njega zbog mene?”
„Ne, majko. To je bilo zbog mene.”
Ona se naglo okrenu da bi se suočila s njim. Činilo se da pred sobom
ima nekog opasnog stranca.
„Ja sam bio u borbi”, reče, „sa Heraksom i ja sam rekao ocu šta sam
video. To je razlog zašto je on sada ovde, a ne u Trakiji. On je tvrdoglav,
on prezire ljude koji brže misle od njega i onda, kada stvari krenu
naopako, on pokušava da prebaci krivicu sa sebe na nekog drugog.
Otac ga je ostavio ovde u garnizonu, umesto da mu skine čin. Da sam ja
odlučivao, ja bih mu uzeo čin.”
„Oh! Otkada ti govoriš otac ovo, otac ono? Zar ja tebi više ništa ne
značim, zato što ti je on dao pečat? Da li si stao na njegovu stranu
protiv mene?”
„Ja stajem na stranu svojih ljudi. Njih će možda neprijatelji ubiti, ali
nema razloga da poginu zbog budale kakva je Heraks. Ako njemu dam
zapovedništvo nad četom, oni mi više neće verovati.”
Ona ustuknu videvši da se pred njom nalazi odrastao muškarac,
osećajući istovremeno i ljubav i mržnju. Jednom davno, u pećini
obasjanoj svetlošću baklji na Samotraki, kada joj je bilo petnaest
godina, ona se susrela sa pogledom muškarca pre nego što je i znala šta
su to muškarci. „Ti postaješ smešan. Šta misliš da to znači, to što si
stavio na svoj prst? Ti si tek Antipatorov učenik, Filip te je ostavio ovde
samo da bi posmatrao kako on rukovodi poslovima. Šta ti znaš o
muškarcima?”
Ona je bila spremna na borbu, suze i krvlju umrljano pomirenje. Za
trenutak on ne reče ništa. Iznenada joj se široko osmehnu. „Znači tako,
majko. Mali dečaci treba da prepuste poslove odraslima i da se u njih
ne mešaju.”
Dok je ona i dalje gledala u njega, on u tri krupna koraka pređe
preko odaje i zagrli je oko struka. „Najdraža majko! Ti znaš da te ja
volim. A sada, ostavi sve to i prepusti meni da se o tome postaram. Ja
to mogu da uradim. Ti ne treba više zbog toga da brineš.”
Za jedan trenutak ona je stajala potpuno nepomično. Upravo mu je
rekla da je zao i okrutan dečak, a i nije mogla da smisli šta će reći
Deneju. Ali smekšala je osetivši njegov zagrljaj i on je znao da joj je
drago što oseća snagu njegove ruke.

Aleksandar se odrekao odlazaka u lov da bi ostao u blizini Pele.

Antipatar bi mogao da pomisli da je opravdano da u njegovom
odsustvu donosi odluke bez njega. Osećajući nedostatak vežbanja,
jednog dana dok je tumarao po štalama, on pronađe kola koja su se
koristila za utrke. Pre nekoliko godina on je želeo da nauči kako se
voze, ali je tada otišao u Miezu. U kola su se mogla upregnuti dva konja
i behu izrađena od orahovog i kruškovog drveta, a ručica od bronze za
takmičara koji iskače iz njih bila je odgovarajuće visine za njega;
naime, u toj vrsti trka nisu učestvovali krupni muškarci. On upregnu
dva konja i pozva kraljevskog konjušara i poče da vežba iskakanje sa
kola dok jure i da trči uz njih i ponovo uskače. Osim što je ovo
predstavljalo dobru vežbu, podsećalo ga je i na Homerovo doba; naime,
onaj ko iskače sa kola bio je poslednji naslednik junaka sa kola koji se
na njima odvozio u bitku da bi se u njoj borio kao pešak. Svoje
slobodno vreme posvećivao je savlađivanju ove drevne veštine i
uskoro je postao veoma brz. Izvučeno je još starih kola, tako da su i
njegovi prijatelji mogli da se s njim trkaju i on je u ovome uživao, ali
nikada nije organizovao pravo takmičenje. On nije ni voleo da se
takmiči, jer je vrlo rano shvatio da postoje ljudi koji će ga pustiti da
pobedi.
Iz Propontide, gde se Filip nalazio, utvrdivši, baš kao što je i bio
predvideo, da će biti teško osvojiti Perint, stigla su pisma. Perint se
nalazio na uzvišenju koje je bilo neosvojivo s mora i bio je okružen
jakim zidinama. Perinćani, koji su napredovali i brojno se povećavali, u
svom gradu podignutom na strmim liticama godinama su gradili kuće
od četiri ili pet odaja koje su se uzdizale jedna iznad druge poput
tribina u pozorištu i pružale se duž bedema tako da su na njih mogli da
se smeste strelci i kopljonoše. Filip je, da bi obezbedio za svoje ljude
zaštitu, sagradio trideset metara visoku opsadnu kulu i rampe za
katapulte, a njegovi vojnici su potkopali deo zidina i otkrili da se iza
njih nalazi još jedan zid, koji je sačinjavao prvi red kuća napravljenih od
kamena, šljunka i zemlje. Kao što je i očekivao, Bizantion je pomagao
njegovom neprijatelju i njihovi brzi brodovi čiji su zapovednici dobro
poznavali te vode (Makedonija nikada nije predstavljala jaku pomorsku
silu) dovozili su sveže trupe i držali otvorenim put da bi brodovi za
snabdevanje Uzvišenog kralja mogli da prolaze. On je ispunjavao svoj
deo sporazuma sa Atinom.
Kralj Filip, koji je diktirao ova pisma, bio je jezgrovit i jasan. Pošto
bi pročitao neko od njih, Aleksandar bi počeo da hoda naokolo, svestan
da propušta veliku bitku. Čak je i kraljevski pečat bio slaba nadoknada
za to.

Jednog jutra dok se nalazio na trkalištu, on ugleda Harpala kako mu

maše. Verovatno je upravitelj palate preneo neku vest do nekoga ko bi
mogao da ga pozove, a da to ne predstavlja nedostatak poštovanja, što
znači da se radi o nečem hitnom. Aleksandar skoči sa kola, potrča uz
njih nekoliko koraka da bi zadržao ravnotežu i zatim stiže do Harpala,
umazan blatom koje mu je u debelom sloju prekrivalo noge sve do
kolena. Lice mu je bilo prljavo od znoja i prašine i na njemu su samo
sijale oči, koje su zbog toga delovale kao da su tirkiznoplave. Njegovi
prijatelji držali su se podalje od njega, ne zato što im je to nalagalo lepo
vaspitanje, već da im ne bi zaprljao odeću. Harpal prošapta kada je
prošao pored njih: „Čudno je, ali da li ste primetili da on nikada ne
smrdi, čak ni onda kada bi svako drugi bazdio poput psa koji juri
lisicu?”
„Pitaj Aristotela zašto je to tako”, reče neko.
„Neću, mislim da je to zato što on sve sagori.”
Sluga mu reče da je sa severoistočne granice stigao glasnik i da
čeka da ga princ primi.
Aleksandar mu naredi da otrči i donese mu čist hiton i skinu se i
opra na česmi u štalskom dvorištu i pojavi se u odaji za prijeme samo
trenutak pre nego što Antipatar, dok je pismo i dalje stajalo
zapečaćeno, završi sa ispitivanjem glasnika, koji je imao štošta da
ispriča. On je jedva uspeo da se živ vrati u Pelu iz planina iznad reke
Strimon, gde su Makedonci živeli zajedno sa Tračanima u zemlji
prekrivenoj klancima, planinama, šumama i pašnjacima.
 Antipatar se trže iznenadivši se zbog Aleksandrovog brzog dolaska;
glasnik je bio iscrpljen i treptao je, budući da su mu kapci bili teški
zbog nedostatka sna. Upitavši ga kako se zove, Aleksandar reče:
„Izgledaš umorno, sedi.” Pljesnuvši rukama, on naredi da čoveku
donesu vino i, dok su ga donosili, pročita pismo Antipatru. Kada je
glasnik ispio vino, on zatraži da mu ispriča sve što zna.
Medojci su bili brđani toliko drevnog porekla da su Ahajci, Dorci,
Makedonci i Kelti, krećući se na jug, prošli kroz divlje zemlje ovog
plemena u nadi da će pronaći nešto bolje. Oni su preživeli na
planinama, a zahvaljujući klimi u Trakiji postali su čvrsti poput divljih
koza, i čuvali su svoje običaje koji su poticali još iz bronzanog doba i,
kada bi uprkos prinošenju ljudi na žrtvu njihovi bogovi koji su im
obezbeđivali hranu i dalje ostajali nemilosrdni, odlazili bi u pljačkaške
pohode u druge zemlje. Filip ih je porazio pre mnogo vremena i primio
je njihovu vazalsku zakletvu, ali je vremenom ona za njih sve više
bledela da bi se, na kraju, pretvorila u legendu. Njihov broj se povećao, i
dečaci koji su dostigli doba zrelosti želeli su da okrvave svoja koplja, i
onda su pokuljali na jug poput bujice koja se izlije iz rečnog korita.
Pljačkali su i spaljivali imanja i ubijali makedonske naseljenike i lojalne
Tračane, uzimali njihove glave kao trofeje i odvodili njihove žene.
Antipatar, koji je sve ovo slušao po drugi put, posmatrao je mladića
koji je sedeo na svom počasnom mestu, čekajući uslužno da u
njegovom pogledu ugleda da mu je potrebna pomoć. Međutim,
Aleksandar je sedeo, pogleda uprtog u glasnika, željan da sve čuje, tela
nagnutog napred.
„Odmori se sada malo”, reče Aleksandar. „Želim da dam da mi se
nešto napiše.” Kada pisar dođe, on mu je diktirao, proveravajući sa
glasnikom da li je dobro zapamtio kretanja Medojaca i osnovne
karakteristike te zemlje, a zatim je sam nacrtao mapu, budući da beše
savladao ovu veštinu. Pošto je i mapu proverio s glasnikom, on naredi
da čoveka okupaju, nahrane i odvedu u krevet, i otposla pisara.
„I mislio sam”, reče pregledajući voštane tablice, „da ćemo sve ovo
već sada saznati od njega. Možda će ga san osvežiti, ali nikad se ne zna,
mogao bi i da umre. Želim da se dobro odmori pre nego što krenem,
tako da mogu da ga povedem kao vodiča.”
Antipatar se namršti i njegove prosede obrve se podigoše. Osećao
je da će se ovo dogoditi, ali je odlučio da ne poveruje da se to stvarno
događa.
„Aleksandre, ti znaš koliko bih bio srećan da te imam pored sebe.
Ali takođe znaš da je nemoguće da obojica odemo iz Makedonije, dok je
kralj u ratu.”
Aleksandar se uspravi na stolici. Njegova kosa, s tragovima prašine
i vlažna od pranja na brzinu, padala mu je na čelo, a nokti i prsti na
nogama bili su mu prljavi. Pogled mu je bio hladan i nije ni pokušavao
da deluje naivno. „Ali naravno, Antipatre, nikada ne bih ni pomislio na
tako nešto. Tebi ću ostaviti pečat, dok sam ja odsutan.”
Antipatar otvori usta, udahnu duboko i zastade. Aleksandar reče,
ljubazno, ali odlučno: „Sada nije kod mene, jer sam bio na trkalištu.
Dobićeš ga kada krenem iz Pele.”
„Aleksandre! Samo razmisli...”
Aleksandar, koji ga je gledao kao što se suparnici u dvoboju
međusobno odmeravaju, rukom napravi pokret kojim pokaza da još
nije završio. Nakon tog prelomnog trenutka, Antipatar zaćuta.
Zvaničnim tonom, Aleksandar reče: „Ja i moj otac znamo koliko smo
srećni što imamo takvog čoveka kao što si ti, kojem možemo da
poverimo kraljevstvo.” On ustade, stade malo raširenih nogu, držeći
ruke za pojasom, a onda zabaci rukom svoju razbarušenu kosu. „Ja
idem, Antipatre. Pomiri se s tim jer nemamo mnogo vremena. Krenuću
sutra u zoru.”
Antipatar, koji je takođe ustao, pokuša da iskoristi svoju visinu, ali
otkri da to nema nikakvog dejstva. „Ako ti tako želiš, onda je to tako. Ali
prvo razmisli. Ti si dobar zapovednik na bojnom polju, to svi znaju.
Ljudi te vole i u tome se svi slažemo. Ali nikada nisi predvodio vojni
pohod, niti pripremao potrebne zalihe, niti smišljao strategiju. Da li
znaš kako ta zemlja izgleda?”
„Do sada su sigurno stigli do doline reke Strimon, zbog nje su tu i
došli. A o potrebnim zalihama ćemo razgovarati na Ratnom veću.
Sazvaću ga za sat vremena.”
„Da li shvataš, Aleksandre, da će se, ako izgubiš, polovina Trakije
zapaliti i goreti poput žbunja mirte? Tvoj otac će biti odsečen, a kada se
vest proširi, ja ću morali da branim severozapadne granice od Ilira.”
„Koliko trupa bi ti bilo potrebno za to?”
„Ako ti izgubiš, neće biti dovoljno vojnika u Makedoniji.”
Aleksandar malo nakrivi glavu nalevo, a njegov pogled usmeren
negde iznad Antipatrove glave, beše kao zamagljen. „Takođe, ako
izgubim, ljudi mi više neće verovati i ja nikada neću postati general.
Takođe, moj otac bi mogao da kaže da ja nisam njegov sin, i onda
nikada neću postati kralj. Pa, izgleda da ću morati da pobedim.”
 Antipatar pomisli da Kasandar nije smeo da se s njim sukobi, ljuska
je zaista lako pucala. Čovek mora da uvek s njim bude na oprezi. „A šta
je sa mnom? Šta će mi kralj reći zbog toga što sam ti dopustio da
odeš?”
„U slučaju da izgubim? Reći će da je trebalo da poslušam tvoj savet.
Napiši to i ja ću potpisati i potvrditi da si mi ga dao; i bilo da ja
pobedim ili izgubim, to će stići do mog oca. Da li je to poštena
opklada?”
Antipatar ga oštro pogleda ispod svojih čupavih obrva. „Ah. Ali to
ćeš kasnije iskoristiti protiv mene.”
„Oh, da”, reče Aleksandar otvoreno. „Naravno da hoću, šta drugo
očekuješ? Ti ulažeš svoju opkladu, Antipatre. Ne možeš da očekuješ da
ništa ne rizikuješ. Ja ne mogu da ne rizikujem kada se radi o mojoj.”
„Mislim da su ulozi dovoljno visoki.” Antipatar se nasmeši,
prisetivši se da mora da bude oprezan. „Onda, reci mi šta želiš. Bilo je
slučajeva da sam se kladio i na gore konje nego što je ovaj.”
Aleksandar je ceo dan proveo na nogama, osim što je sedeo dok je
trajalo Ratno veće. On je mogao da izdaje naređenja i sedeći, ali je uvek
brže mislio hodajući tamo-amo; možda je to bila posledica rasprava
koje su u Miezi vodili šetajući. Nameravao je da se pre toga vidi sa
svojom majkom, ali nije stigao. Otišao je do nje kada je sve završio, ali
nije dugo ostao, jer ona je bila sklona da oko svega diže galamu, mada
je ovo, naravno, bilo ono što je želela. Videće je kasnije. U
međuvremenu, trebalo je još i da se oprosti od Fenika, a bilo je važno i
da malo odspava.
U logoru pred Perintom jutro je bilo mirno; prethodne noći vodile
su se borbe na bedemima i sada su se ljudi odmarali. Zvuci koji su se
čuli bili su oni koji vladaju kad je sve mimo: mazge su njakale, ljudi koji
su opsluživali opsadne sprave dovikivali su se, a jedan čovek koji je bio
ranjen u glavu vikao je kao pomahnitao u kolibi za ranjenike, a jedan
kapetan strelaca, zadužen da se stara o tome da oni u gradu pod
opsadom ne mogu da se odmore, vikao je svojim ljudima da podignu
podupirače i podmažu trake sa kojih je izbacivano kamenje, a dopirali
su i zvuci sa mesta gde se nalazila ogromna gomila kamenova na
kojima je bila urezana kratka poruka: „Od Filipa”.
Za Filipa su podigli veliku kolibu od dasaka, u kojoj je boravio kada
se nisu kretali; naime nije bilo svrhe da koristi kraljevski šator gde bi
mu bilo prevruće pod smrdljivom kožom šatora. Budući da je bio stari
vojnik, on je kolibu pretvorio u udobno boravište: pod je bio prekriven
slamom, a sa sobom je doneo stolice, svetiljke, kadu i krevet koji je bio
toliko širok da je u njemu mogla da spava i cela četa. Za stolom od
borovog drveta koji su u logoru načinile drvodelje, sedeo je sa
Parmenionom i upravo su čitali pismo koje je stiglo od Aleksandra.
„Pošto sam okupio i trupe iz Pidne i Amfipolja, krenuo sam ka severu
do Terme. Planirao sam da idem velikim istočnim putem do Amfipolja, da
otkrijem kretanje neprijatelja i da radim ono što mi se učini da je najbolje,
pre nego što krenem na sever duž reke.
Ali u Termi sam se susreo sa jednim jahačem koji je došao iz zemlje
Agrenoja. Njega je poslao Lambar, moj prijatelj, ispunivši tako svoju
zakletvu.”
„Prijatelj?” reče Filip. „Prijatelj? Šta to znači? Ovaj dečak je kod nas
bio talac. Sećaš se, Parmenione. Ja sam se kladio i uložio jedan talant da
će se Agrenoji pridružiti Medojcima.”
„A šta si mi ono pričao”, reče Parmenion, „da je princ skrenuo s puta
i posetio ovo pleme, onda kada si ga poslao natrag u školu? Sećam se
dobro koliko si psovao kada si za to čuo.”
„Tako je, tako je. Potpuno sam zaboravio na to. To je bio
nepromišljeni ispad i bio je srećan što mu nisu prerezali grkljan. Ja ne
uzimam taoce iz plemena za koja verujem da su bezopasna. Prijatelj!
Pa, dobro, videćemo.”
„Pošto je čuo da se ti nalaziš na istoku, on mi je javio da su Medojci
stigli do ulazu u dolinu Strimona i da svuda za sobom ostavljaju pustoš.
Pozvali su njegov narod da im se pridruži u ratu, ali je kralj Teres odbio,
poštujući zakletvu koju ti je dao kada si mu vratio sina.”
„Ali dečak je bio taj koji mu je poslao poruku. Koliko je on sada star?
Verovatno ima oko sedamnaest godina.”
„On me je posavetovao da brzo krenem uz reku do Vrletne kapije,
kako oni nazivaju početak uske klisure strmih litica i da tamo pojačam
ljudstvom staro utvrđenje, pre nego što oni siđu u ravnicu. Ja sam stoga
odlučio da ne gubim vreme odlazeći u Amfipolj, već da pošaljem Koina sa
naređenjem da dovede trupe odatle; a da ja povedeni ljude koje imam
pravo preko Krusije i da pređem Strimon kod Sirisa, gde će me Koin
dočekati sa svojim ljudima, svežim konjima i zalihama, pošto mi sami
putujemo ne noseći mnogo toga. Kada sam rekao ljudima kakva
opasnost preti našim naseljenicima u ravnici, oni su bili radi da krenu; i
pošto su staze bile teško prohodne, išao sam pešice zajedno sa njima i
ohrabrivao ih da požure.”
Filip podiže pogled. „Sekretar koji je ovo pisao malo je doterao ovaj
deo. Ali se ipak vidi kako je prvobitno izgledao.”
„Prešli smo Krusiju i pregazili Strimon oko podneva trećeg dana.”
„Šta?!” uzviknu Parmenion zureći. „Prešli Krusiju? To je oko sto
kilometara.”
„On se kreće brzo i ohrabruje ih da požure.”
„Koin me je tu dočekao izvršivši sve što sam mu naredio. Ovaj oficir je
delovao brzo i vešto, i ja ti ga preporučujem. Takođe, on je urazumio
Stasandara koji je zapovednik u Amfipolju, i koji je smatrao da bi trebalo
da ja protraćim tri dana da bih stigao tamo i pitao ga šta da radim.”
„Ovo je dodao”, reče Filip nasmejavši se, „svojom rukom.”
„Zahvaljujući tome što je Koin dobro obavio svoj zadatak, dobio sam
trupe koje sam tražio, oko hiljadu ljudi...”
Parmenionova vilica pade i usta mu se otvoriše. Nije ni pokušao da
ovo prokomentariše.
„...što mi se, iako su ostavili Amfipolj bez dovoljno ljudstva, i dalje čini
mudrim, jer se svakim danom u kojem Medojci ostaju nepobeđeni, sve više
se povećava verovatnoća da će im se druga plemena pridružiti. Postavio
sam osmatrače i signalne vatre svuda između nas i obale, da bi mogli da
me upozore ako Atinjani napadnu sa mora.”
„Ah”, reče zamišljeno Parmenion. „Pa ipak, čudim se da je odabrao
tako staloženog čoveka kao što je Koin da to obavi.”
„Ali pre nego što smo stigli do Strimona, Medojci su već bili pregazili
utvrđenje kod Vrletne kapije i stigli su do ravnice i počeli da pustoše
imanja. Neki su prešli preko Strimona na zapadu i stigli do rudnika
srebra, ubili čuvare i robove i poneli poluge srebra preko gaza. Zbog
ovoga sam zaključio da nije dovoljno da ih oteram iz ove zemlje, već da i
njihovo boravište mora da bude osvojeno.”
„Da li on zna”, upita Parmenion s nevericom, „gde se ono nalazi?”
„Kada sam izvršio smotru vojske, prineo sam žrtve odgovarajućim
bogovima i Heraklu i proroci su mi predvideli sreću. Takođe, jedan od
nama odanih Peonjana ispričao mi je da je dok je bio u lovu video jednog
vuka kako jede plen koji je uhvatio jedan mladi lav. Vojnici su bili
zadovoljni zbog ovog znamenja, i ja sam nagradio ovog čoveka i dao mu
zlatnik.”
„On je to i zaslužio”, reče Filip. „On je najlukaviji od svih proroka.”
„Pre nego što sam krenuo, poslao sam pet stotina odabranih brđana
da krišom prođu kroz, šumu i iznenade one u utvrđenju kod Kapije.
Lambar, moj prijatelj, savetovao me je i rekao da će se tu nalaziti njihovi
najgori borci, budući da nijedan od njihovih istaknutih ratnika neće hteti
da se odrekne svog dela plena da bi ostao da obezbeđuje pozadinu. Moji
ljudi su otkrili da je to istina. Takođe su tamo pronašli tela naših ubijenih
vojnika i videli da su naši ranjenici bili mučeni. Kao što sam im i naredio
da učine ako to bude slučaj, oni su bacili Medojce sa litice u reku. Onda su
ostavili ljude u utvrđenju i na obe strane klanca. Kefalon ih je predvodio i
pokazao se kao sposoban oficir.
U dolini, neki od naših naseljenika behu poslali svoje porodice na
bezbedno mesto, a oni su ostali da bi se borili protiv neprijatelja. Ja sam ih
pohvalio zbog hrabrosti, dao im oružje i obećao im da će godinu dana biti
oslobođeni plaćanja poreza.” „Mladi ljudi ne znaju odakle novac dolazi”,
reče kralj. „Možeš da budeš uveren da nije ni pomislio da ih pita koliki
je porez koji plaćaju.”
„Ja sada vodim sve snage koje imam na sever duž doline, dok mi je
desno krilo ispred da bi sprečilo da neprijatelj zauzme visove. Gde god da
smo naišli na manje grupe koje pljačkaju, mi smo ih uništili, a ostale
potiskujemo ka severoistoku, gonimo ih poput pasa čuvara koji okupljaju
stado, i pazimo da se oni ne raziđu i odu u brda i tako izbegnu da se s
nama sukobe. Tračani se u potpunosti uzdaju u svoj prvi iznenadni juriš i
ne žele da prihvate bitku na otvorenom polju.
Oni su se okupili gde sam se i nadao, na jednom uskom pojasu
zemljišta gde se reka uliva u jezero. Smatrali su, kao što sam i mislio da će
učiniti, da će im reka obezbediti leđa; a ja sam računao na to da ću ih u
nju potisnuti. U njihovoj pozadini nalazio se gaz, koji je poznat po tome
što je dubok i opasan. Kada su tamo okvasili uzice na svojim lukovima i
izgubili teško oružje, bili su spremni da krenu kući preko prevoja, ne
znajući da ga moji ljudi već drže.
Zatim sam izdao naređenje za bitku...”
Usledio je detaljan opis. Filip je nešto mrmljao dok ga je čitao,
zaboravivši da čita naglas Parmenionu, koji je žudeo da čuje.
Namamljeni u zamku, naterani da se okreću oko sebe u zbrci koja je
zavladala, Medojci su se dobro borili duž reke, ali su upali u čelični
stisak klanca. Aleksandar je vratio u Amfipolj većinu ljudi iz tamošnjeg
garnizona i ostavio im mnoštvo zarobljenika.
„Sutradan sam krenuo duž reke preko prevoja; naime jedan deo
Medojaca je uspeo da pređe planine drugim putevima i ja nisam želeo da
im dam vremena da se ponovo okupe. Tako sam došao u zemlju Agrenoja.
Tu me je Lambar, moj prijatelj, sačekao sa svojim konjanicima, svojim
prijateljima i rođacima. On je tražio od oca da mu dozvoli da sa nama
krene u rat, da bi ispunio svoju zakletvu. Oni su nam pokazali koji su
prevoji najbolji da njima krenemo, a kasnije su u bici bili veoma dobri.”
„Teres je shvatio na koju stranu vetar duva”, reče Filip. „Pa ipak,
dečak nije čekao. Zašto? Dok je bio u Peli, bio je još dete i ne mogu ni da
se setim kako je izgledao.”
On je mrmljao dok je čitao o pohodu koji je usledio preko vrletnih
planina. Aleksandar, koga su njegovi saveznici odveli sve do krševitog
gnezda neprijatelja, napao je glavni prilaz, dok su se njegovi brđani
uspuzali uz gotovo okomitu liticu koja je bila nečuvana.
„Ljudi iz doline, želeći da se osvete, hteli su da ubiju svakoga koga
pronađu, ali ja sam im naredio da poštede žene i decu, koji nikome nisu
ništa naudili. Njih sam ja poslao u Amfipolj, i ti učini s njima ono što misliš
da je najbolje.”
„Pametan dečko”, reče Parmenion. „Te snažne brđanke uvek
dostižu dobru cenu, i bolje rade nego muškarci.”
Filip je letimičnim pogledom čitao kako se pohod završio i pohvale
koje su usledile (Hefestion, sin Amintora iz Pele, izuzetno se dobro borio),
a glas mu pređe u šapat dok je čitao izveštaj o uobičajenim poslovima
koji su usledili. Iznenada, na šta Parmenion poskoči, on povika: „Šta?”
„Šta je bilo?” upita Parmenion.
Filip, podigavši pogled sa svitka, reče odmerenim glasom: „On je
tamo ostao da bi osnovao grad.”
„Sigurno je to sekretar napisao.”
„Sekretar piše kao da piše knjigu. Medojci su imali nešto dobre
zemlje za ispašu, a na padinama planina raste vinova loza, tako da on
sada obnavlja grad, u dogovoru sa Lambarom, svojim prijateljem.
Pretpostavljam da obojica mogu da zajedno skrpe trideset i tri godine.”
„Ako i toliko”, progunđa Parmenion.
„On je uzeo u obzir sve koji bi bili pogodni da se tu nasele: Agrenoji,
naravno, odani Peonjani, neki Makedonci koji nemaju zemlje koje on
poznaje i... da, sačekaj. Evo sada jedne naknadne beleške. Pita me da li
imam neke zaslužne ljude koje bih želeo da nagradim i dam im zemlju?
On misli da bi mogao da uzme dvadesetoricu.”
Parmenion, zaključivši da bi sada samo budala nešto rekla, pročisti
grlo da bi ispunio tišinu koja je zavladala.
„Naravno, dao je i ime gradu. Aleksandropolj.”
Filip je zurio u svitak. Parmenion je posmatrao to pronicljivo,
ožiljcima prekriveno lice, koje je sve više starilo, njegove prosede
obrve i bradu; bio je poput starog bika koji miriše sveži prolećni
vazduh, podigavši svoje stare rogove. I ja postajem takav, pomisli
Parmenion. Oni su zajedno provodili zime u Trakiji, zajedno su stajali
pred naletom Ilira, delili su blatnjavu vodu kada je vladala suša i vino
posle bitke, delili su istu ženu, kada su bili mladi i ona nije znala sa
izvesnošću ko je otac njenog deteta; i oni su se s tim šalili. Parmenion
ponovo pročisti grlo.
„Dečak stalno govori”, reče naglo, „da mu ti nećeš ništa ostaviti da
bi on mogao da stekne slavu. On koristi svaku priliku koja mu se
ukaže.”
Filip udari pesnicom po stolu. „Ponosan sam na njega”, reče
odlučno. „Ponosan sam na njega.” On privuče sebi praznu neispisanu
voštanu tablicu i brzim potezima poče da skicira tok bitke. „Ovo je
dobar plan, dobro je postavio trupe. Ali da su mu izmakli, da je ostavio
neki prolaz otvorenim, recimo, ovde, šta bi se onda dogodilo, a? Ili da
mu je konjica izmakla? Ali ne, on je sve držao, u svojim rukama, ovde na
liniji fronta. A kada su oni krenuli tamo gde nije želeo, on je promenio
svoje kretanje ovako.” On pucnu prstima. „Videćemo, Parmenione, još
mnogo toga od ovog mog dečaka. Pronaći ću mu tih dvadeset ljudi za
Aleksandropolj, tako mi boga, hoću.”
„I ja ću se raspitati. Zašto ne bismo tome nazdravili?”
„Zašto da ne?” On naredi da im se donese vino i poče da zamotava
svitak. „Čekaj, šta je ovo, šta je ovo? Nisam završio.”
„Pošto sam se već nalazio na s event, čuo sam za Tribale koji žive na
visovima Hemona i kako su samovoljan i ratnički narod i da predstavljaju
pretnju za uređene zemlje. Pomislio sam da bih mogao, dok sam u
Aleksandropolju, da tamo povedem rat i da ih dovedem u red. Želeo bih da
dobijem tvoju dozvolu da pozovem iz Makedonije vojsku koja će mi biti
potrebna. Predlažem...”
Donesoše im vino i sipaše. Parmenion otpi veliki gutljaj,
zaboravivši da sačeka da kralj to prvi učini, a kralj zaboravi da to
primeti. „Tribali! Šta taj dečak želi, da li hoće da stigne do Istara?”
Filip, preskočivši Aleksandrove navode šta mu je neophodno za
pohod, pročita: Ovi varvari bi mogli da nas uznemiravaju, ako nam dođu
iza leđa kada budemo prelazili u Aziju, a ako bismo ih pokorili, mogli
bismo da pomerimo granice na sever sve do Istara, što je naš prirodni
odbrambeni bedem; pošto je Istar, kao što ljudi kažu, najveća reka na
svetu nakon Nila i Okružućujeg okeana.”
Dva čoveka pogledaše jedan u drugoga, kao da ispituju znamenja.
Filip razbi tišinu, počevši da se smeje na sav glas, zabacivši glavu i
pokazujući svoje polomljene zube i udarajući se rukom po nozi.
Parmenion mu se pridruži s osećajem olakšanja.
„Simeju!” povika napokon kralj. „Pobrini se za prinčevog glasnika.
Daj mu sutra odmornog konja.” On odgurnu pehar s vinom. „Moram da
odbijem ovaj njegov zahtev odmah, pre nego što počne da okuplja
vojsku; ali ne želim da razočaram dečka. Ah, znam. Predložiću mu da se
posavetuje sa Aristotelom oko izgradnje grada. Kakav dečak, zar ne?
Kakav dečak!”
„Kakav dečak!” uzvrati kao odjek, Parmenion. Zurio je u svoj pehar,
posmatrajući svoje lice na tamnoj površini vina.

Ljudi su marširali ka jugu u dugom nizu, podeljeni u falange i čete,

duž doline Strimon. Aleksandar ih je predvodio, idući na čelu svoje
čete. Hefestion je jahao pored njega.
Sve oko njih bilo je ispunjeno zvucima. To su bili krici lešinara, koji
su leteli na nebu i obrušavali se i borili se oko izabranog plena,
pomešani sa graktanjem gavranova.
Naseljenici su sahranili svoje mrtve, a vojnici svoje, napravivši
pogrebne lomače. Na kraju kolone, iza kola obloženih slamom u kojima
su ležali ranjenici, vukla su se jedna kola u kojima su se nalazile ume
izrađene od gline i na svakoj beše ispisano ime i one behu zamotane u
slamu.
Izgubili su malo ljudi, jer su brzo izvojevali pobedu. Vojnici su
razgovarali o tome dok su marširali, gledajući na hiljade leševa
neprijatelja koji su ležali tamo gde su i pali. Tokom noći vukovi i šakali
su se obrušili na njih, a sa svetlošću zore došli su i aeoski psi i lešinari
koje su se okupljale u gomilama. Dok je vojska prolazila blizu njih, oni
poleteše kričeći i onda su besno leteli iznad svog obroka, a sve što je
moglo da se vidi bile su kosti i ostaci tela koje su vuci iskidali žureći da
bi stigli do utrobe. Smrad, kao i buka, širio se nošen vetrom.
Za nekoliko dana ostade samo gole kosti. Ko god da bude novi
vlasnik te zemlje, pošto je ono najgore već urađeno za njega, sakupiće
ih na gomilu i spaliti ili zakopati u jamu.
Iznad jednog mrtvog konja poigravali su lešinari, skakućući gore-
dole sa poluraširenim krilima i grakćući jedan na drugoga. Volovska
glava tiho zanjišta i frknu, uplašivši se. Aleksandar dade znak ostalima
da nastave, a zatim sjaha i povede pažljivo konja ka hrpi smrdljivog
mesa, milujući ga po njušci, a onda ode napred da bi uplašio i oterao
lešinare i, kada oni odleteše, vrati se ka njemu smirujući ga rečima.
Volovska glava je udarao kopitama po zemlji i rzao, osećajući gađenje,
ali beše umiren. Pošto su tako stajali nekoliko trenutaka, Aleksandar se
pope i otkasa na svoje mesto u koloni. „Ksenofont kaže”, reče
Hefestionu, „da čovek to mora da uradi ma šta da je uplašilo konja.”
„Nisam znao da ima toliko lešinara u Trakiji. Od čega oni žive kada
nema rata?” Hefestion, kome je bilo zlo, govorio je tek da bi odvratio
misli.
„Nikada se ne dešava da nema rata u Trakiji. Ali pitaćemo
Aristotela.”
„Da li ti je još žao”, reče Hefestion spuštajući glas, „što se nismo
borili sa Tribalima?”
„Naravno da jeste”, odgovori Aleksandar iznenađeno. „Bili smo na
pola puta do njih. S njima ćemo na kraju morati da se pozabavimo, a uz
to, videli bismo Istar.”
Jedna mala konjička četa koja je po njegovom naređenju kaskala
ispred njih, vide da su neka tela zakrčila drum. Oni raširiše svoje mreže
za lov i odvukoše ih s puta.
„Odjašite napred”, naredi im Aleksandar, „i vidite da li je sve čisto.
Da, i dalje mi je žao, naravno, ali nisam ljut. Istina je, kao što on kaže, da
su nam upravo sada snage rasute na nekoliko strana. Napisao mi je
veoma lepo pismo, ali pročitao sam ga na brzinu, čim sam video da se
radi o odbijanju.”
„Aleksandre”, reče Hefestion, „mislim da je onaj čovek tamo još živ.”
Jato lešinara je nešto posmatralo, skakućući napred, a zatim su se
povukli, kao da ih je nešto uznemirilo. Zatim oni ugledaše jednu ruku
kako se slabašno i nemoćno pomera.
„Toliko dugo?” reče Aleksandar čudeći se.
„Padala je kiša”, reče Hefestion.
Aleksandar se okrenu i dade znak rukom prvom konjaniku kojeg
ugleda. Čovek odmah dojaha i gledao je u ovog divnog dečaka s
izrazom duboke ljubavi na licu.
„Polemone, ako se onom čoveku još može pomoći, podigni ga. Oni
su se hrabro borili. A ako ne, brzo ga dokrajči.”
„Da, Aleksandre”, reče čovek s obožavanjem u glasu. Aleksandar mu
uputi blagi smešak odobravanja i on ode sijajući da obavi svoj zadatak.
Čim on ponovo uzjaha svog konja, lešinari, kriknuvši od zadovoljstva,
ponovo se okupiše.
Daleko ispred njih blistalo je plavo more. Uskoro, pomisli Hefestion
s olakšanjem, proći će preko bojnog polja. Aleksandrov pogled lutao je
po ravnici prekrivenoj lešinarima i još dalje, prema obzorju. On reče:
 „Duše mnogih hrabrih ljudi stigoše u kuću Hadovu,
Dok njihova tela behu gozba za pse i za sve ptice sa neba.
I tako volja Zevsova beše ispunjena.”

Ritam heksametra slagao se savršeno sa korakom kojim je išao

Bukefal. Hefestion ga pogleda ćuteći. Aleksandar je jahao, spokojan u
društvu svog nevidljivog pratioca.

Kraljevski pečat Makedonije ostao je još neko vreme kod Antipatra.

Aleksandar se susreo sa glasnikom, koji ga je pozvao da dođe do mesta
gde je njegov otac držao grad pod opsadom, da bi tamo dobio
naređenja. On krenu na istok ka Propontidi, povevši svoje drugove sa
sobom.
U kraljevom boravištu ispred Perinta, koje se do tada već beše
pretvorilo u udoban dom, otac i sin sedeli bi za stolom od borovine,
nagnuti nad poslužavnikom ispunjenim peskom i kamenjem, od kojih
su pravili planine, prstima prokopavali klance i crtali raspored konjice,
strelaca, falangi i lukonoša. Tu niko nije ometao njihovu igru, sem
ponekad neprijatelj kada bi krenuo u napad. Filipove lepe mlade
štitonoše bile su tu i posluživale ih, a Pausanija, koji je sada imao bradu
i čija lepota beše uništena, unapređen je u zapovednika straže i on je
sve to mimo posmatrao i nikada ih nije prekidao, sem kada je bilo
potrebno da podigne uzbunu. Onda bi oni zgrabili svoje oružje; Filip
psujući poput starog ratnika, a Aleksandar jedva dočekavši. Čete
kojima bi se on priključio radosno bi ga pozdravljale. Otkako je sam
predvodio vojni pohod, dobio je nadimak Bazilisk17, Mali kralj.
Kud god da je išao pratila ga je legenda koja se o njemu stvarala:
jednom je dok je predvodio izvidnicu, obišavši oko jedne stene, naleteo
pravo na dvojicu Medojaca i ubio ih, dok su ljudi koji su se nalazili iza
njega zadržavali dah, a niko od njih nije stigao ni da poviče u znak
upozorenja; jednom je cele noći držao u svom šatoru
dvanaestogodišnju Tračanku koja je dotrčala do njega kad su je
muškarci progonili i nije je ni dotakao i dao joj je miraz da može da se
uda; uleteo je među četvoricu krupnih Makedonaca koji su se svađali i
već bili izvadili i mačeve i razdvojio ih golim rukama; za vreme jedne
jake oluje u planini, dok su munje toliko sevale da se činilo da su bogovi
odlučili da ih sve unište, on je u tome video srećno znamenje i
održavao ih je u pokretu i zasmejavao; nekome su previli ranu
Baziliskovim ogrtačem i pričalo se da se njegova krv obojila u
ljubičasto; neko, koji ga je smatrao početnikom i isprobao sve stare
vojničke trikove na njemu, zažalio je zbog toga. Svi su shvatili da treba
da se paze ako se on na njih naljuti. Ali ako se prema njemu ponašaš
kako treba, i on će prema tebi biti takav.
I tako, kada bi ga pri svetlosti zamirućih vatri videli kako trči ka
merdevinama, blistav poput vilinog konjica, pozdravljajući ih kao da
svi idu na gozbu, oni bi ga dozivali i trčali da zauzmu mesto što bliže
njemu. Bilo je dobro ne skidati pogled s njega, jer je on mislio brže od
svih.
Opsada se loše odvijala. To što je Filip načinio primer od Olinta,
imalo je i jednu drugu posledicu: Perinćani su odlučili da će radije da
umru nego da dozvole da njihov grad bude osvojen. A to je i dalje bilo
daleko. Branioci, koji su s mora dobijali zalihe, dočekivali su snažno
napade i često i sami izlazili u juriš. I oni sami davali su primer
drugima. Iz Hersona koji se nalazio južno od velikog istočnog druma,
stigle su vesti da su se i ostali gradovi ohrabrili. Atinjani su ih već
odavno pozivali da se pobune, ali oni nisu hteli da prihvate atinsku
vojsku, jer je ona retko dobijala platu i bila je primorana da živi od
onoga što nađe u toj zemlji. Ali sada su gradovi bili ohrabreni. Osvojili
su makedonske ispostave i pretili njihovim uporištima. Rat je započeo.
„Ja sam očistio jednu stranu druma za tebe, oče”, reče Aleksandar
čim su ove vesti stigle. „Dozvoli mi da sada to učinim i sa drugom.”
„I hoću, čim stignu nove trupe. Ja ću ih ovde upotrebiti; a tebi će biti
potrebni ljudi koji poznaju ovu zemlju.”
On je planirao da iznenada napadne Bizantion, da bi ih sprečio da i
dalje pomažu Perint, a i bilo je bolje da se s njima pozabavi sada a ne
kasnije. On je bio uložio više nego što mu se i sviđalo u ovaj rat na
obali, a sada mu je bilo potrebno da unajmi još plaćenika. Oni su
dolazili iz Argosa i Arkadije, država koje su bile prijateljski nastrojene
prema njemu jer su tokom mnogo pokoljenja živele pod pretnjom
Sparte i nisu delile s Atinom bes i strah od njega. Ali za to mu je bio
potreban novac, koji je opsada Perinta prosto gutala, kao što voda
netragom otiče u pesak u pustinji.
Napokon su oni došli, zdepasti snažni ljudi nalik Filipu, jer se
njegovo poreklo iz Argosa na njemu još moglo videti, mada beše prošlo
mnogo pokolenja. On ih je primio i održao sastanak sa njihovim
oficirima, od kojih, bilo to dobro ili loše, ove unajmljene trupe nikada
ne smeju da se odvoje, jer bi to moglo da predstavlja slabu kariku u
komandnom lancu. Međutim, to su bili dobro uvežbani ljudi koji će
zaraditi svoju platu. Aleksandar i njegovi vojnici otišli su na zapad; to
su sve bili vojnici koji su pod njim služili u Trakiji i oni su s visine
gledali na sve ostale.
Ovaj pohod se brzo okončao. Pobuna je bila tek u začetku, i nekoliko
gradova se uplašilo i oni su izgnali svoje buntovne vođe koji su
prenaglili i zakleli su se Filipu na vernost. Međutim, oni koji su već bili
rešeni da ratuju, obradovali su se začuvši da je Filip, pošto su ga bogovi
učinili ludim, poverio dečaku od šesnaest godina da predvodi ovaj
pohod. Oni mu uputiše izazov. Aleksandar bi odjahao do njihovih
citadela, opsedao ih jednu po jednu, tražio slabe tačke u njihovoj
odbrani ili, ako ih nije bilo, stvarao ih potkopavanjem bedema ili
podizanjem opsadnih kula ili prodorom. Naučio je dobro svoje lekciju u
Perintu, a i usavršio je neke od njih. Uskoro je otpor zamro, a preostali
gradovi otvorili su mu svoje kapije prihvativši njegove uslove.
Dok se vraćao iz Akanta, posmatrao je kanal za brodove koji je
Kserks naredio da se iskopa na prevlaci Atosa, kako bi persijska flota
izbegla oluje koje dolaze sa njegovih planina. Zatim je vojska skrenula
na sever i išla duž jednog prijatnog zaliva. Smešten na padinama ispod
planine prekrivene šumama nalazio se grad, koji beše davno pretvoren
u ruševine. Na ostacima zidina rasli su žbunovi kupina, a vinograde
posađene na uzvišenjima uništile su zimske oluje, a maslinjaci obrasli
korovom bili su zapušteni; bilo je tu samo jedno stado koza koje su jele
njihovu koru i nekoliko golišavih malih dečaka koji su lomili nisko
granje. Aleksandar upita: „Koji je ovo grad bio?”
Jedan vojnik odjaha ka njima da bi ih upitao, ali dečaci s kricima
počeše da beže čim su ga ugledali i on zgrabi najsporijeg od njih, koji se
borio poput lisice uhvaćene u mrežu. Zatim ga odvuče pred svog
generala i dečak, shvativši da on nije stariji od njegovog brata, zaneme.
Kada mu nekako staviše do znanja da sve što žele od njega jeste da im
kaže kako se to mesto zove, on odgovori: „Stagira.”
Vojska nastavi dalje. Aleksandar reče Hefestionu: „Moram da
razgovaram sa ocem. Vreme je da Aristotel dobije svoju platu.”
Hefestion klimnu glavom. On je već davno shvatio da su školski
dani završeni.

Kada je mirovni sporazum potpisan, taoci isporučeni, uporišta

ispunjena ljudima, Aleksandar se vratio Filipu, koji se i dalje nalazio
pred Perintom.
 Kralj je čekao na njega da bi krenuo na Bizantion; bilo mu je
potrebno da zna da je sve u redu. On će krenuti sam, ostavivši ovde
Parmeniona, jer će Bizantion biti još teže osvojiti nego Perint, budući
da ga sa tri strane štite Propontida i Zlatni rog, a sa kopna masivni
bedemi. Filip se uzdao u iznenadni napad.
Njih dvojica su zajedno premišljali o pohodu dok su sedeli za
stolom od borovine. Često bi se dogodilo da Filip zaboravi da ne
razgovara sa odraslim muškarcem, sve dok se zbog neke njegove
nepromišljeno izgovorene grubosti dečak ne bi naglo ukočio. To se
sada sve ređe dešavalo, jer je njihov odnos postao bliskiji zbog
skrivenog ponosa koji su osećali jedan prema drugome.
„Kako se ponašaju ljudi iz Argosa?” upita Aleksandar ubrzo pošto se
vratio, dok su ručali zajedno, što su redovno činili svakog dana u
podne.
„Ostaviću ih ovde. Parmenion će morati da se s njima pozabavi. Oni
su, pretpostavljam, došli ovamo da bi se borili sa jedva obučenom
gradskom vojskom, kao što to čine u gradovima na jugu. Naši ljudi
smatraju da su oni sirovi i to im i stavljaju do znanja. Ali šta su pa oni,
vojnici ili neveste? Dobro ih plati, dobro ih hrani, dobro ih smesti, a
njima opet ništa nije po volji. Oni se dure kada treba da vežbaju, ne
dopadaju im se sarise, i dalje su nespretni s njima, a naši ljudi im se
podsmevaju. Pa, oni mogu da ostanu ovde i koriste svoja kratka koplja,
za ovo što ovde treba da se obavi i to je dovoljno.”
Aleksandar, umačući hleb u riblju čorbu, poče: „Slušaj, oče...” Pitanje
koje je hteo da postavi zagluši zvuk svađe koji je postajao sve glasniji.
„Neka ih Had odnese”, reče kralj. „Šta je to sada?”
Mogli su da čuju kako ljudi dovikuju jedni drugima, na grčkom i na
makedonskom, uvrede.
„Disciplina počinje da popušta kada se nađu u ovakvoj situaciji.”
Filip odgurnu stolicu i obrisa prste o svoje golo bedro. „To je neka
borba petlova ili tuča oko nekog dečaka... Parmenion je otišao u
izviđanje.” Buka je postajala sve jača, svaka od dve strane dobijala je
sve više pristalica. „Neće se smiriti, moraću sam da ih dovedem u red.”
On krenu tromo i hramljući ka vratima.
„Oče, ovo ne zvuči dobro. Zašto ne uzmeš oružje?”
„Šta? Ne, to bi bilo suviše. Prestaće čim me vide. Oni neće da slušaju
svoje oficire, inate se.”
„Idem i ja. Ako oficiri ne mogu da ih umire...”
„Ne, ne, nisi mi potreban. Završi ručak. Simeju, ne dozvoli da se moj
ohladi.”
Filip izađe onakav kakav se zatekao, bez oružja, sem mača koji je
uvek nosio. Aleksandar ustade i poče da gleda za njim stojeći na
vratima.
Između grada i sela gde je bila postavljena linija opsade, nalazio se
širok prostor u kojem behu iskopani rovovi koji su se pružali do
opsadnih kula gde su se nalazila utvrđena stražarska mesta. Sigurno je
tu počela svađa između ljudi koji su se nalazili na dužnosti ili za vreme
smene straže; tuča se mogla videti izdaleka i sve više ljudi je pristizalo
da bi se priključilo. Već ih je bilo nekih stotinak i Grci, koji su se nalazili
bliže tom mestu, bili su brojniji od Makedonaca. U opštoj graji čule su
se uvrede i glasovi koji su zvučali kao da pripadaju oficirima koji su se
međusobno optuživali i pretili jedni drugima kraljem. Filip pređe
posrćući nekoliko koraka, pogleda ponovo, a onda nešto povika vojniku
koji je upravo jahao ka gomili. Čovek siđe sa konja i pomože mu da
uzjaše. Filip krenu ka njima, vičući im da ućute.
On je retko odlučivao da se predstavlja kao strog vladar. Sada
zavlada tišina. Gomila se razmače da bi ga pustila da prođe. Dok su
ponovo zatvarali krug, Aleksandar vide da je konj na kojem jaše
nemiran.
Štitonoše koje su čekale pored stola razgovarale su uzbuđeno i tiho.
Aleksandar ih pogleda i upozori da treba da čekaju na naređenje. U
susednoj kolibi bila je smeštena kraljeva lična straža i sada su se oni
gurali na vratima, pokušavajući da vide šta se dešava. Aleksandar
povika: „Uzmite oružje, brzo.”
Filip se mučio s konjem. Njegov glas, koji je uvek bio snažan, sada je
zvučao ljutito. Konj uzmaknu unazad i začu se urlanje i psovke; sigurno
je udario nekog čoveka prednjim nogama. Iznenada on glasno zanjišta,
gotovo se potpuno uspravi, a zatim pade, dok se kralj i dalje uporno
držao na njemu.
Aleksandar potrča do oružja koje je visilo na zidu, zgrabi svoj štit i
kacigu - previše vremena bi bilo potrebno da navuče gornji deo oklopa
- i povika štitonošama: „Ubili su mu konja. Hajdemo!” Ubrzo izmakavši
ispred njih, on je trčao i ne osvrćući se. Makedonci su izletali iz baraka.
Svaki tren je bio važan.
On se ugura u gomilu i oni počeše da ga propuštaju da prođe. Oni su
bili samo posmatrači koje je lako mogao da pomeri svako ko je iole
odlučan. „Pustite me da prođem. Pustite me da prođem do kralja.”
Mogao je da čuje kako Filipov konj rže na samrti i taj zvuk je postajao
sve tiši; ali nije čuo ni glasa od svog oca. „Nazad, nazad, pustite me da
prođem. Sklonite se, želim do kralja.”
„On hoće svog taticu.” Prvi izazov mu je upućen, jedan Argošanin
mu je stajao na putu, smejući se; to beše čovek širokih ramena i
četvrtaste brade. „Vidite, evo ga ide petlić.” Ova poslednja reč bi naglo
prekinuta. Čovekove oči se raširiše, usta otvoriše, a iz njegovog grla
dopre zvuk krkljanja. Aleksandar, vešto povukavši, izvuče svoj mač iz
njegovog vrata.
Pred njim se stvori prazan prostor i on je mogao da vidi konja koji
se trzao, ležeći na boku, dok je njegov otac ležao s jednom nogom ispod
konja, nepomičan; iznad njega stajao je jedan Argošanin sa podignutim
kopljem u ruci, neodlučan, očekujući da dobije ohrabrenje od svojih
drugova. Aleksandar potrča ka njemu i obori ga.
Gomila se pomerala i njihala, dok su se Makedonci probijali po
njenom obodu. Aleksandar opkorači telo svog oca, podupirući se
jednom nogom o mrtvog konja i povika: „Kralj!” da bi pokazao onima
koji su mu pristizali u pomoć kuda da krenu. Svuda oko njega,
neodlučni ljudi su podsticali jedan drugoga da ga napadnu. Za svakoga
ko je stajao iza njega, on je predstavljao lak plen.
„Ovo je kralj. Ubiću prvog koji ga dotakne.” Neki se uplašiše; on je
netremice gledao u jednog čoveka u kome su oni tražili vođu; čovek
steže vilicu i nešto promrmlja, ali skrenu pogled. „Povucite se svi. Da li
ste poludeli? Da li mislite da ćete ako ubijete njega ili mene živi izaći iz
Trakije?” Neko reče da su živi izašli i iz gorili mesta, ali niko se ne
pomače. „Naši ljudi su sa vaše obe strane, a neprijatelj drži luku. Da li je
vama dosta života?”
Iznenada, nešto ga upozori na opasnost, a to beše Heraklov dar i on
se naglo okrete. Jedva uspe da ugleda lice jednog čoveka koji beše
podigao koplje, vide samo njegov nezaštićeni vrat. Aleksandrov udarac
preseče mu dušnik, čovek pade unazad, dok je krvavim prstima
pritiskao ranu iz koje je šikljala krv. Aleksandar se okrenu da bi se
suočio sa ostalima, ali u tom trenutku situacija se promeni i on ugleda
kraljeve štitonoše kako, spojivši štitove, potiskuju Argošane. Hefestion
stiže do njega, probivši se kroz gomilu poput plivača kroz talase i stade
da bi mu zaštitio leđa. Sve je bilo gotovo i trajalo je tek onoliko koliko
bi mu bilo potrebno da do kraja pojede ribu koju je imao za ručak.
On pogleda sebe. Nije imao ni ogrebotine, svaki put je za jedan
zamah bio brži od protivnika. Hefestion mu se obrati i on mu odgovori
smešeći se, blistav i spokojan u centru svoje tajne, poput boga
slobodan od straha.
Čuli su se glasni povici nekoga ko je navikao da izdaje naređenja: to
su general Argošana i Parmenionov zamenik urlali svaki na svoje
vojnike. Mesto gde je tuča bila najžešća raščisti se i ukazaše se
razbacana tela mrtvih i ranjenih; svi ljudi koji su se nalazili blizu palog
kralja behu uhapšeni i odvedeni. Mrtvog konja odvukoše u stranu.
Pobuna je završena. Kada se ponovo začuše povici, dolazili su od onih
koji su se nalazili pozadi i koji nisu mogli da vide šta se dešava, pa su se
među njima širile glasine i postavljala pitanja o tome šta se događa.
Čulo se: „Aleksandre! Gde je naš dečak? Da li su ga ovi kurvini sinovi
ubili?” A onda, iz drugog pravca: „Kralj, ubili su kralja! Kralj je mrtav!” I
još glasnije, kao u odgovor prethodnima: „Aleksandar! Evo ga!”
Aleksandar je stajao, poput tačke mira u svoj toj zbrci, gledajući
iznad gomile u blistavo plavo nebo.
Čuli su se i drugi glasovi, tik pored njegovih nogu: „Gospodaru,
gospodaru, kako si?” govorili su. „Gospodaru?” On trepnu, kao da se
budi iz sna, a onda i on kleče i dodirnu Filipa, govoreći: „Oče? Oče?”
Onda oseti da kralj diše.
Na njegovoj kosi je bilo krvi. Beše uspeo da tek dopola izvuče mač;
sigurno je za njim posegnuo u trenutku kada ga je neko udario, i to
verovatno samo drškom mača, jer taj koji ga je napao nije imao
dovoljno pribranosti da bi upotrebio oštricu. Oči su mu bile zatvorene i
telo mu je bilo mlitavo dok su ga podizali. Aleksandar, setivši se jednog
Aristotelovog predavanja, povuče kapak na njegovom zdravom oku.
Ono se ponovo zatvori, zatreperivši.
„Njegov štit”, reče Aleksandar. „Položite ga polako. Ja ću ga držati za
glavu.”
Argošani su bili oterani, a Makedonci su se u gomili okupili oko
njih, pitajući da li je kralj živ ili mrtav. „Samo je ošamućen”, reče
Aleksandar. „Biće mu uskoro bolje. Nema drugih rana na njemu.
Moshione! Reci glasniku da to prenese dalje. Sipaše! Naredi da otvore
paljbu iz katapulta. Pogledaj kako neprijatelji bulje sa zidina; želim da
prestanu da se zabavljaju. Leonteju, biću sa ocem sve dok ne dođe sebi.
Za sve što bude potrebno, obrati se meni.”
Oni položiše kralja na njegov krevet. Aleksandar izvuče svoju krvlju
umrljanu ruku kojom je pridržavao Filipu glavu i namesti mu je na
jastuk. Filip zastenja i otvori oči.
Viši oficiri, koji su smatrali da imaju pravo da tu uđu, ubeđivali su
ga da je sve u redu i da je red uspostavljen. Aleksandar, stojeći pored
kreveta, reče jednom od štitonoša: „Donesi mi vodu i sunđer.”
„Bio je to tvoj sin, kralju”, reče neko, „tvoj sin te je spasao.”
Filip okrenu glavu rekavši tihim glasom: „Tako? Dobar dečak.”
„Oče, da li si video ko te je udario?”
„Ne”, reče Filip, glasom u koji se polako vraćala snaga. „Napao me je
s leđa.”
„Pa, nadam se da sam ga ubio. Ubio sam jednog tamo.” Njegove sive
oči počivale su na Filipovom licu.
Filip zatrepta i uzdahnu. „Dobar dečak. Ne sećam se ničega, ničega,
sve dok se nisam ovde probudio.”
Štitonoša dođe noseći zdelu sa vodom i pruži mu je. Aleksandar uze
sunđer i opra svoju ruku od krvi, prešavši pažljivo dva ili tri puta
sunđerom preko nje. On se okrenu, a štitonoša zastade držeći zdelu, a
onda obiđe oko kreveta da bi sunđerom obrisao kralju kosu i čelo.
Pretpostavljao je da je princ želeo da to učini.
Do večeri, iako mu je i dalje bilo muka i vrtelo mu se u glavi kada bi
se pokrenuo, Filip je bio sposoban da izdaje naređenja. Argošani su
poslati kao zamena u Kipselu. Aleksandra su vojnici pozdravljali gde
god bi ga videli, dodirivali su ga za sreću ili da bi njegova hrabrost
prešla na njih, ili tek tako, samo da bi ga dotakli. Neprijatelj, ohrabren
ovim neredima, izašao je u sumrak na bedeme i napao opsadnu kulu.
Aleksandar je predvodio četu koja ih je dočekala i porazio ih. Lekar je
objavio da se kralj oporavlja. Jedan od štitonoša sedeo je pored njega.
Bila je ponoć kada je Aleksandar otišao u krevet. Iako je svakog dana
jeo sa svojim ocem, imao je svoje boravište. Sada je bio general.
Začu se dobro poznato kucanje na vratima. Aleksandar zbaci sa
sebe ćebe i pomeri se. Hefestion je znao da, kada to učini, to znači da
želi da razgovaraju; to je uvek mogao da pogodi.
Razgovarali su o sukobu, tiho pričajući dok su ležali u krevetu. Onda
zaćutaše, i u toj tišini mogli su da čuju zvuke logora i iz daljine sa
bedema Perinta kako stražar sa zvonom u ruci ide od čoveka do čoveka
i zvoni njime da bi ih održao budnim. „Šta je to?” prošapta Hefestion.
Pri mutnoj svetlosti koja je dopirala kroz prozor on ugleda kako
Aleksandrove oči sjaje. „Kaže da se ničega ne seća, a već je bio došao k
sebi kada smo ga podigli.”
Hefestion, koga je jednom pogodio kamen bačen sa tračanskog
bedema, reče: „Sigurno je zaboravio.”
„Ne. On se pretvarao da je u nesvesti.”
„Da li je? Pa, ko može da ga krivi? Čovek ne može ni da sedi kada se
sve okreće oko njega. On se nadao da će se oni uplašiti onoga što su
učinili i da će otići.”
„Ja sam mu podigao kapak sa oka i znam da me je video. Ali nije mi
dao nikakav znak, mada je znao da sam to ja.”
„Verovatno se opet onesvestio.”
„Posmatrao sam ga, bio je pri svesti. Ali on neće da kaže da se seća.”
„Pa, on je kralj”, Hefestion je u tajnosti voleo Filipa, koji se prema
njemu uvek ljubazno ophodio, čak i sa mnogo takta i s kojim je imao
zajedničkog neprijatelja. „Ljudi bi to mogli da pogrešno shvate, znaš
kako je lako sve izokrenuti.”
„Meni je mogao da kaže.” Pogled Aleksandrovih očiju, koje su
svetlucale u tami, prikova se za njega. „On neće da prizna da je tamo
ležao, znajući da meni duguje život. Nije želeo da to prizna i ne želi da
se seća.”
Ko zna, pomisli Hefestion, ili ko će ikada znati? Ali on zna, i to ništa
neće promeniti. Aleksandrovo golo rame, preko kojeg je Hefestion
prebacio svoju ruku, blago se sijalo poput potamnele bronze.
„Pretpostavimo da i on ima svoj ponos. Ti bi bar trebalo da znaš šta je
to.”
„Da, znam. Ali na njegovom mestu, ja bih ipak rekao.”
„Zašto je to potrebno?” On pomeri svoju ruku sa bronzanog ramena
do zamršene kose i Aleksandar se nasloni na nju, poput kakve snažne
životinje koja dozvoljava da bude mažena. Hefestion se seti kako je bio
nalik detetu u početku; ponekad mu se činilo da je to bilo juče, a
ponekad da je već prošlo pola života. „Svi znaju. On zna, ti znaš. To ništa
ne može da promeni.”
On oseti kako Aleksandar duboko i dugo uzdahnu. „Ne, ništa. U
pravu si, ti uvek sve razumeš. On mi je dao život, ili bar tako tvrdi. Bilo
kako bilo, sada sam ga ja njemu dao.”
„Da, sada ste izjednačeni.”
Aleksandar je zurio u tamu. „Niko ne može da se izjednači sa
darovima bogova, čovek može samo da pokuša da ih upozna. Ali dobro
je ništa ne dugovati nekom čoveku.”
Sutra će prineti žrtvu Heraklu, odluči. Onda oseti jaku želju da
nekoga istog trena učini radosnim. Srećom, nije trebalo daleko da traži.

