Pie: mr Anastasia Heidi Larvoll, istoriar

lanak s obimnom foto-graom objavljen u asopisu Vodi za ivot, u Beogradu marta 2013.
Populistiki napisan, nauno-istorijski tekst, koji spaja starije srpske izvore o Rimljanima na Balkanu, sa
obimnom, zapadnom literaturom o Rimljanima na Balkanu u jednu slikovitu priu, koja se lako razume.

Balkan na nasuni u zagrljaju Rimljana

reverunt et opes et opum furiosa cupido, et, cum possideant plurima, plura
petunt. Poraslo je blago i luda elja za njim, i mada ve imaju mnogo, trae jo
vie. Ovidije.
Utque in corporibus, sic in imperio gravissimus est morbis, qui a capite diffunditur. Kao kod
ljudskog tela, tako je i u dravi, najtea je bolest koja poinje u glavi. Plinije.
Kad su Rimljani konano okupirali Balkan, za ta im je bilo potrebno dva veka, na
njemu su ve iveli, stvarali i trgovali mnogi ljudi. Kod nas je najvie bilo Tribala
i Traana, Meza, Daana, Autarijata, Skordijaca, prljavih Dardana na jugu i malo
Ilira na zapadu. Traani su bili bigamisti, tetovirali su lica i ruke i oboavali pivo bruros, a inae
su bili veoma veti kovai, zlatari i oruari i pravili su prelepo, a vrlo efikasno oruje, kojim se
masovno trgovalo po Evropi i pre i za vreme Rimljana. Najdue na naem tlu iveli su Tribali,
fantastini lovci i ratnici, koje u starom veku niko nije mogao da pobedi, a ni da proe kroz
njihovu teritoriju iv (ako ne plati). Njih je samo jednom porazio Aleksandar Makedonski, i to sa
velikom silom, ali ih je onda poveo sa sobom, da zajedno pobede persijsku imperiju. Grci
Vizantijci su u srednjem veku nastavili tradicionalno Srbe da zovu Tribalima, jer navnodno
nisu primetili da je re o drugom plemenu. Poto u tome nisu videli nita loe, voda
Karaore i ostali junaci Prvog srpskog ustanka su 1804. u centar grba i peata svog prvog,
slobodnog stavili dva simbola: Samo sloga Srbina
spasava i tribalski grb od veprove glave, s velikom strelom perjanicom, zabodenom u sred ela.
Nekoliko rimskih vladara se tokom prelaza iz starog u novi vek zaletalo da osvoji
poeljna, balkanska brda i doline zbog njegovih veoma izdanih rudnika srebra i zlata. Meutim,
otpor lokalnog stanovnitva, i mukaraca i ena, bio je toliko jak i izdrljiv da su Rimljani svaki
put morali da se vrate kui sa velikim rtvama, a samo deliminim pobedama, to ih je strano
nerviralo! Dalmatis di male faciant, semper habiti sunt belliciosi! (Neka na Dalmatince bogovi
navale zlo, ta uvek su bili smatrani ratobornima!), urlao je je senator Ciceron u jednom od
brojnih, uarenih govora u Rimskom Senatu u ovo vreme, ime se objanjavalo zato imperija
mora da oslobodi resurse sa one strane Jadrana od tih uasnih divljaka! Prepoznata kao laka, a
vrlo efikasna, ova se medijska taktika vie nije ni menjala, a ambiciozni, mladi car Trajan je na
poetku svoje karijere odluio da za Rim, pre svega, osvoji Dalmaciju, kako su tradicionalno
Rimaljni zvali ceo Balkan pre nego to su ga upoznali. Znao je Trajan da e im to doneti instant
izvlaenje drave iz ekonomske krize, a njemu e izdani, balkanski rudnici zlata i srebra biti
najbolji prijatelji u daljem plivanju kroz opasne i mutne, politike vode korumpiranog rimskog
drutva. Odlunost mladog cara prema zadatom cilju bila je bez presedana, ali je i on tek iz
drugog puta slomio ilavi otpor lokalnog stanovnitva prema nunim tokovima evolucije.
Balkanci, i mukarci i ene, bili su ne samo vrsni ratnici nego ih je bilo i veoma mnogo.
Kao primer, samo su Daani za jednu bitku protiv Rimljana naoruali 200.000 vojnika, dok su
Iliri u boj krenuli sa 215.000 peaka i 8.000 konjanika, to je kao grad srednje veliine danas u
Srbiji! Konano je 105. i 106. godine nove ere na bojitu presotalo samo 40.000 umornih

