PELOPONESKI RAT

(431 – 404 pre n.e.)

Uzroci i povodi rata

Događaji koji su doveli do Peloponeskog rata povezani su sa dvema korintskim
kolonijama: Korkirom i Potidejom.
Naime, u Epidamnu, koloniji Korkire došlo je do međustranačkih borbi. Proterani plemići
zajedno sa varvarima, nisu davali mira narodu, koji je zatim zatražio pomoć od svoje metropole.
Korkira je molbu odbila i Epidamnos se zatim obratio Korintu. Korint je odmah uputio vojsku.
Korkira je bila jako ozlojeđena zbog ovog mešanja Korinćana, i zatražili su da se povuku. Pošto
je Korint to odbio, Korkira je blokirala Istam Epidamna. Korint se tada pripremio za pohod na
Korkiru. Uznemirena Korkira je tada uputila predlog da se slučaj iznese pred arbitražu, ali su
Korinćani to odbili. Godine 435. došlo je do pomorske bitke u kojoj su Korkirani odneli pobedu.
Međutim, Korint je tada počeo da se priprema za još veću akciju. On je iza sebe imao
moćni Peloponeski savez, dok Korkira nije imala saveznika. Zato je odlučila da se poveže sa
Atinom. Kada su Korinćani saznali za tu ideju, odlučili su da je osujete. Poslanici Korinta i
Korkire zajedno su izašli pred Skupštinu u Atini. Savez sa Korkirom je Atini nudio ogromne
prednosti. Korkira je pogodno smeštena na plovnom putu za Siciliju i poseduje veliku mornaricu.
Korint se pozivao na neke usluge iz prošlosti, što nije imalo nikakvog učinka, a pritom je između
dva grada vladalo neprijateljstvo. Na kraju, Skupština je pristala da sklopi savez sa Korkirom.
Ipak, savez je bio defanzivnog karaktera, i Atina će pružiti pomoć samo u slučaju da Korkira
bude ugrožena. U Korkiru je upućeno deset brodova. Već 433. godine usledila je pomorska bitka
kod ostrva Sibote. Pretila je opasnost da će Korkira biti poražena, zato su u bitku stupili i atinski
brodovi. To je primoralo Korinćane da se povuku.

Prekid odnosa sa Korintom nateralo je Atinu da se pobrine za zaštitu svojih interesa na

Halkidiku, gde je Korint imao velikog uticaja. Njegova kolonija bila je Potideja, na Paleni.
Potideja je bila atinski saveznik koji je plaćao foros, ali je iz svoje metropole, Korinta dobijao
godišnje magistrate. Odmah nakon bitke kod Sibote, Atinjani su tražili od Potideje da sruši
gradske bedeme na jugu, kao i da napusti sistem uprave magistrata iz Korinta. Žitelji Potideje su
to odbili. Ohrabrilo ih je obećanje Sparte da će napasti Atiku, ukoliko Atina napadne Potideju.
Makedonski kralj Perdika je dodatno zakomplikovao situaciju. On je ranije bio prijatelj
Atinjana, ali joj je sada postao neprijatelj pošto je ona negovala dobre odnose sa njegovom
braćom koji su se udružili protiv njega. Skovao je plan i organizovao pobunu Halkidika protiv
Atine. Tada je došlo i do pobune Potideje.
Atinjani su ratna dejstva započeli u Makedoniji, a zatim su krenuli na Potideju, gde je u
septembru 432. godine došlo do bitke. Atinjani su imali prednost nad Korintom i opseli grad.
Korinćani su do tada ratovali sami, ali pošto su sada uvideli opasnost u kojoj se nalazila Potideja,
podstakli su Lakedemonjane da Atini objave rat.
 Perikle je bio svestan da se rat približava. Pošto je Megara pomarala Korintu u bici kod
Sibote, Atinjani su sada zabranili Megari pristup na atinsku Agoru i u pristaništa, što bi značili
ekonomsku propast Megare, koja je bila važan član Peloponeskog saveza.