„Upozorio sam ga”, reče Aleksandar, „da ne odlaže sukob sa

Tribalima.” Sedeo je sa Antipatrom za velikim stolom u Arhelajevoj
radnoj sobi, dok su čitali pismo koje je sadržalo mnogo loših vesti.
 „Da li se smatra da je njegova rana opasna?” upita Antipatar.
„On nije mogao ovo ni da potpiše; samo je stavljen pečat, i
Parmenion kao svedok. Sumnjam da ga je čak i do kraja sam diktirao.
Poslednji deo mi više liči na Parmeniona.”
„On se uvek dobro oporavljao od rana, tvoj otac. To vam je svima u
porodici zajednička osobina.”
„Šta su njegovi proroci radili? Ništa s njim nije bilo kako treba
otkako sam ja otišao. Možda je trebalo da upitamo proročište u
Delfima ili Dodoni, u slučaju da je potrebno da nekog boga umirimo.”
„To bi se pročulo po celoj Grčkoj i proširilo poput šumskog požara i
govorili bi da ga je sreća napustila. A na tome nam on ne bi bio
zahvalan.”
„To je istina, bolje je ovako. Ali pogledaj Bizantion. Učinio je sve
kako treba; brzo je tamo stigao, dok su se njihove najbolje trupe
nalazile u Perintu; odabrao je oblačnu noć za napad, stigao je do samih
zidina. Ali iznenada su se oblaci razišli, izašao je mesec i svi psi u gradu
su počeli da laju. Da laju na raskršćima... onda su zapalili baklje...”
„Na raskršćima?” upita Antipatar.
„Ili je”, reče Aleksandar naglo, „možda pogrešno predvideo vreme,
ono je veoma promenjivo u Propontidi. Ali, kad je već odlučio da izvrši
istovremeno obe opsade, zašto nije odmorio ljude i dozvolio meni da
preuzmem Skite?”
„Oni su mu bili na boku i upravo su raskinuli sporazum; da nije bilo
njih, on bi se možda i zadržao u Bizantionu. Tvoj otac uvek zna kada
treba da otpiše svoje gubitke. Ali njegovim trupama je bila potrebna
čvrsta pobeda i plen; a i jedno i drugo je dobio.”
Aleksandar klimnu glavom. On se dobro slagao sa Antipatrom,
Makedoncem iz drevne porodice, koji je do srži bio odan kralju pored
kojeg se borio u mladosti; ipak, više je bio odan kralju nego čoveku.
Parmenion je bio taj koji je voleo čoveka, a ne kralja. „I jeste, i tako je on
tu bio, sa hiljadu grla stoke, kolonom robova, kolima punim plena, na
severnoj granici. Ali ipak, njegovi ljudi su bili umorni. Samo da me je
pustio da krenem na sever iz Aleksandropolja, ne bi doživeo napad
Tribala.” Ime grada je sada bilo ustanovljeno i doseljenici su se u njemu
nastanili. „Agrenoji bi pošli sa mnom, već su se bili složili... Pa, šta je
učinjeno, učinjeno je. Sreća da njegov lekar nije ubijen.”
„Voleo bih da mu poželim da se oporavi i da to kažem glasniku kada
krene.”
„Naravno. Nemojmo da ga zamaramo poslom.” (Ako im stignu
naređenja, da li će to biti ona koja je izdao Filip ili Parmenion?)
„Moraćemo da se sami snalazimo neko vreme.” On se nasmeši
Antipatru, koji mu se dopadao zato što je bio prijatan, a bilo je zabavno
što nije bio svestan toga. „Što se tiče rata, oko toga možemo prilično
dobro da se pobrinemo. Ali posao na jugu - to je nešto sasvim drugo.
To njemu mnogo znači; on na to gleda drugačije i o tome više zna. Bilo
bi mi žao da bez njega išta preduzmem.”
„Pa, izgleda da oni tamo rade za njega bolje nego što bismo mi
mogli.”
„U Delfima? Bio sam tamo kada mi je bilo dvanaest godina, za
vreme Igara i nikada ponovo. A sada, reci mi ponovo, da bih bio siguran
da sam dobro razumeo: to novo svetilište koje su Atinjani podigli... oni
su tamo odneli svoje darove pre nego što je bilo posvećeno?”
„Da, a to predstavlja bezbožništvo. To je bio zvanično upućen
izazov.”
„Ali prava svađa je nastala zbog natpisa: ŠTITOVI OTETI OD
PERSIJANACA I TEBANACA KOJI SU SE BORILI PROTIV GRČKE. Zašto su
Tebanci prišli Međanima umesto da sklope savez sa Atinjanima?”
„Zato što su ih mrzeli.”
„Čak i tada? Pa, u svakom slučaju, ovaj natpis je razbesneo Tebance
i kada se Sveta liga sastala u Delfima pretpostavljam da su, pošto ih je
bilo sramota da sami istupe, poslali neku od svojih podaničkih država
da optuži Atinjane za bezbožništvo.”
„Poslali su Amfišane. Oni žive iznad Delfa, gore uz reku.”
„I da je ta optužba uspela, Liga bi morala da povede rat protiv Atine.
Atinjani su poslali trojicu izaslanika, dvojica su dobila groznicu, a treći
je bio Eshin.”
„Možda se ti sećaš tog čoveka; on je bio jedan od izaslanika kada su
se ovde pre sedam godina vodili pregovori o miru.”
„Oh, da, znam Eshina, on je moj stari prijatelj. Da li znaš da je
nekada bio glumac? Kada je Savet hteo da stavi predlog na glasanje, on
se iznenada setio da Amfišani gaje kukuruz na zemlji pored reke koja je
nekada bila posvećena Apolonu. On se uhvatio za to, nekako je dobio
odobrenje da bude saslušan i tako je on izneo optužbu protiv Amfišana.
Da li je to tačno? A onda, nakon njegovog velikog govora, Delfljani su
zaboravili na Atinu i pojurili da unište imanja Amfišana. Amfišani su se
borili i neki od članova Saveta su pali. To se sve dogodilo prošle jeseni
posle žetve.”
Sada je bila zima. U radnu sobu je prodirao vetar i bilo je hladno kao
i uvek. Kraljev sin, pomisli Antipatar, izgleda da to još manje primećuje
i od samog kralja.
„Sada se Liga sastaje u Termopolima da bi donela presudu
Amfišanima. Očigledno je da moj otac neće biti dovoljno zdrav da bi
otišao. Siguran sam da bi on voleo da ga ti zastupaš. Hoćeš li?”
„Naravno da hoću," reče Antipatar, osetivši olakšanje. Dečak je ipak
znao gde su mu granice, ma koliko da je žudeo da ih pomeri. „Pokušaću
da utičem na koga god budem mogao i kad god budem mogao i da
izdejstvujem odlaganje donošenja odluke dok se on ne oporavi.”
„Nadajmo se da su ga smestili u neku toplu kuću. Trakija zimi nije
mesto na kome treba da se leče rane. Uskoro ćemo morati da se s njim
oko ovoga posavetujemo. Šta očekuješ da će se dogoditi?”
„U Atini, ništa. Čak i da Liga osudi Amfišane, Demosten će zadržati
Atinjane. Kontranapad je predstavljao ličnu pobedu Eshina, koga on
mrzi poput zmije otrovnice i tražio je za njega smrtnu kaznu zbog
izdaje nakon što su ovde bili zajedno kao izaslanici, kao što i sam znaš.”
„To niko ne zna bolje od mene. Deo optužbe je bio da se prema
meni ponašao previše prisno.”
„Ti demagozi! Pa, tada ti je bilo samo deset godina. Dakle, ta
optužba je propala i sada se Eshin vraća iz Delfa kao junak. Demosten
se zasigurno jede od muke. A što je još važnije, Amfižani podržavaju
Tebance, s kojima on ne žele da bude u neprijateljskim odnosima.”
„Ali, Atinjani mrze Tebance.”
„On bi želeo da nas mrze još više nego njih. Na njegovom mestu,
svaki razuman čovek bi želeo da se sklopi sporazum sa Tebom. Da, s
Tebancima će možda i uspeti; naime Uzvišeni kralj mu je poslao čitavo
bogatstvo da bi mogao da kupuje podršku protiv nas. Ali Atinjani su ti
koji će mu zadati muke; njihova zavada sa Tebancima traje predugo.”
Aleksandar je sedeo i razmišljao. Zatim reče: „Sada je već prošlo
četiri naraštaja otkako su odbili napad Persijanaca. Kada bi Uzvišeni
kralj sada prešao ovamo iz Azije, oni bi spletkarili i optuživali jedan
drugoga, dok mu mi okrećemo leđa u Trakiji.”
„Ljudi mogu da se promene i za manje vremena nego što je ovo. Mi
smo to uspeli za jedno pokolenje, zahvaljujući tvome ocu.”
„A njemu je tek četrdeset i tri godine. Pa, sad ću da izađem i malo
vežbam, u slučaju da mi on ostavi nešto što bih ja mogao da uradim.”
Dok je išao ka svojoj sobi da bi se presvukao, on susrete svoju
majku koja ga upita za novosti. On ode s njom u njene odaje i ispriča joj
onoliko koliko je smatrao da je potrebno. Soba je bila topla, prijatna i
puna boja, a bleštavi plamenovi vatre poigravali su na naslikanim
plamenovima Troje koja je gorela. On skrenu pogled ka ognjištu i
posmatra olabavijeni kamen; kada je bio dete, istražio je šta se ispod
njega krije. Ona je govorila da se on udaljio od nje i optužila ga što se
dobro slaže sa Antipatrom koji ne preza ni od čega samo da bi njoj
naudio. Ovo se i inače često dešavalo i on je preko svega prešao,
odgovarajući joj na uobičajeni način.
Odlazeći od nje, on srete na stepenicama Kleopatru. Sada je imala
četrnaest godina i više je ličila na Filipa nego ikad, četvrtastog lica, sa
jakom kovrdžavom kosom; ali njene oči nisu bile nalik njegovim, bile
su tužne kao kod psa kojeg niko ne voli. Filipu su njegove druge žene
rodile lepše devojčice; ona je bila sasvim obična u dobu kada je za
njega lepota najvažnija, a zbog svoje majke ona se prema njemu
neprijateljski ponašala. Aleksandar reče: „Pođi sa mnom, hoću da
razgovaram s tobom.”
Dok su bili deca, oni su se stalno borili i bili takmaci. Sada je on bio
iznad ovakve bitke. Ona je žudela, iako se i plašila, za njegovom
pažnjom. Do sada se još nije dogodilo da je on želeo da se s njom o bilo
čemu posavetuje. „Dođi u baštu”, reče. Kada ona zadrhta od hladnoće i
prekrsti ruke, Aleksandar joj dade svoj ogrtač. Stajali su u kraljičinom
zabranu pored ruža bez lišća, blizu zida. Tiho joj se obraćao, jer nije
želeo da se ona uplaši.
„Reci mi”, reče on, „da li znaš šta se dogodilo ocu u Bizantionu?”
Ona klimnu glavom. „Psi su bili ti koji su ga odali. Psi i mesečina.”
On vide u njenim tužnim očima užasan strah, ali ne vide osećaj
krivice. Nijedno od Olimpijadine dece nije očekivalo da će u onom
drugom videti imalo bezazlenosti. „Ti znaš o čemu govorim. Ti
poznaješ obrede. Da li si... videla da je išta učinjeno?”
Ona odmahnu glavom; ako mu ispriča, doći će do još jedne od
užasnih svađa između njega i majke. Svojim pogledom ispitivao je
njene oči, ali njen strah prikrivao je sve ostalo. Iznenada, on postade
nežan i ozbiljan i uhvati je za ruku ispod ogrtača. „Neću joj reći da si mi
ispričala. Kunem se Heraklom. Nikada ne bih mogao da prekršim takvu
zakletvu.” On se okrete i pogleda ka hramu u bašti. „Kaži mi, moraš da
mi kažeš. Moram da znam.”
Ona pomeri svoju ruku. „Samo ono isto kao i uvek, kada se ništa ne
bi desilo. Ako je i bilo nešto više, ja nisam videla. Zaista, Aleksandre, to
je sve što znam.”
„Da, da, verujem ti”, reče on nestrpljivo, a onda je ponovo zgrabi za
ruku. „Ne dozvoli joj da to čini. Ona nema pravo na to, sada. Ja sam ga
spasao u Perintu. On bi bio mrtav da nije bilo mene.”
„Zašto si to učinio?” Mnogo toga je moglo da ostane neizrečeno
među njima. Njen pogled je počivao na tom licu koje nije ličilo na
Filipovo, oštrih crta, blistave kose.
„Bilo bi sramotno da to nisam učinio.” On zastade, tražeći, kako ona
pomisli, reči koje bi mogle njoj da nešto znače. „Nemoj da plačeš”, reče,
i pređe nežno vrhom prsta preko njenih očiju. „To je sve što sam želeo
da znam. Ti to nisi mogla da sprečiš.”
On je povede unutra, ali zastade na vratima i osvrnu se. „Ako bude
želela da mu pošalje lekara, ili lekove, ili slatkiše, bilo šta, moraš da me
obavestiš. Na to te obavezujem. Ako to ne učiniš, ti ćeš biti kriva.”
On vide kako ona poblede od užasa. Ali njena iznenađenost, a ne
njena patnja, zaustaviše ga. „Oh, Aleksandre! Ne! Te stvari o kojima ti
govoriš, to nikada nije uspelo, ona to i sama zna. Ali one su užasne i
kada... kada ona ne može da smiri svoju dušu, one joj pomažu da se
pročisti. To je sve što to može da učini.”
On je pogleda gotovo nežno i polako odmahnu glavom. „Ona je
mislila ozbiljno.” Zatim joj uputi jedan od svojih pogleda iskosa. „Ja se
sećam”, reče tiho.
Aleksandar ugleda kako njene oči toliko nalik očima nevoljenog psa,
postaju još tužnije zbog ovog novog tereta kojim ju je opteretio. „Ali to
je bilo davno. Pretpostavljam da je sada onako kako ti kažeš. Ti si dobra
devojčica.” On je poljubi u obraz i steže za ramena dok je uzimao natrag
svoj ogrtač. Sa vrata, ona ga je posmatrala kako odlazi, blistav, i prolazi
kroz beživotnu baš tu.

Zima se otegla. U Trakiji se kralj Filip sporo oporavljao i sada je

jedva uspevao da potpiše pisma drhtavim pokretima poput kakvog
starca. Razumeo je vesti koje su stigle iz Delfa i naredio je Antipatru da
neupadljivo podrži rat protiv Amfišana. S druge strane, Tebanci, koji su
se zakleli na odanost Makedoniji, bili su prevrtljivi saveznici i
spletkarili su sa Persijancima; ako bude potrebno, njih će moći, po
Filipovom mišljenju, da se odreknu. Smatrao je da će države članice
Lige glasati za rat, zato što se svaka nada da će teret tog rata poneti
one ostale; stoga, Makedonija treba da ostane nenametljivo prijateljski
nastrojena i spremna da preuzme tu tešku dužnost. To će staviti
ključeve juga u njegove ruke.
Ubrzo nakon sredine zime, Savet je izglasao rat. Sve države
ponudiše da daju vojsku; nijedna nije želela da prepusti vodstvo nekom
od suparničkih gradova. Kotifu iz Tesalije, koji je bio predsednik
Saveta, bi dodeljeno da zapoveda ovom neobičnom vojskom. Tesalija,
koju je Filip spasao od nereda koji bi zavladali zbog plemenskih
sukoba, ostala mu je, uglavnom, zahvalna zbog toga. Ipak, ostala je mala
nedoumica na koju će se stranu Kotif okrenuti kada mu to bude
potrebno.
„Počelo je”, reče Aleksandar svojim prijateljima, dok su se prali na
česmi na vežbalištu. „Kad bi se samo znalo koliko će trajati.”
Ptolomej, brišući se peškirom, primeti: „Žene kažu da dokle god
posmatraš lonac, ne uspeš da vidiš da voda proključa.” Aleksandar, koji
je želeo da uvek budu spremni, terao ih je da marljivo vežbaju;
Ptolomej je imao novu ljubavnicu, koju je želeo da češće viđa.
„One takođe kažu”, uzvrati Hefestion, „da čim skineš pogled sa
lonca, voda iskipi.” Ptolomej ga nezadovoljno pogleda: njemu je bilo
dobro, on je dobijao dovoljno onoga što želi.
Dobijao je bar ono što ne bi menjao ni za šta na svetu, i to su svi
mogli da znaju. A sve ostalo je bila njegova tajna. Ponos, čednost,
uzdržanost, posvećenost višim stvarima, ovim rečima on je sebe
umirivao susrećući se sa ustezanjem ukorenjenim duboko u duši,
predubokim da bi izdržalo preispitivanje. Možda su Olimpijadine
vradžbine uplašile njenog sina, možda primer koji je imao u svom ocu.
Ili, mislio je Hefestion, možda je baš to bila ona jedina stvar kojom on
nije želeo da potpuno ovlada i sav preostali deo njegove prirode se
protiv toga borio; on mu je poveravao svoj život mnogo brže i mnogi
lakše. Jednom u tami on mu je prošaputao na makedonskom: „Ti si prvi
i poslednji”, i tada mu se u glasu osećao zanos ili, možda, nepodnošljiva
tuga. Međutim, većinu vremena on je bio neposredan, blizak, nije se
povlačio; on, jednostavno, nije to smatrao previše važnim. Po njemu bi
moglo da se zaključi da je istinski čin ljubavi onda kada leže zajedno i
razgovaraju.
Govorio bi mu o čoveku i o sudbini, o rečima koje je čuo u snovima i
koje su mu izgovarale zmije koje govore, o upotrebi konjice u borbi
protiv pešadije i lukonoša; navodio je Homerove stihove o junacima,
Aristotelove reči o univerzalnom umu i Solonove o ljubavi; govorio je o
taktici Persijanaca i o borbenom poretku Tračana; o svom psu koji je
uginuo, o lepoti prijateljstva. Opisivao mu je marš Ksenofontovih Deset
hiljada, korak po korak, od Vavilona do mora. Prepričavao mu je
ogovaranja koja su se čula u palati, među poslugom i u falangama, i
poveravao mu najtajnije namere svojih roditelja. Razmatrao je prirodu
duše u životu i u smrti, i prirodu bogova; govorio o Heraklu i Dionisu, i
kako žudnja može da obuhvati sve stvari.
Slušajući ga u krevetu, ili u zaklonu u planini, ili u šumi u zoru, dok
ga je rukom držao oko struka, ili dok je on držao glavu na njegovom
ramenu, pokušavajući da stiša svoje srce koje je bučno kucalo,
Hefestion je shvatao da mu on sve govori. S ponosom i strahom, s
nežnošću, mučeći se i osećajući krivicu, on bi gubio nit priče i borio se
protiv sebe i onda ponovo slušao, otkrivši da je Aleksandar u
međuvremenu nešto rekao što on nije ni čuo. Zapanjujuća blaga su
stavljana pred njega i izmicala mu kroz prste, jer mu je um lutao zbog
zaslepljujuće želje koju je osećao. U svakom trenutku moglo je da se
dogodi da ga Aleksandar upita šta on o tome misli; on za njega nije bio
tek puki slušalac. Znajući to, Hefestion bi ponovo obratio pažnju i uneo
se u priču čak i protiv svoje volje; naime, Aleksandar je mogao da
prenese na njega svoju maštovitost kao što neki drugi ljudi mogu da
prenesu požudu. Ponekad, kada je bio srećan i pun zahvalnosti što ga
neko razume, žudnja, koja ima moć da obuhvati sve stvari, bi se javila
na neku pravu reč ili dodir i on bi duboko uzdahnuo, kao da to čini iz
dubine svog bića, i promrmljao nešto na makedonskom koji je govorio
u svom detinstvu i sve bi onda bilo dobro, ili bar onoliko dobro koliko
to može da bude.
Aleksandar je voleo da daje, bogovima ili ljudima; voleo je
Hefestiona kojem je praštao što ga je suočio, sada nepovratno, sa
svojim ljudskim potrebama. Duboku melanholija koju bi osećao nakon
toga podnosio je ne žaleći se, isto kao što je podnosio svoje rane. Ništa
ne može da se dobije zabadava. Ali ako bi kasnije bacio koplje slabije
nego obično ili pobedio u trci za dve dužine umesto za tri, Hefestion bi
uvek posumnjao, ne govoreći ništa i ne pokazujući to pogledom, da on
misli da ga je vrlina napustila.
Kada bi budan sanjario, nalazeći se u snovima iz kojih bi se jasna
čvrsto uobličena misao pojavljivala poput gvožđa koje se kali u vatri,
ležao bi na leđima u travi sa rukama pod glavom ili sedeo opuštenih
ruku u krilu, ili bi koračao odajom, ili gledao kroz prozor, glave malo
nagnute nalevo, dok su njegove oči videle ono što se nalazilo u
njegovom umu. Njegovo lice je u tim trenucima govorilo istine koje
nijedan vajar ne bi mogao da prikaže; iza spuštenih zavesa bleštale su
skrivene svetiljke, i čovek je mogao da vidi kako on blista, ili kako
svetlost prodire kroz pukotinu. U tim trenucima kada bi, po
Hefestionovom mišljenju, čak i bog jedva mogao da ga uhvati rukama,
tada pre svega, morao je da ga ostavi samog. Ali to je, ionako, znao još
od samog početka.
Pošto je to jednom shvatio i sam Hefestion je uspevao da postigne,
u izvesnoj meri, Aleksandrovu moć da pretvori snagu seksualne
energije u neku drugu svrhu. Njegove ambicije bile su mnogo manje; on
je već postigao ono što mu je bilo najvažnije u životu: njemu je
Aleksandar potpuno verovao i neprestano ga je i duboko voleo.
Istinski prijatelji sve dele. Međutim, Hefestion je smatrao da postoji
nešto što je bolje da zadrži za sebe: a to je bilo da zna da ga Olimpijada
mrzi i da joj on uzvraća tu mržnju.
Aleksandar nije govorio o tome, smatrao je da ona sasvim sigurno
zna da bi po tom pitanju on bio nesalomiv poput stene. Kada bi ona
prošla pored Hefestiona ni ne pozdravivši ga, Hefestion na to nije
obraćao pažnju, smatrajući da se radi o običnoj ljubomori. Teško je
velikodušnom ljubavniku da žali sebičnog i on nije mogao da oseća
ništa više za nju, čak ni onda dok je verovao da se radi samo o tome.
Trebalo mu je dosta dugo da shvati ono što je stalno viđao: da ona
stalno stavlja žene Aleksandru na put. Smatrao je da bi trebalo da njih
mrzi više od njega. Međutim, sluškinje, pevačice i plesačice, mlade žene
koje nisu brižljivo čuvane, devojke koje se nisu usuđivale da rizikuju da
se ona na njih naljuti, sada su se vrtele naokolo i upućivale Aleksandru
poglede. Hefestion je čekao da on prvi nešto kaže o tome.
Jedne večeri, malo pošto su svetiljke upaljene, u velikoj dvorani,
Hefestion vide kako jedna mlada devojka poznata po svojoj lepoti
presreće Aleksandra. On baci pogled na nju, reče nešto odsečno i ode
dalje s hladnim osmehom, koji mu nestade s lica kada ugleda
Hefestiona. Oni dalje nastaviše zajedno i Hefestion videvši da je
razdražen, reče: „Nema sreće za Dorisu.” Aleksandar je gledao ispred
sebe mršteći se. Stigli su do terase na koju su svetiljke koje tek što
behu zapaljene bacale zrake svetlosti koji su trepereli.
Aleksandar reče iznenada: „Ona želi da se mlad oženim.”
„Oženiš?” reče Hefestion zureći u njega. „Kako možeš da se oženiš
Dorisom?”
„Ne budi blesav”, reče Aleksandar nestrpljivo. „Ona je udata, ona je
kurva, poslednjem detetu koje je rodila otac je Harpal.” Hodali su
ćuteći. On zaslade pored jednog stuba. „Majka želi da me vidi sa
ženama da bi znala da sam spreman.”
„Ali niko se ne ženi u našim godinama. Samo se devojke udaju.”
 „Ona o tome razmišlja i želela bi da i ja o tome razmislim.”
„Ali zašto?”
Aleksandar ga pogleda, ne pitajući se zašto toliko sporo shvata, već
zavideći mu na njegovoj naivnosti. „Ona želi da ja dobijem naslednika.
Mogao bih da poginem u bici ne ostavivši naslednika za sobom.”
Hefestion shvati. On nije predstavljao smetnju samo ljubavi, niti
samo posedništvu; on je bio smetnja njenoj moći. Plamenovi su lelujali,
vetar je duvao i bilo mu je hladno po vratu. Onda on reče: „I, da li ćeš to
učiniti?”
„Da se oženim? Ne, ja ću to učiniti kada to budem želeo, kada to
odlučim, kada budem imao vremena da o tome razmislim.”
„Moraćeš da vodiš domaćinstvo, a to je priličan posao.” Hefestion
pogleda Aleksandra i vide da se namrštio i dodade: „Devojke, njih
možeš da uzimaš i ostavljaš kad god poželiš.”
„To je ono što i ja mislim.” On pogleda Hefestiona, sa zahvalnošću
koje nije bio ni svestan. Privlačeći ga sebi u tami koja je vladala pored
stuba, on reče tiho: „Nemoj zbog toga da brineš. Ona se nikada neće
usuditi da išta učini da bi te odvojila od mene. Ona me dobro poznaje.”
Hefestion klimnu glavom, ne želeći da prizna da je shvatio šta to
znači.
Nešto kasnije, Ptolomej se nasamo obrati Aleksandru: „Zamoljen
sam da priredim zabavu za tebe i da na nju pozovem neke devojke.”
Pogledi im se susretoše. Aleksandar reče: „Možda ću biti zauzet.”
„Bio bih ti zahvalan ako dođeš. Postaraću se da ti ne dosađuju, one
mogu da pevaju i da nas zabavljaju. Hoćeš li? Ne želim da se nađem u
nevolji.”
Na severu nije bio običaj da se hetere dovode za vreme večere;
muškarčeve ljubavnice bile su samo njegova stvar; a Dionis, a ne
Afrodita, završavao je gozbe u Makedoniji. Ali kasnije, među mladićima
i na njihovim zabavama, prihvaćeni su grčki običaji kojima su se oni
divili. Četvoro gostiju došlo je na tu večeru; a devojke su sedele na
krajevima njihovih divana, razgovarale s njima umilno, pevale uz
pratnju lire, punile im pehare vinom; po svemu se moglo zaključiti da
se gotovo nalaze u Korintu. Za Aleksandra je njegov domaćin odabrao
najstariju među njima, Kaliksenu, koja je bila izuzetno vešta i
obrazovana kurtizana i slavna po svom umeću. Dok je jedna devojka
akrobata naga izvodila kolutove, a na ostalim divanima svi se lepo
zabavljali golicajući se i štipkajući se, ona mu je svojim blagim glasom
govorila o lepotama Mileta, na kojem je nedavno boravila i kako su
tamo Persijanci zaveli svoju strahovladu. Ptolomej ju je dobro uputio.
Samo jednom, ljupko se nagnuvši, pustila je da joj spadne haljina i on je
mogao da ugleda njene mnogo hvaljene grudi; ali kao što mu je i bilo
obećano, ona se inače besprekorno ponašala. On je uživao u njenom
društvu i na rastanku je poljubio njene ljupko izvijene usne po kojima
je i dobila svoj nadimak koji je koristila u poslu.
„Ne znam”, poveri se Aleksandar Hefestionu dok su ležali u postelji,
„zašto bi moja majka želela da me vidi kao roba žena. Moglo bi da se
pomisli da joj je dosta toga s mojim ocem.”
„Sve majke su lude za unucima," reče Hefestion strpljivo. Posle
zabave Aleksandar je bio prilično nemiran i prijemčiv za ljubav.
„Pomisli samo na sve one velike ljude koje je to uništilo. Pogledaj
kako je bilo u Persiji.” Pošto ga je uhvatilo turobno raspoloženje, on mu
je prepričao jednu užasnu priču koju je zapisao Herodot o ljubomori i
osveti. Hefestion je dolično izrazio svoj užas.
„Kraljica je bila zadovoljna”, reče Ptolomej sutradan, „kada je čula
da si uživao na zabavi.” On nikada nije govorio više nego što je
potrebno i tu njegovu osobinu Aleksandar je izuzetno cenio. Poslao je
Kalikseini ogrlicu od zlata. „

Bližio se kraj zime. Dva glasnika iz Trakije stigla su istovremeno,

budući da se prvi koji je poslat dugo zadržao na putu zbog nabujalih
reka. U prvom pismu pisalo je da kralj sada može pomalo da hoda i da
su mu, morskim putem, stigle vesti sa juga. Vojska Svete lige, nakon
mnogo muka i odugovlačenja, izvojevala je delimičnu pobedu;
Amfišani su prihvatili uslove mira po kojima je trebalo da pošalju u
izgnanstvo svoje vođe i da na njihovo mesto postave njihove
protivnike koji su sada u izgnanstvu. Ovaj uslov su uvek svi najviše
mrzeli, budući da su se izgnanici uvek vraćali s namerom da naplate
stare dugove. Amfižani još nisu ispunili ovo što je dogovoreno.
Iz pisma koje je doneo drugi glasnik bilo je očigledno da se Filip
sada neposredno dogovara sa svojim uhodama na jugu koje su mu
podnele izveštaj da su Amfišani zadržali svoju vladu i da ne obraćaju
pažnju na opomene da treba da ispune dogovor; opozicionari se nisu
usuđivali da se vrate. Kotif, general Lige, poslao je pismo Filipu u
kojem ga je u poverenju pitao da li bi on, ako Liga bude primorana da
nešto preduzme, bio spreman da vodi taj rat.
Ovaj glasnik je doneo još jedno pismo, koje je bilo uvezano i
zapečaćeno dvostrukim pečatom i koje je bilo upućeno Aleksandru kao
namesniku. U njemu ga je Filip pohvalio zbog dobro obavljenog posla i
obavestio da, iako se nada da će uskoro biti spreman da se vrati kući,
poslovi ne mogu da čekaju njegov povratak. Rekao mu je da želi da sva
vojska koja je ostala kod kuće bude spremna za rat, ali da niko ne sme
da posumnja da su njegovi planovi usmereni ka jugu; jedino Antipatar
može da bude upućen u ovo. Aleksandar, dakle, mora da ponudi neko
drugo objašnjenje. Budući da je u Iliriji došlo do okupljanja plemenskih
vojski, trebalo bi da kaže da je zbog toga granica na zapadu ugrožena i
da je to razlog zašto se vojska priprema za rat. Zatim su usledile kratke
napomene o uvežbavanju i odabiru ljudstva, a pismo se završavalo
blagoslovom koji je otac uputio sinu.
Poput ptice koju puste iz kaveza, Aleksandar se bacio na posao. Dok
je obilazio okolinu Pele u potrazi za pogodnim zemljištem na kojem bi
mogli da se održe manevri, pevao je u ritmu udaraca kopita Volovske
glave. Antipatar pomisli da ne bi više blistao ni da mu je iznenada
obećana devojka za kojom je godinama žudeo.
Sazvan je ratni savet i oficiri su se sastali sa vođama plemena koji
su zapovedali svojim trupama. Olimpijada je jednom upitala
Aleksandra zbog čega je tako često odsutan i zašto je toliko zaokupljen
poslom. On joj je odgovorio da se nada da će uskoro voditi rat protiv
Ilira na granici.
„Čekala sam te da bih razgovarala s tobom, Aleksandre. Čujem da si
Kalikseni iz Tesalije, pošto vas je sve zabavljala jedne večeri, poslao
poklon, ali da je nikada nisi ponovo pozvao. Te žene su umetnice,
Aleksandre, i hetera koja se nalazi na toliko visokom položaju kao što je
ona, ima svoj ponos. Šta će ona pomisliti o tebi?”
On se okrenu i jedan trenutak ju je posmatrao zapanjeno. Potpuno
je zaboravio da takva osoba kao što je Kalikseina uopšte postoji. „Da li
ti misliš”, reče zureći u nju, da ja sada imam vremena da se zabavljam
sa devojkama?”
Ona je prstima kuckala po pozlaćenom naslonu za ruke svoje
stolice. „Ovog leta će ti biti osamnaest godina. Ljudi bi mogli da kažu da
ti nije stalo do devojaka.”
On je netremice gledao u sliku pustošenja Troje na zidu, u plamen i
krv i žene koje vrište dok ih ratnici nose prebačene preko svojih
ramena. Onda reče: „Pronaći ću nešto drugo o čemu će moći da
pričaju.”
„Uvek imaš vremena za Hefestiona.” reče ona.
„On razmišlja o mom poslu i pomaže mi.”
 „Kakvom poslu? Ti mi ništa ne govoriš. Filip ti je u tajnosti poslao
pismo, a ti mi to čak nisi ni rekao. Šta je napisao?”
Hladno i oštro, ne zastajući, on joj ispriča sve o ratu sa Ilirima. Ona
vide, i to je potrese, u njegovom pogledu hladnoću i ogorčenost.
„Ti me lažeš”, ona reče.
„Ako misliš da je tako, zašto me išta pitaš?”
„Uverena sam da si Hefestionu sve ispričao.”
Da Hefestion ne bi imao nevolja zbog toga što je to istina, on
odgovori: „Ne.”
„Ljudi govore. Sada ću ti ja reći šta govore, ako ti ne znaš. Zašto
briješ bradu, kao da si Grk?”
„Zar ja nisam Grk? To je za mene novost, trebalo je to ranije da mi
kažeš.”
Poput dvojice rvača koji su se čvrsto držeći jedan drugoga približili
ivici ponora i odmah se pustili, istovremeno osetivši strah, oni oboje
zastadoše.
„Tvoji prijatelji su poznati po tome i žene pokazuju na njih.
Hefestion, Ptolomej, Harpal...”
On se nasmeja. „Upitaj Harpala zašto one pokazuju na njih.”
Bila je besna zbog njegove upornosti, jer je nagonski osećala da ga
je dirnula u živac. „Uskoro će ti tvoj otac ugovoriti brak. Vreme je da mu
pokažeš da on može da ponudi muža, a ne ženu.”
Nakon trenutne nepomičnosti, on krenu napred, veoma polako i
lagano poput mačke, sve dok se ne nađe pravo pred njom gledajući
odozgo na nju. Ona otvori usta, a zatim ih zatvori i malo-pomalo ona se
sve više povlačila unazad na svojoj stolici nalik prestolu, sve dok je
visoki naslon ne zaustavi i ona više nije mogla dalje da uzmiče.
Ispitujući je pogledom, on tiho reče: „Ovo mi više nikada nećeš ponovo
reći.”
Ona je ostala da i dalje nepomično sedi i ne pokrenu se ni kada začu
da se Volovska glava u galopu udaljava.
Dva dana on nije dolazio kod nje; njeno naređenje da ga spreče da
uđe u njene odaje bilo je uzaludno. Zatim dođe gozba i svako od njih
pronađe za sebe poklon od onog drugog. Prelom je zarastao; ali nijedno
od njih dvoje nije nikada ništa reklo o ovome niti tražilo oproštaj od
onog drugog.
Aleksandar je na to i zaboravio kada su stigle vesti iz Ilirije.
Proširile su se glasine da se kralj Filip sprema za rat protiv njih i ilirska
plemena su se uznemirila, počev od onih koja su živela na granici sa
Makedonijom, pa sve do onih na moru i na zapadu.
„Ništa drugo nisam ni očekivao”, reče Antipatar kada se nađe
nasamo sa Aleksandrom. „Cena uspešne laži je to što se u nju
poveruje.”
„Jedno je izvesno, a to je da mi ne smemo sebi da dopustimo da oni
izađu iz te zablude. A to znači da oni svakog časa mogu da pređu
granicu i napadnu nas. Pusti me da o ovome malo razmislim i sutra ću
ti reći koliko trupa mi je potrebno.”
Antipatar ne reče ništa; počinjao je da uči kada treba da ćuti.
Aleksandar je znao koliko vojske želi, ali ono što ga je najviše
brinulo bilo je kako da izbegne, a da ne izazove sumnju, da uzme
previše trupa. Međutim, uskoro mu nova dešavanja pružiše dobar
izgovor. Sve od rata sa Fokiđanima utvrđenje u Termopilima držao je
makedonski garnizon. Tebanci su ga, silom i bez dogovora, „otpustili”.
Objasnili su da Teba mora da se zaštiti od Svete lige, koja napadajući
njene saveznike Amfišane, očigledno preti i njoj samoj. Ovo je
predstavljalo neprijateljski akt i sada je bilo potpuno prirodno da kod
kuće ostavi jake snage.
Hiri su palili svoje ratne vatre. Aleksandar je izvadio stare mape
svoga oca i zapise, razgovarao sa iskusnim vojnicima o zemljištu koje
je bilo planinsko i prepuno klisura i isprobavao izdržljivost svojih ljudi
vodeći ih u duge marševe. Jednom, kada se u sumrak vratio sa jednog
od tih marševa, Aleksandar se okupao, pozdravio se s prijateljima,
večerao i, spreman za spavanje, otišao pravo u svoju sobu. Odmah je
zbacio odeću sa sebe, a onda oseti, zajedno sa hladnim vazduhom koji
je dopirao kroz prozor, nečiji miris. Svetlost koju je bacala visoka
podna lampa bleštala mu je u oči. On prođe pored lampe i ugleda kako
na njegovom krevetu sedi jedna mlada devojka.
Zurio je u nju ćuteći, a ona zadrhta i obori pogled, kao da je
poslednje što je ovde očekivala bilo da ugleda muškarca bez odeće. A
onda ona polako ustade i, pošto joj ruke do tada behu skrštene, sada ih
pusti da joj padnu niz telo i podiže glavu.
„Ja sam ovde”, reče nalik detetu koje ponavlja dobro naučenu
lekciju, „zato što sam zaljubljena u tebe. Molim te, nemoj da me oteraš.”
On odlučno krenu prema njoj. Prvi šok ga beše prošao; ona ne sme
da vidi da on okleva. Ova devojka nije bila poput našminkanih i
nakitom okićenih hetera koje su se opušteno ponašale, što je bio
rezultat njihovog iskustva. Imala je petnaestak godina, svetlu kožu i
kosu boje lana koja joj je bila raspuštena i padala joj je na ramena. Lice
joj je bilo u obliku srca, a oči tamnoplave; male grudi bile su čvrste i
uzdignute, a kroz njenu tanku snežnobelu haljinu videle su se ružičaste
bradavice. Na licu nije imala šminke i činila se svežom poput cveta. Pre
nego što stiže do nje, Aleksandar oseti kako ona uzmiče od straha.
„Kako si ušla unutra?” upita je. „Stražar je napolju.”
Ona ponovo prekrsti ruke. „Ja... ja dugo sam pokušavala da dođem
do tebe. Ugrabila sam prvu priliku koju sam imala.” Strah ju je celu
obavijao poput zavese i gotovo da je mogao da se oseti u vazduhu.
On nije ni očekivao da će dobiti neki drugi odgovor. Dodirnu joj
kosu, koja mu se učini poput nežne svile; ona zadrhta poput bas žica na
kitari. Nije to bila strast, već strah. On joj rukama obujmi ramena i oseti
kako se ona malo smiruje, poput preplašenog pseta. Ona se plašila za
njega, a ne od njega.
On je stajao držeći je rukama i osluškivao. Nije ništa čuo, a ipak mu
se činilo da je cela soba ispunjena zvukom njihovog disanja.
On je poljubi u usta; ona je bila visoka taman onoliko koliko mu je
odgovaralo. Zatim reče: „Stražar je sigurno otišao da spava. Ako te je
on pustio unutra, hajde da proverimo da ovde nema još nekoga.”
Ona ga snažno zgrabi, užasnuta. On je ponovo poljubi i nasmeši joj
se s nedokučivim izrazom na licu. Onda ode do drugog kraja sobe,
pretrese zavese na prozorima tako snažno da one zazvečaše i to uradi
sa svim prozorima, zatim pogleda u veliku škrinju i, kad i to učini,
zalupi poklopac na njoj. Kao poslednju je ostavio zavesu koja je
prekrivala vrata. Kada napokon i nju povuče, nikog nije bilo. On na
vrata navuče rezu od bronze.
On se vrati do devojke i povede je ka postelji. Bio je ljut, ali ne na
nju; bio je ljut jer mu je upućen izazov.
Njena bela haljina bila je zakačena na ramenu zlatnom šnalom u
obliku pčele. On je otkopča, a zatim i njen pojas; sve pade na pod. Koža
joj je bila mlečnobele boje, kao da nikada nije videla sunce, i sve na njoj
je bilo belo sem ružičastih bradavica na grudima i bujnih malja na
preponama, koje behu boje zlata kakvu slikari nikada ne mogu da
postignu. Sirota, nežna, bela stvarčica, pomisli on, zbog jedne takve
junaci su se deset godina borili u Troji.
On leže pored nje. Ona je bila mlada i uplašena; biće mu zahvalna
što ne žuri i što je nežan; a ionako nije bilo potrebe za žurbom. Jedna
njena ruka, hladna poput leda od straha, poče da klizi po njegovom telu,
s oklevanjem i nevično, sećajući se uputstava koje je dobila. Nije bilo
dovoljno to što je bila poslata da bi saznala da li je on pravi muškarac,
već je ovom detetu rečeno i da treba da mu pomogne. On uhvati sebe
kako se prema njoj ponaša najpažljivije što može, kao da se radi o tek
rođenom štenetu, da bi je sačuvao od svog besa.
On baci pogled prema svetiljci, ali pomisli da bi, ako je ugasi, to bilo
nalik bežanju i da bi bilo sramotno da pipa po mraku. Njegova ruka
ležala je na njenim grudima, snažna, kože potamnele od sunca, puna
ogrebotina od trnja i on pomisli kako devojka izgleda toliko krhko kao
da bi čak i pravi poljubac mogao da je povredi. Ona sakri svoje lice
naslonivši ga na njegovo rame. Nema sumnje da se radilo o prinudi;
ona nije ovo činila dobrovoljno. Sada je razmišljala o tome šta će joj se
desiti ako ne uspe.
A u najboljem slučaju, pomisli on, šta će biti s njom u najboljem
slučaju? Razboj, postelja, kolevka, deca, ogovaranja kraj ognjišta i kod
bunara u selu, ogorčenost u starosti i smrt. Nikada divni zanos, vatra s
neba koja blješti na žrtveniku onda kada straha više nema. On okrenu
njeno lice rukom. Zbog tog budućeg izgubljenog života, to stvorenje
koje je gledalo u njega tim svojim plavim očima, bespomoćno i
iščekujući, za njega postade oličenje ljudske duše. Zašto je sve tako
unapred određeno, zapita se. Sažaljenje ga pogodi i probode poput
zapaljene strele.
On pomisli na srušene gradove, na krovove kuća koji gore, na žene
koje beže od vatre poput pacova i zečeva dok se i poslednji otpor slama
i samo su još dečaci sa štapovima u rukama ostali da ih brane. On se
seti tela žena koja su za sobom ostavljali muškarci kojima pravo
pobednika da se s njima pare, kakvim bi se i divlje zveri zadovoljile,
nije bilo dovoljno. Morali su zbog nečega da se osvete, neka neutaživa
mržnja ih je pokretala, možda mržnja prema sebi samima, ili prema
nekome koga nisu mogli da imenuju. On rukom pažljivo pređe preko
njenog nežnog tela, ocrtavajući prstima rane koje je video u svom umu;
ali to njoj nije naštetilo, jer ona to nije shvatala. On je poljubi da bi je
smirio. Ona je sada manje drhtala, znajući da će uspeti da izvrši svoj
zadatak. On je uze pažljivo, s najvećom mogućom nežnošću, misleći na
krv.
Kasnije, ona tiho ustade, verujući da on spava i poče da se izvlači iz
postelje. On je ležao i razmišljao. „Ne idi”, reče. „Ostani sa mnom do
jutra.” Bilo bi mu drago da može da leži sam i da ne oseća to strano
nežno telo pored sebe, ali zašto da se ona suoči sa njenim ispitivanjem
u ovo doba noći? Ona nije zaplakala, već je samo malo zadrhtala, iako je
bila devica. Naravno da je bila, kako bi moglo i da bude drugačije? Ona
je bila tu da bi obezbedila dokaz. Bio je besan u njeno ime, nijedan bog
nije mu odao tajnu da će ga ona nadživeti za pedeset godina, hvaleći se
do kraja svog života da je ona stvorila Aleksandra muškarcem. Noć je
postajala sve hladnija i on navuče prekrivač preko njenih ramena. Ako
neko sedi čekajući je, tim bolje. Neka čeka.
On ustade i ugasi svetiljku i ležao je zureći u tamu, osećajući
obamrlost duše koja je predstavljala cenu što postaje talac smrtnosti.
Umreti, makar i malo, čovek to mora da učini da bi uspeo u nečem
velikom. Međutim, ipak bi i ovo moglo da se shvati kao neka vrsta
pobede.
Probudi ga pev ptica i prva svetlost dana; uspavao se, a neki ljudi
koje je nameravao da pogleda već su, verovatno, na vežbalištu. Devojka
je i dalje čvrsto spavala, s pomalo otvorenim ustima; to je činilo da
deluje budalasto, a ne tužno. Nije je ni upitao kako se zove. On je nežno
prodrma; ona zatvori usta i otvori svoje tamnoplave oči. „Bolje da
ustanemo, imam posla.” Iz ljubaznosti on dodade: „Voleo bih da
možemo da ostanemo duže.”
Ona protrlja oči, a onda mu se nasmeši. U srcu oseti radost;
iskušenje je završeno i to uspešno. Na čaršavu se videla crvena mrlja,
onakva kakvu stare žene pokazuju gostima ujutru posle svadbe. Bilo bi
praktično, ali i neljubazno prema njoj da joj predloži da ponese čaršav.
Ali nešto bolje mu pade na pamet.
On obuče svoj hiton, ode do škrinje u kojoj je čuvao nakit i izvadi
torbicu od meke jelenske kože, staru i izlizanu, ukrašenu zlatnim
vezom. Ne tako davno, uz mnogo svečanih reči, on je to dobio na
poklon. Iz nje izvadi veliki broš u obliku dva labuda od zlata, čiji vratovi
su bili isprepletani. Broš je bio jako star; labudovi su na svojim
glavama imali krune. „On je prelazio s jedne kraljice na drugu dve
stotine godina. Čuvaj ga, Aleksandre; to je poklon za tvoju buduću
nevestu.”
On je držao broš stisnute vilice, ali kada se okrenu ka njoj, na licu
mu je bio osmeh. Devojka je upravo zakopčavala kopču na ramenu i
stezala pojas. „Evo ti nešto za uspomenu.” Ona uze broš i širom otvori
oči i poče da zuri u njega, odmeravajući koliko je težak. „Reci kraljici da
si mi pružila veliko zadovoljstvo, ali da ću ubuduće ja sam birati. A
onda joj pokaži ovo i ne zaboravi da joj kažeš da sam ti ja rekao da to
učiniš.”

Po svežem prolećnom vremenu vojska je marširala na zapad,

krenuvši od obale ka Egi. Tu na drevnom žrtveniku posvećenom Zevsu
Aleksandar prinese na žrtvu jednog potpuno belog bika. Proroci,
pomno proučivši njegove unutrašnje organe koji su se još pušili,
objaviše da se po jetri može zaključiti da su znamenja dobra.
Prošli su pored jezera Kastorija koje beše nabujalo od snega koji se
topio i gde su vrbe, dopola potopljene u vodu, tresle svoje zelene
kovrdže iznad plave vode na kojoj je vetar stvarao talase; zatim su
krivudajući išli kroz šikaru potamnelu od hladnoće prema planinskim
visovima Linksesa, zemlje Linkestida.
Aleksandar tu odluči da je vreme da stavi kacigu na glavu i na ruku
kojom je držao uzde kožnu zaštitnu rukavicu koju je dao da se izradi po
Ksenofontovim nacrtima. Budući da je stari Erop umro, a mladi
Aleksandar bio poglavica, on im nije pravio probleme i pomogao je
Filipu u njegovom poslednjem ratu protiv Ilira; međutim ovo mesto je
predstavljalo savršenu priliku za zasedu, a Linkestidi su ipak bili
Linkestidi.
Međutim, Linkestidi ipak ispuniše svoju vazalsku dužnost. Pojavila
su se sva trojica braće koji su jahali na snažnim brdskim konjima,
naoružani za pohod, dok su ih pratili njihovi brđani, visoki ljudi smeđih
brada, među kojima je bilo najviše mladići koje je on već upoznao na
svečanostima. Razmenili su pozdrave pazeći da budu ljubazni, jer u
nasleđe behu primili davno započetu, a sada izglađenu, krvnu zavadu.
Tokom mnogo naraštaja, bili su međusobno povezani srodstvom,
ratom, suparništvom i brakom. Linkestidi su ovde nekada bili kraljevi i
oni su se borili za titulu Uzvišenog kralja više nego jednom tokom
različitih pokolenja. Ali oni nisu bili dovoljno jaki da bi zadržali Ilire.
Filip je bio taj koji je to učinio i time je ovo pitanje rešeno.
Aleksandar je primio njihove poklone date u znak gostoprimstva, a
to behu hrana i vino, i pozvao ih je da dođu na sastanak sa njegovim
višim oficirima, koji je trebalo da se održi na jednom stenovitom
ispustu prekrivenom lišajevima i mahovinom.
Bili su obučeni onako kako je to uobičajeno na granici, u grubu, ali
pre svega svrsishodnu odeću; nosili su haljetak od kože ojačane
gvozdenim pločicama i tračanske kacige, i nisu mogli da skinu pogled
sa glatko izbrijanog mladića koji je izabrao, iako je u svemu
nadmašivao mnoge muškarce, da i dalje izgleda kao dečak, i čija je
bojna oprema blistala sa svom profinjenošću juga. Njegov oklop bio je
napravljen tako da naleže preko svakog mišića i elegantno ukrašen. Na
kacigi je nosio dugu belu perjanicu, ali nije to činio da bi delovao viši,
već da bi njegovi ljudi mogli da ga vide u bici; naime, smatrao je da
moraju da budu spremni na promenu plana kad god je to neophodno.
On je sve ovo objasnio Linkestidima, budući da oni nisu poznavali
njegov način ratovanja. Nisu verovali u ono što su čuli o njemu pre
nego što je došao, a kada su ga videli, još manje su verovali, ali dok su
posmatrali lica četrdesetogodišnjaka, iskusnih ratnika izbrazdanih
ožiljcima iz mnogih ratova koji su pomno slušali svaku njegovu reč, oni
napokon poverovaše.
Oni krenuše napred da bi zauzeli visove iznad prevoja pre
neprijatelja i dođoše do Herakleje, zbog čije plodne doline su se vodile
mnoge bitke. Linkestidi su ovde bili poznati koliko i rode na krovovima
kuća; oni su bodrili svoj narod pričajući seoske šale i pozdravljali su
hramove bogova koji su drugde bili nepoznati. Narod je buljio u
Aleksandra kao u lik iz mita i njegove uspehe pripisivao u zaslugu
svojim gospodarima.
Vojska je jahala između zaravni prekrivenih vinovom lozom,
zasađenom u plodnu crvenu zemlju i s ogradama napravljenim od
kamenova, sve do sledećeg planinskog lanca; a onda nadole pored
jezera Prespa koje beše poput zdele izdubljene u stenovitim brdima i
dalje sve dok se Liknidis ne ukaza pod njima, plavičast pod vedrim
nebom, i ukrašen topolama, belim akacijama i zasadima jasena, koji su
pratili oblik zaliva duž stenovite obale. Sa njegove bliže strane uzdizao
se dim. Iliri behu prešli u Makedoniju.
U maloj tvrđavi na prevoju, pripadnici plemena Linkestida dočekali
su svog poglavicu uzvicima odanosti. Međutim, svojim rođacima koji
su bili među vojnicima oni rekoše tako da ih on ne čuje: „Čovek živi
samo jednom, ali nismo toliko dugo čekali sa ovim čoporom toliko
blizu nas da bismo sada čuli da dolazi sin one veštice. Da li je istina da
je kraljici njega podario njen daimon u obliku zmije? Da li je istina da
njega nijedno oružje ne može da povredi? Da li je istina da je on rođen s
košuljicom?” Seljaci, za koje je i odlazak na najbližu pijacu udaljenu
petnaest kilometara predstavljao dan za slavlje, nikada pre nisu videli
muškarca koji se brije i pitali su istočnjake da li je on evnuh. Oni koji su
uspeli da mu priđu bliže izvestili su da nije tačno da nijedno oružje ne
može da ga povredi; naime, ma koliko da je mlad, on već ima brojne
ožiljke iz bitaka; ali oni su mogli da potvrde da on poseduje čarobne
moći, budući da su videli njegove oči. Takođe, on je zabranio vojnicima,
dok su se nalazili na putu, da ubiju veliku otrovnicu koja se pojavila
ispred njih i rekao im je da je ona vesnik sreće. Posmatrali su ga
zabrinuto i s oprezom, ali i s nadom.
Bitka je vođena pored jezera, među žbunovima jasena i voćnjacima
i topolama, na padinama prekrivenim žutim slezom i plavim irisima,
koje su vojnici smrvili svojim nogama ili zaprljali krvlju. Voda jezera
boje plave poput lapisa bila je zaprljana; rode i čaplje pobegle su i
sakrile se među trskom, a lešinari su se obrušavali na gomile leševa
koje su ležale na obalama prekrivenim travom ili koji su plutali kraj
stena na kojima je raslo sitno cveće.
Linkestidi su slušali naređenja i borili su se za čast svoje kuće. Oni
su umeli da prepoznaju, mada sami nisu mogli da je pripreme, dobru
taktiku zahvaljujući kojoj su Iliri uhvaćeni u zamku između strmih litica
i obale. Pridružili su se poteri, uz snegom prekrivene planine na zapadu
i dalje do klisure, gde su Iliri koji su tamo zauzeli položaj bili primorani
ili da poginu ili da se predaju. Linkestidi su bili iznenađeni kada su
videli da Aleksandar, nakon tako žestoke borbe, uzima zarobljenike.
Pre toga su smatrali da su oni koji su ga nazvali Bazilisk zasigurno
pritom imali na umu zmaja sa krunom na glavi čiji pogled ubija. Ali
sada, u trenutku kada oni sami ne bi poštedeli nijednog od tih drevnih
neprijatelja, on je primao od njih zakletve da će poštovati mir, kao da
oni nisu varvari.
Iliri su bili visoki brđani, smeđe kose, donekle slični Linkestidima,
jer su im se preci često međusobno venčavali. Kos, poglavica koji je
predvodio napad, uhvaćen je u klopku u rečnom klancu i uhvaćen živ.
Doveli su ga vezanih ruku pred Aleksandra na obali reke koja je tekla,
penušajući se i tamna, preko stenja. Kos je bio mlađi sin velikog
Bardeleja, starog neprijatelja kralja Filipa koji je predstavljao strah i
trepet na granici sve dok nije pao s kopljem u ruci u svojoj devedesetoj
godini. A sada je Kos, čovek od pedesetak godina sa sedom bradom,
snažan i prav poput koplja, gledao ravnodušno, prikrivajući čuđenje, u
tog dečaka s očima odraslog muškarca, kako sedi na konju koji bi sam
bio vredan toga da se krene u pohod preko granice.
„Vi ste opustošili naše zemlje”, reče Aleksandar, „oteli nam stoku,
opljačkali naše gradove i silovali naše žene. Šta misliš da zaslužuješ ?”
Kos je znao malo makedonski, ali dovoljno da bi ovo razumeo. Nije
želeo da se tumač umeša između njih dvojice. Dugo je gledao u
mladićevo lice i onda mu odgovori: „Što se tiče onoga što ja zaslužujem
oko toga se možda nećemo složiti. Učini sa mnom, sine Filipov, ono što
smatraš da ti zaslužuješ.”
Aleksandar klimnu glavom: „Odvežite ga i vratite mu njegov mač.”
 Kos je izgubio u bici dvojicu od svojih dvanaest sinova; a još pet ih
je bilo zarobljeno. Aleksandar je oslobodio trojicu od njih ne tražeći
otkup, a dvojicu je uzeo kao taoce.
On je došao da bi zaveo red na granici, a ne da bi stvarao nove
zavade. Iako je zašao duboko u Iliriju, on nije ni pokušao da pomeri
granicu dalje od jezera Liknidis, gde ju je Filip davno postavio i gde su
je bogovi koji su uobličili zemlju iscrtali. Sve u svoje vreme.
Ovo je bio prvi rat koji je on vodio potpuno sam. Otišao je u
nepoznatu zemlju i suočio se s onim što je tamo zatekao; svi su
smatrali da je to bila velika pobeda. On je sačuvao tajnu da to
predstavlja samo obmanu za veći rat koji tek treba da se vodi. Kada se
našao sam sa Hefestionom, reče mu: „Predstavljalo bi niskost osvetiti
se Kosu.”
Pored bistrog jezera Liknidis mulj izazvan bitkom se povukao, a
štuke i jegulje su ga očistile od leševa koji su po njemu plutali.
Smrvljeni ljiljani nestali su da bi nikli i procvetali sledeće godine; a beli
cvetovi akacija počeli su da padaju poput snega čim je zaduvao vetar i
prekrili krv. Udovice su narikale, osakaćeni muškarci prisećali se svoje
nekadašnje veštine, siročići koji ranije nisu ni u čemu oskudevali
saznali su šta je to glad. Ljudi su prihvatili svoju sudbinu, kao što
prihvataju kada slinavka napadne stoku ili grad uništi masline. Svi su
otišli, uključujući i udovice i siročiće, da odnesu u hramove darove u
znak zahvalnosti; Iliri, ozloglašeni gusari i porobljivači, mogli su da
pobede. Njihovi bogovi ljubazno prihvatiše darove, ali sakriše od njih
saznanje da su oni predstavljali samo sredstvo, a ne cilj. U tuzi još i više
nego u radosti, čovek žudi da zna da se ceo svemir okreće oko njega.