1
daanskih branilaca, dok su Rimljani ponovo doli sa 200.000 isukanih gladijusa, naotrenih s
obe strane, tako da tu vie nije bilo pitanje vetine, snage vere, niti ko je tu sa pravom, a ko nije.
Rimljani su dobili rudnike i odmah su se bacili na posao. Nove teritorije su zaveli u upravne
teftere kao provincije Ilirija, Mezija, Panonija i Dalmacija, a veina dananje Srbije je bila
Moesia ili Sredinja zemlja. U njoj su zatekli stvari od kojih im je zastajao dah, to znamo iz
belenica Trajanovih novinara, dr Titusa Statiliusa Crita i biografa Fastia Ostiensisa, koji su ga
pratili u pohodima i s oblinjeg breuljka zapisivali umiranje balkanske praistorije za rimske
medije, tj. javno isitavanje rotulusa na trgu zgrade Senata. Oni kau da je car, pored 500.000
ratnih zarobljenika (!), u Rim doneo i najvei ratni plen do tada vien, od skoro 3.000 tona zlata
(5 mil. funti) i 5.500 tona srebra (10 mil. funti) u polugama, samo da pokae ta e tek nai u toj
zemlji, koju je on osvojio za njih. Dolo je i mnogo drugog blaga, nakita i stvari, koje su
izloili u gradskoj venici, a hit-atrakcija, za koju su se Rimljani najvie gurali u redovima da je
vide, bio je jedan veliki, volovski rog optoen suvim zlatom, iz kog je daanski kralj Decibal
iskapio svoju poslednju kap vina. Njemu je drae bilo da se ubije kao kralj, nego da se preda
lopovima, tako da je Trajan u Rim u korpici doneo i njegovu glavu.
Res publica Romana je u Srbiji vladala oko 350-400 godina, kako gde, i jako im se
svidelo. Odmah su krenuli da intenzivno, marljivo i potpuno organizovano zidaju pogranine,
vojne tvrave, ograde, osmatranice i mreu carinarnica, a celom naom obalom Dunava nikle su
tvrave, manje i vee, neke sa jedne, neke sa obe strane Dunava. Sirmium, Singidunum,
Viminacium, Margum i Contramargum, Pons Traiani ili Sremska Mitrovica, Beograd, Kostolac,
ue Morave (Margus) i Kazan na erdapu. Uz sve te tvrave od sitnih cigala slepljenih
betonom, pa oblepljenih mermernim ploama sa natpisima i ponekim skulpturama, nikla su sela
za spavanje i privatan ivot graniara, gde su imali kafane, radnje i sve to im je bilo potrebno za
normalan, urban ivot. U blizini rudnika i na buduim magistralnim raskrsnicama su za tili as
podigli desetak manjih i veih gradova, kao to su Naissos, Ulpiana, Felix Romuliana,
Thessalonica i Dirachium, odnosno Ni, Pritina, Gamzigrad, Solun i Dra na albanskoj obali.
Izgradili su i mnotvo velelepnih letnjikovaca ili retreat-ova, kako bi se to danas zvalo u
Americi, u kojima su se radovali i uivali najbogatiji meu njima. Svi rimski gradovi u Srbiji,
ak i mali, imali su tipine odlike romanske infrastrukture pravilno poploane ulice sa
kanalima za oticanje kinice i blata, pravougaone trgove sa zgradama dravne uprave,
mermernim stubovima i skulpturama, vodovode i kanalizacije, hramove, biblioteke i manja ili
vea pozorita, u kojim su se gledale drame i komedije, ili su se borili glatijatori i krvoedne,
balkanske zveri. Vei gradovi imali su i hipodrome za trke, jer je klaenje bilo velika strast, a
preko reka, potoka i ponora sagradili su solidne, kamene mostove od kojih je, na dvadeset
stubova, ubedljivo najgrandiozniji bio Trajanov. On je povezivao Kladovo na srpskoj strani i
Turn-Severin na rumunskoj, a rimski inenjeri su na jednom mestu probili kanal kroz strme stene
i tako ublaili ubitanu snagu dunavske struje. Konstruisali su i mehaniki sistem od elinih
vrata i dve tvrave preko najueg dela Dunava, kojim je podizan i sputan nivo vode. Tako su u
potpunosti zagospodarili dunavskim tokom. Plovidba je u ovo doba bila ubedljivo najbri nain
transporta, tako da je kontrola renih i morskih tokova imala presudan znaaj za mo jedne
drave, i politiki i ekonomski.
Romani su od pamtiveka slavili boga Danubiusa, boga Dunava, to je bio jo jedan razlog
zbog kog su morali da ga imaju, da po njemu postavljaju fantastine graevine, mostove i da ga
svaki dan prelaze, gledaju i oboavaju. U velikom panteonu rimskih bogova je svako imao svoje
radne zadatke i nadlenosti, kao i karakterne slabosti, zahteve i cenu. Danubius je bio zreo
mukarac sa dugom, talasastom bradom i snanim torzoom, strahovito jak i moan, potpuno

