Luiđi

Ugolini

ROMAN O HANIBALU

prevela Marija Ilić

Beograd, 2009.
 Naslov originala:
Luigi Ugolini IL ROMANZO DI ANNIBALE

© SOCIETA EDITRICE INTERNAZIONALE, Torino

I

KOD BAALOVOG ŽRTVENIKA

„Barka! Barka!”
Senatori su, uzvikujući, rukama pokazivali ka tribini na kojoj je
stajao govornik.
Između stranke Barka, koja je bila za rat i osvajanja, i Hanonove
stranke, koja se izjašnjavala za mir, samo što nije izbio uobičajeni
metež, jedan od onih koji su u Kartagini već postali redovna pojava.
Rat i mir! O drugome se uopšte nije ni govorilo u tom ponosnom
gradu, čedu Tira, tvrđavi onih Feničana, trgovaca i moreplovaca koji
su, samo zbog toga što su im drugi zavideli na bogatstvu, postali
ratnici.
Otkad su feničanska jedra zagospodarila Sredozemnim morem,
ono je postalo jezero, suviše tesno za četiri gospodara.
Feničani su naučili da plove još u vreme kada su se drugi jedva
usuđivali da se otisnu duž obala Eubeje i Peloponeza. Kada se u Grčkoj
jedna lađa otisnula na more i zaplovila tamnim vodama Ponta da bi
osvojila jedan san, nastajali su heroji.
Heleni su bili pesnici, i stvarali su heroje za nisku cenu. Oni su
Jasona, Orfeja, Tezeja, Herkula, Kastora i Poluksa uzdigli do božanstva
samo zbog jednog izleta jedrilicom preko Helesponta. U Tiru su se
slatko smejali tim preterano osećajnim herojima koji su, zaogrnuti
finim plastom, plovili uz pesmu svojih pevača i uz zvuke citre!
Da li je bar neko pomislio da uzdigne na stepen božanstva surove
trgovce koji su već vekovima plovili od Kipra do Kefalonije, od ušća
Nila do Herkulovih stubova, od Trinakrije do Masilije? Oni su plovili
ćutke, prodavali i razmenjivali svoju robu: skupoceno staklo, ćilime,
purpuno obojeno sukno, fino platno, a sa Sicilije dovozili žito, iz
Kampanije vino, iz Hispanije ovce i volove. Osnivali su kolonije koje su
bile u stanju da se posle kratkog vremena takmiče s majkom
otadžbinom, kako po svojoj delatnosti, tako i po broju stanovnika.
Nekad su feničanska jedra jedina plovila vodama Velikog mora,
koje je tad izgledalo ogromno, beskrajno. A kad bi se crveni pramci
njihovih lađa i njihova crvena jedra pomaljala na vidiku, stanovnici u
gradovima Pelazga, Etrurije i Egipta zatvarali bi svoje kapije i u punoj
ratnoj opremi penjali se na gradske zidine; one crvene tačke na
horizontu često su značile rat do istrebljenja. Nije postojala lađa koja
bi se usudila da izađe u susret tim gospodarima mora. U Tir se slivalo
zlato iz Grčke, Hispanije, Sicilije, i oticalo u kolonije.
Sad je, međutim, ovaj veliki feničanski narod disao dvostrukim
plućima: jedna su mu pluća bila na istoku - Tir, druga na zapadu -
Kartagina, ili „Novi grad”, biser Sredozemnog mora, nedostižan za
helenske lađe kojima je duga plovidba jednako zadavala strah. Ipak,
mladi pomorski narodi su postajali sve smeliji, a njihova krila sve
sigurnija. Učili su. U početku plašljivo: naleti, zasede, brza bežanja,
prepad na teretne lađe, zatim pohodi protiv srodnih gradova. Rađala
se pomorska snaga Helade. Obalska trgovina se sve više širila.
Postepeno, ali uporno, pojavljivali su se na tržištima i drugi trgovci,
oni čije su lađe plovile pod drugim oznakama.
To su najpre bila mala tržišta za koja su, ponizno moleći, dobijali
odobrenje, ali koja su vojne posade činile sve snažnijima. Bila su to
mala središta što su se postepeno pretvarala u određena mesta,
utvrđene gradove, kolonije.
Trgovina se neosetno sa istoka premeštala na zapad. Levantinska
mora bila su daleko od velike sredozemne kolonije, koja je sad
postajala središte svih tržišta. Dok su Tir ugrožavale druge azijske
države, Kartagina nije imala oko sebe suparnika, već samo primitivne
i divlje narode kojima je lako gospodarila. Središte trgovine više nije
bio ni Tir, ni Kipar, niti Sidon. Preusko je bilo ono njihovo more na
kome su se kretali mnogobrojni takmaci. Srce Sredozemlja bilo je
slobodno, devičansko, tamo su bili narodi koji su cvetali, rasli, kojima
je feničanska roba bila potrebna. Tamo se nalazila Etrurija, tamo je
bio grad mladih i odvažnih pljačkaša koji se sve više razvijao, grad
koji se zvao Rim. Tir je stario, Kartagina je cvetala. Pripadali su joj
utvrđeni gradovi duž obale; njena su bila i velika ostrva Sicilija i
Sardinija, srce te skupine gradova.
Agamemnonova i Jasonova Grčka više nisu ulivale strah. Sudbina
Troje ovde se neće ponoviti. Njeno malo poluostrvo, njena sićušna
ostrva, sve je to bilo tako neznatno u poređenju sa velikom imperijom,
koja je obuhvatala obale Azije i Afrike, sve do Herkulovih stubova,
kao i najlepša pristaništa Italije, Sicilije, Sardinije, Baleara, Hispanije i
Galije.
Neka je, neka se gura napred Jasonova i Homerova Grčka!
Feničani nisu od svojih heroja stvarali božanstva; nisu se borili da bi
osvojili zlatna runa; nisu deset godina ludovali da bi zauzeli neki
beznačajan grad, a sve zbog lepih očiju neke fatalne žene. Ne! Oni su
prodirali lukavstvom, umešnošću svoje trgovine, snagom svog zlata,
svojom ogromnom flotom. Oni nisu rušili, već podizali nove gradove,
osnivali nove kolonije i sklapali korisne saveze.
Na horizontu se, ipak, pojavljivalo sve više lađa koje su plovile pod
drugim oznakama jer su moreplovci trgovci prošli kroz školu života.
Graditelji novih gradova izazivali su kod drugih zavist i nespokojstvo,
a Argonauti s Ponta i iz Troje su, mada to više nisu bili Jasonovi,
Tezejevi, Agamemnonovi i Ulisovi Argonauti, ipak još uvek bili
borbeni i ulivali su strah. Lepa Sicilija bila je jabuka razdora. Na Siciliji
je došlo do sukoba između velike civilizacije u opadanju i
pobedonosne hegemonije, i taj sukob traje, evo, već dva veka.
Narod trgovaca i kolonizatora morao se pretvoriti u narod ratnika;
u gradu u kojem se nekada govorilo isključivo o robi i novcu, sad se
govori samo o miru i o ratu. Narod Kartagine deli se sada samo u dve
velike stranke: stranku vojnika i stranku trgovaca. Svaka od njih je
oličena u jednom od svojih vođa: stranka vojnika nosi Hamilkarovo, a
stranka trgovaca Hanonovo ime.

* * *
- Barka! Barka!
- Slušajte! Plašite se istine!
- Slušajte nepobedivog Hamilkara!
- Slušajte mudrog Hanona!
- Ćutite, trgovci!
- Stidite se, „paraziti”!
- Našom zaslugom postali ste veliki!
- Našom zaslugom postali ste bogati!
- Mi smo oni koji vas brane!
 - Mi smo oni koji vas izdržavaju!
U Velikom veću gorelo je kao u sudu napunjenom žeravicom.
Hanonova stranka bila je u manjini. To je bila stranka bogataša,
trgovaca i pacifista, onih koji su skloni sklapanju nepomirljivih saveza,
koji nastoje da sačuvaju razna preimućstva, privilegije, bogatstvo.
Narod, željan da doživi nešto posebno i neobično, zaslepljen
Hamilkarovim pobedama, podržavao je stranku Barka, a i u samom
Veću Hanon je trpeo poraz za porazom. Ratnici, koji su bili u većini,
često su silom gušili i najrazboritije izlaganje. Tuče su bile česte.
- Tišina! Poštujte autoritet sufeta!
- Čujmo! Čujmo!
Oba sufeta stoje, drže obeležja svoga dostojanstva i zahtevaju mir.
Zaista su oba najviša gradska magistrata stajala držeći u visini čela
svoje skiptre od slonove kosti. Buka se stišala u tren oka. Sufeti su
uživali veliki autoritet i poštovanje. Reč je uzeo stariji.
- U ime Senata, i u ime Velikog veća, u ime naroda odlučujemo:
neka govore vođe protivničkih partija. Reč je u Kartagini uvele bila
slobodna, nasilje ne sme biti jače od prava. Neka najpre Hamilkar
iznese svoje gledište u pogledu stanja stvari u Hispaniji, a zatim će
govoriti Hanon.
Hamilkar je ovako govorio:
- Čujem upozorenje da treba sačuvati mir, savete za sporazum,
planove o savezima. Sve to dolazi od onog dela naroda Kartagine koji,
samo zato što je našem narodu dao blagostanje i bogatstvo, prisvaja
sebi pravo da osuđuje one koji su se borili, koji su poginuli, ili koji su
spremni da poginu.
Žamor koji je izražavao jednodušnost dopirao je sa sedišta na
kojima su sedele pristalice većine. To su bili stari senatori koji su se
borili kod Egada, pod Sirakuzom, i kod Depranuma, kod Mesane.
- Braneći davnu prošlost, oni jasno pokazuju da se nisu prilagodili
vremenu koje je nastupilo. Mi više ne možemo, kao pre tri veka, biti
mirni trgovci iz Tira. U istoriji država postoje trenuci koji zahtevaju da
se od veštine koja je potrebna da se živi u miru, pređe na ratnu
veštinu, ukoliko uopšte želimo da se održimo u životu.
- Kad kolonizatori postanu agresori! - doviknuo je neko iz grupe
Hanonovih pristalica.
- Kada u našoj težnji za širenjem nastupi kobni trenutak koji nas
dovodi u dodir s drugim narodima koji imaju iste težnje - istim tonom
je nastavio Hamilkar. - Zauzeli smo Siciliju i Sardiniju jer smo morali.
Zar je Kartagina mogla da diše kad su joj i sami kolonisti velike Grčke
onemogućavali da vodi trgovinu sa ostrvima i sa kopnom? Da smo se
povukli, to bi bilo isto što i predaja, smrt davljenjem. Sicilija, koja nam
je bila potrebna, imala je „trn u slabini ”, Sirakuzu! Naša borba protiv
Sirakuze trajala je dva veka.
- Govori nam, Hamilkare, o našim porazima - prekinuo ga je isti
pređašnji glas.
- A zašto da ne govorim o našim pobedama? - mirno je uzvratio
Hamilkar. - Zašto da se ne setimo pobede koju smo kod Eknoma
izvojevali protiv Agatokla? Zašto da ne spomenemo Mesanu? Zašto da
se ne podsetimo povlačenja velikog Pira sa Sicilije? U tom trenutku
jedna nova zvezda pojavila se na horizontu: RIM!
Glasni uzvici prigušili su govornikove reči. To omraženo ime uvek
je izazivalo sličan efekat, dovodilo mržnju do besnila: ruke su se
uzdizale na kletvu, oči su sevale od besa.
- Neka Baal pretvori Rim u zgarište! - vikali su.
- Krvožedna vučica!
- Grabljiva orlušina!
- Odvratni nužnik!
- Leglo pokvarenosti!
- Rim treba uništiti!
Hamilkar, čije je lice sijalo od zadovoljstva, sačekao je da se buka
stiša, a zatim je grupi Hanonovih sledbenika koji su ćutali širokim
pokretom pokazao skup.
- Čujete li ih? Čuješ li ih, Hanone? - rekao je svojim lepim, zvučnim
glasom. - To je glas Kartagine!
- Rim ste vi tražili! - odgovorio je Hanon.
Urlik, koji je ličio na buku pobesnelog mora, ugušio je taj glas.
- Slušaj: to je glas naroda! - pobedonosno je nastavio Hamilkar. -
Nismo mi bili ti koji smo tražili Rim, već je Rim bio taj koji je tražio
izgovor i pomogao Sicilijancima, ne zbog njih, već zbog sebe. U
početku smo mogli da budemo osvajači, ali smo kasnije prešli u
položaj onih koji su napadnuti. Zar ja da vas podsećam na kobne
Egade i Lipare? Na napuštanje Sicilije, izdaju sa kojom nam je oduzeta
Sardinija? Ipak je među vama oduvek postojala stranka, ona koja i
sada postoji, koja je savetovala mir, odricanje, povlačenje, sramno
napuštanje. Sad nam je ostala samo Hispanija. Sudbina Kartagine
odigrava se u Hispaniji, a ti, Hanone, i tvoja stranka, ipak savetujete:
Napustite Hispaniju!
Hanon je naglo ustao:
- Lažeš, Hamilkare! Ja sam vam samo savetovao da ne prelazite
reku Ebro! Ako pređete Ebro, nastaviće se rat sa Rimom.
- A šta zato?! - uzvikujući, ohrabren odobravanjem većine,
Hamilkar je oštro napao protivnika. - A šta zato? A kako bi ti, Hanone,
hteo da iskupiš sramotu koju smo doživeli kod Egada, na Siciliji,
Sardiniji, ako ne ratom?
Reći vojskovođe izazvale su novi metež u Veću. Stajali su i
senatori, i velikaši, i svojim uzvicima i brojnošću činili uzaludnim
proteste Hanonove stranke. Najgrublje pogrde padale su i s jedne, i s
druge strane:
- Izdajnici, trbonje! Rimski plaćenici!
- Kaišari mira!
- Govorite nam o našim mrtvima kod Egada!
- Rat Rimu!
- Živela osvetnička partija! Živeo Hamilkar!
- Rat! Rat!
- Mir s Rimom je samo san - nastavio je Hamilkar kada je ponovo
zavladala tišina. - Nema mira između lava i lisice! Kad ih rat iscrpe i
kad se osećaju slabiji, oni onda u Kartaginu šalju svoje izaslanike i
predlažu nam ugovor o savezu. A da li vi znate šta Rim u ovom
trenutku zaista radi?
Zavladala je mukla tišina. Svi su zabrinuto gledali u pravcu
govornika.
- Rim šalje izaslanike da pregovaraju o miru, izaslanike koji se žale
da se u Hispaniji krše ugovori, a u svim italijskim lukama, koje se
nalaze pod gospodstvom Rima, u međuvremenu se grade lađe.
- Čujte! Čujte! - vikale su pristalice Barkine stranke, podižući ka
protivnicima stisnute pesnice.
- Gradi se na stotine, na hiljade lađa. Rim dobro zna da se snaga
Kartagine nalazi na moru. Taj narod pastira i otimača koji se nekad
užasavao mora, kopirao je već prvu feničansku lađu koja je
potopljena na njegovim obalama. Godinama, vekovima proučavali su
oni sastav naše flote, potčinjavali pomorske narode, pronalazili
pramce i mostove, kako bi na moru mogli da se bore isto kao što se
bore na kopnu, i tako im je postepeno pošlo za rukom da nas
prevaziđu u pomorskim bitkama. Sad Rim gradi više lađa nego što ima
legija. Poštujte, dakle, i dalje ugovore i onda će kroz desetak godina, a
možda i pre, obale Afrike biti zauzete. To je, eto, razlog zašto vam ja
kažem: Sudbina Kartagine odigrava se u Hispaniji! To je, eto, razlog
zašto vam ja kažem: Treba preći Ebro!
- Živeo! Živeo Hamilkar, otac domovine, spasilac, nepobedivi! Smrt
izdajnicima!
Stariji sufet ispružio je skiptar:
- Sad govori ti, Hanone, mirno ćemo te saslušati!
- Senatori i velikaši Kartagine - Hanon je započeo tiho, ozbiljnim
glasom, on nije raspolagao Hamilkarovom zanosnom rečitošću,
njegov je govor bio odmeren, logičan i ubedljiv - ja vam ne kažem da
je Hamilkar izdajica domovine, kao što je on to za mene rekao, ja vam
samo kažem da njega zaslepljuju žeđ za slavom i njegova ambicija. On
je govorio o porazima i o gubicima; govorio je o želji za odmazdom
koja je u srcu naroda, a ja vam, međutim, kažem reč koju nalaže
razum i pitam vas: Da li ste, zaista, ubeđeni da rat predstavlja spas za
Kartaginu?
- A da li ti smatraš da ćemo razumom pobediti Rim? - prekinuo ga
je glas iz mase.
- Ne, ali vam kažem da se protiv Rima možemo boriti i van
Hispanije, čak i bez legija, služeći se njegovim sopstvenim oružjem.
Slušajte me! Rim se služi savezima i nastoji da nas izoluje. Nekada smo
mi bili najveći majstori u diplomatskim misijama. Zašto sada
dopuštamo da Rim prednjači? Narodi ne vole Rim. Potrebno je samo
da ih pridobijemo i Rim izolujemo, tako da on bude prisiljen da misli
samo o sopstvenoj odbrani, a ne da napada. Kažete da je Rim jak i da
gradi lađe. A, zar mi nismo u stanju da sagradimo dva puta više lađa?
Zatim, zar nam Rim ne bi mogao biti prijatelj, umesto nepomirljivi
protivnik?
Uprkos obećanju koje su mu dali sufeti, govornik je naglo
prekinut. Stranka koja je imala većinu nije mogla da podnese njegove
tvrdnje. Šta? Zar on priželjkuje prijateljstvo s Rimom?
- Potplatili su ga! Kakve je boje rimsko zlato?
 - Koliko su ti platili prijateljstvo sa Latinima?
- Koliko u Rimu plaćaju za svaku tvoju reč?
- Prelazim preko vaših uvreda - mirno je produžio Hanon. - Prema
vašem mišljenju, mir uvek prikriva nepoštenje. Hanon ima toliko zlata
da bi mogao kupiti ceo Rim, kada bi ovaj bio na prodaju. Znate da se
samo mudrošću može kupiti mir. Pružimo Rimu dokaz da znamo
poštovati ugovore i granice, podelimo vlast nad ovim morem koje
postaje suviše maleno. Rim će se zadovoljiti sa unutrašnjim morem, a
za nas moreplovce postoji okean.
Novi uzvici prekinuli su Hanonov govor; nastala je prava uzbuna;
uvrede su sustizale jedna drugu. Iza reči: „prodana duša”, „izdajnik”,
sledile su reči: „ludak”, „vizionar”, „manijak”.
- Šta, okean? A s kim bi mi to trgovali na tom okeanu?
- Želiš li ti to, Hanone, da kolonizuješ Kimeriju?
- Hoćeš li da osnuješ carstvo hada?
- Beskrajna je i ova naša Afrika koju okružuje okean. Moreplovci
koji su prošli između Herkulovih stubova pričaju da se zemlja proteže
u nedogled: oni koji su plovili Crvenim morem videli su plodne, divlje
zemlje, koje samo čekaju da neko njima zavlada. Prepustimo Rimu
severne obale ovog unutrašnjeg jezera, i onda će beskrajni prostori
čitavog sveta nama pripasti.
Ovog puta je nastala takva galama da su sufeti ustali i odložili svoje
skiptre na klupe, izjavljujući da je zasedanje završeno. Istupili su
oklopnici, isturajući svoja koplja između Hanonove i Barkine stranke,
jedva rastavljajući dve protivničke partije.
Hamilkara je do njegove kuće u zanosu otpratila masa sveta. Za
osam dana on će krenuti put Hispanije. Narod Kartagine podsmevao
se Hanonovim snovima i njegovom strahovanju. Afrika je samo
stravična zemlja, nastanjena zlim duhovima. Sudbina grada nalazi se
na obalama onog mora koje je sad krvavo usled smrti na hiljade ljudi.
To je bila krv Tira, krv Kartagine, koja je vapila za osvetom. Dva
velika ostrva, okrenuta prema Rimu, bila su izgubljena. Kada bi
izgubili i Hispaniju, rat bi se neminovno preneo na obale Afrike.

* * *
- O, Baale, omogući im da srećno pređu!
- O, Baale, stišaj vetar i valove!
 - O, žarki Molohu, ispuni srce neprijatelja zabunom i strahom!
- O, Baale, u srce nepobedivog Hamilkara udahni svu snagu tvog
ognja!
- Izli, o, Molohu, sa visine svu svoju srdžbu na bezbožni Rim, tako
da ne ostane ni kamen na kamenu, da u životu ne ostane ni dete u
kolevci!
- Primi, o, Baale, svetu žrtvu i ispi njihovu čistu krv!
- O, Baale, sa srcem od dragog kamena!
- O, Baale, sunčevo oko!
- O, Baale, ovaploćenje svemira!
- O, neumoljivi!
- O, nepristupačni!
- O, večna vatro!
Hor sveštenika odjekivao je pod svodovima hrama i podsećao na
glas proletnje grmljavine. Sa tronošca su se uzdizali tamjan i
tajanstveni mirisi Arabije, oko žrtvenika su se nalazile žrtve: bele
junice s pozlaćenim rogovima, prekrivene purpurnim plaštevima.
Vrhovni sveštenik je uzeo iz ruku sakrifikatora oštricu namenjenu
žrtvama i visoko je uzdigao posvećujući je bogu. Zatim je desnicom
uhvatio najbližu junicu i približio je žrtveniku.
Sakrifikator je zabio oštricu žrtvi u vrat; šiknula je crvena krv i
poprskala žrtvenik.
Sad je hor vestalki i sveštenika odjeknuo punom snagom:
- Tebi, o, Baale Molohu!
- Tebi, o, Bel Beritu!
- Tebi, o, Bel Zebubu!
- Tebi, o, Bel Pegoru!
- Primi žrtvu, o, Astarta!
Vrhovni sveštenik se okrenuo prema mračnom delu hrama.
- Jesi li tu, o, Hamilkare?
- Tu sam, o, veliki oče! - progovorio je snažni glas.
- Pristupi Baalovom žrtveniku, nepobedivi, izabraniče božji,
zaštitniče pravednih, štitu svoga naroda, branioče i uzdanico
Kartagine!
Vrhovni vojskovođa popeo se uz stepenice žrtvenika. Za njim je
stupao dečak, okićen vencem od ruža, dečak od samo devet godina.
- O, oče, dozvoli da i moj mali sin pobožno dodirne žrtvenik.
 Dečak je netremice gledao u sveštenika, a ovaj je njega ćutke
posmatrao.
- Neka pristupi - rekao je uzvišeni starac - jer su bogovi odredili da
te on jednog dana nasledi u tvojoj slavi, o, Hamilkare.
Iskre radosti pojavile su se u Hamilkarovim očima:
- Ti si moju dušu ispunio radošću. Otputovaću srećan, makar mi
sudbina i ne dozvoli da ponovo vidim svoje sinove.
- Oče, povedi me sa sobom! - uzviknuo je dečak odlučno.
- Ćuti! - strogo ga je prekino Hamilkar - Ti ne znaš šta zahtevaš! Zar
dečak može da prati vojnika koji ide u susret jednom od najtežih
ratova?
- Ja se, oče, već mesecima vežbam da spavam na goloj zemlji. Od
onog dana kad sam saznao da ti odlaziš, ja više nisam ni dotakao svoju
postelju.
Vojskovođa se zadovoljno nasmešio:
- A zar ti misliš, Hanibale, da neko može biti vojnik u svojoj devetoj
godini i da ću ti ja dozvoliti da me pratiš? Ako te privlači vojnička
slava, imaćeš je u svoje vreme više nego što pretpostavljaš.
- Oče, povedi me sa sobom u Iberiju! Strela odapeta čak i mojim
slabašnim rukama u stanju je da probode srce svakog Rimljanina.
- Ti, dakle, mrziš Rimljane?
- Mrzim ih onako kako može da ih mrzi jedan Kartaginjanin.
- Koplje iz tvoje ruke ne bi nikad probilo neprijateljski....
- Ja svakog dana bacam koplja u veliki hrast u našem vrtu, i ona se
tako čvrsto u njega zabiju da nisam u stanju da ih iščupam.
- Hrast ne štiti gvozdeni oklop, Hanibale, ali budi miran, jer se ja,
evo, ovde na žrtveniku, zaklinjem da ću te, čim navršiš šesnaest
godina, povesti u Iberiju.
- A kako će Hanibal moći da čeka još sedam godina?
- Učvršćujući svoje znanje u nauci i u oružju. A sad ćuti, za svoje
godine suviše govoriš. Vidiš li kako te mudri otac strogo posmatra?
- To znači da ja ne mogu ništa da učinim za otadžbinu? - dečak je
govorio kao da će zaplakati.
Hamilkar je privukao njegovu glavu, poljubio ga u kosu i rekao:
- Možeš, i te kako! Ovde, na ovom žrtveniku koji je posvetila čista
krv žrtava, zahtevaju od tebe jedno obećanje.
Lice malog Hanibala zasijalo je od radosti.
 - Ispuniću ga, ma kakvo bilo!
- Zakuni se svom ocu, otadžbini, bogu, da ćeš večno mrzeti Rim;
zalomi se da ćeš posvetiti čitav svoj život, da ćeš, ustreba li, dati svoju
krv da bi uništio vekovnog neprijatelja, da bi pokorio taj drski grad,
da bi latinskom plemenu prouzrokovao jad, plač i propast!
Dečak je ispružio svoju malu ruku i dodirnuo kamen žrtvenika.
- Zaklinjem se, oče.
Sveštenik je položio ruku na dečakovu glavu.
- Posvećujem te na osvetu - rekao je ozbiljnim glasom - i neka bog
siđe na tebe. Hamilkare, prinesi žrtvu!
Hamilkar je iz sveštenikove ruke uzeo pehar, podigao ga i izlio
sadržaj na svetu vatru, a zatim je umočio prst u krv žrtve i napravio
znak na svome, i na dečakovom čelu.
Sveštenik je podigao pogled u nebo i primetio kako tamo sad sija
nadzemaljska svetlost.
- Povedi sa sobom dečaka - rekao je. - On je već čovek!
Hor sveštenika i vestalki ponovo je, sada još glasnije, nastavio
svoju molbu bogovima:
- Tebi, o, žarki Baale!
- Tebi, o, Astarto Tanit, koja si plodnost prirode!
- Tebi, o, Molohu, koji si duh vaseljene!
- Zaštiti oružje Kartagine, o, Bel Beritu!
- Zaštiti nepobedivog Hamilkara, Bel Zebube!
- Izlij svoju večnu vatru na Rim!
II

SAGUNT

- Odgovorite im da Hanibal nema vremena da sluša diplomatske

razgovore; odgovorite im da im ja ne jamčim za život ako dođu među
ovu naoružanu vojsku, sastavljenu od vojnika najrazličitijih plemena,
a koja sva odreda mrze Rim.
- Sagunte! Sagunte! Osvojićemo te najuriš! - pevali su vojnici
Kartagine pod zidinama grada, praveći nasipe i ravnajući puteve za
opsadne tornjeve. Reku Ebro su već davno prešli, borba se sada vodila
na teritoriji grada Sagunta, a i sam grad je već bio opkoljen.
- A Rim od sebe ne daje glasa, kao da ne postoji! - govorio je
Hanibal.
Rim je, međutim, s najvećom užurbanošću, slao svoje izaslanike i u
Hispaniju, i u Afriku, i preduzimao diplomatske misije koje nisu davale
nikakve rezultate, koje su bile ponižavajuće za pripadnike latinske
rase. Hanibal uopšte nije hteo da primi izaslanike Rima; Kartagina ih
je, međutim, dočekivala obasipajući ih istočnjačkom raskoši, cvećem,
smešila im se i samo za njih priređivala beskrajne svečanosti.
Ćutke su ih slušali; puštali da im odgovara Hanon na svoj
uobičajeni način, slatkim rečima. Oni su govorili i govorili, ali se njihov
glas gubio u zavodljivim izjavama da je Kartagina prijateljski
raspoložena prema Rimu, da poštuje ugovore, da je spremna da podeli
Sredozemno more na dva tačno razgraničena dela i, sve tome slično.
- A šta je sa Hanibalom?
- A šta znači Hanibal?... Mladić koji se otrgao sa uzde i mora da se
iživi. Neće se ništa dogoditi. Čarke sa Saguntincima. Sagunt izaziva, jer
iza njegovih leđa stoji Rim.
- Ali, zašto Rim ne stane na put tom izazivanju?
- Zašto vlada Kartagine ne pruži dokaze o svom prijateljstvu, zašto
ne naredi Hanibalu da ponovo pređe Ebro?
 - Hanibal će ponovo preći Ebro čim od Sagunta dobije
zadovoljenje za izazivanje i agresiju Saguntinaca prema Kartagini.
Hanibalov pomoćnik Jaskon se blago nasmešio, prilazeći svome
poglavici.
- Još nisu otišli!
Hanibal se omalovažavajući nasmejao i slegao ramenima.
- Neka ih, neka čekaju izaslanici Rima. U međuvremenu se kule
Sagunta ruše jedna za drugom. Kako stoji stvar sa polaganjem mina1
ispod bedema?
- Naši kopaju pod zaštitom štitova; artiljerija stalno bije po
zupčastim zidinama kula i tako drži strelce na odstojanju.
Hanibal je pogledao u pravcu moćnih zidina Sagunta, koje su se, u
svetlosti zalazećeg sunca, isticale u svoj svojoj snazi, poput kakvog
alpskog bastiona.
- Meni se ne žuri - tiho je rekao - sve je ovo samo priprema za ono
što tek treba da se desi, kad nastupi pravi trenutak, e onda da, onda
ćemo se zaista požuriti.
- Na kakav trenutak misliš, o, Hanibale?
Hamilkarev sin je pogledao Jaskona onim svojim očima boje
gvožđa čiji pogled niko nije mogao da izdrži. Jaskonova kosa već je
bila prošarana srebrnim vlasima, ali je on, pred tim mladim čovekom
koji još nije bio navršio ni tridesetu, zaćutao ispunjen dubokim
strahopoštovanjem.
- Zar misliš da je Hanibal tako detinjast da ratne planove, duboko
skrivene u svojoj glavi, otkrije, makar to bilo samo svom najmilijem
prijatelju? Kad dođe određeni čas, saznaćeš. Tada će i Rim, i ceo svet,
videti ono što do sada niko nije ni pokušao, niti izvršio.
- Kroz tvoja usta govore bogovi naših otaca, o, Hamilkarov sine.
Dakle, nećeš da primiš rimske izaslanike?
- Neka čekaju! Primiču ih samo da bih im pokazao kako gore
ruševine Sagunta.
- To znači rat.
- Da, ako oni to žele... pa ako i ne žele, Jaskone.
- Razumem.
Strašna buka, od koje je zadrhtala čitava zemlja, prekinula je
razgovor dvojice Kartaginjana. Svoje poglede uprli su oni tada u
zidine Sagunta. Uzdizao se ogroman oblak prašine i, malo po malo,
prekrivao konture tvrđave. Prolomila se vika nejasnih glasova,
odjeknulo sudaranje oružja.
- Bedem je srušen! - povikao je Hanibal. - Gledaj, Jaskone! Tri
glavne kule više se ne vide: grad je naš! Naredi da se oglase trube i da
čitava vojska krene najuriš!
U samoj tvrđavi borba se vodila svom žestinom. Usled
neprekidnog udaranja starih ratnih sprava za probijanje zidina i
dejstva mina u samim temeljima utvrđenja, veliki deo zidina, kao i tri
najviše kule iz prvog kruga, nisu više postojali. Kroz veliki otvor koji
je tako nastao navaljivali su vojnici Kartagine. Ruševine su obrazovale
zid koji je služio kao nasip, kako braniocima, tako i napadačima.
To nije bila jedna od uobičajenih borbi, slična tuči, do kojih često
dolazi pri osvajanju gradova. Naprotiv. Čete su se sada borile uredno
postrojene, kao na otvorenom polju, na prostoru nastalom između
ruševina i preostalih zgrada. Nada i očajanje borili su se podjednakom
žestinom.
Kartaginjani su se nadali da će sa malo više snage zauzeti tvrđavu;
Saguntinci, koji su se borili za svoju otadžbinu, sad kada više nije bilo
zidina da ih zaštite, borili su se protiv neprijatelja izlažaći sami sebe.
Da neprijatelj ne bi zauzeo napušteno mesto, niko nije uzmicao ni za
korak. Što se više sužavao prostor na kojem se vodila borba, bilo je
sve više ranjenika; na kratkom razmaku između oružja i tela, nijedan
udarac nije bio uzaludan.
Saguntinci su se služili falarikom, vrstom oružja za bacanje u
obliku dugačkog koplja na čijem je kraju pričvršćena u smolu
natopljena kučina. Gvožđe je bilo dugačko tri stopala, tako da je
moglo da probode i oklop, i samog vojnika. Ova vrsta oružja bila je
utoliko strašnija, što su ga ratnici bacali sa plamenom. Kada bi koplje
probilo štit, čak i onda kad vrh ne bi dodirnuo telo, vojnik bi zbog
vatre bio prisiljen da odbaci štit i da tako ostane potpuno nezaštićen.
Borba je trajala dugo, i njen ishod je bio neizvestan. Hrabrost i
pouzdanje, sve je bivalo veće na strani Saguntinaca, dok su
Kartaginjani, pošto nisu pobedili pri prvom jurišu, smatrali da su
pobeđeni. Na kraju su branioci, uz strašnu viku i u ogromnom naletu,
potisnuli napadače do ruševina zidina, koje su ih sputavale i o koje su
se zaplitali, tako da su ih konačno oterali sve do njihovih logora.
Stojeći na krajnjem rubu nasipa, Hanibal je prisustvovao jurišu,
hrabrio svoje vojnike, ali nije imao naročitih iluzija da se brzo može
pobediti. Kao iskusnom vojniku, bilo mu je jasno da je prodor moguće
organizovati s relativno malo ljudi, ali i da za napadače ne postoji
mogućnost za manevrisanje u masi.
Trube su zatrubile na povlačenje, koje se odigralo u potpunom
redu, uz stalnu borbu sve do bedema napadača.
- Učinili smo tek prvi korak - rekao je punski vojskovođa svojim
starešinama, ne pokazujući ni srdžbu, niti zabunu - ali je grad osuđen
na propast. Sada je sve samo pitanje vremena.
- Pošto si siguran u pobedu, zar nisi voljan, o, Hanibale, da primiš
rimske izaslanike?
Onaj koji je tako govorio bio je Maarbal, stari i iskusni ratnik. Bilo
je poznato da on pripada Hanonovoj stranci i da, iako Hanibalu
pošteno služi, vođu svoje stranke u Kartagini o svemu što se dešava na
bojnom polju obaveštava tačno i do najsitnijih detalja.
- Neka čekaju! - odgovorio je Hamilkarov sin, posmatrajući
visokog vojnog starešinu krišom, s napola zatvorenim očima.
- Porušeno je tek sto aršina zidina; legatima Rima mogao bih da
pokažem samo jednu brešu.
- A šta da im odgovorim, Hanibale?
- Pošto je tebi, Maarbale - ironično i mirno odgovorio je vrhovni
vojskovođa - toliko stalo do dostojanstva rimskih legata, odgovori im
da Hanibalu leži na srcu nepovredivost njihove ličnosti; kad bi oni sad
krenuli preko bojišta, ja ne bih dao nijedan as za njihovu sigurnost.

* * *
Izaslanici Rima su stajali pred senatorima Kartagine i ćutali.
Senatori su sa izvesnom nelagodnošću saslušali tumača koji je
prevodio molbe i zahteve izaslanika. Osećali su, pri tome, da su ti
zahtevi opravdani i niko se nije usuđivao da na sebe preuzme
odgovornost i prvi uzme reč.
Usled te tišine ledila se krv u žilama rimskih izaslanika. I najviše
predstavništvo Kartagine dočekalo ih je kao što ih je dočekao Hanibal,
i nanosilo im iste uvrede kakve su doživeli na Hanibalovom bojištu!
To je bio razlog što je vođa izaslanstva, Flak Valerije, dodao samo
još nekoliko reči prepunih gneva.
- Ja, senatori, jasno vidim da se u Kartagini ne poštuju više ni
ugovori, niti izaslanstva. Hanibal nam je odgovorio sa podsmehom, a
vi nam odgovarate ćutanjem.
Ustao je stariji sufet.
- Govori ti, Hanone - rekao je.
Stari vođa stranke tužno se osmehnuo i ustao:
- Neka bude! Vi, senatori, želite da Hanon prvi uzme reč, kako bi
vas izveo iz neprilike u koju su vas doveli izaslanici Rima svojim
ubedljivim izlaganjem. Teško je osporavati očiglednu istinu. Ali, pošto
vi tražite da ja iznesem svoje mišljenje, odgovaram vam sa
uobičajenom iskrenošču: pravo je u celini na strani Rima...
- Rimskog zlata! - prekinuo ga je neki glas.
- Dosta već jednom sa tom glupom klevetom o rimskom zlatu!
Hanon bi mogao dati toliko zlata da se kupi čitav narod, ali vam ja
kažem da je svako od vas, u dubini duše, kao i ja, potpuno ubeđen da
su Rimljani u pravu. Mi smo na pragu novog, dugotrajnog, opasnog,
strašnog rata, koji će možda značiti propast za jednu od dveju
zaraćenih strana. Ali, tako mora da bude! Vi ste vojsci uputili, kao
kada neko stavi strugotinu pored vatre, mladića koji je izgarao od
želje za vlašću, vi ste sami raspirili požar u kome sada gorite. Vaša se
vojska nalazi pod Saguntom, tamo gde ne bi smela da bude, ni s
obzirom na ugovore, niti s obzirom na savez.
- Ti zaboravljaš da si Kartaginjanin, o, Hanone! - glasno je povikao
Kartalon, jedan od najuticajnih članova stranke Barka.
- Ja u prvom redu ne zaboravljam da sam častan čovek. Ove
ugovore, koje Hanibal danas otvoreno gazi, potpisali ste i vi. Neće
proći mnogo vremena, a zbog ovakve vaše politike, rimske legije će
opsednuti Kartaginu. Vodiće ih i pomagati oni isti bogovi koji su već
ranije osvetili pogaženu vernost. Setite se ostrva Egada i bitke kod
Eriksa: i to su bili plodovi pogažene reči! Tada je živeo otac mladića
koji je sada uperio oružje ne samo protiv zidina Sagunta, već i protiv
same Kartagine.
Što je Hanon duže govorio, to je pažnja skupštine bivala sve veća.
Niko se više nije usuđivao da ovoga prekine. Hanon je govorio polako
i razborito. Izgledalo je kao da svaka njegova reč zaseca novu brazdu.
- Propast Sagunta, neka da Baal da ne pogodim, srušiće se na našu
glavu: rat koji smo započeli sa Saguntom, moraćemo da nastavimo sa
Rimom.
 - A zar bi ti hteo - ponovo je uzbuđenim glasom upitao Kartalon -
da se mi odreknemo Hanibala i da ga, kao kakvog zarobljenika,
predamo u ruke Rimljana? Da li tako sme da govori jedan
Kartaginjanin?
- Ja dobro znam da je Hamilkar umro - mirno je uzvratio Hanon,
okrenuvši se ka svome sagovorniku - jer, da je on živ, mi bismo već
bili u ratu sa Rimom. Sad, međutim, mrzim i proklinjem tog mladića
koji nas, poput neke goruće baklje, vodi u rat. Ja ne samo što bih ga
predao Rimljanima u ruke, već smatram da bi ga trebalo proterati na
najudaljenije ostrvo na svetu, kako više ne bi mogao da ugrozi naš
mir.
- Ako ne znaš da daš kakav drugi savet - ponovo ga je prekinuo
Kartalon - zašto toliko govoriš?
- O, ja vam još nešto savetujem. Savetujem vam da poštujete
ugovore; savetujem vam da pošaljete izaslanike u Rim kako bi
zadovoljili Senat; savetujem vam da Hanibalu izdate naređenje da
obustavi opsadu Sagunta i da se u Sagunt uputi izaslanstvo radi
naknade pretrpljene štete. Eto, to vam savetujem ja, Hanon, koga vi ne
smatrate za Kartaginjanina, samo zato što vam govori ono što
odgovara pravičnosti.
Posle toga, Hanon je seo i zaćutao.
- Zaista si govorio onako kako bi mogao da govori Flak Valerije -
ogorčeno je primetio Kartalon. - Što se tiče odgovora koji Senat
Kartagine duguje Rimljanima, ja bih ga, ukoliko se s tim složi ovo
visoko veće, formulisao sledečim rečima: „Rat nije otpočeo Hanibal,
već stanovnici Sagunta, a isto tako smatram da Rim ne bi mudro
postupio kad bi dao prednost građanima Sagunta, umesto starom
prijateljstvu sa Kartaginom.” Da li Veće usvaja predlog?
Većina članova Senata visoko je podigla ruke.
- Usvaja - zaključio je stariji sufet. - Idi, dakle, o, izaslaniče Rima, i
saopšti svome senatu odgovor Kartagine!
Izaslanici su ćutke saslušali poslednje reči i u tišini napustili Senat.
- Ja zaista - rekao je Flak Valerije - jasno uviđam da je opala slava
Rima, čim njegove izaslanike primaju samo zato da bi ih ismejali.
- A zar nismo mi sami krivi što je slava Rima tako nisko pala, kad
ne pružamo nikakvu pomoć narodima koji su nas molili da ih
zaštitimo? Herojski Sagunt umire, a Rim ni prstom ne miče da bi mu
pomogao - rekao je Kvint Popedije.

* * *
Sagunt je umirao i vapio.
Svakoga dana sužavao se prostor na kome se vodila borba,
svakoga dana rušio se poneki deo gradskih zidina, branioci su svakog
dana na brzinu podizali nove zidine ne bi li popravili srušeno.
Namirnice nisu stizale; zalihe žita bile su iscrpljene, tako da su ljudi
mleli narazličitije žitarice i mešali ih sa slamom; voda u bunarima bila
je zagađena; smrt je kosila.
Kartaginjani su udvostručavali navalu, ne vodeći računa o
gubicima. Pod zaštitom oklopljenih kornjača, Numiđani su potkopavali
temelje gradskih zidina. Stene nisu bile uzidane i lako su se rušile, ali
je, opet, izgledalo kao da se broj branilaca stalno udvostručava. Žene
su se borile rame uz rame sa svojim muževima, deca su donosila
kamenje, strele, zapaljive materije. Na napadače su se izlivale čitave
bujice vrelog zejtina i rastopljenog olova, branioci su rušili kuće da bi
došli do materijala neophodnog za borbu.
Hanibal, koji je svojoj vojsci svečano obećao da će za osam dana
osvojiti Sagunt, naišao je na neviđeni otpor koji je trajao čitavih osam
meseci. Ipak, on je sačuvao svoje spoljašnje spokojstvo, kojim je tako
dobro prikrivao neobuzdanost svoje prirode i svoj nagon za akcijom.
Sa brežuljka na kojem se nalazio njegov šator, on je svakog dana
ćutke gledao u pravcu grada koji ima toliko smelosti da mu prkosi.
- Uzvišeni Hamilkarov sine - obratio mu se jednog dana Giskon - mi
ovde traćimo dragoceno vreme, i to će, možda, štetno uticati na tvoje
dalje planove.
Rečenica je bila lukavo smišljena jer veliki vojskovođa nije
podnosio da mu se postavljaju direktna pitanja.
- O kakvim to planovima govoriš, Giskone?
- O onima koje si ti ranije nagovestio, božanstveni.
- Prepusti božanstva sveštenicima. Tebi je vrlo dobro poznato da ja
ne verujem u druga božanstva, osim u snagu svoje mišice i bistrinu
svoje misli. No, dobro si zapazio: ovo otezanje mi teško pada.
- Mogli bismo ga skratiti.
- A kako?
- Putem pregovora. U Saguntu postoji neko ko održava vezu s
našim logorom, neko kome na srcu leži teško stanje građana, naročito
sudbina dece koja su iznemogla zbog nedostatka hrane, i sudbina žena
koje bi, ukoliko drugačije ne bi bilo ugovoreno, mogle da padnu u
naše ruke.
- A koje taj neko?
- To je saguntski plemić, jedan od vojnih starešina, zove se Alkone.
On je poslao vesnike Hispancu Alorku, koji ti je dobro poznat, a koji je
nekad bio njegov prijatelj.
Hanibal je razmišljao nekoliko trenutaka, a zatim je naglo podigao
glavu.
- Neka dođe da sa mnom govori; biće mu obezbeđena potpuna
sigurnost dok bude išao bojištem.
Umiralo se u Saguntu, ali niko nije govorio o predaji. Građani su se
već odavno zakleli da će radije umreti pod ruševinama koje su se
dimile na sve strane. Bilo im je dobro poznato da se pred njima nalazi
neprijatelj od koga ne mogu da očekuju nikakvu milost. Hanibal je bio
odvažan, ali neveran; njegove su reči imale isključivo vrednost ratnih
smicalica; bio je hrabar, ali okrutan; jak, ali nemilosrdan; nije se plašio
ni bogova, niti upravljača Kartagine; u životu je imao samo jednog
gospodara: svoga oca; priznavao je samo jednu moć: snagu svoje
volje.
Alkone je gledao kako građani stoički umiru; video je kako deca,
pošto bi na zidine donela poslednji kamen, padaju pokošena glađu;
posmatrao je žene koje više nemaju ni kapi mleka za svoju odojčad.
Gledajući sa najvišeg dela tvrđave, već mesecima su oni očekivali
da se pojave bojna obeležja rimskih legija.
Šta je radio Rim? Da li je on zbog kukavičluka ovako napuštao
svoje saveznike? Zar tamo, u Rimu, nisu shvatali da je ovaj nepravedni
rat protiv Sagunta bio samo izazivanje?
- Ja odoh - rekao je Alkone svojoj ženi, koja ga je ćutke posmatrala,
i deci koja su se oko njega zbijala.
- Čemu se nadaš? - upitala ga je žena.
- Da ću dirnuti pobednikovo srce, ukazujući mu na našu hrabrost.
On je vojnik, a vojnik mora da shvati i da se divi onima koji ovako
umiru za svoju otadžbinu.
- Šta kažu gradske starešine?
- Ubili bi me kada bih im govorio o uslovima, ali ja to moram. Ako
mi pođe za rukom da od Hanibala istrgnem časne uslove, vratiću se,
ne uspem li, onda je ovo naše poslednje viđenje.
Stojeći pred Hanibalom, Alkone je bio rečit, ali se nije služio
nikakvom govorničkom veštinom; zaklinjao ga je, ali nije bio slab.
- Kaži - pitao je Hanibal - šta traže građani Sagunta?
- Da mogu umreti.
- Zašto si onda došao?
- Isključivo po svojoj sopstvenoj volji. Došao sam zbog patnje žena
koje nemaju čime da nahrane decu; došao sam zbog dece koja više
nemaju hleba; došao sam zbog staraca koji više nemaju suza.
- Čemu se nadaš?
- Divljenju nepobedivog vojnika prema narodu koji je radije
odabrao smrt nego ropstvo. Šta ti ovome narodu nudiš?
- Život.
- Pod kojim uslovima?
- Slušaj me: ja bih mogao da ne govorim sada o uslovima, ali ti si
umeo da govoriš srcu vojnika. Ja se divim junacima. Neka građani
Sagunta izađu iz svoga grada i neka pođu u zemlju koju ću im ja
odrediti. Meni će predati sve srebro i zlato koje u gradu postoji, a
Turdetanima će vratiti celokupni ratni plen koji su im u prošlosti oteli.
Sobom mogu poneti po jednu ili dve presvlake. Hanibal će samo pod
tim uslovom zaboraviti izazivanja, ovaj dugi rat, svoje mrtve vojnike,
tešku ranu koju je lično zadobio pod vašim zidinama, a koja ga zamalo
nije stala života. O, ti sigurno nisi očekivao toliku milost od Hanibala!
Suze srdžbe i očajanja izbrazdale su lice branioca Sagunta.
- Bio bih podlac, Hanibale, kad bih se vratio u svoj grad i odneo
sugrađanima slične poruke; kad bi me ubili, pravično bi postupili. U
tvojoj sam vlasti, možeš me ubiti, ali se Alkone u Sagunt neće vratiti sa
tako ponižavajućim predlozima.
Hanibal nije mogao da se odluči da li da sopstvenom rukom ubije
tog smelog čoveka koji se tu sada sa njim takmiči u hrabrosti, da li da
ga preda u ruke krvniku, ili da ga, i protiv njegove volje, vrati u
Sagunt. Reč je uzeo Hispanae Alorko.
- Ja ću, o, Hanibale, otići da saopštim tvoje uslove građanima
Sagunta. Nisam iz tog grada, ali sam nekad bio njihov gost, saslušaće
me.
Glasnik sa belom zastavom, u pratnji trubača, približio se zidinama
Sagunta.
- Građani, čujte, čujte: Hispanae Alorko, vaš stari prijatelj i gost,
dolazi k vama da vam saopšti Hanibalove uslove za mir. Primite ga
kao gosta i prijatelja i saslušajte ga.
Visoko sa zidina neko je doviknuo:
- Neka Alorko uđe u Sagunt!
Senat je bio okupljen na trgu, narod se tiskao na prilazima.
Prolazeći između vojnika i mase sveta, Alorko je oko sebe
primećivao samo mršava lica, grozničave oči, tužne i nepoverljive
ljude. Nijedna kuća nije bila čitava. Kamenje iz bacača, a i sami
građani, svojevoljno su uništili gotovo sve stambene zgrade, kako bi
od greda pravili oružje i ratne sprave, a kamen bacali na neprijatelja.
Kad je Alorko stigao na trg, senatori su ustali da bi gostu ukazali
poštovanje. Setili su se srećnih vremena kada je Hispanae, poreklom
iz plemićke i bogate porodice, dolazio kao gost u Sagunt, sa svojom
pratnjom i porodicom. Tada je dolazio da pregovara o savezu i o
trgovini, a sada namerava da pregovara o miru.
Niko se nije zavaravao, radilo se o predaji.
- Kakve nam vesti donosiš, o, Alorko? - zapitao je posle kratkog
pozdrava najstariji senator.
- Donosim vam mir - odgovorio je Hispanae.
- Ako nam donosiš častan mir, saslušaćemo te, sine. Sagunt već
osam meseci odoleva neprijatelju koji je od njega deset puta jači i po
broju, i po snazi. Izginulo je više od polovine građana, a preostali
svakog dana umiru od gladi. Šta Hanibal od nas traži? Mi nismo tražili
da se predamo i već smo odavno odlučili da svi umremo.
- On vam nudi život - odgovorio je Hispanae uzbuđenim glasom. -
On vašoj deci i vašim ženama garantuje bezbednost i poštovanje.
Sagunt neće biti izložen pljački, pokolju i osveti. Napustićete grad i
poneti svaki po dve presvlake, i krenuti u zemlju koju će vam on
odrediti. Tamo ćete za sebe podići novi grad, a ovaj on uzima za sebe,
jer ga je skoro u celosti osvojio. Vama će prepustiti okolinu grada.
Hanibal, takođe, zahteva da položite oružje, da mu, na ime pravedne
ratne odštete, predate sve srebro i zlato koje se nalazi u gradu; vama
još ostavlja...
- Oči da plačemo! - gromoglasno ga je prekinuo najstariji senator,
srdito bacajući na zemlju znake svoga dostojanstva. - To je, dakle,
Hanibalova velikodušnost! I to su uslovi koje nam ti, o, Alorko,
donosiš posle osam meseci borbe, žrtava i pobeda! Istinu rekoh: i
pobeda, jer smo mi, građani Sagunta, često viđali leđa tih gordih
Feničana, često smo ih kao kakvo stado ovaca saterivali u njihove
logore. Sada pobednik od nas sve zahteva, oduzima nam čak i čast, a
ostavlja nam samo goli život. Idi, Hispanče, i odgovori Hanibalu da mi
još nismo pobeđeni jer on još nije osvojio Sagunt, a što se srebra i
zlata tiče koje on zahteva, gledaj...!
Kod tih reči, senator je rukom pokazao na džinovske lomače od
naslaganih drva koje su se uzdizale posred trga.
- Znaš li ti za koga su ove lomače spremljene? Pripremili smo ih za
nas, za našu decu, za naše žene, ako neprijatelj bilo kad prodre unutar
zidina našeg grada. Potpalite lomače! Podmetnite vatru da naš gost
vidi kako umiru senatori Sagunta!
Pred zaprepašćenim Alorkovim očima put neba su pokuljali gusti
stubovi dima, a pojavili su se i afrički robovi, koji su u naručju nosili
velike prepune korpe. Bio je to novac, bogatstvo izneto iz hrama,
blago iz državne kase, grivne i đerdani žena, i sve je to donošeno na
trg da bi tu bilo bačeno u oganj. Sve to srebro i zlato istresali su robovi
u džinovske mangale, u nadi da će ga tako uništiti i oteti od
pobednika.
- Stanite, izbezumljeni ljudi! - povikao je Alorko. - Srebro i zlato vi
ne možete uništiti, možete mu samo dati drugi oblik, ono će ipak
pripasti Hanibalu!
Čitava reka rastopljenog metala uskoro je potekla sa lomače, ali
Alorko više nije posmatrao uništeno blago, već izbezumljene ljude
koji ulaze u guste kolutove dima i bacaju se u usijanu žeravicu; gledao
je kako senatori, sopstvenim rukama, u užarene peći guraju žene i
decu, praćeni lelekom naroda na prilazima; gledao je raspasane i
raščupane žene kako cepaju haljine, čupaju kose i bezumno jure ka
lomači. U rukama su nosile sve što je predstavljalo bilo kakvu
vrednost: haljine, nakit, skupocene kovčežiće, pokrivače. Ko ništa više
nije imao, podizao je visoko na ramena slabašno dete da bi ga, u času
prinošenja poslednje žrtve, ponudio bogovima. Crne figure ocrtavale
su se pred vatrom koja je plamtela, da bi zatim iščezle u moru varnica.
Bio je to jeziv prizor. Lelek naroda uzdizao se put neba, praćen
pucketanjem vatre i vikom boraca na zidinama.
 - Evo šta znači Hanibalova reč! - povikao je stari senator. - Vojska
juriša na gradske zidine! Ukloni mi se, Hispanče, s očiju pre nego što
zaboravim da si mi gost!
Strahovita tutnjava zaglušila je reči starca. Sa strane zidina
uzdizala se put neba gusta zavesa prašine; gomile sumanutih ljudi,
pocepanih i u krvi ogrezlih vojnika preplavilo je trg.
- Srušila se velika kula! - vikali su - Neprijatelj prodire u grad!
Od toga trenutka Alorko se više nije mogao setiti šta se posle
desilo u Saguntu jer, ono što je video, bilo je strašno i neverovatno.
Ceo grad je bio u plamenu. Građani su golim rukama palili sopstvene
kuće, a zatim se u plamen ruševina bacali zajedno sa čitavom
porodicom. Vojnici koji su još bili sposobni, borili su se, probijajući se
kroz dim i kišu ugaraka, za svaku pojedinu ulicu. Borba se vodila na
svakom raskršću, pored svakog srušenog zida; kao u nekom jezivom
klupku, ljudi su se kotrljali po zemlji i međusobno razdirali noktima i
zubima. Na drugim mestima punski vojnici su klali one koji su već bili
potpuno nemoćni, nasumice udarajući po gomili koja cvili. Hanibalovo
naređenje glasilo je da se ne poštedi niko iznad četrnaest godina.
Dok je Hanibal čekao da se Alorko vrati, stigao je u feničanski
logor vojnik iz njegove pratnje i ispričao kako građani Sagunta pale
svoje bogatstvo, u oganj bacaju svoje žene i decu, i sami gore u
plamenu.
- Ne štedite tako okrutne ljude! - povikao je Hanibal.
Sagunt, međutim, koji je dogorevao u plamenu, bio je u svojoj
uzvišenoj okrutnosti veći i od Troje, i od Vavilona, i od Tira. Put neba,
koje su zvezde sve više obasjavale, uzdizali su se rojevi varnica,
možda duše heroja, branilaca grada.
Vojnici, umorni od tolikog klanja i krvi, postepeno su se vraćali u
svoje šatore; grad je opusteo i polako dogorevao pod zvezdanim
nebom; Hanibal je čitave noći stajao na ulazu u svoj šator, pogleda
prikovanog za poslednje kule koje dogorevaju poput voštanih
buktinja. Kažu da je tad uzviknuo:
- O, Sagunte, kada bi Rim, kada bi latinski gradovi imali samo deo
tvojih vrlina i tvoje hrabrosti, Hanibal bi se zauvek odrekao rata!
III

LIK KARTAGINE

Kad je u Rim stigla vest o padu Sagunta, u narodu koji je upravo

proslavljao svoje Luperkalije, zavladao je izvestan nemir. Konzuli i
tribuni nisu smeli da obustave svečanosti, iako je među njima bilo i
onih koji su zahtevali da se to odmah učini. Publije Kornelije i Tit
Sempronije pozvali su senatore na tajnu sednicu, trudeći se na sve
načine da narod o tome ništa ne sazna.
Dok je Publije Kornelije govorio, senatori su zbunjeno ćutali.
Njegove su reči bile oštre, ali pravične, tako da mu se ništa nije moglo
zameriti.
- Sa padom Sagunta, Rim je izgubio polovinu svog ugleda - govorio
je konzul - ali pazite, senatori, u narodu ima i takvih koji kažu da Rim
nije izgubio samo polovinu, već čitav svoj ugled!
Stari Kaj Sulpicije slegao je ramenima:
- Stvari ne treba preuveličavati. Ugled se gubi zbog toga što nam je
neko naneo uvredu; mi bismo ga izgubili kada se za nanetu uvredu ne
bismo osvetili.
- Velika je stvar osvetiti se za nanetu uvredu - povikao je Tit
Sempronije - ali je mnogo bolje sprečiti je! Šta će o nama misliti hrabri
Saguntinci? Kako sada u podzemnom svetu sude o nama duše
poginulih heroja?
- Kartagina je prešla sve granice! - uzviknuo je iz gomile jedan od
senatora, čije se lice nije moglo raspoznati.
- Recite da je Hanibal u svojoj drskosti prešao sve granice i bićete
u pravu - nastavio je Publije Kornelije - jer tri četvrtine naroda
Kartagine želi mir.
- Svakako, o, Publije - odgovorio je stari Sulpicije - jer su Feničani
trgovački narod, ali pošto vojna stranka ima većinu u Senatu, mudri
Hanon može do mile volje da kali svoje srce mudrim govorima, nikada
neće dobiti nijedan glas većine.
- Govorimo onako kako jeste - nastavio je konzul - manimo se
prekora, grdnji i uvreda, jer se Rim nalazi pred najvećom opasnošću
otkad postoji. Trgovci su, to se ne može poreći, postali vojnici, i to
surovi i prekaljeni vojnici. Oni već dvadeset četiri godine vežbaju u
Hispaniji, i to pod vodstvom sposobnih i hrabrih vojskovođa, kao što
su Hazbrubal, Hamilkar i sad, konačno, Hanibal. Zahvaljujući svojim
pobedama, pridobio je taj slavoljubivi mladić sve narode Iberije, a
verovatno je da će protiv nas podići i sva galska plemena i pokušati da
pobuni i sve naše latinske saveznike, čak i susedne narode. Postoji
samo jedno sredstvo da se to spreči, ako ne želimo da i to bude
prekasno.
- A kakvo je to sredstvo, Kornelije? - stizala su pitanja sa svih
strana.
- Rat.
Svi su zaćutali, ali se niko nije usudio da pobija konzulovo
mišljenje.
- Kartagina - nastavio je Publije Kornelije - ne razume drugi jezik.
Diplomatske misije nisu dosad donele ništa drugo osim slatkih reči
koje su često zvučale kao poruga. Rat, senatori, i to ne više rat na
ostrvima i u kolonijama, već rat na samom afričkom tlu.
- Zar smo baš prisiljeni da narod stavimo pred tako tešku odluku? -
primetio je senator Sulpicije. - Ne ometamo, ipak, svečanosti, ali
postupajmo tako kao da se već nalazimo u ratu. Trebalo bi regrutovati
nove vojne obveznike, valja uputiti nove legije u Iberiju, Galiju,
Siciliju, a zatim: lađe, lađe, lađe! Kartaginu možemo pobediti samo ako
budemo imali dovoljno lađa.
Nadomak proleća, Rim je tog februarskog dana, vedrog i toplog
kao da je april, ludovao slaveći svoje Luperkalije.
Prošli su već vekovi kako u Rimu više nisu pasla stada, kao što je
bilo nekada, za vreme dobrog kralja Kvorona, ali narod nije propuštao
priliku da oda počast dobrom bogu Luperku, koji stada štiti od
vukova. Bile su to svetkovine pokajanja i ispaštanja. Nije, doduše, nije
bilo stada da ih sveštenici poškrope svetom vodicom, ali je zato rimski
narod preuzimao ne sebe ulogu stada, samo da bi se veselio, i da bi
obnovio uspomenu na stare obrede.
- Nama je nepoznat onaj sumorni način prinošenja žrtava kojim
Kartaginjani odaju poštovanje svome bogu Baalu - rekao je Tit
Sempronije, dok je sa visine Palatina posmatrao kako sveštenici boga
Luperka, zaogrnuti svežim kožama žrtava prinetih na žrtvenik, kreću
od hrama u procesiji gradskim ulicama između naroda koji se okuplja
na uzvik: Io Luperce!2 - ali su ti Feničani, trgovci i gusari, ozbiljniji od
nas čak i u svojim obredima. Pogledaj, Kornelije, taj bezbrižan narod
koji, čak ni na trenutak ne pomišlja na neposrednu opasnost koja nam
preti.
- Stvar je u tome što smo mi Latini, a ne Feničani - smešeći se,
odgovorio je Kornelije - i u tome je, možda, naša prednost. Pitanje je
da li će narod Kartagine ostati tako priseban kad se naše legije
utabore u ravnici Zame.
- Neka daju bogovi da naša sudbina bude ružičasta kao što je ti
zamišljaš, o, Publije! Ja te, međutim, pitam. Da li će ovaj naš plebs biti
u stanju da sačuva svoju prisebnost onog dana kada Hanibal bude
pred vratima Rima?
- Di omen avertant!3 - uzviknuo je Kornelije, pokretom zaklinjući
bogove. - Nemoguće je to što ti pomišljaš: aegri somnia, carissime!4
Hanibal pred vratima Rima! Onda bi isto tako mogao biti pred vratima
Atine, Sarda i Babilonije. Hanibal zimuje u Novoj Kartagini i brine
svoju brigu. Ne verujem da će mu pad Sagunta doneti mnogo radosti.
Tit Sempronije je zastao, neprestano posmatrajući svog prijatelja i
ratnog druga.
- Meherkule!5
- Da li je moguće da si toliko zaslepljen, o, Kornelije? Svi znamo da
si odličan vojnik, ali je sigurno da nisi nikakav državnik.
- U tome i jeste moja snaga.
- Bolje reci: iluzija. Hanibal zimuje u Novoj Kartagini, ali ne zato da
bi brinuo svoju brigu, već da bi pripremio pohod na Italiju.
Kornelije se glasno nasmejao i zapucketao prstima:
- Nisam verovao da neko može biti rimski konzul, a u isto vreme
praznoveran kao neka matrona. Zar misliš da je Hanibal novi Mars?
Ili, možda, veruješ da je on tako lud i da, posle lekcije koju je Lutacije
dao Feničanima kod Egada, pomišlja da se iskrca na naše poluostrvo?
Zar tebi nije poznato da mi već raspolažemo flotom daleko moćnijom
od one kojom raspolažu Feničani?
 - A zar sam ja tebi rekao da će on doći morem?
- Znači, kopnom? Ili će možda leteti, poput neke orlušine? Možda
preko Hispanije? Preko Galije? I misliš da će proći između
neprijateljskih naroda koji su spremni da ga raščereče? Ili, možda,
pomišljaš da će on, poput orlova, preleteti Pirineje, Alpe, gde vlada
potpuno bespuće i gde je šačica od desetak ljudi, rušeći stene, u stanju
da uništi na desetine hiljada?
Kornelije je govorio ironično, smejući se, ali nije ličilo da je i Tit
Sempronije sklon takvoj šali. Njemu je čelo bilo namršteno, a pogled
mračan.
- Senatori te šalju u Iberiju, o, Kornelije - rekao mu je prividno
mirno.
- Hajde, dakle, u Iberiju, pa češ videti kako tamo vole Rim! Pokušaj
da im posle pada Sagunta govoriš o savezu sa velikim rimskim
narodom. Ili, možda, misliš da nas Gali, pobeđeni kod Alije i kod
Talmone, više vole?6 Što se, pak, tiče Pirineja i Alpa, kažem ti samo
ovo: Ti ne poznaješ Hanibala! Bogat i častoljubiv trgovac, kome je
očeva sreča oduzela pamet.
- Sastavi ujedno: ozbiljnost i jednostavnost Cincinata, jarost i
naprasitost jednog Kamila, smelost jednog Pira, genijalnost
Aleksandra i dobićeš - Hanibala!
- Io Luperce! - vikao je narod.
Rimske gospođe, okićene cvećem, padale su na kolena pred
procesijom Luperka i saginjale se očekujući po leđima udarce biča,
koje su, u znak očišćenja i poslušnosti, sveštenici boga Luperka delili u
izobilju.
Mladi ljudi su, pošto bi im prinosilac žrtve čistom krvlju žrtava
napravio znak na čelu, primicali lica sveštenicima da im vunom,
zamočenom u mleko, obrišu krv.
- Rimski narod je još dete - prošaputao je Tit Sempronije. - On
priziva nekog problematičnog boga, u koga sada više niko ne veruje, i
to ga priziva da bi mu sačuvao stado od vukova. O, neka daju bogovi
da od drugih vukova sačuvamo druga stada!
- Kako si ti sve to doznao? - zamišljeno je upitao Publije Kornelije.
- Misliš, u pogledu Luperkalija?
- Ne, u pogledu Hanibala.
- Od ljudi koji me o svemu obaveštavaju. ...Ali ti, najdraži, nemoj
verovati mojim rečima. Idi sa svojim legijama u Iberiju i podigni narod
Hispanije protiv Kartagine. Svašta ćeš doživeti!

* * *
I opet su izaslanici Rima stajali pred senatorima Kartagine.
Izaslanstvo je predvodio Kvint Fabije. U njegovoj pratnji su bili Marko
Livije, Lucije Emilije, Kaj Licinije i Kvint Bebije, sve ljudi u
poodmaklim godinama i govornici. Došli su da pitaju Kartaginjane da
lije Hanibal osvojio Sagunt po naređenju republike.
- Tražim od vas, senatori, da mi bez uvijanja odgovorite da li je
Hanibal po vašoj naredbi napao i razorio ovaj, nama prijateljski grad,
ili je to učinio na svoju ruku? - završio je Kvint Bebije. - Poslednji put
smo od vas zahtevali da nam predate Hanibala, jer je on lično prekršio
ugovor o našem savezu. Danas, međutim, zahtevamo samo da nam
odgovorite da li ga osuđujete, ili se s njim slažete?
Senatori su se glasno nasmejali. Naviknuti na oštroumnu šalu,
Kartaginjani su umeli da se smeju sa ironičnom ljubaznošću. Sedeli su
opušteno na svojim mestima i gledali nekud u prazno.
Reč je ovog puta uzeo Kartalon. Mnogo su ga cenili, jer je bio i
bistar i veoma duhovit.
Stalna i uzaludna izaslanstva Kartaginu su već zamorila, postala su
joj dosadna, izazivala negodovanje. Bilo je jasno da su ratovi suviše
zamorili oholi latinski grad!
- Vaše prvo izaslanstvo, o, Rimljani, koje je zahtevalo da vam
predamo Hanibala, bilo je uzaludno - rekao je Kartalon, sporo
odmeravajući reči.
- Šta?
- Zar ste tako malo cenili Senat Kartagine kad ste smatrali da je
spreman da vam preda svog najboljeg građanina? Danas vaše reči
zvuče blaže, ali je zahtev koji postavljate daleko teži: hteli biste da nas
prisilite da vam se ispovedimo. Pozivate se na ugovore. Dobro,
pozovimo se na ugovore. U ugovoru koji nam je nametnuo vaš
Lutacije nije se uopšte govorilo o građanima Sagunta kao o narodu sa
kojim ste vi u prijateljskim odnosima. Ja ću vam, o, Rimljani,
odgovoriti, služeći se vašim sopstvenim sofizmima: Vi ste izvesno
vreme poricali vrednost ugovora koji smo mi sklopili sa Lutacijem,
govoreći da ga Senat i rimski narod nije ratifikovao; danas mi vama
odgovaramo da poslednji ugovor, koji je s vama sklopio Hazdrubal,
nije rarifikovao Senat i narod Kartagine. Računi su se izravnali!
Ostavite, dakle, Sagunt na miru i recite nam šta nameravate? Zašto da
uzalud traćimo reči praznim brbljarijama?!
Pošto je odmahnuo rukom, Kartalon se dostojanstveno umotao u
svoj plašt i seo. Senatori su se krišom nasmejali.
Kvint Fabije je žurno napravio nekoliko koraka ka središtu agore.
- Istina je - rekao je on jasno i glasno - nije više vreme za
razgovore, već za dela. - Širokim pokretom skupio je zatim kraj svoje
toge i dodao - Donosim vam ovde, senatori Kartagine, mir i rat,
odaberite ono što vam se više sviđa.
Senatori su skočili kao da ih je neko ošinuo.
- Odluči sam, Kvint Bebije! - začulo se sa svih strana.
Više se niko nije smejao. Svi su shvatili da nema mesta
nadmudrivanju.
Kvint Fabije je zatresao togom i ispustio njene krajeve.
- Ja vam, dakle, donosim rat! - rekao je odvažnim glasom.
- Rat! - ponovili su rimski izaslanici.
Sufeti su ustali i ispružili žezla.
- Mi ga prihvatamo, o, Rimljani - rekao je stariji sufet - i sa istim
ćemo ga zadovoljstvom srećno okončati! Izaslanici Rima, recite vašem
Senatu da su se danas ljudi Rima i Kartagine pogledali drugim očima:
kao ljudi i kao vojnici, ne kao govornici.
- Tražimo od vas - nastavio je Kvint Fabije - slobodan prolaz u
Iberiju i pravo da slobodno upućujemo izaslanike narodima Hispanije.
- Dajemo vam to pravo, koristite ga u punoj meri i potpuno
slobodno, o, Rimljani - rekao je Kartalon, smešeći se i ljubazno
potvrđujući svoje reči klimanjem glave. - Idite samo u Iberiju... Tamo
ime Rima, bez sumnje, nailazi na širok odjek. Svakako ćete sklopiti
korisne saveze, naročito sada, posle pada Sagunta. A sada, izaslanici
Rima, na jezeru El Bahira priređujemo u vašu čast naumahiju.

* * *
Sa visine Junoninog brežuljka Kartagina je blistala u punoj lepoti.
Prema severu se pružao ogroman i veličanstven zaliv u kojem su se
belasala mnogobrojna jedra, a prema istoku i zapadu protezala su se i
svetlucala dva slana jezera: Utičko i ogromni plićak El Bahira; tamo su
mladi moreplovci vežbali na svojim triremama7, priređujući velike
pomorske bitke, a gde se, u slučaju potrebe, mogla skloniti i čitava
flota: lakše lađe prenošene su kopnom pomoću naročitih valjaka, a
velike i teške, specijalno podešenim spravama.
Po obroncima Junoninog brežuljka, s one strane koja je okrenuta
zalivu, nalazio se najstariji deo Kartagine, koji je u svojoj arhitekturi
sačuvao feničansko-vavilonski stil: masivne građevine, mnogobrojna
pročelja u kojima je ugrađeno na hiljade emajliranih ploča koje su
nekad, pre propasti, ulepšavale gordi Tir.
Koton, odnosno vojna luka koja se nalazila u podnožju tvrđave, za
neprijatelja je bila potpuno nepristupačna. Bilo je to prirodno
sklonište, zaštićeno čitavim nizom pustih i strmih grebena, na čijim su
se vrhovima nalazila utvrđenja.
Ogromna građevina hrama boginje Tanit koja se, okrenuta ka
istoku, nalazila ispred trgovačke luke, blistala je obasjana sunčevim
zracima poput džinovskog dragulja. Hram je bio poduprt sa tri stotine
monolitnih stubova, obloženih keramičkim pločicama u blistavim
bojama koje su formirale veličanstvene dekoracije i predstavljale
razne životinje, cveće, likove ratnika, sveštenika, heroja. U hram se
dolazilo širokim mermernim stepenicama sa blagim nagibom, na
kojima su i danju i noću stajali vojnici, naoružani kopljem i štitom.
Ceo grad se prostirao na dva velika brežuljka koja su se blago
spuštala prema centru, gde su se nalazili magacini, kuće plebejaca,
vojničke kasarne i pijace. Veliki trgovački poslovi sklapali su se,
međutim, na Forumu, koji se nalazio u podnožju tvrđave, prema
vojnom pristaništu.
Sa visine Junoninog brežuljka pružao se veličanstven pogled na
gradske zidine, čija je dužina iznosila dobrih petnaest milja, kao i na
visoke kule koje su se na kratkoj razdaljini uzdizale posred zidina.
Kartagina je u isto vreme bila i moćno vojno utvrđenje, i čudesno
divan grad namenjen uživanju. Dok bi čovek posmatrao njene zidine,
visoke preko sto pedeset aršina, i kule koje su dva puta više, sticao bi
utisak da je reč o gradu koji nijedna sila nije u stanju da zauzme. Jarak
sa okomitim zidinama, širok pedeset aršina, protezao se duž zidina,
čak i sa brdovite strane. Sa strane okrenute ka ravnici, jarak je bio
napunjen vodom, a sa brdovite, načičkan trnjem i gvozdenim šiljcima.
Duž mora, Kartagina je blistala belinom svog mermera i treperila
raznobojnim ukrasima od keramike. Tremovi, izrazito istočnjačke
lepote, smenjivali su se sa parkovima i visećim vrtovima u kojima su
rasle najrazličitije biljke iz Azije i Afrike, gde su se palme preplitale s
maslinama i čitave šume ruža neprekidno cvetale. Ribnjaci, baseni za
plivanje, fontane sa šaroliko obojenim mlazevima vode, ulepšavali su
šetalište koje se protezalo uz more, gde su se, u predvečerje, u
kočijama koje su vukli gizdavi I arapski i numidijski konji, vozili
senatori, bogati trgovci, matrone.
Bilo je čak i zlatnih kočija. Za njihovu rudu upregnuta su bila po
dva i noja, okićena dragim kamenjem, nakinđurena, ukrašena
trakama. Postojale su i kočije slične čunovima, koje su vukli slonovi sa
prekrivačima u koje su utkane perle, smaragd i tirkiz. Skromni trgovci
su se morali zadovoljiti kamilama, dok je bedni magarac bio jedina
životinja koju je običan narod imao pravo da jaše. Taj narod je
izbegavao deo grada u kojem su živeli bogataši, ispunjavao je,
prenoseći najskromniju trgovačku robu, samo trgove u donjem delu
grada.
Duž trgovačkih pristaništa bili su smešteni raskošni magacini,
krcati najskupocenijom i najneverovatnijom robom iz svih krajeva
sveta. Tu su se mogle naći: svilene tkanine i tepisi iz Sirije; fino posuđe
iz Grčke, sa ostrva Krita, iz Etrurije; razni predmeti od bronze iz Grčke
i Egipta; predmeti od stakla, nežni poput uzdaha, delo majstora iz
Menfija, Tira, Napulja; svakojaki predmeti od slonove kosti i ogrlice iz
Numidije i Mauritanije; etrurski, rimski, feničanski i egipatski nakit i
drago kamenje; oružje, muzički instrumenti i mirisi iz najudaljenijih
krajeva Indije. Sve što se negde u svetu izrađivalo, a što je
predstavljalo retkost, slivalo se na bazare Kartagine, na kojima su
robovi i robinje iz Nubije i Etiopije lepezama hladili posetioce i prskali
ih mirisnim uljima.
Na ulicama grada mogli su se sresti i videti ljudi svih rasa i
najrazličitijeg izgleda. Kartagina je u svoje granice privlačila sve
narode Mediteranskog basena, Male Azije, Afrike, kako robove, tako i
slobodne ljude, i moreplovce, trgovce, šarlatane, mađioničare,
sveštenike najčudnovatijih religija. Tu su bili i Persijanci ponosnog
hoda, sa dugim bradama i očima koje gore poput žeravice, odeveni u
zadivljujuće bogate haljine; Sirijci i Jevreji u svojim dugačkim
haljinama, koji nose torbe prepune najraznovrsnije robe; ozbiljni i
dostojanstveni Egipćani, teški na reći; Grci i Krićani, govorljivi i uvek
spremni na kavgu, stalno zauzeti trgovačkim poslovima i naročito
složenim poslovnim pregovorima; bučni Sicilijanci koji stižu na malim
ribarskim lađama i u čunovima natovarenim voćem, sunđerom i
koralima; uvek zamišljeni Etiopljani, sa očima poput emajla; polugoli
Nubijci sa sjajnobelim zubima; Mauritanci, pogleda nedokučivog i
surovog, ponosni na svoju kovrdžavu kosu ukrašenu zlatnim
češljevima, i na svoje purpurne, raskošno izvezene ogrtače.
U toj mešavini najrazličitijih naroda isticali su se pravi Kartaginjani
sa svojim, kao sneg belim togama, koje su u svemu ličile na rimske,
osim što su po rubovima bile ukrašene crvenim resama, kao i sa
pozlaćenim sandalama izrađenim od najfinije kože. Svi su stupali
ponosito i oholo, ali su pripadnici vojske i njihovi zapovednici u
blistavim odorama, ponosni na svoje sjajno i skupoceno oružje
ukrašeno slonovom kosti, zlatom i srebrom, bili najgizdaviji. Kretali su
se izazivački i pravili zapovedničke pokrete, govorili glasno, bili preki,
nisu dozvoljavali odlaganje i uvek bili spremni na svađu.
To je bila ponosna metropola Feničana koju su, sa visine
Junoninog brežuljka, sedeći na počasnim sedištima i očekujući da
započne velika pomorska bitka, posmatrali izaslanici Rima.
- Mi smo, u izvesnom smislu, zaostali za Kartaginom - tiho je rekao
Kvint Fabije, okrenuvši se prema Kvint Bebiju koji mu je sedeo s desne
strane, a zatim mu, pošto ga je ovaj začuđeno pogledao, i objasnio -
Što se tiče blizine mora. Da je Rim bio podignut na ušću Tibra, imao bi
sve.
Kvint Bebije je odmahnuo glavom.
- Možda smo baš zato jaki što smo daleko od mora. Kartagina,
kako ti kažeš, ima more, ali joj upravo od mora može doći najveća
opasnost. Onog dana kada našim legijama pođe za rukom da se
ukrcaju na zemljouzu koji je pred nama, Kartagina će prestati da diše.
- Taj dan mi nećemo dočekati - uzdahnuo je Fabije. - Mi smo danas,
o, Bebije, na kocki proigrali partiju koja se odnosi na našu budućnost,
partiju koja može da traje, ni sam ne znam koliko, deset, možda čak i
sto godina.
- Ćuti! Sufeti su zauzeli svoja mesta na stepeništu; trubači daju
znak: Naumahija počinje.
Zvuci bakarnih truba su se odbijali o brežuljak koji se poput
amfiteatra protezao prema jezeru El Bahir i sve moćniji postajali,
noseći u sebi nešto zlokobno. Na prve, odgovorile su druge trube,
zvuci koji su stizali sa još veće udaljenosti, a njima su, opet,
odgovarale trube koje su dolazile s mora. Dve flote, sa suprotnih
strana, polako su krenule jedna prema drugoj. Ona što je dolazila sa
istočne obale, pošto joj je duvao povoljan vetar, razapela je jedra;
druga se kretala pomoću vesala.
- Kako je ogromna snaga kojom raspolažu feničanski mornari! -
rekao je Lucije Emilije, zamišljeno posmatrajući prizor. - Pomisli,
Fabije, da ti ljudi, za jednu jednostavnu igru žrtvuju flotu koja bi
predstavljala ponos za bilo koji drugi narod.
- A uz to, nije reč o lađama koje služe samo za paradu, za šalu, već
o pravim ratnim lađama - dodao je Marko Livije. - Evo admiralskih
galija sa pet redova vesala, evo ih i sa po tri reda, i sa po stotinu
veslača. Sa strane se nalaze dugačke galije, sa kojih su vršeni napadi
na specijalne ratne lađe za privlačenje neprijateljskih brodova; tu su i
actuariae i liburnae, brze i lake, prave gusarske galije. U pozadini su
naves rostratae, koje se upuštaju u borbu i potapaju neprijateljske
lađe čim izađu iz borbenog reda.
- Kaj Lucinije - zapitao je Kvint Bebije, dok je namršteno
posmatrao ratne lađe - zar tebi koji si zajedno sa mnom učestvovao u
bici kod Egada, zar ti ova parada ništa ne govori?
- Kažem ti, Bebije, da oni na ovaj način hoće da nas podsete na
bitku koja je zadala prvi udarac feničanskoj moći. Rekao bih da su čak
i galije iste.
U tom trenutku, kao da je hteo da potkrepi reči rimskih izaslanika,
začuo se glasnikov glas:
- Narode Kartagine, uzvišeni senatori, poštovani rimski legati!
Naumahija kojoj prisustvujete predstavlja vernu kopiju velike bitke
kod Egada, u kojoj su hrabri rimski borci našim galijama zadali težak
udarac. Ovaj prizor, o, izaslanici Rima, priredili smo vama u čast!
- To nije samo kurtoazija - rekao je tiho Fabije - već i opomena da
posle nje sledi osveta.
Rastojanje između dveju mornarica, međutim, postajalo je sve
kraće, prve linije su se skoro sukobile, bitka je započela. Feničani se
nisu borili kao da se šale. Ne, strele koje su padale, bile su prave, bili
su to pravi bacači plamena, prava grčka vatra koja zahvata galije. A
borba na tim specijalnim galijama predstavljala je borbu na život i
smrt koja se vodila na čvrsto spojenim palubama.
- Gledajte! Rimske galije spuštaju kuke na neprijateljsku galiju...
zakačili su je... pričvrstili su je... naši se bore kao na kopnu! - povikao
je Publije Bebije, zanesen sećanjem na minulu bitku. Kroz gustu maglu
požara video je on Egade, i čuo, kao i tada, zvuk truba, jauk boraca,
tupe udarce pramca o prednji deo galije. - Baš smo ih ovako zahvatili
sa levog krila, opkolili, potisnuli ka kopnu! Feničanske trireme su se
sudarale, prevrtale i gorele kao baklje!
Kvint Fabije ga je čvrsto stisnuo za mišicu i probudio iz sanjarenja.
- Zar ne vidiš? ...Sad feničanske galije opkoljavaju naše!
Lađe koje su plovile uz povoljan vetar, zaista su bile u
nadmoćnijem položaju, a te galije sa purpurnim jedrima i visokim
pramcima koji liče na labudove vratove, bile su feničanske galije.
- Liburnae su razdvojile rimsku flotu, opkolile naše galije,
potiskuju ih prema kopnu!
Strahovita vika je nadjačavala uzvike boraca i odjekivala iz
amfiteatra pod brežuljkom, u kome se stiskala ogromna svetina.
Urlalo je to i vikalo više od milion ljudi. Dok su gorele rimske galije,
čitav narod Kartagine - velikaši, senatori, trgovci, moreplovci, vojnici,
čitava ta gomila, stajala je i pomamno mahala rukama i skupocenim
tkaninama. A tamo, na jezeru obasjanom purpurnom svetlošću požara
i zracima sunca na zalasku, prizor je dobijao izgled stravične jave. Za
ogromnu masu koja je već doznala da je objavljen rat, ovo više nije
bila prividna predstava i zabava, nego prava bitka u kojoj se ono što
se svojevremeno desilo kod Egada sad potpuno obrnulo. Te galije,
koje su gorele ili tonule probušene oštrim šiljcima, za njih nisu bile
nikakve paradne galije, već prave rimske galije, a robovi maskirani
kao legionari i oklopnici, koji su umirali za obećanu im slobodu, u
očima gomile bili su pravi neprijatelji Kartagine, prineseni na žrtvu u
znak buduće pobede. Jedino su rimski izaslanici, nemi i bledi, još
sedeli. Shvatili su oni konačno smisao užasne lakrdije priređene u
njihovu čast, ali su nastojali da sačuvaju svoj dostojanstveni mir i da se
ne uzbuđuju i ne gneve previše.
- Sve je bilo unapred pripremljeno - hladno je rekao Kvint Fabije.
Kvint Bebije je slegao ramenima.
- Oni su preokrenuli događaje, ali je to, ipak, bitka kod Egada, a to
za njih znači nesreću.
Na crvenom jezeru El Bahira, međutim, pokolj je i dalje trajao, i
niko se nije brinuo da tome učini kraj. Senke noći polako su se
spuštale, lomače galija u plamenu postajale sve jasnije i sve
zlokobnije. Dešavalo se sve po tačno izdatim naređenjima. Nijedna
rimska galija nije smela da bude spasena. Saterane u polukrug koji
više nikakva snaga nije mogla da raskine, one su, jedna za drugom,
završavale u pesku. Najveće trireme, čije su bokove probušila rostra,
polako su tonule na sredini jezera. Gomila posmatrača ponavljala je u
ritmu ratni poklik: Carthago! Carthago!
Amfiteatar se lagano praznio.
Najstariji sufet ustao je sa sedišta i rimskim izaslanicima dao znak
da napuste svoja mesta.
Bio je to ogroman starac atletske građe, blistavih očiju. Prolazeći
između izaslanika u pratnji svojih liktora, pozdravio ih je pokretom
glave, nasmešio se podrugljivo i hladno, i širokim zamahom ruke
pokazao im prema jezeru na kome je borba i dalje besnela.
- Sve je to, razume se, samo zabava! - rekao je odlazeći.
IV

U KLANCIMA PIRINEJA

- Konačno!
Hanibal je netremice gledao u daljinu, kao da je pogledom pratio
daleku viziju. Zima je bila blaga u Novoj Kartagini, tako da se vojska
sasvim oporavila i od gubitaka, i od napora pretrpljenih za vreme
opsade Sagunta.
Iz Kartagine su stigli glasnici koji su doneli radosne vesti: Izaslanici
Rima objavili su rat; narod ide ulicama okićen cvećem i veliča
Hanibala i stranku Barka; brodogradilišta rade punom parom; u more
se svakog dana spuštaju nove galije.
- Mi smo spremni! - kratko je rekao Hamilkarov sin, obraćajući se
vojnim starešinama.
- Gde misliš, Hanibale, da će se Rimljani iskrcati u Iberiji? -
rasejano je upitao Maarbal. Nikako njemu nije polazilo za rukom da
shvati tajne Hanibalove planove i kipteo je zbog toga od besa, naročito
zato što je Hanonova stranka iz Kartagine stalno na njega vršila
pritisak da to dozna po svaku cenu.
Hanibal ga je pogledao omalovažavajuće:
- Ko govori o Hispaniji, Maarbale? Zar ćeš uvek ostati kratkovid?
Kartaginjanin je poskočio jer ga je ta ironija pogodila.
- Zar i sam nisi toliko puta rekao da će se u Iberiji rešiti sudbina
Rima i Kartagine?
- Ona je, u stvari, već rešena time što smo osvojili Sagunt. Ako ti
smatraš da je Hanibal voljan da gubi dane u Iberiji, u očekivanju da se
Rimljani iskrcaju...
- To znači da ćeš rat preneti na afričko tlo?!
Hanibal se nasmešio i pogledom prešao preko lica svojih
vojskovođa, a zatim tiho rekao:
- Sada je april, a u maju već moramo preći reku Ebro. Zatim dolazi
leto koje nije dugačko, a u septembru u Alpima već pada sneg.
Vojskovođe su se pogledale sa zaprepašćenjem. Samo se Magon,
najmlađi Hanibalov brat, usudio da upita:
- Šta kažeš? Alpe! Šta mi imamo s Alpima?
- Zaista... treba samo da ih pređemo.
- Neka ti pomognu Baal i Astarta! Ne mogu da verujem da ti tako
nešto pada na pamet!
- To je jedino razumno što može da se smisli. Sedam godina o tome
razmišljam i sad je u meni sve sazrelo. Vreme je da o svemu otvoreno
govorimo: Preneću rat u Italiju, na tle samoga Rima.
- Hanibale, a da li Kartagina zna za to?
Hamilkarov sin je mrko pogledao Maarbala, i rekao:
- A šta se mene tiče Kartagina? Meni je stalo jedino do pobede. Ko
veruje u trbuh i u mudrost Hanonovu, neka se vrati u otadžbinu. Ti si,
Maarbale, pravi dečak. Ti, koji već pet godina nastojiš da odgonetneš
tajne Hanibalove misli, ne znaš da on tvoje poznaje isto tako dobro
kao što poznaje svoj ratni šator.
Maarbal je prebledeo.
- Nikad nisam skrivao - rekao je mirnim glasom - da pripadam
Hanonovoj stranci, ali sam ti uvek bio veran i tačno svaku tvoju
zapovest izvršavao. Kad si zbog Oretana i Karpetana napustio bojište
pod Saguntom, šta si našao kad si se vratio? Zar nisi našao trista aršina
porušenih zidina; to je bilo delo mojih ruku. Da li sam te ikad izdao?
- Da si to uradio, više ne bi bio živ - hladno je odgovorio Hanibal. -
Sad slušaj. Vojska je moja. Kad bih ja svojim vojnicima naredio da
pređu Herkulove stubove i zaplove put Srećnih ostrva, oni bi pošli za
mnom; kad bih im naredio da pođu sa mnom i da jurišaju na
Kartaginu, oni bi to uradili. Kada im budem rekao da treba preći
preko Pirineja, ili proći kroz Galiju, da treba savladati Alpe, oni će se
od radosti veseliti. Rim se ne može uništiti boreći se protiv gradova
Sicilije, već logorujući pod njegovim zidinama. Kroz godinu dana
opsedaćemo Rim.
Maarbal je pogledao svog vrhovnog komandanta gotovo sa
strahom.
- Neka ti bogovi pomognu, Hanibale, ali je to o čemu govoriš
nemoguće.
- Možda za tebe. Slušaj me, Maarbale, ti koji veruješ da imaš oko
sokolovo i Baalovu mudrost, i da si sposoban da Senatu Kartagine
deliš savete, šta ti znaš o onome što se dešava u Rimu? Znaš li da se
rimski delegati iz petnih žila upinju da nađu nove saveznike, ali da im
posle pada Sagunta, to ne polazi za rukom? Znaš li ti da su oni
Hispaniju proputovali uzduž i popreko kako bi za sebe pridobili
narode Hispanije, i da su svuda ismejani i sa prezirom dočekani?
- To mi je poznato, Astarte mi.
- Znaš li da im posle svakog njihovog govora, odgovaraju: „Setite
se Sagunta”? Znaš li da su čak i sa Galima pokušali da sklope savez?
Rim je glup jer, ako je on zaboravio Brenovu opsadu, Gali nisu
zaboravili bitku kod Alije i kod Talmone. Odgovorili su im
ismejavajući delegate.
- Ali ti, Hanibale, koji sve znaš, zar ti misliš da Gali nas vole više
nego Rimljane?
- Ne, ali nas i ne mrze toliko, a to već mnogo znači. Osim toga, oni
se nas i plaše. Što se tiče Rima, njega se danas više niko ne plaši. I
najvažnije, zar ti, Maarbale, zar ti Giskone, i vi ostale vojne starešine,
mislite li vi da je Hanibal, dok smo zimovali u Novoj Kartagini, traćio
vreme uzalud? Moji izaslanici su bili kod Gala daleko pre nego rimski.
Vi kažete da nas Gali ne vole, ali oni ne zaboravljaju ropski položaj
naroda njihove rase u Padanskoj niziji. Najmanje što ćemo moći da
izdejstvujemo od Gala, jeste slobodan prelaz preko njihove teritorije.
Punske i hispanske vojne starešine su slušale, ćuteći. Ono što su
čuli iz Hanibalovih usta prevazilazilo je ljudsku moć. Takav marš...
hiljade i hiljade... snežne, nepristupačne, do neba visoke planine bez
puteva, nastanjene varvarskim i divljim narodima... povesti tako
ogromnu vojsku, pa konje, kamile i slonove u neprijateljsku zemlju,
daleko od otadžbine! A šta će se desiti ako Rimljani ponovo pobede na
moru, kao što su pobedili kod Egada?
Hanibal je sve te prigovore slušao sa omalovažavanjem.
- Govorite tako - rekao je zatim lagano, odmeravajući reči - zato
što vi niste Hanibal; dosad nijedan vojskovođa nije bio u stanju da to
ostvari, jer se nijedan od njih nije zvao Hanibal. Eto, to je jedino što
mogu da vam odgovorim.
- Zar ćeš ti, Hanibale, povući najbolju vojsku iz Afrike, a nju,
Afriku, ostaviti nezaštićenu?
Hanibal je strogo pogledao Maarbala i potom rekao:
 - Diži se i pođi sa mnom, ali od sada dobro promisli pre nego što
Hanibalu uputiš tako glupe i uvredljive prigovore!
Na hiljade naoružanih vojnika, postrojenih u savršenom redu,
stajalo je ispred Hanibalovog šatora.
Kako i kada su stigli? Starešine su se čudom čudile, a Maarbal je
gledao u Hanibala kao što bi smrtnik gledao u boga koji je sišao na
zemlju.
- To nisu naši - čuo se šapat. - Odakle je stigla ta vojska?
- Konja! - kratko je zapovedio Hamilkarov sin.
Doveli su mu kao sneg belog arapskog konja. Hanibal ga je
uzjahao bez ičije pomoći i probio se do mesta gde je postrojena vojska
stajala. Dočekao ga je snažan uzvik koji se otegao u beskraj i
odjeknuo čitavom dolinom.
- Hanibale! Baalov sine!
- Slava ti, Hamilkarov sine!
- Pobedonosni!
- Nepobedivi!
- Desno oko Astartino!
- Herkule!
- Tezeju!
- Aleksandre!
Vojskovođa ih je ućutkao. Polako se potom okrenuo ka
starešinama koje su ga pratile i, pokazujući na vojsku, rekao:
- Evo kako Hanibal ostavlja nezaštićene obale Afrike! Dok sam
potajno u raznim mestima Hispanije prikupljao ovu odabranu vojsku,
vi ste se u Novoj Kartagini odmarali i spavali. Ja šaljem u Kartaginu
trinaest hiljada osam stotina pedeset pešaka naoružanih štitovima;
osam stotina sedamdeset vojnika sa Baleara naoružanih praćkama;
hiljadu dve stotine konjanika, Gala i Hispanaca. Hazdrubal, moj brat,
kome prepuštam upravu u Hispaniji, pozvao je u vojsku i uzima u
službu nove odabrane trupe. Njemu već stoji na raspolaganju
jedanaest hiljada vojnika iz Afrike; osam stotina pedeset vojnika iz
Ligurije; tri stotine sa Baleara; tri stotine konjanika iz Libije i
Numidije; dve stotine konjanika iz Hispanije; hiljadu osam stotina
vojnika, pripadnika raznih naroda; četrnaest bojnih slonova
snabdevenih odbrambenim kulama. Što se tiče brojnog stanja naše
vojske u Italiji, imaćemo oko sto hiljada vojnika i oko dvadeset hiljada
konja i veliki broj slonova. Eto šta je uradio Hanibal dok su njegove
vojne starešine spavale!
Zatim se polako vratio u svoj šator, praćen burnim uzvicima
vojnika:
- Hanibale, Baalov sine!
- Besmrtniče!
- Nepobedivi!