Nekoliko nedelja kasnije kralj Filip se vratio iz Trakije. Budući da su

atinski brodovi bili nanizani duž obale, bila mu je uskraćena udobnost
putovanja morem i on je većinu puta prešao na nosilima, osim
poslednjeg dela koji je vodio u Pelu, kada se uspeo na konja da bi
pokazao da može da jaše. Morali su da mu pomognu da siđe i
Aleksandar, videvši da ga boli dok hoda, priđe mu da bi mu ponudio da
se osloni na njega. Išli su zajedno: bolesni povijeni čovek koji je delovao
kao da je iznenada ostario deset godina i izgubio oko pedeset
kilograma težine i blistavi mladić koji je nosio oreol pobede kao što
mladi jelen nosi svoje nove rogove u proleće.
Olimpijada, naslonjena na prozor, uživala je posmatrajući taj prizor.
Ali, bila je mnogo manje zadovoljna kada je, čim je kralj otišao da legne,
Aleksandar otišao u njegovu sobu i tamo ostao dva sata.
Nekoliko dana kasnije kralj je uspeo da doskakuće da bi
prisustvovao večeri u dvorani. Aleksandar primeti, dok mu je pomagao
da sedne na divan, da se na njemu i dalje oseća miris gnoja. Budući da
je on sam uvek bio besprekorno čist, on podseti sebe da je to miris
časno stečene rane i videvši kako svi netremice posmatraju kako se
kralj nezgrapno kreće, on reče: „Nije važno, oče, svaki korak koji uspeš
da učiniš svedoči o tvojoj hrabrosti.” Svi prisutni su bili veoma
zadovoljni. Prošlo je pet godina od događaja sa kitarom i malo ko je to
još pamtio.
Zahvaljujući udobnosti koja je vladala u njegovom domu i brižnom
lečenju, Filip se brzo oporavio. Ali njegovo hramanje se mnogo
pogoršalo; naime, ponovo je ranjen u istu nogu, a ovoga puta povreda
je zahvatila i tetive kolena. U Trakiji se rana zagadila i on je proveo
nekoliko dana u groznici, na ivici smrti. Parmenion je pričao da je, kada
je meso koje je istrulilo otpalo, ostala rupa u koju je mogla da se ugura
pesnica. Proći će još dosta vremena pre nego što bude mogao da uzjaše
konja bez nečije pomoći, ako se to ikada i desi, ali sada, kad bi se našao
na konju, on je sedeo uspravno, stežući konja ispravljenih nogu baš
kako što nalažu škole jahanja. Posle samo nekoliko nedelja, Filip je
preuzeo nadgledanje obuke vojske i hvalio disciplinu koju je tamo
zatekao, zadržavši za sebe šta misli o velikom broju novina koje
Aleksandar beše uneo: naime, smatrao je da bi vredelo zadržati neke
od njih.
U Atini je polomljena mermerna tablica na kojoj je bio zapisan
mirovni sporazum sa Makedonijom i to je značilo zvaničnu objavu rata.
Demosten je uspeo da ubedi skoro sve građane da je Filip varvarin
željan moći, koji njih posmatra samo kao izvor plena i robova.
Činjenicu da oni već pet godina predstavljaju lak plen za Filipa, a on im
nije naudio, Demosten je pripisao sebi u zasluge. Kada je Filip ponudio
Atini da pošalje svoje trupe i da mu budu saveznici u ratu sa
Fokiđanima, Demosten ih je ubedio da to ne prihvate, govoreći da će ih
Filip sve uzeti kao taoce; plašio se da bi toliko mnogo ljudi koji bi tamo
otišli, mogli da se vrate i samo unesu pometnju u tu celu stvar. Fokion,
general koji je dao sve od sebe u borbi protiv Makedonije, smatrao je
da je Filipova ponuda iskrena i umalo zbog toga nije bio optužen za
izdaju; spasio ga je samo to što je bilo dobro poznato koliko je on
pošten čovek, toliko da se mogao meriti sa Aristidom Pravednim.
Demosten ga je smatrao neprestanom smetnjom. On je nesumnjivo
raspolagao u interesu grada zlatom koje su mu Persijanci poslali, ali
veliki deo tog zlata prolazio je kroz njegove ruke, i on nije morao
nikome da polaže račun, a ionako se u takvim slučajevima
podrazumevalo kao nešto sasvim prirodno da posrednik uzima svoj
deo. To ga je oslobađalo od dnevnih briga i davalo mu vremena da služi
državi, a on je smatrao da nema ničeg važnijeg od toga. Ali morao je da
pazi na Fokiona.
U Velikom ratu sa Spartom. Atinjani su se borili za slavu i za
carstvo, a završili su tako što su poraženi i sve im je uzeto. Borili su se
za slobodu i demokratiju, a završili su pod najsurovijom tiranijom
kakva je upamćena od trenutka kada su počeli da beleže svoju istoriju.
Još su bili živi ljudi koji su gladovali za vreme opsade te zime; oni
sredovečni su o tome slušali iz prve ruke, uglavnom od ljudi koje je to
uništilo. Oni su bili izgubili veru u rat. Ako se ponovo okrenu ratovanju,
to bi moglo da bude samo s jednim ciljem, a to je goli opstanak. Korak
po korak, oni su dovedeni do toga da poveruju da Filip namerava da ih
uništi. Zar on nije uništio Olint? I tako su, napokon, građani Atine
dozvolili da državna davanja budu potrošena na flotu, a porez za
bogataše je povećan u odnosu na nekadašnju nisku stopu i sada je
zavisio od toga koliko ko poseduje.
Atinska flota je bila ta koja je činila Atinu bezbednijom nego što je
to bio slučaj sa Tebom. Međutim, malo ljudi je uviđalo da njeni vrhovni
zapovednici nisu baš previše nadareni ljudi; Demosten je uzimao
zdravo za gotovo da puke brojke moraju da budu odlučujuće. Pomorska
sila je bila ta koja je spasla Perint, Bizantion i žitni put u Helespontu.
Ako Filip želi da silom prodre na jug, to će morati da učini kopnenim
putem. Demosten je sada bio najmoćniji čovek u Atini, simbol njenog
spasa. Savez sa Tebom bio je u njegovim rukama; međutim, on je samo
zamenio staro neprijateljstvo jednim još većim.
Teba je oklevala, razmatrajući situaciju. Filip im je potvrdio pravo
vladavine nad beoćanskom zemljom, što je gotovo vekovima
predstavljalo nerešeno pitanje, jer je Atina, proglasivši to
antidemokratskim, pokušavala da oslabi Tebu dajući Beoćanima
samoupravu. Ali Tebanci su kontrolisali kopneni put preko Atike i zbog
toga su bili dragoceni Filipu; sva njihova moć i mogućnost da
pregovaraju sa njim nestaće ako se on i Atina dogovore o miru.
I tako su oni raspravljali, želeći da stvari ostanu onakve kakve su
uvek bile, nespremni da shvate da su ljudi ti koji stvaraju događaje, a da
su se ljudi promenili.
 U Makedoniji, Filip je u početku mogao da na konju izdrži prvu
polovinu dana, a onda i ceo dan. Na prostranom zemljištu za jahanje
pored jezera Pele, konjica je jurila i napadala izvodeći složene manevre.
Sada su postojala dva kraljevska eskadrona: Filipov i Aleksandrov. Otac
i sin su često viđani kako jašu, zadubljeni u razgovor, dok se zlatokosa
glava naginje ka sedoj. Služavke kraljice Olimpijade bile su blede i
uplašene; jedna je dobila batine i dva dana se oporavljala.
Sredinom leta kada je žito bilo visoko i zeleno, Savet u Delfima se
ponovo sastao. Kotif ih je izvestio da Amfišani i dalje izbegavaju da
ispune ono što im je naređeno, da su njihove vođe koje je trebalo da
pošalju u izgnanstvo i dalje tu, a njegova za nuždu skupljena vojska nije
u stanju da ih prisili na pokornost. On je predložio Savetu da kralj Filip
od Makedonije, koji je zastupao stranu boga u ratu protiv bezbožničkih
Fokiđana, bude zamoljen da predvodi i ovaj sveti rat.
Antipatar, koji je bio prisutan kao Filipov izaslanik, ustao je i rekao
da je ovlašćen da pristane u ime kralja. Uz to je dodao da je Filip
odlučio da kao pobožan čovek dariva boga i vodi ovaj rat o svom
trošku. Savet je izglasao da treba da mu se zahvale na ovome i dato mu
je detaljno ovlašćenje koje je izradio tamošnji majstor-pisar; on je
završio ovaj posao u vreme kada je Antipatrov glasnik, koga su celim
putem čekali odmorni konji, stigao u Pelu. Aleksandar se u tom
trenutku nalazio na igralištu sa svojim prijateljima. Bio je na njega red
da stane u središte kruga i da pokuša da zaustavi loptu. Upravo je
uspeo u tome skočivši visoko kada Harpal, koji je kao i uvek bio osuđen
na to da ih samo posmatra, začu žamor i doviknu mu da je glasnik
stigao iz Delfa. Aleksandar, žureći da bi saznao šta piše u pismu,
odnese ga sam kralju koji se u tom trenutku kupao.
Filip je stajao u velikoj kadi od bronze ukrašenoj rezbarijama i
pario vrelom vodom svoju ranjenu nogu dok ga je jedan od štitonoša
trljao uljem jakog mirisa. Telo mu je bilo izbrazdano ožiljcima, a ključna
kost, koju je davno slomio kada je u bici konj kojeg je jahao ubijen,
srasla je nepravilno stvorivši veliko zadebljanje. Bio je nalik nekom
starom drvetu o čije stablo su goveda godinu za godinom oštrila svoje
rogove. Ni ne razmišljajući, već nagonski, Aleksandar je mogao da vidi
koja je vrsta oružja napravila svaku od tih rana. Kakve li ću ja ožiljke
imati kada budem star kao on, zapita se.
„Otvori pismo umesto mene”, reče Filip. „Ruke su mi mokre.” On
spusti pogled, ne bi li prikrio svoja osećanja u slučaju da vesti budu
loše. Ali nije bilo potrebe za tim.
 Kada se Aleksandar trčeći vrati na igralište, sveže obrijani mladići
upravo su se prali na česmi, prskajući jedan drugoga, da bi sprali
prašinu sa sebe i ohladili se. Ugledavši izraz na njegovom licu, oni
zastadoše, i postadoše nepomični poput neke od Skopasovih
skulptura.
„Stiglo je!” reče Aleksandar. „Idemo na jug.”
 7

U podnožju oslikanog stepeništa, čuvar je stajao oslonjen na svoje

koplje. Bio je to Ketej, iskusni vojnik brade oštre kao da je od žice koji
se približavao šezdesetoj. Smatralo se da nije dolično da mladići čuvaju
kraljicu, budući da je kralj prestao da je posećuje.
Jedan mladić obučen u crni ogrtač zastao je u senovitom prolazu
čiji pod beše ukrašen crnobelim pločicama. Nikada ovoliko kasno nije
dolazio u majčinu sobu.
Začuvši njegove korake, čuvar podiže štit i uperivši koplje upita ko
to ide. Aleksandar mu se javi i pope se stepenicama. Kada zakuca na
vrata, ne dobi nikakav odgovor. On izvuče bodež i udari jako po
vratima njegovom drškom.
Začu se neko komešanje, a onda opet samo tišina ispunjena
zvukom disanja.
„Ja sam, Aleksandar”, reče. „Otvori vrata.”
Pojavi se jedna žena, trepćući, s haljinom obmotanom oko sebe, i
proturi glavu kroz vrata; iza nje se čulo kao da nešto šuška poput
miševa. Sigurno su mislile da je kralj, pomisli Aleksandar.
„Gospa spava. Kasno je, Aleksandre, davno je prošla ponoć.” Začu se
glas njegove majke i ona reče: „Pusti ga.”
Ona je stajala pokraj postelje, pokušavajući da veže pojasom svoju
noćnu haljinu izrađenu od bele vune i oivičenu tamnim krznom. Jedva
je mogao da išta vidi pri lelujavom plamenu noćne svetiljke; služavka,
nespretna pošto tek beše probuđena, pokušavala je da je upali fitilje na
svetiljkama koje su stajale na podu. Ognjište je bilo potpuno čisto; sada
je bilo leto.
Fitilj u prvoj svetiljci se upali. Kraljica reče: „To je dovoljno.”
Njena crvena kosa bila je pomešana na njenim ramenima sa
tamnim krznom. Svetlost koja je ukoso padala obasjavala joj je lice tako
da su se videle bore između obrva i u uglovima usana. Kada se potpuno
okrenu ka svetlosti, videla se samo besprekorna koža i čvrsto stisnute
usne. Bile su joj trideset četiri godine.
Zbog toga što je bila upaljena samo jedna svetiljka, uglovi sobe bili
su u mraku. Aleksandar upita: „Da li je Kleopatra ovde?”
„U ovo vreme? Ona je u svojoj sobi. Da li želiš nešto od nje?”
„Ne.”
Ona reče ženama: „Vratite se u krevet.”
Kada se vrata zatvoriše, ona baci izvezeni prekrivač preko
isprevrtane posteljine na krevetu i pokaza mu da sedne pored nje, ali
on se i ne pomeri.
„Šta je bilo?” reče ona nežno. „Zar se nismo oprostili? Trebalo bi da
sada spavaš, pošto krećete u zoru. O čemu se radi? Izgledaš čudno. Da li
si nešto sanjao?”
„Čekao sam. Ovo nije mali rat, ovo je početak svega. Mislio sam da
ćeš ti poslati po mene. Uveren sam da znaš šta me ovde dovodi.”
Ona zabaci kosu sa čela, rukom prekrivši oči. „Da li želiš da ti
proričem budućnost?”
„Nije mi potrebno proricanje, majko. Potrebno mi je da znam
istinu.” Pustila je da joj ruka padne prebrzo, i sada je njegov pogled
počivao na njenim očima. „Šta sam ja?” upita on. „Kaži mi ko sam.”
Ona je zurila u njega. On shvati da je ona očekivala neko drugo
pitanje.
„Nije važno”, reče, „šta god da si ti radila, ja ne znam ništa o tome.
Odgovori mi na ovo što sam te pitao.”
Ona vide da je u nekoliko sati koliko je prošlo otkako su se videli, on
smršao. Umalo mu nije rekla: „Da li je to sve?”
Bila je to davna prošlost: drhtanje u tami, strašan san koji ju je
potpuno obuzeo, potresenost kada se probudila, reči stare babice koja
je krišom dovedena iz svoje pećine noću u ovu sobu. Kako je to bilo? Ni
ona sama više nije znala. Ona je donela na svet dete zmaja, a on je pita:
„Ko sam ja?” Ja sam ta koja to treba njega da upitam, pomisli
Olimpijada.
On je koračao brzo i krupnim koracima po sobi, nalik vuku u
kavezu.
Iznenada zastade pred njom i reče: „Ja sam Filipov sin. Zar nije
tako?”
Koliko juče ona ih je posmatrala dok su zajedno išli na vežbalište:
Filip mu je nešto govorio široko se osmehujući, a Aleksandar je zabacio
glavu unazad i smejao se. Ona je ćutala i dugo ga gledala i na kraju reče:
„Ne pretvaraj se da možeš u to da poveruješ.”
 „Pa, onda? Došao sam da čujem.”
„O ovim stvarima ne može da se govori na brzinu, po nečijem hiru u
ponoć. To je sveta stvar. Postoje sile koje čovek mora da umilostivi...”
Činilo joj se da njegov pogled kojim ju je ispitivao stojeći zaklonjen
u senci prodire kroz nju i da zalazi preduboko. „Koji znak”, upita on
tiho, „ti je moj daimon dao?”
Ona uhvati obe njegove ruke, privuče ga sebi i poče da šapuće. Kada
je završila, ona odstupi korak unazad da bi ga pogledala. On je bio
potpuno okrenut unutar sebe, jedva svestan nje, i borio se da izađe. Po
njegovom pogledu nije se moglo zaključiti kakav će biti ishod te bitke.
„I to je sve?”
„Šta još? Čak ni sada nisi zadovoljan?”
On pogleda u mračni deo sobe. „Sve stvari su poznate bogovima.
Samo je problem kako ih upitati.” On je podiže da ustane i nekoliko
trenutaka držao ju je ispruženih ruku i posmatrao, dok su se uglovi
njegovih obrva približavali jedni drugima. Konačno, ona prva obori
pogled.
On je steže jače, a zatim je zagrli, nakratko čvrsto privuče sebi, a
zatim je pusti. Kada je izašao iz sobe, tama je celu obavi. Ona zapali i
druge dve svetiljke i posle mnogo vremena napokon zaspa dok su sve
tri i dalje gorele.
Aleksandar zastade na vratima Hefestionove sobe, otvori ih tiho i
uđe. Hefestion je čvrsto spavao, izbacivši jednu ruku izvan prekrivača i
ona beše osvetljena mesečinom. Aleksandar pruži ruku, a zatim je
povuče. Nameravao je da ga probudi i da mu sve ispriča. Ali sve je i
dalje bilo mračno i pod sumnjom, i ona je takođe smrtna, i čovek mora
da čeka da čuje određene reči. Zašto da ga zbog toga budi? Sutra će
morati dugo da jašu. Mesečina je padala pravo na njegove sklopljene
oči. Polako Aleksandar navuče zavesu, da mu sile noći ne bi naudile.

U Tesaliji oni se sastadoše sa konjicom svojih saveznika. Oni

dođoše sjurivši se niz brdo, ne držeći poredak, vičući i bacajući koplja i
pokazujući koliko su vešti jahači. U toj zemlji muškarci bi počinjali da
jašu čim prohodaju. Aleksandar podiže obrve, ali Filip reče da će oni u
bici uraditi ono što im se kaže i da će to uraditi dobro. Ovo razmetanje
bilo je uobičajeno za njih.
Vojska krenu ka jugu, prema Delfima i Amfisi. Trupe koje je poslala
Sveta liga priključiše im se putem; njihove generale dočekaše s
dobrodošlicom i na brzinu ih upoznaše sa situacijom. Naviknuti na
zajedničku vojsku malih država koje su suparnici jedna drugoj, za
trvenja oko prava prvenstva i duge prepirke ma kojem generalu da se
dodeli da njome zapoveda, oni su sada bili zapanjeni jer su priključeni
vojsci od trideset hiljada vojnika pešadije i dve hiljade konjanika koja je
bila u pokretu, a u kojoj je svaki čovek znao gde treba tačno da bude i tu
je i bio.
Iz Atine nije poslala vojska. Atinjani su imali mesto u Savetu Lige,
ali kada je ona naimenovala Filipa za vrhovnog zapovednika, nijedan
Atinjanin nije bio prisutan da bi izrazio svoje neslaganje; naime,
Demosten ih je ubedio da bojkotuju zasedanje Saveta. Ako bi glasali
protiv Amfišana, to bi izazvalo neprijateljstvo Tebe, a njemu je jedino
bilo važno da se to ne desi.
Vojska je stigla do Termopila, Ognjene kapije koja se nalazila
između planine i mora. Aleksandar, koji nije prošao ovim putem otkako
je imao dvanaest godina, ode sa Hefestionom da se okupa u toplom
izvoru po kojem je ovaj prevoj i dobio ime. Na Leonidinoj pogrebnoj
humci, na kojoj beše podignuta statua lava od mermera, on položi
venac cveća. „Ne mislim”, reče on nešto kasnije, „da je on bio dobar
general. Da se pobrinuo da fokiđanske trupe shvate šta im je naređeno,
Persijanci ne bi uspeli da osvoje prevoj. Ove države sa juga nikada ne
uspeju da rade zajedno. Ali čovek ipak mora da poštuje nekoga ko je
toliko hrabar kao što je on bio.”
Tebanci su i dalje držali tvrđavu u Termopilima. Filip im je, igrajući
njihovu igru, poslao jednog izaslanika i ljubazno zatražio od njih da
napuste utvrđenje da bi on mogao da ih zameni svojim vojnicima. Oni
pogledaše ka dugoj povorci ljudi koji su ispunili put koji je išao uz
obalu i kojih je u daljini bilo još, a zatim pokupiše svoju opremu i
krenuše ka Tebi.
Vojska stiže do velikog druma koji se pružao ka jugoistoku. Oni
ugledaše sa svoje desne strane strme planine koje predstavljaju kičmu
Grčke, gole i puste; naime, one behu mnogo više opustošene zbog seče
drveća i ispaše stada nego što je to bio slučaj sa planinama
prekrivenim šumama u Makedoniji. U dolinama između ovih visokih
pustara, nalik mesu koje ostane između kostiju, nalazili su se zemlja i
voda koji su hranili ljudski rod.
„Sada kada ovo vidim ponovo”, reče Aleksandar Hefestionu dok su
jahali, „mogu da razumem zašto su južnjaci takvi kakvi su. Oni žude za
zemljom; svaki čovek zavidi svome susedu i zna da njegov sused zavidi
njemu. A svaka od ovih država okružena je svojim planinama. Da li si
nekad video kako dva psa trče gore-dole i laju pored ograde tamo gde
jedan od njih živi?”
„Ali”, reče Hefestion, „kada psi dođu do provalije, oni ne nastave da
jure i bore se, oni se samo iznenade i odu. Ponekad su psi razumniji od
ljudi.”
Put koji je vodio ka Amfisi skretao je ka jugu i prethodnica koju je
predvodio Parmenion krenu napred, da bi zauzela uporište Kitinion i
osigurala drum, kao zalog Filipove rešenosti da nastavi sa svetim
ratom. Ali glavnina snaga nastavi da maršira drumom koji je vodio ka
jugoistoku, prema Tebi i Atini.
„Pogledaj”, reče Aleksandar, pokazujući ispred sebe, „tamo je
Elateja. Pogledaj, zidari i inženjeri su već stigli. Ne bi trebalo dugo da
traje da se podignu zidine, kažu da se sav potreban kamen već nalazi
tamo.”
Elateja je bila tvrđava Fokiđana koji su opljačkali boga, koja je
srušena na kraju prethodnog svetog rata. Ona je gospodarila ovim
drumom. Odatle je do Tebe bilo potrebno dva dana marša, a do Atine
tri.
Hiljadu robova, pod rukovodstvom veštih zidara, uskoro sagradiše
četvrtastu kamenu zgradu. Vojska zauze tvrđavu i visove oko nje. Filip
tu postavi svoj glavni štab i posla jednog izaslanika u Tebu.
U njegovoj poruci je pisalo da su Atinjani godinama vodili rat protiv
njega, prvo prikriveno, a onda otvoreno i da on više ne može da ništa
ne preduzima. S Tebom su u neprijateljskim odnosima još i duže, a
sada ipak pokušavaju da i nju uvuku u rat protiv njega. On, stoga, sada
traži od Tebanaca da se izjasne da li će poštovati dogovor o
savezništvu i pustiti da njegova vojska prođe ka jugu.
Kraljev šator je podignut unutar zidina; čobani koji behu sagradili
kolibe među ruševinama pobegli su kada je vojska došla. Filipu je
donesen njegov divan sa koga je večeravao, da bi mogao da odmori
svoju hromu nogu nakon celodnevnog marša. Aleksandar sede na
stolicu pored njega. Štitonoše im donesoše vino i povukoše se.
„Ovo bi trebalo da reši to pitanje”, reče Filip, „jednom za svagda.
Uvek dođe vreme kada čovek mora sve da stavi na ulog i baci kocke. Ja
mislim da je velika verovatnoća da rata neće biti. Ako Tebanci budu
razumni, izjasniće se za nas, a Atinjani će se probuditi i shvatiti kuda su
ih njihovi demagozi odveli, Fokionova stranka će istupiti i mi ćemo
moći da pređemo u Aziju, a da se ne prolije ni kap krvi u Grčkoj.”
Aleksandar je u rukama vrteo svoj pehar, a zatim se naže da bi
pomirisao vino iz tog kraja. Zaključi da u Trakiji prave bolje vino; ali
Trakiji je vino poklonio Dionis. „Pa, da... ali seti se šta se dogodilo onda
kad si se ti lečio, a ja krenuo u pohod. Pretvarali smo se da će vojska
krenuti protiv Ilira i svi su u to poverovali, a najviše sami Iliri. A sad, šta
je sa Atinjanima? Demosten im već godinama govori da nas očekuju, i
evo nas. Uz to, šta bi se dogodilo s njim ako ga Fokionova stranka
nadglasa?”
„On ništa ne može da uradi ako se Tebanci izjasne za nas.”
„Atinjani imaju deset hiljada dobro uvežbanih najamnika.”
„Ah, da. Ali Tebanci su ti koji odlučuju. Ti znaš kakvo je njihovo
državno uređenje. To je modema oligarhija, bar oni to tako nazivaju, ali
građansko pravo se lako dobija i oni prihvataju svakog čoveka koji sebi
može da priušti punu opremu hoplite.18 Eto, tako je to. U Tebi, biračko
telo će se boriti u kojem god ratu da treba, samo ako je tako izglasano.”
Filip poče da govori o godinama koje je tamo proveo kao talac,
gotovo s čežnjom u glasu. Vreme je ublažilo muke koje je tamo doživeo
i i sada je sve bilo obojeno sećanjem na mladost koja je prošla. Pričao
mu je kako su ga jednom prijatelji krišom ubacili da učestvuje u borbi
pod Epaminondinim zapovedništvom i da je poznavao Pelopidu. Dok
ga je slušao, Aleksandar je razmišljao o Svetoj družini koju je Pelopida
okupio i pretvorio u jedno telo. Njihove herojske zakletve bile su
drevne i mogle su je pratiti sve do Herakla i Jolaja, na čijim žrtvenicima
su se zakleli. Ljudi koji su sačinjavali ovu četu, pošto je svaki od njih
morao da vodi računa o dve časti, nisu nikada uzmicali; oni bi ili
napredovali ili stali i umrli. Bilo je mnogo toga što bi Aleksandar voleo
da sazna o njima i ispriča Hefestionu, samo da je mogao da upita nekog
drugog sem svog oca.
„Pitam se”, reče umesto toga, „šta li se sada dešava u Atini.”

Atinjani su saznali novosti u vreme zalaska sunca na dan kada je

Elateja zauzeta. Članovi gradskog veća nalazili su se na ručku u većnici,
i tu su bili prisutni pobednici na davnim Olimpijskim igrama,
penzionisani generali i druge uzvanice koje su imale čast da budu
pozvane. U Agori su se već i pre čule glasine, a glasnik iz Tebe je samo
doneo njihovu potvrdu. Cele noći ulice su bile pune kao da je pijačni
dan i ljudi su jurili do svojih rođaka, trgovci u Pirej, ljudi koji se i ne
poznaju vatreno su razgovarali jedni s drugima, žene su trčale
poluotkrivenih lica u ženske odaje u kućama u kojima su imale
prijateljice. U zoru je gradski pozivar trubom najavio sastanak
Skupštine, a u Agori su zapaljene daske iz obora i tezge sa pijace da bi
se vatrama dao znak udaljenim predgrađima. Ljudi su pohrlili ka brdu
Pniks i njegovom kamenom podijumu. Tamo su im saopštene novosti i
rečeno da se očekuje da će Filip odmah krenuti na jug i da Teba neće
pružiti otpor. Stari ljudi setiše se crnih dana iz svog detinjstva i
početka srama, gladi, tiranije, kada su prvi borci došli sa Kozje reke u
Helespont, gde je flota uništena, a zatim Veliki rat izgubljen i samrtne
muke tek trebalo da dođu. Sveži hladni vazduh jesenjeg jutra uvlačio im
se u kosti poput zimskog mraza. Predsedavajući veća upita: „Da li neko
želi da govori?”
Dugo je vladala tišina. Svi pogledi behu upereni u jednom pravcu.
Kada ga videše kako se penje na podijum, niko ga ne pozdravi; jeza koju
su osećali bila je prevelika. Čulo se samo šaputanje, tiho poput molitve.
Cele noći u Demostenovoj radnoj sobi je gorela svetlost i dok su
ljudi tumarali ulicama, previše uznemireni da bi mogli da spavaju,
osećali su utehu videvši tu svetlost. Pre nego što je svanulo, nacrt
njegovog govora bio je završen. Grad Tezeja, Solona, Perikla, u svojoj
sudbinskoj nedoumici okrenuo se njemu. A on je bio spreman.
On im najpre reče da mogu da odbace svoj strah da je Filip siguran
u Tebu. Da jeste, on ne bi sedeo u Elateji, već bi sada već bio tu pod
njihovim bedemima, on kome je ionako uvek bila namera da ih sruši.
On samo pokazuje svoju snagu, da bi obodrio svoje kupljene prijatelje u
Tebi i zaplašio rodoljube. Sada oni moraju da zaborave na staru zavadu
i da pošalju izaslanika u Tebu i ponude im velikodušne uslove za
sklapanje sporazuma o savezništvu, pre nego što Filipovi ljudi obave
svoj posao tamo. On sam, reče, ako tako odluče, neće odbiti da bude taj
izaslanik. U međuvremenu, ljudi koji su sposobni za borbu treba da
uzmu oružje u ruke i krenu tebanskim putem sve do Eleusine, da bi
pokazali da su spremni da se bore.
Dok je završavao s govorom, sunce izađe i oni videše Akropolj
obasjan suncem i veličanstven, sa starim hramovima od požutelog
mermera i novim koji se bele, kao i boje na njima i zlato. Brdom
odjeknu burno odobravanje. Oni koji su sedeli predaleko da bi čuli šta
je govorio, pridružiše se, ubeđeni da ih čeka spas.
Demosten se vrati kući i sastavi nacrt pisma Tebi u kojem izrazi
svoj prezir prema Filipu: „... Ponašao se kao što se moglo i očekivati od
nekoga ko je njegovog porekla i prirode, drsko koristeći svoju sadašnju
sreću i zaboravljajući svoj nepredviđeni uspon do moći i svoje nisko
poreklo...”
Ispod njegovog prozora mladići kojima je rat još predstavljao
novinu i koji su krenuli da se prijave svojim oficirima, dovikivali su se;
bile su to šale kakve priliče mladima čije značenje on više nije
poznavao. On začu kako negde neka žena plače, a zatim zaključi da ti
zvuci dopiru iz njegove kuće. Bila je to njegova kćer. Kada bi ona imala
nekoga da oplakuje, on bi bio prvi koji bi to znao. On ljutito zatvori
vrata; ovaj zvuk predstavljao je loš predznak i ometao ga je u
razmišljanju.
Kada se u Tebi sastala Skupština, svi koji su mogli da stoje na
nogama bili su prisutni. Makedonci, koji su zvanično bili tebanski
saveznici, imali su pravo da prvi budu saslušani.
Oni su se pozvali na Filipove usluge Tebi, na njegovu pomoć u ratu
protiv Fokiđana, njegovu podršku za dobijanje vlasti nad Beotijom,
podsetili su ih na drevne uvrede koje im je nanela Atina, na njene
napore da ih oslabi, na njen savez sa bezbožničkim Fokiđanima, koji su
plaćali svoje trupe Apolonovim zlatom. (Zahvaljujući njemu je,
nesumnjivo, stavljena i pozlata na tebanske štitove koje su Fokiđani
koristili u svom bezbožničkom vređanju Tebe i boga). Filip ne traži da
Teba podigne oružje protiv Atine. Tebanci to mogu da učine ako tako
odluče i s njim poberu plodove pobede, ali on će ih i dalje smatrati
prijateljima samo ako mu daju pravo da prođe sa svojom vojskom.
Skupština je to odbila. Njih je Filipovo iznenadno zauzimanje
Elateje naljutilo i oni rekoše da se on, da im je saveznik, ne bi tako
ponašao. Sada je kasno da se s njima dogovara. Što se tiče ostalog, to je
istina, rekoše. Pitanje moći nije se postavilo niti je izrečeno ono što su
svi mislili: kada Atina bude pala, šta će oni njemu vredeti? Pa ipak, on
ima moć u Tesaliji, a njima nije ništa nažao učinio, smatrali su neki.
Govorili su da su se oni dugo borili u ratu protiv Fokiđana i da je Teba
puna sinova mrtvih ljudi koji sada na sebi nose teret porodice, udovica
i male dece. Zar to nije dovoljno, upitaše.
Antipatar sede. Čulo se šaputanje, koje nije bilo neprijateljsko i
gotovo pljesak. Pozvaše izaslanika iz Atine. Demosten se pope na
podijum, u tišini ispunjenoj iščekivanjem, uglavnom neprijateljskoj. Ne
Makedonija, već Atina je ovde pokolenjima predstavljala pretnju. Nije
bilo kuće u kojoj nije postojala žudnja za krvnom osvetom koja je
poticala iz beskrajnih ratova vođenih na granici.
Demosten je mogao da udari u jednu žicu na koju će mu svi
odgovoriti: zajedničku mržnju prema Sparti. On ih podseti kako je
Teba, nakon Velikog rata, kada je Sparta nametnula Atini Tridesetoricu
tirana (izdajica kao što su oni koji sada žele mir s Filipom), pružila
utočište Oslobodiocima. U odnosu na Filipa, Tridesetorica sada liče na
obične siledžije. Prošlost treba da bude zaboravljena i upamćen samo
taj plemenit čin. Vešto podesivši vreme govora, Demosten tada iznese
ponudu Atine: pravo Tebe nad Beotijom treba da bude nesporno i ako
se Beoćani pobune, Atina će poslati svoju vojsku protiv njih. Plateja
takođe, ta stara kost razdora. On nije podsetio svoje slušaoce da se
Plateja, zauzvrat što je dobila podršku Atinjana protiv Tebe, pridružila
u bici na Maratonu i da joj je dodeljeno pravo atinskog građanstva. Nije
bilo vreme da se cepidlači; Plateja treba da bude ustupljena. Takođe,
ako bude rata sa Filipom, Teba bi trebalo da zapoveda svim kopnenim
snagama, a Atina će snositi dve trećine troškova.
Međutim, očekivani burni pljesak se ne začu. Tebanci su u
nedoumici gledali svoje sugrađane koje su poznavali i kojima su
verovali, a ne u njega. Izmakli su njegovom stisku.
Načinivši jedan korak napred, on podiže ruku i poče da govori o
junačkoj smrti Epaminonde i Pelopide, o slavnim poljima Leuktre i
Mantineje, podseti ih na Svetu družinu. Njegov glas je najpre
odzvanjao, a zatim se stišavao kada bi želeo da nešto naglasi s blagom
ironijom. Na kraju reče da, ako sve ovo njima više nije važno, on ima
samo jednu molbu da iznese u ime Atine, a to je da im daju pravo
prolaska, da bi mogli da se sami suprotstave tiraninu.
Sada je uspeo da ih stisne; stari osećaj suparništva se ponovo
probudio u njima.
Bili su postiđeni, to je znao po potpunoj tišini koja je zavladala.
Zatim se začuše glasovi koji su tražili da se otpočne s glasanjem;
pripadnici Svete družine su razmišljali o svojoj časti. Obluci su
zveketali u urnama, službenici zaduženi za prebrojavanje glasova koje
su svi pažljivo posmatrali radili su na abakusima; Demosten je smatrao
da je to dug i dosadan posao, pogotovu u odnosu na glasačke kutije
koje postoje u Atini. Tebanci su izglasali da se raskine sporazum sa
Makedonijom i da se sklopi savez sa Atinom.
Demosten se vraćao pešice do svog boravišta, gotovo i ne osećajući
da nogama dodiruje zemlju. Poput Zevsa sa njegovom vagom, on je
držao u svojim rukama i promenio sudbinu Grčke. Istina je da je čeka
veliko iskušenje, ali novi život ionako ne može da dođe na svet bez
porođajnih muka. Sada će se za njega uvek govoriti da se pravi čovek
pojavio u pravom času.
 Sutradan su Filipu doneli vesti, dok je on u podne ručao sa
Aleksandrom. Kralj je naredio štitonošama da izađu pre nego što je
otvorio pismo; naime, kao i većina ljudi tog vremena, on nije savladao
veštinu čitanja u sebi i morao je da čita naglas. Aleksandar, napet od
iščekivanja, pitao se zašto njegov otac nije uspeo da nauči, kao što je on
to učinio, da čita u tišini; to je bila samo stvar vežbe i, mada su se
njegove usne i dalje pokretale oblikujući reči, Hefestion je tvrdio da se
ne čuje nikakav zvuk.
Filip je čitao mimo, u njegovom glasu se nije osećala ljutnja; samo
su bore na njegovom licu postale dublje. Spustio je svitak pored tanjira
i rekao: „Pa, ako hoće rat, imaće ga.”
„Zao mi je, oče, verovatno je tako moralo da bude.” Pitao se kako je
moguće da on ne shvata da bi ga Atina i dalje mrzela, ma kako da su
Tebanci glasali, i da ne postoji način da on uđe u Atinu, sem kao
pobednik. Kako je on uspevao da tako dugo održi taj neosnovani san?
Bolje da digne ruke od toga i razmišlja o stvarnosti. Sada će morati da
stvore drugi ratni plan.

Atina i Teba su se grozničavo pripremale da dočekaju Filipa koji se

kretao ka jugu. Umesto toga, on je otišao na zapad, u oblast planina i
klanaca Parnasa. On je bio zadužen da otera Amfišane sa ove svete
zemlje i on će to učiniti. A što se tiče Tebe, on je samo isprobavao
kolika je odanost tog saveznika u kojeg je sumnjao i sada je na to dobio
odgovor.
Mladi ljudi iz Atine spremali su se da krenu na sever ka Tebi.
Znamenja su proučena i proroci su smatrali da nisu dobra. Demosten,
videvši kako se mrtva ruka praznoverja podiže protiv njega, izjavi da to
samo pokazuje ko su izdajnici u njihovim redovima koje je Filip
potplatio da bi sprečili rat. Kada je Fokion, koji se vratio sa svog
zadatka prekasno da bi promenio tok događaja, zahtevao da grad
zatraži proročanstvo u Delfima, Demosten se nasmejao i rekao da je
svima poznato da je Filip potplatio Pitiju.
Tebanci su primili Atinjane isto onako kao što su Linkestidi
dočekali Aleksandra, pazeći da budu ljubazni. Tebanski general
postavio je svoje združene snage da čuvaju južne prevoje i da spreče
Filipov dolazak iz Amfise. Duž divljih stenovitih visova Parnasa i
klanaca Fokide, njegova vojska je odlazila u izviđanje i vežbala. Lišće na
drveću je požutelo, zatim i opalo, a onda se na vrhovima planina
zabeleo prvi sneg. Filip nije žurio. Bio je zauzet ponovnom izgradnjom
utvrđenja bezbožničkih Fokiđana koja su oni zahvalno prepustili
njegovim ljudima, a zauzvrat im je smanjio globu koju je trebalo da
plaćaju zbog pljačke hrama.
Filip nije dozvolio Atinjanima da ga uvuku u veliku bitku. Došlo je
do jednog manjeg sukoba u nekom rečnom klancu i do drugog u planini
na prevoju, i oba su prekinuta kada je on uvideo da njegove trupe
uvlače u nepoznato područje. Atina je pozdravila svoje pobednike i
priređene su gozbe u znak zahvalnosti.
Jedne zimske noći, Filipov šator je podignut na litici iznad reke, dok
je sneg prekrivao klisuru. Vojnici su na padinama sekli borove da bi
zapalili vatre za pripremanje hrane. Sumrak se spuštao, kovitlaci čistog
planinskog vazduha probijali su se kroz težak miris zapaljenog drveta,
kaše, čorbe od pasulja, konja, grubo zakrpljenih šatora i mnogo hiljada
neopranih tela. Sedeći na logorskim stolicama sa sedištima od kože,
Filip i Aleksandar sušili su svoje mokre čizme pored vatre. Miris nogu
njegovog oca mešao se s drugim Aleksandru dobro poznatim mirisima
rata. On sam jedva da je i bio prljav; naime, kada nije mogao da ode do
reke i okupa se, on bi se oprao istopljenim snegom. To što je on toliko
pazio na čistoću već je bilo preraslo u legendu za koju on nije ni znao:
govorilo se da je on prirodno obdaren prijatnim mirisom. Većina ljudi
nije se kupala mesecima; njihove žene bi ih okupale kada se vrate
kućama.
„Pa”, reče Filip, „zar ti nisam rekao da će Demosten izgubiti
strpljenje pre mene? Upravo sam čuo. Poslao ih je.”
„Šta? Koliko?”
„Svih deset hiljada.”
„Da li je taj čovek lud?”
„Ne, on je političar. Glasačima se nije dopadalo da vide kako
najamnici dobijaju platu i sledovanja i sede u Atici, dok građani odlaze
u rat. Sada možemo da se prvo s njima obračunamo, šalju ih pravo na
Amfisu.”
„Znači, čekaćemo dok ne stignu. Šta onda?”
Filip se nasmeja i pri svetlosti vatre videše se njegovi požuteli zubi.
„Znaš kako sam se izvukao u Bizantionu? To ćemo ponovo pokušati.
Dobićemo loše vesti, veoma loše vesti iz Trakije: izbila je pobuna, preti
se Amfipolju, svaki čovek je potreban da bi čuvao granicu. Ja ću
odgovoriti, jasno i čitkim rukopisom, da mi krećemo sa svim našim
snagama ka severu. Moj glasnik će ili biti zarobljen ili će prodati to
pismo Atinjanima. Njihova izvidnica će nas videti kako krećemo ka
severu. U Kitinionu ćemo stati, pritajiti se i čekati.”
„A onda preko Grabijanskog prelaza i napad u zoru?”
„Prikriveni marš, kao što bi tvoj prijatelj Ksenofont rekao.”

Oni su ovako i učinili pre nego što su se u proleće reke nabujale od

otopljenog snega. Najamnici iz Atine obavljali su svoj posao onoliko
dugo koliko je to imalo smisla, a nakon toga, budući da su bili vojnici po
zanimanju, oni su ili pobegli na obalu ili zatražili da čuju uslove
predaje. Mnogi od njih su se na kraju prijavili da se bore na Filipovoj
strani; rane su im previjene i dobili su toplu hranu.
Amfišani su se predali ne postavljajući nikakve uslove. Njihova
vlada je proterana u izgnanstvo onako kako je Sveta liga i tražila. Sveta
ravnica više nije bila mesto za njihovu bezbožničko postupanje,
prepuštena je bogu i više nije obrađivana.
Prvih toplih dana proleća, u pozorištu u Delfima, okruženom
strmim liticama Fedriadskih visova, velikim Apolonovim hramom i
zalivom, Sveta liga je okrunila kralja Filipa zlatnim vencem od
lovorovog lišća. On i njegov sin hvaljeni su u dugim govorima i u
odama koje je pevao hor, a jedan vajar je uradio skice za njihove kipove
koji će biti postavljeni u hramu.
Aleksandar je šetao sa svojim prijateljima po zaravni ispred hrama
koja je vrvela od ljudi koji su došli iz cele Grčke, Sicilije, Italije i Egipta
da bi posetili hram. Bogati vernici išli su praćeni robovima koji su
nosili njihove ponude bogu, koze su meketale, golubovi gugutali u
kavezima, ljudi sa licima na kojima su se videli revnosnost, pobožnost,
olakšanje ili strah dolazili su i odlazili. Bio je jedan od dana određenih
za proricanje.
Zbog sve te buke, Hefestion šapnu Aleksandru na uvo: „Zašto ne bi i
ti, kad si već ovde?”
„Ne sada.”
„To bi te smirilo.”
„Ne, sada nije pravi trenutak. Čovek treba iznenada da ode kod
proroka na mestu kao što je ovo.”
U pozorištu je izvedena raskošna predstava. Glavni glumac je bio
Tetal, poznat po ulogama junaka. To je bio zgodan strastveni mladić
koji je iako poreklom iz Tesalije imao i nešto keltske krvi. Glumu je učio
u Atipi, što je dovelo do toga da se njegova vatrenost uskladi uz pomoć
ovladavanja tehnikom, a njegova urođena naglost smiri dobrim
vaspitanjem. On je često glumio u Peli i bio je Aleksandrov omiljeni
glumac, i za njega je on sada prikazao posebno viđenje duše junaka. U
Sofoklovoj tragediji Ajant, u kojoj je igrao uloge Ajanta i Teukra, on je
uspeo da učini da postane nezamislivo da bi prvi mogao da nadživi
svoju čast, a da onaj drugi ne bi uspeo da ostane odan mrtvome.
Aleksandar je posle predstave otišao sa Hefestionom iza pozornice.
Tetal je upravo skinuo sa lica masku Teukra i brisao je peškirom znoj
sa svog lica oštrih crta i sa kratke kovrdžave kose boje kestena. Začuvši
Aleksandrov glas, on im priđe, sijajući pogleda Aleksandra svojim
krupnim očima boje lešnika i reče: „Drago mi je što si zadovoljan. Ovo
sam odigrao samo za tebe.”
Razgovarali su neko vreme o mestima u kojima je Tetal nedavno
bio. Na kraju on reče: „Ako ikada budeš imao bilo kakav posao, nije
važno koji, za koji ti je potreban neko kome možeš da veruješ, znaš da
bi to meni predstavljalo čast.”
Aleksandar je razumeo šta je želeo da kaže. Glumci, koji behu sluge
Dionisove, bili su zaštićene osobe i često su korišćeni kao izaslanici, a
kao uhode još i češće. Aleksandar reče: „Hvala ti, Tetale. Nema nikog od
koga bih to radije tražio.”
Dok su išli prema stadionu, Hefestion reče: „Da li znaš da je taj
čovek i dalje zaljubljen u tebe?”
„Pa, najmanje što mogu da učinim je da budem ljubazan prema
njemu. On je razborit i on to ne shvata pogrešno. Možda će mi jednog
dana biti potrebno da mu verujem, nikad se ne zna.”

S dolaskom lepog vremena u proleće, Filip se spustio do Korintskog

zaliva i zauzeo Naupakt koji je vladao moreuzom. U leto, kretao se po
području iza Parnasa, ojačavajući svoja uporišta, održavajući
sporazume o savezništvu na snazi, praveći puteve i puštajući konje
pripadnika konjice da pasu. Ponekad bi se pretvarali da su krenuli ka
istoku, gde su Atinjani i Tebanci držali svoje vojnike na prevojima i
gazovima. A onda bi se vratili, ostavivši ih da čekaju i dosađuju se u
dokolici. On je stalno održavao manevre ili priređivao takmičenja, da bi
se pobrinuo da se njegovim ljudima ne dogodi to isto.
Čak i tada, on je još jednom poslao izaslanike u Tebu i u Atinu, s
ponudom da razgovaraju o uslovima mira. Demosten je objavio da je
Filip, koga su oružjem dva puta potisnuli, počeo da očajava i da ova
ponuda to i dokazuje; još samo jedan uspešan napad i dokrajčiće ga i
na jugu će s njim biti svršeno.
Krajem leta, dok su polja ječma među zasadima maslina na Atici i u
Beotiji postajala žuta, Filip se vratio u svoju tvrđavu u Elateji, ostavivši
ljudstvo u isturenim uporištima. Predstraža Tebe i Atine nalazila se na
prevoju nekih petnaest kilometara južno od Elateje. Sve dok njegova
mirovna ponuda nije odbijena, Filip nije činio ništa osim što ih je
izazivao. Ali sada on pokaza svoju snagu i opkoli ih; mogli su da budu
potpuno odsečeni kad god on to odluči da učini. Sutradan njegova
izvidnica vide da su otišli. Filip preuze prevoj i postavi u njemu svoje
ljude.
Pripadnici konjice delovali su srećno i glačali su svoje oružje i
brinuli su o svojim konjima. Naredna bitka vodiče se u ravnici.
Ječam je pobeleo, masline su sazrele. Po makedonskom kalendaru
bio je mesec Lava. Kralj Filip je u tvrđavi priredio rođendansku
proslavu za svog sina. Aleksandar je napunio osamnaest godina.
Tvrđava u Elateji je pretvorena u udobno boravište; na zidovima su
visile tapiserije, pod je prekriven pločicama. Dok su gosti pevali, Filip
reče svom sinu: „Još nisi rekao šta želiš da dobiješ. Dakle, šta bi želeo?”
Aleksandar se nasmeši. „Ti to znaš, oče.”
„Ti si to zaslužio i tvoje je. Neće proći još mnogo vremena. Ja ću
preuzeti desno krilo, to ionako činim duže nego što mogu i da setim. Ti
ćeš zapovedati konjicom.”
Aleksandar polako spusti na sto svoj zlatni pehar. Njegove oči,
sjajne i raširene od vina i onoga što je video u svom umu, susretoše se
sa Filipovim. „Ako ikada budeš zažalio zbog toga, oče, ja neću biti tu da
to saznam.”
Svi pozdraviše ovo naimenovanje i nazdraviše mu. Ponovo se svi
setiše znamenja prilikom Aleksandrovog rođenja: pobede u trci u
Olimpiji, pobede nad Ilirima.
„A treće”, reče Ptolomej, „najviše pamtim, jer sam tada bio u
uzrastu kada čovek veruje u čuda. Tog dana je veliki Artemidin hram u
Efesu spaljen. Vatra u Aziji.”
Neko reče: „Nikada nisam saznao kako se to dogodilo, a da nije bilo
rata. Da li je to izazvao udar groma ili je neki sveštenik prevrnuo
svetiljku?”
„Ne, neki čovek je to namerno učinio. Jednom sam čuo kako se zvao.
Heiro... Hero... ne, bilo je nešto duže od toga.19 Nearše, možeš li ti da se
setiš?”
Niko nije mogao. Nearh reče: „Da li su saznali zašto je on to učinio?”
„Oh, da. On im je sam rekao, pre nego što su ga ubili. On je to učinio
da bi njegovo ime bilo zauvek zapamćeno.”
 Svetlost zore obasjavala je niska brda Beotije. Šikara i vresište bili
su smeđi od toplog letnjeg sunca, mestimično prekriveni sivkastim
kamenjem i šljunkom. Mračni i poput vresa boje rđe, oštećeni
vremenskim uslovima poput kamenova, oštri poput trnja, ljudi su
nagrnuli preko brda ka ravnici i poput mlaza vode spuštali se niz
padine i stizali do doline reke.
Konjica se polako spuštala najblažim padinama, čuvajući kopita
svojih konja. Dok su se kretali među šikarom, čuo se samo prigušeni
topot. Ljudi su jahali neosedlane konje, stežući ih svojim golim
slabinama. Zvuk koji je odjekivao šikarom bio je zvuk zveketa oružja
konjanika.
Nebo je bilo sve svetlije, iako je sunce i dalje bilo iznad Parnasa na
istoku. Dolina koju su stvorile iskonske bujice, ostavivši za sobom
plodno zemljište, tu je postajala ravnija i šira. Duž nje tekla je, u svom
letnjem koritu, reka Kefis. Istočno od nje, na niskim padinama, kuće
bledoružičaste boje činile su se ljubičastim u tami. To je bilo selo
Heroneja.
Bujica ljudi uspori svoj tok, zastade i raširi se na obe strane ravnice.
Ispred nje pružala se brana. Ona je bleštala pod prvim kosim zracima
sunca; beše to brana sačinjena od ljudi.
Između njih pružalo se polje koje je reka navodnjavala. Tu, između
zasada maslina rastao je ječam koji sada beše pokošen, a mestimično i
mak i grahorica.20 Čulo se kukuriranje petlova, meketanje koza i
mukanje goveda, povici dečaka i žena koji su terali stada uz brda. I
bujica i brana su čekali.
Na širokom delu prevoja, vojska sa severa podigla je logor pored
reke. Konjica je otišla nizvodno da bi napojila konje tako da ne zaprlja
ostalima vodu. Ljudi su izvadili svoje pehare iz pojaseva i otpakovali
hranu za podnevni obrok: pljosnata pogača, jabuka, glavica luka i
grumen prljave sivkaste soli.
Oficiri su se osvrtali oko sebe. Videli su da među ljudima vlada
zdrava napetost, bili su poput zategnutog luka i imali osećaj da se
nešto važno dešava. Bilo je tu tridesetak hiljada pešaka i dve hiljade
konjanika; vojska ispred njih bila je podjednako velika; ovo će biti
najveća bitka za sve njih do sada. Svi su, takođe, bili svesni da su
okruženi ljudima koji ih poznaju: kapetana koji im je vlastelin kod kuće,
suseda iz sela, rođaka iz plemena, koji će podneti izveštaje o tome da li
su se časno borili ili su se osramotili.
Oko podneva duga povorka kola koja su nosila zalihe stigla je i iz
njih su izvađeni šatori i prekrivači. Svi su mogli da legnu da mirno
spavaju, osim onih u predstražama; Filipova vojska je držala sve bočne
prolaze i njihov položaj nije mogao da bude promenjen. Vojska ispred
njih mogla je samo da sedi i čeka.
Aleksandar je odjahao do volovskih kola u kojima su se nalazili
kraljevski šatori i rekao: „Stavite moj ovde.” Jedno mlado hrastovo
drvo pored reke pružalo je hlad, a pored obale nalazilo se bistro
šljunkovito jezerce. Dobro je, pomisliše njegove sluge, to bar znači da
nećemo morati da nosimo vodu. Aleksandar je voleo da se kupa, i to ne
samo posle bitke, već, ako bi uspeo, i pre nje. Neko je jednom gunđajući
rekao da je on tašt čak i kada se radi o tome kako će izgledati njegov
leš.
Kralj je sedeo u svom šatoru, gde je primio Beoćane koji su žudeli
da mu ispričaju sve što znaju o planovima njegovih neprijatelja.
Tebanci su ih tlačili, a Atinjani, njihovi zakleti saveznici, upravo su ih
otvoreno prodali Tebancima; oni sada nisu imali šta da izgube. Filip ih
je ljubazno primio, saslušao sve što su mu pričali o drevnim
nepravdama koje su im nanete, obećao da će im pomoći i svojeručno
zapisao sve ono što su oni imali da kažu. Pre sumraka, odjahao je do
brda sa Aleksandrom, Parmenionom i njegovim zamenikom,
makedonskim velikašem po imenu Atal, da bi osmotrio položaj vojske.
Kraljeva straža kojom je zapovedao Pausanija jahala je iza njih.
Ispod njih pružala se dolina koju je neki pesnik davno nazvao
„pozornica za rat”, zbog toga što su se tu vojske često sukobljavale.
Savezničke trupe pružale su se sve od reke pa do podnožja brda na
jugu, i to je predstavljalo front dug oko pet kilometara. Dim vatri koje
su zapalili uzdizao se ka nebu, a tu i tamo videli su se i plamenovi.
Pošto još nisu zauzeli borbeni poredak, bili su grupisani, kao što to
čine ptice koje pripadaju različitim vrstama, tako što su svaki grad i
svaka država imali svoje posebno mesto odvojeno od ostalih. Njihovo
levo krilo, koje će se sukobiti sa makedonskim desnim, nalazilo se na
području gde je zemljište počinjalo da se uzdiže. Filip se svojim
zdravim okom usredsredi na njih.
„Atinjani. Pa, moraću da ih odavde oteram. Stari Fokion, njihov
jedini general koji ičemu vredi, dobio je mornaricu; bio je previše
sposoban da bi se dopao Demostenu. Sreća naša, poslali su Haresa koji
se bori knjiški, po pravilima. Hm... da, moram da izvedem jedan napad
koji će delovati uverljivo pre nego što počnem da se povlačim. Oni će to
progutati, s obzirom da to radi stari general koji ume da otpisuje svoje
gubitke.” On se smejući naže da bi potapšao Aleksandra po ramenu.
„To ne bi uspelo da se radi o Malom kralju.”
Aleksandar se najpre namršti, a onda razvedri. Filip mu uzvrati
osmeh i ponovo poče da posmatra dugu kolonu ljudi ispod, kao što
neimar proučava stenu koja mu predstavlja prepreku na mestu gde
mora da skrene reku. Visoki i suvonjavi Atal, sa svojom špicastom
plavom bradom i svetloplavim očima, poterao je svog konja nešto dalje
od njih, ali sada se tiho vratio.
„Pa, onda”, reče Aleksandar, „u središtu imamo sve i svašta:
Korinćani, Ahajci i ostali. A na desnoj strani...”
„Vrhovna komanda. Za tebe, sine, Tebanci. Vidiš, nisam ti ništa
uskratio.”
Reka je svetlucala pri sve slabijoj svetlosti dana, između topola i
platana koji su bacali svoje senke na nju. Pored nje behu postavljena, po
utvrđenoj šemi, tebanska stražarska mesta sa zapaljenim vatrama.
Aleksandar je u sve to gledao s dubokom usredsređenošću. Za trenutak
on zamisli pri toj udaljenoj svetlosti vatri ljudska lica; onda ona
nestadoše, rasplinuvši se pri ogromnosti opšte slike. I sve kapije behu
otvorene, i ratnici jurnuše, pešice, i na konjima, i silna graja u napadu se
prolomi.
„Probudi se, momče”, reče Filip. „Videli smo sve što nam treba,
želim da večeram.”
Parmenion je uvek jeo sa njima, ali večeras im se pridruži i Atal, koji
tek što beše stigao iz Fokide. Aleksandar oseti nelagodnost kada vide
da Pausanija čuva stražu. Istovremeno prisustvo ove dvojica u istoj
odaji uvek bi mu izazvalo ljutnju. On srdačno pozdravi Pausaniju.
Atal, prijatelj i rođak mrtvog Pausanijinog suparnika, bio je taj koji
je isplanirao onu sramotnu osvetu. Aleksandru nije bilo jasno zašto je
Pausanija, čovek kome nije nedostajalo hrabrosti, došao kod kralja
tražeći da bude osvećen, umesto da je to sam učinio. Da li je to bilo zato
što je želeo potvrdu da mu je Filip odan? Davno, pre nego što se
promenio, on je posedovao onu vrstu lepote koja je mogla da izazove
takvu vrstu ohole homerovske ljubavi. Ali Atal je bio vođa moćnog
klana, dobar Filipov prijatelj i njemu koristan čovek; uz to, mladićeva
smrt teško mu je pala. Kralj je odvratio Pausaniju od osvete i, da bi mu
sačuvao čast, dao mu je viši čin. Od tada je prošlo šest godina i
Pausanija je počeo da se češće smeje, da više priča i postao je neko s
kim je bilo prijatno biti u društvu, i tako je bilo sve dok Atal nije postao
general. Sada on ponovo nije više nikoga gledao u oči, a da izgovori i
desetak reči predstavljalo je za njega dug govor. Otac nije trebalo da to
učini, pomisli Aleksandar. To izgleda kao da nagrađuje Atala, ljudi već
pričaju...
Filip je govorio o predstojećoj bici. Aleksandar se usredsredi na to,
ali mu je u ustima ostao gorak ukus, kao da je pojeo nešto pokvareno.
Aleksandar se okupao u jezercetu, a zatim je ležao u svom krevetu,
razmatrajući plan bitke, tačku po tačku. Ništa nije zaboravio. Onda
ustade, obuče se i prođe tiho pored stražarskih mesta sa upaljenim
vatrama, sve dok ne stiže do šatora koji je Hefestion delio sa dvojicom-
trojicom ljudi. Pre nego što dodirnu krila na ulazu u šator, Hefestion
ustade ne načinivši ni zvuka, stavi na sebe ogrtač i izađe. Stajali su
jedno vreme napolju i razgovarali, a onda se vratiše svaki u svoj krevet.
Aleksandar je čvrsto spavao sve do jutarnjeg buđenja.

