Širin Ebadi

Buđenje Irana
SEĆANJE NA REVOLUCIJU I
NADU

Dobitnica Nobelove nagrade za mir

Koautor Azadeh Moavani

Naslov originala: Shirin Ebadi Iran Awakening
Sadržaj

Prolog
Prvo poglavlje - Teheransko detinjstvo
Drugo poglavlje - Otkriće pravde
Treće poglavlje - Gorak ukus revolucije
Četvrto poglavlje - Iran u ratu
Peto poglavlje - Rat gradova
Šesto poglavlje - Čudna vremena, draga moja
Sedmo poglavlje - Od dnevne sobe do sudnice
Osmo poglavlje - Teror i republika
Deveto poglavlje - Eksperiment s nadom
Deseto poglavlje - Zatvorenica savesti
Jedanaesto poglavlje - Pod senkama reforme
Dvanaesto poglavlje - Nobelova nagrada
Epilog
Zahvalnost
Bibliografija
O autorkama
Notes
 U znak sećanja
na moju majku i moju stariju sestru Minu;
obe su preminule
dok sam pisala ovu knjigu
 Tuga je za mene najsrećnije doba,
Kad se blistavi grad diže iz ruševina mog omamljenog uma.
To vreme kad sam tih i miran poput zemlje,
Grmljavina mog uzdaha odjekuje kroz univerzum.
- MOVLANA DŽALALEDIN RUMI -

Kunem se sudnjim danom, da će nestanak biti

sudbina čovečija. Osim za one koji veruju i čine dobro
uzdižući jedan drugog do pravde i smelosti.
- KUR'AN 103:3 -
 Prolog

U JESEN 2000. godine, gotovo deceniju nakon što sam otvorila svoju kancelariju
da bih branila žrtve nasilja pred iranskim sudovima, suočila sam se deset najtežih
dana čitave svoje karijere. Slučajevi koje sam obično uzimala — premlaćena deca,
žene zatočenici nasilnih brakova, politički zatvorenici — dovodili su me u
svakodnevni dodir sa ljudskom okrutnošću, ali slučaj koje se sada nalazio preda
mnom uključivao je u sebe zlo drugačije vrste. Vlada je nedavno priznala delimičnu
umešanost u velikom broju planiranih ubistava u drugoj polovini devedesetih koja su
odnela živote mnogih intelektualaca. Neki su udavljeni dok su bili na putu, drugi su
izbodeni na smrt u svojim domovima. Predstavljala sam porodice dvaju žrtava i s
nestrpljenjem sam očekivala da vidim dokumenta iz zvanične istrage.
Predsedavajući sudija je advokatima žrtava dodelio deset dana da pročitaju sve
dosijee. Ti kratki dani bili su naš jedini pristup onome što je istraga otkrila, naša
jedina prilika da iskopamo dokaze kako bismo izgradili slučaj. Zbrkanost istrage,
pokušaji da se prikrije umešanost države i tajanstveno samoubistvo u zatvoru glavnog
osumnjičenog pojačavali su našu nemogućnost da u potpunosti uvidimo šta se zaista
događalo od fatvi kojima su naređivana ubistva do njihovog izvođenja. Ulozi nikada
nisu bili veći. Bio je to prvi put u istoriji Islamske Republike da je država priznala da
je ubijala svoje kritičare i prvi put da se održava suđenje koje bi trebalo da okrivi
počinioce. Vlada je priznala da je odred ubica unutar Obaveštajne službe odgovoran
za ubistva, ali slučaj još nije bio predat sudu. Kad je konačno došlo vreme za to, stigli
smo pred zgradu suda napeti i odlučni.
Nakon što smo samo videli količinu dokumenata, gomile koje su dosezale do
naših glava, shvatili smo da ćemo morati da ih čitamo istovremeno i bez reda.
Poštujući moj položaj, ostali advokati porodica žrtava dozvolili su mi da počnem od
početka, tako da je svaka stranica koju bih okretala prvo bila izložena mojim očima.
Sunce se probijalo kroz prljava okna, njegovi zraci kretali su se brzo po sobi,
dok smo mi ćutke bili nagnuti nad malim stolom, a tišinu su prekidali samo šuštanje
papira i udaranje o pod jedne noge drvene stolice na kojoj sam sedela. Značajni iskazi
u dokumentima, transkripti istrage optuženih ubica bili su rasuti po tekstu, sakriveni u
stranicama birokratskih besmislica. Materijal pred nama bio je mračan, pun opisa
brutalnih ubistava, odlomaka u kojima je ubica sa očiglednim uživanjem pričao o tome
1
kako je sa svakim ubodom uzvikivao Ja Zahra kao zloslutno sećanje na kćerku
proroka Muhameda. U sobi do nas, advokati odbrane sedeli su čitajući druge delove
dosijea i bilo je nemoguće ne osetiti njihovo prisustvo kroz zid; ti ljudi branili su one
koji su ubijali u božje ime, od kojih su većina bili niži službenici Obaveštajne službe,
izvršioci koji su na zahtev viših siužbenika eliminisali sve sa liste smrti.
Negde oko podneva naša snaga je posustala i jedan od advokata pozvao je
mladog vojnika u salu da nam donese čaj. U trenutku kada je poslužavnik s čajem
stigao, opet smo prionuli na posao. Došla sam do jedne stranice na kojoj je bilo više
detalja i više priče nego i na jednoj do tada i usporila sam da bih se koncentrisala.
Bio je to transkript razgovora izmedu ministra u vladi i jednog od članova odreda
smrti. Kad su moje oči prvi put ugledale rečenicu koja će me kasnije godinama
proganjati, mislila sam da nisam dobro pročitala. Trepnula sam, ali su slova na
stranici i dalje bila ista: „Sledeća osoba koju treba ubiti je Širin Ebadi.” Ja.
Grlo mi se osušilo. Pročitala sam te reči nekoliko puta, štampana slova počela su
da mi se mute pred očima. Jedina žena osim mene u sobi Parasto Forohar, čiji su
roditelji bili među prvima koji su ubijeni, izbodeni i nakon toga užasno izmasakrirani
u svom domu u Teheranu usred noći, sedela je do mene. Pritisla sam njenu ruku i
pokazala glavom u pravcu stranice. Ona je sagnula svoju glavu uvijenu u veo i počela
da čita od vrha. „Jesi li pročitala? Jesi li pročitala?”, uporno je šaputala. Nastavile
smo čitanje zajedno. Čitale smo o tome kako je onaj koji je trebalo da bude moj ubica
otišao do šefa Obaveštajne službe da traži dozvolu da me ubije. „Ne za vreme
ramazanskog posta”, odgovorio je ministar, "već čim se on završi.” „Ali oni sigurno
ne poste”, pobunio se plaćenik, ,,ti ljudi su se odrekli boga”. Kroz to verovanje da su
se intelektualci, da sam se ja, odrekla boga, oni su pravdali ubistva kao religioznu
dužnost. Prema zastrašujućoj terminologiji onih koji tumače islam nasilno, naša krv
smatrana je za halal, njeno prolivanje je bog dozvoljavao.
U tom trenutku, vrata su zaškripala. Još čaja; bezukusne šolje koje su se gomilale
na stolu, ipak su nas držale budnim. Pokušala sam da skrenem misli sređivanjem
papira koji su ležali ispred mene, ali one su se vrtele oko onoga što sam pročitala.
Nisam bila uplašena, niti sam bila ljuta. Uglavnom se sećam sveobuhvatnog osećanja
neverice. „Zašto me toliko mrze”, pitala sam se. „Šta sam uradila da bih izazvala
toliku mržnju? Kako sam stvorila sebi takve neprijatelje, toliko nestrpljive da mi
proliju krv da ne mogu sačekati da se Ramazan završi?”
Nismo se tada zaustavili da bismo o tome pričali, nije bilo vremena za pauze ili
saosećajne šapate poput: „Kako je užasno što si bila sledeća na listi.” Nismo smeli da
trošimo ni tren našeg ograničenog dragocenog vremena koje smo dobili za dosijee.
Srknula sam čaj i nastavila dalje, iako su moji prsti bili utrnuli i sa teškoćom sam
okretala stranice. Završili smo oko dva i tek tada, dok smo prolazili kroz dvorište,
rekla sam ostalim advokatima. Odmahnuli su glavom, prošaputali: „Alhamdolelah,
hvala bogu.” Za razliku od žrtava čije smo porodice zastupali, ja sam izbegla smrt.
 Zakoračila sam u utešnu kakofoniju teheranskog saobraćaja, široke ulice i niske
dugačke zgrade prosto su zaglušene bukom starih automobila u to doba dana. Uzela
2
sam taksi, uspavale su me vibracije prašnjavog pajkana ispod mene dok nismo stigli
do kuće. Utrčala sam unutra, skinula sa sebe odeću i ostala pod tušem skoro sat
vremena puštajući da hladna voda teče preko mene i da spira sa mene prljavštinu tih
dosijea, za koju sam osećala da mi se zavukla i pod nokte. Tek nakon večere, nakon
što su moje kćeri otišle na spavanje, rekla sam sve mužu. "I tako, nešto interesantno
dogodilo mi se danas na poslu”, počela sam.
 PRVO POGLAVLJE
- Teheransko detinjstvo -

MOJA BAKA, KOJA je uvek lako praštala, nama, deci, nikada se nije obraćala
drugačije nego nežnim glasom tepanja, prvi put je na nas podigla glas devetnaestog
avgusta 1953. Igrali smo se u uglu mračne, lampama osvetljene dnevne sobe kad nam
se obratila i strogim izrazom lica naredila nam da ućutimo. To je bilo godinu dana pre
nego što sam pošla u školu i moja porodica je provodila leto u očevoj kući na sclu na
obodu Hamedana, oblasti u zapadnom Iranu u kojoj su moji roditelji odrasli. Moja
baka je takode imala imanje u blizini i unuci su se tamo okupljali svakog leta, igrali se
žmurke u voćnjaku i vraćali se kući s prvim sumrakom da bi se pridružili odraslima
okupljenim oko radio-aparata. Živo se sećam te večeri. Vratili smo se kući ulepljenih
prstiju i isflekani od kupina i zatekli smo odrasle u užasnom raspoloženju,
neuobičajeno nezainteresovane za nered u kojem smo bili. Sedeli su zbijeni oko radio-
aparata, bliže nego obično, uzbuđenih lica; bakarne činije sa pistaćima i urmama bile
su netaknute. Drhtavi glas iz radio-aparata na baterije objavio je da je posle četiri
dana nereda u Teheranu, premijer Mohamad Mosadeh svrgnut s vlasti u državnom
udaru. Za nas decu ove vesti nisu značile ništa. Kikotali smo se bez obzira na oborene
poglede i ozbiljna lica odraslih i istrčali smo iz pogrebno mirne dnevne sobe.
Pristalice šaha koje su osvojile državni radio objavile su da je padom Mosadeha
trijumfovao iranski narod. Vrlo malo ljudi koji nisu bili plaćeni da učestvuju u
državnom udaru delilo je to mišljenje. Za svetovne i religiozne Irance, radnike i
bogataše, Mosadeh je bio više od popularnog državnika. Za njih, on je bio voljeni
nacionalni heroj, osoba dostojna njihovog fanatičnog obožavanja, vođa sposoban da
vodi njihovu veliku civilizaciju s njenom više od dve i po hiljade dugom pisanom
istorijom. Dve godine pre toga, 1951, premijer je nacionalizovao iransku naftnu
industriju koju su do tada kontrolisali naftni konzorcijumi sa Zapada iskorištavajući i
izvozeći velike količine iranske nafte po nepovoljnim ugovorima prema kojima je
Iranu ostajao samo mali deo profita. Ovaj hrabar potez koji je pomrsio račune Zapada
na naftom bogatom Bliskom istoku, doneo je Mosadehu večno obožavanje Iranaca,
koji su ga videli kao oca iranske nezavisnosti, na sličan način na koji je Mahatma
Gandi slavljen u Indiji pošto je svoj narod oslobodio od Britanaca. Godine 1951,
demokratski izabran ubedljivom većinom, Mosadeh je proširio svoju popularnost i
van domena nacionalnog. Njegovi otvoreni zahtevi za slobodom štampe, njegova
sklonost ka diplomatiji, njegovo švajcarsko obrazovanje i njegova iranska lukavost
očarali su Ijude, koji su ga videli kao sjajnog, lukavog vođu koji je otelotvorio ne
samo njihove nade već i njihovo unutrašnje poimanje sebe. On je naizgled bio satkan
od suprotnosti: aristokratski koreni i populističke težnje, svetovni nazori koji mu
nikada nisu branili savezništvo sa moćnim ljudima od vere.
Iranski ustav iz 1906. koji je uspostavio modernu ustavnu monarhiju, podario je
dinastiji samo simboličku moć. Pod vlašću šaha Reze od 1926. do 1941, prosvećenog
diktatora i oca nacije koji je imao potpunu vlast uz priličnu popularnost, dinastija je
vladala zemljom. Ali 1941, nakon što su za vreme Drugog svetskog rata britanske i
ruske trupe okupirale Iran, šah Reza je bio primoran da abdicira u korist svog sina
Mohamada Reze Pahlavija. Vladavina mladog šaha bila je obeležena relativnom
političkom otvorenošću i slobodom štampe i ravnoteža moći pomerila se prema
izabranoj vladi kad su parlament i izabrani premijer preuzeli kontrolu nad državnim
poslovima kao što je ustav i predviđao. Za vreme kratke vladavine premijera
Mosadeha, šah je izgubio svoj uticaj i sve do državnog udara 1953, može se reći da su
iranskim narodom vladali legalno izabrani predstavnici.
Te 1951. godine, u poređenju sa premijerom, omraženi tridesetdvogodišnji šah,
naslednik novonastale neomiljene dinastije koju je začeo persijski konjički oficir,
izgledao je mali i slabašan. šah je sa strahom posmatrao Mosadehov uspon. On je
širokoj narodnoj podršci premijeru suprotstavio svoju slabost nevoljenog vladara
kojeg su podržavali samo njegovi generali, Sjedinjene Države i Britanija. Dve
zapadne velesile razbesnela je Mosadehova nacionalizacije iranske naftne industrije,
ali su neko vreme mirovale pre nego što su uzvratile. Godine 1953. zaključile su da su
nastupile povoljne okolnosti za zbacivanje Mosadeha. Kermit Ruzvelt, unuk Tedija
Ruzvelta, stigao je u Teheran da ohrabri kukavičkog šaha i da pripremi državni udar.
Sa skoro milion dolara na raspolaganju, potplatio je rulju iz siromašnog južnog
Teherana da protestuje i podmitio je urednike novina da objavljuju lažne vesti o
narastajućem nezadovoljstvu protiv Mosadeha. Tokom četiri paklena dana, izmučeni
obožavani premijer krio se u podrumu, a osvetoljubivi mladi šah, nakon što je
doveden na vlast, zahvalio je Kermitu Ruzveltu ovim čuvenim rečima: „Svoj presto
dugujem bogu, narodu, vojsci i vama.” To je bio duboko ponižavajući trenutak za
Irance, koji su posmatrali kako se Sjedinjene Države mešaju u njihovu politiku kao da
je njihova zemlja neko prisvojeno dvorište, da se njen vođa može postavljati i
svrgavati na mig američkog predsednika i njegovih savetnika iz CIA.
Šah je naredio vojno suđenje Mosadehu i na naslovnim stranama novine su
objavljivale slike svrgnutog premijera kako ulazi u prepunu sudnicu; njegova krhka
figura i aristokratske crte lica još su više dolazile do izražaja. Sudija je doneo smrtnu
presudu, ali je rekao da će je smanjiti na tri godine zatvora zahvaljujući šahovoj
neizmernoj milosti. Te tri godine Mosadeh je proveo u Centralnom teheranskom
zatvoru. Nakon toga povukao se u svoje selo Ahmadabad i tamo proveo ostatak svog
života odgovarajući na pisma svojih razočaranih, ali i dalje odanih pristalica.
Kasnijih godina, ti odgovori, ispisani njegovim nežnim čitkim rukopisom, pojavljivali
su se u kancelarijama vodećih ljudi iz opozicije, onih istih koji će četvrt veka kasnije
— 1979. godine — zbaciti šaha s vlasti u revoluciji.
Dvanaest godina pre državnog udara koji je prekinuo i iransku istoriju i živote
njegovih građana, moji roditelji su se upoznali i venčali na način uobičajen za Irance
njihove generacije — kroz tradicionalni ritual udvaranja poznat pod nazivom
hastegari. Jednog svetlog prolećnog popodneva 1945, dok je hladni planinski
povetarac duvao kroz drevni grad Hamedan, moj otac se pojavio u kući moje majke i
zatražio njenu ruku. Oni su bili daleki rođaci i sreli su se nekoliko meseci ranije u
kući jednog zajedničkog rođaka. Porodica je primila mog oca u zvaničnoj primaćoj
sobi koja je spremana za tu priliku, a moja majka služila je čaj i širine (ta reč znači
„slatkiši” i deli isti koren sa mojim imenom), krišom posmatrajući lepi profil moga
oca dok je brižljivo sipala aromatični čaj na posebno za tu priliku uvežban graciozan
način. On se zaljubio u nju na prvi pogled i do dana današnjeg nisam srela čoveka koji
je obožavao ženu s više odanosti od mog oca. Tokom njihovih dugih života on joj se
obraćao isključivo sa Minu hanum, dodajući zvaničnu persijsku reč „dama” iza
njenog imena, kao da se bojao da će prisnost umanjiti njegovo obožavanje. Ona je
njega zvala Mohamad-Ali Kan.
Kad je moja majka odrastala, sanjala je o tome da upiše Medicinski fakultet i da
postane lekar. Ali pre hastegarija, porodica je uspela da onemogući tu njenu želju, na
osnovu razloga o kojima moja majka nije ništa znala. Kad je ona postajala devojka,
nikom nije promaklo da je stasala u pravu lepoticu. Da je rođena samo generaciju
ranije, kada je za žene bilo nečuveno da pohađaju koledž, njena svetla, lepa put i vitka
figura mogle su joj podariti prednost u jedinoj oblasti u kojoj se mogla takmičiti — na
bračnoj pijaci. Ali za mladu ženu rođenu kasnih dvadesetih, u vreme kada je
patrijarhat lagano popuštao svoj stisak u iranskom društvu, i žene su ipak primane na
univerzitet, njen dobar izgled otvarao joj je put i u neke druge sfere života osim braka.
Nije nosila veo jer njena porodica nije bila toliko tradicionalna da bi zahtevala
da devojka sakrije svoju kosu. Ali bila je svedok zabrane hedžaba, što je bio deo
kampanje za modernizaciju koju je podržavao šah Reza, koji je postao kralj Irana
1926. Pretvoriti ogromnu agrarnu zemlju s većinskim seoskim stanovništvom u
centralizovanu državu sa železnicom i pravnim poretkom bio je složen zadatak. Šah
Reza je verovao da će to biti nemoguće bez učešća žena i počeo je da ih emancipuje
tako što je zabranio veo, simbol stega tradicije. šah Reza je bio prvi, ali ne i poslednji
iranski vladar koji je sprovodio političke programe — svetovna modernizacija,
sužavanje uticaja sveštenstva — preko ženskog tela.
 Moja majka.

Specifičnosti vremena u kom je odrastala sprečili su moju majku da pohađa

univerzitet, ali se makar udala za čoveka koji uopšte nije bio patrijarhalan za svoje
vreme. Moj otac je bio staložen, uspešno je kontrolisao svoj bes i nikada ga niste
mogli naterati da podigne glas. Kad bi bio uznemiren ili uzbuđen, hodao je po kući s
rukama na leđima ili bi pažljivo savijao cigaretu, lagano bi sipao duvan iz srebrne
tabakere, koristio bi to vreme da se smiri i podigao bi glavu tek kad bi u potpunosti
vladao sobom.
Roden je u bogatoj porodici, otac mu je bio zemljoposednik i u poznim danima
dinastije Kadžar, koja je prethodila vladavini šaha Reze, služio je u vojsci kao
pukovnik. Moj deda se oženio kadžarskom princezom koju je mnogo voleo, ali koja
nije mogla da mu rodi decu. Nakon dugogodišnjih bolnih pokušaja, konačno je
popustio pod pritiscima svoje braće i sa odobrenjem svoje supruge, uzeo je drugu
ženu Šarbanu, koja mu je rodila mog oca i strica. Moj deda je preminuo kad je mom
ocu bilo sedam godina i Šarbanu je ostala sama sa dvoje dece. Rođaci su se svađali
oko njegove ostavštine i naposletku je Sarbanu ostala bez većeg dela nasledstva i
novca. Ozlojeđena, ona je odlučila da uzvrati udarac. Otputovala je u Kom, najsvetiji
iranski grad i mesto mnogobrojnih verskih škola, nadajući se da će naći sveštenike
koji bi joj pomogli da obezbedi starateljstvo nad svojim sinovima i da povrati deo
nasledstva. Uz njihovu pomoć, uspela je da zadrži svoja dva sina kao i dovoljno
imanja da obezbedi normalan život porodici. U to vreme, svest žena o njihovim
pravima bila je ograničena na njihovo intuitivno razlikovanje dobra i zla. Nisu mogle
da se obrate pravnom sistemu za kompenzaciju već su se obraćale uticajnim ljudima
— često sveštenstvu koje je viđeno kao sredstvo za ispravljanje svih vrsta nepravdi
— da bi ih oni zastupali.
Rođena sam 21. juna 1947, godinu dana pre nego što smo napustili Hamedan i
preselili se u Teheran. Moje uspomene iz detinjstva uglavnom se tiču naše kuće u
prestonici u ulici koja se tada zvala Šahova ulica (a koja je kao i mnoge druge u gradu
promenila ime nakon Islamske revolucije). Kuća je bila prilično velika, imala je dva
sprata i mnogo soba i predstavljala je pravo pravcato igralište za mene i moju braću i
sestre. U stilu starih iranskih domova, bila je sagrađena oko unutrašnjeg dvorišta
punog ruža i belih ljiljana. Na sredini dvorišta bilo je jezerce sa srebrnastim
ribicama, a leti su naši kreveti iznošeni napolje da bismo zaspali pod zvezdama, na
vazduhu koji je mirisao na cveće i u tišini koju bi povremeno prekidalo zrikanje
zirkavaca. Moja majka je kuću održavala besprekorno čistom — bilo kakva
prljavština bi je nervirala — i u tome joj je pomagala posluga. Mnogi od očevih
radnika sa imanja u Hamedanu prijavili su se da pređu s nama u Teheran. Majka bi
svakom od posluge dala zadatak: neko bi išao u nabavku, neko bi kuvao, neko bi
čistio, a neko bi služio čaj i obroke gostima.
Činilo se da moja majka iskreno voli mog oca, iako je njihov brak bio dogovoren
i sprečio je da pohađa koledž. Nestrpljivo bi očekivala da njegov dubok rezonantan
glas odjekne u dvorištu na kraju dana. Ali nakon što se udala, postala je veoma brižna.
Ako bismo zakasnili samo nekoliko minuta, zatekli bismo je ispred kuće poluludu od
straha da nismo oteti ili da nas nije pregazio auto.Ta nervoza ogledala se i u njenom
fizičkom zdravlju i često je bivala bolesna, odlazila bi lekarima koji nisu bili u
mogućnosti da je izleče, čak ni da otkriju pravi uzrok njene stalne uznemirenosti. Nije
postojao očigledan razlog tome. Gotovo po svim merilima, ona je bila srećna žena, o
njoj se starao idealno nežan muž, bila je majka poslušnoj zdravoj deci, bila je u
relativno dobroj društvenoj i finansijskoj situaciji.To bi sve bilo dovoljno da većinu
iranskih žena njene generacije učini zadovoljnim. Ali ne mogu da se setim ijednog
dana kad je moja majka istinski srećno izgledala.
Kako sam bivala starija, moja majka je i dalje besprekorno vodila računa o sebi,
i dalje se smešila tiho dok je sedela i vezla u najsenovitijem uglu njene čiste kuće, ali
je nemir ipak buktao u njoj i njeno telo bunilo — razboljevala se od različitih bolesti
koje su se smenjivale. Bila je neprestano bolesna, a pažnja koju je obraćala na svoje
narušeno zdravlje samo je povećavala njenu nervozu. Neko vreme činilo se da je
dobila astmu i tada bi hodala po kući žaleći se na gušenje. Kad sam imala četrnaest
godina, moja starija sestra se udala i vratila u Hamedan i tako sam ja postala
najstarije dete u kući. Loše zdravlje moje majke bilo je kulisa naših života i stalno
sam se bojala da će ona umreti. Ležala bih budna noću, gledala bih u strop kroz tkanje
mreže protiv komaraca i brinula o svom bratu i sestrama. Šta će se dogoditi s njima
ako majka umre? Svake noći, preklinjala sam boga da je ostavi u životu dok moji
mlađi brat i sestra ne odrastu. U svojoj mladoj glavi mislila sam, kad bi ona umrla da
bih morala da napustim školu i preuzmem njene dužnosti u kući.
Jednog dana te godine popela sam se na tavan da bih se u miru pomolila bogu.
„Molim te, molim te, neka moja majka poživi”, molila sam se, ,,da mogu da nastavim
sa školom.” Iznenada, obuzelo me je neko neopisivo osećanje, počelo je u stomaku i
proširilo se do vrhova prstiju. U tom drhtanju osećala sam kao da mi bog odgovara.
Moja tuga je nestala i obuzela me je čudna oduševljenost. Od tog trenutka moja vera u
boga postala je čvrsta. Pre toga izgovarala sam svoje molitve po navici jer su me tako
naučili, kao što su me naučili da se umijem pre spavanja. Ali nakon tog događaja na
tavanu, počela sam da izgovaram molitve s punom verom. Teško je opisati buđenje
duhovnosti, kao što je nemoguće nekom ko se nikada nije zaljubio opisati svu
složenost tog iskustva. Moje otkrovenje na tavanu podseća me na stih iz persijske
pesme: ,,Oh ti, pogođeni / Ljubav ti dolazi, ona se ne uči.”

Ja, pošto sam pošla u srednju školu.

Tokom većeg dela svog detinjstva — kao što je slučaj sa svom decom kojima je
porodica jedini svet koji poznaju — nisam zapazila da je naše domaćinstvo ni po
čemu posebno. Nije mi se činilo neuobičajenim to što se moji roditelji odnose prema
mom bratu jednako kao i prema svojim kćerkama.To mi se činilo u potpunosti
prirodnim i ja sam pretpostavljala da je i u drugim porodicama tako. Ali to sasvim
izvesno nije bio slučaj. U većini iranskih domaćinstava muški potomci uživaju
poseban status, tetoše ih i maze sve tetke i rođake. Oni se često osećaju kao centar oko
koga se porodica okreće. Njihove pobune se često previđaju ili čak hvale, u kuhinji se
sprema isključivo ono što oni vole. Kako deca odrastaju, privilegije dečaka — od
slobodne igre na ulici do nesputanog druženja — se proširuju, dok se privilegije
devojčica sužavaju kako bi se obezbedilo da one ostaju nadžib, časne i lepo
vaspitane. U iranskoj kulturi smatra se da je normalno da očevi vole svoje sinove
više. Sinovi su zalog budućih ambicija porodice, naklonost prema sinu je investicija.
U našoj kući, roditelji su podjednako poklanjali pažnju, ljubav i disciplinu.
Nikada nisam osetila da moj otac više voli Džafara pošto je on bio jedini dečak ili da
je Džafar bio nešto posebno u odnosu na nas. Svi naši odlasci i dolasci morali su da
budu tačni i moralo se znati gde smo sve dok nismo pošli u srednju školu. Bilo mi je
dozvoljeno da idem u bioskop i da idem na zabave sa svojim prijateljima tek nakon
srednje škole, a ta ista pravila važila su i za mog brata.
Povremeno, ovaj ujednačen odnos koji je naš otac imao prema nama nailazio je
na negodovanje kod posluge. Sluge su videle mog brata kao svog budućeg gazdu i
očekivali su da on pokaže svoju nadmoć prema suprotnom polu od svoje rane
mladosti. Naravno, njihovo tradicionalno odrastanje naučilo ih je da dečacima
pripada posebna nezavisnost i sloboda koje ih priprema za autoritet koji će steći kad
porastu. Pošto sam bila pet godina starija od svog brata, obično sam ja pobeđivala u
tučama. Moji roditelji me nikada nisu kažnjavali ili grdili. Naprotiv, oni bi
posredovali nežno kao da pokušavaju da pomire dvoje odraslih ljudi. Posluga se
glasno žalila, zapanjena ovim oglušivanjem o društveni poredak. „Zašto dozvoljavate
devojčici da udari Džafar Kana”, pitali bi mog oca. On bi se samo nasmešio i
odgovorio: „Oni su samo deca, pomiriće se sami.”
Tek kad sam odrasla, shvatila sam kako je rodna jednakost utemeljena u meni još
u kući, primerom. Tek kad sam razmotrila svoje mesto pod suncem iz perspektive
odrasle osobe, shvatila sam kako me je moje kućno vaspitanje poštedelo toga da loše
mislim o sebi i da stalno tražim oslonac u drugima kao žene koje su odrastale u
tradicionalnijim domaćinstvima. Podrška mog oca mojoj nezavisnosti, od igre u
dvorištu do moje kasnije odluke da postanem sudija, utisnula mi je samopouzdanje
koje nikada nisam svesno osetila, ali sam kasnije shvatila da je to moje najvažnije
nasleđe.
Kad pomislim na svoje rane godine, većina mojih sećanja plove između
Hamedana iTeherana i osim moje religiozne epifanije na tavanu, nijedno od njih nije
vezano za neki značajan događaj ili vreme osim tog dana kad je Mosadeh svrgnut —
dana kad je prvi iranski demokratski izabran vođa zbačen s vlasti u državnom udaru
koji su organizovali CIA i njen pion. Iako teško mogu da se setim onoga što je bilo
pre, a sećam se samo nekih nepovezanih fragmenata onoga što se dogodilo posle toga i
iako tada nisam bila svesna koliko je taj dan sudbonosan, sećam se lica odraslih,
glasa moje bake, pa čak i drvenog odsjaja radio-aparata.
Samo četvrt veka kasnije, kad je Islamska revolucija zbacila šaha i kad su
radikali za taoce uzeli osoblje američke ambasade, videla sam koliko su se dugo, kroz
čitavu našu potonju istoriju, osećale posledice državnog udara. Međutim, tih ranih
godina, kad sam još bila dete, posledice Mosadehovog zbacivanja s vlasti prvo sam
osetila kod kuće. Moj otac, dugogodišnji pristalica svrgnutog premijera, oteran je s
posla. Pre udara on je napredovao do mesta zamenika ministra poljoprivrede.
Godinama nakon toga, radio je samo na nižim nameštenjima i nikada više nije bio
postavljen na tako odgovorno mesto. Zbog političkog izbora moga oca i njegovog
razočaranja, naša kuća je postala nepokolebljivo apolitična. On je istovremeno postao
jako vezan za kuću i hodao je hodnicima i tokom dana, a ne samo uveče kao do tada.
Nama, deci, nikada nije objasnio šta se zapravo dogodilo, zašto je odjednom naš otac
kod kuće po čitav dan, zamišljen i tih. Kad se nešto strašno dogodi, prvi instinkt
većine Iranaca je da to sakriju od svoje dece, koja odmah primete da nešto nije u redu
i na svoju uznemirenost moraju da dodaju još i teret neznanja. Od tog vremena,
odlučila sam da budem drugačija i da otvoreno razgovaram sa svojom decom o
nevoljama.
Državni udar je uverio mnoge Irance da je politika prljavi splet intriga koji
podrazumeva dogovore iza leđa i zamaskirane interese u kojima su obični ljudi pioni.
Usled državnog udara razvio se osećaj da nismo gospodari svoje sudbine i
istovremeno nas je terao da mislimo da razvoj događaja određuje njihovo poreklo.
Nakon tog dana, moj otac je odbijao da diskutuje o politici kod kuće kako bi njegova
deca odrasla čista i nezainteresovana za događaje na koje ne mogu da utiču. Uveren da
je jedna uništena karijera sasvim dovoljna za bilo koju porodicu, insistirao je na tome
da pohađamo odlične univerzitete i da služimo zemlju kao tehnokrate. Kao posledica
toga moje odrastanje bilo je jedinstveno na još jedan način — osim te noći 1953.
godine, bila sam potpuno slepa za politiku.
 DRUGO POGLAVLJE
- Otkriće pravde -

GODINA U KOJOJ sam započela studije prava, 1965, bila je presudna za mene.
Intelektualno razvijen Teheranski univerzitet bio je uhvaćen u sve vreliju političku
klimu koja se ticala Irana, promene koje ja — u od politike očišćenoj zoni koju je
nametnuo moj otac — uopšte nisam bila svesna. Kad sam odlučila da upišem prava,
nikada nisam zamišljala da će studenti prava biti toliko opsednuti nacionalnom
politikom. Ta godina bila je i moja prva godina studentskog života, jer u Iranu kad
3
upišete prava to znači da ih od početka studirate, za razliku od Amerike . U kasno
proleće 1965, kad sam birala fakultet koji bih upisala, razmišljala sam o političkim
naukama, povremeno videći sebe na mestu ambasadora. Ali pošto sam bila iskrena
prema sebi, znala sam da ću lakše položiti prijemni na pravima, fakultetu koji je
odgovarao mojim akademskim znanjima. U iranskom pravosudnom sistemu od sudije
se ne zahteva da prvo stekne praktično iskustvo i ja sam počela svoje studije s
namerom da postanem sudija. Moja grupa je bila puna studenata koji su nameravali da
postanu pravni stručnjaci, naučnici ili, kao i ja, sudije. Iako smo provodili sate u
biblioteci udubljujući se u tekstove iz oblasti kriminalnog zakonodavstva,
pokušavajući da razmrsimo savremene slučajeve, većina mojih kolega jednako se
koncentrisala, čak i više, na uzavrelu političku scenu oko njih.
Jednog sunčanog popodneva vikali su da je školarina visoka. Vikali su da je za to
kriva administracija na univerzitetu. U stvari, gomila studenata okupljena na
Teheranskom univerzitetu vikala bi bilo šta za šta ne bi odmah bili uhapšeni. Stojeći
među okupljenim mladim Ijudima koji su protestovali, devojkama u mini suknjama i
uvijenim punđama, mladićima u košuljama s kratkim rukavima i ozbiljnih lica, osetila
sam kako kroz mene prolazi drhtaj energije. Protesti su me privlačili kao magnet. Ono
zbog čega su se studenti bunili nije mi bilo važno. Uglavnom su se bunili zbog cena
školarine, ali čak i da su protestovali protiv visokih cena čaja, verovatno bih se
pojavila. Nešto mi se svidelo u vezi sa sukobom, možda adrenalin, varnica ideje,
sveobuhvatan osećaj delanja i ja sam redovno odlazila na proteste. Na sreću, pošto su
to bile kasne šezdesete i studenti su skoro svakodnevno zbog nečeg protestovali,
nisam morala mnogo da brinem da će protesta nestati.
Demonstracije su izazivale zabrinutost SAVAK-a, šahove tajne policije, koja je
neprestano pročešljavala univerzitet, kao što je pročešljavala ulice većine iranskih
gradova, kao što je pročešljavala grupe iranskih studenata u SAD i Evropi, da bi
izdvojila disidente čije su aktivnosti bile ozbiljnije od običnog pomodnog
posećivanja protesta. Jer koja mlada osoba u Iranu — bila ona religiozna ili
sekularna, s intelektualnim sklonostima ili sklonostima ka provodu, ozbiljna ili samo
radoznala — nije povremeno posetila proteste? Trebalo je energije i napora
ogromnog policijskog aparata kako bi se izdvojili oni koji su se zaista organizovali da
bi podrivali šahov režim od onih koji su samo bili zainteresovani događajima. Kako
bi izbegli da ih SAVAK maltretira, studenti su se pretvarali da protestuju protiv
visokih školarina, iako su zaista želeli da skandiraju: „Prestani da trošiš naše naftne
rezerve na flote američkih borbenih aviona" ili „Vrati se iz Sent Morica i, molimo te,
pobrini se za gradsku sirotinju”.
Tog dana tražila sam pogledom svoje drugarice; moj pogled se kretao preko
razgranatih krošnji i dosadnih, ali održavanih zgrada velikog univerzitetskog
kompleksa, jednog od malo pristojnih univerziteta u zemlji čije su naftne rezerve
mogle priuštiti mnogo više. Kao i većina mojih prijatelja rasutih po gomili toga dana,
uopšte nisam ni pomišljala da su ovi protesti početak jednog novog razdoblja. Nikad
nisam zamišljala da će oni jednog dana promeniti tok naših života, poslati šokantne
vesti celom svetu i proizvesti poslednju veliku revoluciju dvadesetog veka. Oni su
bili pozadina našeg života na univerzitetu, poslepodnevna injekcija adrenalina pre
nego što bismo odšetali do kafića u blizini univerziteta gde smo posle časa pijuckali
kafe-glas, sladoled od vanile potopljen u kafu.
Tog dana, za razliku od mnogih drugih, preskočili smo kafić jer je jedna od mojih
prijateljica imala razdrndani beli pajkan parkiran na ulici. Nas šest se uvuklo u auto i
povezle smo se na sever prema Darbandu, gde su kafići i restorani bili poređani duž
padine Alborca, planine koja uokviruje najseverniji deo grada. Pomislićete da je naš
razgovor bio makar nešto nalik ozbiljnom budući da smo se vraćale sa protesta. Ali
nije.Tračarile smo o drugovima s fakulteta, filmovima, odredištima naše sledeće
ekskurzije, o svemu o čemu mlade studentkinje već pričaju. U univerzitetskom
okruženju iz tog vremena bilo je pomodno zauzeti intelektualnu pozu i vešto ubacivati
šahove mane u razgovor, ali biti istinski uveren u to — takvo pitanje se uopšte nije
postavljalo.
Dok smo milele na sever, saobraćaj se obrušavao na nas iz drugog pravca, svuda
je bila očigledna promena koju je doživljavao Teheran od skromne prestonice
okružene voćnjacima do metropole koja se neprestano širi. Gradilišne skele su bile na
svakom ćošku, kamioni prepuni vreća cementa i drvne građe špartali su gradom kao
mravi, bilbordi sa evropskim filmskim zvezdama nadvijali su se nad trgovima punitn
užurbanih ljudi, a na kioscima su se prodavali časopisi sa čijih stranica su se smešile
američke starlete u bikiniju. Već tada je to bio drugačiji grad od Teherana mog
detinjstva: više udžerica, više restorana, više bioskopskih sala, više mladića iz
provincije u prašnjavoj odeći i blatnjavim cipelama koji odlaze i vraćaju se s raznih
poslova.
Bile smo radoznale da lično proverimo čuvenu eleganciju francuskih restorana u
Darbandu i tri dana smo štedele džeparac očekujući spektakularan ručak. Mesto koje
smo odabrale nadvisivalo je razigranu reku koja je krivudala kroz podnožje Alborca,
stolovi u restoranu bili su poređani tik uz blistave prozore. Veoma uredan konobar
doneo nam je jelovnike, a mi smo odmah ugledale previsoke cene. Nismo sebi mogle
priuštiti ništa drugo osim pića, i da bismo se napravile važne, naručile smo nešto što
smo znale da sigurno nemaju — kabob-kobide, skromni ražnjić sa mlevenim mesom
koji se sigurno nije mogao naći među skupocenim sirevima ili piletinom u vinu kojih
je jelovnik bio pun. Konobar je odmahnuo glavom i mi smo ustale pretvarajući se da
smo veoma razočarane.

