Krivine carske džade

Narodi ovih prostora postali žive lutke u putovanju kroz vreme. Kapetanu Šadu žao janičara
zbog visoke cene prostitutki.

Običaji - Svatovi odvode nevestu

KROZ neobičnosti ovih prostora, u našoj prošlosti lutali su još neobičniji gosti...
Kako se čitav Balkan često nazivao “raskršćem puteva”, “mostom između Istoka i Zapada” i “kapijom
Orijenta” - nikakvo čudo da su se putnici mogli sresti u velikom broju, u svim epohama. Neki od njih
dolazili su i prolazili ovuda naoružani, kao krstaši na pohodu ka svetoj zemlji; neki, pak, u
diplomatskim, trgovačkim i drugim misijama, kao poslanici Vizantijskog carstva ili Mletačke republike.
Ali, mnogobrojni putnici su ovde stizali po svom ćefu i o svom trošku, iz radoznalosti ili želje za
avanturom.
S obzirom na to da osamnaesti vek na ovim prostorima nije oskudevao u nemirima i nevoljama, ne
iznenađuje da su prvi takvi putnici bili oficiri, spremni na svaku vrstu opasnosti, koja je na tom putu
mogla da ih zadesi.
Jedan od prvih “turista” ove vrste bio je izvesni kapetan Šad, oficir habzburške vojske, koji je lutao
Balkanom 1740. godine, praveći detaljne beleške o svemu što mu se tokom puta dešavalo.
Kapetan Šad je na svom putovanju video i mnogo surovosti, ljude koje je turska vlast, iz različitih
razloga, vešala, ubijala i ostavljala na raskršćima, sve dok njihove ostatke ne bi uništilo vreme ili
životinje. Ipak, iako je bio svestan da Otomanska imperija besramno zlostavlja i iskorišćava
pripadnike drugih naroda, to u njemu nije probudilo nikakvo sažaljenje.
Naprotiv, ovu vrstu saosećanja kapetan Šad sačuvao je za zloglasne janičare. Njih, ne samo da nije
prikazao kao opasne i surove, kakvi oni nesumnjivo jesu bili - već ih je u svojim beleškama uzeo u
odbranu, tvrdeći da u stvari njih ovde nepravedno muče. Razlog za te “nepravedne muke” bio je
zaprepašćujući, koliko i Šadova bezosećajnost - on je janičare žalio, jer su morali da plaćaju
nečuveno visoku cenu usluga ciganskih prostitutki, koje su im, od njihove skromne dnevne nadnice
od svega šest florina, oduzimale čak nešto više od jednog florina!
Nema sumnje da su putnici sa Zapada, pod utiskom bezakonja, siromaštva i nasilja, koji su ovim
krajevima vladali zajedno sa Osmanlijama, na ove prostore dolazili opterećeni mnogim
predrasudama - a kući se vraćali sa još pokojom novom. Ipak, stvari su se vremenom menjale.
Kad je veliki putnik, naučnik i romanopisac, Jan Potocki, vitez malteškog reda i autor čuvenog
“Rukopisa nađenog u Saragosi” - koji je u poljskoj vojsci imao isti čin kao i kapetan Šad - boravio u
Srbiji 1783, nije se, kao njegov prethodnik, zanimao za lopove i prostitutke. Naprotiv, njegov interes
bio je usmeren ka lokalnoj kulturi i običajima, zbog čega je slušao guslare, koji su mu pevali o
vojvodi Radoslavu.
Između posete kapetana Šada i kapetana Potockog velika promena desila se zahvaljujući
prosvetiteljstvu i uzletu društvenih nauka. Mali narodi, koji su dotad živeli izolovano i pod stranom
vladavinom, iznenada su postali zanimljivi zbog egzotičnosti svog folklora, običaja i načina života.
Naime, nauka je na zapadu došla do ideje da se ljudska civilizacija razvijala u etapama.
“Društvo za proučavanje čoveka”, osnovano krajem osamnaestog veka u Parizu, tvrdilo je tako da je
poređenje običaja, jezika, ponašanja i radnih navika različitih naroda, “posebno onih koji nisu
civilizovani”, najbolji način da se osvetle “najtamniji problemi naše rane istorije”.
Drugim rečima, “necivilizovani narodi” sa ovih prostora postali su žive lutke, u etnografskom muzeju
savremene Evrope, kroz koji bi obrazovan i filozofski nastrojen putnik, putujući kroz prostor,
istovremeno putovao i kroz vreme, te stizao do slike o sopstenim precima i najranijoj istoriji sveta.
Putopis koji je ostavio plavokrvni engleski džentlmen Aleksandar Kinglejk, postaće vrlo čitan u
anglosaksonskom svetu, donoseći svom autoru slavu i popularnost. U njemu će opisati svoj put po
Istoku, od Srbije i Balkana, do Egipta, Palestine i Sirije, koji je trajao od 1834. do 1835.
Srbija mu je bila samo kulisa za početak egzotične avanture. Ni ona, ni Bugarska, kroz koju je potom
Kinglejk prošao, nisu mu bile posebno zanimljive - nisu mamile čoveka da, kako je zapisao “pusti
suzu” nad grobom “nekad sjajnog” ko-zna-koga ili da oda “dužno poštovanje” bilo čemu živom ili
mrtvom; nema srpskih ili bugarskih pisaca koje bi bilo velika bruka ne upoznati”.

BEKSTVO IZ EVROPE
ALEKSANDAR Kinglejk i njegov saputnik, putujući od Zemuna do Konstantinopolja, uživali su u
“očaravajućem bekstvu” iz “evropeiziranih zemalja”. Evo kako Kinglejk, u jednoj rečenici, opisuje
njihovo napredovanje kroz Srbiju: “Sprdali smo se sa Kitsom, Lerijem Milerom i Ouksom, jahali
smejući se na sav glas i razgovarali sa svečanim srpskim šumama, kao da smo kod kuće”.