2
nepredvidiv, okrutan i brz, ali zato, kad se smiri, beskrajno bogat, galantan i velikoduan
ivotom i svakakvim blagodetima! Za jako kratko vreme Rimljani su totalno transformisali
divlju, balkansku provinciju u jednu od najpopularnijih destinacija za odmor i leenje bogatih
Rimljana. Naravno da su otkrili svuda po Meziji neobino blago lekovitih voda, koje su uvek tu
gde ima ruda, i zato su oko najboljih izvora podigli terme, bazene, esme i letnjikovce, kao
recimo u Vrnjakoj Banji i veini danas aktivnih, srpskih banja. Javna kupatila su bila vana
drutvena sastajalita, gde su negovali duu i telo, a u bogatim porodicama su kupatila imala i
odvojene, privatne odaje u kojima su se okupljali prijatelji da podele seksualne radosti. Rimljani
nisu videli nita loe u seksualnom stilu ije poklonike danas zovemo swingerima, a kao to je
pornografija vrlo prisutan deo dananjeg drutva, tako su i Rimljani voleli pornografiju i gledali
su jedni druge. Za inspiraciju su na zidovima od kupatila esto bile oslikane pornografske
freske, kao to su i na tanjirima, oljama, escajzima, stolicama, lampama i tekstilu bili erotski
motivi svih poznatih varijanti meuljudskog spajanja, koji pokazuju da pod suncem nema nueg
novog. Naroito su na Balkanu kupalita bila dobra, jer tu esto nisu morali ni da greju vodu,
poto ona sama iz zemlje topla izvire! Meutim, zime na Balkanu bile su oajne, snene i strano
vetrovite, tako da su u svakoj boljoj kui stavljani uobiajeni kotlarnici i sistemi cevi (tubuli) u
zidovima, podovima i sedalima, koje je voda zagrevala dok je proticala prema bazeniu, u koji
je ulazila pod pritiskom kao u dakuziju. Drutva za igranke je bilo dovoljno, s obzirom na to da
su lokalke ve bile naviknute na poprilino slobodne odnose, a i dolazile su im ene iz Rima
da uivaju u lekovitoj prirodi. Uspostvaljeno je isto pravilo kao i u ostatku rimske drave, da
ljudi koji odlue (ili kojima se desi) da svoje telo i um posvete javnoj zabavi, kao glumci,
muziari, razni izvoai, enske i muke prostituke, trajno i nepovrativo su gubli dostojanstvo
(infamma) i ljudska prava, kao to su nepovredivost njihovog tela i persone, koje je garantovalo
Rimsko pravo, ali su zato odlino zaraivali i svi su priali o njima.

Balkan postaje Ibiza

Rimljani su bili oduevljeni! Uz vea rudarska okna podigli su hramove Materi Zemlji,
kao na primer templum Terrae Matris na vrhu Rudnika, koji je krasio ulaz u tamonje rudnike
zlata. Izgradili su lepe, bele hramove Jupiteru i Herkulu uz veliki rudnik srebra i olova kod
Guberevca i Stojnika na Kosmaju, gde su postavili i masivnu carsku villu. Vile su uvek imale
kockasti atrijum, pun zelenila i hladovine, fontanu ili bazen. Spolja je kosmjska vila imala i
radionice (officinale), u kojima su radili zakupnici i slobodni seljaci za platu. Vila na Kosmaju je
bila naroito omiljeno pribeite umornih ili gonjenih vlastodraca, vojskovoa i njihovih ena iz
Rima, jer je pogled tamo jo uvek spektakularan, a ima i naroita rua vetrova, od koje se ovek
za tren oporavi od bilo ega. Ima i sad tamo jedno malo pribeite za disanje i smiraj misli, ali je
znaajno degradiralo u odnosu na rimski period. Rudarskih kompleksa sa hramovima je bilo jo
nekoliko na Kopaoniku, kod Majdanpeka i iznad Branieva, kao i jedno u dolini Ibra, uz koji je
bio i itav grad, put, kameni most preko brze, zelene reke, grandiozni sarkofazi i velika topionica
bakra. Odmah iza umice, u blizini, na poetku 20. veka tu su pronali ogromne koliine
iskopane rudne ljake, to nam govori da su Rimljani bili ba vredni ta dva do etiri veka, koje su
proveli na Balkanu. Di sudorem ante virtutem po serunt, bogovi su ispred vrline stavili znoj.
Da bi sve to povezali i s lakoom prelazili, sagradili su velike puteve, koje su tano
izmerili i obeleili putokazima milliare, crvenim i viim od svih ranijih putokaza na ovom
terenu. A kad je sve bilo spremno, ustanovili su i dravnu potu, koja se starala o slanju
poreznika, glasonoa i inovnika (cursus publicus) u sve krajeve imperije. Najznaajniji put,