* * *
Svuda unaokolo uzdizale su se nepristupačne planine čiji su se
vrhovi, iako je bio tek juli, beleli od snega.
Vojska je išla u dugim kolonama kroz duboke klance, gde su
sunčani zraci prodirali samo kratko tokom dana. Čula se buka slapova
i brzih voda. Nigde puta, samo nesigurne i teško prohodne staze koje
je stoka jedva utabanala. Guste šume pokrivale su obronke. Često su
logorovali pod senkom jela, tamo gde je bio mrak čak i usred bela
dana. Punska vojska napredovala je u dugom nizu koji je proredio
njene guste redove. Često je prethodnica po više dana morala da čeka
glavninu vojske na mestu gde je bilo odmorište. Nenavikli na tako
tešku usamljenost, vojnici su sa strahom posmatrali planinske vrhove
odakle bi šačica ljudi, samo stene rušeći, mogla da uništi čitavu vojsku.
Slonovi su stupali sporo, plašljivo, vodiči su stalno morali da ih
požuruju. Olenjile su se životinje usled hladnog noćnog vazduha. U
strmim klancima stradali su mnogi konji, a klancima nije bilo kraja.
Čim bi prevalili teško pristupačni klanac, za njim bi se otvarao drugi,
pregrađen novim bregovima, i tako u beskonačnost.
Hanibal ni sada, baš kao i ranije, nije znao za san i za odmor. Kada
su mu se najmanje nadali, pojavljivao se na najrazličitijim mestima.
Obilazio je čas prethodnicu, čas odstupnicu, uvek budan, stalno
bodreći, opominjući, pomažući tamo gde nesposobnost ili
malodušnost ometaju napredovanje. Gde god bi se pojavljivao, vraćala
se odvažnost i hrabrost; tamo gde nije bio prisutan zatvarala bi se
duša vojnika, zavladalo bi ćutanje ispunjeno malodušnošću.
Upravo su se bili ulogorili na širokom prostoru među pašnjacima,
gde su se i konji, i stoka, i slonovi okrepili svežom travom, kada je u
Hanibalov šator oprezno i zabrinuto ušao Magon.
Hanibal ga je pogledao svojim pronicljivim pogledom:
 - Kakve mi loše vesti donosiš?
- Zaista, veoma loše, brate; pobeglo je pet hiljada vojnika
Karpetanaca.
Plašeči se izliva Hanibalove srdžbe, Magon je stajao po strani, ali
se vojskovođa, začudo, osmehivao.
- Kad sam nedavno tokom prepodneva jahao pored njih, primetio
sam da im je cilj da što više zaostanu, ali su oni na taj način samo vršili
moje naređenje.
Magon je začuđeno pogledao brata, upitavši:
- Tvoju naredbu?
- Pretpostavljao sam da bi se Rimljani mogli iskrcati pa sam im
lično savetovao da se vrate, kako bi pojačali posadu u Saguntu. To su
ljudi koji se odlično bore u svojoj, ali veoma loše u tuđoj zemlji.
Obrada:ßä‫ן‬ʞãñdö:wñ.lô.ãd.0rg.
U tom trenutku banuo je Maarbal, potpuno izobličen u licu i teško
dišući.
- Božanski, nisi hteo da me slušaš... već beže... ti ne znaš. - jedva je
izgovorio.
- Ja samo znam da ti ništa ne razumeš. Govoriš mi o onome što je
meni već vrlo dobro poznato. Savetujem ti da držiš jezik za zubima, ili
da se vratiš u Kartaginu.
- Nepobedivi Hamilkarov sine...
- Ćuti! Dakle, kažem ti, Magone, da sam naredio da se onih pet
hiljada Karpetana vrati u svoja konačišta pod Saguntom, kao što sam,
takođe, zapovedio i da se sedam hiljada Ilergetena vrati u svoj
garnizon u Kadiksu. Idi i pobrini se da se moja naredba čuje u logoru,
a ko mi ubuduće bude donosio zastarele vesti, ili glasine koje ne
odgovaraju stvarnosti, taj će, bez obzira da lije reč o običnom vojniku
ili starešini, biti bačen u okove. Ti, Maarbale, ostani.
Ostali su sami u šatoru. Ćutao je Hanonov poverenik i stajao
pogleda uprtog u zemlju. Prvi put se stari ratnik uplašio za svoj život.
- Možeš narediti da me ubiju, Hanibale. - ponizno je rekao. - Ako
sam pogrešio, udri!
- Sedi i slušaj me! Kad te je Hanon poslao na bojište sa zadatkom
da uhodiš svaki moj pokret i da nastojiš da ispitaš šta nameravam,
menije to već bilo poznato. U prvom trenutku hteo sam da te predam
krvniku u ruke. Međutim, kasnije sam video šta si uradio pod
zidinama Sagunta... a što se tiče Hanona, ne hajem ja za to. Sad znam
da si mi odan, Maarbale!
- I dušom, i telom! Kada sam prihvatio Hanonov nalog, Kartagina
nije još bila u ratu. Hanon je hteo da spreči rat. Sada, kada nam je Rim
objavio rat, za mene postoje samo dva imena koja poštujem:
Kartagina i Hanibal. Sad radi sa mnom šta hoćeš.
- Verujem ti. Slušaj, misliš li ti da sam ja, zaista, dozvolio da onih
pet hiljada Karpetana napusti vojsku? Ne, oni su prosto pobegli jer su
bili nezadovoljni putem kojim smo krenuli, jer su se uplašili da bi im
kasnije moglo biti još teže. Znao sam isto tako da su kukavice i onih
sedam hiljada kojima sam sad dozvolio da odu. Bolje je, međutim, da
vojska misli da oni odlaze jer sam ja tako naredio. Bolje je nemati
nijednog vojnika, nego imati deset hiljada nezadovoljnih vojnika.
Maarbal je pao na kolena.
- Sad verujem - rekao je plačući - da ćes preći preko Alpa i da ćes
našu vojsku dovesti pod zidine Rima.
I opet marš, beskrajan i dug, kroz nepoznate i duboke klance i
gudure. S vremena na vreme, s planinskih grebena, odjeknuo bi
potmuo i tužan zvuk trube koji je u dolini odjekivao i dobijao
džinovske razmere. Bio je to dubok i žaloban zvuk koji je u duše
vojnika unosio strah i nemir.
Gorštaci Pirineja dojavljivali su na taj način plemenima Bebrika da
neprijateljska vojska napreduje. Ponekad bi odjeknula zaglušna buka
usova; ponekad se čulo kotrljanje kamenja koje je hitnula ljudska
ruka. Što suviše napredovali, trube su sve češće odjekivale, a njihovi
zvuci postajali sve strašniji. Naposletku su se klanci proširili i vojska je
ušla u veliku zelenu dolinu u kojoj su se, tu i tamo, videle kolibe, ali
opustele jer su njihovi stanovnici odatle pobegli. Naišli su na plodne
pašnjake, istina bez stoke, ali to je značilo bogatstvo i priliku za
okrepljenje stoke punske vojske.
- Uskoro ćemo izbiti u plodnu galsku ravnicu - rekao je Hanibal
svojim vojnicima koji su, videći ponovo sunce i plavo nebo, radosno
klicali.
- Naći ćemo bogate gradove, prijateljske narode koji mrze Rim.
Vojnici Kartagine, pala je jedna od prepreka koja nas je delila od
Italije!
- Da, ali je put zatvoren, božanski Hanibale... - tiho mu se
usprotivio Giskon. - Tamo su Gali i neće nas pustiti.
- Dođi ti sa Maarbalom i sa još nekoliko starešina kod mene, ali
tako da vas vojska ne vidi.
Odred vojnih starešina probio se do samog kraja doline. Goleme
naslage kamenja i trupaca zatvarale su prolaz. Visoki stubovi dima
uzdizali su se sa okolnih visova. Tamo gore stajali su pastiri na straži,
koji su u isto vreme bili i vojnici, Gali sa dugim plavim bradama i
kosom dugom sve do ramena. Stajali su na straži i dozivali se
promuklim glasom truba, čiji su zvuci unosili čudan nemir u vojnička
srca.
- Pričaju nam da nas tamo očekuju prijatelji raširenih ruku - rekao
je jedan od vojnika koji su se borili pod Hazdrubalovom komandom
na Siciliji i u Hispaniji - ali su ovo ratni zvuci, ja se u to dobro
razumem!
- Hanibal je, međutim, otišao u izviđanje, i to samo sa starešinama.
To mi se ni najmanje ne sviđa - dodao je drugi koji je stajao na
isturenom mestu na straži.
- Kada Hanibal ide sam u izviđanje, onda je to nešto tajanstveno -
nastavio je veteran. - Imao sam prilike da u svom životu upoznam
mnoge Gale, ali ni u jednog nisam imao poverenja. To su sve same
izdajice, brbljivci, razmetljivci koji svoje mišljenje menjaju po deset
puta na dan.
Kada je Hanibal stigao do kraja klanca, zamišljeno je pogledao
ogromnu naslagu kamenja i složenih trupaca, kao i brzu reku koju nije
bilo moguće preći; pogledao je planinske kose na čijim su vrhovima
gorele vatre kraj kojih su pod otvorenim nebom noćivali vojnici; video
je nagnuto kamenje koje štrči i ono koje samo što se nije obrušilo, i
zatresao je glavom.
- Moramo pregovarati - promrmljao je.
- Zar ti ne misliš, božanski Hanibale, da bismo mogli silom proći? -
upitao je Maarbal.
- Uništili bi nas. Ovde sto ljudi, koji po obroncima vrebaju iza
busija, mogu da zaustave deset hiljada.
- Možda su naslage u klancu nastale usled odronjavanja? - zamislio
se Giskon.
- One su nastale i usled odronjavanja, ali koje je namerno
prouzrokovano. Naslage trupaca jasno pokazuju da je ovo delo
ljudskih ruku. Pođimo dalje, a ako se neko pojavi, pregovaraćemo.
Stigli su do mesta na kojem se klanac završava, odakle nije vodila
nijedna staza. I nisu se videli nikakvi ljudski tragovi, iako su
Kartaginjani nepogrešivo osećali da ih mnoge oči prate.
- Zatrubi! - naredio je Hanibal vojniku koji ga je pratio - A ti,
Vindobone, koji si rodom iz Galije i govoriš galskim jezikom, spremi se
da pregovaraš s tim ljudima, ako se neko pojavi. Ti, Giskone, uzdigni
na vrh koplja taj tvoj beli ogrtač, kako bismo im pokazali da imamo
miroljubive namere.
Tek što su trube utihnule, a na vrhu one ogromne naslage pojavila
se visoka ljudska figura. Bio je to visok ratnik sa šlemom i oklopom.
Prema običaju Gala, orlovo perje krasilo mu je šlem sa obe strane, a
on se oslanjao na ogromno koplje koje je na vrhu imalo konjski rep,
kao ukras. Stajao je ratnik potpuno nepomičan, tako da je na pozadini
svetlog neba ličio na statuu od granita.
- Zdravo da si, prijatelju! - povikao je Vindobon na jeziku Bebrika.
- Zdravo! Šta hoćeš? - usledio je odgovor.
- Zašto ste zatvorili prolaz u dolinu?
- Zašto ste naoružani došli u našu zemlju?
- Nismo došli zbog vas, mi smo vaši prijatelji.
- Prijatelji ne dolaze naoružani.
- Da li poznajete Rimljane?
- Na našu nesreću.
- Da li su se Kartaginjani ikad protiv vas borili? Mi smo
Kartaginjani.
- Ko si ti kad govoriš našim jezikom?
- Ja sam Vindobon, sin Vogezov, kneza Kadurcija. Borim se pod
borbenim obeležjima velikog Hanibala, prijatelja svih Gala.
- Mi ne možemo propustiti tako veliki broj naoružanih ljudi.
- Rekao sam ti da mi ne dolazimo da ratujemo protiv vas, već
protiv Rimljana, naših i vaših neprijatelja.
- Nama je naređeno da se borimo protiv svakoga ko se naoružan
približi našim granicama. Ako ste nam prijatelji, vratite se onamo
odakle ste i došli.
- Ko vam zapoveda?
- Komije, bren Bebrika; Voluzeno, bren Eluzika; Tarusko, bren
Sordona; Eluzije, bren Tektozaga. Svi ti vladari saveznici spremni su
da zarate protiv vas, ukoliko uđete u našu zemlju kao neprijatelji.
- Obavesti sve te vladare Galije da veliki Hanibal želi da se sa njima
sastane. Ako odbiju da pregovaraju, proći ćemo silom.
- Zahtevam od vas tri dana kako bismo im odneli vesti. Zakunite se
da nas nećete napasti.
- Kunemo se!
- Dajte nam taoce; ne možemo da se oslonimo na vašu reč.
Hanibal je podboo konja, mimoišao pregovarača i zastao u
podnožju nasipa.
- Vojniče - povikao je na galskom jeziku - dovoljna je reč
Hanibalova! Idi tvojim starešinama i reci im da si video Hanibala,
onoga koji je osvojio Sagunt, kako na čelu sto hiljada naoružanih
vojnika, po sopstvenoj volji, stoji sam pred ovom gomilom zemlje.
Gal je tri puta podigao i spustio svoje koplje.
- Neka bogovi prema tebi budu milostivi, o, Hanibale! - povikao je.
- Na tvoju reč, vratiću se za tri dana. Neka bogovi dadu dug život
Hanibalu!
Te reči kao da su značile zapovest: na vrhu bedema i na krajnjim
obroncima, kao po nekoj čaroliji, pojavio se veliki broj ratnika, koji su
visoko uzdigli svoje šlemove na kopljima.
U dolini je odjeknulo desetostruko jače:
- Neka dugo živi Hanibal!
V

PRELAZ PREKO RODANA

U Rim je stigla fantastična vest: Hanibal je prešao Pirineje i

maršira preko Galije. Ta vest je ličila na izmišljotinu. Rimljani su
izgrdili i ismejali glasnike. Međutim, tri dana kasnije, na ušču Tibra
iskrcao se izaslanik iz Masilije i Senatu doneo upravo takve vesti:
„Hanibal je prešao preko Pirineja, a galske poglavice su mu se, u
strahu od njegove vojske i poklonima podmićene, pokorile. Zaustavite
ga na Rodanu, ili ga više ništa neće zaustaviti!”
Senatori su bili zaprepašćeni.
- S kolikom snagom raspolaže?
- Preko sto hiljada pešaka i dvadeset hiljada konjanika. Osim toga,
raspolaže i bojnim slonovima sa kulama.
- Da li misli da protiv nas podigne obe Galije?
- Ne, on misli da prodre u Italiju.
- Ludost! A Alpe?
- Preći će ih isto onako kao što je prešao Pirineje.
- Uništiće ga gorštaci, obrušavajući stenje na njegove vojnike.
- Pošaljite mu u susret legije, ili smo propali. Svi Gali su uz njega.
- Trebalo bi da po svaku cenu pridobijemo Vokonce, Saluve,
Trikastine, Alobroge. Oni će se okupiti na Rodanu. Rodan ne može da
se pređe.
U takvom uverenju Senat je prekinuo sednicu, ali je, radi umirenja
savesti, izdao naređenje Publiju Korneliju Scipionu da sa legijom
vojnih obveznika skupljenih s koca i konopca, krene put Provanse, tek
toliko da bi se donekle ohrabrili Gali s one strane Rodana.
U Rimu su se smejali.
- Taj mladić je sasvim lud! Preći preko Alpa! Ta Alpe je moguće
odbraniti jednom jedinom legijom! Prelaz duž obale je moguće
odbraniti samo kamenjem!
 Ali, kao grom iz vedra neba stigla je vest iz padanske nizije.
- Boji i Insubri su se otvoreno pobunili - rekao je glasnik koji je,
nakon napornog i brzog jahanja, stigao potpuno iscrpljen. - Narod je
napao magistrate koji su premeravali zemljište kod Pjacencije. Jedva
su se nekako sklonili u Modeni. Iz Bolonje je dojurio pretor Manlije,
ali je naišao na svakojake busije i tako izgubio trećinu svoje legije.
Pod opsadom su u Modeni, teško da se mogu odbraniti.
Senatori su bili zaprepašćeni, a malo kasnije vesti su se pročule po
čitavom gradu i izazvale opšti strah i pometnju među ljudima. Uveče je
narod počeo pred govornicom da protestuje: Neka izađu konzuli da
govore! Šta radi rimski Senat? Živeli su u ubeđenju da se rat vodi na
afričkom tlu, a došlo je do pobune u samoj Italiji! Ako su Gali
naklonjeni Hanibalu, ako su se oni iz padanske nizije pobunili po
njegovom naređenju, onda Rimu preti najveća opasnost. Moglo se
računati jedino sa gradovima latina societas, ali i to nije bilo sigurno;
koliko se i dokle u njih može verovati? Setili su se prošlosti, a uporedo
s tim prisećanjem rastao je i strah: Šta će uraditi narodi Etrurije?
Mogu li zaboraviti poraz kod Kremere i kod Santina? Možda će hteti
da osvete Veju, Faleriju, Fesuleu, Tarkviniju i Volateru! A Samnićani?
Zar zaboraviti Samnićane? Pobuniće se i Volsci, i Osci, i Bruti, i Sabini,
i Liguri koji nikad nisu bili potpuno pokoreni. Ostaćemo sami. Jedan
jedini grad i protiv Kartagine, i protiv Hispanije, i protiv Galije, kao i
protiv italijskih naroda. Diktatora, diktatora! Imenujte diktatora! Da,
ali gde da nađemo jednog Cincinata ili jednog Kamila?
Konzul Tit Sempronije obratio se narodu:
- Kviriti! Šta znači ovaj panični strah? Da li je Rim ikada sumnjao u
svoju sudbinu? Uplašili ste se kao da se Hanibal već nalazi pred
vratima Rima. Kažete da će on preći preko Alpa. A ko je ikada čuo da
je neka vojska prešla preko Alpa?! Ta tamo nema ni puteva, niti
gradova, nema zaliha hrane, nema konačišta. Ako se Hanibal usudi da
silom pokuša da pređe duž Primorskih Alpa, mi ćemo svu njegovu
vojsku uništiti. Naši vojnici koji drže stražu na prelazima, napašće ga
između planine i mora, a naša flota sa morske strane.
- Protiv nas se pobunila čitava Italija! - oglasilo se nekoliko njih iz
mase.
Konzul je slegao ramenima i, pri tom, rekao:
- Za to nam je dovoljna jedna legija. Uveravam vas, o, kviriti, da
Hanibal nije u stanju da pređe Rodan. Konzul Scipion u brzom maršu
hita put Galije. Alobrozi su uz nas. Hanibal neće preći Rodan.
Uputili su glasnike Korneliju Scipionu. Jurili su u galopu. Naređenje
je glasilo da, ako je moguće, izvrši regrutaciju u Etruriji i u Liguriji; da
zauzme pozicije na Rodanu; da prema Galima bude što je moguće više
darežljiv, i u poklonima i u obećanjima; neka im u najmračnijim
bojama predstavi Hanibalovu okrutnost i dvoličnost, kao i njegovo
kršenje sklopljenih ugovora i saveza.
Scipion je primio poruku u blizini Talmone, gde su se još belasale
kosti Gala koje je pre osam godina potukao Atilije Regul. Uzbuđen i
zamišljen konzul ih je dugo posmatrao.
- Zlokoban predznak - prošaputao je. - I baš mi na ovom mestu
govore o Galima i Kartaginjanima! Zar Gali mogu da zaborave da smo
mi ovde poklali četrdeset hiljada njihovih saplemenika? Zar mi
možemo zaboraviti na mučeničku Regulovu smrt u Kartagini?
Sproveo je regrutaciju, rasipajući novac i šakom i kapom. Pod
rimska bojna obeležja stupili su u vojsku ljudi iz Vetulonije, iz Hebe, iz
Ruzele, iz Populonije, ali ih je bilo malo i bili su nesigurni. Prikupio je i
nekoliko centurija u Pizi i u Luni. Što se tiče Ligura, oni su se oglušili
na sve pozive. Usprotivili su se čak i da propuste rimsku vojsku. Nisu
želeli da se priklone rimskoj sili. Nije došlo do otvorene pobune, ali je
sve bilo u previranju.
Hanibalovo ime je bilo na usnama svih. Plašili su ga se, ali su isto
tako i nade u njega polagali.
Gale, koji su ljubomorno čuvali svoju slobodu, našao je neodlučne i
podeljene. Neke od njih je Hanibal podmitio svojim zlatom, neke su,
pak, zaplašile pretnje. Scipionova rečitost ih je donekle ohrabrila.
Podsetio ih je na moć Rima, na strahovitu okrutnost Hanibala i
Kartaginjana koji nisu znali za samilost. Bio je jako darežljiv i u
poklonima, i u obećanjima.
Pored Rodana iskupilo se mnogo vojnika. Hanibal se približavao
ubrzanim maršem. Njegova prethodnica se već pojavila na desnoj
strani reke. Scipion je galskim vojnim poglavicama naredio da se
rasporede duž leve obale. Za sebe je obazrivo odabrao mesto između
mora i Primorskih Alpa. Sa tako odvažnim pomorcima kakvi su bili
Puni, postojao je strah da se ne iskrcaju kod ušća reke Varo.
Sunce je bilo u znaku Lava, a leto je bilo u punom jeku kad je
Hanibal stigao na desnu obalu Rodana.
Voda je nadošla, reka je bila moćna. Punski vojskovođa se nadao
da će naići na reku sa sasvim niskim letnjim vodostajem, a pred njim
se isprečila reka široka čitavu milju, sa kojom se nisu mogle uporediti
ni Ebro, niti Duero, preduboka, reka puna moćnih virova, nadošla, jer
se sneg s Alpa te godine veoma kasno otopio.
Kratko je stajao zamišljen na visokoj obali, a onda je okrenuo
konja i vratio se u Nemaus, gde su konačile njegove trupe.
Predeo je izgledao skoro sasvim pust. Obalska galska plemena
slušala su Hanibala ne ispoljavajući neprijateljstvo, ali su ćutala.
Vojskovođa je pozvao Gala Vindobona.
- Zašto je kraj skoro pust?
- Božanski Hanibale, većina stanovnika je, plašeći se tvoje vojske,
prešla na drugu obalu.
- A šta će tamo uraditi?
- Braniće je. Poglavice Južne Galije spadaju u one koje je Rim
najviše podmitio. Oni se protive tome da ti pređeš Rodan, jer strahuju
za svoju slobodu.
- Budale! Da sam hteo da ih podjarmim, izložio bih zemlju maču i
požaru. Šta ti misliš, možemo li preći reku?
- Ne možemo preko plićaka, božanski Hanibale, jer bismo do
plićaka morali ići uz obalu u pravcu severa, ko zna koliko milja.
Hanibal je ljutito udario nogom o zemlju.
- Već smo zakasnili. Trebalo je da preko Alpa pređemo polovinom
avgusta. Bilo kako bilo, reku moramo smesta preći. Ustreba li,
upotrebiću silu. Ne škrtari zlatom. Prokrstari celim krajem, budi
široke ruke, prikupi sve čamce koje nađeš.
- Neće ih biti mnogo, o, božanski, jer su ih begunci već iskoristili da
bi se prebacili na drugu stranu.
- Idi, i ne oklevaj. A sad slušaj ti, Giskone: Pošalji drvoseče neka
poseku čitavu šumu, ako to bude bilo potrebno. Od svakog stabla neka
naprave čamac, neka sagrade splavove, neka istešu balvane u obliku
mostića. Konji i slonovi mogu preplivati reku.
- Odneće ih struja jer nisu navikli da gazom prelaze tako brzu i
široku reku.
- Preći će pod zaštitom mostića koji će preseći struju. Šta kažu
izviđači?
 - Da je jedna rimska legija preko Ligurije stigla u Galiju.
- Ko komanduje legijom?
- Konzul Publije Kornelije Scipion.
Hanibal je na trenutak glasno razmišljao:
- Sećam se da je taj, kao izaslanik dolazio u Kartaginu. Kažu da je
hrabar, ali preterano smeo. Kakve ljude vodi?
- Sudeći po onome što kažu izviđači, prikupljeni su sa svih strana,
to su ljudi nepouzdani, unovačeni na brzinu.
- Ne marim za takve vojnike. Na vama dvojici je, Maarbale i
Giskone, da se pobrinete za sve što je potrebno za prelaz preko reke.
Dajem vam tri dana za prevoz trupa. Grupe od po četiri čoveka neka
poseku po jedno drvo i od njega naprave čamac podesan da ih
preveze. Ognjem i mačem moguće je za tri dana napraviti čamac.
Hispanci imaju svoje mehove ispunjene vazduhom, oni se u njima
šćućure i pređu. ...Šta znači ta strahovita galama?
Iz velike daljine, s one strane reke, čuo se urlik u kojem je bilo
nečeg zverskog, okrutnog.
Jedan vojnik utrčao je u Hanibalov šator:
- Božanski Hamilkarov sine, tu su!
- Ko to?
- Gali. Poput zveri urliču na drugoj obali.
Jedva primetan smešak preleteo je mirnim Hanibalovim licem.
- Hajdemo, dakle, da i mi vidimo te zveri, i da i one vide Hanibala!
Na drugoj obali, na mestu gde je Rodan ulazio u tesnac, širok pola
milje, mogao se videti veliki broj ratnika pod oružjem koje se
presijava na suncu. Jasno se primećivalo kako se vetar igra njihovom
dugom kosom. Progurali su se baš uz samu vodu i, po običaju svoje
zemlje, bacali u vazduh duga koplja, hvatali ih u letu, simulirali kao da
jurišaju. A sve to su radili, neprestano ispuštajući divljačke glasove.
To urlanje je ličilo na zavijanje zveri i, mada se iz daljine nije čulo
tako glasno, ledila se od njega krv u žilama. Bili su to kao talasi besnila
nošeni vetrom.
- Žele da nas uplaše! - podsmehnuo se Hanibal. - Dovedite mog
belca i donesite mi moj purpurni ogrtač, neka vide kako Hanibal
posmatra njihove luđačke podvige.
Stojeći na najvišem mestu na obali, udaljivši sve svoje vojnike,
Hanibal je ostao sam, zagledan u pravcu horde koja urliče.
 Njegova visoka figura, uspravljena na ogromnom konju, zaogrnuta
kao sneg belim ogrtačem, s one strane se sigurno morala jasno videti.
Njegov široki plašt, u izrazito purpurnoj boji Tira, lelujao se na vetru.
Horde Gala na obali polako su se iskupile na mestu odakle se
punski vojskovođa najbolje mogao videti. Bilo im je jasno da je to taj
njihov veliki neprijatelj. Njihova koplja, sablje i šlemovi ličili su na
šumu koja se njiše, a njihovi urlici na buku mora. Izgledalo je kao da je
onu gomilu obuzeo veliki bes, te da će se čitava gusto zbijena masa
naglavačke baciti u vodu i krenuti protiv jednog čoveka, toliko ju je on
izazivao već samim svojim prisustvom. Hanibal je dugo stajao
nepomičan i uspravan na svom konju. Nije učinio nijedan jedini
pokret. Lice mu je izgledalo kao isklesano od kamena. Na njemu se,
osim dosade, nije moglo pročitati ništa drugo. A kada se vika na
drugoj strani stišala, Kartaginjanin je okrenuo konja i lagano se vratio
u svoj šator.
- Često sam nešto slično viđao na Atlasu! - uzviknuo je, obraćajući
se komandantima i praveći prezrivu grimasu. - Da, čopor majmuna
koji su se popeli na stene!

* * *
U šumi su padala ogromna stabla i sve je to odjekivalo kao
grmljavina. Rušilo se stoletno drveće, a ljudi su, sitni prema njemu kao
mravi, sekli njegove grane, pilili trupce i grubo ih tesali sekirama. Na
glatku stranu stavljali su užareni ugalj, i trupci su se dubili, postajali
lakši. U zoru su to još bila ponosna stabla koja su na vetru šumila, a
uveče su ta stabla postajala čamci. Doduše, bili su to čamci bez
pramca, bez krme, bez kobilice, ali su se držali na vodi i mogli su da
prime po četiri čoveka.
Hanibalovi vojnici prikupili su na jednom mestu na obali sve
galske lađice koje su uspeli da otmu. To su bili čamci koji su morali
vući pontonske mostiče do druge obale. Gradili su ih od stabala čvrsto
spojenih gvozdenim ekserima i konopcima. Ličilo je to na put po vodi,
izgrađen uzvodno. Gradili su ga pod ličnim Hanibalovim nadzorom.
Vojnici su ćutke izvršavali naređenja, ali nisu mogli da shvate ko će taj
most, bez raspona i stubova, preneti na drugu stranu.
Međutim, kad se ogromna traka građe protegla uz obalu u dužini
od preko pola milje, Maarbalove oči su zasijale.
 - Shvatio sam, Hanibale - rekao je on, smešeći se - tvoja ideja je
velika, kao što je veliko sve štogod radiš!
- Bilo je već vreme da shvatiš - mrzovoljno je odgovorio
vojskovođa.
- Reka će pomoći da preko nje pređe druga reka: naša vojska.
- Da, ali se na onoj drugoj strani moramo boriti!
Hanibal ga je podsmešljivo pogledao:
- Zar se rat može voditi bez borbe? Moji konjanici, Numiđani, preći
će reku plivajući na konjima i zauzeti zgodno mesto na obali. Most će
se usidriti na tom mestu. Pod njegovom zaštitom preći će lakši čamci i
Hispanci u svojim naduvanim mehovima. Preko mosta će se prebaciti
slonovi i komora.
Maarbal je iznenađeno posmatrao svog komandanta:
- Prema tvojoj zamisli sve je lako i sve nas osvajaš kad te slušamo,
o, Hanibale, ali ti govoriš tako kao da ne pomišljaš na one hiljade Gala
koji su preplavili suprotnu obalu i bdiju tamo i noću, i danju.
Hamilkarov sin je pogledao Maarbala s izrazom koji nije bio ni
osmeh, niti pretnja, samo nešto od čega se ledi krv u srcu i najsmelijeg
ratnika. Pogledao ga tako i rekao:
- Maarbale, sudeći po onome što u istoriji čitamo o Kajnilu, Regulu,
Piru, Aleksandru, sve velike vojskovođe su pred veliku bitku
održavale ratni savet sa vojnim zapovednicima. Hanibal ne sledi te
primere. Hanibal se samo sa Hanibalom savetuje. Njegova zamisao
postaje jasna tokom same bitke. Tako ćeš i ti, o, Maarbale, koji misliš
na Gale okupljene na drugoj obali, tek kasnije sve shvatiti. A sad idite!
Hanibal želi da održi ratni savet sa Hanibalom.
Šator vrhovnog komandanta ničim se nije razlikovao od šatora
najskromnijeg redova, osim po oznakama istaknutim na vrhu. U
šatoru je bio samo mali vojnički krevet, oružje i nekoliko predmeta
koji su služili za ličnu upotrebu. Na ulazu, stražu su čuvala dva strelca,
Numiđanina. Bili su gluvi i nemi, a odabrani su po naročitoj
zapovednikovoj želji, kako niko ne bi mogao da ih ispituje o onome
što se na Hanibala odnosi.
Kada je ostao sam, vojskovođa je udario o mali gong koji je visio
nad njegovim vojničkim krevetom. Istog trena razmakli su se krajevi
šatora i na ulazu se pojavio čovek i duboko se poklonio.
Nije to bio Afrikanac. Koža njegovog lica bila je svetla, jedva da je
ličila na boju masline; njegove smeđe, malo kose oči, široke čeljusti,
smeđa i grgurava kosa jasno su ukazivale na to da je reč o čistom
potomku onih gusara i trgovaca Tira koji su tri veka ranije osvojili
čitav mediteranski basen. Bio je nenaoružan, a na sebi je imao tuniku
boje lešnika, obrubljenu crvenom trakom. Na rukama je nosio grivne
dobijene za hrabrost, a oko čela zlatni obruč.
- Nebuše - obratio mu se Hanibal gledajući ga pravo u oči - kada u
logoru svi zaspe, izvršićeš moje naređenje za koje niko ne sme da
sazna.
- Da, o, božanstveni.
- Niko ne sme da te vidi.
- Niko ne može videti Nebuha, ako to Nebuh ne želi.
- Za slučaj da te patrola otkrije, kazaću ti lozinku koja otvara sve
puteve: Hiram. Otidi u šator Bomilkarova sina Hanona i reci mu da ga
Hanibal čeka. Idi!
Feničanin je iščezao u tami. Hanonov šator nalazio se na
suprotnom kraju logora. Morao se on provući koristeći senke šatora i
baraka. Iako je već bio dat znak za potpunu tišinu u logoru, otuda se
čulo šaputanje vojnika. Jedva vidljiva svetlost prodirala je iz šatora
vojnih starešina koji su se kockali.
Nebuh je potpuno utonuo u mrak. Ovaj čovek iz Tira nije bio mlad,
ali je zato sačuvao neobičnu snagu. Borio se i pod Hamilkarovim
bojnim znamenjem, i kod Egada, i u svim ratnim pohodima
Hamilkarova zeta Hazdrubala, a Hanibala je znao još kao dečaka i
postao je njegova senka. Pod Saguntom, kada je sa jednog nasipa na
Hanibala bila bačena falarika, Nebuh ga je zaštitio svojim telom, i
goruća strela pogodila je njega u slabinu, a Hanibala je zakačio samo
vrh i ranio ga u donji deo trbuha. Da nije bilo tog Nebuhovog
žrtvovanja, smrt bi sigurno pokosila vrhovnog vojskovođu. Iako je
zadobio strašne opekotine po čitavoj desnoj strani tela, Nebuh je ipak
našao snage da iz rane iščupa goruće koplje i pomogne svom
ranjenom gospodaru. Nije postojala takva zapovest koju Nebuh ne bi
bio spreman da izvrši. Smatrao je da je prirodno i razumljivo da
njegov starešina raspolaže njegovim životom.
Iako je bio najpoverljiviji Hanibalov sluga, naređenje koje je dobio,
a koje je zahtevalo da se noću krišom kreće kroz logor, bilo je i za
njega veoma opasno; postojalo je naređenje da se, bez ikakvog
prethodnog upozorenja, ubije svaki onaj ko se usudi da se posle
oglašenog znaka šunja po logoru. Čak ni lozinka, koja je bila poznata
samo starešinama Kartagine, nije bila dovoljna garancija da se spase
nečiji život. Straža nije morala zahtevati lozinku, već je, naprotiv,
smesta morala da upotrebi oružje, čak i u slučajevima kada bi se na
nišanu našla samo sumnjiva senka. Visoke starešine, koje su zbog
važnih vojnih razloga, ili vršeći inspekciju, krstarile s jednog kraja
logora do drugog, išle su u pratnji patrole koja im je bakljama
osvetljavala put.
Jedino se Hanibal ponekad usuđivao da prkosi opasnosti i,
zaogrnut grubim vojničkim ogrtačem sa kukuljicom, probije se do
poslednjih predstraža, ali se i to dešavalo samo kada je starešina hteo
da iznenadi nemarnu stražu, ili da izvidi jesu li sve njegove naredbe
izvršene. Stražu je jedino bojazan da ne ubije vrhovnog komandanta
zadržavala da ne izvrši svaku dobijenu naredbu bez dvoumljenja.
Nebuh, kome je to bilo poznato, upotrebio je sve mere opreznosti i
stavio na glavu svoju kukuljicu. Prolazeći kroz logor, stigao je
neprimećen do mesta na kome je Hanon logorovao, međutim, kada je
već pošao ka njegovom šatoru, sa leđa su ga odjednom čvrsto
dograbile dve snažne ruke. Ostao je nepomičan jer je bio svestan da bi
ga svaki pokret mogao koštati života.
- Ko si ti? - šapatom je upitao jedan glas.
- Hanibalov vojnik, baš kao i ti. - odgovorio je Nebuh.
- Lozinku, ili ću te ubiti!
- Hiram.
- To mi nije dovoljno. Reci ko si i kuda ideš?
- Vojniče, ne mešaj se u stvari vrhovne komande.
- Govori, ili si mrtav. Ko te šalje? Ko si? Kuda ideš?
Nebuh je ćutao i to ćutanje je moglo da ga košta glave. No, u tom
trenutku odnekud se pojavilo svetlo i začuli su se neki koraci. Patrola,
koju je predvodio starešina, pristupila je ovoj dvojici.
- Koga si uhvatio?
- Nekoga ko ćuti i koji nije daleko od smrti. - odgovorio je vojnik.
- Rekao sam lozinku i ponavljam je: Hiram. - tihim je glasom
izgovorio Nebuh.
Starešina je osvetlio Nebuhovo lice.
- Pusti ga! - zapovedio je on vojniku. - Idi samo, slugo Hanibalov.
 Nebuh je nestao u tami. Iz Hanonova šatora je prodirala svetlost.
- Hanibalov vesnik - oglasio se Nebuh.
Čoveka iz Tira uveli su u šator.
- Šta tražiš, Nebuše?
- Hanibal te zove i naređuje ti da ideš za mnom.
Hanon je opasao sablju i pogledao glasnika.
- Treba li da pođem sam?
- Da, sam.
U Hanibalovom šatoru dva muškarca su stajala po strani.
Hamilkarov sin je govorio tihim glasom:
- Slušaj me, Hanone: Vratićeš se u logor, opremi hiljadu tvojih
konjanika iz Hispanije i kreni u pratnji ove dvojice vodiča. Oni su Gali.
Ići ćeš za njima, držeći ih stalno na oku. Preći ćete dvadeset pet milja
uzvodno i pre zore stići do malog ostrva koje okružuju dva rečna
kraka. Tu se nalazi plićak. Pregazićeš reku i preći na drugu obalu.
Tamo nećeš naići na neprijatelja. Zatim ćeš u polukrugu zaći u šumu,
sve dok ne stigneš iza logora Gala. Kad stigneš tamo, daćeš dimom
znak o svom prisustvu. Idi, ali pazi da niko, ni vojnik, niti starešina ne
znaju kuda ih vodiš. Naš prelaz preko reke zavisi od uspeha tvog
plana. Kada primetiš da se sa brežuljaka Dolmena uzdižu tri dimna
signala, jurišaj na logor svom snagom.
Hanon je poljubio Hanibalov skut.
- Ako se desi da ne vidiš, o, Hanibale - tiho je rekao - da se s druge
strane uzdiže dim, znaj da su i Hanon, i njegovih hiljadu konjanika
mrtvi.
U zoru je visoka obala reke bila preplavljena i ratnicima, i
čamcima. Reka je bila snažna, sužena u tesnacu između dve obale.
Slonovi, koje su njihovi vodiči doterali do same vode, njušili su svojim
surlama i uzmicali ričući.
- Plivajući, neće nikad preći, o, božanski Hanibale - rekao je
centurion dok je uplašeno posmatrao kako pred njim teče brza i
mutna voda.
- Oni će preći putem pokrivenim zemljom, kao što su i navikli -
odgovorio je Hanibal, lukavo se osmehujući.
Hanibal je bio na konju još od prvih jutarnjih sati. Sve su trube
pozivale na okupljanje. U logoru je vladala uobičajena užurbanost
koja prethodi pokretu i bici. Pešaci su vezivali u svežnjeve i oružje, i
raznu robu, i svoje porcije, i sve to slagali u izdubljene trupce. Oni koji
su bili u službi vojnih starešina, pakovali su njihove šatore. Konjanici
su već bili spremni i držali su svoje konje za uzde. Komordžije su
tovarile prtljag i krmu na magarce i kamile, i podmetale vatru pod
kolibe od pruća u kojima su vojnici prethodno čekali puna tri dana.
Buka je sve nadjačavala, čak i huk brze reke. Pristizali su i redovi
iz pozadine, sve brže se približavali reci. Svi su verovali u neko
Hanibalovo čudo, iako, s druge strane, niko nije znao kako će se to
čudo dogoditi.
Visoka obala bila je načičkana vojskama; na drugoj strani reke,
koja se u jutarnjoj izmaglici jedva raspoznavala, Gali su se, kao i
obično, okupljali u sve većem broju i galamili.
Čudo! Tog dana njihovi urlici nisu bili prejaki. Izgledalo je kao da
se strah preselio na drugu stranu. Ti Gali koji su, naizgled, bili strašni,
koji su se tromo kretali, koje je panika lako hvatala, pošto su shvatili
da njihove smotre i ratne koreografije, demonstracije i ratne igre,
prethodnih dana neprijatelja uopšte nisu odvratile od namere da
pređe reku, sada su bili nemi i zbunjeni. S vremena na vreme dizali bi
samo zaglušujuću graju, a zatim bi, opet, zavladalo ćutanje; dizali su
put neba sva svoja koplja i sablje, a zatim bi zavladalo mrtvilo. Taj
neprijatelj koji je dolazio izdaleka, koji je osvojio neosvojivi Sagunt,
koji je prešao preko Pirineja i bio spreman da pređe preko Alpa i
zapali Rim, sada je u njihovim očima dobijao natprirodne razmere. To
nisu bili ljudi, već heroji; nije ih predvodio običan vojskovođa, već
polubog. Kada ih nijedna prepreka nije dosad zaustavila, onda ih ni
ubuduće neće zaustaviti.
Oni koji su bili sa Hanibalom, odjednom su primetili kako je
njegovo nedokučivo lice živnulo, kako su mu oči zasijale. Posmatrao
je nevidljivu tačku na drugoj strani reke, a onda je rukom pokazao na
signal u obliku dima koji se, potpuno beo, u daljini uzdizao ka nebu,
kao i na drugi, crni dim, nešto dalje. Taj pokret su svi zapazili, ali nisu
znali šta on znači.
- Tamo, Galima iza leđa, nalazi se Hanon sa hiljadu konjanika iz
Iberije - glasno je rekao.
Vest se proširila kao požar. Začuli su se poklici koji su prigušivali
zavijanje Gala na drugoj strani. Za tren oka Rodan su prevalili čamci,
dereglije i naduveni mehovi Hispanaca. Hispanci su, služeći se
tradicionalnim sredstvom svojih predaka, naviknuti da prelaze široke
iberske reke šćućureni u naduvanim mehovima, puštali da ih vodena
struja nosi zajedno sa oružjem i stvarima. Sedeći u čamcima, konjanici
su za uzde vukli svoje konje, već naviknute da reke prelaze plivajući.
Iz hiljade grla najednom su odjeknuli još jači uzvici koji su podsećali
na grmljavinu. Sa desne strane reke otisnuo se veliki ploveći most
pričvršćen konopcima. Struja ga je nosila i izdužila preko reke, a
snažni čamci s druge strane, kojima su upravljali mnogobrojni Gali i
Iberi, vukli su ga za sobom. Dižući ruke ka nebu, vojnici su radosno
klicali i slavili Hanibala.
- Ave, Hamilkarov sine!
- Slava ti, o, Baale!
- Neka te bogovi nagrade, o, Herkule!
- Pobedonosni, nepobedivi!
- Olimpijski!
Ličio je taj most na veliki put koji je, zahvaljujući nekom čudu,
vodio preko reke. Bio je to veliki put, sagrađen od trupaca i greda,
nabijen zemljom, tako da su slonovi slobodno mogli po njemu da
stupaju. Prelaz je otpočeo. Drugi kraj mosta već se približavao obali.
Sada su se primakli neprijatelju, i strele iz čamaca već su letele prema
obali, i sa obale ka čamcima. Gali su pokušali da ih zaplaše urlajući na
sav glas, naterujući svoje konje sve do same ivice vode. Kako da izađu
na obalu kada je tu živa prepreka naoružanih ratnika?!
U tom trenutku, na bregu Dolmena su se pojavili stubovi dima.
Odgovorio im je ugovoreni signal sa suprotnog brega, i odjek bojnih
truba uskoro je zaglušio i viku boraca, i huk reke.
- To su naši! To su naši koji su s leđa napali Gale! - vikale su
starešine koje su stajale na prednjem delu čamca.
- To Hanon juriša na logor Gala!
Na suprotnoj obali redovi su se pokolebali, masa je počela da se
povlači ka pozadini. Preplašeni ovim neočekivanim napadom s leđa,
Gali su postepeno napuštali obale Rodana.
- Naopako kada petao oseti lisicu iza leđa! - rekao je Hanibal,
smešeći se, i omalovažavajući mahnuo rukom. - Gledajte ih: do
malopre su bili Titani, a evo kako su se za tren oka pretvorili u
Mirmidonce.
I, zaista su oni ličili na mrave koji su se uplašili požara. Iberska
konjica je galopirala prema reci, dok se ova ogromna tamna masa
povlačila u neredu, rasula se i konačno nestala u šumama. Više se nisu
borili. Bilo je to suviše za one Gale koji su, istina, bili hrabri, ali i naivni
kao deca. Ti neprijatelji nisu bili ljudi, već nešto natprirodno! Ovaj
napad s leđa nije mogao doći od ljudi, već od bogova. Ona reka koju su
za tili čas preplavili naoružani vojnici, onaj put koji se, kao po nekoj
magiji, najednom izdužio da bi preko njega prešli slonovi, kamile,
konji i magarci, nije bio nešto što je u stanju da stvori ljudska ruka;
onaj komandant bio je glavom vaskrsli Herakle, Mars, Baal, Hezus.8
Nijedan jedini čovek nije poginuo od kartaginske vojske, iako su
čamci već pristajali, iako su Hispanci i Kartaginjani već gospodarili
desnom obalom reke. Glasno kličući od radosti, Hanonovi konjanici su
se ponovo pridružili pešacima Kartagine, praćkašima sa Baleara i
strelcima iz Numidije.
Prelaz preko mosta, međutim, trajao je i dalje. Zaštićeni branom
od trupaca koja je sekla i zadržavala nabujalu i brzu reku, sada su
preplivavali konji i slonovi. Sve se sada pretvorilo samo u veliku igru.
Vojnici su pevali himne i do neba slavili Hanibalovo ime.
Hamilkarov sin, jašući uspravno, pobedonosno je sa konja
pogledao u svoje vojskovođe.
- I tako se velika reka pretvorila u potočić! - prezrivo je uzviknuo. -
Pređite je po suvom, Hanibalove vojskovođe! - naredio je, i sam
poterao konja u reku.
VI

QUINTO DECIMO DIE ALPIBUS SUPERATIS 9

- Šta vi zamišljate da predstavljaju Alpe? To su samo visoke

planine, malo više od Pirineja, i to je sve!
- Ali se one uzdižu do neba - usprotivio se neko.
Čitava vojska bila je postrojena duž doline Druencije. Pred njom su
se nalazile zupčaste, okomite i neprohodne Alpe, prekrivene snegom i
obavijene oblacima. Pirineji nisu tako izgledali. Tamo je vojska
prodirala kroz doline i klance, a ovde nema ni dolina, niti klanaca,
samo nepristupačna prepreka na čijim se obroncima nailazi na
osamljene kolibe divljih i okrutnih pastira, umotanih u životinjsku
kožu, zakržljalih usled surove klime, sa zapuštenom kosom i bradom,
sve ljudi koji ne znaju šta znači lična higijena. A i stoka im je bila
čekinjava, sa dlakom kao u medveda, kao da ju je studen opalila, i sa
savijenim i iskrivljenim rogovima.
- Nema planine koja dopire do neba - gledajući unaokolo, strogo je
nastavio Hanibal. - Nema te planine koju čovek ne bi mogao preći.
Alpe su nastanjene i obrađene, daju i hranu, i stoku. Uostalom, ni oni
izaslanici Rima koje ste videli sopstvenim očima nisu preleteli Alpe,
čak i sami italijski narodi, koji se u ovoj zemlji nisu rodili već u nju
došli iz beskrajnih predela Azije, prodrli su u Italiju isto kao što ćemo i
mi, penjući se uz planine. Zar i one legije što su bile postrojene na
Rodanu, sa kojima smo se borili, koje su našoj konjici nanele neznatne
gubitke, zar i one nisu došle preko Alpa? Pokazujući da se plašite, vi
istovremeno pokazujete da ste slabiji od naroda protiv kojih ste se
toliko puta borili i toliko puta pobeđivali. Ne zaboravite, o, Hanibalovi
vojnici, da će kraj našem putu doći tek kada stignemo pod zidine
Rima!
- Slava Hanibalu! - povikali su vojnici.
Vojskovođine reči, kao i u svakoj drugoj prilici, povoljno su
delovale na posustale vojnike i oni su, ćuteći išli napred, očiju stalno
uprtih u ogromnu kamenu prepreku. Jedan od starijih i iskusnijih
vojnika tiho je rekao:
- Da, dobro kaže „Saguntinski lav” da su Rimljani otuda došli, ali ne
ovim putem!
To je bio veteran sa Egada koji je kao zarobljenik proveo sedam
godina u Rimu, govorio latinski i ponašao se kao veliki strateg.
- A kojim su putem došli? - upitao je mladi vojnik iz Kartagine koji
je išao pored njega.
- Išli su duž mora. Zaobišli su Alpe, a zatim se lađama prebacili u
Galiju.
- A zašto i mi ne idemo tim putem? - začudeno je upitao novak.
Veteran je slegao ramenima:
- To ja ne znam. To „Saguntinski lav” sigurno mnogo bolje zna, ali...
To poznato vojničko „ali” učinilo je da su vojnici postali sumorni i
zamišljeni. Što su više napredovali, to im je više izgledalo da se snežne
zidine zaista penju do samog neba.
- Šta je to sneg? - zapitkivao je dalje vojnik iz Kartagine. Bio je
poreklom iz Libije, jedan od onih koji su kao poslednji stigli iz Afrike,
uoči samog pohoda, koji je, što se tiče snega, znao samo za zagonetnu
belinu koju je za vreme prelaza video po vrhovima Pirineja.
- To je nešto studeno što pada sa neba. Zar nikada nisi video
smrznutu vodu?
- Kako to izgleda kad se voda smrzne?
- Pretvara se u kamen.
- Ja to u Kartagini nisam nikad video.
- Kada sam se ja borio u Iberiji, padao je sneg. To kiša pada zimi u
obliku brašna, pokriva zemlju, uzdiže se, a ponekad pokriva i ljude.
- A šta se onda dešava?
- Dešava se to da ljudi umru od hladnoće. Kada sam sa
Hazdrubalom bio na planini Orospeda, usled silne hladnoće smrzlo se
jedne noći trideset volova i četrdeset konja.
- A kako su izgledali kad su se smrzli?
- Tvrdi kao kamen. Takva hladnoća pretvara ljude u statue.
Drugi su slušali i zamišljeno ćutali. Više se nisu čule ni pesme, niti
pobedonosni hvalospevi. Mnoge su poslednji događaji navodili na
tužne slutnje. Hanibal i Scipion su se međusobno izbegavali. Prvi je,
idući velikom brzinom, posle konjičke čarke koja se umalo nije
pretvorila u pravu bitku, skrenuo prema severu; Scipion je pokušao
da sa Hanibalom stupi u borbu, ali mu nije pošlo za rukom da ga
stigne. Možda je punski vojskovođa nameravao da ga uvuče u zemlju
Alobroga, jer su njemu tamošnje poglavice bile naklonjene, ali Scipion
nije upao u zamku. Oprezno je skrenuo u pravcu Ligurije kako bi se
Hanibalu suprotstavio na izlazu iz alpskih dolina. U Rim je poslao vest
o svojoj prvoj pobedi.
U prvom sukobu dvojice velikih protivnika Hanibal je bio poražen.
Pet stotina konjanika iz Numidije koji su bili upućeni da uhode rimski
logor, iznenadila je Sempronijeva konjica, tako da su Numiđani
nastradali, iako su Rimljani bili brojčano slabiji. Na bojištu je ostalo
dve stotine Numiđana i sto šezdeset Latina: loš predznak, nesrećan
početak rata.
Postepeno su iščezavali utvrđeni gradići, kraj je sve više ličio na
divljinu i pustoš. Svuda su se protezale prostrane livade sa
bledozelenom travom, opaljenom hladnoćom, okružene ogromnim
šumama ariša koje prekrivaju obronke sve do same snežne granice.
Iz dalekih klanaca dopirao je snažan zvuk truba tamošnjih
gorštaka koji su se, na taj način, dozivali na okup. Strašno urličući, na
vrhovima su se iznenada pojavili divlji ljudi.
Idući između ispucalih i nepristupačnih litica, vojska se popela uz
prvi alpski klanac.
Hanibal je pozvao Gale koji su mu služili kao vodiči:
- Da li ste ikad bili u ovom klancu?
- Da, gospodaru, u rano leto, dok je trava sveža, ovamo dolaze
stada.
- Da li ste ikad išli preko onih tamo litica?
- Nikad, o, božanski!
- Nastojte da prodrete do kraja klanca i da ga ispitate.
- Ne možemo, gospodaru. Naoružani pastiri vladaju ovim gorskim
kosama, pobili bi nas kamenjem. To bi se isto desilo i tvojim ljudima.
Ti ne znaš kako izgleda kad okrugle stene padaju odozgo, kako kao
divokoze skaču po hridinama i sa svakim skokom dobijaju novu
snagu, liče na nešto živo i konačno, lome se i uz grmljavinu padaju u
dubok klanac.
- Mi moramo proći, i proći ćemo!
 - Gorštaci, gospodaru, noću napuštaju planinske vrhove i povlače
se u svoje kolibe. Ali, ko se sme noću tamo uspinjati?
Hanibal ih je hladno pogledao:
- Vi to, razume se, nikako ne smete.
Te noći su na konačištu gorele mnoge vatre, vojnici su oklevali,
pevali pesme iz tog kraja i pili crno galsko piće koje ih je dovodilo u
prijatno raspoloženje i, najzad, ošamutilo.
Hanibal se, međutim, u potpunoj tami, na čelu odreda od hiljadu
pešaka iz Iberije koji su odabrani između gorštaka Pirineja i Sjere,
idući stazama koje je stoka jedva utabanala, polako penjao prema
vrhovima.
U zoru su gorštaci zaposeli vrhove, a kroz dolinu klanca išla je
kolona vojske. Ne usuđujući se da se potpuno približe planinskim
vrhovima, gorštaci su galamili izdaleka. Klanac je bio toliko tesan da
je sam po sebi ulivao strah. Duboko dole tekao je brz i neobično
hladan potok čije je dno pokrivalo klizavo kamenje. Postojala je jedva
vidljiva staza kojom su ljudi i životinje mogli da se kreću jedan za
drugim.
Hanibal je nameravao da zaštiti vojsku pomoću numiđanske
konjice koja bi se lepezasto pela po obroncima, ali su obronci bili
toliko strmi da se konji njima nisu mogli kretati.
Strelci i praćkaši, koji su tokom noći zauzeli planinske vrhove,
držali su gorštake na odstojanju, tako da su oni, lako kao divokoze,
jurili između onih litica, urlali i bacali kamenje. A bilo je, jednostavno,
nemoguće zaustaviti to kamenje i od njega se zaštiti. Konji i mazge,
natovareni hranom, padali su svaki čas pogođeni komadima granita i
strmoglavljivali se u penušavu vodu. A nekad su to bili i čitavi redovi
ljudi koji su pod lavinom kamenja nestajali kao slamke.
- Udrite ih! Udrite bez samilosti! - vikao je Hanibal svojim strelcima
iz Mauritanije i svojim Balearima, pokazujući put planinskih vrhova.
Ali, čak ni gorštaci sa Pirineja nisu bili u stanju da se takmiče sa
Alpincima koji su, odeveni u kožu, ličili više na životinje nego na ljude
i neverovatno brzo iščezavali u gudurama.
Borba u tako teškim uslovima je bila nemoguća i sasvim uzaludna.
Vojnici su se morali o sebi brinuti i gledati kako da pod kišom
kamenja pređu naročito teška mesta. Bili su prisiljeni ne samo da
napuštaju ranjene konje, već i njihov tovar. Pojedini nosači su bacali
oružje i na leđima nosili džakove s brašnom i žitom. Zavladalo je
potpuno rasulo; ljudi su se izmešali, dovikivali jedni drugima nejasne
zapovesti; razlegali su se jauci ranjenika, vapaji umirućih, čulo se
rzanje konja i mešalo se s rikom slonova. Čak je i sam Hanibal morao
da sjaše sa svog konja i krene peške kao najobičniji vojnik. Na ruku je
navukao ogroman feničanski štit, kako bi se zaštitio od kamenja.
Alpinci su ih, međutim, i dalje gonili sa nesmanjenom žestinom. Kada
bi ih pešači ili strelci iznenadili, oni su bežali, nestajali kao da ih je
zemlja progutala, ali bi se zatim ponovo pojavljivali na većem
odstojanju i većoj visini, bilo s desne strane, bilo s leđa.
- Božanski Hanibale - rekao je Giskon - vojska će ovde ostaviti
svoje kosti, ako ne izađemo iz prokletih klanaca. Ovde ni tvoj genije
nije u stanju da smisli nešto što bi moglo da nas zaštiti.
Hanibal ga je popreko pogledao:
- Dovoljan je jednostavan štit.
- Šta hoćeš da kažeš?
- Naredi da vojnici naprave testudo, kao da se nalaze pod zidinama
opsednutog grada. Zid napravljen od štitova, zaustavlja i kamenje.
Sledećeg dana opasnost je postala još veća. Konji, mazge i magarci
lutali su dole duboko, ili po obroncima, po jedva primetnim stazama
koje bi najednom iščezavale, kako zbog obrušavanja usova, tako i
zbog provalija, ili štete koju je pravio neprijatelj.
U tesnacu je došlo do strašne borbe. Alpinci su, ohrabreni
teškoćama u koje je zapala vojska, napadali u gomilama, sa visina
bacali strele i kamenje, odronjavali stene. Zavladao je potpuni nered;
nisu se raspoznavala bojna obeležja, nisu se čula naređenja. Tada su
vojnici prvi put videli kako Hanibal, prebledeo, grčevito stiska
pesnice.
Na stotine ljudi i životinja strmoglavce su padali u ponore koji su
zjapili odozdo; na sve strane širili su se oblaci guste prašine od
usitnjenog kamenja i snega; izmešala se sklupčana životinjska i
ljudska tela, čiji su se udovi još micali i u istu provaliju padali. U
pukotinama su nestajala vojnička kola i prtljag. Ponori su gutali i
stoku za klanje, i stoku za vuču, i slonove. Teren je bio klizav kao
kakav podao izdajica; sa visine je kamenje i dalje neumoljivo padalo, a
urlik Alpinaca i potmuli zvuk truba, povećavali su strah. Čim bi
gorštake poterali sa jednih visova, ovi bi se učvršćivali na drugim i
borili se sa odstojanja. Njihove strele pogađale su vojsku, ali strele
numidijskih strelaca njih nisu mogle da stignu; kamenje je pogađalo
kolonu u maršu, dok šljunak praćkaša iz Baleara nije ni do pola stizao.
- Treba se boriti!
Trube su dale znak da vojska stane. Zaustavili su se na mestu na
kojem je klanac bio najširi. Vojnici su napravili zaklon od štitova,
teretnih kola, stena, na brzinu iskopanih šančeva, kojekakvih
pregrada i trupaca.
- Ovamo moji saguntinski Iberi! - povikao je Hanibal sa ogromne
stene i visoko uzdigao bojna obeležja Kartagine. - Ovamo moji
Mauritanci! Ovamo moji veterani sa Egada! - Rukom je pokazivao na
visoravan, a njegov glas je nadjačavao prasak kamenja koje se
kotrljalo niz obronke planina i bio snažniji od huka bujice i krika
ranjenika.
- Tamo gore - grmeo je vojskovođin glas - ugnjezdilo se nekoliko
stotina vukova u ljudskoj spodobi koji nam dosađuju svojim
zavijanjem! Idite da ih poterate, moji hrabri saguntinski junaci, i put
koji vodi u Rim biće slobodan! Svakom vojniku daću po zlatan talenat
za svaku neprijateljsku glavu!
Pod utiskom tog volšebnog glasa, vojnici, koji su do tada bili
preplašeni i potišteni, počeli su pomamno da kliču. Najzad će se boriti,
i to prsa u prsa, došao je kraj mukama koje ih pritiskaju kao mora,
neprijatelj ih više neće napadati iza busija, došao je kraj neizvesnosti. I
evo, već su se i crni Numiđani, i Mauritanci kovrdžave kose, i mali,
nervozni Iberi, uz opasne litice kao koze uspinjali; svaki im je korak
bio nesiguran, rukama su se morali hvatati za granje. Ne obazirući se
ni na kamenje, niti na strele, ne prebrojavajući one koji su stradali,
dokopali su se gorske kose i tu se onda, na kraju ponora, zametnula
borba prsa u prsa; združeni u smrtnom zagrljaju, neprijatelji su
zajedno padali u ponor.
Ali, više od žestine s kojom su navalili, više od njihovih ratnih
poklika i, najzad, više od veštine kojom su rukovali oružjem, ishodu
borbe doprineo je sam izgled Numiđana i Mauritanaca, njihova tamna
lica, sjaj njihovih očiju i njihovi zubi kao od slonove kosti.
Alpinci su počeli da beže kao ludi i u potpunom neredu, skakali su
sa stene na stenu, strmoglavljivali se i, obuzeti strahom, iščezavali u
jelovim šumama.
 Uz ogromnu viku, Hanibalova vojska je najzad izbila iz tesnaca, ali
je za sobom ostavila gomile mrtvih ratnika, pobijenu stoku, komoru.
Svaka litica je bila poprskana krvlju; redovi su bili desetkovani,
pobrkan red centurija, ali je srž kartaginske vojske bila sačuvana i
snagom svoje mase forsirala nepristupačna vrata Italije.

* * *
Vrata Italije su se, međutim, sve više udaljavala. Dolina za dolinom,
vrh za vrhom, sve jedan strašniji od drugoga, svaki sve manje
pristupačan i napušten, bez tragova života. A domoroci su, zaogrnuti
životinjskom kožom, neprestano bdili na visovima Alpa. Brade i kose
su im bile raščupane, bili su razjareni kao medvedi. Nestajali su, i
ponovo se vraćali. Na mahove je izgledalo kao da ih je zemlja
progutala, a onda bi se opet na planinskim visovima u gomile
okupljali, i odatle je onda odjekivalo njihovo životinjsko zavijanje,
njihove trube. Put je bio posejan mrtvima. Ginula je stoka, ginuli
slonovi navikli na toplo tle Afrike; ginule kamile, navikle na usijani
pesak pustinje; umirali ljudi, slomljeni umorom i hladnoćom, ili
kamenjem.
Alpinci su izbegavali otvorenu borbu. Ličili su više na senke nego
na ljude, skakali si kao divokoze, izbegavali borbu prsa u prsa; bežali
čim bi strelu odapeli, čim bi bacili kamen.
Konačno su ugledali zelene doline na kojima su se, tu i tamo,
nalazile osamljene kućice i jedna, zidom opasana kula. Prosedi ljudi,
sa zelenim grančicama drveća u rukama, izašli su Hanibalu u susret,
moleći za mir.
Vodiči Gali su ih zapitali:
- Ko ste vi?
- Mi smo starešine Grajočela.
- A šta hoćete?
- Videli smo kako se borite; izbrojali smo koliko vas ima; milije
nam je da nam budete prijatelji, nego neprijatelji.
- Šta nam nudite?
- Hranu, slobodan prolaz, taoce i vodiče.
Doveli su ih pred Hanibala. Izgledali su bedno, pogled im je bio
izgubljen, gledali su ispod oka, bili slabo uhranjeni, jedva pokriveni
kožama osušenim na suncu. Vojskovođa ih je pogledao s
nepoverenjem.
- Kom narodu pripadate? - upitao ih je preko tumača.
- Mi smo Gali.
- Poznajete li Rim?
- Ne poznajemo.
- Mi nismo vaši neprijatelji; mi idemo da se borimo protiv Rima.
Zašto nas napadate?
- Uplašili smo se tolike vojske. Plašimo se za našu stoku i naše
kuće.
- Pogledajte: mi vodimo toliko stoke koliko nemaju svi narodi Alpa
zajedno, a to nije vaša stoka. Hoćete li da nam budete prijatelji?
- Da, ako odete odavde. Pokazaćemo vam bolji put.
- Kuda vodi?
- U veliku ravnicu kroz koju teče ogromna reka, ali mi tu ravnicu
nikada nismo videli.
- Dobro. Dajte nam taoce i vodiče.
S one strane velike doline ponovo su počeli da se redaju divlji
klanci, napušteni, pusti. Vodiči su bili ljudi niskog rasta, zbunjeni i
prilično nepouzdani. Pretvarali su se kao da ne razumeju tumače Gale,
odgovarali im nejasnim i često sasvim nerazumljivim rečenicama.
Davali su neodređene i dvosmislene podatke.
- Gde se nalazi velika zelena ravnica?
Jedan od njih pokazao je rukom u pravcu snežnog, strmog vrha
koji se uzdizao sve do neba.
- Iza onog snega.
- Ima li ljudi iza tih planina?
- Tamo žive snažni i dobro razvijeni ljudi, ljudi-bikovi, ali ih mi
nikad nismo videli.
Mračan u licu, Hanibal je gledao unaokolo. Nije video ništa drugo,
samo strme i nepristupačne planine, i jelove i ariševe šume; nigde
ljudskih staništa, nigde bilo kakvog puta.
- Gde je put koji vodi do tih ljudi-bikova? - upitali su vodiča.
- Ne znamo. Puteva nema. Niko ne ide na onu stranu. Ako su vam
potrebni putevi, morate ih izgraditi.
Predeo je postajao sve sumorniji i neprohodniji. Vojska je morala
da se probija sve idući senkom ogromnih šuma, morala je da stupa po
klizavom tlu, prekrivenom borovim iglicama; centurije su se raspale
na manje delove, razredile se u duge redove koji su se često razilazili i
gubili međusobnu povezanost. Orijentisali su se isključivo prema
položaju sunca, koje je tek ponekad prodiralo kroz granje.
Prvo su kroz mlade jele i gusto isprepletano šiblje stupali slonovi i
težinom svog tela krčili put vojnicima. Neki bi se slon na neprohodnim
obroncima okliznuo i u bujicu strmoglavio, a odatle ga ljudska ruka
nije mogla izvući. Otuda se zato često odozdo dugo čula tužna rika. Da
bi učinili kraj agoniji stradalih slonova, vodiči su se pomoću konopaca
spuštali u ponor, stavljali im čelično dleto na teme i po njemu udarali
čekićem. To je bio jedini način da se okonča život nesrećnih životinja.
Celog tog dana su koračali, ali je to pre ličilo na lutanje, nego na
pravi marš. A kada je sunce počelo da zalazi, primetili su da su im
nestali vodiči. Koristeći se nepristupačnim terenom, neprimetno su
oni umakli. Vojska se zaustavila; prethodnica, povlačeći se u neredu,
stapala se sa ostalom vojskom.
- Napali su nas! Neprijatelj nas je opkolio!
Kao potvrda tih reči, po padinama se začuše urlici i jeka bojnih
truba, a onda s obe strane ponovo otpoče strašan napad kamenjem
koje se kotrljalo u ambis, i sobom odvlačilo drugo kamenje, i čupalo
stabla u korenu, pogađalo glavninu vojske i stoke.
Bilo je nemoguće boriti se, a kamoli postrojiti se u bojni red. Da bi
spasli gole živote, i ljudi i slonovi borili su se sa samom prirodom.
Nikad se nisu nalazili u takvoj opasnosti. Neprijatelj ih je
opkoljavao sa svih strana, bio je ispred njih, napadao ih i sa leđa, i sa
strane. Ipak im je najveća opasnost dolazila sa strane, nije bilo
nikakvih mogućnosti da se zaštite od onog kamenja koje je stalno
padalo. Odstupnica i izvidnica, međutim, junački je zadržavala
neprijatelja, čak ga i potiskivala.
Dojurio je Maarbal. Čelo mu je bilo sve krvavo jer ga je pogodio
kamen.
- Božanski Hamilkarov sine, ako nam ne pomognu bogovi, propali
smo. Neprijatelj je u dnu doline zagradio prelaz. Konjica i komora, svi
su odsečeni. Šta da radimo, o, gospodaru? - izgovorio je.
- Smesta stati, ušančiti se, utvrditi se! Dok idemo, ta fukara je u
mogućnosti da nas ometa. Kad stanemo, neće se usuditi da nas
napadne.
- Giskon sa hispanskom pešadijom, i Hanon sa konjicom, već su se
ušančili i spremni čekaju početak napada.
- Odbiće ih. Ja hitam do izvidnice. Prolaz iz doline mora biti
oslobođen! Neka sa mnom pođu moji hrabri Saguntinci!
Na izlazu iz doline zametnula se borba prsa u prsa. Alpinci, koje
neprijatelj nikada nije ozbiljnije napadao, koji su neprijatelja
potcenjivali, verujući da već samim svojim izgledom njemu strah
ulivaju, nisu izdržali u sukobu, raštrkali su se, urlajući po liticama,
brzo se kao mačke puzajući po bočnim obroncima, i u gustim šumama
nestajali.
Posle sukoba, koji nije trajao duže od pola sata, umorni od
proganjanja i ubijanja onih koji su zakasnili, Kartaginjani su već počeli
da se okupljaju i vraćaju u logor.
Hanibal je razapeo svoj šator usred doline, a vojnici su spavali,
uglavnom u kolibama, ili na ležajevima od borovih iglica, pokriveni
granjem ariša. Ni teretna kola, niti komora, čak ni konji nisu još bili
stigli, a u onom mrklom mraku nisu znali da li se neprijatelj još uvele
nalazi između pešadije i konjice.
Noč je prošla bez uzbune. Vika gorštaka i zvuci truba nisu se više
čuli. Na stazi u dubini doline u zoru su se pojavili prvi numiđanski
konjanici.
Neprijatelj se povukao naviše i svoj bes iskaljivao u dernjavi. Nije
ih više čak ni kamenje ometalo.
Sada se vojska pela ka snežnom vrhu, obasjanom suncem, koji se
jasno mogao videti već nekoliko dana.
I taj je vrh bio visok, uzdizao se put neba kao prepreka, ali je među
drugim planinskim vrhovima koji su ga nadvisivali, ipak, predstavljao
znatno manje surovo sedlo. Teško je bilo popeti se do tog prelaza, ali
je to, ipak, bio prelaz.
Vodiči su nestali, ali je Hanibal, pogleda uprtog ka istoku, i dalje
išao sa puno pouzdanja. Znao je da će, krećući se u pravcu izlaska
sunca, izbiti u doline Italije, u doline obasjane suncem, a u kojima su
gradovi, stada, plodna polja. Tamo, iza onog vrha, nalazio se - Rim.
Oslabljeni hladnoćom, slonovi su se peli vrlo sporo. Vodiči su im na
sapi stavljali postavljene prostirke, hranili ih brašnom pomešanim sa
vinom i medom kako bi pojačali i aktivirali toplotu njihovih tela, pri
svakom njihovom koraku po smrznutom snegu postavljali granje ariša
kako ovi ne bi skliznuli. Kopita konja i kamila obmotavali su krpama.
Uspinjali su se s velikom mukom, ali se proneo glas da će se sa one
visine ukazati Italija, da će videti oni tada zelene ravnice, gradove koji
se bele od mermera. Penjali su se, a kada su se ispeli na sam vrh,
Hanibal je željno prvi bacio pogled na drugu stranu. No, pred
njegovim očima se ukazao samo beo niz vrhova i gomila oblaka koji
su prikrivali horizont, planine kud god pogled dopre, i opet gudure i
klanci, i opet nove šume, i novi sneg.
Kada se vojska postepeno ispela na vrh planine, zavladalo je opšte
ćutanje. Veterani, čija je kosa već uveliko bila seda, jecali su i padali
na zemlju, u sneg. Zamišljali su da će s one strane ugledati raj; sanjali
su o suncu, zelenim poljima, plavom nebu, gradovima od zlata i
slonove kosti o kojima pevaju feničanske legende. Umesto toga, videli
su sneg i samo sneg, neprijateljski, hladan, nepoznati sneg, koji im
oduzima snagu i briše im nadu.