(Nastaviće se)
Bajka o maloj Srbiji

Koliko je liš?a na drve?u toliko je pesama na usnama Srba, piše Andersen. Lamartin se divio
slobodarskim težnjama Srba

Kristijan Andersen

BIZARNI ponos na sopstveno nepoznavanje savremene situacije u zemljama kroz koje je prolazio,
Aleksandar Kinglejk širi i na ciničnu ravnodušnost, spram spomenika, koji su čak i njega delimično
zainteresovali. Evo kako je, prolazeći pokraj Niša, opisao Ćele-kulu:
"Jedino iole zanimljivo zdanje na našem putu novijeg je datuma, ali kažu da je dobar primer
orijentalne arhitekture; piramidalnog je oblika i sačinjeno je od trideset hiljada lobanja pobunjenih
Srba sa (kako mi se čini) početka ovog veka, nisam sasvim siguran u ove podatke, ali mislim da je
prva lobanja ugrađena 1806. godine. Stid me je da priznam da smo u tami ranog jutra i ne znajući
prošli pored ovog vrhunskog umetničkog dela, pa smo tako nečasno propustili da se nadivimo
"jednostavnoj veličini graditeljeve zamisli" i "jedinstvenoj lepoti rezbarije".
Sve ovo izgovoreno je sa ironijom i poslovičnom aristokratskom neosetljivošću, i bez osude
otomanskih vinovnika ovog zločina. Naravno, ovaj putopis samozadovoljnog stranca, u tuđini koju
nije poznavao, po povratku kući omogućio mu je mnogobrojne pozive na prijeme samog vrha
aristokratskog sveta imperijalne Britanije. Tamo je mogao da svoje doživljaje i usmeno prepričava,
po želji im opisuje ovakva ili slična "vrhunska umetnička dela", na taj način zabavljajući svoju
publiku, a i pothranjujući njihove predrasude.
Ali, skoro u isto vreme kad i Kinglejk, jedan drugi putnik videće Ćele-kulu na sasvim drugačiji način.
Za velikog francuskog pesnika, diplomatu i političara Alfons-Mari-Luja de Lamartina putovanje preko
Balkana početkom tridesetih godina devetnaestog veka predstavljalo je jednu od etapa njegovog
putovanja iz snova ka bliskom Orijentu. Lamartin je 1835. objavio svoje utiske, iz kasnijih izdanja
poznate kao "Putovanje na Istok", knjigu koja se mnogo čitala i dobro prodavala, uprkos oprečnim
reakcijama kritike.
Pošto je oboleo od teške groznice, Lamartin se na svom putovanju zadržao duže nego što je
planirao. To mu je dalo priliku da upozna i zavoli obične ljude sa ovih prostora, prostodušne seljake i
njihov način života. Lamartin je prvi od velikih intelektualaca Evrope koji je tvrdio da su ovdašnji
narodi, Bugari i Srbi, potpuno zreli za nezavisnost i sposobni da postave temelje budućih evropskih
država.
Lamartina su posebno Srbi impresionirali svojom posvećenošću slobodi, podsetivši ga na hrabre i
samostalne Švajcarce u svojim malim kantonima. Na istom onom mestu, gde je Kinglejk sastavljao
svoje cinične i neduhovite doskočice o "vrhunskom umetničkom delu", Lamartin je napisao nekoliko
dirljivih pasusa, posvećenih hrabrosti i žrtvi srpskih ustanika, od čijih je glava sačinjena Ćele-kula.
Lamartin ni docnije nije odustao od svog zalaganja za slobodu balkanskih naroda. O poštovanju i
prijateljstvima, stečenim za vreme svog boravka na ovim prostorima, svedoči i jedan spomenik.
Naime, pre nego što je napustio Srbiju i Balkan, odnosno, "evropsku Tursku", kako je ovaj deo sveta
tada nazivan, Lamartin je morao da izvesno vreme provede u zemunskom karantinu ili kontumcu.
Tek kad bi se utvrdilo da putnik sa sobom, na ovu stranu Save, nije doneo i neku bolest, kao što su
kuga ili kolera, davala bi mu se dozvola da svoje putovanje nastavi.
Danas se na prostoru ovog kontumca nalazi zemunski gradski park. Između dve crkve, pravoslavne
i katoličke, koje su svojevremeno podignute za potrebe onih koji su boravili u karantinu, nalazi se i
Lamartinov stub, koji su njegovi srpski prijatelji tu podigli na stogodišnjicu pesnikovog boravka na
ovom mestu. Ko poželi da spomenik vidi, još može to da uradi - ako se prethodno, kao kroz pravu
džunglu, probije kroz šiblje, koje ga je sasvim opklolilo i sakrilo.
Da slika o "onovremenim turistima" bude najvećim delom vedra, potrudio se jedan čuveni
bajkopisac, Hans Kristijan Andersen, koji je kroz Srbiju prošao koju godinu posle Kinglejka i
Lamartina, krajem maja 1841.
Naime, posle uspeha svog romana "Improvizator", on je krenuo na svoje veliko putovanje po Istoku.
Boravio je u Carigradu, gledao i tom prilikom nacrtao čudesan ritual derviša, čija se molitva sastoji u
neobičnom, kružnom plesu, izvođenom u stanju mističke ekstaze. Potom je krenuo do Atine,
obišavši spomenike drevne, ali i savremene Grčke, pa konačno krenuo brodom uz Dunav. Prolazeći
kroz Srbiju, on je sastavio belešku, koja je sledeće godine izašla u njegovom popularnom putopisu,
pod nazivom "Pesnički bazar". Iako kratka, ova beleška mladog pisca, koji je slavu bajkopisca u ovo
vreme tek počinjao da gradi, na pravi način oslikava njegovo iskreno oduševljenje zemljom, koju je,
tokom plovidbe Dunavom, imao prilike da dobro vidi:
"Koliko je lišća na drveću u Srbiji, toliko je i pesama na usnama tog naroda. Pod krunom ovih stabala
skupljaju se svake godine predstavnici gradova oko kneza Miloša. U toj šumovitoj zemlji, na
osmanlijskom stablu, izrasla je nova, zelena grana, ali ta je grana vrlo slabo povezana sa istrulelim
osmanlijskim drvetom. Ona ima svoje vlastite korene i smelo će se razviti kao jedno od najlepših
drveća u Evropi."

POSLEDNJI ČAS CAREVINE

UPRKOS povoljnom mišljenju o sultanu Mahmutu II i njegovim reformama, Lamartin je smatrao da
je tom carstvu kucnuo poslednji čas i pozvao Evropu da ne ubrzava njegov pad, ali ga ni ne
sprečava: "Ne pomažite varvarstvu i islamu na štetu civilizacije, razuma i naprednijih vera koje oni
drže u ropstvu. Ne učestvujte u podjarmljivanju i pustošenju najlepših delova ovog sveta."

(Nastaviće se)
Straže sa čardaka

Cela granica, dugačka stotine kilometara, mogla je da se mobiliše za dva sata. U paničnom
strahu od kuge cela Turska nazvana kužnom.