3
high way kroz nau zemlju, dignut na visinu od 2 do 3 metra i irine isto toliko, bio je Via
Militaris. Ona je poinjala na raskrsnici ispred dananje Savezne Skuptine u Beogradu i ila
ispod celog Bulevara kralja Aleksandra, pa preko Nia do Soluna i Egejskog mora. Iz
singidunumske luke na Dunavu se od tada, pa sve do Titovog doba, brzo i lako plovilo uzvodno
do velikih gradova i znaajnih renih raskrsnica Zapadne Evrope, a nizvodno se jo lake stizalo
za nekoliko dana do Crnog mora i centra Istonih provincija. Kad je, tri veka kasnije, Konstantin
Veliki na Bosforu postavio svoju gizdavu prestonicu, preneo u nju rimsko pravo, organizovao
pisanje Biblije i pozvao ljude dobre volje da postanu hriani i kod njega dobiju zaposlenje,
Via Militaris je od Soluna produena do centra Konstantinopolja. Iz Beograda se, tako, putovalo
do Istanbula bez silaenja na zemlju i blato, meu sirotinju, koja bi ih mogla pokrasti. Jedino se
silazilo s puta zarad jela i spavanja. Usput su bila stajalita sa motelima (mansiones), kao i manja
stajalita nalik dananjim benzinskim pumpama (mutationes), gde su se menjali konji, ili ako je
nekom ba bio potreban vlastiti konj, onda su svi tu, za sesterac ili dva, mogli da se najedu,
napiju i predahnu.
Jo jedna jako vana raskrsnica u naoj zemlji bio je Naissos, gde su se odvajali putevi,
to veliki, to mali, u bukvalno sve pravce sveta. Via Militaris je odlazio za Solun, pa u Carigrad,
a drugi autoput je iao za Sofiju. Jedini popreni "autoput" izmeu istoka i zapada kroz srpske
krajeve je bila linija, koja je kretala iz Sofije, pa ila preko Skoplja, Ulpiane (Pritine/Lipljana),
Kosova polja i Novog Pazara do Bosne, gde je stizala do reke Narone, tj. Neretve. Na njenom
uu u Jadran je bila vrlo prometna, trgovaka luka jo u doba starosedelaca Balkana, koja e to i
ostati kroz ceo srednji vek, poznata po crnoj berzi, piratskom prometu i prodaji ljudi, to je ve u
srednjem veku bilo protivzakonito. Malih, poprenih puteva izmeu istoka i zapada je bilo
izuzetno mnogo, jer su ih razni gradili, traei stalno neke bolje varijante. Ali, zbog strmih
planina i useenih reka su putevi na ovom potezu uvek bili uski, opasni, stalno ponirui i teki, te
su svi ipak gledali da to pre uhvate neke magistrale. Uope uzevi se malo ta u ovoj mrei
saobraajnih linija izmenilo od tada, i mnogi putevi kojima se danas vozimo po Srbiji su ti isti,
rimski drumovi, sakriveni duboko ispod slojeva kaldrme, zemlje i asfalta.
Starosedeoci su od Rimljana brzo nauili savremene tehnike poslovanja i samo su neke
navike promenili, a neke nisu. Pastirsko stoarstvo se umanjilo, a trgovina je procvetala. Mnogi
stari zanati, delatnosti i obiaji su se zadrali, a tradicionalni balkanski proizvodi su se prodavali
kao i pre, samo to su ih Rimljani oporezivali. Prilagodljiviji lokalci su, vremenom, uli u
razne rimske slube, a veina je radila kao servisno osoblje, sluei Rimljane u prenoitima,
restoranima, banjama, bordelima, rudnicima, kovanicama, graevinama i kuama vie klase.
Pojavile su se i neke nove specijalnosti. Na primer, Balkanci, koji su oduvek bili veti s rukama,
usled estih i tehnoloki visokorazvijenih, graevinskih projekata imperije, postali su vrhunski
majstori za klesanje kamena. Te su vetine, oigledno, preneli kasnijim Srbima, koji e u
srednjem veku postati svetsko priznati eksperti za klesanje i zidanje. Srpske graevinare su
ponakd ak pozajmljivali drugim, saveznikim vladarima, a neki su ih odvodili u roblje, da po
vrelim dinama Iraka, Libije i Afrike podiu tue, blistave prestonice.
Latinski je bio slubeni jezik, koji se koristio na svakodnevnom nivou, nesmetano tamo
gde su iveli Iliri, a sa tekoama tamo gde su iveli Traani i Daani, koji su se od davnina vie
sluili grkim. Zato su natpisi kod nas bili dvojezini. kolovanje lokalnog ivlja je na niim
nivoima bilo na latinskom, a za vie nivoe se koristio grki, s obzirom na to da su Grci oduvek
imali dublju misao. Bogati Rimljani su se takoe kolovali na ovaj nain. Sami Rimljani su
kolovali praktine kadrove, bili su sjajni inenjeri i vrsni lekari i hirurzi, sa vetinama koje se
bez pardona mogu porediti sa dananjom medicinom. To su nam nedvosmisleno pokazali