Ni događaji na Korkiri, ni opsada Potideje, ni Megarska psefizma nisu izazvali

Peloponeski rat, već su samo zajednički ubrzali njegovo izbijanje. Po oceni Tukidida, rat je bio
veći i značajniji nego svi prethodni. U njemu su se na strani Sparte ili Atine borili gotovo svi
helenski polisi. Uzrok rata bio je strah Lakedemonjana od jačanja Atine. Atinjani su od
proterivanja Persijanaca uspostavili hegemoniju na Egejskom moru. Spartanci su se uplašili kada
je zapretila opasnost da će Atina pridobiti i neke članice Peloponeskog saveza. Tada su prema
Tukididovim rečima odlučili da sruše atinsku moć, pod parolom oslobođenja Helade.

Arhidamov rat (431 – 421)

Prvih deset godina nosi naziv Arhidamov rat, prema spartanskom kralju Arhidamu.
Arhidam je predlagao da se rat odloži. Međutim efori su bili za rat. Na skupštini se zatim i većina
saveznika odlučila za rat.
Snaga Atine počivala je na njenoj velikoj i dobro uvežbanoj floti, dok su Peloponežani
imali ogromnu prednost na kopnu. Zbog toga, Atika je gotovo svake godine bila izložena
napadima, kao i Trakija. S druge strane, Atinjani su ofanzivna dejstva usmerili ka zapadnoj
Grčkoj, ka ostrvima Jonskog mora i blizu ulaza u Korintski zaliv. Stoga možemo da zaključimo
da su glavna poprišta rata bile Atika, Trakija i zapadna Grčka.
Atinjanima je bilo jasno da ne smeju da se upuštaju u otvoreni boj sa nadmoćnijom
vojskom. Perikle se vratio svojoj politici od ranije. Naredio je građanima da napuste svoje kuće i
imanja. Sa pokretnom imovinom sklonili su se u samu Atinu, u Pirej i između dugih bedema.
Perikle ih je uveravao da se materijalna šteta lako nadoknadi, dok se gubici u ljudstvu ne mogu
tek tako nadoknaditi. Politika žrtvovanja Atike bila je dobro promišljena. Mnogi su Perikla zbog
ovakve njegove taktike okrivljavali. Cilj je bilo pre svega iscrpljavanje neprijatelja. Bio je rešen
da se ne upušta u bitku za koju su atinske kopnene snage nedovoljne. Bila je to taktika
„iznurivanja“. Zato su Perikla mnogi nazvali „Oklevalom“.

Tebanski napad na Plateju

Objava rata između dve velike države bila je znak manjim državama da iskoriste situaciju
i zadovolje svoja privatna neprijateljstva. Tako je u martu 431. godine četa od 300 Tebanaca
napala Plateju. Međutim, nisu odmah krenuli u napad, već su izdali proglas sa poziv da se
Platejci priključe Beotskom savezu. Platejci su kao narod bili iskreno privrženi Atini. Pristali su
na pregovore, ali su tek onda shvatili koliko su tebanske snage bile malobrojne. Zatim su skovali
plan i napali neprijatelja, koji je bio razbijen.
Međutim, ovih 300 Tebanaca bili su samo prethodnici velike vojske. Plateja se za pomoć
obratila Atini, koja je zatim Plateju pripremila za opsadu, snabdela grad žitom, evakuisala žene,
decu i starce. Tebanski napad na Plateji ubrzao je izbijanje rata.
Kuga
U maju 431. godine kralj Arhidam je sa većim delom svoje vojske izvršio napad na
Atiku. To je izazvalo veliku uzrujanost u Atini. Perikle vojnicima nije dozvolio da se upuste u
boj. Za to vreme Atinjani su izvodili ratne operacije na moru. Uputili su 100 brodova da oplove
Peloponez. Napad na Metonu je bio neuspešan. Mesto je spasio hrabri zapovednik Brasida, koji
je tada započeo istaknutu karijeru.
Sledeće godine je Arhidam sa vojskom opet napao Atiku, sada dopirući sve do juga
poluostrva. Međutim, Atinjani se nisu mnogo obazirali na ovaj napad. Unutar svojih bedema
imali su mnogo strašnijeg neprijatelja. Izbila je kuga koja se širila neslućenom brzinom, jer je
grad bio prenaseljen. Tukidid govori o ovoj nesreći, koja je pored ostalih zahvatila i njega. Kuga
je odnela veliki broj života. Dok je u Atini prouzrokovala veliko smanjenje broja stanovnika,
Peloponez je bio pošteđen.
Kao i prethodne godine, atinska flota je napala Peloponez, ali sada obale Argolide.
Zajedno sa kopnenom vojskom koju je predvodio Perikle, pokušali su da osvoje Epidaur, na
obali Argolide. Pokušaj je bio neuspešan. U Trakiji je bila nastaljena opsada Potideje. Vladala je
glad i stanovništvo je moralo da pristane na predaju. Potidejci su morali da napuste grad, a Atina
je dovela koloniste u Potideju.
U to vreme Atina je bila toliko očajna zbog kuga, da je pomišljala na sklapanje mira sa
Spartom. Međutim, svi njihovi predlozi bili su odbačeni, a tada se Perikle vratio iz Epidaura
nakon što je doživeo neuspeh, tako da je sav bes bio usmeren na njega. Bio je smenjen sa
položaja stratega. Ipak je vrlo brzo vraćen na dužnost ali ne zadugo, jer je kuga odnela i njegov
život i živote dvojice njegovih sinova.