* * *
Trube su dale znak da se vojska zaustavi. Vojnici su, nakon dve
nedelje hoda, odložili torbe i oružje i pogledali svud naokolo, više
nego zgranuti. Logorovati! Ponovo logorovati u snegu, uz ledeni vetar
koji mrsi grive konjima, i tera ljudima suze na oči, i savija im leđa.
Logorovati na ledom pokrivenoj pustoši, gde svuda naokolo caruje
smrt, gde se danonoćno čuje cvilenje i zavijanje zlih duhova, a što je
nešto sasvim drugo nego trube Alpinaca!
- Stigli smo do onoga što se ne da savladati - rekao je Maarbal.
Hanibal je hladno pogledao. Pogled mu je i sada bio tajanstven i
surov.
Čak i onaj uobičajeni osmeh iščezao je sa njegovih usana.
- Gde je to što se ne da savladati?
- Pogledaj...
Nizbrdica, prekrivena ledom, klizava, uglačana, staklasta, koja se
naglo spuštala u duboku dolinu, kruto je presecala put. Životinje na
kojima se putovalo, prethodnice koje su pokušale da se spuste po toj
nizbrdici, survale su se u ponor čije dno nije moglo da se sagleda.
Njihova popucala kopita su izbrazdala smrznutu zemlju. Sobom su
životinje odvukle u ambis i jahaće, i niko se od njih gore više nije
ispeo.
- Usov je izravnao obronak - hladno je rekao Hanibal. - Treba ga
zaobići.
Maarbal je bacio očajan pogled naokolo:
- Preći? O, Hainilkarov sine, to mogu samo orlovi i kraguji. Poslali
smo izviđače. Oni su nekoliko sati išli duž snežnih padina i jedva su se
vratili, i to mrtvi umorni, plačući.
- Nemoguće je preći! Nemoguće je!
I sam Hanibal, u pratnji vernog Nebuha, Hanona i Giskona, morao
je da se vrati, ništa ne govoreći. Bilo kojim putem da krene, izlagao se
opasnosti da izgubi čitavu vojsku. Dokle je oko dopiralo videli su se
samo glečeri u kojima zjape opasne pukotine, okomite stene preko
kojih se ne može preći. Ipak je, sudeći po samom položaju mesta,
zaključio da je to bio taj jedini prelaz preko kojeg je trebalo da krenu,
taj i nijedan drugi. Tamo dole, beskrajno daleko, nazirala se duga
dolina koja vodi u prostranu italsku ravnicu, gde će doći kraj njihovim
mukama, njihovim patnjama, gde će, konačno, moći da se bore protiv
vidljivog neprijatelja, da ga savladaju i pobede.
- Više nema nikakvog puta! Više nema nikakvog prelaza! - gunđali
su obeshrabeni veterani iz Hispanije.
- Vodiči su nas izdali, doveli su nas na bezizlazan put.
- Svi ćemo ovde pomreti od hladnoće i gladi.
- Put? Mi ćemo ga sagraditi.
Hanibalov glas je ponovo odjeknuo kao grom. Svi su se dobro
sećali da su takav isti glas čuli i onda kada su se nalazili pod zidinama
Sagunta, kao i pred mutnim vodama Rodana. Odlučnost tog glasa
podizala je potpuno iscrpljene vojnike, vojnike na umoru, ulivala
poverenje obeshrabrenima, vojnicima davala snagu da se penju i uz
potpuno okomite stene, osvajaju neosvojive zidine.
Svi su skočili i opkolili ga.
- Kakvi bismo mi bili - nastavio je Hanibal - mi koji hoćemo da pred
nama klekne Rim, kad ne bismo bili u stanju da savladamo tu jadnu
ledenu koru? Ne zaboravite, pred ljudskom voljom nema pustinje koja
se ne može pretvoriti u najlepši vrt, nema nizbrdice koja se ne može
preobraziti u najbolji put.
Začuđeno su ga posmatrali i ćutali. Čak su i najiskusniji odmahivali
glavom. Ta oni su već ispitali teren! Odozgo je bio svež sneg, a odmah
ispod njega sleđena, staklasta kora koju ni gvožde nije u stanju da
razbije. Ispod toga, litica, tvrda i klizava, opasnija od samog leda.
 Najstariji među njima koji se zvao Kapsa, stupio je pred Hanibala
plačući.
- Baalov sine, moji su se ljudi već uhvatili u koštac sa tom
nizbrdicom od koje čoveka hvata vrtoglavica i koja je već progutala
toliko naših konja i naših ljudi... videli smo, o, veliki, kako nestaju.
Konji su klizili na stražnjim nogama, a kopita im uzalud brazdala
ledenu koru. Ostavili su na njoj krvave tragove! Videli smo kako
nestaju i konji, i ljudi, kako se kotrljaju u gustom oblaku ledene
prašine, rastavljenih ruku i nogu, čuli smo tutnjavu njihovih telesa i
kako se dole razmrskavaju o litice. Pokušali smo, o, Hamilkarov sine,
da pijucima usečemo stepenice. Jedva nam je pošlo za rukom da
razbijemo ledenu koru jer je ispod nje uglačana litica koja se ne da
zaseći. Polomili smo alat, raskrvarili ruke i... - rekao je, pružajući svoje
drhtave ruke, deformisane od teškog rada, od starosti i bolova.
Hanibal ga je pogledao bez trunke samilosti.
- Odlazi! - grubo je rekao starcu. - Idi i jedi čorbu sa ostalim
krezubim veteranima! Ti, svakako, nisi čovek koji može da savlada tu
nizbrdicu. Ovamo drvoseče sa sekirama!
Pred Hanibalom su se postrojili divovski tesari iz Mauritanije, sa
gvozdenim sečivima na ramenima. Stajali su nepomični kao bronzane
statue i razmišljali o tome da li se, zaista, njihovim opasnim sekirama
može tesati i sam granit.
Sa visine Hanibal je prstom pokazao na šume ariša i jela koje su se
črnele u provaliji, na nekoliko stotina metara ispod njih.
- Tamo ima drveća - rekao je tihim glasom - koje bi bilo dovoljno
da se izgradi deset kartaginskih i deset rimskih flota. Drvo je lađa,
drvo je rat, drvo je vatra. Siđite! Oborite čitavu šumu; upregnite
volove da do vuku ovamo oborena stabla; lišće i granje ne
potkresujte; hoću da mi dovučete čitave i jele i ariš, jer će nam stabla
utrti put koji vodi u Rim.
Svi su ćutali, ježili se i slušali. Niko se nije usudio da postavi ma
kakvo pitanje. Šta je naumio punski vojskovođa?
- On hoće da od stabala sagradi veliko stepenište, kako bi po tom
stepeništu sišli ljudi i životinje - objašnjavao je stari Kapsa, očajan što
je zatajila njegova centurija vojnika sa pijucima.
Starešina tesara podrugljivo se nasmejao:
- Na ovakvoj nizbrdici? Bez oružja i tereta, ljudi bi, možda, i mogli
da siđu. Ali životinje?! A ko bi mogao da sagradi stepenište, kad niko
nije u stanju da se održi na nizbrdici?
- „Saguntinski lav” zna šta radi - pevali su u ritmu sekire džinovski
majstori iz Mauritanije, udarajući alatom po drveću.
- On može sve! Može poravnati i same planine!
- Ispuniti ponore!
- Promeniti lik zemlje!
- Učiniti da se sunce spusti s neba!
- On je rekao: „Drveće, to su lađe! Drveće je rat! Drveće je oganj!
Drvećem se plovi! Drvećem se uspinje po zidinama! Drvećem se grade
bojne sprave! Drvećem se pravi oružje!”
Stabla su padala, i padala. Čim bi jedno stablo palo na zemlju,
vezivali bi ga užadima i lancima, a onda bi ga zdepasti hispanski
bikovi vukli na vrh planine.
Nebo se smračilo. Padao je sneg.
Sada su mladi vojnici iz Numidije, iz Mauritanije, iz Kartagine i
Libije znali šta je sneg, ta voda koja se pretvara u brašno, studeno
brašno koje njihovu kosu, bradu i telo pokriva ledenom korom. Ježili
su se od hladnoće i straha. Videli su kako taj beli pokrivač postepeno
pokriva planine i šume i mislili kako će i njih uskoro, možda, pokriti.
Već su se dva dana nalazili na toj ukletoj nizbrdici. Varvari su
nestali, a u moru nepreglednih snežnih vrhova carevala je grobna
tišina. Nestalo je nebo, nestala zemlja. Vojnici su drhtali u kolibama od
granja i grejali ruke na vatri koja se nije gasila, ali su im leđa sve više
trnula od studeni.
- Ovde će umreti i Hanibalova vojska, i Hanibalov genije! - govorili
su veterani.
Ponekad su videli kako iz snežne mećave pristižu kao utvare:
mazge, magarci, konji, prljavi i krvavi, sa dlakom skorelom od leda, sa
ostacima amova oko vrata. Bila je to tegleća marva koja se prethodno
survavala u ambis, a onda uspevala da se odande izvuče i, prateći
tragove vojske, pronađe put. Ljudi su ih dočekivali kao što se
dočekuju dragi, izgubljeni, ponovo pronađeni prijatelji. Ali ih je strah
svakoga časa sve više obuzimao. Još dva-tri dana boravka na toj
besputnoj nizbrdici i - svemu će doći kraj, svi će pomreti. Žita više nisu
imali; stoku su klali nemilice jer je tokom noći, zbog hladnoće i
iscrpljenosti, ona mnogo stradala. Delimično osakaćeni ogromni
kosturi ostajali su na mestima gde su životinje uginule, dok ih sneg ne
bi sasvim prekrio svojim pokrovom. Ali su drvoseče iz Mauritanije
nastavljale titansko delo i obarale stabla, tako se sve zagrevajući.
Obarali su oni ogromno drveće i pevali tužne ratne pesme u kojima se
slave junačka dela njihovog vojskovođe.
„Drvo je oganj! - on je rekao.
Drvo je rat! - on je rekao.
Drvo je lađa! - 011 je rekao.
Baalov sin će jednim pokretom ruke izravnati Alpe!
Ispuniće ambise!”
Da! Zaista je izgledalo kao da će Hamilkarov sin šumskim
džinovima ispuniti ambise. Sa vrha planinske kose obarani su ogromni
ariši i stoletne jele sa sve granjem i lišćem. Padali su džinovi, podižući
srebrne oblake snega koji je prekrivao njihovo lisnato granje; klizili su
kao lađe, na fantastičan način porinute u more, tutnjali su padajući,
odjekivali u onoj tišini sve dok se buka ne bi izgubila u dolini.
Stojeći uspravno na vrhu strme padine, Hanibal je rukom
pokazivao na urvinu.
- On hoće da izravna ambis! - sa čuđenjem i dubokim poštovanjem
šaputali su vojnici.
Sada su svi pomagali pri radu: i veterani, i regruti, i konjanici, i
drvoseče, i strelci, i komordžije. Čitava vojska, poneta uzvišenim
zanosom, pomagala je da se „izravna ambis”. Samo tokom prvog dana
gurnuto je u ambis na hiljade posećenih stabala. Sa visine se videlo
kako se osnovica nizbrdice od njih već crni, a drvo koje je bilo vatra,
rat, lađa, penjalo se, penjalo se neosetno; kada je sunce počelo da
zalazi, već polovina urvine je bila prekrivena stablima.
Sneg je prestao da pada. Na zapadu je nebo postajalo sve jasnije.
Svanula je svetla, čarobna zora. Nebo je bilo vedro, tamnoplavo, slično
plavetnilu afričkog neba. I tada je u logoru odjeknuo uzvik radosti.
Tim ljudima, koji su sve do malopre bili utučeni i prestravljeni,
izgledalo je sada kao da sviće zora vaskrsenja. Zatim je jako sunce
pobedilo isparavanja iz doline, a svež jutarnji vetar rasterao i
poslednje oblake, gomile oblaka koji su bežali kotrljajući se preko
planinskih visova, koji su se, iskrzani u duge nizove pare svud redom
raspršivali i, najzad, nestali u plavetnilu.
- Italija! Italija!
 Tamo gde je plavetnilo poslednjih planina postepeno prelazilo u
zelenu boju, pojavile su se beskrajne doline po kojima su se u daljini
svetlucale vode i nazirala se nejasna belina gradova i sela.
- Italija! Italija!
Ponosno stojeći na samom vrhu planinske kose, Hanibal je
ispružio ruku prema istoku. Zatim se vojskovođa obratio svojoj vojsci
koja se, veličajući ga, tiskala uz planinski greben, i pokretom ruke
naredio joj da se stiša.
Zavladala je mukla tišina. Samo su se odnekud iz dubine, oslabljeni
daljinom i šunjajući se oko jela, uspinjali teški uzdasi vetra i šum voda.
Nepomični, svi su čekali reči kojima će im vojskovođa otkriti novo
čudo. I tad je odjeknuo Hanibalov glas:
- Vojnici Afrike, vojnici Hispanije, pobednici Sagunta! Vi koji ste
pobedili velike Pirineje i ponosni Rodan, pogledajte tamo: Evo vam
Italije! Evo je u punom sjaju njenog neba; evo je u sjaju njenih dolina,
u bogatstvu i izobilju njenih gradova. Tamo nas čekaju najslavnije
pobede koje su ikad krunisale čelo ratnika; tamo ćete, konačno,
ugledati leđa našem vekovnom neprijatelju koji nam preti čak i u
našoj Africi. Tamo vas očekuje bogatstvo, odmor u prelepim
gradovima, ratni plen otet od boraca koje niko osim vas još nije
pobedio. Na kraju ravnice koja je pred vašim očima, nalaze se zidine
Rima. Vojnici Kartagine, evo vam Italije!
Hanibalov glas je nestao u moru radosnih uzvika. Ka nebu se
uzdigla čitava šuma ruku, koja je sva blistala od junačkog oružja; oči
vojnika sijale su se od želje. Jedan jedinstveni uzvik, jedna jedinstvena
reč nadjačavala je sve ostale uzvike, sve ostale reči: Italija! Italija!
- Dajte još, dajte! - nastavio je Hanibalov glas. - Dajte drveće iz
italijanskih šuma da savladamo ovu planinu! Dajte još drveća, jer je
drveće: oružje, rat, oganj!
Oni još nisu shvatali nevolju, ali su smrznuti obronci ječali od
stabala koja su obarana, da bi se potom uspinjala kako bi prekrila
strašnu nizbrdicu. U smiraj dana cela planina je bila prekrivena
stablima, ali je to bila potpuno razbacana i haotična masa, sva od
debala, granja, korenja, lišća, masa u kojoj bi i ljudi, i životinje
podjednako lako mogli da nastradaju. Ljudi Kartagine još nisu
shvatali.
- Vatre! - ponovo je glasno povikao Hanibal. - Ovamo oganj od
koga će popucati led, od koga će ispucati stene! Goreće, kažem vam,
čitava planina, goreće i pretvoriće se u kreč, a litice će se pod vašim
pijucima pretvoriti u prašinu. Vatre! Potpalite drvo, drvo je rat, drvo je
bitka!
Ljudi su se spustili u dubinu noseći burad sa smolom, lojem,
bitumenom, da bi se zatim, iz dubine, najednom pojavili stubovi
gustog dima, da bi se začula buka požara koji se uspinjao obroncima
planine.
Iz italijanskih dolina veselo je duvao večernji povetarac, a plamen
se uspinjao kao da ga je na neki čaroban način taj dašak nosio. Vatra
se pela uvis, a kada su se spustile prve večernje senke, ogromni
plameni jezici su se izdužili, ližući smolasto drveće; neprestano su se
izduživali, postajali sve viši, sve dok se čitava planinska kosa nije
pretvorila u ogroman sud napunjen žeravicom koja prkosi noćnoj
tami.
Hanibalovi vojnici bdeli su tokom čitave noći, a s vremena na
vreme zaorilo bi se radosno klicanje, začule bi se ratne pesme i burno
odobravanje. Iz ambisa se uzdizao gorući dah i prisiljavao ljude koji su
se sa vrha naginjali kako bi dole pogledali, da odmah ustuknu. Vatra je
gorela tokom čitave noći, kao i tokom narednog dana. Poput kakvog
ogromnog žrtvenika na kojem se dimi tamjan, Alpe su bile obavijene
gustim oblakom dima. Vatra je gorela i druge noći, sve dok nova zora
nije otkrila padinu koja se crni od uglja, koju je, malo po malo, umesto
snega prekrio pepeo.
Hiljade ljudi tada se spustilo i na usijanu zemlju izlilo burad
sirćeta. Zemlja je cvrčala i jaukala kao užareno gvožđe kada ga kovač
ubaci u vodu.10 Kao da ih je kvasac podizao, prskale su usijane
hridine, lomile se, a zatim, kada se zemlja ohladila, ljudi su sišli i,
pijucima i ašovima izmrvili ispečene i izlomljene litice, poravnali ih u
obliku pločnika i stepenica, napravili vijugav put po kojem mogu da se
kreću i ljudi, i životinje.
Punska vojska je sišla niz savladanu nizbrdicu do doline u kojoj je
vazduh bio topao, a po okolnim obroncima odjekivala zvona sa krava
i volova; pastiri su ih gledali velikim, začuđenim, plavim očima, i
pozdravljali ih visoko podižući svoje ogromne štapove.
Začuli su se radosni uzvici; Gali vodiči su se smešili.
- Ko su ovi ljudi? - upitao je Hanibal, jašući na svom velikom belom
konju iza kolone slonova.
- To su Gali Segoviji, naši saveznici - ponosno su odgovorili vodiči. -
Čitava Cisalpinska Galija digla se na noge. Veragri, Taurini, Boji,
Insubri, digli su se na ustanak protiv Rima. Nalaziš se u prijateljskoj
zemlji, o, Hanibale!
Tada je Hamilkarov sin, zaustavljajući konja i širokim pokretom
ruke pokazujući u pravcu horizonta, uputio reč svojim vojnicima:
- Vojnici Kartagine, prešli smo Alpe! Zidine Rima biće poslednja
prepreka na koju ćete naići na vašem putu!
VII

BITKA KOD TICINA

Pristanište u Pizi nikada nije bilo zakrčeno galijama kao tada, tog
15. septembra 536. godine ab Urbe condita.11
Sa svojim triremama i liburnijama iz Marsilije, beše tu stigao
konzul Kornelije Scipion; tu se sreo sa pretorom Manlijem Atilijem
koji mu je doveo pojačanje, legiju sastavljenu od „tirona”, odnosno, na
brzinu mobilisanih mladića među narodima latinskog imena.
Dva izaslanika Senata, koji su stigli sa pretorom, pošli su konzulu u
susret s neprijatnim osećanjem, neodlučni da li da mu, u ime naroda i
Senata čestitaju, ili da mu na uvijen način izlože prigovore koje su
senatori na njegov račun izgovorili na svojoj sednici.
Zaista se Scipion nije vraćao iz Galije ni kao pobeđeni, niti kao
pobednik. Ubrajao je u svoj uspeh malu pobedu konjice, čiji su značaj
u Rimu uzdigli do razmera velike bitke na otvorenom prostoru. To su
morali da urade kako bi, donekle, ohrabrili narod. Tako se nekoliko
stotina mrtvih pretvorilo u hiljade, a Hanibalovo napredovanje prema
Isaru i Druenciji, u bekstvo. Konzul, doduše, nije mogao sprečiti da
Hanibal pređe Alpe, ali je, eto, i punski vojskovođa na sve načine
izbegavao bitku na otvorenom polju. Sad se vraćao morem da ne bi
prešao preko Ligurije, gde je sve bilo u previranju, da bi forsiranim
maršem što pre stigao do reke Po i tu se u odlučnoj bici sukobio sa
Hanibalom.
Ceo razgovor između legata, pretora i konzula bio je prilično oštar.
- Senat ti je - govorili su legati - zahvalan što legije nisu imale
gubitaka, kao i zbog pobede koju si izvojevao, ali bi, razume se,
zahvalnost naroda bila daleko veća da si ti, Scipione, tu pobedu
iskoristio i da nisi dozvolio da ti Hanibal pobegne.
Scipion ih je slušao namrgođen i rasejan, kao da ga te reći ne
zanimaju. Osećao je on finu ironiju što se krila u tim rečima, ali nije
mogao priznati da je tobožnja pobeda, u stvari, bila samo neznatna
čarka između izvidnica; a što se, pak, tiče prigovora da mu je Hanibal
izmakao iz ruku, morao je i tu da se uzdrži od ma kakvog priznanja jer
mu Hanibal nije nikad dopao šaka.
- Lako je kritikovati, sedeći u Rimu - rekao je, a izgledao je kao da
se dosađuje. - Znao sam šta mi je dužnost, ali je Hanibal lukav, a ti
Afrikanci ne idu, nego jure kao gazele.
- Šta su to gazele? - upitao je pretor nadmeno radoznalim tonom.
- Ti nisi bio u Africi i zato ti se može oprostiti neznanje. To je jedna
vrsta pustinjskih koza „sa krilima na nogama”.
- Ali se i Kartaginjani mogu zamoriti - rekao je drugi izaslanik - i da
si ih gonio ne dajući im da predahnu...
- U srcu Galije, zar ne? - podsmešljivo mu je odgovorio Scipion. -
Veliki su stratezi ti kviriti! Slediti ga u stopu, u srcu Galije, među
narodima koji nas mrze i koji su svi za Feničanina jer im je obećao da
će njihovu braću iz Cisalpinske Galije osloboditi od našeg jarma!
Svakako, jer u njihovim očima mudri i humani zakoni Rima
predstavljaju jaram. Slediti ga u stopu u srcu Galije, da bi na nas
smesta navalile stotine hiljada naoružanih ljudi i da bih uništio legije!
O, bogovi! Šta bi predstavljao rat, kada bi senatori komandovali
legijama!
- Ali, kako je on mogao da prođe onuda kuda ranije nije niko
prošao? - upitao je pretor, samo da bi skrenuo razgovor.
- Kao da Hanibal ceni život svojih ljudi! Kada bi trebalo preći preko
nekog ambisa, Hanibal bi ga napunio svojim konjima i konjanicima i
preko njih prešao sa vojnicima! Istina je da je prešao preko Alpa, ali
po koju cenu! Glasnici koji su stigli iz zemlje Taurina kažu da je
polovina njegovih ljudi i konja, što zbog zime, to i zbog usova i
kamenja što su na njih bacali Alpinci, ostala u planinskim gudurama.
- To znači da su se Gali koji žive u Alpima borili protiv njega! -
naprasito je rekao jedan izaslanik. - Odneću u Rim tu radosnu vest jer,
ona svedoči o njihovoj odanosti!
Scipion se glasno nasmejao:
- O, nemoj da se zavaravaš! Sigurno je da gorštaci nisu kamenovali
vojnike Kartagine zato što vole Rim! Oni su to učinili zbog svoje
zemlje, svoje stoke, svojih porodica. Da su tuda prolazile rimske legije,
oni bi i njih isto tako kamenovali.
 - Zahvalimo bogovima što su to bile čete Kartagine! - rekao je
svojim dubokim glasom pretor Atilije. - Ja sam ti doveo pojačanje koje
si tražio, ali pazi, to nisu neke izdržljive trupe.
- A šta je sa Titom Sempronijem? Nadao sam se da će me on sa
svojim veteranima iz Sicilije dočekati u Pizi, a ne ti sa svojim
regrutima.
- Sempronije ima suviše posla na samom ostrvu. Jaka kartaginska
flota plovi duž obale. Postoji opasnost da se njihove trupe iskrcaju u
Lilibeju, u Mesani i na Egadima. Njihove lake obalske lađe krstare duž
obala Brutija i Kampanije, pljačkaju, pale i ubijaju. Nastoje da
razdvoje naše snage. Nalazimo se pred ostvarivanjem ratnog plana
koji je dugo proučavan. Dok se Hanibal spušta u Italiju sa severa,
Kartagina nastoji da ponovo osvoji Siciliju i Sardiniju. O, trenutak je
težak, možda jedan od najtežih u čitavoj istoriji Rima!
Scipion je slušao zamišljeno. Sa njegovog lica spala je ona ironična
i ravnodušna maska; stojeći pred teškom stvarnošću, duboko se
zamislio.
- Kako se ponašaju latinski saveznici? - upitao je duboko
zainteresovan.
- Zasad, odlično. Čak i oni koji su nam nekada bili ljuti neprijatelji,
kao da su sve zaboravili i kao da misle samo na to da i oni pripadaju
narodima italske rase; Etrurci su stupili u legije; Luni i Koza su dali
lađe; Populonija je, takođe, dala lađe, i gvožde iz svojih rudnika; Kluzij
i Fezula su poslali žito; Volatera nam šalje zejtin i oružje; Abinjani su
uputili izaslanstvo, zaklinjući se na vernost; Bruti su dali mornare za
lađe; Umbri izjavili da će, ako Hanibalu pođe za rukom da pređe
Apenine, pred njim zatvoriti kapije svojih gradova i uskratiti mu
namirnice, te da će se boriti ukoliko ih on napadne. Apuli ćute.
- A Gali iz padanske nizije i Liguri?
- Neki su buntovni kao, na primer, Boji i Insubri, drugi su
neodlučni, iako ne skrivaju svoje simpatije prema osvajaču. Bitka bi
mogla da presudi u čiju će se korist oni odlučiti. Čekaju, izjasniće se za
onoga ko pobedi.
- Ne smemo čekati ni časa, smesta bi trebalo da krenemo i
pređemo Apenine pre prvog snega, da bismo iznenadili Hanibala u
njegovom letnjem logoru. Njegova je vojska umorna i, kako kažu,
klonula je duhom zbog pretrpljenih gubitaka; oružje im je u lošem
stanju, izgubili su mnogo konja, polovinu slonova. Hanibal očajnički
nastoji da izvrši regrutovanje među Galima, otima stoku, i jahaću i
tovarnu, a to izaziva mržnju naroda koje bi želeo da pridobije za
saveznike. Moramo ga iznenaditi i saterati u škripac dok je u takvom
stanju.
Manlije Atilije se namrgodio:
- Trebalo bi da kažeš da ćeš ga uništiti, o, Kornelije. Sad, ili nikad!
Čudi me kako imaš tako malo pouzdanja.
Scipion ga je popreko pogledao.
- A mene čudi to što ti govoriš! Nije stvar u tome što ja nemam
pouzdanja, već u tome što znam ko je Hanibal i što ga cenim kao
velikog i iskusnog ratnika. Znam isto tako da je i veoma prepreden,
kao i svi Feničani uostalom, i da su njemu poznata sva ratna lukavstva.
„Uništi ga!” Lako je tako govoriti! U pitanju su izvežbani vojnici, hrabri
borci. To su oni koji su se borili kod Egada i osvojili Sagunt; to su
vojnici koji su prešli Hispaniju i Galiju, prešli preko Pirineja, Rodana,
Alpa, a ti kažeš da ih uništimo, o, Atilije! Kada bi Hanibala mogao
prisiliti da ponovo pređe Alpe, to bi već samo po sebi predstavljalo
veliku pobedu.
Kornelije Scipion je zaćutao. Digao se, podigao ruku u znak
kratkog pozdrava i otpustio izaslanike Rima.
Izaslanici su odlazili u nedoumici jer im nije bilo jasno da li je
konzul svojim rečima hteo da im ulije izvesnu nadu ili da ih, naprotiv,
obeshrabri.
Pred vojnicima se konzul pretvarao kao da je potpuno miran i
siguran. Neprijatelj? Ta šta predstavljaju ti neprijatelji? Gomila
odrpanaca koje je izmučio i premorio daleki put, napori i hladnoća.
Naravno da će se oni boriti, ali će se boriti iz očajanja, kao mornari
koji su spalili svoje lađe, boriće se jer nemaju drugog izlaza. Išli su
ubrzanim maršem prema prelazima Apenina. Ne, oni nikako ne bi
smeli da dozvole da se ta gomila robova iz Numidije koja je ličila na
čopor oporavi pod lepim italskim nebom!
Scipion je išao duž Val di Magre i, preko prelaza Vercetum, spustio
se u Taro i stigao zatim u Placenciju.
Hanibal je napustio svoja letnja konačišta kod Tuarnije i
napredovao dolinom reke Po. Prevaljujući u brzom maršu velika
rastojanja, konzul je stigao do Ticina i tu se učvrstio na levoj obali
reke.

* * *
- O, pastiru iz Seguzije, da li si video brojna stada koja su se
spustila sa Alpa Kotija? Još nije došlo vreme za selidbu.
- Video sam ih, seljače iz Grajocelese, ali je to bilo stado ljudi, a ne
ovaca. Dosad još niko nije video da ljudi silaze sa tih visova
pokrivenih večnim snegom.
- Moli se bogovima, seljače iz Grajocelese, da ti ljudi ne pređu
preko tvoje zemlje; moli se Hesusu da radije pošalje led na tvoje njive.
- Šta hoće?
- Sve što je živo, što raste i dozreva na drveću, ali kažu da će
uništiti Rimljane.
- A šta je nas to briga, kad nas Rimljani puštaju da živimo, a oni
nam to ne dozvoljavaju?
- Stanovnici Taurazije morali su da pred njima otvore kapije. Bili
su gladni, premoreni, bili su skoro mrtvi od hladnoće.
- Zašto su im gorštaci dozvolili da pređu?
- Zasipali su ih kamenjem, ali su oni tvrđi od kamena i vode volove
visoke kao kuća koji na putu sve ruše. Ali će oni odavde otići. Rim je
daleko.
- Da, ali oni zahtevaju da im damo i ljude, i konje, jer su im gorštaci
sa Alpa mnoge pobili u planinama.
Stigle su poglavice Katuriga, Taurina, Naburna, Majela, Bagijena,
Insubra, Levija. Održali su sastanak u Tauraziji. Mnogo su vikali i
nikako nisu mogli da se slože. Nisu voleli Rim, ali su strahovali od ovih
što dolaze. Vegecije, poglavica Insubra, koji su se protiv Rima prvi
pobunili, zahtevao je da sklope savez sa Hanibalom.
- Samo jedan moćan saveznik kao što je on, može nam pomoći da
im se osvetim za poraz koji su nam naneli - govorio je Vegecije.
- Nismo još ubeđeni hoće li biti korisno da promenimo gospodara -
govorili su drugi.
- Da nam je pomoć došla od Gala, svi bismo listom bili za njih, ali
ko su ovi ljudi crnog lica koji samo traže, traže i traže, i kojima nikada
nije dosta? - ponovo su prigovarali.
- Ali, među njima ima i naših!
- Premalo da bismo se mogli pouzdati.
 Taurinija je Hanibalu otvorila kapije, ali nerado, dugo se skanjivala
i strahovala.
- Da li su oni oslobodioci, ili ugnjetači? Zašto ti tuđinci, koji vode
strašne crne ljude i čudovišne, dosad neviđene životinje, govore da će
ih osloboditi od Rimljana?
Hanibalovi dani su bili bez odmora, a noći bez sna. Trebalo je
obnoviti vojsku, komoru, prikupiti stoku, nove konje.
- Prešli smo, ali po koju cenu, o, Maarbale! - ponekad je
vojskovođa ogorčeno govorio punskom vojnom strarešini, a ovaj ga
mračno i sumnjičavo posmatrao. - Tamo gore, u onim alpskim
gudurama i klancima, ostalo je trideset šest hiljada naših vojnika;
desetkovana je naša najbolja konjica; propao je veći deo komore;
vojnici su iscrpljeni od umora, od hladnoće i stalnih marševa. A ovi
ljudi...
- Zaista, kakvo razočaranje, o, božanski Hanibale! Zaista su
degenerici ovi Gali iz Padanske doline.
- U tvojim rečima ima ironije, ali ima i istine. Da, razočaranje.
Mislio sam da su Rimljani toliko omrznuti, da će se svi narodi Italije,
čim im neko pruži prijateljsku ruku, kao jedan dići na ustanak.
Prevarili su nas!
Naviknut na to da mnogo razmišlja, ali i da se podsmeva, Maarbal
se sad nasmešio onim svojim finim smeškom Feničanina.
- Božanski Hanibale, ti si munja rata i ti svoje vojnike u dušu
poznaješ, ali je mnogo teže poznavati narode. Ti pitaš: „Zašto ti Gali ne
dođu k nama?”A ja tebe pitam: „Zašto ih mi plašimo?” Ti kažeš:
„...prijateljsku ruku...”, a ja dodajem: „ruku tuđina”. Ovi ljudi se plaše
da ne dobiju još goreg gospodara, a zatim, oni čekaju da ti potučeš
Rimljane. Pobedi, i pridobićeš ih za sebe!
- Kako možemo pobediti, Maarbale, dok ne očeličimo naše snage?
Ja sam se isto tako zavaravao da ću u Italiji naći nebo Kartagine, ono
naše toplo nebo, a umesto toga, našao sam ravnicu punu magluštine
gde stalno pada kiša i gde je hladno već početkom jeseni. Rimske
legije napreduju sada prema Padu. Ne smemo dozvoliti da nas
iznenade, moramo mi njih iznenaditi! Izgubili smo suviše ljudi.
Maarbal se i dalje smeškao:
- Božanski Hamilkarov sine, još dok smo bili u Iberiji, ja sam se
usudio da ti dam savet: Ne preduzimaj put koji premašuje čovečju
snagu! Iskrcajmo se s našim snagama na Sardiniju, ponovo je brzo
osvojimo i pređimo na Siciliju, a odatle u Brutij, i zaratimo protiv
Rima. Tako sam ti savetovao, o, Hanibale, ali si ti moj savet s prezirom
odbacio.
Hanibal ga je mrko pogledao:
- Ja se nikada ne kajem zbog onoga što sam uradio. Ne, ja nisam
hteo da se sa rimskim legijama sukobim u planinama Sardinije, Sicilije
i Brutija. U tim smo planinama mi bili pobeđeni. Da bih opkolio i
uništio rimske kohorte, meni su potrebne ravnice slične našim
pustinjama u Africi. Moramo, kako si dobro rekao, pobediti u prvom
sukobu. Pobedićemo! Naša pobeda nateraće i one koji još strahuju i
oklevaju da se odluče. Insubri su uz nas, Boji su uz nas, Liguri su uz
nas. Ništa više ne tražim, osim još dve nedelje odmora.
Brzo su se smenjivali glasnici.
- Rimske legije su prešle preko Apenina.
- Približavaju se reci Pad.
- Već se nalaze u Placenciji.
- Predvodi ih konzul Kornelije Scipion.
Hanibal je zamišljeno slušao. Da li da napusti letnja konačista i
neprijatelja dočeka na otvorenoj ravnici, ili da čeka unutar kiklopskih
zidina Taurinije? Konzul se neće usuditi da ga napadne u srcu
neprijateljske zemlje.
Što su se Rimljani, koji su išli forsiranim maršem, više približavali,
to su galska plemena postajala sve ravnodušnija. Sve je bilo manje
mladih ljudi koji su pristajali da se uvrste među vojnike Kartagine, da
stupe pod njenu zastavu. Čekali su da dođe do sukoba između dvojice
gospodara, te da tek onda odluče na čiju će stranu.
Scipion! To ime je zlokobno zvučalo u Hanibalovim ušima. To je
bio konzul koji je naneo jak udarac njegovoj konjici na Rodanu;
konzul koji ga je dugo gonio, pokazujući da ga se ne plaši. Ko je taj
Scipion, raspitao se kod legionara koji su nekada služili pod bojnim
oznakama Rima.
- Da li je on potomak onoga Kornelija Scipiona koga smo mi
zarobili na Liparima i koji je, u ime otkupnine, dao magarca
natovarenog zlatom?
- To mu je sin. Potiče iz vrlo ugledne rimske porodice. Kažu da
jako mrzi Kartaginu. Veoma je hrabar, možda i previše.
 - Kakva mu je vojska?
- Slaba. Ima mnogo regruta, golobradih mladića koji još nemaju
nikakvog iskustva. Plaše se Gala a, kako mi izgleda, plaše se i tebe.
Najbolje rimske trupe nalaze se u Hispaniji, s konzulovim bratom
Gneom Scipionom, i na Siciliji, sa Titom Sempronijem.
- Je li tačno da je nedavno dobio pojačanje?
- Da, gospodaru. Pretor Manlije Atilije nedavno mu je doveo četiri
legije regruta koje je na brzinu prikupio između latinskih naroda.
- To su sve trupe koje će se razbežati pri prvom sukobu.
Hanibal se obratio svom glavnom štabu i svojim vojnim
starešinama. Tu su bili i Magon, njegov brat, ali i Maarbal, Giskon i
Kartalon.
- Moramo ih napasti ne čekajući nijednog časa. Oni misle da smo
mi umorni, da smo desetkovani, iscrpljeni od silnih napora i hladnoće.
Razočaraće se. Mi smo spremni za borbu!
Svi su ćutali, samo se Maarbal usudio da stavi primedbu:
- Božanski Hanibale, ne znam da li ti je poznato kakvo
raspoloženje vlada kod vojske... Bili su ubeđeni da će se odmarati
tokom čitave zime i da će ponovo ratovati tek na proleće.
Hanibal ga je posmatrao ne trepnuvši:
- Maarbale, da si te reći izgovorio pred vojnicima, ti sada više ne bi
bio živ. Moji će se vojnici boriti kada to Hanibal bude hteo! Naredi da
zatrube za smotru! Hoću smesta da im se obratim!
Odjeknule su vojne trube. Logor se pokrenuo, zavladala je opšta
vreva koja je ličila na opasnu oluju. Nerado i mrzovoljno izlazili su iz
svojih konačišta veterani Hispanije, Afrike, Sagunta. Tek što su počeli
da stvarno uživaju u odmoru, a i centurioni su im obećali da se pre
proleća neće boriti...
Gunđali su sve glasnije.
- Šta, konačno, od nas zahtevaju?
- Zar Hanibal misli da su naše noge kao noge njegovih slonova?
- Zar on misli da se može boriti sa vojskom od koje je ostala samo
polovina?
- Gali će listom ustati protiv nas, doživimo li makar jedan jedini
poraz!
- U početku je izgledalo kao da će ih na stotine hiljada stupiti u
našu vojsku!
 - Sad nas mrko gledaju!
- Često nam kradu volove!
U stvari, Gali su samo, s vremena na vreme, prisvajali onu stoku
koju im je punska vojska prethodno otela.
- Mi ćemo „Saguntinskom lavu” kratko i jasno reći: Odmor do
proleća, ili nećemo izaći iz naših logora!
Međutim, prestali su čak i da dišu kad se Hanibal pojavio na svom
belom konju. A kada se pred njima i zaustavio, dočekali su ga
jedinstvenim uzvikom koji je zaličio na grmljavinu groma:
- Sine Baalov!
Put neba se digla čitava šuma oružja, a onda su se vojnici, kad je
Hanibal dao znak, najednom umirili, nepomični kao da su od kamena;
zavladala je savršena tišina.
Očekivali su da će im vojskovođa održati poduži govor, a on je
izgovorio sasvim neočekivano:
- Dovedite ovamo ljude koje smo zarobili u Alpima!
Doveli su pet hiljada gorštaka odevenih u bednu odeću od
životinjske kože. Ruke su im bile vezane lancima, držali su se sumorno
i pokorno.
Kad su shvatili da su dovedeni pred postrojenu vojsku, bili su
sigurni da im je kucnuo poslednji čas. Takav je bio ratni zakon: ko nije
mogao da se iskupi, postajao je rob; koga nisu smatrali sposobnim za
rad, toga su ubijali.
Hanibal je hladno pogledao tu jadnu gomilu i rekao:
- Neka im tumači prevedu moje reči: „Hanibal, pobednik i
gospodar, predlaže vam, ljudi, da s njim sklopite pogodbu. Želite li da
budete slobodni?”
Začudili su se zarobljenici kad su čuli te neočekivane reči.
- Bacite pred njihove noge galske sablje, šlemove i šitove! - naredio
je Hanibal.
Čitava gomila oružja bačena je na zemlju, pred noge tih jadnika
povezanih lancima.
- Ljudi - ponovo je povikao Hanibal - hoćete li da izvojujete
slobodu deleći međusobno megdan? Ko pobedi na tom megdanu,
dobiće oružje i konja. Borićete se jedan protiv drugoga; svaki koji
pobedi, postaće moj vojnik.
Kada su tumači preveli vojskovođine reči, gomila potpuno
utučenih ljudi zakliktala je od radosti. Čim su im skinuli lance, počeli
su da skaču, da se vesele i hvataju oružje.
- Čast i slava velikodušnom Hanibalu! Čast i slava nepobedivom
Hanibalu! - klicali su. Opila ih je i sama pomisao na slobodu, zaboravili
su na zajedničko poreklo, počeli su da se bore međusobno.
Pred očima začuđenih punskih vojnika odigravala se do tada
neviđena bitka. Svaki pojedinac nastojao je da se iskupi krvlju svoga
brata. Krv je već potekla, kada je Hanibal podigao ruku. Odjeknule su
trube, čete iberskih pešaka umešale su se među borce i prekratile
strašni megdan.
- Gorštaci - povikao je Hamilkarov sin - sada ste slobodni, sada ste
moji vojnici! Idite u logor i neka centurioni izvrše smotru. Od sada se
nećete boriti između sebe, već na otvorenom bojištu.
- Neka je slava i hvala Hezusovom sinu! - povikali su Gali mašući
oružjem.
- Videćeš kako Gali za tebe umiru!
- Do smrti ćemo ti biti verni!
- Vojnici Afrike, Iberije, Sicilije, Sagunta - uzviknuo je Hanibal
obraćajući se svojim vojnicima - ovi zarobljenici pružili su vam pravi
primer ponosa i zahvalnosti! A zar ćete vi, veterani koji ste sa mnom
učestvovali u deset bitaka, koji ste me pratili kroz gudure Pirineja,
preko vrtloga neprelaznih reka i nepristupačnih Alpa, zar ćete vi biti
slabiji od ove gomile robova?
- Sine Baalov!
- Uzmi naše živote!
- Ubij nas svojom rukom!
- S tobom ćemo preći preko još deset Alpa!
- Preko deset mora!
- S tobom i u oganj, i u vodu!
- Vojnici Kartagine i Sagunta, ovi zarobljenici su odabrali rat da bi
iskupili svoju slobodu, ali vi koji ste zarobljenici dvaju mora, koji ne
možete ponovo preći Alpe, pred kojima stoji reka Po, strašna kao i
Rodan, koji nemate čamce da se u njih ukrcate, vama ne ostaje ništa
drugo nego: ili da pobedite, ili da umrete! - opet se oglasio Hanibal.
Zatim je zaćutao, i čitavu vojsku obuhvatio orlovskim svojim
pogledom. Video je kako se na hiljade ruku ispružilo ka njemu. Vikali
su:
 - To mi znamo!
- Natrag se ne može!
- Uvek s tobom, i uvek samo napred!
- Vojnici Kartagine, sve ono što Rimljani poseduju, što su osvojili ili
prikupili uz tolike trijumfe, sve će to biti vaše! Došao je, konačno,
trenutak kada treba da dobijete nagradu za sve patnje koje ste
podneli, kao i za ogroman put koji ste prevalili. Kako zamišljate te
Rimljane? Ako izuzmemo slavu imena, šta još ostaje čime bi se oni
mogli s vama izjednačiti? Borićete se sa mladim, neizvežbanim
vojnicima, sa vojnicima koje su prošlog leta i sami Gali potukli. Hoćete
li, možda, mene koji sam se rodio pod očevim šatorom, mene koji sam
pokorio Hispaniju i Galiju, hoćete li da mene uporedite sa tim
konzulom koga su imenovali tek pre šest meseci, koji se, prilikom
prelaza preko Rodana, nije ni usudio da nas otvoreno napadne?
Hoćete li da te regrute uporedite s vama, slavni veterani Hispanije i
Sagunta? Zar nije kucnuo čas da se raščiste računi između nas i naših
protivnika? To su ljudi kojima nije dovoljno što su nam oduzeli Siciliju
i Sardiniju; hoće da nam oduzmu i Hispaniju, iskrcali su se čak i na
obale Afrike! Iz Italije se ne beži: u Italiji se ili se pobeđuje, ili se
umire. Vojnici Kartagine, zato sam vas i poveo putem kojim se više ne
možete vratiti!
Vođa je potom zaćutao. Pritisle su ga brojne uspomene, nadjačali
burni poklici. Sada su vojnici sve zaboravili: i beskrajne marševe, i
grozne urvine i klance, i ubistvenu hladnoću, i krvave zasede, i glad, i
užas... Čuli su Hanibala!
- Herkule!
- Jasone!
- Aleksandre!
- Sine Amonov!
- Najmilija Astartina svetlosti!
Hanibal je isukao sablju i, uzdižući je visoko iznad glave, pokazao
u pravcu istoka.
- Tamo se nalazi reka Ticina, o, vojnici Kartagine, a na njenoj levoj
obali rimska vojska, prva sa kojom ćemo se sukobiti, čeka da bude
potučena!

* * *
 - Eno ih tamo, tih neprijatelja koje ste toliko puta pobedili i na
Siciliji, i na Sardiniji. Eno tih junaka koji su izbegavali bitku na
Rodanu, a koji su sada prisiljeni da se bore jer nemaju drugog izlaza.
Zar da ih se sada plašite, sad kada su desetkovani, kada to više nisu
ljudi nego senke, sad kada su zbog hladnoće i gladi potpuno
iznemogli, kada nemaju pravog oružja, kad su na ovom putu izgubili
svoje najbolje konje, a oni koji su im preostali ili su ranjeni, ili
premoreni? Postaviće u prvi red svoje slonove... pa šta zato? Zar vi
Pirove slonove niste uplašili sa malo upaljene kučine privezane za
strele? Slonovi nisu ništa drugo osim ogromna gomila mesa, sposobna
da uplaši samo budale!
Tako je govorio Scipion, inače dobar i duhovit govornik. Mladi
vojnici su na to prasnuli u smeh, ali su veterani sa Sicilije odmahnuli
glavama.
- Ne valja potcenjivati neprijatelja! To vodi u razočaranje.
Jedan od najstarijih, od onih koji su se usuđivali da otvoreno
razgovaraju sa konzulima, doviknuo je Scipionu:
- Pazi, Scipione, ne verujem da su baš svi numiđanski konji šepavi;
Gali s one strane reke Po doveli su im potpuno sveže konje.
Scipion se malo namrgodio, ali je, ipak, odgovorio uz osmeh:
- Ćuti, Kvint Peternije, večito zakeralo! Kažeš da su im doveli sveže
konje? A zar nisu bili sveži i oni koje ste videli kako beže sa obala
Rodana? Bili su toliko sveži da su bežali kao krilati. A i pešadija je bila
sveža, a ipak je bežala tako da je nismo mogli stići i prisiliti na borbu.
Ne zaboravite da se mi više ne borimo da bismo sačuvali Siciliju i
Sardiniju; mi se sada borimo za samu Italiju, za Rim koji bi se našao u
smrtnoj opasnosti ako bi onaj svirepi Hanibal pobedio naše legije i
prešao preko Apenina. Mi se ovde moramo odupreti neprijatelju,
moramo se boriti kao da se nalazimo pred zidinama samog Rima.
Dugi, zanosni poklici dočekali su konzulove reči. Mladi vojnici su
već zamislili kako neprijatelj beži, već su mu videli leđa; pred sobom
su oni gledali gomilu odrpanaca skrhanih od umora, iscrpljenih od
dugog puta. Ali su zato, veterani Atilija Regula, koji su imali prilike da
vide kako su se Kartaginjani borili kod Eriksa, kod Mesane i na
Sardiniji, veoma dobro znali da vojnike Kartagine nije lako prisiliti da
pokažu leđa. Mahali su oni glavom i slegali ramenima, kada su
primetili da konzul povlači legije s obala Ticina i da se probija ka
unutrašnjosti, u zemlju Insubra koji su se bunili i bili nepouzdani.
Stari Kvint Peternije Anfion se nije ustezao da naglas kritikuje:
- Trebalo je da se postrojimo pored reke i tu ostanemo. Kada
bismo mi tu bili, oni ne bi mogli da sagrade mostove. Da, ali konzul
želi impozantnu bitku, bitku na otvorenom polju... A to je baš ono što
žele i Kartaginjani!
Ponekad su ovakve primedbe stizale do konzulovih ušiju, ali je
prema starom Kvintu Peterniju, junaku nad junacima među
veteranima koji je, u znak priznanja što se prvi uspeo na zidine Eriksa
dobio specijalno odlikovanje „koronu obsidionalis”, bio veoma
popustljiv.
- Stalno ti, stari! - odgovorio mu je smešeći se. - Eh, ti bi voleo da se
mi gledamo sa suprotnih obala reke. Da se mesecima tako gledamo. A
oni bi se za to vreme snabdeli hranom i dobili nove ljude.
Veteran je odmahivao glavom.
- Ne treba omalovažavati neprijatelja, o, konzule! Tvrda su kost ti
Kartaginjani. Pazi! Ja ih dobro poznajem. Meni oni ne liče na izmučenu
i premorenu vojsku; ne izgleda mi da izbegavaju borbu. Izazivaju nas
svakoga dana. Svakodnevno numidijska konjica pljačka ljude koji su
nam naročito odani, a štedi Insubre, naše neprijatelje. Pogledaj ih!
Vidiš li tamo onaj oblak prašine? To su oni!
Scipion je pogledom pratio pokret starog vojnika i smešio se:
- Uskoro će ti pustinjski lopovi prestati da pljačkaju. Mislim da je
već kucnuo čas za bitku.
- O, ne upuštaj se u bitku! - uzviknuo je veteran, dok se na
njegovom licu ocrtavao strah. - Zar nisi čuo da su jutros znamenja bila
zlokobna? Jedan vuk je svu noč krstario po logoru. Zaklao je jednu
mazgu, rastrgao dva konja i, na kraju, iako ga je gonilo više od hiljadu
ljudi, pobegao nepovređen.
- Oče, i ti još slušaš te gluposti koje širi ovaj starac? - Konzulov sin,
mladić od svojih šesnaest godina koji je prvi put stavio kacigu i oklop,
naglo je istupio ismevajući Kvinta Peternija.
- Publije - strogo je rekao konzul - ne mogu reći da naročito
verujem u proročanstva, ali nije lepo što se rugaš čoveku čija je kosa
već seda. A ti stari, Kvinte Peternije, dede reci u čemu je to zlokobno
proročanstvo? Kažeš da je vuk krstario po logoru i pobegao čitav.
Čudna mi čuda! I Odisej, i Diomed, izašli su zdravi i čitavi iz trojanskog
logora, pošto su tamo izvršili pokolj. Odisej je izašao nepovređen čak i
iz same Troje. Vuk je imao sreću, kao što su je imali Homerovi junaci,
to je sve!
- Konzule, nije to sve. Roj pčela se spustio na drvo iznad tvog
šatora. Pčele, to znači da će neko i tebe, i nas, veoma bolno ubosti.
- A zašto to ne bi moglo da znači slatki med i radost? - upitao je
Scipion i glasno se nasmej ao. - Kao što vidiš, starino, proročanstva se
mogu tumačiti na najrazličitije načine. Ali, ne ljuti se, stari, već smo
prineli žrtve za očišćenje. I danas će, svakako, doći do bitke. Vidiš li
tamo prašinu na koju si maločas i sam upozorio? Približava se ona i
neprestano raste. To cela numidijska konjica napreduje u obliku
lepeze i nas izaziva. E, Herkula mi! Puni će, zaista, naći hleba za svoje
zube!
U logoru je već dat znak za uzbunu, i centurioni su već iznosili
bojna znamenja, prikupljali oko sebe centurije i formirali se u
kohorte. Trubile su bojne trube. Rimski vojnici su se osećali sigurni jer
su već zauzeli niske brežuljke do kojih se neprijatelj, pošto je bio u
ravnici, morao popeti.
Sa odredom odabranih konjanika, Scipion je u galopu pojurio u
pravcu neprijateljskih linija da bi pratio njihovo kretanje, dok se
vojska postrojavala uobičajenim redosledom: hastati u prvoj liniji,
principes u drugoj, a trijari, ili odabrani veterani, u trećoj. Mladi
vojnici su burno klicali, ali nisu verovali da će doći do bitke. Bili su
ubeđeni da će već samo njihovo prisustvo jako uplašiti neprijateljsku
vojsku koju im je Scipion, u svojoj nesmotrenosti, prikazao kao
potpuno iscrpljenu, premorenu, desetkovanu i nedovoljno naoružanu,
bez potrebnog broja konja.
I Hanibal se tada približio sa svojim konjanicima, kako bi izvideo
kretanje neprijatelja.
Godina je bila sušna. Nad ravnicom se uzdizala gusta prašina i
zaklanjala vidik sa obe strane, ali kada je vetar razneo prašinu, i
jednom i drugom vojskovođi postalo je jasno da je bitka neizbežna. I
punska, i rimska konjica, odstupile su prema glavnom delu vojske.
Sa male, osamljene uzvišice, Hanibal je pogledom obuhvatio
celokupni raspored neprijateljske vojske i osmehnuo se.
- Grupisali su se - tiho je rekao - ali makedonska falanga neće biti u
stanju da naškodi bojnim redovima Kartagine.
 Širokim pokretom ruke ukazao je starešini konjice Maarbalu, na
manevar opkoljavanja na odstojanju. Naredio je da galska konjica
obrazuje u centru kompaktno jezgro. A Scipion je to sa svog brežuljka
zapazio i, takođe se osmehnuo.
- Hoće da probije centar! Dočekaćemo ih kako treba!
Sad je Scipion naredio da u centru zauzmu mesto rorari12 i bacači,
lako naoružani mladići, i da oni zametnu bitku. U drugom redu nalazili
su se strelci, Gali, i vojnici praćkaši, čije su strele bile snabdevene
gorućom kučinom, kako bi, ukoliko Hanibal pokuša da pomoću njih
probije bojne redove, mogli da zaplaše slonove. Zbog nanosa prašine,
međutim, nije zapazio manevar opkoljavanja koji je numidijska
konjica preduzela s obe strane.
- Ishod bitke zavisiće od držanja centra - rekao je konzul, okrećući
se tribunima i prefektima.
Rimskoj i galskoj konjici naredio je onda da se postroje iza bacača
i pešadije.
- Ishod bitke rešiće krila - govorio je u istom trenutku Hanibal jer
je video kako se Maarbalova konjica gubi iza onih poslednjih
brežuljaka.
Stari Kvint Peternije, koji se kao dekurion borio između trijara,
dugo je zabrinuto mahao glavom kad je video da su rorari, sve mladi
vojnici latinske zajednice, zauzeli mesto između galskih bacača u
prvom bojnom redu.
- Ti mladići neće izdržati prvi nalet! - gunđao je. - Mi, stari,
moraćemo, kao i uvek, da spasavamo situaciju, čim ta mlađarija počne
da beži. Evo galske konjice, juri u galopu... velika je to greška što mi
nismo prvi pri napadu.
Zaista je bila impozantna ona ogromna masa konjanika sa uzdom,
kako su ih zvali da bi ih razlikovali od Numiđana koji su svojim
konjima upravljali ne služeći se ni đemom, niti uzdama, već samo
uzvicima i petama. Gali na svojim ogromnim konjima Ezuva i Karnuta,
sa svojim visokim šlemovima ukrašenim ogromnim orlovskim krilima
i konjskom grivom, ličili su na čudovišne džinove. Goli do pojasa,
zaštićeni četvrtastim štitovima, mahali su oni kroz vazduh šiljatim
sabljama i jurili uz divlje poklike, dok im je vetar vijorio duge kose i
brade.
Razdaljina se brzo smanjila. Pokolebali su se i pešaci, i bacači
kamenja i džilita, i bacali ih nasumice, a onda se ceo prvi red
uskomešao, ustuknuo u pravcu kopljanika i predvodnica, koji su se
razmakli da bi napravio prolaz. Zatrubile su bojne trube i dale konjici
znak za juriš. Zametnula se bitka u kojoj se nije znalo više ni ko pije, ni
ko plaća. Pešaci su se izmešali sa konjanicima i sprečavali im
napredovanje. Konji su se spoticali o ljudska telesa i padali, povlačeći
sa sobom konjanike. Ipak, galska i rimska konjica se dugo održala
kompaktna, dok su principes i regruti morali da ustuknu, kako ih
konji ne bi pregazili. Rimljane je, međutim, najviše iznenadilo što
slonovi koji su preživeli Alpe nisu učestvovali u prvom sukobu.
Rimska konjica, na uskom prostoru u podnožju brežuljka, okružena
neprijateljem i uporno ometana pešadijom u bekstvu, nije mogla da
dođe do punog izražaja. Mnogi su konjanici skakali sa konja i borili se
kao pešaci; mnogi su se uvlačili pod neprijateljske konje da bi im
sabljom rasporili trbuhe. U toj strašnoj gužvi i haosu, jedino su redovi
kopljanika, predvodnika i rezerve ostali zbijeni. Očekivali su punske
pešake da se s njima ogledaju u borbi prsa u prsa, svesni da su ranije u
takvoj borbi uvek pobeđivali.
Ali, Hanibal je zadržao svoju pešadiju. Njemu je već bilo jasno da
će njegovi konjanici Numiđani rešiti ishod borbe.
Zatalasala se masa boraca. Iako stešnjena na tako uskom prostoru,
rimska konjica se hrabro odupirala i, u nekoliko navrata, galske horde
koje su se borile bez ikakvog reda i nedisciplinovano, prisilila na
povlačenje.
Scipion je dao znak pešacima da stegnu krila.
- Moramo ih opkoliti! - povikao je on tribunima i pretorima koji su
bili u njegovoj blizini.
Nisu znali da su opkoljeni i da se Hanibal već poslužio tim
manevrom. U trenutku kad je rimska pešadija, koja se svrstala u
polukrug, pokušala da sa svih strana opkoli punsku konjicu, iza
njihovih leđa razlegli su se bučni ratni poklici: Maarbalova konjica
dojurila je u neobuzdanom galopu sa padina susednog brežuljka i
munjevito napala pešadiju.
- Konzul! Spasite konzula!
Scipiona, koji je bio na konju, opkolila je u tom trenutku grupa
džinovskih konjanika, a jedan ga je Gal ranio sabljom u slabinu, tako
da se ovaj srušio na vrat konja.
 - Konzul je ranjen! Spasite konzula!
Nered i pometenost zavladali su potpuno. Više niko nije čuo
komandu. Pojedine centurije, nastojeći da održe međusobnu vezu,
borile su se za spas.
- Spasite konzula!
Jašući na svom konju, najednom se mladi Publije probio kroz
neprijateljski obruč, zaštitio oca svojim štitom i pomogao mu da se
održi na konju. Na to su stari trijari koji su, kako je to zahtevala
formacija, klečali iza redova predvodnika, skočili na noge i jurnuli.
- Spasimo konzula!
Stari Kvint Peternije, gologlav, sa sekirom i štitom u rukama,
praćen veteranima sa Eriksa, poleteo je u najveću gužvu. Oko dvojice
Scipiona gužva je bila najveća. Rimska pešadija i konjica ličile su na
neku vrstu tvrđave koju je neprijatelj okružio sa svih strana, ali u koju
Kartaginjani, pošto je splasnuo njihov prvi nalet, nisu mogli da prodru
ni konjanicima, niti pešacima - našla se pred zidom od grudi i oružja;
mogli su da ubijaju, ali zid nisu uspeli da probiju.
Konzul je još bio pri svesti. Uz pomoć sina, on se i dalje borio
odbijajući sekire i sablje koje su njemu upućene. Sada je celokupna
rimska vojska, napola potučena, bila oličena u svom konzulu, tom
simbolu spasa Rima. Poraz koji je mogao da postane katastrofalan,
sprečio je ovaj ranjenik uz pomoć svog golobradog sina.
- Spasite konzula!
Scipion je čuo uzvik i istog trena njegov glas je nadvladao ratnu
buku:
- Ne! Spasite bojna obeležja i čast Rima!
Trube su se oglasile pozivajući na okupljanje. Tada je Hanibal
iscrpljenoj konjici uputio pešadiju u pomoć, ali su se legije već bile
združile u zbijenu masu koju nikakva snaga nije više mogla da rastavi.
Povlačili su se postepeno i održavali red. Stari vojnici napuštali su
bojište ćutke i namrgođeni, povlačili se prema utvrđenom logoru koji
se nalazio na padinama brežuljka.
- Evo bitke koju smo mogli dobiti da nije učinjena greška što su
one regrute stavili u prvi bojni red! - odmahujući glavom, rekao je
Kvint Peternije svojim drugovima. - Svojim bekstvom, oni su sve
upropastili. Ali, spasli smo konzula, spasli smo i bojna obeležja... A ovi
Kartaginjani, konačno, nisu ništa drugo nego ljudi kao i mi.
VIII

BORBA SE VODI KOD TREBIJE

Noseći maslinovu grančicu u Hanibalov logor, stigao je rimski

glasnik.
- Šta tražiš?
- Doneo sam pismo od konzula Publija Kornelija Scipiona vašem
gospodaru Hanibalu.
Glasniku su zavezali oči i odveli ga u Hanibalov šator.
- Šta donosiš? - upitao ga je tumač.
- Pismo moga konzula.
Hanibal je odvezao vrpcu i odmotao papirus.
- Ja ne znam ovu vrstu pisma, niti jezik Rima - rekao je okrenuvši
se tumaču - Čitaj i verno prevodi!
Tumač je pročitao sledeče:

Publije Kornelije Scipion pozdravlja Hanibala Barku.

Tebi je, slavni Hanibale, sigurno poznato da je ratna sreća
nestalna. Ti si nas malopre prevazišao u borbi, ali te ja podsećam
da je Mars u mnogim drugim slučajevima bio naklonjen rimskom
oružju. Dobio si jedan dan, ali nisi pobedio u ratu, hrabri Hanibale,
a neće ti biti lako ni da pobediš. Priznajem da si uspešno prevalio
put kakav dosad niti jedna vojska nije prevalila, mislim da ni sam
Aleksandar nije podneo teškoće kakve si ti podneo. Ti se, međutim,
danas nalaziš na tlu samog Rima i uskoro će ti postati jasno da je
sve što si dosad podneo, tek neznatan deo onoga što ćeš još morati
da podneseš. A želim da znaš i to da ratna sreća nije na svim
mestima podjednaka. Kada su vaše lađe pokušale da se iskrcaju na
Siciliji, naša ih je flota dočekala i uništila kod Lilibea. Jedna druga
vaša flota, koja je bila upućena da pljačka duž obala Brutija i
Kampanije, doživela je u blizini Lipara istu sudbinu. Zarobljeno je
 više hiljada vaših vojnika, a izgubili ste i ostrvo Metitu, dok se ceo
punski garnizon predao. Ni u Hispaniji stvari ne stoje bolje.
Kažem ti kao ratnik ratniku: Nemoj da te pobeda mnogo
ponese jer će za tebe biti suviše opasno ako poveruješ da se Rim
preterano uplašio i oslabio samo zato što si ti došao u Italiju!
Mi ćemo se još ogledati, a sada te pozdravljam kao pošten
neprijatelj.
Publije Kornelije Scipion, konzul

Hanibal je ćutke saslušao.

Potom je pogledao tumača onim svojim pogledom koji je uvek
ulivao strah u kosti, i upitao:
- Da li si sve verno preveo na moj jezik?
- Zaklinjem se, božanski Hanibale!
- Onda isto tako verno prevedi i izaslaniku ove moje reči: Reci
konzulu Scipionu da mu ne šaljem nikakvo pismo jer Hanibala ne
zanimaju pisma, več jedino vojna veština. Reci da mu zahvaljujem na
savetima, a što se tiče ratnih vesti koje mi saopštava, odgovori da
Hanibalu nije bila potrebna flota da stigne u Italiju, kao što mu neće
biti potrebna ni da se vrati u Kartaginu, jer neće proći ni nekoliko
meseci a prestonica velike punske nacije će se zvati Rim! A sada idi,
Scipionov glasniče, i uzmi ovo kao uspomenu!
Vojskovođa je skinuo s prsta teški prsten ukrašen prelepim dragim
kamenom i pružio ga glasniku koji ga je, zadivljen i iznenađen, stavio
na srednji prst desne ruke.
- Ti si velikodušan i darežljiv kao kakav vladar, o, Hanibale! -
rekao je Rimljanin, klanjajući se.
Hanibal se jedva primetno osmehnuo:
- Još jedna, poslednja poruka. Kaži rimskim konjanicima da na
rukama ne nose ovako skupoceno prstenje jer sam Senatu Kartagine
obećao da ću im poslati punu mericu prstenja koje ću oduzeti
neprijatelju!
Međutim, kad je Rimljanin izašao, sa Hanibalovih usana je išcezao
onaj ironičan osmeh, i tokom čitavog dana on je ostao u svom šatoru
tužan i zamišljen. Taj mu je neprijatelj rekao veliku istinu: Nije bilo
dovoljno pobediti u samoj Italiji!
Šta bi se dogodilo kada bi se druge legije, dok se on bori protiv
Rima, iskrcale u Afriku, ili kad bi izgubili Hispaniju, ili čak i samu
Kartaginu? Bilo mu je jasno da će rat biti dug i težak, ali je verovao da
će naći Italiju spremnu da listom ustane protiv Rima. Narodi Italije,
međutim, dočekali su ga skoro kao neprijatelja, bili su neodlučni i
bojali se više njega nego Rima; oklevali su sa snabdevanjem i
pretvarali se u otvorenog neprijatelja kad god je on uspevao, silom,
sam da se snabde.
A kad se nisu pobunili svi Gali, vekovni neprijatelji Rima, kako će
se ponašati Italci, deca istog porekla koja sad govore istim jezikom?
Nijedna centurija latinske zajednice nije dezertirala da bi stupila pod
bojna znamenja Kartagine. Uhode su javljale da su gradovi Etrurije za
borbu protiv Kartagine dali Rimu i lađe, i ljude, i gvožde, i oružje, i
žito.
Geron, kralj Sirakuze, bio je za Rimljane, baš kao i kralj Mesane.
Pad Melite predstavljao je težak udarac; mala je razdaljina do obala
Afrike i rimske lađe zagospodariće onim tesnacem kroz koji bi morale
da prođu lađe koje plove iz Fenikije i Egipta.
A da li je mogao verovati da je to, zaista, Italija, da je to ono njeno
plavo nebo, blistavo sunce, polja bogata žitaricama i raznovrsnim
plodovima? Hanibal je oko sebe video samo zemlju koja tone u maglu,
zemlju izbrazdanu ogromnim rekama koje se izlivaju iz svojih korita.
Zima je bila surova, zalihe hrane iscrpljene, stoka skapavala od
studeni, a svakog jutra stradali novi slonovi. Trebalo je da što pre
krenu u pravcu juga; morao je izvojevati odlučnu pobedu koja će mu
otvoriti put za Rim; a onda je trebalo opkoliti grad i osvojiti ga jer će,
inače, propasti i on, i njegova celokupna vojska.
- Žita imamo za samo još osam dana - sumorno je rekao Giskon. -
Gali ne drže svoja obećanja. Plaše se Rimljana i njihove blizine, kao
što se i nas plaše. Uzeli smo silom ono što nisu hteli da nam daju za
novac ili kao dokaz prijateljstva, ali mi je poznato da su se žalili
konzulu i tražili njegovu zaštitu.
- Uhode saopštavaju da jedan drugi konzul dolazi s juga da se
sjedini sa Scipionom. Hoćeš li, Hanibale, čekati dok on ne stigne? -
upitao je Maarbal sa uobičajenom ironijom.
Hanibal je srdito udario nogom o zemlju:
- Nadao sam se da ću zimovati u prijateljskoj i bogatoj zemlji.
Nikad se ne sme verovati raznim pričama i brbljarijama. Da bismo se
održali, moramo pljačkati. Ti si, Giskone, rekao da žita imamo samo za
osam dana?
- Da, božanski Hanibale, ali u Klastidiju ima žita za čitavu zimu.
- A šta je Klastidij?
- To je selo u kojem Rimljani drže ogromne zalihe žita.
- Mesto je sigurno utvrđeno?
- Kažu da jeste. Rimljani tvrde da je neosvojivo.
Hanibal je zamišljeno slušao, i potom rekao:
- Nemam dovoljno vremena da bih ga trošio na opsadu. Potrebna
mi je sigurna, potpuna pobeda koja će mi otvoriti vrata Italije. Moja je
vojska gladna.
Giskon je skoro šapnuo Hanibalu:
- Gde ne može oružje, može zlato, o, božanski!
- Reci ono što znaš.
- Zapovednik tvrđave je čovek koji ne voli Rimljane i biće srećan
ako ih izneveri. Zove se Publije Brindizino, a rodom je iz Apulije,
zemlje na jugu koju drže Rimljani. Poslao sam poverljivog čoveka da s
njim pregovara.
- Dobro si uradio... A, koliko traži?
- Četiri stotine zlatnih numa.
Hanibal se na sebi svojstven način nasmejao:
- Znači da to nije patriota, već izdajnik. Prezirem takve ljude. Vidiš,
Giskone, ja se divim Galima koji se sa oružjem u rukama dižu na
ustanak protiv Rima. Ako se sutra narodi Etrurije, ako se Sabini ili
Apuli dignu na ustanak, biću uz njih. Ali oni to ne rade za novac, već iz
ljubavi prema slobodi. No, svejedno. Žito mi je potrebno i ja bih bio
spreman da platim i dva, i tri puta više. Dobro. Tvoj će Brundizinac
dobiti četiri stotine zlatnih numa.
Giskon se zadovoljno nasmejao:
- Već je gotovo. Platio sam mu četiri stotine numa iz svog džepa;
moji su ljudi već zaposeli tvrđavu. Zarobljenici su ovde zajedno sa
svojini starešinom. Hoćeš li da ih vidiš?
- Ne! Lice izdajnika mi je odvratno i izaziva u meni bes. Što se tiče
vojnika, neka smesta budu oslobođeni kako bi svim narodima latinske
zajednice mogli da kažu kako je Hanibal milostiv.

* * *
 Tit Sempronije se sa svojim legijama, koje su iz Riminija upućene
morem kako bi izbegle lađe Kartagine, one koje krstare duž obala
Kampanije, kretao brzim maršom duž obala Jadrana i stigao u
Padansku niziju. Tu se u blizini Trebije sjedinio sa Scipionovim
legijama.
Scipion je još ležao u svom šatoru jer je osećao bolove od teške
rane koju je zadobio kod Ticina. Kada su mu rekli da drugi konzul
zahteva da ga vidi, na njegovom se licu pojavila senka ravnodušnosti.
- Stigao je, dakle, onaj koji dolazi kao spasilac, koji će lepim rečima
izraziti žaljenje zbog mog neuspeha i moje rane.
Kao i uvek, Tit Sempronije je izgledao kao čovek koji je siguran u
sebe. Čak je u konzulov šator ušao kao da ga je samo dan ranije
napustio.
- Neka su ti bogovi na pomoći, Publije! Šta je? Teško si ranjen, zar
ne?
- A šta drugo može da snađe vojnika?
- A tvoji vojnici? Odabrao si nezgodno mesto za logor. Mnogo je
hladna ova dolina, otvorena je prema vetru...
- Nisam mogao povesti trupe da zimuju na takvom mestu kao što je
Kapua ili Mizon - prekinuo ga je konzul otvoreno ironičnim tonom. -
Trebija je jedina veća reka koja Hanibala može da spreči da pređe
preko Apenina.
Tit Sempronije se glasno nasmejao:
- Neka taj Punac samo pokuša da pređe zimi preko Apenina! U
Italiji ga čekaju velika iznenađenja. Poznato mi je da je on svojim
vojnicima obećao Hesperidine vrtove. Hteo bih samo da znam šta
njegova vojska misli o ovoj prelepoj dolini reke Po koja je već u
decembru prekrivena debelim slojem snega. Čini mi se da vidim te
Numiđane iz pustinje kako su se smrzli i ukočili kao stabla. A zatim,
kako mi je rečeno, Hanibal nema žita.
- Ćuti! Klastidij je izdajom pao u neprijateljske ruke. Prigrabili su
sve naše rezerve, a mi moramo pritezati kaiševe. Da bih nekako došao
do žita morao sam hitno poslati poziv za pomoć u Veronu, Patavij,
Altin, ali malo šta stiže.
- Tako mi boga, a šta mi ovde radimo? Kada smo već sjedinili naše
snage, trebalo bi da odlučno napadnemo Hanibala. Gde se nalazi
Hanibal?
 Scipion se kiselo nasmejao:
- Hoćeš da ga napadneš, a ne znaš čak ni gde se on nalazi! U
Placenciji je.
- Da napravimo opsadu? On će tamo umreti od hladnoće.
- A mi ćemo, logorujući pred gradskim zidinama, uživati u proleću!
- Kakav je tvoj plan?
- Odolevati Hanibalu, ali ga ne napadati. Plašim se da će zima biti
žestoka, ali smo mi na te uslove navikli više nego on. Zalihe u
Klastidiju mogu mu biti dovoljne za dva meseca. On sada ima žita, ali
nema hrane za stoku. Da bi došao do nje, stalno mora da pljačka Gale
koji ga se plaše, a ne vole ga. Nama će stići zalihe iz Etrurije. Ako
Hanibal, kao što verujem, ne bude u stanju da pređe preko Apenina,
moći ćemo da zimujemo u Bononiji i pred kraj februara ga prisilimo
na bitku. U njegovom logoru oskudica će se tada najviše osećati. Zašto
odmahuješ glavom?
- Hanibalu se ne sme dozvoliti da predahne. Naopako ako mu
omogućimo da nadoknadi pretrpljene gubitke. Prelaz preko Alpa,
marš koji bi zamorio i same Titane dotukao je njegove vojnike,
izgubio je mnogo vojske, ne verujem da u Gale ima mnogo poverenja,
tek što je izašao iz jedne krvave bitke... pobedio je, to je tačno, ali ni ti,
sudeći po onome što se priča, nisi tako loše prošao.
- Moglo je biti i gore. Spasao sam bojna znamenja i legije u
logorima, ali sam izgubio deset hiljada vojnika.
- Ni Hanibal nije dobro prošao, i on je mnogo izgubio. Možda on
misli da se sad nalazimo u teškom položaju; pustimo ga neka živi u toj
iluziji i napadnimo ga. Sad naše ujedinjene snage svakako premašuju
njegove.
- Možda, ali mi ne raspolažemo onim čime raspolažu Kartaginjani,
vojskom sastavljenom od veterana. Tri četvrtine mojih legija su sami
regruti.
- Ali ne i moje, tako mi boga! Ja sam ti doveo veterane sa Sicilije.
Scipion ga je pogledao nepoverljivo:
- Zar si se ti borio u Siciliji? Ja sam mislio da su se borile lađe, a ne
ljudi.
- Zar ti, Marsa ti, zaboravljaš da sam ja osvojio ostrvo Melitu?
- Tako dakle? Neka te bogovi nagrade, o, Sempronije! A meni su
govorili da su tebi stanovnici, koji su se već bili digli na ustanak, sami
predali i okovanog Giskonovog sina Hamilkara i dve hiljade njegovih
vojnika.
- Ti veruješ klevetama. Puna je bilo daleko više, osim toga borili su
se kao lavovi. Poslušaj me: Napadnimo ih smesta!
- Tvoji su vojnici umorni: putovali su morem, išli su i kopnom i
prevalili put koji bi se mogao uporediti skoro sa Hanibalovim putem.
U trenutku kad je Sempronije pomislio da svom žestinom pobije
njegove prigovore, u šator je banuo jedan vojnik.
- Stigli su galski izaslanici i traže da ih saslušate.
Sempronije je pobedonosno pogledao Scipiona.
- Nisu otišli Hanibalu, već traže da ih mi saslušamo! Dozvoli da ih
ja primim.
Scipion se okrenuo na svom poljskom krevetu i prihvatio:
- Saslušaj ih, meni rana ionako još uvek zadaje muke.
Galski izaslanici su stajali skrušeno pred konzulom. Plašili su se da
ih ovaj neće dočekati ljubazno, da će ih prekoreti zbog ustanka Boja i
Unsubra, kao i zbog pomoći koju su pružili Hanibalu. Ali, Sempronije
ih je dočekao ljubaznim i ohrabrujućim rečima:
- Tražite da vam pomognemo u borbi protiv Hanibala koji vas
stalno pljačka. Dobro, pomoći ćemo vam. A čemu ste se od njega
nadali? Zar niste znali da su to Afrikanci, nasilnici, da ne mare ni za
bogove, niti za zakone? Velite da vam je Hanibal obećao slobodu. Ali,
kakva je to sloboda koju može dati narod Kartagine koji svoje robove
drži okrutno okovane u lance i prinosi ih na žrtvu svom gadnom bogu
Molohu! Rim je civilizovan, Rim je stvorio pravične zakone. Pogledajte
naše latinske saveznike. Potpuno su odani Rimu, iako smo ih mi nekad
pokorili. Dali smo im slobodu, dali im sva prava koja i sami uživamo,
ponovo podigli njihove gradove, i sad su ponosni što mogu da se bore
za Rim.
Tako je govorio Sempronije, a Gali su s razumevanjem odobravali.
- Dobro kažeš, konzule, ali ćeš se uveriti da se Hanibal razočarao
polažući nade u našu veliku pomoć. Osim nekoliko naših plemena koja
su mu se predala više iz straha nego iz prijateljstva, mi smo ostali
ravnodušni pred njegovim rečima. Sada on uništava naša polja, otima
našu stoku, navaljuje na naše kuće. Već smo umorni od njegove
pljačke.
- Da li su Rimljani prema vama tako postupali?
 - Ne, konzule, Rimljani su nas štedeli.
- Ja vam se, eto, kunem da ćemo vas odbraniti.
- S one strane reke ima više od hiljadu pljačkaša koji otimaju, pale,
ubijaju. Željni plena, razmileli su se na sve strane. Možeš ih iznenaditi
sa nekoliko konjanika, o, konzule. Dođi, mi ćemo ti pokazati gde se
nalaze plićaci.
Sempronije se nije vratio u Scipionov šator. Konzul je bio ranjen,
bio je iscrpljen... neka ga, neka spava! Kucnuo je čas, sada on lično
može postupiti po svom nahođenju. Njegovi su vojnici željno čekali da
se upuste u borbu. Scipion je rekao da su njegovi vojnici umorni.
Njegovi, naprotiv. Napori dugog puta, kao i napori koje su podneli za
vreme ratovanja, njih su samo ojačali, izvežbali.
Hiljadu konjanika, nešto Rimljana, nešto onih iz Brutija, sa Sicilije i
iz Etrurije, prešli su reku u galopu. U njihovoj pratnji nalazilo se i
hiljadu pešaka bacača. Razasuli su se po niziji u obliku lepeze.
Stanovnici Emilije, čije krvne veze sa Galima, Bojima i Insubrima više
nisu bile tako čvrste, dočekali su ih sa radosnim poklicima. Nadmetali
su se ukazujući Rimljanima na to gde su kolone pljačkaša koji su se
razmileli po čitavom kraju. Bili su to pretežno Numiđani i Mauritanci
koji su želeli da se dočepaju bogatstva, više nego hrane; pljačkali su
kuće, često i u podrume provaljivali i opijali se, tako da su ih vlasnici
tamo nalazili i ubijali.
Tu pljačkašku hordu koja je odbacila oružje da bi se što slobodnije
kretala, iznenadila je konjica i pobila ih. Pošto su pobacali plen, samo
je mali broj njih uspeo da pobegne i dočepa se logora.
„Ubijajte, ne zarobljavajte!” - bila je lozinka Rimljana.
U borbu protiv rimske konjice Hanibal je uputio Maarbalovu
konjicu. Zametnula se bitka koja je trajala sve do noći. Tama je
razdvojila borce, a kad su se Kartaginjani povukli u svoj logor,
Rimljani su sebi pripisali pobedu.
Kasno noću hteo je Tit Sempronije da uđe u šator drugog konzula.
Straža se usprotivila:
- Konzul se odmara, domine... ne smemo ga buditi!
- Zar rimski konzul sme da spava kada se na bojištu slavi pobeda? -
upitao je Sempronije, odgurnuo vojnika i upao u šator.
- Ja ti donosim glas o pobedi, a ti, Scipione, spavaš! - glasno je
Sempronije prekoreo Scipiona, prilazeći njegovom poljskom krevetu.
 Publije Kornelije ga je mirno posmatrao ne pomerajući glavu
naslonjenu na ruku.
- Zar za pobedu nije dovoljan jedan konzul? - glasio je njegov tihi
odgovor. - Već mi je poznato da si postao gospodar na bojištu.
- Moji su vojnici videli leđa onom istom neprijatelju koji je vas
ovde pre nekoliko nedelja pobedio. Kao što vidiš, i oni su ljudi kao i
mi, i nisu nepobedivi.
- Milo mi je, o, Sempronije, što su ti bogovi bili skloni.
- A zašto ti oklevaš? Nećeš, valjda, dozvoliti da sudbina čitavog rata
zavisi od tvoje rane, o, Publije! Tvoji vojnici zahtevaju da se bore.
Čekao si na pojačanje i dobio si ga. Čekaš li da ti Rim pošalje i drugu
vojsku?
- Čekam povoljan trenutak za bitku.
- A na Rim ne misliš? Naši očevi i naše žene liju gorke suze i
strahuju. U prošlosti smo znali da se borimo pod zidinama Kartagine, a
sad se dva konzula tresu pred hordom divljaka koja se ulogorila na
našem tlu i oduzela nam skoro svu zemlju između Alpa i Apenina! Ako
ti možeš to da podneseš, ja, tako mi boga, ne mogu!
Scipion je učinio napor pokušavajući da se pridigne, ali se ponovo
srušio na postelju i jauknuo od bolova.
- Nećeš valjda - govorio je ogorčenim i isprekidanim glasom - sa
Kornelijem Scipionom postupati kao sa kakvom kukavicom? Da li si iz
Rima doneo diktatorsku vlast? Ako je imaš, izađi i bori se, ali se ne
uzdaj da ću ti ja dati svoj pristanak. Ili ti je, možda, uspeh od jednog
sata pomutio razum? Uništio si nekoliko stotina pljačkaša pa smatraš
da si uništio Hanibala! Da li si video kako se oni bore? Znaš li koliko
vrede ti veterani Hispanije i Afrike, a koje ti nazivaš divljacima? Ja ti
kažem da ćeš promeniti svoje mišljenje kad se sa njima sukobiš.
- Nisam ja diktator - oholo je odgovorio Sempronije - ali nisam ni
tvoj potčinjeni. Ranjen si i nisi sposoban da preuzmeš komandu. U
redu, ali ja neću zbog toga propustiti priliku da napadnem Hanibalov
logor. Video sam kako se bore ti čuveni numidijski konjanici. Među
njima nema ni jednog jedinog koji bi više vredeo od poslednjeg našeg
regruta. Pokazali su nam leđa i kunem se Marsom osvetnikom da će
nam ih i opet pokazati!