4
skeleti mase gladijatora otkrivenih nedavno u zapadnoj Grkoj, koje su rimski doktori krpili i
ili i ak su im radili operacije mozga.
Posle je hrianstvo ove vetine rimskih lekara okarakterisalo kao pagansko
bogohuljenje, jer se tobo ovek time mea u boju volju. To je za nas obine smrtnike znailo
da smo umirali kao muve od obine prehlade 2000 godina, a nismo morali. Modicus cibi,
medicus sibi (Umeren u jelu, lekar je sebi), ponavljali su rimski doktori, kao i Modus omnibus
in rebus optimum. (Mera u svemu najbolja je stvar), ak i u seksu. Neumerenost, alkohlozam i
poroke su osuivali, ogovarali i nisu alili ljude koji propadnu jer ne umeju da nau meru, a seks
su smatrali osnovnom prirodnom potrebom, kao to su vazduh, voda i hrana. Seksualna potencija
je u rimskom drutvu imala veliki statusni znaaj i bila je pokazatelj relane moi jednog
mukarca ili ene, ali naroito mukarca. Impotentan mukarac ili frigidna ena, ak i sa mnogo
novca, zaista nisu mogli biti8 autoriteti nikome, ve su ihsmatrali ozbiljno bolesnim i nesrenim
ljudima. Mnogi su zato odnosili keramike penise u hramove da im ih bogovi poprave, povrate
vitalnost ili ouvaju postojeu, poto doktori za to nisu imali bolje recepte (jo). enska
seksualna mo je isto bilo cenjena vrlina i pokazatelj njene snage i kapaciteta, i to ne samo da
raa, ve i sposobnost da uiva i prui zadovoljstvo uivajui. alili su se Rimljani, kasnije, da
umeju da budu neumerene, to vidimo da je dovelo do totalne zabrane enske seksualnosti u
sledeoj istorijskoj etapi hrianstvu.
Poetkom 20. veka su u Srbiji nali rimske hiruke intrumente i rimske, drvene ploice za
pisanje premazane voskom, zvane tabulae cerates (tabla za crtanje), na koje su slova i simbole
grebali metalnom pisaljkom (stylos), pa opet premazivali voskom i pisali nanovo. Naene su i
grke, keramike ploice sa Homerovim stihovima za srednju kolu, to sve znai da su se
Balkanci obrazovali. Praksa kolovanja na latinskom za nie, a na grkom za vie nivoe bila je
normalna kod Rimljana sve do vek i po posle pada Carigrada. Do tada su uz pomo uvezenih
vizantijskih mislioca, doktora i umetnika uspeli da prevedu sve vanije grke tekstove na
latinski, pa su sklonili originale. Jedan takav veliki intelektualac, istoriar i prirodnjak, i moj
omiljeni Rimljanin, bio je Gaius Plinius Secundus Maior (23-79), kod Srba zvani Plinije, koji je
poticao iz stare, senatorske porodice i zavrio najbolje akademije u Grkoj. On nam je ostavio
prvi poznati zapis o Srbima na Bosforu 69/75. godine nove ere, mada to neki spore. Govorio je
da, bez obzira na uas i pokvarenost koju vidimo oko sebe, nepravdu, podele i prepreke, ivot je
toliko kratak da ne moemo dugo oko toga moriti svoje misli, nego da ih usmerimo na ono to
moemo da uradimo ovde i sada kako bismo stvorili i ostavili neto za sobom, jer inae kao da
nismo iveli. Ponekad je potrebno da verujemo u svoj sud i u svoje vetrove (intuiciju), a ne
uvek samo u slavu (autoritete) i glasine, kao i Dormit aliquando ius, moritur nunquam.
Pravda ponekad spava, ali nikad ne umire.

Prokleta e za zlatom
Veina Rimljana su, ipak, prvenstveno bili inenjerski tipovi. Igrali su na provereno i
samo su nastavili da vade tamo gde su ovi pre njih stali. Tek e stotinak godina po zauzeu
Balkana krenuti da istrauju i nalaze nove, izdane zlatne i srebrne ile po balkanskim reljefima.
O kakva srea! Kakva nagrada za muke koje su pretrpeli borei se s tim divljacima! Njihova
neumorna auri sacra fames (prokleta e za zlatom) ovde e biti utoljena, i to stotinama godina
unapred! A njihova ozbiljno natrula drava, koja ve dugo nita nije proizvodila, spasena je jo
jednom. Uobiajeni program neophodne romanizacije novih provincija Balkana, Armenije,
kotske i Iraka morao je biti brz i efikasan, jer inae ne bi mogli da zadre ove nemirne,