Gardoš u Zemunu

EVROPA se po mnogima pretvorila u "tvrđavu Evropu", u koju je teško ući, koliko i u zidinama
opasano srednjovekovno utvrđenje. Međutim, to i nije neka novost - i tokom osamnaestog i
devetnaestog veka, Habzburška monarhija, koja je obuhvatala dobar deo današnje Evrope, svoje
granice branila je jedinstvenim lancem "kontumaca".
Opisujući taj lanac, koji se pružao "na granici od 200 milja, od Kotora do Pruta", pruski oficir Oto
Dubislav fon Pirs, koji je boravio u Srbiji 1829, radi "upoznavanja ove zemlje i njenih stanovnika",
zapisao je:
"Nikakve granice, koje stvaraju priroda ili veština ljudi, ne mogu se uporediti po svojoj moći sa onim
silama koje ima jedan karantinski lanac. Ništa tako oštro ne preseca druženje, duhovnu razmenu,
napredak obrazovanja. Može se slobodno tvrditi da bi hrišćanski narodi, južno od Save i Dunava,
pre došli do samosaznanja, da nije bilo te sile koja razdvaja; Turcima ne bi bilo moguće da tako
dugo održavaju varvarstvo na samim granicama hrišćanskih, civilizovanih država, da nije kordon
protiv kuge presekao prodiranje kulture u te krajeve."
Međutim, ma koliko to posle ovih reči zvučalo paradoksalno, kontumci na granicama Habzburške
monarhije i jesu osnovani zbog trgovine.
Osamnaesti i devetnaesti vek još su bili ispunjeni stalnim i skoro histeričnim strahom od kuge - a
smatralo se da ona u zemljama, pod upravom sultana i Porte, "stalno tinja", zbog čega je i čitava
Turska nazivana "kužnom".
Kuga je bila i glavni razlog zbog kog je na granici Habzburške monarhije, po ugledu na nekadašnji
rimski "limes", podignut niz zidanih čardaka, sa drvenim osmatračnicama na vrhu, u kojima je
boravilo po dvadeset graničara. Između tih čardaka, na razdaljini od pola sata hoda, podignute su
manje kolibe, od rogoza i dasaka, u koje su smeštana četiri graničara, od kojih je jedan bio stalno na
straži.
Zadaci ovog zaštitnog kordona, nisu se, naravno, odnosili samo na kugu, već i na moguće bande,
koje su iz Turske mogle preći na teritoriju monarhije. Jedna od stražara je dobila naziv "Mrtva", kad
je tu grupa turskih najamnika, u vreme ponovnog osvajanja Beograda, 1739. godine, na spavanju
zatekla i poklala neoprezne graničare. Sa druge strane, Habzburškoj monarhiji je bilo važno da i
sopstvene podanike spreči da, iz ovog ili onog razloga - pred zakonom, dugovima ili ženom - ne
strugnu u Tursku.
Ako bi, dakle, graničari primetili upad sa turske, ili bekstvo sa sopstvene strane, uzbunu su davali
pucnjevima ili velikim klepetušama. Noću bi se palila i slama, umočena u katran i vezana za motku,
koja se nazivala "vitljača" ili "smolenica". Prema tvrdnjama savremenika, na ovaj način se cela
granica, u dužini od nekoliko stotina kilometara, od čardaka do kolibe, i od kolibe do čardaka, mogla
mobilisati za svega dva sata.
Nema sumnje da se na ovaj način granica držala čvrsto zatvorenom i bezbednom. Ipak, trgovci iz
rubnih krajeva Habzbruške monarhije, koji su godinama živeli od poslova sa turskim podanicima, bili
su zbog ovoga na velikoj šteti. A i monarhija je imala svoj interes da ne dozvoli značajnije opadanje
trgovine sa Turskom. Na robu, koja je iz nje dolazila, ubirala se, pored svih drugih taksi, i carina od
pet posto. Stoga su uvedeni kontumci, a sa njim i "parlatoriji" i "rasteli", koji bi održali postojeću
branu od opasnih bolesti, ali omogućili što veći i što unosniji protok ljudi, novca i robe. I redovnu
naplatu taksi i carine, naravno.
Nama je sigurno najzanimljiviji kontumac, osnovan 1730. u Zemunu - jer su kroz njega morali proći
svi ljudi i sva roba, koji su se kretali duž glavnog puta u ovom delu sveta, čiju je jednu krajnju tačku
činio Beč, a drugu Carigrad. Kako je to zapisao Petar St. Marković, gradonačelnik Zemuna od 1907.
do početka Prvog svetskog rata, u svojoj knjizi "Zemun od najstarijih vremena pa do danas": "Na
ovom zemljištu, koje danas pokriva park, stajao je nekad toliko poznat kontumac, kome se vrlo važni
događaji desiše i u kome su toliki poznati ljudi proveli svoju kontumacku periodu, kao npr. knez Miloš
i Vuk St. Karadžić".
Put u monarhiju kako za poznate, tako i za nepoznate namernike, uvek je značio da izvesno vreme
moraju ostati u kontumcu i tu odležati pomenutu "kontumacku periodu". Tek potom, ako se kod
putnika u međuvremenu ne bi opazili simptomi bolesti, on bi pored pasoša dobijao i sanitetsko
uverenje - taj dokument neizbežno će nas asocirati na sadašnju "šengensku vizu" - posle čega je
mogao da nastavi svoje putovanje.
Za razgovor je pak korišćen "parlatorij" - bio je to ograđen prostor, gde sa jedne strane dolaze ljudi iz
Turske, a sa druge oni iz monarhije, te bi se dovikivali preko dvostruke tarabe, postavljene na
rastojanju, koje bi ih sprečavalo da se dodirnu, istovremeno omogućavajući službeniku kontumca da
se između njih šeta i sve pažljivo nadgleda.
Za samu trgovinu korišćeni su "rasteli", gde se - na pristojnoj i zdravoj razdvojenosti, slično kao u
"parlatoriju" - svaki posao mogao završiti.

PARE U SIRĆETU
KAD bi, na primer, neki trgovac iz ondašnje Turske, u rastelu hteo da nešto plati trgovcu iz
monarhije, prvo bi novac bacao u čanak sa sirćetom, smešten između dve tarabe. Službenik
kontumca bi potom prišao i odatle pare vadio drvenom cediljkom, nalik na veliku, pljosnatu kašiku,
sa rupicama kroz koje bi oticalo sirće. Tek pošto bi tako bio očišćen od klica moguće bolesti, novac
bi se smatrao upotrebljivim i mogao bi biti predat trgovcu, sa druge strane tarabe, kome je i bio
namenjen.

(Nastaviće se)
Crna smrt iz pamuka

Radnici golim rukama češljali pamuk izlažući se smrtnoj opasnosti od kuge. Glavna bitka
protiv kuge vođena u Jagodini.