Sa koleginicama na fakultetu. Ja sam u sredini.

Tog dana shvatile smo da se moramo odreći blagodeti teheranskog luksuza, grčkih
restorana u kojima su razbijali tanjire ili kafića na terasama gde su skupoceno odeveni
parovi slušali For tops dok su pijuckali votku s tonikom. Mi smo se ograničile na
skromnije restorane u Šemiranu — to ime označava severni Teheran i geografski i
figurativno — gde smo nas tri mogle udružiti novac i poručiti tanjir pun sladoleda.
Družili smo se u mešanim grupama momaka i devojaka, ali prateći uobičajene
norme ponašanja. Uistinu, bilo je to doba mini suknji i na univerzitetu — zapravo po
čitavom gradu — moderne mlade devojke ogoljavale su noge ugledajući se na Tvigi,
koja je tih dana bila glavni modni hit. Ali podražavanje zapadne mode nije bilo ništa
više osim trenda. Studenti Teheranskog univerziteta bili su poreklom iz srednje klase
ili iz radničke klase i nisu videli svoj društveni život kao mesto za eksperimente.
Nismo nosile velove — u stvari, tri devojke koje su nosile veo odskakale su od
većine — ali nismo ni izlazile, u zapadnom smislu reči. Uvek smo se sastajali na kafi
ili smo odlazile na izlete u mešanim grupama i iako su momci i devojke učili zajedno
u biblioteci, na predavanjima su devojke i dalje bile u prednjim redovima, a momci u
zadnjim.

Sa prijateljima sa studija. Ja sam u sredini.

Za konzervativno sveštenstvo univerzitet je bio jazbina puna korupcije, zagađeno

mesto na kom su muškarci i žene zajedno bludničili pod maskom zajedničkog učenja.
Za tradicionalno opredeljena domaćinstva, koja su nadgledali očevi koji su više
voleli da sačuvaju svoje kćeri od škole, zatvorene u kućno dvorište gde su pripremale
začine za večeru, dolazak mini suknje postao je simbol zapadne kulturne invazije,
savršen izgovor da se odbaci svaka mogućnost univerzitetskog obrazovanja.
Kako su su šezdesete polagano završavale, politička atmosfera u zemlji postajala
je sve napetija. Godinu dana pre nego što sam upisala Prava, 1964, šah je u grad
Nadžaf u Iraku prognao malo poznatog, namrgođenog sveštenika ajatolaha Ruholaha
Homeinija zbog njegovih besnih propovedi koje su na inteligentan način napadale
vladu. Međutim, jednom kad je ajatolah otišao, nije bilo ni ideologije niti vođe oko
kojeg bi se okupile snage koje su se suprotstavljale šahu. Na taj način,
suprotstavljanje šahu postalo je lako jer je većina ljudi koji nisu bili u vezi sa
dvorskom elitom bila na neki način ogorčena, a kritički stav pojedinca se nije odmah
povezivao s nekom opozicionom snagom. Biti protiv šaha tih dana nije značilo da ste
za ajatolaha Homeinija. Često kad bih čula odlomke političkih razgovora u hodnicima,
činilo mi se da se studenti okreću sve više i više protiv šaha ne znajući baš tačno
zašto, kao da ih je taj stav pretvarao u intelektualce, kao kad bi čitali Simon de
Bovoar.
Jednog jutra na času francuskog, jedan student četvrte godine ušao je sa
zakašnjenjem na predavanje obučen od glave do pete u crno. Svi smo pretpostavili da
mu je umro neko od rodbine i diskretno smo se raspitivali. „Ja sam u žalosti za
Mosadehom”, objavio je. Pretpostavili smo da je u pitanju naš kolega Hamid
Mosadeh, koji je bio popularan mladi pesnik s kojim smo povremeno pili čaj u
kafeteriji. „Tako mlad! Kako je to užasno! Je li imao rak?”, šaputali smo, nastavljajući
žalostivo o tome kako je nepravedno to što je umro tako mlad. „Mislim na doktora
Mosadeha”, prekinuo nas je u crno odeveni mladić. „A on, on je bio prilično star, ne
brini”, rekli smo i odahnuli. Zapanjeno nas je gledao, okrenuo se na petama i nije nam
se obratio nedelju dana.
Nakon što je vest dospela u novine i pošto sam primetila očevu reakciju kod
kuće, moja bestidnost me je ispunila kajanjem. Bivši premijer Mohamad Mosadeh nije
bio samo posrnuli državnik već jedan od najvećih vođa u našoj istoriji, koji je
predsedavao prvim nagoveštajem demokratije koji se u Iranu desio posle mnogo veka.
Čak i u poslednjim godinama njegovog života, pre nego što je ozbiljno oboleo od raka
i umro u jednoj teheranskoj bolnici, odjeci njegove nasilno prekinute karijere mogli su
se osetiti širom zemlje. Obaranje Mosadeha je za sva vremena ukorenilo
nezadovoljstvo prema Zapadu, posebno prema Americi, koje se samo raspirivalo
tokom vremena. Iako je stari premijer umro prirodnom smrću, slavljen je i žaljen kao
veliki nacionalni heroj mučenik koji je poginuo u bici. Silina tuge mladih Iranaca
takođe je odslikavala njihovo rastuće nezadovoljstvo šahovim režimom, koje je sve
više dobijalo opipljivi oblik.
Utlarta 1970, u svojoj dvadeset i trećoj godini, postala sam sudija. Iranski pravni
sistem ne predviđa donju starosnu granicu za to mesto. Zajedno sa još dvadesetak žena
iz moje generacije, provela sam poslednje dve godine studija na praksi u raznim
kancelarijama Ministarstva pravde. U mnogim slučajevima, u trenutku kad bi okružni
sudija ocenio da smo dovoljno ovladale zakonima, dozvolili bi nam da predsedavamo
sudnicom. Nakon diplomiranja, a pošto sam završila dve godine stažiranja, stekle smo
pravo da postanemo sudije.
Na ceremoniji zakletve, kojoj su prisustvovali ministar pravde, visoke sudije i
profesori sa Pravnog fakulteta, dva najbolja studenta trebalo je da nose ogroman
Kur'an do podijuma. Dok smo posrtali do bine, Kur'an se njihao napred-nazad
neobično se naginjući na jednu stranu. „Spusti ruke niže”, šapnula sam svom kolegi
nosaču, boreći se da održim ravnotežu. „Podigni ti svoje”, uzvratio mi je šapatom.
Konačno, uspeli smo da položimo tešku svetu knjigu na njeno mesto i ja sam održala
govor uzbuđenim kristalnim glasom. Čitala sam zakletvu, a ostali studenti su
ponavljali za mnom i zatim smo zakoračili sa bine ka onom za šta smo verovali da će
biti naš život u službi pravde.

Ja na dan kad sam diplomirala na pravnom fakultetu. Imala sam dvadeset i dve
godine.
 Početak moje karijere ipak mi je omogućio da radim u instituciji nepopularne
vlasti, ali da još ne budem primorana da zauzmem stranu. Većina Iranaca patila je
zbog šahove represivne vladavine, ali ovo nezadovoljstvo se nije prevodilo u
jednoobraznu podelu na narod i režim niti se formiralo nepoverenje prema pojedinim
vladajućim institucijama kao što je pravosuđe. Iako su kukali pri samom pomenu
SAVAKA-a, ljudi su još uvek imali poverenje u pravni sistem i iskreno su verovali da
zakoni štite njihova prava.
Čak sam i ja, koja sam lagano počela da obraćam pažnju na političke glasine oko
sebe, oblačila svoj komplet svakog jutra i odvozila se u Ministarstvo pravde, koje
sam s ponosom predstavljala. šahov režim sudio je svojim političkim protivnicima na
vojnim sudovima i ta nameštena suđenja je održavao van javnog pravosudnog sistema.
Na vojnim sudovima disidenti su morali da se suoče sa nejasnim i uopštenim
optužnicama poput sabotaže, ugrožavanja nacionalne bezbednosti i slično koje svi
represivni sistemi čuvaju za svako delovanje koje doživljavaju kao pretnju. Međutim,
pravni sistem kojem se obraćala većina Iranaca u vezi s bilo čim od razvoda do
prevare delovao je paralelno i zbog toga je, po mišljenju većine, važio za pravedan i
nekorumpiran.
Obično nismo uključivali televizor u Ministarstvu, ali tog dana 1971, kad je šah
prikazao svoj ogroman ego i ograničenu moć rasuđivanja pred zapanjenim narodom,
bilo je nemoguće ne uključiti ga. Šah je među ruševinama Perzopolisa, koji je bio
iranska prestonica još pre naše ere, organizovao spektakularnu proslavu u čast dve i
po hiljade godina Persijskog carstva. Monarsi i predsednici mnogobrojnih država
došli su u Iran da posmatraju tu ekstravagantnu predstavu koja je zamišljena tako da se
pohvali izuzetna veličina Irana kako u savremenom svetu tako i u slavnoj prošlosti.
Trebalo je da Iranci primete kako je njihova zemlja stekla veliki ugled u svetu.
Međutim, najprimećenije od svega bilo je to da je šah potrošio trista miliona dolara
na prenosive šatore od svile sa mermernim kupatilima, na hranu i vino koji su za
dvadeset i pet hiljada ljudi dopremljeni iz Pariza. Prizor koji nisam mogla da
zaboravim bila je Kraljevska garda, obučena u kostime vojnika iz Ahamenidskog
carstva, s puštenim i vešto izuvijanim bradama. Bilo je to kao da je bačena čarolija i
da su vojnici sišli s reljefa drevnih ruševina da bi paradirali pred dvadesetovekovnim
dvorom.
Ajatolah Homeini oštro je osudio događaj iz Nadžafa, pominjući milione
siromašnih Iranaca koji su od sveštenstva zahtevali pomoć pri izgradnji kupatila, u
kojima su oskudevali: „Zločini iranskih kraljeva ocrnili su stranice istorije... Šta se
dogodilo sa svim slatkim obećanjima, sa svim lažnim tvrdnjama... da narod živi u
blagostanju i da je zadovoljan?”
 Dok sam tog dana sedela u hladnoj kancelariji Ministarstva pravde i gledala
televiziju, imala sam redak predosećaj. Šahov Iran, upravo kao i njegova parada u
Perzepolisu, bio je kao čarobno veče koje ne može da se produži. Kao i zabava, bio je
suviše kitnjast, suviše stran našoj stvarnosti, suviše sjajan i prolazan da bi trajao. Na
retoriku koja je stizala iz Nadžafa nisam posebno obraćala pažnju i kao i većina
Iranaca, nisam bila upoznata sa kritikom koju je šahu upućivalo sveštenstvo. Gledajući
sve to iz moje kancelarije, nisam uopšte povezivala mesto na kome ja sedim i ono što
se dešavalo na ekranu. Nisam svesno odavala počast šahu što vlada Iranom u kome ja
mogu da budem sudija, niti sam, dok je revolucija trajala, zamišljala da će ajatolah
Homeini od Irana načiniti zemlju u kojoj će mi biti zabranjeno da budem sudija.
Jako je sekularna vlada vodila zemlju, iako sam bila žena sudija sa odličnim
izgledima u karijeri, patrijarhat je i dalje vladao iranskom kulturom i mnogi moji
udvarači odustajali su od mene. Na sreću, nisam marila za to što je moj posao sudije
dramatično kvario moje izglede za dobar brak. Pravne knjige i ideje su me
interesovale više od udaje ili od unutrašnjeg uređenja kuće; posao me je ispunjavao u
tolikoj meri da nisam osećala da u meni zjapi ogromna praznina koju jedino muž može
da ispuni.
Ipak, nije mi promaklo da su — iako sam iz dobre porodice, prilično lepa i imam
dobar posao — moji udvarači bili malobrojni. Jednom rečju, moj posao ulivao je
strah u srca iranskih muškaraca. U trenutku kad bi pomislili da se ožene mnome,
zamišljali bi sebe u bračnom zagrljaju sudije i mislili su, pretpostavljam, da ne bi s
lakoćom mogli da kažu: „Jer sam ja tako rekao”, da zalupe vrata i da pobegnu na
drugu stranu. Otkrila sam da se to jednako odnosi i na obrazovane, koji bi trebalo da
su moderni Iranci, kao i na one tradicionalnije. Oni su jednostavno više voleli da budu
nadmoćni i važniji od žene kojom će se oženiti. Nezavisna zaposlena žena bi prirodno
bila manje sklona tome da ih obožava i da ih neprestano služi.
To sam otkrivala svaki put iznova i mnogi potencijalni prosci su osećali obavezu
da mi bez oklevanja na to ukažu, kao da je to što sam sudija značilo da sam neko ko
krši dogovore. Jedne večeri na zabavi kod prijateljice, mladić je obigravao oko mene
gotovo čitave večeri dok nije ubedio domaćicu da nas upozna. Bio je toliko sladak u
svojoj upornosti da sam pristala kad mi je domaćica naposletku prišla i kad me je
pitala da li sam voljna da se upoznam sa njim. Bilo je dogovoreno da se sretnemo
nazabavi sledeće nedelje. On je izjavio da je zaljubljen i da bi me ukoliko bih i ja
pokazala interesovanje, on odmah zaprosio. Očigledno nije imao pojma da sam ja
sudija. Sudbonosnog dana na dogovorenoj zabavi otkrio je ko sam pre nego što me
pozdravio i otišao je do domaćice izjavljujući da nije znao da sam sudija i da ne bi
insistirao da me vidi ponovo da je to znao.
 Jednog hladnog sunčanog proletnjeg jutra 1975, mladi elektroinženjer po imenu
Džavad Tavasolian ušao je u moju sudnicu i pretvarao se da ga interesuje moje
mišljenje o nekim nejasnim pravnim pitanjima. Nosio je elegantno bež odelo i braon
košulju, čija je kragna pažljivo bila izbačena napolje i ostao je da malo proćaskamo.
Moja najbliža komšinica, zajednički prijatelj, predložila je da se nas dvoje upoznamo.
Nije mi se odmah svideo, ali sam bila dovoljno zainteresovana da sam pristala da
odemo na večeru. Nakon nekoliko neobaveznih susreta, razgovora uz sladoled i kafu,
zaprosio me je. Pogledala sam ga preko stola. Gledala sam ga dugo, a onda sam mu
rekla da ne mogu odmah da mu odgovorim. „Imam ideju”, predložila sam. „Zašto ne bi
upoznavali narednih šest meseci, a da se zatim ne viđamo mesec dana. Kad se taj
mesec završi, možemo da odlučimo da li smo zaista jedno za drugo.” Složio se 1 to je
upravo ono što smo i uradili.
Moji roditelji su bili otvoreni i verovali su da ja treba dobro da upoznam svog
budućeg bračnog druga pre nego što započnemo zajedničku budućnost. Dozvolili su
nam da se družimo i da dolazimo kad god poželimo. Dva ili tri puta nedeljno, Džavad
i ja bismo se sreli na večeri, probijajući se kroz neverovatno gust saobraćaj u špicu
da bismo stigli do mnogobrojnih evropskih restorana rasutih po celom Teheranu.
Sedeli bismo dugo posle večere, naše bi ruke čvrsto držale vrelu šolju čaja, slušali
bismo pevače koji su tih dana preplavljivali teheranske restorane i razgovarali bismo
o tome šta svako od nas želi u životu, šta bi za nas bila idealna budućnost. Lako smo
se razumeli i osećala sam kao da ga poznajem mnogo duže od ovih nekoliko kratkih
meseci. Jedne noći, na kraju naše redovne večere, konobar je zaobilazio naš sto,
odbijajući da nam donese račun. Džavad se strpljivo naslonio na stolicu, ali moje oči
su se suzile i ja sam uzela tašnu. „Kuda ćeš”, pitao me. „Nismo još platili.” „Evo”,
rekla sam, „kako možeš da nateraš ljude da obrate pažnju na tebe.” Ustala sam i pošla
ka izlazu. On je oklevao, a onda je pošao za mnom. Naravno, konobar nas je sustigao i
uz izvinjenje doneo nam je račun. Proverila sam izraz na Džavadovom licu da bih
videla da li mu je moja hrabrost smetala. Rukom je tražio ključeve u džepu kao da je
ovo izlaženje iz restorana bilo najprirodnija stvar na svetu.
Kad se navršilo naših šest meseci udvaranja, prestali smo da se viđamo mesec
dana kako je bilo dogovoreno. Trideset dana udaljenosti dalo nam je vremena da
razmislimo. Smatrali smo da nas nisu privukli samo navika i bliskost već i dublje
uverenje da će zajednički život uspeti. Džavadova porodica dovezla se u kuću mojih
roditelja u Teheranu i obavljeni su svi tradicionalni obredi i običaji. Organizovali su i
uobičajeni hastegan i zatražili su moju ruku. Moja porodica održala je agd-kanun u
našoj kući i uz prisustvo najbližih prijatelja i porodice skupili smo se ispred sofre-
agda, tradicionalnog svadbenog posluženja. Teheranski okružni tužilac trebalo je da
bude jedan od naših kumova, ali je kasnio. Dok smo sedeli i čekali njegov dolazak,
moja majka je uspela da primeti i prigovori da je Kur'an na svadbenom stolu suviše
mali. U tom trenutku javni tužilac je stigao noseći elegantan velik, Kur'an kao naš
svadbeni poklon. Veoma dobar znak, pomislila sam i položila novi Kur'an na sredinu
stola. Srećno udate i same žene u porodici (razvedenima je pristup prema običajima
bio zabranjen da se njihova zla sreća ne bi prenela na nas) držale su čipkani veo iznad
naših glava i u njegovim naborima bile su u gazu umotane kocke šećera da bi nam
donele sreću u braku. Džavad je imao trideset i tri, a ja dvadeset osam.

Moje venčanje 1975. godine.

Nakon idiličnog medenog meseca u Širazu, vratili smo se u naš novi stan u
Teheranu da bismo započeli svoj zajednički život. Džavad je imao dvospratnu kuću u
Nijavaranu, na severu Teherana. Danas, grozne stambene zgrade boje senfa nadvisuju
ceo severni deo grada iznad Nijavarana i saobraćaj zaglušuje njegove ulice neumorno
kao i u drugim delovima grada. Međutim, tada je to bio veoma retko naseljen kraj, još
u voćnjacima, daleko od centra grada. Odlučili smo da tu kuću damo u najam i kupimo
stan u Amirabadu, u blizini moje porodice.
Kad smo se uselili, nisam shvatila da u prizemlju skromne trospratne zgrade živi
sudija vrhovnog suda. Sudija se, ipak, raspitao o svojim novim susedima i zakucao je
na naša vrata u trenutku kad sam razmišljala kako da razmestim sofe. Bio je
dostojanstven podeblji čovek s velikim brkovima i kao poklon dobrodošlice doneo
nam je knjigu o tome kako izbeći sukobe u braku, koju je sam napisao. Naslonjen na
okvir vrata dao mi je i nekoliko usmenih saveta. „Morate se”, rekao je veoma
ozbiljno, "čuvati toga da vam se u brak ne uvuče zlovolja. Uvek se trudite da rešite
vaše konflikte pre nego što prerastu u svađe, u kojima ćete se istresati jedno na
drugo.” Zahvalila sam mu veoma učtivo. Nekoliko noći nakon toga, kroz otvoren
prozor, čula sam glasnu lomljavu koju je pratio zvuk koji je ličio na krik velike mačke.
Nakon tih početnih zvukova, ljutiti glas koji je bez svake sumnje pripadao sudiji
počeo je da vređa, a njemu je istom merom uzvraćao glas sudijine žene. Čak i pošto
sam zatvorila prozor, njihovo vikanje odjekivalo je u stanu. „Možda bi trebalo da
siđem i da mu pozajmim njegovu knjigu”, pomislila sam zločesto.
Četvrte ili pete noći u našem novom stanu, negde oko pola jedanaest, čuli smo
glasno kucanje na vratima. Džavad ih je otvorio i zatekao nekoliko mojih prijatelja s
fakulteta s cvećem u rukama. Zeleli su da znaju da li ću se ponašati kao stara Širin ili
kao sveže udata žena. U tradicionalnim iranskim brakovima žene često spontano
prekidaju da se druže sa starim prijateljima. Muževi se odnose prema svojim
domovima kao prema sopstvenom posedu u kojem su prekinute sve veze sa
spoljašnjim svetom, a čitav prostor i ukućani podređuju se njihovoj udobnosti.
Zalutali večernji prijatelji ne bi trebalo da prelaze prag. Pošto nisam bila sigurna
kakva će biti Džavadova reakcija, nervozno sam ga pogledala. On se činio istinski
srećnim i ljubazno ih je pozvao da uđu.
Džavad je rođen u konzervativnoj porodici, ali on je tolerantan i fleksibilan
onoliko koliko su drugi odrasli u istoj tradiciji zahtevni i strogi. Pustio me je da
budem ono što jesam od samog početka i ohrabrivao je moj rad jer ga je smatrao
delom mene, a ne hobijem ili zabavom. Posle mog oca, on je bio drugi važan čovek u
mom životu koji se trudio da ojača, a ne da ograniči, moju nezavisnost. Međutim, to ne
znači da nisam morala da ispunjavam svoj deo drevne pogodbe između iranskih
muževa i žena. Napravila sam mesta u svom prenatrpanom rasporedu da bih obavila
kupovinu i napunila korpe voćem i povrćem za našu kuhinju. Čišćenje? To je bila
moja dužnost, naravno, kao i vođenje kućnog budžeta. Zbilja, nije bilo ničega što bi
podrazumevalo podelu kućnih poslova jer su svi poslovi od kuvanja preko spremanja
do sređivanja računa bili moji. Nisam mu to prebacivala. To je prosto tako. Prilično
rano sam shvatila da ne mogu da imam sve. To što je Džavad poštovao moju karijeru
bilo je samo po sebi sjajno, a to što su svi kućni poslovi pali isključivo na mene bio
je kompromis koji sam spremno napravila.
Dok sam posmatrala svoje prijateljice s fakulteta kako se zapošljavaju i nalaze
partnere, moji izbori i kompromisi koji su iz njih sledili činili su mi se ispravnijim.
Većina nas je počela da radi i u tom smislu nisam bila neobična. Iz kruga mojih
najbližih prijateljica samo jedna, koju će nazvati Roja, zamenila je karijeru brakom.
Roja, koja je imala bujnu kestenjastu kosu i prefinjen ukus, privukla je pažnju bogatog
mladog inženjera ubrzo pošto smo diplomirale. Prema njegovom mišljenju, žena bi
trebalo da radi samo ako muž ne zarađuje dovoljno da može oboma da obezbedi
lagodan život. Pošto je on bio imućan, nije video potrebu da Roja radi i nije je
podržao u tome da postane sudija poput nas ostalih. Ona je mislila da će on, ako ona
bude dovoljno uporna, dopustiti da radi, shvatajući da ona želi da joj posao obogati
ličnost, a ne da joj donese novac. Predložila sam joj da se prijavi na državni ispit tako
da, ukoliko on promeni mišljenje, ona bude spremna da odmah počne da radi. Ona je
položila ispit, ali njegovo mišljenje se nije promenilo tako da njena karijera nikada
nije ni započela.
Moje druge dve bliske prijateljice Marjam i Sara udale su se za Ijude koji su se
dobro nosili s njihovim profesionalnim ambicijama. Marjam mi je bila posebno
bliska. Obe smo bile zaokupljene time da postanemo sudije i provodile smo dosta
vremena raspravljajući o pravnim pitanjima. Ona je bila prvi čitač članaka koje sam
počela da pišem za stručne časopise i delila je moje težnje da i u nauci doprinesemo
što je moguće više koliko nam je dozvoljavao naš položaj sudije. Sara je, za razliku
od Marjam i mene, imala naučnički temperament. Tananosti pravnih sistema zanosile
su je na isti način na koji je dinamika pravne prakse zanosila nas dve i u svojoj
opsednutosti knjigama pronašla je sebi temu koja je interesuje — povezivanje
trgovačkih zakona. Kad smo diplomirale, počela je da radi kao istraživač na Pravnom
fakultetu i zaljubila su u mladog profesora. Nastavila je da radi nakon venčanja, i nas
tri, osim domaćice Roje, imale smo mnogo zajedničkih tema kad bi se društvo s
fakulteta okupilo na večeri.
Jednog jutra, u jesen 1977, dok sam sedela za stolom u sudnici, videla sam letak
na svojim fasciklama. Obraćao se šahu upozoravajući ga da prekoračuje svoje ustavne
moći i da kao monarh ne bi smeo da se meša u poslove vlade. Reči su pripadale
svrgnutom i preminulom premijeru Mosadehu. Podigla sam letak i pregledala potpise.
Među potpisnicima bio je i Darijuš Foruhar, advokat. Tada to nisam znala, ali u
godinama koje su usledile vidala sam njegovo ime na mnogim dokumentima, neki od
njih su bili (mnogo) sudbonosniji nego što sam ikad mogla da zamislim. Kancelarije u
Ministarstvu brujale su od priče o Ietku. Nisam bila sigurna šta znači to što je takva
deklaracija našla svoje mesto u hodnicima jednog Ministarstva. Samo se sećam da
sam bila zadivljena hrabrošću potpisnika jer su izazivali vladajućeg monarha
borbenim rečima premijera kojeg je svrgnuo.

Ja, nekoliko godina pošlo sam postala sudija.

Atmosfera na ulicama Teherana se takođe menjala. Pre nego što je ubrzani ritam
događaja nastanio i novinske naslove, ja sam ga mogla primetiti u svom sudijskom
radu. Neko vreme posle rasturanja letaka, šahov režim je probao da oslabi moć suda
osnivajući takozvani posrednički savet, vanpravosudno telo koje bi delovalo izvan
pravosudnog sistema. Neki od pravnika napisali su protestno pismo iznoseći
argumente protiv saveta, zahtevajući da sva suđenja budu izvršena pred redovnim
sudom. Bila je to prva zajednička akcija koju su preduzele sudije i izazvala je oštre
sukobe. Potpisala sam protestno pismo pošto mi se pitanje činilo prilično jasnim —
svakako da se pravda ne sme poveriti nekom ad hoc sakupljenom savetu. Potpisnicima
pisma bilo je prećeno izbacivanjem iz sudova, ali od pretnje nije bilo ništa i mi smo
nastavili da radimo uobičajeno.
Šahov režim imao je mnogo većih briga od uljudnog protestnog pisma nekoliko
sudija. U januaru 1978, predsednik Džimi Karter došao je u posetu Teheranu na dan
dočeka Nove godine i nazvao Iran „ostrvom stabilnosti”. Večernje vesti emitovale su
snimak šaha kako nazdravlja Karteru šampanjcem, prvi put da je u pretežno
mushmanskoj državi narodu prikazan njihov vođa kako pije alkohol i to na nacionalnoj
televiziji. Nedugo zatim novine su objavile članak koji je agresivno napadao ajatolaha
Homeinija. Sledećeg dana pobunile su se verske škole iz svetog grada Koma. Učenici
su marširali širom svetinje i pevali pesrne koje su ajatolaha pozivale da se vrati.
Policija je pucala u gomilu i nekoliko ljudi je ubijeno.
Ne mogu da se setim tačnog trenutka u kom sam se zaustavila i sagledala grube
obrise onoga što se uobličavalo preda mnom. Nije bilo jasnog signala da su svađe išta
više od pregrejane politike, da se potajno razvija revolucija pod zastavom islama.
Mešanje mula u iransku politiku je istorijski fenomen koji je važio i u ranijim
vremenima jednako kao i sedamdesetih. Godine 1906, na primer, mule su svoju
kritičku podršku pružile pokretu koji je doveo do Ustavne revolucije, koja je naterala
vladajuću dinastiju da donese ustav nalik evropskim i ustanovi pravosudne organe. U
toku prethodna dva veka javni život se odvijao oko džamije i oko pijace. Posebno je
džamija pružala mogućnost za javno okupljanje gde su se jadikovanja i žalbe na
trenutnog kralja mogle slobodno iskazati i razmeniti, pod delimičnom zaštitom zidina
svetog zdanja. Naša istorija je obeležena mnogim plodonosnim mešanjem mula u
politiku tako da to običnim Irancima poput mene uopšte nije bilo šokantno niti ih je
posebno iznenađivalo da čuju ajatolaha Homeinija kako iz izgnanstva sipa drvlje i
kamenje na šaha.
Do leta 1978. atmosfera je postala u potpunosti zlokobna. Protesti su se povećali
i više nije bilo moguće sedeti sa strane i posmatrati sukobe koji su se zakuvavali u
zemlji. Početkom avgusta prepun bioskop u gradu Abadanu na jugu zemlje spaljen je
do temelja. Plamen je opkolio četiri stotine ljudi i žive ih spalio. Šah je krivio
religiozne konzervativce, a ajatolah Homeini je ljutito optužio SAVAK, režimsku tajnu
policiju, koja je do tada već ušla u legendu zbog svoje brutalnosti prema protivnicima
vlasti.
Nesrećni požar ubedio je mnoge Irance da šah nije samo američka lutka koja
proćerdava nacionalne interese, već da je zli despot koji je spreman da žrtvuje živote
običnih građana kako bi se održao na vlasti. Samo dve decenije kasnije shvatila sam
zanosnu moć takvog događaja — kako jedan takav ekstremni događaj može da pokrene
stanovništvo koje je do tada bilo neodlučno i da ih ubedi da tajanstveni sukob između
političkih snaga nosi posledice zbog kojih se vredi izvući iz dnevne sobe i
suprotstaviti se. Mesec dana kasnije, na kraju ramazanskog posta, stotine hiljada ljudi
je izašlo na ulice i to je bio prvi veliki marš protiv šaha. Reka Iranaca kojoj se kraj
nije nazirao napunila je široke teheranske bulevare i podigla je svoj glas protiv šaha.
Otkrila sam da me privlače glasovi u opoziciji koji su kao svog vođu slavili
ajatolaha Homeinija. Nisam osećala unutrašnji konflikt u tome da jedna obrazovana
žena od karijere podrži opoziciju koja je ogrtala svoju borbu protiv životnih problema
u religijsku mantiju. Vera je zauzimala centralnu ulogu u našem životu iako na tih, ličan
način. Moja majka provela je sate nad džah-namazom učeći me kako da se molim, a
moj otac me je ohrabrivao da stalno izgovaram molitve. S kim sam, na kraju krajeva,
imala više zajedničkog: sa opozicijom koju su predvodile mule koje gu govorile
jezikom razumljivim običnom Irancu ili s pozlaćenim šahovim dvorom čiji su
zvaničnici na zabavama ludovali sa američkim starletama i napijali se skupim
francuskim šampanjcem? Svakako ne s dvorom, koji su podržavali samo dvorani, neki
visoki vladini zvaničnici i porodice koje su se obogatile na osnovu poslovnih veza s
režimom. Većina u zemlji se mnogo više identifikovala sa opozicijom koja je u svojim
redovima imala i svetovne nacionaliste, socijaliste i marksiste. Među svim tim
opozicionim grupama mule su bile najglasnije. Bilo je to sveštenstvo, čija se mreža
džamije protezala po čitavoj zemlji, s centrima moći u kojima je moglo da podigne
svoj glas i da se organizuje. Nije mi se činilo da se vredi uzbuđivati zbog toga što
mule preuzimaju vođstvo.
Kako su dani prolazili, uzbuđenje je ulazilo u sve oko mene i svi smo tražili
način da se uključimo. Jednog jutra, ajatolah Homeini izdao je proglas u kome je
naređivao ljudima da isteraju ministre iz njihovih kancelarija u ministarstvima.
Nekoliko sudija i službenika iz suda okupilo se u hodniku i ja sam im se pridružila.
Skupili smo se i, ohrabrivši se međusobno, upali smo u kancelariju ministra pravde.
Ministar nije bio na poslu, a jedan od iskusnijih sudija sedeo je za jednim od stolova.
Pogledao nas je začuđeno, a njegov pogled se zaustavio na meni. ,,Ti! Od svih ljudi,
zašto si ti ovde”, upitao me zapanjen, ali strog. „Zar ne znaš da podržavaš ljude koji
će ti oduzeti posao ako dođu na vlast?” „Pre bih bila slobodan Iranac nego potobljen
pravnik”, odvratila sam hrabro, uverena do srži da sam u pravu. Godinama kasnije,
kad god bismo se sreli, podsetio bi me na tu sudbonosnu primedbu.
Nakon tog jutra, vatrene debate koje su se odigravale u Ministarstvu obično bi
započele u mojoj kancelariji i, pošto sam bila žena sudija, moje prorevolucionarne
simpatije bile su posebno poželjne. jednog dana svi smo potpisali poetično pismo
predsedniku Francuske, nakon što je ajatolah prešao u Pariz u egzil i odande, umesto
iz Nadžafa, ponavljao svoj slogan: „Šah mora da ode!” Drugog popodneva rešili smo
da skinemo šahovu sliku u Ministarstvu. Šah još nije pobegao i još nije bilo sigurno
da li će zaista pobeći. Nekoliko nas skupilo se i prišlo fotografiji — šahov kraljevski
isprazan izraz lica posmatrao nas je sa zida — dok je jedan broj kolega stajao između
nas i portreta, moleći nas da ga ostavimo na mestu. Onda su sledećom prilikom
zaposleni u Ministarstvu štrajkovali i doveli do prekida rada suda. Čak i za vreme
štrajka, bila sam toliko opsednuta revolucionarnom atmosferom da sam nastavila da
odlazim na posao samo da bih bila tamo i pružila podršku.
Revolucija koja se razvijala hipnotisala me je, ali najinteresantniji od svega bili
su preokreti, kada bi se preko noći menjala savezništva. Tih dana, svuda je bio
prisutan osnovni oportunizam koji leži u svima nama, spremnost da se napusti i
prihvati ideologija kao da je u pitanju kaput. Sudije i osoblje Ministarstva,
ozloglašeni zbog svoje saradnjc sa šahovim režimom, a posebno sa SAVAK-om,
pažljivo su pratili raspoloženje javnosti i kad je postalo jasno da se revolucija ne
može zaustaviti — kad su marševi narasli do dva miliona ljudi i trajali satima — oni
su se pridružili redovima revolucionara.
Šesnaestog januara 1979, veoma hladnog zimskog dana, šah je pobegao iz Irana,
noseći sa sobom malu kutiju iranske zemlje. Kad je pobegao, okončao je dva
milenijuma vladavine persijskih kraljeva. Ljudi su izašli na ulice, slavili su. Brzo sam
se obukla i odvezla se do kuće svojih roditelja da pokupim majku i sestru. Vezale smo
dve maramice za brisače, one su se pokretale tamo amo kao da ih drže ruke plešućeg
robota dok smo vozile da se pridružimo gomili, nošene istom euforijom. Osećale smo
da smo povratile dostojanstvo za koje, sve do skora, nmogi od nas nisu ni shvatili da
je izgubljeno.
Prvog februara 1979, strogo lice ajatolaha Homeinija sa gustim obrvama izašlo
je aviona Er Fransa i imam je lagano zakoračio na pistu aerodroma Mehrabad i time
okončao svoje izgnanstvo samo šesnaest dana nakon što je šah započeo svoje. Čitava
moja porodica zajedno s nekoliko prijatelja sedela je načičkana ispred televizora u
našoj dnevnoj sobi gledajući prenos koji se činio još veličanstvenijim jer je bio jedan
od prvih koji smo gledali u boji. Čelo-kabob, goveđe ćufte sa rižom, koje smo
naručili za ručak, ohladile su se jer smo i mi pratili kako reporter ulazi u imamov
avion. „Kako se osećate danas pošto ste se vratili u Iran posle dugog izgnanstva”,
pitali su ga. Nagnuli smo se da bismo bolje čuli: „Nemam poseban osećaj”, odgovorio
je bezizražajno.
„Kakvo smešno pitanje”, uzviknuo je jedan prijatelj. ,,On je vođa revoiucije, a ne
filmska zvezda na crvenom tepihu.” „Ali kako neko može da provede četrnaest godina
u izgnanstvu”, prekinula ga je njegova žena, ,,da se vrati pod ovako neverovatnim
okolnostima i da kaže: ’Nemam poseban osećaj’” Kamera se povukla da pokaže ulice
prenatrpane milionima oduševljenih Iranaca koji su trubili presrećni zbog povratka
sedamdesetosmogodišnjeg ajatolaha. Odjednom, prenos se prekinuo i naši ekrani su
pocrneli. Moj otac je podigao ruke, očajan: ,,To je državni udar!” Na sekundu svi smo
sedeli prestravljeni, zamišljali smo da je ajatolah ubijen, zamišljali smo da će
ulicama poteći krv.
Vojska je još uvek bila lojalna šahu i prethodnog dana Kraljevska garda je izvela
tenkove i kamione pune vojnika na ulice Teherana kako bi pokazala da oni neće
predati poluge moći tako brzo. Kolona tenkova duga oko dva kilometra milela je
gradom rušeći barikade i pucajući na demonstrante koji bi joj blokirali put.
Pozvali smo svakog prijatelja revolucionara kojeg smo se mogli setiti, ali njihovi
telefoni su samo zvonili — niko nije odgovarao. Sedeli smo tako drhteći od brige dok
se jedan rođak nije odvezao u grad i vratio sa izveštajem da svi još slave. Ajatolah
Homeini tog dana nije govorio o Islamskoj Republici, niti je rekao šta će se sledeće
dogoditi. Ali se pomolio bogu da odseče ruke neprijateljima Irana.
Tokom mesec dana zemlja je bila u haosu. U većini gradova, privremena vojna
uprava stupila je na snagu i ajatolah je naredio Ijudima da se do mraka povuku u svoje
domove. Dao je naredbu narodu da se penje na krovove kuća u što većem broju u
devet uveče i da viče: Alaho akbar, bog je najveći. Bio je to najpametniji način da se
sačuva energija marševa, da se bukvalno pojačaju bes i nezadovoljstvo, a da se pri
tom ljudi ne šalju na ulice da budu ubijeni. Mnogo više nego ijedna druga, ova taktika
je otkrila kako je ajatolah bio u stanju da igra na kartu religioznih osećanja masa u
svojoj kampanji protiv šaha.
Svake večeri moj suprug i ja peli smo se stepenicama na krov i kao po dužnosti
vikali Alaho akhar čitavih pola sata dok ne bismo promukli. Sećam se da sam na
drugim gradskim krovovima unedogled videla ljude kako stoje okrećući svoje glave
prema noćnom nebu tako da bi njihovi glasovi mogli da se vinu prema nebu. Predivan,
himnični prizvuk ovih uzdignutih glasova visio je nad umrtvljenim gradom, tako je bio
duhovno očaravajući da su čak i moji hladni, cinični prijatelji bili dirnuti.
Jednog jutra tokom meseca Alaho akbara, moja majka i ja naletele smo na suseda
u banci. Moja majka, obično šarmantna i u društvu potpuno pribrana, počela je da
objašnjava na čudan, prisilan način da, pošto su ona i moj otac već stari, ne mogu da
se penju strmim stepenicama na krov. „Umesto toga”, rekla je, ,,mi vičemo Alaho
akbar kroz prozor naše spavaće sobe.” Osetila sam da se postidela pred susedima, jer
mje u stanju da se penje na krov i pridoda svoj glas glasovima iz susedstva.
„Mamice”, prekinula sam je, ,,sve je u redu, ja vičem i za tebe.”
Tih dana, ako bi kuća ostala u mraku, a krov prazan, svako bi se pitao zašto.
Danas, kad vlada naredi Ijudima da izađu na krovove dvadeset prvog Bamana, u znak
sećanja na te noći, samo se iz nekoliko kuća prigušeno čuje Alaho akbar. I niko se ne
pita zašto je to tako.
Vojska, koja je čuvala svoju poziciju, uvela je policijski čas od četiri po podne.
Jedanaestog februara ajatolah Homeini naložio je ljudima da prekrše policijski čas i
da izađu na ulice. Izašla sam na ulicu tog dana, pucnji iz vatrenog oružja odjekivali su
ulicama, posmatrala sam ljude kako napadaju policijsku stanicu. Mnogi vojnici i
policajci su se prosto utapali u gomilu, pridružujući se ljudima koji su ih grlili
poludeli od emocija, deleći svoje oružje i municiju zainteresovanima. Samo
nekolicina vojnika i oficira je uzvraćalo paljbu i pucnji koje smo čuli bili su njihov
poslednji pokušaj otpora. Sledećeg dana, dvadeset drugog Bamana, prema iranskom
kalendaru, vojna komanda je izdala saopštenje kojim je objavila da oružane snage
neće zauzimati ničiju stranu i da će ostati u svojim bazama. To je značilo da se vojska
predala i te večeri premijer je pobegao iz svoje kancelarije, a zatim i iz zemlje.
Državna televizija i radio prekinuli su emitovanje programa, a onda se iz njih začuo
promukao drhtav glas koji je objavio da je državne medije preuzeo narod.
Od tog dana, dvadeset drugi Baman slavi se kao Dan pobede revolucije. Na
persijskom ne kažemo da se revolucija rodila, da se dogodila ili da je došla i prošla.
Kod nas se zahteva uzvišen glagol i stoga mi kažemo da je revolucija pobedila. Tog
dana preplavio me je osećaj ponosa koji me danas tera na smeh kada ga se setim.
Osetila sam da sam i ja pobedila zajedno sa pobedonosnom revolucijom. Trebalo mi
je samo mesec dana da shvatim da sam, u stvari, voljno i oduševljeno učestvovala u
sopstvenom poniženju. Bila sam žena, a pobeda ove revolucije zahtevala je moj
poraz.
 TREĆE POGLAVLJE
- Gorak ukus revolucije -