Opsada i osvajanje Plateje

Sledećeg leta 429. godine Tebanci su nagovorili Arhidama da umesto napada na Atiku,
osedne Plateju. Arhidam je predložio Platejcima da napuste svoju teritoriju do kraja rata, i da će
im nakon završetka sve biti vraćeno netaknuto. Pošto su zatražili savet od Atine, koja je obećala
da će ih braniti, odbili su ponudu. Međutim, Atinjani su uprkos obećanju odbili da pošalju
pomoć.
Arhidam je zatim opkolio grad da iz njega niko ne može uteći i počeo da gradi nasip uz
južni bedem. Platejci su tada pokušali da se posluže lukavstvima: Najpre su doziđivali deo
bedema, naspram Arhidamovog nasipa, zatim su pokušali da uklanjaju zemlju kroz zid, i na kraju
su prokopali podzemni hodnik ispod bedema i tako izvlačili zemlju. Pošto su se sva tri plana
izjalovila, počeli su da grade unutrašnji zid, da bi Peloponežani ako osvoje spoljašnji, morali da
ponove napor. Neprijatelji su na kraju pokušali da zapale grad. Pošto im je plan propao,
Peloponežani su shvatili da moraju blokirati grad. Platejani su pokušali da pobegnu. Jedan deo
njih je uspeo, a drugi je bio primoran na predaju 427. godine. 200 Platejaca je pogubljeno a grad
je sravnan sa zemljom.

Pobuna Mitilene
 Arhidam je treći put napao Atiku, i tek što se povukao, stigle su vesti u Atinu da se
pobunila Mitilena i ostatak Lezbosa. Bila je to pobuna helenskog nagona za potpunom
autonomijom. Autonomija gradova na Lezbosu bila je ograničena u inostranim poslovima.
Mitilena je zatim sprovela sinojkizam, odnosno ostali gradovi na Lezbosu su pristali da se
priključe Mitileni. Atinjani su bili naročito ljuti na Mitilenu, jer to pre svega nije bila pobuna
podanika, već slobodnog saveznika. Sparta je poslala pomoć Mitileni, međutim pre nego što je
ona stigla, Atina je uspela da osvoji Mitilenu. Vođe pobune su bile pogubljene a ostali su uspeli
da se spasu.