Alfons de Lamartin

SVI poslovi u kontumcu nosili su sa sobom opasnost od mogućnosti dobijanja kuge. Međutim, jedno
je zaduženje taj rizik čak i podrazumevalo.
Pamuk je bio ozloglašen, zbog svoje osobine da preko buva koje su se nastanjivale u njemu
zadržava i prenosi bakterije kuge. Ljudi kojima je zadatak bio da pamuk pregledaju imali su
najneobičniji protokol od svih korišćenih u kontumcu. Oni su, naime, gole ruke zavlačili u pamuk,
ponavljajući taj postupak sve dok čitav tovar pamuka ne bi isprevrtali.
Šta su tražili? Pa, upravo kugu. Pošto bi završili sa takvim "ručnim pregledom" pamuka, oni bi
odlazili na izolovano odeljenje, gde bi provodili izvesno vreme. Ako se posle toga na njima ne bi
pojavili simptomi kuge, ispipani pamuk smatrao bi se nezaraženim. Ako bi se, pak, simptomi kuge
pojavili - pamuk je smesta uništavan. Što se tiče osoblja koje je na ovako drastičan način utvrdilo
zaraženost robe, ono se tad lečilo - u mnogo slučajeva, bezuspešno, pa je nagrada za dobro
obavljen posao bila, nažalost, smrt.
Upravu kontumca i većinu službenika u "kontumackoj posluzi", činili su Nemci. Ipak, i srpski podanici
Habsburške monarhije nalazili su ovde posao, pa tako Šafarik u svojoj istoriji srpske literature navodi
nekog Mihaila Maksimovića, koji je radio kao činovnik u kontumcu oko 1784. godine, sa pristojnom
platom i dovoljno slobodnog vremena, koje je koristio za bavljenje književnošću.
Oni koje je put dovodio u kontumac, "kontumacisti", boravili su u njemu u početku 52 dana, da bi taj
period tokom vremena postupno bio skraćivan i iznosio je, zavisno od slučaja, od tri do 21 dana. Za
to vreme, bili bi smešteni u kuće za putnike, takozvane kolibe, sa po četiri sobe i dva ognjišta, koje
su bile raspoređene duž centralnog prostora kontumca, tamo gde se danas pruža šetalište
zemunskog gradskog parka.
O "kontumacistima" se, tokom njihovog boravka u kontumcu, brinula "kontumacka posluga",
donoseći im redovno hranu, pri čemu je, shodno pravilima, vodila računa da ih ne dodirne.
Nije sav život u kontumcu bio posvećen ispunjavanju njegovih zahtevnih protokola. Tako je na mestu
današnje zemunske gimnazije postojala i gostionica, sa nekoliko soba za spavanje, točionicom pića
(shank), bakalnicom, mesarom i vinskim podrumom. Iako bi se zatvarala sa prvim mrakom, mirnim
gostima dozvoljavalo se zadržavanje u točionici.
U blizini su podignute i dve crkve, katolička i pravoslavna. Sveštenika u pravoslavoj crkvi u prvo
vreme je izdržavao sapundžija Todor Apostolović, poznati dobrotvor, koji je crkvi zaveštao veliki deo
svog imanja i po kome se jedna zemunska ulica i danas zove Tošin bunar. Tek nešto kasnije,
uprava kontumca je pristala da prizna pravoslavnog sveštenika kao jednog od svojih službenika i da
mu za to odobri platu.
Posle kraha Prvog srpskog ustanka, u zemunskom kontumcu boravio je srpski vožd Karađorđe. Vuk
Stefanović Karadžić, zbog svojih čestih putovanja, sigurno je dobro navikao i na kontumac i na
kontumačke protokole. Sasvim sigurno je prošao kroz njega u ranu jesen 1831, kad "kolera izbi na
sve strane", kako je uskoro napisao u svom tekstu "Osobita građa za istoriju našega vremena".
Od stranih "kontumacista", sigurno je najpoznatiji čuveni francuski pesnik epohe romantizma i jedan
od retkih intelektualaca ondašnje Evrope koji je podržavao borbu malih naroda za oslobođenje od
turske vlasti Alfons de Lamartin. Po povratku sa svog putovanja po Orijentu, on je takođe proveo
neko vreme u zemunskom kontumcu, o čemu svedoči i stub koji su njegovi poštovaoci podigli na
prostoru između dve karantinske crkve i koji se i danas tamo može videti.
Knez Miloš je još od prvog izveštaja da se kuga pojavila u Turskoj i da se približava granici,
energično preuzeo izgradnju karantina na glavnim graničnim prelazima, uz istovremeno osnivanja
pograničnih sanitetsko-policijskih kordona. Uzor za građanje ovih ustanova bili su mu upravo
kontumci na granici sa Habsburškom monarhijom, koje je Srbija dotad odlično upoznala.
No, i pored svih preduzetih mera, kuga je sa turskim vojnicima ušla u Srbiju. Zahvatila je tada
jagodinski, ćuprijski, aleksinački i valjevski okrug. Glavna bitka vodila se u Jagodini, jer je ona bila
centar zaraze. Pojedini izveštaji poslati iz Jagodine sadrže podatke o kliničkom obliku kuge, pa
možemo pretpostaviti da su to prvi sačuvani medicinski izveštaji koji su poslati zvaničnoj vlasti. Iz
zemunskog kontumca tada je, na poziv kneza Miloša, u Srbiju stigao izuzetno sposoban i cenjen
lekar Karlo Nađ. Zahvaljujući njemu, kao i radu lokalnih organa vlasti, prodor kuge u Evropu na kraju
je uspešno zaustavljen u Jagodini.
JoŠ jedan službenik kontumca, Ignjat Vasiljević, istakao se svojim radom u vreme iste epidemije. On
je iz Zemuna poslat u Carigrad da tamo organizuje kontumac. Pošto je svoj posao završio veoma
uspešno, i za to bio odlikovan od samog sultana Mahmuda II, Vasiljević je imao nesreću da se
prilikom povratka udavi u Dunavu.

KUŽNO GROBLJE
KO bi podlegao kugi ili kakvoj drugoj bolesti, iznošen je kroz Bežanijsku kapiju kontumca i nošen na
tzv. "Kužno groblje", na zemunskoj Kalvariji. Pošto bi bili spuštani u raku, leševi stradalih od kuge bili
bi zasuti negašenim krečom, koji je uništavao njihove ostatke, zajedno sa bakterijama bolesti, koje
su ih tu i dovele. "Kužno groblje" posebno se raširilo tokom 1795. godine, kad je buknula jedna od
posebno teških epidemija i kad su tu stizali leševi i iz kontumca i iz samog Zemuna.

(Nastaviće se)
Knez daruje glumce

Po naređenju kneza Miloša skupljane haljine za predstave. Tipograf iz Nemačke Adolf

Berman prvi scenograf u Srbiji.