„Poziv” DA STAVIM veo bilo je prvo upozorenje da će ova revolucija možda

pojesti svoje sestre, kako su se međusobno oslovljavale žene koje su se borile za
zbacivanje šaha. Zamislite sledeću scenu, samo nekoliko dana pošto je revolucija
pobedila. Muškarac po imenu Fatolah Bani-Sadr postavljen je za privremenog
namesnika u Ministarstvu pravde. Još uvek rumeni od ponosa, nekoliko nas izabralo je
svetlo vetrovito popodne da side do njegove kancelarije i da mu čestita. Napunili smo
sobu i srdačne čestitke su razmenjene. A potom su se Bani-Sadrove oči zaustavile na
meni. Očekivala sam da će mi zahvaliti ili reći koliko mu je značilo to što je jedna
požrtvovana žena sudija poput mene podržavala revoluciju.
Umesto toga rekao je: „Zar ne mislite da bi iz poštovanja prema našem voljenom
imamu Homeiniju, koji je Iranu darovao svoj povratak, bilo bolje da pokrijete kosu?”
Bila sam uzdrmana. Evo nas, u Ministarstvu pravde, nakon što je veliki narodni bunt
zamenio drevnu monarhiju modernom republikom i novi namesnik pravde govori o
kosi. Kosi!
„Nikad nisam nosila veo u svom životu”, rekla sam, ,,i bilo bi dvolično s moje
strane da počnem to da radim sada.”
„Onda nemojte biti dvolični, nosite ga s verom”, rekao je, kao da je time rešio
moj problem.
„Vidite, nemojte biti površni”, odgovorila sam. ,,Ne možete me naterati da nosim
veo i ako ne verujem u to, neću ga nositi.”
„Zar ne vidite kako se situacija razvija”, upitao me je podižući glas.
„Vidim, ali ne želim da se pretvaram da sam nešto što nisam”, rekla sam, A onda
sam napustila sobu.
Nisam želela da čujem, čak ni da pomislim na ono što nam budućnost nosi. Bila
sam obuzeta mnogo ličnijim brigama. Tog proleća, nakon što sam prethodne godine
pobacila i drugi put, Džavad i ja smo planirali put u Njujork da bismo posetili
specijalistu za oplodnju. Na pregled se dugo čekalo i mi smo zakazali unapred, mnogo
pre opšteg sloma u društvenom poretku, i sada je putovanje bilo gotovo nemoguće.
Dekretom mamnu olhoruj svima je bilo zabranjeno da napuštaju zemlju. Obratila sam
se Abasu Amir-Entezamu, zameniku premijera, s posebnom molbom koju je potpisao
državni javni tužilac. Amir-Entezam — kojeg su ubrzo posle toga uhapsili i još uvek
je, do dana današnjeg, u zatvoru — dozvolio nam je da otputujemo i u aprilu smo
otputovali za Sjedinjene Države. Teheranski aerodrom Mehrabad, obično prepun
putnika na letovima za Evropu, činio se kao mešavina grada duhova i vojne baze.
Naše torbe pretražene su do detalja da slučajno ne bi bile pune antikviteta ili državnog
novca i mi smo se ukrcali u boing zajedno sa preostalih petnaest putnika na letu. Dok
smo se smeštali, pogledala sam preko praznih sedišta kroz prozor prema Teheranu,
koji je promicao ispod nas i upitala sam se u kakav će nas Iran dočekati kad se
vratimo.
Specijalisti u Njujorku bili su puni saosećanja. Možda su bili iskreniji u vezi sa
onim što napredna medicina tog vremena može da učini za ženu u tridesetim koja
pokušava da zatrudni. Jedan od članova tima za oplodnju sa klinike na Long Ajlendu
bio je iranski ginekolog i on mi je sve objasnio, na klasičan persijski način,
upotrebivši metaforu o pupoljcima: ,,Na jabukovom drvetu može biti hiljade
pupoljaka, ali ne pretvore se svi u jabuke. Možemo li objasniti zašto, uz isto zalivanje
i istu klimu, neki od pupoljaka otpadnu, a neki se pretvore u voće? Svakako da ne
možemo.” Objasnio je da doktori prosto ne mogu da odrede uzroke nekih pobačaja i
da moram da se borim protiv depresije i da pokušavam dalje.
Samo dan nakon što se vratili u Teheran, otišla sam na posao. Bili smo odsutni
manje od mesec dana, ali to je već bio drugi grad. Ulice koje su sekle Teheran uzduž i
popreko, bulevari koji su nosili imena Ajzenhauera, Ruzvelta, kraljice Elizabete ili
Paunov presto, preimenovane su po šiitskim imamima, po sveštenicima mučenicima i
herojima antiimperijalističke borbe iz Trećeg sveta. Za vreme našeg kratkog
odsustvovanja ljudi su bukvalno svoju podršku revoluciji počeli da nose na svojoj
odeći. Dok je moj taksi mileo pored zgrada vlade u centru Teherana, primetila sam da
je uobičajena kolona parkiranih luksuznih automobila uz trotoar nestala, a dugačka
kolona motocikala je bila parkirana na njihovom mestu. Kad sam stigla u
Ministarstvo, išla sam od hodnika do hodnika, vireći s nevericom u različite
kancelarije. Muškarci nisu više nosili odela i kravate već obične pantalone i majice
bez kragne, od kojih su neke bile skoro rite, a neke čak i isflekane. Čak je i moj nos
primetio miris promene. Blagi miris kolonjske vode ili parfema koji se mogao osetiti
na hodniku, posebno ujutru, nestao je. Naišla sam na jednu koleginicu u hodniku i
šapatom joj saopštila kako sam šokirana promenom koja se dogodila gotovo preko
noći, kao da su zaposleni u Ministarstvu bili na kostimiranoj probi komada o gradskoj
sirotinji.
Očigledno je u jednom trenutka za vreme mog kratkog odsustva narodni bunt
prestao da posvećuje potrebnu pažnju zaista važnim stvarima, kao što su stavljanje
kravate van zakona na vladinom posedu. Radikalne mule već su dugo vremena
nazivali fokolima tehnokrate koji su pratili modu sa Zapada, od francuske reči faux-
col, leptir mašna i sada je kravata bila viđena kao simbol zapadnih zala, miris
kolonjske vode je nagoveštavao kontrarevolucionarne delatnosti, a vožnja u kolima
koja pripadaju Ministarstvu bila je dokaz klasnih privilegija. U novoj atmosferi svi su
želeli da izgledaju siromašno i nošenje prljave odeće postalo je znak političke
ispravnosti, znak simpatije prema obespravljenima.
„Kakve su ovo stolice”, čuveni je uzvik žalbe ajatolaha Taleganija, jednog od
poznatih revolucionarnih sveštenika, kad je stigao u zgradu senata da napiše ustav i
tamo zatekao sobu punu elegantnih stolica postavljenih brokatom. „One su već bile
ovde”, rekli su njegovi pomoćnici sebi u odbranu, „nismo ih mi kupili ili nešto
slično.” Danima, ajatolah i njegovi pomoćnici olovkama su ispisivali ustav sedeći
prekrštenih nogu na podu, dok konačno nisu odustali i posadili se na bogataške stolice.
Bilo je zaista neke pozorišne atmosfere u tim vremenima, ali ja sam brinula zbog
glasina koje su kružile oko pravosuda, glasina tako neverovatnih da bih svaki put kad
bih ih čula iznova, morala da dišem kao da se davim i time potisnem svoj očaj. Reči
koje su kružile hodnicima bile su da islam brani ženama da budu sudije. Pokušala sam
da se smejem na to. Smatrala sam mnoge od vođa revolucije svojim prijateljima i
smatrala sam da su moje veze dovoljno jake. Hoću da spomenem, samo da bih
naglasila šta bi moje smenjivanje moglo da znači, da sam bila najistaknutija žena
sudija u teheranskom sudu. Članci koje sam objavila obezbedili su mi izvesnu slavu, a
i pored toga, pozajmila sam svoj kredibilitet kao podršku — podršku vrhunske žene
sudije — revoluciji. „Svakako”, mislila sam u sebi, „neće doći po mene. Ako dođu po
mene, to znači da žene više nemaju mesta u pravnom sistemu, a možda i u vladi
uopšte.”
Držala sam se dobro narednih nekoliko meseci, u toku kojih sam ostala u drugom
stanju. Jednog dana, privremeni ministar pravde Bani-Sadr, onaj koji me je ukorio što
ne nosim veo, pozvao me je u svoju kancelariju i suptilno mi predložio da će me
prebaciti u istražnu kancelariju Ministarstva. To je bio posao koji mnogi žele, ali ja
sam brinula da bi moje odstupanje nosilo posledice i da bi ljudi pretpostavili da se
sudijska služba zatvara za žene. Odbila sam. Bani-Sadr me je upozorio da se može
ofbrmiti disciplinska komisija i da me mogu unazaditi u sudijskog pomoćnika. ,,Ne
odstupam dobrovoljno”, rekla sam.
„Grupa koja sebe naziva Sledbenici puta imama Homeinija zauzela je američku
ambasadu i drži njeno osoblje kao taoce”, glasila je Kitna objava na radiju jedne
večeri početkom novembra 1979. dok sam ja stajala nad sudoperom, u petom mesecu
trudnoće i prala sveže začine za večeru. Ime grupe mi se činilo začuđujuće
besmislenim. U to vreme, svi su sledili put imama Homeinija, a čak i ako to nije bio
slučaj, nisu se usuđivali to da kažu. Odložila sam korijander i odmah pomislila na
Bečku konvenciju o konzularnim odnosima. Kakvi obezglavljeni radikali moraju biti
ovi mladići, rekla sam sebi. Kako, za ime sveta, možeš da uzmeš diplomatu za taoca?
Pomislila sam da će Amerika sigurno biti razjarena zbog ovog nasilnog preuzimanja i
da će požuriti da napadne Iran, koji nije mogao da se brani zbog postrevolucionarnog
haosa koji je vladao. Očekivala sam da ća ajatolah Homeini, ako ne iz nekog drugog
razloga, ono makar da bi odbio američki napad, narediti ovim klincima (a oni zaista
behu klinci; kad biste videli njihova lica na večernjim vestima, odmah biste videli da
imaju samo dvadesetak godina) da oslobode taoce. Prošlo je nekoliko dana. Ne samo
da on nije naredio njihovo oslobađanje, već je slavio hrabrost otmičara. Ni Amerika
nije napala. Rekli su samo da će zamrznuti iranska sredstva u Sjedinjenim Državama,
što me je veoma iznenadilo jer je ispalo da Amerika vidi novac kao taktičku simetriju:
vi za taoce uzimate naše diplomate, mi uzimamo vaš novac kao taoca.
Kad se setim tih vremena, zapanjuje me sopstvena naivnost. Moralna strana je
delovala zaslepljujuće jasno. Uzimanje taoca znači kršenje međunarodnog prava. To
je nezakonito i stoga pogrešno i treba da se osudi. Zašto se to događalo? Količina
moje zaslepljenosti podseća me na Amira Abasa Hovejdu, premijera koji je četrnaest
godina služio pod šahom, i koga je naposletku poslednje godine svoje vladavine pre
revolucije varljivi monah bacio u tamnicu kao zakasnelu ljudsku žrtvu koja je trebalo
da ublaži rastuće nezadovoljstvo u narodu. Na dan revolucije, čuvari u zatvoru u kom
se Hovejda nalazio pobegli su sa svojih radnih mesta i predložili mu da i on pobegne.
Uveren u svoju nevinost, Hovejda nije smatrao opravdanim da beži kao običan
kriminalac. Ostao je zamišljajući da će dobiti pošteno suđenje na kome će se utvrditi
njegova nevinost. Kao i meni, sigurno su mu bili poznati detalji velikih revolucija,
opisi Francuske i Oktobarske revolucije u kojima se opisuje padanje glava u slavu
pobune. Međutim, kao i moje, i njegovo poimanje sveta nije moglo da zamisli nered i
bes koji su svojstveni nasilnom zbacivanju utvrđenog poretka. Možda smo bili suviše
oduševljeni prizorom našeg Teherana koji nam se predaje da bismo shvatili da će
pravila i pravda biti izgubljeni u haosu, kao što je to slučaj u svim revolucijama. Šta li
je on mislio? Šta li sam ja mislila? Da li je zaista verovao da će se oni zaustaviti u
svom ludilu, da će otkazati svoje marševe sa milionskim učešćem i samo za njega
održati pravedno suđenje u klimatizovanoj sudnici sa stenografom? Da li sam zaista
mislila da će naoružani dvadesetogodišnjaci, pijani od moći u američkoj ambasadi
prelistati Bečku konvenciju i promeniti mišljenje? Nijedno od nas dvoje nije zaista
razumelo revoluciju. Kakve smo budale bili.
Jednom kad je ajatolah Homeini pozdravio osvajanje, nazivajući ga „drugom
revolucijom”, niko se nije usuđivao da mu javno protivreči. Mnogi Iranci su se
duboko u sebi protivili uzimanju talaca, ali nisu o tome govorili izvan svojih domova,
plašeći se da ih ne optuže da su američki agenti i da ih ne pošalju u zatvor. Oni koji su
podržavali osvajanje ambasade nisu nimalo marili za reputaciju Irana u svetu.
Ajatolah je rekao: „Amerika ne može ništa da učini”, i ovaj slogan je ispisivan po
celom Teheranu. Zavodljivi ponos održavao je ljude u stanju transa. Mislili su da su
porazili Ameriku time što su američku ambasadu uspešno uzeli kao taoca.
Sa priličnom sigurnošću mogu reći da je broj Iranaca koji su bili nervozni zbog
mogućih posledica kršenja Bečke konvencije i krize sa taocima bio zanemarljiv.
Većina Iranaca, omađijana ajatolahovom neuporedivom harizmom, smatrala je
studente herojima.
Osvajanje ambasade uskoro je postalo centralna drama revolucije. Studenti su
obznanili da su nabasali na poverljive obaveštajne podatke i počeli su da objavljuju
saopštenja koja su imenovala Irance koji su navodno špijunirali za američku vladu.
Svakom novom izjavom, ovi otmičari studenti zapravo su potpisivali smrtne presude
navodnim kolaboracionistima. Ljudi su se skupljali ispred ambasade grozničavo
uzbuđeni, punili su prometne raskrsnice oko elitnog kvarta i uzvikivali: „Smrt
Americi!" Nezreli otmičari patrolirali su kompleksom ambasade koji je bio veličine
manjeg univerzitetskog kampa i imao je teniske terene, vrt i ogroman amfiteatar — bio
je to posed čija je veličina odražavala bliske odnose između vlade Sjedinjenih
Američkih Država i šahovog Irana.
Jednog popodneva prijateljica me je pozvala da me pita da li bih želela da odem
do ambasade. „Hoće li nas pustiti unutra”, pitala sam. ,,Ne, ali ima mnogo ljudi”,
rekla je. „Mislim da bi bilo zabavno da se malo prošetamo.” Već tada su duž ulica oko
ambasade postavili štandove sa hranom koji su nudili kuvanu repicu, pečeni kukuruz,
hladne sokove i sve vrste iranskih grickalica, kao da se radi o izletištu. Roditelji su
dovodili decu u kolicima, mlađarija je lizala sladoled u kornetima, a najodaniji
kupovali su portrete ajatolaha uz čašu svežeg soka od dinje. Ono što je u početku bilo
samo jedna vrsta protesta pretvorilo se u međunarodni skandal, a i jedno i drugo
pretvorilo se u ulični vašar. „Izvini”, rekla sam prijateljici, „nisam zainteresovana za
posmatranje ogoljene ludosti.” Iz noći u noć, televizija je prenosila izjave tih mladih
ljudi i snimke iz stalno prisutne publike. Opsada je trajala mnogo duže neko što je iko
od nas mogao da pretpostavi, sve ukupno 444 dana. Sećam se kako je pola sveta slalo
svoje izaslanike ajatolahu Homeniju moleći ga da oslobodi taoce. Čak je i papa
poslao nekog. ,,U ime pape, u ime čovečnosti”, izaslanik je preklinjao, „molim vas,
pustite ih.” „Gde je bio papa”, odgovorio je ajatolah hladno, ,,kad su naše mladiće
mučili u šahovim zatvorima?”
Mnogi od budućih političara Islamske Republike iznikli su iz grupe koja je čitavu
ambasadu pretvorila u taoca, a koja je sebe nazivala Sledbenici puta imama
Homeinija. Od poznatih predstavnika tvrdog krila do vodećih reformista, otmičari su
redom popunjavali visoke funkcije u vladi, iako je njihov ugled heroja u očima
Iranaca opadao s vremenom, a posebno po završetku rata sa Irakom. Ljudi su počeli
da osećaju koliko je štete osvajanje ambasade nanelo Iranu i njegovom mestu u svetu.
Pad Sovjetskog Saveza doveo je do unipolarnog sveta, a neprijateljstvo s jedinom
svetskom supersilom donelo je ozbiljne poteškoće. Usled dugotrajnih ekonomskih
sankcija koje su uspostavile Sjedinjene Američke Države, Iran se nije mogao osloniti
na američke firme koje bi održavale njegovu naftnu infrastrukturu, koju su one i
izgradile. Nije mogao više da kupuje boingove letelice ili da servisira flotu boinga
koju je već posedovao, naposletku, čak je i evropski Erbas — pošto ga pokreće motor
proizveden u Americi — postao nedostupan. Iranska flota civilnih aviona osipala se
svake godine i vlada je počela da kupuje „tupoljeve” ruske proizvodnje koji su padali
s neba zabrinjavajuće često. Čak i danas, ako letite iz Irana za Evropu iranskim
prevoznikom, možete se naći u prastarom boingu 747 iz sedamdesetih, usamljeni
ostatak iz vremena kad je iranski ambasador u Vašingtonu pravio najčuvenije žurke u
američkoj prestonici, a američki ambasador u Teheranu priređivao prepodneva s
koktelima.
Uzimanje talaca ispreplitalo je sudbine Sjedinjenih Država i Irana u decenijama
koje su sledile, iako je to bio možda poslednji put da su se dve države našle licem u
lice. Revolucionarni Iran nastavio je da napada američke ciljeve u haosu Bejruta u
ranim osamdesetim, šaljući svoje radikale i Revolucionarnu gardu u Liban, malu
mediteransku državu koju je potresao građanski rat, da bi tamo pokrenuli šiitsku
militantnu grupu Hezbolah. U proleće 1983. bombaš samoubica odvezao je kamionet
pun eksploziva u američku ambasadu u Bejrutu ubivši pri tom šezdeset troje Ijudi. U
jesen iste godine, još jedan bombaš samoubica napao je američku bazu u Bejrutu
ubivši dvesta četrdeset jednog marinca. Pošto su uspešno uveli samoubilački auto-
bombu kao oružje u gradskom ratovanju, islamski ekstremisti koje je navodno
podržavao Iran počeli su sa kidnapovanjem Amerikanaca, uključujući i okružnog šefa
CIA. Otmičari su povezivani sa iranskom Revolucionarnom gardom, a diplomate koje
su pokušavale da povrate otete dolazile su u Teheran da pregovaraju.
Naizgled, vladalo je neprijateljstvo između Sjedinjenih Država i Irana, pri čemu
je Iran napadao svog novog protivnika na udaljenom ratištu sredozemne prestonice.
Ali čak i iz iranskih izvora bliskih događajima oko otmice kuljale su glasine o tajnim
kontaktima među navodnim neprijateljima. Visoki zvaničnici administracije
predsednika Džimija Kartera, čiji je mandat isticao, tvrdili su da su se otmičari složili
da putem privatnih kanala odlože oslobađanje taoca do inauguracije predsednika
Regana. Uistinu, samo nekoliko sati nakon što se zakleo, Regan je obavestio narod da
je osvajanje završeno.
 Afera iz sredine osamdesetih poznata pod nazivom Kontrairan samo je pojačala
ove sumnje kad je procurelo da su Sjedinjene Države prodavale rakete Iranu u zamenu
za oslobađanje talaca. Skandal je pogodio Reganovu administraciju, ali je naterao
Irance da stalno preispituju vatreni antiamerički stav svoje vlade, posebno kad su
isplivali detalji tajne misije u Iranu: godine 1986. predsednik Regan otpremio je
savetnika za nacionalnu bezbednost Roberta Makfarlejna u Teheran. On je tada doneo
danas već ozloglašeni čokoladni kolač u obliku ključa i Bibliju sa predsednikovim
potpisom. Torta u obliku ključa i dalje živi kao politička legenda u Iranu, zamrznuti
simbol privatne saradnje iza javnog sukoba dve države.
Četiristo četrdeset četiri dana duga opsada nije bila pešadijski sukob između dve
zemlje. Glavni tok političke misli u Vašingtonu doživljavao je nove odnose sa Iranom
kao brak koji se pokvario, u kojem na stranama obeju partnera emocije igraju jednako
važnu ulogu kao i strateški proračuni. Ova struja mišljenja prihvatila je ponašanje
Irana kao pobunu radikalnog islama protiv sekularnog šaha. Ali u Iranu, kolektivno
sećanje proteže se dalje u prošlost i za početak loših odnosa smatra se 1953, kad je
američki državni udar smaknuo Mosadeha sa vlasti.
Mnogi od otmičara, zajedno sa revolucionarnim vođama, doživeli su
intelektualnu transformaciju u devedesetim. Zaključili su da je revolucija skrenula s
kursa, da je izgubila iz vida svoje ideale slobode i nezavisnosti i da se otuđuje od
Iranaca svojom očiglednom korupcijom i represivnošću. U kasnim devedesetim
podstakli su reformistički pokret unutar režima koji je pokušao da promeni autoritaran
način vladavine Islamske Republike. Kad je 2001. kompleks američke ambasade
otvoren za javnost prvi put uz „prigodnu” zastrašujuću izložbu pod nazivom „Američki
zločini širom sveta” — zajedno sa već uobičajenim slikama Ujka Sema sa đavolskim
rogovima i Kipom slobode sa živom golubicom u svom stomaku — reformisti su
odbili da prisustvuju.
Sastanak na kome sam lišena svog položaja sudije odigrao se u jednoj velikoj
prostoriji u Okružnom sudu, poslednjih dana 1980. U stvari, bilo je to više otpuštanje
nego sastanak jer mi muškarci iz revolucionarne komisije nisu čak ponudili ni da
sednem. Sedeli su za drvenim stolom. Dvojica su bili sudije i dobro sam ih poznavala,
a jedan od njih je pre samo godinu dana bio moj podređeni. Tvrdoglavo sam
nastavljala da stojim dok sam se rukama hvatala za naslon stolice. Bila sam u šestom
mesecu trudnoće i pitala sam se da li će biti makar toliko pristojni da rne ponude da
sednem. Jedan od njih je podigao list papira i grubo ga gurnuo prema meni preko
stola.
„Pojavi se u pravničkoj kancelariji kad završiš sa odmorom”, rekao je oštro.
Pravnička kancelarija je bila mesto na kome su radili službenici suda. „Pojavi se u
pravničkoj kancelariji” značilo je da sam degradirana u službenika, piskaralo,
daktilografa.
Niko drugi nije rekao ni reč. Pogledala sam u sudije koje sam poznavala između
kojih je sedeo predsednik komisije.
„Nije ni počela u pravničkoj kancelariji, a već hoće odmor". rekao je predsednik
komisije.
U tom trenutku znala sam da želi namerno da me isprovocira, pa sam prevukla
rukom preko izbočenog stomaka i rekla da je porođajno odsustvo garantovano
zakonom o radnim odnosima.
A onda se dogodila nezamisliva stvar. Počeli su da govore o ženama sudijama
kao da ja nisam u sobi. „One su neorganizovane”, rekao je jedan. „Stalno im nešto
smeta”, promrmljao je drugi. „Da”, uzviknuo je treći, „toliko su nemotivisane,
očigledno je da i ne žele da rade.”
Uvukla sam ramena, zaštitila stomak rukama i išetala iz sobe, ne znajući da li
mogu da govorim od besa.
Dan-danas, kad pomislim na taj sastanak ili pričam o njemu, ne mogu da se setim
kako sam stigla kući. Mora da sam pešačila jer kad sam se pojavila na vratima, bilo je
očigledno da sam usput pala, iako ja ne mogu toga da se setim. Ne sećam se da sam
prošla prepune raskrsnice ili da sam čula tandrkanjc starih pajkana. Nisam čak ni
vrata otvorila svojim ključem, već sam pozvonila i čekala na pragu. Sestra me je tamo
našla, bledu 1 bezizražajnu, zapanjena se prizorom krvi koja mi je tekla niz nogu i
poderotinom na pantalonama. Pogledala sam i videla veliku crvenu masntcu na svom
kolenu. Tek kad me je sestra zagrlila, počela sam da plačem.
U danima koji su sledili, nezamislivo je nastavilo da se događa sa zapanjujućom
pravilnošću. Ukoliko nisam pre ovo napomenula, verovatno ste već primetili da sam
tvrdoglava. Odbila sam da sedim kod kuće i dopustim da se rnoje prisustvo u
Ministarstvu prosto istopi. Pojavljivala bih se u pravničkoj kancelariji tačno u devet
ujutru, u prostoriji u koju sam sramotno „premeštena”. Međutim, od prvog dana kad
sam stigla, objavila sam da pošto sam degradirana protiv svoje volje, odbijam da
radim bilo šta u znak protesta. Šef pravničke kancelarije me je znao odranije i
razumeo je zašto odbijam svaki rad. Ostavio me je na miru.
Svakog dana odlazila bih u kancelariju i prosto bih sedela u svojoj sobi. Sati su
se pretvarali u dane, a dani u nedelje.
Jednog popodneva, grupa ljudi pojavila se u Ministarstvu i zauzela mesta ispred
Bani-Sadrijeve kancelarije, koji je tada već bio imenovan u državnog tužioca. Ljudi
su pripadali pokretu Anjoman eislami, jednom od mnogobrojnih islamskih društava
koja su nicala posle revolucije i trudila se da očuvaju njenu čistotu. Kad je Bani-Sadr
konačno došao, oni su ga sprečili da uđe u kancelariju. Vikali su i govorili mu da nije
pravi islamski revolucionar. U suštini, preneli su mu istu poruku koju je on meni
preneo kad mi je rekao da pokrijem kosu iz poštovanja prema ajatolahu Homeiniju.
Bani-Sadr se iskrao iz Ministarstva. Nešto kasnije, kada je njegov brat postao
predsednik Irana, pozvao me je da radim kao pravni savetnik u kancelariji
predsednika. Bila je to primamljiva ponuda, svakako mnogo bolja od neprestanog
sedenja u pravničkoj kancelariji i zurenja u zid. Međutim, odbila sam. Videla sam
kako krhka mogu biti ta politička savezništva, kako su svakim danom revolucionari
svojevoljno preinačavali svoje standarde. Kako je neko ko bi jednog dana učio druge
o neophodnosti revolucionarnog duha mogao već sledećeg dana biti izbačen iz
kancelarije od još radikalnijih grupa. Nisam pogrešila. Čovek koji je prihvatio
položaj streljan je kad je predsednik Bani-Sadr oteran sa položaja.
Jednom prilikom, u nizu zaslepljujuće istih dana u pravničkoj kancelariji — pre
nego što sam poludela od dosade i okončala svoj štrajk — pročitala sam neverovatnu
vest u Enghelab eislami, dnevnim novinama s prilično jadnim imenom Islamska
revolucija. Kad sam tek proletela pogledom preko naslova i pročitala nacrt islamskog
krivičnog zakona odštampanog ispod, bila sam ubeđena da mi se sve to priviđa.
„Kako je to moguće”, mislila sam. Primena islamskog krivičnog zakona, inspirisana
islamskim zakonom, potpuni je previd onoga kako društvo funkcioniše. To bi u
potpunosti promenilo sam osnov vladavine, odnos građana prema zakonu, principe
prema kojima se društvo organizuje i društvene ugovore kojima se društvo rukovodi.
To bi bila promena od tako velikog značaja da bi morala da se podvrgne javnoj
raspravi i referendumu. ,,To nikako ne bi smelo”, mislila sam, „samo da se pojavi u
jutarnjoj štampi”. Pomerila sam šoljicu čaja ka kraju stola, pažljivo raširila novine i
počela iznova da čitam članak.
Mračni statuti protiv kojih ću se boriti čitavog života posmatrali su me nemo sa
stranice: vrednost života žene bila je upola manja od vrednosti života muškarca (na
primer, ukoliko bi automobil udario oboje na ulici, kompenzacija u novcu ženinoj
porodici bila bi upola manja nego muškarčevoj), žensko svedočenje na sudu vredelo
je samo upola kao muškarčevo, žena je morala da traži muževljevu dozvolu za razvod.
Sastavljači krivičnog zakonika su, očigledno, kao svoj izvor koristili zakonike iz
sedmog veka. Ukratko, zakon je vratio časovnik za četrnaest vekova, na početke
širenja islama kad su kamenovanje žene zbog prevare i odsecanje ruke lopovu
smatrane odgovarajućim kaznama.
Osetila sam kako mi telo trne i kako sve u meni kuva od beskrajnog besa. Tupi
bol javio se u jednoj od mojih slepoočnica i u narednom satu prerastao je u
iscrpljujući i neizdrživi pritisak. Otišla sam kući sa svojom prvom migrenom i
navukavši zavese, ležala sam na krevetu satima. Džavad je bio na višemesečnoj obuci
u Evropi. Barem nisam morala da kuvam, čak ni da postavljam sto. U to vreme,
obrazovanim Irancima postalo je jasno da se revolucija kreće u pogrešnom,
zlokobnom smeru. Ne samo da su osećanja s kojima smo izlazili na ulice nestala iz
mnogih revolucionarnih dešavanja koja su još trajala, već se pojavila i glad za
nasiljem koja kao da se pojačavala.
Kad je sunce zašlo i kakofonija večernjeg saobraćaja zamrla, kad se približilo
devet uveče i kad se Teheran smirio, izvukla sam se iz kreveta i napravila hladnu
oblogu za svoje čelo. Donela sam tanjir sa keksom u dnevnu sobu i uključila televizor
na najtiše. Nisam baš mogla da jedem, samo sam se igrala mrvicama po ivici tanjira.
Ozbiljno lice ajatolaha Homeinija pojavilo se na ekranu, a ja sam pojačala ton iako je
buka bila gotovo nepodnošljiva. U svom govoru karakterističnim monotonim glasom
uz pomoć kojeg je zbacio kralja i promenio pravac iranske istorije, rekao je da je
svako ko se suprotstavlja zakonu protiv islama i da će biti kažnjen. Princip je
ustanovljen u tim ranim danima: kritika je uvek delo „neprijatelja”, a njihova lista
stalno se proširivala da bi uključila one koji su „protiv islama” i
„kontrarevolucionari”. Linije u pesku koje su određivale te nazive brisane su i iznova
pisane svakog dana. Oni koji su se našli sa pogrešne strane veoma često bi završili
pred streljačkim vodom.
Nekoliko dana kasnije, grupa profesora prava sa Teheranskog univerziteta
napisala je protestno pismo u kome su istakli da je novi krivični zakon neprikladan za
dvadeseti vek i da ne bi trebalo da se primenjuje. Veoma brzo su izbačeni s posla; bili
su suspendovani sve dok zbog manjka nastavnog kadra koji je usledio nisu ponovo
vraćeni na posao.
Pripremila sam se za sve moguće uticaje koje je islamski zakon mogao da ima na
moj život. Mislila sam na koje će sve načine on uticati na mene: sudnice u kojima više
ne mogu da predsedavam, Ministarstvo koje će se napuniti sveštenicima, religiozne
knjige koje ćemo od sada uzimati kao pravne izvore. Ali u svim svojim zabrinutim
razmišljanjima nikada nisam mislila da će me strah od novog pravnog poretka, ma
koliko on katastrofičan bio, pratiti u moju dnevnu sobu, u moj brak. Ipak, nije bilo
svrhe to poricati. Otkako sam u novinama pročitala o novom krivičnom zakonu,
ponašala sam se drugačije prema Džavadu. Bilo je to kao da sam svoju kožu navukla
naopako. Kad bih osetila i najmanju napetost i najslabiju primedbu, odmah bih bila
spremna za rat ili, kako persijska izreka kaže, čuvala bih svoj rov. Nisam ništa mogla
da učinim protiv toga.
Kad smo se Džavad i ja venčali, spojili smo naša dva života kao slobodne
individue. Međutim, pod ovim zakonima, on je ostajao osoba, ali sam se ja pretvarala
u vlasništvo. Dozvoljavali su mu da se razvede od mene po sopstvenom nahođenju, da
preuzme staranje o našoj budućoj deci, da uzme još tri žene i da ih dovede u moju
kuću. Iako sam racionalno znala da u Džavadu ne drema takvo moguće čudovište, koje
samo čeka da izbije na površinu, ukrade našu decu i oženi se ponovo na brzinu, ipak
sam bila pod pritiskom. Nekoliko nedelja pošto sam se pretvorila u novu potištenu
osobu uvek spremnu na samoodbranu, odlučila sam da Džavad i ja treba da
razgovaramo.
„Slušaj, ne mogu više da se nosim sa ovim”, rekla sam mu.
,,Mi nemamo problema”, rekao je. Bio je u pravu. Pre svega ovoga, naši najveći
nesporazumi bili su u vezi s kućnim dužnostima.
„Znam”, odgovorila sam, ,,ali zakon nam je stvorio problem. Bili smo jednaki, a
sad si ti uzdignut iznad mene i ja to ne mogu da podnesem. Zaista, zaista ne mogu.”
„Šta hoćeš, dakle, da ja uradim”, pitao me podižući ruke uvis.
U trenutku mi je sinulo. Znala sam šta može da uradi. Mogli smo da potpišemo
postbračni ugovor koji bi mi dodelio pravo da se razvedem od njega, kao i prvobitno
starateljstvo nad našom budućom decom u slučaju odvojenog života.
Sledećeg jutra ustali smo oko osam, požurili s doručkom, koji se sastojao od
svežeg hleba i slatkog čaja, i odjurili smo do obližnjeg pisara. Kao i obično, ja sam
vozila. Džavad nije voleo da vozi po gradu, dok sam ja neizmerno uživala u tome da
se probijam kroz otegnute teheranske bulevare, prelazeći iz trake u traku i da svojim
ponašanjem iza volana, kao i većina vozača na putu, prosto iskazujem svoju
iznerviranost životom u Iranu. „Trebalo ja da budeš taksista”, Džavad mi je uvek
govorio. Međutim, neobično je to što se parališem kad treba da vozim na otvorenom
drumu. Kad putujemo izvan Teherana, uvek vozi Džavad. Brzina me prestravljuje. Ako
vozim više od osamdeset kilometara na čas, meni se bukvalno zavrti u glavi.
Još dok sam se obučavala za sudiju, posećivala sam mrtvačnicu u sklopu prakse u
kancelariji javnog tužioca. Petnaest sveže izranjavanih tela ležalo je na hladnim
čeličnim stolovima čekajući autopsiju. To su bile žrtve saobraćajne nesreće u kojoj je
autobus prekoračio brzinu, izmakao kontroli i slupao se. Od tog dana ubrzavanje do
brzine primerene autoputu za mene nije dolazilo u obzir.
Kad smo stigli do pisara, on je samo zurio u Džavada kroz svoje naočare sa
debelim staklima kao da je moj muž poludeo. „Imate li ikakvu predstavu o tome šta
radite, dobri moj čoveče”, pitao je misleći možda da je Džavad nepismen jer se dao
nagovoriti da potpiše takav ugovor. „Zašto to radite?”
Neću nikada zaboraviti Džavadov odgovor:
 „Moja odluka je neopoziva. Zelim da sačuvam svoj život.”
Dok smo se vozili kući, pogledala sam u njegov profil na suvozačkom mestu i
osetila kako nepodnošljiva težina tog zakona prosto nestaje. Bili smo ponovo onakvi
kakvi smo bili i na početku — jednaki. Ali mali deo mene je i dalje bio veoma
zabrinut. Konačno, nisam mogla sve muškarce u Iranu da dovučem pred pisara, zar ne?
Godine 1980, 21. aprila, tačno pet godina pošto sam upoznala svog muža, rodila
sam ćerku Negar. Nastavila sam da „radim” u pravničkoj kancelariji sve do porođaja
i nikada nisam ni pomislila da će moja kćer postati — nema drugog načina da se to
kaže — svetlo u mom sve tamnijem životu. Da budem iskrena, nisam baš volela decu
pre nego što sam rodila svoju. Ostala sam kod kuće dva meseca, posmatrala sam to
tajanstveno ružičasto dete, brisala pljuvačku sa njenih usta i tapkala je po leđima kroz
frotir da bi podrignula. Bila sam opčinjena. I ne samo zbog toga što je njen detinji
svet, umirujuće uspavanke i ritualno pripremanje njenih flašica sa hranom bio pravi
odmor od ružne svakodnevnice, od smaknuća i proterivanja koji nisu prestajali.
Kad se ona rodile, nismo mogli da priuštimo dadilju. Kad je došlo vreme da se
vratim na posao, ujutru bih ostavila Nagar u kući svoje majke, a onda bih je pokupila
na povratku s posla.