5
svojeglave i uporne ljude na teritorijama prepunim neiskorienih resursa. Za svaki rudni kop
na Balkanu imenovan je po jedan procurator metallorum, a ef svih njih i glavni nadzornik
rudarskih transfera s Balkana u Rim bio je Comes metallorum per Illyricum, koga je imenovao
samo car. Iskopavanja, obradu i transport ruda stavili su u svoj razraeni i funkcionalni sistem,
koji je pretpostvljao da oni fiziki ne rade nita, nego za njih rade drugi, a oni zapisuju,
organizuju, uslovljavaju i naplauju. Rudnike i zemlju oko njih su na svakodnevnom nivou
vodili coloni, tj. slobodni ljudi, koji su od Rimljana zakupljivali (svoju) zemlju, obraivali je
i iveli na njoj. Obradive povrine su raspodelili na okruge i stanovnitvo su organizovali u
zadruge, dok su u gradovima osnovali zanatske esnafe (collegiae), koji su svi imali neka prava i
puno obaveza prema rimskoj dravi, regulisanoj s milijardu zakona. Corruptissima in res
publika plurimae leges (U najpokvarenijoj dravi, najvie zakona), rekao je istoriar Tacit i
dodao: Nec umquam satis fida potentia, ubi nimia est, nikada ne moemo imati vrsto
poverenje u vlast prevelikih ovlaenja.
Jedan takav zakon je propisivao minimum kapitala koji je ovek morao da ima u keu da
bi mogao da se kandiduje za senatora, to je nominalno bilo 1.000.000 sesteraca, a realno oko
8.000.000. Drugi takav zakon je propisivao da je maximum koji su najamnici (coloni) u
provincijama mogli da zarade za jedan dan bio 4 sesterca. Za rad u balkanskim rudnicima su
prvo doveli rudare iz Dalmacije da bi slomili mentalni otpor Balkanaca prema najamnom radu, a
kad su bili dovoljno gladni, poeli su u njima na ugovor da se zapoljavaju i sami Daani,
Traani i drugi slobodni, struni lokalci. U jednom takvom ugovoru iz 164. godine nove ere
vidimo da je rudar u daanskom rudniku potpisao da e raditi 178 dana, od 20. aprila do 13.
decembra, bez slobodnih dana. Za to je ukupno primao 70 denarija, odnosno 280 rimskih
sesteraca, to znai da je dnevno zaraivao malo vie od 1 sesterca. Sam je plaao hranu i stan,
a za svaki dan kad se ne pojavi na poslu je bio obavezan da poslodavcu plati 5 sesteraca! Pored
toga to je ovo vrlo rano pojavljivanje dananje, srpske monete (denarii) i to vidimo da su i tad
koristili dve valute za obraunavanje para kao danas, ovo je svedoenje o vrlo surovim uslovima
za ivot jednog najamnog radnika na Balkanu, koji je pri tome slobodan ovek, a ne rob, i koji je,
zapravo, domain upravo tog rudnika u kome radi.
Da bismo stekli ideju o cenama i svakodnevnom ivotu ovog doba, moemo slobodno da
uzmemo cenovnike prosenih namirnica u Pompejima, poto su cene u itavom carstvu zakonom
bile manje-vie izjednaene. Tako, na jednom grafitu u pompejanskoj bakalnici, koja je prestala
sa radom 24.8.79. jer ju je zatrpala i konzervirala vezuvska lava, pie da jedan modius (6 kg)
brana kota 3 sesterca, a jedan hleb od pola kg ili staklenka stonog vina, tanjir kuvanog ruka u
taverni ili mala, uljana svetiljka kotaju po 0,25 sesterca. To znai da je rudar dnevno zaraivao
3 kg brana ili 4 boce loeg vina. Romani su de facto za svaki posao imali vee plate nego
nerimljani, ali ni meu njihovom sirotinjom nisu cvetale rue. Jedan obian legionar je, na
primer, radei za dravu, dugo zaraivao 900 sesteraca godinje. U ovo vreme su uspeni vojnici
rodom iz provincija, koji su svoje karijere zapoeli kao peadija, sve ee uz podrku armije
dolazili do poloaja generala ili ak careva. Tada nisu zaboravili one koji su ih podigli, a ni
koliko se teko sa 900 sesteraca sastavljao kraj sa krajem, tako da su podigli legionarske plate na
1200 godinje, ali se to vie nije menjalo. Mnogi su ipak jedva ekali da porastu i da se prijave u
armiju, jer iako je plata bila bedna, imali su stan, hranu i sigurnu paru, jedino im ivot nije bio
siguran. Ali, ko ne rizikuje, nita ne dobije. U prva dva veka nove ere se ogromnom brzinom
pootravao jaz izmeu bogatih i siromanih ljudi u Evropi, to je, uglavnom, bila razlika izmeu
oveka ili ene bilo koje etnike pozadine sa rimskim dravljanstvom i ljudi provincijalne
narodnosti bez rimskog dravljanstva. Otprilike kao danas dravljanstvo u EU ili Americi.

6
Rimska diploma, kako se to zvalo, bila je ulaznica u svet, biznis i standard, a kao i danas,
tano se znala razlika izmeu pravih Rimljana i stranaca Rimljana. U naoj zemlji rodilo se
ak 18 kasnijih rimskih imperatora, ali se za svakog od njih tano zna da li je bio varvarin,
polutan ili pravi Rimljanin, kao to je, recimo, bio Konstanin Veliki, roen u Naissosu. On je
sve svoje kasnije, zapravo bespravne i nelegitimne transakcije oko otimanja vlasti i eliminacije
neprijatelja, kojih je najvie bilo meu senatorima, zavrio u samom Rimu (da se ne laemo).