* * *
 - Šta radi novi konzul?
Magon se glasno nasmejao. Bio je mlađi od Hanibala i toliko
plahovit da je njegov brat pokatkad morao da uloži velike napore da
bi ga obuzdao.
- Drži vojsci beskrajne govorancije. Gali, koji su pobegli iz rimskog
logora, pričaju da vreme provodi među Scipionovim kohortama kako
bi ih pridobio za svoj plan.
- A kakav je njegov plan? - ironično je zapitao Hanibal.
- Boriti se, napasti nas. Otkad je pobio naše pljačkaše i potukao
našu konjicu, toliko se osilio kao da je siguran da će nas uništiti.
- A šta kaže o nama?
U međuvremenu je ušao Maarbal i seo pored Hanibala. Već od pre
nekoliko dana bio je on sumoran i uznemiren. Poraz koji je pretrpela
njegova konjica mučio ga je više nego Hanibalovi prigovori što je
prihvatio bitku bez njegovog odobrenja.
- Oh, on kaže da smo propali od hladnoće i da smo Afrikanci iz
pustinje, kaže da ne znamo šta je sneg, priča o nama da smo odrpani,
gladni, da se plašimo Gala, da nas oni napuštaju; spominje pobede na
Siciliji i poraz naše flote, veliča osvajanje Melite kao da je osvojio
samu Kartaginu...
Hanibal je zapucketao prstima, a to je obično radio kad ga je neki
razgovor naročito zabavljao.
- Kada bi taj poznavao naše gorštake sa Atlasa, naše Mauritance, i
naše Ibere naviknute na sneg Siere, ne bi se toliko zavaravao. Moglo
bi se to odnositi na naše strelce iz Egipta i Etiopije, ali mi ćemo i njih
zagrejati u datom času. Dakle, hoće da nas napadne? Ljuto se vara.
Hanibala niko ne može preduhitriti. Poznajem ja tog Sempronija. To je
jedan od hvalisavih vojnika, kako kažu Rimljani. Scipion je ranjen i on
želi da sebi prisvoji svu slavu i potuče Hanibala. Hajde, Maarbale,
izvedi te tvoje konjanike koji, nesumnjivo, čeznu za osvetom, i održi
im govor. Sutra! Debeo pokrivač snega prekriva ravnicu i brežuljke...
sneg, od koga se, po rečima Tit Sempronija, moraju smrznuti afrički
divljaci... A sada ti, Magone, slušaj: odaberi stotinu ljudi između
najhrabrijih konjanika, stotinu između pešaka i dovedi ih k meni.
- Brate...
- Ništa ne pitaj. Nikada ne raspravljaj o Hanibalovim naredbama,
ako želiš da mu ugodiš. Kažem ti još i ovo: ti ćeš odlučiti ishod bitke i
tebi će pripasti slava. Idi!
Već je u vazduhu i u logoru zavladalo osećanje koje prethodi
velikim danima. Vojnicima je izgledalo da je reč o nečem sasvim
neobičnom, ne samo po kretanju pretpostavljenih, njihovih
neposrednih starešina, nego i po onome što se dešavalo oko šatora
njihovog vrhovnog komandanta. Osećali su da predstoji bitka i željno
su se okupljali oko Magona koji je ćutke koračao između redova i
upirao prstom čas na jednog, čas na drugog veterana Afrike i
Hispanije.
- Ti Korbule... i ti Kartalone...
Shvatili su da je reč o izboru i gurali se oko njega uzdižući ruke i
moleći:
- Mene, mene, Hamilkarov sine...
- Uzmi i mene, o, Magone, seti se da sam bio među prvima koji su
se uspeli na zidine Sagunta!
- Ne lišavaj me slave, Hanibalov brate!
Magon je ćutke nastavio da vrši izbor. Nije se kajao, niti popuštao
ni pred molbama, niti pred pretnjama.
- Ti... i ti... i ti...
- Kud nas vodiš, Hamilkarov sine?
Stajali su pred Hanibalom koji ih je ćutke posmatrao. Nije se ni
osmehivao, niti pravio bilo kakve pokrete.
- Vidim - najzad je rekao - najbolje među najboljima, ali da biste i
brojčano bili jaki, neka svaki od vas odabere još po devet sebi sličnih
drugova. Magon će vas odvesti gde ja hoću. Imaćete posla s
neprijateljem koji je slabiji od vas, i po snazi, i po ratnom lukavstvu.
Hteli su da ga burno pozdrave, ali ih je Hanibal jednim pokretom
preduhitrio. Izdvojio se s bratom u stranu i razmenio s njim nekoliko
reći.
- Sećaš li se, Magone, kako smo juče jahali duž reke onim teško
prolaznim i zapuštenim mestom? To je upravo ono mesto na kojem
treba da se smestiš: ono je oslonac bitke. Reku ćeš preći noću i onda
ćete se ti i tvoji sakriti u tesnacu, u onom rogozu močvare. Nećeš ići u
susret neprijatelju, neprijatelj će sam doći k tebi, mi ćemo ti ga
dovesti.
Kasno je svitala hladna zora tih decembarskih dana. Pod snežnim
pokrivačem predeo je izgledao sumoran i pust. Vladala je duboka
zimska tišina kada se čoveku čini da je zamro i sam život.
Magla je prekrivala reku kada je, u prvim jutarnim satima,
numiđanska konjica preko plićaka prešla Trebiju i rimskom se logoru
približila. U Hanibalovom logoru su, međutim, gorele vatre kakve se
ranije nikad nisu videle; i sami vojnici bili su iznenađeni, iako je
studen bila velika. Oko vatre su se užurbano vrzmali kuvari i okretali
ražnjeve sa mesom, drugi su iz baraka iznosili mešine prepune vina.
Više je mirisalo na gozbu, nego na uranak. Čisteći oružje, mažući tetive
strela i praćke od kože, ukočeni od hladnoće, vojnici su se upitno
pogledali. Ređala su se unakrsna pitanja:
- Hoće li, ili neće doći do bitke?
- Hoćemo li se boriti, ili ćemo se častiti?
- Ne, ovo je obred pokajanja! „Saguntinski lav” hoće da proslavi
neku godišnjicu.
Pored ognjišta su postavljeni zemljani krčazi napunjeni zejtinom.
Vojnici su sve to gledali, ali nisu razumeli.
- Ćutite! - govorili su centurioni. - On tako hoće, a on ništa ne radi
bez razloga.
I konjanici su se, pre svog odlaska, častili, vino ispijajući.
A sada su već jurili s one strane Trebije, razvijajući svoje redove u
obliku lepeze; rimski logor još nije bio budan kada je dojurila straža i
dala znak za uzbunu.
- Neprijateljska konjica!
Zatrubile su bojne trube, u logoru je začas uzavrelo kao u košnici.
Konzul je među prvima dograbio oružje i uspeo se na nasip. Video je
samo raštrkane pojedince koji kruže na odstojanju.
- Obično izazivanje! Neka dođu u velikom broju pa će videti šta će
ih snaći!
Obično su to bivali izvidnici Gali koji bi u galopu projurili pored
logora, a zatim brzo iščezavali, ponovo prelazeći reku. Sad su se,
međutim, iz magle koja je prekrivala Trebiju, pojavili gusti redovi
konjanika što su kružili u širokom krugu i približavali se nasipu.
- Ima ih mnogo - tiho je rekao Tit Sempronije i obratio se potom
zapovedniku konjice Manliju Liburniku:
- Šta ti misliš, da li je ovo samo neka parada?
Zapovednik je zatresao glavom:
- Ovo je poziv na borbu... pogledaj ih, idu pravo prema nasipu.
 Numiđani su odlučno jurišali u punom galopu. Kada su stigli do
nasipa nadomak strele, ti, divljenja dostojni konjanici pustinje, izveli
su brzo bočnu diverziju, izbacili čitav oblak strela, a zatim se ponovo
vratili u ravnicu.
Mnoge su se strele zabole u ogradu i tu zatim ostale da
podrhtavaju, druge su preletale visoko iznad konzulove i
zapovednikove glave, dok su oni nepomično stajali na svojim
mestima.
- Izazivanje, drzak postupak i razmetanje! - rekao je Sempronije.
- Vraćaju se! - prošaputao je prefektus.
Navaljujući još odlučnije i smelije, Numiđani su se, kao i prvi put,
vratili, izveli bočnu diverziju i izbacili strele, uz glasne povike, možda,
u znak ruganja.
- Naredi da zatrube zbor! - zapovedio je konzul.
- Zar misliš da se ozbiljno upustiš u borbu? - začuđeno je upitao
prefektus. - Poznato mi je da je Hanibal, još dok mi nismo stigli, skoro
svakodnevno priređivao slična izazivanja, ali Scipion na to nije
odgovarao.
- Ja se ne zovem Scipion.
- Upozoravam te, konzule, da ni ljudi, a ni konji nisu jeli.
Sempronije ga je značajno pogledao:
- Da li se rimski vojnik ikad borio trbuhom? Idi, istupi sa konjicom
i oteraj tu rulju pljačkaša na drugu stranu reke.
Trube nisu prestajale. Neprijatelj se još nikada nije toliko približio
nasipu, i nikada u tolikom broju.
Vojnici koji su još drhtali od noćne studeni, napuštali su šatore
gunđajući. Vatre još nisu gorele. Uostalom, konzul je rekao da će oni
napasti na Hanibalov logor, govorio je da je neprijatelj obeshrabren,
gladan, da ga je izmučila studen.... Sad su, međutim, oni bili napadnuti
i to ih je zaprepastilo. Ko napada, uvek ima više izgleda na uspeh.
Naoružavali su se, gunđajući. Pojedini su čak mrzovoljno grickali
lepinje i ježili se od dodira ledenog gvožđa sabalja i oklopa.
U Hanibalovom logoru vojnici su se častili pečenim mesom i
zalivali ga jakim vinom sa emilijanskih brežuljaka.
- Držite osedlane konje - govorili su centurioni Kartagine obilazeći
trupe - i čekajte na znak.
- Namažite telo toplim zejtinom i nećete osetiti hladnoću. Tako je
naredio Hanibal.
Sada su shvatili i čekali. Rimska i kartaginska konjica su se već
borile u ravnici. Videći da Numiđani uopšte ne skreću ka reci, već da
sve jače napadaju na Rimljane, konzul je, za slučaj da se Hanibal
odluči pa izađe i sa pešadijom, naredio da istupi i jedna sicilijanska
legija, šest hiljada oprobanih boraca. Kao pojačanje odredio je dve
rimske legije, a u treći red postavio čete latinskih saveznika
sastavljene od dvadeset hiljada ljudi, kao i galske, inače naročito
odane trupe.
Konzul je posmatrao bitku sa vrha nasipa. Nije to bila poljska bitka
u pravom smislu reći, već velika čarka u kojoj se više ogledala
umešnost nego snaga. Numiđani su se borili na sebi svojstven način:
čas su jurišali s kopljem u ruci, čas se pretvarali da beže, okretali se i
izbacivali strele, zatim se opet vraćali i prvi borbeni red zauzimali.
- Dobro se bore ovi varvari, ali uzmiču! - rekao je konzul, jako
udarajući dlanom o dlan. - Brzo ćemo ih oterati do reke tako da
pešadija neće biti ni potrebna.
Numiđani su, zaista, postepeno uzmicali, ali neprestano okrenuti
prema neprijatelju.
- Eno... već su stigli do reke... prelaze je... poraženi su. Sada je,
Hanibale, kucnuo naš čas!
Naredio je pešadiji da progoni konjanike i da pređe preko plićaka.
Polako je celokupna rimska vojska krenula iz svog logora. Šest hiljada
vojnika iz prvog borbenog reda lako je prešlo reku na mestu gde im je
voda dopirala do grudi i već su se peli na drugu obalu. Trebalo je
iskoristiti paniku koja je među Numiđanima zavladala i odlučno
jurišati na Hanibalov logor.
Tit Sempronije je na konju posmatrao napredovanje prethodnice.
- Kako polako napreduju, dođavola! - opsovao je.
Već su i druge legije stigle do reke. Sada je celokupna vojska
prelazila plićacima preko Trebije.
Na obalama je vazduh bio hladan; čim bi izašli napolje, vojnike
koji su sve do pojasa gazili po ledenoj vodi, prikleštila bi ledena kora i
hvatala se po njihovim oklopima, i po golom telu; ledeni vetar koji je
dolazio iz Padanske nizije nije im davao da dišu; udovi su im zebli i
trnuli, tako da su jedva držali oružje.
- Šta se tamo dešava? - upitao je konzul, zaustavljajući konja na
nasipu desne obale.
Pošto su izvršili svoj zadatak i namamili neprijatelja, Numiđani
više nisu uzmicali. Sada su napadali uz divlje poklike i izazivali
pometnju među rimskom konjicom. Konzul je naredio da trube
pozovu na zbor i smestio konjicu pored pešadije koja je već zauzela
mesto na krilima. Sada je već skoro čitava rimska vojska bila prešla
Trebiju, a i Tit Sempronije je, videvši kako vojska Kartagine u
savršenom borbenom redu izlazi iz svog logora, shvatio da je reč o
pravoj velikoj bici i da mu prepad nije pošao za rukom.
U istom trenutku kad su Numiđani pružali otpor i jurišali na
neprijatelja, Hanibal je svojim vojnicima, koji su se prethodno dobro
nahranili i zagrejali pićem i vatrom, naredio da krenu protiv Rimljana
koji uopšte nisu jeli, koje je i hladnoća već onesposobila.
- Odnesite vatru pustinje i zagrejte te Rimljane! - dovikivao je
Maarbalu koji je istupao sa jezgrom konjice, držane u rezervi. - Idi,
opkoli ih s krila i biće naši! Vere mi, ovi strašni Rimljani samo su, u
stvari, velika deca!
Sada Rimljani nisu više videli ni konje, niti vojnike koji su
iscrpljeni i iznemogli zbog studeni, nisu ih videli kao mršave i bedne,
nego su videli deset hiljada odmornih i svežih konjanika koji slepo
jurišaju na neprijatelja, na četiri hiljade konjanika Tit Sempronija,
premorene i promrzle. U centru su se nalazili bacači sa Baleara, za
njima je nastupala pešadija iz Hispanije i Afrike, sve sami iskusni
veterani. Slonovi su bili raspoređeni s bokova. Sada ih nisu upotrebili
protiv pešadije, već protiv konja koji su, osetivši njihov juriš, bežali
preko bojišta kao pomamni.
Pešadija je izdržala napad, a Hanibal, koji se nadao da će, pod
snažnim dejstvom bacača i strelaca, rimsku vojsku razdvojiti na dva
krnja dela, video je sada da je njegove zadržao centar koji stoji čvrst
kao bedem; ali, rimsku konjicu je savladao nadmoćniji broj, a tukli su
je bacači sa strana.
Praćke su stvarale ogromne praznine. Ti bacači, navikli da od
malih nogu zarađuju hleb tačnim pogocima, bacali su glatki šljunak i
njime probijali i štitove, i oklope, lomili udove i konja, i konjanika.
Nije bilo načina da se čovek zaštiti od tog smrtonosnog građa; strele
numiđanskih strelaca su prema ovom strašnom oružju ličile na
igračke. Pešadija je odolevala. Tit Sempronije, bled ali prividno miran,
nalazio se u centru i hrabrio je vojnike da ostanu jedinstveni. Ta
neprijatelj je svojom taktikom išao baš na to da napravi prodor u
redove vojske, da izoluje pojedine kohorte i tako ih uništi jednu po
jednu. Vojnici su puštali da ih ubijaju, nisu se micali sa svoga mesta.
Paralisani usled studeni i gladi, zbijali su redove i borili se po inerciji.
Hanibal, koga je čitava vojska odlično videla, zaogrnut purpurnim
ogrtačem koji se talasa na vetru, jurio je u galopu na svom belom
konju duž redova vojske i pokretima ruke pokazivao na ciljeve koje
valja pogoditi.
Dobro su shvatili njegove pokrete balearski bacači koji su, pošto
su odbili i desetkovali konjicu, počeli da kamenuju legije.
- Slonove u centar!
Zapovest je preletela punske redove i masa slonova je premeštena
s krila u srce rimske pešadije. Čvrsti zid vojnika počeo je da se talasa i
uzmiče; boreći se i dalje protiv neprijatelja, vojnici su se lagano
povlačili ka omanjim brežuljcima i tajno zauzimali nove pozicije.
Zablistale su Hanibalove oči. Pogledao je on u vernog Nebuha, koji
je stalno bio tu, kraj njega, i osmehnuo se.
- Došao je tvoj trenutak, Magone. - prošaputao je.
Rimljani su se, kao da ih goni neki zao udes, približavali busiji koju
je noću zauzeo Magon sa svojih hiljadu pešaka i isto toliko konjanika.
Iza leđa pešadije najednom se začula velika graja. Dve hiljade
odabranih veterana s leđa su napali legije, već potpuno iscrpljene
petočasovnom borbom. Tit Sempronije je prekasno primetio da je
zapao u gvozdeni obruč koji se sve više steže. Hanibal, koji je sve
posmatrao sa vrha nasipa i očekivao poraz legija, začudio se kada je
video da je, uprkos navale slonova i Magonovih veterana, ono ostrvo
pešaka ostalo nerazbijeno.
Iako su bili bez konjice, iako su bili desetkovani i od gladi i mraza
iscrpljeni, legionari nisu uzmicali.
Zasuti kišom usijanih strela, slonovi su počeli da uzmiču i uplašeno
riču, uspinjali se jedan preko drugoga, gurali i unosili nered u redove
samih Kartaginjana.
Kao iskusan vojskovođa, Hanibal je shvatio opasnost i smesta
pojurio prema centru neprijateljske vojske.
- Vodite ih udesno! - vikao je, dok je rukom pokazivao u pravcu
rezervne vojske sastavljene od cispadanskih Gala s ove strane Poa,
hrabrih kada im je sudbina sklona, ali i začas u panici kad go se nađu u
nepovoljnoj situaciji.
Kada su ih razjareni slonovi napali, Gali nisu izdržali, zbunili su se i
razbežali na sve strane.
Konzul, koji je već bio izdao naređenje da se upotrebe te rezerve,
videvši da mu je propao i poslednji oslonac, shvatio je da je dan
izgubljen. Od tog trenutka nestalo je svako jedinstvo među delovima
vojske. Kohorte su se izmešale; opkoljene sa svih strana, legije su sada
mislile samo na to kako da se probiju i izbegnu pokolj. Deset hiljada
vojnika latinskog imena, pošto su obrazovali klin, probili su krug
jurišajući protiv četa Numiđana pomešanih sa kohortama Gala, a
zatim se, stalno se boreći, uputili ka Placenciji. Poneli su se tako
hrabro da se neprijatelj, pošto nije bio u stanju da ih slomi, nije usudio
da ih progoni. Na drugim bojištima su do vrhunca došli zbrka,
ispreturanost i izbezumljenost.
Hiljade ljudi razbežalo se u pravcu reke; pokolj je bio jeziv; mnogi
su opkoljeni i zarobljeni, a mnogi se, opet, udavili u talasima reke...
Samo malom delu vojske, koji je sebi s mukom prokrčio put, pošlo je
za rukom da se vrati u logor.
Padala je gusta kiša sa snegom; studen je bila tako jaka da ljudi, ni
s jedne, ni s druge strane nisu više bili u stanju da drže oružje. Mnogi
su padali i tu, u snegu ostajali. S obe zaraćene strane bojne trube su
pozivale vojsku na okup. Idući po smrznutom blatu, slonovi su padali
na prednje noge, rušili se i tu ostajali nepomični.
Uprkos oduševljenju zbog izvojevane pobede, Puni nisu imali ni
snage, niti smelosti da pređu Trebiju.
Spuštala se noć, studena noč. Razbojište je bilo posejano mrtvima.
Uzvici pobede i agonije polako su se stišavali.
Posrćući, Hanibalovi vojnici su se dovukli do logora i, mrtvi od
umora i zime, padali pod svoje šatore.
Kiša je lila bez prekida.
Magon je tiho ušao u Hanibalov šator.
- Pobedili smo. - rekao je.
Brat mu nije ništa odgovorio. Sedeo je pored suda sa žarom i nemo
posmatrao plamen. U čitavom logoru vladala je mučna tišina. Jedan za
drugim ušle su potom pojedine starešine: Maarbal, Giskon, Kartalon,
Hanon. I oni su ćutali. Oči su im od strašnog umora bile skoro sasvim
ugašene.
- Izgubili smo gotovo sve slonove. Neki su nastradali od hladnoće,
a neki od rana - rekao je Giskon prigušenim glasom.
- Polovina rimske vojske ostala je na bojištu - dodao je Maarbal.
Hanibal je podigao glavu.
- Ne uobražavajte da ćete pojuriti u osvajanje Rima! - uzviknuo je. -
Izvojevali smo pobedu, ali smo je skupo platili. Rimljani, zaista, mogu
da budu zahvalni svom glavnom savezniku: zimi.
- Studen nam je odnela polovinu konja - dodao je Maarbal.
Hanibal ga je netremice gledao.
- A ljudi? - upitao je.
- Nismo ih brojali - odgovorio je Giskon.
Maarbal je nemarno slegao ramenima.
- Imamo ih još dovoljno, Hanibale, da možemo krenuti na Rim,
samo ako ti to hoćeš.
- Između nas i Rima stoje planine koje se bele, tamo u daljini -
rekao je Hanibal pokazujući rukom na jug. - Da li ćemo ih preći?
- Zar ti sumnjaš, ti koji si prešao Alpe? - nastavio je Maagon
Maarbal smelo i odvažno, kao i uvek.
U isto vreme stupio je Tit Sempronije u Scipionov šator. Dvojica
konzula su se pogledala, ne progovorivši ni jednu jedinu reč.
Posle dužeg ćutanja, oglasio se Scipion.
- Pošto si ovde - rekao je tiho - zašto me ne ubiješ i zašto se ne
ubiješ?
IX

MARŠ PO BLATU

Na Forumu se narod bunio.

Istog jutra novi konzul, Kaj Flaminije, napustio je Rim da bi
sustigao vojsku, a da prethodno nije ispitao volju bogova, niti
svetkovao latinske ferije.
U Senatu je zavladalo zaprepašćenje.
Reč je uzeo Kaj Prokulo, čovek koji je bio poznat po svojoj
mudrosti. Kad je počeo da govori, u znak žalosti je pokrio glavu
togom.
- Ja drhtim i strepim - rekao je - kada mislim o sudbini Rima, jer
konzuli ne mare za svete obrede i ne poštuju bogove. A sanjamo o
pobedi i pitamo boga u Marsovom hramu zašto je napustio Rim! Čuli
smo kako se onaj Tit Sempronije potpuno ništavnim rečima
opravdavao zbog poraza, najstrašnijeg što smo ga dosad doživeli. Kao
da mi ne znamo da je i on ismevao vračeve koji su mu govorili da ne
prihvata borbu!
- Ipak, on je i dalje zadržao svoj položaj, dok je Publije Scipion,
koji je spasao vojsku i ratna znamenja i, teško čak bolestan, doveo
desetkovane legije Placenciju, uklonjen s položaja vojnog
komandanta - uzbuđeno negodujući, prekinuo ga je Kvint Fabije,
ustajući sa svog sedišta.
- Dobro si rekao, Kvinte - obratio se onda ovome Kaj Prokulo. -
Ipak, baš su nam Scipioni izvojevali pobede. Gnej je potukao i zarobio
Hanona u Hispaniji; Hazdrubal je prisiljen da se povuče s one stranu
Ebra... U Hispaniji pobeđujemo, jer verujemo; u Italiji, neprijatelj
logoruje na našoj zemlji i u ovom trenutku, možda, već prelazi preko
Apenina, ide na Rim.
- Di faveant consules!13 - povikali su pojedini senatori.
- Bogovi napuštaju Rim - nastavio je ozbiljnim glasom Kaj Prokulo
- kad konzuli prvi preziru i omalovažavaju bogove. Svakog dana
pojavljuju se svakojaki zlokobni znaci, sve nova čuda nas iznenađuju,
nijedna žrtva nije u stanju da ih osveti. Da li je potrebno da vas
podsećam na strahote koje su se izdešavale? Treba li da vas podsećam
kako su se na Siciliji u rukama vojnika strele same palile?
- A šta bi ti, o, Prokule, rekao o onom našem konjaniku na Sardiniji
kome je u ruci izgoreo štap kada je pošao da obiđe stražu na
zidinama? - prekinuo ga je jedan senator.
- Na nekoliko mesta upalile su se vatre na morskoj obali! - povikao
je drugi.
- U Rimu je iz dva štita probio krvav znoj! - dodao je treći.
Onda se zagrajalo sa svih strana.
- U Tuskulu je grom ubio tri vojnika!
- Na Siciliji se smanjio krug sunca!
- U Prenestu je padalo usijano kamenje!
- U Arpima se sunce borilo sa mesecom, a na nebu se pojavile
palme!
- U Kapeni su ljudi videli dva meseca!
- U Ceri je iz izvora izbijala voda pomešana s krvlju!
- U Anciju su žnjeli krvavo klasje!
- U Fakriji se otvorilo nebo pa se pojavila zaslepljujuća vatra!
- U Kapui je statuu boga Marsa oblio znoj!
- Ljudi su videli koze na kojima je izrasla vuna... videli su kokoške
koje su se pretvorile u petlove i petlove koji su postali kokoške!
Energičnim pokretom ruke, Kaj Prokulo je zatražio da se senatori
umire.
- Ćutite! Sve to znamo. Senat je već odredio da se prinesu žrtve i da
se u hramovima postave Pulvinares14. Jupiteru smo prineli na žrtvu
zlatnu strelu od pedeset librica, a po jednu srebrnu Junoni i Minervi.
Naše matrone dale su priloge za Lectisterniu15, a održane su i svečane
Saturnalije... Ali, šta sve to vredi kada konzul od koga očekujemo spas
napušta grad s prezrenjem i ne osvrće se na znamenja koja nam
otkrivaju volju bogova?
Tada se podigao Kvint Fabije Maksim. Narod je uzalud zahtevao da
njega izaberu za konzula i diktatora. Bio je to čovek poznat po svojoj
mudrosti, potomak slavne loze koja se kod Kremere žrtvovala za spas
otadžbine, čovek koga su na sednicama, i na svim drugim mestima
najviše slušali. Svi su sada zaćutali.
- Mi samo pričamo, i pričamo, a Hanibal napreduje. Jedino bi
bogovi mogli da kažu ko i gde če ga zaustaviti. Mi imamo dva konzula,
Kartagina ima jednog iskusnog vojskovođu. Kartagina ima čoveka koji
je od svog detinjstva živeo na bojnom polju, sina i nećaka odvažnih i
hrabrih vojskovođa. On je veliki znalac vojne veštine, a naši konzuli,
nažalost, tu veštinu moraju tek da uče na bojnom polju, i to po cenu
krvi. Vi kažete, senatori, da je konzul napustio Rim ne obazirući se na
znamenja. To nije dobro, ali mi zbog toga ne smemo želeti da bogovi
naše domovine napuste konzula, ili da napuste naše oružje.
Svi su senatori ustali sa svojih mesta i ispružili ruke uvis.
- Quod felix faustumque sit!16 - jednoglasno su povikali.
Gde je Hanibal? To pitanje je sve njih mučilo, ali niko na njega nije
znao da odgovori. Zastrašeni glasnici nisu smeli da napuste utvrđene
gradove. Jedni su govorili da se on još jednako nalazi u Bononiji da bi
kako-tako nadoknadio štetu što su mu nanele dve bitke i surova zima,
drugi su tvrdili da je već prešao Apenine, ali na kojem mestu - to niko
nije mogao tačno reći.
Senat je svakog dana dobijao pogrešne izveštaje. Jednog dana je
izveštaj glasio:
„Hanibal se spustio dolinom Magre i sad je u Luni.”
Idućeg, pak, jutra izveštaji su bili potpuno drugačiji:
„Ne, spustio se niz Limu i sad je u Pistoriji.”
„Eno ga u Fezuli.”
„Ne, on je već zauzeo Arecij.”
Gnej Servilije, drugi konzul, koji je ostao u Rimu i koga Flaminije
nije udostojio čak ni toliko da ga zapita za mišljenje, nastupio je
odvažno:
- Ja se plašim, senatori, da se ne ponovi kobna greška Tita
Sempronija, koji je u svojoj zaslepljenosti prezreo mudre savete
Scipionove samo zato što je želeo da mu pripadne sva slava... slava
poraza kod Trebije. Flaminije je otišao sam u Umbriju, hvališući se da
će u Rim dovesti Hanibala okovana u zlatne lance... Da smo pošli
zajedno, bili bismo daleko jači. Imenovali ste dva konzula, a imate, u
stvari, samo jednog. Kakvu vlast ima Flaminije, kad je otišao iz Rima, a
pri tom nije poneo žrtvena znamenja?
Vi znate da znamenja ne slede onoga ko iz Rima odlazi kao
privatno lice; međutim, ko je bez znamenja otišao, ne može ih u tuđoj
zemlji uzeti.
Senatori su ćutali, jer je i njih obuzimao strah koji je osećao
Servilije. Konzul je sa sobom poveo svoje legije i išao prema
nepoznatom cilju: nije znao da li će sresti Hanibala, ili će se ovaj
iznenada pojaviti pred zidinama Riam, ukoliko se zaputio Maremom.
Povodeći se za netačnim vestima, koje su u isto vreme bile i
njegovo duboko lično ubeđenje, Flaminije je u istom tom ćasu, kao da
je u njega ušao neki zao duh, išao putevima Umbrije. Smatrao je da se
Hanibal nalazi u Areciju, te da će tamo moći da ga opkoli uz pomoć
svojih latinskih saveznika.
Iscrpljeni forsiranim maršem u dugim etapama, vojnici su krajem
maja stigli pod zidine Arecija.
Grad je konzulu poslao u susret taoce, zaklinjući se na vernost
zajednici. Što se Hanibala tiče, tvrdili su da ga nisu videli, niti im je
poznato gde se on nalazi.
Flaminije se ulogorio u Areciju i tu ostao da čeka, obuzet strahom.
Šta će se desiti ako se Hanibal, kako se pronose glasovi, spustio u
Lunu i preko Mareme ide u pravcu Rima?
Plašio se Flaminije i same takve pomisli pa je čak izgubio nekoliko
dana kolebajući se da li da istim putem krene nazad u Rim, i izloži se
opasnosti da ne stigne na vreme.
Konjanici, poslati u izviđanje u pravcu Fezule, doneli su mu tačne
vesti.
- Slavni konzule, Hanibal je iznad Pistorije prešao preko Apenina i
sad žari i pali duž doline Arna.
Flaminije je prebledeo:
- Zar je prešao reku? Zar ide prema Volateri?
- Ne, slavni konzule, reka se razlila i preplavila čitav kraj od
obronaka Apenina pa sve do šumovitih brežuljaka koji se protežu do
Volatere. Nizija se pretvorila u neprohodnu močvaru; on ide duž reke,
držeći se kraja. Njegova laka konjica već je stigla u Fezule, koja mu se
predala, istovremeno se buneći protiv Rima.
Stigli su i glasnici iz Senata:
Neka se konzul Flaminije sa svojim legijama povuče u Umbriju i
neka se dobro ušanči pored tvrđave u Spletiju. Neka tu sačeka legije
konzula Gneja Servilija i neka se ne upušta u borbu sve dok oba konzula
ne budu prisutna. Znamenja su u sadašnjem trenutku nepovoljna.
Flaminije je srdito pocepao pismo.
- Neka se senatori late motike kad im je strah pomutio mozak! -
ljutito je uzviknuo. - A što se tiče njihovih znamenja, ja se toga ne
plašim i smejem se tome kao što se i svaki žrec smeje kad susretne
drugog žreca.
Naredio je da se iz šatora iznesu bojna znamenja i da se sazove
ratni savet. Po svom običaju, govorio je drsko i smelo:
- Oni matorci me zovu natrag, a Hanibal pljačka zemlju i
podbunjuje gradove latinske zajednice. Pridobija za sebe narode koji
su nama odani, a mi čekamo među ovim zidinama kao da smo spremni
da mu dozvolimo da nas opsedne, ili da nas stigne kada se budemo u
Rim vraćali. Ja ne znam kakvo je vaše mišljenje, šta vi savetujete, ali ja
mislim da postoji samo jedno rešenje: boriti se!
Zamislili su se i tribuni, i prefekti, i seniori; neodlučni, nisu mogli
da se slože šta da se radi.
- Ja mislim, o, Flaminije - rekao je Bebije, najstariji tribun - da bi
bilo pametno sačekati dok stigne Gnej Servilije, ali nikako ne smemo
ostati zatvoreni u zidinama Arecija.
- A ja mislim - uskočio je drugi - da bi bilo pametno dobiti što više
na vremenu i sačekati zgodan trenutak, s tim da naša konjica Hanibalu
čarkama stalno dosađuje, samo da se nikako ne upuštamo u borbu
potpuno.
- Moramo Hanibalu preprečiti put, ali tako da se u bitku ne
upuštamo - savetovao je treći.
Flaminije je gnevno udario nogom o zemlju.
- U ime bogova, ili furija iz pakla! Ostanimo onda ovde pored
zidina Arecija, jer je ovde naša otadžbina! Hoćete, dakle, da nam
Hanibal umakne iz ruku, hoćete da ga pustimo da pljačka po čitavoj
Italiji, a mi da ostanemo ovde i da, dok nas nezahvalna otadžbina ne
pozove, izigravamo ulogu Kamila? Ah, Jupitera mi Ultora, ja nisam
zato krenuo! Iznesite bojna znamenja i dižite logor! Dovedite mi konja
i neka to bude odgovor onima što sede u stolicama od slonove kosti!
Hitro je skočio na konja, tako da se životinja uplašila, ritnula se i
isti čas posrnula, povukavši za sobom i svog konjanika.
- Di omen avertant!17 - povikali su senatori i centurioni.
- O, Flaminije, ne valja proklinjati bogove u trenucima kao što je
ovaj!
- Bojna znamenja! Napred s bojnim znamenjima! - vikao je besno
konzul, dižući se na noge. - Sudbina Rima ne nalazi se u utrobi nekog
jagnjeta, niti u hrani svetih pilića!
Zastavnik je pogledao Flaminija, užasnut onim što vidi i čuje.
- Neka mi bogovi pomognu, ali ja ne mogu da iščupam koplje iz
zemlje.
- Ah, neka se srdžba Hekate i Furija sruči na mene! Mora da si ti
jedan od onih što su doneli pismo Senata - vikao je konzul van sebe od
srdžbe i iščupao koplje sa bojnim znamenjem, duboko zabijenim u
zemlju. - I zapamti da ni na nebu, ni na zemlji nema sile koja bi
Flaminija sprečila da se bori!
Preneražene vojne starešine su, uplašene konzulovom
bezbožnošću, kao i kobnim znamenjima, išle ćutke, ali su vojnici
pozdravljali Flaminija radosnim poklicima. Išli su ceo taj dan u pravcu
Kortone, tako da su se prethodnice obe vojske već srele. Gust dim
uzdizao se nad ravnicom. To je Hanibal nemilosrdno pljačkao čitav
kraj, samo da bi neprijatelja prisilio na bitku.
Između Arecija i Kortone gorele su kuće, a u ravnici, u podnožju
brežuljaka, krstarila je potpuno slobodno numiđanska konjica.
Smatrajući da nije zgodno da se zatvori u Kortoni koju neprijatelj
može da zaposedne, Flaminije je čeznuo da na sve načine dođe do
velike poljske bitke i približavao se laganim maršem Trazimenskom
jezeru, i to baš onom mestu gde se ravnica između jezera i visoravni
naglo prekidala.
Konzul je na tom mestu smestio svoje legije, a u ravnicu naspram
njega, polako je pristizala i tu se smeštala pešadija Kartagine.

* * *
- Zakasnili smo na sastanak.
Hanibal se peo dolinom Renusa, idući pustim klancima koji su
izgledali stravičnije od onih alpskih.
Stigli su u maju, ali je još bilo snega na tim planinama, o kojima oni
jedva da su što čuli, a kojima Hanibal nije pridavao nikakav značaj.
Smatrao je da će se, čim pređe Alpe, pred njim ukazati Rim, vesele
doline, Hesperidini vrtovi u kojima vlada večito proleće, odnosno, da
će pred njim biti Italija! Dočekala ga je, međutim, teška klima,
odvratne, varljive magluštine, kiše koje neprestano padaju, duga zima
kojoj nema kraja.
Lako je bilo Magonu da kaže: „Šta radiš, Hanibale? Zašto ne ideš na
Rim? Put ti je slobodan. Pobedio si dva konzula, uništio si najbolje
legije, zašto ne ideš na Rim?” Postojale su te planine! A ko je njemu
ikad spominjao te planine? Gali su govorili: „Kada pređeš preko Alpa,
sve je drugo lako, onda ćete od Rima deliti tek nekoliko brežuljaka!”
Njemu su, međutim, te planine, ti Apenini, izgledali kao nepremostiva
prepreka. Od podnožja do samog vrha prekrivao ih je samo sneg.
Posle Trebije, pokušao je da ih pređe dva puta, ali je sneg na
prelazima bio dubok negde i više od deset aršina. Čak ni na najvišem
vrhu Alpa nije bilo snega ni za petinu koliko ga je bilo na Apeninima.
Pokušao je da se uspne dolinom Trebije i pređe u Liguriju. To su mu
savetovali i galski vodiči:
- Tamo ćeš, Hanibale, sresti narod koji ti je naklonjen, koji mrzi
Rim, koga Rimljani nikad nisu uspeli da pokore.
Konji su upadali u sneg do samih sapi; vojska je morala da se
zaustavi; put je bio nemoguć.
- S one strane je more, Hanibale, tamo je večno proleće, morske
uvale u kojima tokom čitave godine cvetaju ruže.
Skrenuo je u pravcu Placencije i tu se sukobio sa Sempronijevim
legijama. Sempronijeva vojska već se bila sjedinila sa Scipionovom, a
stigli su im i novaci iz Etrurije. Desila se bitka u kojoj se pobednik
teško mogao znati. Hladnoća ih je opet razdvojila. Hanibal se zatvorio
u Bononiju, Sempronije u Luku. A kada su u martu nastupili topliji
dani, još jednom je pokušao da savlada Apenine.
- Kreni duž Renusa, Hanibale - govorili su mu Gali. - Izbićeš u
Pistoriju, tamo ćeš naći velike zalihe žita.
Ali, sneg je na prelazima još bio dubok deset aršina i on je morao
da sačeka kraj aprila.
- Zakasnili smo na zakazani sastanak!
Jeste da je Senatu Kartagine obećao da će pred zidine Rima stići o
novembarskim Idama. Jeste, ali su postojale te planine o kojima on
dotad pojma nije imao.
- Konzul te očekuje u Areciju - rekli su mu obaveštajci.
Kao i uvek kada su mu govorili o stvarima koje su mu nepoznate,
okrenuo je lice na drugu stranu. Sve što se nije odnosilo na veštinu
ratovanja, izazivalo je kod njega osećanje prezira.
- A šta je to Arecij?
- To je grad koji je ranije pripadao Etruriji, a sada je pod vlašću
Rima.
Hanibal se namrštio:
- Etrurci? Sećam se... Moj otac je govorio da su nam oni izvesno
vreme, dok smo se borili protiv Grka na Korzici, bili saveznici. Bili su
moćni, ali razjedinjeni. Najpre su ih pobedili Gali iz Padanske nizije, a
zatim i Rimljani. Ali su ih pobedili tek kada su oni zanemarili vojnu
veštinu, kada su potpali pod uticaj grčke kulture koja ih je oslabila i
raznežila. Dakle, šta je Arecij?
- To je čvrst grad, opasan zidinama od kamena.
- Ja ću u taj kameni grad zatvoriti konzula! Ko je konzul, Scipion ili
Sempronije?
- U Rimu su imenovani novi konzuli. Onaj koji se nalazi u Areciju
zove se Kaj Flaminije.
Izraz potcenjivanja se ponovo ocrta na Hanibalovom licu:
- Kako Rim misli da njegovi konzuli pobeđuju, kad svaki čas
postavlja nove. Čak i kada uči kroz ceo svoj život, čovek ni tad ne
može da savlada vojnu veštinu, a ti građani izlaze iz svojih vila, iz
trgovine i, najednom, bez ikakve prethodne pripreme, postaju konzuli.
Uvek će biti pobeđeni!
Sada su već jahali niz doline koje su se postepeno širile i zbog
zelenila po padinama postajale sve privlačnije. Giskon, koji je jahao
pokraj Hanibala, ispružio je ruku prema izlazu u daljini.
- Samo što nismo ušli u Etruriju, o, Hanibale. Neka bogovi odluče
da ovaj narod nađe samog sebe i listom se digne na ustanak protiv
Rima!
Hanibal je slušao duboko zamišljen.
- Neka te bogovi usliše - rekao je. - Ovo oklevanje naroda koje je
Rim pokorio, za mene predstavlja najveće razočaranje koje sam ikad
doživeo. Mislio sam da će ova zemlja, čim stupim na tle Italije, buknuti
kao lomača i da će svi njeni narodi ustati protiv rimskog ugnjetača.
Međutim, vidim sve same neodlučne i malodušne narode. Pridružio
nam se samo neznatan deo Gala. A ti, Giskone, da li ti misliš da će nam
se sada pridružiti Etrurci, Umbri, Sabinjani, Bruti, Apuli? Iznenađen
sam i mnogo razmišljam o zagonetkama ovog rata. Zasad ništa ne ide
kako sam zamišljao.
- Osim tvojih pobeda - prokomentarisao je Maarbal.
Usne Hamilkarovog sina jedva da se razvukoše u osmeh, pre no što
reče:
- Pobede? Seti se samo reči velikog vojskovođe: „Još jedna ovakva
pobeda i ja sam propao!” Sećaš li se kako se on zvao?
- Da, Hanibale. Bio je to Pir.
- A sad da ti kažem: Svaka moja pobeda košta me mnogo ljudskih
života koje niko ne nadoknađuje. Dok smo prelazili Alpe i Pirineje,
izgubili smo trideset šest hiljada vojnika, a pridružilo nam se svega
deset hiljada Gala. A koje nadoknadio one što su ostali kod Ticina i
Trebije? Niko! Sada možemo očekivati nešto od Etruraca, Umbra,
Apula, ali ništa od Kartagine.
- Pogledaj onamo, Hanibale, već se vide zelene ravnice. Izašli smo
iz mračnih klanaca. Odavde pa sve do Rima više ih nema! Ali, zašto
očajavaš u pogledu Kartagine?
- O, ja dobro poznajem svoje sugrađane. Senat će bučno proslaviti
moje pobede, prineće javne žrtve Baalu, ali mi neće poslati ni jednog
jedinog vojnika, ni jednu jedinu lađu. Hanon otuda budno prati moj
pohod, spreman da iskoristi svaku moju, ma i najmanju slabost.
Pogledaj me, Maarbale: Mi se možemo uzdati samo u našu snagu i
samo s njom računati!
Pistorija je otvorila kapije pred punskom vojskom, Fezula ga je
dočekala sa vatrama radosnicama. Etrurijaje uvek bila potpuno
neprijateljski raspoložena prema Rimu i spremna da iskoristi svaku,
ma i najmanju mogućnost da se digne na ustanak.
Hanibal je mlade ljude pozvao da stupe u vojsku. Došlo ih je vrlo
malo. Poglavice su se izvinjavale:
- Već dugo nismo ratovali...
- Dajte nam vodiče koji će nam pokazati najkraći put u Arecij.
- Najbolji je onaj put koji vodi duž planinskih obronaka, ali je isto
tako i najduži.
- Ja hoću najkraći.
- Najkraći ide dolinom reke Arnus, ali se reka razlila i preplavila
dolinu.
- Već nam je dosta planina - govorili su afrički vojnici - daj nam
ravnicu, o, Hanibale, i borićemo se kao što se borimo u pustinji.
 Hanibal je odabrao najkraći put.
Pošto su prevalili nekoliko milja, izvidnica je zalud tražila vodiče.
Etrurski vojnici, koji su bili u odstupnici, rekli su da su primetili kako
su se vodiči udaljili u pravcu planina. Videli su da Hanibal nije odabrao
siguran put i bilo im je milije da pobegnu nego da snose odgovornost
za teške posledice.
Ravnica se pretvorila u muljevitu, opasnu močvaru u kojoj se gubi
svaki put. Ipak je, posmatrana sa obale, ličila na neku izuzetno
privlačnu ravnicu jer je po njoj rasla prelepa, sveža trava.
Hanibal je na čelo vojske postavio afričke i hispanske konjanike i
komoru, da bi, ukoliko se negde zaustave, pri ruci imao sve što je
potrebno.
Gale je stavio u sredinu kako, malodušni kakvi su bili, ne bi bežali,
a odstupnicu je poverio Magonu i konjanicima iz Numidije, da bi
obuzdavali slabiće i one koji su skloni bekstvu.
Otpočeo je jako težak marš. Uskoro je blato bilo do pojasa ljudima,
konji su jedva, s mukom napredovali. Tamo gde to nisu ni najmanje
očekivali, nailazili su na ogromne pukotine i duboke kanale. Upadali
su konji i više nisu mogli da izađu; pešaci, koje je na dno vukla težina
njihovog oklopa, nestajali su, često i bez jauka. Gali, koji su, inače, bili
naročito teško naoružani i skloni tome da lako gube prisustvo duha,
bezvoljno su se prepuštali sudbini i tonuli; ko bi pao, više nije mogao
da ustane; onaj kome bi pošlo za rukom da izbegne duboka mesta,
tonuo je - savladan umorom. Zelena i cvećem obrasla ravnica, pošto bi
progutala na stotine telesa, ponovo je postajala lepa i primamljiva.
Jašući na jedinom slonu koji im je preostao, Hanibal je išao kao
gonjen udesom jačim od njega. Posmatrao je sa visine kako močvara
guta i ljude, i konje, ali se iz njegovih usta nije čuo nijedan jauk, niti su
njegove ruke napravile neki pokret očajanja.
Natrag se nije moglo, trebalo je ići napred i pronaći čvrsto de.
Tako su išli tri noći i četiri dana. Naveče su se okupljali oko kola, kao
oko nekih spasonosnih ostrva. Niko nije bio u stanju da sklopi oči i
zaspi. Išli su napred po inerciji. Nebo je bilo vedro, preko dana je
vladala nepodnošljiva vrućina, a kad je padala noć zgusnule bi se
studene magle od kojih se koče udovi.
Ogromna masa kretala se ćutke napred. Čulo se jedino jednolično
zapljuskivanje vode. Išli su napred kao u nekom snu. Ta možda više
nigde na zemlji nema čvrstog kutka na koji bi se moglo nogom stupiti!
- Ovo je naš grob, božanski Hanibale - Giskonov glas se jedva čuo,
bio je skoro sasvim prigušen. U mislima on je video viseće vrtove u
Kartagini, svoj raskošni triklinij; činilo mu se da čuje kreštavi glas
paunova i ždralova koji se igraju u ograđenom prostoru.
- Kuda idemo, božanski Hanibale? - zapitkivao je Maarbal koji se
već nalazio u stanju kada čoveku izgleda da postoji i ono što ne
postoji. - Ili se čitava Italija pretvorila u močvaru, ili su Rimljani
potopili zemlju da bi spasli gradove?
Hanibal se uzdizao na slonu i, podižući ruku na čelo da bi oči
zaštitio od sunca, pokušavao da sagleda daleki horizont, ali mu se
činilo da je daljina uvijena u neku maglu.
- Vidiš li planine, o, Maarbale? Zar se ova magla nikada neće razići?
Planine mora da su sasvim blizu.
- Šta govoriš, Hamilkarov sine?! - povikao je Maarbal. - Plave
planine su pred nama, samo što ih ne dodirujemo, ali su se od pre tri
dana udaljile.
- Plave planine? Ja vidim samo maglu!
- O, božanski, tvoje su oči umorne i crvene! Naredi da se
zaustavimo da bi te grčki lekar Argirios pregledao i lečio.
- Nije sad vreme za zaustavljanje; kad stignemo na čvrsto tle,
pozvačeš tvog lekara.
Kad je nastupila treća noč, mrtvi od umora i nespavanja, ljudi su
polegali kud koji; po nagomilanim kolima, po volovima i konjima koji
su pre toga utonuli u blato i udavili se; svuda gde se mogao naći kakav
suv kutak; podsećali su tako na neko ostrvo. Četvrtog dana u zoru, iz
daljine su se začuli radosni poklici. Izvidnička konjica pela se po
kamenitom i suvom bregu; na nebu su se ocrtavale njihove siluete i
kao brodolomnici koji su se domogli obale mahale svojim ogrtačima.
- Zemlja! Zemlja! - klicala je ogromna gomila u kojoj su bili
izmešani i ljudi, i konji, i kola.
Ljudi su ličili pre na aveti nego na žive ljude; najzad su se dočepali
suvog tla i, onako blatnjavi i mokri, padali su kao mrtvi i odmah tu
tonuli u dubok san. I životinje su se bacale na zemlju, uživale valjajući
se po prašini, tako da je uskoro izgledalo da na čitavoj zemlji nema
nijednog drugog prostora osim tog koji se crni od njihovih telesa.
Hanibal je pogledao oko sebe, a izgledao je kao da se tek probudio
iz dubokog sna.
- Kakvu je sjajnu priliku propustio konzul Flaminije - tiho je rekao.
Žarko junsko sunce je brzo sušilo usnulu vojsku, korom od blata je
prekrivajući.
Došao je grčki lekar. Dugo je gledao u crvene i suzne Hanibalove
oči, a onda ih pokrio zavojem kako bi ih zaštitio od štetnog dejstva
sunčevih zraka.
- Božanski Hanibale - šapnuo mu je - tvoje levo oko je izgubljeno,
možda zauvek.
Hamilkarov sin je napravio rezigniran i prezriv pokret.
- Nisu mi potrebna oba oka - rekao je odsečno - kako bih video
propast Rima... ili Kartagine.
X

LEGENDA O TRI KOBNA „T”

Između jezera i planina postoji jedan veoma uski put koji, kao da
je tu ostavljen iz samo jednog razloga, da bi se na njemu mogle
postavljati zasede. Dalje se proteže prilično široka ravnica, zatim
brežuljci. Hanibal se tu ulogorio sa svojim Afrikancima i Hispancima,
bakarske bacače i laku pešadiju odveo je s one strane planine, a
konjicu zgodno sakrio u podnožju brežuljka, znajući da bi ona odatle,
kada Rimljani uđu u onaj uski prostor, ovima mogla da zatvori sve
puteve koji od jezera vode u planine.
- Ovoje dobro postavljena zamka, veoma slična onoj kod Trebije -
rekao je Magon, smešeći se - ali zar ti, Hanibale, smatraš da su rimski
konzuli stvarno pravi dečaci kada misliš da će se dobrovoljno baciti u
čeljusti vuku?
- Neka Baal i Astarta oproste tvojoj naivnosti, o, Magone, - kroz
smeh je odgovorio Hanibal - ali ja, zaista, mislim da su rimski konzuli
pravi dečaci. I dosad su napravili mnogo dečačkih grešaka i sigurno će
ih ponoviti. Zar jedan Flaminije vredi više od jednog Sempronija? Ne
kaže se zalud da je rat posebna veština! Kad rat ne bi bio posebna
veština, onda bi bilo dovoljno postaviti dva reda ljudi naoružanih
sabljama i narediti im da se pobiju. To bi bio pokolj u kome nijedna, ni
druga strana ne bi pobedila. Samo bi neki novajlija mogao da upadne
u ovu klopku. A šta je Flaminije nego najobičniji novajlija? Nema ni
mesec dana kako je postao konzul. Dobio je vlast, a kada se vlast
dobije tako iznenada, bez prethodne borbe, opija ona kao vino. I
Flaminija je vlast opila, kao što je pre toga opila Sempronija. Scipiona
nije jer on pripada porodici ratnika. Ubeđen sam da Flaminije veruje i
u ono najgore što se o nama govori. On sigurno veruje da ja više
nemam snage, da je močvara progutala polovinu naše vojske, da sam
oslepeo, da sam izgubio celokupnu konjicu... u sve to Flaminije veruje!
 Hanibal se ispeo na najvišu tačku brežuljka na kojem je bio
smešten njegov logor. Sa tog mesta Trazimensko jezero se videlo u
svoj svojoj lepoti, ličilo je na malo srebrno more oivičeno
smargadima; videla su se njegova dva ostrvca koja su podsećala na
trireme, a tamo dalje protezala se zelena Umbrija sa ljupkim
brežuljcima obojenim plavetnilom.
- Vidiš li tamo - upitao je Hanibal brata, pokazujući rukom ka
zapadu - kako se Flaminijeve legije sijaju na jutarnjem suncu?
Progone Hanibalovu odstupnicu, odstupnicu desetkovanog i
iscrpljenog Hanibala, a već sutra, pre zore, ući će i u tesnac u koji,
kako ti smatraš, oprezan vojskovođa nikada ne bi ušao. Ali Flaminije
nije ni oprezan, niti razuman ratnik.
- Sa planina se spušta magla - rekao je Magon.
- Kao i svake noći početkom leta; sutra u zoru širiće se ta naša
dobra saveznica nad jezerom.
Stigli su ih Maarbal i Giskon.
- Ne verujem da će doći do bitke - rekao je Maarbal, pokazujući na
legionare koji su se ravnicom lagano kretali. - Nemamo dovoljno
konjice da ih opkolimo; nemamo više slonova da im smesta uništimo
centar, a Flaminije, s druge strane, sigurno neće pokušati da nas
napadne na našim brežuljcima.
- Sutra u podne od tih legija postojaće samo delići kojima neće
imati ko da rukovodi! - ironično je prokomentarisao Hanibal, silazeći
sa brežuljka, vraćajući se u logor. - Već mi je jasno kakav je čovek taj
Flaminije: mlad je, uobražen i ludo smeo; ne služi se obazrivom
taktikom zmije, već slepom i bezumnom taktikom bika. „Ako Rimljani
napadnu Hanibala, Hanibal će pobeći”, takvo je njegovo čvrsto
ubeđenje. Prema tome, on će ući u zamku koju sam mu postavio.
Pogledajte, magla se spušta nad jezerom.
Iz pravca Favalta, Monterala, Četona, dugački pramenovi magle
kretali su se sporo ka ravnici i vrlo postepeno prekrivali niske
brežuljke.
Flaminije je primetio kako magla nadolazi i - nasmešio se.
- Prikriće naše kretanje i mi ćemo, pre nego što svane, iznenada
napasti logor.
I jedan, i drugi vojskovođa polagali su nadu u maglu, ali taj
saveznik nije mogao biti veran obojici.
 Dva sata pre svitanja legije su krenule. Bio je to oprezan i lagan
marš, ćutljiv kao magla koja prekriva nebo, ravnicu, jezero. Iako su
vojnici ćutali, maglena zavesa koja ih je skrivala sa svih strana, ulivala
im je kakav-takav osećaj sigurnosti: iznenadiće i napašće neprijatelja
koji njih uopšte nije spazio. U lakom, ritmičnom maršu išli su rimskim
putem koji je, uz Pođo Nakaro, vodio u tesnac između planine i jezera
i izbijao u malu ravnicu Toro. Na čelu vojske, pored konzula, išli su
etrurski vodiči iz Kortone.
- Hanibalov logor nalazi se pred nama, na udaljenosti od tri milje,
na brežuljku Čerkua. Moramo preći preko četiri planinska potoka, a
na petom se nalazi Hanibalov logor.
Kad su počeli da prelaze preko malog mosta na Maćeri,
Maarbalova konjica, skrivena ispod brežuljka Sanguineto, već je bila
spremna, čekala je samo da pređe i odstupnica pa da im s leđa zatvore
izlaz. Na istoku se jedva primećivalo praskozorje, kada se
prethodnica, pošto je prešla Rio Martino, sukobila s neprijateljem.
Odstupio je jedan odred izvidnika i dao znak za uzbunu.
- U podnožju brežuljka, nepomični i naoružani, stoje vojnici.
- Konjanici? - upitao je konzul.
- Laka pešadija - odgovorili su mu.
Nije se čuo zvuk bojnih truba. Tiho, kao aveti koje su dolazile iz
magle, iz uskih dolina duž leve strane puta iznenada se pojavila
iberska pešadija i nasrnula na rimske kolone u pokretu. Legionari nisu
imali vremena ni mačeve da izvuku iz korica, a već su se našli prsa u
prsa sa neprijateljem koji ih je napadao u zbijenim formacijama.
Odmah je nastala gužva i pometnja. I konzulove, i naredbe centuriona
gubile su se u strašnoj galami koja je dolazila iz hiljade neprijateljskih
grla. U odstupnici su zatrubile trube. To je numiđanska konjica napala
kolonu s leđa, vitlala poput uragana, bacala strele i mahala kopljima
uz divljačke poklike, rečju, unosila nered u protivničke redove.
Pošto je sa svih strana čuo neprijateljsku viku i zvuk truba, konzul
je shvatio da je opkoljen, ali je i dalje svoje ljude bez bojazni
raspoređivao, onako kako su mu to dozvoljavali teren i vreme.
- Zbijte redove, ostanite zajedno! - vikao je. - Neće proći!
U beličastom plavetnilu zore primećivali su se samo nejasni oblici,
bilo je prosto nemoguće razlikovati prijatelja od neprijatelja. Vojnici
nisu raspoznavali bojna znamenja, borili su se instinktivno, jurišajući
na onu stranu odakle dolazi neprijateljska vika. Konzulove reči gubile
su se u buci bitke, zapovesti se nisu mogle čuti, centurije nisu bile u
stanju da ostanu združene. Kohorte su se izmešale, izgubio se svaki
red, više nisu postojale ni formacije hastata, ni princepsa, niti trijara.
Bila je to svirepa borba u kojoj su obe strane morale da računaju, pre
svega, na sreću.
Dok su bežali i na zbijene grupe boraca nailazili, pojedini vojnici
su se zaustavljali i borili računajući na sreću, skoro se ni ne koristeći
vojničkom veštinom. Neprijatelji su nadirali sa svih strana; pred njima
su bile planine sa kojih je silazila brojčano jaka Hanibalova vojska, a
iza njih je bilo jezero. Svaki je vojnik postao svoj sopstveni
vojskovođa, bio je prisiljen da se bori da bi izbegao pokolj i ostao živ.
Samo slučaju zahvaljujući, bili su tu okupljeni vojnici potpuno
različitih kohorta, a niko nije mogao da prepozna ni svoja bojna
znamenja, niti svoje zapovednike.
Iako se rađao novi dan, dnevna svetlost je još samo više uvećavala
saznanje o užasu bitke koja je trajala na nekoliko pedalj a zemlje
između planine i jezera. Oko konzula se stvorila velika gužva.
Neumoran, Flaminije je u pratnji svojih najodanijih trijara jurio na sve
strane i, tamo gde je opasnost bila najveća, gde je borba bila najteža,
hrabrio svoje vojnike i lično se borio kao jedan od najhrabrijih,
običnih vojnika.
- Držite se čvrsto! - vikao je. - Ta oni su samo ljudi kao i vi, ali nisu
Rimljani!
Boj je trajao već puna tri sata, a odstupnica sve to vreme nije znala
šta se dešava u redovima prethodnice, ili u centru. Čak ni numiđanska
konjica nije više bila u stanju da se probije, toliko je prolaz bio tesan, i
tolika se gužva stvorila na strani neprijatelja. Boj se rasparčao na
hiljadu pojedinačnih okršaja.
Hanibal je pokolj posmatrao sa vrha brežuljka Torale. No, na
njegovom se licu, kao isklesanom od kamena, nije ništa moglo
pročitati. Ali, kada je magla konačno počela da se podiže, a sunce
obasjalo brežuljke i jezero koje se preliva u nežnoj, srebrnkastoj boji,
u njegovim očima je zaplamsala svetlost ponosa.
- Tako je - rekao je tada svom vernom Nebuhu koji je stajao tik uz
njega - ovi Rimljani su, zaista, prava deca.
- A ti ih kažnjavaš kao što otac kažnjava svoju decu, o, božanski -
uzvratio je Feničanin.
- Ne kažnjavam ih ja, kažnjava ih njihova sopstvena glupost. Ne
preostaje im drugo: ili jezero, ili predaja! Onaj što se onako očajno
bori u velikom metežu, kao u spletu zmija, mora da je Flaminije!
- Prinosim ga na žrtvu tebi, o, Hanibale, kao i bogovima moje
otadžbine! - uzviknuo je Gal Dukarije, nagnavši svog konja na galop. -
To je konzul koji je uništio naše legije i opljačkao naše gradove.
Bio je to Gal iz plemena Insubra, koji je Flaminija upoznao
prethodne godine kada je ovaj, kao senior jedne rimske kohorte,
ugušio njihov ustanak i osvojio Ticinum. Jureći na svom džinovskom
konju, Gal je uleteo među redove izmešanih boraca i rastavio ih, i
svojim kopljem usmrtio istovremeno i konzula, i vojnika koji je ovoga
štitio sopstvenim grudima.
- Flaminje je poginuo! Spasite konzulovo telo! - odjeknuo je krik
među trijarima. Jurnuvši, oni su svojim štitovima prekrili konzulovo
telo. Oko tog tela zametnula se zatim borba dostojna speva velikog
Homera.
Ali, Rimljani su popuštali na svim stranama, odbacivali su oružje,
nastojali da spasu goli život. Uzvik: „Konzul je mrtav!” obeshrabrio je i
najhrabrije. Sada su već, leđima okrenuti, stigli i do samog jezera.
Borili su se čak i kad im je voda bila do kolena, do pojasa, do ramena.
Združeni u poslednjem zagrljaju, nestajali su u blatnjavoj vodi i
Rimljani, i Kartaginjani. Pojedini vojnici su, bacivši oružje, pokušavali
da se spasu plivajući, ali su, premoreni i u teškoj, nakvašenoj odeći,
najčešće bivali povučeni na dno jezera. Drugi su se, opet, pošto su
prvo tumarali po čistini, skršeni vraćali do obale, gde su ih numiđanski
konjanici u plitkoj vodi presretali i na koplja ih naticali.
Šest hiljada trijara, jurišajući u pravcu planine, prokrčilo je sebi
prolaz i zauzelo uzvišeni brežuljak. Tu su se onda trijari i ušančili, iako
otuda nisu videli ništa drugo, samo talasasto more suncem posrebrene
magle, i nisu čuli ništa, samo prigušene uzvike i buku oružja. Kada su
uzvici postepeno utihnuli, oglasile su se trube, ali ne rimske.
A onda je sunce, visoko se uzdižući, konačno pobedilo maglu i
ukazale su se šume, ravnice, brežuljci i kuće, i šest hiljada preživelih
ugledalo je obalu, gusto načičkanu neprijateljskom vojskom; tu i tamo
bile su tu još samo pojedine grupice legija koje su dan pre toga bile
najbolje rimske legije.
 U dužini od sto lakata dalje od obale, voda Trazimenskog jezera je
bila crvena. Hanibal je sa onog brežuljka polako sišao među svoje
vojnike, a oni su ga dočekali burnim poklicima.
- O, božanski - obratio mu se Maarbal, grleći ga - evo, pred tobom
je sada slobodan put koji vodi u Rim!
- Gde je konzul? - upitao je Hanibal.
Dukarije iz plemena Insubra bacio je pred njegove noge krvavo
koplje.
- To je njegova krv! - uzviknuo je - Tebi i bogovima Galije prinosim
je na žrtvu!
- Bio je hrabar - tužno je rekao Hamilkarov sin - Neka potraže
njegovo telo i neka ga sahrane sa svim počastima!
- Dosad ga nismo pronašli - rekao je Giskon, čija je desna ruka bila
krvava sve do ramena - možda su njegovo su telo odneli begunci.
Magon je pred Hanibalove noge bacio svežanj rimskih bojnih
znamenja.
- Tri bitke, tri pobede, o, brate - rekao je Magon s pobedonosnim
osmehom - Ticinus, Trebija, Trazimenus... jasno je, brate: slovo „T” je
kobno po Rim!
Zamišljen, Hanibal se saglasio klimajući glavom.
- Tri „T” - rekao je tiho - kao Tarkviniji... kao Tarpeja... kao
Tartarus.

* * *
Vesti su u Rim stizale postepeno. U početku su one bile
neodređene i oprezne:
„U Umbriji je došlo do bitke koja je, kažu, bila kratka. Čekamo
konzulove glasnike.”
„Rimske trupe su primećene kako marširaju ka Spoletiju.”
„To se konzul Flaminije vraća kao pobednik.”
„Ne, to je četiri hiljade konjanika pod komandom Kaja Centenija
koje je konzul Servilije uputio Flaminiju kao pojačanje.”
Dvadeset trećeg juna, tokom čitavog dana, stizale su nepotpune i
netačne vesti:
„Borba se vodila kod Trazimena... Izgleda da je bitka bila
nerešena.”
„Još nisu stigli konzulovi glasnici, a to nije dobar znak.”
 „Viđeni su rimski vojnici kako se bez bojnih znamenja povlače
prema Volsiniju.”
Kasno noću počelo se govorkati o porazu. Konzulovi glasnici nisu
nikako stizali. Senat je uputio brze štafete u pravcu Volsinija i
zahtevao obaveštenje. Dvadeset četvrtog juna, oko podneva, stigao je
glasnik, potpuno beo od prašine, koji je jedva disao. Nije odgovarao ni
na jedno pitanje, smesta je ušao u predvorje Senata i - više nije viđen.
Senat je neprekidno zasedao.
Tada je narod, buneći se, nagrnuo na Forum. Vesti! Narod je
zahtevao da čuje vesti. Bolje je iskreno puznanje poraza, nego ta bolna
neizvesnost.
Na ulicama su matrone i žene iz naroda zaustavljale centurione i
vojnike i brižno se kod njih raspitivale kako teče bitka. Konačno,
nešto pre zalaska sunca, na govornicu se popeo pretor Marko
Pomponije. Zavladala je grobna tišina, jer je on visoko podigao ruku,
kao što se to čini u svečanim prilikama. Njegove su reči padale kao
ledena kiša.
- Pobeđeni smo, doživeli smo strašan poraz.
Duboko ćutanje propratilo je pretorove reči, a onda su se iz
ogromne mase sveta s raznih strana začuli jauci i plač, baš kao i
pojedinačni uzvici:
- Reci nam sve, o, Pomponije!
- Gde je konzul?
- Koliko je naših poginulo?
Potom je odjeknuo i čitav hor konfuznih glasova:
- Moj sin! Reci mi nešto o mom sinu!
- Moj brat je centurion Bebije iz treće kohorte!
- Moj otac je senior trijara, Marko Bibulo, o, pretore!
Pomponije je ćutao, dajući rukom znak narodu da se utiša.
Na pitanje šta je sa konzulom samo je duboko uzdahnuo. Svi su se
ćutke vratili svojim kućama, svesni da je konzul mrtav.
Počeli su da pristižu prvi konjanici, oni koji su uspeli da pobegnu.
Oni su u galopu, za samo tri dana, prevalili dve stotine milja. Jedva su
govorili, plakali su i čupali kose sećajući se strašne pogibije.
Od Brena pa do danas, Rim nije doživeo takav poraz. Da, konzul je
poginuo, ali se do poslednjeg trenutka borio kao lav. Malo je onih koji
su se spasli, njihov broj se još ne zna tačno jer su se raštrkali na sve
strane, lutaju po Etruriji, bez zapovednika i bez bojnih znamenja...
Pričali su:
- Videli smo kako se Kaj Korbulo udavio u jezeru sa čitavom
svojom centurijom. Afrikanci su obasipali strelama sve one koji su
pokušavali da se spasu preplivavajući. Za šest hiljada onih koji su se
popeli na brežuljak pokušavajući da se odatle neopaženo povuku,
pošla je u poteru konjica i opkolila ih. Hteli su da se bore, ali im je
Maarbal, starešina kartaginske konjice, obećao da će ih, ako polože
oružje, pustiti da odu, svakog sa po jednom odećom. Poverovali su.
Međutim, pošto su položili oružje, sve su ih zarobili i u lance vezali.
Na Forumu se počelo govoriti i o broju poginulih:
- Ne može ih biti manje od dvadeset hiljada - tvrdio je latinski
konjanik.
- Nije tačno, izginulo ih je više od trideset hiljada - ispravio ga je
drugi.
A onda je pretor ovoga strogo ućutkao:
- Kako bi to moglo biti kada je konzul sa sobom imao svega
trideset pet hiljada ljudi?
Tokom nedelje stiglo je u Rim oko deset hiljada vojnika koji su se
bili razbežali na sve strane. Prešli su Etruriju a da ih nisu napali ni
Kartaginjani, niti latinski saveznici koji su ostali verni Rimu. Sada se,
međutim, govorilo da je broj poginulih petnaest hiljada; o
zarobljenicima se u početku nije znalo baš ništa, ali je kasnije stigla
vest da je Hanibal naredio da se najstrože pripazi na pripadnike
rimske narodnosti, a da se saveznici puste na slobodu, kako bi ubedili
svoje sunarodnike da ustanu protiv Rima.
Što se tiče Flaminijevog tela, niko o tome nije mogao dati bilo
kakvo obaveštenje.
- Ta i sam Hanibal je naredio da tragaju za konzulovim telom, ali
su svi ti napori ostali bez uspeha - govorili su oni koji su se vratili. -
Možda su ga trijari na brzinu pokopali, ili su bacili njegov leš u jezero,
da ne bi dopao Hanibalovih šaka.
Nikad Rim nije bio u takvoj žalosti! Tri bitke, tri poraza; dvadeset
četiri legije napola uništene; jedan konzul mrtav, drugi teško ranjen;
više nije bilo vojske koja bi se mogla suprotstaviti pobedonosnom
osvajačevom maršu.
Kad će Hanibal stići pred zidine Rima? To je bila vest od koje su svi
svakodnevno strepeli. Legenda o tri „T” pročula se kao tajanstvena
lozinka koju se u narod ubacila natprirodna bića. Narod je bio ubeđen
da je nemoguće izbeći i četvrto „T”.
Neko se dosetio i naglas rekao:
- Tiberim! Na Tibru će Hanibal izvojevati svoju poslednju pobedu!
Senat je zasedao od rane zore do zalaska sunca. Odakle i kako da
stvore novu vojsku? Koji je to vojskovođa koji bi mogao da prepreči
put ogromnoj pobednikovoj snazi?
Narod je na Forumu glasno vikao:
- Diktatora! Diktatora!
I sada, kao i uvek kad se Rim nalazio u smrtnoj opasnosti, bio je
potreban neko ko bi u svojim rukama imao i najvišu vlast, i imao
snage da bude zaslužan za spas Rima. Da, ali... da li sada u Rimu
postoji čovek sličan Cincinatu, Kamilu, Fabriciju? A i ko je taj ko može
da imenuje diktatora, kada u Rimu već toliko dugo ne postoji diktator?
Možda konzul? Da, ali je Gnej Servilije na Siciliji. Da li narod ima pravo
da izabere diktatora?
Jedno ime bilo je na ustima svih: Kvint Fabije Maksim. Da li postoji
neko ko je veći od njega? Javno su isticane usluge i herojska dela
pripadnika roda Fabija: Kvint Fabija Vibulanusa koji je pobedio Ekve i
Volske; njegovog brata koji se isto zvao, a koji je sa tri stotine svojih
saplemenika poginuo na Kremeri u borbi protiv Veje; njegovog sina,
jedinog koji je preživeo pokolj i pobedio Ekve. I tako su se ređali
unuci i praunuci koji su savladali Gale, Samnićane, Etrurce, Umbre,
Sabinjane.
A zar praunuk tih i takvih junaka nije već bio konzul u Hispaniji,
cenzor, a posle pada Sagunta, i izaslanik u Kartagini?
- Fabijus! Fabijus!
Senat je bio prisiljen da izađe iz Kurije, dođe na govornicu i
potvrdi izbor onoga koga je čitav narod izabrao putem aklamacije.
Nećete ga imenovati za diktatora jer na to nemate pravo - rekao je
pretor Pomponije sa vrha govornice - nego za zamenika, to možete!
Dakle, neka Kvint Fabije bude prodiktator!
Novoizabrani diktator popeo se na govornicu:
- Vi ste me pozvali u pomoć. Pristajem, ukoliko zbilja smatrate da
sam dostojan tolike počasti, ali predlažem da imenujete i zapovednika
konjice, jer Rim više nema svoju konjicu i mora stvoriti novu. Za svog
pomoćnika određujem Marka Minucija Rufa. Neka brze štafete
pozovu natrag četiri hiljade konjanika koje je Gnej Servilije uputio u
Umbriju i one neka formiraju novu konjicu.
Jedna nesreća povlači za sobom drugu. Sunce tog dana još nije bilo
zašlo, kada su iz Umbrije u brzom galopu stigli glasnici. Nova žalost
pridružila se žalosti zbog poraza kod Trazimena: Hanibal je zarobio i
one četiri hiljade Kaja Centenija, koje su bile opkoljene kod Spoletija.
Narod je zanemeo kad je saznao za novu nesreću ali, kad su se kod
glasnika zainteresovali gde se nalazi Hanibal a ovi im odgovorili da su
ga videli kako se ulogorio pod zidinama Spoletija koji je pred njim
zatvorio svoje kapije, okupljen na Forumu, počeo je taj narod da
šapuće, u isto vreme i uznemiren i izvesnom nadom ispunjen. Vest je
delovala podjednako i na najviše magistrate, i na senatore, čak i na
samog prodiktatora.
- Hanibal u Spoletiju? Hanibal u Umbriji? To nije put koji vodi u
Rim. Zar on posle takve pobede još okleva? E, onda...
XI

SENKA FABIJA

Hanibal, dakle, nije krenuo putem koji vodi pravo u Rim!

O tome nisu razmišljali samo oni u Večnom gradu, nego i starešine
punske vojske kojima se sada činilo da je njihov vrhovni zapovednik
duboko pometen. Put prema Rimu je bio slobodan! Nije više bilo legija
koje bi se mogle usprotiviti snagama Kartagine! A Rimljani nisu u
mogućnosti da pozovu svoje legije ni iz Hispanije, niti sa Sicilije, ili
Sardinije, a ni iz Afrike, jer bi to značilo zalud izgubiti tolike godine
utrošene na osvajanje i Punima omogućiti da se iskrcaju na ostrvima,
možda čak i novu invaziju na jugu.
Kada bi Scipion napustio Iberiju, Hazdrubal bi mogao ponoviti
podvig svoga brata, mogao bi se, pošto bi i on prešao Pirineje i Alpe,
sa njim sjediniti. Sve je to Hanibalu bilo dobro poznato. Ipak je, kada
su mu rekli da četiri hiljade konjanika ide da bi se spojilo sa
potučenom Flaminijevom vojskom, umesto da krene put Volsinija i
Veje, skrenuo u pravcu Umbrije.
Samo se Maarbal usudio da mu prigovori:
- Hanibale, za tri dana hoda mi bismo bili pred zidinama Rima, a ti
krećeš drugim putem!
Hanibal ga je hladno pogledao:
- Da li ti poznaješ Rim?
- Ne, božanski Hanibale.
- Misliš li da je Rim slabije utvrđen nego Kartagina?
- Ne, božanski Hanibale. Svakako da nije.
- Onda ne postavljaj Hanibalu nikakva pitanja, već samo slušaj.
Išli su ka istoku, iako je Rim bio na jugu. Peruzija je zatvorila svoje
kapije, ali je Hanibal samo prošao ispod brežuljka i nastavio put. Četiri
hiljade konjanika Kaja Centenija opkolili su u ravnici Klituna i zarobili,
a da ovi uopšte nisu ni stigli da se late oružja. Kada su doznali da je
Flaminije poražen i ugledali pobedničku neprijateljsku vojsku,
Rimljane je slomio strah... Hanibal je zaplenio konje, zarobio pretora
Centenija i rimske konjanike, a latinske saveznike, po svom običaju,
pustio na slobodu.
Sada su se Maarbal i Magon ponadali da će Hanibal, ipak, krenuti u
pravcu Rima, jer je put skretao na jug, ali su ugledali drugi grad
opkoljen zidinama i kulama, kanibal je upitao kako se grad zove.
- Spoletij - odgovorili su mu - grad koji nije u savezu sa Rimom, već
kolonija sa rimskom posadom.
Hanibal je naredio da opljačkaju čitavu okolinu grada, a zatim i da
jurišaju na njega. Protiv su bili i Maarbal, i Giskon; njima je oklevanje
teško padalo.
- O, Hanibale, ne uplići se u borbu s tim gradovima, samo zalud
trošiš dragoceno vreme! - srdito mu je prigovorio brat. - Seti se Rote
kod Placencije, gde si izgubio toliko vojnika, gde si i sam ranjen.
Hanibal je ljutito slegao ramenima:
- Kako je moguće, o, Magone, da vi stalno sumnjate da Hanibal bilo
šta preduzima bez valjanog razloga?
Numiđanska konjica i mauritanski strelci jurišali su svom snagom.
Grad je bio okružen kiklopskim zidinama, sagrađenim od ogromnog
kamenja koje je ličilo na planinske litice. Afrički vojnici su u pukotine
između stena zabadali sablje i peli se uz lestvice, njihovim besom
sagrađene. Dočekalo ih je kamenje i čitavi potoci vrelog zejtina koje
su na njih sa visine bacali i izlivali branioci. Kanali su se punili
leševima. Bio je tu Hanibal na svom belcu; uz divlje povike ponovo su
jurišale nove mase i zauzimale mesto onih koji su izginuli.
Sukob je trajao sve do noći, a onda su se otvorile gradske kapije,
istupili su branioci i, u borbi prsa u prsa, napali afričku i ibersku
pešadiju. Narod je odozgo, sa gradskih zidina, divljačkim uzvicima
hrabrio svoje vojnike. Spustila se noč. Napadači su bili odbijeni; padali
po strmim zidinama zatrpani kišom ubojitih strela. Pomešani na onom
uskom prostoru, padali su i konji, i konjanici: u podnožju brežuljka
ležale su gomile mrtvih.
Istom brzinom kakvom su nadirali, branioci su se, uz neznatne
gubitke, i povukli u tvrđavu.
Hanibal je pod okriljem noći dao znak za okupljanje i digao
opsadu.
 - Često su kobne male stvari, a ne velike! - čuli su kako je uzviknuo.
Opet su krenuli ka istoku, nepodesnim i lošim putevima. Kada je
Magon čuo da je izdato naređenje za pokret, u galopu je odjahao do
svog brata.
- Rim je tamo, a ti mu, Hanibale, okrećeš leđa! - povikao je bratu.
Hanibal ga je podsmešljivo pogledao, pružajući ruku ka istoku.
- Tamo su Piceni... narod bogat: žito, stoka, odlično vino, lepe žene.
Dalje je Apulija: sunce, lepi gradovi, mnogo zlata. Umorna je
Hanibalova vojska: prešla je preko Pirineja, preko Alpa i Apenina,
preko jezivih močvara, tri puta pobedila, uništila rimske legije. Šta
biste još hteli od Hanibalove vojske?
- Rim!
Hamilkarov sin je zaškiljio očima i odmahnuo glavom.
- Dečače! Dečaci govore usnama, a Hanibal razmišlja kad govori.
Ti bi hteo Rim! Idi i uzmi ga! Rim mora pasti kao zreo plod u ruku.
Hteo bi da osvojiš Rim? To sam isprobao jurišajući na ovaj mali
Spoletij koji nas je odbacio sa zidina na koje sam se ja hteo ispeti sa
mojim Numiđanima. Jesi li video? Izvršili su pokolj naših vojnika! Ali
to nije bio Rim, samo jedna mala kolonija. Hteo bi da zauzmeš Rim? A
gde su ti sprave za opsadu? Gde su ti katapulte, železom okovana
brvna za probijanje zidina, gde baliste i pokretne kule? Hanibal ne
vodi opsadni, on vodi osvajački rat. Sa velikog drveta treba najpre
saseći, jednu po jednu, sve grane, zatim mu odrezati korenje i drvo će
onda samo pasti. Rim je samo grad, ali je veliki, jer pod sobom drži
narode koji su mu nekad bili neprijatelji, bez obzira da li ih kupuje
laskanjima i mitom, ili ih zastrašuje pretnjama. Pusti da oduzmem
Rimu ova mala uporišta i on će onda, kažem ti, sam pasti, a mi oružje
nećemo ni upotrebiti. Samo tako, mladiću, možemo zauzeti Rim! A
sada idi i više nemoj da mi prigovaraš, niti da me ljutiš, inače ćeš
dobiti batine!
I tako, dok je punska vojska, pljačkajući i prikupljenim se plenom
izdržavajući, ulazila u Picen, konzul Gnej Servilije se povlačio prema
Rimu kako bi grad zaštitio. Rim je ponovo oživeo i počeo da se nada.
Kada se Hanibal, umesto da krene na nezaštićeni Rim, uputio ka
Apuliji, to znači da bogovi nisu napustili Rim, iako je konzul
bezbožnik, tako su sada mislili Rimljani.
Diktator je sazvao Senat i počeo da govori:
 - Kad se Hanibal ne usuđuje da nas smesta napadne, ne treba da
očajavamo nad našom sudbinom, o, senatori. U ratu sve zavisi od
pravog trenutka, a Hanibal je, kako izgleda, taj trenutak propustio;
govorim vam istinu: da je krenuo na Rim onda kada smo očajavali i
prolivali suze, otadžbina bi, možda, bila izgubljena. Neka nas, dakle,
raduje ova Hanibalova prevelika predostrožnost. Njoj moramo
suprotstaviti našu još veću predostrožnost. Shvatam ja Hanibala. On se
nada da će se pobuniti naše kolonije i saveznici, baš kao što se ranije
nadao u pobunu Gala koja je, u suštini, bila neznatna i bez većih
posledica, a što je njega, naravno, razočaralo.
- Bogovi oduzimaju pamet onome koga hoće da unište! - povikao je
Marko Pomponije.
- Ono što prema nama, koji smo za njih tuđini, nisu učinili Gali,
nadam se da neće učiniti ni narodi latinskog jezika - nastavio je Fabije.
- Oni će u Hanibalu videti osvajača, i to osvajača divljaka, a nikako
oslobodioca, kako se on nada. Hanibal je veliki, jako veliki
vojskovođa, u to nema sumnje. Ali, ja se nadam da će nama, ipak, poći
za rukom da ga jednog dana savladamo; to možemo postići samo ako
se budemo borili njegovim sopstvenim oružjem. On nastoji da nas
umori i izoluje, da nam onemogući da dobijemo pomoć sa bilo koje
strane. Mi ćemo isto postupiti prema njemu. Flaminije je bio hrabar,
ali slep, slep i bezbožan, ismejavao je bogove i oni su ga napustili.
- Prineo im je sebe na žrtvu i neka ih to umilostivi! - začulo se sa
svih strana.
- Ceo narod treba da okaje grehe - nastavio je diktator - i zato od
vas zahtevam ono što se već godinama nije zahtevalo: da deset
odabranih magistrata prouče Sibiline knjige. Smatram, takođe, da bi
trebalo obnoviti obred očišćenja, a predlažem i da se u čast Jupitera
održe svečane igre i da se zavetujemo da ćemo podići hramove, jedan
posvećen Veneri Eričkoj, a drugi u čast boginje razuma. I, takođe,
predlažem da se doda još jedan svečani Lectisternij i svečano
osvećenje proleća, kako bi se ratna sreća preokrenula u našu korist.
- Quod bonum faustumque eveniat!18 - povikali su na to senatori.
Reč je uzeo Pontifex maxinus19 Lucije Kornelije Lentulo, koji je
govorio u ime sveštenika.
Morao se on pozvati na narod, jer je samo narod mogao da odobri
najveću žrtvu, sveto proleće.
 Saglasno zahtevima obreda, Lentulo je ovako govorio:
- Hoćete li, i naređujete li da se ovako postupi? Čujte: „Pod
uslovom da se Senat i rimski narod, kao što ja to hoću, odsad pa za pet
godina spase od velikog rata između Kartagine i Rima, onda neka
Senat i rimski narod dadu obećani poklon:
Sve ono što će sobom doneti proleće, bilo krda svinja, stada ovaca
i koza, kao i predmete koji ne spadaju u verski obred, prineće se na
žrtvu Jupiteru Najboljem i Najvećem;
a ko tako uradio, kad i kako uradio i pod bilo kojim zakonima,
neka to bude na dobro urađeno;
ako ugine stoka koju je trebalo prineti na žrtvu, to neće biti
predmet verskog obreda, ali neće biti smatrana kao bezbožna stvar;
ako neko iz neznanja ošteti ili ubije žrtvu, neka se to ne smatra kao
prevara;
ako neko sakrije žrtvu, neka se to ne smatra kao greh pred
narodom; ako žrtva bude prineta na žrtvenik u kobne i nedopuštene
dane, neka to bude učinjeno na dobro;
ako slobodan čovek ili rob prinese žrtvu danju ili noću neka to
bude učinjeno na dobro;
ako Senat i narod odluči da ovo treba uraditi, neka se tako izvrši i
neka se narod razreši od zaveta.”
I Senat, i narod, svi su podigli desnice na zakletvu:
- Quod bonum faustumque sit!
Pontifex maxsinus je podigao dlanove ka nebu.
- A ja tražim da se prirede velike svečanosti u čast Jupitera i da se
odredi izdatak od tri stotine trideset tri hiljade asa; da se Jupiteru
Najboljem i Najvećem prinesu na žrtvu tri stotine volova, i isto toliko
belih junica, nama naklonjenim bogovima. Tražim, takođe, da se
održe javna molepstvija; da se u roku od tri dana priredi jedan
Lectisternij; da se prirede Pulvinares Jupiteru i Junoni, te Neptunu i
Minervi, treći Marsu i Veneri, četvrti Apolonu i Dijani, peti Vulkanu i
Vesti, a šesti Merkuru i Cereri.
Sada je istupio diktator:
- Pošto svete knjige nalažu da se onaj kome pripada najviša vlast u
gradu, zavetuje da će podići novi hram, ja se, evo, svečano zavetujem
da ću podići hram u čast Venere Eričke!
Na rostra se popeo pretor Atilije.
 - A ja se zavetujem da ću podići hram u čast boginje razuma!
Zatim je Kvint Fabije rekao i ovo:
- Pošto smo doneli odluku o svemu što ima veze sa bogovima,
trebalo bi da donesemo i odluku o ratu. Ja ću preuzeti zapovedništvo
nad onim legijama Gneja Servilija koje su nam još preostale. Njima ću
dodati dve legije regruta koji su regrutovani između građana i
saveznika. Svima koji žive na otvorenim mestima i u neutvrđenim
gradovima naređujemo da se povuku u mesta okružena zidinama.
Onima koji žive u mestima kroz koja Hanibal namerava da prođe,
naređujemo da napuste svoja sela, ali i da prethodno zapale svoje
kuće, kao i žito na poljima, tako da ništa ne padne u ruke osvajaču.
Svakoga ko ne izvrši ovu zapovest, stići će prokletstvo ne samo
bogova već i čitavog rimskog naroda i taj će biti proglašen izdajnikom
domovine.
- Fabije! Fabije! - oduševljavao se narod. - Diktatore i spasioče!
- Neka te prate domaći bogovi!
- Neka te prate pobede!
- Cincinate!
- Kamilo!
Fabije Maksim je stajao visoko uzdignute glave, a niz lice su mu
nesmetano tekle suze. Posmatrao je narod koji se trgao iz mrtvila, koji
je u sebi ponovo našao veru, pouzdanje, ispunio se ponosom antičkih
vremena. Kada je podigao ruku, zavladala je potpuna tišina.
- A sad - rekao je - prestanimo sa poklicima i uzvicima! Nastupio je
čas kad je potrebno da delamo. Pođimo da dočekamo rimske legije!
U pratnji liktora, zapovednika konjice, pretora, nekoliko senatora i
narodnih tribuna, jahao je diktator po via Flaminia, kad su ga kod
Ortikoli stigle štafete.
- O, Fabije, za nama je konzul koji ti sa odredom konjice dolazi u
susret!
Fabije je zaustavio konja i strogo pogledao glasnika koji mu je to
saopštio.
- Idi! - rekao je - Vrati se konzulu i podseti ga da, prema starom
običaju, pristupi diktatoru sam i bez liktora; podseti ga da u Rimu sada
postoji samo jedna vlast i da sam ja vrhovni zapovednik.
Konzul se približavao gologlav. Pratio ga je tek zastavnik. Kad je
bio na desetak koraka, zaustavio je konja i ispružio ruku u znak
pozdrava.
- Ave, diktatore. - rekao je tihim glasom.
- Ave, Servilije, kakve nam vesti, šta nam donosiš? - konzul je
sagao glavu.
- Svoje legije. Možda bih došao i kao pobednik, da drugi konzul
nije potcenio moju pomoć. Prekasno sam stigao, poslao sam svoje
konjanike, ali je Flaminije već bio potučen.
- Bilo bi pametnije da si zadržao svoje konjanike i sačekao sigurne
vesti - odgovorio je Kvint Fabije strogim glasom.
Skrhan, pognute glave, konzul je čutao.
Zgranuti senatori, tribuni i konjanici samo su se pogledali.
Prvi put su videli kako je jedan konzul kome pripada najviša
građanska vlast, imperijum majus, smerno i sa puno poštovanja
ustuknuo pred drugom najvišom vlašću, a koja je njima bila
nepoznata. Diktator, to je bilo ime koje je već odavno pripadalo
legendi i sačuvalo se samo kao daleka uspomena. Sad su, međutim,
shvatili koliko to ime kod Rimljana budi osećaj poštovanja i autoriteta.
Sve se sjedinjavalo u diktatoru: nada, slava, čast, spas otadžbine,
poštovanje zakona, strahopoštovanje pred bogovima. Gledali su ga
kao što se gleda neki simbol, skoro kao ovaploćenje besmrtnog
Kvirinai. I sad su čuli reči koje su ih zapanjile:
- Senat i rimski narod su ti zahvalni, o, Servilije, zato što nisi
očajavao nad sudbinom otadžbine i što si nam vratio legije - govorio je
diktator - ali budi spreman da čuješ nove, još zlokobnije vesti.
Servilije je podigao glavu i, potpuno bled u licu, zagledao se u
diktatora.
- Zar ima što zlokobnije od onoga što nam je već poznato, o,
Fabije?
- Teretne lađe, koje su u Rim vozile žito iz Hispanije, zarobila je u
blizini pristaništa Koze kartaginska flota. Ti, svakako, razumeš šta to
znači za Rim. Sad idi, ali ne idi u Večni grad, već u Ostiju, i opremi sve
teretne i ratne lađe koje tamo nađeš. Njima ćeš goniti punsku flotu i
zaštititi obale Italije. Ukrcaćeš veslače i regrute, a ja ću sa tvojim
legijama poći protiv neprijatelja. Neka su bogovi s tobom... I ne
zaboravljaj, o, Servilije, da ništa nije izgubljeno sve dok Rimljani
veruju u domaće bogove i dok osećaju staru ljubav prema otadžbini.
 * * *
- Ne prihvataju borbu!
Hanibal se okrenuo ka Kartalonu, čisto ne verujući svojim ušima.
- O, zar njihove vojskovođe ne liče više na Sempronije ili na
Flaminije? Možda ih niste dovoljno izazivali?
- O, božanski Hanibale, poslao sam im moje Numiđane,
numiđanske strele su stizale sve do same ograde, a poslao sam i
galske konjanike koji govore latinski, da ih grde na sve moguće
načine. Nazivali smo ih kukavicama i ženama, rekli smo im da su
Rimljani hrabri samo kada se bore sa gojaznim Etrurcima i s onim
pastirima, sa Samnićanima. Videli smo kako vojnici grizu ruke i
hvataju se za oružje, ali ne ulaze u borbu: očigledno je da ih je
sputavalo neko naređenje.
- Ko je novi konzul?
- Ne znam, božanski Hanibale, ali smo zarobili nekoliko žitara
latinskog imena, možda će oni moći to da ti kažu.
Hanibalov tumač je počeo da ispituje zarobljenike. Bili su to
regruti jako uplašeni što su pali u ruke tako nemilosrdnom
neprijatelju, ali ih je tumač umirio svojim blagim rečima:
- Hanibal je nemilosrdan samo prema Rimljanima, ali je milostiv
prema latinskim saveznicima koje je Rim pokorio. Njih on pušta na
slobodu, kako bi drugima mogli da prenesu da Hanibal ne dolazi kao
osvajač, već kao oslobodilac.
- Šta želite da vam kažemo? - upitao je jedan Latin.
- Ko vam komanduje?
- To pitaj našeg desetara, on je Rimljanin.
Bio je to stari vojnik koji se borio pod Scipionovim
zapovedništvom. Taj je drsko odgovorio:
- Znam, Hanibale, da mene nećeš osloboditi, ali budi siguran da ćeš
se sukobiti sa čovekom koji te je dostojan. Zove se Kvint Fabije
Maksim, a potomak je slavne loze junaka koji su već pobedili i Gale, i
Samnićane, i Ekve, i stanovnike Veje.
- Kvint Fabije... - ponovio je Hanibal, pokušavajući da se priseti o
kome je reč. - Ko je spominjao to ime, Maarbale?
- O, kada su rimski izaslanici govorili u našem Senatu, uvek su se
razmetali tim imenima. Fabiji su njihovi domaći heroji, ali mi nije
poznato koliko vredi taj zadocneli potomak onih koji su se, boreći se
protiv tadašnjih naših saveznika Etruraca, žrtvovali na Kremeri.
Ukoliko možemo verovati u stare rimske priče, onda je ovo prvi put
da jedan Fabije odbija da prihvati borbu! A zašto se žalostiš, Hanibale,
zar nije bolje da pred sobom imaš plašljivog vojskovođu nego
naprasitog i plahovitog kakava je bio Flaminije?
Hanibal je ćutao. Njegov pogled nije odobravao ono što je upravo
čuo od čoveka koji je pokušavao da ga ohrabri. I Maarbal se nije se
usuđivao da nastavi, on je Hanibala odlično poznavao.
- Ne plašim se ja strašljivaca - posle duže pauze uzvratio je Hanibal
- a i ne mislim da je Fabije kukavica; brinem se da li to nije vojskovođa
koji je, možda, od mene naučio kako se ratuje. Videćemo da li če moći
da se obuzda kada pred njegovim očima počnemo pljačkati
prijateljske zemlje; videćemo da li če biti u stanju da nas prati toliko
brzo kao što mi možemo da se krećemo, hoče li uspeti da ne silazi u
ravnicu.
Noću je kartaginska vojska tiho napustila Arpi, prešla u Samnij,
jurišala na grad Teleziju i tamo izvršila pokolj. Fabije se držao
planinskih visova i slabo utabanih puteva. Vojsku je stalno držao na
okupu, ne dozvoljavajući da se pojedine manje jedinice udaljuju ni
zbog ljudske, niti stočne hrane, čak ni zbog drva. Laka konjica je u
svakom trenutku bila spremna da odbije neprijateljske upade; ukoliko
su se patrole upuštale u čarke, bilo je to u neposrednoj blizini glavnih
vojnih snaga, kako bi se mogle brzo povući i dobiti od njih pomoć.
Hanibal je svoj marš nastavio ćutljiv i zamišljen. Bio je prisiljen da
pljačkajući pronalazi novu hranu i novu stoku, a sve to u
neprijateljskoj zemlji. Svaka nova latinska zemlja predstavljala je za
njega novo razočaranje. Gde su te pobune koje je trebalo da izazove
njegov dolazak u Italiju? Maglovita obećanja i upućivanje izaslanika,
samo da bi im on ostao prijatelj, da bi ih poštedeo pljačke... a kad bi on
rekao: „Pošaljite vojnike, stupite u vojsku, uništite rimske garnizone”,
onda su ti ljudi uzmicali. Trebalo je da se bore! Boriti se! Trebalo je
izbeći da vojska iscrpi svu svoju snagu u stalnoj potrazi za hranom.
Kada bi stigao nadomak kakvog plodnog i bogatog kraja, Fabijeva
vojska bi mu, razasuta po visovima, sprečavala prolaz.
- Zašto ti ne napadneš odlučno? - vikao je Magon; jedva je on sve to
podnosio i jako se srdio na svog brata.
 - Ćuti! - uzvraćao je Hanibal. - Govoriš gluposti!
- Kreni odlučno na Rim i videćeš kako će se taj Fabije probuditi!
- Dečače! Da li smo mi danas jači nego pre tri meseca, tako da
bismo mogli osvojiti Rim? Gde je pomoć koju su nam obećali latinski
saveznici? Hteo sam da odsečem granje i korenje tom prokletom
Rimu, a on se još uvek jednako drži.
- Ti, znači, priznaješ da si pobeđen! Znači da ti je plan propao!
- Da bi ovi narodi prešli na našu stranu, moram izvojevati jednu
pobedu.
- Tako si govorio i u Padanskoj niziji, ali je za tobom pošao samo
neznatan broj Gala.
Hanibalov pogled je bio sve mračniji.
- Govorio si da je ovaj Fabije kukavica, a on je, u stvari, strašno
lukav: iscrpljuje me, prisiljava me na pljačku kako bismo mogli
preživeti i seje sve veću mržnju između mene i Italika.
- Zašto ne poslušaš savet one trojice konjanika iz Kapue?
- Ne verujem im mnogo, ali nemam drugog izlaza. Dovedi ovamo
zarobljenike.
Zarobili su ih kod Trazimena. Pripadali su uglednoj porodici iz
Kapue. Hanibal je s njima lepo postupao, onako kako je postupao i sa
ostalim saveznicima latinskog imena. Obasuo ih je poklonima i štošta
im obećao, a oni su njemu velikodušno uzvratili savetima i bodrenjem.
Ipak, vojskovođa nije mogao da donese konačnu odluku.
Ponovo su mu se zakleli na vernost, ali i ponovili svoje molbe.
- Šta radiš, Hanibale? Pređi u Kampaniju i napusti ovu sumornu
zemlju, napusti Samnij! Naći ćeš zemlju snova; posle Rima naš je grad
najlepši. Tamo ćeš naći i odmor, i svakojaka uživanja za tvoje
premorene vojnike.
- A ko mi jamči da nećete zatvoriti gradske kapije kad do njih
stignem?
- Naša mržnja prema Rimu. Idi u Kapuu, Hanibale, imaćeš sve.
Kapua se nalazi na putu za Rim; Kapua je na moru, ima prekrasno
pristanište u koje mogu uploviti kartaginske trireme, tako da ćeš moći
da dobiješ pomoć iz domovine. Čemu se nadaš u ovim planinama?
Fabije nastoji da te uvuče u klopku, napašće te u nekom klancu; i
nikada nisi siguran za hranu. U Kapui ćeš imati svega.
Hanibal je ćutao i slušao. Obećao je on svojima Rim, a sad je
trebalo da se zadovolji sa nekom tamo Kapuom za koju i ne zna da
postoji! Senatu je obećao da će još prošle jeseni ući u Rim. Već je
prošla godina, a on, posle tri velike pobede, još luta od jednog kraja
do drugog, živi od pljačke među narodima koji su prema njemu pre
neprijateljski nego prijateljski raspoloženi i koji, čim zapreti opasnost,
Rimu više naginju nego njemu. A tek ta rimska vojska koja se
pretvorila u priviđenje, u fantom! Stalno prisutna, ali nedokučiva
utvara koja ga prisiljava na marševe i kontramarševe, i čini iluzornim i
lukavstvo, i opreznost. Trebalo je da prezimi na sigurnom i bogatom
mestu, gde bi njegova premorena vojska mogla da se odmori, da
povrati snagu, da se pregrupiše. Hanibal, gospodar, ali ne i osvajač
Italije, pobednik, ali ne i arbitar, nije imao mogućnosti da bira.
- Slobodni ste - rekao je trojici konjanika - idite u Kapuu i pobrinite
se da me grad prijateljski dočeka. Uskoro čete me videti pred vašim
kapijama. Budete li mi prijatelji, nećete se kajati. Kartagina će biti
velikodušna! Izneverite li me, stići će vas sudbina Sagunta! Idite!
Kapuanci su pali ničice pred Hanibalom.
- Veliki si i milostiv poput Marsa. Nećeš imati zašta da se potužiš na
Kapuu, ali ako hočeš da zagospodariš tim „ključem” Italije, naredi
tvojim vodičima da te povedu kroz klanac Kasino. Čvrsto ga zauzmi; to
je obavezan prolaz. Tada ni Rimljani više neće moći da upute pomoć
svojim saveznicima, niti saveznici Rimljanima. Ko gospodari Kasinom,
gospodari Južnom Italijom.
Samitski vojnik je bio neki gorštak sa kojim je bilo teško
sporazumevati se. Malo je bilo Puna i Gala koji su dobro govorili
latinski, a Samnićanin je govorio samo na svom maternjem, njima
nepoznatom jeziku.
- Kazilino? - zapitao je, pokretom glave potvrđujući, i na planine u
pravcu severa pokazao.
Ponovo su krenuli. Po okolnim visovima, u dužini od jedne milje,
videlo se kako se sjaji oružje rimskih legionara. To je Fabije, poput
senke, u stopu pratio Hanibalovu vojsku.
XII

KAZILINSKI KLANAC

Kartalon, koji se sa svojom konjicom nalazio u izvidnici, vratio se

Hanibalu, jureći u galopu.
- Kako sam strahovao, o, božanski! - rekao je teško dišući. - Iz ovog
klanca nema izlaza.
Hanibal je podigao glavu i pogledao put vrhova koji su se nad njim
mračno uzdizali; pogledao je strme i gole padine uz koje se nije moglo
popeti. I zadrhtao je.
- Nikada nisam video mračnije mesto. Kada bi se sad na tim
vrhovima pojavio Fabije, niko od nas ne bi ostao živ. Šta kaže vodič?
Samnićanin je gledao u zemlju, da bi izbegao Hanibalov vatreni
pogled.
- Kažem - promrmljao je na svom dijalektu - da ćeš sutra biti u
Kazilinu.
- Šta ovaj govori o nekom Kazilinu?! - povikao je Magon.
- Ta ako sam dobro shvatio, Kapuanci su govorili o Kasinu. Upitaj
ga da li zna nešto o mestu koje se zove Kasino.
Samnićanin je zbunjeno gledao tumača;
- Postoji takvo mesto, ali je ono odavde udaljeno pedeset milja,
idući u pravcu severa.
- Piceno - rekao je zatim gromoglasno Hamilkarov sin - upitaj ga
zašto nas je doveo ovamo?
- Božanski, on kaže da je shvatio Kazilino jer ti ne govoriš dobro
njegovim jezikom.
Hanibal je napravio onu svoju prepoznatljivu grimasu od koje se
ledi krv u žilama.
- Istina je - mirno je rekao - ali dobro govorim jezikom koji i on
odlično razume, jezikom batina. Govori mu tim jezikom, sve dok se ne
umori slušajući ga!
 Samnićanin je tog trenutka postao crn kao zemlja i pao je na
kolena.
- Milost, božanski, ja nisam dobro shvatio!
- Oh, to ti se više neće desiti - dodao je Hanibal - okrećući svoga
konja. - Pozovi i druge vodiče, i pred njima ga razapni, pošto ga dobro
istučeš!
- Brate - rekao je Magon, prišavši Hanibalu - kako ćemo izaći iz
ovog prokletog klanca? Natrag ne možemo, za nama je Fabije.
Hanibal se zaustavio i pogledao u daljinu, put ravnice:
- Kakva je ono reka?
- Čuo sam da je zovu Volturnus.
- Naredi da se vojska postroji duž reke, a Numiđani da popale i
unište sve unaokolo. Neka se nanese najstrašnija šteta koja je do sada
pričinjena; zlostavljajte stanovnike, ne štedite ni starce, ni žene, a ni
decu. Potrebna nam je bitka, videćemo da li će veliki Fabije moći da
otrpi uvredu koju ćemo naneti njegovim saveznicima.
Maarbal je smrknuto posmatrao usku ravnicu kroz koju je tekla
mut na reka; gledao je strme litice koje su reku okruživale i gole
vrhove prekrivene kamenjem; pogledao je pusto selo u kome
dogorevaju malobrojne seljačke kuće, delo samih kolona koji su na
brzinu pobegli u planine; pogledao je sve oko sebe, čitav predeo,
sumoran i opasan.
- Mislim, o, Hanibale, da se naša vojska nikada još nije nalazila u
ovakvoj opasnosti. Ni u Pirinejima, jer smo tamo bili među prijateljski
raspoloženim narodom; niti u Alpima, jer smo tada još bili snažni i
sveži, i imali velike zalihe hrane i mnogo stoke. Tamo su nas napadali
primitivni gorštaci; ovde smo zatvoreni, nad nama se nalazi redovna
vojska koja samo čeka neku našu slabost da bi se na nas obrušila.
Ostalo nam je sasvim malo hrane i stoke. Gde da to uzmemo? Fabije se
ne upušta u bitku, a ako se i dalje bude zadržavao u brdima, hoćemo li
mi biti u stanju da ga napadnemo tamo gde se čak ni koza ne bi mogla
na nogama održati?
Hanibal je i dalje slušao i ćutao. Vojska se prestrojila, a to je veoma
opasno za vojsku koja se nalazi u pokretu. Prethodnica je postala
odstupnica, najslabije trupe su sada čelom bile okrenute ka
neprijatelju.
- Kada bi se Fabije usudio da nas napadne, mi bismo bili izgubljeni
- rekao je, ne gubeći onaj svoj savršeni mir koji ga nije napuštao čak ni
u najtežim trenucima. - Kod Trazimena, Flaminije se sigurno nalazio u
boljem položaju nego što se mi danas ovde nalazimo. Mene ne plaši
borba, već ova nepomičnost, oklevanje. Nisam u mogućnosti da ga
napadnem, ali celim svojim bićem želim da on nas napadne. Fabije
pravi pustoš oko mene. On ide na to da me izmori i savlada nestašicom
hrane i žita. Možda sam, o, Maarbale, posle Trazimena morao
poslušati tvoj savet i krenuti protiv Rima... ali sam to morao uraditi
odmah, istog dana. Možda bismo našli otvorene kapije, možda bi nam
uputili izaslanike, možda bi nas molili za milost. Sad ne znam...
- Slušaj me, Hanibale, krenimo put mora, pođimo u Kapuu.
- Kasno je, između nas i Kapue nalazi se Fabije.
- Ova dolina vodi do mora. Tamo se nalaze bogate rimske kolonije:
Sineusa, Trifanijum, Kajeta, Minturna, Neapolis, Puteoli, Kuma.
Možemo ih uništiti ognjem i mačem. To su najbogatije oblasti u
Kampaniji, srce Rima. Ako je Fabije pravi Rimljanin, neće to izdržati,
zametnuće bitku.
- Naredi da dođu vodiči.
Došli su dršćući jer ih je jako uplašila grozna kazna za njihovog
druga Samnićanina. Bojali su se za život i pali su ničice pred Hanibala.
- Kazni izdajice, o, božanski - vikali su - ali ne sumnjaj u našu
vernost!
- Odgovorite, po cenu vašeg života - naredio je Hanibal da ih
upitaju - gde se završava ova dolina?
- Ona vodi u Sineusu, gospodaru! Videćeš brežuljke Falerna, gde se
nalaze najbolji vinogradi u čitavoj Italiji. Ako uništiš Sineusu i Falerno,
iščupaćeš Rimu srce iz grudi.
- Put Sineuse! - naredio je Hanibal.
Vojska se kretala dolinom Volturna. Puni su ćutke posmatrali
unaokolo. Sa svih strana videli su gole, nenaseljene planine; s desne
strane su se uzdizali vrhovi Auruncija, iza njih visoke planine Mateza;
levo je bila razlivena reka. Duž planinskih prevoja, osvetljeni zracima
sunca na zalasku, sijala su se bojna obeležja Fabijevih legija.