Negar, stara godinu dana.

Vratila sam se u Ministarstvo još prožetije strahom i maltretiranjem. Činilo se da

svakog dana revolucionari donose nov nepravedan i proizvoljan zakon i niko nije
mogao ni reč da prozbori u znak protesta, a da ne bude obeležen kao protivnik islama.
Mene su moje bivše kolega degradirale u tajnosti, „premeštajem” u drugo odeljenje,
ali je ubrzo donet zakon po kome samo muškarci mogu da budu sudije i prema kome su
žene sudije morale da se prihvate administrativnih poslova. U surovom birokratskom
premeštanju premeštena sam na mesto sekretara istog suda kojim sam nekada
predsedavala kao sudija. Naravno, mnoge od nas žena sudija nisu ćutale. Protestovale
smo gde god smo mogle — u hodnicima, žalile smo se našim prijateljima s vezama
među revolucionarima, čak i novom ministru.
Ja sam pokušala da doprem do revolucionara s kojima sam bila bliska u
poslednjim danima šahove vladavine. Oni koji su nekada bili veoma širokih
shvatanja, koji se prema meni nisu odnosili kao prema Irancu niže vrste kada im je
bila potrebna moja podrška u njihovoj kampanji protiv režima, kada im je trebala
pomoć da upadnu u kancelarije nesrećnih rojalista! Tada sam bila saborac, mobarez,
jednaka u borbi. Podsetila bih ih na sve to i nastavila bih da pritiskam. „Zašto”, pitala
bih uporno. „Samo mi recite zašto žena ne može da bude sudija? Ja sam podržavala
ovu revoluciju. Dugujete mi odgovor.”
,,U pravu si, naravno. Niko se ne spori s tobom. Samo budi strpljiva.
Pobrinućemo se za tvoja prava kasnije”, obećali su. „Pred nama su, međutim, sada
mnogo hitniji problemi. Zar ne vidiš?”
Videla sam. I vreme će potvrditi moje sumnje o revolucionarima. Prema
redosledu onoga što je važno ženska prava uvek dolaze na poslednje mesto. Prosto
nikada nije pravo vreme da se brane ženska prava. Dvadeset pet godina kasnije oni bi
odbacivali moje tvrdnje istim odgovorom: revoluciju treba spasti. Gospodo, pitam se,
kad će, po vašem mišljenju, biti pravo vreme da se pozabavimo ženskim pravima? U
zagrobnom životu?
Ali u to vreme, zemlja je bila u opasnosti, pa su i ovi trapavi izgovori delovali
ubedljivije. Sadam Husein je 22. septembra 1980. izvršio invaziju na Iran, kao da
sudbina već nije bila dovoljno surova prema nama.
 ČETVRTO POGLAVLJE
- Iran u ratu -

„ZAR NISI ČULA vesti? Zar nisi čula? Brzo upali televizor”, rekla mi je prijateljica
uzbuđeno čim sam otvorila vrata, prolazeći pored mene i utrčavajući u dnevnu sobu.
Nisam imala pojma o čemu govori. Negar je bila centar dešavanja kod kuće, a
prestala sam da slušam vesti kojima nisam verovala. Rekla mi je: u dva po podne
irački borbeni avioni napali su aerodrom Mehrabad i druge ciljeve u Teheranu.
Stavila sam vodu za čaj i požurila da sednem ispred televizora. Nije bilo
programa, samo zloslutan bat doboša marša koji podiže uzbuđenost. Povremeno glas
bi to prekinuo, pozivajući gledaoce da prate program jer će im se uskoro obratiti
ajatolah Homeini. Poslušali smo. „Iranski narod”, objavio je, „braniće svoju
domovinu.” Tako smo saznali da je rat počeo. Telefon je zazvonio. „Zašto ne dođete”,
predložila je moja majka. „Bolje je da smo zajedno kad je ovakva noć.” Džavad i ja
smo spakovali stvari da bismo prenoćili i odvezli se tamo. Ostali smo budni do kasno
u noć, bdeli smo uz televiziju i bundevino seme, suviše smo bili zabrinuti da bismo
zaspali. Nagnula sam se kroz prozor da udahnem svež vazduh i videla sam sveda u
mnogim kućama u komšiluku.
Kasno te večeri postalo je jasno da je Sadam Husein započeo potpunu invaziju.
Prvo, Bagdad je poslao borbene avione da napadnu iranske vazduhoplovne baze u
Teheranu, kao i osam drugih gradova. Sadam je inspiraciju preuzeo iz arapsko-
izraelskog rata 1967, pokušavajući da onesposobi iransko vazduhoplovstvo pre nego
što avioni polete. Međutim, mlaznjaci su bili u posebno utvrđenim hangarima i u roku
od nekoliko sati iranski F-4 fantomi zarulali su se na posebnim pistama i poleteli da
napadnu iračke mete.
Dok su irački avioni sejali rakete po iranskim vazduhoplovnim bazama, šest
iračkih divizija prešlo je na iransku teritoriju na tri različita fronta, napredujući viŠe
od 800 kilometara unutar iranskih granica. Severni front je prolazio pored granične
postaje Kazr-e-širin, u planinskoj severozapadnoj oblasti zemlje, dok se centralni
front protezao preko pustinjske zaravni u podnožju planina Zagros. Međutim, iračka
armija je svoju najjaču silu rezervisala za jug, gde su se nalazila naftna polja koja je
4
Sadam žudeo da pripoji Iraku da bi hranio svoj fašistički batistički režim. Oklopne
divizije prešle su reku Arvand i uputile se prema strateškim tačkama i vojnim bazama
čija bi brza okupacija odsekla iranska pojačanja. Dok je zemlja podnosila napad,
većina šahovih visokih oficira, onih koji su bili obučeni da lete na sjajnim borbenim
mlaznjacima koje je šah kupio od Sjedinjenih Država, trunula je u zatvoru. Nakon
nekoliko dana, kad su komandanti na terenu počeli da mole za podršku iz vazduha,
prestalo je da bude važno da li su piloti i dalje u svojim srcima odani šahu.
Predsednik Bani-Sadr pozvao je pilote na dužnost. Prebačent iz zatvorskih ćelija u
kabine svojih lovačkih aviona, oni su brzo usporih iračko napredovanje.
Tokom prvih nedelja rata, normalan život se u potpunosti zaustavio. Vladine
kancelarije i privatna preduzeća zatvarala su se ranije da bi ljudi mogli da stignu kući
i da se sklone. Restorani i bioskopi su zatvarani, a kad bi pao mrak, široke teheranske
ulice zjapile su tihe i prazne. Pošto niko nije znao kad će irački avioni doleteti i baciti
bombe na grad, ljudi su prestali da izlaze napolje. Većina je počela da nosi male
radio-prijemnike kako ne bi propustili vazdušne uzbune kad bi se usudili da izađu da
kupe namirnice. Uskoro su radnje ostale bez osnovne robe kao što je šećer, brašno i
deterdžent, a vlada je započela sistem štednje. Redovi su krivudali po naseljima i
ponekad bi bio potreban čitav dan da bi se kupio samo džak brašna. Cene su bile
paprene i roba je na slobodnom tržištu bila neizmerno skupa. Moja majka bi
povremeno pozvala ujutru da vidi šta mi treba u kući. Ja sam i dalje išla na posao i
zahvaljujući radu u kancelariji i Negar nisam imala vremena da čekam u tim dugim
redovima.
Postepeno, redovi i nestašice su postali uobičajeni i potpuno smo zaboravili dane
kad bismo samo sišli do bagalija, prodavnice na ćošku, i kupili sve što nam je
potrebno za pet minuta. Restorani su postepeno ponovo počeli da se otvaraju i uveče i
priređivanje rođendanskih zabava prestalo je da deluje neumesno. Stariji parovi
ponovo su počeli s popodnevnim šetnjama. Navikli smo se da smo u ratu, kao što smo
se navikli na haos i nesigurnost u revoluciji. „Kako je zapanjujuć, a opet tragičan
ljudski nagon za preživljavanjem”, mislila sam.
Rat je uspešno zaustavio narodno nezadovoljstvo revolucijom. Nepodnošljiva
politička represija rane revolucije ni u kom slučaju nije prestala. I dalje smo čitali
jutarnje novine u kojima su bile duge liste pogubljenih, svi su pripadali starom režimu
ili takozvanim kontrarevolucionarima i svi su bili ili streljani ili obešeni. Prevrtala
bih strane na kojima su ponekad bile užasne fotografije vešala i leševa i pretrnula bih
od užasa pomislivši na tajna suđenja koja su prethodila pogubljenjima. Međutim, nije
bilo prostora, čak ni na marginama, da iskažemo svoj bes. Štaviše, i međusobno na
našim dovreima — redovnim susretima na kojima su se okupljali istomišljenici i
raspravljali o književnosti, o vestima ili ma kojoj temi koja bi im pala na pamet —
uzdržavali smo se da iskažemo svoj očaj zbog krvoprolića.
Pokušavala sam da budem duhovita, iako je sav naš humor posle revolucije bio
crn. Jednog dana podigla sam novine za vreme dovrea i izvukla digitron. „Prema broju
ljudi koje pogubljuju svakog meseca”, izjavila sam, ,,ako tim brojem podelimo
celokupno stanovništvo Irana, račun nam kaže da ćemo tačno za sedam godina, deset
meseci i dvadeset i šest dana i mi doći na red.”Toliko su brzo crne liste objavljivane.
To je postala naša interna šala i većinu sastanaka otvarali smo odbrojavanjem: „Još
toliko i toliko nam je dana ostalo!” Kako ovo žalosno zvuči gledano iz današnje
perspektive. Međutim, koja je bila druga mogućnost? Da smo priznali sebi da je
revolucija izdana, svakako bismo izgubili rat. Morali smo da podržavamo vladu,
mislili smo, jer je to bila jedina koju smo imali, a bili smo umešani u rat s brutalnim
tiraninom. Nije revolucija ajatolaha Homeinija ujedinila Irance, već je rat, na silu,
nametnuo prinudno slaganje.
Sadam Husein, koljač i despot, započeo je rat protiv Irana, u nameri da ponovo
prepravi granice i da preotme južne delove zemlje bogate naftom, i nazvao ga je
Kadizija. Pominjući Kadiziju, arapsko-muslimansko osvajanje onoga što se tada
nazivalo Persija, Sadam je pokušao da u mitsko ruho modernog rata Arapa protiv
Adžama, zaogrne svoj rat za teritoriju i naftu. (Adžam je arapska reč za stranca,
posebno za Persijanca.) Ajatolah Homeini je sa svoje strane otvoreno govorio o
svojoj rešenosti da raširi svoju šiitsku revoluciju po čitavom regionu. Njegovi
revolucionari tvrdili su da islam nema granica i da je nacionalizam, u poređenju s
verom, jeftin svetovni stav. Od Libana do Iraka videli su plodno tle za šiitski islamski
ustanak koji bi obrisao veštačke granice koje su uspostavili britanski kolonisti pre
nego što su napustili teritoriju. Ajatolah je sukob nazivao džang etamili, nametnuti rat
i predstavljao ga je kao drevnu šiitsku borbu protiv despotizma, nazivajući Sadama
Jazidom, zlikovcem iz šiitske istorije, koji je ubio imama Hoseina, sveca šiitoizma, u
bici kod Karbale.
Ne računajući dva svetska rata, naš vek još nije videlo tako krvav rat. Iransko-
irački rat bio je poslednji dvadesetovekovni rat iscrpljivanja, gde su se dve suverene
države sukobile, ne koristeći u potpunosti prednost savremenog oružja i slale su čitave
generacije svojih mladića pešaka u bitku. Sadam je imao prednost u tome što mu je
bio obezbeđen pristup oružju sa Zapada pa je kupovao hemijske reagense od
zapadnoevropskih proizvođača i velike količine oružja od Sjedinjenih Država. Iran je,
s druge strane, najmnogoljudnija nacija u regionu. On je imao na pretek ljudskih
života.
Istorije Iranske revolucije i rata nepovratno su izmešane. Jedno je sledilo drugo
tako brzo da je revolucija skovala svoju ideologiju i simbolizam u toku rata. Da bi
inspirisao legije mladića da se dobrovoljno jave na front gde ih je čekala prečica za
raj, javio se kult mučeništva koji je veličao ljudsku žrtvu u ime islama. Svake noći na
televiziji je prikazivan snimak mladih regruta koji su nosili crvene marame i vlastite
rajske ključeve oko vrata kako se ukrcavaju u autobuse za iračko bojno polje. Mnogi
jedva da su bili tinejdžeri i nosili su male Kur'ane zajedno s portretom ajatolaha
Homeinija i imama Alija, prvog šiitskog imama. Neki su nosili i grobne pokrove.
Iračka vojska je postavila mine duž većeg dela svoje granice, a iranska komanda je
koristila mlade regrute kao čistače za mine i slala čitave odrede preko polja da bi
očistili bojno polje za vojnike koji su bili iza njih.
Odbrana domovine postala je defa emokadas, sveta odbrana. Operacije na
bojnom polju nosile su imena poput Alaho akbar i Imam Mahdi. Logori su dobili
imena Karhala i Kods. Revolucionarna garda nam je rekla da nisu od Zapada mogli
da kupe ni puške niti bodljikavu žicu. Ajatolah Homeini rekao je da je bog vrhovni
komandant.
Sveže ranjeni nasilnom revolucijom, stavili smo na stranu naše žalopojke i
izdaje. Slike koje su nam marširale preko televizijskih ekrana svake noći zapalile su
naš nacionalizam. Moje srce je pucalo za našim mladićima koji su se upućivali na
Sadamova polja smrti noseći svoje jadno oružje koje se nije moglo meriti sa onim
koje su nosili diktatorovi vojnici, a koje kao da je sad pristiglo iz zapadnih vojnih
butika. Svi smo mislili da se mladi vojnici bore tako dobro da nas brane savršeno.
Kako da opišem postepeno uvlačenje mučeništva u naše živote? Kako da
prenesem spori proces kojim je sve — javni prostor, rituali, izveštaji, novine,
televizija — pretvoreno u pozorište smrti, žalosti i tuge? U to vreme to se nije činilo
tuđim i preteranim, to uzvišeno oduševljenje za mučeništvo i za estetiku smrti.
Nastavila sam svoj rad u Ministarstvu, ali mi je bila dodeljena nova služba kao
„specijalisti” u Kancelariji za maloletnike i ometene u razvoju, koja je bilo deo
Kancelarije javnog tužioca u Teheranu. Mi smo dodeljivali staratelje ometenim u
razvoju i deci bez očeva ili deda po ocu. Majke su svakodnevno dolazile u moju
kancelariju da se raspituju o pravnom starateljstvu nad svojom decom. Početkom
dana, kancelarija je odjekivala od dečijeg plača i vrištanja koje je sredinom dana
zamenjivala potpuna tišina.
Moja nova kancelarija nalazila se preko puta dvorišta u Ministarstvu gde su
održavane masovne sahrane za poginule u ratu. Niko od mojih rođaka nije otišao na
front, ali sam doživela stotinu bolnih sahrana samo zbog mesta na kome mi se nalazila
kancelarija. Živo se sećam prve.
Počela je emitovanjem uzvišene intonacije ritualnog oplakivanja sa zvučnika.
Otprilike dvadeset kovčega, obmotanih iranskim zastavama, doneto je u dvorište i
njima je prišla ožalošćena rodbina. Vojnici su bili tako mladi da su mnogi od njihovih
baba i deda bili prisutni trudeći se da održe korak sa ostalima. Onda se iz zvučnika
začuo posmrtni marš i procesija bi pošla. Sakrila sam lice, okrenula ga ka zidu kako
bi suze mogle nesmetano da teku, a da ih ne vidi moja sekretarica. Nisam želela da
ona misli da sam slaba, da plačem na sahranama stranaca. Ova užasna scena postala je
skoro svakodnevni događaj. Naposletku, nisam mogla više da podnesem i zatvorila
sam prozore da bi staklo makar malo prigušilo prodorne uzdahe. Znojila sam se
čitavog leta jer mi je bilo lakše da podnosim toplotu pod velom i islamskom
uniformom nego da slušam plač koji je dopirao iz dvorišta.
Godine 1982, 30. aprila, nekoliko sati pre nego što se tamna vrela noć razdanila,
oko četrdeset hiljada mladića naoružanih snažnom verom i zarđalim kalašnjikovima
prešlo je reku Arvand i uputilo se preko minskih polja. Tokom noći ogoljena stabla
palmi bez krošnji i pocrnela spaljena prašina davali su pejzažu gotovo vanzemaljsku
auru. Osvajanje Horamšara, strateške luke na južnom delu vodene granice između
Irana i Iraka, bio je udarac za iransku odbranu, jedini veći iranski grad koji je pao u
ruke Sadamu. Te noći, iranski komandanti šapnuli su Ali ibn Abi Taleb (lozinku
operacije Beit olmokadas) povevši svoje Ijude u odsudnu bitku protiv dva do zuba
naoružana iračka bataljona, odlučni da povrate grad.
U prvoj i drugoj fazi operacije, iranski vojnici su se u naletima probili do
predgrađa pod teškom vatrom iz vazduha i oslobodili su milje i milje puta. U trećem
udaru (šifra Muhamed božji glasnik) sagradili su most preko reke i opkolili glavni put
oko grada za poslednji napad. U grad su pobednički umarširali 24. maja i zarobili
dvanaest hiljada iračkih zarobljenika. Toliko je krvi proliveno u Horamšaru da ga je
ajatolah Homeini preimenovao u Huninšar, grad krvi. Kad su njegovi vojnici potvrdili
pobedu, on je rekao: „Bog je oslobodio Horamšar.”
Pratili smo ove događaje bez daha i radovali se. „Horamšar je oslobođen! Rat
konačno može da se završi.” Dok Revolucionarna garda nije zauzela grad, svi smo bili
složni u tome da Iran treba da nastavi borbu, iako je do tada najmanje sto hiljada naših
mladih vojnika poginulo. Međutim, bitka za Horamšar bila je politički i vojni
preokret. Ponovo smo osvojili svoju teritoriju, a Sadamove bolje naoružane trupe
videle su da ne mogu da se nose s ratnom komandom koja je voljna da ih napadne
mnoštvom ljudi. Pretpostavili smo s velikim olakšanjem da će se rat završiti.
Zaista, sledećeg meseca Sadam je ponudio primirje. Ipak, u to vreme radikalne
grupe još nisu učvrstile revoluciju i Teheran je bio bojno polje između Mudžahedinske
halg organizacije (MHO) i režima ajatolaha Homeinija koji se tek formirao. MHO se
pojavio šezdesetih ugledajući se na gerilske pokrete na Kubi i u južnoj Americi.
Njegove vođe su u Iranu videle isto polufeudalno društvo koje je bilo spremno za
klasni ustanak, ali su se bojali da bi ogroman potencijal koji su prepoznavali u mladim
Irancima bio izgubljen ukoliko bi svoju borbu usmerili ka svetovnim komunističkim ili
socijalističkim ciljevima. Novonastale političke frakcije već tada su počele da se
razlikuju na teorijskoj osnovi i, prema viđenju MHO, nematerijalnim razlikama. U
kontekstu Irana, verovali su, predstavljati sebe kao maoistu naspram lenjiniste, ili kao
marksistu naspram trockiste bila bi jednostavna intelektualna neodgovornost koja bi
mlade ljude usmerila na njihove pojedinačne unutrašnje sukobe umesto na njihov cilj:
zbacivanje dinastije Pahlavi s vlasti kroz oružanu bitku.
Da bi se suprotstavili takvoj fragmentaciji, lideri MHO izmislili su
socijalističko, militantno čitanje islama koje je posebno dobro odjekivalo u ušima
obrazovane srednje klase koja je bila dovoljno kultivisana da religiju tumači umereno,
ali i duboko uronjena u iransku tradiciju da bi mogla da se odazove na taj široko
upućen poziv. Kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih shvatanja MHO najbolje su
formulisana u delu vodećeg intelektualca tog doba Alija Šarijatija, sociologa
obrazovanog na Sorboni. Bilo je to vreme kad su sociolozi istovremeno mogli biti i
intelektualni heroji i agresivno militantni, a Šarijati, kojeg su milioni obožavali, bio je
i jedno i drugo. Premda nepoznat na Zapadu, teško je prenaglasiti njegovu ulogu u
laganoj radikalizaciji iranske mladeži tog doba. Šarijati je preinačio dotadašnji
imperativ šiitoizma — unutrašnju borbu mučenika u svojoj bici protiv nepravde — da
bi umesto poraza naglasio otpor. Njegova predavanja maestralno su podbunila
nelagodu
Iranaca protiv šahovog preslobodnog uvođenja zapadnjaštva i pretvorila u
moderne heroje sedmovekovne likove iz šiitske prošlosti, kao što su imam Ali i
Fatima, ćerka proroka Muhameda.
Uvek pun utopijskih ideja, Šarijati je obećavao Irancima da će islam rešiti
njihove svakidašnje probleme ukoliko se ponovo upoznaju sa ,,pravom” tradicijom (a
ne da se slepo drže njenog nenasilnog nasleđa), ukoliko, prema njegovim rečima, ,,oni
postanu ponovo oni”, izlaz iz njihovih sadašnjih problema će se sam otkriti. Islamska
utopija učinila je iransko društvo plodnim tlom za pojavu MHO i teško je objasniti
društveno angažovanje grupe bez pominjanja Šarijatija, čije je ime svima godinama
bilo na usnama, kad je samo mali broj Iranaca znao ili mislio o ajatolahu Homeiniju.
Sarijati je bio taj koji je inspirisao mnoge Irance da podržavaju militantni islam
umesto svetovne levice i zastava MHO uvek se vijorila zajedno sa zastavama drugih
grupacija na čelu velikih marševa. Iako veliki deo istorije revolucije tek treba
ispisati, neki veruju da je MHO bila grupacija koja je ubrzala njenu pobedu.
Međutim, kad je ajatolah Homeini preuzeo vlast 1979, njegova revolucionarna
vlada držala je MHO po strani, a 1981. grupa je ponovo počela svoju oružanu borbu
protiv novog poretka. Ustanak u Teheranu i širom zemlje brutalno je ugušen i vlada je
preuzela sve da u potpunosti zbriše MHO. Vođe MHO prešle su u ilegalu ili ti egzil i
svako na koga bi se posumnjalo da je simpatizer, bio bi uhapšen. Iako je broj
saveznika i simpatizera MHO opadao s godinama, grupa je ipak uspela da određenom
učestalošću neko vreme vrši atentate na zvaničnike vlasti i da baca bombe na vladine
zgrade u Teheranu.
Ti napadi držali su Teheran u stanju napetosti i poluanarhije. Oni radikalniji na
ajatolahovom dvoru ubedili su ga da bi trebalo da nastavimo dalje, sve do Bagdada i
da srušimo Sadama. Ubeđivali su ga da će Iran, tek ako osvoji drevnu Mesopotamiju,
zemlju izmedu dvaju reka, postati regionalna sila. Očigledno to je bilo van pameti.
Iran to nikada ne bi mogao da izvede niti bi svet — makar Sadamove pristalice na
Zapadu — to dopustio. Ipak, mi smo krenuli na Mesopotamiju, a Horamšar je, umesto
što je postao bitka koja je okončala naše patnje, postao muza za ljubavnu vezu
Islamske Republike s ratom.
Za to vreme u Teheranu, ja sam sagla glavu i pregledala knjige na našoj polici
vadeći iz nje one s politički nepodobnim naslovima i ubacivala ih u kartonsku kutiju.
Odvukla sam kutiju u stražnje dvorište. Negar me je začuđeno posmatrala kroz klizna
staklena vrata kako pravim male piramide po obodu dvorišta, a onda ih palim. Gomila
Marksa. Gomila Lenjina. Ponekad sam se pitala da li će se sećati ovih čudnih vremena
kad su odrasli redovno u kuhinji upotrebljavali reči tipa „smaknuće” i ,,hapšenje”, kad
je njena majka pognuta u dvorištu pravila lomače od knjiga. Počela sam da čuvam
odsečke iz novina da bih joj ih predala kasnije kad bude dovoljno odrasla da zahteva
objašnjenje, a moje sećanje, nadajmo se, iščili.Tanak stubić dima dizao se sa svake
gomile, kao da sam izvodila neki ezoterični ritual. Kad je poslednja knjiga postala
samo mala gomila pepela, prah je prekrio žbunje i ljiljane u bašti, a poneka
nedogorela stranica Ietela je na vetru kao papirnato lišće.
Ranije te nedelje, novine su počele da objavljuju vesti o streljanjima onih na koje
se sumnjalo da podržavaju levičarske grupe koje su nazvane kontrarevolucionarnim.
Otkad je šah pobegao, a ajatolah Homeini se vratio, mnogobrojne političke struje su
se delile i metastazirale, a onda bi se borile jedna protiv druge oko pravca u kome
revolucija treba da ide. Da bi ojačao svoj nadzor, krug oko ajatolaha počeo je da
proganja članove i osumnjičene simpatizere onih grupa koje su želeli da odstrane.
Svaka struja objavljivala je svoje časopise i knjige, uvek iznova iznoseći sopstveno
određenje revolucije i mnogi Iranci su kupovali sve to, stvarajući tako male biblioteke
političkih tekstova koji su sadržali drugačija viđenja revolucije. Međutim, kad su
počele čistke, smatralo se zločinom ako te uhvate da poseduješ knjige one grupe koja
je na meti; to se smatralo suprotstavljanjem režimu. Vlasnici takvih knjiga, čak i
njihove porodice, mogli su biti osuđeni na godine zatvora.
Bilo je to vreme napetosti i niko se nije prijatno osećao u sopstvenoj koži.
Džavad je pozvao svog najmlađeg brata Fuada da dođe i da bude s nama neko vreme.
Fuad je bio slatki sedamnaestogodišnjak očaran revolucionarnim idealizmom. Kao i
mnoge mlade ljude tada, privukao ga je pokret Mudžahedin halg i on je bio zadivljen
njihovim insistiranjem da revolucionarnu viziju slobode i nezavisnosti tek treba
dostići i počeo je da prodaje publikacije MHO u školi. Tih dana mlade ljude je lako
privlačila ideologija. „Kakav si liberal” bila je najveća uvreda tih dana. Ako ste bili
liberal, to je značilo da ste umorni od ideologije, da ste ili lenji i mrzi vas da imate
uverenja ili ste kukavica i odbijate da se zauzmete za njih.
Režim i MHO sukobljavali su se svakodnevno i bilo je čestih izmena vođstva
unutar grupe koja se naposletku toliko proširila da je uključivala i tako mlade
simpatizere kao što je bio Fuad. Uplašen da ga prate i da može svoje ostarele roditelje
da izloži neprijatnosti, on je počeo da provodi noći u našoj kući. Bio je Ramazan,
sveti mesec posta, i on bi se svake večeri pojavljivao kod nas i odmah bi zaspao u
našoj gostinskoj sobi. Jedne od prvih noći kad je prespavao, nežno sam ga probudila
pred zoru. Spremila sam mu malu užinu od lavaša i urmi, jednostavan obrok pre
svitanja koji oni koji poste tradicionalno jedu da bi mogli da preguraju dan do iftara,
večernjeg prekida posta. Fuad je umorno trepnuo očima kroz svoje duge trepavice i
odmahnuo glavom. „Uzmi samo koji zalogaj”, rekla sam, „trebaće ti snage.” ,,Ne”,
šapnuo je u polusnu, „želim da se osetim gladnim kao što se osećaju siromasi.”
Ugasila sam svetlo, navulda ćebe preko njegovih vitkih, još nedoraslih ramena i
pustila ga da spava.
Jednog popodneva Fuad je upao u našu kuću i pitao može li da pozajmi moju
staru pisaću mašinu. Nije rekao za šta mu treba, a ja se nisam setila da ga pitam. Na
koncu, bila je to samo pisaća mašina. Kad se Džavad vratio kući te noći i primetio da
nema pisaće mašine, poludeo je od besa. ,,Na šta si mislila”, napao me je. „Znaš da
nam je nikada neće vratiti.” Džavad je bi skloniji strahu od mene. Nije zapravo to ni
rekao — tih dana, još uvek smo se trudili da sakrijemo svoju preplašenost — ali
brinuo se gde bi te mašina mogla da završi i da li se može otkriti da pripada nama.
,,Pa on je tvoj brat”, rekla sam. „Nisam ni mogla da ga odbijem. Osim toga, ja je
svakako ne koristim.”
Džavad je naravno bio u pravu. Pisaća mašina nikada nam nije vraćena.
Međutim, Džavad i ja našli smo još povoda za svađu u vezi s Fuadom, koji je zaluđen
svojim utopijskim vizijama čistije, pravednije Islamske revolucije često ostavljao
stvari razbacane po stanu. Jednog jutra dok sam pakovala torbu za posao primetila
sam jednu MHO knjigu o imamu Hoseinu na našoj polici. Počela sam da je
prelistavam. Kao primerak literature jedne organizacije koja će kasnije postati kult
bila je prilično interesantna. Te noći Fuad i ja smo u kuhinji raspravljali o knjizi kad
se Džavad vratio kući. Podigao je knjigu i shvatio je da pripada MHO.
 5
„Zar ne misliš Fuad jane ”, upitao je oštro, ,,da je to neodgovorno s tvoje strane
da ostaviš ovo na polici? Zašto si je ostavio ovde?”
„Ali već sam spalila sve politički nepodobne knjige”, prekinula sam ga. ,,Ta
jedna nije toliko značajna.” Osećala sam da treba da zaštidm Fuada, tog mladića koji
je svoje prijatelje nazivao braćom i koji nije bio toliko ošamućen i očajan zbog
pravca kojim je revolucija pošla da bi je zaboravio i povukao se u sebe poput nas.
„Molim vas”, Fuad je podigao ruku, kao da želi da me spreči da ga branim.
„Džavad je u pravu — ne bi trebalo da imamo tu knjigu u kući. Međutim”, obećao je
sjajnih, odlučnih očiju, ,,za dva meseca o ovoj knjizi će se govoriti na televiziji.
Videćete.” MHO, kao i sve političke grupe koje se bore da privuku pristalice,
ubeđivao je svoje sledbenike da će režim brzo pasti.
Sledećeg dana, Fuad je kao i obično išao ka univerzitetu. Njegov prazan stomak
je zavijao, prolazio je pored tezgi s hranom i začinima s kojih su se širili mirisi žutog
sočiva, sušenih limunova i očišćenog badema. Možda zbog buke autobusa i udaraca
alata sa obližnjih gradilišta nije čuo korake koji su ga pratili izbliza. „Fuade!”
Okrenuo se kad ga je neko pozvao i pre nego što je shvatio šta se dešava, njegove ruke
su čvrsto vezane na leđima i on je ubačen u auto koji je čekao.
Tri noći nismo čuli ništa o njemu. Pokušala sam da verujem da se skriva negde sa
svojim prijateljima iz MHO, da u nekoj rupi pije čaj i razmišlja o spasavanju
revolucije. Cetvrtog dana, njegovu majku su obavestili da je uhapšen. Izbezumljena,
počela je da zove sve koji su joj pali na pamet i naposletku je uspela da stupi u
kontakt s premijerom. ,,Ja mogu samo da posredujem”, rekao joj je, „ukoliko vaš sin
preispita svoje stavove i sarađuje sa režimom.”
Objasnite to tinejdžeru kojeg je ponela euforija revolucije i koji je ubeđen u
svoju nevinost. A bio je nevin. Šta je uradio? Sa sedamnaest godina, za zločin
prodavanja novina, Fuad je osuđen na dvadeset godina zatvora. Dok je bio u zatvoru,
Fuad je odbio da sarađuje sa zatvorskim vlastima. U kontekstu zatvora, tupa reč
„saradnja” obično znači saopštavanje imena prijatelja (koji onda mogu biti dovedeni
u sličnu sobu za isleđivanje da onda oni imenuju svoje prijatelje), moljenje za
oproštaj, odricanje od svake političke delatnosti, predavanje volje bogu. U zatvoru,
saradnja se ne zahteva, ona se podrazumeva. Jednom su ga prebili tako da su mu
slomili vilicu. Potom su pozvali njegovu majku i zahtevali novac da bi je popravili.
Sledećeg puta su mu slomili ruku. Ponovo je usledio poziv. Rekli su da Fuadova ruka
visi s njegovog ramena. „Ako želite da je lečimo, pošaljite novac.”
Džavadov otac je poginuo u saobraćajnoj nesreći kasnije te godine i porodica je
zahtevala da Fuada puste iz zatvora da prisustvuje pogrebu. Njihov stric je potpisao
dokumenta u zatvoru, garantujući njegov povratak i Fuad je dobio jednu noć odsustva.
Kad se pojavio u kući sa svojim stricem, isprva ga nisam prepoznala. Je li to bio
Fuad? Taj bledi, pognuti momak sa uplašenim pogledom? Do dana današnjeg žalim što
su prve reči koje sam mu uputila bile: „Fuade, danas budi muško." Mislila sam da
mora da bude snažan zbog svoje gotovo obeznanjene majke i da suspregne sopstvenu
tugu za ocem. Međutim, on me je shvatio pogrešno. Mislio je da ga prekorevam što
nije dovoljno čvrst u zatvoru za vreme isleđivanja.
,,Ja jesam pravi muškarac, a to sam i dokazao”, rekao je glasno i svi su se
okrenuli prema nama. Rođaci su primetili da je stigao i lagano su ga opkolili. Posle
nekih pola sata rekao je da želi da pobegne iz zatvora. Sve glave oko njega odmahnule
su odrično, kao da su lutke: ,,Ne! Kakva užasna ideja... Šta će biti sa tvojim stricem
koji je garantovao za tebe... Uhvatiće te, a šta onda?” Najezda neslaganja.
Pozvala sam Džavada s druge strane sobe i šapnula mu uzbuđeno: „Zašto da ne?
Zašto svi vi ne dozvolite dečku da pobegne?”
„Ako pobegne, verovatno će otići pravo u MHO”, Džavad je rekao. ,,A onda će
sigurno biti ubijen. Znam, i sam se užasavam pomisli da se vraća. Ali je tamo makar
živ.” Kad je Fuad video da se rođaci neće predomisliti, ućutao se i odbio je da
prozbori bilo šta do kraja večeri. Nakon večere, kad je morao da ide u toalet, jedna
rođak ga je pratio do vrata i naredio mu da ih ostavi otključana. Bojali su se da bi
mogao pobeći kroz prozor. Na kraju, ušao je u auto sa stricem, gledajući pravo ispred
sebe i dopustio je da ga odvezu nazad u zatvor.
 PETO POGLAVLJE
- Rat gradova -

VEĆ DVE GODINE je prošlo otkako je režim uveo veo kao obavezu za žene, ali ja
sam ga i dalje zaboravljala. Obično bih, u poslednjih nekoliko sekundi pre nego što
bih napustila stan, pregledala na brzaka dnevnu sobu, osećajući da mi nešto nedostaje.
Ključevi? Lista za kupovinu? Jednom sam otišla čitavu ulicu dalje i primetila da svi
— od našeg ostarelog komšije koji hoda sa štapom do dece koja se igraju na toboganu
— gledaju u mene. Nije mi padalo na pamet zašto, posebno zbog toga što ja imam lak
korak i tog dana sam se osećala opuštenije nego inače. „Hanum Ebadi”, jedan
komšija je naposletku prozborio, „zaboravili ste vaš hedžab!” Potrčala sam do kuće i
vezala jedan pamučni šal oko svoje glave.
„Pomisli samo”, rekla sam jednoj prijateljici preko telefona te večeri, ,,da me je
policajac video, mogao me je uhapsiti.!
„Nije to ništa”, rekla je. „Prošle nedelje, sela sam u auto, a da nisam stavila svoj.
Već sam se uključila u saobraćaj i stala sam na raskrsnici, kad sam primetila da me
svi koji prelaze ulicu gledaju s čuđenjem. Šta sam mogla? Već sam bila u autu.
Podigla sam suknju i njome prekrila kosu.”
Na kraju, obesila sam veo na čiviluk u hodniku da ga ne bih zaboravljala.
Tih dana, kao i danas, mnoge iranske žene išle bi gologlave kad bi mogle da
biraju. Međutim, ratne godine su nam nametale da izdržimo, a ne da mislimo. Bes žena
prema nametnutom bedžabu (simbolu njihovog šireg nedostatka prava) još se nije
pomerio ka žiži njihove svesti. Slično tome, političko nezadovoljstvo novim režimom
— njegova cenzura, njegovo nemilosrdno ubijanje protivnika, njegova radikalna
odluka da nastavi rat — još uvek je bilo samo gunđanje iza zatvorenih vrata, a ne
dominantno raspoloženje javnosti.
Godine 1983. rodila se naša druga kćer Nardžes. Džavad i ja smo se dogovorili
da će on izabrati ime ukoliko bude dečak, ali da ću ja birati ako bude devojčica. Dala
sam joj ime po cvetu koji cveta u zimu — nardžesu. Kad sam otišla da se porodim,
moja majka je odvela Negar, koja je tada imala tri godine, svojoj kući i obećala joj da
ćemo joj dovesti drugaricu za igru kad se vratimo. Proverila sam u nekoliko knjiga o
dečjoj psihologiji kako najbolje upoznati malo dete s novorođenom bebom. Kupila
sam Negar novu odeću, igračke, čokolade, sve ono što najviše voli i rekla joj da joj to
poklanja njena sestra. Pobrinula sam se da položim Nardžes u njen krevetac onog
trenutka kad je dadilja dovela Negar od moje majke. Džavad je zauzeo pozu kraj vrata
i čekao da fotografiše Negar kad mi se zaleti u naručje. Nije mogla da podnese da
budemo razdvojene i ovo je bio naš najduži rastanak u trajanju od dva dana.
Otvorila sam vrata široko se osmehujući. Džavad je promenio položaj držeći
fotoaparat. Negar je projurila pored mene, a da me nije ni pogledala. Prekrstivši
ručice na grudima, umarširala je u dnevnu sobu i sela bez reči na kauč. Nisam bila
pripremljena na to kako me bes moje trogodišnje devojčice može pogoditi — bila sam
van sebe od krivice što sam dozvolila da pati.

Ova fotografija s kćerima izvađena je iz našeg zajedničkog pasoša.