Demostenove ratne operacije na zapadu Helade

U narednom periodu došlo je do nereda u Korkiri, a uporedo sa tim vođene su ratne
operacije na zapadu Helade. Atinska flota pod zapovedništvom Demostena oplovila je Peloponez
i napala ostrvo Leukadu 426. godine. Vrlo brzo Demosten je napustio ovaj plan, iako su ga
Akarnanci uveravali da je Leukadu moguće osvojiti. Umesto toga, uputio se u rat protiv Etolaca.
Akarnanci su sada odbili da mu pruže pomoć. Etolci su saznali za Demostenove planove i počeli
su da sakupljaju veliku vojsku. Na kraju uspeli su da zadaju poraz napadačima. Demosten sada
nije smeo da se vrati u Atinu. Ostao je u Naupaktu, ali već uskoro mu se ukazala prilika da
povrati svoj ugled.
Kao odgovor na napad na Etoliju, Lakedemonjani su poslali hoplite u Naupakt. Slabo
branjen Naupakt jedva je spasla Demostenova enegrija koji je nagovorio Akarnance da pošaju
pomoć. Lakedemonjani su se tada povukli i pridružili se Ambračanima koji su napadali Argos.
Ambračani su zauzeli utvrđenje Olpu koje je u prošlosti služilo Akarnancima kao sudnica.
Akarnanci su tada zamolili Demostena da im pomogne da napadnu Ambračane. Pošto su krenuli
u napad, veđa Peloponežana je ubijen, i oni su sklopili tajni sporazum sa Demostenom, koji
međutim nije obuhvatao Ambračane. Bio je to dobar Demostenov politički potez, jer su na taj
način Lakedemonjani izgubili ugled. Većina Abračana je na kraju bila pobijena. Tukidid kaže da
toliku mrtvih za tako kratko vreme nije bilo nikada ni u jednoj helenskoj državi.