* * *
Dim se nisko uzdizao nad poljima Falema. Samo su se tu i tamo
videli vinogradi spremni za berbu, i masline uvijene pod teretom
ploda; sve do ivice tamnomodrog mora, obala je bila osenčena
plavetnilom, a i nebo je bilo prekriveno dimom od požara. Sa vrha
Auruncija noću se moglo videti kako osamljeni kućerci i raskošne vile
plamte, a danju kako se, već sagoreli i sekirom vojnika uništeni
maslinjaci, crne. Gorela je Sineusa, biser Tirenskog mora.
Pošto je prodrla u usku ravnicu između Masika i reke Volturna,
Kartalonova konjica je potpuno uništila taj bogati kraj, tako da ni
jedna jedina kuća, niti jedna vila nije ostala čitava; poklano je
goloruko stanovništvo; posečena plodonosna stabla sve do samog
korena; stradale stoletne masline. Hladna punska surovost nikad do
tada nije došla do izražaja kao tu, na tom čudesno lepom delu obala
Tirenskog mora.
Fabijeve legije su to nečuveno divljaštvo posmatrale sa vrha
Masika. Minucije Rufo je to jedva podnosio. Svom boluje oduška
davao upućujući diktatoru oštre reči, podstičući vojnike:
- Da li smo ovamo došli da se borimo, ili da posmatramo pokolj
naših prijatelja? Ono što nismo hteli da podnosimo od Samnićana, sad
trpimo od Kartaginjana.
Plakali su Scipionovi i Regulovi veterani i pružali ruke prema
diktatorovom pomoćniku, zapovedniku konjice.
- Dim s popaljenih polja i gradina udara nam u lice, o, Minucije;
jauci naših prijatelja ne daju nam da spavamo, dozivaju nas i mole više
nego bogove, a mi vojsku samo vodimo, kao leti stoku na ispašu.
- Recite to vašem diktatoru! - odgovarao je Minucije - Da je Kamilo
oslobađao Rim, kao što to sada čini ovaj novi Kamilo, Rim bi još
pripadao Galima. Alije Kamilo, kada su mu u Veju doneli vest da je
izabran za diktatora, sišao u ravnicu i uništio Gale.
- Hoćemo da se borimo, o, Minucije! - vikali su vojnici.
- A kako su Rimljani iskupili sramotu Kaudinskog klanca? Zar tako
su se šetali po planinama, ili su, ipak, opsedali Luceriju? A Lutacije
Katul, zar on nije pobedio uzdajući se u brzinu? Rim velikim nisu
učinili plašljivci i oklevala, već dela i odvažnost.
- Minucije, Minucije! - vikali su legionari. - Povedi nas u boj!
- Budi diktator, o, Minucije!
- Iznesi bojna znamenja i svi ćemo za tobom!
Fabije je slušao, ćuteći.
Hanibal, priklešten između planine i reke, rasipnički je trošio
prirodna bogatstva Falerna: izvrsno vino, grožđe, slasno voće i
povrće. Alije žita ponestajalo, stočna hrana je sada bila na izmaku. Da
ode, nije imao drugog puta osim onog kojim je došao, Kazilinski
klanac. A Fabije je, krećući se planinskim stazama, prestigao Pune i
zauzeo klanac. Došlo je do čarke između odstupnica. Lucije Ostilije
Mancino koji je, uprkos diktatorovom naređenju, hteo da se bori i koji
je zapovedao sa četiri stotine konjanika, poginuo je u toj borbi. Kada
je sunce počelo da zalazi, Minucije i Fabije su sjedinili svoje snage.
Diktator je u svoj šator pozvao zapovednika konjice:
- Eto do čega dovodi tvoja naprasitost, o, Minucije! Izgubili smo
stotinu ljudi i jednog od najhrabrijih komandanata. Poslušao je tebe,
umesto da sluša mene. Govorim o činjenicama.
Minucije je ljutito slegao ramenima:
- Ovako se dalje ne može, o, Fabije. Znaš li ti po čemu mi gazimo
tokom naših marševa? Po našoj časti! Šta si postigao kroz toliko
meseci oklevanja? Žalost i razočaranje.
- Postigao sam, Minucije, toliko da je naša vojska ostala netaknuta,
i to vojska obučena i spremna koja raspolaže potrebnim zalihama
hrane, dok Hanibal stalno luta u strahu od aveti gladi; postigao sam da
narodi koji bi inače pristali uz Hanibala uz nas ostanu, tj. da se ne
usude da priđu Hanibalu; postigao sam da se mi između Rima i
Hanibala kao bedem postavimo; da se on, Hanibal, ne usudi da nas
napadne.
- Danas će svakako doći do bitke koju nećeš moći da izbegneš. Za
nama je konjica koja je progonila odred vojnika Ostilija Mancina. Šta
ćeš uraditi?
- Ostaću miran na svojim pozicijama.
- Nećeš dugo izdržati, vojnici će ti se izmigoljiti.
- A ti ih na to podstrekavaš. Slušaj me, dok je Fabije diktator, nema
druge volje osim njegove! Ako nas Hanibal danas i napadne, ja ću biti
taj koji će rešiti ishod borbe, a ne on.
Numiđanska konjica je, međutim, napadala uz divlje poklike, po
svom običaju bacala strele i povlačila se. Hanibal je uputio odred
Baleara i lako naoružanih pešaka, ali, ako se nadao da će se legije
spustiti niz obronke i u ravnici se svrstati u borbeni red, morao se
razočarati. Borba se oko logora vodila bez mnogo žara. Fabije je
manevrisao obazrivo i mudro, odbijao napade, ali nije želeo da se u
borbu sasvim upusti. Rimljani su hrabro dočekivali i odbijali udarce,
držeći svoje formacije čvrsto zbijene.
Hanibal je, posmatrajući iz doline, shvatio da nije u stanju da
rukovodi ishodom borbe. Pred sam zalazak sunca naredio je da se
zatrubi na zbor.
- Goni ih! Zar ne vidiš da su poraženi! - pomamno je vikao
Minucije.
- Ostanite na svojim mestima i pobedićete. - mirno je rekao Kvint
Fabije, obuzdavajući svoje vojnike i pokretima, i snagom svoje
ličnosti. - Priklešteni su među planinama. Sada hoću da vidim kako će
se Hanibalov genije snaći i iz ovog klanca izvući! Doklegod ostanemo
ovako visoko u brdima, mi smo gospodari situacije; u ravnici bi bio
Hanibal.
U dolini Volturna polako su se palile vatre. U logoru je vladala
tišina. Dan, koji je otpočeo u znaku pobede, nesrećno se završio.
- Izgubili smo osam stotina ljudi - rekao je Kartalon uzdišući - i to
većinom konjanika. Težak gubitak jer za nas svaki konjanik vredi
koliko tri druga vojnika. Kad se Fabije danas nije upustio u borbu,
onda ga nikad više na to nećemo prisiliti.
- Srećom, imamo dobre saveznike, oni će nas od njega brzo
osloboditi! - rekao je Hanibal.
Starešine su se pogledale u čudu.
- Koga to? - upitao je Magon.
- Ne čudite se. Tu je, pre svega, njegov zapovednik konjice, tu su i
njegovi vojnici, i Senat, najzad, i rimski narod.
- Izjasni se, o, božanski! - rekao je Maarbal, koji je inače bio
odličan vojnik, ali ne previše bistar.
- Stvar je jednostavna. Fabije je potpuno u pravu što se sa mnom
ovako bori. On je shvatio i mene, i zna našu slabu tačku. Ali vojnici,
senatori, narod, zar oni to shvataju? Zar će, možda, Senat i narod
Kartagine shvatiti kad ja od njih zatražim pomoć i novac? Samo je
Fabije u pravu i zato je razumljivo što su svi protiv njega: i onaj neki
Minucije, koji bi hteo da mu podmetne nogu i umesto njega postane
diktator i izvojuje sjajnu bitku, i vojnici koji hoće da se bore, kao i
Senat, i narod, koji ne shvataju Fabijevo oklevanje, smatrajući da je to
kukavičluk.
- Ti se, dakle, nadaš da će Fabija opozvati?
 - Ja se uzdam u logiku ljudi. Ti se, Kartalone, ne žalosti zbog
današnjeg poraza. I pamti: Rimljani stalno pobeđuju u čarkama, u
malim sukobima, ali gube bitke na otvorenom polju, a do bitke na
otvorenom polju, koja je nama potrebna, doći će vrlo skoro. Čim Senat
opozove Fabija, doći će na njegovo mesto neki novi Sempronije, ili
neki novi Flaminije, koji će nas drsko napasti, ali i u zamku upasti.
- Neka ti bogovi pomognu - tiho je rekao Giskon - ali ja se bojim da
smo ovoga puta mi upali u zamku iz koje se nećemo lako izvući.
- Ne bismo se mi izvukli kada bi Fabije bio na našem mestu, u
dolini, a mi na njegovom, gore na planini. Ovako, da bi nas uništio,
Fabije se mora spustiti u dolinu, a on to neće.
- Kazilinski klanac je zatvoren. Natrag ne možemo. Vodiči kažu da
možemo izaći jedino preko takozvanog Kalikulinog gorskog prevoja,
ali tamo skoro i da nema puta - nastavio je Giskon. - Stvar, međutim,
nije u tome što se ja plašim da će nas ovde pobiti; ne, nego se bojim da
ćemo morati zimovati u ovoj krševitoj dolini, u kojoj zimi mora da je
jako hladno. Eto čega se ja plašim, Hanibale, a osim toga, plašim se i
gladi.
- Nećemo mi zimovati u ovom kršu - s prezrivim osmehom rekao
je Hamilkarov sin. - Kažem ti, o, Giskone, zaista bi trebalo da veruješ u
srećnu Hanibalovu zvezdu. Neće proći ni dva dana, a mi ćemo odavde
izaći. A sada idite, neka ostane samo Hazdrubal.
U logoru je zavladala duboka tišina. S vremena na vreme sada su
se čuli samo kreštavi uzvici numiđanskih stražara koji su povremeno
jedan drugom dovikivali: „Pazi! Pozor!”
Hanibal je hodao gore-dole u svom šatoru, kao da je sasvim
zaboravio na prisustvo čoveka kome je naredio da ostane. A taj je
dobro pazio da ne prekine tok misli svog vojskovođe.
Onda je Hanibal iznenada seo i tiho rekao:
- Da li si mi odan, Hazdrubale, Hanonov sine?
- Moj život, o, božanski, nije ništa prema onome što bih za tebe
žrtvovao!
- Ne tražim toliko! Znam da si lukav i da tačno izvršavaš naređenja.
Ti si pravi sin Kartagine, tamo se borba vodi ne samo mačem već i
lukavstvom. Slušaj me! Ovde se moramo poslužiti svim ratnim
lukavstvima jer smo u smrtnoj opasnosti, o, Hazdrubale. Tebe sam
odabrao da nas spaseš.
 - Govori, s Baalovom pomoću...
- Pusti bogove... neka ih tamo gde su, ako ih uopšte ima! Ti vrlo
dobro znaš da Hanibal veruje samo u svoju pamet. Zatvoreni smo u
dubokom klancu. Nad nama je dobro izvežbana vojska koja nam ne da
mira. Tom vojskom komanduje čovek, dostojan mog umeća
komandovanja.
- Šta kažeš, božanski? Onaj Fabije... onaj plašljivi ratnik...
- Ćuti! Kažem ti da je to jedini čovek u čitavom Rimu koji bi bio u
stanju da potuče Hanibala. Iduće noći mi moramo preći preko gorske
kose Kazilina i ući u Samnij!
- Šta kažeš, božanski? Taj prelaz štiti Fabije!
- Napašćemo ga iznenada... odnosno, nećemo ga napasti...
poslužićemo se ratnim lukavstvom, smicalicom koja će uneti strah u
neprijateljske redove. Šta misliš, koliko imamo još volova?
- Božanski Hamilkarov sine... šta kažeš, volova? Ali kako...
- Ne pitaj, nego odgovori! Koliko?
- Nešto oko četiri hiljade... mesa, dakle, možda za jedan mesec ...
- Biće dovoljno dve hiljade. Sutra u zoru naredićeš da se vojnici
raštrkaju po šumi i prikupe suvo granje, zatim... ali priđi bliže da ti
kažem na uvo jer u ratu čovek nikada nije siguran od uhoda...
Kad je pala mrkla noć, Hazdrubal, sin Hanonov, izašao je iz šatora
svoga gospodara. Tokom čitavog sledećeg dana dve vojske su stajale
nepomično jedna naspram druge. Fabije je i dalje gospodario
planinskim visovima i čuvao Kazilinske klance; Flanibal je svoju
vojsku postrojio na desnoj obali Volturna i na šumovitim obroncima
koji su se spuštali ispod vrhova Kazilina i Kalikule.
Da bi ponovo zapodenuli bitku i prisilili diktatora da se spusti u
dolinu, Puni su u nekoliko navrata paradirali svojom snagom i
izazivali, ali Fabije, uprkos ljutim i oštrim prekorima Kaja Minucija,
nije dozvoljavao da vojnici krenu iz logora.
- Dokle ćeš oklevati? - podrugljivo je on govorio. - Sada ti se pruža
jedinstvena prilika da uništiš Hanibala i postaneš slavan.
Fabije je prezrivo slegao ramenima:
- Znam ja, Minucije, da bi ti stavio na kocku i poslednju rimsku
legiju jer se ti ne pitaš kako i odakle bi otadžbina stvorila nove legije,
kada bi izgubio igru.
- To znači da nisi siguran u pobedu.
 - A ko može biti siguran u pobedu kada se bori protiv jednog
Hanibala koji je već uništio tri naše najbolje vojske?
- Dve prve pobede on je izvojevao uz pomoć slonova, a treću tako
što nas je namamio u klopku. Ali, sada se u klopci nalazi on, a ti nisi
Hanibal.
- Umeću da mu budem ravan kada za to dođe pravi trenutak. Ako
Hanibal hoće da izađe iz klopke, mora da nas napadne i obezbedi sebi
prolaz. Ali mi nismo dovoljno jaki da bismo smeli staviti na kocku
sudbinu Rima.
Hanibal je u predvečerje krenuo put visova Kazilina. Spuštale su se
prve večernje senke kada je tiho, ostavljajući upaljene vatre, punska
vojska otpočela svoj nemi marš ka vrhu. Pre nego što je krenuo,
Hanibal je upitno pogledao Hanonovog sina Hazdrubala, a ovaj mu
odgovorio kratkim potvrdnim znakom.
Na to su rimski izvidnici žurno dojurili u Fabijev logor i izvestili:
- Diktatore, Hanibalov logor je u pokretu!
Fabije je zamišljeno slušao.
- Možda će taj čovek pokušati kakav očajnički korak, možda
namerava da nas iznenada napadne, ali se ja nipošto neću upuštati u
borbu noću!
Naredio je da vojska bude u pripravnosti i da niko ne ide na
počinak u šatore.
Možda će Hanibal pokušati da pređe preko planinskog prevoja
Kalikule? Fabije nije verovao u tu mogućnost. Poznavao je taj prelaz.
Bio je to neprohodan pravac i gustom šumom obrastao. Tim putem
nije mogla da pređe ni konjica, niti komora. Jedino bi lako naoružana
pešadija mogla da se usudi i pokuša tako nešto, a i to samo jedan iza
drugog gazeći po vrlo uskim stazama.
Oko ponoći su se začuli glasovi koji su pozivali na uzbunu.
- Gledajte... šume gore!
Ugledali su vatre koje su se, kao neka lutajuća svetla, kretale
prema visokom Kazilinskom prevoju. Izgledalo je to kao da na hiljade
ljudi, mašući bakljama, bezumno juri uz obronke planina. Zatim su se
te vatre rasejale, postale još brojnije, tako da je izgledalo kao da
plamen u neprekidnoj liniji premašuje čak i visinu gorske kose, i da se
uspeo iznad nje, sve do vrhova koji je nadvisuju.
- Zapalili su šumu! - uzviknuo je Minucije, dojurivši u Fabijev šator.
 - Ne, to ljudi mašu zapaljenim bakljama! - rekao je centurion koji
je sav zadihan stigao sa isturenog stražarskog mesta. - Punska
pešadija juri po planinama iznad klanca.
Nešto kasnije u logoru je zavladala potpuna pometnja. Trčećim
korakom pristizale su centurije koje su čuvale klance. Zapovednici su
bili zgranuti.
- Diktatore, vatra nas je okružila sa svih strana, morali smo da
napustimo naša mesta. Čitavo more vatre uzdizalo se put nas i iznad
nas! - govorili su oni.
- Ah, u ime bogova! I napustili ste prelaze?
Diktator je na čelu svoje kohorte poleteo put planinske kose.
Sukobio se s drugim odredima koji su, takođe, dole trčali.
- Reč je o prevari neprijatelja! - vikali su. - Požurite ovamo. To su
samo volovi!
Da, to su one dve hiljade Hanibalovih volova kojima su vojnici za
rogove privezali čitave snopove suvog granja, a zatim granje potpalili.
Kao pobesneli i slepi od bola i straha, volovi su jurili uz planinu. Poput
vihora, projurila je ta živa lavina jezovito ričući niz planinski prevoj.
Pomamno mašući glavama, sejali su oko sebe bezbroj ugaraka i
potpaljivali mladu, potpuno sasušenu šumu, koja mesecima nije videla
kišu.
- Neprijatelj! Neprijatelj! - prestravljeno su vikali begunci. - Iza
volova ide čitava punska vojska!
Plamena kruna uzdizala se nad padinom, odjekivala je rika volova
koje je oprljio plamen, čuli se poklici Kartaginjana koji su se, poput
nesavladive plime, uspinjali prema klancima.
- Izađimo iz logora! Zašto da ne pokušamo ponovo da zauzmemo
prelaze?! - vikao je Minucije, jureći duž redova vojnika koji su
nepomični stajali pored ograde.
Fabije se polako vraćao.
- Neka se niko ne makne dalje od ograde! - glasilo je njegovo
naređenje. - Noćne se bitke uvek tragično završavaju.
Iako su Kazilinski klanci bili slobodni, punska vojska je i dalje
prodirala u suprotnu dolinu. Lukavstvo je potpuno uspelo: Pošto su
izvršili prodor, Kartaginjani su izašli iz dubokih klanaca Volturna koji,
na svu sreću, umalo nisu postali njihovo groblje.
Fabije je nestrpljivo čekao da zora zarudi. A kada se dnevno svetlo
pojavilo, ugledali su kartaginsku odstupnicu koja se zadržala na
poslednjim obroncima. Onda se zametnula bitka. Za Rimljane je to bilo
podesno mesto. Izgledalo je da će Fabije zarobiti odstupnicu, ali je
Hanibal shvatio opasnost i požurio put Kazilinskog klanca. U pomoć
odstupnici uputio je ibersku kohortu. Kako je mesto bilo usko,
Rimljani nisu mogli da se postroje u širokim formacijama; Iberi,
navikli na planine, napadali su sa zadivljujućom brzinom. Nisu nosili
ni oklope, niti štitove, samo svoje kratke mačeve i oružje za bacanje;
rimska pešadija, teško naoružana, saplitala se o drveće i grmlje koje je
zauzimalo čitav prostor.
Fabije je shvatio da je u takvim uslovima uzaludno angažovati
trupe u većem broju; punska odstupnica, iskoristivši dobijenu pomoć,
uspešno je prešla klanac. Iberi su se izvukli iz borbe i, brzo kao što su i
došli, izgubili se po obroncima.
Rimljani su se povukli u svoj logor uz neznatne gubitke.
Minucije je netremice i uz ironičan osmeh posmatrao diktatora.
- Pobegli su ti iz šaka, o, oklevalo! - rekao je okrenut ka Fabiju.
- In crastinum differo20 - hladno je odgovorio Fabije.
Pokrenuvši svoje legije, poveo ih je na nove položaje, ponovo se
stavljajući između Hanibala i Rima.
XIII

KANA

Hanibal se nalazio u Apuliji. Rim je odahnuo.

Pošto je mogao da diše, sada mu se vratila i stara oholost; sad kada
se na ulicama više nisu videle uplakane majke, ranjeni i pocepani
vojnici, kada nikakva vojska nije više marširala ni po via Flaminiji, niti
po via Kasiji, drugim se tonom sada govorilo i na govornicama, i u
samom Senatu. Ono što je pre samo šest meseci ličilo na čudo, spas
kupljen po svaku cenu, sada je postalo zahtev.
Hanibal, koji je pobedio u tri bitke, nije zagospodario Rimom.
Nalazio se u Apuliji. Taj pobednik je sebi dozvoljavao da odabere
mesto za svoj zimski boravak! A Rim, koji je sada slobodno disao,
dozvoljavao je sebi da se prepire i zameće čak i borbu između
pojedinih stranaka.
Narod! Stara priča! Odgovornost za rat svaljivao je na plemstvo. Ta
ko je izazvao Kartaginu, drsko joj namećući da bira između mira i
rata, ako ne izaslanici patricija?
Patriciji su odgovarali:
- A ko se usprotivio da pohitamo u pomoć Saguntu, ako ne narod?
Vi ste govorili: „Zar se nas tiče taj rat? Tiče li se on naše otadžbine? Šta
se nas tiču nekakvi ideali prijateljstva? Zar rimski narod živi od
ideala?” Tako ste vi govorili, o, plebejci, a sad kada Hanibal logoruje
na našoj zemlji, kažete da su vas izdali oni koji su bili za rat. Zar smo
mi pozvali Hanibala u Italiju?
- Vi ste s njim stupili u pregovore - odgovarali su tribuni. - Kako to
da on posle godinu dana i dalje šeta po latinskim zemljama sa potpuno
nedirnutom vojskom?
- Vi zaboravljate da nas je on pobedio u tri bitke.
- A šta nam je pomoglo što smo imenovali diktatora, kad on
poštuje Hanibala.
 - Zar to nije onaj isti Fabije koga ste nazvali spasiocem, Kamilom i
Cincinatom?
- Mi hoćemo da osvetimo naše mrtve. Zašto je Hanibal poštedeo
Fabijevu vilu u Kampaniji?
- Vidite tajni sporazum tamo gde je reč isključivo o međusobnom
poštovanju.
- Hanibal je bio priklešten u Kazilinu, a Fabije nije hteo da ga
uništi.
- A šta biste vi rekli da je Fabije, učinivši nepromišljen korak poput
Flaminija, upropastio i poslednje legije?
- Rat zahteva da se i riskira; ne može se stalno samo po planinama
šetati.
- I Minucije je govorio kao što vi govorite, i zapodenuo je bitku kod
Gerkonija, ali bi bio poražen da u poslednjem trenutku nije stigao
Fabije. Minucije je to i sam priznao, zagrlio je Fabija i nazvao ga ocem
i spasiocem.
- Fabije nije izvojevao ni jednu jedinu pobedu.
- Ali se Hanibal nalazi u Apuliji, a ne pod zidinama Rima.
Kada su ovo čuli, plebejski tribuni su učutali. Narod nije bio
zadovoljan Fabijem jer - narod uvek traži nešto veliko, nešto što
ostavlja utisak. Ipak, svi su priznavali da Hanibal nije mogao da se
približi Rimu, upravo njemu zahvaljujući, kao i da je rimska vojska,
opet tome zahvaljujući, ostala čitava.
Ipak je narod danima bučno vikao:
- Consules! Consules! Fiat consules!21
Tribuni su svakoga dana u masi huškali, kako na Forumu, tako i sa
govornica.
- Što rat duže traje, to se patriciji sve više bogate! Ovako dobro
prodaju i svoje žito, i stoku. Vuna je stostruko poskupela, zejtin
plaćamo zlatom.
- Zahtevamo da se imenuje jedan naš konzul! - vikao je narod.
- Imaćete ga - odgovarali su tribuni - imaćete plebejskog konzula
koji će se boriti i znati da pobedi.
U Senatu je jedan govornik smenjivao drugoga. Patriciji su bili
besni.
- Zar može biti dobro nešto što narod odluči? Odluke naroda su
uvek bile kobne.
 - Plebs je bezglavo čudovište! - uzviknuo je jednog dana senator
Publije Licinije.
- Arrogantia atque ignorantia: ecce plebs!22 - dodao je Pomponije.
- Da, ali i nas Fabije zamara! - dodavali su drugi. - Ovo nije rat,
nego sušica od koje ćemo lagano propasti.
- Da je Hanibal tako jak, napao bi ga i danas bi već bio pred
Rimom.
- Hanibal je svoje završio... Biljka presađena iz Afrike ne uspeva na
našem tlu.
- Uzdao se u italske narode, a oni su uz nas.
- Hanibal je još samo avet.
To su bile reći koje su se čule u Senatu otkad je Rim ponovo počeo
da diše. Došao je kraj Hanibalovim iluzijama: Gali su se umirili,
latinski saveznici su bili na strani Rima, Velika Grčka neprijateljski
raspoložena prema Africi, Napulj je uputio izaslanike i poslao zlato za
vođenje rata, a iz Hispanije su stizale, za Hanibala kobne vesti: na ušću
Ebra ponovo je potučena kartaginska flota. Rimljanima je pošlo za
rukom da se probiju sve do Baleara a da nisu naišli ni na kakav otpor;
Hazdrubal se povukao u Luzitaniju; Gnej Scipion potukao je
Mardonija; Publije Kornelije je uspešno dopratio u Hispaniju osam
hiljada vojnika i velike rezerve hrane.
Izgledalo je kao da se Hanibal odrekao i same pomisli da ide na
Rim. Zimovao je u Apuliji, bio je daleko. Taktika Kvinta Fabija več je
bila zastarela. Gnej Servilije, koji je posle neuspelog iznenadnog
napada u Africi težio za osvetom, vratio se na Siciliju i dobio
zapovedništvo nad dvema legijama. Fabije je, izgovarajući se
premorenošću, svojevoljno zatražio da ga oslobode komandovanja;
na njegovo mesto postavili su Marka Atilija Regula. Ona dva nova
konzula nastavila su Fabijevu taktiku i napade samo odbijala, sami se
ne angažujući.
Na trgovima se narod i dalje bunio:
- Consul de plebe!23
Održane su skupštine. Suprotna mišljenja su bila jednako
zastupljena. Sporazumeli su se da budu izabrana dva konzula, od kojih
će jedan predstavljati narod, a drugi plemstvo. Za plebejce je izabran
Kaj Terencije Varon, za plemstvo Lucije Paulo Emilije.
Došlo je i proleće treće ratne godine. Hanibal Apuliju nije
napuštao. Da li da mu pođu u susret? Znali su gde mogu da ga nađu.
Rimljani bi u tom slučaju morali da se bore daleko od svog grada. Što
se tiče Hanibala, njemu je bilo sasvim svejedno da li će se boriti u
Kampaniji, u Laciju ili u Apuliji.

* * *
- Da, rimski narode, ja ti ponavljam da su patriciji krivi za rat u
Italiji i da oni nastoje da se rat produži u beskonačnost. Taj se rat neće
okončati sve dok naše vojskovođe budu ličile na onog Fabija koji se
proslavio šetajući se po planinama. Ali ja se, narode Rima, kunem da
će rat biti završen već prvog dana kad ja ugledam neprijatelja.
Narod je burno odobravao:
- Zdravo budi Terencije Varone, sine naroda!
- Slava ti, oslobodioče domovine!
- Ti si strah i trepet za neprijatelja!
- Ti si strah za plemiće!
- Zaštitniče naroda!
Onog dana kad je trebalo da krenu sa bojnim znamenjem, oba su
konzula bila na govornicama. Lucije Paulo Emilije je bio ćutljiv i stajao
je po strani; Varon je, zbog zanosa u koji je zapao dok je govorio, i
zbog burnog odobravanja naroda, bio sav znojav i crven u licu.
Svet je preplavio Forum. Tu su bili i senatori, i pretori, i tribuni, i
vestalke, i vrhovni sveštenik. Nove legije, kojima su se pridružili i
regruti saveznika latinskog imena, nestrpljivo su čekale da krenu u
rat.
- Neka govori Lucije Emilije!
Čuli su se uzvici iz redova senatora i konjanika, a potom su se
njima pridružili i uzvici naroda. Svi su hteli da čuju šta će reći konzul
patricija, posle onog ratobornog zanosa o kome je sin mesara,
Terencije Varon, pružio dokaz.
Paulo Emilije je govorio kratko i mirno:
- Ja molim bogove da usliše želju konzula Varona i radujem se što
on raspolaže, zaista, jedinstvenom sposobnošću predviđanja koja mu
omogućuje da tačno odredi čak i dan kada će izvojevati pobedu, iako
još nije ni video neprijateljsku vojsku, niti upoznao svoju, kao ni izgled
mesta, niti samo mesto na kome će se bitka odigrati! Što se mene tiče,
ja ti, rimski narode, neću davati nikakva čudesna obećanja, ja ti kažem
samo to da nisu ljudi oni koji gospodare činjenicama, već da se ljudi
moraju upravljati prema činjenicama. Kažem ti, takođe, da je
bezumna i nepromišljena smelost, u stvari, ludost i da nam ona dosad
nije donela ništa drugo osim tragične posledice.
Senat je odobravao, a narod je, iako duboko impresioniran
konzulovom razboritošću, ostao nem.
Svet se polako razilazio. Lucije Emilije se pomešao među onu
masu, nastojeći da nezapaženo dođe do svoje nosiljke. Bio je tužan i
zamišljen. Osećao je duboku odvratnost prema prostom narodu, kako
zbog njegove neozbiljnosti tako i zbog nestalnosti, tj. njegovih
promenljivih naklonosti; bila je to odvratnost prema puku koji stalno
traži nove ideale i uzdiže ih na pijedestal, a stare kleveće i izvrgava
ruglu.
S kakvom je samo lakoćom taj sin mesara umeo da osvoji i slavu, i
poverenje, i popularnost! Fabije je zaboravljen, ukaljan, ismejan, i to
sve zbog tog novog demagoga koji pojma nema šta je to legija,
kohorta, bitka. Samo zato što je plebejac, imao je toliko drskosti da se
zakune da će već prvog dana potući neprijatelja, i to neprijatelja
vičnog ratovanju, žestokog, da će potući vojskovođu koji je veliki i po
svom razumu, i po ratnim vrlinama, vojskovođu koji je izvršio čudo
kakvo pre njega nijedan drugi vojnik nije izvršio. Plebejac s one
strane Tibra, samo da bi izazvao buru odobravanja, zaklinjao se
bogovima da je njegova pobeda sigurna stvar, i ujedno je, sa
prikrivenim aluzijama, omalovažavao ljude dostojne najvećeg
poštovanja i zahvalnosti.
- Lucije Emilije...
Neko se obratio konzulu i poveo ga prema osamljenom kutku
kolonade.
Konzul je prepoznao Kvint Fabija Maksima:
- Ti, diktatore?!
- Ćuti! U Rimu više nema diktatora! Dobrim građanima to više nije
potrebno otkad se Hanibal povukao u „petu” Italije, gde će kroz
nekoliko nedelja mesarev sin izvršiti strašan pokolj kartaginske
vojske.
- Zar si čuo?
- Na moju nesreću, još imam uši. Ćutao bih da ti je drugi konzul
ravan po svojoj mudrosti, i po svojim vrlinama, ali pošto znam da ćeš
biti sam i da ćeš morati daleko više da se boriš sa Terencijem nego sa
Hanibalom, neka ti ne bude neprijatno ako ti kažem šta ja mislim.
- Neka te bogovi nagrade, o, Fabije, za prijateljstvo koje mi
ukazuješ.
- Ti vrlo dobro znaš da će se Varon protiv tebe boriti služeći se
tvojim vojnicima. Neka sećanje na Flaminija bude daleko od tebe, ali
ovaj sada luduje isto kao što je i onaj ludovao kada je stekao počasti.
On već zamišlja kako će pobediti, a još ni video nije lice neprijatelja.
Isto kao što dobro poznajem njegovo lice, vidim da mu se sprema
jedan novi Trazimeno... quod di avertant!24
- Ja mislim isto što i ti, o, Fabije.
- Jednog dana sam svojim vojnicima i zapovedniku konjice rekao:
„Sedimo i pobedićemo”. Svaki novi dan fatalan je po Hanibala, a
povoljan za nas. Verni su nam gradovi sa kojima smo u savezu, a
Hanibala svi mrze; nama je obezbeđeno snabdevanje, a on iz dana u
dan mora da živi od pljačke i otimačine. Morao je ili da odmah pobedi
i več sutradan posle Trazimena uđe u Rim, ili je njegov čas prošao i
nikad se više neće vratiti.
- Mudrost govori iz tvojih usta.
- I sam si video: dva mala utvrđena grada, kao što su Spoletij i
Gerion, zadržali su ga kao da je branio ili zauzimao zidine Kartagine.
Video si kako su ga Gnej Servilije i Atilije Regul, koji su poslušali moj
savet, vešto zadržali i prisilili da ode daleko na stotine milja. Dakle,
sada shvataš: tvoji vojnici i Varon biće samo igračka u Hanibalovim
rukama i zahtevaće ono što on hoće: bitku.
- Što se mene tiče, o, Fabije, ja ću ostati kod tvog plana - rekao je
konzul, a bilo je jasno da je veoma uznemiren.
- Ne obaziri se na to ako ti kažu da si plašljiv, da si nemaran; ne
obaziri se na poruge, ismevanja koja stižu od tvojih vojnika, samog
konzula i Hanibala. Izdrži! Ako izdržiš, pobedićeš. A sad Fabije nema
više šta da ti kaže, osim da ti poželi blagoslov bogova.
Lucije Emilije je zagrlio diktatora. Zavladalo je ćutanje.
- Ja pomišljam na najgore - nastavio je konzul posle te kratke
pauze - s obzirom na čoveka koga je izabrao rimski narod. Ali budi
siguran, o, Fabije, da će moju sudbinu, ako nam ona ne bude sklona,
rešiti neprijateljski mač, a ne volja mojih sugrađana.
Gomila naroda je ispratila oba konzula duž via Apije. Senatori su
pratili Lucija Emilija, a plebejci su, uz burne ovacije, trjumfujući, nosili
Varona.
Najpre su se sjedinile vojske obojice konzula, a onda su formirali
jednu veću i drugu, manju vojsku. U prethodnici je bila ona manja
vojska koju su činili mladi regruti, a za njom je išla ona brojnija u
kojoj su bili isprobani veterani i odabrane trupe. Marširali su put
Apulije neviđenom brzinom. Nikada se dotad nije videla vojska sa tri
konzula. Da, tri konzula, jer je i konzul koji je napuštao dužnost, Gnej
Servilije, ostao sa rimskom legijom i dve hiljade konjanika i pešaka,
saveznika latinskog imena.
Stari Atilije Regul, koga su zamorile godine i predugo ratovanje,
koga, međutim, slava nije napustila, vratio se u Rim.
A tamo dole, Hanibal je nestrpljivo iščekivao ovu vojsku, iako je
ona bila daleko veća od njegove. Dugo je čekao da stignu ta tri trojica
konzula koji će mu najzad vratiti veru u pobedu!

* * *
- Dolaze! Ima deset legija, dve vojske, dva nova konzula i jedan
stari! Nestrpljivo očekuju da što pre stupe u borbu, ali nikako nisu
nestrpljiviji od tebe, o, Hanibale!
Tako je govorio Magon i svirepo se osmehivao, a Hanibal ga je
ćutke slušao, jedva razvlačeći usne u osmeh.
- Bitka je život! Da su ta tri konzula zakasnila samo još mesec dana,
mi bismo bili izgubljeni! Žita imamo još za deset dana, mesa za samo
dve nedelje. Oko nas je nastala prava pustoš! Da, pustoš oko Hanibala
koji se nadao da će izazvati požar u kome će nestati Rim, a da se mi i
ne poslužimo oružjem! Oh, ja počinjem da verujem u bogove, o,
Magone!
- Jer su te oslobodili Fabija, zar ne?
- Glupost Rima me je oslobodila jedinog neprijatelja od koga se
Hanibal plašio. Dva puta sam osetio kako me obuzima strah: u
Kazilinskom klancu, kada je Fabije odbio da prihvati bitku koja je
meni bila potrebna, i juče, u ovoj Apuliji, koja je za nas morala da
predstavlja vrtove Hesperida.
- Gde samo što nismo umrli od gladi.
- Priznajem ti da sam danas, baš danas kada su uhode javile da se
rimske legije nalaze na Volturnu, pomišljao da se povučem u Galiju.
Ovde, u ovoj plodnoj zemlji, više nismo imali šta da pljačkamo.
Stanovnici nas mrze; i žito, i stoku sakrili su u utvrđene gradove, a
meni za gradove nedostaju opsadne sprave. A ti i Maarbal ste još hteli
da opsedamo Rim! Lude! Opsada Rima značila bi smrt i za Hanibala, i
za njegovu vojsku. Opsedati Rim u pustinji koja ga okružuje. Ta Rim se
mogao držati mesecima, a mi bismo za to vreme pomrli od gladi... i to
smo mi rizikovali, imajući čitavu Italiju u našoj vlasti. Stanovnici
Iberije su bili spremni da se pobune. Ali nam, srećom, bogovi danas
šalju jednog mesara koji čezne za pokoljem. Doživeće pokolj, Baala
mi. To ti ja jamčim!
Pljačkaši, Numiđani i Mauritanci, bučno su se vraćali u Hanibalov
logor. Zbog pljačke su se bili razišli po čitavom kraju, ali ih je, onako
nenaoružane, a i sa mnogo otete stoke, iznenadila Varonova
prethodnica i do nogu ih potukla. Begunci su na kolenima preklinjali
Hanibala:
- Iznenadili su nas, o, božanski! Imaj samilosti! Borili smo se, ali
smo bili raštrkani...
Vođe pljačkaša koji su se spasli plašili su se da će biti na krst
razapeti, ali se Hanibal smejao. A bilo je jezivo gledati kako se smeje
Hamilkarov sin. Kad se on smejao, bio je strasniji nego kad se srdio.
- Divno! Nijedna me vest ne bi tako obradovala!
Stajali su nemi i čudom se čudili.
- Palo je hiljadu sedam stotina naših, o, božanski! Preklali su ih kao
ovce dok su prikupljali stoku i hranu za stoku... Hiljadu sedam stotina,
o, božanski! Smiluj nam se!
- Da vas je tamo ostalo dve, tri hiljade, Hanibal bi se još više
smejao.
- O, božanski, smiluj nam se, ne cepaj nam srce svojim smehom!
- Budale! Pa to je pobeda! Sin mesara iz Rima izvojevao je pobedu!
On će drsko poći u poteru za vama, doći će da uništi ostatak vojske
afričkih divljaka. Neka dođe! Samo neka dođe, u ime Baala, taj
pobednik! Neka je čast i hvala vama koji ste izbegli pokolj! Ispunili ste
moje srce beskrajnom radošću!
- Koliko mudrosti, o Hanibale, u tvojim rečima - tiho je rekao
Giskon. - Stvarno idu spremni za bitku. Regruti, pokupljeni između
robova i slobodnjaka, pevaju himne pobedi i slavi.
- Hajdemo, učinimo im po volji! Brzo napustimo logor, a ostavimo
vatre da gore, ostavimo pune šatore... Ne... ne, ostavite i te oskudne
zalihe koje još imamo, ostavite plen koji smo opljačkali, ponesimo
samo naše oružje i povucimo se iza bregova, s one strane Aufidusa.
Velika je i ravna Apulija. Ovde nema klanaca kao u Alpima ili u
Kazilinu, ovde će, o, Maarbale, o, Kartalone, vaša konjica moći da juri i
opkoli, i da napada nasumice. Eno vam oslonca bitke, gledajte ga, to je
brežuljak Kana.
U zoru su Rimljani ušli u opusteli Hanibalov logor. Iznenadila ih je
tišina koja je u logoru carevala i brzina kojom je on napušten, ali i sve
ono što je neprijatelj, bežeći, ostavio za sobom - šatore pune zaliha
hrane i opljačkanih stvari.
- Pogledaj, o, Lucije Emilije - ponosno je govorio Varon, uspravljen
na svom riđem konju - ovog neprijatelja pred kojim su, povlačeći se,
Fabiji, Reguli, Serviliji toliko šetali! Kaži, šta sad misliš?
- Mislim, o, Varone, da danas moramo biti još oprezniji - mirno je
odgovorio konzul.
- Razume se, Hanibal nikada nije tako strašan kao kad beži! -
podrugljivo je uzvratio Varon. - Dakle, iznesite bojna obeležja pa da
zametnemo bitku!
Zastavnici su požurili da učine što im je naređeno, ali se konzul
Lucije Emilije usprotivio.
- Vratite bojna obečežja iza ograde, ovde ćemo se ulogoriti!
- Ah, ako ti misliš, o, Emilije, da će te moji vojnici poslušati...
- Natrag s bojnim obeležjima! - gromoglasno je uzvratio konzul.
Odgovorili su mu pomamno kličući:
- Slava Varonu, smrt oklevalima!
Lucije Emilije je prebledeo.
Bila je to prava pravcata pobuna koja ga, uostalom, nije iznenadila.
Setio se on mudrih Fabijevih reči: „Ti ćeš se morati daleko više boriti
protiv Varona, nego protiv Hanibala”.
- Vojnici Rima, ne slušajte strašljivce! - vikao je plebejski konzul,
grdeči Lucija Emilija. - Doživeli ste i podneli preveliku sramotu
slušajući mesecima kukavičke zapovesti raznih Fabija i Servilija!
- Da li si ispitao volju bogova, o, Varone? - mirno je tada upitao
konzul. - Zar ti nije poznato da su predznaci kobni? Da su petli odbili
da jedu hranu i da su udarali krilima kokodačući kao kokoške? Da li
su to povoljni znaci da bi se mogla zametnuti bitka?
 Varon se zbunio. Prezirao je patricije i njihovog konzula, ali je
verovao u proročanstva. Setio se da je Flaminije bio pobeđen jer je
prezirao svetinje; da je Klaudije bio pobeđen jer je prezirao svetinje;
da je Klaudije, konzul u prvom punskom ratu, pretrpeo na moru
strašan poraz jer je u more pobacao svete petlove koji su odbili da
jedu.
- Konzul! Konzul! Gde je konzul? - vikali su neki glasovi.
Ugledali su dva polugola muškarca kako jure, jedva dišući od
predugog puta. Potpuno iscrpljeni, pali su oni pred noge dvojice
konzula.
- Ko ste vi?
- Mi smo odbegli zarobljenici. Pre šest meseci bili smo primljeni u
legije Atilija i Servilija... Ne mičite se ni koraka dalje, ako vam je život
mio. Hanibal nije pobegao. On je tu sa čitavom svojom vojskom,
skriven u šumi iza brežuljka. Opkoliće vas pre no što pređete reku.
Varon je ćutao i gledao samo u zemlju. Lucije Emilije se obratio
zastavnicima.
- Odnesite bojna znamenja! - naredio je. - A ti, Varone, ne zaboravi
da je mnogo lakše prezirati svetinje nego izdavati naredbe mudrog
vojskovođe.
Varon je lagano slegao ramenima i zatresao glavom.
- Neka bude - rekao je - ovo je tvoj dan i ti danas imaš pravo da
izdaješ naređenja. Kada bude moj dan, neću slušati ništa što ne bude u
skladu sa obećanjem koje sam dao narodu...
Dve vojske stajale su jedna naspram druge nekoliko dana. Besan,
Hanibal se ponovo vratio u logor.
- Ko li je samo mogao da zaplaši onog glupog mesara koji je već
bio postrojio vojsku za bitku? A već su bili naši! Bili su već naši, o,
Maarbale! Trebalo je još samo da pređu Aufidus i mi bismo ih napali s
leđa, stisli bismo ih kao ribu u mreži. Prošli bi još gore nego Flaminije
kod Trazimena. O, bogovi, ko će mi dati sličnu priliku?
- Ja mislim, božanski, da su ih obavestili neki odbegli zarobljenici.
To su bili konjušari koje smo zarobili u Umbriji. Pogrešili smo što smo
ih uzeli u vojsku i uvrstili među pljačkaše. Pobegli su onog jutra, i
konzuli su povukli bojna znamenja koje su već bili izneli.
- Sve je gotovo! Ako ne dođe do bitke, sve je gotovo, svemu je onda
kraj! - vikao je Hanibal, uzbuđeno koračajući u svom šatoru. Bilo je to
prvi put da je veliki vojskovođa izgubio mir.
- Božanski Hanibale, zašto me nisi poslušao kada sam ti govorio da
krenemo na Rim?!
Kadgod stvari ne bi išle dobro, Maarbal bi postajao malo
podmukao. U dubini duše, on jeste bio Hanonov pristalica, ali je
Hanibalu bio veran samo kada su se stvari uspešno odvijale.
- Ćuti, ćuti, zloslutniče! Ići na Rim? A zar ti misliš da bi Hanibalu bio
potreban tvoj savet da je smatrao da je to moguće? Krenuti na Rim
posle Trebije, je li tako? Preći preko Apenina koje je prekrivao sneg
dubok deset lakata! Ko je ikad, Baala mu, mogao i pomisliti da na tim
ništavnim planinama ima četiri puta više snega nego na Alpima!
Krenuti posle Trazimena? O, hteo sam, i pokušao sam to na zidinama
malog utvrđenog grada, onog Spoletija koji nas je oterao, posle
strašnog pokolja, isprebijane!
- Ponekad treba smeti!
- Ja nikad neću staviti jednu bitku na kocku. Sada bi je, međutim,
Astarte mi, stavio! Nemam više ni hrane, a nemam ni novca. Vojnici
traže platu. Viču, pitaju: „A gde su ti italski gradovi puni zlata?! Nikad
nismo toliko gladovali kao u Italiji!” Imaju pravo. Iberi se, s obzirom
na srodnost rasa, osećaju mnogo bliže Rimljanima nego nama. Prete
da će dezertirati u velikom broju. U stanju su da to i urade. Prisiljen
sam da računam samo na Feničane i Afrikance. Ah, kunem ti se
Baalom, ako još za tri dana ne dođe do bitke, povući ću se u Galiju!
- O, božanski, to bi zaista bio kraj! Šta bi nam rekli u Kartagini?
- Ne marim ja za Kartaginu. Ovde dalje ne možemo ostati. Moramo
otići. Stalno smo u potrazi za hranom. Moramo sići još niže, tamo gde
je u Apuliji sunce još toplije, tamo gde u Brundiziju ili Tarentu žive
Kalabrezi. Neka tamo pokušaju da dezertiraju... Još noćas ćemo podići
logor!
Rimljani su spazili napola ugašene vatre.
- Povlače se!
- Beže!
- Primorava ih glad!
- Daj bitku, hrabri Varone ! - vikali su - Šta čekaš?
Lucije Emilije se strogo protivio:
- Hanibal želi da dođe do bitke, bitka je njemu potrebna. Sedite i
pobedićete!
 I svi su protiv njega bili. Neki su ga sasvim otvoreno nazivali
kukavicom, drugi izdajicom.
Podržavao ga je jedino Gnej Servilije.
- Progonimo ih! Stići ćemo ih za vreme marša!
- Emilije, ako nećeš da se boriš, onda izdaješ Rim!
- Šta radiš, Terencije - vikali su konzulu mladi vojnici - možda je i
tebe zarazila Fabijeva bolest?
Varon se ponosno osmehivao, na sve te uzvike odgovarao širokim
pokretima ruke.
- Sutra ja komandujem! - rekao je ulazeći u šator.
Gnej Servilije i Lucije Paulo Emilije su se pogledali.
- Dakle, sutra će doći do bitke - konstatovao je Paulo Emilije. -
Pogodio je Fabije, kad mi je rekao da će mi biti lakše da se borim
protiv Hanibala, nego protiv Terencija.
- Neka Rim doživi ono što mu je sudbina namenila - rekao je
Servilije prigušenim glasom. - Herkula mi, ja moju ionako neću videti.
Paulo Emilije pruži desnicu starom konzulu.
- Ubi tu eras, ibi tecum ero.25
U zoru su Varonove i Paulove legije prešle reku.
Uoči polaska, konzul Senata je pogledao u oči konzula naroda.
- Pošto nisam mogao da te zadržim - kratko je rekao - idem da
zajedno s tobom ili pobedim, ili umrem.
U ravnici, s one strane reke, vojska se postrojila na uobičajen
način. Terencije je preuzeo komandu nad levim, Emilije nad desnim
krilom. Gnej Servilije je komandovao centrom.
Več u ranu zoru, stojeći na nasipu, Hanibal je primetio da je rimski
logor u pokretu i da je prethodnica stigla do Aufidusa.
- Naši su! - rekao je.
Napred su pošli bakarski bacači i laka pešadija. Na levom krilu su
bile iberska i galska konjica, na desnom, konjica Numiđana. U centru,
pešadija sastavljena od vojnika iz Afrike, Hispanije i Galije. Da je ko
video afričke čete, pomislio bi da su sastavljene od Rimljana jer su svi
vojnici bili pod oružjem otetim kod Trebije i Trazimena.
Gali su nosili dugačke sablje bez vrha. Sablje Ibera su bile kratke i
šiljate, jer su oni navikli da vrhovima oružja neprijatelja ne seku, već
da ga probadaju.
Visoki i inače, još viši zbog velikih šlemova koji su podsećali na
nekakva krila, Gali su izgledali ogromni i strašni. Bili su goli do pojasa,
imali su duge kose i brade, i odlična koplja i štitove.
Hispanci su bili odeveni u bleštavo belo platno izvezeno
purpurnom bojom.
Pred Rimljanima je stajalo četrdeset hiljada pešaka i deset hiljada
konjanika. Hazdrubal, Hanonov sin, zapovedao je levim krilom,
Maarbal desnim, a Magon se našao u centru.
S bokova su obe vojske bile izložene užarenim sunčevim zracima,
ali je jak i dosadan vetar sa Volturna duvao u pravcu Rimljana, zasipao
ih oblacima guste prašine i smanjivao im vidljivost.
Konjica je zametnula borbu, ali je prostor bio skučen: s jedne
strane reka, sa druge pešadija. I Puni, i Rimljani izmešali su se do te
mere da su im konji padali, a ljudi se gušali i, skinuti sa konja, u koštac
se hvatali. Pošto su ih Gali i Iberi potisli, Rimljani su počeli da se
povlače.
Hanibal je to zapazio, i oči su mu tada zablistale.
- Dobro, Hazdrubale! - čulo se kako je uzviknuo. - Centar, napred!
Bitka konjice nije trajala duže od sata. Rimski konjanici, pošto su
se povukli iza pešadije, pokušali su da se pregrupišu.
Snage u centru su bile skoro podjednake. Stari Gnej Servilije je
rekao:
- Zbijte redove i nema te snage koja će vas razdvojiti!
Sunce je već bilo visoko. Bio je avgust, dan zagušljiv, a zbog toplog
južnog vetra koji je duvao s Volturna i podizao guste oblake žućkaste
prašine, još teži i zagušljiviji. Nenaviknute na južnu klimu, Gale su
mučili vrućina i žeđ. Centar se talasao poput plime koja nadolazi.
Rimski bojni red, zbijen, gust, naoružan do zuba, gurao je i probijao
kao železom okovano brvno.
- Uzmiču! Beže!
Uzvik je preleteo redovima Servilijevih veterana; čuo ga je i
Hanibal, i namrštio se.
Jedan klin Ibera i Gala, potisnut, uticao je da se uskomešaju prvi
redovi vojske; Rimljani su jurnuli svom snagom i prodrli u prve
redove punske vojske. Hanibal je tada dao znak konjici koja je,
raspoređujući se po ravnici u obliku lepeze, istupila ispred krajnjih
rimskih krila i opkolila ih. Bio je to isti manevar koji je odlučio o
pobedama kod Trebija i kod Trazimena.
 Gnej Servilije, koji se nalazio na maloj uzvišici, zapazio je opasnost
i napravio očajan pokret. Bio je nemoćan da govori. Uzalud je Fabije
toliko puta upozoravao Senat da je slabost rimske vojske u konjici, da
Kartaginjani koriste prednost što imaju brze numiđanske konje
navikle na pustinjsku ravnicu; da Hanibalova velika tajna u suštini nije
ništa drugo već stalni manevar bočnog napadanja i opkoljavanja, i da
mora pobediti onaj ko ne dozvoli da bude opkoljen.
- O, Fabije - tiho je rekao konzul - ti sigurno ne bi dozvolio da te
uhvate u klešta.
Rimski pešaci su progonili Gale i Ibere i redom ih ubijali. Kako je
vladala velika sparina, Afrikanci su, nenaviknuti na rimsku ratnu
opremu na sebi, obliveni znojem, jedva disali. Centar je napredovao uz
poklike vojnika koji još nisu bili naviknuti na pobede. Ali su se u
ravnici, iza leđa pešaka, najednom zaorili divlji glasovi Numiđana.
Na desnom krilu rimske vojske zavladali su, međutim, pometnja i
nered. Konzul Emilije, koga je na samom početku sukoba teško
pogodila praćka, obliven krvlju, hrabrio je svoje da se zbiju, kako ih
neprijatelj ne bi opkolio. Varon, na levom krilu, bled i zbunjen,
nesposoban da se odupre numiđanskoj konjici, video je kako ga
nemali broj neprijateljskih vojnika zaobilazi i kako mu onda prilazi iza
leđa. Servilije mu je uputio poruku:
- Izmeni bojni red pešaka i svrstaj ih u četvorougao, uputi
konjanike da pomognu desno krilo.
Nepovezane, konfuzne i zapovesti pune gorčine nisu se više čule.
Konjanici koji su nosili latinska imena, pritešnjeni Numiđanima koji
su, kao i uvek, kružili poput orkana, bili su savladani i strelama zasuti
još pre nego što im je pružena mogućnost da se uhvate u koštac sa
neprijateljem.
U početku se Varon nadao da će s lakoćom izvojevati pobedu. Nije
poznavao neprijatelja protiv koga je trebalo da se bori, i u početku ga
je zavaravala spora i troma borba Maarbalovih Numiđana. Izgledalo je
kao da se nerado bore, kao da borbu žele da izbegnu. Oni su,
međutim, lagano se povlačeći, poveli za sobom i latinske konjanike
uspehom opijene, a zatim su se iznenada opet vratili, napali ih i sa
konja ih svojim sigurnim strelama svaljivali.
- Konjica nam je iza leđa!
Uzvik centuriona, pretora, senatora nadvladao je ratnu buku.
Vojnici su shvatili! U njihovim redovima su zavladali pometnja i
uzbuđenje. Veterani su izvršili manevar mirno i precizno, ali su se zato
mladi regruti, još nedovoljno uvežbani, jako zbunili i pokvarili bojni
red.
- Promenite front! - vikali su konzuli.
Taj manevar nije bilo lako izvesti na skučenom prostoru, naročito
kada je reč o konjici koja je sve više nadirala na pešake i njih za
sobom povlačila, ali starešine nisu izgubile prisustvo duha pa je
pešadija većinom ostala zbijena. Kopljanici, kao i prvi redovi, i
rezerva, front su uspešno izmenili, tako da je pred nadošlom konjicom
stajao čitav zid načičkan kopljima.
Na desnom krilu je pet stotina Numiđana, sa štitovima zabačenim
na leđa, zaustavilo konje pred rimskim bojnim redovima i, dižući ruke
uvis, bacilo svoja koplja i sablje pred noge neprijatelja.
- Predaju se! Predaju se!
Sijajući od zadovoljstva, konzul Varon je naredio da se razmaknu
redovi i da se zarobljenici smeste iza vojske, ali se zalud očekivalo da
će i drugi slediti taj primer. Borba je bila žestoka i uporna duž čitavog
fronta. Rimljani, potpuno opkoljeni, borili su se rame uz rame i ni
korak nisu odstupali, tako da su se konzuli u jednom momentu
ponadali da će tako zbijene legije konačno skršiti divlji nalet
numiđanskih hordi.
U centru bitke su se, međutim, proneli kobni glasovi. Nije bilo
nikakvih vesti o konzulu Paulu Emiliju. Jedni su govorili da je poginuo,
drugi da je izvršio samoubistvo. Širile su se vesti i da je rimska konjica
uništena i da sada sve zavisi isključivo od pešadije. Najednom su svi u
velikom neredu počeli da se povlače prema desnom krilu, odakle se
dolazili strašni uzvici. Čitave centurije potučene vojske uvlačile su se u
redove rezerve i među njih unosile nered.
- Numiđani! Numiđani! - vikali su.
Onih pet stotina Numiđana koji tek što su se bili predali, najednom
kao da su se povampirili i napali Rimljane s leđa.
Pošto su videli da su zaboravljeni, zgrabili su oni štitove izginulih
vojnika, izvukli mačeve koje su prethodno sakrili ispod svojih odela i
kao zveri nasrnuli na legionare s leđa, šireći među njima paniku i
smrt.
Varonovi regruti, koji su već počeli da uzmiču, izmešali su se u
potpunom neredu. Jedni su bacali oružje, drugi glasno ponavljali da im
je kartaginska pešadija za leđima. Gali i Iberi su se, međutim,
savladani od rimskog centra, ponovo okupili i opet ušli u okršaj.
Stari Servilije, koji se do tog časa kao lav borio u prvim redovima
kopljanika, pojurio je pognute glave prema izdajnicima Numiđanima,
uzvikujući:
- Ja sam rekao da ih sve treba poklati!
Sada su se izmešali i redovi na levom krilu. Borili su se
pojedinačno, vojnik protiv vojnika, bez ikakvog reda, bez bojnih
obeležja, bez komande.
Konzul Varon, u pratnji jednog malog vojnika, tumarao je na svom
konju kao izbezumljen i izdavao naređenja koja niko više nije slušao.
Na desnom krilu se vodila očajnička borba. Konjanici, koji su se na
glas konzula Emilija ponovo okupili, nastojali su da zaštite svog
komandanta, a koji dotad uopšte nije napuštao komandno mesto, i
bezobzirno jurišali na afričke čete, sve zbijeniji i sve bliži.
- Spasimo konzula! - pronelo se od usta do usta. Veterani, koji su
već učestvovali u više bitaka, gurali su napred vojnike, okupljali ih
oko bojnih obeležja i ponovo, sa novom snagom, započinjali borbu i
prisiljavali neprijatelja da uzmakne.
- Konzul više ne može da se drži na konju! - povikao je zapovednik.
Na taj uzvik su svi konjanici skočili sa svojih konja i, okružujući
Paula Emilija, pokušali da ga zaklone svojim štitovima i da se bore kao
pešaci. Govorilo se da je sam konzul izdao takvo naređenje, ali je
posredi bio nesporazum, u svakom slučaju, koban.
Hanibal je to onda zapazio, njemu inače ništa nije moglo da
promakne, i upitao o čemu je reč.
- Šta se to dešava? Zašto se rimski konjanici bore kao pešaci?
- To im je konzul naredio - odgovorio je Magon, koji se borio tik uz
brata.
Hanibal je razvukao usne na osmeh:
- Bio bih mu daleko zahvalniji da mi ih je predao vezane. Žao mi je
posmatrati pokolj takvih junaka.
Nije više moglo biti sumnje u to kako će se borba završiti. Iako su
se konjanici, stisnuti jedan pored drugog, očajnički borili, njih je ipak
savladala i skoro sve poubijala numiđanska konjica, besna zbog
otpora koji više nije očekivala.
 - Evo, potukli smo ih, beže! - povikao je Magon.
Preživeli iz te grupe heroja, bacivši oružje, pojurili su ka svojim
konjima, spasavajući se bekstvom.
Jureći na svom konju, vojni tribun Gnej Lentulo je ugledao kako
konzul, obliven krvlju, sedi na nekom kamenu i istog se trenutka kraj
njega zaustavio.
- Beži, o, hrabri i nesrećni Emilije, ta ti jedini nisi kriv za ovu
strašnu nesreću!
Konzul je odmahnuo glavom.
- Paulo Emilije se u Rim mogao vratiti samo kao pobednik.
- Uzmi ovog konja dok još imaš snage; ja ću ti pomoći. Ne dozvoli
da smrću jednog konzula još više uvećaš ovaj poraz.
- Hvala ti, o, Lentulo - odgovorio je Paulo Emilije - ali ne gubi ono
malo vremena što je preostalo da se ti spaseš. Idi i reci Senatu da
dobro učvrsti grad pre nego što neprijatelj stigne.
- Spasi se, i pomoći ćeš da ga odbranimo.
- Kaži Fabiju da je Paulo Emilije, kako za života, tako i u samrtnom
času, sledio njegove savete. Pusti me da ovu nesreću iskupim svojim
životom, kako ne bih bio prisiljen da optužim drugog konzula...
Zbogom!
Razdvojila ih je snažna neprijateljska konjica. Opkoljen
Numiđanima u jurišu, konzul je iščezao iz vidokruga malog broja
preživelih.
- U logor! U logor!
Bio je to uzvik koji se razlegao redovima preživelih. Praćen
ostatkom svoje konjice, Lentulo se povukao na jedan brežuljak. Poraz
je bio potpun. Bežeći u neredu, deset hiljada Rimljana se povuklo u
veći logor, sedam hiljada u manji, a dve hiljade u predgrađe Kane, ali
ih je kartaginska konjica tu odmah opkolila i poubijala.
Stojeći na nasipu, Gnej Lentulo se još jednom okrenuo da pogleda
bojište.
Dokle je pogled dopirao, bile su tamo samo gomile palih boraca
oko kojih je još uvele obilazila numiđanska konjica i ubijala ranjenike.
Uzbuđeno kličući, Afrikanci su svlačili mrtvace; mnogi razoružani
vojnici, bez zapovednika, bez bojnih znamenja, lutali su po bojištu kao
sišli s uma, ili su, potpuno iscrpljeni, jednostavno padali na zemlju.
Lentulu je prišao drugi tribun, Publije Sempronije Tuditano.
 - Sve je propalo! - rekao mu je. - Osamdeset hiljada naših je ostalo
na bojnom polju. Od toga, polovina su rimski građani, a druga
polovina saveznici latinskog imena. Da li si video konzula?
- Mrtav je.
- A onaj drugi?
- Video sam ga kako beži zajedno sa četrdesetak konjanika. Sve je
gotovo. Rim sada stoji na milost i nemilost pobedniku. O, Fabije,
Fabije... šta će sutra reći rimski narod koji te je ismejavao i
omalovažavao?
- Od Alije pa do danas naše legije nisu pretrpele takav poraz.
Nismo izginuli kao vojnici, poklali su nas kao kakvu stoku. Ko će
spasti Rim?
- Rimljani! - odgovorio je glas iza njihovih leđa.
Lentulo se okrenuo i ugledao mladog tribuna druge legije, Publija
Kornelija Scipiona.
- Nema više Rimljana - tiho je rekao Lentulo, pokazujući rukom na
bojište.
Scipion ga je ponosno pogledao, sležući ramenima.
- Rat od danas počinje - rekao je mirno, ali odlučno. - To tvrdim ja,
Lentulo, ja Scipion, Scipionov sin.
XIV

RIMSKI SENAT

Na hiljade Rimljana, pešaka i konjanika združenih istom

sudbinom, ležalo je na bojištu. Oko njih su obilazili kartaginski
pljačkaši kako bi prikupili plen. Tu i tamo, pridigao bi se pokoji
ranjenik koga je noćna hladnoća povratila u život, ali bi toga tada
pljačkaši smesta ubijali. Drugi, oni koji su teško disali, ležali su
odsečenih nogu i ruku i molili neprijatelja da im oduzme i ono malo
života. A bilo je i takvih koji su sebi sami jamu iskopali, i u nju legli, i
tako se ugušili. Zbilja je bio jeziv prizor: numiđanski vojnik, još živ, ali
izgriženog nosa i očiju, ispod tela Rimljanina. Pošto nije bio u stanju
da se koristi rukama, neprijatelj ga je prosto rastrgao zubima!
Pred zoru Hanibal je opkolio manji logor, onaj koji tokom
povlačenja nije hteo da sledi glavninu preostale vojske, i naredio da
mu se ovaj uslovno preda.
- Gde je mrtvi konzul? - upitao je Hanibal.
- Odneli su ga onamo gde se nalazi čitava gomila ljudskih i
konjskih leševa. Tu su ga poslednji put videli, a tu su ga i našli.
- Sahranite ga sa svim dužnim počastima! - naredio je Hanibal.
Deset hiljada preživelih vojnika i četiri tribuna povukli su se u
Canusij. Bili su tu tribuni: iz prve legije, Fabije Maksim, diktatorov sin;
iz druge, Lucije Publicije Bibulo i Publije Kornelije Scipion; iz treće,
Apije Klaudije Pulkro.
Reč je uzeo Publije Furije Filo, konzulov sin:
- Čemu se ovde nadamo? Sve je izgubljeno. Ako ovde ostanemo,
propašćemo i mi, i Rim. Lično mislim da bi trebalo prihvatiti savet
Lucija Cecilija Metela: postoji samo jedna mogućnost da se spasemo.
- A koja je to?
- More. U Brindiziju ima brodova na pretek. Preći ćemo u Epir, ili
Grčku, ili Siriju...
 - Ili ćemo se utopiti u Aherontu! - gromoglasno ga je prekinuo
Scipion. - Kukavičluk! Sramota! Zar su to rimski građani koji tako
govore?
Jesu li to kviriti? Jesu li to potomci Horacija, Kamila, Regule?
Hajde, idite, ukrcajte se, sklonite mi se s očiju, ali ja neću s vama!
Zaprepastili su se, zaćutali, pogleda uprtog u zemlju.
- A kakav savet da prihvatimo u ovoj nesreći, o, Scipione? - upitao
je Apije Klaudije.
- Nije vreme za savete - odgovorio je konzulov sin. - Umesto toga,
trebalo bi da u sebi nađemo snage i da radimo. Prema tome, reći ću
vam tek toliko: neka se ukrcava ko očajava u pogledu sudbine naše
otadžbine, a onaj ko želi da je spasava, neka pođe sa mnom.
- Idem s tobom, Publije - izjasnio se Apije.
Scipion je izvukao mač:
- Dođi, sledi me!
- Kuda ideš?
- U Metelov šator, da vidim da li je ovo Hanibalov ili rimski logor.
Kada je tribun sa isukanim mačem ušao u šator, digli su se mladi
plemiči i ćutke ga pozdravili, a on je oštricu podigao visoko iznad
njihovih glava. Posmatrali su ga zaprepašćeno, kao da su u šatoru
videli samog pobednika Hanibala. Rekao im je:
- Rečeno mi je da je neko izgovorio reči koje odaju malodušnost,
koje se odnose na bekstvo. Što se mene tiče, znajte, ja se zaklinjem da
neću napustiti republiku, niti ću, dok mi je ovaj mač u ruci, otrpeti da
je drugi napuste. Ako ja ne održim ovu svoju zakletvu, onda neka
Jupiter Najbolji i Najveći svojim gromom ošine i uništi i mene, i sve što
imam, i moju porodicu, i moju kuću. Tebe, Lucije Cecilije Metelo,
pozivam da se zakuneš ovim istim rečima, a vi svi koliko vas je ovde,
znajte da Scipion drži uzdignut ovaj mač za onoga ko se ne zakune!
Zgledali su se nemi i bledi, ispružajući desnice. Zatim je najednom
iz njihovih grudi odjeknuo jedinstveni usklik:
- Kunemo se!
- Svi smo s tobom, Scipione!
- Vodi nas!
- Budi naš vođa!
- Vodi nas u Rim!
Scipion ih je hladno pogledao i vratio mač u korice.
 - Konzul je u Venuziji - rekao je.
Začuo se hor ljutitih glasova; bili su to pravi protesti:
- Kakav konzul! Mi nemamo više konzula!
- Nećemo kasapinovog sina!
- Smrt Varonu!
- On je konzul - rekao je Scipion ozbiljnim glasom. - Ja u njemu
poštujem autoritet, iako ga ne poštujem kao čoveka. S njim su
potučeni vojnici i on nastoji da ih grupiše i da ih disciplinuje.
Poslaćemo glasnike u Venuziju, tražićemo da nam odgovori da li će on
doći k nama, ili želi da mi pođemo k njemu. Zašto da očajavamo? Još
možemo raspolagati sa više od deset hiljada ljudi. Grupišimo ih, dajmo
im bojna obeležja i imaćemo dve legije sposobne da se uspešno brane
iza zidina jednog utvrđenog grada.
Varon je došao u Kanuzij. Shvatio je da bi, iako je konzul, morao
da ode tamo gde još ima mladih ljudi koji ne očajavaju nad sudbinom
otadžbine i koji njega još smatraju konzulom.
Čekao ga je Scipion sa ljudima postrojenim ispred gradskih
zidinama.
- Ave, consuli - podigao je ruku u znak pozdrava.
Kad ga je ugledao, prenerazio se. Učinilo mu se da je Varon za
samo tri dana ostario dvadeset godina: njegov pogled je bio ugašen,
leđa mu pogrbljena, a oko njegovih usana se urezala duboka, bolna
brazda.
- Da li postoji još neki konzul? - i glas mu je bio jako izmenjen, kao
da je dolazio iz gluve daljine.
- Pošto Rim još postoji... - odgovorio mu je Scipion. - Koliko ljudi
imaš?
- Oko dve hiljade, ali su slabo naoružani, utučeni i bez
zapovednika.
- A mi smo do sada živeli od milosti Buze, plemenite i bogate žene
iz Apulije.
- Šta radi Hanibal?
- Dešavaju se čudne, neverovatne stvari. Ne miče se, prebrojava
izginule i zarobljene, premerava srebro i zlato uzeto sa mrtvih.
- Nije krenuo protiv Rima?
- Mi ćemo krenuti protiv Rima! - odlučan je bio Scipion.
Blago rumenilo je oblilo lice narodnog konzula i začas ga oživelo:
 - A ko si ti, mladiću, kada govoriš tim zapovedničkim tonom, kad
još imaš toliko samopouzdanja?
- Nosim ime koje je tebi dobro poznato, zovem se Scipion.
- Ti si konzulov sin?
- Da, onog koji pobeđuje u Hispaniji.
Pred tim mladićem koji je, siguran u samog sebe, govorio smelo i
sa puno ponosa, pobeđeni konzul se osetio postiđen.
- Šta savetuješ? - upitao je.
- Sa mnom su mladići koji su se zakleli svime što im je najsvetije da
će odbraniti Rim, ili umreti. Ja i od tebe tražim takvu zakletvu.
- Kunem se.
- Onda, konzule, dok Hanibal premerava napljačkano blago,
uzjašimo konje i vodi nas u Rim.