I silna graja u napadu se prolomi.

Preko strnjišta ječma i oko maslinjaka, probijajući se kroz
vinograde koji behu dopola obrani pre nego što su radnici pobegli,
obarajući pritke i gazeći grozdove i pretvarajući ih u vino boje krvi,
gomila ljudi pohrli i jurnu i poče da kovitla poput pene, narastajući
poput kvasca. Buka je bila zaglušujuća. Ljudi su dovikivali nešto jedni
drugima ili neprijatelju, ili uzvikivali nešto sami za sebe, ili vrištali
osetivši bol jači nego što su ikad pomislili da telo može da oseti. Štitovi
su se sudarali, konji njištali, svaka jedinica savezničke vojske
uzvikivala je svoj bojni poklič najglasnije što može. Oficiri su izdavali
naređenja, trube su svirale. Sve to prekrivao je ogroman oblak
zagušujuće prašine.
Na levoj strani, tamo gde su Atinjani držali podnožje brda
formirajući središte savezničke vojske, Makedonci su napadali uporno
svojim dugim sarisama, tako da su vrhovi tri postepeno poredana reda
stvarali jedan niz oružja, koji je ubadao poput bodljikavog praseta.
Atinjani su ih dočekali svojim štitovima tamo gde su mogli; oni
najhrabriji prodirali su između njih, boreći se svojim kratkim kopljima
i mačevima, ponekad bivajući savladani, ponekad uspevši da potisnu
makedonsku liniju na tom delu. Duž onog daljeg krila Filip je jahao na
svom snažnom konju; glasnici su bili pored njega i čekali, čekali ono što
su svi Filipovi ljudi znali da će uslediti. Oni su napadali i trudili se, kao
da bi, ako ne bi uspeli da se probiju, umrli od sramote. Iako se ogromna
buka svugde čula, tu među glasnicima je bila nešto slabija; rečeno im je
da čekaju da kralj izda naređenje.
 U sredini, dugi front pružao se na sve strane. Svi u savezničkoj
vojsci, sastavljenoj od ljudi koji nisu poznavali jedni druge, i koji su
često bili i suparnici, bili su svesni da će tamo gde njihova linija bude
probijena oni biti osramoćeni i umreti. Ranjenici su se borili sve dok
se, ako imaju sreće, štitovi ne bi spojili ispred njih, ili bi padali, a onda
bi preko njihovih tela gazili ljudi koji nisu smeli da spuste štitove ili da
zastanu. Ljudi su se borili po vrelini i prašini, znojili, vikali, psovali,
udarali, gurali, dahtali, ječali. Na mestima gde je zemljište bilo
prekriveno stenama, ljudi su se borili oko njih navirući poput morske
pene i zapljuskivali ih kapima grimizne boje.
Na severnom delu, na mestu na kojem im je reka čuvala bok, pružao
se, ravnomeran poput niske perli i besprekorno postavljen, niz štitova
Svete družine iz Tebe. Sada kada su se nalazili u borbi, parovi su stajali
baš kao da su iskovani od gvožđa u jednu jedinu šipku, tako što se štit
svakog čoveka preklapao sa štitom čoveka koji je stajao sa njegove leve
strane. Stariji u svakom paru, erastes, držao je desnu stranu, stranu gde
je koplje, a mlađi, eromenos, stranu gde je štit. Desna strana
predstavljala je stranu časti, za jedinicu ili za čoveka; i mada se moglo
dogoditi da mlađi u paru postane snažniji od starijeg, on nikada ne bi
zatražio od svog prijatelja da mu ustupi svoje mesto. Sve ovo je od
davnina bilo utvrđeno zakonima. Novi zakleti ljubavnici bili su tu, željni
da se dokažu, kao i parovi koji su u četi bili već desetak godina, očevi
porodica s dugim bradama, čija se međusobna ljubav sada svela na
prijateljstvo. Ali Sveta družina je bila previše slavna da bi bila
raspuštena onda kada se san završi. Zakletve koje su dali bile su
doživotne i to su bile zakletve za borbu. Čak i u svoj toj prašini, ova četa
je blistala. Beoćanske kacige od bronze koje su nosili i okrugli štitovi
bili su uglačani i sijali su poput zlata. Njihovo oružje bila su koplja
dugačka metar i osamdeset centimetara koja su imala oštrice od
gvožđa i kratki mačevi koji su im i dalje bili u koricama, jer je živica od
kopalja koju su podigli bila i dalje neprobojna.
Parmenion, čije falange su se sukobile s njima, učinio je sve što je
mogao da bi ih zadržao. Tu i tamo oni bi uspeli da prodru i mogli su da
odu još i dalje, da se nisu plašili da će izgubiti vezu sa Ahajcima koji su
se nalazili pored njih u borbenom poretku. Oni su bili sjajni poput
nekog starog dobro napravljenog oružja koje čovek može da prepozna i
u tami. Požuri, Filipe, ovi ljudi su školovani vojnici. Nadam se da znaš
šta si dao svom dečaku da zagrize. I nadam se da on ima zube za to,
mislio je Parmenion.
 Iza falangi koje su se borile, na udaljenosti koliko iznosi let strele,
čekala je konjica.
Jahači su bili okupljeni blizu jedan drugoga, tako da su predstavljali
strelu koja može da poleti kao da je izbačena iz luka, sa oštrim vrhom
koji je činio jedan jedini čovek.
Konji su bili nemirni zbog sve te buke koja je vladala oko njih, zbog
mirisa krvi koju je vetar donosio i napetosti koju su osećali u telima
svojih jahača i frktali su zbog prašine koju su udisali. Ljudi su
razgovarali s onim najbližim do sebe ili nešto dovikivali prijateljima,
korili ili smirivali svoje konje, pokušavajući da vide kroz tri metra
debeo oblak prašine kako se bitka odvija. Trebalo je da oni napadnu
liniju hoplita, koji su uvek predstavljali noćnu moru za konjicu. Kada
jedan jahač ide na drugog jahača može da se dogodi da onaj drugi
padne, ali i da prvi posrne, pogođen kopljem ili zbog siline udara, ili
može da se dogodi da ga ovaj zaobiđe, i pokosi sabljom. Ali jurnuli na
zid od podignutih kopalja bilo je protiv prirode konja. Sada su prstima
opipavali oklope postavljene na grudima konja; čete koje su sačinjavale
konjicu imale su svoju opremu, ali bili su srećni što su poslušali dečaka.
Jahač koji se nalazio ispred svih ostalih otera muvu sa oka svog
konja, osećajući među svojim slabinama njegovu snagu i da on zna šta
će se sada dogoditi i da mu bezuslovno veruje. Da, da, krenućemo kada
ja kažem, seti se ko smo nas dvojica, Aleksandar i Bukefal.
Hefestion, koji se nalazio u drugom redu, opipa svoj pojas za mač,
razmišljajući da li da ga još malo zategne. Bolje ne, pomisli, ništa ne
može toliko da naljuti Aleksandra kao kada vidi da neko namešta svoju
opremu kada se već nalazi u borbenom poretku. Moram da ga
sustignem pre nego što on stigne do njih. Lice mu je crveno, to se često
dešava pre nego što krene u borbu, a ako to i jeste groznica, on to ne bi
nikada priznao. Dva dana je proveo tako pre nego što je tvrđava pala, a
ništa nije rekao; trebalo je da ponesem još vode.
Glasnik je dojahao kroz prašinom prekriveno polje ječma,
dozivajući Aleksandra u ime kralja. Poruka koju je nosio bila je ono što
su svi čekali: „Zagrizli su mamac. Budi spreman.”
Gore na brdu, iznad sela Heroneje sa ružičastim kućama, u desetom
redu atinskih snaga, stajao je Demosten sa jedinicom sastavljenom od
pripadnika njegovog plemena. Mladići su držali front, a sledeći u redu
iza njih bili su oni najjači među sredovečnima. Svom dubinom ova
linija se pomerala i savijala, kao što se to dešava s telom čoveka kada
samo desnom rukom radi nešto što zahteva veliki napor. Dan je
postajao sve topliji. Činilo im se da oni tu stoje i povijaju se i gledaju
već časovima; napetost ih je izjedala poput pokvarenog zuba. Ispred
njih ljudi su padali, koplja su im se zabadala u stomake i grudi; činilo se
da snaga ovih udaraca stiže prolazeći kroz gusto zbijene redove sve do
mesta na kome je on stajao. Koliko njih je već palo, koliko je još redova
ostalo pre nego što stignu do njega, pitao se Demosten. „Ne bi trebalo
da sam ja ovde, ne činim dobro gradu time što se izlažem u ratu.”
Pritisak se naglo poveća i potisnu ih sve unazad. To je već bio drugi u
kratkom razmaku; sada nije bilo sumnje da ih neprijatelj potiskuje. Još
je bilo devet redova između njega i dugih sarisa, a njihova linija je
popuštala. „Nije nepoznato vama, ljudi iz Atine, da sam ja nosio štit i
koplje na polju Heroneje, zanemarujući svoj život i svoju dobrobit,
mada bi neki mogli reći da su oni dragoceni, i zapravo biste vi mogli da
mi prebacite što sam rizikovao vašu dobrobit rizikujući svoj život...” Iz
prvog reda, koji je nekada bio drugi, dopirali su zaglušujući krici bola.
„Ljudi iz Atine...”
Iznenada, zvuci koji su se čuli promeniše se. Kroz zbijene redove
ljudi začu se uzvik trijumfa. Oni su se sada povijali, ne više u pokušaju
da se održe, već kao da se sakupljaju da krenu napred. Neprijatelj se
povlači! Sve slavne pobede na Maratonu, Salamini, Plateji, blesnuše
Demostenu pred očima. Ljudi ispred njega su vikali: „Napred na
Makedonce!” On poče da trči sa ostalima, vičući prodorno: „Uhvatite
Filipa! Uhvatite ga živog!” Trebalo bi da ga najpre sprovedu okovanog
u lance kroz Agoru; a nakon toga će ga naterati da progovori i da
imenuje sve izdajnike. Na Akropolju će biti postavljena nova statua,
pored Harmodija i Aristogitona: DEMOSTEN OSLOBODILAC. On povika
onima napred koji su trčali brže od njega: „Na Makedonce! Uhvatite ga
živog!” U žurbi da stigne na vreme i sve vidi, on se gotovo saplete
prelazeći preko tela mladića koji su poginuli boreći se u prvom redu.
Tebanac Teagen, glavni zapovednik savezničke vojske, potera svog
konja iza borbenih linija prema središtu. Dugi front vrio je od uzvika i
žagora, previše nerazumljivih da bi mu bili od koristi. Tada konačno
dođe jedan od njegovih ljudi iz izvidnice. On mu podnese izveštaj i reče
da se Makedonci zaista povlače.
„Kako?” upita Teagen. „U neredu?”
„Ne, već u pravilnom poretku, ali prilično brzo odmiču. Već su stigli
do visova, i tamo ih progone Atinjani.”
„Progone ih? Šta! Da li to znači da su oni napustili svoj položaj, ne
dobivši naređenje da to učine?”
 „Pa, bez obzira na to, oni su sada već u ravnici. Oni jure samog kralja
Filipa.”
Teagen, psujući, udari se pesnicom po slabini. „Filip! Budale, tašte
atinske budale. Šta se tamo dogodilo s frontom? Sigurno se stvorila
pukotina veličine hipodroma!” On smesta posla čoveka s naređenjem
da ta pukotina mora po svaku cenu da se zatvori i da se pokrije levo
krilo. Nigde drugde nije bilo ni naznake da se neprijatelj povlači;
naprotiv, oni su još čvršće držali svoje položaje.
Zapovednik Korinćana dobi ovo naređenje. Kako bolje da se čuva
bok nego da se stigne do uzvišice na kojoj su se nalazili Atinjani,
pomisli. Ahajci, napušteni i ostavljeni sami, osećajući se kao da su goli,
pojuriše ka Korinćanima. Teagen raširi svoje snage; neka ti atinski
govornici vide kako se ponašaju pravi vojnici. Na njihovom mestu na
desnom krilu, Sveta družina promeni poredak; hitro, u pokretu, oni se
podeliše na parove.
Teagen je posmatrao dugu povorku ljudi, sada oslabljenu na
jednom kraju, ali i sveukupno. Pred njim, neprijateljska pozadina se
nije mogla dobro videti zbog dugih sarisa visokih kao drvo koje su
stvarale šumu ispred njega; naime, redovi vojnika koji nisu bili
uključeni u borbu držali su ih visoko podignutim da bi obezbedili one
ispred njih. Zbog tih sarisa i zbog oblaka prašine Teagen nije mogao
ništa da vidi. Jedna misao ga pogodi, poput koplja: „Nigde nema
mladog Aleksandra. Gde je on? Da li je on u Fokidi, u garnizonu? Ili je
negde neprimetan na frontu? A ako jeste, gde je?”
U bici pred njima došlo je do zastoja, gotovo da je zavladala tišina,
koja je podsećala na trenutak mirovanja između dva udara zemljotresa.
A onda, falange pređoše u otvoreni borbeni poredak i raširiše se,
tromo ali postojano, poput ogromnih vrata.
Vrata su stajala otvorena. Tebanci nisu ušli, čekali su da vide šta
dolazi. Sveta družina, okrenuvši se licem u lice prema njima spoji svoje
štitove i namesti koplja, podeljena na po dvojicu, jednom i zauvek.
U polju ječma, među zgaženim makovima, Aleksandar podiže ruku
u kojoj je držao mač i uzviknu svoj bojni poklič.
Snažan i postojan, njegov glas kojeg je Epikrat uvežbao, širio se
kroz redove konjice. Svi jahači mu se pridružiše; dok se poklič širio,
reči su postale nerazumljive i postale nalik kriku jastreba koji se
obrušava na plen. Oni poteraše konje u galop. Pre nego što ih i
ugledaše, Tebanci osetiše kako zemlja podrhtava pod udarcima
njihovih kopita.
 Pazeći na svoje ljude poput čobanina na ispaši u planini, Filip je
čekao da čuje vesti.
Makedonci su se povlačili unazad, potišteni, usredsređeni, boreći
se za svaku stopu zemlje. Filip je jahao okolo, naređujući im da se
povuku tačno na ono mesto gde treba. Ko bi poverovao u ovo, pomisli.
Dok je Ifikrat bio živ, ili Habrija... Ali, sada njihovi govornici postavljaju
generale. Uskoro, uskoro. Samo jedno pokolenje... On rukom zakloni oči
da bi video šta se dešava. Napad je otpočeo, samo to je znao.
Pa, on je živ, ako padne, vest će se brzo proširiti. Prokleta noga,
voleo bih da mogu da hodam među ljudima, oni su se navikli na to.
Uvek sam bio kopljonoša. Nikada nisam pomislio da ću odgojiti jednog
generala konjice. Ah dobro, čekiću je uvek potreban nakovanj. Kad je on
u stanju da izvede planirano borbeno povlačenje ovako... Dobro je
razumeo šta mu je naređeno. Ali... ponekad, imao bi isti izraz lica kao i
njegova majka...
Ova pomisao izazva mu mešavinu slika u umu, nalik kolopletu
zmija. On vide ponositu glavu kako leži u lokvi krvi, naricanje, grob u
Egi, biranje novog naslednika; lice idiota Arideja - bio sam pijan kad
sam ga začeo; Ptolomeja - sada je prekasno da ga priznam, a šta sam pa
mogao onda da uradim kad sam još bio dečak... Šta je to četrdeset četiri
godine, imam još dovoljno semena... U njegovom umu, jedan
tamnokosi zdepasto građeni dečak potrča ka njemu, vičući: „Oče!...”
Čuli su se uzvici, sve bliže njemu; ljudi su upućivali glasnika ka
mestu gde je kralj.
„On se probio, gospodaru. Probio je njihovu liniju. Tebanci još stoje,
ali su odsečeni kod reke, desno krilo se povija. Nisam s njim
razgovarao, rečeno mi je da jašem pravo ka tebi kada sam to video, jer
ti čekaš da čuješ novosti. Ali video sam ga tamo u prethodnici, video
sam njegovu belu perjanicu.”
„Neka je hvala bogovima. Neko ko mi je doneo ovakve vesti
zaslužuje nagradu. Dođi kod mene kasnije.” On pozva trubača. Za jedan
trenutak, poput seljaka u vreme žetve, on je posmatrao polje koje je
zahvaljujući njegovom brižnom radu bilo spremno za žetvu. Njegova
rezervna konjica pojavi se na visovima, pre nego što su Korinćani
uspeli da ih zauzmu. Njegova pešadija koja se povlačila raširi se u
obliku srpa. Između dva kraka srpa nalazili su se Atinjani koji su i dalje
likovali.
On izdade naređenje za napad.
 Jedna grupa mladića se i dalje odupirala. Oni su se popeli na jednu
kamenu izbočinu, visoku toliko da je dopirala čoveku do grudi, ali
vrhovi sarisa su mogli da ih dosegnu. Na prljavoj zemlji jedan mladić
od osamnaest godina je klečao, pritiskajući oko koje mu je curilo niz
obraz.
„Treba da idemo”, reče jedan stariji čovek koji je stajao u sredini.
„Bićemo odsečeni. Vidi, vidi, osvrni se oko sebe.”
„Ostajemo ovde”, reče mladić koji je preuzeo zapovedništvo. „Ti idi
ako želiš, ionako nećemo primetiti nikakvu razliku.”
„Zašto da tek tako bacimo naše živote? Naši životi pripadaju gradu.
Treba da se vratimo i posvetimo ih tome da ponovo obnovimo Atinu.”
„Varvari! Varvari!” Vikao je mladić vojnicima koji su ih pritiskali.
Oni mu odgovoriše nekim nerazumljivim bojnim pokličem. Kada nađe
trenutak vremena da mu se obrati, mladić reče starijem čoveku: „Da
obnovimo Atinu? Bolje je da propadnemo s njom. Filip će je izbrisati sa
lica zemlje. Demosten je to uvek govorio.”
„Ništa nije izvesno, moguće je sklopiti sporazum... vidi, gotovo su
nas potpuno opkolili, da li si ti lud, zar da uludo straćimo živote?”
„Čak ni porobljavanje, već potpuno uništenje. To je ono što je
Demosten govorio, bio sam tamo, čuo sam ga.”
Jedna sarisa, koja je štrcala više od drugih, pogodi ga u vrat i
raspori ga kroz usta sve do mozga.
„Ovo je ludilo, ludilo”, reče sredovečni čovek. „Ja više u tome neću
da učestvujem.” Odbacivši štit i koplje, on poče da beži. Samo jedan
čovek, koji više nije mogao da se bori jer mu je ruka bila slomljena,
posmatrao ga je i video kada je bacio i svoju kacigu.
Ostali su se borili sve dok jedan makedonski oficir nije došao i
viknuo im da će im, ako se predaju, kralj poštedeti život. Začuvši ovo,
oni položiše svoje oružje. Dok su ih odvodili da bi se pridružili gomili
ostalih zarobljenika i dok su prolazili između tela umirućih i mrtvih
koja behu razbacana na sve strane, jedan od njih upita: „Ko je bio onaj
sitan čovek koji je pobegao, onaj kome je Eubije navodio Demostenove
reči?”
Čovek sa slomljenom rukom je dugo ćutao, a onda odgovori: „To je
bio Demosten.”

Zarobljenici su bili pod stražom, ranjene su odnosili na štitovima, i

to počev od pobednika. To će potrajati mnogo sati, mnogi će ostati tu i
kada noć padne. Poraženi su bili prepušteni na milost i nemilost
pobednicima; mnogi, koje danas ne pronađu, sutra će već biti mrtvi. I
među mrtvima se vodilo računa o pravu prvenstva. Pobeđeni će ostati
tu da leže sve dok njihovi gradovi ne budu molili da dobiju njihova tela,
jer su ona predstavljala zvanično priznanje da pobednik poseduje
bojno polje.
Filip je sa svojim štabom jahao duž mesta gde je vođena bitka,
krenuvši od juga ka severu. Jauci umirućih odzvanjali su i širili se,
poput vetra na planinskim visovima Makedonije. Otac i sin su malo
govorili, samo ponekad bi nešto što bi videli izazvalo poneko pitanje.
Filip je pokušavao da predoči sebi u punom značenju ono što se
dogodilo. Aleksandar je bio sa Heraklom; uvek je bilo potrebno vreme
da se on odvoji od te posednutosti. On je dao sve od sebe da bi saslušao
svog oca, koji ga je zagrlio kada su se sreli posle bitke i rekao sve što je
bilo primereno tom trenutku.
Konačno oni stigoše do reke. Tu na njenoj obali, poginuli su ležali
blizu jedan drugoga, okrenuti u svim pravcima, sem ka reci koja im je
jedno vreme pružala zaštitu s leđa. Filip pogleda njihove okrugle
štitove, a zatim upita Aleksandru: „Ti si prodro ovuda?”
„Da. Između njih i Ahajaca. Ahajci su se dobro držali, ali ove je bilo
teže ubiti.”
„Pausanija”, povika Filip, „neka ih prebroje.”
Aleksandar reče: „Videćeš da to nije bilo potrebno.”
Prebrojavanje je potrajalo neko vreme. Mnogi su se nalazili ispod
leševa Makedonaca koje su ubili i morali su da ih izvlače. Bilo ih je tri
stotine. Cela Sveta družina bila je tu.
„Pozvao sam ih da se predaju”, reče Aleksandar. „Oni su mi
odgovorili da ne poznaju tu reč i da pretpostavljaju da ona postoji
samo u makedonskom jeziku.”
Filip klimnu glavom i ponovo se zadubi u misli. Jedan od njegovih
vojnika koji je obavio prebrojavanje, čovek koji se ponosio svojom
duhovitošću, pomeri jedno od tela i stavi ga preko drugog u bestidnom
položaju.
„Ostavi ih na miru”, reče Filip glasno. Tiho kikotanje koje se čulo
smesta zamre. „Neka bi propao svaki čovek koji kaže da su oni ikada
učinili išta nisko.”
Filip okrenu svog konja, a Aleksandar krenu za njim. Pausanija, koga
više nijedan od njih dvojice nije mogao da vidi, okrenu se i pljunu na
njemu najbliže telo.
„Pa”, reče Filip, „za danas smo završili posao. Mislim da smo
zaslužili da nešto popijemo.”

Noć je bila prijatna. Krila na ulazu u kraljev šator bila su podignuta;

stolovi i klupe izneseni su napolje. Svi viši oficiri bili su tu, kao i kraljevi
stari prijatelji, plemenske poglavice i izaslanici koje su poslali njegovi
saveznici koji su pratili ovaj pohod.
U početku su služili razblaženo vino, jer su ljudi bili žedni, ali kada
su ugasili žeđ, počeše da ga donose čisto. Oni koji su bili zaista radosni
i oni koji su smatrali da je to korisno, svaki čas bi počinjali novu
zdravicu i zaklinjali se na vernost kralju.
Uz stare makedonske pesme gosti su tapšali i udarali se po
butinama ili po stolovima. Na glavama su imali vence od lišća vinove
loze uzetog iz opustošenih vinograda. Posle treće otpevane pesme,
Filip ustade i objavi da je vreme za komos.21
Nesigurni na nogama oni stadoše poredani u nizu jedan za drugim.
Svako ko je mogao dohvati baklju i podiže je uvis i poče da maše njome.
Oni kojima se vrtelo u glavi zgrabiše čoveka do sebe za rame. Zanoseći
se i hramljući, Filip je poskakivao na čelu, držeći se ruku pod ruku s
Parmenionom. Lice mu je bilo crveno i sjajno obasjano lelujavom
svetlošću baklje, a kapak na njegovom šlepom oku je pao; on je pevao
derući se na sav glas kao da izdaje naređenje u bici. Istina koju vino sa
sobom donosi učinila je da on shvati svu ogromnost svog poduhvata, i
da su svi dugo pripremani planovi sada okončani i kolika je moć koja se
nalazi pred njim sada kada je njegov neprijatelj doživeo propast.
Odbacivši svo južnjačko vaspitanje i običaje kao da zbacuje sa sebe
ogrtač koji ga sputava, postavši jedno u duši sa svojim precima sa
planina i s još daljim precima koji su bili nomadi, on je u tom trenutku
bio vođa Makedonaca koji je priredio gozbu za svoje sunarodnike
nakon najveće od svih bitaka za granice.
Melodija pesme koju su pevali ga nadahnu. „Slušajte!” Zaurla.
„Slušajte ovo:

Demosten objavljuje!
Demosten objavljuje!
Demosten iz Peonije
Sin Demostena
Euoi Bakhos! Euoi Bakhos!
Demosten objavljuje!”
 Svi ovo prihvatiše i nova pesma se proširi poput vatre u gustišu.
Bilo je lako upamtiti je i još lakše pevati. Dok su oni udarali nogama i
vikali, komos je vijugao kroz noć osvetljenu mesečinom koja je
obasjavala zasade maslina pored reke. Nešto dole nizvodno, gde neće
moći da zaprljaju vodu pobednicima, nalazili su se obori u koje behu
saterani zarobljenici. Pošto ih je iz sna u koji su iscrpljeni zapali
probudila ova buka ili trgla one koji su u samoći razmišljali, ovi
sumorni ljudi ustadoše i počeše da ih posmatraju ćuteći ili
razmenjujući poglede jedan s drugim. Pri svetlosti baklji videle su se
samo njihove nepomične oči.
Nalazeći se negde pri kraju komosa, među mladima, Hefestion se
odvoji i ispusti ruku svog suseda i krenu sam kroz tamu među masline,
osvrćući se oko sebe i čekajući. On je igrao sve dok nije video da
Aleksandar napušta slavlje. On se, takođe, sada osvrtao oko sebe,
znajući da će se Hefestion pojaviti.
Stajali su zajedno pod jednim starim drvetom sa čvornovatim
granama i velikim širokim stablom. Hefestion ga dodirnu. „Neko mi je
rekao da one mogu da žive i hiljadu godina.”
„Ova će imati”, reče Aleksandar, „šta da pamti.” On opipa rukom
svoje čelo, skinu venac od vinove loze i zgazi ga nogom. Bio je potpuno
trezan. Hefestion je bio pijan kada je komos počeo, ali ubrzo se
otreznio.
Hodali su zajedno. Svetlost i buka i dalje su vladali pred oborima sa
zarobljenicima. Aleksandar je odlučno išao ka reci. Pazili su kuda
hodaju između slomljenih kopalja i sarisa i vodili računa da zaobiđu
mrtve konje i ljude. Na kraju Aleksandar zastade na obali reke;
Hefestion je znao da će to učiniti.
Niko još nije opljačkao ove leševe. Bleštavi štitovi, pobednički
trofeji, blistali su na mesečini. Miris krvi je ovde bio jači; ljudi koji su
bili ranjeni i krvarili duže su se borili ovde nego na drugim mestima.
Reka je tiho tekla među stenama.
Jedno telo ležalo je samo, licem okrenuto ka zemlji, a nogama ka
reci. Bio je to leš nekog mladića s tamnom kovrdžavom kosom. Rukom
je i dalje stezao svoju kacigu, koja je stajala pored njega okrenuta
naopačke i napunjena vodom. Voda se nije prosula, jer ga je smrt
sustigla u trenutku kada je tu spustio kacigu. Krvavi trag kojim je tada
išao natrag vodio je do jedne gomile tela. Aleksandar podiže kacigu,
pazeći da ne prospe vodu i poče da prati krvavi trag sve do njegovog
kraja. Tu je ležao čovek koji je takođe bio mlad i oko njega se pružala
velika lokva krvi, budući da je arterija na njegovom bedru bila iskidana.
Usta su mu bila otvorena i videlo se da mu je jezik potpuno suv.
Aleksandar se sagnu, držeći kacigu s vodom i dodirnu ga, a onda spusti
kacigu pored njega.
„Onaj drugi se već ukočio, a ovaj jedva da se i ohladio. Dugo je
čekao.”
„Znao je zašto”, reče Hefestion.
Malo dalje, dva tela ležala su jedno preko drugog, oba okrenuta
prema mestu gde se nalazio neprijatelj. Stariji je bio snažan muškarac
sa svetlom potkresanom bradom; a mlađi, na kojeg je on pao umirući,
bio je gologlav. Na jednoj strani lobanja mu je bila ogolenja, a jedan
udarac sabljom mu je odrao kožu s te strane lica i ona beše podignuta i
videle su se gole kosti koje su se cerile; po onoj drugoj, neoštećenoj
strani lica, moglo se zaključiti da je bio izuzetno lep.
Aleksandar kleče i kao da poravnava odeću navuče parče kože
preko kostiju. Koža naleže, lepljiva od krvi. On se osvrnu i pogleda
Hefestiona i reče: „Ja sam ovo učinio. Sećam se. On je pokušao da
probode kopljem Volovskoj glavi vrat. Ovo sam ja učinio.”
„Nije smeo da dozvoli sebi da izgubi kacigu. Pretpostavljam da je
uzica bila loše zavezana.”
„Ne sećam se ovog drugog.”
On je bio proboden kopljem koje je odmah zatim povučeno nazad u
žaru bitke, načinivši veliku rupu u njegovom telu. Na licu mu se video
grč agonije; umro je potpuno svestan da umire.
„Ja ga se sećam”, reče Hefestion. „On je krenuo na tebe pošto si
oborio ovog prvog. Ti si već bio zauzet boreći se sa ostalima, tako da
sam ga ja ubio.”
Zavladala je tišina. Male žabe kreketale su u plićaku. Noćne ptice
tiho su se oglašavale. Iza njih se čulo pijano pevanje.
„To je rat”, reče Hefestion. „Oni bi to isto učinili nama.”
„Oh, da. Da, to je volja bogova.”
Aleksandar kleče pored ova dva tela i pokuša da im ispravi ruke i
noge, ali oni su se već bili ukrutili; njihove oči, kada pokuša da im
spusti kapke, ponovo se otvoriše da bi zurile u njih. Konačno on povuče
telo muškarca koje je bilo odozgo i namesti ga pored mladićevog tako
da je držao jednu svoju ukočenu ruku preko njega. Skinuvši svoj ogrtač,
on ga raširi preko njih tako da im pokri lica.
„Aleksandre, mislim da treba da se vratiš u komos. Kralju ćeš
nedostajati.”
 „Klit ume da peva mnogo glasnije.” On pogleda nepomična tela,
osušenu krv koja se činila crnom na mesečini i bledi odsjaj bronzanih
štitova. „Bolje mi je ovde među prijateljima.”
„Treba da budeš viđen tamo. To je pobednički komos. Ti si prvi
probio njihove redove, on je na to čekao.”
„Svi znaju šta sam ja uradio. Večeras postoji samo jedna počast koju
želim, a to je da se kaže da ja nisam bio tamo.” On pokaza ka svetlosti
baklji.
„Hajdemo, onda”, reče Hefestion. Oni siđoše do reke i spraše krv sa
svojih ruku. Hefestion skide svoj ogrtač i obmota ga oko obojice.
Hodali su obalom reke pod vrbama koje su tu rasle.

Filip završi to veče otreznivši se. Dok je igrao pred zarobljenicima,

izvesni Demad, atinski eupatrid22 rekao mu je, mimo i dostojanstveno:
„Kada ti je sudbina već odredila da budeš Agamemnon, kralju, zar te
nije sramota da se ponašaš kao Tersit?”23
Filip nije bio toliko pijan da ne bi osetio u ovoj uvredi prebacivanje
koje jedan Grk upućuje drugome. On zaustavi komos, naredi da
Demada okupaju i daju mu novu odeću, posluži ga večerom u svom
šatoru i sutradan ga posla u Atinu kao izaslanika. Čak i kada je bio
pijan, Filip je umeo da dobro procenjuje ljude; ovaj čovek je pripadao
Fokionovoj stranci koja se zalagala za mir, ali se povinovala kada je
doneta odluka da se ide u rat. Po njemu, kralj posla svoje uslove u
Atinu. Oni behu objavljeni na Skupštini gde su svi zatim sedeli
zanemevši i u tišini, istovremeno osećajući nevericu da se to dešava i
olakšanje.
Filip je tražio da Atina prizna makedonsku hegemoniju; do tog
trenutka ovo pravo je pripadalo Sparti i dogovoreno je šezdeset godina
ranije. Ali Spartanci su prerezali grkljane svim zarobljenicima na Kozjoj
reci, a bilo ih je ukupno tri hiljade; oni su srušili Veliki zid uz zvuke
frula i nametnuli svoju tiraniju. Filip je rekao da će osloboditi
zarobljenike bez plaćanja otkupa, da neće umarširati na Atiku i da
prepušta njima samima da izaberu vrstu vladavine koju žele.
Atinjani sve ovo prihvatiše i zatim im zvanično bi dozvoljeno da
pokupe pepeo i kosti svojih poginulih. Tela već behu spaljena na
zajedničkoj lomači, budući da nije moglo da se čeka dok je trajalo
dogovaranje o sklapanju mira. Lomača je bila velika; jedna četa je celog
dana donosila drva za potpalu, a druga leševe; dim se uzdizao sve od
svitanja do sumraka i obe čete na kraju su bile potpuno iscrpljene.
Spalili su više od hiljadu leševa. Pepeo i nagorele kosti stavljeni su u
škrinje od hrastovine, i čekalo se da se priredi državna sahrana.
Teba, ogoljena i bespomoćna, predala se bez postavljanja ikakvih
uslova. Atina je bila otvoreni neprijatelj, ali Teba je bila neverni
saveznik. Filip je postavio svoje ljude u tamošnje utvrđenje, ubio ili
oduzeo imovinu vodećim protivnicima Makedonije i oslobodio
Beoćane od tebanske vladavine. Pošto tamo nije bilo pregovora koji bi
dugo trajali, tela njihovih mrtvih bila su brzo sakupljena. Sveta družina
je dobila pravo da bude sahranjena u zajedničkoj grobnici i da tako
zauvek ostanu zajedno; iznad njih postavljena je statua Lava Heroneje
da im bude na večnoj straži.
Kada su se njegovi izaslanici vratili iz Atine, Filip je obavestio
Atinjane koji su bili zarobljeni da su slobodni da idu i otišao na svoj
podnevni ručak. Jeo je u svom šatoru kada jedan stariji oficir zamoli za
dozvolu da uđe. On je bio zadužen da isprati povorku zarobljenika.
„Da?” reče Filip. „Šta nije u redu?”
„Gospodaru, oni traže da ponesu svoje stvari.”
„Šta traže?”
„Oni traže da ponesu svoje stvari iz logora, prekrivače i slično.” Svi
prisutni Makedonci širom otvoriše usta i razrogačiše oči. Filip se
nasmeja. On zgrabi rukama naslone na stolici i isturi bradu. „Da li oni
misle”, zaurla, „da smo ih mi pobedili u igri piljaka? Kaži im da odlaze.”
Dok se čulo gunđanje zarobljenika koji su kretali, Aleksandar reče:
„Zašto nismo tamo umarširali? Ne bi ni bilo potrebno da oštetimo
grad, oni bi ga napustili čim te vide.”
Filip odmahnu glavom. „U to ne možeš da budeš siguran. A Akropolj
nije nikada pao, sve otkako su tamo postavljeni ljudi.”
„Nikada?” reče Aleksandar. U očima mu se videlo o čemu sanjari.
„A kada i jeste pao, to je bilo zbog Kserksa. Ne, ne.”
„Ne. To je istina.” Niko od njih dvojice nije nikada nešto rekao o
komosu ili o tome zašto ga je Aleksandar napustio; i svaki od njih je bio
zadovoljan što se onaj drugi kloni ovog pitanja. „Ali čudim se zašto ih
nisi bar naterao da ti predaju Demostena.”
Filip obrisa hlebom tanjir. „Onda bi umesto čoveka postojala
njegova statua i bio bi slavljen kao heroj. A čovek je istinitiji ovom
živom... Pa, uostalom, uskoro ćeš moći sam da vidiš Atinu. Šaljem te
kao svog izaslanika i da im vratiš tela poginulih.”
Aleksandar ga pogleda, pomislivši na trenutak da se radi o neslanoj
šali. On nikada ne bi pomislio da je moguće da Filip ne želi, pošto je
poštedeo Atinu invazije i okupacije, da lično tamo ujaše kao
velikodušni pobednik, da bi primio njihovu zahvalnost. Da li ga je
sramota zbog komosa? Da li se radi o politici? Da li se možda, ipak, radi
o nadi?
„To što šaljem tebe”, reče Filip, „predstavlja puku učtivost. Kada bih
ja otišao, smatrali bi to razmetanjem. Oni sada imaju položaj
saveznika. Doći će vreme kada će biti prikladno da to učinim.”
Da, ipak se i dalje radi o njegovom snu, pomisli Aleksandar. On želi
da mu oni sami otvore svoje kapije. Kada dobije rat u Aziji i oslobodi
gradove, u Atini će on, ne kao osvajač, već kao počasni gost, prirediti
pobedničko slavlje. A on je čak nije nikada ni video.
„Dobro, oče, ići ću.” Trenutak kasnije on se seti da treba da mu se
zahvali.

Aleksandar je jahao između kula Dipilonske kapije i ušao u

Kerameik. Sa obe strane nalazile su se grobnice velikaša i plemića; bili
su tu stari oslikani grobni kamenovi koji su izbledeli tokom vremena, i
novi na kojima su uveli venci bili isprepletani sa kosom ožalošćenih.
Vitezovi od mermera jahali su na konjima, herojski, nagi, dok su se
gospe prisećale svoje lepote; jedan vojnik gledao je netremice ka moru
u kojem su ostale njegove kosti. Bili su ćutljivi. Stojeći među njima,
bučna gomila živih gurala se da bi ga videla.
Podignut je paviljon u koji su smeštene kosti sve dok grobnica ne
bude završena; skinute su sa nosila na kojima su donete i unete unutra.
Dok je on nastavljao da jaše među ljudima na čijim se licima ogledala
tuga, začu se glasno naricanje; to su žene pojurile ka katafalku i plakale
za poginulima. Volovska glava se trže; neko skriven iz jednog groba
bacio je na njih grumen zemlje. I konj i jahač su znali i za mnogo gore
od toga i niko od njih dvojice ga ne udostoji toga ni da pogleda. Ako si
bio u borbi, prijatelju, to ti ne priliči; a još manje ti priliči ako nisi. Ali
ako si žena, razumem te, pomisli Aleksandar.
Ispred njih su se uzdizale strme severozapadne litice Akropolja. On
ih pogleda, pitajući se kako izgleda s ostalih strana. Nastavivši putem,
naiđoše najpre na jednog hoplitu od mermera u drevnom oklopu i
naslonjenom na svoje koplje; zatim na Hermesa, vodiča mrtvih, koji se
sagnuo da bi pružio ruku jednom detetu dok mu njegovi otac i majka
mašu za zbogom; a na kraju na dvojicu prijatelja koji su ukrstili svoje
ruke na žrtveniku, dok pehar stoji pored njih. Svugde se Ljubav
suočavala sa Neophodnošću u tišini. Ovde nema nikakve retorike; ma
ko da je došao posle, ovi ljudi su bili oni koji su sagradili ovaj grad,
razmišljao je Aleksandar.
Provedoše ga kroz Agoru da bi ga odveli da čuje govore u dvorani za
većanje. Ponekad bi začuo kako mu neko iz gomile dovikuje psovku, ali
je stranka koja se zalagala za rat, pošto su se njihova proročanstva
ispostavila ispraznim, uglavnom ćutala. Demosten kao da je propao u
zemlju i nigde ga nije bilo. Stari prijatelji Makedonije i njene pristaše
sedeli su napred; Aleksandar je uradio najbolje što je mogao prilikom
tih čudnih susreta s njima. Sada je dolazio Eshin, koji je to dobro
podnosio, ali je bio uzdržan. Filip je pokazao više milosti nego što se
čak i stranka koja se zalagala za mir usuđivala da predvidi, ali oni su
sada bili obasuti mržnjom onih koji su, takođe, bili u pravu: oni koji su
sve izgubili i bili uništeni posmatrali su ih poput Arga24 očekujući da
vide da oni blistaju od trijumfa i bili su uvereni da to i vide. Filipovi
najamnici su takođe došli, neki oprezno, neki šepureći se; oni su
smatrali da je Filipov sin ljubazan ali nedokučiv.
Aleksandar je večerao u Demadovoj kući, sa nekoliko počasnih
gostiju; prilika nije bila za slavlje. Ali sve je bilo veoma tipično za Atiku:
gosti otmeno obučeni, divani i stolovi sa savršenim rezbarijama na
mekom drvetu od kog behu izrađeni, pehari za vino od starog srebra
koje beše istanjeno od silnog glačanja; posluga tiha i uvežbana,
razgovor u kojem niko nikoga nije prekidao niti podizao glas. U
Makedoniji samo to što Aleksandar nije jeo proždrljivo činilo je
njegovo ponašanje za stolom pristojnijim nego što je tamo bilo
uobičajeno; ali ovde je on budno pazio na to kako se ponašaju ostali.
Sutradan na Akropolju on učini posvetu bogovima grada, u počast
miru. Ovde su bile sve one legendarne pobede, dok se iznad njih
izdizala boginja Atena koja je vrhom svoga koplja vodila brodove
grada. „Gde si ti sada bila, Gospo; da li ti je tvoj otac zabranio da se
boriš kao što je to učinio u Troji? Da li si ovog puta bila poslušna?” Tu u
Ateninom hramu nalazila se Fidijina Devica, izrađena od slonovače i s
haljinom od zlata; tu su bili trofeji uzeti u bitkama i posvete bogovima
stari i stotinu godina. (Tri pokolenja, samo tri!)
On je odrastao u Arhelajevoj palati i velelepne građevine nisu bile
ništa novo za njega; on je govorio o istoriji i njegovi domaćini pokazali
su mu atinsku maslinu, koja je, nakon što su je Persijanci spalili, preko
noći pustila novu zelenu mladicu. Persijanci su tada odneli drevne
kipove Oslobodioca Harmodija i Aristogitona, da bi njima ukrasili
Persepolj. „Ako budemo uspeli da ih vratimo”, reče Aleksandar,
„daćemo ih vama. To su bili hrabri ljudi i odani prijatelji.” Niko mu ne
odgovori; makedonska hvalisavost svima je bila dobro poznata.
Posmatrajući sa parapeta tražio je mesto na kojem su Persijanci uspeli
da prodru i pronašao ga je sam, nikoga ne pitajući, jer je smatrao da bi
to bilo neučtivo.
Stranka koja se zalagala za mir iznela je predlog da kipovi Filipa i
njegovog sina budu postavljeni u Partenonu, kao znak zahvalnosti za
blagost koju je prema njima pokazao. Dok je sedeo da bi skulptor
uradio skicu, Aleksandar pomisli na to da će kip njegovog oca ovde
stajati i upita se koliko će vremena proći pre nego što se i sam čovek
pojavi.
Da li ima još nešto, pitali su ga, neko mesto koje bi želeo da poseti
pre nego što ode? „Da, Akademija. Aristotel, moj učitelj, tu je studirao.
On sada živi u Stagiri; moj otac je ponovo sagradio taj grad i vratio
njegove stanovnike. Ali ja bih voleo da vidim mesto gde je Platon
podučavao.”
Duž puta koji je vodio do Akademije svi veliki vojnici iz Atinine
prošlosti bili su sahranjeni. Aleksandar je posmatrao trofeje uzete u
bitkama i često postavljao pitanja što je usporavalo njihovo kretanje. I
ovde su ljudi koji su zajedno poginuli u slavnim bitkama bili sahranjeni
u zajedničkim grobnicama. Jedno mesto je sada stajalo raskrčeno; on
ne upita za koga.
Put je zaokrenuo u jedan stari gaj sa maslinama, dugom travom i
poljskim cvećem koje je sada bilo suvo jer je bila jesen. Blizu hrama
posvećenog Erosu nalazio se još jedan, na kojem je bilo ispisano
velikim slovima EROS OSVETI: Aleksandar upita šta to znači. Jedan
doseljenik, rekoše mu, voleo je lepog atinskog mladića i zakleo se da ne
postoji ništa što ne bi učinio za njega. Mladić je tada rekao: „Onda idi i
baci se sa Stene.” Kada je saznao da ga je ovaj poslušao, i taj mladić je
skočio. „Ispravno je postupio”, reče Aleksandar. „Zašto je važno odakle
neki čovek dolazi? Važno je šta on nosi u sebi.” Atinjani promeniše
temu, izmenivši poglede; smatrali su da je sasvim prirodno što sin
makedonskog skorojevića ovako razmišlja.
Speusip koji je nasledio školu od Platona, umro je pre godinu dana.
U hladnoj, jednostavnoj beloj kući koja je nekada pripadala Platonu,
novi poglavar Akademije, Ksenokrat, primi Aleksandra. Bio je to visoki
krupni čovek kome su se zbog njegove ozbiljnosti, kako se govorilo, svi
sklanjali s puta i puštali ga da prođe čak i kroz Agoru na pijačni dan.
Aleksandar, a kojim je Ksenokrat razgovarao s ljubaznošću slavnog
učitelja prema naprednom učeniku, smatrao je da je taj čovek ubedljiv i
pažljivo ga je posmatrao. Razgovarali su i o Aristotelovim metodama.
„Čovek mora da sledi ono što je za njega istina”, reče Ksenokrat, „ma
gde da ga ona vodi. Tako će ona odvesti Aristotela, smatram, daleko od
Platona, koji je bio čovek koji je činio da Kako služi Zašto. I ja to činim i
tako sledim Platonove stope.”
„Da li ti ličiš na njega?”
Ksenokrat ga povede napolje i prošavši pored jedne fontane u
obliku delfina oni stigoše do Platonovog groba na kojem je raslo žbunje
mirte, a iznad se uzdizao njegov kip. Na njemu je Platon bio prikazan
kako sedi držeći svitak u ruci, s glavom ovalnog oblika izbačenom
napred u odnosu na široka ramena. Pri kraju života imao je kratko
podšišanu kosu, nalik onoj atleta iz njegove mladosti. Brada mu je bila
potkresana, a čelo je bilo izborano uspravnim i vodoravnim borama, u
očima mu je bio postojani pogled nekoga ko je sve preživeo i ko ni od
čega nije pobegao. „Pa ipak, on je verovao u dobro. Imam neke njegove
knjige.”
„Što se tiče dobrog”, reče Ksenokrat, „on sam je za to bio živi dokaz.
Ako nema toga, čovek ne bi mogao da nađe drugi. Dobro sam ga
poznavao. Drago mi je što čitaš njegove knjige. Ali one, kako je on uvek
govorio, sadrže učenje njegovog učitelja Sokrata; nikada neće postojati
nijedna knjiga koju je napisao Platon, jer je ono čemu je imao da nauči
svoje učenike moglo da se uči samo onako kako se vatra pali, a to je u
dodiru sa plamenom.”
Aleksandar je gledao to zamišljeno lice nalik neosvojivoj tvrđavi
podignutoj na steni. „Da li je on imao tajno učenje?”
„Otvorenu tajnu. Ti, koji si vojnik, svoju mudrost možeš da prenosiš
samo ljudima čija su tela pripremljena da podnose nedaće, a njihovi
umovi da se odupru strahu, zar nije tako? Onda varnica može da zapali
varnicu. Tako je bilo i sa njim.”
Ksenokrat je gledao sa žaljenjem i sumnjom u mladića, koji je sa
sumnjom i žaljenjem gledao u to lice koje je bilo kao isklesano u
mermeru. Aleksandar se, zatim, vrati u grad, prošavši ponovo pored
mrtvih junaka.
Dok se spremao da se presvuče za večeru, najaviše mu jednog
čoveka i ostaviše ga samog s njim. Bio je dobro obučen, lepo je govorio,
i tvrdio je da su se već susreli u većnici. Rekao mu je da svi hvale
njegovu skromnost i uzdržanost koju je pokazao i koja i priliči poslu
zbog kojeg je došao. Ali, mnogi žale što je on uskratio sebi, iz
poštovanja prema sveopštoj žalosti, zadovoljstva koje ovaj grad može
da pruži. Bila bi sramota da mu se ne pruži prilika da ih oseti u svojoj
privatnosti. „Imam dečaka...” I on opisa lepotu Ganimedovu.
Aleksandar ga je slušao ne prekidajući ga. „Šta si želeo da kažeš
time”, reče onda, „da imaš dečaka? Da li je on tvoj sin?”
„Gospodaru! Ah, ti se šališ.”
„Tvoj prijatelj, možda?”
„Ništa slično tome, uveravam te, on je potpuno tebi na
raspolaganju. Samo ga prvo sam pogledaj. Platio sam dve stotine
statera za njega.”
Aleksandar ustade. „Ne znam”, reče, „šta sam učinio da zaslužim
tebe i tvoju robu. Sklanjaj mi se s očiju.”
Čovek to i učini, vrativši se zapanjeno do stranke koja se zalagala za
mir i koja je želela da mladić ponese sa sobom prijatna sećanja na
Atinu. On opsova sve pogrešne izveštaje. Bilo je prekasno da mu
ponudi ženu.
Aleksandar sutradan odjaha ka severu.

Nedugo zatim, mrtvi iz Heroneje doneti su i sahranjeni u

zajedničku grobnicu u Ulici heroja. Narod je raspravljao oko toga ko
treba da govori na sahrani. Eshin je bio predložen, kao i Demad. Ali prvi
je bio previše u pravu, a drugi previše uspešan; tužnim srcima u
Skupštini bio je potreban neko slatkorečiv. Svi pogledi okretoše se ka
Demostenu čije lice je izgledalo kao da je opustošeno. Potpuni poraz i
ogromna sramota uništili su, na neko vreme, sav otrov i pakost u
njemu; nove bore na njegovoj zategnutoj koži izazvao je bol veći nego
što je mržnja bila. Dakle, tu je bio neko za koga su svi znali da neće biti
radostan dok su oni u žalosti i oni ga odabraše da izgovori posmrtno
slovo.

Sve grčke države osim Sparte poslale su izaslanike na Savet u Korin

tu. Priznali su Filipa kao vrhovnog vođu Helade u ratu protiv
Persijanaca i za odbranu od njih. On nije ništa više ni tražio na tom
prvom sastanku; sve ostalo će samo uslediti.
Filip je krenuo u marš ka granici turobne Sparte, a onda se
predomislio; neka stari pas zadrži svoju štenaru. On neće izaći iz nje,
ali ako ga pritera u ćošak, teško će se predati. A Filip nije želeo da
postane Kserks novih Termopila.
Korint, grad Afrodite, pokazao se spremnijim da ga ugosti nego
Atina.
Za kralja i princa je priređena divna zabava. Aleksandar je našao
vreme da se popne dugom stazom do Akrokorinta i da pogleda
ogromne bedeme, koji su, gledani odozgo, izgledali poput rebara na
skeletu konja. Stojeći tamo sa Hefestionom, mogao je da vidi, budući da
je dan bio bez oblaka, na jugu Atinu i na severu Olimp. Procenjivao je
bedeme, video na kojim mestima je moglo bolje da se uradi i
odmeravao jačinu onih već podignutih, ali onda podseti sebe da bi
umesto toga trebalo da se divi spomenicima. Na samom vrhu
Akrokorinta nalazio se mali ljupki beli hram posvećen Afroditi. Neke od
devojaka koje su sebe posvetile boginji bile su čuvene po svojoj lepoti i
trebalo je, po rečima vodiča, da uskoro stignu na službu u hramu. On
zaćuta, iščekujući Aleksandrov odgovor, ali ovaj mu ništa ne reče.
Demarat, korintski aristokrata dorskog porekla bio je stari Filipov
prijatelj i on mu je bio domaćin dok je trajalo savetovanje. U njegovoj
velikoj kući u podnožju Akrokorinta, on priredi jedne noći malu zabavu,
obećavši kralju da će doći i jedan gost koji će mu biti posebno
zanimljiv.
To je bio Dionisije Mlađi, sin Dionisija Velikog, nekadašnji vladar
Sirakuze. Otkako ga je Timoleon prognao i srušio njegovu tiraniju, on je
boravio u Korintu i zarađivao za život vodeći školu za dečake. Bio je to
kratkovid čovek nalik mišu, otprilike Filipovih godina. Mada je nekada
bio ozloglašen po svom rasipništvu, sada je s tim bilo završeno zbog
njegovog novog zanimanja i nedostatka novca, ali mu je nos i dalje bio
crven, kao i kod svakog dugogodišnjeg pijanca. Pažljivo doterana brada
prikrivala je njegov podvaljak. Filip, koji je prevazišao svojim delima
čak i Dionisijevog slavnog oca, nekadašnjeg tiranina Sirakuze, ophodio
se prema njemu ljubazno i taktično i, kada je vino doneseno, Dionisije
poče da mu se poverava.
„Ja nisam imao nikakvog iskustva kada sam nasledio državu od
svog oca, nikakvog. Moj otac je bio veoma sumnjičav čovek. Sigurno si
čuo priče o tome i one su većinom istinite. Svi bogovi mogu to da
posvedoče, ja nikada nisam ni pomislio da mu učinim išta nažao, ali
sve do njegove smrti uvek bi me pretresali do gole kože pre nego što bi
me on pustio da mu priđem. Nikada nisam video nikakva državna
dokumenta, nikada nisam prisustvovao ratnom savetovanju. Da je on
meni prepustio, kao što si ti to učinio sa svojim sinom, da vladam kod
kuće dok je on u ratnom pohodu, možda bi istorija bila drugačija.”
Filip klimnu ozbiljno glavom i reče da bi to verovatno bilo tako.
„Bio bih zadovoljan da me je makar pustio da uživam u onome što
mladim ljudima predstavlja zadovoljstvo. On je bio tvrd čovek, veoma
sposoban čovek, ali tvrd.”
„Pa, mnogo je uzroka za promene koje su se dogodile.”
„Da. Kada je moj otac uzeo vlast, narodu je bilo dosta demokratije, a
kada ju je preneo na mene, njima je bilo dosta despotizma.”
Filip shvati da on nije uopšte blesav koliko se čini. „Ali zar ti Platon
nije pomogao? Priča se da je taj filozof dva puta bio kod tebe.”
Nešto se promeni na Dionisijevom licu. On reče: „Zar ne misliš da
sam od Platona naučio nešto filozofije kada vidiš kako sada podnosim
toliko veliku promenu u svojoj sudbini?”
Njegove vodnjikave oči dobiše gotovo dostojanstven izraz. Filip je
posmatrao njegovu brižno zakrpljenu odeću i spusti ljubazno ruku na
njegovu i pozva slugu da im natoči još vina.

Na pozlaćenom krevetu, na čijem uzglavlju behu izgravirani

labudovi, Ptolomej je ležao sa Taidom, Atinjankom, svojom najnovijom
ljubavnicom.
Ona je kao mlada došla u Korint i sada je već imala svoju kuću. Na
zidovima su bile slike koje su prikazivale ljubavnike isprepletanih tela,
a na stočiću pored kreveta nalazile su se dve plitke zdele izuzetne
izrade, posuda za vino i zaobljena bočica s mirišljavim uljem. Svetiljka
sa tri kraka, s postoljem koje su činile nimfe od zlata, bacala je svetlost
na njihovo zadovoljstvo; njoj je bilo devetnaest godina i nije joj bila
potrebna nikakva tajanstvenost. Njena crna kosa bila je meka poput
perja, oči su su joj bile tamnoplave boje; a ustima ružičaste boje nije
bio potreban ruž; jedino je obojila u ružičasto svoje nokte, bradavice i
nozdrve. Njena meka koža bila je glatka i bela poput alabastera.
Ptolomej je bio potpuno zanesen njome. Polako, jer beše već kasno, on
ju je milovao, ne mareći da li će to ponovo izazvati želju kod njega.
„Moramo da živimo zajedno. Ovo nije život za tebe. Ja se neću još
mnogo godina oženiti. Nemoj da se plašiš da se neću brinuti o tebi.”
„Ali, dragi moj, svi moji prijatelji su ovde. Tu su koncerti,
predstave... bila bih prilično izgubljena u Makedoniji.” Svi su pričali da
je on Filipov sin i ona nije želela da on vidi da je jedva dočekala to što
joj je predložio.
„Ah, ali uskoro ćemo ići u Aziju. Sedećeš pored fontane obložene
plavim pločicama oko koje rastu ruže, a ja ću se vratiti iz bitke i staviti
ti zlato u krilo.” Ona se nasmeja i gricnu ga za uvo.
On je muškarac, pomisli, kojeg bi žena mogla da trpi svake noći. Kad
se seti kakvi su bili neki drugi... „Pusti me da malo razmislim. Dođi
sutra na večeru, ne, to je već danas. Reći ću Filetasu da sam bolesna.”
„Šta da ti donesem?”
„Samo sebe.” Ona je znala da ovo uvek uspeva. „Makedonci su pravi
muškarci.”
„Ah, ti bi uzbudila i statuu.”
„Drago mi je što si počeo da briješ bradu, tako može da se vidi to
tvoje lepo lice.” Ona pređe prstom preko njegove brade.
„Aleksandar je to uveo u modu. On kaže da neprijatelj može da te
zgrabi za bradu.”
„Oh, to je zbog toga? ... Taj lepi dečak. Svi su zaljubljeni u njega.”
„Sve devojke, osim tebe?”
Ona se nasmeja. „Ne budi ljubomoran. Htela sam da kažem da su svi
vojnici zaljubljeni u njega. On je jedan od nas, naš u srcu.”
„Ne. Ne, tu grešiš. On je čedan koliko i Artemida, ili bar skoro
toliko.”
„Da, to se vidi, ali to nije ono na šta sam mislila.” Čelo joj se nabra
dok je razmišljala. Njoj se dopadao Ptolomej i po prvi put ona podeli s
njim ono o čemu zaista razmišlja. „On je kao oni veliki slavni ljudi iz
onih davnih dana, kao Laj ili Rodop ili Teodot, o kojima se pričaju priče.
Oni ne žive za ljubav, znaš, oni žive od nje. Mogu da ti kažem, jer vidim
to, oni predstavljaju samu krv njegovog tela, svi ti ljudi za koje on zna
da će za njim proći i kroz vatru. Ako ikada dođe dan kada oni više ne
budu želeli da ga slede, s njim će se desiti isto ono što se desi slavnoj
heteri kada ljubavnici prestanu da joj dolaze i ona baci svoje ogledalo.
On će početi da umire.”
Na ove njene reči on samo uzdahnu. Ona nežno podiže prekrivač i
navuče ga preko oboje. On čvrsto zaspa. Uskoro će svanuti. Neka
ostane do jutra, mogla bi baš i da počne da se navikava na njega.