Mezija opstaje kao deo Istonog carstva

Senatori u Rimu su imali poreski imunitet i zato nisu plaali dravi porez, tako da su
stalno ukrupnjavali kapital i postajali vlasnici sve vie zemlje, plantaa, firmi i nekretnina po
Italiji i pola Evrope do Dunava, Alpa i Britanije, u severnoj Africi i na Bliskom istoku. Paralelno
je rastao sloj pravnika i inovnika koji su podravali interese svojih klijenata, tuili, sudili i
zavodili, troli mnogo para i zbog njih se sve ee govorilo da je Omnia Romae cum
pretio!(U Rimu je sve na prodaju). Bilo je i sve vie na brzinu obogaenih vercera vinom,
robovima, uljem i seksom, koji su bili najtraenija i najskuplja roba u Bahiji (rimska Ibiza) i
okolnim, mondenskim letovalitima napuljskog zaliva. Ni oni nisu dravi plaali porez, a kao
primer razmera imamo podatak da su dva najvea zabeleena novobogataka tajkuna Claudius
Osloboenik Narcissus i Gnaeus Cornelius Lentulus imali kapitale procenjene na vrtoglavih
400.000.000.000 sesteraca! Ovaj Osloboenik je svakako prvo bio rob, pa je zasluio slobodu,
a moda je bio i naroito lep jer je, oigledno, uzeo prezime po prelepom, grkom princu Narcisu
(iju priu moda nije proitao do kraja). A, ovaj Lentulus je kupio sebi mesto konzula u nekoj
prijatnoj provinciji, moda ak i na Balkanu, kad se povukao iz rizinog biznisa, a prezime je
gotovo sigurno uzeo po nadimku, s obzirom na to da lentus znai hladnokrvni ili tvrdi, to
sigurno ima neke veze s njegovim metodama poslovanja. Prirodno je da je dravna kasa Rimske
imperije na kraju bila prazna, jer su svi ovi ostali, koji su morali da plaaju porez, toliko
osiromaili da vie nisu imali ni para, a ubrzo ni ta da im se oporezuje. I ta imanja su, redom,
prela u ruke senatorskih familija i njihovih dilera opojnih i luksuznih uitaka, a ostali, siromani
Rimljani i provincijalci su postali coloni, najmili i radili na (svojoj) zemlji, koja se vie smatrana
njihovom, i od njih su kasnije postali kmetovi. Konano, 470-tih godina nove ere vie nije bilo
tueg zlata, a ni mesta u okruenju gde bi mogli da ga trae, i zato, kad ne bee vie nikakvih
dravnih para da se isplate armija, potari, pisari i centurioni, drava se ugasi. Nije dola na
posao. Domina pecunia est. Para je gospodarica svega.
Ali, dobro je bilo dok je trajalo! U Meziji je u svakom trenutku bilo najmanje est legiona
od po 5400 vojnika, to znai bar 32.400 sitih ljudi, koji su predano radili na odranju svog
poslodavca. Uz "Italijane", kojih ve bejae malo u niim slojevima, uglavnom su to bili stranci
iz starijih rimskih kolonija, panije, Egipta, Gola (Francuske), Sirije i severne Afrike. Po
zakonu su stacionirani u nove kolonije nevezano od etniciteta, a mnogi od njih bili su politikim,
liim i genetskim linijama vezani za istone provincije Carstva, to je po nas imalo duboke
posledice. Na primer je zato, a ne zbog geografije, Mezija posle potpala pod jurisdikciju Istone
rimske carevine, gde je glavni jezik bio grki i tako smo mi, kasnijom kristijanizacijom i
podelom crkve, postali pravoslavni. U rimsko doba jo uvek nije bilo tako otrih i fatalnih podela
ljudi prema verovanjima i nadanjima, nego samo po novcu, a na ovim prostorima su paralelno,
svi zajedno, slavili razna boanstva staroga sveta, od rimskog Jupitera i grkog Zevsa sa enama
i brojnom decom, do babilonske Izide/Izis, boginje meseca, seksa i plodnosti ili jo udaljenijie
Mitre, Sola i Serapisa. U to su se umeali i obiaji slavljenja lokalnih boanstava, jer se