* * *
- Zašto ne krećeš na Rim, o, Hanibale?
Prezadovoljne pobedom, opijene trijumfom i zadobijenim plenom,
pored njega su stajale vojne starešine Kartagine. Svi su ga bili okružili,
prisiljavali, molili, i pokretima i oštrim recima, kao što se moli bog. Tu
su bili i Magon, i Kartalon, i Giskon, i Hazdrubal, i Hanon, i još desetak
najuglednijih punskih vojskovođa. A on, Hanibal, posmatrao ih je
hladno, i ništa nije odavalo njegove skrivene misli.
- Svi putevi su ti otvoreni!
- Više nema legija koje bi mogle da brane Rim!
- Šta čekaš? Mogu stići legije iz Hispanije, Afrike i sa Sicilije?
- Hanibale - rekao je Maarbal koji se, najviše uzbuđen, nije mogao
savladati - ti ne znaš šta za tebe znači ova pobeda. Ona je sve! Rim je
tvoj! Tvoja je čitava Italija! Kreni još danas i kroz pet dana priredićeš
gozbu na Kapitolu. Pošalji napred konjicu, tako da vide da stižeš još
pre nego što čuju da ćeš doći.
- Neka krenu izaslanici - rekao je Hanibal mirnim glasom. - Ti sve
to vanredno privlačno prikazuješ, ali je stvarnost daleko drugačija
nego tvoj san. Tebe su bogovi učinili kratkovidim, a mene
dalekovidim. Mene tvoja odvažnost, ipak, raduje. Sve će biti u pravo
vreme.
- Šta očekuješ od oklevanja?
- Sve. Ja ću na Rim krenuti kada cela Italija bude Hanibalova. Već
sam ti ranije rekao, o, Maarbale. Rim ne može zauzeti vojska koja
logoruje u onoj pustinji koja grad okružuje, ukoliko iza njenih leđa ne
stoji čitav narod. Italski gradovi se bune, a ti me pitaš šta čekam.
Svakog časa stižu nam izaslanstva koja izjavljuju da su nam odani i
verni, i da mrze Rim. Dosad su uz nas pristali: Atelani, Kalatini, Irpini,
deo Apulije, deo Samnićana, Bruti, Lukani, Surentini, skoro cela Velika
Grčka, kao i Tarenćani, Metapontini, Korotenenzi i Lokrenzi, i svi Gali
iz Padanske nizije. A ti me još pitaš, Maarbale, kakvu nam je korist
donela bitka kod Kane?
Hanibal je tu začutao, s ponosom posmatrajući vojne starešine, a
one su mu onda odgovorile jednodušno, uzvicima:
- Slava ti, Baalov sine!
- Neka dugo živi osvajač Italije!
- Slava ti, pobedniče!
- Diko Kartagine!
Samo Maarbal nije delio opšti zanos. Bio je i dalje mračan i
zamišljen, i samo je lagano mahao glavom.
- Ti ne odobravaš! - oštro je uzviknuo Hanibal. - Reci otvoreno šta
misliš.
- Kad več želiš, onda ću ti reći: bogovi retko poklanjaju jednom
istom čoveku sve svoje darove. Ti umeš da izvojuješ pobedu, o,
Hanibale, ali ne umeš da je iskoristiš. Ja se molim bogovima da sada
tvoje oklevanje ne spase Rim!
Preko hladnog lica vrhovnog vojskovođe tog trenutka prelete
izraz prezira. Starešine su se uplašile za Maarbalov život, ali se
Hanibal ograničio na pokret koji je izražavao dosadu.
- Naredite da uđu govornici koje smo odabrali među
zarobljenicima.
Bili su to konjanici, njih deset, rimski plemiči, odabrani među
onima koji su se najviše odlikovali u bici i svojim telima štitili ranjenog
konzula. Hanibal je, uprkos okrutnom običaju Kartaginjana da
zarobljenike prvo dugo muče, te da ih tek onda ubiju, ovog puta
naredio da se sa rimskim zarobljenicima čovečno postupa. Dočekao je
govornike sa smeškom na usnama.
- Šaljem vas - rekao im je preko jednog padanskog tumača - da
pregovarate o miru. Vi ste junaci, rimski Senat će vas poslušati. Ratna
sreća vam nije bila sklona, ali sve zavisi od volje bogova. Kartagina je
iskreno želela mir; zašto ste prekršili savez koji smo sklopili posle
nesrećne bitke kod Egada? Zašto ste se uzbuđivali zbog sudbine
Sagunta, čiji su nas stanovnici toliko puta izazivali, sigurni da vi stojite
iza njihovih leđa? Verujete li da bi se građani Sagunta za vas žrtvovali?
Sada sam ja pobednik, i mogao bih da uništim vaš grad zato što biste
vi hteli da uništite Kartaginu, iako Kartagina ne želi da uništi Rim.
Recite Senatu da im Hanibal - pobednik nudi častan mir. Neka nam
Rim vrati Siciliju i Sardiniju, neka Hispaniju prepuste nama; neka sa
Kartaginom sklopi trajan savez, a sa kraljem Sirakuze, Geronom,
raskine ugovor o miru i prekine sve trgovačke veze sa Grcima, i naša
dva grada će konačno postati prijatelji.
Rimljani su ćutali. Uslovi su bili veoma teški, ali je Hanibal, sad
gospodar Italije kome je Rim dat na milost i nemilost, mogao da
nametne i mnogo gore uslove.
- Osim toga, pregovaraćete i o vašem otkupu - nastavio je Hanibal.
- Voljan sam da rimske zarobljenike pustim na slobodu za određenu
sumu novaca. Da sam ja onaj strašni Hanibal, kako me vi rado
prikazujete, sve bih vas poubijao. Mogao sam. Šta imate da mi
odgovorite?
Kao glava izaslanstva, reč je uzeo Marko Gjunije:
- Hanibale, tebi su bogovi, možda, zbog neke nepravde koju je Rim
nehotice naneo Kartagini, zaista bili skloni, ali mi, građani Rima, ne
možemo na sebe preuzeti da pregovaramo o miru. Moći ćemo da
pregovaramo o otkupu, ali ne i o miru.
Hanibal se dobroćudno nasmešio:
- Čast vašoj ljubavi prema otadžbini. Dobro. Vi ćete pregovarati o
otkupu, a Kartalon, koji će vas pratiti, pregovarače, ako to Rim želi, o
miru. Krenućete sutra u ranu zoru, i to jašući vaše konje, potpuno
slobodni, bez okova, iako su naši, oni koje ste pobedili kod Egada,
konzula pratili u trijumfu privezani za njegova kola. Idite i pričajte u
Rimu o Hanibalovoj velikodušnosti. A sad, o, Magone, pristupi bliže,
odlučio sam da te pošaljem u Kartaginu.
Magon, koji se tako nečemu uopšte nije nadao, prebledeo je od
ljutine.
- Brate... šalješ me u Kartaginu baš sad kada se spremaš da uđeš u
Rim.
- Pa šta? Misiš li da Hanibal bez Magona neće zauzeti Rim? Ti si mi
daleko potrebniji u Kartagini. Izolovani smo od otadžbine. Šta tamo
znaju o našim pobedama? Da li su stigli glasnici koje sam uputio preko
Galije?
- Put je dug, a glasnici nepouzdani.
- Baš zato ti i kažem: idi u Kartaginu i reci im kako je i na koji način
Hanibal pobedio, a reći ćeš im i drugo što ću ti objasniti pre nego što
kreneš.
Dok je Kartalon sa rimskim izaslanicima u galopu jurio duž
Herkulije, ostatak legija se lagano kretao via Trajanom.
Rim je čekao da stigne Hanibal.
Duž via Latine svakog časa su se probijale patrole kako bi
obavestile svet o dolasku punske prethodnice. U Rimu su vladali
žalost, strah i nemir. A narednih dana glasnici su sustizali jedan
drugog. Najpre su govorili da je održana bitka, ali da nije sigurno kako
se završila. Zatim su vesti stizale sve brže: konzuli su se povukli u
pravcu Venuzije; zaista su bili poraženi, ali je spasena najveća legija.
Onda su u galopu stigli prvi preživeli konjanici koji su govorili: Ne
poraz, već nesreća kakva se ne pamti čak ni u doba invazije Gala.
Potpuno su uništene dve vojske. Niko se nije spasao. Jedan je konzul
mrtav, a o drugome nema nikakvih vesti. Možda je i on poginuo.
Rim nije više ličio na grad, već na košnicu u kojoj je zavladao
panični strah. Raščupane i uplakane, u iščekivanju vesti o svojim
sinovima i muževima, žene su noći i noći provodile na Forumu;
zlonamerni ljudi probijali su se kroz svetinu i širili razne vesti: da će
neprijatelj već sutra osvanuti pred gradskim kapijama... da je svaki
otpor uzaludan ... da smesta treba napustiti grad i na ostrva se skloniti,
i tako redom.
Jedino je Fabije Maksim sačuvao svoj mir. Neka se Senat sastane, i
neka preuzme celokupnu upravu, neka se izda stroga naredba kojom
će se na trgovima zabraniti okupljanja i protesti naroda; neka žene
ostanu kod kuća i čuvaju domaće ognjište; neka se na kapije postave
straže i neka se nikome ne dozvoli da izađe iz grada; glasnici, kako
stignu, odmah treba da budu odvedeni kod vojnih starešina; neka se
preduzmu sve mere za odbranu grada.
Zatim su stigla pisma Terencija Varona koja su u Senatu pročitana
u mučnoj tišini.
„Senatori, Bogovi nam nisu bili skloni, legije su potučene i
rasterane; konzul Lucije Paulo izgubio je život na bojnom polju
zajedno sa skoro osamdeset hiljada boraca; umrli su Gnej Servilije i
Kaj Minucije Numacije, zapovednik konjice.
Izgubili smo osamdeset senatora koji su dobrovoljno stupili u
legije... U Hanibalovim rukama se nalazi tri hiljade pešaka i tri stotine
konjanika. Bogovi su odredili da ja preživim jer mi nije pošlo za
rukom da nađem smrt na bojnom polju. Prikupio sam oko sebe deset
hiljada odbeglih vojnika, ali slabo organizovanih i većinom
nenaoružanih. Hanibal stoji nepomično nedaleko od Kane i
prebrojava plen. Idem put Rima, kako bih odbranio grad. Neka bogovi
zaštite otadžbinu!”
U Senatu je i dalje vladala mukla tišina; mnogi su plakali.
Reč je uzeo Kvint Fabije:
- Kad jedan Varon ne očajava nad sudbinom Republike, zar smemo
mi da očajavamo? Vesti nisu radosne. I druge zlokobne vesti stižu nam
sa Sicilije. Kartaginjani krstare Geronovim granicama; moćna
kartaginska flota nalazi se na Egadima, spremna da napadne na
Lilibej. Tamo zahtevaju da im uputimo vojsku... ne znaju da je i sam
Rim potpuno nezaštićen.
- Govori, govori ti Fabije! - vikali su. Među njima je bilo prilično
onih koji su ga prethodne godine izvrgavali ruglu, ismevali i zahtevali
da bude opozvan.
Nije bilo porodice koja nije zavijena u crninu; hramovi su bili
zatvoreni, obustavljeno godišnje prinošenje žrtava Cereri; na sve
strane kobna znamenja i očigledni znaci nebeskog gneva.
- U Delfe! Da čujemo proročanstva! - vikali su u Senatu.
- Neka pretor Fabije pođe u Delfe!
- Odaberimo desetoricu koji će ispitati Sibiline knjige!
- Neka se prinesu najveće žrtve!
Bila je izrečena teška reč. Zahtevane su i ljudske žrtve da bi se
umilostivili bogovi.
- Na smrt! Na smrt! - vikao je narod.
- Zakoljite punske zarobljenike!
Izbor je pao na nekoliko desetina Kartaginjana, sve niskih ljudi,
zarobljenih u sitnim sukobima s neizvesnim završetkom, u kojima su
se borili Sempronije i Fabije, ali se vrhovni sveštenik usprotivio da
upravo oni budu prineti na žrtvu.
 - U Hanibalovim rukama su sasvim drukčiji zarobljenici. Kad bi
zauzeo grad, on ne bi imao samilosti ni prema njima, a ni prema
narodu.
Narod je potom zahtevao druge žrtve. Bilo je izdajnika, ali je bilo i
prikrivenih neprijatelja. Prvi su bili Gali iz Padanske nizije, drugi Grci.
Narod je zahtevao da se pobiju svi Grci i svi Gali koji su u Rimu.
Iako mu nije pošlo za rukom da potpuno spreči prinošenje žrtava,
Fabije Maksim je, ipak, uspeo da prvosveštenika ubedi da se zadovolji
samo simbolom. I tako je konačno pala odluka da se ne proliva
ljudska krv već da se, umesto toga, na trgu na kome se trguje
volovima, zakopaju živi po jedan muškarac i po jedna žena galskog i
grčkog porekla.
Narod se tek tada smirio, iako se Senat opirao prinošenju takvih
žrtava. Nije bilo drugog izlaza, jer su knjige sudbine govorile:
potrebne su nevine ljudske žrtve, samo tako će se stišati srdžba
bogova.
Fabije je, međutim, vrlo dobro znao da prinošenje žrtava neće
spasiti Rim; naredio je da se izvrši regrutacija i slobodnjaka, i robova,
s tim da svaki onaj ko se bude borio dobije punu slobodu. Pozvao je
pod oružje mladiće od sedamnaest godina i nagovorio Senat da
imenuje novog diktatora. Izabrali su Marka Gjunija Peru, a Tita
Sempronija za komandanta konjice.
Diktator je naredio Marku Klaudiju Marcelu, komandantu u Ostiji,
da uputi hiljadu osam stotina ljudi radi odbrane grada i legiju vojnih
obveznika koji će logorovati oko Kanoze.
Vojska iz Ostije još nije bila stigla kada su glasnici, galopirajući,
dojurili u Rim.
- Hanibal stiže!
Zatvorili su gradske kapije, narod je pohrlio na Forum i u hramove
da se moli bogovima, malobrojni vojnici zauzeli su mesto na zidinama
grada.
Jedan odred je stigao do Porta Prenestina, i tu se zaustavio. Vojnici
na zidinama bili su sada iznenađeni: pred sobom su videli belu
zastavu, a jedan konjanik u rimskoj uniformi, istupio je i rekao na
latinskom jeziku:
- Otvorite, stigli su Hanibalovi izaslanici! Mi smo oni koje je on
zarobio kod Kane. Ja sam Marko Gjunije.
 Senat je stalno zasedao. Prijavljeni su izaslanici. Pred rimskim
kapijama nije bio Hanibal, on je poslao izaslanike, i to - Rimljane!
- Ko ih prati? - upitao je diktator.
- Pedeset punskih konjanika na čelu sa Kartalonom, komandantom
konjice Kartagine.
Senatori su se pogledali u čudu. Izaslanstvo, dakle, umesto opsade.
- Dovedite ih u Senat.
Govorio je Marko Gjunije, a niz lice su mu tekle suze.
- Senatori, bogovi znaju da bi nam bilo milije da smo pali na
bojnom polju nego što smo, pobeđeni, došli pred vas da pregovaramo
o otkupu zarobljenika. Došli smo jer nas na to prisiljava strah za
sudbinu naših drugova.
Senat je slušao u dubokoj tišini. Uzalud je Marko Gjunije očekivao
da će čuti bar jednu jedinu reč i videti bar jedan pokret koji bi značio
sažaljenje. Lica senatora su bila mračna i jako hladna.
- Stigli smo posle najvećeg poraza što ga je Rim ikada doživeo...
Uzalud je čekao da mu postave neko pitanje, ili da ga bar nečim
ohrabre. Glas mu se presekao.
- Ali, vi ste živi - rekao je odmerenim glasom Tit Manlije Torkvato.
- O, Tite Manlije - uzvratio je prigušenim glasom Gjunije - svi ne
mogu umreti, čak i kada žele. Doneli smo bojna obeležja u manji
logor, a bilo nas je svega sedam hiljada, i to nenaoružanih i sa vrlo
malo hrane. Opkolili su nas. Hanibal nam je oduzeo vođu. Predali smo
se. Hanibal je latinske saveznike pustio na slobodu, a nas zadržao.
- Šta nam donosiš? - hladno je upitao diktator.
- Plačne molbe tri hiljade zarobljenih Rimljana koji vas preklinju
da prihvatite traženu cenu za njihov otkup. Tako bi se Hanibalov bes
utišao i on ih ne bi poklao, kao što to zahtevaju njegovi vojnici.
Kartalon, zapovednik Kartalon, zapovednik kartaginske konjice
govorice vam o miru. Mi smo odbili da o tome govorimo.
- A ko je tražio mir? - upitao je Tit Manlije.
Ponovo zavlada grobna tišina, a ona desetorica, pognute glave,
primetiše kako ih uporno posmatra stotine očiju, hladnih i bez trunke
samilosti. Zadrhtaše.
Kartaginjani su, nepomični, stajali iza grupe zarobljenika.
Kada je ušao u amfiteatar, Kartalon je u prvom trenutku zastao
kao da je iznenađen, ili kao da je osetio neko duboko poštovanje.
Jednostavnost rimskih senatora, dostojanstvenih i vrlo strogih, na
čijem licu nije lebdeo izraz pobeđenih već strogost sudija, delovala je
na fantaziju Feničanina. Da li je moguće pobediti te ljude koji ga
posmatraju bez mržnje i straha?
- Oni čekaju da vi zatražite mir - Gjunije je rukom pokazao na
Kartalona i Pune.
- A šta bi ti odgovorio, Gjunije? - upitao je strogo Tit Manlije.
- Mi nismo Senat Rima - uzvratio je zarobljenik tihim glasom. -
Vaše je da im odgovorite.
- Nemamo šta da im odgovaramo, osim da im pokažemo - ustao je
diktator i Kartalonu pokazao vrata. - Smesta napustite granice Rima,
Kartaginjani, jer Rim vas nije zvao da s vama pregovara ni o miru, niti
o bilo čemu drugom! A što se tiče tebe, Gjunije, pitam te: da li si rimski
građanin, ili Hanibalov rob?
- Ja ne govorim u svoje ime - tu je Marko Gjunije podigao glavu,
kao da je na taj način hteo da otkloni uvredu - govorim u ime tri
hiljade rimskih porodica, govorim u ime tri hiljade vojnika koji su se
hrabro borili i koje, možda, čeka daleko gora smrt od smrti na bojnom
polju. Hanibal traži novac da bi nam vratio te ljude, branioce koji će
sutra položiti svoj život za odbranu Rima. Zar oni nisu vaši sinovi?
Senat je u mogućnosti da ih vrati domovini, majkama, deci, ženama,
braći. Zar nismo već izgubili dovoljno građana Rima, da ne bismo
spasavali živote onih koji to čekaju. Zar u Rimu nema dovoljno
ojađenih majki, da ne biste hteli utrti suze drugih, još tri hiljade majki?
Ako smo mi krivi što nismo na bojnom polju kod Kane umrli, ako smo
krivi što smo došli da vas molimo, onda na nama, o, diktatore, iskali
mržnju i prezir naroda, poseci naše glave, ali spasi one koji su
zarobljeni kod Kane!
- Preklinjemo te tvojim životom, spasi naše sinove!
- Vrati nam mali broj tih u zamenu za one brojne koje smo izgubili,
o, diktatore!
- Spasi ih od Hanibalove osvete!
- Vrati nam našu decu!
- Našu braću!
- Naše očeve!
Uzvici i plač dopirali su s mesta gde je bila grupa rođaka koji su
došli u Senat prateći izaslanike. Padali su na kolena; stare gospođe su
rasplitale svoje kose, cepale haljine, lile gorke suze pred nogama
senatora; sedi starci uzdizali drhtave ruke put neba. Mnogo je suza
proliveno u Rimu, nema kuće koja nije zavijena u crno, zar tu žalost
treba povećati novim jadom?
- Ko to plače u rimskom Senatu?
Tit Manlije Torkvato je sa svog mesta i svojom ličnošću dominirao
amfiteatrom; sada je zahtevao mir. I uzvici i jecaji su nestali,
najednom je zavladala tišina.
- Ja ću ti, o, Gjunije - rekao je Tit Manlije - odgovoriti na tvoje suze,
na tvoje molbe, na suze i molbe majki i očeva onih koji su zarobljeni
kod Kane... Da, Rim je plakao nad svojom nesrećom; plakao je nad
svojim izginulim sinovima, nad uništenim legijama, nad ubijenim
konzulima, ali je još više plakao nad pregaženom zemljom svoje
otadžbine, zbog slobode koja mu je ugrožena i zbog svoje časti, nad
tim jedinim bogatstvom koje nam je još preostalo, a koje bi ti hteo da
pokloniš neprijatelju. Ti govoriš u ime tri hiljade majki, a ja govorim u
ime svih rimskih majki koje su bile, koje jesu, i koje će biti. Ti od nas
tražiš da pristanemo na otkupninu, to jest da zlatom iskupimo živote
onih koji nisu znali da ga odbrane mačem. A ja ti, o, Gjunije,
odgovaram rečima kojima je Marko Furije Kamilo odbio jednu sličnu
nedostojnu trgovinu: „Mačem, a ne zlatom!” Rim će jedino mačem
iskupiti svoje zarobljene sinove, ukoliko još budu živi, a osvetiti ih,
ako izginu.
Ni glas, niti uzdah nije se sada čuo u Senatu. Bledi, nepomični,
zarobljenici su slušali stroge reči Tita Manlija; slušali su ih i izaslanici
Kartagine, šapćući na uho svojim tumačima kako bi ovi shvatili smisao
tog govora.
- Niste vi jedini koji me slušate - nastavio je Tit Manlije. - Slušaju
me i duše onih koji su izgubili živote na obalama Ticine, Trebije,
Trazimena i kod Kane. Kada bi oni bili ovde, ne bi vam govorili
drugačije nego što vam ja govorim. Što se tiče vas, ljudi Kartagine,
čujte: Mi smo poraženi, ali ne i pobeđeni. Neka Hanibal dođe lično da
traži otkupninu i da nam diktira uslove mira. Dobiće odgovor sa vrha
ovih zidina. A sada idite onima koji su vas poslali i saopštite im
odgovor rimskog Senata!
Zbunjen, iznenađen, Kartalon je grčevito stiskao u rukama papirus
na kojem je bio ispisan njegov lepi govor o uslovima mira koje je Rim
morao da prihvati. On još nije do kraja shvatio da li je mu su to njemu
dozvoljavali da govori, ili nisu. Gledao je oko sebe nemirnim i
zabrinutim pogledom.
- Šta kažu? Kažu li da govorim? - upitao je tumača.
Tumač je odmahnuo glavom.
- Kažu da izađeš.
- A ovi? - pokazao je na zarobljenike.
- Vodi ih sa sobom.
XV

DOKOLICA U KAPUI

Kartagina je likovala.
Konačno, nakon dve godine neodređenih, protivurečnih i
sumnjivih vesti, stizali su Hanibalovi glasnici.
Punske lađe koje su pristale u Kampaniji, u blizini Kapue, ukrcale
su izaslanstvo na čijem je čelu bio Hanibalov brat Magon.
Kartaginske lađe krstare u blizini Egada; Sicilija je delimično
osvojena, znači, nalaze se uoči velikog revanša, došao je dan strašne
osvete. Ostrva će ponovo pripasti osvajačima; Italija se pobunila
protiv Rima, a Rim je izložen na milost i nemilost pobedniku.
Bile su to vesti koje su se širile još pre nego što je Magon svečano
stupio u Senat, i razdragana masa ga je zato, kad je pošao iz kuće
Barka, oduševljeno pozdravljala i cvećem zasipala.
- Slava ti, Hanibalov brate!
- Neka te bogovi blagoslove, Hamilkarov sine!
- Miljeniče Baalov!
- Glasniče pobede!
Svi senatori su stajali, osim male grupe na čijem je čelu bio Hanon,
i dalje potpuno ravnodušan, dovodeći na taj način svoje protivnike do
pravog besnila.
Najstariji građanin Sufeta pošao je u susret Hanibalovom bratu,
noseći u rukama palminu i maslinovu grančicu.
- Narod, koji te radosno pozdravlja, baš kao i odgovor vrača -
rekao je on - jasno nam kazuju da tebi, o, Magone, pripada palmina, a
ne maslinova grančica. Ti nam dolaziš kao pobednik, zar nije tako?
- Ja dolazim, o, uzvišeni, pred ovaj Senat i pred narod Kartagine da
vas izvestim o najvećoj pobedi za koju je svet ikada čuo. Rim je
pobeđen! Italija je naša!
- Slava Hanibalu! - uglas su povikali senatori.
 Hanon se jedini nije pridružio tom jednodušnom klicanju.
- Donosim vam vest o četiri izvojevane pobede i o šest pobeđenih
vojskovođa, od kojih su četvorica bili konzuli, a od ostale dvojice
jedan diktator, drugi zapovednik konjice. Od četvorice konzula, dva su
mrtva, a od ostale dvojice, jedan pobegao sa pedeset konjanika.
- Rim je, dakle, imenovao diktatora? - čudeći se, upitao je Sufet. -
To se veoma retko dešava, i to jasno pokazuje u kakvoj se opasnosti
nalazio.
- Kvinta Fabija Maksima, potomka ratnika, ali koji se uopšte nije
usudio da se sukobi sa Hanibalom. Mesecima je vodio svoju vojsku čas
tamo, čas ovamo, dok ga Senat, najzad, nije opozvao.
- Lađe su nam donele vesti o velikoj bici u Apuliji.
- Urežite zlatnim slovima ime Kane u vestibulu Senata! - ponosno
je rekao Magon. - Otkad postoji, Rim još nikada nije doživeo takav
poraz. Osamdeset hiljada je ostalo na bojnom polju i tri hiljade
zarobljenika. Jedan konzul je ubijen, zajedno sa osamdeset senatora i
dva kvestora, ubijen je i dvadeset jedan vojni tribun, od kojih je jedan
ranije bio konzul, a drugi zapovednik konjice. Ogroman je plen...
Tamo, u peristilu, senatori Kartagine, videćete gomilu od tri merice
zlatnog prstenja sa prstiju rimskih konjanika koji su pali na bojnom
polju.
Magon nije mogao da nastavi, uzvici oduševljenja su prigušili
njegov glas. Klicalo se sa svih strana. Senatori su napuštali i svoja
mesta da bi se njemu približili i ruku mu stisli, da bi se dotakli odeće
Hanibalovog brata.
- Sine Baalov!
- Desno oko Hanibalovo!
- Desnico Kartagine!
Stari Sufet je zahtevao mir.
- Da lije Hanibal u Rimu? - upitao je Hanon.
- Još ne. On je u Kapui, najbogatijem gradu Velike Grčke, lepšem i
bogatijem od Rima. Grad nam se sam predao, dok je desetine drugih
naroda zbacilo rimski jaram.
Hanonovo pitanje je bilo „hladan tuš” u onom opštem zanosu.
Senatori su bili prosto nemoćni, nisu mogli da napadnu onoga koji se
ne slaže s opštim mišljenjem. Nisu znali šta da kažu. Stvarno, šta čeka
Hanibal, zašto je za sobom ostavio Rim i tako daleko otišao na jug?
 - On čeka - odgovorio je Magon sa mladalačkim žarom - da Rim
padne kao zrela voćka. Zar ti, Hanone, koji ništa ne znaš od onoga što
se odnosi na vojnu veštinu, zar ti želiš da učiš Hanibala najtežoj
umetnosti koja postoji na svetu? Zar bi ti hteo da moj brat svoju
pobedonosnu vojsku izloži dugoj opsadi jednog grada koji se najuriš
ne može lako osvojiti? Poznaješ li zidine Kartagine, Hanone? Misliš li
da su zidine Rima slabije? Šta znaš o Rimu? Znaš li ti da je to grad
okružen pustinjom, neplodnim poljima, bez stočne hrane, i bez stoke -
stoka je zatvorena unutar gradskih zidina? Izložiti smrti hiljade
vojnika da bismo osvojili grad koji je već mrtav, koji više nema pluća,
koji više ne diše i sam će pasti, jer će, kad više ne bude imao nijednog
saveznika na koga se može osloniti, ostati potpuno sam. I ti me još
pitaš šta Hanibal čeka!
Hladnokrvno i ne ljuteći se zbog gnevnog mladićevog tona, Hanon
je postavio drugo pitanje:
- A šta onda traži Hanibal?
- Da mu Kartagina pomogne svim raspoloživim snagama. On je
uništio šest rimskih vojski, ali ne bez gubitaka; prešao je Pirineje i
Alpe, ali gubici nisu bili mali. Nema bitke u kojoj se ne gine. On više
nema bojnih slonova; mora da rasipa neverovatnu količinu novca da
bi isplatio vojnike, ili kupio savez sa podjarmljenim narodima. Vojska
se troši, senatori! Prošle su već dve godine otkako se Hanibal bori.
Naši ljudi ne znaju šta znači odmor. Prevalili smo na hiljade milja.
Hanibal od vas traži novac i svežu vojsku.
Sufet se obratio skupu:
- Senat je čuo. Zahvalimo bogovima za ono što je Hanibal učinio za
otadžbinu. Senatori mogu da govore.
Ustao je Imilkon, pristalica stranke Barka. Okrenuvši se prema
Hanonu, ironično ga je pecnuo:
- E, šta još kažeš, Hanone, ti koji si u načelu uvek za ne! Smatraš li
da smo pogrešili kad smo objavili rat Rimu? Da li nam i sada savetuješ
da Hanibala, kao opasnog rušitelja mira, izručimo Rimljanima?
Savetuješ li da bogovima ne odamo zahvalnost zbog izvojevane
pobede? Dede govori! Da čujemo šta će rimski senator kazati u Senatu
Kartagine!
- Ja kažem - rekao je Hanon savršeno mirno - da bih danas
najradije ćutao, kako narodu ne bih kvario veselje. Ali, pošto me jedan
senator pita da li još i sada žalim što je došlo do rata, a i naziva me
rimskim senatorom, prisiljen sam da mu odgovorim. Da, o, Imilkone,
još ja jednako žalim što je došlo do ovog rata, i prekorevaću Hanibala
sve dok ne pošalje glasnike koji će nam javiti da je rat okončan...
- On vam je poručio da je pobedio! - srdito je uskočio Magon.
- Ne prekidaj me, molim te. Ja se radujem vestima koje si nam
doneo i biću srećan ako one doprinesu miru. Ispitajmo situaciju!
Hanibal kaže: „Pobedio sam, uništio sam šest vojski, pošaljite mi nove
vojnike”. On kaže: „Zauzeo sam neprijateljske logore krcate plenom,
pošaljite mi novac i zalihe hrane”. A šta bi ti, Hanibale, tražio da si
pobeđen? Zauzeo si bogatu Italiju, plodnu zemlju gde rađa
najrazličitije žito, a to isto tražiš od Kartagine! Šta bi tek tražio da su
tvoji logori opljačkani?!
Zavladala je duboka tišina. U dubini duše svaki je senator
ponavljao Hanonova pitanja.
- Ti zaboravljaš da se moj brat nalazi daleko od otadžbine, u
neprijateljskoj zemlji, odsečen od svakog snabdevanja! - naljutio se
Magon.
- Dobro. Ali, Magone, odgovori mi: Kada je kod Kane uništena moć
Rima i kada su se svi narodi pobunili, koja su to plemena latinskog
imena koja su prešla na našu stranu? Od onih trideset pet plemena,
koliko ih ima u Rimu, koje je pleme prešlo na Hanibalovu stranu?
- Dosad nijedno, ali... ti zaboravljaš na druge narode. - Sad je
Magonov glas bio mnogo mirniji.
- Razumem. Misliš na Gale, zar ne? Irpini, Bruci, Apuli, Kapuanci,
kojih ima četiri puta više nego što ima ljudi u Rimu i u Eturiji. Ta
koliko bi se vojnika moglo regrutovati među tim narodima?! O,
mnogo, mnogo više nego u Kartagini. A zašto oni ne stupe u
Hanibalovu vojsku? On bi morao da ima ne jednu, već deset vojski! Zar
ti ne misliš, o, Magone, da su se narodi pobunili protiv Rima isključivo
sebe radi i da Hanibalu neće ništa dati? Zar ne misliš da je tako?
- Ja to ne znam. - Magonov je glas sad bio mnogo tiši.
- Zar Hanibal nije poslao izaslanike u Rim da pregovaraju o miru?
Da lije Rim tražio mir?
- Svakako da nije, o, Hanone!
- Mi smo, dakle, još u ratu, iako su prošle već dve godine.
Kartagina je, međutim, posle poraza kod Egada, zatražila mir. A kada
mi sa Rimom nismo mogli da sklopimo mir sada kad smo pobedili, da
li ćemo biti u mogućnosti da ga sklopimo sutra, ako budemo
pobeđeni?
Zbunjeni senatori se se zgledali. Hanon je, nema sumnje, govorio
ono što je bilo cela istina. Pošto mu niko nije odgovorio, on je završio
rečima:
- Eto zašto vam kažem da pobedniku ne treba slati pomoč, s
obzirom na to da je on nama poslao samo sliku varljive pobede.
Nije se čulo odobravanje, samo tihi šapat negodovanja, koje je
Imilkone spretno iskoristio.
- Ono što je rekao Hanon, uopšte ne umanjuje značaj činjenica. Mi
nećemo pobediti ni uz pomoć Brutija, niti uz pomoć Gala, ili Irpina.
Kartagina treba sama da Rim pobedi! Ja predlažem Senatu da se
Hanibalu uputi četrdeset hiljada Numiđana, kao i odgovarajuća svota
novca. Ne zaboravimo da se rat podjednako može rešiti i u Hispaniji,
kao i u Italiji, i neka se, stoga, imenuje jedan diktator, i neka Magon sa
njim krene u Iberiju radi regrutovanja pešaka i konjanika. Rat se
dobija oružjem i novcem, a neka su prokleti svi koji pokušavaju da
oslabe otadžbinu kobnim proricanjem Sibile!
Burno odobravajući, ustala je većina senatora kao jedan:
- Neka bude tako, kao što ti predlažeš, o, Imilkone! Slava Hanibalu,
smrt izdajnicima!

* * *
- Odakle samo uzimaju sve te ljude?
Maarbal je ćutao i gledao u zemlju. Svakog dana u njemu je rasla
srdžba protiv Hanibala, a koju je ionako osećao neprekidno otkad su
krenuli iz Kartagine. Vreme! To je Hanibalov neprijatelj, a saveznik
Rimljana! Ali, zašto da on sad odgovara Hanibalu, kada je taj isti
Hanibal, sve što mu je on dosad savetovao, dočekivao sa prezirom?
- Ti ćutiš? - nastavio je Hanibal. - Znam ja vrlo dobro da ti mene ne
voliš, o, Maarbale, iako si se u ratu pokazao uistinu hrabar. Pred nama
su nove legije. Kažu da je Rim pozvao u vojsku i robove, i robijaše.
Kako se može tako nisko pasti, o, Magone?
- Robovi, zločinci, slobodnjaci... Ipak, Hanibal nije znao šta znači
poraz dok su se legije sastojale od plemića i konjanika!
- Ćuti! Kako se usuđuješ?
 - Govorim istinu. Zar nisi zahtevao, Hanibale, da ti kažem istinu?
Teško je priznati, ali jeste istina: mi smo bili potučeni pod Nolom.
- Smrti mi Baalove! - Hanibalovo lice se smračilo, dobilo čak izraz
svireposti. - Kako su lažljivi i prevrtljivi ovi narodi Velike Grčke! Još mi
neko govori o feničanskoj dvoličnosti! Izigrali su nas. Izgledalo je kao
da će nam kapije širom otvoriti, a u stvari, igrali su sramnu dvostruku
igru. Istovremeno su uputili izaslanike i Hanibalu, i Marcelu,
nameravajući da otvore kapije pred onim ko prvi do njih stigne.
- To je samo jedan beznačajan poraz, Hanibale, ako ga uporedimo
sa Trazimenom i sa Kanom.
- Nemoj, Maarbale, sada i ti da igraš dvostruku igru. Prvo mi
prigovaraš zbog poraza, a onda hoćeš da ga umanjiš. Znam, Nola nije
Kana, ali je to mit koji se srušio, shvataš li? Mit o tome da je Hanibal
nepobediv! Sada oni u Rimu znaju da je Hanibala moguće pobediti.
Najpre im je Fabije Maksim pomogao da to naslute... da, on bi me
svojim stalnim zamaranjem pobedio, samo da senatori nisu bili toliko
ograničeni; sada to potvrđuje Marcelo. Mi, kao i pre godinu-dve, još
skitamo od grada do grada, stalno smo zavarani, izigrani i prisiljeni da
pljačkamo da bismo mogli da preživimo...
- Zašto nisi krenuo na Rim?
- Oh, tako ti Baala, nemoj da mi dosađuješ tvojim jadikovkama! Još
smo suviše slabi. Zar ne shvataš da smo slabiji posle svake pobede?
Italici su mi obećavali čitavu vojsku, a ja sam, eto, Kartaginu morao
moliti za pomoć... Ali, ko je taj ko će imati smelosti da prevali put koji
je Hanibal prevalio?
Maarbal je zatresao glavom:
- Ne očekuj pomoć s te strane, nego sa Sicilije i iz Velike Grčke.
Neka se samo iskrcaju naše legije, neka samo naša flota nadvlada
rimsku, neka padnu Sirakuza i Tarent, i ti ćeš dobiti pomoć koju tražiš.
Ako ti pođe za rukom da sklopiš savez sa Filipom Makedonskim, Rim
je zauvek završio svoje.
Hanibal je tužno klimnuo glavom:
- Sada savetuješ i saveze. To je znak da Hanibal više ne može
pobediti sam. Zar ne? Ti si jednom rekao da je pravi trenutak već
prošao.
- Vreme radi za Rim, vreme radi za Hanona. Pobeda i sreća su
bliznakinje, ne ščepaš li ih za kosu čim te dodirnu, zauvek si ih
izgubio!
- Još nije kucnuo Hanibalov čas. Hispanija! To je naš udarac u
slabinu! Novac i ljudi. Neka se Hazdrubal samo sjedini sa Hanibalom, i
Italija će biti naša!
- Zar si izgubio nadu da će se pobuniti saveznici latinskog imena?
- Ne mogu oni da se bore za Hanibala! Oni se bune protiv Rima, ali
meni ne daju ni jednog jedinog vojnika. Strahuju da se bore rame uz
rame sa Numiđanima i Mauritancima jer su ovi crni! Ti bi hteo da
krenem na Rim. Ali ja ti kažem da nam, dok bismo mi opsedali Rim,
nijedan italski narod više ne bi dao nijednu mericu žita, nijedna kola
sena.
- Kakav je tvoj plan za zimu?
- Postoji samo jedan grad koji nam je odan, koji nam može
obezbediti željeni odmor i dati potrebnu hranu: Kapua.
Maarbal je opet zavrteo glavom:
- Ti ćeš Rimljanima omogućiti predah od najmanje šest meseci.
Previše!
- Oni će još pre toga čuti za Hanibala. Stanovnici Acere su pružili
konzulu utočište dok je išao prema Noli. Spaliću Aceru i sravniti je sa
zemljom!
U vojsci je sada vladalo sasvim drugo raspoloženje nego posle
pobede kod Kane. Išli su, ali je to bio nemi marš, više se nisu čule
pesme prepune zanosa u kojima se slavi pobeda. Šta hoće Hanibal? Šta
čeka? Vojnici nisu mogli da mu postavljaju pitanja, ali su zato ta
pitanja u sebi izgovarali. Ponovo marširati i juriti od jedne pljačke do
druge, od jedne do druge odmazde. Već su bili umorni i od marša, i od
novih legija na koje stalno naleću. A zar im starešine nisu svaki put
govorile da Rim nema više legija? Zar je moguće da Rim ima vojnika
čak i posle onog pokolja kod Kane?
Umesto na obećane prelepe gradove u kojima se može odmarati i
uživati, nailazili su samo na mračne klance koji ulivaju strah. Posle
Trebije, punski vojnici su pevali: „Rim, Rim, za nas tamo više nema
kapija!” Tako su pevali i posle Trazimena, tokom trodnevnog marša. A
sad su ih, evo, ponovo poveli kroz planinske, teško pristupačne
klance, kako bi ponovo otimali da bi živeli i da se nikada ne odmaraju
na istom mestu duže od dana.
„Rim, Rim, za nas tamo više nema kapija!” - pevali su i posle Kane.
Držali su ih zatvorene u njihovom logoru, ali su oni videli kako se
Kartalon, zelen u licu, vratio sa onim izaslanicima zarobljenicima.
Zatim su ponovo krenuli, ali ne putem koji vodi u Rim. Jedan veliki
grad, okružen visokim zidinama, koji se uzdizao ispred penušavog
mora, pojavio se jednog dana pred njihovim očima: Neapolis.
Hanibal je zamišljeno posmatrao zidine, a onda je, ne opsedajući
grad, krenuo dalje sa svojom vojskom.
Zatim su čuli kako im u susret ide neki konzul - zar još jedan
konzul? - pa ih poveli do gradića pod čijim su zidinama ostale gomile
mrtvih: Nola. A videli su i to kako je konzul požurio iz grada, uništio
Maarbalovu legiju i nesmetano prokrčio sebi put.
Sada je trebalo da zapale i opljačkaju još jedan utvrđeni grad,
njima nepoznatog imena Acera... Zašto, pitali su se punski vojnici.
Kako se prvi sneg već beli po planinskim vrhovima, znači da ni ove
godine oni neće poći na Rim!
Kapua! Kapua! To je ime sad svakodnevno odjekivalo u ušima
premorenih vojnika. Kapua, grad uživanja, grad u kojem će konačno
moći da spavaju, i da se odmaraju, i da piju penušavo vino; Kapua,
koja se ponosi ženama od kojih nema lepših u čitavoj Velikoj Grčkoj.
Senatori su izašli da ih dočekaju.
- Što te nema tako dugo Kako te dugo nema, o, Hanibale!
- Ono što mi možemo da ti pružimo, ne bi mogao ni sam Rim!
- Ti ćeš od Kapue napraviti prestonicu Italije!
Pred očima Numiđana, Mauritanaca i Feničana pojavio se, i zadivio
ih, grad njihovih snova, prvi grad uživanja koji je Italija ponudila
osvajačima. Toliko su išli, toliko su puta pobeđivali, a sve zato da ne
vide ništa drug osim utvrđenih naselja od sivog kamena, opasanih
kiklopskim zidinama, sa kućama od mrkog kamena, i sa kojekakvim
kulama i nasipima, mala mesta slična tvrđavama, kao što su Taurinija,
Bononija, Fezula, Klusijum, Kanusijum, Kasilinum. A gde su bili ti
gradovi od mermera i zlata o kojima su govorile njihove legende?
Sada su, prvi put, videli pravi grad!
Ugledali su Forum, sav od čistog mermera, ukrašen brojnim
statuama; hramove koji sijaju na suncu, vrtove, čitave šume palmi i
bazene u kojima se preliva uvek sveža voda; narod, odeven u najfinije
i, kao sneg belo platno, i žene cvećem okićene.
Putevi kojima su išli pobednici, bili su posuti cvećem; cveće ih je
zasipalo sa terasa; lukovi, sačinjeni od cveća, krasili su ulice; iz
hramova su im u susret dolazili sveštenici boga Marsa, Saturna i
Jupitera i u rukama nosili palmine grančice, i spuštali ih pred
Hanibalove noge.
- Ave, oslobodioče!
- Ave, pobedniče!
- Osvetniče!
- Biču Rima!
Narod se izmešao sa vojnicima, zaustavljao ih i odvodio u krčme u
kojima je teklo belo i slatko vino; u čast Venere i Apolona na
peristilima su igrale mlade igračice; odjek truba, nežni zvuci harfe i
nevidljivih „sistra” koji lebde u vazduhu ispunjenom mirisom ruža.
Pevači su improvizovali stihove pred Hanibalom, a on je, zadovoljan,
slušao i smešio se, iako nije razumevao ni jednu jedinu latinsku reč.
U tebi je hrabrost Atrida,
U tebi je hrabrost nepobedivog Ahila;
O, novi Eneju, Didoninog plamena,
Besmrtni sine!
- Šta kažu ovi starci, koji imaju lovor-vence na glavama? - šapatom
je Hanibal upitao Maarbala; znao je on da ovaj razume nešto latinski.
- Božanski Hanibale, upoređuju te sa Agamemnonom, Ahilom i
Enejom, i pevaju da potičeš od Didoninog plemena.
- Šta misliš, jesu li su te hvale iskrene?
- Zaslužio si ih, o, gospodaru.
- Milije mi je što sam Hanibal. Voleo bih da vidim kako bi
Agamemnon i Ahil prešli preko Alpa i Pirineja. A ti, Maarbale, zašto si
tako sumoran na današnji radostan dan?
- O, Hanibale, mislim na Aleksandra u Babiloniji i u Persepolisu, i
na onu staru priču koju su pričali u Tiru! Priča je o džinu koji se zvao
Samson; ukrotila ga je žena koja se zvala Dalila.
- Ti, dakle, smatraš da ja ovde moram naći svoju Dalilu? Umiri se.
Hanibal se još kao dečak na Baalovom žrtveniku zakleo
najzavodljivijoj ženi koja postoji. Ta se žena zove Osveta. Zakleo sam
se bogovima da ću večno mrzeti Rim i utrošio sam ceo svoj život,
samo da bih ostao veran svojoj zakletvi. U Hanibalovom srcu nema
mesta za dva gospodara. U njemu vlada ili mržnja, ili ljubav.
 - Ne plašim se ja za tebe. Ovaj grad je lep, čak suviše lep, ima
izvanredno blagu klimu, pun je svetlosti, blista se poput Baalovog
hrama. Plašim se da on za tvoje vojnike ne postane neka kobna
Astarta!
- A ti bi hteo da oni stalno ratuju, da su u stalnom pokretu, i da
gladuju? Kada smo polazili iz Hispanije, obećao sam im da ću ih
odvesti u najbogatiju i najlepšu zemlju na svetu. Dosad nisam mogao
da održim obećanje, ali su me oni svojim prekini pogledima na to
neprestano podsećali. Ne može se uvek ratovati.
- To je tačno, ali je trebalo najpre pobediti!
- A zar Hanibal nije pobedio?
- Odmah! Neprijatelju se ne sme dozvoliti da predahne. Pamti:
vreme je samo jedno. Samo je jedan trenutak.
- A moje je vreme već prošlo. Hoćeš li to da kažeš?
- Neka ti bogovi budu milostivi, Hanibale. Dosta o tome. Vidiš li?
Narod gleda u naša namrštena lica i iz toga izvodi loše zaključke.
Moramo se osmehivati.
Kartaginjani, Iberi, Numiđani, Mauritanci, svi su se smešili, i tako
čitave jedne zime, i jednog proleća, u tom mermernom gradu koji kao
da je bio stvoren za osmeh. To nisu bili više vojnici nego feničanski
moreplovci, bogati trgovci iz Tira koji su sve zaboravili i sada - samo
uživali. Na sve su zaboravili u tom čarobnom gradu: na prošlost,
vreme, pretrpljene muke, prolivenu krv, grozne pljačke i požare. Iz
Kartagine su stigle lađe natovarene zalihama hrane i talentima. Tekle
su reke srebra i zlata, baš kao i vino. Stari Hanibalovi ratnici stigli su
konačno u Elizejska polja, kako im je njihov vojskovođa i obećavao;
konačno su osvojili besmrtnost bogova.
XVI

SIRAKUZA

Sirakuza je potonula u tamu i tišinu.

Trube koje objavljuju promenu straže, zatrubile su još jednom sa
bastiona Arkadine. S vremena na vreme začuli bi se i duž čipkastih
zidina širili, otegnuti i zlokobni uzvici stražara.
U najvišem delu tvrđave, u prostranoj i strogo radnoj sobi, skoro
potpuno zakrčenoj velikim pergamentima, gomilama savijenih
papirusa i raznim naučnim instrumentima na ogromnom stolu, sobi
koja je bila osvetljena uljanom svetiljkom, bdela su dva čoveka.
Jedan je bio srednjih godina, smeđe kose i čvrste građe, sa očima
kao gar crnim i nemirnim; drugi je bio star, dugi pramenovi sede kose
njemu su padali do ramena, a na vrhu je imao ćelu; čelo mu je bilo
široko i veliko, a pogled dubok i zamišljen. Prvi je nervozno koračao
gore-dole, držeći ruke prekrštene na grudima. Starac je, pak, sedeći za
stolom, zadubljen u zamršene algebarske račune, na ploči od škriljca
nervozno beležio neke koeficijente. Onaj koji je hodao, s vremena na
vreme bi se zaustavio pokraj stola i pogledao onog drugog koji, kao da
uopšte nije ni primećivao njegovo prisustvo. Onda bi ponovo počinjao
da hoda po sobi, naglo i nestrpljivo odmahujući glavom. A kada mu je
ćutanje postalo preteško, prestao je da hoda, naslonio se na sto, tako
da mu je lice obasjala svetlost lampe.
- Reklo bi se, o, Arhimede - izgovorio je tiho, glasom koji je
podrhtavao - da je za tebe sve što se dešava manje značajno od tih
tvojih računa, izgleda da ne zapažaš čak ni moje prisustvo. To me ljuti!
Starac je lagano podigao glavu, zagledajući se u onoga koji mu
govori.
- Ti bi se, Epikide, tome morao radovati - rekao je tiho - jer moje
ćutanje služi na korist onome što me okružuje, ne bi smeo da me
okrivljuješ da ja za sve to ne marim.
 - Ćutanje, Arhimede, ne rešava nikakve probleme.
- Naprotiv, ono ih sve rešava - mirno je uzvratio starac - bar što se
mene tiče. Razlika je samo u tome što nas dvojica nameravamo da ih
rešimo svaki na svoj način: ti oružjem, a ja računima.
- Meni bi, ipak, bilo milije kada bi ti hteo sa mnom da razgovaraš i
o stvarima koje se ne tiču tvojih računa; problem koji nas muči ne
može se u celosti rešiti pomoću računa, a oružjem bi se mogao
potpuno rešiti.
- Ja nisam ratnik, već naučnik.
- Ti si najpametniji čovek, ne samo u Sirakuzi već, možda, i u
čitavoj Italiji i Grčkoj; ti možeš da raspravljaš ne samo o nauci, nego i
o svakoj drugoj disciplini.
- Ako želiš da mi postaviš neko pitanje, slušam te.
- Šta ti misliš o onome što se dešava u Italiji?
- Zar ja imam vremena da se bavim onim što se dešava u Italiji?
Tebi je sve to dobro poznato, i ja neću da mislim o tome.
- Otkad je Hanibal prešao Alpe i krenuo protiv Rima, ulazimo već u
petu godinu rata. Nemoguće je da to ne znaš?
- Već u petu godinu? Kako sve juri oko nas! Ali, ne žalosti se: vreme
uvek radi za onoga ko je najizdržljiviji, ko je najuporniji.
- A ko je uporniji? Hanibal, ili Rim?
- Onaj koji lakše podnosi kobne udarce sudbine.
- Znači, Rim. A misliš li da se jedan grad može sam odupreti tolikim
neprijateljima? Rim vodi rat u Hispaniji; Rim vodi rat na Siciliji, i na
Sardiniji, u Italiji, Grčkoj, na moru, na zapadu i na istoku. U srcu
njegove zemlje nalazi se pobedonosni Hanibal, na jugu Kartagina sa
svojom flotom, na istoku Filip Makedonski.
- I ne gubi hrabrost.
- Moglo bi se skoro reći kao da se bogovi za njega bore. Izgubio je
sve bitke, uništene su mu sve legije, ali nije pokleknuo. Hanibal se iz
neobjašnjivih razloga zadržava daleko od njegovih zidina. Zašto? To je
ono što se ja pitam, ali ne nalazim odgovor. Očekujem odgovor od
mudraca nad mudracima.
- Zar misliš da sam ja u Hanibalovoj glavi? Kad ne mogu da izađem
na kraj s nekom računskom operacijom, ja ne ostajem u tome uporan,
ne bavim se uzaludnim preračunavanjem, već se pitam zašto ne mogu
da izađem na kraj s tim računom i nastojim da pronađem uzroke.
Kada pronađem uzrok, onda nastojim da ga otklonim; ako mi to pođe
za rukom, račun je za tri četvrtine rešen. Dakle, ako Hanibal ne ide na
Rim, mora da ima nešto što ga sprečava da to učini: ili bogovi tako
hoće, a onda su svi napori uzaludni, ili su posredi ljudski razlozi, a
onda čovek mora biti ratnik da bi to shvatio.
- Ja sam ratnik, ali ne mogu da pronađem nikakav razlog. Šta je
stajalo između Hanibala i Rima posle Kane? Ništa. Ipak, on je oklevao
pred beznačajnim, utvrđenim gradićima i zamarao vojsku stalnim
marševima, kako bi je zatim još više oslabio za vreme onog odmora u
Kapui, koji je za njega postao fatalan.
- To dokazuje da Hanibal nije savršen čovek. Nema savršenih ljudi.
Kada bi ljudi bili savršeni, bili bi bogovi. Ali, reci mi, Epikide, zašto
smo mi između Rima i Kartagine odabrali Kartaginu?
- Jer je Rim samo čekao da pronađe neki izgovor pa da zbriše
slobodu Sirakuze.
- A da li će joj Kartaginjani dati slobodu?
- Ne znam, ali znam da će Sirakuza, u svakom slučaju, umeti da je
odbrani_od bilo kog ugnjetača. Slušaj me: ako se moji računi ne
razlikuju suviše od tvojih, oni mi kažu da će Rim biti silom prilika
pobeđen jer je broj njegovih neprijatelja svakog dana sve veći. Mislim
da se Hanibalova taktika sastoji u tome da sve saveznike, jednog po
jednog, odvoji od Rima i da potom, kao pobednik, nasrne na izolovani
grad. Sada je osvojio Tarent. Ta će mu pobeda omogućiti slobodu
akcije na moru. Flota Kartagine će sad moći da pristane negde u svako
doba. Kad bi pala Sirakuza, Rimljani bi od nje napravili bazu protiv
Tarenta. Eto, Arhimede, ja ti kažem kakva je danas situacija između
Rima i Kartagine. Hanibal čas pobeđuje, čas je pobeđen. Nema više
velikih bitaka kao kod Kane. Stalno se vode manji, nerešeni sukobi.
Rim već ima osamdeset novih legija; pripremljeno je dve stotine novih
lađa; u Hispaniji pobeđuju Rimljani; na Siciliji čas jedni, čas drugi; Filip
Makedonski se priprema za pomorsku ekspediciju. Mi smo pod
opsadom konzula Marcela. Sad, Arhimede, čekam šta ćeš mi ti reći.
Starac je slušao, mirno se osmehujući i polako gladeći sedu bradu.
Činilo mu se kao da čuje nešto što mu je do sada bilo potpuno
nepoznato, a možda je i stvarno to prvi put slušao: svet tog neobičnog
čoveka bila je samo Sirakuza, i skoro uvele samo njegova radna soba.
- Ti bi, Epikide, hteo da ti kažem da li će pobediti Rim ili Kartagina,
a ja ti odgovaram da nemam podesnih koeficijenata za takav račun.
Već sam ti rekao da vreme radi za onoga ko je u stanju više da
podnese, ali ne znam ko je dosad više podneo, Rim ili Hanibal. Ali, ako
želiš da govoriš o ovom gradu koji nas dvojica branimo, kažem ti
sledeče: budno pazi ne na vojnike, već na narod, na izdajnike i na
ljude sumnjivog porekla. Jedan jedini izdajnik može učiniti da padne
grad koga ni hiljade ljudi ne bi moglo da osvoji. Dovoljan je jedan
crvotočac da se sruši cela zgrada. Ja se borim, ti se boriš, ja svojom
mehanikom, svojim oružjem. Ja mogu da uništim rimske lađe svojim
strojevima za bacanje kamenja, svojim ratnim strojevima u obliku
kandži; mogu da ih spalim svojim sabirnim ogledalima, ali se ne
plašim rimskih lađa i pokretnih kula, ne plašim se jurišanja na zidine.
Plašim se onog čoveka koji u dvanaestom času polako otvara mala
vrata i oprezno uvodi malog trojanskog konja.
Epikid je sa strahom pogledao u naučnika. Tražio je on od njega
savet, a ne proročanstvo. Sada mu je, međutim, proročanstvo koje nije
tražio, zaličilo na kobni predznak.
Približio se velikom balkonu koji je vodio duž čitave kule i
zagledao se u tamu.
Daleko, daleko u pravcu juga, na moru su žmirkala svetla. To je
bila Bomilkarova flota Kartagine, koju su suprotni vetrovi sa Levanta
već nekoliko dana zadržavali na pučini.
Epikid je ta svetla pokazao Arhimedu:
- O, mudrače, evo šta može rešiti sudbinu dveju imperija. Vetar koji
duva sa istoka, umesto da duva sa zapada. Bomilkarova armada jedri
prema vetru, pod zaštitom rta Pakino, i plaši se da se ne sukobi sa
Rimljanima jer smatra da je vetar za nju nepovoljan. Bomilkar za nas
predstavlja ili pobedu, ili poraz. Ako on stigne u Sirakuzu, imaćemo
hrane u izobilju; ako uništi rimsku flotu, Marcelo će biti primoran da
digne opsadu, kako se ne bi našao između naših i kartaginskih snaga.
Odlučio sam da noćas što pre dignem sidro i otplovim, kako bih stigao
Bomilkara.
- A šta ćeš time postići? Možeš li narediti vetru da duva sa istoka,
umesto sa zapada?
- Plašim se da Bomilkar ne vrati armadu u Kartaginu, to bi za nas
značilo propast.
- A ako se on upusti u borbu i bude pobeđen, zar i to neće biti
propast?
- Čemu se onda ti nadaš, šta će spasiti Sirakuzu?
- Sirakuzu će spasti naše oružje, naša hrabrost, inteligencija,
upornost. Ne uzdam se ja u Hanibala! Sudeći po onome što sam čuo,
smatram da vreme ne radi za njega. On je prisiljen da igra neku čudnu
igru održavanja ravnoteže. Danas mu se preda jedan grad, a sutra se
drugi pobuni protiv njega. Zauzeo je Tarent, ali će, možda, izgubiti
Kapuu. Mi vodimo rat zbog nas, a ne zbog Hanibala.
Arhimed nije ništa odgovorio. I dalje je posmatrao more u pravcu
Pakina, posmatrao je zvezde koje su polako klizile po velikoj osovini
sveta.
- Gase se Veliki i Mali Medved - izgovorio je tad Epikid tiho, kao da
govori samom sebi, ili se obraća noćnoj tami. - Moram što pre dići
sidro i otploviti. Ako se vratim kao pobednik, Sirakuza će biti
slobodna; ako se ne vratim, braniće je moje vojne starešine, moji
vojnici i tvoj genije, o, Arhimede!
Rekao je to Epikid i naglo izašao.

* * *
U podnožju Arkadine, neosvojive tvrđave Sirakuze, borba je
besnela kao razbuktali požar.
„Onaj što noću otvara mala vrata i uvodi malog trojanskog konja”,
kako je to Arhimed proročanski predskazao, izvršio je svoje delo.
- Proklet bio, Hispanče Meriko, koji si prodao Sirakuzu za pregršt
ta lenata! - vikali su branioci tvrđave.
Sirakuzu nije bilo moguće drugačije zauzeti, osim izdajom. Bila je
opasana trostrukim prstenom zidina, a u središtu svakog pojedinog
prstena nalazila se po jedna neosvojiva tvrđava koju su štitili rovovi,
kule i utvrđenja. Sirakuza nije bila grad koji se može zauzeti jer je
svaki deo bio grad za sebe, nova tvrđava, tako đa bi neprijatelj, čak i
kad bi prodro u Sirakuzu, bio izolovan, stajao bi uvek iznova pred
novim utvrđenjem.
Arkadina je, međutim, bila pravo srce grada.
Neprijatelj protiv koga je trebalo boriti se nisu bile ni Marcelove
legije, niti flota Apija Klaudija, već pojedine stranke. Neki su ljudi noću
mogli izlaziti van gradskih zidina i odlaziti u Marcelov logor, kako bi
tamo pregovarali o uslovima predaje, prijateljstva ili saveza.
 Jedne burne, mračne noći, u rovovima prvog kruga, vodio se čudan
razgovor između dvojice muškarca.
- Rim predstavlja sve što je veliko. Ne zaboravi, o, Meriče, da se ti,
koji si se kao i ja rodio u Iberiji, nečem značajnom možeš nadati
jedino od Rimljana. Scipioni odnose pobedu za pobedom, Hanibal,
međutim, da bi se spasao, mora stalno da smišlja kako i šta da radi.
Poremećena je ravnoteža. Trijumfovaće Rim, a ne Kartagina.
- Ko si ti što mi tako govoriš?
- Iz tvoje otadžbine sam; nije važno kako se zovem. Čemu se ti
nadaš, zatvoren u ovom gradu i s mora i s kopna, u ovom gradu koji
nije tvoja otadžbina?
- Epikid, koji je polagao nade u Bomilkara, nije se vratio.
- Neće se ni vratiti. Video si: Bomilkar nije prihvatio bitku;
pobegao je pred malobrojnijom rimskom flotom i sakrio se u Tarentu.
Sada Tarent koristi zalihe hrane koje su bile Sirakuzi napmenjene, a
vojnike je uzeo Hanibal.
- Šta imaš da mi kažeš, šta mi poručuje Marcelo?
- Da ti izvršiš svoje obećanje, a on će izvršiti svoje. Slušaj, ti
zapovedaš onim delom koji se proteže od izvora Aretuse do
pristaništa; sutra uveče pristaće jedna Marcelova galija i iskrcati ljude.
Ti ćeš biti tamo, otvorićeš vrata, i Arkadina će biti zauzeta. Čim padne
Arkadina, predaja Sirakuze će postati pitanje dana.
- Biću tamo. Ali, ne zaboravi: ako me Marcelo prevari, to će biti
moja smrt.
- Ako ti ne prevariš, neće ni rimske legije tebe prevarati. Prevariš
li, znaj da ćeš onog dana kad grad bude zauzet, konzulovu milost
zalud očekivati.
Taj razgovor vodio se noću pored rova tvrđave Naso. Dok je gore
visoko, u Arkadini, Arhimed razmišljao, dotle se u njenom podnožju
„onaj koji otvara mala vrata” pogađao oko sudbine Sirakukuze.
Borba se sada vodila u podnožju Arkadine. Rimljanima je bilo od
koristi što su tako iznenada napali, ali se tvrđava žestoko branila; Nasi
su dolazili kao pojačanje, tako da je bilo moguće da se neprijatelj
izbaci iz tog kruga, ali je iznenada stigla vest da je tvrđava Naso
opkoljena i da je, pošto su je branioci napustili, zauzeta.
Među braniocima se razlegao uzvik:
- Meriko je prešao na stranu Rimljana!
 I zaista su videli kako iberska kohorta najednom spušta svoja
bojna obeležja i kako vojnici trče ka legionarima sa rukama uvis
uzdignutim.
- Izdaja! Izdaja! - vikali su.
S vrha tvrđave je odjekivala truba, pozivala na okupljanje. Verni
branioci Sirakuze, okrenuti ka neprijatelju, borili su se i polako
uzmicali. U pozadini su vladali nesloga i metež. Govorilo se o predaji,
deo garnizona klicao je Marcelu, birali su izaslanike, nameravajući da
ih upute konzulu.
- Spasimo naše žene! Naše sinove! - vikali su.
Sirakužanin Otacilije popeo se do sobe u kojoj je bio Arhimed koji,
nagnut nad svojim računima, po svoj prilici, nije čuo ni zveket oružja.
- Spašavaj se, gospodaru! - upozorio ga je ratnik. - Arkadina samo
što nije pala!
Arhimed ga je potpuno mirno pogledao:
- Šta? Znači da je „onaj koji otvara mala vrata” obavio svoj posao.
- Izdao nas je Hispanae Meriko, prišao Rimljanima. Pala je tvrđava
Naso; pogađaju se o predaji Arkadine. Možda će gornji deo grada još
moći da se odupre.
Arhimed se osmehivao:
- Gde je Epikid?
- Tebi je, gospodaru, vrlo dobro poznato da je on stigao
Bomilkarovu flotu i da se više nije vratio.
- On je bio od onih koji su se nadali da će tuđin spasti otadžbinu.
Ali, zašto ti remetiš moj mir?
- Opasnost je velika.
- Kula je neosvojiva. Da li još imaš vojnika koji su li odani?
- Sa mnom je još hiljadu Sirakužana koji su se zakleli da će izginuti.
- Tražim od tebe osam dana; da li mi možeš dati osam dana?
- Jamčim za svoje ljude, ali ne i za građane. Ako se građani pobune,
grad je izgubljen.
- Ja tražim samo osam dana. Ako su moji računi tačni, ogromno
sabirno ogledalo koje ću postaviti na najvišu kulu tvrđave pretvoriće u
prah i pepeo sve lađe u luci, pa i čitavu flotu, legiju, samo ako ja to
budem hteo. Idi i objavi narodu Sirakuze da je otadžbina sigurna dok
Arhimed diše.
- Ipak, gospodaru...
 - Idi, požuri. Sa svojim ljudima zauzmi kulu i ništa se ne plaši. Kroz
osam dana, u Sirakuzi neće ostati ni jedna rimska lađa, niti jedna
centurija.
Zapovednik je izašao, u neverici odmahujući glavom. Ne, sve je
izgubljeno! Jedan jedini čovek ne može ništa sam protiv celog naroda,
premorenog ratom i oskudicom, razmišljao je. Onda je ratnika skoro
povukla bujica građana i vojnika koji su ulazili i izlazili kroz kapije
tvrđave. Sada se samo tu i tamo vodila borba na zidinama Arkadine.
Izaslanstvo, sastavljeno od građana i vojnika, tad je već bilo stiglo do
Marcelovog šatora, kako bi izmolilo zaštitu i milost i grad spasio od
pljačke.
- Šta radiš, zašto se ne boriš? - upitao je zapovednik starog
veterana koji je nekad bio veoma odan kralju Geronu. Stari vojnik je
uzdigao ruke put neba.
- Čemu se još nadaš, o, gospodaru, kada su pali već i Arkadina, i
Naso.
- Gde je moja kohorta?
- Više od polovine tvojih zakletih oklopnika izginulo je, gospodaru,
na zidinama; druge su sa sobom odvukli begunci.
Zapovednik je poslednji put podigao glavu kako bi još jednom
video veliku kulu u kojoj je ostao čovek veran svome snu o pobedi; on
je tražio još samo osam dana da bi oslobodio grad od neprijatelja.
- Da je Sirakuza imala samo deset vojnih starešina Arhimedova
kova, nikakva snaga na svetu ne bi mogla osvojiti Sirakuzu!
Posle tih reči prepunih očajanja, zapovednik je, sa sabljom u ruci,
na čelu malog odreda jurnuo prema velikoj kapiji, kroz koju su u
gomilama prodirali rimski legionari.
Trube su sad ćutale. Pošto su uništili i rasterali i poslednje
branioce, željni osvete i pljačke, legionari su se raštrkali gradskim
ulicama, neprestano vičući. Konzul je svečano ušao u grad okružen
pretorima i tribunima, jašući na svom konju.
- Postavite straže ispred kuća onih koji su bili verni Rimu! -
naredio je. - Poštedite starce, žene i decu! Spasite velikog Arhimeda!
Centurioni su ponavljali zapovesti, zavaravajući se da će ih
legionari, koji više ne raspoznaju ni bojna znamenja, niti mare za
zapovesti, čuti i poslušati.
- Poštedite velikog Arhimeda! - vikali su.
 Mnogi vojnici ponavljali su kao u horu.
Tokom celog dana gradom su odjekivali, na jednoj strani uzvici
oduševljenja pobednika, a na drugoj jauci pobeđenih. Ponegde je
besneo požar; tela poginulih i vojnici koji su vukli svoj plen skoro su
savim zakrčili ulice. Zapovesti centuriona, pretora, i samog konzula,
nisu se mogle čuti u užasnoj gužvi. Niko više nije bio u stanju da zadrži
vojnike: preplavili su oni i pljačkali hramove, obarali i uništavali
kipove bogova od zlata, slonove kosti i srebra, i međusobno ih delili.
Kuće su bile preplavljene vriskom. To su vojnici mučili i ubijali
građane koji nisu želeli da otkriju mesta na kojima su sakrili svoje
dragocenosti. Jedva i sa teškom mukom, spasavane su kuće pristalica
Rima.
- Spasite prijatelje! Poštedite velikog Arhimeda! - vikali su pretori i
centurioni.
Neki od vojnika, već pijani, ponavljali su te rečenice i pri toni se
glasno smejali.
- Veliki Arhimed? A, ko ga poznaje?
Jedan vojnik latinskog imena uveče je u vrtu Arkadine naišao na
skromnog starca koji je sedeo na mermernom stubu i u prašini crtao
neke čudne znake.
- Grk, Kartaginjanin ili Rimljanin?
Vojnik se zaustavio u nedoumici.
- Kako ti je ime? - upitao ga je. Sećao se zapovesti da se poštede svi
koji na pitanje odgovore na latinskom jeziku.
Ali, onaj sedi čovek je samo ćutao, ne prestajući da šara svoje
znake po prašini.
- Zar me ne razumeš? - naljutio se vojnik. - Poštedeću te ako si
Latin, a ako si barbarin, ubiću te.
Starac ni glavu nije okrenuo. Bio je potpuno zadubljen u svoju
dečju igru krugova, uglova i čudnih znakova. Mrmljajući, izgovarao je,
pri tom, nerazumljive reči. Vojnik ga je drmnuo za rame; čovek je
podigao glavu i zagledao se u njega svojim široko otvorenim, strašnim
očima koje su ličile na oči nekog ko je sišao s uma.
- Eureka. - prošaputao je.
Istog trenutka upro je prstom u vojnika, a onda produžio da šara
one znake po prašini.
Vojnik ga je na to udario sabljom. Starac je pao licem okrenutim ka
zemlji, i tu ostao - nepomičan.
- Neka ide u pakao ovaj stari veštac. - promrmljao je vojnik, plašeći
se magije koju je, bio je on u to ubeđen, taj starac na njega sigurno
bacio.
Arhimed je ostao sam pod senkom Arkadine, sa koje je, poput
novog Zevsa, nameravao da gromovima zaspe neprijatelje svoga
grada. Ostao je tu sa svojim snovima, a krv se oko njegovog tela širila
poput neobičnog, purpurnog plašta.
U zoru, tako nepomičnog, u istom položaju, našao ga je konzul
Marcelo. Taj surovi ratnik koji je ne trepnuvši okom gledao pokolj
hiljada ljudi, koji je ostajao ravnodušan pred jaucima žena i dece i
mirno posmatrao kako vatra uništava bogatstvo jednog od naj lepših
italskih gradova, taj ratnik je sada glasno zaplakao pred tim,
poštovanja vrednim starcem koji se, kako je izgledalo, još i tada
osmehivao čudesnim utvarama svojih računa u prašini.
XVII

PRED RIMOM

- Šta sad nameravaš, o, Hanibale?

- Stalno ti, o, Maarbale! E, zbilja si ti oličenje Kartagine! „Šta sad
nameravaš o Hanibale?” A šta bi ti to hteo od Hanibala? Svakog dana
po jednu novu pobedu? Da svakoga dana osvojim po jedan Rim? Pitam
se, da li si mi prijatelj, ili neprijatelj?
Maarbal je slušao, ne menjajuči izraz lica, istovremeno i
podmukao, i tmuran, i rasejan. Nije on voleo Hanibala. Pokatkad se
pitao da li je posredi mržnja, ili zavist, ali je, ipak, divljenje prema
vojskovođi ponekad bilo jače od svakog drugog osećanja. U Kartagini
su ga sa Hanonom vezivale krvne veze; kao vojnik se zakleo Hanibalu
na vernost, ali je uvek bio spreman da zapazi i na licu mesta istakne
sve njegove nedostatke i svaki njegov neuspeh. Sve Maarbalove
predrasude, i sva zloba, iščezli bi, međutim, da je Hanibal ostvario
čudo i prisilio Rim da poklekne; da je video kako i taj grad,
Hanibalovom zaslugom, nestaje u plamenu. Sablast dugog i
nesigurnog rata, možda čak i potpuni poraz, sada su ga ispunjavali
strahom i užasom. Kao naprasit čovek, a nesposoban da rasuđuje, on
je video samo neposredan uspeh, i to samo onaj koji se postiže silom.
Hanibalovo oklevanje smatrao je za grešku. Nije bio stvoren za
nesigurne saveze, nije shvatao politiku koja ide na to da povezuje, ili
koja pobeđuje bez upotrebe oružja. Rim se dva puta nalazio u
Hanibalovoj vlasti, trebalo je da on samo ruku ispruži, smatrao je
Maarbal. Prolazio je, međutim, mesec za mesecom ispunjen
marševima, pokretima i bitkama sa nesigurnim ishodom. Trošili su
vreme, jurišali i pljačkali nimalo značajne utvrđene gradove. Ponekad
su ih poražavali čak i mali gradovi. Zar je Hanibal na taj način hteo da
osvoji Rim?
- Ja sam ti prijatelj i divim ti se, ali, kako sam ti već govorio i posle
Trazimena, i posle Kane, ti ne umeš da iskoristiš pobedu!
- Ima pobeda i... pobeda. Jedno je Maarbalova pobeda, a drugo
Hanibalova. Ti odnosiš pobedu jurišajući na čelu tvojih Numiđana,
razgoneći neprijateljsku vojsku kao što severac razgoni suvo lišće. Ali
se suvo lišće ponovo skuplja, kao što su to uradili i Rimljani posle
Trazimena i Kana. A znaš li kakva je Hanibalova pobeda? Sputati
vetrove, a ono suvo lišće na zemlji popaliti. Rim se ne može uništiti
kao gomila lišća; Rim je moguće uništiti samo ako mu oduzmemo
vazduh koji diše.
- Neka bogovi daju da ti, kao novi Eol, sputaš vetrove kojima on
diše.
- Još i more. Oduzeti Rimu pristaništa i postići da lađe Kartagine
ponovo zagospodare našim morem. Bili smo pobeđeni kada je Rimu
pošlo za rukom da potuče našu flotu kod Egada i oduzme nam Siciliju i
Sardiniju. Pitaš me zašto posle Trazimena i Kane nisam odmah pojurio
protiv Rima. Ja sam ti na to pitanje već odgovorio više puta: Rim se ne
može zauzeti na juriš! Rim može godinama da izdrži opsadu, ali naša
vojska ne može tako dugo da logoruje u Agru, zbog pustinje iza njenih
leđa, kao ni zbog rimske flote koja gospodari morem Neapolisa,
Alizena, Tarenta i Mesane. Mi bismo opsedali Rim, ali bismo i sami
istovremeno bili opsednuti. Tako sam ti govorio. Zato sam svog brata i
poslao u Kartaginu, da traži tamo žito, zlato, vojnike i lađe.
- A šta si postigao? Naša flota je svaki put na moru potučena.
Izgubili smo Sirakuzu, izgubili smo Lilibeo. Bomilkar je izbegao bitku i
povukao se u Tarent, ali nama ni Tarent ne pripada u celini: zauzeli
smo samo grad, ali nismo osvojili tvrđavu. Šta čekaš?
- Čekam onoga koji će imati snage da prođe Hanibalovim putem,
čekam čoveka koji će mi dovesti novu vojsku kako bi nam bilo lako da
osvojimo i Neapolis, i Mizen, i Puteoli, i da ponovo zauzmemo
Sirakuzu, kao i čitavu Siciliju.
- A da li takav čovek postoji?
- Taj ne može biti niko drugi već Hazdrubal, Hanibalov brat.
- Neka te bogovi čuju! U svakom slučaju, ta pomoć stiže sporo i
kasno. Događaji ne čekaju. U Siciliji smo pobeđeni, Kapua je
opsednuta, tvrđava u Tarentu još nije osvojena. Vojska zahteva: u
Rim!
Hanibal ga je ćutke slušao. Ponos mu nije dozvoljavao da otvoreno
prizna opravdanost Maarbalovih navoda, ali mu je u duši davao za
pravo. Osećao je da više ne vlada vojskom kao nekad; još on nije bio
pobeđen u velikim poljskim bitkama, ali se osećao poniženim zbog
udaraca sudbine koji su se sve češće ponavljali. Vojnici su bili umorni i
od stalnih marševa, i od borbe; već su ušli u osmu godinu ratovanja, a
Rim ne samo što nije pao, nego je iz godine u godinu i sve jači
postajao. Sa svoje strane, vojne starešine su potpirivale
nezadovoljstvo koje je vladalo u vojsci i zahtevale odlučnu bitku, kao
onu kod Kane.
Hanibal je sazvao ratni savet.
Bio je to nov i dotad neviđen prizor: Hanibal je samo ćutao i
slušao, dok su vojne starešine govorile, dozvoljavajući sebi nečuvenu
slobodu.
Prvi je govorio Giskon:
- Može li, o, Hanibale, da se dalje produži ovo naše mučno lutanje
od grada do grada, od jednog utvrđenog mesta do drugog, stalno u
potrazi za utočištem, za hranom, za saveznicima? Kako još možeš da
se nadaš da će se rimski saveznici pobuniti, kad se danas jedan grad iz
mržnje pobuni, a sutra se drugi iz straha pokori? Gde je ta vojska koju
su nam obećali Latini, Bruti, Samnićani, Apuli? Da li su oni s tobom
sklopili savez da bi tebi pomogli, ili da bi sačuvali svoju letinu, svoju
stoku, svoje kuće?
- Zašto tako uporno veruješ njihovim obećanjima? - upitale su i
ostale starešine, slažući se sa Giskonovim mišljenjem.
Hanibal je slušao, ali nije odgovarao.
- Čim mi napustimo neki grad - dodao je Maarbal - on se protiv nas
pobuni, ili ga Rimljani ponovo zauzmu. Stalno i uz najveće napore,
jurimo samo zato da bismo ih umirivali, kažnjavali i ponovo osvajali.
Zašto si bio tako uporan pred onim beznačajnim gradićima, kao što su
Nola, Kasino ili Kazilinum? Zar nije bilo bolje da smo se spustili na
Siciliju, gde smo se mogli sjediniti sa vojskom Epikida, Ipokrata i
Imilkona i tako ponovo osvojiti čitavo ostrvo?
- To bi, možda, bilo pametnije - saglasile su se starešine.
Hanibal je slušao, ali i dalje nije ništa odgovarao.
- A da smo ponovo osvojili Siciliju - nastavio je Hanonov sin
Hazdrubal - svakako bi nam i kartaginska flota pritekla u pomoć,
dobili bismo i lađe, i zalihe hrane, i ljude. Proveli smo četiri godine što
u Brutiju, to u Samniju i u Apuliji, a Rimljanima smo ostavili slobodan
prostor na Siciliji. Koji je to italski grad koji zaista posedujemo i u
koga se, zaista, možemo pouzdati?
- Nijedan, nijedan, o, Hanibale! - zdušno su povikale starešine.
Hanibal je slušao, ali nije odgovarao.
- Trebalo ti je tri godine da osvojiš Tarent; dobili smo ga na
prevaru, izdajom, ali još nismo osvojili tvrđavu! - ljutito je govorio
Maarbal. - Izgubio si tri godine uzdajući se u pomoć Filipa
Makedonskog. Šta si dočekao od Filipa? Razočaranje. Zauzeo je Oriko,
opsedao Aploniju i, poštoje spalio sopstvene lađe, bio prisiljen na
sramno bekstvo. Imali smo samo Kapuu, jedini grad koji nam je bio
veran, ali tek što smo ga napustili, Rimljani su ga zauzeli. A sada nas
evo ovde, kolebamo se između Kapue i Tarenta. Koji češ zauzeti?
Tarent je ključ mora, Kapua je ključ Rima.
- U Rim! U Rim! Idi protiv Rima, Hanibale! - vikale su starešine.
Hanibal ih je čutke slušao, nepomičan. I ta nepomičnost je
ohrabrila starešine koje se nikad do tada nisu usuđivale da
raspravljaju o njegovim zapovestima.
- Ako Rimu ne zabodeš nož u srce, njemu če stalno rasti novi pipci,
kao hidri iz Lerna!
- Kartagina čeka na tvoju pobedu!
- Vojnici su se već zamorili osvajanjem utvrđenih mesta, samo da
bi mogli da prežive.
- Prisili Rim na otvorenu bitku i imaćeš novi boj kod Kane.
- Ostavi Tarent, priteci u pomoć Kapui. Samo je Kapua u stanju da
vojnicima povrati dobro raspoloženje.
- Idemo u Kapuu, Hanibale! - dovikivali su vojnici kad je kraj njih
prolazio. Na to su ih podsticale starešine, uplašene da zimu ne
provedu pod šatorima ili u strašnim klancima Kazilina.
Znači, u Kapuu! Bio bi kukavičluk i sramota da taj, tako verni grad,
padne u ruke Rimljana. I starešine, i vojnici čeznuli su za blagom
klimom i udobnim životom, i nisu mogli da zaborave onu prelepu
zimu u tom mermernom gradu.
U Kapuu! Minule godine bilo je poraza koje je trebalo osvetiti, i
pobeda koje su vojnicima ponovo ulivale hrabrost kadgod bi se oni tih
pobeda sećali. Tamo su konzuli Apije Klaudije Pulkro i Kvint Fulvije
Flako pobedili Hanona, ali su i Rimljane pobedili Hanibal i Maarbal,
samo što su Rimljani bili uporni, i kad se Hanibal udaljio u pravcu
Tarenta zauzeli Kapuu.
- U Kapuu! U Kapuu!
Sada su vojnici mislili samo na onu zimu što su je proveli u tom
jedinom italskom gradu koji je umorim borcima pružio toliko radosti.
Ponovo su videli sjajne oči i radosne osmehe lepih žena Kampanije i
svečanosti kojima nije bilo kraja, a na kojima je bilo i mesa, i slatkog
vina. Kapua je bila njihova mala Kartagina! Kapua - grad snova! Kapua
- grad ljubavi!
Giskon je jurnuo sa Iberima, vatrenim i oduševljenim vojnicima
koji su, trčeći, mahali svojim vojničkim ogrtačima od, kao sneg belog
platna. Zapodenula se bitka na dva fronta. Kapuanci pod opsadom
izašli su kroz kapije grada i napali rimski logor sa severa, dok su
Kartaginjani napadali sa juga, ali, svejedno, obe navale zajedno nisu
dale rezultate kojima se nadao Hanibal.
Konzuli su imali vremena da se pripreme protiv svih mogućih
iznenađenja, tako da su se dobro učvrstili na obe strane. Borba se
vodila čitavog dana, ali ni Kapuanci, niti Kartaginjani nisu uspeli da
zauzmu odbrambene položaje Rimljana. Legionari su bili dobro
zaštićeni i, jednostavno, brisali su napadače.
Mračan i ćutljiv, Hanibal je sa visine nasipa posmatrao kako mu se
vojska talasa, lomi i uzmiče sa sve većim gubicima.
Već se približavalo veče kad je Kartalon, da bi pomogao iberskoj
pešadiji, u borbu uveo numiđansku konjicu, zavaravajući se da će
savladati i uništiti logorska utvrđenja. Ispod nasipa je došlo do jezive
borbe. Konji su se propinjali pred nesavladivim preprekama i padali
na gvozdene šiljke koji su virili iz rovova, tako da su ovi uskoro bili
prekriveni telesima ljudi i životinja. U jednom trenutku Kartalon je
čak pomislio da bi konjanici u logor mogli da prodru upravo preko
tako ispunjenih rovova!
Spuštale su se već prve noćne senke kada su rimski konjanici, pod
okriljem tame, svom snagom jurnuli i neprijatelja s leđa zahvatili.
Kartalon je naredio da se zatrubi na okupljanje. Noč je razdvojila
borce i spasila Kartaginjane od težeg poraza.
Hanibal je posmatrao kako se pešaci i konjanici koji su jurišali
svom žestinom i bili tako sigurni u pobedu, sada vraćaju desetkovani i
u neredu. Vojnici, koji su se nadali da će noč provesti u prijateljskom
gradu, slaveći pobedu uz pesmu i vino, sada su se vraćali pognutih
glava. Proleće je bilo hladno i kišovito. Ponovo su se Kartaginjani
vraćali u svoje šatore, prolazeći pokraj Hanibala, naoko mirnog,
nepomičnog i mračnog, na velikom, belom konju. Nije se čuo nijedan
uzvik u znak pozdrava. Izbegavali su vojnici da podignu glave, kako se
ne bi susreli s pogledom svog vojskovođe, u njihovim redovima čulo
se samo tiho šaputanje, puno uzdržanog nezadovoljstva.
Opet su bili poraženi, i opet odbijeni. O, Hanibal više nije umeo da
pobeđuje!
Kartalon i Giskon su ušli u Hanibalov šator. Stajali su ćuteći,
očekujući oštre reči, ali tih reči nije bilo. Da bi prekinuo mučno
ćutanje, Kartalon je rekao:
- Rimljani su pokušali da nas opkole, ali im to nije pošlo za rukom.
Izgubili smo osam hiljada ljudi. Zašto si naredio da jurišamo, o,
božanski?
- Drugog izlaza nije bilo. Nemoguće je izazvati Rimljane na
otvorenu bitku. Ovo nisu Varonovi sledbenici, ovo je vojska Fabija
Maksima. Samo jurišajući sa dve strane mogli smo postići uspeh, ali su
Kapuanci bili tromi i neotporni, kao što je i njihov grad.
- Čujem da su Rimljani izgubili tri hiljade ljudi. Kad nije uspelo ovo
iznenađenje, onda više nećemo ni uspeti. Vojnici su utučeni. Šta
nameravaš, Hanibale?
- Ovde ne možemo ostati. Kada bismo ponovo pokušali da
jurišamo, to bi nam donelo samo nove gubitke. Naše zalihe hrane nisu
dovoljne, sela su popaljena i opljačkana.
- Znači da nam ne preostaje ništa drugo nego da se vratimo u
Tarent. - zaključio je i istovremeno upitao Giskon.
- Vratiti se u Tarent?... - odjeknule su Hanibalove reči.
Zar da sad, kad je nastupilo proleće koje ljude ispunjava nadom,
zar da sad vrati vojsku, i to posle pretrpljenog poraza? Zar da se
ponovo udalji od Rima, iako im je bilo obećano da će Kapua biti samo
etapa na putu do konačne pobede?
U logoru se iznenada začuo zvuk truba. Stigao je glasnik koji je
dolazio iz Metaponta. Čim je stigao do predstraže, njegov konj se od
umora srušio mrtav. Glasnik je doneo pismo za Hanibala od
Bomilkara.
Vojskovođa je grozničavo odvio papirus i počeo da ćita. Odmah mu
je pogled zasijao, a natmureno lice se razvedrilo.
- Starešine na okup! - kratko je zapovedio.
Iskupili su se u šatoru. Neki od njih su bili bledi i od straha
izobličeni. Plašili su se da će čuti oštre reči zbog izgubljenog dana, a
ugledali su Hanibala kako sija od radosti. Hanibal je visoko uzdigao
Bomilkarovo pismo. Zavladala je tišina puna iščekivanja.
- Vesti o pobedi! - rekao je Hamilkarov sin snažnim i jasnim
glasom.
- U Iberiji je Rim doživeo novi poraz, poput onog kod Kane.
Nedaleko od Anitorga rimske legije su potpuno uništene. Oba Scipiona
su ubijena.
Iz grudi okupljenih starešina odjeknuli su uzvici divlje radosti i
probudili logor koji je tonuo u tugu i žalost.
- Pobeda! Pobeda! - radovale su se starešine.
Vojnici su požurili iz svojih šatora ka Hanibalovom. Uzvik se sa
svih, čak i najudaljenijih strana, širio poput radosnog dozivanja na
uranak.
- Pobeda! Pobeda!
Glas se pronosio od jedne do druge grupe vojnika, i širio se sve
brže, i sve dalje.
- U Hispaniji su uništene rimske legije!
- Poginula su oba Scipiona!
- Rim je doživeo novu Kanu!
Zatim su se zaorili i novi usklici Hanibalu upućeni:
- Hoćemo novu Kanu!
- Povedi nas u Rim, sine Hamilkarov!
- Zauzmi Rim, sine Baalov!
Neprekidni uzvici odjekivali su po čitavom logoru:
- U Rim! U Rim!
U Rim koji je, nesumnjivo, skrhan od žalosti; u Rim, iznemogao od
užasa; u Rim, utučen zbog smrti svojih najslavnijih konzula.
Tada se Hanibal, kao da ga goni neka viša sila, pojavio na ulazu
ispred svog šatora i, obasjan svetlošću bezbrojnih baklji, podigao
ruku. Svi su onda zaćutali i Hamilkarov sin je izgovorio tako dugo
očekivane reči:
- U Rim!
 * * *
- Dolazi!
Jedina vest iz Fregele zaprepastila je grad.
Hanibal je Latinskim putem marširao ka Rimu, pribižavao se i
pljačkao, izazivao paniku. Glasnici su pristizali i javljali:
- Opkolio je Kazino!
- Već je na Liri.
- Prešao je Volturno!
Plač i kuknjava su zavladali Rimom. Žene su rasplitale svoje kose i
jurile gradskim ulicama, sklanjale se u hramove, na kolena padale i
kosom brisale žrtvenike. Sa svih strana razlegao se samo jedan vapaj:
- O, bogovi, spasite Rim!
Senat je neprekidno zasedao. Spominjana su tu vremena
Trazimena i Kane, vapilo se za novim čudom.
Zidine su bile načičkane vojnicima; postavljene su straže na
Kapitolu, na zidinama, na planini Alba, na tvrđavi Tuskul. I što su se
događaji brže odvijali, glasnici su stizali sve češće.
- Hanibal je stigao u Frozinor, u Ferentin, u Ananjij...
- Hanibal je stigao u Tuskul... Grad pred njim nije otvorio kapije.
- Sad se nalazi u Gabiju... spušta se u Pupiniju...
- Ulogorio se osam milja od Rima.
Marš se nastavljao munjevitom brzinom, neumoljivo. Neće se
ponoviti čudo Trazimena i Kane. Samo bi jedan Kamilo bio u stanju da
spase Rim, ali zar još postoji jedan Kamilo?
Stigla je i poslednja vest:
- Iz Kapue stiže prokonzul Kvint Fulvije, da bi zaštitio Rim.
Senat je naredio da dočekaju prokonzula i zahvale mu se što nije
posumnjao u spas otadžbine. Ali, avaj, to nije bio Kamilo! Prokonzul je
ušao u Rim kroz porta Kapena, prošao kroz grad i utaborio se na
Eskvilinu. Zatim se, zajedno sa gradskom vojskom i konzulima
Sulpicijem Gambom i Gnejom Fulvijem Centimalom, smestio van
gradskih zidina, između vrata Eskvilina i Kolina.
Pretor Kaj Kalpurnije smestio je svoju posadu na Kapitolu i u
tvrđavi. Rim je ponovo počeo da diše. Prisustvo legija vraćalo je
pouzdanje. Prokonzul je stigao pre Hanibala, a to je bio dobar
predznak. Ali, sledeće večeri je stigla druga vest iz via Apije.
 - Hanibal se ulogorio kod Anijena, tri milje daleko od Rima.
Zavladala je opšta zbunjenost. Kud god se okreneš: metež, zbrka,
bežanje, jauci. Rim u svojoj istoriji nije doživeo ništa slično. Sećali su
se davne prošlosti, one koja je pripadala skoro legendi, sećali se
legendarnih imena: Porsena, Koriolana, Brena. Po gradu se se mogli
sresti ljudi koji su svoje kose posuli pepelom, kako jure ulicama i viču
sumanuto:
- Teško tebi, o, Romulov grade!
- Nesreća će zadesiti novu Troju!
- Čak ni Kapitol neće izbeći propast!
Drugi su trčali Fadiju Maksimu i u kuće konzula, preklinjući ih da
spasu grad; kukavice su predlagale da se Hanibalu pošalju darovi i
upute taoci, a hrabriji, da narod masovno krene i, ili otera neprijatelja,
ili izgine u odlučnoj borbi. Bolje tako, još su oni govorili, nego da budu
spaljeni pod ruševinama kuća, ili prodati kao roblje na trgovima
Kartagine!
U času kada su glasnici stigli u Rim, Hanibal je uzjahao konja i na
čelu dve hiljade Numiđana projurio opustelom via Prenestom.
- Idem da vidim ovaj naš poslednji plen!
Uzalud su Kartalon i Giskon pokušavali da ga zadrže.
- Ne izlaži se toliko, o, božanski, povedi sa sobom vojsku!
Hanibal je napravio pokret pun prezira:
- Nikakva prepreka ne može više zaustaviti Hanibala!
Samo se Maarbal ironično nasmejao:
- Hočeš li na konjima da zauzmeš zidine na juriš?
- Pored zidina ću proći sa svojim konjanicima. Hoću da iz blizine
vidim zidine Rima koje se ne mogu osvojiti najuriš. Oni će me odozgo
posmatrati, ali mi niko neće izaći u susret.
Nikoga nije bilo na via Prenesti. Kućice su bile prazne, spaljene ili
srušene. Iako još zeleno, žito je bilo već požnjeveno, da rod ne bi, u
slučaju da pobednik leto provede opsedajući Večni grad, njemu
pripao. Na pašnjacima nije bilo stoke; zemljoradnici i pastiri spas su
već potražili iza zidina grada.
- Niko me neće presresti. Rim više nema legija - govorio je Hanibal,
gledajući unaokolo. Ipak, nije on u srcu osećao radost: bilo je nešto
mračno i kobno u toj pustoši koja ga okružuje. Jedini znak života
odavala su jata gavranova koja su zlokobno kružila.
 - Da li će nam otvoriti kapije, ili ćemo morati da odemo odavde? -
tiho je upitao Kartalon, jašući uz Hanibala. - Kako ćemo izdržati
opsadu u ovoj pustinji?
- Ćuti! Ti si već bio u Rimu, šta misliš, s koje su strane zidine
najslabije? - upitao je sad Hanibal. I on je u tom času mislio isto što i
Kartalon, samo što mu nije padalo na um da se sa njim složi.
Kartalon se nasmejao:
- O, Hanibale, zar misliš da su mi Rimljani dozvolili da se približim
gradskim zidinama, da izmerim koliko su oni debeli, i da izbrojim
kule?! Počasna straža koja nam je izašla u susret, zavezala nam je oči
pa smo tako, zavezanih očiju, ušli u grad, a poveze su nam skinuli tek
kada smo u Senat ušli.
- Otvoriće, kažem ti. U gradu vlada strah i očajanje.
I to je, zaista, bilo tačno. Kad je straža sa vrha Eskvilina upozorila
da stiže punska prethodnica, Rim je pao u očajanje. Došao je! A
građani ga, naviknuti na misao da neko čudo zadržava neprijatelja
uvek daleko od zidina njihovog grada, nisu očekivali! Smatrali su da to
bogovi sigurno neće dozvoliti. Zašto bi došao sad, kada nije došao
posle Trazimena i Kane? Tiskajući se po utvrđenjima, primetili su,
međutim, ogromnog belog konja na čelu pomamne numiđanske
konjice, zastrašujuće u svojoj crno-beloj kombinaciji. Jurila je ta
konjica kao vihor, visoko uzdižući koplja, i ispuštala zastrašujuće
uzvike. Njihove kacige i oklopi, zlatni ukrasi i uzde sijali su i sevali na
majskom suncu. Izgledalo je da je grad obavijen oblakom zlatne
prašine, iz koje se pojavljuju tamna lica i snežnobeli ogrtači, odakle
iskre pogledi i blešte čvrsti, beli zubi.
Rumi! Rumi!
Prolazio je Hanibal, pogleda visoko uzdignutog prema gradskim
zidinama, i zapovedničkim pokretom ruke pokazivao na kapije.
Neka otvore! Zašto ti pobeđeni ljudi ne otvaraju, već stoje
preplašeni iza utvrđenja? A ako neće da otvore, neka izađu onda da se
bore!
Numiđanska konjica je, pomamno galopirajući ka gradu,
izbacivala čitavu kišu strela, tako da su kapije grada bile potpuno
zasute.
- Neka izađu konjanici! - na glas prokonzula Fulvija trgla se ona
gomila prestravljenih posmatrača. Rim ima još dovoljno legija, zašto
da podnose uvredu kakvu grad još nikad nije podneo?
- Neka izađu konjanici, a uputite i odbegle Numiđane koji bolje
nego iko poznaju svoje drugove.
Bili su to begunci koje je gvozdena Hanibalova disciplina naterala
da pređu na stranu Rimljana. Nisu bili građani Kartagine, bili su
najamnici i, prema tome, bilo im je sasvim svejedno da li će se boriti
za ovoga, ili za onoga gospodara.
- Aventin je zauzet!
Krik se proneo gradskim ulicama, od Pinća do Trans Tiberima, od
Aventina do Virminala. Vrišteći od užasa, narod je kao lud pojurio
gradskim ulicama. Ljudi su se penjali na krovove i odozgo, kao
podivljali, bacali kamenje i strele na svoje sopstvene sugrađane,
misleći da nažao čine neprijatelju. Ulice su bile prepune seljaka i
stoke. Došlo je do strašnog krvoprolića, ali nije postojao način da se
razjasni tragična zabluda.
- Stanite ! - vikali su tribuni. - Ta vi ubijate vašu braću!
- Opametite se! Nema neprijatelja, niko nije prodro u grad! - vikali
su pretori.
- Nije to Hanibalova konjica; to su odbegli Numiđani koji idu da se
bore van gradskih zidina! - vikali su centurioni.
No, sve je bilo uzalud. Uzvici su se mešali u toj stravičnoj buci.
Vojnici su se morali postrojiti ispred gradskih kapija i okrenuti oružje
protiv naroda, kako bi se izbeglo da podivljala gomila ne krene da
beži preko polja.
Pravu paniku izazvala je četa begunaca Numiđana, koji su na
konjima projurili gradskim ulicama, kako bi se s Aventina premestili
na Eskvilin.
Građani su bili potpuno izbezumljeni. Uzaludne su bile sve
opomene, nije vredelo pozivati narod da se umiri.
Numiđanska i rimska konjica izašle su kroz porta Eskvilina i
zametnule bitku.
- Imaju još legija! - konstatovao je Kartalon, pokazujući na četu
koja se lepezasto postrojavala duž via Tiburtine, preteći da će im
preseći put za Preneste.
- Među njima ima izdajnika sa kojima bih hteo da porazgovaram -
rekao je Hanibal prigušenim glasom, i poterao konja u pravcu rimske
konjice.
 - Ne prihvataj bitku i vrati se sa vojskom! - rekao je Kartalon,
pokazujući u daljini na prenestinsku kapiju - Tamo su postrojene
legije!
Hanibalov je pogled tad sevnuo kao munja:
- Kažeš da još imaju legija? Utoliko bolje! To mi je milije. Neka
narod Rima odozgo, sa gradskih zidina, vidi propast svoje poslednje
vojske. Sve će rešiti bitka, a ne opsada. Sutra u zoru ući ćemo kroz
gradske kapije zajedno sa pobeđenom gomilom.
Konjanici su, međutim, zametnuli borbu. Kartaginjanima je pretila
opasnost da budu opkoljeni, te su se, pod teretom borbe, povukli u
pravcu via Preneste.
Rimska konjica je u nekoliko navrata snažno jurišala na
neprijatelja, a ovaj im je odgovorio zasipajući ih strelama, ali i
izbegavajući bliži kontakt, spretno manevrišući.
Hanibal, u odstupnici, uvek poslednji kad se valja povući, baš kao
što je uvek bio prvi kada je trebalo boriti se, netremice je posmatrao
visoke kule Rima, koje su postepeno bivale sve manje i manje. Oko
njega su numiđanski strelci ostavljali mesto, zdušno ciljajući svoje
strele. Rimska konjica progonila ih je dobar deo puta, a onda su se i
poslednji rimski konjanici vratili u Večni grad.
- Do sutra! - uzviknuo je Hanibal i ispružio ruku prema Rimu.