Iz Korinta, Filip krenu kući da bi se pripremao za rat u Aziji. Kada

bude spreman, on će tražiti odobrenje Saveta da krene.
Većina trupa je pod Atalovim zapovedništvom krenula napred, a
kada su stigli, ljudi su otišli svojim kućama na odsustvo. Atal je imao
jednu staru sivu tvrđavu koju su podigli njegovi preci u podnožju
planine Pidna. Filip dobi poruku od njega u kojoj ga Atal zamoli da
ukaže čast njegovom skromnom domu i svrati kada bude prolazio tim
putem. Kralj, koji je smatrao da je Atal sposoban čovek, uzvrati da
prihvata poziv.
Dok su skretali s puta i peli se u brda, a more ostajalo daleko iza
njih, Aleksandar postade ćutljiv i povuče se u sebe. On se udalji od
Hefestiona i prestiže Ptolomeja i pozva ga da krene za njim i skrenu s
puta i zađe u šikaru. Ptolomej krenu za njim iznenađen; on je bio
zaokupljen svojim brigama. Da li će ona održati reč, pitao se. Pustila ga
je da čeka na njen odgovor sve do poslednjeg trenutka.
„Pitam se šta li otac misli”, reče mu Aleksandar, „kad se nije setio da
pošalje Pausaniju u Pelu. Kako može da ga dovodi ovde?”
„Pausaniju?” reče Ptolomej isprva ne shvatajući, a onda mu se izraz
lica promeni. „Pa, njegova je dužnost da čuva kralja.”
„Njegovo je pravo da bude pošteđen ovoga, ako ima ikakvo pravo.
Zar ne znaš da se ono dogodilo u Atalovoj kući?”
„On ima kuću u Peli.”
„To je bilo ovde. Ja to znam od svoje dvanaeste godine. Bio sam u
štali pored jednog konja, i niko me nije video; Atalovi konjušari su to
prepričavali našima. Majka mi je takođe rekla, mnogo godina kasnije, i
ja joj tada nisam rekao da to već znam. To se dogodilo ovde.”
„To se sve dogodilo jako davno. Pre šest godina.”
„Da li ti misliš da čovek to može da zaboravi i za šezdeset?”
„On je bar sada na dužnosti, neće se osećati kao da je gost.”
„Trebalo je da ga oslobodi dužnosti. Otac je morao da mu
pomogne.”
„Da”, reče Ptolomej polako. „Da, žalosno je... Znaš, ja se toga nisam
ni setio sve dok ti nisi rekao, a ja imam mnogo manje stvari o kojima
treba da mislim nego što to ima kralj.”
Volovska glava, osećajući da je njegov jahač uznemiren, frknu i
zatrese glavom. „Na to nisam pomislio! Ali, čak i u našoj porodici,
postoji granica na šta neko može da podseća svog oca. Parmenion bi to
trebalo da učini, oni su prijatelji još od mladosti. Ali možda je i on
zaboravio.”
„To je samo ova jedna noć... Nešto sam razmišljao, ako je sve bilo u
redu, možda je ona do sada već prodala kuću. Moraš da je vidiš. Čekaj
da čuješ samo kako peva.”
Aleksandar se pridruži Hefestionu. Jahali su zajedno ćuteći sve dok
na litici ne ugledaše tvrđavu koja tu beše podignuta u mračnim
godinama bezakonja. Grupa jahača pojavi se na kapiji i krenu ka njima
da bi ih dočekala.
Aleksandar reče: „Ako Pausanija bude sumoran, nemoj da ga diraš.”
„Neću. Znam.”
„Čak ni kraljevi nemaju pravo da se ogreše o ljude i to zaborave.”
„Ne dopada mi se”, reče Hefestion koji je o tome razmišljao, „to što
on ovo zaboravlja. Ali moraš da uvek imaš na umu koliko mnogo krvnih
zavada je kralj okončao za vreme svoje vladavine. Pomisli na Tesali ju
ili na Linkestidu. Moj otac kaže da, kada je Perdika umro nije bilo kuće
ili plemena u Makedoniji gde bar nije postojala jedna krvna zavada. Ti
znaš da bi Leonat i ja trebalo da smo u zavadi, jer je njegov pradeda
ubio mog, to sam ti sigurno pričao. Kralj često poziva naše očeve da
dođu na večeru istovremeno, da bi dokazao da je sve u redu; njima sad
to ne smeta.”
„Ali to je stara porodična stvar, a ne njihova.”
„To je kraljev način i Pausanija to zna. Tako on rešava sukobe.”
Kada stigoše do tvrđave, Pausanija poče da obavlja svoje dužnosti
kao i obično. Njegova obaveza bila je da stoji pred vratima dok kralj
večera, a ne da sedi sa ostalima. Jelo bi mu doneli kasnije.
O kraljevoj pratnji se predusetljivo pobrinuše, a njega, njegovog
sina i nekoliko najbližih prijatelja uvedoše unutra. Tvrđava je bila
grublje izrade i sagrađena nešto malo kasnije od zamka u Egi, koji je
bio star koliko i sama Makedonija. Atalidi su bili drevni klan. Unutar
tvrđave odaje su bile udobne i ukrašene persijskim tapiserijama. Kao
najveći znak pažnje prema gostima, pojavile su se i gospe, da bi im bile
predstavljene i ponudile ih slatkišima.
Aleksandar, koji je posmatrao jednog persijskog lukonošu
prikazanog na tapiseriji, začu kako njegov otac govori: „Nisam znao,
Atale, da imaš još jednu kćer.”
„Nisam ni ja kralju, sve doskora. Bogovi, koji su mi uzeli brata, dali
su nam kćer. Ovo je Euridika, dete jadnog Biona.”
„Jadnog, zaista”, reče Filip „što nije mogao da pazi na ovakvo dete i
što je umro pre nego što se ona udala.”
Atal reče opušteno: „Mi o tome još ne razmišljamo; suviše smo
zadovoljni našom novom kćerkom da bismo je pustili da ode.”
Na zvuk glasa svog oca Aleksandar se okrenu poput psa čuvara koji
čuje korake nekog ko se prikrada. Devojka je stajala pred Filipom,
držeći u desnoj ruci srebrnu zdelu sa slatkišima. On je uhvati za levu
ruku, kao što bi to učinio neki njen rođak, i onda je pusti, možda zato
što je video da je pocrvenela. Ona je ličila na Atala, ali sve njegove mane
su kod nje bile pretvorene u vrline: umesto mršavog upalog lica, tanana
udubljenja pod nežnim kostima, umesto kose poput slame, kosa kao od
zlata. Ona je bila dugonoga, ona je bila poput vrbe. Filip reče nešto u
počast njenom mrtvom ocu; ona se nakloni, njen pogled se susrete s
njegovim i ona ga obori, a onda ode, noseći srebrnu zdelu, do
Aleksandra. Osmeh joj nestade s lica i ona se ukoči za trenutak: naime,
pogledala ga je pre nego što je on bio spreman na to.
Sutradan odložiše svoj odlazak sve do podneva i Atal objavi da je to
dan svetkovine rečnih nimfi iz te oblasti i da će žene pevati. One
dođoše ukrašene vencima od cveća, i glas one devojke bio je prijatan,
nalik dečjem, ali u njemu se osećala iskrenost. Svi su probali bistru
vodu iz reke nimfi.
Kada su krenuli, dan već beše postao vreo. Nekoliko kilometara
dalje Pausanija izađe iz povorke. Jedan drugi oficir, videvši ga kako ide
nizvodno, povika za njim da sačeka još kilometar ili dva gde je voda
bolja; na tom mestu napajaju stoku. Pausanija se pretvarao da ga ne
čuje i napi se žedno vode iz svojih ruku. On nije ni jeo ni pio sve vreme
dok se nalazio u Atalovoj kući.

Aleksandar je stajao sa Olimpijadom ispred Zeuksidove slike na

kojoj beše prikazano pustošenje Troje. Iznad nje, kraljica Hekaba kidala
je svoju odeću; iza njegove glave širila se poput grimiznog oblaka krv
Prijama i Astijanaka. Bila je zima i vatra je gorela i njena svetlost je
poigravala na licima Aleksandra i Olimpijade.
Olimpijada je imala crne podočnjake oko očiju i njeno lice je bilo
izborano kao kod žena koje su deset godina starije. Aleksandrove usne
su bile suve; i on nije spavao, ali se to na njemu manje primećivalo.
„Majko, zašto si ponovo poslala po mene? Sve je rečeno i ti to znaš.
Ono što je bilo juče istina i danas je to. Moram da idem.”
„Gledaš samo ono što je svrsishodno! On je načinio pravog Grka od
tebe! Ako nas i ubije zato što mu prkosimo, dobro, neka nas ubije.
Umrećemo ponosito.”
„Ti znaš da nas on neće ubiti. Mi treba da budemo tamo gde naši
neprijatelji žele da smo, to je sve. Ako odem na to venčanje, ako
pokažem da to podržavam, svi će moći da vide da mi je to nevažno
koliko i sva prethodna, sa svim onim tračanskim i ilirskim devojkama i
drugim koje ništa ne znače. Otac to zna. Zar ti ne shvataš zašto je to
tražio od mene? To je učinio da bi nam sačuvao obraz.”
„Šta? Tako što ćeš ti nazdraviti mojoj sramoti?”
 „Da li ću ja to da učiniti? Prihvati, pošto je to istina, da on neće da se
odrekne te devojke. Pa dobro: ona je iz Makedonije, iz porodice koja je
stara koliko i naša, naravno da oni žele brak. Zbog toga su mu je bacili
pred noge, znao sam to istog trena. Atal je uspeo. A ako se budemo
ponašali kako bi on želeo, on će dobiti rat, a ne samo bitku.”
„Oni će misliti da si ti stao na stranu svog oca protiv mene, da bi mu
ostao u milosti.”
„Oni me dobro poznaju.” Cele noći je bio uznemiren zbog ovoga.
„Ti ideš na gozbu sa rodbinom te kurve.”
„Ona je devica od petnaest godina. Ona je samo mamac, kao dete
stavljeno u klopku za vukove. Oh, da, ona će uraditi ono što treba, ona
je jedna od njih, ali za godinu ili dve kralj će videti neku još mlađu. Atal
je taj koji će iskoristiti to vreme. Nemoj njega da smetneš sa uma.”
„Da smo mi spali na ovo!” Iako je ovo rekla s gorčinom i prebacujući
mu, on to ipak shvati kao popuštanje, pošto mu je bilo svega dosta, i
ode.
U svojoj sobi on zateče Hefestiona kako ga čeka. Ovde, takođe,
većina istih stvari je bila izrečena. Neko vreme su sedeli jedan pored
drugoga ćuteći. Napokon Hefestion reče. „Znaćeš ko su ti prijatelji.”
„Znam to i sada.”
„Kraljevi prijatelji treba da ga posavetuju. Zar ne može to
Parmenion da uradi?”
„Pokušao je, tako mi je rekao Filota... Ali, ja znam šta Parmenion
misli. Ono što ne mogu da kažem majci je to da to ja razumem.”
Hefestion, posle dugog ćutanja reče: „Da?”
„Kada je ocu bilo šesnaest godina, on je bio zaljubljen u jednu koja
ga nije htela. On bi joj poslao cveće, ona bi ga bacila u blato, on bi joj
pevao pod prozorom, a ona bi mu ispraznila noćnu posudu na glavu;
tražio je njenu ruku, a ona se šepurila naokolo sa njegovim
suparnicima. Konačno on to više nije mogao da izdrži i udario ju je, ali
nije mogao da podnese da je vidi kako leži kraj njegovih nogu, i ponovo
ju je podigao. A onda, iako je ovladao njome, bilo ga je sramota da ode
do njenih vrata; umesto toga je mene poslao. Pa, ja sam otišao; i sada
kada je sve gotovo, ona je ostarela našminkana kurva. I ja ga žalim.
Nikada nisam ni pomislio da bi to moglo da se dogodi, ali to je istina,
žao mi ga je. On je zaslužio bolje. Što se tiče ove devojke, želeo bih da je
ona igračica ili sviračica, pa čak i da se radi o nekom dečaku, onda ne
bismo bili u nevolji. Ali pošto je ona ono što on želi...”
„Zbog toga ti ideš?”
 „Oh, ne mogu da nađem nijedan bolji razlog. Ali to je tako.”

Svadbena gozba priređena je u Atalovoj kući u Peli. On ju je

preuredio i to potpuno; na stubove su postavljeni pozlaćeni kapitoli, a
bronzane statue su donete sa Samosa. Nije štedeo ni na čemu, samo da
bi pokazao da ovo kraljevo venčanje nije kao ona prethodna,
izuzimajući prvo. Kada je Aleksandar stigao sa svojim prijateljima i oni
se osvrnuli oko sebe, njihovi pogledi su isto govorili: ovo je zdanje u
kome živi kraljev tast, a ne stric kraljeve ljubavnice.
Nevesta je sedela okružena divotama iz svog miraza i poklonima za
mladoženju; u Makedoniji su se zadržali običaji koji behu drevniji od
onih na jugu. Zlatni i srebrni pehari, tapiserije, nakit i ogrlice behu
rasprostrti po lanenim prekrivačima, a na izrezbarenim stočićima
stajale su kutijice sa začinima i bočice s mirisima. U haljini boje šafrana
i s vencem belih ruža na glavi ona je sedela gledajući u svoje sklopljene
ruke. Gosti je pozdraviše i blagosloviše; njena tetka koja je sedela
pored nje zahvali im se u njeno ime.
U određeno vreme žene je povedoše u kuću koja beše za nju
pripremljena. Povorka svadbenih vozila je ovog puta izostavljena, kao
neprikladna. Aleksandar, posmatrajući njenu rodbinu, pomisli kako su
oni sigurno to žarko želeli. Mislio je da ga je bes prošao, sve dok nije
video kako ga oni posmatraju.
Iako je iznad ognjišta postojao otvor, u odaji je bilo toplo i bilo je
dima. Aleksandar primeti da je ostavljen sam sa svojim prijateljima.
Bilo mu je drago što je Hefestion pored njega, ali trebalo je da na
njegovom mestu sedi neki nevestin rođak. Čak i oni najmlađi od Atalida
bili su načičkani oko kralja.
Aleksandar prošapta Hefestionu: „Požuri, Dionise, potreban si
nam.”
Međutim, kada su doneli vino, on ga je pio polako, kao i obično,
budući da je bio umeren i u piću i jelu. Makedonija je bila zemlja u kojoj
je bilo mnogo reka sa čistom vodom i Aleksandar je smatrao da čovek
nikada ne treba da sedne za trpezu žedan, kao što to čine ljudi u toplim
zemljama Azije gde su reke zatrovane.
Ali, pošto u njihovoj blizini nije bilo nikoga ko bi mogao da ih čuje,
on i Hefestion dopustiše sebi da se šale onako kako gosti čine tek kad
krenu kući. Mladići koji su bili u njegovoj pratnji, ljuti što se prema
njemu domaćini ponašaju s omalovažavanjem i videvši njih dvojicu
kako se šale, počeše da čine to isto, ali manje se uzdržavajući. Gosti se,
tako, podeliše na dve odvojene grupe.
Aleksandar, kome je zbog toga bilo neprijatno, prošapta
Hefestionu: „Bolje da se potrudimo da budemo ljubazni”, i okrenu se ka
ostalima. Kada mladoženja bude napustio gozbu, moći će da se izvuku i
odu. On pogleda svog oca i vide da je on već pijan.
Lice mu je bilo sjajno i na sav glas je sa Atalom i Parmenionom
pevao stare vojničke pesme. Brada mu je bila masna od pečenja.
Razmenjivao je sa svojim društvom stare šale o razdevičenju i muškoj
snazi, koje su pljuštale po mladoženji, što je sada bio običaj kao što je
to nekada bilo bacanje zrna suvog grožđa ili žita na njega. On je dobio
devojku koju je želeo, nalazio se među starim prijateljima, u prijatnom
društvu, a vino je učinilo njegovu radost još većom. Aleksandar je bio
gotovo potpuno trezan, mada ne onoliko koliko bi bio da je više jeo, i
posmatrao ga je u tišini koje su svi oko njega postali svesni.
Hefestion, savlađujući svoj bes, razgovarao je sa ljudima koji su
sedeli pored njega da bi im odvratio pažnju od Aleksandra. Nijedan
gospodar koji ima imalo obraza, pomisli, ne bi nametnuo ovakvu
obavezu svom robu. Bio je ljut i na sebe. Kako nije sve ovo predvideo,
zašto ništa nije rekao da bi sprečio Aleksandra da dođe. On sam je bio
miran, zato što je donekle voleo Filipa, i zato što mu se ovo činilo kao
pametan politički potez, ali i - a sada je toga postao svestan - i za inat
Olimpijadi. Aleksandar je učinio ovu žrtvu u jednom od onih svojih
bljeskova nepromišljene velikodušnosti, zbog kojih ga je Hefestion
voleo. Trebalo je da ga neko zaštiti od ovoga, neki prijatelj je trebalo da
mu se nađe; on je izdan.
U buci koja je bila sve jača on ču kako Aleksandar govori. „... Ona je
jedna iz klana, ali ona nije imala izbora, ona tek što je prestala da bude
dete...”
Hefestion se okrete, trgnuvši se. Sa svim onim što mu je bilo na
umu, ovo je bila jedina stvar na koju nije ni pomislio: da bi Aleksandar
mogao da bude ljut zbog devojke.
„Uglavnom je ovako na venčanjima, znate to, to je običaj.”
„Ona je bila uplašena kada ga je upoznala. Trudila se da to ne
pokaže, ali ja sam video.”
„Pa, on neće biti grub prema njoj. To ne liči na njega. On je navikao
na žene.”
„Nije valjda”, prošaputa Aleksandar držeći pehar s vinom. Zatim
brzo iskapi vino i ispruži pehar. Jedan mladi rob priđe odmah noseći
snegom ohlađenu bocu i napuni mu pehar, a nedugo zatim, pažljivo
vodeći računa o svojoj dužnosti, on se vrati i to učini ponovo.
„Sačuvaj ovaj za zdravicu”, reče mu Hefestion koji je pažljivo motrio
na njega.
Parmenion ustade da bi u kraljevo ime izgovorio pohvalu nevesti,
što je bila dužnost koja je inače pripadala najbližem mladoženjinom
rođaku. Aleksandrovi prijatelji primetiše njegov ironičan osmeh kada
vide ovo i oni mu ga otvoreno uzvratiše.
Parmenion je govorio na mnogim svadbama, neke od njih bile su i
kraljeve. On je govorio tačno, jednostavno, brižljivo i kratko. Atal,
držeći u ruci ogroman izrezbareni zlatni pehar, ustade sa divana da bi i
on održao govor. Bilo je očigledno da je pijan koliko i Filip, ali i da to ne
podnosi podjednako dobro.
Njegova pohvala kralju bila je puna nepotrebnih skretanja i
suvišnih reči, vrhunci su bili sentimentalni i loše vremenski podešeni;
oduševljeni pljesak kojim su ga prekidali bio je u počast kralju, a ne
govorniku. Govor je postajao sve manje bezazlen kako je odmicao.
Parmenion je poželeo sreću čoveku i ženi. Atal je to poželeo, na svaki
način sem izričito rečima, kralju i kraljici.
Njegove pristalice ga pozdraviše i počeše da udaraju peharima po
stolu. Aleksandrovi prijatelji razgovarali su tiho, ali ipak dovoljno
glasno da mogu da ih čuju. Oni koji nisu pripadali ni jednoj od dve
suparničke strane bili su zaprepašćeni i mogli su se prepoznati po
tome što su ćutali.
Filip, koji nije bio toliko pijan da ne bi shvatio šta to sve znači, uperi
pogled svog crnog krvlju podlivenog oka na Atala, boreći se sa svojom
opijenošću i razmišljajući kako da ga zaustavi. Ovo je bila Makedonija i
on je uspevao da smiri gomilu svađa do kojih bi došlo posle večere, ali
nikada pre to nije morao da učini sa svojim novim tastom, ma koliko
da se on sam proglasio takvim ili ne. Svi ostali su dobro znali gde im je
mesto i bili su mu zahvalni. On zatim pogleda svog sina.
„Ne obraćaj pažnju na to”, šaputao mu je Hefestion. „Taj čovek je
pijan, to svi vide i svi će to zaboraviti do jutra.” Čim je Atal počeo da
govori, on je ustao sa svog divana i prišao Aleksandrovom i stao pored
njega. Aleksandar je sedeo pogleda uperenog na Atala, ukočen i napet,
poput katapulta spremnog da dejstvuje.
Filip ugleda njegovo zarumenjeno lice pod zlatnom kosom
začešljanom za gozbu, i kako njegov pogled širom otvorenih sivih očiju
prelazi sa Atalovog lica na njegovo. Olimpijadin bes, ne, ipak, ona brzo
proključa, a ovaj se uzdržava. Glupost, pijan sam, on je pijan, svi smo
pijani, a zašto i ne bismo bili? Zašto dečak ne može ovo da prihvati
olako kao i svi drugi na gozbi? Neka to proguta i neka pazi kako se
ponaša.
Atal je nastavio da govori i upravo je pričao o staroj dobroj krvi koja
teče u makedonskim porodicama. On je svoj govor dobro osmislio
unapred, ali pošto je sada na njega delovao Dionis, on pomisli da bi
mogao da bude i bolji. On reče kako pomoću tela ove divne deve draga
otadžbina uzima svog kralja na svoje grudi, uz blagoslov bogova i
njegovih predaka. „Hajde da im se sada zahvalimo”, on povika u
iznenadnom nadahnuću, „što ćemo dobiti istinskog zakonitog
naslednika.”
Opšti žagor se iznenada stiša, a onda se začuše pljesak, protesti,
nespretni napori onih zapanjenih da se sve izgladi i pretvori u veselje.
Atal, umesto da ispije iz svog pehara, iznenada prinese svoju dragu
ruku do čela. Između njegovih prstiju videle su se kapi krvi. Nešto
blještavo se kotrljalo po podu prekrivenom mozaikom. Bio je to srebrni
pehar. Aleksandar je sedeo na svom divanu, oslonjen na jednu ruku. On
je bacio pehar i ne pomerivši se.
Nastade opšti metež. Aleksandrov prodorni glas proširi se visokom
dvoranom kao što se izdizao u ogromnoj buci Heroneje. On povika:
„Nitkove, da li ti to mene nazivaš kopiletom?” Mladi ljudi, njegovi
prijatelji, nadglasaše pljesak ozlojeđeno vičući. Atal, shvativši šta ga je
pogodilo, baci svoj teški zlatni pehar na Aleksandra, koji se, procenivši
njegov let, i ne pomeri. Pehar pade negde na pola puta između njih
dvojice. Prijatelji i rođaci su vikali, sve je počinjalo da liči na bojno
polje. Filip, besan i znajući sada kuda da usmeri svoj bes, zaurla: „Kako
se usuđuješ, dečače? Kako se usuđuješ? Ponašaj se pristojno ili idi
kući.”
Aleksandar gotovo i ne podiže svoj glas. Kao i pehar i on pogodi
tamo gde je ciljao: „Ti prljavi stari jarče. Zar se nikada nećeš postideti?
Cela Helada može da oseti tvoj smrad. Šta ćeš ti da radiš u Aziji? Nije ni
čudo što ti se Atinjani smeju.”
Za jedan trenutak, jedino što se čulo bio je zvuk teškog disanja.
Filipovo crveno lice postade ljubičasto. On je jedini od svih prisutnih uz
svoju svečanu odeću kakvu nosi mladoženja imao i mač.
„Kurvin sine!” On naglo ustade s divana, zanjihavši se i prevrnu svoj
sto sa hranom. Pehari i tanjiri popadaše. On zgrabi dršku svog mača.
„Aleksandre, Aleksandre”, mrmljao je očajni Hefestion. „Dođi, brzo,
dođi.” Kao da on i ne postoji, Aleksandar ode s druge strane divana,
zgrabi ga obema rukama, i čekaše s hladnim osmehom na licu.
Teško dišući i hramljući, sa isukanim mačem u ruci, Filip je išao
posrćući preko svega što je popadalo i kretao ka svom neprijatelju. On
se okliznu na jednu voćku, njegova hroma noga popusti i on pade
celom težinom na pod preko slatkiša i ostale razbacane hrane.
Hefestion nagonski krenu jedan korak napred da bi mu pomogao da
se podigne.
Aleksandar obiđe oko divana. Držeći ruke na pojasu, malo
nakrivljene glave, on je posmatrao tog čoveka crvenog lica koji je
psovao ležeći u lokvi prosutog vina i posezao rukom za svojim mačem.
„Pogledajte, ljudi, pogledajte ko se to sprema da pređe iz Evrope u
Aziju. Onaj što pada kao pokošen kad pokuša da stigne od jednog do
drugog divana.”
Filip se odgurnu obema rukama i podiže na koleno zdrave noge.
Posekao je dlan na jedan slomljen tanjir. Atal i njegovi rođaci potrčaše,
nalećući jedan na drugoga, da bi mu pomogli. Za vreme te gungule,
Aleksandar dade znak svojim prijateljima. Svi krenuše za njim napolje,
ćuteći i brzo, kao da kreću u ratu u neki noćni pohod.
Sa svog mesta ispred vrata, koje sve vreme dok se ovo dešavalo nije
ni pokušao da napusti, Pausanija je gledao za Aleksandrom onako kako
bi gledao žedan čovek u pustinji onoga koji mu je dao hladan ukusan
napitak. Ovo niko ne primeti. Aleksandar, okupljajući oko sebe
pristalice, na njega nikada nije ni pomislio. Od samog početka,
Pausanija je bio čovek s kojim nije bilo lako razgovarati.
Volovska glava je zanjištao u dvorištu; naime, čuo je glas svog
gospodara koji je zvučao isto kao kada su u borbi. Mladići baciše
svadbene vence na zemlju tvrdu od mraza, uzjahaše konje ne sačekavši
da im iko pomogne i odoše galopom ka stazi prekrivenoj tankim ledom
koja je vodila ka Peli. U dvorištu palate, pri svetlosti baklji, Aleksandar
ih sve pogleda, proučavajući im izraze lica.
„Odvešću svoju majku u kuću njenog brata u Epiru. Ko želi da pođe
sa mnom?”
„Ja sigurno”, reče Ptolomej. „I to zbog njihovog istinskog zakonitog
naslednika.”
Harpal, Nearh i ostali se takođe javiše: iz ljubavi, odanosti,
nepokolebljive vere u Aleksandrovu sreću ili iz straha da su ih kralj i
Atal obeležili kao njegove prijatelje, ili zbog sramote da ih drugi ne vide
kako uzmiču.
„Ne, ne ti, Filota, ti ostaješ.”
 „Poći ću”, reče Filota brzo, gledajući oko sebe. „Otac će mi oprostiti,
a ako i ne oprosti, nije važno.”
„Ne, on je tebi bolji otac nego što je meni moj i ne želim da ga
uvrediš zbog mene. Slušajte, ostali.” Glas mu poprimi uobičajeni
prizvuk kakav ima kada izdaje naređenja. „Moramo sada da odemo, pre
nego što me zatvore, a moju majku otruju. Spremite malo stvari,
povedite rezervne konje, ponesite sve oružje i sav novac koji vam je pri
ruci, hranu za jedan dan, sluge koji umeju da rukuju oružjem, ja ću im
dati konje i oružje. Čekajte me ovde kada začujete rog koji označava
smenu straže.”
Oni odoše svaki na svoju stranu, svi osim Hefestiona, koji ga je
posmatrao kao što neko ko se nalazi na beskrajnoj pučini gleda u
kormilara.
„Zažaliće on zbog ovoga”, reče Aleksandar. „Računao je na
Aleksandra u Epiru. Postavio ga je na presto; pomučio se da bi sklopio
taj savez, ali sada mu to neće biti mnogo od koristi sve dok mojoj majci
ne vrati prava koja joj pripadaju.”
„A ti?” upita Hefestion. „Gde mi idemo?”
„U Iliriju. Tamo mnogo više mogu da učinim. Ja razumem Ilire.
Sećaš li se Kosa? Otac njemu ništa ne znači, već se jednom pobunio
protiv njega i to će učiniti ponovo. A mene on poznaje.”
„Hoćeš da kažeš...?” upita Hefestion, želeći da nema potrebe da to
pita.
„Oni su dobri borci. Mogli bi da budu i bolji, ako dobiju generala.”
Šta je učinjeno, učinjeno je, pomisli Hefestion; a šta sam ja uradio
da ga spasem? „Dobro, ako ti misliš da je tako najbolje.”
„Ostali ne treba da idu dalje od Epira, osim ako sami odluče
drugačije. Ali prvo da uradimo ono što je najpreče. Videćemo kako će
se Vrhovnom zapovedniku svih Grka dopasti da krene za Aziju kada mu
Epir bude pod sumnjom, a Ilirija se sprema za rat.”
„Spakovaću tvoje stvari. Znam šta ti treba.”
„Sreća je da majka ume da jaše, nemamo vremena za nosiljku.”
On je zateče sa još upaljenom svetiljkom kako sedi na svojoj visokoj
stolici i gleda u prazno. Ona ga pogleda s prebacivanjem, znajući samo
da dolazi iz Atalove kuće. U sobi se osećao miris zgnječenog bilja i
paljene krvi.
„Bila si u pravu”, reče on, „i više nego u pravu. Uzmi svoj nakit,
došao sam da te odvedem kući.”
Kada dođe u svoju sobu, on nađe u svom rancu, kao što je Hefestion
i rekao da će biti, sve što mu je bilo potrebno. Na vrhu je stajala kožom
presvučena škrinja u kojoj se nalazila Ilijada.

Drum koji je vodio na zapad prolazio je pored Ege. Da bi ga izbegao,

Aleksandar ih provede preko prevoja koje je otkrio dok je obučavao
svoje ljude u brdskom ratovanju. Hrastovi i orasi u podnožju brda bili
su crni i ogoleli; staze koje su vodile iznad klanaca bile su mokre i
klizave od opalog lišća.
U ovoj zabačenoj zemlji ljudi bi retko viđali strance. Govorili su im
da su oni vernici koji idu u Dodonu da bi čuli proročanstvo. Niko ko ga
je viđao samo na manevrima sada ne bi mogao da ga prepozna, jer je
nosio stari šešir i ogrtač od ovčje kože, bio je neobrijan i delovao
starije. Kada su došli do jezera Kastorije oko kojeg su rasle vrbe i
dabrovi pravili brane, oni nastaviše, znajući da će ih tu ljudi
prepoznavati, ali svima su ponavljali istu priču i niko ih nije ništa pitao.
Svi su ionako odavno znali da se kraljica ne slaže dobro s kraljem i ako
ona želi da dobije savet od Zevsa ili majke Dione, to je njena stvar. Da li
je za njima krenula potera, da li su pušteni da lutaju poput neželjenih
pasa, da li Filip kao i obično sedi i pušta vreme da radi za njega, to nisu
mogli da znaju.
Olimpijada nije išla na ovoliko dugo putovanje još otkako je bila
devojka. Ali, ona je mladost provela u Epiru, gde su svi putevi vodili
preko kopna zbog gusara sa Korkire kojih je bilo mnogo u priobalnom
pojasu. Prvog dana puta bila je bleda od umora i drhtala je od večernje
hladnoće; ne usuđujući se da veruju ljudima u selu koje je toliko blizu
kuće, oni su prenoćili u jednoj kolibi koja je bila prazna jer su čobani
odveli stada na zimsku ispašu. Sutradan se probudila osvežena i
uskoro je držala korak s njima kao da je i ona jedna od njih, dok su joj
oči i obrazi blistali. Sve dok ne bi ugledali neko selo, ona bi jahala kao
muškarac.
Hefestion je jahao sa ostalima, iza Aleksandra i Olimpijade i
posmatrao njihova tela zaogrnuta ogrtačima i gledao kako razgovaraju,
razmatraju situaciju, planiraju i poveravaju se jedno drugome, dok im
se glave gotovo dodiruju; njegov neprijatelj je uspeo da zauzme bojno
polje. Ptolomej je prema njemu bio pažljiviji nego obično, ne misleći
ništa loše, čak jedva i svestan toga, dobro podnoseći ugled koji je
zadobio svojim žrtvovanjem; naime, on je ostavio Taidu u Peli, posle
samo nekoliko meseci sreće s njom. S druge strane, smatrao je
Ptolomej, Hefestion je činio samo ono što uvek i čini; poput Volovske
glave i njega su posmatrali samo kao deo Aleksandra, kao da je jedan
od njegovih udova. Hefestionu se činilo da će ovako putovati zauvek.
Oni krenuše na jugoistok, prema velikim planinskim vencima koji
se prostiru između Makedonije i Epira, s mukom prelazeći preko
nabujalih reka, i pokušavši da idu prečicom između visova Grama i
Pinda. Pre nego što su se popeli na greben posle kojeg se više nije
pružala Makedonija sa svojom crvenom zemljom, poče da pada sneg.
Staza je bila klizava, konji su se mučili, i oni počeše da pomišljaju da se
okrenu i vrate u Kastoriju, da ne bi morali da ovde zanoće na
otvorenom. Tada ugledaše među bukvama jednog jahača kako ide ka
njima. On ih pozva da učine čast domu njegovog gospodara koji
trenutno nije tu, jer je sprečen dužnošću, ali koji im je javio da ih
ugoste.
„Ovo je zemlja Orestida”, reče Aleksandar. „Ko je tvoj gospodar?”
„Ne budi šašav, dragi”, promrmlja Olimpijada. Ona se okrenu ka
glasniku: „Biće nam drago da budemo Pausanijini gosti. Mi znamo da je
on naš prijatelj.”
U velikoj staroj tvrđavi oni dobiše toplu kupku, dobru hranu i vino i
zagrejane postelje. Ispostavi se da je Pausanijina žena tu boravila, iako
su žene svih ostalih oficira živele u Peli. To je bila visoka devojka sa
planine, stvorena za jednostavan život, ali sada opterećena nečim što
je samo delimično znala: o njenog muža, na nekom udaljenom mestu,
pre nego što su se oni sreli, neko se ogrešio, na način koji joj nikad nije
objasnio; njegov dan će tek doći, ovo su njegovi prijatelji koji su
protivnici njegovih neprijatelja i njih ona mora da dočeka s
dobrodošlicom. Ali ako mu je Olimpijada prijatelj, ko mu je neprijatelj,
pitala se ona, i zašto je princ ovde kada je on general. Ona se pobrinu za
njihovu udobnost, ali kada se nađe sama u velikoj sobi u koju je
Pausanija dolazio dve ili tri nedelje godišnje, ona začu kako sova
zahukta i vuk poče da zavija, a dalje od kruga svetlosti koji je svetiljka
bacala tama je postajala sve gušća. Njen otac je ubijen na severu u
borbi protiv Bardelej, njen deda na zapadu u borbi protiv Perdike. Kada
su gosti sutradan otišli, s dobrim vodičem, kao što je to Pausanija i
naredio, ona siđe u podrume napravljene duboko u steni i poče da
prebrojava strele i zalihe oružja.
Oni su se peli najpre kroz šumu oraha; tu ih je bilo toliko da su
meštani čak i hleb pravili od orahovog brašna; a onda kroz šumu jela
sve do prevoja. Sunce je obasjavalo sneg i ispunjavalo nebo; ovde se
nalazila granica koju su tu postavili bogovi koji uobličuju zemlju.
Olimpijada se okrenu i pogleda ka istoku. Usne su se pomerale dok je
izgovarala drevne reči koje je naučila od jedne veštice iz Egipta; ona ih
prošaputa kamenu odgovarajućeg oblika koji je ponela sa sobom i baci
kamen iza sebe.
U Epiru sneg se topio i morali su da čekaju tri dana u jednom selu
da bi prešli preko nabujale reke, dok su konje držali u jednoj pećini. Ali
napokon stigoše u mološansku zemlju.
Valovita zaravan bila je poznata po jakim zimama, ali vode koje bi
potekle kada se sneg otopi omogućavale su postojanje bujnih pašnjaka.
Ogromna goveda dugih rogova pasla su, a ovce su imale na sebi
zaštitne prekrivače od kože da im trnje ne bi oštetilo gusto fino runo;
psi čuvari bili su krupni kao i ljudi koji su tu živeli. Hrastovi su bili
visoki i jako su ih cenili brodograditelji i zidari, a skriveno bogatstvo
ove zemlje stajalo je, čekajući buduće vekove. Kuće u selima su bile
čvrste, i u njima je živelo mnogo zdrave dece.
Olimpijada je uredila kosu i stavila zlatni lanac. „Ahilovi preci
potiču odavde. Njegov sin Neoptolem živeo je tu sa Andromahom kada
je došao iz Troje. Preko mene njihova krv je došla do tebe. Mi smo prvi
od svih Helena. Oni su svi uzeli ime od nas.”
Aleksandar klimnu glavom; to je slušao celog svog života. Ovo je
bila bogata zemlja i u njoj nije postojao Uzvišeni kralj sve doskora kada
je to postao Olimpijadin brat, koji je to postao zahvaljujući Filipu.
Aleksandar je jahao razmišljajući.
Dok je glasnik odjahao ispred njih da bi najavio njihov dolazak,
mladići su se obrijali i očešljali pored jednog jezera. Bilo je ledeno, ali
Aleksandar se i okupao. Svi su izvadili svoju najbolju odeću i obukli je.
Uskoro, oni ugledaše grupu konjanika kako im se približava, jasno
se ocrtavajući na snegu koji je tek počinjao da se topi. Kralj Aleksandar
izjahao je da bi dočekao svoje rođake.
Bio je to visok čovek kestenjaste kose koji nije imao mnogo više od
trideset godina. Njegova gusta brada prikrivala je usta tipična za
njihovu porodicu, ali video se nos, čiji oblik beše takođe svojstven
svima njima. Oči su mu bile duboko usađene, pogled nemiran i
oprezan. On poljubi svoju sestru i pozdravi je prigodnim rečima. Dugo
se pripremao za ovaj neželjeni susret i u to je uložio onoliko
ljubaznosti koliko je mogao. Zahvaljujući njenom braku on je dobio
kraljevstvo, ali od tada, ona je učinila mnogo toga što je moglo da mu
našteti. Iz njenih pisama ispunjenih besom on nije mogao da zaključi
da li se Filip već od nje razveo, ali u svakom slučaju, on je sada morao
da je primi i pobrine se za nju, da bi sačuvao porodičnu čast. Ona sama
po sebi je već bila dovoljan problem. Kralj Aleksandar se nadao, iako je
za to postojala sasvim mala mogućnost, da ona neće dovesti onog svog
sina vatrene prirode, za koga se pričalo da je ubio svog prvog čoveka sa
dvanaest godina i da od tada nije proveo nijedan jedini dan mirujući. S
nepoverenjem, koje brzo prikri ljubaznim ponašanjem, kralj pogleda
grupu mladića sa uobičajenim licima tipičnim za Makedonce, krupnih
kostiju, koji behu obrijani poput Grka sa juga. Činili su mu se snažnim,
opreznim, čvrsto povezanim i on se upita kakva je nevolja njih dovela
ovde. Njegovo kraljevstvo je bilo mimo, plemenske poglavice smatrale
su ga hegemonom, pratile ga u rat i plaćale poreze. Iliri su se držali na
svojoj strani granice, a on je sprečio, i to samo ove godine, dva napada
gusara, na čemu su mu se seljaci iz tog kraja zahvalili pevajući mu ode.
Ko će ga pratiti u rat protiv makedonskog moćnog kralja, ko će ga za to
blagosloviti? Niko. Filip, ako krene na njih, krenuće pravo na Dodonu i
postaviti novog Uzvišenog kralja. Osim toga, Olimpijadinom bratu Filip
se oduvek dopadao. Dok je jahao između svoje sestre i svog sestrića,
nadao se da će njegova žena biti spremna da primi goste. Kada je
krenuo da ih dočeka plakala je, a uz to je i bila trudna.
Došavši do Dodone, na jednom zavijutku kralj krenu malo ispred
njih. Aleksandar, koji je jahao blizu Olimpijade, reče joj šapućući:
„Nemoj da mu kažeš šta nameravam da učinim. O sebi mu reci šta god
želiš, ali o meni, ništa.”
Trgnuvši se, ona ljutite uzvrati: „Šta je on učinio da bi ti sumnjao u
njega?”
„Ništa. Moram da razmislim i potrebno mi je vreme.”
Dodona se nalazila u dolini pod planinom prekrivenom snegom.
Zidine grada behu podignute na padini brda, a ispod njih nalazilo se
veliko svetilište, zaštićeno samo niskom ogradom i svojim bogovima.
Usred njega, žrtvenici i hramovi delovali su sitnim poput igračaka u
odnosu na ogroman hrast čija se tamna ogolela krošnja izdizala iznad
snegom prekrivene zemlje.
Kapije grada se otvoriše. Dok su se spremali da uđu, Aleksandar
reče: „Ujače, voleo bih da posetim proročište pre nego što odem. Da li
bi mogao da upitaš kada je sledeći dan za proricanje?”
„Naravno, hoću.” On ovo reče s toplinom u glasu, dodavši prigodnu
rečenicu da se nada da će znamenja biti dobra, koja je glasila: „Bog i
dobra sreća!” Dan za proricanje neće doći tako brzo. On je bio dečak
kada se Olimpijada udala; ona ga je uvek maltretirala i on nije imao
vremena da to preraste. Sada će ona morati da nauči da je on gospodar
u svojoj kući. Ovaj mladić koji nosi ožiljke iz ratova, sa svojim ludim
zamišljenim pogledom i svojom grupom dobro odevenih razbojnika,
neće joj pomoći. Neka on ide svojim putem u Had, a ostavi razumne
ljude na miru.
Građani dočekaše svog kralja sa odanošću koja ne beše silom
nametnuta. On ih je dobro vodio protiv brojnih neprijatelja i bio je
manje pohlepan nego ostale poglavice. Masa se okupila i po prvi put
otkako su otišli iz Pele, Volovska glava začu poznate zvuke, povike:
„Aleksandar!” On podiže glavu i poče da hoda paradnim korakom.
Aleksandar je sedeo uspravnih leđa gledajući pravo ispred sebe;
Hefestion koji iskosa baci pogled na njega vide da je bled kao da je
izgubio polovinu krvi. On je bio pribran i mimo je razgovarao sa svojim
ujakom, ali kada stigoše do kraljeve palate, usne su mu i dalje bile
gotovo bezbojne. Kraljica zaboravi na svoju mučninu i povika svojim
sluškinjama da brzo donesu razblaženo vino; koliko juče, pronašli su
jednog čuvara stada smrznutog u prevoju.

Sneg je prestao da pada, ali ga je još bilo na zemlji, s ledenom korom

na vrhu koja je pucala dok bi se po njoj gazilo. Blago sunce obasjavalo je
retko žbunje, ledeni vetar dolazio je sa planine. U svoj ovoj belini koja je
prekrivala zemlju poput starog ogrtača, postojalo je jedno očišćeno
mesto gde su rasli trava potamnela od hladnoće i pocrneli vlažni hrast.
Robovi koji su radili u svetilištu lopatama su uklonili sneg; on je ležao
uz ogradu od kolja podignutu oko hrasta, zgrnut na gomile prekrivene
lišćem i žirom.
Jedan mladić zamotan u ogrtač od ovčje kože prođe kroz kapiju od
ogromnih, pocrnelih od vremena, greda.
Sa gornje grede, okačena na konopcu, visila je jedna kugla od
bronze. On uze štap koji beše oslonjen uz vertikalnu gredu i udari oštro
njime po kugli. Začu se zvuk koji poče da se širi poput prstenova na
vodi, dalje i sve dalje; a zatim, kao u odgovor, odnekud se začu duboko
brujanje. Drevni, grubo izgrađeni žrtvenici i ponude bogu stare
vekovima stajali su svuda oko ogromnog hrasta.
Ovo je bilo najstarije proročište u celoj Grčkoj. Njegova moć
poticala je od egipatskog boga Amona, oca svih proročišta koji je stariji
od vremena. Dodona je govorila pre nego što je Apolon stigao u Delfe.
Vetar, koji je tiho zavijao među visokim granama hrasta, obruši se u
silovitom naletu. U tom trenutku začu se jak zveket: na stubu od
mermera bio je postavljen kip od bronze dečaka koji je u ruci držao bič
koji je, nošen udarima vetra, udarao po velikom bronzanom sudu nalik
kazanu. Ovaj sud je bio akustičan poput onih koji se ponekad koriste u
pozorištu. Zvuk koji je tako nastajao bio je glasan poput udarca groma.
Svuda oko svetog drveta bili su postavljena tronožna postolja na
kojima su se nalazile ploče od bronze i zvuk se širio idući od jedne do
druge, kao što se grmljavina širi posle prvog najjačeg praska. Pre nego
što je zvuk potpuno zamro, još jedan nalet vetra podiže bič. Na vratima
male kuće od kamena koja beše podignuta pored drveta pojaviše se tri
sedokose glave.
Aleksandar je na licu imao osmeh isti kao kada kreće u napad u bici.
Po treći put vetar snažno zaduva i po treći put se ceo ciklus ponovi i
zvuk se najpre postepeno rasprostirao, a onda polako nestajao. Na
kraju, ponovo zavlada tišina.
Iz kamene kuće s krovom od slame izađoše tri starice,
razgovarajući međusobno i stežući svoje krzneni ogrtače oko sebe. To
su bile Golubice, sluškinje proročišta. Dok su one vukući noge išle ka
tamnom i vlažnom hrastu, mogao je da vidi da su im oko zglobova
nogu obmotane vunene krpe, ali inače su bile bose i tabani su im bili
prljavi i s kožom ispucalom od hladnoće. One su dobijale svoju moć od
dodira sa zemljom i nikada to nisu smele da izgube; to je bio zakon u
svetilištu.
Jedna je bila snažna visoka starica krupnih kostiju, koja je izgledala
kao da je celog svog života radila seoske poslove koje inače obavljaju
muškarci. Druga je bila niska, punačka i ozbiljna, sa špicastim nosem i
izbačenom donjom usnom. Treća je bila sitna, pogurena i jako stara,
isušene i potamnele kože poput stare ljuske žira. Smatralo se da je ona
rođena one godine kada je Perikle umro.
I dalje stežući svoje ogrtače, one se osvrnuše oko sebe, a onda
pogledaše jedna drugu, iznenađene što su ugledale tog jednog jedinog
hodočasnika. Visoka starica prošaputa nešto onoj punačkoj. Ona
najstarija krenu napred svojim ptičjim koracima i pokaza prstom na
njega delujući pri tome kao radoznalo dete. Oči su joj bile prekrivene
plavo-belom skramom; bila je gotovo šlepa.
Punačka starica reče, oštrim glasom u kome se osećao oprez: „Kako
želiš da pitaš Zevsa i Dionu? Da li želiš da kažeš ime boga kome si
doneo ponudu da bi ti pomogao da ostvariš ono što želiš?”
Aleksandar reče: „Reći ću svoje pitanje samo bogu. Daj mi stvari
koje su mi potrebne da bih to napisao.”
 Visoka starica se nagnu ka njemu s nekom neobičnom nežnošću;
ona se kretala poput životinje sa imanja i tako je i mirisala. „Da, da,
samo bog će to videti. Ali tablice sa željama i pitanjima stavljaju se u
dva ćupa: u jedan se stavljaju one sa molbom bogovima da budu
milostivi i usliše želju, a drugi je za odgovore ’da’ i ’ne’. U koji da
stavimo tvoju tablicu?”
„U onaj sa ’da’ i ’ne’.”
Najstarija ga zgrabi za ogrtač svojom sićušnom rukom, sa
samopouzdanjem deteta čija lepota čini da to izgleda kao ljupki pokret.
Dosežući mu jedva negde do pasa, ona iznenada reče svojim slabačkim
glasom: „Pazi šta ćeš da poželiš, pazi.”
Aleksandar se nagnu ka njoj i tiho upita: „Zašto, majko?”
„Zašto? Zato što će ti bog ispuniti to što poželiš.”
On spusti ruku na njenu glavu malu školjku od kostiju obmotanu
vunenom maramom, i pomilova je, a onda pogleda iznad nje u
ogromno pocrnelo stablo hrasta. Druge dve starice gledale su jedna u
drugu. Niko nije ništa govorio.
On reče: „Spreman sam.”
Oni krenuše ka niskoj kući svetilišta koja se nalazila pored njihovog
boravišta; ona najstarija vukla se polako iza njih izdajući svojim
piskavim glasom naređenja, nalik nekoj babi koja je ušla u kuhinju i
ometa žene dok rade. Kada uđoše, čulo se komešanje i gunđanje, kao da
je u krčmu koja nije spremna da primi goste ušao neko koga ne mogu
da odbiju.
Ogromne grane drevnog hrasta pružale su se iznad Aleksandrove
glave i kroz njih su se probijali zraci sunca. Kora gorostasnog stabla
bila je ispucala i izbrazdana od starosti i u te pukotine molioci su
ugurali male svitke na kojima su ispisali svoje molbe, na nekim
mestima toliko duboko da su bili gotovo potpuno prekriveni korom
drveta. Jedan deo stabla počeo je da truli i videle su se rupe od
crvotočine. Kada dođe leto, otkriće se ono što se nije moglo primetiti
za vreme zime, a to je da su se neki od njegovih glavnih korenova
sasušili. Njegova krošnja prepuna žireva izdizala se još dok je Homer
bio živ; sada je drvo bilo pri kraju svog života.
Iz njegove ogromne krošnje, sa mesta gde su se ukrštale grane, čulo
se gugutanje; u dubinama krošnje, u svojim kućicama živele su svete
golubice, podeljene na parove, nakostrešenog perja i stisnute jedna uz
drugu da bi se zagrejale. Kada im Aleksandar priđe bliže, jedna golubica
se oglasi iz svog skrovišta: „Ru-ku-ku!”
 Žene izađoše iz kuće. Visoka je nosila mali drveni sto, a punačka
jedan stari ćup crno-crvene boje. One ga postaviše na stočić ispod
drveta. Najstarija gurnu Aleksandru u ruke usku i tanku olovnu pločicu
i pisaljku od bronze.
Aleksandar spusti pločicu na stari kameni žrtvenik i poče odlučno
da piše; duboko urezana slova sijala su poput srebra na tamnoj pločici
od olova: BOG I DOBRA SREĆA. ALEKSANDAR PITA ZEVSA IZ OVOG
SVETILIŠTA I DIONU: DA LI ĆE SE STVAR NA KOJU MISLIM DOGODITI?
On presavi pločicu na tri dela, tako da se reči ne vide, i spusti je u ćup.
Raspitao se šta tačno treba da uradi pre nego što je došao u proročište.
Visoka starica stajala je pored stočića i ona tada podiže obe ruke
uvis. Na ćupu se nalazila slika sveštenice kako stoji u tom istom
položaju. Prizivala je boga na nekom nepoznatom jeziku, koji beše
davno iskvaren usled proricanja vremena i neznanja; vokali su bili
izobličeni da bi zvuk reči podsećao na gugutanje golubica. Tada bog
odgovori i začu se tiho šaputanje svuda u srcu drveta.
Aleksandar je stajao i posmatrao, razmišljajući o svojoj želji. Visoka
sveštenica zavuče ruku u ćup i poče da naslepo pipa prstima, kada joj
najstarija priđe i povuče je za ogrtač, zakerajući svojim piskavim
glasom: „Meni je to obećano, meni.” Visoka starica se pomeri,
preneraženo, krišom bacivši pogled na Aleksandra; punačka zacokta
jezikom, ali ništa ne učini. Najstarija povuče unazad rukav haljine sa
svoje ruke tanke poput grančice, nalik domaćici koja se priprema da
promeša jelo u loncu, i gurnu ruku unutra. Začu se zveket malih tablica
od hrastovog drveta na kojima su odgovori bili urezani.
Dok je sve ovo trajalo, Aleksandar je stajao čekajući, pogleda
uperenog u ćup. Sveštenica naslikana crnom bojom stajala je na njemu
podignutih ruku pokazujući svoje dlanove. Pored njenih nogu,
obmotana oko noge stočića, nalazila se zmija. Ona je bila naslikana
vešto i izražajno; glavu beše podigla i ispružila napred. Stočić je bio
nizak i ona je mogla da se lako popne na njega. To je bila kućna zmija,
ona koja poznaje tajne. Dok je starica nešto mrmljala, Aleksandar se
namršti, pokušavajući da pronađe u tami sećanja u kojoj je to
odjednom probuđeno osećaj nekog davnog besa, neke ogromne
povrede, smrtne uvrede koja nije osvećena. U umu su mu se javljale
slike. On se ponovo suoči sa svojim divovskim neprijateljem. Njegov
dah je isparavao na hladnom vazduhu; nastade duga pauza pre nego
što on ponovo izdahnu, a onda ne uspe da spreči da mu iz usta izađe
zvuk, koji hitro priguši. On steže ruke u pesnice i stisnu zube. Stare
uspomene su mu se vratile i rane su prokrvarile.
Starica se ispravi. U svojoj stisnutoj ruci držala je presavijenu
olovnu tablicu i dve drvene tablice sa odgovorima. Druge dve
sveštenice požuriše ka njoj: pravilo je bilo da se izvuče samo jedna
tablica sa odgovorom, ona koja stoji najbliže tablici sa pitanjem, i one
joj nešto prosiktaše, nalik dadiljama koje kore dete koje je učinilo nešto
neprikladno zbog svog neznanja. Najstarija podiže glavu i glasom koji
zazvuča kao da dolazi od mnogo mlađe žene, zapovednički reče:
„Sklonite se! Znam šta moram da uradim.” Za trenutak moglo je da se
vidi da je nekada bila lepa.
Stavivši tablicu sa pitanjem na stočič, ona krenu ka Aleksandru, sa
obema rukama ispruženim. U svakoj od njih držala je u stisnutoj šaci
po jednu tablicu sa odgovorom. Otvarajući desnu šaku, ona reče: „Ovo
je za želju koja ti je na umu.” Otvarajući levu šaku, reče: „A ovo je za
želju koja je u tvom srcu.”
Na svakoj od dve male crne drvene pločice bilo je urezano: „Da.”
 8

Najnovija žena kralja Filipa rodila mu je prvo dete. Bila je to

devojčica.
Snuždena babica donese je kralju. On uze u svoje ruke, sa obrednim
znacima prihvatanja, malu crvenu zbrčkanu stvar, koja mu je donesena
potpuno gola da bi se videlo da nema nikakvu manu. Atal, koji je stalno
bio u kući otkako je porodilji pukao vodenjak, nadnosio se iznad deteta,
crvenog i zbrčkanog lica, takođe; on je i dalje nastavljao da se nada,
iako besmisleno, sve dok se sam nije uverio kog pola je dete. Njegove
svetloplave oči gledale su s mržnjom za detetom dok ga je babica
odnosila. On bi ga bacio u jezero kao neželjeno štene, pomisli Filip.
Često se osećao budalasto jer se činilo da začinje pet devojčica u
odnosu na jednog dečaka, ali ovog puta on je osetio veliko olakšanje
saznavši da je dete žensko.
Euridika je bila sve što se njemu dopadalo kod devojaka, senzualna,
ali ne i raspusna, željna da ga zadovolji, a da oko toga ne diže galamu, i
nikada mu nije pravila scene. Vrlo rado bi je on, bilo kog dana, postavio
na Olimpijadino mesto. On je čak i razmišljao o tome da vešticu skloni
jednom zasvagda. To bi rešilo sve probleme, a ona je ionako imala na
svojim rukama dovoljno krvi da bi to opravdalo svaku moguću
presudu. Uz to, postojali su ljudi koje je mogao da unajmi koji su bili
podjednako vični u tim stvarima kao i ona. Ali ma kako pažljivo da se to
izvede, dečak bi znao. Ništa ne bi moglo da se sakrije od njega, on bi
znao istinu. A šta onda?
A šta sada? Pa, rođenje devojčice dalo mu je prostor da diše. Atal
mu je bar deset puta rekao da se u njegovoj porodici mnogo češće
rađaju dečaci nego devojčice; sada će se smiriti bar na neko vreme.
Filip odloži donošenje bilo kakve odluke, kao što je to činio i
prethodnih deset meseci.
Njegovi planovi za rat u Aziji glatko su se odvijali. Oružje je
napravljeno i stavljeno u skladišta, trupe su se okupljale, novi konji su
pripitomljavani i uvežbavani za konjicu, zlato i srebro tekli su kao
voda, i davani su dobavljačima, uhodama i drugim vladarima. Vojska je
vežbala, išla na manevre, pripremala se, dok su se širile priče o
neverovatnim bogatstvima Azije i ogromnim otkupima koji su plaćali
zarobljeni satrapi. Ali pored njega više nije bilo lica koje blista dok ga
sluša, niti iskre i sjaja u očima.
Postojale su takođe i teškoće koje su bile mnogo opipljivije. Žestoka
svađa, koja bi bila u stanju da predstavlja početak bar pola tuceta novih
krvnih zavada, izbila je u prodavnici vina u Peli, između konjanika koji
su bili pripadnici Atalove plemenske vojske i onih koji su pripadali
eskadrili koja je odskoro dobila novo ime: „Nikanorov konj” (mada se
niko kome je bilo stalo do života ne bi usudio da je tako nazove pred
njenim pripadnicima). Filip je naredio da mu dovedu glavne vinovnike
tuče i oni su zurili jedan u drugoga i izbegavali njegov pogled, sve dok
najmlađi među njima, naslednik jedne drevne kuće koja je pomogla
desetini kraljeva i to dobro pamtila, nije podigao svoju glavu s
obrijanim licem i rekao prkosno: „Pa, gospodaru, oni su klevetali tvog
sina.”
Filip im reče da oni treba da vode računa o svojim domaćinstvima,
a da njegovo prepuste njemu. Atalovi ljudi, koji su se nadali da će čuti
da on kaže: „Ja još nemam sina.” odoše tugujući. Nedugo zatim, on
posla još jednu uhodu da sazna šta se dešava u Iliriji.
U Epir nije poslao nikoga, znao je da je Aleksandar tamo. Dobio je
pismo od njega koje je savršeno dobro razumeo; to je bilo pismo koje je
napisao častan čovek koji protestvuje braneći svoju čast i pri tom ide
onoliko daleko koliko ona to zahteva. Filip je na pismo odgovorio
pazeći da i on bude isto toliko uljudan. Rekao je da ga je kraljica
napustila zbog svoje samovolje i tvrdoglavosti; ona nije pretrpela
nikakve zakonske nepravde. (Filip je u ovome imao čvrsto uporište u
činjenici da nije svaka kraljevska kuća u Epiru bila monogamna.) Ona je
okrenula njegovog sina protiv njega i njegovo izgnanstvo predstavlja
isključivo njenu krivicu. U pismu se nije nalazilo ništa što bi ga moglo
uvrediti i ono će biti pravilno shvaćeno. Ali, Filip se ipak pitao šta se
dešava u Iliriji.
Nekoliko mladića se vratilo iz Epira, donevši sa sobom pismo za
kralja.