Rivalstvo između dve sestre i njihovi detinjasti nestašluci unosili su svetlost u

moj život nakon što se moj depresivni posao završio, a neraspoloženje zbog toga što
ne radim otpočelo. Godinu dana nakon što je Nardžes rođena, stekla sam pravo na
penziju u Ministarstvu. Državni službenici mogu da se penzionišu posle petnaest
godina službe i da primaju penziju. Tačno dan posle moje petnaeste godišnjice,
podnela sam zahtev za penziju, koji je naravno Ministarstvo odmah prihvatilo jer im
je bilo vrlo drago da se reše velike smetnje — zaposlene žene.
Godina u kojoj sam se penzionisala bila je tačka preokreta za mene, kao i za moje
prijateljice s fakulteta koje su počele da rade otprilike u isto vreme kad i ja. Dovoljno
vremena je prošlo da bi bilo jasno da se sistem neće suštinski promeniti. Njegova
ideologija bila je utvrđena i u tom trenutku isto to je važilo i za prag tolerancije prema
ženama u redovima vlasti. Bilo je to vreme kad je trebalo pažljivo odmeriti svoju
ambiciju, osećanja i moral i kad je trebalo odlučiti kako ćete se nositi s novim
režimom. Moja razočaranost je bila toliko duboka, a moja ličnost toliko sklona pobuni
da nisam propuštala priliku da iskažem svoju zgađenost svime. Penzionisanje se činilo
jedinim izborom koji ima smisla. Nikad mi nije palo na pamet da razmišljam o
posledicama koje bi to imalo po moju karijeru, jer po mom mišljenju režim je već bio
ubio naše karijere. Nikad mi nije palo na pamet da će jednog dana revolucionarni
režim možda smekšati i da će tada možda postojati prilika da nastavim svoju sudijsku
karijeru ako bih se sada primirila. Moja prijateljica Marijam, strastvena koleginica
sudija iz mojih studentskih dana bila je proračunatija. Obukla je činovničku odoru kao
da nema veće časti od toga što su je degradirali. Naše prijateljstvo je trpelo, a
poslednjeg popodneva kad smo se srele da popijemo čaj, kad sam joj rekla da se
penzionišem, ogorčeno smo se posvađale. Njeni novi umekšani stavovi i — prema
mom viđenju — prevrtljivo ponašanje duboko su me razočarali i naposletku sam
iznela svoje mišljenje.
„Marijam, zašto si uopšte postala sudija”, pitala sam je. ,,Ne mogu da verujem da
si spremna da napustiš svoje stavove tako lako.”
,,Ti ne poznaješ ovaj režim”, odgovorila je. „Samo nastavi da ispiraš usta njima
ako želiš, pa ćeš videti da će doći po tebe. Maltretiraće te, izgubićeš posao.”
„Misliš ovaj biser od posla, ovo piskaranje? Ovaj posao koji toliko voliš da si
zaboravila ko si i zbog kojeg si napustila svoje stare prijatelje?”
Gledala me je u neverici. U iranskoj kulturi gotovo da je bilo zabranjeno da se
stvarnost pominje tako oštro, čak i među prijateljima.
Nastavila sam da govorim mnoge stvari u besu koje su zapečatile ruševine našeg
prijateljstva, ali u tom trenutku je već prestala da se druži sa mnom u javnosti (pošto
su je mogli videti s kritičarem društva i to je moglo da joj ugrozi karijeru), tako da
nisam osećala da imam išta da izgubim. Rekla sam joj da želi moć zarad moći i da je
spremna da gazi po svemu — prijateljima, vrednostima da bi to postigla. Rekla sam
joj da čak iako jednog dana bude unapređena na neko bolje mesto, to će biti Pirova
pobeda jer je visoki položaj u nepopularnom sistemu mnogo gora stvar nego da si
običan posmatrač sa strane. To je otprilike bilo kako su se stvari završile između
mene i Marijam. U godinama koje su usledile, povremeno smo bile na istim
skupovima. Ona je obično bila vesela žena pokrivena od glave do pete koja je sa
oduševljenjem govorila o tome kako je islamski zakon emancipovao iranske žene. Ne
bismo se ni javile jedna drugoj kad bismo se srele u hodnicima.
Naša stara prijateljica Sara, naučnica koja se udala za profesora prava, nije
pokušavala da se istakne kritikujući nove zakone kao ja, ali ih takođe nije ni
podržavala na način kako je to činila Marijam. Ona se zaposlila u Ministarstvu
spoljnih poslova i radila je na međunarodnom trgovačkom pravu pre revolucije i
pošto je bila istraživač u skrajnutom polju, Ministarstvo ju je zadržalo iako je prošlo
nekoliko godina pre nego što je dobila već dugo zasluženo unapređenje. Nikada se
nije pretvarala da podržava novi režim i uglavnom je svoje mišljenje o njegovom
delovanju izvan uskog polja trgovačkog prava čuvala za sebe. Kasnije, predstavljala
je Islamsku Republiku na međunarodnim trgovinskim konferencijama, ali je govorila
isključivo o svojoj stručnoj oblasti odbijajući da komentariše pravni status žena, čak i
kad bi joj to nametali.
Ministarstvo spoljnih poslova znalo je da Sara nije predana veri, ali njeni
nadređeni su smatrali njenu stručnost korisnom, a pošto je polje bilo dovoljno
specijalizovano, ona je mogla da nastavi rad, a da ne bude primorana da odobrava
ono s čim se privatno ne slaže. Za mene Sara je predstavljala malobrojne srećnike,
iranske profesionalce čija su polja bila relativno apolitična i koja su im dozvoljavala
da rade i napreduju u svojim malim carstvima. Naravno, to ne znači da je njoj bilo
lako. Sigurna sam da je tokom godina gledala kako unapređuju nesposobnije kolege, a
ne nju, i morala je znati da nikada neće stići do mesta koje bi u potpunosti iskoristilo
njene mogućnosti. Bila je dovoljno bistra da postane ministar finansija, ali bila je
žensko, previše nerevolucionarna i previše nepovezana s političkom elitom da bi se
uspela do takvih visina. Ipak, pošlo joj je za rukom da nastavi da radi i time je
dokazala da je zbilja bolno raditi u Islamskoj Republici, ali i da nije uvek neophodno
biti ulizica zarad karijere.
Danas, kad pokušam da pričam priče o sredini osamdesetih ili da se setim kako
je moj život izgledao tih godina kad su moje devojčice bile male, a rat besneo, jedine
slike koje mi naviru u glavu su nepovezani nizovi sećanja iz naše dnevne sobe. Naša
porodica je tada prolazila kroz težak period i većinu vremena provodili smo u kući. Ja
sam se penzionisala, a Džavadovo preduzeće je zatvoreno na osnovu navodne optužbe
da su se u njega ubacili komunisti. Bilo je dugih perioda kad smo imali veoma male
prihode. Inflacija je bila visoka i sa dvoje dece naši troškovi su takođe bili visoki. Da
bismo obezbedili samo neophodne stvari poput pelena i adaptiranog mleka za decu,
sasekli smo naše potrošačke navike i izbacili povremeni luksuz obeda u restoranu.
Obe devojčice su volele da jedu izvan kuće i uveče bi protestovale što nema ništa
posebno za jelo osim naše uobičajene večere u kuhinji.Tada bih ja pomerila sto za
ručavanje u drugi ugao stana, prostrla bih nov stolnjak i otvorila „Restoran kod Širin”.
„Dobro došle, dame”, rekla bih praveći se da primam njihove porudžbine dok su se
one navikavale na naš izmišljeni kafić. Nadala sam se da uče da stvore nešto
zanimljivo od onoga što imaju pred sobom. Nadala sam se da se uče zadovoljstvu
odloženog zadovoljenja.
Pozadina naših tihih godina u dnevnoj sobi bila je ružna. Sadam Husein je 1984.
prvi put počeo da koristi hemijsko oružje za napad na iransku vojsku. Počeo je
koristeći sarin, nervni gas potpuno bez mirisa, koji ubija nekoliko minuta po udisanju.
Jednom kad je postalo jasno da će Sadam rutinski koristiti ono što je Vinston Cerčil
nazvao „otrovom iz pakla”, iranska komanda je naoružala svoje mlade vojnike
injekcijama atropina, antidotom za nervni gas, ali u užarenoj atmosferi većina je i
dalje bila bez ikakve šanse. Nije bilo dovoljno opreme da bi je svi koristili, a po
nepodnošljivoj pustinjskoj temperaturi nekolicina vojnika koja je imala maske ili ih
nije nosila ili nije mogla dovoljno čvrsto da ih pribije uz lice zbog svojih brada. Na
koncu, oni su se borili u ratu pod božjim zapovedništvom, a pravi musliman nosi
bradu, posebno kad se sprema na nebo. Često su injekcije bile neispravne ili je
atropin izgubio svoje dejstvo na toploti. Preživeli su opisivali zastrašujuće događaje s
bojnog polja s injekcijama posejanim među leševima — vojnici koji su pokušali da
sebi ubrizgaju antidot u tim kratkim minutima između prvog smrtonosnog udisaja i
smrti.
Sadam je brzo sa nervnog gasa prešao na ono što je kasnije postalo njegovo
omiljeno hemijsko oružje, reagens od koga su se dobijali plikovi koji je poznat kao
senf-gas. Za razliku od nervnog gasa, senf-gas se odlikuje karakterističnim mirisom —
začudo miriše na beli luk — ali za njega ne postoji antidot i on ubija sa iscrpljujućom
sporošću. Ubrzo nakon što bi vojnici na frontu osetili tek njegov blagi miris, njihov
pogled bi se zamutio i počeli bi da kašlju nekontrolisano, često povraćajući u isto
vreme. Kako bi sati prolazili, njihova koža bi počela da se osipa plikovima,
poprimajući tamnoljubičastu boju. Nakon toga bi veliki komadi kože počeli da
otpadaju, a pod pazuhom i na preponama bi se javljale crne rane. Oni koji bi preživeli
provodili su u bolnici nekoliko dana ili nedelja u zavisnosti od dužine izlaganja gasu.
Ako bi se oporavili, bili bi poslati nazad na front.
Svet je uglavnom posmatrao ćutke. Misije Ujedinjenih nacija su istraživale i
pronašle su dokaze o iračkoj upotrebi hemijskog oružja, ali nije postojala saglasnost
da se osudi irački diktator, a kamoli da se zaustavi. Sjedinjene Države tražile su način
da savladaju i oslabe revolucionarni režim koji se suprotstavljao njihovim interesima
u regionu i na svaki način su pokušavale da osnaže Irak. Bivši vojni zvaničnici u
Vašingtonu kasnije su potvrdili ono šta je iranska komanda pretpostavljala odavno —
da je Reganova administracija snabdevala Irak satelitskim nadzorom kretanja iranskih
trupa. Kasnijih godina se ispostavilo da se tajni američki program bavio i mnogo
ozbiljnijim strateškim pomaganjem od toga i to u vreme kad su američke obaveštajne
službe znale da Irak koristi hemijsko oružje u većini velikih operacija. Pošto je
međunarodna javnost ćutala i najveća svetska sila bila na strani Sadama Huseina, a
klerikalni režim u Teheranu insistirao da se produži „sveta odbrana”, shvatili smo da
kraj nije ni blizu. Negde u to vreme povećao se i broj Iranaca koji su bežali iz zemlje.
Nakon revolucije jedan deo Iranaca pobegao je iz zemlje. To su bili oni koji su se
suprotstavljali revoluciji i oni koji su se plašili za svoje živote jer su bili povezani s
režimom. Oni su bežali u Sjedinjene Američke Države ili u Evropu i počinjali su novi
život na Zapadu. Ali jednom kad je postalo jasno da će se rat produžiti, da će Sadam
koristiti hemijske otrove i da će mu se na to gledati kroz prste, široki sloj ljudi počeo
je da odlazi, posebno oni koji su imali sinove, jer su se bojali da će im deca biti
regrutovana i da će poginuti na frontu. Svakog dana broj je bivao sve veći. Neki su
uspevali da dođu do viza i da se ukrcaju u avione na aerodromu Mehrabad, čuvajući
tako i sigurnost i ponos. Stotine hiljada drugih koji su po svaku cenu želeli da izađu,
plaćali su banditima da ih prevezu preko granice do Turske ili Pakistana. Krijumčari
su imali ogroman profit prevozeći Irance u gluvo doba noći kroz klisure i pustinjske
prelaze na granicama. Bilo je rizično otići na ovaj način, ali je bilo još rizičnije
ostati, tako su mislili oni koji su odlazili.
Oni koji su otišli uglavnom su se rasuli po Evropi i severnoj Americi, a
zajednice su se prvo formirale u Los Anđelesu i evropskim prestonicama poput Pariza
i Londona. Kasniji emigranti tražili su utočište u Skandinaviji, a relativno otvorene
granice Kanade otvorile su put Irancima za Toronto i Vankuver. Od radničke klase do
bogatih, svi su odlazili u grupama i punili pijace kože u Firenci, dilovali kokain na
ulicama Tokija, vodili posao s ćilimima na Menhetnu. Obrazovani profesionalct
zadovoljavali su potrebe Silicijumske doline i istočne obale Sjedinjenih Država za
doktorima, inženjerima i bankarima, dok su se bogati dendiji okupljali na Kensingtonu
i Beverli hilsu. Procene su grube, ali otprilike četiri do pet miliona Iranaca otišlo je
tokom dve decenije, među njima i cvet iranske inteligencije. Do danas Iran podnosi
jedan od najvećih odliva mozgova na svetu. Mi koji smo ostali posmatrali smo naše
mlade kako se rasipaju po svetu, dajući krila tuđim ekonomijama i društvima širom
planete.
Emigracija nije tako dramatično potresna u modernoj iranskoj istoriji u tom
smislu da slike koja ona priziva, za razliku od rata i revolucije, nisu filmske slike
bojnih polja posejanih udovima i leševima i tromilionskih marševa sa izdignutim
pesnicama. Međutim, ukoliko pitate većinu Iranca kakvu kineb, kakvu ozlojeđenost
gaje protiv Islamske Republike, reći će vam da je to cepanje njihovih porodica.
Sećanja na rat blede, veoma mali broj Ijudi ima snage da izdrži u intelektualnom
stresu tokom čitavog života, ali odsustvo voljenih — gotovo trajna razdvojenost sestre
od sestre, majke od kćeri — to je bol koji ne jenjava. Da li da vam pobrojim porodice
koje znam, a koje su nekad živele zajedno u istom gradu, a sada su rasute Širom
planete — svako dete u drugom gradu na Zapadu, roditelji u Iranu? U očima mnogih,
Islamska Republika je kriva za to. Da su revolucionari obuzdavali svoj divlji
radikalizam, da nisu zamenili šaha režimom koji je izazivao masovne odlaske, mnoge
porodice bi još uvek bile cele.
Jedan po jedan, moji najdraži prijatelji su odlazili. Spakovali bi svoje stvari,
rekli bi zbogom i, kako sam ja to videla, okrenuli leđa Iranu. Svaki put kad bih umorno
uzela olovku u ruke da precrtam još jedno ime u svom imeniku, razočaranje bi me
slomilo. Osećala sam se kao da živim u napuštenoj kući punoj duhova koja svakim
danom sve više propada.
Na početku, pokušavala sam da im se suprotstavim. Svako od njih kad bi objavio
svoju nameru da ide, morao je da se suoči s mojim, možda nepravednim, pokušajem
da ih ubedim da ostanu i s mojim protestom. Znala sam da je odluka da se ide duboko
lična. Pored toga ja, uistinu, nisam imala sinove. Ipak, svejedno, kao moralan i
politički stav, nisam verovala u napuštanje Irana.
Jedan od mojih rođaka pozvao me je da svratim te nedelje kad je napuštao Iran i
odlazio u Nemačku. Dok je koračao svojim stanom pakujući se, stalno je ponavljao da
odlazi „zbog dece”. Konačno sam eksplodirala: „Pogledaj oko sebe! Zar ne vidiš oko
sebe državu punu Iranaca sa decom? Njihova deca studiraju ovde. U čemu je tvoj
problem? Samo ostani i pusti da deca idu ovde u školu.”
„Ovde za njih nema budućnosti. Moram da ih odvedem negde gde za njih ima
budućnosti.”
„Šta je s budućnošću dece koja će ostati? Da li ostajanje znači da nemaju
budućnosti?”
„Da su tvoja deca starija, Širin jan, i ti bi otišla."
„Ne, nikada ne bih ostavila Iran”, uzvratila sam. „Ako moja deca moraju da odu,
ja bih ih poslala. Svaka generacija treba da ostane na mestu na kom je odrasla. Ako ti
i ja napustimo Iran, šta ćemo raditi? Ovde, mi smo neko i nešto. Mi smo ostvareni, i
radili smo teŠko da bismo stigli do određenog mesta u društvu. Naši prijatelji su,
poput nas, inteligentni i obrazovani. Ako odemo u inostranstvo, misliš li da će nas
prihvatiti oberučke, s našim stranim diplomama i stranim akcentom? Naša deca su
mlada i ona će upiti kulturu njihovog novog sveta. A kad prođe određeno vreme, mi
ćemo i njih izgubiti.”
Delovao je neubeđeno, pokušala sam s novim pristupom.
„Vidi, devojka koja je odrasla u inostranstvu od sedme godine će se
najverovatnije udati za stranca. Prirodno, ona će prihvatiti njegovu kulturu i razdaljina
među nama će se lagano povećavati. Jednog dana probudićemo se i shvatiti da nikako
ne možemo postojati u istim svetovima — ona u našem, a mi u njenom — na onaj
način na koji smo navikli. Trebalo bi da mislimo o tome, da predvidimo taj dan u
ovom trenutku i da zadržimo decu ovde. Kasnije, kad budu pri kraju studija, mogu da
odu u inostranstvo na neko vreme. Ali moraju da se formiraju ovde. Poput nas, privići
će se na bilo kakvu stvarnost koja se ovde čuva za nas i ovo mesto će zauvek ostati
pohranjeno u njihovim srcima. Onda će se vratiti.”
Duga tišina je usledila nakon završetka mog govora. Moj rođak je snažno
uzdahnuo, sklonio pogled i nastavio da se pakuje. „Uzmi sve što ti treba”, rekao mi je,
pokazujući na pokućstvo koje je ležalo unaokolo. Iako su mi bile potrebne neke stvari,
odbila sam da dodirnem bilo šta i otišla sam. Nisam želela tacnu ili ugaoni stočić od
nekoga ko je napustio i mene i svoju zemlju.
Bilo je još mnogo sličnih drama u dnevnim sobama. Prijateljica je rešila da
rasproda sve svoje pokućstvo i pozvala me je da bih joj pravila društvo. Zatekla sam
je kako se okreće oko sebe u dnevnoj sobi i lepi male nalepnice sa cenama na svaku
stvar. Nadala sam se da ćemo popiti čaj zajedno i da ćemo prvo razgovarati, ali kao i
mnogi koji su bili pred odlaskom, ona se trudila da se uposli nečim tih poslednjih
dana i povlačila se iz razgovora u brdo kutija i trake za pakovanje. Pratila sam je po
dnevnoj sobi, ljutito odlepljujući svaku nalepnicu koju bi ona zalepila. Suočile smo
se, svakoj su prsti bili ulepljeni belim nalepnicama sa cenama. Upravo tada, prekinulo
nas je zvono na vratima. Bilo je tek pola četiri, pola sata pre nego što je rasprodaja
trebalo da počne.
Ogromna žena je ušla i počela da razgleda svećnjake i ramove za slike sitnim
očima, kao da je dnevna soba moje prijateljice, u kojoj su njena deca načinila prve
korake, bila tezga na pijaci. Bila sam van sebe od besa. Imala sam pola sata da
pokušam da odgovorim svoju prijateljicu, da je ubedim da promeni mišljenje, a sad
mi je ova lešinarka krala vreme. Uhvatila sam je za ruku i izvela napolje. „Čekaj tamo
dok ne bude četiri sata”, rekla sam i zalupila vrata.
„Molim te”, preklinjala sam unutra svoju prijateljicu. „Zaustavi ovo ludilo. Šta
radiš? Ovo je naša zemlja!"
Međutim, u četiri sata rasprodaja je počela. Nijedno od mojih sentimentalnih
obraćanja nije nateralo moje prijatelje i rođake da se predomisle. Verovatno im se
nije činilo vrednim da predaju svakodnevnu sreću i buduću ambiciju nekom dalekom
cilju, kao što je oživljavanje naše zemlje. Naposletku moj adresar se ispunio
precrtanim brojevima, neke stranice sam mogla slobodno da iscepam. Na neki način,
kad pogledam unazad na te godine ispunjene bolom i teškoćama, vidim to kao
momenat u kome sam dodirnula dno. Izgubila sam svoj voljeni posao. Izgubila sam
zemlju. Izgubila sam prijatelje.
Odbijala sam da pišem pisma onima koji su otišli. Pokušala sam nekoliko puta,
ali je olovka bila preteška u mojoj ruci, a sam čin ispunjavanja papira rečima dovodio
me je do očaja. Podsećao me je na to da sam izgubila one koje sam volela, da su oni
sada odsutni iz mog života. Oni bi zvali telefonom i govorili: „Širin jan, samo koju
reč. Zar ne znaš kako bi nas usrećila makar i jedna jedina reč od tebe?” Međutim,
nisam mogla.
Neki od mojih prijatelja bili su povređeni, ali vremenom su, nadam se, uvideli da
moja tvrdoglavost nije dolazila od nedostatka osećanja, već od toga što sam sve
osećala prejako.
Kad neko napusti Iran, to je kao da je ta osoba za mene umrla. Onoliko vremena
smo prijatelji dok delimo isti svet, dok iste nade uzbuđuju naše živote, iste brige nas
drže budnim tokom noći. Godinama kasnije, kad su moji prijatelji dolazili u Iran u
kratke posete, videla sam koliko sam bila u pravu. I dalje bismo pričali persijski, i
dalje je ista krv tekla našim venama, ali smo živeli na različitim planetama. Mogli
biste naći reči koje smo razmenjivali u istom persijskom rečniku, ali bilo je kao da
smo govorili različitim jezikom. U stvarnosti, izgubila sam prijatelje. Zaista, moji
prijatelji — oni koji su kupovali na istim tezgama i gledali u šoku u iste novinske
naslove — bili su mrtvi. Ne biste se dopisivali s mrtvacem, zar ne? Kao što mi nikada
ne bi palo na pamet da pišem pismo mrtvoj osobi (besmislen, bolan zadatak, slažete
se?), na isti način nikada mi ne pada na pamet da pišem svojim prijateljima koji su
napustili Iran. To je stoga što ih toliko volim, a ne zato što sam ih zaboravila. Volim ih
toliko da me podizanje olovke i pisanje uvodnog pasusa u pismu boli. U odsustvu
dopisivanja, udaljenost i snažan kontrast izmedu naših života gube na jasnoći.
Jedne godine u toku rata, Džavad i ja odlučili smo da odvedemo porodicu na put
u Indiju. Pošto smo stigli, Sadam je zvanično objavio da će gađati putničke avione.
Sve vreme dok smo bili tamo mislili smo o letu nazad, a kada je avion ušao u iranski
vazdušni prostor, svi putnici su se povili i počeli da izgovaraju molitve, kao da je let
bio hadžijski, hodočasnički let u Meku. Dok smo se vozili kući sa aerodroma
Merhabad, napetiji nego kad smo krenuli, Džavad je odlučio da ćemo izbegavati
avione dok se rat ne završi.
Nakon puta, vreme je sporo prolazilo. Godinu 1988. obeležila je nova faza u ratu,
rat gradova. Irački vazdušni napadi, do tada povremeni i ograničeni na strateške
oblasti duž granice, postali su svakodnevni događaj u
Teheranu i ostalim gradovima. Grmljavina iračkih bombardera postala je
pozadinska buka u našim životima, a nekih dana bi čak dvadeset bombi palo na grad.
Bila je to godina kad je rat došao u naše susedstvo, zamenio naše noći za dane.
Iračka vojska je objavila da ne bombarduje gradove da bi ubijala civile već da
na taj način vrši pritisak na iransku vladu da prihvati primirje. Za taj proklamovani
cilj ona je koristila satelitske slike Teherana da bi napade izvela precizno i
objavljivala bi večernju metu na jutarnjim vestima, tako da žitelji imaju vremena da
napuste svoje domove. Oni koji su imali sredstva i mesto kuda da pobegnu, napuštali
su svoje domove. Drugi su provodili besane noći u svojim krevetima. Međutim, iračka
komanda ili nije umela da izvede „pametno” bombardovanje ili je vodila psihološki
rat jer su sasvim retko bombe padale na predviđene mete. Onog dana kad je na radiju
objavljeno: „Danas gađamo Jusufabad”, naš kvart, pozvala sam roditelje i rekla da bi
trebalo da nađemo mesto gde bismo večeras spavali. Moj otac je tvrdoglavo odbio.
„Ono što je suđeno da se dogodi, dogodiće se”, rekao je. Stoga smo svi spavali u kući
mojih roditelja, misleći da ako je već suđeno, da barem poginemo zajedno. Za večeru,
možda poslednju, jeli smo barenu jagnjetinu sa sušenim limunovima i žutim sočivom,
pijuckali smo čaj odsutno gledajući televiziju, a potom se uvukli u krevete.
Naposletku, ništa se nije dogodilo, a ujutru za doručkom smo se izljubili delujući
poluludo. Osetili smo neobično olakšanje zbog toga što nije došao naš red, ali smo
znali da neko drugi nije bio te sreće.
Napadi na gradove poštedeli su sve naše rođake, ali jedan Džavadov prijatelj
nije bio toliko srećan. Vratio se kući s posla jedne večeri i zatekao kuću, ženu i svoje
dve kćeri izgorele u eksploziji bombe koja se dogodila dok je on bio odsutan. Pošto je
čitava njegova porodica zbrisana, on je skoro poludeo.
Užasne priče poput ove terale su Irance da napuste Teheran. Oni koji su mogli da
priušte sebi da napuste posao, selili su se u provinciju. Dalekovidi bogataši
rezervisali su sebi trajan smeštaj u hotelima, čvrsto građenim, nekadašnjim „Hiltonu”
i „Hajatu”, čije zgrade nisu bile gađane, a i da jesu, mogle bi podneti takav udarac.
Promenjenih imena i pod upravom države, hoteli su bili prepuni gostiju-stanara koji su
plaćali trostruko, pa i četvorostruko veću cenu od uobičajene.
Jedne noći šetala sam hodnikom bivšeg "Šeratona” čekajući da se sretnem sa
novinarem koji je bio u poseti. (Godine 1987. pošto sam napustila posao i pre nego
što se rat završio, počela sam da pišem knjige da bih makar mogla da naučno
doprinesem pravnim poljima u kojima nisam mogla da radim. Takode, novinari bi me
često potražili kao stručnjaka za ženska prava i druga slična pitanja.) Zapanjena,
hodala sam između restorana i kafea posmatrajući moderne mlade muškarce i žene sa
novim frizurama kako jedu uz tihu muziku klavira u pozadini. Vrlo pažljivo su sekli
šnicle i zabadali kašičice u karamel krem, dok su obični stanovnici Teherana osnovne
životne namirnice mogli dobaviti samo uz vladine kupone. Hodnik hotela je bio kao
ostrvo mira u ratom pogođenom gradu i činilo se da bogati sa sveže ispeglanim
odelima i smirenim izrazima lica doživljavaju rat drugačije od nas ostalih.
Napadi od kojih su Iranci bežali nisu uništavali grad kvart po kvart. Ako biste se
vozili kroz Teheran, primetili biste samo sporadične ruševine. Irački avioni nisu
sravnili grad, ali su nas naterali da živimo život stalno imajući u vidu njihovo
prisustvo.
Jednog jutra u tom periodu pošla sam u centar da obavim neke poslove i stajala
sam na prometnoj raskrsnici, čekajući taksi. Nakon nekih petnaest minuta, pošto mi je
pozlilo od izduvnih gasova autobusa, počela sam da hodam. Nisam stigla ni do drugog
kraja dugačkog kvarta kad sam začula zaglušujuću eksploziju, tlo pod mojim nogama
se podiglo i videla sam kako se ispod mene trotoar podiže i proleće kao u izmaglici.
Silina udarca bacila me je do obližnje zgrade. Ležala sam uz betonski zid, udarena,
bledo posmatrajući ono što se odvija oko mene. Ljudi su vikali i pokazivali na ugao
ulice gde sam stajala. Odhramala sam nazad, gurajući se kroz gužvu, pored uništenih
automobila u dimu i pogledala u veliki krater, pun šuta i povređenih ljudi.
Te noći, Džavad je zaključio da Teheran nije više bezbedan i da moramo da
napustimo grad. Međutim, moji roditelji, stari u to vreme i nevoljni da napuste kuću,
ođbili su da pođu. Naposletku, složila sam se da povedem decu i moju sestru u
severni Iran, blizu Kaspijskog mora, a Džavad je ostao u Teheranu s mojim
roditeljima.
Iznajmili smo malu kuću u jednom od gradića na severu, a Negar je svakog dana
vozila bicikl u školu koja je vrvela od dece iz raznih krajeva zemlje koja su tamo
našla utočište. Svake večeri, dolazila bi kući i radila domaći sve do deset uveče.
Zašto, pitala sam se, osmogodišnja devojčica ima toliko domaćeg? Sledećeg jutra
pošla sam s njom do škole da bih razgovarala sa učiteljicom. Uske ulice, nedovršene
betonske ograde davale su ovom mestu izgled sela u poređenju s Teheranom.
„Svaki razred”, objasnila mi je uznemirena žena, ,,je tri puta veći od normalnog.
Nema dovoljno knjiga za svu decu pa im stalno dodajem nove lekcije samo da imaju
nešto da rade kako bih mogla da održim red.”
Nekoliko meseci je prošlo i vlada je objavila da se rat gradova završio. Vratili
smo se uTeheran.
Jedne letnje večeri početkom jula 1988. uključili smo televizor i videli snimak
tela kako plutaju u moru među ostacima olupine aviona. Ranije tog jutra, ratni brod
Sjedinjenih Američkih Država u Persijskom zalivu ispalio je raketu koja prati toplotu
na iranski civilni avion, raznoseći ga u komade. Poginulo je svih 290 putnika i
članova posade iz aviona i iranska nacionalna televizija je prikazivala njihova tela
kako plutaju u toplim vodama zaliva. Predsednik Ronald Regan nije ponudio uverljivo
objašnjenje kako je američki brod Vinsens, opremljen najmodernijom radarskom
opremom iz mornaričkog arsenala, pucao na iranski putnički avion debelog trupa
umesto na vitki supersonični lovački avion koji dostiže jedva trećinu veličine
putničkog aviona. Veoma malo Iranca je verovalo da je ovo greška — takođe smo
primetili da je kapetan broda dobio orden za ono što je učinio — a državni vrh se
zaustavio i počeo da razmatra rat, predosećajući da će Sjedinjene Države konačno
otvoreno da se priklone jednoj strani. Američka intervencija ne samo da bi pomogla
Sadamu da povrati svoje izgubljene teritorije već bi ugrozila i Iransku revoluciju.
Odlučili su, nakon skoro osam godina i pola miliona izgubljenih života, da prekinu
borbu i da prihvate rezoluciju Saveta bezbednosti o prekidu vatre. Radio je 18. jula
emitovao istorijsku izjavu ajatolaha Homeinija. „Zakleo sam se da ću se boriti do
poslednje kapi krvi”, rekao je. „Iako je ova odluka jednaka ispijanju čaše otrova,
potčinjavam se božjoj volji.” Svi smo odahnuli i nismo mogli da verujemo da se rat,
pozadina naših života, jedina stvarnost koju su moje kćeri upoznale, uistinu završio.
Konačno, možemo da prestanemo da mislimo o tome da li će sutra biti bombardovanja
ili ne. Možemo da prestanemo da planiramo svoje dane prema rasporedu redova za
šećer. Hoće li život ponovo postati normalan? I šta uopšte znači normalan? Rat se
uglavnom vodio na iranskoj teritoriji. Naše provincijske farme, naši gradovi, naša
ekonomija i industrija bile su razorene. Iz revolucionarne omamljenosti stupili smo
pravo u rat, a sad je trebalo da se uspešno oporavimo i od revolucije i od rata.
Šest dana kasnije MHO je uputio sedam hiljada svojih boraca iz baze u Iraku da
napadnu zapadnu iransku oblast Kermanšah. Kasnih osamdesetih, MHO je počeo da
obučava svoje gerilske borce u Iraku i da se bori na Sadamovoj strani. Pomažući
Sadamu da oslabi iranski režim — oni su barem mislili — uspeće da se približe svom
cilju rušenja vlade. Verujući da će režim biti uspavan zbog prekida vatre i samim tim
ranjiv i nespreman za narodni ustanak, odlučili su da je konačno vreme da krenu na
Teheran. Uoči operacije koju su nazvali Večna svetlost, vođa MHO obećao je svojim
trupama da će im se mase Iranaca pridružiti i da će ih povesti do pobede: „Biće to kao
lavina koja raste u svakom trenutku. Naposletku, lavina će poderati mrežu ajatolaha
Homeinija. Ne morate da nosite ništa sa sobom. Bićemo kao riba koja pliva u moru
ljudi.”
Kako su samo pogrešili, kako su se tragično preračunali! Poslednja stvar koju su
Iranci hteli u tom trenutku bilo je dodatno nasilje. Takođe, nikako nisu mogli da
oproste MHO što se borio na strani Sadama, na strani onih trupa koje su uništile
živote pola miliona iranskih mlađića bacajući na čitave bataljone nervni gas.
Revolucionarna garda brzo je slomila ofanzivu MHO, ubivši gotovo hiljadu osamsto
boraca, a ostale je poslala u beg preko planina u Irak. UTeheranu porodične posete
MHO zatvorenicima su bile obustavljene u naredna tri meseca. „Zašto”, pitali smo se
nervozno, misleći na Fuada.
 Moja svekrva je primila telefonski poziv koji se ticao Fuada jednog hladnog jutra
u jesen 1988. Bila je u ranim sedamdesetim i često se naprezala da čuje glas s druge
strane žice. Nije ni primetila da je neidentifikovani sagovornik svoje pitanje postavio
u prošlom vremenu: „Jeste li imali sina po imenu Fuad?”
,,Da, naravno, Fuad je moje najmlađe dete.”
„Onda recite njegovom ocu da se javi u zatvor Evin sutra.”
„Njegov otac preminuo je pre nekoliko godina”, odgovorila je.
„Dobro, onda recite njegovom bratu da dođe.” A onda se veza prekinula.
Zatvor poznat po imenu Evin izgrađen je na delu autoputa u severnom Teheranu
koji nosi isto ime. To je jedna od nekoliko institucija u Iranu čija je reputacija ostala
nepromenjena i u šahovom režimu i u Islamskoj Republici. Čeličnih zidova i niske
arhitekture, zatvor nosi sumornu reputaciju svedoka hiljada pogubljenja od početka
revolucije. Ime Evin samo po sebi priziva slike podrumskih prostorija za saslušavanje
i dugih redova vlažnih i uskih samica. Ono zauzima možda najmračnije mesto u mašti
svakog Iranca.
Džavad i njegov stric su se sledećeg dana odvezli krivudavim putem koji vodi do
zatvora. U daljini su se videli vrhovi planine Alborc. Nije bilo teško pronaći pravu
kancelariju: samo su pratili put do sobe iz koje su izlazili prebledeli i uplakam rođaci.
„Evo”, rekao je upravnik zatvora, dodajući torbu Džavadu. „Ovo su stvari koje su
pripadale tvom bratu. On je pogubljen”, dodao je kao da se priseća. „Godinu dana
uzdržaćete se od pogrebne ceremonije ili od oplakivanja na bilo koji javan način.
Ako nakon godinu dana budemo videli da ste se ponašali kako treba, otkrićemo
vam mesto na kom je sahranjen.”
Prva stvar koju su Džavad i njegov stric učinili bila je da pretraže sadržaj torbe.
Kako su mogli biti sigurni da su to Fuadove stvari? Pošto je Evin bio prepun i vodilo
ga je više ljudi, kako su vlasti mogle da vode računa o svakom zatvoreniku i njegovim
stvarima? Možda su jednostavno pregledali listu imena i proglasili Ijude mrtvim, a da
ovi to zapravo nisu. Džavad je izvukao trenerku koju nije prepoznao, nekoliko pari
donjeg veša koji su mogli biti bilo čiji. Preturao je po dnu i njegova ruka dohvatila je
tašib, nisku molitvenih kuglica, i onda je znao da je njegov mali brat mrtav. Fuad i
njegov taših bili su nerazdvojni, bila je to njegova najomiljenija stvar koja mu je
visila s prstiju čak i kad bi trčao sa časa ili žurio na čas.
Iz zatvora Džavad je pozvao svoju sestru i zamolio je da pripreme majku za vesti,
a meni je rekao da odmah odem njenoj kući. Dok sam se na brzinu tuširala i oblačila,
velika knedla zastala mi je u grlu, ali nisam mogla da plačem. Sela sam u kola,
okrenula ključ i kad su note očaravajuće melodije na klaviru Ruzegar-ma (Naše
vreme) odjeknule iz zvučnika, suze su počele da teku. Plakala sam čitavo vreme
vožnje, brišući suze krajem vela.
Suočila sam se s Džavadom u kuhinji moje svekrve, blizu električnog samovara u
kom je stalno bio vreo čaj i pitala sam ga zašto je Fuad pogubljen. Prema
zvaničnicima u zatvoru, članovi MHO koji su ubijeni u operaciji Mersad (to je bilo
ime koje je vlada dala MHO napadu) imali su poruke prikačene na telu na kojima su
bila imena njihovih pristalica u Evinu. Fuadovo ime, očigledno, bilo je na jednoj od
lista. Gorko sam se nasmejala. Dvadesetčetvorogodišnji dečak koji trune u zatvoru
dok služi svoju dvadesetogodišnju kaznu zbog prodavanja novina uspeo je nekako da
uspostavi vezu s borcima MHO na iransko-iračkoj granici? Čak i da jeste, čak i da je
ova klimava optužba bila nekako tačna, čuvari u zatvoru moraju biti odgovorni jer su
dozvolili da zatvorenici komuniciraju sa spoljašnjim svetom. Glava mi se usijala.
Kako je neko nasumice mogao narediti pogubljenje iranskih građana koji su već
godinama u zatvoru bez nove zakonske optužbe?
Šta je uradio? Kao sudija, mnogo sam neposrednije osetila težinu smrtne kazne
nego iko drugi. Naredba za pogubljenje, uzimanje Ijudskog života je krajnja kazna u
nekom pravnom sistemu i sledi je iscrpljujuća odlučnost da se izdrži sva težina
procesa. Fuad, taj naivni mladić, šta je on uradio? Njegov jedini zločin bilo je što je
prodavao novine, zločin kome je već predao svoju mladost, odsluživši sedam od
dvadeset godina kazne. Pogubljen! Nisam to mogla da prihvatim. Nema više zakona,
pomislila sam, i ljudski život je tako jeftin.
Te noći, nemi bes se nastanio u mom stomaku. Kad pomislim i pokušam da
istaknem trenutak koji me je promenio, trenutak u kojem je moj život pošao drugim
pravcem, vidim da je sve počelo te noći. Moja snalia, Iekar, samo što me je videla te
večeri, odmah je krenula da mi meri pritisak. Dok je mala igla plesala oko crvenog
znaka, rekla mi je da treba hitno da se javim u urgentni centar. Sledećeg dana, počela
sam da uzimam lekove protiv visokog pritiska i od tada svaki dan počinjem tako što
progutam gotovo punu šaku pilula koje su mi prepisane da smire moju uznemirenost i
da održe moj krvni pritisak na normali. Džavad je, s druge strane, počeo da uzima
lekove protiv astme, koja se prvo javljala u vidu blagih napada, a kasnije se
pretvarala u vrlo ozbiljne, terajući ga da se bori za vazduh.
Fuadova smrt me je učinila još tvrdoglavijom. Rečeno nam je da ne razgovaramo
o njegovoj smrti ni sa kim, a ja sam o njegovom pogubljenju pričala danonoćno. U
taksijima, u prodavnici, u redu za hleb, prišla bih potpunim neznancima i pričala bih
im o tom slatkom mladiću koji je bio osuđen na dvadeset godina robije zbog
prodavanja novina, a onda pogubljen. Niko me nije gledao s nevericom. Samo su
slušali i saosećali. Nikad mi nije palo na pamet da čak i to može biti opasno, da može
biti doušnika koji vode računa o onima koji su. neposlušni, o onima koji govore iako
im je naređeno da ćute. Prosto, bilo je toliko bola u meni da sam morala da ga
iznesem. Da nam nisu rekli da to ne činimo, možda ne bih osetila potrebu da to
lzvikujem tako da svi čuju.
Rekli su nam da ne oplakujemo njegovu smrt, ali kako smo mogli to da ne
uradimo? Pod izgovorom da obeležavamo godišnjicu smrti njegovog oca, održali smo
pomen za Fuada i oglasili smo to u novinama. Fuadov stric, onaj koji ga je dopratio iz
zatvora na sahranu oca, vodio je pomen i pevao je tužni novheh, tradicionalnu
žalopojku za mrtvima. Njegov glas je takao sve, a usred ceremonije moje misli su
odlutale. Mislila sam da je porodica trebalo da dozvoli Fuadu da pobegne onog dana
kad je bio među nama i kad je tražio našu pomoć. Da su mu dozvolili da pobegne,
možda bi danas još bio živ.
Godinu dana kasnije, 1989, Džavad se obratio vlastima i pitao je gde su sahranili
Fuada. Rekli su mu na Behešte Zahriju, glavnom teheranskom groblju, koje počinje na
južnom kraju grada i prostire se kilometrima duž autoputa koji nestaje u pustinji.
Behešte Zahra je po svojoj nameni groblje, ali više liči na malo prigradsko naselje ili
na kamp jer ga presecaju aleje s drvoredima, igrališta, restorani i trafike. Ožalošćeni
često provode tamo popodne, odmaraju se među grobovima, a njihova deca se jure
naokolo. Ljudi se ne mogu snaći na groblju bez vodiča ili mape. Najveći deo groblja
posvećen je vojnicima koji su poginuli u iransko-iračkom ratu i ništa vas ne može
pripremiti za taj prizor: kilometri jednostavnih nadgrobnih spomenika prostiru se u
daljinu, groteskni horizont grobova.
Otišli smo na groblje sleđećeg dana, probijajući se kroz gomile ožalošćenih i dva
sata smo proveli u potrazi za Fuadovim grobom. Bio je sahranjen na starom delu
groblja koji je već decenijama bio pun i shvatili smo da su grobovi pogubljenih
raštrkani po ogromnom groblju kako bi se time posetioci sprečili da procene broj
žrtava. Mnogi od delova Behešte Zahre organizovani su prema zajedničkoj prirodi
smrti: aktivisti koji su se borili protiv šaha pre revolucije, oni koje je SAVAK ubio za
vreme revolucije i tome slično. Veličina svakog dela sama po sebi govori dosta i
otkriva cenu nasilnih trenutaka u iranskoj istoriji iskazanu u ljudskim životima. Da
postoji deo za pristalice MHO i druge političke zatvorenike koji su pogubljeni nakon
propasti operacije Mersad, morao bi u sebe da uključi između četiri i pet hiljada
grobova jer je to, prerna procenama, broj onih koji su ubijeni zajedno sa Fuadom, u
toku tri meseca 1988. Prema grupama za ljudska prava i bivšim zatvorenicima, većina
pogubljenih bili su ili učenici srednjih škola ili studenti ili diplomci, a preko deset
posto činile su žene.
Tek kasnije, kad su kroz glasine procureli detalji i priče, čuli smo za „suđenja”
koja su se odigravala pre pogubljenja. Proces bi trajao nekoliko minuta, dovoljno da
zatvorenike pitaju pitanja poput: ,,Da li si musliman? Kojoj organizaciji pripadaš? Da
li se moliš? Da li je sveti Kur'an reč gospodnja? Da li ćeš se javno odreći istorijskog
materijalizma?” Ako bi zatvorenik — zbunjen, povezanih očiju i nenaviknut na
religioznu inkviziciju — odgovorio netačno, nije bilo više pitanja, a naredba za
pogubljenje bi bila predata odmah.
Ako bi zatvorenik tvrdio da veruje u islam, pitali bi ga da li je voljan da sarađuje
sa režimom i da li se odriče svojih prethodnih uverenja. Ako je odgovor bio ne,
usledila bi smrtna presuda. Ako bi odgovor bio da, zatvorenik bi bio prisiljen da
učestvuje u pogubljenjima drugih zatvorenika kako bi dokazao da se promenio.
Zatvorenice, kojih je bilo dosta, bi, prema izveštajima, bile silovane pre pogubljenja
kako bi se osiguralo da budu proklete jer se veruje da device idu pravo u raj.
Upravnik zatvora za vreme tih krvavih dana bio je konzervativac Asadolah
Ladževardi. Na desetogodišnjicu pogubljenja, ubice iz redova MHO došunjale su se
do Ladževardija, koji je tada već bio starac, u njegovoj tekstilnoj radnji na
teheranskoj pijaci i ubile ga pucnjima iz „uzija”.
Svaki put kad bismo posetili groblje, osećali smo se kao da nas posmatraju.
Pogubljeni komuntsti nisu bili sahranjeni na groblju jer je režim odbijao da ateisti
budu sahranjeni zajedno s muslimanima. Njihovi grobovi su bili izmešteni na
napušteno zemljište u jugoistočnom Teheranu po imenu Karavan, a koje su religiozni
fundamentalisti nazivali „Prokleta zemlja”.
Šta je bilo nasleđe ovog rata? Granice su nepromenjene. Svet je ubrzo zaboravio.
Saki put kad odem na Behešte Zahra i gledam u grobove poginulih u ratu, onih koji će
se pamtiti kao fusnota, pretpostavka iskazana ciframa, pitam se: ,,Ko je bio pravi
pobednik?” Svakako ne Iran, čija je ekonomija ležala u ruševinama, dve trećine
njegovih pokrajina bilo je opustošeno, njegovi vojnici bili su žrtve Sadamovog
hemijskog oružja i sada leže u bolnicama, njihova tela u prištevima bez prestanka
gore. Nije ni Irak, čije je stanovništvo takođe preplašeno ratom, a njegovi Kurdi su na
isti način terorisani nervnim gasom. Ko su onda bili pobednici? Trgovci oružjem.
Evropske kompanije koje su prodavale Sadamu hemijsko oružje, američke firme koje
su prodavale oružje obema stranama. Oni su se obogatili, njihovi bankovni računi su
porasli, njihove porodice, u Bonu i Virdžiniji, ostale su netaknute.
Moram da kažem još koju reč o ratu jer je upravo njegov uticaj ono što je
oblikovalo trenutne iranske stavove o budućnosti i o sopstvenom položaju u svetu.
Prvo, rat je kod nas obnovio skepticizam i nepoverenje u vezi sa američkim
interesima u regionu. Zamislite da ste Iranac i da ste posmatrali momke iz komšiluka
kako se bespovratno ukrcavaju u autobus za front. Zamislite da s nemim užasom
posmatrate na televiziji kako Sadam baca hemijsko oružje na vaše momke dok njegove
avione smrti vode američki satelitski snimci. Preskočite sad petnaestak godina. Tada
gledate kako se Donald Ramsfeld rukuje sa Sadamom Huseinom, smeje se zajedno s
kasapinom koji je od teheranskog groblja napravio grad. Danas slušate predsednika
Džordža V Buša kako obećava da će doneti demokratiju na Bliski istok. Čujete ga
kako se obraća iranskom narodu u svom godišnjem obraćanju naciji i kaže im da će ih
ukoliko se zauzmu za svoju slobodu, Amerika podržati. Da li biste mu verovali?
Gotovo je nemoguće pouzdano proceniti cenu koju su u ratu platili narodi obeju
zemalja i njihove ekonomije. Obe strane izgubile su oko petsto milijardi zarade od
nafte zbog vojnih izdataka i uništene infrastrukture. Obe strane umanjile su sopstvene
gubitke i preuveličale gubitke neprijatelja. Jedini opšteprihvaćeni podatak jeste da je
ukupno više od jednog miliona Iračana i Iranaca izgubilo život ili bilo ranjeno. Više
od stotinu hiljada vojnika zarobljeno je u ratu, a borbe su proizvele oko dva i po
miliona izbeglica.
 ŠESTO POGLAVLJE
- Čudna vremena, draga moja -