* * *
Sutradan je Hanibal digao logor i sa vojskom u bojnom poretku
krenuo put Rima, ali su između njega i grada bile postrojene Flakove
legije. Igrala se poslednja igra u kojoj je u izgledu bio veliki plen.
Hoće li se ponoviti ono što se odigralo kod Kane? Da li će zauvek
biti skršena moć Rima, s obzirom na to da on sada više nema stare
legije Fabija Maksima i Publija Scipiona? Da li će grad moći da spase
ona vojska prikupljena zbrda-zdola, sastavljena od dečaka, robova,
oslobođenih osuđenika i zločinaca puštenih iz zatvora? Ni za trenutak
Hanibal nije posumnjao u pobedu.
Na tim valovitim poljima, koja su mnogo ličila na okolinu
Kartagine, bilo je lako boriti se, tako da ni jedna, a ni druga strana,
nije mogla poželeti bolje pozicije. Ovde će numiđanska konjica s
lakoćom napasti legije s leđa i tako ponoviti manevar presudan za
ishod bitke.
 Maarbal, koji je sa Hanibalom bio u prethodnici, upro je pogled u
gusto zbijene crne redove legija na uzvišenjima između via
Nomentane i via Prenestine. Pogled mu je bio mračan.
- Da si posle Trazimena, i posle Kane, o, Hanibale, poslušao moj
savet, između tebe i Rima ne bi stajao zid od ljudskih grudi i gvožđa.
Vojskovođa je, ne mareći, slegao ramenima.
- Zar misliš da su to Fabijeve legije?
- Ne, ali se iza njihovih leđa nalazi grad; tamo su njihovi sinovi,
braća, majke, žene, i svi oni ih sada gledaju. Mi se borimo protiv
njihovog očaja.
Hanibal ga je oštro pogledao svojim surovim pogledom.
- A mi?
- Šta hoćeš da kažeš?
- Ko se bori s većim očajanjem, oni ili mi? Iza njihovih leđa nalazi
se grad, iza naših pustinja. Budu li pobeđeni, oni će moći da se povuku
iza gradskih zidina i izdrže opsadu koju mi ne možemo preduzeti.
Nismo mogli da zauzmemo Spoletij, nismo uspeli da zauzmemo Nolu,
nismo mogli da povratimo Kapuu. Dakle? Morali bismo se ponovo
povući i nastaviti onu večnu igru marširanja. Budemo li pobeđeni, za
nas nema više spasa!
- Požurimo onda da ih napadnemo pre nego što se i nebo umeša u
borbu protiv nas.
Sa morske strane se uzdizao čitav zid gustih crnih oblaka, belim
oivičenih. Vetar koji ga je terao još nije bio stigao, mogao se samo
naslutiti jer je ona crna zavesa prostor sve brže osvajala.
- Ako nas uhvati nevreme, udaraće nam pravo u lice. Ne isplati se
da prvi napadamo. Ostanimo mirni i prepustimo brigu neprijatelju -
rekao je Hanibal.
Iz daljine se začula grmljavina. Čudne munje izbrazdale su
nagomilane oblake. Što se crni zid više uzdizao, to se po zemlji sve
više širila mrtvački modra, sablasna svetlost, tužnija od bilo kakvog
zimskog sutona.
Zavladala je zastrašujuća tišina, ona koja prethodi opasnoj oluji,
koja se, zbog grmljavine koja se približava, činila još opasnijom.
Obe vojske stajale su nepomično. Nisu se čule ni trube, niti
zapovesti. Svi su pogledi bili uprti ka zapadu.
- Grmi s naše desne strane: povoljan znak - prošaputao je konzul
Flako.
- Oluja dolazi s mora i šibaće neprijatelja pravo u lice - dodao je
Sulpicije Galba.
Zagrmelo je negde blizu, a onda se spojilo nebo sa zemljom i na
bojno polje su, praćeni grmljavinom jačom od buke hiljade bojnih
kola, stigli beli iskrzani oblaci.
- Grad! Grad! - povikali su vojnici.
Izgledalo je kao da je kiša, pomešana sa dijamantima, brazdala
nebo. Nisu padala okrugla zrna, već neuobličeni komadi leda; gruvali
su po vojničkim oklopima, udarali po živom mesu. Niko nije bio u
stanju da lice okrene ka nebu. Gromovi su se utrkivali, udarajući jedan
za drugim neverovatnom brzinom; strašan pljusak, pomešan s
gradom, sručio se odozgo i zemlju za tili čas pretvorio u močvaru;
tekli su potoci, slivali se čitavi mali slapovi. Zavladala je potpuna tama,
slična mrkloj noći, čije je crnilo samo blesak munja s vremena na
vreme ublažavao. Gromovi su tutnjali i odasvud odjekivali. Vojnici su
jedva stajali, i jedva svoje oružje držali.
- Da li se bogovi bore na našoj strani, ili protiv nas?! - uzviknuo je
konzul.
Na to pitanje je bilo teško odgovoriti. Izgledalo je kao da ih nebo,
podjednako nepristrasno prema obema vojskama, u svome gnevu
izjednačuje. Nisu vojske više uspevale da raspoznaju jedna drugu.
- Čudo! Čudo!
I u jednoj, i u drugoj vojsci, na raznim jezicima, čuo se isti uzvik
zaprepašćenja. U onom povlačenju i traženju kakvog-takvog zaklona,
izmešali su se bojni redovi; čete su izgubile svaku međusobnu vezu. I u
punskoj, i u rimskoj vojsci sveštenici su jurili od starešine do starešine
i odvraćali ih od bitke: bilo je očigledno da se nebo tome protivi!
Bogovi su hteli da se tog dana bore jedino oni.
Stihija je besnela puna tri sata. A kad je ponovo granulo sunce,
pred vojnicima je iskrslo more blata, po kome niko, ni oni, a ni konji
nisu mogli da se kreću, i iskrsao je između dve protivničke vojske
prostor od čak nekoliko milja, tako da su se vojnici vratili u svoje
logore.
- Bogovi su se borili za nas - rekli su sveštenici Rima.
Sveštenici Kartagine su ćutali. Niko ni pomislio nije na slučajnost;
bilo je sasvim jasno da su se bogovi tu umešali. Munje su udarale
Rimlja nima s desne, a Punima sa leve strane. Grad i kiša šibali su čelo
kartaginske vojske. Grom je ubio vojnika koji je nosio bojna obeležja,
a stajao Hanibalu s leve strane.
Čim je i poslednji vojnik odstupnice ušao u logor, nebo je ponovo
postalo vedro, a sunce je zablistalo u punom sjaju.
Hanibal je saslušao proroke, ne skidajući sa svog lica uobičajen,
prezriv izraz.
- Sutra će se nebo boriti na našoj strani! - uzviknuo je zatim, ruku
svoju podižući u pravcu odakle je veličanstveno sunce, na zalasku,
pozlaćivalo rimske brežuljke.
Kad je sledećeg jutra digao logor i krenuo ka Rimu, dan je bio bez
ijednog oblačka, vedar i lep, ali kad su se vojske u bojnom redu
postrojile jedna naspram druge, a trube objavile bitku, s mora se
velikom brzinom ponovo uzdigao onaj isti tamni zid, izbrazdan, reklo
bi se istim onim munjama od prethodne noći.
Ni jedan, a ni drugi vojskovođa nije se sad usudio da izda zapovest
za napad. I jedan, i drugi posmatrali su tu bitku na nebu, obuzeti
praznoverjem i strahom.
Nebeske strele su ponovo gađale vojnike, a oni su stajali kao
ukopani, uplašeni i ka zemlji nagnuti.
- Da li da jurišamo? Bogovi su nam naklonjeni! - rekao je konzul
Sulpicije Galba.
Fulvije Flako je to, međutim, strogo odbio:
- Bogovi su nas u svojoj srdžbi izjednačili. Kako da se borimo kad
smo od kiše, grada i bleska munji potpuno oslepeli?
Zemlja se ponovo pretvorila u močvaru, a vojske su se, kada se
vazduh pročistio, našle na odstojanju, tolikom da jedna drugu više
nisu videle.
- Čudo! Čudo!
Čim su se vojske vratile u svoje logore, nebo se ponovo, kao nekim
čudom, potpuno razvedrilo.
Hanibal je otišao u svoj šator, uopšte se ne obazirući na vojne
starešine. Maarbal sa vojskovođe nije skidao svoj, tako neobjašnjiv
pogled. Hanibal je to zapazio i - prekinuo ćutanje:
- Šta opet hoćeš da mi kažeš?
- Samo to da ti ovde ne bi naišao na postrojene legije, niti na ovo
kobno nebo, da si odmah posle Trazimena, i posle Kane krenuo na
Rim.
- Što se tiče legija, u pravu si, ali što se tiče neba, to ne možeš
tvrditi. Prezirao sam, i nisam priznavao bogove, ali sada mislim da
postoji neka sila pred kojom je ljudska volja nemoćna.
Maarbal mu se opet podsmehnuo:
- Znači, o, Hanibale, da su bile potrebne dve gradonosne oluje da ti
u to poveruješ?!
Hanibal je odgovorio, jedva se primetno osmehujući:
- Rugaj se, ako ti je volja. Možda mi je ranije nedostajalo hrabrosti
da osvojim Rim, ali danas nisam imao sreće!
- Znaš li da oni šalju u pomoć nove legije u Hispaniju?
- Kako si to doznao?
- Zarobili smo vojnika koji je zalutao tokom oluje. Rim će imati
nove legije doklegod ima naroda koji su mu verni. Ali, ja sam od tog
vojnika i nešto drugo doznao: zemljište na kome ti logoruješ juče je u
Rimu prodato za milion sestercija.
Hanibal je slušao, pogleda uprtog u zemlju. S vremena na vreme
samo je klimao glavom.
- Znači da se našao kupac - rekao je tiho - za zemljište koje ja
posedujem?
- Da, Hanibale, i to za istu cenu kao da je slobodno.
- Ja sam, dakle, tako malo osvojio za ovih osam godina ratovanja?
Zavladalo je dugo ćutanje.
Maarbal je, pri tom, svog vrhovnog komandanta i dalje posmatrao
onim svojim neodređenim pogledom, koji je bio pun čas duboke
odanosti, a čas, opet, mržnje. Čovek u njemu, odan Hanonu, nadvladao
je malo-pomalo Hanibalovog vojnog starešinu. U isto vreme on je
prema njemu osećao i bezgranično divljenje, ali je bio i ljut na njega,
toliko da je osećaj srdžbe ponekad prelazio i u mržnju. Nije Hanibal,
već je Hanon pravilno procenio situaciju. Ne, Hamilkarov sin nikad
neće osvojiti Rim, kad nije bio u stanju da osvoji Nolu i Spoletij.
Dovoljan je bio samo jedan jedini pojas utvrđenja, dovoljna je bila
pustinja pa da Hanibalu oduzme svu snagu. Svagde je pobeđivao, ali je
bio zarobljenik tuđe zemlje u kojoj su ga svi mrzeli, u kojoj ga nigde
nisu voleli; zemlje u kojoj su u njemu svi videli gospodara, a ne
oslobodioca. No, ipak je on neumorno išao za ostvarenjem svoga sna,
svog velikog plana kojim će uništiti vekovnog neprijatelja. I on je imao
pravo, i on je jasno video kojim se putem, i na koji način može doći do
konačne pobede.
- Odseći... i odseći sa stabla grane i preseči korenje, onda će stablo
samo pasti!
Govorio je Hanibal sam sa sobom, zaboravljajući da je tu Maarbal,
da ga on sluša i posmatra, posmatra ga očima koje sevaj u kao oči
pantera.
- Nisu hteli da me slušaju... odseći grane, jednu po jednu...
prerezati korenju vene, isušiti mu pluća, prerezati mu žile, tek onda će
pasti to veliko telo...
- Kasno je!
Odlučni Maarbalov glas je pogodio Hanibala u lice, kao da ga je
bičem udario. Onda je on naglo skočio, a Maarbal je tri koraka
ustuknuo.
- Ćuti, prokletniče! Šta ti možeš reći, a da Hanibal ne zna? Izađi!
Kad je ostao sam, Hazdurbalov sin je laganim korakom dugo
hodao u po svom šatoru. Njegov verni sluga Nebuh, šćućuren na
zemlji, pratio ga je pogledom prepunim tuge.
- Da li je sad sve dockan?... Trebalo je smeti, a ja se nisam usudio!
Sad, ili Hazdrubal, ili je svemu kraj!
XVIII

SUDBINA KARTAGINE

- Koga si doveo?
Centurion je digao ruku u znak pozdrava.
- Zarobljenike. Sada će stići i tribun Lucije Virginije, koji će ih lično
predati konzulu. Nikom drugom, samo njemu.
- Zar su ti zarobljenici toliko važni?
Centurion je nekoliko puta potvrdio glavom i pri tom se još
osmehnuo:
- Toliko važni da od njih, možda, zavisi sudbina Rima.
- Ko su?
- Četiri Gala i dva Numiđanina. Hrabri i lukavi ljudi koji su na
konjima prešli čitavu Italiju, a da nikome nije pošlo za rukom da ih
zarobi. Hazdrubalovi glasnici.
Konzul Klaudije Neron naredio je da dođe tribun zajedno sa
zarobljenicima.
- Kako ste ih uhvatili?
- Slučajno, o, konzule - odgovorio je tribun. - Zapazili su ih naši
ljudi dok su nabavljali stočnu hranu u blizini Metaponta, baš u času
kad su pokušali da se sakriju u šumi. Doveli su ih pred pretora Kvinta
Klaudija, koji ih je ispitao.
- Šta su rekli?
- Najpre su izmišijali svakojake priče: da su dezertirali iz
Hanibalovog logora, te da su pobegli zbog gvozdene discipline
Kartaginjana... ali je u njihovim pogledima i rečima bilo nečeg
sumnjivog, tako da im je pretor zapretio da će ih podvrći mučenju.
Tada su priznali da dolaze iz Placencije i da donose Hazdrubalova
pisma. Držali su ih sakrivena ispod sedla, pod prostirkom.
- Pisma za Hanibala?
- Da, konzule. Doneli smo ih neotpečaćena.
 Konzul je uzeo papiruse i odvio ih. Pisma su bila na feničanskom
jeziku. Pozvali su tumača i naredili mu da se zakune bogovima da če
ih prevesti tačno i apsolutno verno.
U prvom pismu je pisalo:
„Hazdrubal Barka pozdravlja Hamilkara Barku.
Neka ti bogovi budu skloni, kao što su dosad meni bili. Sledio sam
tvoj put i, preko Pirineja i Alpa, stigao u dolinu reke Po. Usprotivila mi
se Placencija i ja sam je zauzeo, ali sam digao opsadu i krenuo prema
Bononiji jer su mi stigle vesti da je tebi potrebna pomoć. Vodim ti
vojsku, šezdeset hiljada ljudi, cvet Kartagine i Numidije, sve junak do
junaka, a vodim ti i konje, i slonove. Nema te snage, brate, koja bi nas
mogla zaustaviti kad se ti i ja sjedinimo.”
A u drugom pismu je stajalo:
„Hazdrubal pozdravlja Hanibala.
Idem drugim putem, a ne onim kojim si ti došao. Duži je, razume
se, ali je brži jer neću morati da prelazim preko Apenina, a što je i tebi
zadalo toliko muke. U klancima još ima mnogo snega. Ja ću zaobići
Apenine i preći u Umbriju, preko Sene Galske, gde ćeš mi ti doći u
susret, a onda ćemo odatle krenuti na Rim.”
Klaudije Neron se obratio zarobljenicima, naredivši tumaču da
prevede njegove reči:
- Hazdrubalovi glasnici, birajte: ili smrt na mukama, ili časno
zarobljeništvo i oproštaj Rima.
- Odabrali smo život i molimo te da prema nama budeš milostiv -
odgovorio je tiho jedan Gal.
- Ne plašite se, biću milostiv prema vama. Gde ste ostavili
Hazdrubala?
- U Bononiji, konzule. Napredovao je veoma sporo, kako ne bi
otišao predaleko na jug, i kako bi Hanibalu dao mogućnost da mu
dođe u susret na pola puta.
- Kakve vojnike vodi?
- Kartaginjane, Numiđane, Ibere i Ligure.
- Koliko slonova?
- Oko trideset.
- Ima li dobre vodiče?
- Često ih menja, često ih uzima silom.
- Da li se Hazdrubal koleba, ili je siguran u sebe?
 - Kažu da je neodlučan. Nadao se da će ući u prijateljsku zemlju,
koja je listom ustala protiv Rima. Nismo mislili da ćemo morati da
prevalimo toliki put, o, konzule. Da je Hazdrubal znao da mu je brat u
Apuliji, ne bi krenuo. Verovao je da je Hanibal mnogo bliže, čak je bio
nestrpljiv što mu brat već ne dolazi u susret.
- Idi. Nećeš se kajati zbog svoje iskrenosti.
Pala je noć. Duž doline Kazentuma videlo se kako u Hanibalovom
logoru gore vatre. Konzul je u te vatre zamišljeno gledao.
- Sudbina dveju imperija može ponekad zavisiti od jednog pisma -
tiho je rekao. - Ta glasnici samo što nisu stigli do cilja. Omelo ih je
jedino to što su odabrali pogrešan put. Mene ovaj Hanibal, zaista,
iznenađuje. On sigurno zna da mu brat dolazi u susret, a zavukao se u
najudaljeniji kutak Italije! ...Počeo je Hanibal da stari. Ne zna više da
pobeđuje. Ove sam ga godine već dva puta potukao, kod Grumenta, i
kod Venoze.
Vratio se u svoj šator i dugo, pri svetlosti svetiljke, pisao. Zatim je
pozvao tribuna Virginija.
- Krenućeš u Rim ne časeći ni časa. Na svakih deset milja čekaće te
sveži konji. Žuri! Sudbina Rima zavisi od tvoje brzine. Odnećeš Senatu
moja i Hazdrubalova pisma. Poveravam ih tvome poštenju.
Tribun je stavio ruku na srce.
- A sada idi! Neka ovamo smesta dođe legat Kvint Kasije.
Logor je spavao. Samo su dva čoveka bdela i između sebe mirno
raspravljala o sudbini Rima i Kartagine.
- Moramo ih potući pojedinačno, pre nego što doznaju jedan za
drugoga. Slušaj: pisao sam u Rim da konzul Livije Salinator smesta
krene sa legijom i zauzme Narniju; u isto vreme legija iz Kapue će
krenuti za Rim, da bi se sjedinila sa Livijem, ali su potrebne odabrane
trupe, veterani koji se ne plaše Hazdrubala. Šta misliš o našoj Sedmoj
legijp.
Legat je pogledao konzula sa zaprepašćenjem.
- Sedma legija?! Ali, kako bi se ona mogla suprotstaviti
Hazdrubalu?
- Ja ću preuzeti zapovedništvo nad tom legijom i povešću je u
Umbriju.
- To ne možeš uraditi. Sedma legija je jezgro naših snaga, strah i
trepet neprijatelja, pobednik kod Grumenta i Venoze.
 - Baš zato!
- Ali, Hanibal će te slediti. Ko će moći da ga zaustavi?
- Ti.
- Neka ti bogovi oproste, konzule, ali ovo nije vreme za šalu.
- Alija nikad nisam govorio tako ozbiljno kao što sada govorim.
Slušaj me, Kvinte: ako Hazdrubal i Hanibal sjedine svoje snage, Rim je
propao.
- Razumem, i samo neko čudo može sprečiti da Rim ne podlegne
svojoj sudbini.
- Još noćas će Sedma legija napustiti logor. Hanibal ništa ne
sumnja. Logor će ostati tu gde jeste. Ti ćeš udvostručiti broj vatri,
fanfare će u zoru odsvirati konzulovu „skvilu”. Udesi tako da buka,
kretanje i povici budu što jači. Što se tiče vojske, kazaćeš im da mi
idemo nedaleko odavde, u Lukaniju, da opsednemo Cikirus, koji je
Lukanija dobila od Hanibala. A ja ću, za to vreme, stvarno krenuti put
Picenuma. Tamo ću stići za šest dana, i vratiću se za isto toliko.
- U ime Marsa Ultora! Ta to je potpuno lud poduhvat!
- Pokušaću! Neka mene pogodi kazna i bogova, i ljudi, ako ne
uspem. U tebe polažem svu nadu. Učvrsti logor! Naredi da iskopaju
nove rovove i podignu nove nasipe. Svakog dana ističi svoju snagu,
kako bi Hanibala držao stalno na oprezu. On se neće maknuti s mesta.
Čeka vesti. Ništa ne zna o bratovom dolasku. Neće učiniti ništa
neoprezno. Njegova opreznost je jednaka njegovoj odvažnosti.
Hazdrubal ide nesumice, nalazi se u nepoznatoj zemlji. Zna samo
toliko da su legije daleko. Napreduje polako i oprezno. Možemo ga
iznenaditi samo ako budemo brzo delali. Nada se da će sresti svog
brata, a stvarno će sresti dvojicu konzula. Osim toga, ja imam i
poseban račun koji bi sa njim trebalo da uredim.
- Neka ti bogovi pomognu, ali... tvoja odluka je mnogo smela.
- To je jedino što možemo uraditi u ovoj situaciji. Pravi se kao da
ćeš napasti Hanibala. On tebe neće napasti; vojnici su mu utučeni jer
su pretrpeli dva poraza. Pozvao je natrag Hanonovu vojsku, kako bi
nadoknadio gubitke. Neće se maknuti.
U Rimu strah i uzbuđenje nisu bili ništa manji nego pre dve godine,
kada se logor Kartaginjana nalazio pred zidinama i kapijama samog
grada. Već i sam plan Klaudija Nerona izazivao je zabunu još većih
razmera nego što je bila sama opasnost. Rimski logor pred Hanibalom
ostao je bez konzula i bez svojih najboljih boraca. Sve je počivalo na
zabludi neprijatelja, i na čistoj sreći - da on neće primetiti prevaru. A
šta će se desiti ako Hanibal krene za Neronom, koji je sa sobom imao
samo šest hiljada vojnika, ili ako napadne na logor iz koga je
povučena najbolja vojska? Drhtali su i od same pomisli. Sada su,
umesto jednog, imali dva rata; umesto jednog, dva Hanibala, jer je
vladalo opšte mišljenje da Hazdrubal, ni po svom junaštvu, niti po
svom iskustvu, ne zaostaje za svojim bratom. Glasovi koji nisu mogli
da ohrabre, pronosili su se i kako u Senatu, tako i u komisijama.
- Hazdrubal je u Hispaniji uništio dve rimske vojske.
- Ubio je dva konzula.
- Prešao je preko Alpa bez gubitaka, dok je Hanibal tamo ostavio
polovinu svoje vojske.
- Šalju mu u susret jednog Klaudija Nerona, koji je u Hispaniji
Hazdrubala prvo opkolio pa onda dopustio da mu ovaj izmakne i
zbijao šalu sa njim kao sa kakvim dečakom.
Ali, marš Klaudija Nerona je bio brz kao vihor.
- Vodim vas u sigurnu pobedu - rekao je on svojim vojnicima,
otkrivajući im pravi cilj puta. - U poređenju sa snagama konzula Livija,
nas je malo, ali ćemo mi biti snaga koja će odlučiti o pobedi. Uvek su
male stvari odlučujuće. Dolazak još jednog konzula uliće poverenje i
povećati osećaj sigurnosti, ali ćete vi požnjeti slavu!
Kud god da su prolazili, dočekivala ih je masa sveta, ljudi koji su
došli iz gradova i sela, sa svih strana. I žene, i muškarci padali su duž
puteva na kolena, dizali ruke ka nebu i odavali hvalu bogovima. Ta
konačno su, eto, sreli legije koje marširaju, ne da bi bitku izbegavale,
već da bi se sukobile s neprijateljem.
- Spasioci naše dece i naših žena!
- Spasioci otadžbine!
- Ave, Nerone, koji si pobedio Hanibala!
- Neka te prate bogovi naše otadžbine!
Celim putem donosili su im žito, hranu, oružje, dovodili im konje i
kola, pripremali smeštaj za umorne vojnike, doturali im hranu i piće,
obasipali ih cvećem, maslinovim i lovorovim grančicama.
Vojska se razdragano od mase sveta branila i zahvaljivala joj.
Uzimali su samo ono što im je najpotrebnije, jeli su u hodu; odmarali
su se tek koliko im je bilo potrebno da povrate snagu.
 Bio je to brz i marš pun zanosa; iz očiju vojnika zračilo je
samopouzdanje i sve ih redom bodrilo.
Jurili su, takmičeći se i sa vremenom, i sa prostorom. Prevaljivali
su po pedeset milja dnevno; osim oružja, za sobom su ostavljali sve što
im je smetalo. Za hranu se brinuo narod. Pred njima su jurile štafete
na konjima da bi obavestile narod o dolasku drugog konzula. Neka
nikako ne proširuju logor blizu Hazdrubala; neka konačišta ostanu
ista; neka ne povećavaju broj šatora; neka ne proširuju ogradu; neka
svaki vojnik primi po jednog druga istog čina: centurion centuriona,
konjanik konjanika, pešak pešaka, tribun tribuna. Prtljaga nemaju,
dakle, neće zauzeti mnogo mesta.
Što su dalje napredovali, postajali su sve brojniji. Dobrovoljno su
im prilazili stari vojnici, kao i sasvim mladi ljudi koji jedva da su bili u
stanju da nose oružje.
Ovaj čudesni i trijumfalni pohod bio je brz kao prolećni vetar. Nisu
osećali umor, nisu bili zabrinuti, odvažan plan i duboko konzulovo
poverenje predstavljali su u njihovim očima garanciju uspeha. Ni
Hazdrubalovo ime im nije zvučalo tako zlokobno, dok je čak i samo
sećanje na Hanibala izazivalo kod njih strah. Mnogi su se čak i smejali,
izgovarajući Hazdrubalovo ime.
- Ne zaboravite - govorio je konzul - da nikada u jednoj te istoj
porodici ne postoje dva genija. Setite se da se Hektorov brat zvao
Paris.
Smejali su se. Mogli su da se smeju, kada su išli u susret jednom
Hazdrubalu.
Livijev logor nalazio se u blizini Sene Galike, udaljen od
neprijateljskog logora pet stotina koraka.
Da bi u logor stigao noću, Klaudije Neron je zaustavio čete iza
planina i poslao unapred štafete. Hteo je da uđe u logor tek kad
zavlada duboka noč, bez svetla, tiho, tako da niko ne čuje buku i
trube.
I tiho su ušli u šatore Neronovi veterani, čvrsto u mraku stiskajući
jedni drugima ruke u znak pozdrava.
Te večeri stigao je i pretor Lucije Porcije Licinije, koji je dotad
sledio Hazdrubala, stalno ga uznemirivao i gubitke mu nanosio.
Održali su ratno savetovanje. Livije je smatrao da bi trebalo
sačekati da se vojnici odmore, ali je Neron bio suprotnog mišljenja.
 - Oba naša neprijatelja su u zabludi: Hanibal ne zna da se pred njim
sada nalazi manje, a Hazdrubal ne zna da je pred njim više vojnika.
Dali su znak za bitku.

* * *
Hazdrubal je ćutao. Oko njega se dešavalo nešto vrlo tajanstveno,
nešto što je njega, kao iskusnog ratnika koji je navikao da i u vazduhu
oseća opasnost, uznemirivalo. Brinula ga je već i sama neodlučnost,
oklevanje neprijatelja protiv koga je trebalo da se bori. Da li će ga
konzul napasti, ili će se, sledeći obazrivu Fabijevu taktiku, ograničiti
samo na to da budno prati njegovo kretanje? Zbunjivala ga je i tišina u
rimskom logoru. Ničega što bi nagoveštavalo bitku, već pre neku
zamku, zasedu.
Bolje bi bilo da je došlo do borbe u Padanskoj niziji, kako je i
očekivao; bolje bi bilo da je smesta napao velikog neprijatelja, kao što
je to uradio Hanibal kod Trebije i kod Tičine, bolje bi to bilo nego što
je ova praznina koja sad oko njega vlada, nego onaj neometani, skoro
trijumfalni pohod. Ni u Alpima ga nisu napali, čak ni oni divlji galski
gorštaci, vični da napadaju obrušavajući kamenje i puteve zakrčujući,
nisu pokazali neprijateljstvo kakvo oseća sada. Njegov pohod nije bio
ni opasan, niti slavan, kao što je to bio pohod njegovog brata. Čuda se
ne ponavljaju dva puta. Slava ne pripada onome koji podražava, već
onome koji stvara.
Brižan i ogorčen, ponovo je počeo da ispituje uhode:
- Da li je proširena ograda?
- Ne, božanski Hazdrubale, ista je kao i prošlih dana.
- Da li ste primetili vojnike tamnijeg tena?
- Nismo.
- Ipak...
Ipak mu se, dok je jahao ispred predstraža, učinilo kao da je iz
daljine primetio oklope drugačije od onih koje je ranije video. A
primetio je i da su konji tamo u daljini veoma mršavi, kao da su pre
toga dugo galopirali.
- Zauzmite busije pokraj reke, potreban mi je bar jedan
zarobljenik.
Nije im pošlo za rukom da zarobe nijednog vojnika, i to je još više
povećalo Hazdrubalovu strepnju.
 Dešavalo se nešto sasvim neobično.
- Da li još uvek postoje dva logora?
- Da, božanski Hazdrubale, konzulov i pretorov.
Sitni znaci, ali znaci koji ne mogu da prevare iskusno oko.
- Slušajte, čuju se fanfare.
Saopštili su mu da su u zoru u pretorovom logoru trube jednom
zatrubile, a u konzulovom dva puta.
- Dva puta? Znači da se u logoru nalaze dva konzula!
Kako je onaj drugi konzul mogao da napusti bojno polje na kome
je Hanibal?
Sledio se pri samoj pomisli: Zar sam prekasno stigao? Znači da je
Hanibal potučen!
Nije mogao ni da zamisli kako jedan iskusan ratnik, kao što je
njegov brat, može da ne zapazi odlazak konzula čiji je logor tik pored
njegovog. Uzalud je čekao na bratovljeve vesti i odgovor na svoja
pisma. To ga je ćutanje mučilo.
- Preda mnom su dva konzula!
Saopštili su mu da su Rimljani iz svojih logora već izneli bojna
znamenja i da se svrstavaju u bojni red.
- Neka se ne prihvata poziv!
U toj nesigurnosti, bolje je da izbegne bitku i ode.
Kada se spustila noć, naredio je da se pogase vatre i da se logor
digne.
Vojska je ćuteći išla nepoznatim i sporednim putevima. Vojnici su
bili umorni, neispavani i neraspoloženi.
- Vodiči su nestali.
Vest ga je ispunila strahom. Ima vesti koje se ne mogu sakriti.
Vojnici su se, napuštajući staze, razilazili po poljima i, mrtvi umorni,
neispavani, ostavljali bojna obeležja, padali na zemlju i tonuli u dubok
san.
- Idite pored reke. Kad svane, naći ćemo pravi put.
Išli su duž Metaura, sledili ćudljive zavoje reke i tu i tamo
pokušavali da pređu reku. Ali su obale bile visoke i, što se više od
mora udaljavala, korito reke je postajalo sve uže i dublje. Zbog
skorašnjih prolećnih kiša i snega koji se topio, reka je bila brza i
nabujala. U noći kojoj nije bilo kraja išli su po bespuću nasumice,
slabo napredujući.
 Čim bi svanulo, sustizala ih je konjica, napadala ih s krila i,
iznenađene, nagonila vojnike u beg, progonila ih i ubijala. Povlačenje
Hazdrubalove vojske ličilo je na bekstvo. A kad bi se sasvim razdanilo,
ugledali bi oni na visovima čete rimskih vojnika već svrstane u bojne
redove.
- Moramo se boriti - rekao je Kartaginjanin Imilkar, pokazujući na
pešadiju koja je već otpočela manevar opkoljavanja.
- Zauzmite visove i učvrstite se! - naredio je Hazdrubal.
- Nemamo za to vremena. Moramo se boriti.
Sukob se nije mogao izbeći. Kartaginska vojska, iznenađena za
vreme marša, morala je nenadano da izmeni front i da se postroji na
izuzetno uskom i nepodesnom mestu. Hazdrubalu nije bilo poznato da
se u sličnoj situaciji našao i konzul Flaminije kod Trazimena. Boriti se
sa vojskom koja je umorna i u rasulu, bio je više nego očajan
poduhvat, ali je, takođe, bilo i nemoguće izbeći bitku.
- Pred nama su dva konzula, dve vojske - rekao je Imilkar na uho
Hazdrubalu.
Hazdrubal je sagnuo glavu.
Sami smo, moj brat je mrtav - tiho je rekao, i potom dodao - Nisam
smeo napuštati logor. Fabije Maksim se ne bi micao. Borićemo se.
Stavite u centar slonove i Ligure, s leve strane Gale, a sa desne, sa
mnom, Ibere i veterane.
- Probijte neprijateljski centar!
Uzvik se proneo kroz punske redove, vodiči su poterali slonove
koji su, krečući se onim svojim teškim korakom, ličili na kule koje se
same kreću.
Bio je to onaj moćni klin na koji su Puni računali, živi katapult koji
je doneo pobedu Piru, kao i prvu pobedu Hanibalu. Ali, sad više nisu
bila Pirova vremena. Prošlo je vreme kada su slonovi izazivali strah;
oni više nisu ličili na grozna čudovišta protiv kojih je uzaludan svaki
otpor; to su sada bile ogromne životinje koje je bilo moguće uplašiti
kao i konje, i koje su, čim bi se oslobodile vodičeve ruke, nasrtale na
sopstvene redove, izazivajući pometnju. Da bi ih zaplašili, sada su
rimski vojnici bacali goruće strele; već su oni dobro znali na kojim su
mestima ove ogromne životinje naročito osetljive i kako ih mogu
najlakše raniti. Pešaci su im zasecali žile na nogama, ranjavali ih u
butine.
 - Probijte centar!
Popuštao je centar rimske vojske. Tu je došlo do strašne borbe
prsa u prsa. Tu su se nalazili konzul Livije, Hazdrubal, tu su bili
Hispanci, stari vojnici navikli da se bore s Rimljanima, tu su bili Liguri,
narod ponosan koji ume da se bori.
Slonovi su već bili pokolebali prve rimske redove i one koji nose
bojna znamenja prisilili na uzmicanje, ali su se pomamili kada su bili
napadnuti gorućim strelama, ne pristajući više na to da se pokoravaju
svojim vodičima i, kao pobesneli, nasumice tumarali između redova,
poput lađa bez kormilara.
Na desnom krilu borba je bila skoro nemoguća zbog strmog terena
pred kojim su se nalazili Rimljani. Tu je bilo onih šest hiljada
Neronovih veterana koji su nestrpljivo iščekivali da borba počne.
- Zašto smo mi prevalili tako dug put? - vikao je konzul.
Na uzbrdicu se nisu mogli probiti, a svako oklevanje je bilo
opasno; desno krilo je moralo rešiti ishod bitke.
- Za mnom, moji legionari sa Grumenta! - uzviknuo je Klaudije
Neron.
Ošinuo je konja i na krajnje desno krilo povukao za sobom
kohortu lake pešadije izmešanu sa konjicom, i veoma brzo zaobišao
breg, odmah zalazeći iza leđa Hispancima i Ligurima, koji su sada bili
napadanuti i s čela, i sa boka, i sa leđa.
Bilo je već podne. Vazduh je bio topao i sparan. Topao vetar
uzdizao je gustu prašinu kao nekad kod Kane. Hazdrubalovi vojnici,
umorni od marša i neprospavane noći, borili su se kao mesečari.
Borba Gala na levom krilu bila je veoma teška. Iako su na izgled
bili lepi, visoki i jaki, Hazdrubal se u njih nije mnogo uzdao; znao je da
su nestalni, da ih lako hvata panika i da slabo podnose umor. No,
vladalo je ubeđenje da ih se Rimljani plaše zbog njihovog ubojitog
oružja, kao i zbog njihovih divljačkih uzvika, i zbog toga što su imali
običaj da se mažu po licu kako bi izgledali što strašnije. Oni su bili
najumorniji. Već su se mnogi razbežali i spavali u polju, mnoge je
neprijatelj uhvatio ili pobio bez ikakvog otpora. Drugi su, izgarajući
od žeđi, s mukom hvatali vazduh, borili se posrćući, ili dozvoljavali da
ih neprijatelj zarobi ili ubije.
U centru je bila neopisiva gužva. Slonovi su uzmicali uz strašnu
riku, gazeći više redove Kartaginjana nego Rimljana.
 - Ubijajte slonove! - više puta je uzviknuo Hazdrubal.
- Ubijajte slonove! - vikali su i vojnici koji su bežali ispred
pobesnelih životinja.
Padali su kolosi zajedno sa svojim tornjevima, bučno kao kada se
ogromno kamenje kotrlja sa visina. Vodiči su im stavljali dleto između
glave i vrata i tu ih čekićem udarali.
- Za mnom! Šta bi za vas rekao Hanibal?! - odjekivao je
Hazdrubalov uzvik, dok je junak na svom belom konju jurio duž
redova vojnika. Kaciga mu je bila pala s glave, njegova tamna kosa
vijorila se na vetru isto kao i crveni ogrtač koji je na sebi imao.
Pojedini vojnici su bežali i klicali Hazdrubalu, dok su se drugi, spazivši
ga, okupljali i pratili do mesta na kojima je bitka bila najžešća.
Povremeno su odredi numiđanske konjice, koju je Hazdrubal
predvodio, prisiljavali legije na uzmicanje i stvarali ogroman prazan
prostor.
Ali, pešadija je bila poražena na svim mestima. Još su se jedino u
centru držali Iberi i Liguri, ali se vojska s krila, opkoljena i izmešana, u
neredu povlačila prema centru i za sobom odvlačila odrede koji su se
još borili.
Sve do poslednjeg trenutka videli su kako Hazdrubal stoji
uspravno na brežuljku, na levoj obali Metaura, i kako netremice gleda
u daljinu, put juga. Možda se nadao da će pri zalasku sunca ugledati
kako se na vrhovima Apenina sjaje Hanibalove čete.
- Spašavaj se, gospodaru - povikao mu je Imilkar - ili će se ovde
ugasiti slava Kartagine!
- Ovde se gasi slava Barka - odgovorio je Hazdrubal.
Sedma legija se uspinjala uz brežuljak koji je već bio opkoljen.
U svetlosti sunca na zalasku presijavala su se pozlaćena bojna
znamenja Rima.
- Konzul! Ovde je konzul! - povikali su numiđanski konjanici,
okupljajući se oko Hazdrubala. A on je visoko uzdigao svoju sablju,
svu crvenu od krvi.
- Dođite da vidite kako umire Hanibalov brat, Hamilkarov sin!
Kacige i uzdignuti oklopi zablistali su posred brežuljka; malo-malo
mogle su se tu videti gomile konja koji se propinju kao talasi kad ih
podigne oluja.
Rimski vojnici, već umorni od toliko ubijanja, okupili su se oko
dvojice konzula glasno slaveći pobedu. Zatim su se uzvici postepeno
utišali, a nad bojištem, gusto posejanim mrtvima, izronio je mesec.
Tamo, na vrhu brega, Livije i Neron su se zagrlili.
- Kana je osvećena - kratko je rekao Klaudije.
- Kažu da su oni na bojnom polju ostavili preko pedeset hiljada
mrtvih - dodao je Livije.
- Konzule - povikao je pretor Manlije, dojurivši do njega - kolona
odbeglih Gala bez starešina i bojnih znamenja povlači se u neredu
prema Ariminu. Da li da ih sledimo? Daj mi jedan odred konjice i od
njih niko neće ostati živ.
Livije je_s prezrenjem slegao ramenima.
- Neka ih, neka beže - rekao je - neka budu glasnici svog poraza i
naše pobede!

* * *
- Šta se dešava u rimskom logoru?
Maarbal je pogledao Hanibala i odmahnuo glavom.
- Ne znam, dva puta je zasvirala konzulova fanfara.
Hanibal je zadrhtao.
- Fanfara tako svira samo kad novi konzul stigne u logor.
- A koji bi novi konzul mogao da stigne? Rim ima samo dva
konzula, jedan je ovde, a drugi u Emiliji.
- Zašto još ne stižu glasnici od mog brata? Šta misliš, da li je on već
stigao u Padansku niziju?
- Čega se plašiš?
- Ja se ne plašim. Ako je stigao, oni nemaju dovoljno raspoloživih
snaga da mu se suprotstave. Ali, zašto konzulova fanfara svira dva
puta?
- Ne znam, ali tako je svirala svakog jutra.
- Ali ne i noću. A noćas iz rimskog logora niko nije izašao.
- Danas ne, ali možda...
Hanibal je tada uhvatio Maarbalovu desnicu i čvrsto je zatresao.
- Šta znaš? Šta hoćeš da kažeš?
- Zašto već dve nedelje nisi postrojio vojsku za bitku?
- Nije bilo smisla da ja napadnem. To su oni morali da učine.
- Čuješ li... ponovo trube... a ovi uzvici... to su, kako mi se čini,
uzvici likovanja... i to u ovaj noćni čas kad Rimljani obično spavaju.
 - Možda im je stiglo kakvo pojačanje.
- Ali konzulova fanfara ne svira, ukoliko ne stiže neki konzul.
- Čuješ li? Ponovo zvuci fanfare, ponovo radosni uzvici i graja. Ti
kažeš da je, možda, stigao neki konzul? Ali, da je stigao Livije
Salinator, to bi značilo: ili da je moj brat potučen, ili da još nije stigao u
Italiju.
- Tamo nešto proslavljaju. Vidiš li? Sve je veći broj vatri. Ta ovo su
uzvici kojima se proslavlja pobeda!
- Ćuti! Zašto su tvoje reči uvek tako zlobne, pune zavisti? Ne, moj
brat nije pobeđen, to je nemoguće. Rimljani ne raspolažu dovoljnim
brojem legija kojima bi mogli da se odupru njegovoj vojsci, a ona ne
zaostaje za mojom. Nemoguće je da je on stigao.
- Zašto mu nisi pošao u susret?
- Morao sam ovde zadržavati snage Klaudija Nerona. Očekivao
sam njegove glasnike. Zašto mi Hazdrubal nije poslao glasnike?
- Zar ne misliš da glasnici mogu biti uhvaćeni? Ja nikad, Hanibale,
nisam mogao da shvatim tvoje oklevanje. Pustio si da prođe osam
godina. Omogućio si Rimu da predahne, i to onda kad je već bio
uništen i potpuno iscrpljen. Dozvolio si mu da popuni praznine, da
formira nove legije i izgradi novu flotu, a bio je u tvoj oj moći.
- Zašto ne kažeš da sam izdao?
- Za to će se već Hanon pobrinuti, on će to reći u Senatu Kartagine.
Sećaš li se, Hanibale, kada sam ti rekao da u ljudskim životima postoji
samo jedan trenutak, samo jedno vreme? I da onaj ko ne zna da
iskoristi vreme i trenutak, uzalud nastoji da ih ponovo nađe?
- Kad si već prorok, da li si i onda znao da bi mi pohod koji si mi
savetovao doneo pobedu ili poraz?
- Samo bogovi to znaju, ali si ti, Hanibale, onda znao da Rim nije u
stanju da se brani, a sad ne znaš čak ni to šta se dešava sa tvojim
bratom. Bio si nepobediv, a sada Rimljani znaju da te mogu pobediti.
Slušaj... tamo se još uvek čuju uzvici. Naši vojnici su budni i čuju.
- U zoru ćemo izneti bojna znamenja i borićemo se.
- Neka ti bogovi daju da to ne bude kasno. Ti si, Hanibale, sve i
svakoga pobedio, osim vreme. Pustio si da Rim predahne, a to nisi
smeo. U Iberiji ima jedan mladi konzul koji se zove Publije Kornelije
Scipion. On je sin onoga koji je bio pobeđen kod Trebije, a nećak onih
koji su bili ubijeni u Hispaniji. Čuvaj se! Ti si kriv što se pojavio jedan
osvetnik!
Te noći u kartaginskom logoru niko nije spavao. Ljudi su bili pod
oružjem. Hanibal je razmišljao o tome da će, ako je tačno da su sada
oba konzula tu, uslovi za borbu biti daleko teži. Ali, zar je to moguće?
Gde je Rim mogao da prikupi toliko legija, dovoljno da potuče oba
brata, prvo jednog pa drugog, i da bi i dalje opseda Kapuu, vodi rat na
Siciliji, u Iliriji, u Hispaniji?
Hanibal se pitao da lije pametno ili pogrešno postupio. On je
sklopio savez sa vremenom, ali se vreme borilo na strani Rima.
Vojnicima je bio obećao da će još prve godine zimovati u Rimu, a
umesto toga, poveo ih je u Kapuu. Prošlo je osam godina. Osvajao je i
pobeđivao, ali nije posedovao nijedan grad koji je bio sasvim njegov.
- Hazdrubal, ili kraj!
Razlegli su se oštri zvuci truba, nagoveštavajući zoru blistavu kao
što je i divno, vedro majsko nebo. Ovima su iz rimskog logora
odgovorile stotine truba, ali je konzulova fanfara zasvirala samo
jednom.
- Tamo, ipak, nisu dva konzula, o, Maarbale! - povikao je Hanibal i
pojurio iz šatora.
Primetio je kako starešine Kartagine, stojeći na nasipu, gledaju u
pravcu neprijateljskog logora.
- Tamo nisu dva konzula! - ponovio je.
- Gledaj! - povikao je Maarbal, pružajući ruku u pravcu gde je bio
neprijatelj.
Hanibal se popeo na nasip.
Iza rimskog nasipa, između rovova, išla je duga povorka ljudi
vezanih lancima, pognute glave i posrćući. Pred njima je išao rimski
stegonoša, visoko držeći bojna znamenja Kartagine.
- Numiđani... Iberi... Liguri... Gali... - skandirao je svojim hladnim,
metalnim glasom Maarbal.
- Otkud dolaze ovi ljudi? - tiho je upitao Giskon.
- To su naši - odgovorio je Kartalon.
Hanibal ih je ćutke posmatrao.
- Parlamentarne! - prijavila je straža.
Od rimskog nasipa dolazio je konjanik i mahao belim platnom. U
galopu je dojurio do punskog nasipa i spustio u ruke stražara paket
zamotan u laneno platno.
 - Konzul za Hanibala - kratko je rekao i ponovo odjurio u galopu.
Doneli su zamotuljak i spustili ga pred Hanibalove noge. On se
pokrenuo. Odvezali su vrpce: odskočila je odsečena i mrtvački bleda
Hazdrubalova glava.
Starešine su gledale, skamenjene. U kobnoj tišini odjeknuo je
Hanibalov glas:
- Ovo je sudbina Kartagine!
XIX

SOFONIZBA

- Evo vašeg kralja!

Sa zidina Cirte odjeknuo je strašan vrisak, a zatim zavlada tužna
tišina, duboko ćutanje. U prisustvu rimskih legija, prestonica Numidije
ugledala je svog kralja Sifaksa okovanog u lance.
Iza njega su bili plemići Numidije, njih tri stotine, zatim obeležja
kraljevskog dostojanstva, bojna znamenja, kola, konji pokriveni
zlatnim ogrtačima. Cela ta tužna povorka išla je između dva reda
rimske konjice, a u centru, okružen rimskim i numiđanskim
konjanicima, u sjajnoj odori, jahao je Masinisa.
- Evo onoga koji je sada vaš kralj! - povikao je rimski pretor,
obraćajući se stanovnicima Cirte iskupljenim na gradskim zidinama i
kulama.
Pobednik i pobeđeni, sinovi istog naroda, netremice su se gledali.
U dubokoj tišini, Masinisa je rekao pobeđenom kralju:
- Ti nisi znao, o, Sifakse, ili si zaboravio da je ratna sreća
promenljiva i da je ljudsko prijateljstvo nestalno. Ali, ti se ne možeš
žaliti na nestalnost jer si se, pošto si pokušao da osvojiš moje
kraljevstvo, iako Numiđanin, udružio sa Rimljanima da mi ga
oduzmeš. Kasnije su te zavarali Kartaginjani, i to zbog jedne žene,
zbog prekrasne Sofonizbe, Hazdrubalove ćerke, u nadi da ćeš jednog
dana postati kralj Kartagine. Luđače! Zar si se mogao nadati da ćeš
pobediti Rim, koga čak ni veliki Hanibal nije uspeo da savlada?
- A šta ti očekuješ od Rima? Doći će dan kada ćeš i ti osetiti koliko
je teška njegova ruka.
- Sad si ti, a ne ja, onaj koji oseća težinu te ruke. Gledaj... tvoj grad
preda mnom otvara svoje kapije.
- Slava Masinisi! Slava pobedniku!
Zidovi su, kao po nekoj čaroliji, najednom bili ukrašeni lepršavim
svilenim tkaninama, zatrubile su trube, narod je mahao palminim
grančicama.
Sa pokretom punim očajanja, pobeđeni Sifaks se srušio u prašinu.
Zašto je dozvolio da ga uhvate živog? To se ne bi desilo da ga njegov
konj, dok je padao smrtno pogođen strelom, nije na zemlju zbacio.
Pao je jedan konj... palo je jedno kraljevstvo... Sve je završeno, sve je
izgubljeno.
Njegov kraljevski dvorac, njegov presto, njegova žena, sve se
nalazilo u rukama njegovog smrtnog neprijatelja, a on sam postao je
zarobljenik pobednika koji će ga poslati u Rim da uveliča trijumf.
Luđak! Čemu se nadao od saveza sa onim Giskonovim sinom,
Hazdrubalom, koji je sada kao kakav kralj gospodario u Kartagini?
Zanosio se ludim snovima da će on, kralj varvarin, oterati iz Afrike
Scipiona, jer se Hanibal, koga je napustila Kartagina, iako dosad
nepobeđen, ali i bez nade da će pobediti, povukao u najdublji kutak
Brutija.
Sve se rušilo. Sada se rat vodio u Africi. Sudbina se okrenula:
Hanibal je daleko od Rima, a Scipion pod zidinama Kartagine.
To je mislio pobeđeni Sifaks, dok je Masinisa ulicama Sirte
ponosno jahao u pravcu kraljevskog dvorca.
Grad ga je burno pozdravljao. Njegovi garnizoni zauzeli su gradske
kapije i tvrđavu. Kraljevski dvorac bio je pust: straže nije bilo, nikoga
na dnu stepeništa, a vrata širom otvorena.
Čudeći se, Masinisa se zaustavio. Pobedio je, bio ponovo kralj. Sve
mu je ličilo na neki čudan san. Pobedio je skoro bez borbe. Jedna
beznačajna bitka u kojoj je poginulo svega pet hiljada vojnika,
povratila mu je presto, vlast nad čitavom Numidijom, istočnom i
zapadnom, dala mu Masiliju i Masesiliju.
Između stubova peristila pojavila se kraljica Sofonizba.
Hazdrubalova ćerka imala je na sebi dugačku tuniku boje
ametista; ruke su joj bile gole i narukvicama ukrašene, kosa
raspletena, a visoka dijadema krasila je njeno, kao od alabastera
divno čelo.
Masinisa ju je posmatrao u zanosu. Sećao se da mu je ta žena bila
nekad obećana kao zalog za savez. Sada je, međutim, predstavljala
njegov plen, bila je njegova robinja. Od njegove je volje zavisilo da li
će ona biti ubijena, prodata, išibana, prepuštena Rimljanima za njihov
trijumf.
Sjahao je s konja i polako krenuo stepenicama, stalno je
posmatrajući. Ona je klekla i uzela ga za ruku.
- Bogovi su ti doneli pobedu - rekla je, dok su suze tekle niz njeno
lepo lice - sad sam tvoja služavka i tvoja robinja; ti si sad gospodar
mog života, ali te ja, u ime onog naroda Numidije, koji je zajednički i
tebi, i Sifaksu, samo jedno molim: ne dozvoli da padnem Rimljanima u
ruke. Ti znaš šta bi u tom slučaju čekalo Hazdrubalovu ćerku, jednu
Kartaginku. A ako nema drugog izlaza, pomozi mi bar na taj način što
češ me ubiti!
Dok je govorila bila je tako lepa da ju je Masinisa neprestano
posmatrao kao omađijan. Posmatrao je nju, Hazdrubalovu ćerku,
svoju nekadašnju verenicu, ženu svog smrtnog neprijatelja.
On je ćutao, a ona je i dalje govorila, nežno, preklinjući ga, stežući
mu ruke i noge.
- Iz tvojih ruku smrt će mi biti slatka. Neka me ubije ruka jednog
sina Afrike, a ne ruka nekog prokletog Rimljanima!
- Slušaj me - Masinisin glas je podrhtavao - i gledaj me. Ja sam onaj
Masinisa, sin kralja Gala koga je tvoj muž zbacio s prestola i prisilio da
živi kao kakva zver i luta pustinjama. Prestao je da me proganja tek
kad sam se pritajio kao da sam mrtav. Sad je, međutim, okovan u
lance, a njegova žena kleči pred mojim nogama, moli za milost. Biću
velikodušan zbog tvoje lepote, o, Sofonizbo. Reci, hoćeš li da deliš
presto sa Masinisom?
Gledala ga je onim svojim svetlim i vatrenim očima.
- Zašto mi se rugaš, o, kralju, ja sam tvoja robinja.
- Bićeš moja žena i kraljica. To je Masinisina osveta.
- O, plemeniti kralju, ali šta će reći rimski konzul ako ti postaneš
zet njegovog smrtnog neprijatelja Hazdrubala?
- Ja sam vladar u svojoj zemlji. Dođi, i još noćas ćemo prirediti
svadbenu svečanost u Sifaksovoin dvorcu.
Noću su u Sirti, u znak radosti, gorele vatre. Građani su se plašili
pokolja, ali su svadbene svečanosti ipak održane. Okićen cvećem,
narod je klicao Masinisi i Sofonizbi. U zanosu bučne radosti
zaboravljali su da je bezumno i sasvim neobično slaviti pir dok Sifaks,
okovan, jauče u samici tvrđave. Ali, kako bi Rimljani mogli dozvoliti
da kraljica Numidije bude ćerka njihovog zakletog neprijatelja?
 Pesma i muzika odjekivale su u kraljevom dvorcu. U Sirti još
nikada nisu videli raskošnije slavlje. Pored pobednika, na prestolu od
slonove kosti, slična nekom zanosno lepom i okrutnom božanstvu,
sedela je Hazdrubalova ćerka. Sa njenog mermernog lica nije silazio
osmeh. Dvorjani su je zapanjeno posmatrali. Bila je to žena koja je pre
dva dana, sa istim takvim osmehom na licu, sedela pored, sada
pobeđenog Sifaksa!
Šta se krilo u njenom srcu? Mržnja, ambicija, dvoličnost? Svitala je
zora, a sa gradskih zidina trubila straža, kada se pojavila legija na
čijem je čelu jahao zapovednik Kaj Lelije.
- Legija! - povikala je dvorska straža.
Lelije je sjahao s konja i, onako prašnjav i u punoj ratnoj opremi,
pošao uz dvorske stepenice, začuđeno usput posmatrajući onu raskoš,
girlande cveća, skupocene tkanine koje ukrašavaju stubove, tronošce
iz kojih se uzdiže mirišljavi dim; čudeći se pesmi i muzici koja se čula
iz dvorca.
U pratnji tribuna i centuriona, zapovednik je zastao na pragu.
Muzika je prestala. Masinisa napravi spontan pokret kao da bi ustao
da dočeka zapovednika, ali se tu seti svoga kraljevskog dostojanstva,
te ostade da sedi, jedva ovoga pozdravljajući lakim pokretom ruke.
Lelije se namršti.
- Šta znači ovo? - upita osorno.
Buku svečanosti najednom je zamenilo ledeno ćutanje. Plesačice
su za tili čas iščezle. Dostojanstvenici, bledi, posmatrali su čas rimske
vojnike, čas kralja. Niko nije odgovarao.
- Šta znači ovo? Ko je ona tamo? - još glasnije ponovi zapovednik.
I protiv volje, Masinisa ustade. Duboko u njemu bilo je premalo
kraljevskog dostojanstva, tako da u njegovom stavu prevagnu onaj
dojučerašnji prognanik koji luta od mesta do mesta i prihvata ulogu
sluge Scipionovog.
- Plemeniti Lelije - promucao je - posle ratnog zamora i teškog
progonstva, prijatno je kada čovek može da se razveseli...
- A ko je ta žena? - prefekt je rukom pokazao u pravcu Sofonizbe,
koja se i dalje držala pomalo namdeno i tajanstveno.
- Hazdrubalova ćerka - šanu Leliju na uvo jedan centuririon.
Lelije strogo pogleda Masinisu:
- Da li je to istina? je li to, zaista, Hazdrubalova ćerka? - A kad mu
kralj potvrdi, on nastavi istim tonom - A šta ti radiš kraj žene tvog
neprijatelja?
- Sad više nije. Pozivala se na moju milost i, pošto je ranije bila
moja zaručnica, odabrao sam je za zakonitu ženu.
- Kako si se usudio?! Zar ti ne znaš da je ona zarobljenica i ratni
plen rimskog oružja?
- Moja je. ja sam zauzeo grad.
Lelije je prišao Masinisi, a ovaj je i dalje stajao pored prestola.
- Ti?! Veliš da si ti pobedio?! Neka je slava i hvala bogovima što su
rimske legije u tebi, koji si dosad za utočište imao pustinjski pesak,
pećine i zveri, našle tako moćnog saveznika?! O, nerazumni stvore, zar
zamišljaš da si pobedio sopstvenim snagama, iako bi bilo dovoljno da
Scipion kaže samo jednu jedinu reč pa da te zbaci sa tog prestola koji
se pod tobom ljulja? Zar si ti pobedio Sifaksa?
- Plemeniti zapovedniče - rekao je Masinisa tihim glasom - znam
da su vaše nepobedive legije...
- Daj mi, dakle, tu ženu, da je odvučem sa prestola na koji ju je
Hazdrubal postavio samo zato da bi uhodila svog slaboumnog muža i
da bi ga upropastila svojim lukavim savetima. Hajde, izruči je
rimskom prefektu, ili izjavi da si neprijatelj Rima! Hej, liktore, odvuci
ovu ženu sa njene stolice i odvedi je okovanu konzulu!
Tako je govorio Lelije, dok ga je žena uporno gledala svojim, kao
gar crnim očima. Nije ona razumevala jezik svojih neprijatelja, ali joj
je bilo jasno da taj upravo o njoj govori.
- Zašto me vređaš, prefekte? - molio je Masinisa. - Po zakonima
Numidije, ova žena je sada moja. Dozvoli bar da Scipion to presudi, a
ne neko drugi!
- Neka ti bude! Ali, pazi, neće ti biti dozvoljeno da raspravljaš o
konzulovoj presudi. Znaj: ili si sa Rimom, ili protiv njega. A sada mi
predaj pobeđenog kralja da ga odvedem u logor.
Kada je stigla vest da je došao Sifaks, legije su se okupile, kao da
posmatraju neki trijumf.
Pobeđeni kralj je išao ispred gomile numiđanskih plemića.
Posmatrajući pred sobom čoveka koji je tako iznenada sa visine
pao u blato, svi su bili nemi.
- Evo tog kralja koga su i Kartaginjani, i Rimljani toliko cenili -
govorili su.
 Čak ni sam Scipion, kada je stigao u Afriku, nije smatrao
neprimerenim da poseti tog čoveka.
- To je čovek kome je Hazdrubal dao svoju ćerku za ženu.
- To je čovek koji je u svojoj vlasti imao dvojicu vojskovođa:
rimskog i kartaginskog.
Scipion je tužno posmatrao zarobljenika. Sećao se onog vremena
kada ga je taj isti kralj, sa neviđenom raskoši, primio u svom
kraljevskom dvorcu i nazvao ga svojim prijateljem.
- Šta si tražio, o, Sifakse, kada si napustio prijateljstvo Rima?
- Svoju propast - odgovorio je varvarski kralj, gledajući u zemlju. -
Pogrešio sam, i zato sad plaćam. Bio sam lud i ludo sam morao i da
završim.
- Zar si mislio da je Rim toliko slab da bi ga ti mogao pobediti, kad
ga čak ni veliki Hanibal nije uspeo pobediti?
- Mislio sam ono što je mislila ona kuga, paklena furija, ona žena
koju mi je Hazdrubal dao da bi me upropastio, Erinija koja je
naoružala moju ruku protiv mog gosta i prijatelja. Sada je sve gotovo.
Ne molim za milost. Radi sa mnom što ti je volja.
- A znaš li ti šta je sada uradila ta žena?
- Znam i radujem se. Masinisa ju je uzdigao na presto, ali je time u
svoja nedra stavio otrovnu guju koja će ga odvesti u propast. Taj brak
predstavlja za tebe uvredu, o, Scipione, jer dokazuje da te potcenjuju.
A sada dozvoli da se udaljim i pođem putem svoje sudbine.
Udaljio se pognute glave, laganim korakom, a da nijedan vojnik
nije stavio ruku na njega. Iako je bio pobeđen, utučen, slomljen i bez
vere, ulivao je samilost i poštovanje.
Išao je u susret svojoj sudbini koja se već nazirala: iza
pobednikovih kola, u svojoj kraljevskoj odori, okovan zlatnim
lancima. Njemu, čije je kraljevstvo bilo bezgranična pustinja, sudbina
je dodelila ozloglašene samice Mamertinske tamnice.
Idućeg dana trube su najavile da u Scipionov logor stiže Lelije sa
svojom kohortom i kraljem Masinisom.
Masinisa je jahao pored prefekta, odeven u raskošne i sjajne,
purpune haljine, čelo mu je krasila ona ista dijadema koja je do pre
nekoliko dana bila na glavi kralja Sifaksa. Jahao je nadmeno, ali je bio
nemiran. Dok je prolazio između postrojenih legija koje su mu
odavale počast, njegove oči su švrljale čas tamo, čas ovamo. Savest mu
nije bila čista. Šta će reći konzul? Avaj! On je bio kralj samo po imenu.
Bio je kralj jednog varvarskog, a uz to i nestalnog naroda, osim toga,
imao je nad sobom i gospodara.
Scipion mu je pošao u susret, pružajući mu ruku u znak pozdrava.
Zagrlio ga je, primio u svoj šator i pokraj sebe smestio.
- Zahvalan sam ti za pobedu - rekao je - i zahvaljujem bogovima
što su ti vratili kraljevstvo.
- Blagodareći hrabrosti tvojih legija. Sam ne bih ništa mogao - tiho
je odgovorio Masinisa.
- I tvoji su se hrabro borili. Sada je pobeda učvrstila naše
prijateljstvo i više nijedan oblačak ne sme baciti senku na naš savez.
Oštrica je prodrla sve do samog Masinisinog srca, ali on pokuša da
to prikrije i, čak se nasmeši.
- Da li sam uradio nešto što ti se ne sviđa, o, Scipione?
- Znaš i sam. I zašto pitaš kad znaš? Ja znam tvoju vrednost,
poznate su mi tvoje patnje, tvoj samopregor. Ti imaš sjajne vrline, ali
ne mogu da verujem da bi ih ljubav prema jednoj ženi mogla zaseniti.
- Zašto te, konzule, vređa ljubav prema jednoj ženi?
- Ona vređa rimske zakone. Sifaks je pobeđen i zarobljen, a prema
ratnom zakonu, i on i njegova žena, kraljevstvo i dobra, čak i sami
stanovnici, predstavljaju plen rimskog naroda. Zašto je potrebno da te
na to podsećam?
- Ne podsećaj me, dobro znam sve to.
- Prema tome, u Rim moramo poslati ne samo Sifaksa, već i
njegovu ženu, čak i da nije ćerka Kartagine, čak i da njen otac nije bio
naš zakleti neprijatelj.
- Šta zahtevaš?
- Da pobediš svoje srce. Ne uništavaj beznačajnom ćudi toliku
svoju slavu. Ne prisiljavaj me da te podsećam na to šta je sve Rim za
tebe učinio.
Od sramote, poniženja i bola, u kraljevim očima iskrsnuše suze. Ta
on nije bio ništa drugo do bedni kralj-rob koji ni svojim srcem ne
može Ja raspolaže.
- Dobro, Scipione - rekao je odlučno - znam šta mi je dužnost.
Molim te samo jedno: da održim zadatu reč, a ne pogazim svoju čast.
Dugo je posle u svom šatoru bio sam, sve hodajući gore-dole
laganim korakom. Pala je noć. Logor je spavao. Svetlost je dolazila
jedino iz konzulovog i iz kraljevog šatora, i iz susednog - šatora
kraljice Sofonizbe.
- Masinisa se zakleo da će je uzeti za ženu i održao je obećanje.
Zakleo se, takođe, da je neće izručiti na milost i nemilost pobedniku i...
održaće to obećanje!
Udario je u metalnu ploču. Pojavio se njegov najodaniji sluga.
- Slušaj me: znaš li šta je kraljevski napitak?
Numiđanin pozelene.
- Da, o, kralju, napitak koji spasava od ropstva i beščašća.
- Pripremi jedan pehar... ne, ne plaši se, nije za Masinisu. Odnećeš
ga kraljici...
Spazivši kako je sluga ustuknuo, Masinisa onda, sevajući
pogledom, zapovedi:
- Od mene, ne od tebe! I reci da kralj drži svoju zakletvu, i podseća
je na to da je ona Hazdrubalova ćerka i žena dvojice kraljeva. Sama će
se pobrinuti za svoju ćast.
Očekujući svoga kralja, ona je bdela u šatoru.
Držeći zlatni pehar u ruci, glasnik se zaustavio na pragu.
Sofonizba ga je uporno posmatrala, a on joj, dršćući, saopšti
kraljevu poruku. Kraljica je onda lagano prišla slugi i iz njegove ruke
uzela pehar.
- Kada kralj već nije mogao ništa drugo da mi pokloni, to je najveći
poklon za moju svadbu. Reći ćeš mu da sam mu zahvalna, ali bih mu
bila još zahvalnija da se nisam ponovo udala na sam dan svog
pogreba.
Hrabro, kao što dolikuje Hazdrubalovoj ćerki, ispi onda ona pehar,
a zatim se ponovo obrati glasniku koji je, ćutke, plakao.
- Idi i javi konzulu kako se Sofonizba pobrinula za svoju cast.