ISTORIJA srpskog pozorišta izgleda kao prava drama, sa puno uzbudljivih a nedovoljno poznatih
mesta. Jedno od njih jeste i romantična povest o Adolfu Bermanu, tipografu iz Nemačke i prvom
scenografu u Srbiji, i Jeleni Vuković, Kragujevčanki, koja je postala prva srpska kostimografkinja.
Priča o Bermanu i Jeleni počinje u drugoj polovini devetnaestog veka. Bilo je to uzbudljivo, herojsko
doba, u kom se, paralalno sa pozorištem, razvijaju i srpsko štamparstvo, novinarstvo i svetovno,
odnosno građansko slikarstvo. Adolf Berman i Jelena Vuković pripadali su junacima tog doba, iako
možda nisu bili među onim najznačajnijim i najuticajnijim.
Početkom 1831. iz Petrograda je u Srbiju stigao Adolf Berman. Posao zbog koga je pozvan u mladu
srpsku kneževinu ticao se rada u štampariji, budućoj Knjaževsko-srpskoj knjigopečatnji i slovolivnici.
Odmah po dolasku u Beograd, Berman se suočio i sa prvim problemom svog profesionalnog
angažmana - u zemlji u to vreme štamparije uopšte nije bilo.
Uz malo sreće, a i dobre volje ruskog cara, to je uskoro rešeno. Kneževi poverenici Cvetko Rajković
i Avram Petronijević kupili su u Petrogradu štampariju, koja je u Beograd dopremljena 21. maja
1831. godine, pa je Berman mogao odmah da počne da je priprema za rad. U prvo vreme, ona će
štampati - "pečatati", kako bi se reklo u ono vreme - sitnije stvari, objave, pasoše, uputstva,
protokole, a od 28. marta 1833. i "Novine Serbske", koje je uređivao Dimitrije Davidović, knežev
sekretar i potonji ministar i diplomata.
Potom se pristupilo i štampanju knjiga, a otkad je štamparija prešla u Kragujevac, u jesen 1833, njen
rad će se proširiti izdanjima na stranom jeziku. Tako je u zvaničnoj objavi, koja je izašla januara
sledeće godine, stajalo da se u "Knjaževsko-srpskoj tipografiji", knjige "na srbskom, slovenskom ili
cerkovnom, rusiskom, nemačkom, latinskom, francuskom, talijanskom, engleskom, vlaškom,
bugarskom, grčkom, turskom, arabskom i čivutskom jeziku, u svako vreme pečatati mogu".
Berman je na to mesto postavljen sa skromnom platom od 12 dukata, ali je ona brzo, sigurno i zbog
toga što je knez bio zadovoljan njegovim radom, povećana na 30 dukata mesečno. O odgovornosti i
važnosti Bermanovog položaja svedoči i "Nastavlenije za učenike Knjaževsko-srbske knjigopečatnje
i slovolivnice", sa dvadeset jednim paragrafom, posvećenim obuci za rad u štampariji, koje je on sam
sastavio i potpisao, zajedno sa knezom Milošem.
Berman nije bio jedini stranac koji je tih godina poslom došao u Srbiju. Naprotiv, u to vreme, a i
kasnije, bilo ih je mnogo - nemačkih kožara, italijanskih dekoratera, francuskih oružara - a stizali su
ovde iz svih krajeva Evrope.
Nasuprot onom što se obično misli, prve predstave u onovremenoj Srbiji nije napravio Joakim Vujić,
već jedan Užičanin, svršeni đak karlovačke gimnazije i kragujevački učitelj Đorđe Jevđenijević.
Naime, još 1825. godine u Kragujevcu je postojalo jedno diletantsko društvo, sastavljeno od učitelja
osnovnih škola, đaka i mladića. U predstavama koje su izvodili posebno se istakao upravo
Jevđenijević. On je grupu predvodio i u narednim godinama, da bi 16. septembra 1829. za te
potrebe iz narodne blagajne dobio 200 groša - prvi novac koji je u Srbiji ikad dodeljen za rad u
pozorištu.
Po dolasku u Kragujevac, Joakim Vujić uspeva da kod kneza Miloša probudi dublje interesovanje za
teatar. Kako je Vujić ipak više bio sanjar i entuzijasta nego praktičar - upravo je u tehnički
obrazovanom i vrednom Bermanu našao pravog i preko potrebnog saradnika, zahvaljujući kome će
uspeti da opravda kneževo poverenje, i veća novčana ulaganja, naravno.
U to vreme Berman je sreo (a uskoro se njome i oženio) kneževu rođaku Jelenu - Jecu Vuković,
rođenu i odraslu u Kragujevcu. Iz njihovog braka rodiće se i jedna neobična saradnja. Kad je
Berman počeo da pomaže Vujiću, kao prvi scenograf u Srbiji, sa zadatkom da crta i izrađuje kulise
za Vujićeve predstave, u to će se uključiti i Jelena - postajući tako i prva srpska kostimografkinja.
Tadašnji đak kragujevačke gimnazije Sreten L. Popović, koji je kao glumac nastupao u Vujićevim
predstavama, i to uglavnom tumačeći uloge žena, dao je o ovom pozorišnom radu jedno vedro i
veselo svedočanstvo:
"A oblačila bi nas i nameštala da izgledamo kao ženske, gospođa Jeca, žena upravitelja
knjigopečatnje Bermana. Haljine i nakit uzimali smo od kragujevačkih gospa, koje su ih nerado
davale. Ali kad bi me Karisim (tako ga zvasmo) Vujić opravio ocu (tako je on zvao kneza Miloša, a
ovaj njega sinom, iako je njegovih godina bio) da mu se potužim, kako za koju predstavu nemamo
dovoljno haljina, onda bi Gospodar dao svog momka Knićanina, s kojim bi od kuće do kuće išao, te
bih, što se danas kaže, rekvizicijom uzimao, naravno na poslugu, i haljine i nakit. No zbog ove
rekvizicije dopusti se tim gospama, koje su svoje stvari davale, da mogu u teatar dolaziti".
A kad se predstava sprema sa ovakvom odlučnošću, čak i uz pomoć kneževih telohranitelja, njen
uspeh izgleda zagarantovan.

PRVO SE UČE PSOVKE

ADOLF Berman, koga je jedan savremenik opisao kao preduzimljivog i duhovitog čoveka, ipak se od
svih stranaca izdvajao širinom svojih interesovanja, koja su daleko prevazilazila uske okvire njegove
struke. Bio je jedan od retkih koji se odmah po svom dolasku posvetio i učenju srpskog jezika. U
jednom pismu Jerneju Kopitaru, Vuk Karadžić je njegovo učenje zabeležio opaskom u maniru,
tipičnom za Vuka: "Berman uči srpski, psovati već zna".

(Nastaviće se)
Ode Milošu Velikom

Pozorišne predstave samo za knjaza i članove njegove porodice. Kneginja Ljubica u

predstavi "Boj na Čegru" gledala sebe.