Politika u Atini
Uspeh u ratu protiv Ambrakije nadoknadio je neuspeh u ratu protiv Etolaca i Demosten se
sada mogao vratiti u Atinu. U Atini je tada jedan od najistaknutijih ljudi bio Nikija, koji je važio
za vrhunskog stručnjaka za vojna pitanja, mada ne baš zasluženo. Nikija je pripadao stranci koja
je zagovarala mir. Takođe, bio je naklonjen Sparti i zato su ga mogli smatrati naslednikom
Kimona. Nije u potpunosti odobravao Periklovu politiku ali je ipak bio u potpunosti odan
demokratiji.
U Atini je tada postojala i oligarhijska stranka, koja je uvek vrebala priliku da sruši
demokratiju. Poznata je još i kao „Mlada partija“. Njoj je pripadao i besednik Antifont. Ipak, bili
su potpuno bezopasni, jedino što su mogli je da daju oduška svom nezadovoljstvu anonimnim
političkim pamfletima, među kojima se nalazi i čuveni Anonimni ustav atinski, koji je bio
pripisivan Ksenofont.
Atinjani osvajaju Pilos
Jedinu utehu u vreme svih nedaća Atinjanima je pružala flota. Atinske trijere su svakog
proleća i leta plovile oko Peloponeza, napadajući gradove i sela na obali, čime su
Lakedemonjanima nanosili veliku štetu. Najveći uspeh ove strategije postignut je 425. godine
kada je osvojen Pilos na obali Mesenije.
Demosten, iako nije bio zapovednik flote, bilo mu je povereno da sa 40 brodova zaplovi
na zapad pod zapovedništvom Eurimedonta i Sofokla. Pratio je pohod bez zvaničnog prava
komande. Već je smislio plan o uspostavljanju vojne baze na zapadnom Peloponezu. Dopušteno
mu je da iskoristi priliku i upravlja flotom po svom nahođenju. Kada su stigli do obala Mesenije
zatražio je od zapovednika da pristanu u Pilu. Zapovednici su bili protiv ove ideje, ali nepogoda
ih je naterala da ipak uplove u luku. Tada je Demosten počeo da nagovara da utvrde mesto. Iako
su bili protiv, vojnici su bili naterani da se zadrže na ovom mestu još neko vreme zbog oluje, i
prihvatili su Demostenov plan i započeli utvrđivanje Pila. Za nekoliko dana gradnja je bila
gotova; flota je nastavila plovibu a Demostena sa 6 brodova ostavila da drži Pilos.
Lakedemonska vojska pod vođstvom Agida napala je Atiku. Nestašica hrane, nestabilno
vreme a možda i vesti iz Pila, uticali su na njihovu odluku da se vrate. Kada su videli da se Pilos
nalazi pod utvrdom, pohitali su tamo i opkolili Demostena. Demosten zatim zove Eurimedonta u
pomoć, da se vrati sa ostalim brodovima. Lakedemonjani su se spremali da napadnu Pilos pre
nego Demostenu stigne pomoć. Ipak, njihov napad je bio odbijen.
Spartanska blokada Pila pretvorila se u atinsku blokadu Spartanaca na Sfakteriji, koji su
tu bili zarobljeni. Vesti su u Sparti izazvale ozbiljnu uzbunu. Pošto su zaključili da se ništa ne
može učiniti, odlučili su da sklope primirje. Spartanci su predali 60 brodova i pregovarači su
otišli u Atinu. Izrazili su spremnost Sparte da sklopi mir i molili su da Atina prema njima
velikodušno postupi. Većina Atinjana je zaista želela mir. Ipak, Skupština je pod Kleonovim
uticajem želela da se rat nastavi. Kleon je kao Nikijin protivnik i protivnik stranke za mir,
podsticao Atinjane da predlože neprihvatljive uslove. Poslanstvo se u Pilos vratilo razočarano a
vreme primirja je isteklo. Atinjani su odbili da im vrate brodove, navevši razlog da su
Lakedemonjani prekršili primirje.
Blokada Sfakterije se odužila. Spartanci su ostrvo tajno snabdevali namirnicama. Bogate
nagrade obećavane su svakome ko uspe da donese brašno, vino ili sir. Heloti koji su u tome
uspeli nagrađivani su slobodom. Međutim, taj način snabdevanja je uskoro bio otkriven a zatim
osujećen.
U Atini su građani bili razočarani opsadom pošto se dosta odužila i polako su gubili
strpljenje. Bilo im je žao što su odbili lakedemonske predloge za mir. Kao posledica toga,
pojavilo se nezadovoljstvo Kleonom. Državnik je tada rekao da, da su stratezi muškarci otplovili
bi na Sfakteriju i zarobili garnizon, aludirajući na Nikiju. Zatim je rekao da ako bi on bio
zapovednik, već bi to odavno učinio. Nikija je tada ustao i zaista ponudio Kleonu takvu priliku.
Kleon je prvo pomislio da se Nikija šali, i ponudu prihvatio, ali pošto se uverio u ozbiljnost
situacije, pokušao je da se izvuče rečima da on nije strateg, već Nikija. Ipak pribojavao se da bi
Nikija mogao da mu prepusti to mesto. Što je Kleon više odbijao, Nikija je vršio sve veći
pritisak, i na kraju je morao da pristane. Preuzeo je komandu u pohodu. Izašao je pred narod
rekavši da se ne plaši i da će se ubrzo vratiti sa Lakedemonjanima.
Za to vreme Demosten je smišljao napad na Sfakteriju želeći, kao i Kleon, da okonča tu
situaciju. Kada je Kleon stigao, plan za napad je već sazreo. Sa svojih 14 000 vojnika, iskrcali su
se na ostrvu. Lakedemonjani su imali samo 420 hoplita, i našli se pred propašću. Povukli su se na
jedno visoko brdo na severu ostrva, jer su jedino tako mogli da odbiju napadače. Nakon nekog
vremena, Atinjanima je prišao jedan mesenjanski zapovednik, koji im je otkrio stazu kojom
mogu Lakedemonjanima prići s leđa. Spartanci su na kraju morali da se predaju. 290 od 420
hoplita je preživelo, i bili su odvedeni u Atinu.
Kleon je na kraju ispunio svoje obećanje: doveo je Spartance u Atinu u roku od 20 dana.
Bio je to njegov više politički nego vojni uspeh. Atinjani su sada mogli iz Pila da ugrožavaju
lakedemonsku teritoriju. Značajnije je bilo to što su ih zarobljenici sada štitili od napada, i što su
u slučaju ako budu želeli da sklope mir, moći da diktiraju uslove.

U narednim godinama Atinjani su povratili Niseju ali su doživeli neuspeh u Beotiji.