Aleksandar makedonskom kralju Filipu, s pozdravom, šalje njemu i

njihovim očevima ove ljude, svoje prijatelje. Oni nisu ni za šta krivi. Bili su
ljubazni da otprate kraljicu i mene u Epir, a pošto je ovo učinjeno, mi od
njih više nismo ništa zahtevali. Kada se kraljici, mojoj majci, vrate sva
prava koja joj pripadaju i dostojanstvo, mi ćemo se vratiti. Do tada ću ja
raditi ono što smatram da treba da radim, ne tražeći ni od koga dozvolu
za to.
Pozdravi u moje ime vojnike koje sam predvodio u Heroneji i one koji
su poda mnom služili u Trakiji. I ne zaboravi na čoveka koga sam ja
spasao zaklonivši ga štitom, kada su se Argošani pobunili pred Perintom.
Ti znaš kako se on zove. Zbogom.

U svojoj radnoj sobi, Filip zgužva pismo i baci ga, a onda sagnuvši
se s naporom zbog hrome noge, podiže ga, izravna i zaključa.
Jedan za drugim, uhode sa zapada donosile su vesti koje su mu
izazivale nespokojstvo, ali nije bilo činjenica za koje bi mogao da se
uhvati. Imena onih koji su sačinjavali mali krug bliskih Aleksandrovih
prijatelja bila su uvek prisutna: Ptolomej: ah, da sam samo mogao da se
oženim njegovom majkom sve bi bilo drugačije, pomisli Filip; Nearh:
dobar pomorski oficir, koji je bio zaslužio unapređenje, samo da je bio
pametan; Harpal: nikad nisam verovao toj hromoj lisici, ali dečaku se
on sviđa; Erigej... Laomedon... Hefestion, naravno, teško je razdvojiti
čoveka i njegovu senku. Filip je razmišljao o tome jedan trenutak, s
tugom i zavišću čoveka koji veruje da je uvek tražio savršenu ljubav, ali
neće sebi da prizna da nije hteo da plati njenu cenu.
Imena su uvek bila ista, ali vesti su se razlikovale. Nalazili su se u
tvrđavi Kosovoj, a onda u zamku Klita koji je bio nešto nalik Uzvišenom
kralju Ilirije, onoliko koliko je u toj zemlji to uopšte bilo moguće; zatim
na granici koju su držali Linkestidi. Posle toga otišli su na obalu, kako
se pričalo, tražili brodove koji idu za Korkiru, Italiju, Siciliju, čak i za
Egipat. Viđeni su u planinama na granici s Epirom. Pričalo se da kupuju
oružje, da unajmljuju kopljonoše, da obučavaju svoju vojsku u nekom
udaljenom skrovištu. Kad god je Filip trebalo da odluči kako da
rasporedi svoje trupe za rat u Aziji, jedna od ovih uznemirujućih vesti
bi stigla i on bi morao da odvoji poneku četu za čuvanje granice. Bilo je
očigledno da je Aleksandar u kontaktu sa svojim prijateljima u
Makedoniji. Na papiru, kraljevi planovi za rat izgledali su
nepromenjeni, ali njegovi generali mogli su da osete kako on okleva
čekajući sledeći izveštaj.

U zamku sagrađenom na zaravni iznad šumovitog ilirskog zaliva,

Aleksandar je u tami gledao u grede na krovu pocrnele od dima. Proveo
je taj dan u lovu, kao i onaj prethodni. Krevet u kome je spavao bio je od
trske, pun buva i nalazio se u uglu dvorane u koji su smeštali goste.
Tako je on te noći ležao okružen psima koji su skupljali kosti koje su
ostale od večere i neoženjenih muškaraca koji su pripadali
domaćinstvu i tu spavali. Bolela ga je glava. Čist vazduh ulazio je kroz
vrata, nebo obasjano mesečinom činilo se svetlim. Aleksandar ustade i
zbaci ćebe sa sebe. Bilo je prljavo i pocepano; ono koje je doneo sa
sobom ukrali su mu pre nekoliko meseci, negde u vreme njegovog
rođendana. U tom logoru blizu granice on je napunio devetnaest
godina.
Prošao je pored ljudi koji su spavali, saplevši se na jednoga, koji ga
obasu psovkama. Izađe napolje, gde na goloj litici behu podignuti
bedemi zamka. Ispod litice bilo je more; pena talasa koji su udarali
stenje blistala je na mesečini. Aleksandar prepozna korake koje začu
iza sebe i ne okrenu se. Hefestion stade pored njega i nasloni se na zid.
„Šta ti je? Nisi mogao da spavaš?”
„Probudio sam se”, reče Aleksandar.
„Da li te ponovo boli stomak”
„Tamo smrdi.”
„Zašto piješ tu pseću mokraću? Pre bih išao na spavanje trezan.”
Aleksandar ga pogleda prekorno. Na ruci kojom se naslanjao na zid
videli su se tragovi kandži leoparda. Celog dana Aleksandar je bio u
pokretu; sada je bio nepomičan i gledao nadole ka moru daleko ispod
njih.
Napokon on reče: „Ne možemo ovako da nastavimo još dugo.”
Hefestion se namršti u tami. Međutim, bilo mu je drago što mu on
nešto govori; plašio se samo da ga nešto ne pita. „Ne”, reče. „Mislim da
ne možemo.”
Aleksandar dohvati nekoliko krhotina kamenog zida i baci ih u
more koje je blistalo. Ne vide se mreškanje vode, niti se ikakav zvuk
začu, čak i kada udariše u stenje. Hefestion ništa ne učini. On mu je
nudio samo svoje prisustvo, kao što su mu znamenja i govorila da
treba da čini.
„Čak i lisica”, reče Aleksandar, „vremenom istroši sve svoje trikove.
A onda, dočekaju je mreže lovaca.”
„Bogovi su prema tebi često bili blagonakloni i imao si sreće.”
„Vreme mi ističe”, reče Aleksandar. „U ratu čovek stekne osećaj za
to. Da li se sećaš Polidora i kako je sa svojih desetak ljudi pokušavao da
zadrži tvrđavu u Hersonu. Sećaš li se svih onih kaciga poredanih po
zidinama; pomerale su se stalno tamo-vamo. Bio sam prevaren, i
poslao sam po pojačanje, dva dana im je trebalo da stignu. A onda je
jedan pogodak iz katapulta oborio jednu kacigu i mogli smo da vidimo
štap na kojem je stajala. To je moralo kad-tad da se dogodi, vreme mu
je isticalo. Meni će isteći kada neki ilirski poglavica pređe granicu za
svoj račun, da bi opljačkao stoku ili zbog neke svađe i Filip sazna da ih
ja ne predvodim. Posle toga više nikad neću uspeti da ga prevarim, on
me previše dobro poznaje.”
„Ti bi i sada mogao da kreneš u napad, nije još kasno da se
predomisliš. Sa svim poslovima koje ima da obavi malo je verovatno
da bi on lično došao.”
„Kako mogu to da znam... ne, upozoren sam... upozoren sam na to
na neki način... u Dodoni.”
Hefestion ništa ne reče. Ovo je predstavljalo najviše što mu je
Aleksandar ikada rekao o tome šta se dogodilo u Dodoni.
„Aleksandre, tvoj otac želi da se vratiš. Treba da mi veruješ, ja to
znam sve ovo vreme.”
„Dobro, samo neka ispravi nepravdu nanetu mojoj majci.”
„Ne, ne, nije to samo zbog rata u Aziji. Ti ne želiš ovo da čuješ, ali on
te voli. Tebi se možda ne dopada način na koji on to pokazuje. Bogovi
imaju mnogo lica, kaže Euripid.”
Aleksandar stavi obe ruke na napukli kamen i okrete se ka svom
prijatelju. „Euripid je pisao za glumce, za maske, moglo bi da se kaže,
da, maske. Neke od njih su lepe, neke nisu. Ali samo je jedno lice. Samo
jedno.”
Na nebu se video meteor kako pada, blešteći žutozelenim sjajem i
ostavljajući za sobom crveni trag, a onda pade u more negde u daljini.
Hefestion hitro poče da se pretvara da je veseo, kao što se na brzinu
ispije pehar vina. „Ovo je znamenje. Večeras moraš da odlučiš. Znaš to i
sam, i izašao si napolje da bi to učinio.”
„Probudio sam se i tamo je smrdelo.” Među kamenovima bedema
rastao je bršljan; Aleksandar ga dotače i ne videvši ga. Kao da mu je
iznenada svaljen veliki teret na pleća, Hefestion postade svestan da se
Aleksandar na njega oslanja i da mu je on potreban i za nešto više nego
što je ljubav. To mu ne izazva radost; pre je izgledalo kao osećaj kada
čovek nazire prve znake neke smrtonosne bolesti. On ovde rđa, a on
može da podnese sve sem toga, pomisli Hefestion.
„Večeras odluči”, reče Hefestion tiho. „Ne postoji ništa zbog čega bi
čekao, ti to ionako već znaš.”
Činilo se kao da se Aleksandar, ni ne pokrećući se, okreće unutar
sebe i skuplja i postaje čvršći. „Da. Prvo, ja ovde trošim vreme, umesto
da ga koristim. Ovo nikada pre nisam osećao. Drugo, postoje dvojica ili
trojica ljudi, mislim da je kralj Klit jedan od njih, koji će onog trenutka
kada se uvere da ne mogu da me iskoriste protiv mog oca, poželeti da
mu pošalju moju glavu. A treće... on je smrtan, nijedan čovek ne zna
kada će doći njegov čas. Ako on umre dok sam ja ovde s druge strane
granice...”
„I to je, takođe, tačno”, mimo reče Hefestion. „Pa onda, kao što
kažeš: ti želiš da ideš kući, on želi da se vratiš. Smrtno ste uvredili
jedan drugoga i nijedan neće prvi da progovori. Znači, moraćeš da
pronađeš odgovarajućeg posrednika. Ko će to biti?”
Odlučnim glasom, kao da je to rešio još pre izvesnog vremena,
Aleksandar reče: „Demarat iz Korinta. On nas voli obojicu, i uživaće u
osećaju važnosti, i dobro će obaviti posao. Koga ćemo poslati do
njega?”
Odlučili su da to bude Harpal, sa svojim tužnim, a istovremeno i
nekako ljupkim ćopanjem, tamnim živahnim licem, prijatnim
osmehom i ozbiljnošću i pažljivošću. Harpal uskoro krenu na jug. Oni
su ga otpratili do granice s Epirom, jer su se plašili da ga ne napadnu
razbojnici. Harpal ne ponese nikakvo pismo sa sobom. Suština
njegovog zadatka i bila je da o njemu ne postoji nikakav pisan trag. On
je otišao sam, sa svojom mazgom, ponevši samo preobuku i svoj
neodoljivi šarm.

Filip je bio zadovoljan kada je saznao da njegov stari prijatelj

Demarat ima posla na severu i da želi da ga poseti. Bio je na mukama
da izabere šta će biti za večeru i da unajmi dobre igrače sa sabljama.
Kada je hrana sklonjena, a igrači otposlati, Filip i Demarat su ostali da
sede i piju vino. Pošto je Korint bio grad u koji su stizale vesti iz cele
južne Grčke, Filip ga odmah upita za novosti. On je čuo za neku
prepirku između Tebe i Sparte i upita Demarata šta on o tome zna.
Demarat, koji je bio privilegovan gost i ponosan zbog toga,
odmahnu svojom otmenom glavom sa kosom sivom poput gvožđa.
„Ah, kralju! Ako ja dobro čujem, ti me pitaš da li Grci žive u slozi! A u
tvojoj sopstvenoj kući vodi se rat.”
Filipovo tamno oko okrete se brzo ka njemu. On je svojim
izvežbanim sluhom za diplomatiju osetio izvestan ton, neku primesu
pripreme za nešto. Ne pokazujući da je nešto naslutio, on reče. „Taj
dečko! On se zapali i na najmanju iskru. Glupavi govor čoveka koji je
pijan zaslužuje samo da mu se sutradan svi smeju, i to bi on znao samo
da je sačuvao razum s kojim je rođen. Ali on onda nađe da odjuri poput
munje do svoje majke, a ti znaš kakva je ona.”
Demarat saosećajno uzdahnu. Onda reče da mu je jako žao što zbog
toga što mu je majka toliko ljubomorna žena, mladić treba da oseća da
mu je budućnost ugrožena zbog njene sramote. On zatim navede bez
greške (pošto ih je već bio pripremio) neke prigodne Simonidove
setne stihove.
„On škodi samom sebi”, reče Filip „da bi meni prkosio. I to dečak
koji je toliko darovit, kakva šteta. Mi bismo se sasvim lepo slagali da
nije te veštice. Trebalo je da to zna. Pa, sada mora zbog toga da plaća.
Biće mu uskoro muka od ilirskih tvrđava. Ali ako on misli da ću ja...”
Tek sledećeg jutra njih dvojica otvoreno porazgovaraše.

Demarat je došao u Epir, kao kraljev počasni gost. Dogovoreno je da

on otprati natrag u Pelu kraljevu sestru i njegovog sestrića kojem je
otac oprostio. Pošto je Demarat već bio dovoljno bogat, on je plaćen
počastima koje su mu ukazane. Kralj Aleksandar mu je nazdravio
podižući zlatni pehar i zatim ga zamolio da uzme taj pehar za
uspomenu. Olimpijada zbog njega pokaza svu svoju ljupkost; budući da
je njeni neprijatelji nazivaju zlom ženom, neka on sam zaključi kakva je
stvarno. Aleksandar, obučen u jedini dobar hiton koji mu beše
preostao, bio je izuzetno prijatan prema njemu.
Jedne večeri neki umorni starac gotovo ukočen od hladnoće stiže u
Dodonu jašući na umornoj mazgi. Bio je to Fenik. U prevoju ga je
dočekala oluja i sada se on gotovo sruči sa mazge u zagrljaj svog
usvojenog sina.
Aleksandar naredi da mu pripreme toplu kupku, mirišljava ulja i da
dovedu veštog masera; ali ispostavi se da niko u Dodoni nije ni čuo da
ovo zanimanje postoji. Aleksandar uđe u kupatilo da bi sam izmasirao
Fenika.
Kraljevska kupaonica bila je stara i izrađena od obojene gline,
mnogo puta popravljana da ne bi curila. U kupatilu nije bilo divana i
Aleksandar naredi da unesu jedan. Zatim poče da masira Fenikove
stegnute mišiće, onako kako mu je Aristotel pokazao da treba da ih
gnječi i blago udara, i čemu je sam Aleksandar obučio svog roba kod
kuće. U Iliriji Aleksandar je bio lekar svima. Čak i onda kada bi ga znanje
ili pamćenje izdali, on se oslanjao na znamenja koja je viđao u snovima,
i svi su više voleli da on to čini nego tamošnja čarobnica.
„Uh ah, tako je bolje, tu me uvek boli. Da li si učio sa Hironom, kao
što je to Ahil činio?”
„Nema takvog učitelja kao što je neophodnost. Sada se okreni.”
„Ovi ožiljci na tvojoj ruci su novi.”
„Od mog leoparda su. Morao sam da dam njegovu kožu svom
domaćinu.”
„Da li su ti ćebad stigla?”
„Da li si mi ti poslao i ćebad? Svi su lopovi ovde u Iliriji. Dobio sam
knjige, jer oni ne umeju da čitaju, a srećom im nije nedostajalo granja
za potpalu. Ipak, najdraže mi je bilo što su knjige stigle. Jednom su mi
čak ukrali i Volovsku glavu.”
„Šta si ti učinio?”
„Krenuo sam za tim čovekom i ubio ga. Nije bio daleko odmakao,
Volovska glava nije mu dozvolio da ga uzjaše.” On poče da masira
Fenikove tetive.
„Sve nas držiš na ivici već pola godine i više. Tamo-amo, kao lisica
si.” Aleksandar se nakratko nasmeja, ne prekidajući s masažom. „Ali
vreme prolazi, a ti nisi čovek koji voli da odlaže stvari. Tvoj otac je sve
prepustio tvom prirodnom osećaju. A tako sam mu i ja rekao da treba
da učini.” Fenik okrenu glavu da bi ga pogledao.
Aleksandar se ispravi i obrisa peškirom ulje sa ruku. „Da”, reče
polako. „Prirodni osećaj, da, mogao bi to tako da nazoveš.”
Fenik se povuče iz duboke vode u koju beše zagazio, kao što je
davno naučio kada to treba da učini. „A da li si uopšte iskusio neku
bitku, Ahile, ovde na zapadu?”
„Samo jednu, bio je to neki plemenski rat. Čovek mora da pruži
podršku svom domaćinu. Mi smo pobedili.” On skloni rukom sa čela
kosu vlažnu od pare. Usta i nos su mu izgledali kao da su se iskrivili. On
snažnim zamahom baci peškir u ćošak.
Fenik pomisli: „On je naučio da se hvališe šta je sve pretrpeo od
Leonide; to ga je naučilo da bude izdržljiv, govorio je; ja sam ga jednom
čuo u Peli kako to kaže i nasmejao sam se. Ali ovim mesecima on se
nikada neće hvaliti, a svako ko se na ovo nasmeje moraće da se pazi.”
Kao da je to izgovorio naglas, Aleksandar reče, s iznenadnim
besom: „Zašto je moj otac zahtevao da tražim oproštaj?”
„Pa, hajde, on je čovek koji je naučio da se pogađa. A svaka pogodba
počinje time što se traži previše. Na kraju on na tome nije ni
insistirao.” Fenik spusti svoje zdepaste noge sa divana. Pored njega
nalazio se mali prozor. U njegovom gornjem uglu bilo je ptičje gnezdo,
a na ispustu je stajao češalj od slonovače sa polomljenim zubcima na
kojima se nalazilo nekoliko crvenkastih dlaka iz brade kralja
Aleksandra. Češljajući se, lica zaklonjenog rukom, Fenik je posmatrao
svog štićenika.
On je shvatao da bi mogao da ne uspe. Da, čak i on. On je video da
postoje reke preko kojih jednom kada bujica krene više nema povratka.
U nekim tamnim noćima u ovoj zemlji pljačkaša, Aleksandar je video ko
zna šta: strategije najamnika koje je unajmio neki satrap koji je u ratu
sa Uzvišenim kraljem, ili neki trećerazredni tiranin sa Sicilije, koji se,
možda, uspeo poput komete i podjednako brzo propao, kao što je
jednom bio Alkibijad, čudo od devet dana kakvo se pojavi svakih
nekoliko godina, a onda sagori u tami. Za trenutak, on je to video. On
voli da pokazuje svoje ožiljke iz ratova, ali ovaj ožiljak će kriti kao da se
radi o žigu kojim se obeležavaju robovi; on ga sada krije čak i od mene.
„Hajde, pogodba je sklopljena, obriši stare račune i okreni novi list.
Seti se šta je Agamemnon rekao Ahilu, kada su se pomirili:

Ali šta sam mogao da učinim? Sve stvari dolaze od boga.

Slepilo srca je Zevsovo delo,
Koje nas sve zavarava.

„Tvoj otac je to osetio. Video sam to na njegovom licu.”

Aleksandar reče: „Nisam mogao da ti nađem neki čistiji češalj.” On
ga vrati na prozor i obrisa ruke. „Pa, mi znamo šta je Ahil odgovorio:

To je sve bilo dobro za Hektora i za Trojance;

Grci pak mislim da će dugo pamtiti kako smo ih izneverili.
Pa čak i tako, sve ćemo to okončati i završiti s tim,
Iako nas boli što moramo.”

On izvadi čisti, iako izgužvani, hiton iz Fenikove torbe i navuče mu

ga preko glave kao da je njegov dobro uvežbani štitonoša i dodade mu
pojas za mač.
„Ah, dete, ti si uvek bio dobar prema meni”, reče Fenik
zakopčavajući pojas spuštene glave. Mislio je da će ga ove reči podstaći
da počne da priča, ali pošto ni ovo kao ni sve ostalo nije uspelo, on
odustade od daljih pokušaja.
 Eskadrila „Nikanorov konj” ponovo je bila pod Aleksandrovim
zapovedništvom.
Pogađanje je potrajala neko vreme; mnogi glasnici između
Demarata i kralja prešli su teškim putevima u Epir. Najvažniji uslov
pogodbe, dogovoren s mnogo veštine, bio je da nijedna strana ne traži
potpunu pobedu. Kada se konačno otac susreo sa sinom, obojica su
osećali da je već dovoljno toga rečeno i obojica su se izvinili što su
preterali. Posmatrali su jedan drugoga sa radoznalošću,
prebacivanjem, sumnjom, žaljenjem, a donekle i sa nadom, koju je svaki
od njih dobro skrivao.
Pod Demaratovim zadovoljnim pogledom, oni se poljubiše u znak
pomirenja. Aleksandar zatim dovede svoju majku i Filip poljubi i nju,
primetivši da su joj bore izazvane gordošću i mržnjom postale još
dublje i setivši se sa čuđenjem strasti koju je prema njoj osećao u
mladosti. Zatim svi odoše svojim putem da bi nastavili sa svojim
životima onakvim kakvi su sada postali.
Većina ljudi u dvoru je uspela, bar do tada, da izbegne da odabere
stranu. Samo mala grupa pristalica jedne ili druge strane: Atalidi,
uhode Olimpijadine, prijatelji i drugovi Aleksandrovi, svađali su se i
spletkarili. Ali sada sa prisustvom izgnanika desi se isto što se dogodi
kada se sok pomeša sa mlekom: započelo je razdvajanje.
Mladi su znali da je on mlad i da nadmašuje starije i da se, kada su ti
stari zavidni ljudi pokušali da ga sputaju, on tome suprotstavio i
pobedio. On je predstavljao sve njihove pritajene pobune, sada
izražene poput plamena, i on je bio njihov junak i pobednik. Pošto je to
bila i njegova stvar, čak su i Olimpijadinu stvar smatrali svojom.
Gledati da ti je majka posramljena, a otac, starac koji je prešao
četrdesetu, javno se pokazuje sa devojkom od petnaest godina, zašto bi
to čovek morao da trpi? Kada ga videše, oni ga dočekaše prkosno i
vatreno. Nikada im to nije zaboravio.
Lice mu je bilo smršalo, ali ono novo na njemu bio je izraz
iznurenosti. On se promeni kada ga oni pozdraviše, i njegov topao
osmeh pun poverenja koji im pokloni beše im dovoljna nagrada.
Prema Hefestionu, Ptolomeju, Harpalu i ostalima koji su ga pratili u
izgnanstvo, svi su se ponašali sa poštovanjem i ono što su pričali
pretvaralo se u legende. Oni nisu izdali svog prijatelja. Njihove priče
govorile su o uspehu, o leopardu, o brzom maršu do granice, o velikoj
pobedi u plemenskom ratu. Oni su i svoj ponos uložili u njega, ne samo
svoju ljubav, i oni bi promenili, samo kada bi mogli, i sve ružno što je
on pamtio. Njegova zahvalnost, iako neizrečena, bila im je dovoljna;
osećali su da su voljeni. Uskoro, oni su izgledali kao priznate vođe, u
očima mladića i u svojim, i počinjali su da to pokazuju, ponekad s
uzdržanošću, a ponekad ne.
Aleksandrove pristalice su se okupljale. Njih su činili ljudi kojima se
on dopadao, ljudi koji su se borili pod njegovim zapovedništvom i koji
su, možda, bili ranjeni i polusmrznuti u Trakiji i kojima je on tada
ustupio svoje mesto pored vatre i koji su pili iz njegovog pehara s
vinom ili oni koji su bili izgubili srčanost, a onda je on došao i ohrabrio
ih; bili su tu i oni koji su mu pričali priče u stražarnici kada je bio dete;
tu si bili i ljudi koji su gledali unazad na godine bezakonja i želeli jakog
naslednika kraljevstva, kao i ljudi koji su mrzeli njegove neprijatelje.
Atalidi su svakog dana imali sve veću moć i bili sve oholiji. Parmenion,
koji je već neko vreme bio udovac, nedavno se venčao Atalovom
kćerkom i kralj je na tom venčanju bio kum.
Prvi put kada se Aleksandar nasamo susreo sa Pausanijom, on mu
se zahvali što im je pružio gostoprimstvo u svojoj kući. Pausanijine
usne, skrivene brkovima i bradom, jedva se ukočeno pomeriše, kao da
bi, kada bi mu uzvratio osmeh, on izgubio svoju oštrinu. „Nije to ništa,
Aleksandre, bila nam je čast... ja bih učinio i više od toga.” Za trenutak
pogledi im se susretaše; Pausanijin je nešto tražio, a Aleksandrov nešto
ispitivao; ali Pausaniju je ionako uvek bilo teško razumeti.
Euridika je imala novu lepu kuću na padini, nedaleko od palate.
Borova šuma je posečena da bi se to mesto raščistilo i statua Dionisa
koja je stajala u tom gaju vraćena je kraljici Olimpijadi koja ju je nekada
tu i postavila. Iako to nije bio drevni žrtvenik, njoj je bilo veoma stalo
do njega, a govorkalo se da tu ima i nečeg sablažnjivog.
Hefestion, koji je stigao previše kasno da bi saznao mnogo o tim
stvarima, znao je kao i svi ostali da zakonitost sina zavisi od časti
njegove majke. Naravno da je morao da je brani, on nije imao izbora, ali
zbog čega tolika strast, tolika ogorčenost na oca, takvo slepilo za svoje
dobro, neprekidno se pitao Hefestion. Istinski prijatelji dele sve, sve
sem prošlosti od pre nego što su se sreli.
Svi su i previše dobro znali da ona ima svoje pristalice; njene odaje
predstavljale su mesto sastajanja nekih izgnanih kraljevih protivnika iz
južnih država. Hefestion je osećao kao da je na ivici svaki put kada bi
Aleksandar otišao tamo. Pitao se da li čak i on zna baš sve što se tamo
dešava. Ali i da ne zna, ako dođe do problema, kralj će verovati da je
znao.
Hefestion je takođe bio mlad pa je i on doživeo šok videvši da se
ulizice koje su se nekada usrdno dodvoravale, sada drže na odstojanju.
Same Aleksandrove pobede predstavljale su upozorenje. U Makedoniji,
sa njenom istorijom, on je bio obeležen kao neko ko je opasan poput
pantera. On je uvek prezirao ulagivanje, ali je u njemu bila duboko
ukorenjena potreba da bude voljen. Sada je učio koji ljudi to znaju i to
koriste. Kralj je sve to posmatrao sa strane, natmuren i s podrugljivim
osmehom, ali ništa ne govoreći.
„Trebalo bi da pokušaš da izgladiš stvari s njim”, govorio je
Hefestion Aleksandru. „On to sigurno želi, zašto bi te inače pozvao
natrag. Mlađi mora da popusti, to nije sramota.”
„Ne dopada mi se kako me gleda.”
„On verovatno misli isto za tebe, obojica ste takvi. Ali kako možeš
da sumnjaš da si ti njegov naslednik? Ko još postoji? Aridej?”
Odnedavno je idiot Aridej boravio u Peli; došao je na jednu od
velikih svetkovina. Rodbina njegove majke uvek ga je dovodila,
doteranog i očešljanog, da bi pozdravio svog oca, koji ga je ponosito
priznao kada mu je kao zdrava beba donesen iz porodiljine sobe. Sada
u svojoj sedamnaestoj godini on je bio viši od Aleksandra i ličio je na
Filipa, sem kad bi držao usta otvorenim. Više ga nisu vodili u pozorište,
jer bi se tamo smejao na sav glas za vreme tragičnih vrhunaca, niti na
svečane obrede, da se ne bi dogodilo da tada doživi neki od svojih
napada, kada bi se bacio na zemlju i koprcao poput ribe na suvom, pri
tom se pomokrivši i zaprljavši. Ovi napadi, po rečima lekara, bili su ti
koji su naneli štetu njegovom umu; naime, on je bio zdravo dete pre
nego što su počeli. On je uživao na gozbi, dok ga je jedan stari porodični
rob vodio i izgledao je kao mali dečak koji ide sa svojim učiteljem. Ove
godine mu je izrasla crna brada, ali on nije želeo da se odvoji od svoje
lutke.
„Kakav suparnik!” reče Hefestion. „Zašto se ne opustiš?”
Pošto bi ga ovako posavetovao, on bi izašao i naleteo na nekog od
pristalica Atalida, ili čak na nekog od brojnih Olimpijadinih neprijatelja,
osetio prezir prema onome što bi taj rekao i udario ga. Svi
Aleksandrovi prijatelji su to činili, a Hefestion, kojeg je bilo lako
naljutiti, to je činio i češće od ostalih. Istinski prijatelji sve dele,
posebno svoje neprijatelje. Kasnije bi on sebi prebacivao zbog toga što
je uradio, ali svi oni su znali da im Aleksandar neće prebacivati zbog
ovih dokaza ljubavi prema njemu. On ih nije slao da bi izazivali sukobe,
već se prema njemu stvorila ona vrsta prkosne odanosti u kojoj varnice
sevaju, kao iz kremena.
On je neumorno odlazio u lov i bio je najzadovoljniji kada bi
životinja koji je jurio bila opasna ili kada bi morao dugo da je lovi. Malo
je čitao, ali to je imalo svoju razlog: bio je nemiran i morao je da nešto
radi i jedino je bio zadovoljan kada je pripremao svoje ljude za
predstojeći rat. Činilo se da je svugde prisutan: bilo da je pitao
graditelje katapulta koji od njih bi mogli da se rastave i natovare na
kola, da ne bi morali da ih ostavljaju da istrunu posle svake opsade;
bilo da je bio među pripadnicima konjice i pregledao noge konja ili
proveravao da li su štale čiste ili raspravljao šta treba da se da konjima
da jedu. Neprestano je razgovarao s ljudima koji su putovali kroz
Makedoniju, trgovcima izaslanicima, glumcima, najamnicima koji su
poznavali grčku Aziju, pa čak i zemlje dalje od nje. Sve što bi mu oni
ispričali, on bi proveravao tačku po tačku u Ksenofontovom delu Marš
po kopnu.
Hefestion, kojem je pričao sve novo što bi saznao, shvati da
Aleksandar polaže sve svoje nade u rat. On se osećao kao da je bolestan
zbog onih meseci u kojima je bio potpuno nemoćan i kao u okovima i
bilo mu je potrebno, da bi ozdravio, da zapoveda vojnicima i pobedi u
ratu da bi ućutkao svoje neprijatelje i zacelio ranu nanetu svom
ponosu. On je i dalje uzimao zdravo za gotovo da će biti poslat u rat,
bilo sam bilo sa Parmenionom, da bi zauzeo uski prolaz između Evrope
i Azije pre nego što stigne glavnina snaga. Hefestion, prikrivajući
nespokojstvo, upita ga da li je o tome razgovarao sa kraljem. „Ne. Neka
on dođe do mene.”
Kralj, iako i sam zauzet, bio je na oprezi. Video je promenjen izraz
na licu mladića i kako se njegovi prijatelji drže složno zajedno. Nikada
mu nije bilo lako da nasluti šta je Aleksandru na umu, ali nekada je on
dolazio do njega da bi mu to rekao i da bi razgovarali kao vojnik s
vojnikom; tada on to nije mogao da dugo zadrži u sebi. Kao čovek, Filip
je bio povređen i besan, a kao vladar bio je ispunjen nepoverenjem.
Upravo je dobio dobre vesti: uspeo je da sklopi dogovor o
savezništvu nemerljive strateške važnosti. U svom srcu, žudeo je da
može time da se pohvali pred svojim sinom. Ali, ako je dečak previše
tvrdoglav da bi se posavetovao sa svojim ocem i kraljem, on ne može
da očekuje da se kralj s njim savetuje. Neka on to sazna sam ili od
uhoda svoje majke.
Stoga, Aleksandar od Olimpijade saznade za to da će se Aridej
uskoro oženiti.
Satrapskom oblašću Karija, koja se nalazila na južnom delu azijske
obale, vladala je domaća dinastija pod vrhovnom vlašću Uzvišenog
kralja. Veliki Mauzol, pre nego što je položen u svoj veličanstveni
mauzolej, izgradio je kraljevstvo okrenuto morem ka Rodosu, Kosu i
Hiosu, koje se na jugu pružalo sve do obale Likije. Pravo nasleđivanja,
iako osporavano, preneto je na Piksodora, njegovog mlađeg brata. On
je zvanično odao počast Uzvišenom kralju koji je pazio da ne traži ništa
više od toga. Kada je Sirakuza potpala pod anarhiju, a pre uspona
Makedonije, Karija je predstavljala najveću silu na Srednjem moru.
Filip je dugo tamo u tajnosti slao izaslanike, držeći je na svilenoj udici.
Sada ju je polako povlačio. Dogovorio je da se sklope zaruke između
Arideja i Piksodorove kćeri.
Olimpijada je to saznala jednog jutra u pozorištu, za vreme
tragedije koja je prikazana u počast izaslanicima iz Karije.
Kada je poslala po Aleksandra, nisu uspeli da ga pronađu. On beše
sa Hefestionom otišao iza scene da bi čestitao Tetalu. Predstava koju
su upravo odigrali bila je Heraklovo ludilo. Hefestion se kasnije pitao
kako je Aleksandru moglo da promakne ovakvo znamenje.
Tetalu je bilo četrdesetak godina i bio je na vrhuncu svojih moći i
slave. Bio je toliko sposoban da se menja po potrebi da je mogao da
glumi pod bilo kojom maskom, počev od Antigone pa sve do Nestora;
ipak, najbolji je bio u ulogama junaka. Uloga u ovoj predstavi bila je
zahtevna. On samo što je skinuo masku, i nije pazio na izraz na svom
licu i na trenutak se na njemu pokaza briga zbog onoga što vidi; nakon
tog jednog trenutka nepažnje on odmah zavlada sobom. I on je čuo šta
se sve dogodilo i trudio se da jasno pokaže Aleksandru da njegova
odanost nije poljuljana.
Iz pozorišta Hefestion ode da bi proveo sat vremena sa svojim
roditeljima koji su došli u grad na svetkovinu. Kada se vratio, on se
nađe u središtu uragana.
U Aleksandrovoj sobi vrvelo je od njegovih prijatelja, koji su svi
istovremeno govorili, pokazujući ozlojeđenost, pravili pretpostavke,
smišljali spletke. Ugledavši Hefestiona na vratima, Aleksandar se probi
kroz gužvu do njega, zgrabi ga za ruku i na uvo mu saopšti novosti.
Zapanjen zbog njegovog besa, Hefestion mu reče saosećajno da se
sasvim slaže s njim da je trebalo da on to sazna od kralja i da ga je on
time uvredio. Međutim, postepeno on shvati da Aleksandar veruje da
ovo dokazuje da je Aridej prihvaćen kao naslednik prestola
Makedonije. Olimpijada je, bar, bila uverena u to.
Moram da ostanem nasamo s njim, razmišljao je Hefestion, ali se
nije usuđivao da pokuša. Aleksandar je bio crven u licu kao da ima
groznicu, a mladići, prisećajući se njegovih pobeda, psujući kralja i
njegovu nezahvalnost, nudeći mu nerazumne savete, osećali su da su
mu potrebni i nisu imali nameru da ga ostave. On je želeo od
Hefestiona ono što je želeo od svih ostalih, samo još u većoj meri. Bila
bi ludost sada mu se suprotstaviti.
To je zbog Ilirije, mislio je Hefestion. To je kao bolest koje ne može
da se oslobodi. Kasnije ću s njim razgovarati. „Ko će biti žena?” reče.
„Da li ona zna da je obećana idiotu?”
„Šta ti misliš?” reče Aleksandar dok su mu se nozdrve širile. „U
svakom slučaju, zna njen otac.” Aleksandar se zamisli, obrve mu se
približiše jedna drugoj, i on poče da korača po sobi. Hefestion je znao
da to znači da se sprema da nešto preduzme.
Ne obraćajući pažnju na znake koji su ukazivali na opasnost,
hodajući pored njega, Hefestion reče: „Aleksandre, to ne može da bude
istina, sem da je kralj poludeo. I on sam je izabran za kralja zato što
Makedonci nisu hteli da prihvate dete. Kako bi mogao i da pomisli da
će prihvatiti idiota?”
„Znam ja šta on radi.” Činilo se kao da iz njega isijava vrelina.
„Arideja će koristiti sve dok Euridika ne rodi dečaka. To je Atalovo
delo.”
„Ali... razmisli malo. Dečak još nije ni rođen. Onda on mora da
poraste i, recimo, napuni bar osamnaest godina. A kralj je vojnik.”
„Ona je ponovo trudna, zar to ne znaš?” Hefestion pomisli da bi,
kada bi mu dodirnuo kosu, mogao da čuje kako ona pucketa.
„On sigurno ne misli da je besmrtan. On ide u rat. Šta bi se dogodilo
ako on umre u narednih pet godina? Ko još postoji sem tebe?”
„Osim ako naredi da ja budem ubijen.” Aleksandar izgovori ovo kao
da se radi o nečem sasvim uobičajenom.
„Šta? Kako možeš i da pomisliš da bi on ubio svog sina.”
„Oni kažu da ja nisam njegov sin. Pa, moraću da se pobrinem za
sebe.”
„Ko to kaže? Misliš li na onaj pijani govor na svadbi? Ja mislim da je
ono što je taj čovek zaista želeo da kaže, kada je govorio o istinskom
nasledniku, bilo to da on treba da ima makedonske krvi sa obe strane.”
„Oh, ne. To nije ono što oni sada govore.”
„Slušaj. Izađimo malo odavde. Idemo u lov. A posle ćemo
razgovarati.”
Osvrnuvši se brzo oko sebe da bi se uverio da niko ne može da ga
čuje, Aleksandar reče očajno i tiho: „Ćuti, ćuti.” Hefestion ode do
ostalih, a Aleksandar poče da korača tamo-amo, poput vuka u kavezu.
Iznenada on se okrenu ka njima i reče: „Ja ću se za ovo pobrinuti.”
Hefestion koji nikada pre nije čuo da on govori ovako donevši neku
odluku, a da ne oseća pri tom savršeno poverenje u njenu ispravnost,
oseti u jednom trenutku da to sluti na propast.
„Videćemo ko će pobediti”, reče Aleksandar, „u ovoj bračnoj
pogodbi.” Brzo i kao u horu ostali ga zamoliše da im kaže nešto više.
„Poslaću u Kariju pismo i reći Piksodoru kakav dogovor je sklopio.”
Začu se pljesak. Hefestion pomisli da su svi poludeli. U svoj toj buci,
Nearh, pomorski oficir, povika: „Ne možeš to da učiniš, Aleksandre.
Zbog toga bismo mogli da izgubimo rat u Aziji.”
„Mogao bi da me pustiš da završim”, do viknu mu Aleksandar.
„Ponudiću mu da se ja oženim devojkom.”
Zavlada potpuna tišina. Onda Ptolomej reče: „Učini to, Aleksandre.
Ja ću te podržati, evo ti ruke.”
Hefestion je zurio, zapanjen. On je računao na Ptolomeja, na starijeg
brata, postojanog. On je nedavno doveo natrag Taidu iz Korinta, gde je
ona boravila dok je on bio u izgnanstvu. Ali sada je bilo očigledno da je
on ljutit koliko i Aleksandar. On je ipak, mada nije priznat, najstariji
Filipov sin. Naočit, sposoban i ambiciozan, a tek je napunio trideset
godina. On je verovao da bi on mogao da se sasvim dobro snađe u
Kariji. Jedna stvar je podržavati voljenog i zakonitog brata, a nešto
sasvim drugo stajati po strani zbog slaboumnog Arideja. „Šta kažete, vi
ostali? Da li svi podržavamo Aleksandra?”
Svi su istovremeno vikali da će taj brak osigurati njegov položaj i da
će primorati kralja da se prema njemu ponaša sa više obzira. Čak se i
oni koji nisu bili potpuno ubeđeni u sve to, videvši da on pomno prati
ko ga je podržao, priključiše: ovo nije značilo izgnanstvo u Iliriju, nije
bilo potrebe da oni išta učine, sav rizik će ovog puta preuzeti on sam.
Ovo je izdaja, pomisli Hefestion. Drsko, zbog očaja koji je osećao, on
uhvati Aleksandra za ramena, čvrsto, poput nekoga ko na to ima sva
prava. Aleksandar se istog trena okrete ka njemu.
„Prespavaj noćas. Razmisli o tome sutra.”
„Nikada ne treba odlagati stvari.”
„Slušaj me. Šta ako tvoj otac i Piksodor samo uvaljuju jedan drugom
smrdljivu ribu? Šta ako je ona kurva ili ružna veštica? Šta ako je baš
odgovarajuća za Arideja? Svi će ti se smejati.”
S naporom koji je Hefestion primetio, Aleksandar ga pogleda
svojim sjajnim očima raširenih ženica i reče: „Pa šta s tim? Za nas
dvojicu to ništa ne menja, ti to znaš.”
„Naravno da to znam!” reče besno Hefestion. „Ti ne razgovaraš sa
Aridejom, šta misliš, da sam ja budala...” Hefestion zaćuta shvativši da
mora da se savlada i sačuva glavu. Iznenada, iz razloga koji mu nije bio
jasan, on pomisli: „On ovim dokazuje da može da uzme ženu od svog
oca. Ona je namenjena Arideju i to čini da stvari deluju pristojno i on
zbog toga ne shvata šta zapravo čini. A ko se usuđuje da mu ovo kaže?
Niko, pa čak ni ja.”
Aleksandar, s malo nagnutom glavom i prkosno, poče da govori o
snazi karijanske mornarice. Slušajući ovo, Hefestion shvati da on od
njega nije želeo savet, već dokaz ljubavi. Sve što mu je potrebno, on
mora da dobije.
„Ti znaš da sam uz tebe, šta god da se desi. I šta god da činiš.”
Aleksandar mu steže ruku, brzo i krišom mu se nasmeši i okrenu se
prema ostalima.
„Koga ćeš poslati u Kariju?” upita Harpal. „Ja ću ići, ako hoćeš.”
Aleksandar krenu ka njemu i uhvati ga za ruke. „Ne, ne, ti si
Makedonac, moj otac bi mogao da te natera da platiš za to. Velikodušno
si se ponudio, Harpale, i nikada ti to neću zaboraviti.” On poljubi
Harpala u obraz, bio je veoma ganut. Dvojica ili trojica ostalih priđoše i
ponudiše mu da oni idu. Ovo je kao u pozorištu, pomisli Hefestion.
U tom trenutku on pogodi koga će Aleksandar poslati.

Tetal je došao uveče, prošavši kroz Olimpijadin zabran. Ona je

želela da prisustvuje sastanku, ali Aleksandar se video s njim nasamo.
Tetal je otišao, sa zlatnim prstenom u ruci i visoko uzdignute glave.
Olimpijada mu se takođe zahvalila, s ljupkošću koju je i dalje
posedovala, i dala mu jedan srebrni talanat. On joj ljubazno zahvali;
davno je uvežbao sebe da može da govori, a da istovremeno misli na
nešto sasvim drugo.
Nekih nedelju dana kasnije, Aleksandar susrete Arideja u dvorištu
palate. On je sada češće dolazio; naime, lekari su savetovali da treba da
provodi više vremena u društvu, i da bi to moglo da pokrene njegov
um. On veselo potrča ka Aleksandru, a stari rob, koji je sada bio za
glavu niži od njega, požuri zabrinuto za njim. Aleksandar, koji prema
njemu nije osećao ništa veću mržnju nego što bi osećao prema konju ili
psu neprijatelja, uzvrati mu pozdrav. „Kako je Frina?” upita ga. Aridej
ovog puta nije nosio sa sobom svoju lutku. „Da li su je negde odneli?”
Aridej se nasmeja. Niz njegovu crnu bradu slivala se pljuvačka.
„Stara Frina je u kutiji. Ona mi više ne treba. Dovode mi pravu devojku,
iz Karije.” On dodade ovim rečima, kao glupo dete koje podražava
odrasle, i jedan hvalisavi bestidni pokret rukom.
Aleksandar ga je gledao sa sažaljenjem. „Vodi računa o Frini. Ona ti
je dobra prijateljica. Možda ćeš je na kraju ponovo poželeti.”
„Ne, kada budem imao ženu.” On klimnu glavom Aleksandru i
dodade prijateljski mu se poveravajući: „Kada ti umreš, ja ću biti kralj.”
Njegov čuvar ga brzo povuče za pojas i oni krenuše ka terasi. Aridaj je
nešto pevao tiho za sebe.

Filota je bio sve zabrinutiji. On je gledao kako ostali razmenjuju

poglede i mnogo bi dao da sazna šta oni znače. Ponovo je bio ostavljen
po strani i svi su od njega krili tajnu. Pola meseca je znao da se nešto
dešava, ali svi su pazili da drže jezik za zubima. Ko su oni koji su bili u
sve upućeni, bar to je znao; oni su bili ili previše zadovoljni sobom ili
previše uplašeni da bi to prikrili.
Bilo je to neugodno vreme za Filotu. Mada je godinama pripadao
Aleksandrovom društvu, on ipak nije uspeo da uđe u najuži krug
njegovih prijatelja. Bio je dobar u ratu, dobro je izgledao, predstavljao
je prijatno društvo za večerom i dobro se oblačio. Bio je uvek pažljiv
kada je podnosio izveštaje kralju i bio je uveren da za njih niko nije
saznao. Zašto mu onda ne veruju, pitao se. Nagonski je osećao da za to
treba da krivi Hefestiona.
Parmenion ga je pritiskao da se potrudi i sazna novosti. Ako mu
ovo promakne, ma o čemu da se tu radi, znao je da će to pokvariti
njegov odnos i sa ocem i sa kraljem. Bilo bi bolje da je otišao s njima u
izgnanstvo, tamo bi im bio koristan i sada bi mu sve govorili. Ali sve se
dogodilo iznenada i odluka je odmah morala da se donese čim je izbila
svađa na venčanju, a on je, iako je bio hrabar na bojnom polju, voleo
udobnost i kad god je bio u nedoumici šta da radi, uvek je više voleo da
drugima prepusti da vade kestenje iz vatre.
Nije želeo da neko izvesti Aleksandra ili Hefestiona, što je zapravo
jedno isto, da on postavlja neugodna pitanja. Stoga mu je bilo potrebno
dosta vremena da bi uspeo da od beznačajnih sitnica koje bi čuo tu i
tamo i sklapajući sam delove koji su nedostajali, shvati istinu.
Zaključili su da je Tetal previše sumnjiv da bi se ovamo vratio da bi
ih izvestio o tome kako je obavio zadatak. On je, stoga, poslao jednog
poverljivog glasnika iz Korinta po kojem im je javio da je uspeo.
Piksodor je već nešto znao, mada ne sve, o Arideju; ali očigledno je
Filip postao previše star ako je mogao i da pomisli da će sklopiti trajni
sporazum pomoću prevare. Stoga, čim je Piksodor saznao da može bez
dodatnog plaćanja da zameni magarca trkaćim konjem, bio je
oduševljen. U svojoj odaji za prijeme u Halikamasu, sa njenim
ukrašenim stubovima, persijskim tapiserijama na zidu i grčkim
stolicama, on pokaza Tetalu svoju kćer: niko se nije potrudio da kaže
Arideju da ona ima osam godina. Tetal izrazi oduševljenje u ime
Aleksandra, kao njegov opunomoćenik. Naravno, i ovaj brak bi morao
da se sklopi preko opunomoćenika, ali jednom kada do toga dođe,
porodica mladoženje će morati da ga prihvati. Preostalo je još samo da
se odabere neko odgovarajući i pošalje u Kariju.
Veći deo tog dana, u Aleksandrovom prisustvu ili bez njega, njegovi
prijatelji nisu ni o čemu drugom razgovarali. Kada bi neko drugi bio u
njihovoj blizini, oni su se trudili da govore uvijeno. Ali ipak tog dana
Filota saznade i poslednji deo koji mu je nedostajao i sklopi celu priču.

Kralj Filip je bio najbolji u tome da nešto učini onda kada je

potpuno spreman, a da u međuvremenu miruje. On nije želeo da se šire
ikakve glasine; ionako je već dovoljno štete bilo načinjeno. Retko u
svom životu on je bio ovoliko ljutit, ali ovog puta ma koliki da je bio bes
koji je osećao, on je potpuno vladao sobom.
Taj dan prođe bez ikakvih dešavanja. Kada pade noć, Aleksandar
ode u svoju sobu. Kada ostade potpuno sam, a to znači kada je i
Hefestion otišao, stražar bi postavljen ispred vrata njegove sobe. Iako
se prozor nalazio na visini od oko šest metara iznad zemlje, i pod njim
je stajao stražar.
Aleksandar ovo ne sazna sve do jutra. Ljudi koji su stražarili bili su
pažljivo odabrani i nisu postavljali nikakva pitanja. On je čekao, ne
pojevši ništa, sve do podneva.
Pod jastukom je uvek držao bodež. U kraljevskoj kući Makedonije to
je bilo podjednako prirodno kao i nositi odeću. On ga sakri ispod svog
hitona. Da mu je hrana i bila donesena, on je ne bi pojeo; otrov nije bilo
nešto protiv čega je mogao da se bori. Čekao je da čuje korake.
Kada ih napokon začu i stražara kako staje mimo udarajući krajem
koplja u zemlju, zaključi da to ne dolazi dželat da ga smakne. On ne
oseti nikakvo olakšanje; po zvuku je odmah prepoznao čiji su to koraci.
 Filip uđe u sobu, a za njim i Filota.
„Potreban mi je svedok”, reče kralj. „Zato je ovaj čovek tu.”
Nalazeći se izvan Filipovog vidnog polja, iza njegovih leđa, Filota
uputi Aleksandru pogled kojim je izražavao svoju pogođenost i
zabrinutost, kao i zapanjenost. On rukom načini jedan pokret,
pokazujući mu da mu je i dalje, iako je u ovoj nevolji koja ga je snašla
nemoćan, odan.
Aleksandar sve ovo jedva i da primeti; naime, kralj je svojim
prisustvom ispunjavao celu sobu. Njegova velika usta behu čvrsto
stisnuta, njegove guste obrve, koje su uvek bile nakrivljene ka spolja,
sada su zbog njegovog mrštenja, izgledale kao raširena krila jastreba
koji se sprema da poleti. Iz njega je izbijala snaga, koju je isijavao poput
vatre. Aleksandar je stajao u mestu i čekao; osećao je dodir bodeža uz
svoje telo.
„Znao sam”, reče njegov otac, „da si tvrdoglav kao divlja svinja, i
tašt kao korintska kurva. Znao sam da možeš da postaneš izdajnik, kad
god poslušaš svoju majku. Ali jedno nisam kod tebe video, a to je da si
budala.”
Na reč „izdajnik” Aleksandar zaustavi dah, a onda zausti da nešto
kaže.
„Ćuti!” povika kralj. „Kako se usuđuješ i da otvoriš usta? Kako si se
usudio da se mešaš u moje poslove, sa svojom drskošću i detinjastim
inatom, ti neznalice, ti budalo bez mozga?”
„Da li si doveo Filotu da bi ovo slušao”, upita Aleksandar kada kralj
zaćuta. Kroz celo telo prođe mu drhtaj.
„Ne.” reče kralj preteći. „Sačekaćeš da to saznaš. Ti si učinio da
izgubim Kariju. Zar ne shvataš, ti budalo? Pošto imaš toliko visoko
mišljenje o sebi, trebalo je pažljivije da razmisliš ovog puta. Da li želiš
da postaneš ulizica Persijanaca? Da li želiš da uza sebe imaš hordu
varvara koji su ti rođaci po ženi, koji će se muvati oko tebe kada rat
počne, i prodavati neprijatelju naše planove i pogađati se sa njima
koliko im vredi tvoja glava? Pa, ako je tako, nemaš sreće, jer ja ću te
radije videti u Hadu, nego da se to dogodi, a i tamo bi mi bio manje na
smetnji. Misliš li da će posle ovoga Piksodor prihvatiti Arideja? Neće,
sem ako je veća budala od tebe, a mala je verovatnoća da jeste. Mislio
sam da ću moći bolje da iskoristim Arideja. Pa, ja sam bio budala, i
zaslužujem da rađam budale.” On glasno uzdahnu. „Nemam sreće sa
svojim sinovima.”
Aleksandar je stajao i ćutao. Čak i bodež na svom telu jedva da je
osećao. Onda on reče: „Ako sam ja tvoj sin, onda si se ogrešio o moju
majku.” On je ovo rekao bezizražajno, bio je zaokupljen nekim drugim
mislima.
Filip isturi donju usnu. „Nemoj da me izazivaš”, reče. „Nju sam
vratio ovde samo zbog tebe. Ona je tvoja majka i ja se trudim da to ne
zaboravim. Nemoj da me izazivaš pred svedokom.”
Stojeći u pozadini, Filota se pomeri i tiho i sa saosećanjem se
nakašlja.
„A sada”, reče Filip „slušaj me, došao sam ovde zbog posla. Prvo:
poslaću izaslanika u Kariju. On će odneti zvanično pismo od mene, u
kome odbijam da dam pristanak za tvoju veridbu, i jedno od tebe u
kojem ćeš ti objaviti da povlačiš svoju ponudu. Ili, ako nećeš to da
napišeš, dobiće moje pismo u kojem ću napisati Piksodoru da može
tebe da dobije, ali da to ne znači da time dobija mog sina. Ako je to tvoj
izbor, kaži mi sada. Ne? Dobro. A sada, drugo: ne tražim od tebe da
kontrolišeš svoju majku, ti to ne bi ni mogao. Ne tražim od tebe da mi
saopštavaš šta ona priča, to nisam nikad ni tražio, pa ne tražim ni sada.
Ali dok si ovde u Makedoniji kao moj naslednik, što je samo dotle dok ja
to želim i ne duže, ti ćeš se držati izvan njenih spletki. Ako se ponovo u
njih uključiš, možeš da odeš tamo gde si već bio, i da tamo i ostaneš.
Pošto su hteli da ti pomognu u tome da mi nanosiš štetu, one mlade
budale koje su uz tebe mogu odmah da odu da traže nevolju negde van
mog kraljevstva. Danas mogu da završe sve svoje poslove. Kada oni
odu, ti ćeš moći da izađeš iz ove sobe.”
Aleksandar je sve ovo saslušao ćuteći. Dugo se pripremao na to da
će biti mučen, u slučaju da ga ikada živog zarobe u ratu. Ali tada je
mislio samo na svoje telo.
„Pa?” reče kralj. „Zar ne želiš da znaš ko su oni?”
On odgovori: „Možeš da pretpostaviš da želim.”
„Ptolomej: nemam sreće sa sinovima. Harpal: pohlepna lisica,
mogao sam da ga kupim da mi je išta vredeo. Nearh: njegovi rođaci sa
Krita mogu da u njemu uživaju. Erigej i Laomedon...” Filip je polako
redao imena. Posmatrao je lice pred sobom kako bledi. Vreme je da
dečak jednom zasvagda nauči ko je gospodar. Neka čeka.
Rado koliko i Filota, on bi uklonio Hefestiona, ali njegovo ime još
nije bio naveo; nije se tu radilo ni o pravednosti ni o dobroti, već o
duboko ukorenjenom strahu koji ga je zadržao. Kralj nikada nije
smatrao Hefestiona opasnim. Iako je bilo sasvim izvesno da nije
postojalo ništa što on ne bi učinio za Aleksandra, vredelo je s njim
rizikovati. Ovim oproštajem on će sputati Olimpijadu. A osim toga,
imaće i druge koristi.
„Što se tiče Hefestiona, sina Amintorovog”, reče, ne žureći, „o tome
sam posebno razmislio.” On ponovo zastade, osećajući nešto između
prezira i duboko skrivene zavisti i pomisli: „Ne postoji muškarac
prema kojem bi ja to mogao da osećam, a ni žena.”
„Ti se nećeš pretvarati, verujem, da on nije bio upućen u tvoje
planove, ili da je odbio da ih podrži.”
Tiho, glasom u kojem se osećao veliki bol, Aleksandar reče: „On se
nije slagao, ali ja ga nisam poslušao.”
„Pa? Pa, kako je tako je, ja moram da uzmem u obzir da na mestu na
kome se nalazi on ne može da izbegne krivicu bilo za to što se s tobom
savetovao bilo za to što me o tome nije obavestio.” Glas mu je bio suv;
on je stavljao Hefestiona na mesto koje mu je pripadalo. „Stoga, za sada
sam njega isključio iz odluke o izgnanstvu. Ako ti i dalje bude davao
pametne savete, trebalo bi da ga poslušaš, i za tvoje, a i za njegovo
dobro. Stoga ja ovo sada govorim pred svedokom, u slučaju da ti to
kasnije budeš opovrgavao: ako ponovo budeš uhvaćen u izdajničkoj
zaveri, ja ću smatrati da je i on u tome učestvovao, i to ne samo da je u
to bio upućen već i da se sa svim složio. Optužiću ga za izdaju pred
Skupštinom Makedonije i tražiti za njega smrtnu kaznu.”
Aleksandar odgovori: „Čuo sam te. Nije bilo potrebe da povedeš
svedoka.”
„Dobro. Sutra kada tvoji prijatelji budu otišli, ja ću skloniti stražare.
Danas možeš da razmisliš o svom životu. Imaš više nego dovoljno
vremena.”
Filip se okrenu i izađe. Stražar pred vratima ga pozdravi. Filota,
idući za njim, nameravao je da se okrene ka Aleksandru i da mu znak da
ga podržava i da oseća ozlojeđenost. Ali na kraju, on izađe, okrenuvši se
da Aleksandar ne bi video njegovo lice.