AJATOLAH HOMEINI UMRO je jedne prijatne subote, 3. juna 1989. Nekoliko noći za
redom, večernje vesti javljale su da je ajatolah bolestan. Te subote, uključila sam
televiziju i čula reportera kako zahteva od nas da se molimo za njega, posebno da
izgovaramo specijalnu molitvu koja se izgovara nad teško bolesnim. „Mora da umire”,
pomislila sam, ,,ako treba da izgovaramo tu molitvu.” Sledećeg jutra, probudila sam
se znatno ranije nego obično i okrenula se u krevetu da uključim radio. Čim sam ga
uključila, znala sam da je mrtav. Ako se nalazite u muslimanskoj zemlji i odjednom
svaka radio-stanica emituje izvode iz Kur'ana bez prestanka, ne treba vam reporter da
vam kaže da je vođa mrtav.
Kad je preminuo, kao i kad se vraćao iz egzila, Teheran je upao u potpuni haos.
Milioni Iranaca — procene se kreću od četiri do devet miliona — obuklo je crne
odore koje kod šiita označavaju žalost i pojurilo na ulice i puteve u gradu, krećući se
južno ka groblju Behešte Zahra, gde je trebalo da sahrane ajatolaha pored mučenika
iračkog rata. Žene ogrnute u crno udarale su se ritmično u grudi, naričući žalobno na
način na koji su šiiti žalili svoje mučenike i mrtve već vekovima.
Nijedna gradska policija nije dovoljno opremljena da se nosi sa tako ogromnim
morem ljudi. Sedeli smo zapanjeni pred televizorima i posmatrali gomile crnih
vrtloga. Mogli smo samo da zamislimo prljavštinu i znoj koji su se lepili za ljudska
tela dok su se u masi kretali ka ajatolahovom kovčegu gotovo histerični u svojoj želji
da dodirnu ili otkinu parče njegovog belog kafana, mrtvačkog pokrova. Obezbeđenje
je odbijalo masu vatrogasnim crevima nadajući se da će ih to primiriti i da će konačno
imati priliku da odnesu ajatolaha do njegove grobnice. „Ovaj narod, šta će on bez
tebe”, uzvikivala je gomila, naginjući se napred i opkoljavajući kamion sa ledom.
Kad se u vazduhu začuo motor vojnog helikoptera, crna masa se zabelela jer su
ljudi okrenuli lica ka nebu. Kamion je bio blokiran i kovčeg je prenesen iz njega do
helikoptera, a onda odnesen pravo do grobnice, gde ga je čekala još upornija gomila.
Jedan neustrašivi fotograf je uhvatio kamerom ono što je usledilo, zauvek
zamrzavajući trenutak u još jednu od dvadesetovekovnih fotografija za pamćenje:
umotano telo ajatolaha Homeinija skliznulo je iz plutanog kovčega, a njegova noga je
visila. Gomila se uputila prema kovčegu, ljudi su gazili jedni preko drugih u ludačkom
nastojanju da se dokopaju komadića pokrova. U potpunom haosu, kovčeg je popustio.
Kasnije su kružile glasine da su članovi MHO iz gomile pokušavali da izbodu leš.
Odjeknuli su pucnji, a trupe su se sjurile u gomilu da spasu telo i da ga podignu nazad
u helikopter. Ožalošćeni su visili s postolja helikoptera i on je morao nekoliko puta da
uzleće da bi ih otresao.
Nekoliko sati kasnije, nekoliko vojnih helikoptera se vratilo na groblje s telom,
ovog puta u metalnom kovčegu. Jedan se brzo spustio do prostora sa kog su oterali
ožalošćene, gde su sada stajali Ali Hamenei, sin ajatolaha Homeinija, njegov
naslednik na mestu vrhovnog vođe ajatolah, i Akbar Hašemi Rafsanjani, trajni
poverenik u iranskoj politici. Oni su pregledali obnovljene bezbednosne ograde oko
jednostavne grobnice i zaključili da telo može biti sahranjeno, a da se ponovo ne
oskrnavi. Telo je izvađeno iz kutije jer šiiti sahranjuju svoje mrtve samo umotane u
pokrov. Ponovo su ožalošćeni pokušali da uklone prepreke i da se dokopaju grobnice.
Helikopteri koji su kružili zasuli su ih vodom i konačno, uz buku glasova i motora, u
prašini koja se digla od vodenih topova, ajatolah Homeini, heroj mustazafina
(obespravljenih), osnivač islamske države, harizmatska ikona borbe Trećeg sveta,
konačno je položen u grob.
Spikeri na nacionalnoj televiziji su ridali čitajući vesti te večeri, ali reakcije u
narodu nisu bile tako jedinstvene. Mnogi, poput desetina hiljada koji su bdeli kraj
njegovog groba te noći, bili su zaista očajni. Drugi su bili više uplašeni, zabrinuti da
bi ajatolahova smrt mogla prouzrokovati anarhiju i ulične borbe. Neki su razmišljali.
Nisu smeli da kažu, ali su se nadali da će se posle njegove smrti zemlja urazumiti i
promeniti pravac.
Harizmatični ajatolah koji je oduševljavao Irance svojim zavodljivo
jednostavnim uzvicima „Šah mora da ode” sada je i sam otišao. Na njegovo mesto
došla je grupa revolucionara — od kojih je svima nedostajao svetački stav ajatolaha
Homeinija i njegova zapovednička sveprisutnost — i preuzela vođstvo nad šokiranom
nacijom koja je počela da se pita da li su revolucija i osmogodišnji rat bili vredni
žrtava. Pošto je rat bio završen, vlada je obratila pažnju na važne stvari koje su bile
zapostavljene za vreme rata, na primer, da se uveri da se Iranci ne zabavljaju noću ili
da ne gledaju nepristojnu televiziju.
Uplašeni zbog svoje vladavine zemljom i pravcem kojim je pošla tek delimično
konsolidovana revolucija, nove vođe su nametnule još strožije društvene zabrane.
Možda da Iranci nisu bili izolovani od spoljašnjeg sveta, možda da je parovima bilo
dozvoljeno da posećuju kafiće, možda bi Islamska Republika koja se rađala uspela
nekako da osvoji srce svog naroda? Ovako, cilj je bio da se izazove strah, da se
obeshrabri nezadovoljstvo, da se nametne nepopularno i strogo tumačenje islama, a
rezultat je bio isti: politika režima zabijala je nos u naše živote, sledila nas u naše
stanove, pretvorila je našu svakodnevicu u igru izbegavanja vlasti.
Komiteh, moralna policija, maltretirala je sve Irance — muslimane kao i iranske
hrišćane i Jevreje, mlade jednako kao i stare — ali su se na žene obrušili s posebnim
žarom. Polako smo naučile da se nosimo sa nizom prepreka u svakodnevnom životu.
Parovi koji su izlazili pre braka, na primer, posuđivali su mladog nećaka ili sestričinu
kad bi izlazili ne bi li izgledali kao porodica i tako prošli kroz kontrole bez
maltretiranja. Obraćale smo pažnju na sve što se tiče naše ličnosti kao i naše
garderobe, pazile smo da ne iznosimo mišljenje u javnosti, da nosimo čarape na
sandale. Međutim, često su maltretiranja bila toliko besmislena i proizvoljna i stoga
nemoguća da se predvide. Kad većina nas gleda unazad na te godine, seća se
neprijatnih scena koje su im donele glavobolju i u njima povećavale prezir prema
vlasti. Neke žene se sećaju tako zastrašujućih susreta da se ni njihova tela ni njihov
duh nisu u potpunosti oporavili.
Nekada se čini da nas je komiteh terorisao jer nisu znali šta drugo da rade. Niko
od nas, uistinu, nije. Pesnik Ahmad Šamlo, u jednoj od svojih omiljenih pesama,
navodi mnoge brutalnosti koje smo videli u ranim danima revolucije. Svaka strofa
završava se rečima „čudna vremena, draga moja”. Godina ili dve posle rata bile su u
najmanju ruku čudne. Bilo je to kao da smo se zaleteli u tamu, ne znajući sa sigurnošću
kuda idemo, ali bez mogućnosti da usporimo.
Neki Iranci, koji su napustili zemlju za vreme rata, dolazili bi u kratke posete da
procene atmosferu u zemlji. Neki od njih, kao moja prijateljica Soraja, zaključili su da
je komiteh počeo da proganja njihove sunarodnike umesto iračke vojske. Njeni
roditelji su živeli u malom bogatom selu blizu Kaspijskog mora i samo nekoliko
nedelja po završetku rata ona je doletela kući i odvezla se da ih poseti zajedno sa
svojim verenikom i njihova dva prijatelja. Vozili su zaobilaznim putem da bi malo
razgledali zemlju dok su na putu i prošli su kroz severozapadnu pokrajinu u kojoj je
samo nekoliko dana ranije MHO pokušao da izvede svoju propalu ofanzivu.
Kad se njihov auto zaustavio na maloj raskrsnici u jednom gradiću, član
komiteha im je prišao i naredio im da otvore prtljažnik. Jedan od prijatelja umesto da
ćuti kao što su Ijudi naučili da čine u godinama koje su usledile, uzvratio je: „Otvori
ga sam”. Pre nego što su trepnuli, čovek iz komiteha je pozivao pojačanje i
usmeravao ih ka barakama koje su istovremeno služile kao sudnica, centar za
isledivanje i kasarna komiteha. Komiteh je razdvojio Soraju od muškaraca i počeo da
ih ispituje odvojeno. Konačno, kad su uspeli sve da ih identifikuju, vlasti — što je
značilo veće sklepano od islednika, komitehovca i revolucionarnog sudije koji je
predstavljao vlast — zaključile su da oni sigurno pripadaju MHO.
Soraja je, zaključili su sumnjičavo, suviše pismena da bi bila samo obična
iranska devojka koja prolazi kroz oblast da bi posetila roditelje. Ona je ispisala svoj
islednički formular prelepim rukopisom i razložnim učenim stilom. Mahali su joj
formularom pred nosem, kao da je to okrvavljeni nož s njenim otiscima. Kad im je
objasnila da je studirala prava, da je naučena da misli i piše koristeći takav rečnik,
njeni islednici su odmahnuli glavom u neverici. Kad su saznali da je jedan od
muškaraca u grupi studirao u inostranstvu, nije im trebalo više dokaza. Pred sobom su
imali zaveru.
Čitava dva dana su ih držali tamo. Soraja je bila sama u prljavoj praznoj sobi, u
posebnoj zgradi koja bi se napuštala i zaključavala tokom noći. Nakon četrdeset i
osam sati, potvrde su počele da pristižu iz Teherana, Soraja je zaista bila član
redakcije na državnoj televiziji. Takođe su provereni identiteti prijatelja. Niko od
njihovih nadredenih ili profesora nije znao da oni imaju bilo kakve veze sa MHO.
Možda ste mislili da se čitava stvar završila ovde. Ali zašto bi? Uhapšeni su iz čistog
hira, zadržani su na osnovu neosnovane sumnje, jasno je da su ih maltretirali zato što
im se tako htelo. Bila je to prilika za komiteh da iskali svoj bes na MHO, na dva
Iranca koji su bili krivi što su imali priliku da napuste zemlju, na ženi koje je bila
kriva zato što je bila obrazovana 1 u pratnji muškaraca koji joj nisu bili braća.
Sudija, odrpani sveštenik koji je sedeo za stolom na rasklapanje, pozvao ih je u
svoju sobu i prozivao ih jedno po jedno. „Prvo mi pošaljite Ingleza”, rekao je misleći
na onog koji je studirao u inostranstvu. Onda je pozvao Soraju, koja je bila zaista lepa
devojka. „Nije li šteta”, šapnuo je, ,,za devojku koja je inteligentna kao ti da ide u
zatvor, da se vozika naokolo sa ovim momcima? Ako priznaš, lično ću te uzeti za
privremenu ženu.”
U toku isleđivanja, ponovo su ih razdvojili i pokušali su da nateraju Soraju da
prizna da je imala seksualne odnose sa svim muškarcima. „Oni su već rekli da su bili
sa tobom”, cerio se islednik. ,,A što se tiče tvog navodnog verenika, on kaže da samo
spava s tobom, da mu ne značiš ništa.” U tom trenutku bila je gotovo histerična od
neprospavanih noći jer nije mogla da zaspi od straha i od zujanja komaraca.
„Dovedite ga ovde”, zavikala je uplakana. „Neka mi to kaže u lice.”
Na kraju, sudija ih je pozvao na poslednje zasedanje. Pošto nisu uspeli da budu
špijuni, da budu MHO, da budu bilo kakva pretnja režimu u zemlji, mogli su makar
biti kažnjeni zbog kršenja islamskog zakona o pojavljivanju zajedno u javnosti,
nevenčani i bez rođačkih veza.
„Tebi”, rekao je pokazujući glavom na Soraju, „četrdeset udaraca bičem.”
Pogledala ga je u šoku. On je jeo, tanjir čelo-kaboba koji se sijao od putera stajao je
ispred njega.
„Jesi li ti sudija”, siknula je poput zmije. „Jer, ako jesi, zašto ne završiš s jelom
pre nego što doneseš presudu. Ili toliko želiš da budem bičevana da ne možeš da
sačekaš da završiš? Zašto sve što vi znate iz Kur'ana jeste da bičujete i da batinate?
Da li si preskočio čitav početak o milosti i saosećanju? Da li znaš da prema
islamskom zakonu mene može bičevati samo žena?”
Izgledao je napeto. Njena poslednja opaska bila je neoboriva. Po šerijatskom,
islamskom, zakonu, samo žena može izvršiti telesnu kaznu nad drugom ženom. On je
kipteo od besa jer ga je raskrinkala žena, ispravila ga je u vezi s kaznom koju je doneo
tako slobodno, dok je ručao. Nije bilo žene u blizini koja bi bičevala Soraju, pa se
sudija iskalio na njenom vereniku. ,,Za njega osamdeset”, uzviknuo je. "I povedi je sa
sobom da može da gleda.”
Odveli su Sorajinog verenika u susednu sobu i položili ga na patos. Jedan od
ljudi uzeo je konopac i naravno nije stavio Kur'an pod mišku da bi ublažio udarac
kako bi po zakonu trebalo. Jer, u šerijatskom duhu, kvalitet kazne u bičevanju leži u
poniženju, a ne u ranjavanju tela. Većina glavnih škola u tumačenju tvrdi da bičevalac
mora držati Kur'an pod miškom one ruke kojom bičuje kako to nikada ne bi zaboravio.
U ovom slučaju, komitehovci nisu obraćali pažnju na duh bilo čega osim svoje
osvetoljubivosti.
Nakon tridesetog udarca, krv je počela da natapa košulju verenika. Nakon
pedesetog, počeo je da jauče i tada je Soraja počela da lupa na vrata sudijine sobe.
„Bićeš kažnjen zbog ovoga, obećavam ti”, vikala je. „Ako ja ne dođem i lično te ne
ubijem, nekako ćeš već biti kažnjen, životinjo jedna.”
I to, po mom mišljenju, oslikava kako je komiteh delovao tokom godina. Oni su
maltretirali ljude jer im se tako htelo, tražili su kontekst u kom bi ih optužili, a kad ne
bi našli nijedan, izmišljali su ga. Ogorčen pogled, omaška u govoru, najuobičajenija
lična odbrana mogla je da ih dovede do ogromnog besa, i pre nego što biste postali
svesni, našli biste se na trodnevnom isleđivanju, optuživali bi vas za bilo šta od
razvrata do veleizdaje. Verujem da su upravo u to vreme, to čudno doba nakon rata,
Iranci počeli da primećuju emotivne ožiljke koje je izazivalo prisustvo komiteha u
njihovim životima. Muževi su bili ponižavani pred svojim ženama, majke pred
sinovima. Ljudi često nisu povezivali događaj koji bi se nekom dogodio s onim što se
njima dogodilo. Više su voleli da sačuvaju svoj sram u privatnosti, ali kao što skoro
svaki Iranac ima rođaka ili prijatelja koji je poginuo za vreme rata ili u MHO
pogubljenjima, tako svako dobro poznaje nekog ko je bio hapšen, bičevan ili na neki
način javno osramoćen od komileha.
Ponekad su sl.učajevi vezani za komiteh snabdevali naš ionako crn humor svežim
materijalom. Možda je uteha u tim čudnim vremenima bilo to što je povremeno
moralna policija uspevala da se svi — i progonioci i progonjeni — suoče sa
apsurdnošću situacije. Moja majka i kćeri nikad mi neće dozvoliti da zaboravim šta se
dogodilo jedne zime kad smo pokušali da odemo na skijanje u Dizin, odličan ski-
centar, koji se nalazi na sat vožnje od Teherana. Počeli smo tamo da provodimo
nekoliko dana svake godine kako bi devojke mogle da nauče da skijaju. Skijanje je
sport koji zahteva mnogo slojeva odeće i stoga je vlada na taj sport gledala
blagonaklono. Te godine smo odlučile da ne idemo kolima već da odemo autobusom iz
centra Teherana pravo na padine. Uputile smo se tamo pre zore i devojke i ja smo se
ukrcale u ženski autobus i mahnule smo Džavadu, koji se popeo u muški. Na jednom
od kontrolnih punktova, na vetrovitom zavejanom putu za Dizin, podsetila sam vozača
da se moje kćeri i ja nećemo vraćati istim autobusom da nas ne bi računao pri
povratku. Nešto je u toj opaski zazvučalo sumnjičavo i oficir na kontrolnom punktu
nas je pozvao da siđemo.
„Moj suprug je u muškom autobusu”, objasnila sam, ,,i ostaćemo nekoliko dana.”
Kroz zamagljeni prozor kućice na kontrolnom punktu mogla sam da vidim muški
autobus kako mili uz padinu ka planinama. Nije bilo moguće stići do Džavada da bi on
potvrdio moju priču. „Hanum, treba vam dozvola roditelja da biste prespavali noć
izvan kuće”, odgovorio je komandir postaje sležući ramenima.
Pogledala sam ga zanemevši. Devojke su stajale pored mene. „Imam dve kćeri”,
rekla sam. „Svakako da ne živim s roditeljima. Muški autobus je otišao, šta mogu da
učinim.”
„Žao mi je”, bio je uporan. ,,Ne mogu da dozvolim da autobus
Dvadeset pari ženskih očiju gledalo nas je iznervirano kroz prozor autobusa.
,,To je apsurdno”, rekla sam. „Nije fer prema drugim ženama u autobusu.”
„Postoji samo jedno rešenje”, uzdahnuo je. Pitala sam se da li je to da nas
pošalje u Teheran.
„Moram da pozovem vašu majku i da proverim imate li dozvolu da idete na
skijanje.”
U tom trenutku bila sam na ivici da eksplodiram, ali sam se setila drugih žena u
autobusu koje se smrzavaju pa sam se složila.
„Samo vas molim da prva ja govorim s njom”, rekla sam. Moja majka je imala
problema sa srcem pa sam mislila da ako bi policajac pozvao moju majku u zoru sa
mnom u vezi, ona bi mogla da doživi srčani udar.
I tako sam naterana u četrdeset i petoj godini da pozovem mamu i da joj kažem:
„Mamice, možeš li reći ovom čoveku da mi dozvoljavaš da idem na skijanje.”
Uzeo je telefon iz moje ruke. „Gospođo, da li ste svesni da će vaša ćerka po
imenu Sirin biti izvan kuće četiri noći?” Ona je potvrdila, on je spustio slušalicu i već
smo bile na izlazu kad sam se zaustavila.
 „Usput”, pitala sam, „kako ste sigurni da je to zaista bila moja majka? Kako znate
da nisam nazvala izmišljeni broj?”
Delovao je iznenađeno. Dva oštra udarca laktom istovremeno su mi probola
krsta. Negar me je prostrelila pogledom koji je govorio da zaista ne moram da ga
podsećam.
On je slegnuo ramenima. ,,Pa, zakon kaže da moram da zovem, i ja sam pozvao.”
Smejale smo se dok smo se pele u autobus. Vozile smo se kroz divljinu, a ja sam
posmatrala borove kako vire iz snega i mislila o duhovima u koje su se pretvorili naši
zakoni. Ljudi koji otelovljuju zakon — advokati, sudije, policajci — su oni koji
održavaju smisao njegove pravednosti, inače je zakon samo mrtvo slovo na papiru.
Kad smo se vratili uTeheran, moja majka me je zadirkivala čitav mesec. „Širin,
sledeći put kad me pozovu”, rekla je, „reći ću im ne!”
Često su ograničenja s kojima su se žene suočavale u ranim devedesetim
završavale na sličan načina kao slučaj na našem skijanju — u neprijatnim
sučeljavanjima koja oduzimaju vreme u kojima su se mladići nepristojno obraćali
ženama koje su im mogle biti majke. Ipak, jednako često je moralna policija nastupala
sa zastrašujućim, nasilničkim stavom. Neki trgovi uTeheranu postali su poznati po
svojim patrolama komitehovaca, a njihovi metodi vremenom su postajali zastrašujuće
efikasni kako bi mogli da se nose sa ženskim veštinama izbegavanja. Ako bi, na
primer, žena koja je hodala ulicom primetila u daljini patrolu komitehovaca, smesta bi
navukla svoj hedžab preko glave i obrisala svu šminku koju je nosila. Zbog toga se
moralna policija uskoro proširila uključujući u svoje redove i žene obučene u
svakodnevnu odeću koje su pod svojim haljinama nosile voki-tokije i odmah bi
pozvale mušku patrolu i njihove kombije da opkole žene koje nisu ništa sumnjale.
 Društvo za zaštitu dečjih prava.