7
slavljenja malo razlikuju meu sobom bilo gde i bilo kad, a Rimljanima je sve bilo OK, zato to
Dei facientes adiuvant (Bogovi pomau one koji rade) i to je to.
Uz mnotvo graevinara i legionara raznih boja koe i verovanja, u bogato Podunavlje
doselilo se i mnogo odsluenih rimskih generala da tu uivaju u zasluenoj penziji. Mezija je za
njih bila odlino mesto zbog lake dostupnosti Rimu, svih banjskih voda i prijatne hladovine.
Penzionisani generali su dobijali rimsko dravljanstvo (ko nije imao), pare balkanske zemlje,
stoku, robove i seme za useve. Za relativno kratko vreme se naseobina veterana na Balkanu
rairila po itavoj oblasti od Dunava do Prizrena i Skoplja, te zelenim, miriljavim dolinama
Drine i Neretve. Vojnicima je dugo bilo zabranjeno da se ene, kako ne bi emotivno bili
uslovljeni u svojoj profesiji, a postojala je i zakonska barijera ulaska u brak sa nekim ko nije
rimski dravljanin. Zato su puno novca davali devojkama za uitak i ak je i najmanji grad imao
po nekoliko javnih kua, sa esmama i lavaboima na oba kraja dugog hodnika, iz kog se ulazilo
u pregraene kabine sa po jednim leajem i zavesom. Za uivanje sa veom suptilnou odlazilo
se na drugi ili ak trei sprat u lepe prostorije bordela, a u datim uslovima nije iznenaujue da
su mnoge lokalke, gladne i bez drave, postajale rimske ljubavnice. Kratko po dolasku na
Balkan, vojsci je zakonom doputeno dranje konkubina, to znai da su smeli due da ive sa
jednom enom u svojim divnim palatama. Naroito su im privlane bile mlade Ilirke, quas
virgines ibi appelant, iako su bile mnogo jake i svojevoljne. Prema svojim obiajima, ve su se
kretale bez pratnje i smele su da imaju decu nezavisno od druvenoutvrenih odnosa, to se
ispostavilo vrlo zgodnim za ovu situaciju. I Daanke su Rimljanima bile veoma slatke.
Portretisali su ih kao krupne, jedre, rumene devojke, odevene u bogate, arene tekstile, rikastih i
smeih kosa upletenih vrpcama u frizure, dok se one lepo i zavodljivo smejulje Rimljanima koji
ih crtaju, to znai da su posle sigurno nali neki kompromis za optu dobrobit zajednice.
Najkomplikovanije su Rimljanima, izgleda, bile Traanke, koje su se tradicionalno
tetovirale po licu i rukama, a i mnogo su pile. Ali, ve u drugoj generaciji su se i one prilagodile
novim trendovima mode i mukog ukusa, a naviknute na bigamiju, nije im smetalo da decu
raaju van okvira monogamnog braka. Uvidevi da vojska ipak stvara decu, nelegitimnu ali
njima bitnu i esto spominjanu u testamentima, nekoliko careva, poevi od Tiberija, pa preko
Flavija 140. nove ere, koji je i sam bio iz provincije, i konano Severiusa Septimiusa rodom iz
najtamnije Afrike, dozvolilo je legalizaciju vojnikih ljubavnih veza i plodova tih veza sa
nerimljanima. Zakon Ius connubii ubedljivo je najsrdanije slavljeni zakon u istoriji rimskog
prava, a po obavljenom venanju sa Rimljaninom cela porodica je dobijala diplomu i pravo
dravljanstvo. Skraen je i rok slube u armiji neophodan za dobijanje istog, a malo kasnije je
doao i zakon kojim su Rimljani balkansku zemlju dobijali kao neotuivo nasledstvo, tako da su
im se i deca raala kao zemljoposednici. Praktini Rimljani su shvatili da je i to vrlo zgodno za
imperiju, jer je iz ovih redova, a vremenom skoro samo iz tih redova, regrutovano mnotvo
snanih, sposobnih vojnika i dobrih, korisnih Rimljanki. One su po rimskom pravu imale velike
slobode i ovlaenja, kolovanje, privatnu imovinu, svoju zemlju i novac, to se svakako prenelo
i na nove Rimljanke po provincijama, i ostalo je kao norma u Istonom Carstvu i na Balkanu.
Pred kolaps administrativnog sistema zapadnog dela carstva, ene su s vremena na vreme
preuzimale vlast i kovale novanice sa sopstvenim likom i imenom. Meu njima je najslavnija
bila imperatorka Galla Placidia, koja je u svoje ime, a ne kao majka poslednjeg, zbunjenog,
rimskog carevia, napravila politiki i atentatorski haos po Rimu, tako da niko vie nije hteo
da bude rimski car! Za sobom je ostavila i udesan mauzolej, gotovo rano-hrianskog izgleda,
optoen iznutra plaviasto-zlatnim mozaicima najfinije izvedbe, kao i masu novia s njenim
likom i potpisom svuda po svetu, naroito u Niu. O tome kakve su Rimljanke bile, najbolje

8
ilustruje poznata maxima svakog osrednjeg Rimljanina, koja kae da mu je najvea ivotna
tenja da sit mihi verna satur, non sit doctissima coniunx, sit nox cum somno, sit sine lite dies.
Da mi rob bude sit, da mi ena ne bude suvie uena, nou da spavam, a dan da bude bez svae.
Blago njemu!
Srednjevekovni Srbi su sve ovo zatekli na Balkanu, kad su provalili granice oslabljene i
neuvane imperije najkasnije u 5. veku, a ne u 7, kako su nam istoriju prepravili Jugosloveni
poetkom 20. Veka. Pridoli Srbi su, prvo, samo nastavili da ive, gledaju i ue od lokalnog
stanovnitva, izmeanih Balkanaca i Rimljana svih boja, a onda su primili hrianstvo i uli u
vrtlog iz kog se jo nisu isupali. Voeni optom idejom tog vremena da su rimske ostavtine
tekovine opasne, golotne, paganske kulture, reciklirali su mnotvo kamenja iz rimskih
graevina u svoja velelepna zdanja. Neosveeni i zaslepljeni rastuom mrnjom izmeu
rimokatolike i prvoslavne crkve, prepustili su ostatak travi, iblju, zmijskim leglima i kasnijem
kuruzu, koga su novi Rimljani doneli iz Amerike kad su tamo otili po novo zlato.

Anastasia Heidi Larvoll, Beograd 2013