U "zdanju državnom" ili "gradskom špitalju", velikoj zgradi na obali Lepenice, koja je najpre služila
kao kasarna, potom kao škola, onda kao štamparija, u kojoj je radio Adolf Berman, a na kraju i kao
teatar - predstave su izvođene u velikoj prostoriji, čiji je pod bio popločan ciglama.
Zato bi, u priči o prvom srpskom pozorištu, one daske, iz fraze o "daskama koje život znače", valjalo
zameniti ciglama.
Izvođenja nisu bila javna - na stolicama i klupama, postavljenim na "ciglama koje život znače",
predstavama su prisustvovali samo knez, njegova porodica i "veća gospoda" - naravno, uz
pomenute gospe, koje su za pozorište, što milom, što silom, pozajmljivale svoj nakit i haljine.
Zanimljivo je, takođe, da su na repertoaru pozorišta bile i predstave, koje su se bavile i skorijom
istorijom. Tako je kneginja Ljubica, u "Boju na Čegru", na sceni mogla da gleda upravo sebe samu, u
tumačenju gore citiranog Sretena L. Popovića, pošto ga je Jeca obukla "kao žensku". Kako nije
zabeležen nikakav kneginjin komentar ili primedba, pretpostavićemo da je bila zadovoljna i glumom i
predstavom.
Ipak su najpopularnije bile komedije, i to posebno one sa muzikom, u izvođenju "knjaževske bande",
koja je 1833. bila kompletna, sa trideset svirača, pod dirigentskom palicom kapelmajstora Josifa
Šlezingera. Kad bi se tokom predstave začula neka od melodija, koje je knez Miloš posebno voleo -
kao "Kokonica", "Bolan mi leži Kara Mustafa" ili u to vreme omiljena Hajduk Veljkova pesma - knez
bi predstavu prekidao, pa od Šlezingera tražio da tu melodiju ponovi, nekad jednom, a nekad i više
puta. Ipak, kad se jednom prilikom kapelmajstor trudio da od Sretena, u ulozi "najglavnije pevačice"
na sceni, izvuče neki jako visok ton, knez ga je prekinuo rekavši: "Kad ne može kako ti hoćeš, a on
neka peva kako može."
Nepredvidljivost, koju je knez srpski često ispoljavao, nesrećno će uticati i na život samog Bermana i
njegove žene Jelene.
Knez Miloš je, kako je već rečeno, visoko cenio Adolfa Bermana, sa kojim je svoj potpis
svojevremeno stavio i na pomenuto "Nastavlenije...".
I sam Berman se trudio da se omili knezu, svom "knjazu", "gospodaru", "Fersten Milošu". Nećemo
pogrešiti, ako sve ove izraze prevedemo sa "poslodavcu".
Pored beležaka koje je vodio na nemačkom, Berman je napisao i nekoliko prigodnih pesama na
srpskom, namenjenih uglavnom knezu Milošu. Ostrašćeni Bermanov kritičar Vladimir Jakšić,
osporavao mu je svako autorstvo nad tim pesmama, tvrdeći da je Berman vladao isuviše slabo
srpskim, da bi bio u stanju da na tom jeziku piše pesme.
Ipak, njegov brak sa Jelenom i ugledno mesto koje je zauzimao u životu ondašnje srpske prestonice,
govorili su da Berman srpsku kneževinu smatra svojom novom domovinom i da ne namerava da je
napusti.
MeĐutim, krajem jula 1835. Berman je iznenada prešao u Zemun. Josif Milovuk pisao je 1. marta
1836. Vuku: "Berman je s njegovom suprugom ovde i stupio je u pečatnju Landererovu."
Iako se nikad nije rasvetlilo zašto je Berman otišao iz Srbije, po svemu sudeći, to nije uradio svojom
voljom. Tim povodom se mnogo kasnije ponovo oglasio Vladimir Jakšić, teško ga sumnjičeći da se
nešto zamerio knezu. Izgleda da ovi Jakšićevi navodi nisu bili sasvim lišeni istine, jer knez zbog
nečega jeste osudio Bermana na nemilost i proterivanje.
Berman se nije dugo zadržao u Zemunu i dve godine kasnije stiže u Bukurešt. No, izgleda da se
okolnosti u kojima je živeo, ni tamo nisu popravile. O tome svedoči i jedna molba iz 1838. godine, u
kojoj moli kneza da mu dozvoli da dođe u Srbiju i da zauzme staro mesto u štampariji.
Knez je 5. oktobra iste godine poslao tu molbu "popečitelju prosveštenija" (ministru prosvete) na
mišljenje i ovaj mu je odgovorio da treba da mu oprosti i dozvoli da se vrati u Srbiju, ali samo pod
uslovom da u tipografiji bude "potčinjen sadašnjem faktoru" (direktoru).
Izgleda da Berman to nije mogao, ili nije želeo da prihvati. Iste godine, sa Jelenom, koja mu je ostala
verna saputnica i u ovim teškim danima, on se seli u Jaš.
Tamo im se sreća, ipak, osmehnula i Berman neko vreme radi kao direktor velike štamparije
moldavskog književnika Đorđa Asakija, stekavši na tom položaju ugledne veze i nastavljajući da se
bavi svojim književnim radom.
Od 1855. Berman stiče i sopstvenu štampariju u Jašu, čime je sebi obezbedio i stalan posao i
pristojan život.
Tek tada su se popravili njegovi odnosi sa knezom Milošem. U jednoj arhivi nađena je spomenica,
naštampana zlatnim slovima na plavoj svili, kojom je Berman 1859. godine, iz Jaša čestitao knezu
povratak u otadžbinu. Ali Bermanova želja da ponovo dođe u Srbiju nije se ispunila. Radeći u svojoj
štampariji, umro je 4. maja 1862. godine, a da Srbiju nikad više nije video.
Na kraju, napomenimo da je u kragujevačkom pozorištu "Joakim Vujić" postavljena predstava koja
se bavi životnom pričom Adolfa Bermana i Jelene Vuković. Iz razloga koji su, međutim, mutni i
nejasni, koliko i oni zbog kojih je Berman oteran iz Srbije - ona je "proterana" sa aktuelnog
pozorišnog repertoara.

KOLAJNA OD PRUSKOG KRALJA

PORED poštovanja ukazivanog knezu, Berman je ostao lojalan i svom pruskom kralju, kome je
svojevremeno poslao otiske prve knjige odštampane u Srbiji. Kao nagradu za to, od pruskog
suverena u maju 1833. dobio je "zlatnu kolajnu od 24 dukata za spomen" i uz nju "pismo sa
svojeručnim potpisom". Javljajući to Vuku, jedan savremenik pomalo zlovoljno dodaje: "Možete se
pretstaviti kako je Berman skakao od radosti."

(Nastaviće se)
Školu pune žandari

Roditelji se plašili da deca ne preuče, pa je policija morala da ih uteruje u škole. Nastavnici iz

preka nisu hteli na "divlji istok".