* * *
- Govornici Kartagine!
Hanibal je podigao glavu, upirući pogled mimo Maarbala, koji je
upravo govornike najavio. Pravio se Hanibal da Maarbala ne
primećuje. Izgledalo je kao da je vojskovođa pre vremena ostario.
Sada je to bio sasvim drugi čovek, a ne onaj lep i snažan
tridesetogodišnji muškarac koji je izvršio legendarni pohod. Onih
šesnaest godina ratovanja ispunjenih stalnim i hitnim marševima,
opsadama, otimačinom i pljačkom, lišavanjima, kratkotrajnim
orgijama i odmorima koji su ga iscrpljivali; ono naizmenično ređanje
sjajnih, veličanstvenih pobeda u početku, a zatim mali ponižavajući
porazi; ona muka stalne napetosti koja traje već godinama;
ravnodušnost, ili izdaja naroda koji su se prvo pravili da su mu odani,
a zatim pred njim zatvarali kapije; skoro sasvim neprijateljsko
nerazumevanje otadžbine i avet Rima koji je poput mitskog Anteja,
dodirujući zemlju, ponovo dobijao snagu; strah da li će pobediti - i da
nikad neće dovoljno pobediti; teška pomisao na jedini grad koji je
držao četiri fronta, koji je obnavljao legije poput novog prolećnog
semena i ljude dobijao među narodima koji su mu morali biti
neprijatelji, a ostajali mu ipak verni, ceo taj zbir neshvatljivih stvari,
teškoće koje su se iznova javljale čim bi ih on otklonio, sve je to
postepeno istrošilo to gvozdeno telo i otrovalo tu neukrotivu dušu.
Bila mu je tek četrdeset peta, ali je već bio sed i preplanuo od
sunca i nevremena; lice mu je bilo izbrazdano borama, a njegov
pogled više nije imao snagu koja je palila poput pogleda orla; duboka
crta, usečena oko njegovih usana, odavala je gorčinu i tugu.
- Govornici Kartagine - ponovio je Maarbal, a glas mu je, kao i
pogled, bio vrlo grub. Izgledalo je da je Hanonov sledbenik rešio da
pokaže svoje pravo lice. U njegovom načinu govora više se nije
zapažao prizvuk nekadašnjeg poštovanja Hanibala; sada je i njegov
jezik bio drugačiji, više se nije služio rečima: božanski, veličanstveni,
besmrtni Hanibale. Sada je on vojskovođu samo po imenu oslovljavao,
a i to je izgovarao uglavnom sa prizvukom mržnje. Sada je on za njega
bio samo Hanibal koji nije više u stanju da pobeđuje, koji ni ranije nije
znao da pobeđuje, niti da se koristi pobedom.
- Znao sam da će doći - tiho je uzvratio Hanibal. - Zašto da ih
slušam, kada ja i bez toga znam šta će mi reći? Pozivaju me da se
vratim. Hanibal više nije potreban van otadžbine; sad kada neprijatelj
već logoruje na tlu Kartagine, Hanibal je samo teret kog se valja
osloboditi. Ali, u redu, ipak želim da čujem reči koje će konačno skršiti
moje srce.
- A moje?
- Ćuti! Ti likuješ, i Hanon likuje u tebi. Neka uđu govornici
Kartagine.
Stajali su pred njim ćutke, nepomično, a on ih je, iz poštovanja
prema otadžbini, posmatrao stojeći. Mnogi od tih govornika njega
nikada nisu videli, ili su se jedva sećali mladog Hazdrubalovog
pomoćnika, odnosno, dečaka koji se u Baalovom hramu zakleo da će
večno mrzeti Rimljane.
Došli su puni gneva, svaki od njih je u svom srcu ponavljao surove
reči kojima će se obratiti čoveku koji je razočarao otadžbinu, ali sada,
u njegovom prisustvu, osećali su da ih poduzimaju žmarci i veliko
strahopoštovanje prema pobedniku.Kane.
Nijedan nije želeo da progovori prvi, a nijedan, bogami, nije ni
uopšte želeo da govori. I, kada je ćutanje postalo mučno, progovorio
je on, Hanibal.
- Neka vam bogovi budu milostivi, o, izaslanici Kartagine. Ja ću
rado saslušati reči otadžbine, ma kakve one bile, bolne ili radosne. Ja
ne poznajem nikoga od vas, niti znam vaša imena jer ste svi vi mnogo
mlađi od mene. Dakle, neka mi onaj koji je među vama najstariji, kaže
ono što Senat i narod Kartagine žele da Hanibal zna.
Tada jedan od onih istupi:
- Ja sam Epikid. Ti si, možda, već čuo moje ime, o, Hanibale. Menije
Senat Kartagine svojevremeno poverio da branim Sirakuzu i Siciliju.
Moj plan je bio da se, pošto pređeni Sicilijanski moreuz, sjedinim s
tobom, ali su bogovi bili protiv toga. Oni nisu bili skloni ni meni, niti
tebi, iako si ti umeo da pobeđuješ daleko bolje nego ja. Otadžbina te
zove natrag, o, Hanibale. Zove te ne zato što ti nije zahvalna za sve što
si, tokom šesnaest godina izuzetno napornog ratovanja, za nju učinio,
već zato što joj je sada, kad legije Rima iz neposredne blizine prete
Kartagini, potreban njen najbolji sin.
Hanibal je saslušao ćutke i nepomičan, a i lice mu je bilo kao
zaleđeno.
- Znaj da si se hrabro borio, o, Epikide. Možda je otadžbina i tebi,
kao i meni bila maćeha u davanju pomoći koja je, da je brzo stigla,
mogla izmeniti tok događaja, koja, kada kasni, donosi više žalosti nego
koristi.
Epikid okrenu glavu. On je osećao kako u Hanibalovim rečima još
uvek podrhtava tuga zbog tragedije kod Metaura.
- Otadžbina nije uvek u mogućnosti da uradi ono što bi htela -
rekao je, okolišući. - Ali ona danas, više nego ikada, želi da Hanibal
bude unutar njenih zidina.
 Hanibalove oči zasijaše. Govornicima se učini kao da u njima
primetiše odsjaj suza.
- Sada me otvoreno pozivaju natrag, a kad sam tražio ono što je
bilo nužno da bih izvojevao konačnu pobedu, oni su to odbijali, ili se
pravili kao da im nisu stigle moje vesti. Mene nije pobedio rimski
narod, već narod Kartagine!
- Ne budi nepravičan - odreagovao je jedan od govornika.
- Tvoja vojska nije bila jedina kojoj je trebalo pružiti pomoć -
dodao je drugi.
- Zar Senat Kartagine ne shvata - nastavio je Hanibal s prizvukom
gorčine - da samo opozivanje moje vojske iz Italije predstavlja
sramotu. Zaista ne znam da li će takva sramota više biti po volji
Scipionu ili Hanonu vašeg grada.
- Nepravedan si - ponovio je Epikid. - Hanon voli Kartaginu isto
kao i ti.
- O da, on toliko voli svoj grad i moju kuću, da ih istovremeno i
uništava. Ali, dosta o tome! Hanibal nije Kartagina, niti sam ja
zaboravio da sam sin tog grada. Lađe su spremne. Polazim.
Epikid ga začuđeno pogleda:
- Rekao si da su lađe spremne? Znači, znao si?!
- Očekivao sam vas. Sutra u zoru razapnite jedra i krenite. Recite
Senatu da se Hanibal neće oglušiti o njihov poziv, niti oklevati da
pohita u pomoć.
Govornici su izašli ćutke. U šatoru su ostali samo Hanibal i
Maarbal, ali je sada izgledalo kao da je iščezlo svako međusobno
nerazumevanje, svaka mržnja, svako zlopamćenje. Činjenice su
nadvladale ljude, san se rasplinuo, stvarnost ponovo zagospodarila.
- Ne srdi se, Hanibale, i ne kuni ljude što je sudbina odabrala drugi
put, a ne onaj koji si ti želeo. Sudbina je iznad bogova, ali su bogovi
iznad ljudi. Ti si, Hanibale, smatrao da stojiš iznad njih, prezirao si ih,
nisi ih priznavao. Sada vidiš posledice svega toga.
Hanibal ga pogleda s podsmehom:
- Zar su Rimljani bogovi?
- Ne budi i dalje bezbožan. Otadžbina je u smrtnoj opasnosti.
- To znači da Baal ne vredi više od Zevsa ili Jupitera. Ja sam,
možda, pogrešio što nisam odmah posle Kane ili Trazimena brzo
krenuo i na Rim. Znaš li zašto nisam? Nisam se usudio. To je sve.
Uplašio sam se veličine svojih pobeda.
- Bogovi oduzmu pamet onome koga žele da unište: ti nisi krenuo
protiv Rima kad se on plašio i bio bez odbrane, već si jurišao na
njegove zidine kada su pred gradom bile postrojene legije.
- Sad je Scipion postrojio legije pred mojim gradom. Onaj isti
Scipion koji, kao konzul, u Italiji nije video čak ni naša ratna obeležja.
Spasti Kartaginu? Šta sad ima da se spasava? I da li sam ja, posle
šenaest godina, još Kartaginjanin? O, Italijo! Omrznuta i voljena druga
otadžbino, zbog tebe osećam da sam stranac u svojoj zemlji, koja mi je
bila više maćeha nego majka. Zbogom, Italijo!
XX

ZAMA

Sad su stajali jedan naspram drugog na tlu Afrike. Pre toga se

nikad nisu sreli, a sada je trebalo da sami reše veliku igru.
Scipion je dva puta video Hanibala. Kod Tičine, kada je kao dečak,
sa jedva navršenih šesnaest godina, sopstvenim telom zaštitio svog
oca konzula i spasao ga tako sigurne smrti. Zatim, kod Kane, prilikom
strašnog pokolja Rimljana, kada je on, kao mladi tribun, u Kanuziju
okupio begunce i prisilio ih da polože užasnu zakletvu.
U očima mu je ostala slika pobednika na belom konju, tamne kose
i lica, zastrašujućeg pogleda. Naročito taj pogled nije mogao da
zaboravi.
Hanibal nikad nije video Scipiona. U dva susreta, on je za njega bio
samo jedan od mnogih koji su se borili, ili bežali, ili na bojištu umirali.
Pozadina njihove poslednje igre bila im je iza leđa, pustinja Sirte, a
ispred njih su bili valoviti brežuljci Margarona, Farije i Soltane.
Između Kartagine i Hanibala bio je Scipion. Bitka je bila neizbežna.
Kartaginska vojska, koja se tek iskrcala, bila je odsečena od svakog
snabdevanja, iza leđa joj se nalazila pustinja, a i Senatu Kartagine se
žurilo da Hanibalova vojska što pre stigne u grad. Pošto su u Rimu
propali pregovori o miru, a zbog uobičajene punske prevrtljivosti
prekinuto primirje sa Scipionom, poslednja reč je pripala oružju.
U Kartagini su u isto vreme vladali i oholost, i strah, i pouzdanje.
Dovoljna je bila neka sitnica pa da ti ratoborni trgovci opet postanu
servilni i uplašeni, ali je isto tako sitnica bila dovoljna i da postanu
agresivni, podmukli i prekrše zadatu reč. još pre samo nekoliko
meseci izaslanici Kartagine su klečali pred Scipionom, kako bi izmolili
časno primirje. Ta oni su uvek bili za mir, uvek prijatelji Rima, samo je
Hanibal, samo je stranka Barka bila odgovorna za rat. Zar njihove dve
moćne republike ne bi mogle međusobno da žive u miru i mirno dele
vlast nad morem?
Ti su se isti govornici pre nekoliko meseci pojavili i u rimskom
Senatu. Ponovili su iste reči: samo je Hanibal, samo je stranka Barka
bila odgovorna za rat; pametni ljudi su se tome uvek protivili. Da su
poslušali Hanonove savete, ne bi toliko krvi uzalud bilo proliveno...
Pošto su se izaslanici iz Rima vratili bez ikakvih rezukata, Senat je
pozvao Hanibala da se vrati u otadžbinu.
Narod je ponovo bio pun pouzdanja. Vraćao se Hanibal, a s njim je
stizala i pobeda. Kada je Hanibal bio u stanju da šesnaest godina
stalno pobeđuje daleko od otadžbine, šta sve neće postići na rodnoj
grudi? Za vreme primirja, napadnuta je jedna rimska kvinkerema i
samo čudom izbegla uništenje. Poslednja reč je opet pripala oružju.
Dve vojske stajale su jedna naspram druge. S jedne strane je bio
Hanibal, krunisan vencem nezaboravnih pobeda, sa svojim
veteranima koji su, istina, bili neobično hrabri, ali i umorni od tolikih
godina ratovanja i izmučeni poslednjim putovanjem u domovinu; s
druge, pak, strane bio je Scipion sa svojim legijama i četama kralja
Masinise, koji je, sav važan, likovao zbog ponovo zadobijenog
prestola, želeći da Rimljani nanovo steknu dobro mišljenje o njegovim
Numiđanima.
Hanibalu su iz Kartagine stigle vesti: neprijatelj je sa svih strana
opkolio Kartaginu; neka bude oprezan, jer u Kartaginu niko ne može
ući bez borbe; grad očekuje da će ga on spasti i da će pobediti. Oni mu,
međutim, što morem, što kopnom, šalju znatna pojačanja iz poslednje
regrutacije. Hanibal je pročitao i gorko se nasmejao.
- Zašto ne kažu da od Hanibala očekuju čudo? Oni uvek traže, a
ništa ne daju. Ja moram da napadnem Scipiona, a oni mi šalju novajlije
koji će se pri prvom sukobu razbežati, umesto da mi upute gradsku
vojsku koja će Scipiona napasti s leđa! Oni se uzdaju u čudo, a
neprijatelj je opkolio grad sa svih strana i preplavio tlo otadžbine.
- Ti, dakle, sumnjaš u otadžbinu? - progovorio je neko iza njegovih
leđa.
- Uvek ti, Maarbale? Priznajem da je ponekad trebalo da poslušam
tvoj savet. E pa reci, šta mi sad savetuješ?
- Da povedeš pregovore o miru.
Hanibal skoči kao da ga je guja ujela.
- Mir?! I ti se usuđuješ da Hanibalu daješ takve savete? Zar misliš
da je on u stanju da tako nešto prihvati? O, prokleta Hanonova dušo,
danas si otkrio svoje pravo lice!
- Slušaj me! Ti si me uvek smatrao svojim neprijateljem i ja sam to,
možda, i bio, ali nikada nisam bio neprijatelj tvojih genijalnih ratnih
sposobnosti. Naprotiv, ja sam se uvek beskrajno divio tvojoj
genijalnosti, ali sam se neprijateljski odnosio prema tvojim
ambicijama koje su vodile u beskonačni i bezizlazni rat. Sad, kad je
sve gotovo, reci mi koje bio na pogrešnom putu, ko je grešio?
- Svi i niko. Grešio je Senat Kartagine kada je smatrao da ja mogu
stalno pobeđivati, a da mi ne pruži nikakvu pomoć; pogrešio sam i ja
zato što posle prve pobede nisam smesta krenuo na Rim. Ali, šta bi oni
u Senatu rekli da ga ja nisam zauzeo na juriš, kao što nisam mogao da
zauzmem Spoletij? Grešio si ti kada si mislio da jedan vojskovođa
pobednik može da sluša savete svog potčinjenog. Sad opet savetuješ
da Hanibal moli Scipiona za mir.
- Da, i to baš zato što si nepobediv, baš zato što još uvek imaš
čitavu vojsku, daleko veću od njegove. Zar ti misliš da Scipiona ne
uznemirava pomisao da će morati da se ogleda sa tobom? I on igra na
sve ili ništa, i za njega poraz znači kraj, uništenje njegove vojske,
gubitak poverenja u Rimu, a možda i samu smrt. Sad si u mogućnosti
da pregovaraš ne kao pobeđen, već kao ravan s ravnim.
- A... Kartagina?
- Ona to želi. Evo Hanonovog pisma koje sam maločas dobio. Čitaj!
Neka bogovi nadahnu Hanibala da prihvati jedan mudri savet.
Neka ne postupi tako da od ishoda bitke zavisi celokupna sudbina
otadžbine. S druge strane, sudbina stoji i iznad jedne, i iznad druge
vojske; sve se drži na vrlo tananoj niti. Scipionu mora biti jasno da je i
za njega ovo veoma težak trenutak. On se nalazi u neprijateljskoj
zemlji, daleko od otadžbine, poraz za njega znači kraj. A da li se može
pouzdati u Numiđane? Može li se on pouzdati u vojnike naše zemlje koji
su se dosad borili uz nas i doprineli tolikim pobedama? Da li će oni,
zbog ambicija jednog Masinise, zaboraviti na zajedničko poreklo sa
Numiđanima koji se bore u našim redovima? Svakako da Scipion o
svemu tome razmišlja.
- Svakako da on o svemu tome razmišlja - tiho ponovi Hanibal.
- Zatraži da s njim razgovaraš kao vojnik sa vojnikom. Ono što ne
polazi za rukom iskusnim i prevejanim govornicima i izaslanicima,
može poći za rukom surovim ratnicima. Ti ga ceniš, a i on, sasvim
sigurno, tebe ceni. Zatraži da pregovaraš.
Hanibal je duboko uzdahnuo:
- Kad otadžbina zahteva... A, zatim, to razborito rešenje ne
predlaže pobeđeni, već pobednik. Ali, kada je razboritost pobedila
kod ljudi?!
Poslali su parlamentarce u rimski logor. Scipion ih je, kao i uvek,
mirno i drage volje saslušao, iako ga je neočekivani zahtev iznenadio.
- Zar Hanibal želi sa mnom da razgovara?
Iz iskustva mu je bilo poznato punsko lukavstvo koje se često
graničilo sa izdajom.
- Odaberi ti mesto - rekli su govornici. - Neka to bude otvoreno
mesto, podjednako udaljeno od obe vojske, neka se i jedna, i druga
strana zakunu onim što im je najsvetije da se neće služiti prevarom,
niti u razgovor uplitati.
- Recite Hanibalu da Scipion ne odbija da ga vidi.
Mučno iščekivanje zavladalo je u redovima obe vojske. Niko se
nije sećao da se nešto slično nekada desilo. Vojnici su očekivali da će
se dogoditi neko čudo. U njihovim očima, ta dva čoveka su bila
uzdignuta do polubogova, oni su mogli da povrate sigurnost u život,
radost mira, blagostanje, red. Možda su sami bogovi hteli da dođe do
ovih pregovora.
Sporazumeli su se da mesto bude na otvorenoj ravnici, između dva
logora. Dogovoreno je da će pedeset konjanika sa svake strane pratiti
vojskovođe, s tim da će se oni zaustaviti na odstojanju od pedeset
koraka i na toj udaljenosti mirni ostati. Što se tiče vojske, ona će ostati
u logorima.
Ugovorenog dana, najpre su na odabrano mesto došli fetijali i
Baalovi sveštenici, kako bi, svaki na svom žrtveniku, prineli žrtve
Baalu i Marsu Osvetniku, i zakleli se na vernost, svaki u ime svoje
vojske.
Zatim su se oglasile trube, dajući znak.
Iz logora je krenula pratnja koja je nosila maslinove grančice i
svete vrpce okačene na bojna obeležja. Približavali su se laganim
kasom, zatim se zaustavili jedni ispred drugih, naginjući stegove u
znak pozdrava.
Ponovo su zatrubile trube, a onda je zavladala mrtva tišina.
 I u jednom, i u drugom logoru, trupe su se tiskale oko ograde.
Ratna oprema i bojna obeležja sijala su se na suncu, ali se nije ni muva
čula, toliko je bila tišina.
Tada su spazili kako su se vojskovođe, na konjima, lagano zaputile
jedan prema drugome, svaki sa svojim tumačem.
Govorilo se da Hanibal, za svih šesnaest godina koliko je proveo u
Italiji, nikada nije želeo da uči latinski jezik; drugi su tvrdili da Hanibal
latinski tečno govori, neće samo da udovoljava neprijatelju. Zaustavili
su konje na razdaljini od tri koraka i nekoliko sekundi ćutke se
posmatrali.
Scipion je bio iznenađen što pred sobom vidi čoveka čija je kosa,
iako on ima tek četrdeset šest godina, sasvim seda; Hanibal je bio
iznenađen kada je pred sobom ugledao mladog čoveka, spokojnog i
misaonog, koji bi njemu, sudeći po izgledu, mogao biti sin.
- Tibi salutem, Scipio!26 - bile su prve i jedine reći koje je Hanibal
izgovorio na latinskom.
- Salve, Hanibal!27 - odgovorio je Scipion.
Izvesno vreme su još ćutali, a zatim je ponovo progovorio Hanibal.
Govorio je lagano, ali glasno. Govorio je na feničanskom i pravio česte
pauze, kako bi tumaču dao mogućnost da sagovorniku prevede
njegove reći. Tumač je bio građanin Kapue, tako da njegov latinski
nije bio baš sasvim ispravan.
- Pošto je sudbina odredila da ja, koji sam doneo rat u Italiju,
budem prvi koji će reći iskrene reči u korist mira, ponosan sam što mi
je sudbina omogućila da ih saslušaš ti, kao najdostojniji od svih mojih
protivnika.
Kada mu je tumač preveo Hanibalove reči, Scipion je u znak
zahvalnosti napravio lak pokret glavom.
Hanibal je nastavio:
- Bilo bi zaista dobro da ste vi u Italiji, i mi u Africi bili zadovoljni...
ali, za ono što je prošlo lakše je prekorevati, nego popraviti. Sve se
tako odvijalo da vi, zamalo, niste na svojim zidinama videli naša bojna
obeležja, a da Kartagina nije ni čula buku rimske vojske...
Hanibalov govor je bio odmeren i precizan. U prostranoj, suncem
obasjanoj dolini, u kojoj je vladala grobna tišina, njegov se glas sasvim
jasno čuo. Scipion je slušao, ne pokazujući ni najmanje uzbuđenje.
- ...Što se mene i mojih godina tiče, ja, koji sam se kao star čovek
vratio u otadžbinu, iz koje sam otišao još kao dečak, ja bih, s obzirom
na povoljne i nepovoljne događaje koji su me poučili, više voleo da
sledim razum nego sreću.
Scipion ga je i dalje slušao mirno i zadovoljno.
„Ovaj”, mislio je on, „sudeći po onome što govori, liči na jednog od
one sedmorice grčkih mudraca. Baš me interesuje da li je tako govorio
posle Kane...”
- Vidiš li kako je sreća nestalna? - nastavljao je Hanibal. - Ti se sada
nalaziš u istom položaju u kome sam seja nalazio posle Trazimena i
Kane. Osvetio si smrt svoga oca i svoga ujaka, isterao našu vojsku iz
Hispanije, pobedio i uništio Sifaksa, mene prisilio da napustim Italiju.
Iako ja mislim da ti više čezneš za pobedom nego za mirom, mogao bi
biti zadovoljan...
Priča je tekla, opširna i teška, iako kitnjasta. Scipion ničim nije
pokazivao nestrpljenje, već je sa najvećom pažnjom slušao prevod
tumača.
„Naravno”, mislio je, „da više čeznem za pobedom nego za mirom.
I ti bi isto to želeo, samo kada bi imao mogućnosti da biraš...”
- ...Sreća je varljiva - nastavio je kartaginski vojskovođa - a da je
tako dokazuje i moj slučaj. Pre kratkog vremena ja sam se nalazio
pred zidinama Rima. Sada se ti nalaziš pred Kartaginom. Ali, ja znam
da si ti mudar. Ne dovodi u opasnost svoju slavu zbog jednočasovnog
sukoba. I jedna, i druga strana raspolažu i ljudima, i oružjem. Sreća u
toku jednog jedinog časa može da uništi sve stečene počasti. Seti se
Marka Atilija koji je odbio da s nama sklopi mir kakav mi danas tebi
nudimo. Žalosno je završio, iako je bio tako slavan. Podelimo ovo
sporno more i zaključimo mir, svako u svojim granicama.
Hanibal je govorio ubedljivo, na momente čak preterivao; ličio na
dobrog oca koji pokušava da ubedi jogunastog sina.
„Čini mi se kao da slušam Hanona, a ne Hanibala”, mislio je
Scipion. „Da vidimo kud smera!”
- Imaš pravo što sumnjaš u Kartaginjane, ali sada treba imati u vidu
način na koji se taj mir traži, kao i to ko ga traži. Možda vašim
senatorima naša izaslanstva nisu bila dovoljno dobra, ali evo, sada ja,
Hanibal, nudim taj mir koji nikako ne bih nudio da ne smatram da je
koristan. Osim toga, kao što ga nudim, ja ću ga na isti način i braniti, i
to tako da se niko neće pokajati zbog mira postignutog mojim
angažovanjem.
Hanibal je tu zaćutao, ali je nastavio da posmatra svog protivnika,
skoro se čudeći što ovaj neprestano ćuti, i uopšte ga ne prekida. Više
puta je, tokom onih dugih pauza, očekivao da će mu ovaj oštro
odgovoriti, ali se to nije dogodilo, i Hanibal se zbog toga osećao malo
nelagodno.
Zatim progovori Scipion. On je govorio jednostavno, po njegovom
tonu bi se reklo da je bio bezbrižan.
- Dobro mi je poznato, o, Hanibale, da su Kartaginjani prekršili
primirje. Ti sada nastojiš da nam dokažeš koliko je važno tvoje
prisustvo, ali bi uslovi koje su oni tada odbacili danas bili još teži. Nisu
naši očevi zaratili zbog Sicilije i Hispanije; nismo mi napali i uništili
grad s kojim ste vi bili u savezu. Ti lično priznaješ da si doneo rat u
našu kuću, ali su bogovi tome ratu dali onaj smer koji je i zasluživao.
Meni je vrlo dobro poznata prevrtljivost sudbine, ali ti meni sada ne
govoriš iz Italije, pre nego što si je dobrovoljno napustio, već iz Afrike,
pošto si bio prisiljen da je napustiš, i ja, prema tome, više nisam dužan
da prema tebi imam obzira koje bih inače imao da si ti još u Italiji.
Raniji uslovi su vam izgledali teški; sada bi, međutim, trebalo dodati
još i druge kazne, zbog novih povreda koje ste nam naneli. Ali, pošto
su vam ti uslovi izgledali neprihvatljivi, onda se, kad već niste bili u
stanju da sačuvate mir, pripremite za rat.
Uz lak pokret rukom, Scipion je okrenuo konja i laganim se kasom
vratio svojima.
Pratnja se ćutke razišla.

* * *
Na čelo vojske, Hanibal je postavio bojne slonove. To je bila
uobičajena taktika kartaginskih vojskovođa koja je dala dobre
rezultate kod Trebije i kod Ticina, ali veoma loše kod Metaura.
Iako je sad već bilo poznato da se Rimljani, posle prvih iskustava
stečenih u borbi sa Pirom, više ne plaše slonova, Hanibal je i dalje
uporno smatrao da te ogromne, besne i razjarene životinje koje
navaljuju uz pomoć strelaca smeštenih u tornjevima, gore, na
njihovim leđima, predstavlaju moćno sredstvo za napad.
Bilo je to zaista moćno, ali i opasno, i nesigurno oružje. Kod
Metaura su se slonovi oborili na sopstvene bojne redove, te su morali
biti uništeni. Kada bi vojnicima polazilo za rukom da tu opasnu masu
drže u kakvom-takvom redu, njome se na protivničke redove moglo
dejstvovati, ali je to i tada bilo prilično opasno.
U prvom bojnom redu su bili borci različitih narodnosti kojima su
iskusne i naročito odane trupe morale pomagati i stalno ih nadzirati.
Bili su to novaci koje je Kartagina uputila Hanibalu kao pojačanje.
Među njima su bili Gali, Liguri, Mauri, Baleari.
U drugom redu nalazili su se Kartaginjani, Afrikanci i jedna
makedonska legija, sve sami veterani iz ratova u Italiji i Hispaniji,
odlični i pouzdani borci. Kao rezervu, Hanibal je u pozadinu stavio
četu Italika, pretežno iz Brutija, koji su se njemu pridružili više silom,
nego milom. Sa strane su bili konjanici, na desnom krilu Kartaginjani,
a na levom Numiđani.
Obilazeći vojnike, Hanibal im se stalno obraćao. Govorio je polako
i s nekim tužnim akcentom. I vojnici su tu tugu osećali, istovremeno
shvatajući da se njihov vojskovođa mnogo izmenio otkako je stupio na
afričko tle. Izgledalo je kao da je ostario, malaksao i izgubio
samopouzdanje. Nije govorio kao što svojoj vojsci govori vojskovođa,
već pre kao otac ožalošćen sudbinom svojih sinova.
Neka se sete ranijih pobeda, neka pomisle na predstojeću
opasnost... žene koje strepe, propast koja preti gradu, grobove otaca,
decu kojima preti ropstvo. Numiđane je podsećao na tiraniju koja bi ih
čekala pod Masinisom, željnim osvete; Ligure i Gale na njihovu staru
mržnju prema Rimu.
Tumači su ponavljali Hanibalove reči vojnicima raznih narodnosti,
ali te reči, kada su bile prevedene, nisu delovale kao prethodno
izgovorene reči, onda kada je vojskovođa govorio.
Vojske su stajale jedna naspram druge u ravnici Zame Regije.
Rimljani su zadržali uobičajenu formaciju: u centru su bili kopljanici,
rezerva i prvi redovi. Na desnom krilu numiđanska pešadija i
Masinisina konjica, na levom, rimska konjica.
Duboka je tišina vladala na bojnom polju, tako da su se jasno čule
naredbe, opomene, reči ohrabrenja.
Hanibal je podigao desnicu. Krenuli su slonovi. Bojni red,
sastavljen od živih tvrđava, približavao se rimskim redovima. Podigli
su se oblaci prašine od najfinijeg peska pod stopalima ogromnih
debelokožaca.
 - Napred!
Zaštićen ogromnim štitovima, krenuo je prvi red punskih pešaka.
Hanibal je razmišljao o tome nije li suviše kasno dao znak za juriš jer
je sunce već bilo visoko odskočilo i nije bilo ni daška vetra, a što je
značilo da će žeđ uskoro početi da muči vojnike, pogotovu stoga što ni
sam izbor mesta za bitku nije bio najsrećniji: na strani Kartaginjana
nije bilo dovoljno bunara, a i ono malo bunara što ih je bilo beše
iskopano na brzinu i bez dovoljno pitke vode. Rimljani su, pak, imali
bunare, i to odlične, čak i mala jezera sa slatkom vodom.
- Odmah probijte centar, a onda ih opkolite s krila! - povikao je
Hanibal.
Bio je to poznati manevar koji je uvek donosio uspeh: kod Trebije i
Ticina sa slonovima, kod Kane bez slonova. I tog puta uspeh nije
mogao izostati. Niko nije pamtio da je nekad negde bilo sakupljeno
toliko slonova.
- U ime Baala, šta se dešava?! - povikao je Maarbal.
Na strani Rimljana se začula buka. To su najednom zasvirale sve
trube i svi rogovi, a celokupna vojska uglas zagrajala, i ličilo je sve to
na udarac groma. Uznemireni, slonovi su počeli da uzmiču, izmenili su
front, navalili na prve čete pešaka koje su se komešale, razmicale,
mešale. Na levom krlu, koje su činili Mauri i Numiđani, za tili čas su
zavladali nered i zabuna, tako da su oni do nogu potučeni pre nego što
su i pokušali da pruže nekakav otpor.
Sad je borba već na sve strane buktala. Neki slonovi, koji behu
prodrli u rimske redove, unosili su pometnju, ali su ih vojnici hrabro
napadali, proređivali im redove, propuštali ih da prođu, i sa strane ih
strelama zasipali. U ranama, pogođeni kopljima hastata, slonovi su
besneli i uništavali sve oko sebe. Kad su bili odbijeni na svim mestima,
navalili su na punsku konjicu na desnom krilu, i počeli da
uznemiravaju i konje.
„Ubij slonove!”
Bio je to isti onaj uzvik krajnjeg očajanja koji se razlegao i kod
Metaura. Ta udarna masa, u koju je Hanibal imao toliko poverenja, i
ovde se pretvorila u elemenat nereda i poraza. Pobesneli od bola,
životinje džinovi padali su jedan za drugim, pod udarima dleta
sopstvenih vodiča.
Sve se odigralo za samo pola sata. Desno punsko krilo dalo se u
bekstvo. Rimska konjica, koju je predvodio Lelije, pojurila je u poteru
za beguncima. Tek što je bitka započela, a već je kartaginska vojska
na oba krila ostala bez podrške sopstvene konjice.
Hanibal je prebledeo, bilo je jasno da je pun srdžbe.
Sad su se pešadije uhvatile u koštac, obe jednako brojne i jednako
hrabre. Iz rimskih redova razlegao se jednoglasan, beskrajan uzvik.
Naizgled beznačajno, u bici je to bilo od ogromne važnosti. Bio je to
jedinstveni uzvik na jedinstvenom jeziku - i zato još moćniji, i još
grozniji. Sa protivničke, pak, strane stizala je zbrkana graja
pomešanih glasova koji se ne slažu, svi na potpuno različitim jezicima.
Rimski način ratovanja odlikovao se istrajnošću i čvrstinom. Borci
su nasrtali na neprijatelja i oružjem, i telom, brzo se kretali i jurišali,
tako da su neprijateljske redove već u prvom naletu pokolebali, a
zatim, nasrćući na njih i gurajući ih štitovima, osvojili značajan deo
bojišta.
Izmešane najamničke trupe nisu izdržale navalu. Hanibal je to
predvideo, te ih je zato i postavio u prvi bojni red. U užasnom neredu,
te su trupe počele da uzmiču, nastojeći da se probiju između
kartaginskih redova koji ih nikako nisu propuštali. Došlo je do
međusobne borbe između izbezumljenih begunaca i Puna, koji su se
sada, i dalje zbijeni, istovremeno borili i sa svojima, i sa opasnim
neprijateljem.
- Zbijte redove! Izbacite ih iz bitke! - vikale su starešine.
Priklešteni između čvrstog i ogromnog zida kartaginskih pešaka i
Rimljana, koji su im se sve brže približavali, najamnici su pobacali
oružje i, jednostavno, dopuštali da ih ubijaju kao stoku, tako da je
uskoro između dva protivnička bojna reda nastalo čitavo brdo od
mrtvih telesa koje otežava kretanje. Preživeli najamnici, potisnuti na
levo i na desno krilo, razbežali su se po ravnici.
Prizor u centru je bio potpuno haotičan, strašan. Nastojeći da se
probiju preko onog brda mrtvih telesa između oružja, i preko čitavog
jezera krvi, kopljanici su potpuno srušili bojni red, tako da su se
izmešali vojnici najrazličitijih bojnih znakova; prvi redovi, zbog
nastale pometnje, počeše da uzmiču i kolebaju se. Scipion naredi da se
zatrubi na okupljanje. Bitka je za trenutak prekinuta. I jedna, i druga
strana pokupila je ranjenike i sklonila ih u poslednje redove.
Scipion je u pomoć kopljanicima poslao pešadiju i rezervu.
 Hanibal je, nepomičan na konju, prividno miran, tok bitke
posmatrao sa malog uzvišenja.
Sada su na obe strane u borbu stupile najbolje trupe, oni veterani
koji su se već isticali u brojnim bitkama i nisu tek-tako odstupali.
Pešadija je još uvek bila u mogućnosti da odluči sudbinu bitke.
- Da li da se povučemo u logor? - upitao je Giskon, prilazeći
Hanibalu. On ga je pogledao više tužno, nego s mržnjom.
- Zar misliš da bih ja oklevao, kad bi to ikako bilo moguće?
- Šta će se desiti ako se vrati rimska konjica?
- Gde je Kartalon?
- Bio je na desnom krilu; primetio sam kako se udaljio sa svojim
konjanicima.
- Nadam se da će mu poći za rukom da zadrži Lelijevu konjicu, dok
pešadija ne slomi neprijatelja.
Giskon se zagledao u Hanibala, ništa ne odgovarajući. Znači da
vojskovođa ne očajava, već veruje u pozitivan ishod bitke! Zar
Hanibal, oko sokolovo, nije zapazio da je bitka gotovo izgubljena? Taj
čovek, koji sve dosad nije znao šta znači poraz, ne može da se pomiri
sa stvarnošću.
Obe konjice su već na samom početku sukoba brzo i sasvim
neočekivano iščezle, da Hanibal nije ni pomišljao da može biti reči o
bekstvu. To je sigurno Kartalonovo ratno lukavstvo, kako bi
neprijateljsku konjicu odvukao na otvoren prostor i tamo je sasvim
uništio. I bolje je tako! Boriće se samo pešadija: najbolji protiv
najboljih! A kada je iz borbe bila izbačena ona grupa stranih
najamnika, njemu kao da je pao kamen sa srca. Sada će vojnici
Kartagine pokazati ovim osvajačima kako se brani rodna gruda.
U međuvremenu, bojne trube su ponovo zatrubile, dajući znak za
nastavak borbe. Pošto je primetio da je punska pešadija skoro u
celosti izgubila prvi bojni red, Scipion je planirao da bitku što pre
privede kraju. Sa mesta na kome je stajao, uzbuđen, posmatrao je
talasastu ravnicu, ne bi li ugledao kako stiže Lelijeva konjica i kako
napada neprijatelja s leđa. Brinula ga je pomisao da bi Numiđani i
Kartaginjani mogli zadržati njegovu konjicu, ili je pobediti. Da li je u
pitanju bekstvo, ili punsko ratno lukavstvo?
U centru je ishod borbe i dalje bio neizvestan. Hanibalovi veterani
nisu odstupali stalno zadržavajući zbijene formacije. Naviknuti na
borbu s Rimljanima, poznavali su oni njihov način ratovanja pa ga i
sami prisvajali. Bilo je to kao lagano talasanje, gubljenje i ponovno
osvajanje nekoliko stotina metara zemljišta. Ni jedni, ni drugi nisu
popuštali. I jedni, i drugi nanosili su strašne udarce i tako održavali
ravnotežu. Sa obe strane odjekivao je isti uzvik: „Sećajte se Kane!”
Samo što su Rimljani to uzvikivali u želji za osvetom, a Kartaginjani,
da bi ohrabrili svoje vojnike.
Već je bilo podne, vrelo sunce mučilo je već borce, više, doduše,
Pune nego Rimljane.
Na horizontu su se pojavili oblaci prašine.
- Vraća se konjica!
Čija? Na obe strane se čekalo s pritajenim dahom. Nisu, naravno,
čekali borci, oni nisu mogli videti šta se oko njih dešava, već su čekale
starešine, dok su na uzdignutim mestima posmatrale bitku sa zebnjom
u srcu.
Hanibal se nadao da je Kartalonu pošlo za rukom da neprijateljsku
konjicu namami u pustinju, opkoli je i pobedi, a Scipion je svoje
očekivao s puno pouzdanja. Sada mu je već bilo jasno da se neprijatelj
nije povukao zbog ratnog manevra, već zato što ga je zahvatila panika.
Uskoro su spazili bele tunike numiđanskih konjanika i primetili
kako na čelo njih jaši tamna i snažna Masinisina figura sa pozlaćenim
šlemom na glavi. S druge strane, videli su kako sjaje Lelijeva bojna
znamenja i kako galopiraju brzi rimski konji.
Glas se odmah pronese i među rezervom, i među pešacima.
- Stiže Lelije! Poraženi su!
Snažno, kao kakav uragan, rimska i numiđanska konjica je
zahvatila punsku pešadiju s leđa, prodrla u njene bojne redove i
razdvojila ih.
Ponovio se pokolj sličan onome kod Metaura i Kane. Bila je
isključena svaka mogućnost za povlačenje. Opkoljeni sa svih strana,
Kartaginjani su konačno popustili. Još se samo tu i tamo vodila
pojedinačna borba, a onda su ravnicu preplavili begunci i konjanici
koji su jurili da stignu te begunce.
Numiđani, ranije punski saveznici, bili su najkrvožedniji. Pred
Masinisinim očima, blistao je san o prestolu Kartagine.
Uspravan na svom belom konju, Hanibal je ovaj strašan poraz
svoje vojske posmatrao kao u nekom snu, ni okom čak ne trepnuvši,
kao što je svojevremeno posmatrao poraz neprijatelja kod Trazimena
i Kane. A kada mu rekoše da je sve izgubljeno, trže se on i pogleda oko
sebe kao da se probudio iz dubokog sna, i reče sasvim tiho:
- Evo me, Hazdrubale!
- Živi! To Kartagina zahteva!
Neko je uhvatio uzdu njegovog konja i odvukao ga na drum za
Hadrumetum.
- Opet ti, Maarbale? Šta hoćeš opet da mi kažeš?
- Da će onaj dobro umeti da iskoristi pobedu! Gledaj da ne stigne
pre tebe pred zidine Kartagine!
XXI

OD KARTAGINE DO SARDA

Premeravali su i vagali zlato, ćuteći. Neki su plakali. Taj narod je

ponovo postao ono što je ranije bio: narod trgovaca kome teže pada
gubitak državnog i privatnog novca, nego smrt toliko hiljada
najviđenijih građana Kartagine.
Premeravali su i vagali zlato - da bi od Rima kupili mir.
Zavaljeni na svojim sedištima, senatori su nemoćno posmatrali
kako robovi na leđima iznose džakove zlatnih talenata i iskreću ih
potom na neumoljive vage.
- Zašto se smeješ, o, Hanibale?
Senator Hazdrubal Edo, ozlojeđen, ustao je sa svog mesta i obratio
se pobedniku kod Kane, pobeđenom kod Zame, a koji je taj prizor
posmatrao ironično se smejući. No, pošto ovaj ne okrenu glavu, niti
odgovori na njegovo pitanje, Hazdrubal Edo nastavi:
- Zar se tebi, Hanibale, čini da je umesno da se smeješ u trenutku
koji je toliko tragičan po našu otadžbinu?
Hanibal se okrenu i zagleda se u senatora.
- Ja se uopšte ne smejem, o, Hazdrubale - rekao je tihim glasom -
nad tragedijom svoje otadžbine, već se smejem vašim suzama.
Smejem se jer vidim koliko ste zabrinuti zbog novca koji treba isplatiti
kao ratnu odštetu, dok se ranije niko i nikada nije brinuo da ovaj
novac utroši na obezbeđenje sigurnosti grada u slučaju rata. Smejem
se jer novac koji sam ja od vas tražio da bih pobedio nije iznosio ni
stoti deo onoga što ste sada prisiljeni da isplatite zato što ste rat
izgubili.
Niko se nije usuđivao da bilo šta odgovori. Kartagina je praznila
svoje kase, kao što je već ispraznila i svoje kasarne, i brodogradilišta.
Dan pre toga rimska flota je na pučinu odvukla pet stotina punskih
ratnih i teretnih brodova i zapalila ih. Goreli su brodovi kao kakvo
ostrvo načičkano šiljcima, goreli su usred plavog mora Kartagine, a
građani su za to vreme gorko plakali, tiskajući se po gradskim
zidinama.
Da bi izdržavala Scipionove trupe, Kartagina je morala da isprazni
svoje žitnice; morala se odreći svakog suvereniteta nad ostrvima,
morala je dati taoce.
Ipak, Scipion je bio velikodušan; dozvolio je Kartagini da i dalje
postoji; dozvolio je da Hanibal, njegov smrtni neprijatelj, ponovo uđe
u grad, među zidine, i postane njegov prvi građanin.
Kartagina je vraćena na ono što je bila u vreme kad je osnovana,
na ono što je nekad bila njena majka, što je bio Tir, grad trgovaca.
Senatori su se razilazili, tiho razgovarajući. Sada, posle užasnog
sloma otadžbine, Senat Kartagine je predstavljao samo običan skup
trgovaca.
U auli su ostali samo Hazdrubal Edo i Hanibal.
- Mene su tvoje reči pogodile, ali su još više pogodile one kojima su
bile namenjene - rekao je senator. - Grad je prema tebi mnogo skrivio,
ali te danas poštuje kao najslavnijeg među svojim sinovima. Kada si se
prekjuče za vreme sednice pobunio, zgrabio i sa govornice odvukao
senatora Imilkona, kome bi se drugom, osim Hanibalu, tako nešto
moglo dozvoliti? Svaki drugi građanin bi bio kažnjen smrću.
Hanibal se ponovo nasmeja:
- Izvinio sam se. Rekao sam da mi nisu sasvim poznati običaji i
navike koji vladaju u Senatu jer sam grad napustio sa svega devet leta
i vratio se tek trideset šest godina posle.
- Prihvatili smo mir koji si ti predložio.
- Ali tek kasnije, pošto niste hteli da prihvatite rat koji sam
predlagao. Kartagina je od Hanibala prihvatila poraz, pošto je odbila
pobedu.
- Poverili smo ti čitavu upravu nad gradom.
- Ja se osećam stranac u ovoj otadžbini iz koje sam otišao u devetoj
godini, u koju sam se vratio tek u četrdeset petoj. Bio sam daleko,
borio se i pobeđivao, sve za otadžbinu. Kada su stizale vesti o mojim
pobedama, otadžbina je govorila: „Hanibal je veliki”. Ali, ko je bio taj
Hanibal koga ona nikada nije ni videla? Samo mit, legenda. Kada je
Hanibal govorio otadžbini: „Pobedio sam, ali sam iscrpljen; borim se
već deset, dvanaest godina daleko od Kartagine, uvek sa istim ljudima
koji ne znaju šta je odmor; moram da živim od pljačke: pošaljite
vojnike, pošaljite hranu, pošaljite novac”, otadžbina se pravila gluva i
nema. „Traži, a pobedio je! Šta bi tek tražio da je pobeđen?” Zatim je
otadžbina rekla: „Vrati se, potreban si nam. Moramo videti da li si
čovek, ili si samo legenda.” Vratio sam se, i to - pobeđen!
Hazdrubal Edo ga je slušao zamišljen:
- Čuj me, Hanibale, otadžbina sad shvata tvoje ogorčenje, ali
prošlost više ne postoji. Sad treba spasavati ono što je preostalo od
Kartagine. Ja sam predvodio izaslanstvo koje je tražilo mir od
Rimljana. Ja ne pripadam tvojoj stranci, već Hanonovoj, i iskreno
smatram da moramo saradivati sa Rimom i s njim živeti u miru.
Hanibalove oči zasijaše:
- I ja sam želeo ovaj mir, ali ti ne možeš ni zamisliti šta je to značilo
za Hanibala, kada ga je on lično morao tražiti od Scipiona. Odvukao
sam sa sedišta onoga senatora koji je bio za nepoštedni rat, za pokolj
građana i potpuno uništenje Kartagine, ali ne misli da će Hanibal
pogaziti zakletvu koju je kao devetogodišnji dečak, po želji svoga oca,
položio na Baalovom žrtveniku.
Hazdrubalov glas postade strog:
- Ja znam, o, Hanibale, da će u tvome srcu uvek biti rat, ali budi
siguran da i ja ostajem veran svojoj zekletvi: onoga dana kada Hanibal
ponovo zapreti Rimu ratom, moraće da napusti Kartaginu!

* * *
- Da li je sve spremno?
- Sve je spremno, gospodaru. Konji čekaju u palmiku Kubije El
Hobsije, roba je zapakovana onako kako to čine najbolji trgovci Tira.
Ljudi koje sam uzeo na pristaništu ništa ne sumnjaju. To su Mauri i
Numiđani, navikli da trgovcima prenose robu i služe kao vodiči
kamila. Potpuno su ubeđeni da mi idemo u Cirenu sa tovarom tepiha.
- Da li si pažljivo odabrao konje?
- Osim tvog vernog Kamsina, gospodaru, poveo sam sve najbolje
konje iz tvojih štala.
- Kakve vesti donosiš iz Senata?
- Sutra u zoru očekuju rimsku kvadriremu sa članovima
izaslanstva.
Hanibal se podsmehnu:
 - Izaslanstva, a zapravo komisiju rimskog Senata, kojoj je stavljeno
u dužnost da optuži Hanibala. Znaš li šta to znači?
Verni Nebuh je potvrdio glavom.
- Znam, gospodaru. To znači da će se protiv tebe povesti postupak
pred Senatom.
- A postupak znači smrt ili, u najboljem slučaju, progonstvo.
Hanibal se ne može poniziti i dozvoliti da ga ispituju, da im odgovara.
Čim otkuca ponoć, krećemo! Propusnica na ime trgovca El Nabuba iz
Tira ne može izazvati nikakvu sumnju. Ja sam lično na nju udario
državni pečat.
- Ko će te od tvojih vernih vojnika pratiti, gospodaru?
- Niko. S Hanibalom mora biti ili čitava vojska, ili on mora biti
potpuno sam. Osim toga, moje vojnike svi suviše dobro poznaju. Ti ćeš
se prerušiti kao vodič kamila iz Libije. Kako je sve ovo i tragično, i
zabavno, o, Nebuše! Život nije okončan dok se ne ispije i poslednji
pehar. Hanibal je poznavao samo pobedu, a i poraz je okusio;
poznavao je samo trijumf, a sada će, evo, upoznati i tamu bekstva. Ja
ne bih bežao pred sudijama moje otadžbine, ali Hanibal ne može da
padne u ruke svog smrtnog neprijatelja. Rim me živog nikad neće
uhvatiti!
- Narod te voli, gospodaru, zašto se ne pozoveš na narod?
- Dobro ja to znam, moj verni Nebuše. Znam otkud dolazi udarac
koji pogađa Hanibala. Kad nisam imao dovoljno vojnika, rekli su mi da
ih sam stvorim... kad je Kartagini ponestalo novca, tražili su od
Hanibala da popravi državne finansije. Odgovorio sam: „Ko je zaradio
na mom ratu, neka i plati!” Velikaši Kartagine su morali da vrate ono
što su oteli iz državne blagajne. Narod je na to pljeskao Hanibalu, ali
su me patriciji denuncirali pred Rimom, prikazujući me kao
zaverenika, opasnog po mir.
- Narod sve to zna; sazovi ga i tvoji će neprijatelji biti pobeđeni.
Hanibal odmahnu glavom:
- Hanibal vodi rat protiv neprijatelja, ali ne i protiv svojih građana.
Ja volim rat na otvorenom bojištu, ali ne i građanski rat. Suviše bi se
krvi prolilo ulicama, a zatim bi došli Rimljani. Ne, Hanibal treba da
ode sam!
Trebalo je da on, kao kakav begunac, po mrkloj noći, ode iz
otadžbine za koju je želeo da bude velika, koju je svojim sjajnim
pobedama lično učinio velikom, trebalo je da ode on, koji je za dobro
Kartagine žvrtvovao samog sebe, svoju mladost, najdublja svoja
osećanja. Trebalo je da ode on, koji nije upoznao ljubav, koji nije znao
šta znači uteha porodice, ljubav dece, blagostanje, ili odmor. Trebalo
je da ode on, koji je već godinama živeo život bez sna, od najranije
svoje mladosti, kada je svaki dečak srećan... ali Hanibal nije znao šta
znači detinjstvo...
U doba kada dete uživa u majčinom milovanju, on je sa vojnicima
delio teškoće logorskog života, spavao pod šatorom i na tvrdoj zemlji,
marširao kao običan vojnik sa ostalim vojnicima, po studenoj zimi i za
vreme sunčane žege, nosio grube sandale, prosto vojničko odelo, i po
kiši, i po snegu.
Nije ni primetio kada su se njegovi smeđi dečački uvojci pretvorili
u nakostrešenu kosu; ni primetio nije kako je ta kosa počela da sedi,
kako je njegovo lice izgubilo ružičastu boju i, poput zemlje u avgustu,
izgorelo od sunca, kako su mu lice izbrazdale bore; nije ni primetio
kako je ostario, a da nije ni upoznao šta znači život, osim jauka i
poslednjih ropaca boraca koji umiru; nije ni primetio kako na
livadama cveta cveće, osim kada se rumeni od krvi.
Nije imao ni prijatelja, niti saveznika, a ni branioca. Oko njega je
vladalo samo licemerstvo, neprijateljstvo, izdaja.
Nije se sećao otadžbine, osim po imenu; video ju je, i nije je
prepoznao; našao je svoje sugrađane, ali ga oni nisu prepoznali; vratio
se i našao grad u agoniji; pružio mu ruku, ali nije bio u stanju da ga
podigne; pokušao da ga povrati u život, ali je bio prisiljen da beži, kao
kakav prognanik. Sve je to bio Hanibal.
Aristokratija Kartagine se, ugroženih interesa, nije stidela da traži
intervenciju Rima i denuncira najboljega među svojim sinovima.
Bila je mrkla noč kada je Hanibal, preobučen u trgovca iz Tira, u
pratnji vernog Nebuha, izlazeči kroz tajna vrata napustio svoje vrtove.
Koračajući usamljenom stazom, spustili su se u donji grad, zaobišli
pristanište i dočepali se palmika Kubija El Hobsija, koji se protezao
sve do El Bahira, velikog jezera uz čiju se obalu protezao grad Tunis.
Nije bila retkost da karavani krenu još u prvim noćnim satima,
kako bi kasnije izbegli da ih sunce zatekne na putu. Nebuh je zaista
računao na to da će se pridružiti drugim vodičima kamila koji su oko
ponoći izlazili kroz kapije Tanita i upućivali se prema istoku.
Međutim, kada su dva lažna trgovca stigla do palmika, zatekoše tu
kamile i konje za njih spremne, ali ne i bilo koji drugi karavan koji je
trebalo da na put krene.
- Ovo me brine - rekao je verni sluga - ovde je noću uglavnom
veoma bučno, uvek ima puno i ljudi, i životinja.
- Možda smo mi noćas prvi - kratko je rekao Hanibal.
Ipak, izgledalo je da su čak i vodiči iznenađeni što tu baš nikog
drugog nema. Jedan od njih prišao je Nebuhu:
- Čuo sam kako kažu da se sad ne izlazi lako iz Kartagine.
- A zašto? - upitao je Hanibal.
- Ne znam, gospodaru. Znam samo da su straže na kapijama
udvostručene.
- Nas, u svakom slučaju, ne mogu da zadrže. Nije izdato nikakvo
novo naređenje.
Mali karavan je krenuo i, posle izvesnog vremena, stigao do kapije
Tanita.
- Stoj! Ko ste vi? - uzviknuo je starešina straže, istupajući pred njih.
- Trgovci iz Tira - odgovorio je Nebuh - papiri su nam ispravni.
- Pokažite.
Vojnik je pri svetlosti fenjera pregledao ispravu i pažijivo ispitao
oznake i pečat, a zatim upitao:
- Ko je vaš starešina?
- Bogati trgovac El Nabub iz Tira.
- Gospodaru, tvoja propusnica nije potpuna. Nedostaje sigla sufeta.
- Otkad to sufeti potpisuju propusnice za karavane? - upitao je
Hanibal, stojeći u senci.
- Od danas, gospodaru. Dobili smo takvo naređenje na svim
gradskim kapijama.
- Ja na svaki način moram da otputujem. Kada su mi izdavali
dozvolu, niko mi nije ništa rekao o toj novoj naredbi.
- Ja moram poštovati naredbu. Tvoja propusnica ne vredi.
Hanibal je tad hitro pristupio vojniku i spustio kapuljaču,
otkrivajući pri tom obraze i pri svetlosti fenjera pokazajući mu lice.
- Poznaješ li me, centurione Hamilkare? - upitao je tiho,
zapovedničkim glasom.
Centurion ustuknu:
- Ti, gospodaru?!
 - Ja sam. Ti si bio sa mnom pod Saguntom, centurione. Bio si ranjen
kod Trebije i kod Kane. Dobro te poznajem.
- O, da... - centurionov glas je zadrhtao - ti si, gospodaru, znao sva
naša imena.
- Ja moram smesta da prođem kroz tu kapiju, razumeš li?
- Gospodaru...
- Otvori je!
- Ti zahtevaš moj život.
- Tačno! A zar ti ga nisam tražio u svakoj bici?
Centurion saže glavu.
- U pravu si, gospodaru - tiho je rekao i zatim se obratio
stražarima, koji su nepomično stajali pored kapije. - Ej, otvorite!
Zaškripale su šarke na velikoj kapiji. Onda su, jedan za drugim
prošli konji, potom i kamile. Poslednji je prošao Hanibal.
- Uzmi i sećaj se Hanibala!
Veteran oseti kako mu na prst desne ruke Hanibal namače prsten.
- Neka te bogovi čuvaju, gospodaru! - brzo je rekao.
Konji su jurili duž moreuza. S desne strane se osećalo kako more
snažno diše. Hanibal i Nebuh sustigli su čelo karavana.
- Mi idemo u galopu napred. U zoru ćemo se naći u Neapolisu. Ako
mi ne budemo tamo, produžite za Hadrumetum - rekao je Nebuh
glavnom vodiču.
- U galopu! - povikao je Hanibal. - Pošto smo sačuvali slobodu, nije
sve izgubljeno. Da li si se pobrinuo za odmorne konje?
- Jesam, gospodaru, naći ćemo ih u Neferisu, u Neapolisu i
Airodisiju.
- Prekosutra zorom moramo stići u Handrumet.
- Stići ćemo, gospodaru, samo ako izdržiš toliko sati jahanja u
galopu.
- Izdržaću i dvostruko, ako treba!
Begunci su mogli biti spokojni više sati. Zahvaljujući Hanibalovoj
predostrožnosti, progonitelji su tek mnogo kasnije tokom dana mogli
saznati da on nije više u svom dvorcu. Ukoliko bi namerili da pođu za
njim, bili bi oni, u odnosu na Hanibala i njegovog vernog Nebuha, u
zakašnjenju od najmanje deset sati.
Ali, niko nije pošao u poteru za beguncima pa su oni, sledećeg
dana u zoru, bili već na domaku Hadrumetuma. Tamo, u prostranom
zalivu, jedna je liburnika krstarila pučinom.
Signalizirali su. Obali se približio čamac, a nešto kasnije Hanibal je
kročio nogom na lađu koja je plovila pod oznakama grada Tira.
- Kuda, gospodaru, želiš da te odvežem? - upitao je gospodar lađe,
saginjući koleno pred Hanibalom.
- U Tir! - naredi Hamilkarov sin.

* * *
Ponovo su se našli licem u lice. Ali, sada ne više onako kao u
ravnici Zame, dok su ih njihove armije ćuteći okruživale, dok su bili na
oprezu, i jedan prema drugom nepoverljivi zbog onoga što je trebalo
da čuju i kažu, već na prostranoj verandi, pod senkom palmi i
libanskog kedra, uz žubor vode i veselo cvrkutanje ptica. Licem u lice:
Scipion i Hanibal.
Razgovarali su kao dva dobra ratna druga, bez srdžbe, vedro i, s
vremena na vreme, široko se osmehujući, uz međusobno
razumevanje.
Sada je i Hanibal govorio latinski. Nije se usudio da to čini u
prisustvu cele rimske vojske, plašio se da bi njegov rogobatni latinski i
strani izgovor mogao izazvati podsmeh kod onih koji su ga slušali. A
sada, kada su bili sami, te bojazni nije više bilo, činilo se čak je
Hanibalu prilično lako da govori latinski, iako je govorio koristeći se
onim južnjačkim akcentom na koji je navikao za vreme odmora u
Kapui.
Razgovarali su sedeći u raskošnom kraljevskom dvorcu azijskog
kralja, onog sirskog Antioha III koji se zanosio snovima da će se moći
takmičiti u junačkim delima sa Kserksom, Darijem i Aleksandrom.
Preteći mu, Rimljani su se pojavili u Egejskom moru. Nisu mogli da
ostanu ravnodušni. Antioh je, u svojstvu ratnog savetnika, iz Tira
pozvao odbeglog Hanibala. Osmehujući se, Scipion i Hanibal su se
samo gledali. Diplomatska misija koju su Rimljani uputili Antiohu,
donela je slabe rezultate. Kralja je zaslepljivala ambicija, Hanibalovo
prisustvo činilo ga oholim, pomisao na invaziju Grčke opijala.
- Čemu se nadaš od Antioha, o, Hanibale? - govorio je Scipion,
osmehujući se. - Zar te nisu poučile zgode i nezgode kraljeva Persije
koji su imali goleme armije, ali su ih ipak pobedili malobrojni, ali
hrabri vojnici?
 - Hanibal nije bio s njima.
- Ali Hanibal nema sa sobom ni svoje vojske sa Trazimena i Kane.
Zar misliš da ovi Azijati vrede koliko i tvoji Numiđani, tvoji Iberi, tvoji
Kartaginjani?
- A zar i mi ne pripadamo azijskom plemenu? Čuvaj se, Scipione:
igra između mene i Rima još nije završena. Ja ću ponovo prodreti u
Italiju.
- Naći ćeš me na svom putu.
- Izvukao sam pouku iz grešaka koje sam činio. Neću ih ponoviti.
- Zaslepljuje te mržnja prema Rimu. Zašto ne uživaš u miru?
- Nikad nisam znao šta znači mir, a sada je suviše kasno da to
saznam. Doklegod Hanibal živi, Rim neće spavati mirnim snom.
- Možda, ali ni ti nećeš mirno spavati. Ti zavaravaš Antioha, a
Antioh tebe. Raspao se savez o kome si sanjao. Ptolomej Egipatski
ostaje veran Rimu, samo se Filip Makedonski dao ubediti, ali smo ga
mi potukli kod Kinoskefale. Ovi varvarski narodi izbaciće na bojno
polje golemu vojsku, poput Darijeve i Kserksove, ali će im sudbina biti
ista. Izazvali ste pobunu Insubra i Boja u Padanskoj niziji, ali sam ih ja
pobedio.
Hanibal je slušao ne nešto preterano zainteresovan. Bilo je njemu
dobro poznato da je u Rimu i Scipionova zvezda počela da bledi.
Zavist i nezahvalnost upropastile su vremenom nekadašnjeg idola koji
je odbio božanske počasti, koji je odbio diktatorsku vlast i doživotni
konzulat. Na konzularnim izborima njegova je stranka pobeđena, tako
da polubrat Publija Kornelija nije bio izabran. Sada su mu poveravali
razne diplomatske misije, kako bi na taj način umanjili ogorčenje koje
je osećao pobednik Zame.
- A šta si ti dobio od svojih pobeda? - upitao je zatim tiho
Hamilkarov sin.
- Ono što se obično dobija, ali ja zbog toga ipak ne zaboravljam
otadžbinu. Eh, dobro znaš, između Rima i Kartagine nema razlike,
ljudi su svuda isti, ali ja ne mislim na sebe.
Vojskovođe zaćutaše. Obojica se u tom trenutku prisetiše svoje
prošlosti. U suštini, njihovi su životi bili jednaki, bila je to potpuno ista
parabola: trijumfalan uspon, beskrajne hvale, nuđenje božanskih
počasti, a zatim pad: zavist, nerazumevanje, nezahvalnost. Otadžbina,
da otadžbina... S jedne strane Rim, a s druge Kartagina... a, zatim, i
lični ponos koji sve potiskuje: sećanje na pobede, nezadovoljena želja
za usponom i slavom.
- Ko je, po tvom mišljenju, bio najveći vojskovođa svih vremena? -
zapitao je najednom Scipion.
Hanibal se trgao. Možda je u tom trenutku i sam sebi postavljao
isto pitanje.
- Aleksandar - odgovorio je sa zanosom - koji je s malim snagama
pobedio mnoge velike vojske i došao sve do na sam kraj sveta, da bi
tamo presadio grčku civilizaciju.
- A koga postavljaš na drugo mesto?
- Pira, jer je izmislio nove metode borbe, prodro u Italiju i, poput
mene, doveo Rim u opasnost.
- A na treće mesto? - nastavio je Scipion.
- Sebe.
- A da si me pobedio kod Zame? - rekao je Scipion, smešeći se.
- Onda bih sebe postavio na prvo mesto.
Ponovo je zavladalo ćutanje, a onda Hanibal produži. Izgledalo je
kao da želi da dozna šta o njemu misli njegov nekadašnj i neprijatelj.
- Reci mi, o, Scipione, šta si pomislio o meni onoga dana kada sam
u ravnici kod Zame zatražio da razgovaramo?
- Pomislio sam da je tvoja sudbina zapečaćena. Ja ne bih tražio da
razgovaram sa Hanibalom.
- Ali se danas nalaziš u mojoj situaciji. Došao si da ubediš Antioha
da treba sačuvati mir. Zašto tražiš mir?
- Ja nisam u ratu sa Antiohom. Rim je tek izašao iz jednog dugog i
mučnog rata i hteo bi da izbegne drugi rat, iako je siguran u pobedu.
Hanibale, napusti ovog praznog i ambicioznog Kreza.
Hanibal se podigao i svome protivniku pružio ruku.
- Neka nam bogovi dozvole, o, Scipione, da se ponovo nađemo
licem u lice na bojnim poljima Tesalije. Hanibal će se smiriti tek kada
bude izbrisana sramota Zame.

* * *
- Još jedan, poslednji uslov.
Bledi i izobličeni, uprli su Antiohovi izaslanici pogled u Afrikanca.
Scipion ih je posmatrao sa onom svojom vedrom čvrstinom, koja je
tako često izazivala divljenje i poštovanje okoline.
 - A to je? - upitao je vođa izaslanstva.
- Da nam izručite Hanibala.
Scipion je te reči izgovorio sa priličnim naporom, kao da se pre
toga dvoumio.
Izaslanici nisu odgovorili. Savetovali su se pogledima.
- Želeli ste rat po svaku cenu - nastavio je Scipion - bili ste
pobeđeni u Grčkoj, u Magneziji, u Maloj Aziji. Naše se legije nalaze u
Sardu. Hoćete li da spasete teritoriju vaše otadžbine, ili da sve
izgubite? Promislite!
- Gospodaru, ti si pobedio - odgovorio je izaslanik - i mi smo, iako
nam se srce cepalo, pristali na jako teške uslove: da ispraznimo Malu
Aziju, da povučemo vojsku s one strane Taura, da isplatimo ratnu
odštetu od petnaest hiljada talenata, da kao taoce izručimo deset
članova kraljevske porodice... ali nas poslednji uslov koji sada
postavljaš, ponižava: zar da predamo jednog gosta? Nikada!
- Zar toliko volite Hanibala? Šta vam je pomoglo njegovo prisustvo,
kada se niste usudili čak ni da mu poverite neposredno zapovedništvo
nad vašim vojskama? Zar mislite da se bitke mogu izvojevati
savetima?
- Gospodaru, traži od nas sve što hoćeš, ali ne traži gosta, slavnog
pobeđenog heroja koga i ti ceniš i poštuješ.
- Ja ovde ne govorim u skladu sa svojim ličnim osečanjima. Rim
zahteva da mu se izruči njegov smrtni neprijatelj, da mu se izruči onaj
koji, stojeći u senci pošto više ne sme da se otvoreno bori, sklapa
saveze protiv Rima, budi nepoverenje, izaziva ratove, pravi svakojake
smetnje. Ovom tajnom ratu mržnje i osvete valja stati na put. Zato mi
tražimo da nam izručite Hanibala!
- Onda ga uzmi silom, ali nas ne sramoti.
Scipion je dugo zamišljeno ćutao. Zatim je podigao glavu:
- Prihvatate li sve ostale uslove?
- U celosti.
- Dobro. Recite Kralju Kraljeva da Rim ne traži ni osvetu, niti
aneksiju teritorije; Mala Azija če biti podeljena u nezavisne države.
Teritorija s one strane Taura ostaće Antiohu. Gde se sada nalazi
Hanibal?
- Gospodaru, zašto to nas pitaš?
- Bezumnici! Kako da uhvatim Hanibala ako se nalazi u nekom od
vaših gradova? Zar nismo sklopili primirje?
- Istina je, Scipione. Hanibal se nalazi u Sardu.
- Dobro. Sada idite i recite vašem kralju da će mir biti potpisan čim
njegove trupe pređu Taur.
Kada se vratio u logor, Scipion je pozvao svog najpoverljivijeg i
najbržeg glasnika.
- Moraš otići u Sard i stići tamo sutra pre zore. Odnećeš jedno
pismo.
Seo je za svoj poljski sto i najednom papirusu brzo ispisao
nekoliko reći.
Pismo je glasilo:

Publije Kornelije Scipion pozdravlja Hanibala Barku.

Pobedonosne rimske legije logoruju u Magneziji; sutra će stići
pod zidine Sarda. Ja smatram da Krit predstavlja izvanredno
mesto za odmor premorenog ratnika. Vale.
Scipion.

- Otići ćeš u Sard, u kraljevski dvorac, i predati ovo pismo u ruke

velikog Hanibala. Idi i ne štedi konje.
XXII

DVORAC SA SEDAM KAPIJA

Toga dana su na dvoru kralja Pruzije održavane svečane

audijencije; stizala razna izaslanstva.
Možda je to bilo u predvečerje rata. Iz Pergama su stizale
uznemirujuće vesti. Kralj Eumen, sin veličanstvenog kralja Atale,
ogorčen zbog poraza koji je pretrpeo u Makedoniji u borbi protiv
Filipa, sanjao je o odmazdi uz pomoć Rimljana i vrzmao se oko
granica Bitinije.
Pošto je pobedio kralja Antioha, Rim je sve otvorenije zauzimao
preteći stav u Maloj Aziji. Najpre ju je podelio u sedam prividno
nezavisnih država koje su, zapravo, bile rimski vazali, tako da je već
sutradan čitava Azija mogla da potpadne pod rimsku vlast. Tamo, u
tom gradu Scipiona, nisu zaboravili da je Pruzija bio šurak Filipa V.
Makedonskog. Rim je raspirivao neslogu u Pergamu. Rimske legije su
se nalazile s ove strane Helesponta, tako da je Pruzija zabrinuto
gledao na onih sedam država koje su svojim kandžama stiskale
Bitiniju. A sve to je još više uznemiravalo Pruziju, otkako je Antiohova
moć oslabila, a u Grčkoj, avaj, sve više nestajalo one nekadašnje
hrabrosti, koja je u Aleksandrovim junačkim podvizima doživela svoj
poslednji blesak.
- Neka uđu izaslanici Pergama!
Ušli su govornici koji su, sudeći po gizdavom i ponositom izgledu,
bili u svemu dostojni velikih tradicija kralja Atale. Ušli su
dostojanstveno i svečano, razmećući se svojom azijskom raskoši,
blistajući zlatom i šepureći se u purpurnim odorama.
Velika je bila razlika između te raskoši i one otmene elegancije
izaslanika Rima kojima je bila dovoljna njihova, kao sneg bela
platnena toga.
Pruzija je dao znak. Prvi govornik je počeo da govori.
 - Eumen, moj gospodar, Kralj Kraljeva...
- Još jedan Kralj Kraljeva - tiho je prokomentarisao kralj Pruzija,
ali ne toliko tiho da ga drugi ne bi mogli čuti, tako da su se izaslanici
zbunjeno trgli. - ...Mada bi već moralo biti jasno da ta titula ne donosi
sreću!...
- ....Pošto je na sve moguće načine nastojao da održi mir, uputio
nas je k tebi, kralju Pruzija, da vidi nameravaš li, i kako, da ispoštuješ
mirovne ugovore. Ti na granicama gomilaš trupe...
- A da li je kralj Eumen svoje raspustio? - ironično je upitao kralj
Pruzija.
- On je samo jako oprezan, a ti si agresivan. Naš kralj nije
zaboravio da si ga ti napao s leda, dok je on vodio odbrambeni rat
protiv kralja Filipa...
- Brata moje žene - prekinuo ga je Pruzija. - Neka kralj Eumen ne
zaboravi da moji vojnici na granicama štite moju zemlju, kao i njegovi
njegovu.
- Eumen je ubeđen da ti, o, Pruzija, nemaš nameru da održiš mir. Ti
kuješ zaveru.
- A vi kujete zaveru zajedno sa Rimljanima! - žestoko ga je
prekinuo kralj Bitinije.
- A ti si u svoju državu primio čoveka koji je bio najogorčeniji
neprijatelj Rima. Hoću da kažem, Hanibala iz Kartagine. Da li je
Hanibal elemenat mira?
- On je veliki prognanik, zamolio me je za utočište i ja sam mu ga
dao.
- Da, utočište da bi poveo rat. Takvo isto utočište on je tražio i od
Antioha. Taj čovek je oličenje rata: ma gde postojala neka vojska koju
je mogućno povesti u borbu protiv Rima, Hanibal će se boriti. On je
polagao nade u Antiohovu vojsku, baš kao i u Ptolomejevu, onako kao
što sada polaže u tvoju. Bio je koban po Kartaginu, po Ptolomeja, po
Antioha, a sad će biti koban i po tebe.
Pruzija je slušao namrgođen, ćutke.
Govornik je bio vrlo ubedljiv, govorio je biranim rečima,
argumentujući ono što govori, iznosio je nepobitnu istinu, tako da je
kralj Bitinije bio potresen.
- Čemu se nadaš? - nastavio je govornik, koga je ovo ćutanje, ovaj
nemir, ohrabrio. - Zar misliš da će se Rim uplašiti već od samog
Hanibalovog prisustva, da će njegovo prisustvo uplašiti moga kralja?
Ako ga zadržiš u svojoj državi, Hanibal će ti doneti nesreću.
- On je moj gost. Zar hoćeš da ga proteram? Šta bi uradio kralj
Eumen, da ga je Hanibal zamolio za azil?
- Savetovao bi mu da ostane miran na Kritu, ili u Tiru, i da se
potrudi da na njega zaborave. Ja ne poričem da Hanibal nije veliki
vojskovođa, ali on donosi nesreću onome ko mu se približi. On sobom
nosi rat, pokolj, neslogu. Čak su ga i njegovi sugrađani morali
proterati.
- Ali, šta ti, u stvari, tražiš?
- Lojalnost. Ako zaista, kako tvrdiš, hoćeš mir, pokaži to na delu.
Ako hoćeš rat, objavi ga, ali otvoreno. Samo, ne zaboravi jedno:
zaratiš li protiv Pergama, zaratio si i protiv Rima. Ne zaboravi da se u
Aziji nalaze rimske legije, ne zaboravi da kralj Eumen danas od tebe
traži da proteraš Hanibala, ali da bi to isto, samo služeći se drugim
argumentima, mogao da zatraži i konzul Flaminin. A sad, šta da kažem
mome kralju?
Pruzija je izgledao bled, kao da je oklevao. Izaslanikovi argumenti
budili su u njemu bojazan koju je potajno već osećao. Njegov odgovor
bio je odgovor čoveka koji se baš i ne snalazi, i ne zna šta bi uradio.
- Reći ćeš kralju Eumenu da ja njega, ukoliko on mene ne napadne,
sigurno neću napasti, reći ćeš mu da će uskoro dobiti moje pismo.
Zbogom!
Kada su otišli izaslanici Pergama, Pruzija je dugo ostao zamišljen,
a njegovi dvorani se nisu usuđivali da mu smetaju. Zatim je polako
podigao glavu i rasejano oko sebe pogledao.
- Ko još čeka da bude primljen u audijenciju?
- Hanibal, o, kralju, zatim izaslanici kralja Antioha, izaslanici
Makedonije, izaslanici Krita...
- Uvedi makedonske govornike.
- Hanibal nestrpljivo čeka da ga primiš.
- Neka se strpi, i neka ne zaboravi da nikad nije bio kralj.
Izaslanstva su se redala, sve dosadnija jedno od drugog. Kralj
Pruzija je ravnodušno slušao, a ko zna, možda i nije slušao te dugačke
govore prepune optužbi i prigovora, u kojima su govornici izlagali
svoja gledišta o razmiricama, ugovorima, trgovini, savezima. Žalili su
se da je Pergam u Pontu Euksinu napao na lađe kralja Filipa, a da flota
Bitinije to nije sprečila; da na Kritu već duže vreme nema robe iz
Azije. Potrebne su im svilene tkanine, orijentalno voće, fazani,
naročito fazani! Zar se u državi kralja Pruzije ne gaje te božanske
ptice, čuvenije od ptica iz nekadašnje Kolhide?
Glasom koji je izražavao pravu dosadu, Pruzija je kao kroz san
odgovarao:
- Moje lađe ne mogu dospeti na sve strane! Žalite se kralju
Eumenu, a ne meni. U redu, što se tiče fazana. Dobićete ih kroz tri
nedelje.
- Kralju Pruzija, kralj Antioh te podseća da je prošlo već šest
meseci kako mu nisi odgovorio u vezi sa onim projektom o
ofanzivnom i defanzivnom savezu.
- Neka kralj Antioh misli na mir. Nije za njega sada vreme da
ratuje. Ko još čeka?
- Hanibal, koji je već postao nestrpljiv, zatim, tuje prefekt trgovaca
iz Nikomedije, kao i starešina moreplovaca iz Tira.
- Neka uđu trgovci.
- Hanibal je nestrpljiv, o, kralju...
- Neka se strpi. Vojskovođa koji ne ume da bude strpljiv, neće
nikad pobediti!
Ušli su trgovci, i ušli potom moreplovci, izredali čitav niz prigovora
i protesta: porezi na robu su visoki, poljodelci su dobili popust, traže
ga i oni. U Tiru se žalili da trgovina s Bitinijom više nije na visini kao
što je bila nekada. Zašto su kupovali tkanine iz Smirne, umesto iz
Fenikije? Zašto više od njih ne traže ni fino platno, niti purpur, već
uzimaju razne imitacije sa Krita koje su mnogo lošijeg kvaliteta? Zašto
uvoze iz Egipta vaze i svakojake zlatne predmete, kada bi ih iz Tira
mogli dobiti upola cene?
Audijencija se otegla, kralj zadremao. Odgovori neodređeni, ili liče
na odgovore čoveka koji ne shvata šta se od njega traži.
- Kralj Pruzija misli samo na rat - šaputali su izaslanici dok su
odlazili.
- Ko još čeka?
- Hanibal.
- Da li je nestrpljiv?
- Ćuti, kralju.
- E, onda neka uđe.
 Hanibal je ušao i zaustavio se na pragu, iznenađen onom
preteranom raskoši kakvu nije video ni u Kartagini, niti u Sardu. Taj
mali kralj koji ga je pustio da satima čeka u predsoblju, hteo je da ga
opseni sjajem svog zlata i svojim mermerom.
- Šta zahtevaš, o, Hanibale?
- Da radim. Hanibal ne može da zarđa zbog nerada.
- Znam, ti želiš da ratuješ... da uvek ratuješ.
- Zar me nisi zato zvao?
- Ne znam... da ti omogućim da se odmoriš, da ti ukažem počasti na
svom dvoru, eto, zato sam te zvao. Zar Hanibalu nije potreban odmor?
- Dok Rim diše, ja neću moći da se odmorim.
- Kad si bio pod njegovim zidinama, Rim nije disao. Kako se nadaš
da ćeš ga sada ugušiti, kada se nalaziš toliko daleko?
- Ja samo želim da on nikada nema mira. Zar mi nisi obećao
zapovedništvo nad tvojom vojskom?
- Da, ali protiv Eumena, kralja Pergama, a ne protiv Rima.
- Eumen je prijatelj Rima i meni je to dovoljno.
- Da li se nadaš pobedi?
- Da, ako mi daš neograničenu vlast.
Iznenađen tim zahtevom, Pruzija se trgao:
- Neograničena vlast pripada samo meni. Hoćeš li da postaneš kralj
Bitinije?
- Ja samo želim da budem kralj svojih vojnika; da vodim rat prema
svojim planovima, sa sredstvima koja su mi potrebna, i da se niko ne
meša, da me niko u tome ne sprečava. Ja hoću, ako bude potrebno, da
reorganizujem tvoju vojsku, izmenim komandni sastav i odredim nove
vojne starešine. Samo tako mogu pobediti.
- Šta prigovaraš mojoj vojsci?
- Ono što sam već prigovorio Antiohu: nedostatak discipline,
nepovezanost među jedinicama, nedovoljna uvežbanost vojnika.
Moraju očvrsnuti, tako da podnesu sve nevolje, da budu spremni na
odricanje, da mogu izdržati napore, da se ne bore oslanjajući se samo
na to koliko ih ima. Takvo shvatanje je već upropastilo one
mnogobrojne Darijeve, Kserksove i Krezove legije. Hoću vojsku sličnu
vojsci Aleksandra Velikog.
Pruzijine oči su zablistale, njegovo umorno lice je ponovo oživelo:
- Istina... ti govoriš kao neki bog. Da, da, to bi bila vojska kao što
sam sanjao: Aleksandrova vojska!
- Kada reorganizujem tvoju vojsku prema svojoj zamisli, onda ćeš
videti, o, Pruzija, da i mala vojska može pobediti ogromne horde. Rim
je pobedio zahvaljujući povezanosti vojnika, njihovoj trezvenosti,
poretku formacija. Ko ti kaže drukčije, vara te. Ja prezirem broj. Kod
Kane sam imao dvadeset hiljada vojnika manje nego Varon i Paulo
Emilije pa sam, ipak, pobedio jer sam imao sa sobom vojnike očvrsle u
dugim pohodima tokom tolikih godina; u pobedama kod Zame imao
sam deset hiljada vojnika više nego Scipion, ali sam na desnom i
levom krilu, i u prvom bojnom redu imao novake koje su mi na brzinu
uputili iz Kartagine. Moja najbolja konjica bila je tada na bojištima
Italije. Imao sam, istina, i prekaljene trupe, ali umorne od neprekidnog
ratovanja koje, uz to, nisu osvežavane čitavih šesnaest godina
ratovanja. Prema tome, veterani su već bili umorni od borbe, a novaci
još nenaviknuti na borbu. Eto zašto sam kod Zame bio pobeđen!
Uzbuđen i oduševljen, Pruzija je pomno slušao.
- Koliko mudrosti u tvojim rečima! Oprosti što ti dosad nisam
iskazivao počasti koje zaslužuješ. Da, sve ćeš dobiti! Poveravam ti
zapovedništvo nad svojom vojskom. Daj dobru lekciju Pergamu, a
onda ćemo se pobrinuti da stvorimo vojsku koja će biti dostojna i
tebe, i mene, vojsku na koju će i sam Rim gledati sa poštovanjem...
iako, ja ne želim da ratujem protiv Rima.
- Ne tražim od tebe toliko. Kad Azija bude jaka, Rim će strepeti. Ne
zaboravi da sam i ja azijskog roda.
- To neću zaboraviti. Idi, dajem ti vrhovno zapovedništvo nad
svojom vojskom, reorganizuj je, učini da bude slična onoj koja je
pobedila kod Kane i kod Trazimena, a onda ćemo gledati dalje...
prema Velikoj Aziji.
- Imaj poverenja i bićeš velik.
- Idi i živećeš u Nikomediji, sa istim počastima koje se ukazuju
članovima kraljevske porodice. Na brežuljku koji je okrenut prema
zalivu nalazi se kula, nekad kraljevski dvorac naših otaca, poznat pod
imenom Sedmovrate kule. Biće to tvoja rezidencija i tvoj dvorac.
Čim je Hanibal izašao, ustao je i kralj Pruzija, najednom umoran.
- Kakva beskrajna audijencija! - rekao je svom prvom doglavniku,
koji je stajao tik uz njega. - I koliko događaja za tako malo vremena!
Zar ti se ne čini, o, Tarzije, da su Hanibalove reči otvorile novu
stranicu u istoriji Bitinije?
- Možda, gospodaru, ali neka bogovi daju da to ne bude stranica
ispisana krvlju.
- Hanibal je veliki. Samo ako u njega budemo imali potpuno
poverenje, postići ćemo velike stvari. Eumen je propao.
- Iza Eumena stoji Rim.
- Ali se iza nas nalazi Azija. Rim je daleko.
Doglavnik se osmehnuo:
- Nije tako daleko, gospodaru, čim se njegov izaslanik već nalazi u
kraljevom dvorcu.
- Šta hoćeš da kažeš?
- Da je ovog časa iz Nikomedije stigao Tit Kvintije Flaminin,
pobednik kod Kinoskefale.
Na Pruzijinom licu se pojavio izraz zaprepašćenja:
- U ime bogova! Sa svojim legijama?
- Zasad samo kao izaslanik. Traži da ga primiš.
Pruzija je digao ruke put neba.
- Bogovi! Još jedna audijencija. Umoran sam... već je vreme za
gozbu...
- Ne smemo vratiti rimskog izaslanika. Znaš dobro kakvi su
Rimljani.
- O, bogovi, znam vrlo dobro! Neka, dakle, uđe konzul i neka
bogovi daju da on ne bude glasnik nesreće.
Ušao je Flaminin, zaustavljajući se na izvesnom odstojanju od
prestola, lakim pokretom izražavajući poštovanje. Osvrnuo se
unaokolo.
- Ta ovde je bio Hanibal, zar ne, kralju?
Bled, ali miran, Pruzija je odgovorio:
- Svima je poznato da je on moj gost.
- On će zapovedati tvojom vojskom u predstojećem ratu protiv
Pergama. Ne poriči: za oči i uši Rima nema zidina!
- Ako me kralj Eumen napadne, svakako ću se braniti!
- Ne zaboravi da iza kralja Eumena stoje rimske legije i da će Rim
svakoga ko posle Antiohova slučaja pokuša da izazove nemir u Aziji,
smatrati svojim neprijateljem.
Pruzija se uhvatio za glavu, praveći se kao da je pao u duboko
očajanje:
 - O, bogovi! O, bogovi! Zar ja nemam pravo čak ni da branim svoju
državu?!
- Niko te neće napasti ako ostaneš veran savezu s Rimom.
- A zar ga nisam poštovao? Zar nismo bili vaši odani saveznici, kad
je moj otac napao s leđa kralja Atalu u Makedoniji? Zar ja nisam ostao
neutralan u vašem ratu protiv Antioha? Zašto, o, konzule, sad govoriš
sa mnom tako grubo?
- Ti si dao utočište Hanibalu.
- On je moj gost... prognanik...
- On je neprijatelj celog sveta. Hanibal je kuga ljudskog roda. Tek
što se ugasi jedan požar, on raspiruje drugi. On zna samo za glas
mržnje. Ako štitiš Hanibala, vređaš Rim.
- A šta zahtevaš?
- Da nam ga predaš. Antioh mu je pomogao da pobegne... ili je to,
možda, bila nerazumna velikodušnost Scipionova. Sada je Scipion
mrtav: njegov neprijatelj ne sme da ga nadživi!
- Veliš da je umro veliki Scipion?
- Da, i to jadno: optužili su ga i gnev na njega bacili nezahvalni
sugrađani, ali to nije umanjilo njegovu slavu, a Hanibal će biti dostojna
žrtva pokajnica za Scipionov sprovod.
- Zar hoćete da ga ubijete? Ta on je veliki kao i Scipion.
- Samo ćemo mu onemogućiti da nanosi štetu. Njegovo tamnovanje
biće dostojno njegove veličine.
- Ne zahtevaj da ti ga svojini rukama predam.
- Za to su i moje ruke dovoljne, osim ako ne tražiš da po njega
dođem sa legijama iz Trakije.
Pruzija je duboko uzdahnuo:
- Ja ustupam pred nasiljem. Nemoj me sramotiti. Ja ne znam šta ćeš
ti uraditi. Hanibalova rezidencija nalazi se u „Sedmovratoj kuli”.
Drugo nemam šta da kažem. Ubedi Rim, o, konzule, da sam mu odan i
dušom i telom.

* * *
- Nebuše...
- Gospodaru.
- Znaš li šta sam razmišljao u ovom trenutku? Da sam tek sada
svestan toga da čovek uopšte ne postoji.
 - A šta smo onda mi, o, gospodaru?
- Dečaci. Mi se zavaravamo da postajemo sve stariji i da rastemo,
ali ostajemo, u stvari, isti kakvi smo bili u detinjstvu. Mi samo
pridajemo izvesnu ozbiljnost svojim igrama, to je sve, ali su one
potpuno iste kao i igre dečaka. Radi se samo o jednoj nijansi, Nebuše,
o maski ozbiljnosti, a iza toga ostaje uvek isto lice dečaka.
- A da li i naša duša ostaje duša dečaka, gospodaru?
- Pogotovu duša. Mi mislimo da stvaramo nešto veliko, ogromno,
besmrtno. A to je, zapravo, samo ista dečačka igra, samo igra u većem
stilu. Kad radimo nešto rđavo, kada pričinjavamo zlo našim bližnjima,
mi u to unosimo ludu ozbiljnost, ali ako bliže razmotriš ono što smo
uradili, uviđaš da smo sve to uradili iz prkosa, kao i „onda”.
- I meni se čini da je tako. Ali je rat ozbiljna stvar, gospodaru.
- Nije ništa ozbiljniji od ostalog što radimo. Ozbiljniji je samo zato
što u ratu umiru mnogi ljudi. Dok smo bili deca, bacali smo zapaljeno
lišće na mravinjak pa je ginulo na hiljade mrava. Ja sam to kasnije
video u mnogo većem obimu, ali je sve bilo isto: isti pokreti, isti strah,
isto sumanuto bežanje, iste majke i hraniteljice koje spasavaju svoju
decu... Zatim dolazi odrasli dečak koji, kad završi igru, kaže: „Kako
sam se dobro igrao! Sada sam umoran!” I ode onda da se odmori.
- Znači da sve što radimo, nema smisla.
- Možda, a i veoma je glupo. Mravi ponovo grade svoj razoreni
mravinjak, mi ponovo gradimo naše gradove, a zatim ih opet rušimo, i
tako u beskonačnost, da bismo postigli... šta? Sreću, mir... tako bar
kažemo. Tako su, pre toliko hiljada godina, govorili naši pradedovi;
tako će govoriti i naša deca, posle mnogo hiljada godina: „Izvojujmo
još ovu bitku, a onda ćemo se vratiti kućama i uživati u miru. Više neće
biti rata, tada ćemo se baviti samo korisnim radom u poljima, samo da
izvojujemo još ovu bitku!” Koliko sam puta to isto rekao svojim
vojnicima! Koliko sam se puta tako zakleo i bogovima, i svime što je
najsvetije! A vidiš li, o, Nebuše, u svemu tome je najčudnovatije što
sam u onom trenutku i sam u to verovao.
- Ali, da si pobedio Rim, o, gospodaru...?
- Ti hoćeš da kažeš kako ja, da sam pobedio Rim, sad ne bih bio
ovde i čekao u predsoblju na dvoru kralja Pruzije, ne bih postao
vojskovođa-najamnik u službi tog malog azijskog vladara. Da sam
pobedio Rim, vratio bih se u Kartaginu trijumfalno, i tamo bi me
prozvali božanskim, i na Forumu bi postavili moje statue. Ali, kasnije?
Pre ili posle došao bi dan kad bi neko u Senatu upitao: „Zar taj Hanibal
misli da zakoni za njega ne važe? Da li je on položio račun o novcu
koji je utrošio u Italiji? Da li je položio račun o zadobijenom plenu, o
onome što je opljačkao, o otkupima koji su mu isplaćeni?” Ja bih
morao da dođem, morao bih da se opravdavam, odgovaram... a zatim
bijednog lepog dana, na izborima za Senat, glasali protiv mene... sve
tako, u želji za nečim novim, jer ljudima sve dojadi, sve ih zamara i, na
kraju, zasmeta im i onaj za koga kažu da je veliki. Nema sumnje,
desilo bi mi se isto što se desilo i onom velikodušnom Scipionu, koji je
mene pobedio. Umro je zapostavljen i daleko od otadžbine kojoj nije
hteo da ustupi čak ni svoj pepeo.
- Ne može se stalno pobeđivati, gospodaru.
- Eto, sad si rekao veliku istinu, o, Nebuše. Ne može se stalno
pobeđivati, ali čak i onda kada bismo stalno pobeđivali, konačno
bismo shvatili da smo izgubili najveću bitku: bitku našeg života.
- Ne shvatam, gospodaru.
- To se može shvatiti tek kada čovek stigne do krajnje granice i
zapita se da li je, zaista, izvojevao onu konačnu pobedu koju je stalno
priželjkivao. Pobeda za kojom sam ja težio bila je uništenje Rima, ali
se sad pitam da li bi to uništenje donelo mir i sreću svetu, ili bar mome
gradu. Uništiti Rim, dok moj grad uvek sve čini, i još i sad sve čini da
sam sebe uništi! Mi uništavamo sami sebe, o, Nebuše. Mir, istina i
sreća ne pripadaju nama, već samo bogovima.
- Zar ti veruješ u bogove, o, gospodaru? Oprosti mi ali, ovo je prvi
put da ja...
- Da čuješ kako ja spominjem bogove? Da, to je zato što sam sada
stigao do krajnje granice o kojoj sam ti govorio, kada počinjemo da
jasno vidimo, da vidimo bar zračak svetlosti koja će se kasnije
nastaviti u večnost. Hanibal je bezbožan, govorilo se; Hanibal ismeva i
Baala, i Zevsa, i sve bogove na Olimpu. To je istina: kroz ceo život, ja
sam verovao samo u jednog boga: u svoju volju, u volju jednog
dečaka! Ali, u životu svakog čoveka dođe trenutak kad neko ko je jači
od njega kaže: „Dosta!”
- A ko je to, gospodaru? Da li bogovi, ili sudbina?
- Nešto što neosporno postoji. To sam sve shvatio jutros, dok je
Hanibal, gospodar sveta, kao poslednji među moliocima, čekao u
predsoblju da ga primi kralj Pruzija. U tom trenutku sam sagledao ceo
svoj život, svoje bitke, pobede, svoje poraze. Postoji samo jedan
trenutak, stalno mi je govorio Maarbal, propustiš li ga, on ti se nikada
više neće vratiti.
- Teško je uočiti taj trenutak, gospodaru.
Hanibal je položio ruku na glavu svog vernog sluge i osmehnuo se.
To je sad bio pravi osmeh, a ne ona gorka bora, ona uobičajena
Hanibalova grimasa.
- Sad si rekao najmudriju reč od svih koje smo izrekli.
- Gospodaru... gospodaru... - Nebuh je, zaprepašćen i užasnut,
gledao preko ierase. Dok je pokazivo nešto što Hanibal nije mogao
videti, ruka mu je podrhtavala.
- Dobro, šta je?
- Vojnici, gospodaru. U parku se nalaze vojnici. Opkolili su kulu.
- To je straža koju je dobri kralj Pruzija dodelio Hanibalu.
- Ne, u ime bogova! To su rimski vojnici, gospodaru!
Jednim skokom Hanibal se našao na terasi i nagnuo se da pogleda
napolje. Pred velikom kapijom kule, nepomični, stajali su dekurion i
nekoliko legionara.
- Rimljani. - prošaputao je Hanibal. - Zar u Nikomediji ima rimskih
vojnika?
U tom trenutku, bled i izbezumljen, ušao je upravnik dvorca.
- Spašavaj se, gospodaru, tu su rimski vojnici koji te traže.
Hanibal ga mirno pogleda:
- Rimljani u gradu kralja Pruzije?
- Ti ne znaš... tek što je stigao konzul Flaminin, pobednik kod
Kinoskefale, kao rimski izaslanik: zahteva da te predamo.
- A kralj?
- A šta kralj može protiv Rima? Brzo. Požuri, gospodaru, možda
vojnici još nisu zauzeli sve kapije.
Hanibal se mirno obrati svom vernom slugi:
- Idi, Nebuše, proveri da li među sedam kapija ima neka kroz koju
Hanibal može izaći?
Nebuh je trkom izašao, a Hanibal je ostao, i polako hodao gore-
dole po sobi.
- Šta bi ti, Aleksandre, uradio - čuo je upravnik kako je on tiho
šapatom upitao - da su tebe u dvorcu kralja Pora neprijatelji opkolili?
 Malo kasnije, vratio se Nebuh i - zastao na pragu.
- Sve su kapije zaposednute, gospodaru.
- Onda, prijatelju, treba da pođem drugim putem - sasvim nežno
izgovori Hanibal.
- Konzul lično zahteva da te vidi - reče upravnik.
- Ja nisam ratni zarobljenik - mirno odgovori Hamilkarov sin. -
Hanibala niko ne može povesti za svojim trijumfalnim kolima. To su
mogli da urade samo posle Zame.
- Hoćeš li da vidiš konzula?
- Ne ja njega, ali on, ako želi, može da vidi mene!
Napravio je zapovednički pokret. Upravnik je izašao, a Nebuh
ostao nepomičan, na pragu.
- Gospodaru... i ja?
- Moram biti sam. Idi.
Hanibal je seo na ljupku stolicu od slonove kosti, kraljev poklon, i
sa svoje leve ruke lagano skinuo veliki zlatni prsten sa amblemom
Kartagine.
- Ovo je jedini prijatelj koji je Hanibalu još ostao - reče jasno i
glasno.
Otvorio je zatim udubljenje u kome je stajao dragulj i iz njega
izvadio malo, smeđe zrno. Na stolu je stajala amfora puna medovine.
Hanibal nasu malo od toga u kristalni pehar, proguta zrno i otpi veliki
gutljaj. Zatim za trenutak upre pogled na dno pehara. Tamo je bila
urezana jedna figura, možda rad nekog veštog etrurškog staklara.
- Jesi li ti to, Meduzo? - smešeći se, upita Hanibal. Zatim popravi
nabore svog ogrtača i položi ruke na naslon stolice.
- A sada sačekajmo konzula - prošaputa.
 1 Kad se u staroj ratnoj terminologiji govori o minama i o
artiljeriji, to ne bi trebalo shvatati u savremenom smislu. Pod minama
se podrazumevaju potkopavanja koja su vršena u cilju obrušavanja
zidina, a pod artiljerijom, stare opsadne sprave.
2 Slava Luperku!
3 Bogovi daju znak!
4 Pusti snovi, dragi moj!
5 Bože moj!
6 Sempronije pravi aluziju na dve čuvene invazije Gala, tokom
kojih su 390. godine pre naše ere bili pobeđeni na reci Aliji, blizu
Tibra, a 225, godine pre naše ere kod Talmone u Maremi.
7 Ratna lađa starih Grka sa po tri reda vesala.
8 Keltsko božanstvo.
9 Petnaesti dan po prelasku Alpa.
10 Predanje kaže da je Hanibal vatrom i sirćetom razdrobio liticu.
11 Od osnivanja Rima.
12 Mladi naoružani vojnici.
13 Neka bogovi čuvaju konzule!
14 Pulvinares su bili tepisima prekriveni ležajevi na koje su
postavljani likovi bogova.
15 Lectisternia su bile žrtve kod kojih su oko svečano postavljenog
stola na ležajeve stavljali likove božanstava.
16 Neka bude srećan i presrećan!
17 Neka nam bogovi pomognu!
18 Neka je sa srećom!
19 Rimski prvosveštenik.
20 Sutra će se videti.
21 Konzuli! Konzuli! Na posao, konzuli!
22 Drskost i neznanje: eto, to je narod!
23 Konzula iz naroda!
24 Neka nas bogovi sačuvaju!
25 Gde ti budeš sutra, biću s tobom.
26 Pozdravljam te, Scipione!
27 Zdravo, Hanibale!