Dani su prolazili. Aleksandar, kada je ponovo izašao iz sobe, vide da

se broj njegovih pristalica smanjio; previše je bilo rizično slediti modu
u ovom trenutku. Čvrsto jezgro je opstalo. On dobro upamti ko mu je
ostao odan i nikada im to ne zaboravi.
Posle nekoliko dana, kralj posla po njega rekavši da dođe u malu
odaju za prijeme. U poruci je samo pisalo da kralj traži da on bude
prisutan.
Filip je sedeo na svom prestolu, u društvu oficira zaduženog sa
sprovođenje presuda, nekoliko službenika i izvesnim brojem molioca
koji su čekali da ih sasluša. Ne progovarajući, on dade znak rukom sinu
da sedne pored njegovog prestola i nastavi da diktira pismo.
Aleksandar je stajao jedan trenutak, a onda sede. Filip reče stražaru
na vratima: „Sada mogu da ga uvedu.”
Četvorica stražara uvedoše Tetala. Ruke i noge bile su mu okovane.
Hodao je vukući noge s lancima. Zglobovi ruku su mu bili krvavi, zbog
lisica na njima.
Bio je neobrijan i zapušten, ali držao je visoko podignutu glavu.
Kada se naklonio kralju, to nije bilo sa ništa više niti manje poštovanja
nego da je ovde doveden kao gost. On se nakloni i Aleksandru; u
pogledu se nije videlo da mu išta prebacuje.
„Znači, tu si”, reče kralj namrgođeno. „Da si častan čovek, ti bi došao
meni da mi položiš račun o svom zadatku. A da si mudar, pobegao bi
dalje od Korinta.”
Tetal pognu glavu. „Tako izgleda, kralju. Ali ja volim da ispunim ono
što sam dogovorio.”
„Onda je šteta, jer će oni koji su te unajmili biti razočarani. Održaćeš
sada svoju poslednju predstavu u Peli, ali izvešćeš je sam.”
Aleksandar ustade. Svi su gledali u njega; sada su shvatili zašto je
on tu.
„Da”, reče kralj. „Neka te Tetal vidi. On za svoju smrt može da
zahvali tebi.”
Aleksandar reče prodornim glasom: „On je Dionisov umetnik, on je
sveta osoba.”
„Trebalo je da se drži svoje umetnosti.” Filip klimnu glavom oficiru
koji poče da nešto piše.
„On je iz Tesalije”, reče Aleksandar.
„On je građanin Atine poslednjih dvadeset godina. Sa Atinom je mir
sklopljen, a on se ponašao kao moj neprijatelj. On nema nikakva prava i
on to dobro zna.”
Tetal pogleda, dok su mu ruke gotovo neprimetno podrhtavale, u
Aleksandra, ali on nije skidao pogled sa kralja.
„Ako želi da dobije ono što zaslužuje”, reče Filip, „sutra će biti
obešen. Ako želi milost, mora da me zamoli za to. A moraš i ti.”
Aleksandar je stajao nepomično, ne dišući. Svi pogledi su bili uprti u
njega. On krenu jedan korak ka prestolu.
Tetal pomeri jednu nogu i lanci zazvečaše. Stajao je u pozi srčanog
junaka, koja se publici uvek dopadala. Sada su svi prisutni odvraćali
pogled od njega.
„Dopusti mi da ja na ovo odgovorim. Čovek ne sme da prekorači
ovlašćenja koja je dobio. Ja sam bio previše revnostan u Kariji. Umesto
od tvog sina, zatražiću od Sofokla da se založi za mene.” On ispruži obe
ruke pokretom koji je izražavao bol koji oseća. Začu se tihi žamor. On je
bio češće okrunjen lovorovim vencem nego bilo koji pobednik na
Olimpijskim igrama; i oni Grci koji su retko išli u pozorište znali su
njegovo ime. Svojim zvučnim i prodornim glasom koji je mogao da
dosegne do publike od dvadeset hiljada ljudi, a koji je bio sada
savršeno prilagođen veličini ove odaje, on iznese svoju molbu.
Stihovi koje izgovorio malo su odgovarali situaciji u kojoj se
nalazio, ali to nije bilo ni važno. Skriveno značenje onoga što je upravo
odglumio bilo je: „Oh, da, ja znam ko si ti. A ti znaš ko sam ja. Zar nije
vreme da završimo s ovom komedijom?”
Filip ga pogleda svojim crnim okom. On je razumeo poruku. Trže se
kada vide kako njegov sin, potpuno vladajući svojim osećanjima, staje
pored glumca.
„Gospodaru, ja ću tražiti milost za Tetala. Bilo bi sramotno da to ne
učinim. On je rizikovao svoj život zbog mene. Molim te da mu oprostiš;
sva krivica je na meni. I ti, Tetale, molim te da mi oprostiš.”
Tetal svojim rukama u lancima načini pokret koji je govorio više od
reči. Pljesak publike, iako se ovog puta ne začu, osećao se u vazduhu.
Filip klimnu glavom Tetalu, poput čoveka koji je ostvario svoj cilj.
„Dobro. Nadam se da te je ovo naučilo da se ne skrivaš iza boga kada
činiš zlodela. Ovog puta ti je oprošteno. Ali nemoj da se osmeliš zbog
toga. Vodite ga i skinite mu lance. Sada ću se pozabaviti drugim
poslovima.” Rekavši ovo, Filip izađe. Bilo mu je potrebno vremena da
se sabere, da ne bi počinio neku grešku. Ova dvojica su gotovo uspela
da naprave budalu od njega. Pa ipak, nisu imali vremena da se
dogovore i usklade jedan s drugim; bili su nalik dvojici tragičara koji
pokušavaju da jedan drugome otmu pozornicu i privuku svu pažnju
publike samo na sebe.

Tetal je te večeri sedeo u kući svog starog prijatelja Nikerata, koji je

s njim došao u Pelu u slučaju da bude potrebno da za njega plati otkup i
koji mu je sada čistio rane od okova na rukama i nogama i mazao ih
melemom.
„Dragi moj, ja sam krvario zbog tog dečaka. Međutim, čovek
zaboravi koliko malo on putuje. Pokušao sam da mu dam znak, ali on je
progutao svaku njegovu reč. Već je video omču oko mog vrata.”
„I ja sam. Zar se nikad nećeš urazumiti?”
„Hajde, hajde, šta misliš da je Filip, neki ilirski gusar? Trebalo je da
vidiš kako se ponašao kao pravi Grk u Delfima. On je već znao da je
otišao predaleko i pre nego što sam mu ja to rekao. Ovo je bilo
odvratno putovanje. Hajdemo kući morem.”
„Ti znaš da će ti Korinćani platiti pola talanta? Aristodem ti je
obezbedio ulogu tamo. A niko ti neće platiti što si glumio kralju Filipu
na njegovoj pozornici.”
„Oh, nisam samo ja glumio. Nisam mogao ni da pretpostavim da je
dečak rođeni glumac. Koji osećaj za pozorište on ima! Sačekaj da
pronađe sebe; kažem ti, videćemo mi svašta od njega. Ali bilo je užasno
učiniti mu to. Ja sam krvario zbog njega, zaista krvario.”

U Aleksandrovoj sobi u ponoć Hefestion je sedeo pored njega i

šaputao mu: „Da, znam, znam. Ali sada moraš da spavaš. Ostaću s
tobom, pokušaj da zaspiš..”
Bezbojnim glasom Aleksandar je ponavljao: „Stavio mi je nogu na
vrat.”
„Neće zbog toga dobiti pohvale. To je nečuveno, to što je stavio
Tetala u okove. Svi to kažu. Svi kažu da si ti postupio najbolje što si
mogao.”
„Stavio mi je nogu na vrat, da bi mi pokazao da to može da učini.
Pred Tetalom, pred svima.”
„Zaboraviće. A moraš i ti. Svi očevi ponekad budu nepravedni, pre
ili kasnije. Sećam se jednom...”
„On nije moj otac.”
Hefestionove ruke se na trenutak potpuno ukočiše. „Oh, nije u
očima bogova, naravno, oni biraju koga...”
„Nemoj nikada da koristiš tu reč ponovo.”
„Bog će ti to otkriti. Moraš da čekaš na znak od boga, to znaš...
Sačekaj samo da rat počne i dok ne dobiješ prvu bitku. On će se onda
hvalisati tobom.”
Aleksandar je ležao na leđima zureći. Iznenada on zgrabi Hefestiona
i zagrli ga, tako snažno da mu izbi dah i reče: „Bez tebe bih ja poludeo.”
„I ja bez tebe”, reče Hefestion s ljubavlju. Promeni značenje, pomisli,
i okreni znamenje.
Aleksandar ne reče ništa. Njegovi prsti stezali su Hefestionu rebra i
rame; modrice će se videti nedelju dana. Hefestion pomisli da je i sam
kraljev poklon, usluga koja mu je učinjena. A onda, pošto više nije imao
šta da kaže, on mu umesto toga ponudi tugu Erosovu, i nakon toga
Aleksandar konačno zaspa.

Mlada robinja skliznu iz tame koja je vladala pod stubovima; bila je

to crna Nubijka obučena u crvenu haljinu. Ona je kao mala data
Kleopatri kad je bila dete da bi rasla s njom, isto onako kao što bi joj
neko poklonio štene. Njene tamne oči sa beonjačama boje dima, poput
očiju od ahata na statuama, gledale su levo i desno pre nego što
progovori: „Aleksandre, moja gospa moli da dođeš u kraljičin zabran
pored stare fontane. Ona želi da s tobom razgovara.”
On ju je posmatrao oprezno, a onda se osvrnu oko sebe. „Sada ne
mogu da dođem, zauzet sam.”
„Molim te da se odmah vidiš s mojom gospom. Molim te, dođi. Ona
plače.” On vide i na njenom tamnom licu suze poput kapi kiše koje liju
niz statuu od bronze.
„Reci joj da ću doći.”
Bilo je rano proleće. Stare ruže bile su prepune crvenih pupoljaka
koji su blistali poput rubina. Drvo lešnika koje je raslo u dvorištu
prekrivenim starim malo nakrivljenim kamenim pločama izgledalo je
kao da je bez težine i da lebdi obavijeno svojim ružičastim oblakom. U
staroj fontani tekla je voda, a paprat je rasla u njenim pukotinama.
Sedeći na njenoj ivici, Kleopatra začu Aleksandrove korake i podiže
pogled. Zatim obrisa suze s lica. „Oh, drago mi je što te je Melisa
pronašla.”
On napravi pokret rukom i reče: „Sačekaj. Pre nego što bilo šta
kažeš, sačekaj.”
Ona ga pogleda s nerazumevanjem. On reče: „Nešto sam te pitao
jednom i zatražio da me upozoriš ako se to dogodi. Da li se radi o
tome?”
„Da te upozorim?” Um joj je bio zaokupljen drugim stvarima. „Oh,
ne...”
„Sačekaj. Neću da se mešam ni u šta što ona radi. U bilo koju zaveru.
To je bio uslov.”
„Zaveru? Ne, ne, molim te ne idi.”
„Kažem ti, oslobađam te od obećanja. Ne želim ništa da znam.”
„Ne, zaista, molim te, ostani. Aleksandre... kada si bio u Epiru... sa
kraljem Aleksandrom... kakav je on?”
„Naš ujak? Ali on je bio ovde pre pet godina, sigurno ga se sećaš.
Krupan čovek, s crvenkastom bradom, mladolik za svoje godine...”
„Da, znam, ali kakav je on kao čovek?”
„Oh, ambiciozan, hrabar u ratu, rekao bih, ali sumnjam donekle u
njegovu moć prosuđivanja. On dobro vlada zemljom, mada sve
posmatra iz svog ugla.”
„Od čega je umrla njegova žena? Da li je bio dobar prema njoj?”
„Kako bih ja to mogao da znam? Umrla je rađajući dete.” On zaslade
i pogleda je, a onda izmenjenim glasom reče: „Zašto me ovo pitaš?”
„Moram da se udam za njega.”
On se trže. Voda je žuborila u fontani. Prvo što je rekao bilo je: „Gde
si to čula? Trebalo je da mi bude rečeno. Kralj mi ništa ne govori.
Ništa.”
Ona ga je posmatrala ćuteći, a onda rekla: „Malopre je poslao po
mene.”
On je privuče sebi. On jedva da ju je ikada zagrlio još otkako su bili
deca; ona je sada jedino mogla da plače u Melisinom naručju. „Zao mi
je. Ne treba da se plašiš. On nije loš čovek, za njega se ne priča da je
okrutan. Ljudi ga vole. I uz to, nećeš biti mnogo daleko odavde.”
Ona pomisli: „Ti uzimaš zdravo za gotovo da ti možeš da izabereš
ono najbolje; kada ti nešto odlučiš treba samo da podigneš prst i da to
dobiješ. Kada tebi budu pronašli ženu, moći ćeš da odabereš da li ćeš
da odeš do nje ili ćeš da ostaneš sa svojim ljubavnikom. A ja moram da
budem zahvalna što ovaj starac, brat moje majke, ne važi za okrutnog
čoveka.” Ali sve što reče bilo je: „Bogovi su nepravedni prema ženama.”
„Da, i ja sam na to često pomišljao. Ali bogovi su pravedni, znači da
je to sigurno krivica ljudi.” Njihovi pogledi se susretaše, ispitujući
jedno drugog, ali njihove misli se nisu mogle susresti. „Filip želi da
bude siguran u Epir, pre nego što krene u Aziju. Šta majka misli o
ovome?”
Ona ga zgrabi rukom za hitan, pokretom koji čini neko ko ima nešto
da zamoli. „Aleksandre, to sam i želela da te zamolim. Da li hoćeš ti da
joj to saopštiš umesto mene?”
„Da joj ja kažem? Ali sigurno je ona to čula i pre tebe.”
„Ne, otac je rekao da nije. Rekao mi je da ja mogu da joj kažem.”
„Šta to znači?” On je zgrabi za ruku. „Ti nešto kriješ od mene.”
„Ne. Samo... mislim da on zna da će ona biti ljuta zbog toga.”
„To i ja mislim. Kakva uvreda! Zašto je odabrao taj način da bi je
omalovažavao, kad to samo po sebi... trebalo je da mi odmah padne na
pamet...”
 Iznenadno, on joj pusti ruku. Izraz na licu mu se promenio. On poče
da hoda po popločanom dvorištu, izbegavajući nagonski poput mačke
da zakorači na polomljene ploče. Ona je znala da će on otkriti da se tu
krije neka užasna tajna, ali bolje on nego majka, mislila je, ali sada jedva
da je mogla da podnese čekanje. On se okrenu. Ona vide da mu je koža
posivela, a njegov pogled je užasnu. Onda se on seti da je ona tu i reče
naglo: „Ja ću otići do nje”, i poče da se udaljava.
„Aleksandre!” Na njen povik, on zastade, nestrpljiv. „Šta to znači?
Reci mi šta to znači?”
„Zar ne možeš sama da shvatiš? Filip je načinio Aleksandra kraljem
Molosije i hegemonom Epira. Zašto mu to nije dovoljno? On mu je zet,
zar to nije dovoljno? Zašto nije? Zašto želi da ga učini i zetom po drugi
put venčavši svoju kćer s njim? Zar ne shvataš? To čini da bi mene
mogao da zameni njime.”
Ona reče s nevericom: „Šta?”, a onda dodade: „Ah, ne, to nije
moguće!”
„Šta bi drugo moglo da bude? Šta on to namerava da učini što bi
moglo da izazove Aleksandrovo neprijateljstvo, pa sada želi da to
unapred izgladi novom bračnom vezom? Šta drugo nego to da želi da
mu vrati njegovu sestru da bi Euridika postala nova kraljica.”
Iznenada Kleopatra poče da plače, da čupa kosu i kida haljinu i
udara se po grudima. On je uhvati za ruke, namesti joj odeću i čvrsto je
steže u naručje. „Ćuti! Nemoj da svima pričaš o našim poslovima.
Moramo da razmislimo.”
Ona podiže svoj pogled, u kome se video užas. „Šta će ona učiniti?
Ona će me ubiti.” Ona ovo izgovori sa potpunom ubeđenošću da je lako
moguće da se to dogodi; Olimpijadina deca su dobro poznavala svoju
majku. Aleksandar ju je držao u zagrljaju i milovao, kao što bi smirivao
povređenog psa. „Ne, ne budi luda, ti znaš da ona ne bi povredila nikog
svog. Ako ona ikoga ubije...” On naglo zaćuta i silovito se odmače od
nje, a onda poče da je nespretno ponovo miluje. „Budi hrabra. Prinesi
žrtvu bogovima. Bogovi će nešto učiniti.”
„Mislila sam”, reče ona jecajući, „ako on nije loš čovek... mogla bih
da povedem Melisu... bar bih pobegla odavde. Ali s njom tamo u kući, i
još posle ovoga...! Volela bih da sam mrtva, volela bih da sam mrtva.”
Njena razbarušena kosa padala joj je po ustima, on oseti da je
vlažna i slana. Pogledavši iznad nje, on vide u grmu lovora nešto
crveno, i oslobodi jednu ruku da bi njome pozvao Melisu koja se držala
daleko od njih. Ionako nije čula, pomisli on, ništa što uskoro svi neće
znati. On reče Kleopatri: „Da, otići ću kod majke. Idem odmah.”
On prepusti svoju sestru u tamne ruke s ružičastim dlanovima.
Okrenuvši se da bi ih pogledao, on vide kako robinja sedi na ivici
fontane, nagnuvši glavu nad princezom koja joj beše sklupčana u
naručju.

Vesti o zarukama brzo se proširiše. Hefestion je razmišljao šta bi

Aleksandar mogao da pomisli o tome i ispravno je naslutio. On se nije
pojavio na večeri; rečeno je da je s kraljicom. Hefestion, čekajući ga u
njegovoj sobi, zaspa na njegovom krevetu, a onda se probudi kada začu
da se otvaraju vrata.
Aleksandar uđe. Oči su mu bile upale, ali pune grozničavog sjaja. On
krenu ka njemu, ispruži ruku i dodirnu ga, kao što bi neko dodirnuo
neki sveti predmet za sreću, ili za dobro znamenje, dok je zaokupljen
sasvim drugim mislima. Hefestion ga pogleda i ne reče ništa.
„Rekla mi je”, reče Aleksandar.
Hefestion nije pitao „šta”, znao je šta ovo znači.
„Rekla mi je, najzad.” On ga pogleda i kao da je taj njegov pogled
prolazio kroz Hefestiona, uvlačeći i njega u njegovu samoću. „Ona je
obavila prizivanje i tražila je od boga dopuštenje da mi kaže. On joj je
do sada uvek davao znak da se protivi tome. Ja to nisam znao.”
Hefestion je sedeći nepomično na ivici kreveta posmatrao
Aleksandra celim svojim bićem. On je shvatio da je samo njegovo
prisustvo sve što može da mu pruži. Ljudima ne sme da se niko obrati
kad se oni nalaze na putu tame, ili bi oni mogli da tamo ostanu zauvek.
To je bilo svima poznato.
Negde na ivici svesnosti, Aleksandar je ipak bio svestan tog
ćutljivog tela, tog lica koje je bilo lepo zbog napetog izraza na njemu, tih
nepomičnih tamnosivih očiju i njihovih beonjača osvetljenih svetlošću
lampe. On duboko uzdahnu i protrlja rukom čelo.
„Ja sam prisustvovao”, reče, „prizivanju. Dugo vremena bog nije
odgovorio, ni ’da’ ni ’ne’. Onda je progovorio, u obliku vatre i u...”
Iznenada se učini kao da je on postao svestan Hefestiona kao
prisustva koje je odvojeno od njega. On sede pored njega i stavi mu
ruku na koleno. „Dao mi je dopuštenje da to čujem, ako se zakunem da
to nikome neću otkriti. Tako je u svim misterijama. Sve što je moje, ja
bih podelio sa tobom, ali ovo pripada bogu.”
Ne bogu, već veštici, pomisli Hefestion; taj uslov je i postavljen
zbog mene. Ali on uze Aleksandrovu ruku u obe svoje i steže je,
smirujući ga. Aleksandrova ruka je bila suva i topla i ona je ležala u
njegovim s poverenjem, ali ne tražeći utehu.
„Moraš da slušaš boga”, reče Hefestion i pomisli ne po prvi put, a
niti po poslednji: „Ko Zna? Ni sam Aristotel nikada nije poricao da su
takve stvari postojale, on nije bezbožnik. A ako je nekada bilo moguće,
sigurno je i sada. Ali ovo je veliki teret za smrtnika da ga nosi.” On
stegnu čvršće ruku koju je držao. „Samo mi kaži jedno: da li si
zadovoljan.”
„Da.” On klimnu glavom gledajući u mrak izvan kruga svetlosti. „Da,
zadovoljan sam.”
Iznenada njegovo lice se činilo kao da je isušeno i bez kapi krvi;
obrazi mu behu upali, a ruka ledena. On poče da se trese. Hefestion je
ovo viđao posle bitke, kada se rane ljudima ohlade. I za ovo je potreban
isti lek, pomisli: „Da li imaš vina ovde?”
Aleksandar odmahnu glavom. On povuče ruku da bi prikrio
drhtanje i poče da korača po sobi.
Hefestion reče: „Obojici nam je potrebno piće. Meni bar sigurno
jeste. Otišao sam rano s večere. Hajde da odemo i pijemo sa
Polemonom. Njegova žena je najzad rodila dečaka. Tražio te je u
dvorani. On ti je uvek bio odan.”
Ovo je bila istina. Te noći, pošto je sam bio toliko srećan, Polemonu
je bilo žao što vidi da princ deluje iscrpljeno i stalno mu je iznova punio
pehar. Aleksandar se razveselio, čak je postao i pričljiv. Bila je to
zabava na kojoj su bili prisutni samo njegovi dobri prijatelji, mnogi od
njih su se borili u Heroneji. Na kraju, Hefestion jedva uspe da ga
podigne na noge da bi ga odveo u krevet i on je spavao do kasno ujutru.
Oko podneva, Hefestion ode da vidi kako mu je. Sedeo je i čitao za
svojim stolom, sa vrčem hladne vode pored sebe.
„Koja ti je to knjiga?” upita Hefestion, nagnuvši se nad njim;
Aleksandar je čitao gotovo nečujno, tako da niko nije mogao da
razabere reči.
On brzo pusti svitak. „Herodot, Običaji Persijanaca. Čovek treba da
razume kakvi su ljudi protiv kojih će se boriti.”
Krajevi svitka, dok su se zamotavali, zaustavili su se na mestu gde
je čitao. Nešto kasnije, kada Aleksandar izađe iz sobe, Hefestion
odmota svitak.

... Prekršiočeve zasluge će biti uvek stavljene naspram njegovih

zlodela; ako ovo drugo bude smatrano većim, strana o koju se ogrešio
preduzeće kažnjavanje.
Persijanci smatraju da još niko nikada nije ubio svog oca ili majku.
Oni su sigurni da bi u svakom takvom slučaju sve bilo potpuno ispitano i
da bi se otkrilo ili da je to dete podmetnuto ili da je rođeno iz bračnog
neverstva; jer je nezamislivo, kažu, da bi pravi otac mogao da umre od
ruke svog deteta.

Hefestion ispusti svitak. Neko vreme stajao je gledajući kroz

prozor, pritiskajući čelom okvir, sve dok se Aleksandar, vrativši se, ne
nasmeja ugledavši otisak urezanog lovorovog lista na njegovom čelu.

Vojska se pripremala za rat. Hefestion, koji je već dugo jedva čekao

da sve najzad započne, sada poče gotovo da žudi za tim. Filipove
pretnje su ga više naljutile nego što su ga uplašile; naime, poput svakog
taoca, on mu je više vredeo živ nego mrtav; vojnici Uzvišenog kralja
biće mnogo spremniji da ga ubiju; a ovde se osećao kao da je poteran u
uski ulaz u klisuru koji se sve više sužava, dok iza njega bujica huči. Rat
ga je prizivao poput otvorenog prostora, u slobodu, u bekstvo.
Posle pola meseca jedan izaslanik dođe od Piksodora iz Karije.
Njegova kćerka se, pisao je, na užas svih, smrtno razbolela. Ne
predstavlja mali deo njegove tuge to što sem što očekuje da će je
izgubiti, on mora da se odrekne i uzvišene počasti da se brakom
poveže sa kraljevskom kućom Makedonije. Jedna uhoda, koja je
doputovala istim brodom, izvesti da je Piksodor poslao novom
Uzvišenom kralju, Dariju, zakletvu o čvrstom savezništvu i zaručio
svoju kćer za jednog od njegovih najodanijih satrapa.
Sutradan ujutru, dok je sedeo za Arhelajevim radnim stolom, a
Aleksandar stajao ukočeno pred njim, Filip mu saopšti ove novosti bez
ikakvog dodatnog objašnjenja i pogleda ga, ispitivački.
„Da”, reče Aleksandar ravnodušno. „Ispalo je loše. Ali seti se,
gospodaru, Piksodor je bio zadovoljan sa mnom. Nisam ja odlučio da se
povučem.”
Filip se namršti, pa ipak oseti nešto nalik olakšanju. U poslednje
vreme dečak je bio previše ćutljiv. Ova drskost mu je više priličila,
mada se i sada uzdržavao. Čovek uvek može da nešto nauči iz njegovih
ljutnji. „Da li pokušavaš da opravdaš svoj postupak, čak i sada?”
„Ne, gospodaru, ja samo govorim ono što obojica znamo da je
istina.”
On još nije nimalo podigao svoj glas. Filip, pošto ga je prvi bes
spopao kada je saznao loše vesti koje je dugo očekivao, nije sada
uopšte vikao. U Makedoniji, uvreda je predstavljala opasnu stvar, ali
otvoren razgovor je predstavljao čovekovo pravo. On je to naučio od
običnih ljudi, čak i od žena. Jednom, pošto je dugog vremena proveo
donoseći presude, on je rekao jednoj starici da nema vremena da
sasluša njen slučaj, a ona je povikala: „Onda nemoj više da budeš kralj!”
i on je ostao da bi je saslušao. I tako je i sada slušao, to mu je bio posao,
on je bio kralj. Trebalo bi da tu ima i još nečeg, ali on ostavi tugu za
sobom, gotovo i pre nego što shvati da se o njoj radi.
„Ja sam zabranio te zaruke iz razloga koji su ispravni i koji su ti
poznati.” Suzdržavao se najviše što je mogao. Trebalo je da Aridej bude
njegovo oruđe, a Aleksandar je mogao da bude opasan. Karija je bila
moćna. „Za to možeš da kriviš svoju majku”, reče. „Ona te je uvela u ovu
ludost.”
„Da li ona može da za to bude okrivljena?” Aleksandar je i dalje
govorio mimo, ali pogled mu je bio ispitivački. „Ti si priznao decu koju
su ti rodile druge žene. A Euridika je sada u osmom mesecu trudnoće.
Zar nije tako?”
„Tako je.” Pogled sivih očiju njegovog sina bio je čvrsto uperen u
njega. Poziv da ga razume koji se mogao videti u njima, mogao je da ga
smekša. Pomisli kako je imao dovoljno muka dok nije uvežbavao ovog
mladića da jednom postane kralj; ako pogine u skorašnjem ratu, kog
drugog naslednika će imati. On ponovo poče da proučava to lice pred
sobom, s toliko nepopustljivim izrazom i tako malo nalik njegovom.
Atal, Makedonac porekla toliko drevnog da je tada kraljevska loza još
bila u Argosu, pričao mu je narodne priče o bahantkinjama i njihovim
pijankama, o običajima donetim iz Trakije koje su žene čuvale kao
svoju tajnu. Posle orgije ni one same se ne bi sećale šta su radile, a za
ono što bi kasnije proisteklo iz toga, one su krivile boga, bilo u
ljudskom obliku bilo u obliku zmije; ali negde se neki smrtni čovek
slatko smejao. Ovo je strano lice, pomisli Filip, a onda ga se seti,
rumenog i sjajnog, kako silazi sa crnog konja i pada mu u zagrljaj.
Raspolućen u sebi i besan zbog toga, on pomisli: „On je taj koji treba da
bude ukoren, kako se usuđuje da pokuša da mene satera u ćošak? Neka
uzme ono što mu se daje i neka bude za to zahvalan, kada sam ja već
odlučio da mu to dam. Šta on još zaslužuje?”
„Pa, dakle”, reče, „ako sam ti dao takmaca za kraljevstvo, tim bolje
po tebe. Pokaži koliko vrediš, sam zasluži da budeš moj naslednik.”
Aleksandar je gledao u njega prodorno, s gotovo bolnom
usredsređenošću. „Da”, reče. „Znači, to je ono što moram da uradim.”
„Dobro”, reče Filip i posegnu za papirima, otpuštajući ga.
„Gospodaru, koga šalješ u Aziju da zapoveda prethodnicom?” Filip
podiže pogled. „Parmeniona i Atala”, reče kratko. „To što ne šaljem tebe
tamo gde ne mogu da te imam pred očima, to možeš samom sebi da
zahvališ, a i svojoj majci. To je sve. Možeš da ideš.”

U svojoj tvrđavi na brdima Links tri Linkestida, sinovi Eropa, stajali

su na bedemima od potamnelog kamena. Bili su na otvorenom i niko
nije mogao da čuje šta govore. Ostavili su svog gosta dole, pošto su čuli
šta je imao da kaže, ali mu još nisu dali svoj odgovor. Oko njih pružalo
se nebo prekriveno belim oblacima, a u daljini su se uzdizali vrhovi
planina. Bilo je kasno proleće i na planinama je samo još u najdubljim
klisurama bilo snega.
„Pričajte šta hoćete, obojica”, reče najstariji od braće, Aleksandar,
„ali ja u to ne verujem. Šta ako je ovo smislio stari lisac da bi nas
isprobao? Ili da bi nas namamio u klopku, da li vam je to palo na
pamet?”
„Zašto bi on to činio?” upita srednji brat, Heromenes. „I zašto baš
sada?”
„Imaš li ti imalo pameti? On vodi svoju vojsku u Aziju, a ti pitaš
zašto baš sada.”
„Dobro”, reče najmlađi od njih, Arabej, „to je dovoljno za njega,
sasvim sigurno i nisu mu potrebni nemiri na zapadu. Ne, da se radi o
tome, to bi se dogodilo pre dve godine, kada je planirao da krene u
pohod na jug.”
„Kako on kaže" - Heromenes naglo okrenu glavu prema stepeništu -
„sada je pravo vreme. Kada Filip krene u rat, on će imati jednog od nas
kao svog taoca.” On pogleda u Aleksandra čija je vazalska dužnost bila
da predvodi plemenske trupe u ovom ratu.
Aleksandar ga pogleda ozlojeđeno; već i pre ovoga danas on je
pomišljao da bi čim on okrene leđa ostali mogli da krenu u neki
bezumni pohod, što bi ga koštalo glave. „Kažem vam da ja ne verujem u
to. Mi ne poznajemo tog čoveka.”
„Ipak”, ubeđivao ga je Heromenes, „mi poznajemo one koji su
jemčili za njega.”
„Možda. Ali oni za koje on tvrdi da u njihovo ime govori -oni nisu
stavili svoje ime ni na šta.”
„Atinjanin jeste”, reče Arabej. „Ako ste vas dvojica zaboravili da
čitate grčki, verujte mi na reč”
„Njegovo ime!” reče Aleksandar, frknuvši poput konja. „Šta je to
vredelo Tebancima? On me podseća na malog psa moje žene koji
započinje tuču među velikim psima, a on onda samo kevće.”
Heromenes reče: „Poslao je i nešto da nas odobrovolji.”
„Briga me. Moramo to da vratimo. Treba da naučite da procenjujete
konja, i onda nećete dugovati nikome za izgubljene opklade. Zar ne
mislite da naše glave vrede više od kese persijskih darika?25 Kolika je
prava cena, kolika je vrednost rizika, to nije na njemu da odluči.”
„Onda ćemo mi moći to da uzmemo za sebe”, reče Heromenes
uvređeno, „kada nam Filip više ne bude na putu. Šta tebe, čoveče, muči,
da li si ti vođa klana ili naša starija sestra? Ponuđeno nam je da nam se
kraljevstvo naših otaca vrati natrag, a sve što ti možeš je da zanovetaš
kao dadilja kada dete počne da hoda.”
„Ona ga time sprečava da slomi vrat. Ko kaže da bismo mi to uopšte
mogli da uradimo? Jedan Atinjanin koji beži poput zeca čim oseti miris
krvi; ili Darije, uzurpator, koji jedva da se smestio na svom prestolu, i
koji ima dovoljno posla i bez novog rata. Da li misliš da je njih briga za
nas? Uz to, da li ti misliš da oni znaju s kim bismo mi morali da se
suočimo i ko bi bio na Filipovom mestu? Naravno da ne, oni misle da je
on mladi razmaženi princ koji sebi pripisuje zasluge za ono što postižu
drugi ljudi. Atinjanin to stalno ponavlja u svojim govorima. Ali mi
znamo istinu. Mi smo videli tog momka na delu. Tada mu je bilo
šesnaest godina, a razmišljao je kao tridesetogodišnjak; od tada su
prošle još tri godine. Nije prošlo ni mesec dana otkako sam bio u Peli i
kažem vam, bilo to sramotno ili ne, stavi ga na bojno polje i njegovi
ljudi će ga slediti bilo gde. To možete da mi verujete. Da li mi možemo
da se borimo protiv makedonske vojske? Vi znate odgovor. Dakle,
pitanje da li je on umešan u ovo, kao što taj čovek kaže, ili nije? To je
jedino pitanje. A Atinjani, oni bi prodali i rođene majke samo ako im
cena odgovara. Sve zavisi od tog mladića, a mi nemamo nikakvog
dokaza.”
Heromenes otkinu metlicu koja je rasla između dva kamena i baci
je zlovoljno. Aleksandar se namršti gledajući brda na istoku.
„Dve stvari mi se ne dopadaju”, nastavi on. „Prva, on ima bliske
prijatelje u izgnanstvu, neki nisu otišli dalje od Epira. Mogli smo da se
nađemo s njima u planinama i svi bismo odmah znali kako stoje stvari.
Zašto bi poslao tog posrednika, čoveka koga nikad nisam ni video blizu
njega, zašto bi poverio tom čoveku svoj život? A drugo, ne dopada mi
se to što taj previše obećava. Upoznali ste ga. Razmislite sami.”
„Mi prvo treba da razmislimo”, reče Arabej, „da li je on neko ko bi to
mogao da uradi. Ne bi svi ljudi to mogli, a ja mislim da bi on mogao.”
„Ako je on kopile kao što pričaju”, navaljivao je Heromenes, „onda je
ovo opasan posao, ali ne nosi sa sobom i krvnu kletvu. Ja mislim da bi
on to mogao i da on to hoće.”
„Ja i dalje tvrdim da to ne liči na njega”, reče Aleksandar. Odsutno je
gnječio vašku iz kose, držeći je između palca i kažiprsta. „A šta ako je to
ona kučka...”
„Kučka ili štene, svejedno, budite uvereni da su oni u tome
zajedno”, reče Heromenes.
„Mi to ne znamo. Ono što znamo je da je nova kraljeva žena ponovo
trudna. A priča se da Filip daje svoju kćer kao mito epirskom kralju da
bi on prihvatio to što veštica mora da se pakuje, Dakle, razmislite ko ne
može da dopusti sebi da čeka. Aleksandar može. Filipovo seme
uglavnom stvara devojčice, to svi znaju. Čak i da Euridika rodi dečaka,
neka kralj priča šta hoće dok je živ, ali ako umre, Makedonci neće
prihvatiti naslednika koji nije u uzrastu kada je sposoban za borbu. On
bi bar trebalo da to dobro zna. Ali Olimpijada, to je nešto sasvim drugo.
Ona ne može da čeka. Ako se dovoljno duboko zagrebe po površini, i u
to bih mogao da se kladim u svog najboljeg konja, videće se da je ona
umešana u ovo.”
„Da sam i pomislio da to dolazi od nje”, reče Arabej, „onda bih
dvaput razmislio.”
„Onom momku je samo devetnaest godina”, reče Heromenes. „Ako
Filip sada umre, bez ijednog drugog sina sem onog idiota, onda si ti” -
on pokaza prstom na Aleksandra - „sledeći po redu. Zar ne možeš da
vidiš da je to ono što onaj dole pokušava da nam kaže?”
„O Herakle!” reče Aleksandar, frknuvši ponovo. „Ko si ti da govoriš
o idiotima? Sada mu je devetnaest godina, a video si ga kakav je bio sa
šesnaest. Od tada, on je predvodio levo krilo u Heroneji. Idi u
Skupštinu, hoćeš li, i reci im da je on dete koje je premlado za rat, i da
oni moraju da izglasaju za kralja odraslog muškarca. Da li misliš da bih
ja živeo dovoljno dugo da stignem tamo i prebrojim glasove? Bolje da
prestaneš da sanjariš i pogledaš s kakvim čovekom imaš posla.”
„To i radim”, reče Arabej. „Zato sam i rekao da on to ima u sebi i da
može ovo da obavi. Bio on kopile ili ne.”
„Ti kažeš da mi ne možemo da sebi dozvolimo da čekamo.” Plave
Heromenosove oči na njegovom licu crvenom od vina gledale su s
prezirom u Aleksandra, kojem je zavideo na položaju. „Neki ljudi ne
mogu da čekaju da dobiju moć.”
„Ja samo kažem, zapitaj se ko ovim najviše dobija. Olimpijada sve
dobija, zato što bi ovim brakom ona sve izgubila, ako kralj ostane živ.
Demosten dobija krv čoveka kojeg mrzi više nego samu smrt, ako išta
mrzi više; Atinjani dobijaju građanski rat u Makedoniji, ako mi
odigramo svoju ulogu, s naslednikom koji je pod znakom pitanja; a
Darije, čije zlato ti želiš da zadržiš čak i ako zbog toga budeš obešen,
dobija čak i više, budući da se Filip sada priprema da krene u rat protiv
njega. Od svih njih, nijedan ne bi mario ni koliko za pseći izmet, onda
kada sve bude obavljeno, da li smo nas trojica raspeti na krst. A ipak ti
se kladiš na Aleksandra. Nije ni čudo što nikad ne možeš da dobiješ
nijednu opkladu u borbi petlova.”
Oni su o tome razmišljali još neko vreme. Na kraju se složiše da
odbiju posrednika i da vrate zlato. Ali Heromenes je imao dugove, a i
skromne prihode kao najmlađi brat; on se složio s odlukom nevoljno, i
on je bio taj koji je ispratio gosta kada je ovaj krenuo ka istočnom
prevoju.

Miris sirove, još tople krvi mešao se sa hladnim vazduhom rosnog

jutra, smole, divljeg timijana i malih ljiljana. Visoki psi teški koliko je i
čovek navalili su zadovoljno na kosti jelena; tu i tamo čulo bi se kako
snažni zubi lome kost da bi stigli do srži. Glava mrtvog jelena ležala je
na travi. Dok se sa vatre izdizao prijatan miris, dvojica lovaca pekli su
meso za doručak; a ostali su otišli da potraže potok. Dvojica slugu
timarila su konje.
Na maloj livadi posutoj cvećem, Hefestion se opružio pored
Aleksandra pri svetlosti jutarnjeg sunca, i ležali su tu gde su ostali
mogli da ih vide, ali ne i da ih čuju. Po Homeru, Ahil i Patroklo su se
povlačili dalje od svojih dragih drugova da bi razmenili misli. Ali bio je
to Patroklov duh koji se toga setio i Aleksandar je smatrao da ovi
stihovi donose nesreću i nikad ih nije recitovao. Sada je govorio o
drugim stvarima.
„Bilo je to nalik mračnom lavirintu”, reče, „s čudovištem koje čeka.
Ali sada je dan.”
„Trebalo je ranije da mi ispričaš.” Hefestion prevuče svoju
okrvavljenu ruku preko mokre mahovine da bi sprao krv sa nje.
„To bi te samo opteretilo. Ti si ionako znao i to se i desilo.”
„Da. Pa zašto mi onda nisi govorio o tome?”
 „To bi onda bilo kukavički. Čovek mora da se suoči sa svojim
daimonom. Kada se osvrnem na svoj život, sećam se da je on uvek bio
tu, čekajući me na svakom raskršću, tamo gde sam znao da ću se
susresti s njim. Tako je još otkad sam bio dete. Čak i želja, nikada ništa
preduzeto, već i sama želja... bilo je strašno to podnositi. Ponekad bih
sanjao Erinije onakve kakve su kod Eshila; one bi mi dotakle vrat
svojim dugim hladnim crnim kandžama i govorile: ’Jednog dana ti ćeš
biti naš, zauvek.’ I to me je privlačilo sebi, iako sam osećao užas od
toga; neki ljudi kažu da su, dok su stajali na ivici litice, osećali kako ih
ponor privlači. Činilo mi se da je to moja sudbina.”
„To sam ja znao dugo vremena. Ali i ja sam tvoja sudbina, zar si to
zaboravio?”
„Oh, mi smo o tome često govorili, bez reči, i tako je bilo bolje.
Stvari se nekako samo učvrste rečima, kao što vatra čini da glina
očvrsne. Tako sam ja nastavljao; ponekad sam mislio da bih mogao da
se toga oslobodim, a onda bi me ponovo obuzele sumnje. S tim je
gotovo, sada kada mi je otkriveno kakvo je moje istinsko rođenje bilo.
Onog trenutka kada sam saznao da mi on nije rod, počeo sam da
razmišljam o tome šta bi trebalo da se uradi. A istog trenutka, bilo mi je
jasno. Zašto da to učinim? S kojim ciljem? Zašto sada? Iz koje
neophodnosti?”
„Ja sam pokušao da ti sve to kažem.”
„Znam. Ali nisam mogao da te čujem. Bilo je nešto više nego sam
čovek to što me je mučilo. Bili su to bogovi i njihovo: ’Ne smeš’ koje je
gušilo ono što sam osećao u duši: ’Ja moram’. A onda, i sama pomisao
na njegovu krv u meni, poput bolesti. Sada sam slobodan od toga i
manje ga mrzim. Pa, bog me je spasao. Da sam to nameravao da
učinim, ne bi bilo goreg trenutka nego što je sada, u ovom vrtlogu moje
sudbine. On me neće ostaviti kao namesnika ovde, kada krene u Aziju;
ja sam u nemilosti, a sem toga sumnjam da bi se usudio. On mora da
me povede u rat. Jednom kada se nađem na bojnom polju, nadam se da
ću moći da mu nešto pokažem, a i Makedonci. Oni su bili zadovoljni
mnome u Heroneji. Ako on ostane živ, promeniće se prema meni kuda
zadobijem nekoliko bitaka za njega. A ako pogine, ja sam čovek koji će
biti tamo, sa vojskom oko sebe. I to je najvažnije.”
Pogled mu se zadrža na malom plavom cvetu koji je rastao u
pukotini stene. On ga pažljivo dodirnu, reče Hefestionu kako se zove i
objasni da se koristi za lečenje kašlja.
„Naravno”, reče, „ubiću Atala čim to budem mogao. Najbolje će biti
u Aziji.”
Hefestion klimnu glavom; i on sam sa svojih devetnaest godina
beše izgubio računicu koliko je ljudi već ubio. „Da, on je tvoj smrtni
neprijatelj; moraš da se otarasiš njega. Devojka onda ništa ne vredi,
kralj će naći drugu čim krene u pohod.”
„To sam i rekao majci, ali... Pa, ona mora da misli onako kako misli,
ali ja nameravam da delam kada ja to odlučim. O nju se on ogrešio i
prirodno je što ona želi osvetu; mada, narav no, to je baš ono što je
izazvalo kralja da je izbaci iz kraljevstva pre nego što krene, a to meni
nanosi štetu... Ona će smišljati svoje spletke sve do poslednjeg
trenutka, ona ne može da to ne čini, to je postalo ceo njen život. Postoji
nešto u šta ona želi da me uvuče, stalno mi to nagoveštava, ali ja sam
joj zabranio da mi išta kaže.” Iznenadivši kad se začu nešto nepoznato
u njegovom glasu, Hefestion ga iskosa pogleda. „Ja moram da
razmišljam i planiram, ne mogu da dozvolim da budem bacan ovako na
mahove. Ona to mora da razume.”
„To joj donosi olakšanje, pretpostavljam”, reče Hefestion, koji se
malo opustio. (Znači, ona je izvela prizivanje i neki pogrešan duh je
odgovorio; voleo bih da znam šta li ona misli.) „Pa, to venčanje može da
bude samo njoj u počast: njena kćer i njen brat. Šta god da kralj oseća ili
namerava da uradi, on će tada morati da joj ukaže sve počasti zbog
mladoženje. A to će morati da učini i s tobom.”
„Oh, da. Ali to će ipak predstavljati njegov dan, uglavnom. Zamak u
Egi već vrvi od zanatlija, a pozivi su upućeni nadaleko, samo se pitam
zašto ih nije poslao i Hiperborejcima. Nije važno, to treba da se obavi,
pre nego što pređemo u Aziju. A onda će to sve izgledati kao ono.” On
pokaza rukom na ravnicu ispod njih i stada koja su se činila sitnim na
velikoj daljini.
„Da, to onda neće ništa značiti. Ti si već osnovao grad, ali tamo ćeš
naći za sebe kraljevstvo. Ja to znam pouzdano kao da mi je to neki bog
rekao.”
Aleksandar mu se nasmeši, sede i obmotavši rukama kolena gledao
je prema planinama. Gde god da je bio, on nije nikada mogao dugo da
izdrži, a da ne gleda prema nebu i horizontu. „Da li se sećaš, kod
Herodota, kada su Jonci poslali Aristagoru Spartancima, moleći ih da
dođu i oslobode grčke gradove u Aziji? Oni su od toga odustali kada su
čuli da se Suza nalazi na udaljenosti od tri meseca marša od mora. Oni
su bili nalik seoskim, a ne lovačkim psima... Dole!” Jedan godinu dana
stari pas, koji ih je pronašao po mirisu pošto je pobegao od lovaca,
prestade da mu se umiljava i leže poslušno, naslonivši svoju njušku na
njega. On ga je imao u Iliriji kad je bio štene, i provodio je slobodno
vreme uvežbavajući ga; pas se zvao Peritas.
„Aristagora im je”, reče, „doneo mapu ugraviranu na bronzi, gde je
bio prikazan ceo svet sa Okružujućim okeanom i pokazao im Persijsko
carstvo. Zaista ovaj zadatak nije težak, jer varvari su narod koji nije
sposoban da ratuje, dok ste vi najbolji i najhrabriji borci na zemlji (možda
je to bila istina u to vreme). Evo kako se oni bore: oni koriste lukove i
strele i kratka koplja, oni izlaze u bitku obučeni u čakšire i pokrivaju
glave turbanima (to nije zato što ne mogu sebi da priušte kacige); ovo
pokazuje koliko ih je lako pobediti. Kažem vam, takođe, da narodi iz tih
oblasti imaju više bogatstva nego sav ostatak sveta zajedno (to je istina);
zlato, srebro i bronzu; vezenu odeću; magarce, mazge i robove; vi sve to
možete da uzmete, ako odlučite. On nastavlja govoreći o narodima i
pokazujući im na mapi, sve dok ne stigne do Kisije pored reke Hoaspes.
I na njenim obalama je grad Suza, gde je dvor Uzvišenog kralja i gde se
nalaze riznice u kojima je njegovo blago pohranjeno. Kad postanete
gospodari ovog grada, možete da izazovete i samoga Zevsa tvrdeći da
imate veće bogatstvo od njega. On je zatim podsetio Spartance kako oni
uvek ratuju za granice, i bore se za deliće siromašne zemlje ili sa
ljudima koji ne poseduju ništa što je bilo vredno borbe. On ih onda pita
zar im nije dosadilo da to čine kada mogu da postanu gospodari Azije.
Oni su ga zatim pustili da čeka tri dana, a onda mu odgovorili da je
donde predaleko.”
Začu se zvuk roga sa mesta gde su pripremali jelo da bi objavili da
je doručak spreman. Aleksandar je posmatrao planine. Ma koliko da je
gladan, on nikada nije žurio da ode da jede.
„A to je samo Suza! Oni ga čak nisu ni pustili da im priča o
Persepolju.”

Svuda duž ulice oružara u Pireju, atinskoj luci, bilo je teško bilo
kome da čuje onog drugog u ogromnoj buci koja je tu vladala. Sve
radnje su bile spreda otvorene, da bi vrelina iz kovačnica izlazila i da bi
mogao da se vidi kvalitet izrade. To nisu bile zanatlijske radnje sa
gomilom robova koje su izrađivale jeftinu robu. Ovde su najbolje
zanatlije izrađivale oklope po meri, počev od modela u glini koji bi se
izrađivao po nagoj mušteriji. Polovina jutra bi mogla da prođe u
podešavanju i u biranju iz knjiga sa uzorcima ukrasne šare na oklopu.
Samo nekoliko od ovih radionica izrađivalo je oklope namenjene za
ratovanje i one su bile omiljena mesta za sve ratnike koji su želeli da
budu primećeni. Oni bi tamo poveli i svoje prijatelje, ako bi samo oni
mogli da izdrže buku; malo ko je primećivao ko tu sve dolazi i odlazi. U
odajama iznad radionica, buka jedva da je bila nešto manja, ali ljudi su
tu mogli da razgovaraju i čuju se ako sede blizu jedan drugoga, a pošto
je bilo svima poznato da oružari vremenom postaju sve gluvlji, bila je
mala mogućnost da će ih neko prisluškivati dok govore.
U jednoj od ovih odaja upravo se održavao sastanak. To je bio
sastanak posrednika. Nijedan od njihovih gospodara nikada nije smeo
da bude viđen sa onim drugima, čak i da je bilo moguće da se svi okupe
na istom mestu. Trojica od četvorice ljudi koji su tu sedeli bili su
nagnuti nad stolom od maslinovog drveta, oslanjajući se na ruke.
Njihovi pehari zvečali su od udaraca velikog čekića po nakovnju od
kojih se tresao pod odaje; vino u njima je podrhtavalo, a ponekad bi se
koja kap i prosula.
Trojica koja su sada govorila stigla su do poslednjeg dela duge
prepirke oko novca. Jedan je bio iz Hiosa; njegov maslinasti ten i crna
brada bili su posledica duge persijske vladavine. Drugi je bio Ilir, iz
oblasti blizu granice Linkestid. Treći, domaćin, bio je Atinjanin; kosa
mu je bila vezana u rep, a lice mu je bilo neupadljivo našminkano.
Četvrti čovek sedeo je zavaljen na svojoj stolici, s rukama na
naslonima od borovog drveta, čekajući da oni završe, i izraz njegovog
lica govorio je da on sve ovo podnosi jer je to deo njegovog zadatka.
Njegova svetla kosa i brada imale su i primesu riđe boje; on je bio iz
severne Eubeje, koja je dugo trgovala sa Makedonijom.
Na stolu su se nalazili voštana tablica i pisaljka čiji je vrh bio za
pisanje, a zaravnjeni deo da se izbriše ono što je napisano, u prisustvu
sve četiri strane, pre nego što napuste odaju. Atinjanin je nestrpljivo
dobovao prstima po stolu, stežući vilice.
Čovek iz Hiosa reče: „Ovi pokloni ne predstavljaju kraj Darijeve
velikodušnosti. Kao što sam već rekao, Heromenes uvek može da
računa na mesto na njegovom dvoru.”
„On traži”, reče Ilir, „da se uspne u Makedoniji, a ne da se priprema
za izgnanstvo. Ja sam mislio da se to podrazumeva.”
„Zasigurno. Velikodušna kapara je dogovorena.” Hiošanin pogleda
Atinjanina, koji klimnu glavom, spustivši kapke. „Dogovorena je velika
suma da bi došlo do pobune u Linkestidi. Ja nisam zadovoljan što se
njegov brat, poglavica, nije složio s ovim. Moraću da sačekam sa
plaćanjem dok ne vidim rezultate?”
 „To je razumno”, reče Atinjanin, izvadivši vrh pisaljke iz usta.
„Onda, hajde da preduzmemo sve što je dogovoreno i vratimo se na
čoveka koji je najvažniji. Moj gospodar želi da se on obaveže da će
delovati na dogovoreni dan, a ne na neki drugi.”
Ovo izazva da se Eubejac nagne preko stola, kao i ostali. „To si već
rekao i ja sam ti odgovorio da to nema smisla. On je uvek negde blizu
Filipa. On može da uđe u njegovu spavaću sobu. Mogao bi da ima i
mnogo bolje prilike da pobegne. Ovo znači tražiti previše od njega.”
„Meni su data uputstva”, reče Atinjanin, udarajući pisaljkom po
stolu, „da to mora da bude tog dana ili mu mi nećemo pružiti utočište.”
Eubejac udari po već ionako rasklimatanom stolu, na šta Atinjanin
sklopi oči negodujući. „Zašto, reci mi? Zašto?”
„Da, zašto?” upita i Ilir. „Heromenes to ne zahteva. Vesti o tome
mogu da stignu do njega bilo kada.”
Čovek iz Hiosa podiže svoje tamne obrve. „Bilo koji dan će
odgovarati i mom gospodaru. Ako Filip ne pređe u Aziju, njemu je to
sasvim dovoljno. Zašto insistiraš baš na tom danu?”
Atinjanin podiže pisaljku za oba kraja, nasloni svoju bradu na nju i
nasmeši se.
„Prvo, zato što će tog dana svako ko bi mogao da položi pravo na
presto i svaka stranka biti u Egi zbog svečanosti. Niko neće moći da
izbegne sumnji, oni će optuživati jedan drugoga i veoma verovatno se
boriti za nasledstvo; to će za nas biti korisno. Drugo... ja mislim da moj
gospodar zaslužuje da mu se malo udovolji. To će biti kruna njegovog
životnog dela, kao što svako ko je svestan njegovog života to može da
shvati. On smatra da je prikladno da tiranin Helade bude svrgnut, ne
neke mračne noći dok se pijan tetura ka krevetu, već na vrhuncu svoje
gordosti; a u tome se i ja s njim slažem, ako mi dozvolite da kažem.” On
se okrenu ka Eubejcu. „A s obzirom da su nepravde koje je pretrpeo
tvoj čovek takve kakve su, ja bih pretpostavio da bi i on ovim bio
zadovoljan.”
„Da”, reče Eubejac polako. „Nema sumnje. Ali to možda neće biti
izvodivo.”
„Biće izvodivo. Raspored ceremonije nam je upravo pao u ruke.” On
im iznese sve pojedinosti, sve dok ne stiže do jednog izvesnog
događaja, kada podiže pogled i značajno ih pogleda.
„Tvoje uši su dobre”, reče Eubejac, podigavši obrve.
„Ovog puta možeš da se osloniš na njih.”
„Čini mi se. Ali naš čovek bi morao da ima sreće da tada izađe čitav
iz svega toga. Kao što sam vam već rekao, mogao bi da nađe i mnogo
bolju priliku.”
„Ali nijednu izuzetnu na ovakav način. Slava čini osvetu slađom... pa,
kad već govorimo o slavi, odaću vam jednu malu tajnu. Moj gospodar
želi da bude prvi koji će tu novost saopštiti u Atini, čak i pre nego što
vesti stignu. Među nama govoreći, on planira da objavi da je imao
viziju. Kasnije, kada Makedonija utone u svoje plemensko
varvarstvo...”, on uhvati Eubejčev pogled i videvši da je ljutit, ispravi se
brzo, „odnosno, dobije kralja koji je spreman da ostane kod kuće - onda
on može da objavi zahvalnoj Grčkoj svoj udeo u njenom oslobađanju. U
međuvremenu, kada čovek pomisli na njegovu dugu borbu protiv
tiranije, da li bi iko mogao da mu zameri na ovoj maloj nagradi koju želi
za sebe?”
„Šta on rizikuje?” povika iznenada Ilir. Iako je buka čekića koja je
dopirala odozdo bila velika, ostali se trgoše na ovaj njegov povik i ljuti
to mu zamahaše rukama, na šta on ne obrati pažnju. „Taj čovek rizikuje
život da bi osvetio svoju čast. A Demosten je taj koji treba da izabere
kada će on to da učini da bi on mogao da izigrava proroka u Agori!”
Ostala trojica izmeniše poglede koji su govorili da su sablažnjeni i
zgađeni njegovim ponašanjem. Ko bi osim nekog iz zabiti kao što je
Linkestida poslao ovog neotesanca na jedan ovakav sastanak? Nije se
znalo šta bi on mogao da kaže sledeće, tako da oni brzo završiše
sastanak. Sve što je bilo važno već je bilo dogovoreno.
Oni napustiše kuću odvojeno, u različito vreme. Poslednji izađoše
Hiošanin i Eubejac. Hiošanin reče: „Da li možeš da budeš siguran da će
tvoj čovek obaviti svoj deo?”
„Oh, da”, reče Eubejac. „Znamo kako ćemo to da udesimo.”
„Bio si tamo? Lično si to čuo?”
Prolećna noć je bila hladna u brdima Makedonije. Baklje su se
dimile zbog vetra koji je ulazio u odaju, a plamenovi boje ćilibara u
starom kamenom ognjištu treperili su i lelujali. Bilo je kasno. Dok je
tama postajala sve veća, činilo se da se kameni zidovi naginju jedan ka
drugom, trudeći se da čuju.
Gosti su otišli, svi sem jednog; robovi su poslati na spavanje.
Domaćin i njegov sin privukli su tri divana oko stola na kojem je stajalo
vino; odaja je bila u neredu, jer su preostali divani na brzinu odgurnuti
u stranu.
„Da li mi ti kažeš”, upita Pausanija ponovo, „da si ti tome
prisustvovao?” Nagnuo je glavu i ramena napred toliko da je morao da
se čvrsto drži za ivice divana da bi održao ravnotežu. Oči su mu bile
podlivene krvlju od vina, ali ono što je upravo čuo, smesta ga je
otreznilo. Njegov pogled susrete se s pogledom sina njegovog
domaćina; bio je to mladolik čovek sa izražajnim plavim očima, čije su
usne bile izvijene u zlobni smešak, koji je skrivala njegova kratka crna
brada.
„Vino mi je razvezalo jezik”, odgovori mu on. „Neću više ništa reći.”
„Molim te da mu oprostiš”, reče njegov otac, Denej. „Šta te je
spopalo, Herakse? Pokušao sam da ti uhvatim pogled i dam ti znak da
ćutiš.”
Pausanija se okrenu poput vepra probodenog kopljem. „I ti si znao
za ovo?”
„Ja nisam bio prisutan”, reče domaćin, „ali ljudi pričaju. Zao mi je
što si to čuo u mojoj kući. Čak i nasamo i krišom, verovao sam da bi
kralj i Atal osećali sramotu da se hvališu nečim takvim; ali da to čine
pred drugim ljudima... Ali ti bar znaš, i niko bolje od tebe, kakvi su oni
kada su pijani.”
Pausanija je zabadao nokte u drvo, toliko jako da je krv počela da
kaplje. „On se zakleo preda mnom, pre osam godina, da nikada neće
dozvoliti da se o tome govori u njegovom prisustvu. Tako me je ubedio
da zaboravim na osvetu, on je to znao, ja sam mu tako rekao.”
„Onda se on nije zakleo da on sam to neće činiti”, reče Heraks
gorko. „On nije dozvolio da to neko drugi kaže, on sam je to pričao.
Zahvalio se Atalu što mu je onda učinio uslugu. Kada je Atal želeo da
mu odgovori, kralj mu je stavio ruku preko usta, i obojica su počeli da
se smeju. Sad razumem zašto.”
„On mi se zakleo pored reke Aheron”, reče Pausanija, gotovo
šapućući, „i rekao mi da on o tome nije ništa znao pre nego što se
dogodilo.”
Denej odmahnu glavom. „Herakse, povlačim svoj prekor. Kada
toliko mnogo ljudi ovo već zna, bolje je da Pausanija sve prvo čuje od
svojih prijatelja.”
„Rekao mi je" - Pausanijin glas postajao je opor - „da će za nekoliko
godina kada bude vreme da budem unapređen, svi posumnjati u
istinitost te priče, a zatim će sve zaboraviti.”
„Toliko što se tiče zakletvi”, reče Denej, „kada se ljudi osete
bezbednim.”
„Atal je bezbedan”, reče Heraks mirno. „Bezbedan sa svojim
trupama u Aziji.”
 Pausanija je gledao pored njih u plamen u ognjištu. Obraćajući se,
kako se činilo vatri, on reče: „Da li on misli da je sada prekasno?”