SVI smo već shvatili koliko su školski policajci neophodni svakoj školi i školskom dvorištu - ali nije
mali broj onih, koji će progunđati da "nije to tako bilo u moje vreme". Po legendama naših starijih
sugrađana, đaci pomalo zaboravljenih generacija, bili su čisti dragulji - mirni kao bubice, pitomi kao
jagnjad, vredni kao mravi i pametni kao pčele. Ostavljamo svakome na volju da ovim legendama
poveruje ili ne - ali je zanimljivo pogledati, šta o događajima iz školskih klupa pamti istorija.
Krajem septembra 1830. počela je da radi Velika škola u Beogradu i ne može se reći kome je na
njenom početku bilo teže, učenicima ili profesoru - jer je ova škola imala samo jednog jedinog
nastavnika, dotadašnjeg profesora Učiteljske škole u Somboru, Dimitrija Isailovića.
Nije bilo baš tako planirano. U Beograd su pozvani i mnogi drugi školovani Srbi iz preka - ali se
ispostavilo da nisu svi bili spremni da pređu Savu i stupe na onaj divlji istok, kakvim su zamišljali
ondašnju Srbiju.
Profesor Isailović je sam morao da vodi Veliku školu, ali i da privatno predaje francuski i nemački
jezik knjaževim sinovima, Milanu i Mihailu. Škola je zbog toga, nekad i po više nedelja, ostajala bez
svog jedinog nastavnika. Sigurno se učenici zbog toga nisu mnogo sekirali, ali je za čuđenje da je
odsustvo profesora radovalo čak i roditelje. Oni su se, naime, bojali da se deca ne preuče i od knjiga
pamet pogube, pa su ih rado zadržavali kod kuće. Ovo je primilo tolike razmere, da je zadatak da
decu uteruje u školu dobila - policija.
Kad je u drugoj školskoj godini, Isailović poslom prešao kod knjaza u Požarevac, škola je dobila
novog nastavnika, Atanasija Teodorovića, koji je od svog prethodnika nasledio stare probleme -
odsustvo odgovarajućih prostorija i učila, nesređeno gradivo, koje je sam predavao, pa i dvadeset
đaka najrazličitijih godina. Najstariji su imali osamnaest, najmlađi dvanaest, a mlađi od najmlađih bio
je devetogodišnji Vladimir Jakšić, sin knjaževog aznadara (blagajnika), koji je, onako sam samcit,
činio klasu (odeljenje) za sebe. U trećoj godini pojavljuje se i prvi loš učenik, kojeg je istorija uspela
da utefteriše - ostavši na svoju sreću bezimen. On je "zbog lenosti, slabi duševni darovanija i
razvraćene naravi izgnan" iz škole.
Knjazu je sigurno bilo jasno da stvar ni izdaleka nije bila dobra. Posle tri godine rada, Velika škola
nije srpskoj državi obrazovala preko potrebne činovnike, već je iza sebe ostavila samo nesvršene
đake, glava prepunih raznoraznog, nesređenog i mahom napamet naučenog znanja. Da li zbog
toga, ili zbog čega drugog, Velika škola se preselila u Kragujevac, gde se 1833. proglasila za
gimnaziju, nastavljajući rad sa puno više uspeha i u mnogo boljim uslovima.
Pet godina kasnije, knjaz usvoja predlog "popečitelja prosveštenija" (ministra prosvete) Stefana
Stefanovića Tenke, "da se mesto ukinute Vojene škole, dosadašnja gimnazija na stepen Liceuma
vozvisi". Tu će svršeni gimnazijalci moći da nastave školovanje i iz njega će se, po selidbi za
Beograd 1841, razviti univerzitet u Beogradu.
Ni situacija u Kragujevcu tokom tih godina nije bila sasvim ružičasta. Evo kako je Vilhelm Rihter, koji
je neko vreme radio kao inžinjer u Srbiji, u knjizi pod naslovom "Prilike u Srbiji pod knezom Milošem
do njegovog odstupanja 1839", živopisno, ali i cinično, opisao kragujevačke đake:
"U Kragujevcu se nalazi Licej, čija je podela na razrede pomalo smešna za Srbiju. Postoji razred
matematike, retorike, poezije, itd. Svaki nastavnik dobija ovde neopozivu titulu profesora, čak se i
gospodinu učitelju crtanja ne odriče ova titula, zbog čega onda i školska omladina dopušta sebi da
se naziva studentima. U nastavi nema preterivanja, pa ostavlja onoj, i tako slobodno odrasloj
omladini, još dovoljno vremena za skitnju.
MeĐu ovim sinovima mudrosti primetio sam mnoge primerke slične našim starešinama nad
slugama; oni imaju više od dvadeset ili su na početku tridesetih godina života; kada ih uče
logaritmovanju, znoje se kao medvedi, potom odlaze na usamljena mesta u šumama i poljima da
nauče napamet ono što će kasnije i zapisati i tako ga ne zaborave. Nada da će kasnije dobiti i
nameštenje tera ih na ovu muku".
I naši ljudi, koji su poslom pristizali u Srbiju, često su bili neprijatno zatečeni situacijom u našem
školstvu. Kada je tražen rektor za kragujevački Liceum, "popečiteljstvo prosveštenija" našlo se pred
istim problemom kao i kad je tražilo nastavnika za Visoku školu u Beogradu.
Mesto su prvo ponudili direktoru karlovačke gimnazije Jakovu Geršiću, ali je ovaj to odbio pravdajući
se lošim zdravljem, pa umesto sebe predložio dva gimnazijska profesora, jednog advokata i jednog
svršenog studenta filosofije. Svu četvoricu je toliko hvalio po sposobnostima, zrelosti, naravi i
vladanju - da se stiče utisak da je najpre želeo da samog sebe skine sa liste kandidata.
Na sreĆu, Atanasije Nikolić je taj poziv, posle izvesnih peripetija, prihvatio, ali po stizanju u
Kragujevac nije bio zadovoljan onim što je tamo zatekao.

VESELO SA PROFESORIMA
ATANASIJE Nikolić primećuje da licejci sa svojim profesorima redovno posećuju kafane, a da u
bakalnicama imaju otvorene račune za likere i druge slične napitke, koji baš ne pristaju školskoj
omladini. Uveče se dugo zadržavaju po gradu, larmajući i neobuzdano se veseleći - verovatno pod
uticajem one robe koje su u radnjama na crtu uzimali. I odsustva sa nastave su bila česta, a
zabeležena su i bekstva iz škole.

(Nastaviće se)
I đaci podižu bunu

Profesor držao predavanja kod kuće, jer nije smeo da izlazi napolje. Sukobi među
nastavnicima završeni otkazima.