Za žene, javni prostor — od tezgi preko parka do autobuskih stajališta — postao

je prepun nesigurnosti. Prosto ne biste znali gde, kada i po kom osnovu možete biti
maltretirani, a često su sukobi s komitehom pokazivali stanje uzbune u državi. Nakon
što sam i sama jednom ili dvaput hapšena zbog lošeg hedžaba ili neodgovarajuće
islamske odeće, zaključila sam da čovek ne može mnogo da uradi kako bi se zaštitio
od države koja je prosto želela da nametne atmosferu straha.
A to je bio krajnji cilj, verovala sam: strah toliko sveobuhvatan da će držati žene
kod kuće, tamo gde im je, prema verovanjima tradicionalnih iranskih muškaraca, i
mesto.
Prvi put sam uhapšena jednog sunčanog prolećnog popodneva u Ramsaru, gradiću
blizu Kaspijskog mora, kuda smo povremeno odlazili da bismo proslavili persijsku
Novu godinu. Već sam nosila dugačak kaput, dugačke vrećaste pantalone i veo kad mi
je policajac prišao na trgu. „Uđi u mini-bus”, rekao mi je grubo pokazujući na beli
kombi parkiran nedaleko odade. Kad sam se pobunila, uhvatio me je za ruku, povukao
me preko ulice i gurnuo me unutra. Još tri nesrećne žene već su bile zgrčene na
sedištima. Jedna je bila učiteljica u penziji koju su uhapsili jer je nosila papuče.
„Moje noge otiču, ne mogu da nosim cipele”, vikala je na policajca koji je
pogledom pretraživao trg u potrazi za novim plenorn. „Gde”, nastavila je, ,,u Kur'anu
piše da je nošenje papuča zločin?”
Što je glasnije vikala, policajac je postajao sve nervozniji i uskoro je odustao od
punjenja kombija i jednostavno nas je odvezao u policijsku stanicu. Uveli su nas u
sobu i rekli nam da ostanemo tamo dok ne dođe policajka koja će nas „usmeriti”.
Prema tradicionalističkoj predstavi onoga što se naziva amr be maruf nabi az monker,
pobožni musliman veruje da je njegova dužnost da podržava vrlinu i obeshrabruje
porok time što nadgleda ponašanje onih koji pripadaju zajednici.
Vrata su se otvorila i ušla je osamnaestogodišnja devojka u crnoj odori. Naš
vodič je stigao, i po njenom grubom, priprostom govoru, videlo se da je nepismena.
„Izrecitovaću vam pesmu Hazrate Fatime”, rekla je. Fatima je ćerka proroka
Muhameda, islamski primer ženske odanosti i pobožnosti.
„O, žene”, počela je. „Fatima vam se obraća ovako: najdraži ukras na ženi je njen
hedžab." Zaustavila se i proverila naša lica; delovala je kao da se ponosi sobom.
„Izvinite, ali Hazrate Fatima nije bila pesnikinja”, istakla je učiteljica. Vodič se
pravila da je nije čula i izgovorila je nekoliko nejasnih reči o sudnjem danu, raju i
paklu. Delovala je iznenađeno kad mi nismo shvatile da je njena površna propoved
okončana.
,,Pa, šta čekate? Možete da idete”, rekla je. Bile smo zvanično usmerene.
Dok sam sedela na prljavom podu komiteha u priobalnom gradiću, palo mi je na
pamet da je naš vodič bila pravo otelovljenje Islamske Republike. U šahovom Iranu,
ova devojka bi sedela kod kuće, prala bi ili bi nešto seckala. Vlada ne bi stigla do nje
čak i kad bi htela, jer bi njeni tradicionalni, provincijalni roditelji njenu čast
iskoristili kao razlog da je zadrže kod kuće. Revolucija je posegnula za ženama kao
što je ona. U ranim danima revolucije islamskom režimu su bili potrebni glasovi žena
iz tradicionalnih porodica i on ih je pozivao da izađu na izbore. Ako glasate,
pomažete islamu, reklo im je sveštenstvo. Ovo je dalo ženama iz tradicionalnih
porodica samopouzdanje za koje nikada ranije nisu znale. Suprotno onome što su
mislile, shvatile su da one nešto znače i Ijudima izvan sopstvenih domova. Njihovi
glasovi su se računali. One su mogle da igraju neku ulogu.
U tim godinama, izbori su se održavali više kao simbol legitimnosti sistema. Čak
i pod šahom, glasačka kutija bila je nepoznanica za mnoge Irance. Dvor je uglavnom
unapred odobravao listu kandidata i niko nije bio iznenađen ishodom glasanja, s
obzirom na nedostatak prave konkurencije. Jedan moj rođak koji je služio kao
poslanik u parlamentu pod šahom nije više od dva puta ni posetio oblast u čije ime je
navodno izabran. Ljudi nisu shvatali o čemu se uopšte radi u vezi sa izborima, tako da
su kada su bili primorani da glasaju i u Islamskoj Republici, i dalje bili jednako
zbunjeni procesom. Sećam se televizijskih intervjua s ljudima koji stoje u redu za
glasanje u tim ramm revolucionarnim danima. Kad bi novinar upitao: ,,Za koga
glasate”, većina ljudi je jednostavno rekla: ,,Za pobedu islama, naravno!”
 Ljudi nisu poznavali revolucionare za koje je trebalo glasati, ali su poslušali
poziv iz džamija — „Glasajte tako da Imame Zaman (dvanaesti šiitski imam) bude
zadovoljan vama” — i izlazili bi u velikom broju na dan glasanja. Slobodno su mogli
da biraju između nepoznatih kandidata i verovali su u zakonitost procesa iako ih
možda nije toliko zanimao rezultat. Kako je vreme prolazilo, svest o izbornom
procesu je rasla. Ljudi su lagano počeli da razumevaju da oni biraju predstavnike koji
će donositi zakone koji će do detalja uticati na njihov život, tako da su počeli više
pažnje da obraćaju na svoj izbor. Nažalost, u ranim devedesetim kad su Iranci počeli
da shvataju da im izbori donose pravo da se mešaju u upravljanje zemljom, donet je
zakon koji je telu sačinjenom od sveštenstva, poznatom pod nazivom Savet čuvara,
dao pravo veta na sve kandidate na parlamentarnim i predsedničkim izborima. Tim
zakonom Iranci su izgubili pravo da slobodno biraju svoje zastupnike. Izbori su ipak
ostali takmičenje i nikada nisu postali farsa kao u diktaturama u okolini, ali su
istovremeno prestali da odražavaju pravu volju građana.
Ipak, za žene koje su mahom bile nepismene ili prva generacija koja je ušla u
učionice sam čin glasanja imao je snažnu simboličku moć. Upravo je to ubeđenje —
da žena može igrati ulogu u društvu — omogućilo osamnaestogodišnjoj provincijskoj
devojci da istrese tu jadnu propoved preda mnom, ženom u četrdesetim godinama koja
je nekada bila sudija. Ne bih bila iznenađena da je devojka imala ženske rođake koje
su pohađale koledž, jer u to vreme univerziteti su postali islamski i posvetili su se
obrazovanju žena poput ove. Devojke su odlazile na predavanja u hedžabima i sedele
su u odvojenim učionicama. Čak su i stolovi za ručavanje u kafeteriji bili odvojeni.
Ako su univerziteti bili jazbine greha u šahovom Iranu, šta su sada postali?
Oporavljeni! Zdravi! Nije postojao više izgovor za patrijarhe da svoje kćeri drže van
škole i one su lagano završavale u učionici, a zatim i daleko od svojih roditelja u
studentskim domovima u Teheranu. Generacija žena čije su majke bile vezane za kuću
našle su se u gradovima i počele su da Čitaju knjige. Uskoro je postalo popularno da
kćeri iz tradicionalističkih porodica pohađaju koledž.
Još, naravno, nije bilo reči o feminizmu. „Feminist” je tada bila ponižavajuća reč
koju su fundamentalisti koristili protiv bilo koga ko je, poput mene, dovodio u pitanje
diskriminatorski zakon. Bilo je još rano za početke kampanje za ženska prava. Većina
žena i dalje nije podržavala takve ideje jer se pred njima tek otvarao horizont
mogućnosti i još uvek nije kucnuo čas za traženje njihovih prava. Ponekad se svest
lagano budi. Na tom putu ona nasilje doživljava kao autoritet, a samu mogućnost da
ostvari jednaka prava kao već svršenu stvar. Međutim, tog dana videla sam da proces
otpočinje. Ne bez bola, naravno, jer je struja koja gura vodiča na koledž ista ona koja
me je lišila mog sudijskog položaja.
 Proširenje univerzitetskog obrazovanja na čitavu kastu žena po svojoj prirodi
izazvalo je velike tenzije unutar porodice. Za devojku koju su ohrabrivali da glasa i
koje je pohađala koledž bilo je teže da slepo sluša naredbe od svog oca. Naša prva
komšinica će mi poslužiti kao živa, uvek prisutna ilustracija ovog fenomena.
Neposredno pre revolucije njen veoma religiozni otac udao je najstariju kćer za
veoma pobožnog bazarija. (Ovaj termin odnosi se na trgovca koji obično potiče iz
tradicionalne porodice.) Bazari je devojku po pravilu naterao da nosi odore, a onda
joj zabranio da posećuje sopstvene roditelje bez pratnje. Devojka je bila očajna jer je
morala da provodi sate i sate zarobljena u kući čekajući svog zatucanog muža da je
odveze do roditelja. Svađali su se strašno. Roditelji su znali da sam bila sudija i da
sam verujuća muslimanka i često su me pozivali da ih posavetujem kako da pomognu
svojoj kćeri.
Trebalo mi je mnogo snage da se obuzdam da ne vičem na ovog čoveka
sukobljenog sa sobom koji je brinuo za sreću svoje kćeri, ali je ipak bio u potpunosti
odan svojoj časti, koju je, kao i većina tradicionalista, definisao kroz ćerkinu vrlinu.
Usred jednog od naših razgovora, čula sam ridanje iz spavaće sobe druge kćeri.
„Zašto je uznemirena”, konačno sam upitala jedne večeri. „Želi da ide na koledž”,
rekla je majka bacajući zlovoljan pogled na muža. „Ali otac neće da je pusti.”
Revolucija je stigla prekasno za drugu kćer. Bila je dodeljena čoveku koji je bio
manje strog od muža starije sestre, ali se i dalje čvrsto držao uverenja da njegova žena
neće kuhinju zameniti učionicom. Matura najmlađe kćeri poklopila se s Islamskom
revolucijom. Otac je dobio dobar posao posle revolucije jer tih dana je ostrašćena
pobožnost bila dovoljna preporuka. Kao zvaničnik Islamske Republike, teokratije koja
je učionice podelila na muške i ženske ne bi li sačuvala moral na univerzitetima, nije
više mogao da se drži svojih pogrešnih uverenja o pokvarenoj prirodi obrazovanja.
Najmlađa kćer je pošla na Medicinski fakultet i udala se za jednog od svojih drugova
s godine, čoveka kojeg je sama izabrala.
Tokom devedesetih, broj žena sa univerzitetskim diplomama uporno je rastao i
naposletku broj žena na fakultetima zamalo je pretekao broj muškaraca. To nije malo
postignuće za bliskoistočnu zemlju s kulturom koja je do srži patrijarhalna. U
susednom Avganistanu, talibani su zabranili ženama da čitaju. Preko mora u
Saudijskoj Arabiji, ženama je zabranjeno da voze. Čak i zemlje koje su napravile
korake napred, kao što su
Egipat i Turska, nisu uspele da prošire obrazovne mogućnosti izvan onoga što je
već učinjeno zajedno sa sekularizacijom društva. Međutim, ono što je uspelo
Islamskoj Republici zastrašilo je njene osnivače. Tradicionalni sveštenici su
bezuspešno pokušali da obrnu ovaj opasan trend tako što su nametnuli sistem rodnih
kvota univerzitetima.
Na nesreću, jednakost u obrazovanju nije prevedena u jednaka prava ili na
politiku zapošljavanja. Iscrpljenost ratom naterala je sistem da potraži pomoć žena i
one su našle posao u velikim perionicama i kuhinjama koje su opsluživale ratni front.
Ipak, u to vreme, tradicionalisti su dozvoljavali ženama rad u javnom sektoru samo
tamo gde je to njima moglo da bude od koristi. Upravna mesta i mesta na kojima se
donose odluke, kao i čitave institucije poput sudskog sistema i dalje su bile izvan
domašaja. Žene nalik kćeri moje prve komšinice čiji se život proširio ulaskom na
univerzitet otkrile su da se taj isti život ponovo ograničava po povratku u svet.
Islamska Republika jednostavno nije mogla da proizvede dovoljan broj radnih mesta
kako bi mogla da se nosi s porastom radne snage, a poslovi koji su bili na
raspolaganju odlazili bi uglavnom muškarcima. Iako je broj obrazovanih žena
nadmašio broj obrazovanih muškaraca, stopa ženske nezaposlenosti bila je tri puta
veća. Oblast visokog školstva nije odstranila rodnu diskriminaciju koja je svojstvena
našoj kulturi kao i našim institucijama, ali je u iransku ženu unela nešto što će na duže
staze, verujem, transformisati Iran: unutrašnju svest o njihovoj potlačenosti.
Sve te žene koje su izlazile sa iranskih univerziteta nisu se više zadovoljavale
svojim tradicionalnim ulogama. Nisu želele da urame svoje diplome pretvarajući se
da su njihova životna očekivanja nepromenjena. Nova svest, kao i razočaranost zbog
neispunjenih očekivanja — neispunjenih jer njihovi očevi i muževi nisu prošli kroz
istu promenu — dovelo je do bolnih, a ponekad i tragičnih sukoba s porodicom.
Sećam se da sam jednog dana posle mnogo godina čitala u novinama o samoubistvu
kćeri jednog pevača u džamiji u oblasti Azerbejdžan. Nesrećna u svom braku žena je
pokušala da se razvede od muža. Njena porodica, ortodoksna kakva samo može biti, je
to odbila. Suočavajući se sa životom taoca u odvratnom braku, žena se polila
benzinom i zapalila. Možda bi ova žena, mislili sam, da je stasala pod Šahom
nasledila istu konzervativnu poslušnost te društvene grupe, možda bi ostala u tom
lošem braku, a ne bi sama sebe uništila na lomaci. Učili bi je da je svet takav, da je na
ženi da se miri sa sudbinom.
Islamska Republika je nenamerno uzdigla žene iz tradicionalnih porodica, ali ih
je istovremeno učinila nemilosrdno ranjivim jer im je darovana nova svest o
sopstvenim pravima, a jalovo oruđe kojim treba da ih brane i unapređuju. Neki veruju
da je život pod uslovima stalnog držanja u mraku, mimo poimanja sopstvenih
mogućnosti, za takve žene blagoslov. Neznanje barem doprinosi nekakvom
zadovoljstvu. Ćerka pevača u džamiji nije jedinstven slučaj. Stopa samoubistva među
ženama porasla je nakon Islamske revolucije; najčešće su se samospaljivale. Ovaj
tragični egzibicionizam, ubeđena sam, jeste ženski način da nateraju društvo u kom
žive da se suoči sa surovošću njihove potlačenosti. Da nije tako, zar ne bi bilo lakše
uzeti veliku količinu pilula u mračnoj sobi?
Dve godine nakon završetka rata, Islamska Republika je tiho promenila smer. Čak
su i najmilitantniji, zabrađeni ideolozi mogli videti kuda je revolucionarna politika —
marginalizacija žene, plan za zaštitu porodice koji je zabranjivao kontracepciju —
odvela zemlju. Tada je već bilo jasno da šiitska revolucija neće zahvatiti čitav region.
Bilo je jasno da iranska ekonomija ne može da podnese rast broja stanovnika sa
stopom porasta najvišom na svetu. Iran, zaključile su vođe, mora da se integriše u
svetsku ekonomiju ili rizikuje da se pretvori u zaista osiromašenu zemlju Trećeg sveta.
Privatizacija, novo usredsređivanje na proizvodnju umesto poljoprivrede i
privlačenje stranih investicija postali su novi prioriteti za zemlju. Postojao je samo
jedan problemčić: Iran nije imao ni znanje ni ljudske resurse da sprovede tu ambiciju.
Islamska Republika je umotala žene u velove i posadila ih u kuhinju. Sad je trebalo
ponovo da se izgradi nakon razarajućeg rata i one su mu bile potrebne.
Kao deo ovog nevoljnog pragmatizma, 1992. došlo je do promena u sudstvu i
ženama je dopušteno da se bave pravom. Iranska advokatska komora dala mi je
dozvolu i ja sam otvorila kancelariju u prizemnom stanu naše zgrade i počela sam da
primam stranke. Uglavnom sam se bavila privrednim i trgovinskim slučajevima, ali
bih povremeno prihvatila poneki pro bono slučaj, uglavnom je to bilo nešto politički
osetljivo. Veoma brzo, nakon što sam počela da odlazim na sud sa svojim klijentima i
da vodim nekoliko parnica, shvatila sam da je ovo bio pravni sistem samo imenom.
Shvatila sam da se makar u privredne slučajeve, politika i ideologija nove Islamske
Republike ne mešaju. Umesto njih, posredi je bila korupcija. Kao advokatu, moj
posao je bio da se staram o slučaju svog klijenta — da povratim njegov novac ili
njegovo vlasništvo ili da ga odbranim od navodnih optužbi. Više nego jednom desilo
se da mi klijent uđe u kancelariju sijajući od sreće, zadovoljan što može da mi saopšti
da je tužilaštvo pristalo na sporazum u zamenu za mito. U čemu je onda svrha
poznavanja prava i pripremanja slučaja? Zaista, u čemu je svrha pojavljivanja u
sudnici, pretvarajući se da je u pitanju zakonski proces, kad se sve svodi na dogovor u
prostorijama suda? U dva slučaja kad sudiji nije ostalo ništa drugo da kaže, objavio je
da pramenovi moje kose vire i raspustio bi sud na osnovu mog Iošeg hedžaba.
Uspevali smo godinama bez dva prihoda, razmišljala sam, i možemo da
nastavimo tako. Radila sam ne samo zbog plate već da bih se osetila ispunjena
profesionalno, da primenim svoje znanje i da doprinesem zemlji u kojoj sam odlučila
da ostanem. Kad sam prihvatala privredne slučajeve, bila sam u poziciji ili da
izneverim klijenta ili da izneverim svoje principe. Ni jedno ni drugo nisam smatrala
prihvatljivim. U tom trenutku sam odustala od prava kao posla koji mi donosi prihode
i počela sam isključivo da prihvatam slučajeve pro bono, u kojima sam makar mogla
da prikažem nepravdu zakona Islamske Republike. Sistem je bio taj čijim zakonima
treba da se sudi pre nego što ih promenimo.
Shvatila sam da moram da biram slučajeve koji ilustruju tragične posledice
pravne diskriminacije koju teokratija vrši nad ženama. Mogu da navedem čitav niz
zakona koje treba menjati — život žene vredi upola manje od muškarčevog,
starateljstvo nad detetom nakon najranijeg detinjstva automatski pripada ocu — dok
ne ostanem bez daha. Međutim, lična priča je mnogo jača nego bilo koji sažetak zbog
čega dati zakon treba menjati. Da bih privukla pažnju Ijudi, da bih izmamila njihovo
saosećanje i da bih ih ubedila da ovi zakoni nisu samo nepravedni nego zaista bolesni,
morala sam da pričam priče. Iranska kultura, sa svom svojom zanesenošću sramotom i
čašću, sa svim svojim patrijarhalnim pravilima, ipak zadržava visoku osetljivost na
nepravdu. Revolucija protiv šaha, na kraju krajeva, podigla se na etosu
suprotstavljanja zolmu, ili tlačenju. Bila je to revolucija vodena u ime mustazafina,
obespravljenog. Ljudi su morali da shvate kako su obespravljeni postali oni koji sada
obespravljuju.
 SEDMO POGLAVLJE
- Od dnevne sobe do sudnice -

LEJLA FATHI JE nestala jednog sunčanog dana u leto 1996. dok je brala cveće u
brdima blizu svog sela nedaleko od kurdskog grada Sanandadža na severozapadu
zemlje. Njeni roditelji, kao i mnogi u toj oblasti, teško su živeli, a devetogodišnja
Lejla skupljala je divlje biljke i cveće koje je porodica sušila i potom prodavala na
obližnjoj pijaci. Ona i njen rođak su izašli u toku prepodneva noseći pletene korpe, ali
su prekinuli svoje skupljanje da bi se poigrali u visokoj travi. Pošto su rasli blizu
Sanandadža gde ljudi obeduju na otvorenom, venčavaju se pod otvorenim nebom i
plešu duž obala reka, oni su se jurcali po polju kao da su brežuljci produžetak njihove
male dnevne sobe i, za razliku od urođenog opreza gradske dece, nisu obratili pažnju
na stvari koje su se dešavale oko njih. Nagnuta da bi ubrala još bilja i napunila svoju
suknju, Lejla nije primetila tri čoveka koji su se približili. Oni su se pojavili iza
udaljene strane brda i prikrali joj se dok je nisu u potpunosti opkolili. Jedan joj je
zavrnuo ruke na leđima, a drugi je pokušao na silu da joj raširi noge. Njen rođak je
uspeo da pobegne i da se sakrije iza drveta, posmatrajući ljude kako preko padine
odvlače Lejlu koja se opirala. Video je kako su joj strgli seljačku suknju i kako su je
silovali, kako su je udarili i ubili, a zatim kako su njeno izmučeno telo bacili preko
kamenite litice.

Razgovor s decom u prostorijama Društva za zaštitu dečjih prava.

 Oblasna policija uhapsila je tri čoveka, ali pošto je glavni osumnjičeni priznao
zločin, uspeo je da se na neverovatan način obesi u zatvoru. Čudno je da je u zatvoru u
kome zatvorenici ne smeju ni satove da nose, on uspeo da nađe metar upletenog
konopca, upravo dužinu koja je potrebna za vešanje. Druga dva osumnjičena poricala
su umešanost, ali ih je sud proglasio krivim za silovanje i osudio ih je na smrt.
Pomenula sam ranije da je po islamskom krivičnom zakonu život muškarca dva
puta vredniji od života žene. U većini islamskih zemalja, zakoni koji određuju visinu
kompenzacije primenjuju se samo u slučajevima vezanim za novac, kao što je
nasledstvo. Nasuprot tome u Islamskoj Republici primenjuje se kompenzacija, ili
„krvavi novac” i u kriminalnim slučajevima. Po islamskom zakonu, porodica žrtve
ubistva ili ubistva iz nehata ima pravo da bira između zakonske kazne i novčane
kompenzacije, koja se naziva „krvavi novac”. Mnogi islamski pravnici tvrde da
,,krvavi novac” ne bi trebalo da uzima rod u obzir, ali se u Iranu primenjuje
diskriminatorsko atmačenje. Prema iranskim zakonima, vrednost života žene jednaka
je polovini vrednosti života muškarca što često dovodi do neverovatnih zakonskih
presuda koja u stvari kažnjavaju žrtvu. U ovom slučaju, sudija je presudio da je
„krvavi novac” koji treba isplatiti za živote dvojice muškaraca veći od onog koji
treba isplatiti za život devetogodišnje devojčice i zahtevao je da njena porodica
donese nekoliko hiljada dolara da bi platila njihovo pogubljenje.
Lejlin otac je prodao sve što je imao, uključujući i malu glinenu kolibicu u kojoj
je porodica spavala. Bez krova nad glavom, ali uvereni da će makar povratiti svoju
čast, ponudili su novac sudu. Nije bilo dovoljno. Porodica je za vreme skupljanja
preostalog novca počela da spava u mauzoleju ajatolaha Homeinija, velikom prostoru
na putu za Kom. Prvo je Lejlin otac pokušao da proda bubreg, ali je njegov organ
odbačen jer je u prošlosti koristio droge. Posle njega i Lejlin brat je ponudio svoj, ali
je doktor odbio jer je on bolovao od dečje paralize. „Zašto”, pitao je doktor, „toliko
želite da prodate svoje bubrege?” Oni su niu ispričali priču. Objasnili su mu da ne
mogu da se vrate u svoje selo jer msu oprali sramotu Lejlinog silovanja. Porodična
čast leži u čestitosti žena i ništa osim pogubljenja zlikovaca ne može da opere njihovu
sramotu.
Užasnut ovom neverovatnom pričom, doktor je napisao pismo predsedniku suda i
zapretio je da će ukoliko država ne doda razliku koja je potrebna za pogubljenje,
prijaviti slučaj međunarodnoj organizaciji Lekari bez granica. Predsednik suda se
složio, ali u samo nekoliko dana pre planiranog pogubljenja dogodio se neverovatan
obrt i jedan osuđenik je uspeo da pobegne iz zatvora. U međuvremenu, Lejlina
neutešna porodica podigla je šator od rita na trotoaru ispred zgrade suda. Porodica je
bila zgrožena kad su saznali da je sud ponovo otvorio slučaj. Možda je to bilo zbog
dvosmislenosti svojstvene iranskom pravnom sistemu prema kojem čak i zatvoren
slučaj može ponovo da se razmatra. Možda je, kao što je tvrdila Lejlina porodica, to
bilo zato što je jedan od optuženih iskoristio uticaj rođaka, člana pariamenta iz
konzervativne stranke, da bi uticao na ishod. Kako bilo, slučaj je ponovo bio otvoren.
U to vreme sam i ja čula za slučaj i odlučila da pogledam dosije. Prvo sam bila
skeptična. Krivični zakon u postrevolucionarnom Iranu bio je pun mana. On je ženama
žrtvama zločina poricao jednaku naknadu. Međutim, slučaj Lejline porodice
nagovestio je da su zakoni u stvari potpuno pogrešni jer omogućavaju da se uništi
život onih koji zahtevaju pravdu u ime njihovih voljenih koji su bili žrtve. Posetila
sam porodicu u njihovom šatoru ispred zgrade suda i pošto sam čula njihovu verziju
duge i gorke priče, pristala sam da ih zastupam.
Imala sam pred sobom jak slučaj i smislila sam jednostavnu i elegantnu odbranu:
nepravda je što je devojčica silovana i ubijena i to što njena porodica mora da izgubi
sve, uključujući 1 krov nad glavom, u zakonskim procesima koji su usledili. Nepravda
je da se žrtve zločina pretvore u žrtve zakona. ,,Ne kritikujte islamski zakon”, strogo
me je na sudu upozorio sudija. „Samo pitam da li je izvršena pravda”, uzvratila sam.
Dok se zasedanje približavalo kraju, neko mi je došapnuo da su Lejlina braća
sakrila kuhinjske noževe u kapute i da nameravaju da napadnu preostalog optuženika
kad bude napuštao sudnicu. Zatražila sam pauzu i pozvala momke u hol.
„Molim vas”, rekla sam, „molim vas, dajte mi šansu da probam prvo da uradim
nešto na sudu.”
Njih dvojica su sedeli na klupi i plakali. ,,Da smo dali profesionalnom ubici
samo pola onoga što smo dali sudu”, uzviknuo je jedan od njih, „pravda bi bila
zadovoljena. Sad smo mi beskućnici, a jedan od njih je slobodan, a drugi samo što
nije oslobođen.”
„Znam”, šapnula sam. „Znam. Ali hajde da pokušamo.”
Tokom procesa sud je oslobodio optužbi oba optuženika, zatim oborio
oslobađajuće presude, a potom ponovo otvorio istragu. Tuga porodice lagano se
pretvarala u ludilo. Lejlina majka je počela da sedi ispred suda u belom pogrebnom
ogrtaču, držeći plakat koji je opisivao ono što je njena ćerka doživela. Za vreme
suđenja, ona je zapretila da će se zapaliti i počela je da psuje sud. Kao da čitav
proces ionako nije bio dovoljno dramatičan, sudija ju je optužio za vređanje suda i
trebalo nam je nekoliko nedelja pregovora da se nagodimo s njim.
Iscrplo bi vaše strpljenje ukoliko bih iznosila sve detalje u vezi sa zakonskim
procedurama. Biće dovoljno da kažem da slučaj nije rešen i da je ostao otvoren do
danas. Nisam uspela u tome da nateram pravni sistem da izvrši pravdu, ali mislim da
smo uspeli u nečem drugom. Pokazali smo čitavoj naciji mane iranskog zakona koje se
tiču prava dece i žena. Slučaj se brzo pretvorio u javnu raspravu, toliku da su izborni
kandidati u Lejlinoj provinciji u svoje predizborne programe uključivali direktna
podsećanja na njen slučaj. Iranska štampa videla je Lejlinu priču kao odličan prikaz
društvenih problema u Islamskoj Republici.
Suđenje je odjekivalo još dugo pošto je završeno poslednje zasedanje suda.
Jednako se odigravalo u novinama kao i u sudnici, a publicitet je ustanovio moju
reputaciju advokata čiji se rad usredsređuje na ženska i dečja prava. Veoma brzo sam
naučila da su jedno od najmoćnijih oružja u rukama zakonski obespravljenih bili
upravo mediji. Moja reputacija me je činila efikasnijom u odbrani svojih klijenata jer
su sudije znale da će i oni i sudsko veće morati da opravdaju svoju odluku pred
sudom javnosti. Često, oni jednostavno nisu marili za to, ali u to vreme tešila sam se
da je i podizanje svesti ljudi o njihovim pravima samo po sebi postignuće.
Tokom mračnih meseci u kojima sam posmatrala Lejlinu porodicu kako se
raspada u očaju, dok je slučaj privlačio sve više pažnje, pogodilo me je što veoma
malo žena uopšte zna da ih zakoni toliko diskriminišu. Većina žena ima neko znanje o
zakonima koji se tiču starateljstva nad decom i razvoda jer se u nekom trenutku
mnogima desi da žele da napuste brak. Međutim, živote većine žena ne pogađaju
ubistvo ili slučajna smrt. One nemaju priliku da čuju ili da saznaju kakva sudbina
može da ih sačeka, u kakvu zakonsku močvaru mogu da upadnu, ako im se desi da
budu toliko nesrećne da im se dogodi ono što se dogodilo Lejlinoj porodici.
Odlučila sam da prihvatljivim i običnim, a ne intelektualnim i suviše stručnim
jezikom napišem članak za list Iranejarda, koji bi na očigledan način objasnio položaj
žene u iranskom krivičnom zakonu. Paragraf zakona koji je posvećen „krvavom
novcu”, dijehu, navodi da muškarcu ako doživi nesreću u kojoj mu se oštete testisi,
pripada kompenzacija u visini cene ženinog života. U svom članku sam to opisala na
sledeći način: ukoliko zaposlenu ženu s doktoratom pregazi automobil i ubije je, a
jednom nepismenom banditu u tuči strada jedan od testisa, vrednosti njenog života i
njegovog povređenog testisa su jednake. Postoji u persijskom jeziku prosta izreka koja
u sebi sadrži veliki prezir za onog kome se upućuje: „Nisi vredan nijednog mog
testisa.” Na pristojan način sam to provukla kroz svoj članak da bih rečima koje svaki
Iranac prepoznaje objasnila kako su neverovatni ovi zakoni, kako se prema ženama
ponašaju kao prema neljudskim bićima. Na kraju sam postavila pitanje da li je to
zaista način na koji Islamska Republika misli o svojim ženama.
Članak je i uzdrmao i zapalio obrazovane Irance. Urednik ga je objavio veoma
rado budući svestan da će, kao i veći deo sadržaja tog lista, izazvati reakcije tvrdog
krila u pravosuđu. Izdanje se odmah rasprodalo, a ljudi su dolazili u prostorije lista
tražeći makar i fotokopiju članka. Bila sam zaprepašćena. Očekivala sam da će možda
biti široko prihvaćen, ali nisam ni pomislila da će odjeknuti tako snažno u gradu.
Jedan od pripadnika tvrde linije u parlamentu zapretio mi je javno i rekao je
reporterima: „Neko treba da zaustavi ovu ženu ili ćemo je mi ućutkati.” Kad sam to
čula, shvatila sam prvi put da me se sistem zaista plaši, kao i odjeka mog rada u
javnosti.
Godine 1996. kada je Lejlin slučaj dospeo na sud, islamski režim nije podnosio
kritiku na račun svojili represivnih metoda. Proganjanje političkih neistomišljenika
smekšalo je u odnosu na rane, surove dane revolucije kada su novine bile pune
fotografija i imena onih koje su nasumice pogubljivali, ali je i dalje strogo kažnjavano
svako ozbiljno suprotstavljanje autoritetu vlasti. Bili smo svedoci skoro svakodnevnih
primera u kojima su i poznati visoki sveštenici kaštigovani (što je do tada bilo
nepoznato u šiitskom učenju) ili su stavljani u kućni pritvor jer su javno istupali protiv
pogubljenja ili oštrih oblika kazni kao što je odsecanje ruku. Ako je sistem bio
spreman da obeščasti i zatvori vrhunske teologe koji su aktivno učestvovali u
revoluciji, zbog čega bi čak i tren oklevao da kazni mene koja nisam bila ni
revolucionarka, ni sveštenik već samo žena i stoga nečovek?
Bila sam nervozna. Dok sam se na sudu borila za Lejlin slučaj, sudija me je
neprestano optuživao da govorim protiv islama i njegovih svetih zakona. Prema
političko-religioznim shvatanjima takvih tradicionalista, osoba koja dovodi islam u
pitanje lako se može smatrati nevernikom. A moć tumačenja — moć da se napravi
razlika između kritike zemaljskih zakona pune poštovanja i napada na sveto učenje —
bila je u njihovim rukama. Borila sam se na njihovom polju. Nisam mogla samo da
izvučem primerak Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i da njime mahnem
pred očima sveštenika koji su kaznene mere iz sedmog veka smatrali poučnim. Da bih
podržala stav da Lejlina porodica ne treba da finansira pogubljenje njenog ubice ili da
bih podržala stav da život žene pred zakonom treba da bude jednak životu muškarca, i
ja sam morala da se držim islamskih načela i primera iz islamskog zakona.
Moje dve kćeri porasle su dovoljno da bi se vraćale kući uvek prepune pitanja.
Tup. Bacile bi svoje rančeve u hodniku. Tup-tup. Dotrčale bi kroz hodnik s rukama
umazanim od grickalica koje su kupile usput. Zivot u Islamskoj Republici bivao je sve
teži za žene, a isto je važilo i za majčinstvo u pomenutoj državi. „Mamice, da li je
zaista loše ako se pojavljujem pred svojim muškim rođacima bez vela? Mamice, je l’
istina da je Amerika izvor svih zala na svetu? Mamice, je li Mosadeh zaista bio loš
čovek?” Bilo je veoma zahtevno pravilno odmeriti reči dok sam pokušavala da
naučim svoje kćeri naprednim vrednostima i da im ukažem na prazninu koja se krije
iza revolucionarne dogme kojom su ih kljukali u školi, kao i da se uverim da uče i da
se formalno pokoravaju toj istoj dogmi kako bi mogle da produ kroz obrazovni sistem.
„Mnogo toga je jednostavno pogrešno”, obično bih rekla, ,,ali svakako morate da učite
da biste položile ispite i da biste išle na fakultet.”

Moje ćerke Negar i Nardžes

Moj muž Džavad bi kao i obično ove komplikovane lekcije ostavljao meni. Kao
što bi meni ostavljao i kuvanje, kupovinu, čišćenje, vođenje kućnog budžeta i
odvoženje do škole i dovoženje devojaka iz škole. Pošto sam uzimala priličan broj
slučajeva i vodila računa o pažnji koja je kod kuće bila potrebna devojkama, moj
posao je bivao sve teži. A curama više nije bilo dovoljno samo pročitati priču pred
spavanje. Trebalo im je naše vođstvo dok su se nosile s pubertetom u Teheranu, sa
svim izazovima i haosom. „Samo mi reci ako ti treba pomoć”, rekao bi mi Džavad. To
me je pogodilo kao najnepravednije od svega jer ja svakako nisam čekala da me
zamoli: „Širin jan, možeš li, molim te, da spremiš večeru večeras?” Ja sam svako
veče spremala večeru jer mi je bilo jasno da je to moja odgovornost. To je bila stalna
tema naših svađa. Želeo je da mu kažem šta da radi, a ja sam mislila da mora sam da
shvati i ako mu se ne kaže.
Između moje advokatske prakse ujutru i rada na člancima uveče, počela sam da
pišem sledeću knjigu — raspravu o pravima izbeglica. Pre nego što sam počela svoju
advokatsku praksu, pisanje knjiga me je teralo da uposlim mozak, ali sada, zajedno s
predstavljanjem klijenata, to je često bilo suviše. Uspevala sam da vodim
domaćinstvo bez zastoja samo ako bih sve dobro isplanirala unapred. Nisu postojali
restorani u kojima se hrana naručuje i donosi kući, a ono što se očekuje od iranske
žene jeste da kuva. Ostaviti sudoperu punu prljavog suđa ili vešeraj pun prljavog veša
prosto ne dolazi u obzir. Ako je trebalo da putujem ili da odem nekuda na nekoliko
dana u vezi s poslom, sve obroke za ukućane bih spremila unapred. Znali bi da na
gornjoj polici potraže večeru za taj dan, a onda bi u zamrzivaču potražili obroke za
sledeće dane obeležene ceduljicama. Čak bih napravila i tačnu količinu preliva za
salatu i stavila ga u frižider. Ne želim da sebe istaknem kao odličnu domaćicu ili
sjajnu kuvaricu: prema iranskim standardima, sigurna sam da bih bila okrivljena za
mnogo sitnih propusta i zanemarivanja. Međutim, od početka sam vodila domaćinstvo
koje je bilo mnogo opuštenije od besprekorno čistog, ali porodica se već bila navikla
na tu neformalnost. Možda to može da zvuči fatalistički, taj opušteni pristup stvarnosti
koji sam zauzimala. Međutim, od pogubljenja moga devera Fuada, kad me je dotakla
težina smrti, otkrila sam da je zaokupljenost sitnim detaljima života besmislena. Ako
svi naposletku umiremo i pretvaramo se u prah, da li zaista treba da nas uznemiri
činjenica što pod nije baš sveže obrisan. To ne znači da nisam brinula o detaljima
života svoje dece.To samo znači da sam pažljivo birala one detalje koji su mi značili.
Da bih se manje brinula o tome što ne provodim dovoljno vremena kod kuće,
potrudila sam se da donesem posao uveče kući i da uključim devojke u ono o čemu
bih mislila ili pisala čitavog dana. Mislila sam da je bolje da budu uvučene u svet
mojih preokupacija nego da misle o tome zašto sam ja toliko zaokupljena stvarima
izvan njihovog domašaja. Pretpostavljam da sam se duboko u sebi nadala da će one
naslediti moja verovanja, moju osetljivost na nepravdu i moje porive da pomeram
granice.
Te noći kad su stigli rezultati glasanja na parlamentarnim izborima 1996, okupila
sam svoje kćeri oko sebe na sofi i pričala im. Ponekad sam se trudila da im pričam o
svom poslu, da učinim da apstraktni pojmovi poput ženskih prava ožive kroz likove
koji su prolazili kroz njihove živote. Znale su, na primer, da je pre četiri godine moja
prijateljica Šahla Šerkat osnovala ženski časopis Zanan. Šahla je bila ta koja me je
pozvala i ispričala mi o Lejlinom slučaju i pitala me mogu li da ponudim njenoj
porodici pravnu pomoć. Na neki način, moje kćeri su mogle da prate razvoj i ulogu
koje su žene imale u mom životu i u životima onih koje su znale kao bliske porodične
prijatelje. Pre 1992. nisam mogla ni da dobijem dozvolu da radim kao advokat. Šahla
je uređivala vladin nedeljnik koji je bio usmeren ka konzervativnim religioznim
ženama. Iste godine kad sam obezbedila dozvolu i počela da preuzimam slučajeve,
Šahla je započela Zanan, koji je u početku oprezno, a kasnije sve silovitije otvarao
teme s kojima se mnogo žena u Iranu sretalo svakodnevno. Ponekad je ona upućivala
ljude na mene, ponekad bih ja pisala članke za njen časopis.
Naš napredni aktivizam bazirao se na nekoliko osnovnih činjenica. Živele smo
pod Islamskom Republikom, koja se nije micala, niti je nameravala da svoju
vladajuću etiku predstavi kao sekularnu. Pravni sistem u državi potcrtavao je islamski
zakon. Svaki aspekt života žene u društvu — od pristupa kontroli rađanja preko prava
pri razvodu do prinudnog nošenja vela — bio je određen tumačenjem Kur'ana.
Ako bismo želele da unesemo neki opipljiv doprinos u živote žena oko nas i u
živote ljudi kao što su Lejla i njena porodica, nismo imale drugi izbor nego da
branimo žensku jednakost u okviru islama. U tome su naša lična osećanja i politički
stavovi u potpunosti nevažni. Desilo se da ja verujem u sekularno razdvajanje religije
i države jer, u osnovi, islam, kao i svaka religija, jeste predmet tumačenja. Može se
tumačiti tako da tlači žene ili tako da ih oslobađa. U idealnom svetu, izabrala bih da
kapricioznost tumačenja ne može da me dodirne, jer teološke debate sežu do sedmog
veka. Nikada neće doći do konačnog razrešenja jer to je priroda i duh tumačenja
islama, debata koja će rasti i razvijati se, ali se nikada neće okončati. Po obrazovanju
sam advokat i vrlo dobro znam koliko su ograničeni pokušaji da se neotuđiva prava
pronađu u spisima kojima nedostaju stalni termini i definicije. Medutim, takođe sam
stanovnik Islamske Republike i jasna mi je uzaludnost pristupa tom pitanju na bilo koji
drugi način. Moj cilj nije da iskazujem svoje političke stavove već da probam da se
izborim za zakon koji će porodicama poput Lejline sačuvati krov nad glavom kad
počnu da skupljaju novac za pogublenje osuđenih ubica njihove kćeri. Ako sam stoga
primorana da prelistavam prašnjave knjige islamskog prava i da se oslanjam na izvore
koji naglašavaju jednakost u islamskoj etici, neka bude tako. Je li teže na taj način?
Naravno da jeste. Pitanje je da li postoji neko drugo bojno polje? Iako bih očajnički
želela da postoji, ne vidim ga.
Jednog letnjeg jutra 1997, dok sam listala novine u svojoj kancelariji, naišla sam
na priču o prebijenom detetu koje je preminulo u obližnjoj bolnici pošto je zadobilo
nekoliko udaraca u glavu. Fotografija koja je prikazana zajedno s pričom pokazala je
malu pognutu devojčicu tankih udova prekrivenih opekotinama od cigarete.
Fotografija je bila tako bolna da sam je brzo prekrila i nastavila da čitam. Devojčica
se zvala Arijana Golšani. Nakon razvoda roditelja, sud je starateljstvo nad Arijanom
dodelio ocu koji je bio brutalan čovek s dosijeom u policiji koji se ticao prevare i
zavisnosti od droge. Prema izjavama komšija, otac je Arijanu držao u uslovima nalik
na tamnicu. Devetogodišnja devojčica bila je teška svega šesnaest kilograma, njene
ruke bile su lomljene više puta i lečene povojima koji su pravljeni kod kuće, a nakon
što je njena učiteljica pozvala oca da bi se raspitala o opekotinama od cigareta po
čitavom telu, devojčicu nisu puštali u školu nekoliko meseci. Arijanina majka je otišla
na sud i zahtevala starateljstvo. Objasnila je stanje svoje kćeri, objasnila je da je njen
bivši muž odgovoran za užasno zlostavljanje. Sud je hladnokrvno odbio da joj dodeli
starateljstvo.
Citavog jutra slika tog preplašenog deteta nije mi izlazila iz glave. Osećala sam
da se nešto mora učiniti, ali šta? Nekoliko sati kasnije, zazvonio je telefon.
Prijateljica fotograf takođe je videla Arijaninu sliku u novinama. „Širin, moramo
nešto učiniti”, rekla je. „Znam, pusti me da smislim”, odgovorila sam. Tog popodneva
održale smo sastanak s nekoliko prijatelja iz Društva za zaštitu dečjih prava i
dogovarale se ispijajući male šolje turske kafe. Na kraju smo razvile dobar plan:
organizovaćemo ceremoniju isključivo da oplačemo devojčicinu smrt, ali ćemo je
takođe iskoristiti kao priliku da protestujemo protiv zakona koji ju je prouzrokovao.
Rezervisale smo prostor u velikoj džamiji Al Gadir u centru Teherana i oglasile smo u
novinama smrt Arijane Golšani i pogrebnu ceremoniju u njenu čast. Zamolila sam
Džavadovog strica, sveštenika, da govori o zlostavljanju dece i da ispriča njen kratak
život pun nasilja.
Islamska revolucija je postavila muslimansku porodicu u središte svoje
nacionalne ideologije. Revolucionari su izmislili svoju verziju muslimanske majke,
odanu kući i u stalnoj btizi za svoje potomstvo koje se neprestano uvećava. Ona je
bila ključ za ponovno uspostavljanje tradicionalnih i autentičnih vrednosti. Ipak, nije
im se činilo kontradiktornim da donesu zakon koji automatski odvaja decu od majki u
slučaju razvoda ili koji je učinio poligamiju jednostavnom poput drugog kredita za
kuću. Pitanje starateljstva nad decom ležalo mi je na duši već godinama, jer je moja
starija sestra bila dugo vezana za svoj neuspeli brak delom zbog straha da će izgubiti
svoju decu. On je spadao u najdestruktivnije zakone ove vlasti i članci i javni pozivi
protiv toga postajali su sve glasniji sa svakom godinom koja je prolazila.
Na dan ceremonije, u jesen 1997, ukrasile smo salu za pogrebe cvećem i
postavile smo stočić sa svežim urmama na ulazu. Ubrzo po početku ceremonije,
nekoliko žena je prošlo kroz džamiju sa zapanjenim izrazima lica, suze su im tekle u
potocima. To su bile Arijanina majka i tetke. „Nisam znala da je moja kćer imala
toliko prijatelja”, rekla je njena majka gušeći se od jecaja, tražeći moje lice u gomili.
„Ako je imala, zašto je umrla sama?” Progutala sam svoj bol i povela je nežno do
mesta u prvom redu.
Džavadov stric je talentovan govornik i njegov govor je prisutne dotakao od
samog početka. Negde oko sredine govora, čovek po imenu Alavi prišao mu je držeći
se za ruku s malim detetom. „Evo još jedne Arijane”, rekao je i ispričao detetovu
priču: starateljstvo nad njim je dodeljeno njegovom ocu, a dečak očajno želi da živi s
majkom. Gospodin Alavi podigao je dete visoko i uzviknuo je: „Ljudi, uradite nešto
za ovu decu!”
Odjednom atmosfera se ugrejala i svi su počeli da viču. Otišla sam do mikrofona
u delu za žene i rekla: ,,Mi smo danas ovde da odbranimo prava drugih Arijana.
Moramo promeniti zakon koji je doveo do njene smrti.” Ljudi su počeli da uzvikuju
slogane, a mi smo ih zamolile da zaspu ulicu cvećem kad budu izlazili. Čitava sala je
istog trena krenula ka vratima. Pevali su: „Zakon se mora menjati”, i čupali latice
cveća.
U roku od pola sata prometne ulice koje okružuju džamiju bile su prekrivene
belim laticama, a taksisti i i ostali vozači su zastali da bi gledali u džamiju. Novine su
pisale o tome, a na univerzitetima su počela da se održavaju predavanja o
zlostavljanju dece. Odjednom, prava žena na starateljstvo bila su u centru spontane
kampanje za osvešćivanje javnosti. Još od Lejlinog slučaja, primila sam mnogo
poziva, ali sada, telefon u mojoj kancelariji nije prestajao da zvoni. Nisu me zvali
samo mogući klijenti već i novinari i međunarodni aktivisti iz oblasti Ijudskih prava
kojima je bio potreban sagovornik u samom Iranu da bi objasnio kako sistem
funkcioniše i šta žene — tada još neorganizovane — rade da bi ga promenile.
Kad je sudenje počelo, predstavljala sam Arijaninu majku i ponaosob sam
optužila devojčicinog oca i polubrata za mučenje i ubistvo. Reporteri, među kojima su
bili i televizijski novinari, napunili su sudnicu i čim je suđenje počelo, oni koji su
sedeli u drugom redu razvili su transparent na kome je pisalo: „Cena Arijanine smrti
je promena zakona u korist iranske dece.” Pošto je slučaj postao toliko osetljiv,
predsedavao je predsednik okružnog suda, sveštenik.
Moj uvodni govor nije tražio mnogo govorničke veštine. Tragedija Arijaninog
slučaja govorila je sama za sebe. Rekla sam sudu kako je postala slaba, neuhranjena i
potpuno izgubljena nakon sedmica mučenja, kako je počela da se dodiruje, a kad ju je
njen polubrat zatekao s rukama među nogama, on je besno udario, a njeno sićušno telo
poletelo je preko poda. Opisala sam kako je njena glava udarila u zid i zadobila
udarac koji ju je u roku od nekoliko sati ubio. Postarala sam se da se duže zadržim na
samim zakonima, a ne samo na Arijaninom slučaju. Hodala sam po sudnici, moje
cipele su udarale o pod sudnice. U suštini, bila je reč o suđenju zakonu, a ne
okrivljenima.
Kad sam završila, predsednik okružnog suda je uzeo mikrofon iz moje ruke.
„Islam je”, rekao je svečano, „religija jednakosti, ali Kur'an nameće da je nasleđe
žene dvostruko manje od nasleđa muškarca.”
 Potpuno nevažno! Nismo uopšte pominjali nasledstvo. Bio je to uvod da bi me
optužio za nepoštovanje religije.
Zahtevala sam od sudije dozvolu da se obratim. ,,Ja ne kritikujem islam”,
hladnokrvno sam izjavila. „Neka jezik onoga koji to čini bude odsečen. Ja kritikujem
zakon koji je donet u iranskom parlamentu. Da li je pravedno”, pitala sam, obraćajući
se sudu, ,,da devojčicu otac tako surovo zlostavlja, a da sud njenoj majci uskrati
starateljstvo? Je li pravedno da očekujemo od majke čije je dete upravo ubijeno da
plati izvršenje pravde?”
,,Ne brinite”, rekao je sudija ubeđujući me da će „krvavi novac” biti uzet iz
javnih prihoda.
„Ali mi ne želimo da naši porezi idu ubicama”, uzviknula sam ogorčeno.
Sudija je osudio Arijaninog polubrata na smrt, a njenog oca i pomajku na jednu
godinu zatvora. Arijanina majka se na kraju uzdržala i zaustavila je izvršenje smrtne
kazne za polubrata. Divila sam joj se zbog njenog saosećanja jer je i polubrat bio sin
iz očevog drugog braka i sam je bio oduzet od majke posle razvoda roditelja. Njegovo
zlostavljanje bilo je monstruozno, ali i on je bio žrtva istog sistema.
Kraj suđenja je privukao pažnju širom sveta. Dopisnik CNN-a Kristijana
Amanpur me je intervjuisala zajedno sa Arijaninom majkom i dok sam posmatrala
njeno izmučeno lice kod kuće na televiziji, na tren sam se osetila ohrabrenom. lako je
Arijanina smrt bila besmislena, makar je njeno nasleđe poslužilo velikom cilju.
Možda je Islamska Republika odbijala da položi računa pred svojim građanima, ali je
sa svakom godinom koja je usledila želela da promeni svoj položaj parije u
globalnom društvu. Lagano, postajala je svesna da država koja nije u dobrim
odnosima sa Zapadom ne sme sebi da dopusti da gazi ljudska prava svojih građana.
Dok sam posmatrala emitovanje, svesna da se prenosi u čitavom svetu, prvi put
sam shvatila da sam postala ono što se može nazvati poznatom. Slava je nešto što se
dešava postepeno. Radite i govorite, pišete članke i držite predavanja, srećete se s
klijentima i branite ih svakodnevno, svake noći, a onda se jednog dana probudite i
vidite da iza vas postoji dugačak trag koji u stvari predstavlja ugled. Tako se makar
meni dogodilo. Koliko je nevažno to bilo meni kao osobi, toliko je to postalo korisno
za moj posao. To je značilo da će novinari poslušati ako im se obratim u vezi sa
slučajem da mi pomognu da se pročuje u domaćoj i svetskoj javnosti. To je značilo da
su me poznavali i da su mi verovali borci za ljudska prava širom sveta tako da bi brzo
mogli da započnu kampanje u hitnim slučajevima koje bih im ja predstavila. To je
značilo da sada Ijudska prava u Iranu nisu više bila nekakav apstraktan pojam i da
konačno milioni žena koje do sada nisu mogle da iskažu svoje nevolje i želje imaju
nekog ko će govoriti u njihovo ime. Nikad ne bih uzela na sebe takvu ulogu, ali u
Islamskoj Republici postoji problem u vezi s naČinom na koji se Iran predstavlja u
svetu. Naše diplomate širom sveta su, naravno, odane režimu, a kredibilitet režima
nije takav da odražava pravo mišljenje naroda. Odgovornost da iskažu shvatanja i
nade Iranaca u svetu, dakle, pada na nezvanične ambasadore.
Zbog mog sve većeg ugleda i zainteresovanosti sveta o tome kako žive žene u
zemljama poput Irana, svaka godina donosila je sve više mogućnosti da se sistem
natera da plati međunarodnu cenu za svoje odbijanje da promeni zakone.
 OSMO POGLAVLJE
- Teror i republika -

