Трговина у праисторији

Први вид трговине се појавио у праисторији. Тада није постојао новац, па су се производи или
услуге директно размењивале. Тај вид трговине се назива трампа.
О трговини у праисторији знамо на основу археолошких доказа. На територији данашње
Србије је била распрострањена Винчанска цивилизација.
Винчанска култура је око 4.000 године пре нове ере имала прилично велику територију. Данас
знамо за више великих насеља, која су имала, за то време, велики број становника. Те
заједнице су прилагођавале своје основне делатности локалним условима. Тако се у неким
насељима већа пажња поклањала земљорадњи и сточарсву, а у некима ткачкој радиности и
трговини, док су се, у онима која су у својој околини имала ретке сировине, зачели рударство и
разне врсте заната.
Заједнице у Шумадији, Банати и Срему су, обрадом земље и гајењем крупне стоке, створиле
вишкове производа, који су им омогућавали да од суседних група добију добију сировине које
нису имали на својој територији, на првом месту ердељски опсидијан, најдрагоценије
сировине тог доба, који су користили за израду српова и прецизних алатки. Долинама река
Тамиш и Тиса, винчанци су лако стизали до Карпата, и, у Винчу су допремали велике количине
опсидијана.
С друге стране, привредна стабилност је омогућила винчанским заједницама да известан број
својих чланова усмери на посебне делатности, пре свега на изналажење локалних сировина,
или на њихову прераду. Тако су становници Винче дошли до цинабарита, који је вађен у
Шупљој стени испод Авале, као и до неких других ретких стена и минерала (алабастер,
мермер). Из тог разлога, Винча је постала највеће тржиште тадашње Европе, не само због
изузетне вредности својих производа, својих сировина, већ и због сировина и предмета који су
допремани из Трансилваније, са Карпата. Археолошки налази говоре да су винчански
производи били доступни у доњем Подунављу, чак и на обалама Егејског и Јадранског мора.

Трговина у старом веку

У старом веку, на територији данашње Србије, живео је велики број племена. Данас та
племена групишемо у народе: Илире, Трачане, Дачане.
Као и у праисторији, народи су се, на Балканском полуострву, бавили земљорадњом,
сточарством, занатством, рударством. Трговало са највише са Грцима, којима се извозило
сребро, пшеница, кожа, перуника. Увоозила се керамика, оружје и накит.
Први новац је кован почетком четвртог века пре нове ере, у Рисну, у данашњој Црној Гори.

Трговина у средњем веку

У средњевековној Србији је трговина постала саставни део развоја државе. Створиле су се прва
трговачка удружења и компаније. Израсли су и први трговачки центри, из којих се управљало
трговачким пословима, нарочито са приморјем. Развојем рударства, у већим градовима су
почела насељавања људи из Котора, Бара, Дубровника.
Из Угарске је увожена камена со, из Дубровника је довожено оружје и ратна опрема. У Солун
је одвожен мед, а набављана одећа, тканине и зачини (бибер и шафран).
У дванаестом веку, највише се извозио мед, месо, вуна, лој, маст и животињске коже. Трговина
вином је била строго регулисана, али, се оно извозило у великим количинама. Касније је
сребро постало главни извозни прозивод Србије. Извозили су се и злато, бакар и олово.
Падом царевине, и, доласком Турака на Балкан, главну улогу у трговини су преузели трговци
из Приморја, јер су они могли да обезбеде сигуран пролаз робе до Јадрана.
Најбогатија рударска средишта су, након Турских освајања, остали у саставу српске
Деспотовине, тако да се трговина металима наставила. Српски деспоти су били међу
најбогатијим владарима свог времена, захваљујући великој експлоатацији сребра.

Трговина у новом веку

До половине деветнаестог века, велики део простора данашње Србије је био под Отоманским
царством. Османлије су управљале и трговином. Као потпуно сељачка земља, становништво се
бавило сточарством и земљорадњом. Производи су се извозили углавном у Угарску (мед,
месо, животињске коже).
Упоредо са истискањем турске власти из тадашње Србије, Милош обреновић је настојао да и
сељаштво ослободи турских спахија, па је већ 1830 године започела аграрна реформа, којом је
једнима давана земља у власништво, а другима одузиман вишак. И даље се највише трговало
пољопривредним производима.
Почетком двадесетог века, почиње индустријализација Србије. Крајем деветнаестог века је
основан релативно велики број развојних банака, које су финансирале индустрију Србије. То
се, пре свега, односи на рударство. Рудници у Бору и Мајданпеку су били најинтересантнији за
експлоатацију. Копало се злато, сребро, олово и цинк. Убрзо су отворене велике пиваре,
млинови. Почела је да се гради и железница. Главни трговински партнер је била
Аустроугарска, на коју је отпадало преко 30% укупне трговинске размене. Србија је и даље
била претежно пољопривредна земља, тако да се, поред племенитих метала, највише
трговало медом, вином, месом, вуном, воћем (посебно је уносан био извоз суве шљиве).