Nekad Licej u Kragujevcu

KRAGUJEVAC je 11. maja 1839. zahvatila vojna pobuna. Za vreme tih nemira, nekoliko đaka
"retorike" i treće "gramatikalne klase" dogovore se da jednog svog profesora "vežu i soldatima
predadu". Šta bi oni sa njim činili, energične i avanturistički raspoložene đake nije zanimalo. Ipak,
kad su čuli za njihove namere, ostali nastavnici su ih posavetovali da od toga odustanu i, za divno
čudo, ovi ih u tome poslušaše.
Ali, već prvih dana juna, škola se ponovo uskomešala, jer su se đaci požalili na jednog drugog
nastavnika, zato što im "obširno ne tolkuje", kao drugi profesori. Ko bi pomislio da su đaci želeli da
bolje i više uče, grdno bi se prevario, jer je istraga otkrila iste one podstrekače, kao i u maju, sad već
iskusne bundžije. Među njima se istakao neki đak "retorike", koji je, zahvaćen nekim mesijanskim
pundravcima, išao iz razreda u razred i ubeđivao đake "da je on njiov izbavitelj i da je on uprav na to
rođen da celo vospitanije drugi izgled dobije i da ij od robstva učiteljskoga spase"! Kao i prošli put, i
sad je razum pobedio retoriku, pa se od bune opet odustalo.
Već u julu se nemiri vraćaju i zahvataju šire razmere. Opet su podstrekači bune "retoričari", vođe
ranijih nereda, koji se sad žale na nekog trećeg profesora. Njegov greh je što je za cenzora izabrao
đaka koji ostale "retoričare" ne miriše, te ih često i neopravdano prijavljuje i kleveta.
Profesori se tad obraćaju za pomoć načelniku, ali ovaj odbija da vođe pobunjenika uhapsi, sasvim
sigurno i pod pritiskom đaka i njihovih roditelja. U međuvremenu, profesor, protiv koga je cela
pobuna i podignuta, ne sme iz kuće da izađe, pa one đake, koji nisu zahvaćeni nemirima, poučava
kod kuće. Opet nekim čudom, sve se razrešilo tako što niko od đaka nije isteran iz škole, dok su
kolovođe pobune pristali da budu kažnjeni sa 20 ili 15 prutova, već prema revolucionarnim
zaslugama.
Nemiri tu nisu prestali, već se ponovo javljaju u januaru 1840, kad đaci masovno beže iz škole, jer
im je nauka za celi život dozlogrdila. Potom i u januaru 1841. žale se na nastavu, otkrivajući na taj
način i probleme u radu profesora, koji im na časovima ništa ne objašnjavaju, ljute se na svako
pitanje, ne pridržavaju se rasporeda časova, na koje dolaze kasno i odlaze rano...
I ma kako ove đačke primedbe zvučale ubedljivo, sukob sa školom završio se na njihovu štetu -
dvojica su isterana, trojica su kažnjena sa 12, a ostali sa po šest udaraca prutom, koje su primili
pred svim okupljenim učenicima. Kad su u ministarstvu videli da je pobuna zaustavljena, umešali su
se samo da bi okrivljenima dodelili još pokoji dan zatvora kazne.
Obično se kaže - kakav nastavnik, takvi đaci. U slučaju nemira koji su zahvatili srpske škole
početkom četrdesetih godina 19. veka, izgleda da bi bilo istinitije reći - kakvi đaci, takvi i nastavnici.
Prvi se na meti svojih kolega našao rektor Liceja, Atanasije Nikolić, optuživan od nastavnika
gimnazije, da se prema njima ponaša ružno i sa prezrenjem. Tužba upuđena ministarstvu u julu
1840, završavala se rečima: "Ta dokle će se vuk među ovcama trpeti? Valjda donde, dok sve ne
pokolje".
Sledeće godine sukobi među profesorskim kadrom izbijaju u svoj svojoj jačini. U ministarstvo sa svih
strana stižu uzajamne optužbe. Na jednoj strani našla su se dva gimanzijska profesora, na drugoj
direktor sa ostalim nastavnicima. Po ugledu na nepomirljivost koju su pokazali njihovi đaci, ni
pobunjeni profesori nisu pristali da budu nadglasani voljom većine, pa su nastavu držali izolovani,
sami za sebe.
Dimitrije Isailović, nekadašnji nastavnik Velike škole, a sadašnji "nadziritelj sviju škola" dobija
zadatak da izvidi celu stvar. On započinje rad u mučnoj atmosferi raspaljenih strasti.
Pominjale su se tu pijanke u Trmbasu, ondašnjem kragujevačkom izletištu, puške i gajde pri tome.
Jedan je profesor, pisalo je u nekoj od tužbi, imao čitavo stado ovaca i jedan đak blagodejanac -
stipendista, obično dete siromašnih roditelja - bio mu je čobanin. Jednom ga je obukao "u izdrti gunj i
obuo u izdrte opanke", na glavu mu metnuo "vlašku šubaru", a u ruke čobanski štap i poslao ga sa
jaganjcima na pijac. On je istovremeno na pijac došao kao kupac, pa nagovarao svet da kupuje one
jaganjce, čiji je bio vlasnik, rečima: "Ajdete, braćo, lepi jaganjci u ovoga Bugarčeta. Evo, ja ću prvi
uzeti"... Pri tom je još i glumio kako svoje jaganjce skupo plaća.
Ipak, Isailović se, u ulozi islednika, stavio na stranu direktora i njemu lojalnih nastavnika, koje je
podržavalo i građanstvo Kragujevca. Predložio je da se dvojici pobunjenih profesora da otkaz, jer
dok su oni u školi, nastava neće moći normalno da se održava. Pri tom je preporučio da se i direktor
kazni ukorom, jer je aktivno učestvovao u čitavom profesorskom ratu.
Isailovićeva odluka je rešila spor, ali nije održala u životu prvu gimnaziju u Srbiji, koja je, potresena i
đačkim i profesorskim nemirima, sedamnaestog septembra 1842. prestala da radi.

VASPITNI METODI
"Telesna kazna", što beše stručan naziv za udaranje prutovima, bila je nejčešće korišćena. Najlakši
stupanj kazne podrazumevao bi nekoliko udaraca i nju bi svaki profesor, već po svom ćefu,
odnosno, po svojoj pedagoškoj proceni, mogao sam da izvrši. Lakšu kaznu od toga predstavljalo je
samo klečanje, sa ili bez kukuruza na podu. Teži oblici "telesne kazne" podrazumevali su 20 i više
prutova, koji su upotrebljavani u prisustvu ostalih učenika istog razreda, ili čak cele škole. Najteži
oblik kazne predstavljao je zatvor i u gimnaziji je za to postojala posebna prostorija.

KRAJ