„Ako želiš”, reče Kleopatra svom bratu, „možeš da vidiš moju

haljinu.”
On ju je sledio do njene sobe, gde je haljina bila okačena na postolju
u obliku slova „T”. Bila je od lana boje šafrana, izvezena i ukrašena
draguljima u obliku cvetova. Ona nije ni za šta kriva i uskoro ćemo se
retko sretati, pomisli Aleksandar, i obgrli je oko struka. Uprkos svemu,
predstojeće venčanje počelo je da je zaokuplja i u njenom glasu se
povremeno osećalo zadovoljstvo, kao što se na spaljenoj zemlji brda
pojavi zelenilo. Počinjala je da shvata da će postati kraljica.
„Vidi, Aleksandre.” Ona podiže sa svog jastuka nevestinski venac na
kome behu ukrasi u obliku žita i listova maslina izrađeni od čistog
zlata, i krenu ka ogledalu.
„Ne! Nemoj da ga probaš. To donosi nesreću. Ali izgledaćeš divno.”
Već je izgubila većinu viška kilograma i videla se velika promena na
njoj.
„Nadam se da ćemo uskoro krenuti za Egu. Želim da vidim kako je
zamak ukrašen; kada gosti dođu neću moći da se šetam naokolo. Da li
si čuo, Aleksandre, za veliku procesiju koja će ići do pozorišta u kojem
će Igre biti posvećene? Biće posvećene svoj dvanaestorici bogova s
Olimpa i nosiće se njihovi kipovi i...”
„Neće biti dvanaest kipova”, reče Aleksandar suvo, „već trinaest.
Dvanaest bogova i božanski Filip. Ali on je skroman, njegov kip će biti
poslednji... Kakva je to buka?”
Oni potrčaše do prozora. Jedna grupa ljudi je upravo sjahala sa
svojih mazgi i sada se okupljala da bi zvanično ušla u palatu. Na
glavama su nosili krune od lovorovog lišća, a njihov vođa je u ruci
nosio granu lovora.
Udaljivši se od prozora, Aleksandar reče žurno: „Moram da idem.
Ovo su glasnici iz Delfa i donose proročanstvo o ratu.” On je brzo
poljubi i okrenu se ka vratima. Na njima je, upravo ulazeći u sobu,
stajala njihova majka.
Kleopatra vide kako ona prelazi pogledom preko nje kao da on» i ne
postoji i ponovo oseti staru ogorčenost. Aleksandar, koga je gledala,
prepoznao je šta znači njen pogled: želela je da mu saopšti neku tajnu.
„Sada ne mogu da ostanem, majko. Stigli su glasnici iz Delfa.”
Videvši kako joj se usta otvaraju i da hoće nešto da kaže, on brzo
dodade: „Imam pravo da budem tamo. Ne želim da se na to zaboravi.”
„Da, bolje idi.” Ona pruži ruke ka njemu i dok ju je on ljubio, poče da
mu nešto šapuće na uvo. On se odmače i reče: „Ne sada, zakasniću”, i
pusti joj ruke. Olimpijada reče dok je izlazio: „Moramo danas da
razgovaramo.”
On izađe ne pokazujući da ju je uopšte čuo. Olimpijada oseti
Kleopatrin pogled na sebi i zatim poče s njom da govori o nekim sitnim
poslovima u vezi venčanja. Bilo je mnogo ovakvih trenutaka tokom
njenog života. Kleopatra ih se seti, ali ostade mirna. Mnogo pre nego
što Aleksandar bude postao kralj, pomisli ona, ako to ikada i bude
postao, ja ću biti kraljica.

U Persejevoj odaji, glavni proroci, sveštenici Apolona i Zevsa,

Antipatar i svi čiji su položaj ili dužnost iziskivali da budu prisutni,
okupili su se da bi čuli proročanstvo. Glasnici iz Delfa stajali su ispred
prestola. Aleksandar, koji je jednim delom puta trčao, sada uđe polako i
stade desno od prestola, stigavši nešto malo pre kralja. Sada je morao
da se trudi da sebi obezbedi mesto koje mu je, inače, po pravu
pripadalo.
Čulo se šaputanje ispunjeno iščekivanjem, a onda svi zaćutaše. Ovo
je bilo proročanstvo za kralja. Nije ovo bilo obično proricanje gomili
ljudi koji dolaze zbog sklapanja braka, kupovine zemlje, putovanja
preko mora ili svoje dece i kojima je moglo da se odgovori izvlačenjem
tablica sa urezanim odgovorima. Zbog ovog jednog jedinog pitanja,
sedokosa Pitija ušla je u zadimljenu pećinu ispod hrama, sažvakala
gorki lovorov list, udahnula isparenja iz rascepine u steni i počela da
mrmlja božanskim ludilom izazvane reči pred sveštenikom koji će ih
kasnije pretočiti u stihove. Svi prisutni prisećali su se legendi o
nekadašnjim proročanstvima, koje su im poput magle plutale negde u
umu. Oni koji su bili ravnodušniji, očekivali su da će ćuti neki
pripremljen odgovor ili savet da treba da se prinese žrtva
odgovarajućim bogovima ili da se odnese dar u hram.
Kralj stiže hramljući, svi ga pozdraviše i on sede ispruživši svoju
ukočenu nogu. Sada kada nije bio u stanju da dovoljno vežba, počinjao
je da se goji; njegovo zdepasto telo postalo je još zdepastije i
Aleksandar, stojeći iza njega, vide da mu se i vrat ugojio.
Kralj i glasnici proročišta izmeniše pozdrave. Glavni glasnik
odmota svitak.
„Pitijski Apolon Filipu, sinu Aminte, kralju Makedonaca, odgovara
ovo: Bik za žrtvovanje okrunjen je vencem, i njegov kraj je ispunjen.
Njegov ubica je takođe spreman.”
Svi prisutni izgovoriše sve one rečenice o dobrim znamenjima koje
su prigodne za ovakve prilike. Filip klimnu glavom Antipatru, koji mu
uzvrati istim pokretom, osetivši olakšanje. Parmenion i Atal imali su
mnogo problema na obali Azije, ali sada će glavnina snaga krenuti sa
dobrim proročanstvom. Ljudi su zadovoljno šaputali. Povoljan odgovor
je bio očekivan; bog je imao na mnogo čemu da zahvali kralju Filipu. Ali
samo onima koje želi da posebno počastvuje, Apolon govori ovoliko
razumljivo i jasno, smatrali su svi prisutni u dvorani.

„Prošao sam ispred njega”, reče Pausanija, „ali on mi nije dao

nikakav znak. Ljubazan, da, bio je, ali on je uvek takav. Još od kad je bio
dete on zna za ovu priču; shvatio sam to odavno po njegovom pogledu.
Ali on mi sada ne daje nikakav znak. Zašto ne, ako je sve ovo istina?”
Denej sleže ramenima i nasmeši se. Plašio se ovog trenutka. Da je
Pausanija bio spreman da odbaci svoj život, to bi učinio još pre osam
godina. Čovek koji žudi za osvetom želi da nadživi svog neprijatelja i
oseti sladak ukus na svom jeziku. Ovo je Denej znao i bio je na to
spreman.
„Valjda te to ne iznenađuje? Takve stvari mogu da budu opažene i
kasnije neko može da ih se seti. Pogledaj, doneo sam ti nešto što će te
umiriti.” On otvori šaku.
Pausanija pogleda i reče: „Prsten kao prsten, uvek se može naći
sličan.”
„Pogledaj dobro ovaj. Večeras, za večerom, moći ćeš ponovo da ga
vidiš.”
„Dobro”, reče Pausanija, „to će mi biti dovoljno.”

„Kako to da nosiš”, uzviknu Hefestion, „svoj prsten u obliku lava.

Gde je bio? Tražili smo ga svugde.”
„Simon ga je pronašao u mojoj škrinji sa odećom. Sigurno mi je
spao kad sam zavlačio ruku unutra.”
„Ja sam tamo pogledao.”
„Verovatno je bio zapao u neki nabor.”
„Ne misliš možda da ga je on ukrao, a onda se uplašio?”
„Simon? Ne, to ne bi bilo pametno od njega, svi znaju da je to moj
prsten. Danas je srećan dan, čini mi se.”
 Kad je ovo rekao mislio je na to da se Euridika upravo porodila i
rodila devojčicu.
„Neka bog ispuni dobro znamenje”, reče Hefestion.
Oni siđoše na večeru. Aleksandar zastade da bi pozdravio Pausaniju
koji je stajao pred vratima. Od takvog čoveka koji je uvek namršten
uvek bi predstavljalo uspeh izmamiti mu osmeh na licu.

Bila je duboka noć pred svitanje. Staro pozorište u Egi blistalo je od

zapaljenih baklji i svetiljki. Plamenovi malih baklji lepršali su poput
svitaca, dok su poslužitelji vodili goste do njihovih mesta na klupama
prekrivenim jastučićima. Blagi vetar koji je duvao iz šuma na planini
donosio je miris zapaljene smole i velike gomile ljudi okupljene na
jednom mestu.
Dole u orkestru postavljeno je u krug dvanaest žrtvenika bogova s
Olimpa. Osećao se miris tamjana i vatre su blistale na njima; a pod
njihovom svetlošću blistali su ogrtači sveštenika i snažna tela onih koji
su bili zaduženi za prinošenje žrtve i koji su držali sekire sa sjajnim
oštricama. Spolja je dopiralo mukanje i blejanje životinja koje će biti
žrtvovane, koje su bile nemirne zbog opšteg komešanja i zbog baklji
upletenih u vence cveća stavljene oko njihovih vratova. Među njima se
nalazio i beli Zevsov bik sa svojim zlatnim rogovima.
Na pozornici, dok je dekor još bio taman u sumraku koji je tamo
vladao, bio je postavljen kraljev presto, oko kojeg su bile postavljene
visoke stolice za njegovog novog zeta, njegovog sina i vrhovne
poglavice Makedonije.
Na gornjim tribinama sedeli su atlete, takmičari u trkama
dvokolica, pevači i muzičari, koji će učestvovati na Igrama koje će
započeti kada se večeras ovde obavi njihovo posvećenje bogovima. Sa
svima njima, i mnoštvom gostiju koje je pozvao kralj, malo pozorište je
bilo prepuno. Vojnici i seljaci, saplemenici koji su dojahali sa brda da bi
videli predstavu, gurali su se na mračnom brdu iznad zaravni na kojoj
se nalazilo pozorište ili stajali duž obe strane puta kojim će proći
procesija. Njihovi glasovi su se uzdizali i spuštali, poput talasa na obali
mora. Borovi, tamni naspram svetlosti sunca na istoku, škripali su pod
težinom dečaka koji su se na njih popeli.
Stari put koji je vodio do pozorišta izravnjan je i ispravljen da bi
njime prošla velika procesija. Ovlažena rosom, prašina na putu sada je
isparavala i širio se njen slatkasti miris po hladnom vazduhu u
svitanje. Vojnici zaduženi za to da put bude prohodan došli su noseći
baklje; svi su bili dobro raspoloženi i šalili su se sa svojim
saplemenicima i okupljenim posmatračima. Kada se sunce uzdiglo na
nebu na kojem nije bilo oblaka tog letnjeg dana, baklje su ugašene.
Dok su vrhovi planina iznad Ege postajali ružičasti, čudesa
postavljena na putu kojim će proći procesija počela su da blistaju:
visoki tamnocrveni stubovi sa pozlaćenim lavovima i orlovima na
vrhu, dugi barjaci koji su se vijorili, venci cveća i bršljana, veliki
trijumfalni luk koji je bio izrezbaren i oslikan prizorima Heraklovih
podviga, na čijem vrhu se nalazila Pobeda koja je držala zlatnu granu
lovora. Na svakoj strani puta stajao je po jedan zlatokosi dečak obučen
kao muza, držeći trubu u rukama.
U prednjem dvorištu zamka na staroj kamenoj akropoli stajao je
Filip, u ljubičastom ogrtaču ukrašenom zlatnim vezom, s krunom od
zlatnog lovorovog lišća. Glavu je okrenuo prema vetru. Pevanje ptica,
zvuci instrumenata koji se štimuju, glasovi gledalaca i oficira koji
izdaju naređenja, dopirali su do njega zajedno sa snažnim hukom
vodopada. Pogledom je prelazio preko ravnice koja se pružala istočno
od Pele i mora bleštavog pri svetlosti zore. Njegov pašnjak pružao se
bujan i zelen pred njim; rogovi njegovih suparnika bili su slomljeni.
Kroz njegove široke nozdrve ulazio je vazduh ispunjen mirisima.
Pored njega su stajali Aleksandar, u crvenom hitonu i s pojasom za
mač ukrašenim draguljima, i mladoženja. Aleksandrova svetla kosa,
sveže oprana i očešljana, bila je okrunjena vencem od letnjeg oveća.
Bar polovina država iz Grčke poslala je kralju vence od zlata kao
počasne poklone, ali nijedan od njih nije njemu dat.
U dvorištu su bili poredani ljudi koji su činili Kraljevu stražu,
spremni da formiraju pratnju kada kralj krene. Pausanija, njihov
zapovednik, koračao je ispred njih. Oni koji bi mu se našli na putu bi sa
strahom stali mirno, ispravljali svoje redove, ili petljali nešto sa svojom
opremom; ali onda bi se opustili, svesni da ih on uopšte ne gleda.
Na severnom bedemu, među ženama, stajala je nevesta, koja je
upravo ustala iz svog bračnog kreveta. Nije doživela zadovoljstvo u
njemu, ali bila je spremna i na gore. On je bio pristojan, nije bio previše
pijan, bio je svestan koliko je mlada i da je devica, i nije bio previše star.
Više ga se nije plašila. Naginjući se preko parapeta od grubog kamena,
ona ugleda dugačku procesiju kako kreće, vijugajući poput zmije, duž
zidina. Stojeći pored nje, njena majka je gledala dole u dvorište; usne su
joj se pokretale i čulo se prigušeno disanje i mrmljanje. Kleopatra nije
ni pokušala da čuje reči. Osećala je da se radi o nekoj čaroliji kao što se
oseća toplota iz zapretene vatre. Ali bilo je vreme da se krene za
pozorište, njihova nosiljka je bila spremna. Uskoro će ona otići sa
svojim mužem i sve ovo više neće biti važno. Čak i da se dogodi da
Olimpijada dođe u Epir, kralj Aleksandar će znati kako da s njom
postupi. Ipak vredi imati muža, zaključi ona.
Dečaci obučeni kao muze zasviraše u svoje trube. Pod lukom
pobede, uz uzvike čuđenja posmatrača, dvanaest bogova krenu ka
svojim žrtvenicima. Svako postolje sa kipom boga vukli su konji iste
boje, sa crvenim i zlatnim ukrasima. Drveni kipovi bili su napravljeni u
veličini predviđenoj za bogove, visoki dva metra; obojio ih je umetnik
iz Atine koji je to radio za Apelesa.
Kralj Zevs sedeo je na svom prestolu, sa štapom i orlom, i urađen je
kao kopija u malom ogromnog Zevsa koji se nalazio u Olimpiji. Presto
je bio pozlaćen, a njegova odora ukrašena draguljima. Apolon je bio
obučen kao muzičar i nosio je zlatnu liru. Posejdon je stajao u kolima
koja je vukao morski konjic. Demetra je sedela sa krunom od zlatnog
žita na glavi. Kraljica Hera imala je svoje paunove; šale su pravljene oko
toga da su kola sa kraljem Zevsom već bila prilično odmakla dalje od
nje. Devica Artemida, s lukom na ramenu, držala je oborenog jelena za
rogove« Dionis je jahao nag na leopardu. Atina je nosila štit i kacigu, ali
ne i svoju sovu. Hefest je vitlao svojim čekićem. Arej, s nogom na
neprijatelju koji beše opružen pod njim, nosio je na glavi blistavu
kacigu s perjanicom. Hermes je vezivao svoje sandale na kojima su bila
krila. Prekrivena tankim velom, dok je mali Eros išao pored nje,
Afrodita je sedela na stolici ukrašenoj cvećem. Svi su primetili, tiho
šapućući, da ona izgleda kao Euridika.
Kada i poslednji od dvanaest bogova prođe, začuše se fanfare.
Pojavi se trinaesti kip.
Kralj Filip sedeo je na prestolu na kojem se nalazila plava orla i koji
je imao naslone za ruke u obliku leoparda koji leže. Noge je držao na
krilatom biku koji je na glavi nosio persijsku tijaru i imao čovečje lice.
Umetnik je malo ulepšao Filipovo telo, izostavio ožiljke, i smanjio mu
godine bar za deset. Bez obzira na to, Filip je izgledao skoro kao da je
živ, kao da će svakog trenutka pomeriti svoje crne naslikane oči.
Začuše se povici i pozdravi, ali poput hladne struje u toplim
morima, mogao se osetiti i nalet tišine. Jedan starac promrmlja
drugom: „Trebalo je da ga naprave manjeg.” Oni pogledaše ka povorci
bogova napred i napraviše znake kojima se od davnina odvraća zlo.
Zatim naiđoše poglavice Makedonije, Aleksandar Linkestid i ostali.
Videlo se da čak i oni iz zabitih brda nose bogate ogrtače od na razboju
tkane vune sa izvezenim porubima i zlatne broševe. Starci su se sećali
dana kada su se nosili ogrtači od ovčje kože i kada su broševi od
bronze predstavljali bogatstvo; sada su coktali u nedoumici i čuđenju.
Uz zvuke dorskog marša odsviranog na gajdama pojavi se
prethodnica Kraljevske straže koju je predvodio Pausanija. Vojnici su
se šepurili u svojim paradnim oklopima, smešeći se prijateljima koji su
se nalazili među posmatračima; bio je dan svetkovine i od njih nije
zahtevano da budu ozbiljni kao na manevrima. Ali Pausanija je gledao
pravo ispred sebe, ka visokim vratnicama na ulazu u pozorište.
Začu se zvuk roga i povici: „Živeo kralj!” Filip, u svom ljubičastom
ogrtaču i sa zlatnom krunom na glavi, jahao je belog konja kojeg je
terao korakom. Na pola dužine iza njega, sa obe strane, bili su njegov
zet i njegov sin.
Seljaci napraviše faličke pokrete rukom za sreću mladoženji i
poželeše mu potomstvo. Ali stojeći ispod trijumfalnog luka, jedna
grupa mladića koja ih je tu čekala povika na sav glas: „Aleksandar!”
On se okrenu i nasmeši im se i pogleda ih s ljubavlju. Mnogo kasnije,
kada postanu generali i satrapi, oni će se ovim hvalisati.
Iza njih naiđoše vojnici iz Kraljeve straže koji su činili zaštitnicu, a
onda, na kraju procesije, životinje koje će biti prinete na žrtvu, po jedna
za svakog boga; ispred svih išao je beli bik s vencem cveća i zlatnim
listićima obmotanim oko rogova.
Sunce je sijalo i sve je blistalo: more, trava mokra od rose, paukove
mreže koje su izgledale poput kristala na žutoj metlici, dragulji, zlato,
uglačana bronza.
Bogovi su ušli u pozorište. Kroz visoke vratnice i parodos26 prošla
su kola sa kipovima i jedna po jedna napravila krug po mestu za
orkestar. Gosti su tapšali, dok su veličanstveni kipovi podizani i
stavljani na postolja pored žrtvenika. Filipov kip je postavljen u
sredinu.
Napolju, na putu, kralj dade znak. Pausanija uzviknu naređenje.
Prethodnica Kraljeve straže okrete se, obiđe kralja s leve i desne strane
i spoji se sa zaštitnicom koja je stajala iza njega.
Pozorište se nalazilo nekih stotinak metara ispred njih. Poglavice,
osvrnuvši se, videše da se Kraljeva straža povlači. Pomislivši da je
njima kralj poverio sebe na ovom poslednjem delu puta, poglavice,
zadovoljne zbog počasti koju im je ovim ukazao, pomeriše se da bi ga
pustile u svoje redove.
 Primećen samo od strane svojih ljudi koji su mislili da ih se to ne
tiče, Pausanija krenu napred, ka pozorištu.
Filip je video kako ga poglavice čekaju. On potera konja ka njima i
smešeći se reče: „Idite unutra, prijatelji, ja ću doći kasnije.”
Oni krenuše, ali jedan stari plemić ostade kao prikovan u mestu i
obrati mu se sa tipičnom makedonskom otvorenošću: „Zar bez straže,
kralju? U ovolikoj masi?”
Filip se nagnu i potapša ga po ramenu. On se i nadao da će neko ovo
reći. „Moj narod mi je dovoljna zaštita. Neka svi stranci to vide. Hvala ti
na pažnji, Areju, ali uđi unutra s ostalima.”
Dok su poglavice išle napred, Filip uspori svog konja, i nađe se
između mladoženje i Aleksandra. Iz mase se začuše povici
odobravanja. Ispred se nalazilo pozorište, prepuno prijatelja; Filipova
velika usta se raširiše u osmeh; on se radovao ovom trenutku javnog
pokazivanja odanosti njegovog naroda. On je izabrani kralj, a južnjaci
su se usudili da ga nazovu tiraninom; neka sada sami vide da li je
njemu potrebno da bude okružen kopljonošama. Samo neka ovo
ispričaju Demostenu.
On povuče uzde i dade znak rukom. Dvojica slugu dođoše do
Aleksandra i mladoženje i stadoše pored njihovih konja, spremni da ih
preuzmu. „A sada vi, sinovi moji”, reče Filip.
Aleksandar koji je posmatrao poglavice kako ulaze u pozorište,
osvrnu se oko sebe. „Zar mi nećemo ići s tobom?”
„Ne”, reče Filip odsečno. „Zar ti nije rečeno? Ja ulazim unutra sam.”
Mladoženja se osvrnu oko sebe, da bi prikrio svoju nelagodnost. Da
li će sada oni da se svađaju oko toga ko ima pravo prvenstva, pred
svima, pitao se. Poslednji od makedonskih poglavica im je nestajao s
vida i mladoženja pomisli da on ne može sad da ide dalje sam.
Sedeći uspravno na Volovskoj glavi, na prostirci tamnocrvene boje
prebačenoj preko njegovih leđa, Aleksandar je gledao na prazan put
ispred njih, koji je blistao na suncu: širok, ugažen nogama, izbrazdan
točkovima i kopitama konja. Na njegovom završetku, u tami koja je
vladala u parodosu, bleštao je oklop i video se crveni ogrtač. Ako je
Pausanija tamo, sigurno mu je tako naređeno, pomisli Aleksandar.
Volovska glava naćulji uši. Svojim okom, sjajnim poput oniksa, on
pogleda Aleksandra iskosa. On mu dodirnu vrat prstom i konj stade
mimo, kao da je izliven od bronze. Mladoženja se vrpoljio. Zašto se
mladić ne pomera? Ima trenutaka kada čovek može da razume sva ona
govorkanja. Ima nešto u njegovim očima. Bilo je dana u Dodoni, kada je
duvao hladan vetar ili padao sneg, a on je nosio ogrtač od ovčje kože.
„Silazi”, reče Filip nestrpljivo. „Tvoj zet te čeka.”
Aleksandar baci još jednom pogled prema ulazu u pozorište koji se
nalazio u tami. On pritisnu konja kolenima i Volovska glava se približi
kraljevom konju. Aleksandar pogleda oca, s dubokom usredsređenošću,
pravo u oči.
„Predaleko je”, reče mu tiho. „Bolje je da ja idem s tobom.”
Filip podiže obrve. Bilo mu je jasno šta dečko hoće. Ali, on to još nije
zaslužio, ne sme da traži previše. „To je moja stvar. Ja odlučujem šta je
najbolje.”
Pogled duboko usađenih očiju susrete se s njegovim. Filip oseti
kako ga taj pogled probada. Nijedan podanik ne sme tako da zuri u
kralja, to je uvreda.
„Predaleko je”, reče Aleksandar svojim visokim glasom,
bezizražajno, neumoljivo. „Pusti me da uđem s tobom, i ja ću založiti
svoj život za tvoj... Kunem ti se Heraklom.”
Tiho, znatiželjni posmatrači počeše da šapuću, svesni da se događa
nešto nepredviđeno. Filip je, iako je postajao sve ljući, pazio na svoj
izraz lica. Spustivši glas, on reče oštro: „Sada je dosta. Mi ne idemo u
pozorište da bismo glumili u tragediji. Kada mi budeš potreban, ja ću ti
to reći. Poslušaj moje naređenje.”
Aleksandar prestade da ga gleda ispitivački. Pogled mu postade
bezizražajan. „Dobro, gospodaru”, reče. On sjaha, a zatim to učini i
mladoženja, osetivši olakšanje.
Pausanija, koji je stajao na ulazu, pozdravi ih dok su prolazili.
Aleksandar mu uzvrati pozdrav, i nastavi da razgovara sa zetom. Oni se
popeše kratkom rampom koja je vodila do pozornice i sedoše na svoja
mesta.
Napolju, Filip dotače uzde. Savršenim hodom, njegov dobro
uvežbani konj krenu napred; nisu mu smetali glasni povici koji se
začuše. Narod je shvatio šta kralj radi, divio mu se zbog toga i postarao
se da on to čuje. Filipova ljutnja prođe; imao je mnogo lepše stvari o
kojima je sada mogao da misli; da je dečak samo izabrao neki
prikladniji trenutak...
Filip je jahao, praćen glasnim povicima posmatrača. On bi radije
hodao, ali hramanje bi mu narušilo dostojanstvo. Već je mogao da kroz
šest metara visoki parodos nazre mesto za orkestar i kipove bogova
postavljene u krug. Začu se i muzika.
Na ulazu je stajao jedan vojnik i on krenu ka njemu, da bi mu
pomogao da siđe i prihvatio njegovog konja. Bio je to Pausanija.
Sigurno je u počast ovom danu on za sebe odabrao da mi bude
štitonoša, pomisli kralj; koliko davno je sve to bilo... Ovo je znak
pomirenja. Konačno je spreman da sve zaboravi. To je baš lep znak
pažnje. Onda, davno, on je imao dara za takve ljupke postupke.
Filip skliznu ukočeno s konja, nasmeši mu se i poče nešto da govori.
Pausanija levom rukom uhvati njegovu i steže je čvrsto. Pogledi im se
susretoše. Pausanija izvuče svoju desnu ruku ispod ogrtača, toliko brzo
da Filip nije ni stigao da vidi bodež, video je samo Pausanijine oči.
Stražari koji je stajali na putu videše kako kralj pada i Pausaniju
kako se naginje nad njim. Mora da ga je izdala njegova hroma noga,
pomisliše, a Pausanija nije bio spreman da ga pridrži. Iznenada,
Pausanija se uspravi i poče da trči.
Pausanija je proveo osam godina u Kraljevoj straži, od toga pet kao
njihov zapovednik. Jedan seljak prvi povika: „Ubio je kralja!” Kao da im
je tek tada dopušteno da poveruju u ono što vide, stražari vičući i u
neredu pojuriše prema pozorištu.
Jedan oficir koji je prvi stigao do tela i zurio u njega, poče da nešto
mahnito pokazuje i viče: „Za njim!” Grupa vojnika jurnu obišavši iza
ugla i duž zgrada koje su se nalazile iza pozorišta. Kraljev konj, koji
beše savršeno dresiran, stajao je mimo na ulazu. Niko nije ni pomislio
u tom trenutku da bi mogao da se usudi da ga uzjaše.
Zemljište koje se nalazilo iza pozorišta, posvećeno Dionisu kao
njegovom zaštitniku, obrađivali su sveštenici i tu su sadili vinovu lozu.
Gusta crna stara loza bila je prepuna mladih izdanaka sa svetlozelenim
lišćem. Na zemlji je ležala blistava Pausanijina kaciga koju je odbacio
dok je trčao; njegov crveni ogrtač visio je na vinovoj lozi. On je jurio
preko džombastog zemljišta vinograda ka starom zidu od kamena i
otvorenoj kapiji u njemu. S druge strane zida čekao ga je jedan jahač sa
rezervnim konjem.
Pausanija je bio dobro uvežban vojnik, a još nije imao ni trideset
godina. Ali u poteri za njim bili su mladići kojima nije bilo još ni
dvadeset, koji su vežbali kako se ratuje u planini sa Aleksandrom koji je
bio veoma zahtevan prema njima. Trojica-četvorica njih izbiše napred.
Razmak poče da se smanjuje.
Međutim, nije se smanjivao dovoljno brzo. Kapija više nije bila
daleko. Jahač koji ga je čekao, već je okrenuo oba konja, da budu
pripravni, ka drumu.
Iznenada, kao da ga je neko nevidljivo koplje pogodilo, Pausanija
posrnu. Noga mu je zapela o jedan stari koren. On pade ničice, a onda
oslonivši se na ruke, poče da izvlači nogu. Ali tog trenutka mladići se
baciše na njega.
On poče da se okreće, gledajući čas jednog, čas drugog. Nije imao
sreće. Ali on je bio spreman od samog početka da ovo može da se
dogodi. Ali, osvetio je konačno svoju čast. Pausanija izvuče mač, neko
mu stade nogom na ruku, a neko drugi mu pritisnu nogom grudi.
Nisam ni imao vremena da osetim ponos, pomisli, dok ga je čelik
probijao.
Čovek koji ga je čekao s konjima, bacivši jedan pogled, pusti
rezervnog konja, podbode svog i odjuri. Ali prva zapanjenost beše
prošla vojnike i topot konja se čuo. Jahači jurnuše za njim kroz kapiju,
znajući koliko je važno da ga uhvate.
U vinograd stigoše i ostali koji su krenuli u poteru za Pausanijom.
Jedan oficir pogleda okrvavljeno telo, nalik nekoj prinetoj žrtvi tako
zapleteno među korenovima vinove loze. „Ubili ste ga! Vi mlade
budale! Sada ne možemo da ga ispitamo.”
„Nisam na to ni pomislio”, reče Leonat, dok ga je opijenost poterom
napuštala. „Plašio sam se da će nam pobeći.”
„Ja sam jedino mogao da mislim”, reče Perdika, „na ono što je on
učinio.” On obrisa svoj mač o odeću mrtvog čoveka.
Dok su se udaljavali, Arat reče ostalima: „Pa, ovako je najbolje. Vi
znate celu priču. Da je progovorio, to bi samo moglo da osramoti
kralja.”
„Kog kralja?” reče Leonat. „Kralj je mrtav.”

Hefestionovo sedište nalazilo se negde na sredini pozorišta, blizu

glavnih stepenica.
Aleksandrovi prijatelji koji su čekali da se pojavi da bi ga pozdravili,
trčali su do pozorišta i projurili kroz gornji ulaz. Tu su se obično
nalazila mesta za seljake, ali Prinčeva straža predstavljala je sitnu ribu
na današnjem skupu. Hefestion je propustio veličanstveni ulazak
bogova. Njegov otac je sedeo dole niže, a njegova majka među ženama,
na sasvim drugom kraju pozorišta. Dve kraljice su već bile tu, u prvom
redu. Mogao je da vidi Kleopatru kako posmatra prizor, kao i ostale
žene; Olimpijada je, kako se činilo, smatrala da joj je to ispod časti. Njen
pogled bio je čvrsto uperen pravo prema parodosu na drugoj strani.
Hefestion nije mogao da vidi parodos, ali je mogao da dobro vidi
pozornicu na kojoj su bila postavljena tri prestola. Pozornica je bila
veličanstvena: pozadi i sa strane bili su stubovi sa izrezbarenim
kapitolima, a preko njih je bila okačena izvezena zavesa. Muzika je
dopirala odnekud iza; toliko mnogo bogova zakrčilo je mesto gde je
inače orkestar.
Hefestion je čekao da se Aleksandar pojavi da bi ga ponovo
pozdravio; ako njegovi prijatelji dobro započnu, cela publika će
prihvatiti pozdrav.
Alekandar uđe, idući sa epirskim kraljem. Svi ih burno pozdraviše.
Nije važno što imaju isto ime, on će znati po zvuku šta se odnosi na
njega.
Znao je i nasmešio se. Da, to mu je prijalo, mislio je Hefestion.
Pozorište je bilo malo i Hefestion je odmah video, čim je Aleksandar
ušao, da on nije sasvim pri sebi. Možda je zapao u neku od svojih
sanjarija, i to ružnu, i biće srećan da ga neko trgne iz nje. Šta čovek
može danas sve da očekuje? Videću ga kasnije, ako uspem da mu se
približim pre nego što Igre počnu. Sve će biti jednostavnije kada
pređemo u Aziju.
Dole u orkestru kip kralja Filipa sedeo je na svom pozlaćenom
prestolu, čija osnova beše ukrašena lovorovim lišćem. Presto koji ga je
čekao na pozornici bio je potpuno isti. Sa puta su se čuli uzvici, muzika
je postajala glasnija, a onda dostiže vrhunac. Međutim, tada dođe do
zastoja. Iznenada, sa mesta gde su sedele žene, gotovo nasuprot
parodosu, začu se prodorni vrisak.
Aleksandar se okrete, s promenjenim izrazom na licu. On skoči sa
svoje stolice i brzo siđe iza pozornice odakle je mogao da vidi šta se
dešava sa strane. On onda jurnu uz rampu i kroz mesto za orkestar,
trčeći između sveštenika, žrtvenika i kipova bogova, pre nego što se
napolju začu vika. Sa glave mu pade venac.
Dok se publika komešala i pričala, Hefestion se sjurio niz stepenice
do galerije koja se nalazila na pola puta do dole i onda poče da trči duž
nje. I ostali Aleksandrovi prijatelji su jurili, bili su uvežbani da ne gube
ni časa. Mladići koji jure punom brzinom i s ciljem po galeriji
predstavljali su sami po sebi poseban prizor, tako da među gledaocima
nije zavladala panika dok su oni prolazili pored njih. Oni stigoše do
stepenica koje su vodile dole, ka parodosu. Tu je već bila velika gužva;
među stranim gostima koji su sedeli na nižim tribinama vladala je
zapanjenost. Hefestion se probijao nemilosrdno kao da je u bici,
gurajući se laktovima i ramenima. Jedan debeo čovek je pao i onda su
se oni koji su pokušavali tuda da prođu sapleli o njega, tako da su
glavne stepenice bile zakrčene. Na tribinama je vladala opšta zbrka;
ljudi su trčali gore-dole. U samom središtu zbrke, zaboravljeni, bogovi
od drveta poredani u krug gledali su kralja od drveta.
Nepomična kao i oni, sedeći uspravnih leđa na svojoj izrezbarenoj
stolici i ne obraćajući pažnju na to što joj kćerka steže ruku i nešto viče,
kraljica Olimpijada nije skidala pogled sa parodosa.
Hefestion je osećao zaslepljujući bes prema svakome ko bi mu se
našao na putu. Ne mareći kako, uspevao je da se probije; njegovi
pratioci držali su se njega. Konačno Hefestion stiže do svog cilja.
Filip je ležao na leđima, drška bodeža virila mu je između rebara.
Bodež je bio keltske izrade, sa ukrasima od srebra. Njegov beli hiton je
bio gotovo neuprljan, jer je sečivo potpuno zatvorilo ranu. Aleksandar
je bio nagnut nad njim i opipavao mu je srce. Filipovo slepo oko bilo je
poluzatvoreno, a zdravo upereno uvis. Na licu mu je bio izraz
zapanjenosti i gorčine.
Aleksandar dotaknu kapak otvorenog oka. On pade opušteno pod
njegovim prstima. „Oče”, reče. „Oče, oče.”
On stavi ruku na njegovo hladno čelo. Zlatna kruna skliznu sa glave i
pade sa zveketom na zemlju. Na trenutak njegovo lice je bilo potpuno
ukočeno, kao da je od mermera.
Telo se iznenada pomeri. Usne mu se razdvojiše, kao da će da
progovore. Aleksandar skoči napred, podiže glavu i nagnu se ka njoj. Ali
samo vazduh izađe iz usta, zbog nekog grča u plućima ili u stomaku, i
tanak mlaz krvi.
Aleksandar se povuče unazad. Iznenada, njegovo lice i njegovo telo
se promeniše. On reče, oštro kao da izdaje naređenje u bici: „Kralj je
mrtav.” Zatim ustade i osvrnu se oko sebe.
Neko povika: „Uhvatili su ga, Aleksandre, i ubili.” Široki ulaz u
parodos bio je pun makedonskih poglavica, koji nisu nosili oružje i
oklope na svetkovini, a koji su sada u opštoj zbrci pokušavali da
formiraju zaštitni zid oko njega.
„Aleksandre, mi smo ovde.” To je bio Aleksandar Linkestid, koji se
gurao napred. On je već uspeo da za sebe pronađe oklop. Savršeno mu
je odgovarao; bio je to njegov oklop. Činilo mu se da je Aleksandrova
glava odjednom postala oštra kao kod lovačkog psa. „Hajde da te
otpratimo do zamka, Aleksandre; ko bi mogao da zna gde su sve
izdajnici?”
„Da, ko bi mogao?” pomisli Hefestion. Ovaj čovek zna nešto, zato je
njegov oklop već bio spreman. Aleksandar je pogledom prelazio po
masi ljudi. Sigurno traži gde su druga dvojica Linkestida, pomisli
Hefestion koji beše navikao da čita Aleksandrove misli.
„Šta je to?”
Ljudi ga pustiše da prođe. Antipatar, koji je silom prošao kroz
gomilu preplašenih gostiju, stigao je konačno do Makedonaca koji mu
smesta napraviše prolaz. On je davno bio naimenovan kao jedini
namesnik Makedonije, sa ovlašćenjem da upravlja njome čim kralj ode
s vojskom. Visok, s vencem od cveća na glavi, obučen jednostavno, ali
raskošno, zaogrnut svojim autoritetom kao ogrtačem, Antipatar se
osvrnu oko sebe. „Gde je kralj?”
Aleksandar odgovori: „Ovde.”
Gledao je u Antipatrove oči za trenutak, a onda se pomeri u stranu
da bi mu pokazao telo.
Antipatar se saže, a onda ispravi. „On je mrtav,” reče s nevericom u
glasu. .„Mrtav.” Zatim pređe rukom preko čela, oseti venac na glavi i
zbunjeno ga baci na zemlju. „Ko...”
„Pausanija ga je ubio.”
„Pausanija? Posle toliko vremena?” On zaćuta iznenada,
uznemirivši se zbog toga što je rekao.
„Da li je uhvaćen živ?” upita Aleksandar Linkestid, malo prebrzo.
Aleksandar je oklevao s odgovorom i posmatrao njegov izraz lica. A
onda reče: „Želim da se kapije grada zatvore, a na bedeme postave
ljudi. Niko ne sme da izađe dok ja ne izdam naređenje.” On je
posmatrao masu. „Alkita, tvoja divizija. Postavi ih odmah na zidine.”
Ljuska jajeta je prsla, pomisli Antipatar, bio sam u pravu.
„Aleksandre, ti si ovde u opasnosti. Da li hoćeš da odeš u zamak?”
„Sve u svoje vreme. Šta rade ti ljudi?”
Napolju, pomoćnik zapovednika Kraljevske straže pokušavao je da
umiri vojnike uz pomoć mlađih oficira koje je uspeo da pronađe. Ali
vojnici behu potpuno izgubili glavu i slušali su one među njima koji su
vikali da će svi oni biti optuženi za zaveru i ubistvo kralja. Svi se
okrenuše, psujući ih i napadajući, prema mladićima koji su ubili
Pausaniju, govoreći im da će sada izgledati kao da im je bilo potrebno
da ga ućutkaju. Oficiri su uzaludno pokušavali da ih smire.
Aleksandar iskorači iz senke koja je vladala pod parodosom na
hladnu bleštavu svetlost. Sunce jedva da se uspelo na nebu otkako je
ušao u pozorište. On se pope na niski zid pored kapije. Buka se stiša i
na kraju potpuno zamre.
„Aleksandre!” reče oštro Antipatar. „Pazi! Ne izlaži se.”
 „Straža nalevo, formiraj falange!”
Ljudi se smiriše i ućutaše, nalik preplašenom konju kojeg je umirio
njegov jahač.
„Poštujem tvoju tugu. Ali nemoj da žališ kao što to čine žene. Ti si
obavio svoju dužnost; znam šta ti je bilo naređeno, ja lično sam to čuo.
Meleagre, okupi pratnju za kraljevo telo. Odnesite ga u zamak, u malu
odaju za prijeme.” Videvši da čovek gleda naokolo tražeći nešto što bi
moglo da posluži kao nosila, on reče: „Iza pozornice je nosiljka sa
stvarima koje su potrebne za tragediju.”
Aleksandar stade pored tela, ispravi nabore na ogrtaču koji je bio
zgužvan i pokri njime Filipovo lice. Ljudi iz pratnje okružiše telo i
zakloniše ga od pogleda.
Istupivši pred zanemele pripadnike Kraljeve straže, Aleksandar
reče: „Neka istupe ljudi koji su ubili čoveka koji je ubio kralja.”
Osećajući istovremeno ponos i užas, oni nesigurno istupiše.
„Mi smo vaši dužnici. Ne bojte se da će biti zaboravljeno šta ste
učinili. Perdika!” S izrazom olakšanja na licu mladić priđe. „Ostavio
sam Volovsku glavu na putu. Hoćeš li da se pobrineš za njega i vidiš da
li je bezbedan? Povedi četvoricu sa sobom.”
„Da, Aleksandre.” On ode blistajući od zahvalnosti.
Vladala je potpuna tišina, Antipatar ga pogleda i reče: „Aleksandre,
kraljica, tvoja majka je još u pozorištu. Zar ne bi trebalo da ona dobije
stražu?”
Aleksandar prođe pored njega i pogleda kroz parodos. Stajao je
tamo na trenutak potpuno nepomičan. Zatim dođe do komešanja na
ulazu; vojnici su pronašli nosiljku, ukrašenu i presvučenu ljubičastom
tkaninom. Oni položiše na njega Filipovo telo. Ogrtač mu pade sa lica, i
oficir mu navuče kapke na oči, pritiskajući ih sve dok se nisu zatvorili.
Aleksandar, nepokretan, zurio je u pozorište. Masa ljudi se razišla,
smatrajući da to nije mesto na kome treba da se zadržavaju. Bogovi su
ostali. U nekom trenutku haosa koji je zavladao. Afrodita je oborena sa
svog postolja i ležala je pored njega. Mali Eros naslanjao se na njen
presto koji je pao. Kip kralja Filipa stajao je na svom mestu, dok je
pogled njegovih naslikanih očiju bio uperen u prazne tribine.
Aleksandar se okrete. Video mu se bol na licu, ali glas mu je bio
miran. „Da, vidim da je ona još uvek tamo”
„Onda je sigurno uznemirena”, reče Antipatar. Izgovorio je ovo
bezizražajno.
Aleksandar ga pogleda zamišljeno. Onda, kao da mu je nešto
privuklo pogled, on pogleda u stranu.
„U pravu si, Antipatre. Ona treba da bude u sigurnim rukama. Biću ti
zahvalan ako je ti lično otpratiš do zamka. Povedi onoliko ljudi koliko
misliš da je potrebno.”
Antipatar otvori usta i zausti nešto da kaže. Aleksandar je čekao,
malo nakrivljene glave, netremice ga gledajući. Antipatar reče: „Ako
tako želiš, Aleksandre”, i ode da obavi zadatak.
Na trenutak zavlada potpuno zatišje. Sa svog mesta u gomili,
Hefestion se malo pomeri, ne šaljući mu nikakav znak, već mu samo
nudeći svoje prisustvo, onako kako su ga njegova znamenja naučila da
treba uvek da čini. Nikakav znak ni on ne dobi od njega, pa ipak između
jednog koraka koji je načinio i drugog, on vide kako mu se bog
zahvaljuje umesto njega. Njegova sudbina, takođe, otvarala se pred
njim. On se neće osvrtati, ma gde da ga ona odvede; njegovo srce je
prihvatilo, uz sav strah koji je osećao, i ono svetlo i ono tamno.
Oficir koji je zapovedao pratnjom koja je nosila telo izda naređenje.
Kralj Filip u svojoj pozlaćenoj nosiljci bi odnet iza ugla. Iz svetog
vinograda vojnici donesoše Pausanijino telo, prekriveno njegovim
iscepanim ogrtačem. I on će morati da bude pokazan pred narodom.
Aleksandar reče: „Pripremite krst.”
Zvuci zamreše i pretvoriše se u tiho brujanje, pomešano sa
hučanjem vodopada. Sa prodornim nezemaljskim krikom, jedan zlatni
orao obruši se sa neba. U kandžama je držao zmiju koja se koprcala,
koju je upravo ugrabio na steni. I orao i zmija pokušavali su uzaludno
da dohvate onom drugom glavu, želeći da zadaju smrtonosni udarac.
Aleksandar, čiju je pažnju privukao krik orla, napeto ih je posmatrao, da
bi video ishod borbe. Ali i dalje se boreći, dva protivnika uzdizala su se
vrtoglavo na nebu bez oblaka, i stigavši iznad vrhova planina, oni se
pretvoriše u bleštavu tačkicu i na kraju ih on izgubi iz vida.
„Ovde je sve obavljeno”, reče Aleksandar i izdade naređenje za marš
do zamka.
Dok su prilazili bedemima koji su se uzdizali iznad ravnice Pele,
jarko letnje sunce obasjavalo je more na istoku.
 NAPOMENA AUTORA

Ništa od onoga što su Aleksandrovi savremenici napisali o njemu

nije sačuvano. Mi se sada oslanjamo na istorije koje su urađene tri ili
četiri veka posle ovog izgubljenog materijala, na koji se one ponekad
pozivaju, a ponekad ne. Arijanov glavni izvor bio je Ptolomej koji se
javlja kao lik u ovom romanu, ali Arijanovo delo odnosi se samo na
period nakon Aleksandrovog stupanja na presto. Kurcijeva prva
poglavlja su nestala, a Diodor, koji u svom delu obrađuje vreme koje
nas ovde zanima i govori o Filipu, ipak malo spominje Aleksandra pre
početka njegove vladavine. Za ove prve dve decenije koje predstavljaju
skoro dve trećine njegovog života jedini postojeći izvor je Plutarh, uz
neka gotovo usputna spominjanja u drugim istorijama. Plutarh ne
citira Ptolomeja kada govori o ovom periodu Aleksandrovog života,
mada je on bio svedok iz prve ruke, tako da se može zaključiti da
Ptolomej verovatno o tome nije ni pisao.
Plutarhov prikaz dat je ovde naspram istorijske pozadine. Koristila
sam, takođe, donekle skeptično, i govore Demostena i Eshina. Neke
anegdote o Filipu i Aleksandru uzete su iz Plutarhovog dela
Pripovedanje o kraljevima i vojskovođama, a neke potiču od Ateneja.
Sama sam izvela zaključak koliko je godina imao Aleksandar kada je
primio persijske izaslanike po tome što se u zapisima može naći da su
oni bili iznenađeni time što pitanja koja im je postavljao nikako nisu
priličila detetu. Što se tiče karaktera Leonidinog, i njegovog
pretraživanja dečakove sobe i stvari, Plutarh navodi doslovno reči
samog Aleksandra. Što se tiče ostalih učitelja, samo se kaže da ih je bilo
mnogo, a jedino se Lisimah (Fenik) spominje po imenu. Aleksandrovo
mišljenje o Lisimahu pojavljuje se kasnije. Za vreme duge opsade Tira,
on je jednom otišao da se prošeta po brdu. Lisimah, hvališući se da je
podjednako dobar kao Ahilov Fenik i da nije stariji od njega, insistirao
je da i on krene. „Kada se Lisimah umorio i malaksao, iako se veče
spuštalo a neprijatelj bio blizu, Aleksandar je odbio da ga ostavi; i
ohrabrivao ga je i pomagao mu sa nekoliko ljudi koji su ih pratili, i koji
su se iznenada našli odsečeni od glavnine snaga i bili primorani da
provedu noć u divljini po velikoj hladnoći. Aleksandar je napao stražare
neprijatelja da bi iz njihove vatre uzeo zapaljenu granu. Neprijatelj,
verujući da su njegove trupe blizu povukao se, a Lisimah je imao vatru
pored koje je mogao da spava. Leonida, koji je bio ostavljen u
Makedoniji, dobio je pošiljku skupocenog tamjana, što je predstavljalo
ironičan poklon kojim mu je Aleksandar poručio da odsada ne treba da
bude škrt prema bogovima.
Da je Filip rekao Aleksandru da treba da se stidi što peva toliko
dobro - i to verovatno u javnosti, pošto je zapisano - može se naći kod
Plutarha, koji kaže da dečak nikada nije posle toga ponovo svirao.
Plemenski sukob u kojem on učestvuje posle toga izmišljen je; mi ne
znamo gde ili kada je Aleksandar prvi put iskusio rat. Moguće je samo
to naslutiti gledano unazad u odnosu na vreme kada je postavljen za
namesnika. Sa šesnaest godina, povereno mu je da bude prvi general u
Grčkoj i da zapoveda jedinicom od vitalnog strateškog značaja, sa
potpunim očekivanjem da će ga iskusni vojnici slediti. Sasvim sigurno
je da su do tada oni morali da ga dobro upoznaju.
Susret sa Demostenom u Peli potpuno je izmišljen. Međutim, tačno
je da se ovaj govornik, iako je, budući da je trebalo da nastupi kao
poslednji, imao nekoliko sati da se pripremi, potpuno slomio samo
posle nekoliko izgovorenih rečenica koje je promucao i da je, iako ga je
Filip ohrabrivao, bio nesposoban da dalje nastavi. S obzirom da je bilo
još osam svedoka, Eshinu se ovoga puta može verovati; bez obzira da li
je on bio kriv za to ili ne - njih dvojica su već odavno bili neprijatelji -
što je nemoguće saznati. Demosten nikad nije voleo da govori ex
tempore, ali ne može da se vidi nikakav razlog zašto bi mu to uopšte
tada i bilo potrebno. On se vratio u Atinu mrzeći Aleksandra, što je
neverovatno pošto se radilo o mladom dečaku, i izgleda da se rugao
Eshinu zato što mu se ulagivao.
Pripitomljavanje Bukefala daje Plutarh sa takvim pojedinostima da
je čovek u iskušenju da pretpostavi da je izvor sam Aleksandar i da je to
predstavljalo njegovu omiljenu priču za trpezom. Jedino što sam ja
dodala je pretpostavka da se prema konju pre toga loše postupalo. Po
Arijanovom datiranju konj je tada već imao dvanaest godina. Malo je
verovatno da bi konj koji se dugo loše ponašao uopšte bio ponuđen
kralju. U Grčkoj su konji za rat bili izuzetno brižljivo dresirani i sasvim
je sigurno da je to bio slučaj i sa ovim konjem. Ali ne mogu da
poverujem da je prodavač tražio za njega basnoslovnu cenu od trinaest
talanata. Bojni konji su bili previše potrošni (iako je Aleksandar čuvao
Bukefala sve do njegove tridesete godine). Moguće je da je Filip platio
ovu ogromnu sumu za svog trkačkog konja koji je pobedio u Olimpiji, a
onda su se ove dve priče pomešale.
Aristotelove godine slave u Atini počinju tek nakon Filipove smrti;
a ona od njegovih dela koja su sačuvana potiču iz kasnijeg perioda. Mi
ne znamo šta je on tačno učio Aleksandra, ali Plutarh govori o
njegovom interesovanju koje je trajalo celog njegovog života za
prirodne nauke (dok je bio u Aziji on je stalno Aristotelu slao uzorke) i
za medicinu. Ja sam pretpostavila da su Aristotelovi etički pogledi već
bili formirani u to vreme. Među njegovim izgubljenim delima nalazi se i
jedna knjiga pisama Hefestionu, što znači da je njegov poseban položaj
u Aleksandrovom životu on priznavao.
Aleksandrovo spašavanje oca od pobunjenika potiče od Kurcija,
koji kaže da se Aleksandar ogorčeno žalio da mu Filip nikada nije
priznao ovaj dug.
Diodor i drugi pisci opisuju Filipov pobednički komos nakon bitke
u Heroneji, ali nigde se u ovim prikazima ne spominje da je Aleksandar
tome prisustvovao.
Aleksandrova seksualnost je mnogo razmatrana; njegovi protivnici
su tvrdili da je on bio homoseksualac, a njegovi obožavaoci to odbijali
sa indignacijom. Nijedna od od ove dve strane nije razmišljala koliko bi
sam Aleksandar ovo smatrao sramotnim. U društvu koje je prihvatalo
biseksualnost kao normu, njegova tri zvanična braka kvalifikuju ga za
normalnost. Njegova opšta uzdržanost po tom pitanju bila je
primećena, ali je za njegove savremenike Aleksandrova najčudnija
osobenost bila to što je odbijao da iskoristi bespomoćne žrtve kao što
su zarobljene žene ili dečaci robovi, što je tada bila opšta praksa.
Njegova emotivna vezanost za Hefestiona spada među najizvesnije
činjenice njegovog života. On je otvoreno pokazivao da je ponosan
zbog toga. U Troji, u prisustvu vojske, oni su zajedno ukazali počast
grobovima Ahila i Patrokla. Iako Homer ne kaže da su ovi junaci bili
išta više od prijatelja, naširoko se verovalo u Aleksandrovo vreme da
jesu i, da je Aleksandar smatrao da tu ima ičeg sramotnog, on ne bi to
učinio. Posle njegove pobede u Isi, dok su zarobljene žene iz Darijeve
porodice oplakivale svog gospodara, Aleksandar je otišao u njihov
šator da bi ih smirio, povevši Hefestiona sa sobom. Prema Kurciju, oni
su ušli u šator zajedno, slično obučeni. Hefestion je bio viši i po
persijskim merilima ostavljao jači utisak. Kraljica majka bacila se pred
njega. Njeni pomoćnici su joj mahnito davali znak da je pogrešila i ona
se zbunjeno okrenula prema pravom kralju koji joj reče: „Ali nisi
pogrešila, majko, i on je Aleksandar.”
Jasno je da su se oni u javnosti ponašali slično (iako su visoki oficiri
bili uvređeni kada je Hefestion viđen kako čita, a da mu on to ne
zamera, Olimpijadina pisma gledajući preko Aleksandrovog ramena).
Nikakav fizički odnos između njih dvojice nije dokazan, i oni koje ova
pomisao uznemirava slobodni su da je odbace. Ali zapisano je da je
Aleksandar govorio da ga seks i san uvek podsećaju na sopstvenu
smrtnost.
Aleksandar je nadživeo svoga prijatelja za neka tri meseca, a dva od
njih je proveo putujući i noseći njegovo telo od Ehbatana do Vavilona,
koji je nameravao da pretvori u prestonicu svog carstva. Mahnita
ekstravagancija pogrebnih obreda, ogromne lomače, zahtev Zevsovom
i Amonovom proročištu da daju pokojniku božanski status koji je već
dodeljen samom Aleksandru (Amon je dozvolio da Hefestion bude
proglašen za junaka), navode na pomisao da je u to vreme Aleksandar
jedva vladao svojim razumom. Nedugo nakon toga on je dobio
groznicu, ali je sedeo cele noći na zabavi. Iako je nastavio sa svojim
planom pohoda onoliko dugo koliko je mogao da stoji na nogama, a u
suštini i mnogo duže, nigde nije zapisano da ga je neki lekar lečio. (On
je naredio da lekar koji je lečio Hefestiona bude obešen zbog nemara.)
Njegova tvrdoglava nebriga da se pobrine o svom zdravlju čini se
samodestruktivnom, bilo da je bila svesna ili ne.
Ono što je doživeo za vreme Dionisovih svečanosti u Egi izmišljeno
je, ali izražava, verujem, psihološku istinu. Olimpijada je počinila
mnoga ubistva; Kasandar je poverio njenu konačnu egzekuciju
rođacima njenih žrtava. Ona je ubila Euridiku i njenu bebu čim je
Aleksandar okrenuo leđa nakon Filipove smrti. Bilo je mnogo sumnji da
je ona umešana u Filipovo ubistvo, ali to nije nikada dokazano.
Proročka „vizija” Demostenova je istorijska činjenica.
Čitalac koji želi da prati Aleksandrovu karijeru kao vladara može to
da pronađe u Plutarhovim Životopisima i Arijanovoj Istoriji.
1 Daimon (demon) - u grčkoj mitologiji sekundarno božanstvo; vrsta
veze između boga i čoveka (prim. prev.)

2 Mološani (Molosi) - narod Epira (Grčka) na severnoj obali Artanskog

zaliva. Kulturno i versko sedište nalazilo im se u Dodoni. (prim. prev.)

3 Tiha - ćudljiva boginja sreće koja se igra ljudima: od njenih ćudi

zavise sreća blagostanje ili beda i propast. Kult Tihe je bio
rasprostranjen u celom antičkom svetu, (prim. prev.)

4 Falanga - u starom veku jezgro makedonske pešadije, u obliku

četvorougla tesno zbijen odred od četiri, osam ili šesnaest hiljada
vojnika, (prim. prev.)

5 Sarisa - dugačko koplje koje je koristila makedonska vojska.

(prim.prev.)

6 Satrap - pokrajinski namesnik u Persiji (prim. prev.)

7 Helespont = Dardaneli (prim. prev.)

8 Sistrum - muzički instrument starih Egipćana, sličan čegrtaljki;

sastojao se od ručke i metalnog okvira sa popreko postavljenim
pokretnim štapićima (prim. prev.)

9 Palestra - rvalište, škola za mačevanje, mesto za gimnastička

vežbanja kod starih Grka i Rimljana, (prim. prev.)

10 Istar - antičko ime za Dunav (prim. prev.)

11 Ex tempore - smesta, odmah, bez pripreme (prim. prev.)

12 Pniks - brežuljak na kome su se održavala zasedanja narodne

skupštine (prim. prev.)

13 Talan(a)t - novčana jedinica u staroj Grčkoj (prim. prev.)

14 Eristika - veština prepiranja, raspravljanja. Erističari su pristalice

starogrčke megarske filozofske škole (zbog sklonosti ka polemisanju).
Smatralo se da oni u raspravi više teže da u njoj pobede nego da dođu
do istine (prim. prev.)

15 Ova Eshilova tragedija nije sačuvana (prim. prev.)

16 Strimon = Struma (prim. prev.)

17 Bazilisk - ovde u značenju Mali kralj (od grč. basileus - kralj, car);
inače, mitološko biće, legendarni kraljevski zmaj koji je svojim
pogledom zadavao smrt. (prim. prev.)

18 Hoplit - teško naoružani oklopnik-pešak u vojsci starih Grka (prim.

prev.)

19 Herostrat - zanesenjak iz Efesa koji je hteo da mu ime pošto-poto

uđe u istoriju i da se proslavi, zbog čega je zapalio čuveni Artemidin
hram u Efesu, 356. godine p.n.e. (prim. prev.)

20 Grahorica - vrsta biljke iz porodice mahunarki koja služi za stočnu

hranu (prim. prev.)

21 Komos - vesela povorka za vreme vinskih svetkovina, u kojima se

često pevaju podrugljive pesme, iz čega je kasnije nastala komedija,
(prim. prev.)

22 Eupatrid - privilegovani aristokrata po poreklu, plemić (prim. prev.)

23 Tersit je bio najružniji i najbezobrazniji čovek u grčkoj vojsci pod

Trojom. (prim. prev.)

24 Arg - mitološko biće, mnogooki čuvar Ije, stoga nazivan i onim koji
sve vidi (prim. prev.)

25 Darik - persijski novac (prim. prev.)

26 Parodos - vrata koja su u starogrčkom pozorištu s leve ili s desne

strane vodila u orkestar, (prim. prev)