TEK NAKON ŠTO je vozač autobusa i drugi put napustio vozilo u pokretu, Ferešteh
Sari shvatila je da on pokušava da ih ubije. Dvadesetak iranskih romanopisaca i
pesnika putovalo je u Jermeniju na književni susret i iznajmili su putnički autobus da
ih kroz zavojite planine na severu pune hrastova, divlje kruške i oraha proveze do
iranske zapadne pokrajine. Kad je moja prijateljica Ferešteh svratila do mene na čaj
dan pre polaska, opisala je put kao dugo očekivanu priliku da vidi drevnu kaldrmu
jermenske prestonice i da se upusti u duge večernje razgovore s prijateljima piscima.
Oko dva ujutru, kad je većina pisaca dremala u svojim sedištima, vozač je
zaustavio autobus i iskočio napolje. Jedan od pisaca je primetio da ručna kočnica nije
povučena i pozvao je vozača jer je pretpostavio da se ovom prispavalo i da mu je bila
potrebna kratka pauza. Vozač se vratio u autobus, ponovo ga upalio i izveo ga na uzani
drum koji se poput zmije pružao u podnožju dve litice osvetljen samo mesečinom.
Iznenadno ubrzanje probudilo je nmoge pisce. Užasnuti, posmatrali su kako se autobus
kreće ka ivici provalije. Dok se približavao ivici, vozač je otvorio svoja vrata i
iskočio. Jedan pisac koji je sedeo napred bacio se u vozačevo sedište i pritisnuo
kočnice, zaustavljajući autobus sa zaglušujućom škripom. Posmatrali su mračni ponor
iza oboda druma; autobus još uvek nije bio potpuno zaustavljen. Jedan od točkova je
skoro prešao ivicu i prednji deo autobusa je visio na ivici. Jedan po jedan pisci su
izašli.
Okupili su se zabezeknuti u prašini sa strane puta u prolazu Hejran 1 bez reči su
gledali jedni druge. Nedugo zatim, jedan oficir službe bezbednosti je stigao i odvezao
ih na ispitivanje u mali grad na plodnoj zelenoj visoravni u blizini Kaspijskog mora.
Islednik ih je upozorio da ni s kim ne razgovaraju o događaju, a potom im je dozvolio
da se vrate u Teheran. Ferešteh mi je priču ispričala u dnevnoj sobi istog dana kad se
vratila. Osetila sam drhtaj straha u stomaku. Tokom ranih devedesetih i sredinom iste
decenije, režim je lovio svoje protivnike u Evropi. Slao je ubice da ubiju ostarele
zvaničnike iz doba šaha, političke aktiviste, a u jednom slučaju, čak i popularnog
pevača s kritičkim stavovima. Bilo je to u avgustu 1996. i više nismo mogli da se
pretvaramo da je državni terorizam napadao samo one izvan zemlje. Dva dana pre
nego što je Ferešteh krenula za Jermeniju, druga prijateljica, pesnikinja Simin
Behbahani, rekla mi je da je večera u kući nemačkog diplomate na kojoj je bila
prekinuta racijom i da su ona i druga dva pisca zadržani preko noći na ispitivanju.
Prethodne jeseni jedan prevodilac je ubijen u Isfahanu; njegovo telo su ostavili da leži
na ulici. Drugi pisac Gafar Hoseini umro je dva meseca kasnije u svom domu od
veoma sumnjivog srčanog udara.
Mnogi pisci pripadali su Udruženju književnika Irana, skupini romanopisaca,
prevodilaca, pesnika i intelektualaca koji su se skupljali svakog meseca da bi
raspravljali o književnosti, cenzuri i odbrani slobode izražavanja u zemlji. I sama sam
se pridružila organizaciji, a nakon puta u Jermeniju i tajnovitih nestanaka, postali smo
uvereni da je protiv nas pokrenut tajni, mračni talas terorističkih akcija. Bilo je to
užasno doba. Svi smo verovali da nam prisluškuju telefone i da se naše kretanje prati.
Suviše čudnih podudarnosti — sastanaka koji su se završavali racijom u najvažnijim
trenucima, nepoznata nova lica koja su se pojavljivala u grupi — ukazivali su na to da
nas sve vreme posmatraju.
Svaki put kad je trebalo da odem na sastanak naše grupe, uvela bih novu meru
opreza koje smo svi smatrali obaveznim. Sastajali smo se u različitim delovima
Teherana, prvo blizu glavne knjižare na trgu Palestina, kasnije u kafeu Naderi, starom
kafrću u centru grada s lučnim svodovima koji gledaju na vrt, a koji je bio čuven kao
okupljalište pisaca i intelektualaca u prvoj polovini veka. Na putu bih nekoliko puta
promenila taksi. U Iranu, taksiji rade i kao mali autobusi i voze na određenoj trasi i ja
bih zaustavila putnički taksi, na sledećoj velikoj raskrsnici prešla bih u običan, a onda
bih izašla iz njega nekoliko kvartova kasnije i opet prešla u drugi. Nismo krili ko smo.
Potpisali smo protestna pisma u prošlosti da bismo naglasili vladi da naše okupljanje
nije političko već samo intelektualno. Još 1994, iste godine kad je poznati književni
kritičar preminuo dok je bio u pritvoru, 134 pisca potpisala su otvoreno pismo vladi i
protestovali su protiv cenzure zahtevajući slobodu izražavanja i udruživanja. I ja sam
potpisala to pismo. Nakon njegovog objavljivanja, nekoliko potpisnika je ubijeno ili
je nestalo. Sada se činilo da se neimenovani odred smrti ustremio na nas. Uzimao nas
je na nišan jednog po jednog.
U mračnim danima koji su usledili, bilo je nemoguće ne uporediti represiju koju
smo trpeli sa onom koju su aktivisti trpeli za vreme šahovog režima, u njegovim
zatvorima i u rukama SAVAK-a, njegove tajne policije. Ali ova akcija zastrašivanja
bila je u potpunosti drugačija od načina na koji se šah odnosio prema svojim
protivnicima. SAVAK je delovao kao uobičajena tajna policija autoritarnog režima.
On se ustremljivao na određene mete, političke aktiviste koji su se otvoreno
suprotstavljali šahovom režimu pokušavajući da ih slomi tradicionalnim sredstvima
fizičkog mučenja — elektro-šokovima, čupanjem noktiju.
Tehnike koje je koristila Islamska Republika razlikovale su se od SAVAK-ovog
stila, kao i od onog kojim se služila na početku revolucije.
One su obeležile novu fazu u političkoj evoluciji režima, promenu koja je
odražavala moderniju brigu za osetljivost međunarodne javnosti. Najpre, obaveštajm
aparat Islamske Republike dosezao je veoma daleko i nije se zaustavljao kod
disidenata. Njegov stil uključivao je ubistvo prevodioca francuske književnosti, kao i
likvidaciju organizovanih političkih aktivista koji su zagovarali sekularnu vladu.
U ranim devedesetim, nakon rata, izveštači koji su se bavili Ijudskim pravima i
posmatračke misije počele su da beleže masovna pogubljenja i strahovite prekršaje u
oblasti ljudskih prava koje je režim počinio. Masovna MHO pogubljenja 1988. u
kojima je zajedno s hiljadama drugih ubijen i Fuad, ocrnila su ugled sistema koji je
pokušavao da se ponovo integriše u međunarodnu zajednicu kako bi mogao da se
iznova izgrađi posle rata i da se pobrine za svoju rastuću populaciju. Upravo u vreme
događaja sa autobusom primetili smo kako se stil kažnjavanja menja.
Sistem se nije više osećao dovoljno sigurnim u sebe da u novinama prepunim
fotografija leševa objavi svetu: ,,Mi ubijamo svoju opoziciju.” Da bi izbegli osude i
zgađenost međunarodne zajednice, zvaničnici su zaključili da suđenja i pogubljenja
treba izvršiti na drugi način. U prošlosti, oni su održavali suđenja na kojima su oni
sami skupljali dokaze, na kojima nije bilo advokata, suđenja koja su se održavala iza
zatvorenih vrata — brza, tajna nameštena suđenja koja su se završavala smrtnom
kaznom. U pravnom sistemu gde su uloge tužioca, sudije i islednika spojene u jednoj
ličnosti, bilo je lakše donositi brze presude. Pošto zatvorenici obično nisu mogli da se
brane, barem su tako mislili zvaničnici, i pošto nije bilo dovoljno dokaza, zašto
uopšte održavati suđenje. Zašto ne bismo samo predstavili dosije nekolicini
sveštenika i dobili dozvolu za smrtnu kaznu? Na ovaj način teološki zahtevi bili su
zadovoljeni, a obaveštajna služba je mogla da pošalje svoj odred smrti da izvrši
presudu. Ubice su se razlikovale po svojoj tehnici — neke od njihovih žrtava umirale
su u saobraćajnim nesrećama, neke su bile ubijene u režiranim pljačkama, neke su bile
izbodene ili upucane na ulici. Jedan od popularnih metoda bio je da se žrcvi ubrizga
kalijum da bi se proizveo naizgled prirodni srčani udar. Ko god da je naredivao
ubistva, mora da je mislio da je sve ovo veoma pametno. Mora da je verovao da će
pažnji međunarodne javnosti izbeći činjenica da svakih nekoliko meseci iranski pisac
ili ličnost iz opozicije osvane mrtav kraj puta ili jednostavno umre od neočekivanog
smrtonosnog srčanog udara.
Najstrašnija stvar u vezi s tim vremenima bila je kapricioznost s kojom je režim
birao svoje žrtve. Možda je to upravo i bio zadatak: da preplaši intelektualne i
književne krugove uTeheranu tako temeljito da se niko ne usudi da digne glas protiv
režima. Ako je istraživač neoklasične persijske književnosti ubijen u zatvoru, kakva
sudbina može da čeka nekog ko se izričito suprotstavlja sistemu u njegovoj srži,
božanskom pravu ajatolaha da vlada. Skupljali smo se veoma često tih dana, zurili u
lišće čaja, pokušavajući da otkrijemo metod ili nekakav sistem u izboru meta.
Iako je Islamska Republika činila sve da poboljša svoj međunarodni ugled, njeni
potezi iz prošlosti ometali su njene napore i često se to pretvaralo u sovjetski način
ispravljanja grešaka koja je samo pogoršavala stvari. Godine 1997. nemački sud je
naredio hapšenje šefa obaveštajne službe Alija Falahiana zbog organizovanja ubistva
iransko-kurdskih disidenata u jednom berlinskom restoranu 1992. Presuda je bila
ponižavajuća za Islamsku Republiku. Tadašnji visoki zvaničnik u vladi upleten u
ubistvo disidenata u mafijaškom stilu potkopao je uporne pokušaje režima da donekle
ublaži negativnu sliku o sebi. Kao odmazdu, vlada je tvrdila da se nemački špijuni
ubacuju u Iran. Ali ko su oni? Gde? Zvaničnici su izabrali Faradža Sarkuhija, novinara
finih manira i člana Udruženja književnika, koji je bio toliko nesrećan da ima rodbinu
u Nemačkoj. Takođe, Faradž je prisustvovao večeri kod nemačkog diplomate na kojoj
je izvršena racija, a njegovo zadržavanja u pritvoru te večeri kasnije je iskorišćeno
kao dokaz o špijunaži.
Faradž se jedne večeri odvezao da teheranskog aerodroma Mehrabad da bi
odleteo u Nemačku, ali nikada nije izašao iz aviona. Njegova žena je prijavila da
nikada nije stigao, iako izveštaji sa aerodroma pokazuju da je u njegov pasoš udaren
štambilj za izlazak. Svi smo bili zbunjeni i veoma zabrinuti za njega. Mesec dana
kasnije, ponovo se pojavio na aerodromu Mehrabad s čudnom pričom o tome kako je
pobegao u Tadžikistan i Gruziju nakon što se posvadao s ženom u Nemačkoj. Nije
rekao ništa o tome da su ga pritvorili i mi smo bili zabezeknuti. Međutim, u skladu sa
atmosferom iz filma noar koja je krasila to vreme, u teheranskim knjižarama se
pojavilo fotokopirano pismo u kojem je Faradž detaljno opisao svoje kidnapovanje na
aerodromu i objasnio svoje komično ponovno pojavljivanje. Pismo je opisivalo kako
su ga njegovi islednici u zatvoru naterali da „prizna” u kameru da je špijunirao u
korist Nemačke i da je imao veze s mnogim ženama. „Uhapšen sam i ne sumnjam da će
me uskoro ubiti”, napisao je. I zaista, dve nedelje kasnije on je ponovo uhapšen.
Jednog popodneva Faradžova majka je došla da me poseti u mojoj kancelariji.
Starija žena je sedela u stolici preko puta mene i oklevajući upitala me da li bih
preuzela Faradžov slučaj, a zatim odmah briznula u plač. Rekla mi je, neutešna, da je
Faradž bio u zatvoru za vreme šaha. Zar to nije bilo dovoljno, pitala se. Između priča
prepunih suza o njegovim zatvorskim danima postalo je jasno da joj ponestaje novca.
Želela sam da joj pomognem, a da joj ne povredim ponos. „Gospođo Sarkuhi”, rekla
sam, „Faradž je nešto novca ostavio kod mene. Zašto mi ne dopustite da vam ga
dam?” Naravno da nije uradio ništa slično, ali mislila sam da će joj na taj način ponos
dozvoliti da prihvati malo pomoći. Bila je hrabra i slatka i, pošto je prozrela moju
nameru, odbila je da uzme novac.
 Pošto mi je dala punomoć, počela sam svoju istragu, ali nisam znala odakle da
krenem. Odlučila sam da počnem s Islamskom komisijom za ljudska prava, navodnom
nevladinom organizacijom (NVO), koja je bila smeštena u jednoj od vladinih zgrada i
njome je upravljao ministar pravosuđa. Prava NVO. Njihov glavni doprinos u odbrani
Faradžovih ljudskih prava bio je da me obaveste da je u zatvoru napisao pismo kojim
odbija moje imenovanje za njegovog advokata. Istakla sam da je pismo datirano pre
nego što me je njegova majka uopšte i zamolila da ga zastupam. Ali uzalud. Nisu mi
dozvolili da branim Faradža, a ja sam iznela svoj slučaj štampi kad je njemu izrečena
presuda. Objasnila sam da prema ustavu, političkim zločincima mora da se sudi na
otvorenom suđenju, a pošto je Faradž optužen da je širio laži kako bi podrio državu,
njegovo zatvoreno suđenje je stoga nezakonito. Naposletku, sud je imenovao advokata
za Faradža. On je proveo godinu dana u samici, i, hvala nebesima, odatle izašao živ.
Mislim da je fotokopirano pismo moglo da ga spase.
Kad je pušten iz zatvora, Faradž me je pozvao na večeru u Sorento, restoran na
Vali Astu, prepunom bulevaru s drvoredom platana u centru Teherana. Seli smo u
crvene plastične stolice i on mi je rekao da želi da napusti zemlju, ali se boji da ga ne
uhapse ponovo kad uputi zahtev za pasoš. ,,Ne brini”, ohrabrila sam ga, ,,ja ću ići s
tobom.” Sledećeg dana odvezli smo se do kancelarije za izdavanje pasoša u
uzavrelom centru Teherana. To je bila dvospratna zgrada u koju je Faradž ušao
nervoznog pogleda. Dobio je pasoš, napustio Iran, otišao u Nemačku i nikada se nije
vratio.
Faradžov slučaj nas je naučio mnogo o tome kako sistem namerava da se
obračuna sa onima koje smatra opozicijom. Oni koji su uhapšeni, bez obzira na to da
li ih optužuju za špijunažu ili za nameru da obore režim, obično su se sretali s
prefinjenim metodama mučenja i maltretiranja koji nisu ostavljali očigledne ožiljke na
telima, ali su ipak terale pritvorenog da prizna dok ga snimaju video-kamerom, a te
snimke su kasnije puštali na državnoj televiziji. Uskraćivanje sna, lažna pogubljenja,
šibanje po tabanima, poigravanje sa zdravim razumom uz pomoć lažnih novina koje
govore o masovnim hapšenjima i državnim udarima, osuđenost na samice veličine
lisičje rupe — ovi metodi zamenili su surovije metode fizičkog mučenja koje je
primenjivao SAVAK. Cupanje noktiju, prženja, usijane električne katode su odbačene,
a često, nakon što bi pritvorena osoba bila puštena iz zatvora, nije na sebi nosila
nikakve ožiljke i bilo je veoma malo fizičkih dokaza da je isleđivana. Kao po pravilu,
svi su imali barem petnaest kilograma manje, patili su od nesanice i gledali ispraznim
pogledom, ali sistem je ipak mogao da se pred svetom hvališe njihovim stanjem
tvrdeći da se nije latio fizičkog mučenja..
To je istog trena postala gotska priča s mračnim zlikovcem od kog se ledi krv u
žilama i tajanstvenom zapletom, zajedno sa zbunjenim istražiteljima, lukavim
novinarem koji je otkrio ovo zamešateljstvo, koristeći šifrovana imena kao što su
„Ekselencija Grajs” i sve smestio u scenografiju koju je nazvao „mračna kuća
duhova”.Time je izazvan ozbiljan razdor u sistemu između vlade zvaničnog
reformistički nastrojenog predsednika Mohameda Hatamija i njegovog i dalje moćnog
prethodnika Akbara Hašemija Rafsandžanija.
Uveče 22. novembra 1998. večernje vesti radio-stanice na persijskom prekinute
su zbog hitnog saopštenja. Darijuš i Parvaneh Forouhar, intelektualci disidenti, ubijeni
su u svom teheranskom domu. Ubica je izbo stariji par više puta, a onda je pobegao u
noć. U to vreme bila sam u kratkoj poseti Sjedinjenim Državama i razmišljala sam da
odložim svoj povratak u Teheran. Na kraju, vratila sam se jer su ubistva bila tako
jedinstveno brutalna da nisam mogla ni zamisliti da će ih biti još.
Tri noći kasnije, vesti su javile da je telo Madžida Šarifa, prevodioca koji je
prethodne nedelje napustio kuću da bi otišao na džoging i nikada se nije vratio, nađeno
u prostorijama teheranske mrtvačnice. Deset dana nakon toga, pisac Mohamad
Mohtari je nestao dok je kupovao sijalice na bulevaru Jordan u severnom Teheranu.
Nekoliko dana kasnije, njegov utopljeni leš je isplivao u južnom Teheranu. Iste večeri,
Mohamad Džafar Pujandeh, još jedan pisac, je nestao. Njegovo telo se pojavilo u
mrtvačnici 13. decembra 1998.
Uzvišeni vođa ajatolah Ali Hamenei izrazio je šokiranost ubistvima tokom
molitve u petak. Predsednik Hatami ih je nazvao „odvratnim delima” koja imaju za
cilj da obore islamski sistem. On je naredio da se oformi komisija koja će istražiti
serijska ubistva. Bila sam oprezno zadovoljna kad sam čula objavu predsednika, ali
pošto je država godinama odbacivala umešanost u bilo kakvo nezakonito nasilje, bila
sam veoma rezervisana.
Godine 1999, 6. januara, prijateljica me je pozvala i rekla: „Nikad nećeš
poverovati šta se dogodilo.” Tog dana obaveštajna služba izdala je saopštenje u kome
se kaže: „Nažalost, jedan deo naših kolega neodgovornih, zavedenih i svojeglavih...
izvršio je ova kriminalna dela.” Bilo je to prvi put u istoriji Islamske Republike da je
vlada prihvatila odgovornost za ubistvo jednog od njenih kritičara. Možda mesec dana
kasnije šef obaveštajne službe Gorbanali Dori-Nadžafbadi podneo je ostavku. Priča
se nastavljala.
Nekoliko meseci kasnije, Parasto Faruhar, kćer ubijenog para, potražila me je i
zamolila da pravno zastupam njenu porodicu. Složila sam se. Provele smo sate
zajedno, sastavljale smo informacije koje smo dobile od policije, od komšija i slugu
iz kuće, pokušavajući da shvatimo šta se zaista dogodilo te kobne noći kad su njeni
roditelji ubijeni.
 U danima koji su prethodili ubistvu, Darijuš i Parvaneh Foruhar živeli su u
stalnom strahu od smrti. Oboje su bili dugotrajni i veoma glasni kritičari režima.
Posebno Darijuš. On je bio vođa Iranske nacionalne partije (Hezbe Melate Iran),
grupe koja svoje poreklo vuče iz partije srušenog premijera Mohamada Mosadeha, i
proveo je godine u zatvoru za vreme šahovog režima zbog svojih aktivnosti. On je
podržavao revoluciju i postao je prvi ministar rada Islamske Republike, ali je poput
mnogih sekularnih nacionalista koji su se suprotstavljali islamskom radikalizmu koji
je izrastao iz revolucije, napustio funkciju i vratio se poznatoj ulozi opozicije. Iako su
Foruharovi vremenom upućivali sve glasnije kritike islamskom režimu — kritikovali
su Ustav Republike i njeno autokratsko dodeljivanje moći vrhovnom vođi — njihova
organizacija nije predstavljala nikakvu ozbiljnu pretnju za vlast. Njeni sledbenici su
bili ostareli intelektualci, naučnici i grupica mladih studenata.
Iako za Islamsku Republiku nisu predstavljali veću opasnost od perjane oluje,
Obaveštajna služba je maltretirala Faruharove svakodnevno godinama. Njihovo dvoje
dece bilo je isleđivano toliko puta da su naposletku rešili da se odsele u Nemačku.
Svaki njihov razgovor je sniman. Oni su postavili rešetke na prozore, a Darijuš je
imao pripremljenu torbu s najosnovnijim potrepštinama u slučaju da ga odvedu u
zatvor.
Negde posle osam uveče, te hladne novembarske večeri, dok je Darijuš
zabavljao prijatelje u svojoj radnoj sobi, jedan od njegovih gostiju je skočio sa
stolice i vezao ga za stolicu. Ubica ga je izbo jedanaest puta, okrenuo je njegovo telo
ka Meki i pustio da se krv sliva u malu baru pod njegovim nogama. Parvaneh je bila
na spratu i spremala se da legne. Ona je ubodena dvadeset četiri puta. Nakon toga
njihova tela su iskasapljena. Prijatelji su ih našli sledećeg dana kad su otišli kod njih i
zatekli otvorena vrata, a njihovog psa uspavanog drogama.
Tepisi, nameštaj, krevetnina, sve je bilo umrljano osušenom krvlju. Nakon što su
lstražitelji pretražili kuću, otkriveno je da fali nekoliko predmeta: sveska poezije koju
je pisala Parvaneh, Darijušov dnevnik, u kojem je beležio svoje misli na temu
velajate fakiha, doktrine ajatolaha Homeinija o apsolutnoj vlasti sveštenstva, i
sačuvana korespondencija između Darijuša i njegovog heroja premijera Mosadeha.
Slučaj se raspao još pre nego što je stigao na sud. Ispostavilo se da je jedno
odeljenje unutar vlade bilo rešeno da zataška slučaj istom snagom kojom je
predsednik želeo da ga razotkrije. Iako je predsednik Hatami bio demokratski
nastrojen i iako je obećao Irancima da će učiniti zemlju pravednijom, vrlo brzo je
otkrio da u Islamskoj Republici izvršna vlast nema neku posebnu snagu. Saed Emami,
zamenik šefa obaveštajne službe koji je imao bliske veze za visokim zvaničnicima,
proglašen je za glavnog osumnjičenog. Nedugo pošto je osumnjičen i zatvoren, on je
navodno izvršio samoubistvo u pritvoru progutavši bocu sredstva za depilaciju. Sa
Emamijevom smrću umrla je i svaka stvarna prilika da se zakonski gone visoki
zvaničnici režima zbog svoje uloge u naređivanju ubistava. Bilo je jasno da je Emami,
zvaničnik sređnjeg ranga s vezama u bezbednosnom aparatu, bio mnogo više od
običnog vođe odreda smrti. Njegovi prijatelji su izjavili da je on pripadao
ozloglašenoj bandi tvrdokornih religioznih ekstremista koji su verovali da neprijatelji
islama treba da budu ubijeni. Mračni izveštaji o toj bandi i njenim aktivnostima
prenošeni su od usta do usta u Teheranu. Ako je postojala zavera unutar centara moći s
namerom da se likvidiraju protivnici i da se stvori atmosfera straha, da se obeshrabri
nezadovoljstvo, niko nije sumnjao da je Saed Emami bio u njenom jezgru.
Kad sam u novinama pročitala priču o njegovom samoubistvu, postala sam
radoznala: „Moje dame, molim vas da kupite sve vrste krema za depilaciju koje se
mogu naći na tržiŠtu”, dala sam naredbu svom timu. Svaka od bočica koje su donele
bile je obeležena rečima ,,ne sadrži arsenik”. Činilo se nemogućim izvršiti
samoubistvo bilo kojom kremom za depilaciju koja se mogla naći u redovnoj prodaji.
Pomislila sam da je priča možda izmišljena i da je Emami u stvari živ. Jedini način da
to otkrijem bio je da odem na pogrebnu ceremoniju da vidim da li su suze njegovih
rođaka stvarne ili inscenirane.
Jednog toplog popodneva u junu 1999, odvukla sam svoju sestru sa sobom na
ceremoniju u teheranskoj džamiji. Unutra je bilo toliko toplo da sam odmah popila
dve čaše šarbata od pomorandže. „Sad kad je mrtav”, šapnula sam joj, „makar je piće
na njegov račun.” Smejale smo se iza naših crnih odora, i kad smo pregledale sobu,
morala sam ponovo da se borim sa smehom. U gomili je bilo puno poznatih likova,
drugih novinara i aktivista koji su sumnjičavo njuškali unaokolo kako bi videli da li su
uzdasi tuge istinski ili lažni. Nekoliko ljudi koji su pomno pratili te stvari smatrali su
da je samoubistvo u zatvoru glavnog osumnjičenog u slučaju nedovoljno ubedljivo.
Žena Saeda Emamija i njegova sestra jaukale su glasno u prvom redu i krupna žena
koja je izgledala kao maskirana policajka stalno ih je ućutkivala. Njegova sestra,
gotovo van sebe od histerije, stalno je vikala: „Hadž Saed, volela bih kad bih sve
mogla da kažem.” Nakon što je ceremonija završena, moja sestra me je uhvatila pod
ruku da krenemo, ali ja sam prišla gospođi Emami i izjavila joj saučešće. Pogledala
sam je jednom u oči, osetila sam njenu drhtavu ruku u svojoj i znala sam da je njen
muž mrtav.
Otprilike u isto vreme, niz istražiteljskih članaka objavljivan je u popularnom
listu Sobhe emrouz, otkrivajući javnosti skandal. Autor članaka, novinar istraživač po
imenu Akbar Gandži, oslanjao se na izvore u obaveštajnim krugovima da bi skicirao
tajni plan koji je isplanirala država kako bi eliminisala svoje kritičare. Gandžijevo
novinarstvo je očaravalo Irance koji bi svakog jutra stajali u redu da kupe novine
goreći od želje da saznaju najnovije obrte u priči. Iako je Gandži koristio šifrovane
nadimke da bi opisao visoke sveštenike koji su izdavali fatve, odnosno islamske
kletve, koje su služile kao smrtne presude, svi su znali o kojim zvaničnicima je
zapravo reč.
U leto 1999. dok je Gandži nastavljao da sprovodi svoje agresivno novinarstvo,
pravosuđe je konačno popustilo pred našim zahtevima da nam odobri pristup
dosijeima. U isto vreme sistem je tražio način da podrije našu istragu. Ministar
pravosuđa je naredio suđenje iza zatvorenih vrata i sudski je zabranio advokatima da
se obraćaju novinarima. Nekoliko visokih zvaničnika objavilo je da su osumnjičeni,
uključujući i sada preminulog Saeda Emamija, delovali po naredbama „stranih
neprijatelja” Islamske Republike da bi umrljali međunarodni ugled vlade. Video-traka
na kojoj žena Saeda Emamija to priznaje (tehnika koju je Gandži nazvao
„samooptužujući intervju”) doturena je medijima. Za vreme njenog pritvora, kad je
traka snimljena, ona je tako strašno mučena da je jedan njen bubreg u potpunosti
otkazao.
U deset dana, koliko smo ostali advokati porodica žrtava i ja imali da pročitamo
dosijee, nije nam bilo dozvoljeno da načinimo nijednu fotokopiju, iako su dosijei
imali oko hiljadu strana. Datumi su nedostajali skoro na svim dokumentima, a bio je tu
i upadljivi nedostatak bilo kakve ozbiljne informacije, kao što je transkript isleđivanja
glavnog osumnjičenog. Iako je mnogo od onoga što je imalo jasne veze sa istragom
nedostajalo, našli smo veliki broj zanimljivih detalja koji su osvetlili istoriju ubistava
bez suđenja. Upravo sam u čitanju tih dosijea prvi put naišla na svoje ime i otkrila
sam da je isti odred smrti nameravao i mene da ubije.
Dugo vremena nikom u vlasti nisam to direktno pomenula. Nekoliko godina
kasnije, jedan zvaničnik je svratio u moju kancelariju i zahtevao da govorim na
konferenciji koju je vlada organizovala u Evropi u vezi s terorističkom delatnošću
Mudžahedine halga. „Ako želite da dođem i govorim o terorizmu MHO”, rekla sam
mu, „onda ću takođe govoriti o tome kako ste vi, vlada, pokušali da me ubijete. Je li to
u redu?” Nije rekao ništa. „Pretpostavljam da me nećete smatrati najprikladnijim
govornikom”, zaključila sam. Nešto me zbunjuje u psihologiji islamskog režima, kako
jednom rukom može da traži pomoć od osobe koju je drugom pokušala da ubije.
Leta 1999. suđenje se privelo svom neslavnom kraju. Dva osumnjičena su
osuđena na doživotnu robiju, oni koji su izvršili ubistva na smrt, a svi ostali su dobili
kratkotrajne zatvorske kazne. Vrhovni sud je kasnije preinačio neke od presuda, ali
advokati porodica nikada nisu saznali njegove krajnje odluke jer su procesi bili
poverljivi iz razloga nacionalne bezbednosti. Nijedan visoki zvaničnik nikada nije bio
optužen, a šef obaveštajne službe koji je njome rukovodio u vreme ubistava kasnije je
unapređen na veoma visoko mesto u pravosuđu. Direktni nadređeni Saedu Emamiju u
službi kasnije se kandidovao za predsednika. Možda ćete pomisliti da je slučaj
serijskih ubistava — pošto nijedna smrtna kazna nije izvršena i pošto su svi umešani
visoki zvaničnici nastavili svoje političke karijere — ostavio samo bledo nasleđe u
Islamskoj Republici.
Ipak, nakon što se suđenje završilo, udovice i rođaci ostalih ubijenih disidenata
počeli su redovno da dolaze u moju kancelariju. Bio je srušen zid tišine, koji su
usadili strah od službe i vera u njenu nedodirljivost.
Islamska Republika shvatila je da je podeljena kuća: razdor u režimu pomogao je
da se stvori skandal. Skandal je, na svoj način, proširio razdor između režima i
naroda. Od tog leta, obaveštajna služba je prestala da naređuje ubistva intelektualca i
disidenata.
Moje lično iskustvo iz slučaja je ogromno. Bilo je to prvi put u mom životu da
sam se suočila sa mogućnošću sopstvene smrti i moja apstraktna briga od tog trenutka
prerasla je u stvarni strah. Kad sam planirala odmore, zatekla bih sebe kako gledam u
mapu i pitam se: ,,Hm, gde bi im bilo lakše da me ubiju, ovde ili tamo?” Pohvalili su
me da ne odustajem, čak i nakon što sam saznala da sam meta. Ipak, slučaj je već tada
dobio proporcije mnogo veće od mene, mnogo veće od samih ubistava, veće od onoga
što je iko od nas mogao da zamisli.
To nije najuspešnije suđenje mog života, pošto nikada nije proizvelo promenu u
zakonu, ili makar primerenu presudu, ali je svuklo zavesu sa onog što je Gandži
opisao kao „mračna kuća duhova”, senovita zemlja gde su ubice ubijale svoje žrtve
noću i iskradale se, nikome ne polažući račune. Ono je učinilo ubijanje skupljim i
komplikovanijim. Nateralo je Islamsku Republiku da proverava svoje prestupe, da
odbaci ubistva bez suđenja kao što je odbacila masovne egzekucije deceniju pre toga.
Da mi reči ne zapinju u grlu, nazvala bih to napretkom.
 DEVETO POGLAVLJE
- Eksperiment s nadom -

GODINE 1997, 23. maja, dvadeset i dva miliona Iranaca glasalo je da bi dalo
drugu šansu Islamskoj Republici. Pod vedrim prolećnim nebom na kojem su se tek u
daljini nazirali oblaci, čekali su u redovima u Teheranu i u drugim gradovima širom
zemlje da bi podarili svoj glas malo poznatom čoveku po imenu Mohamad Hatami,
koji je u tom trenutku simbolizovao više ono što su Iranci znali da ne žele, nego ono
što su baš želeli. Bilo je to prvi put u novijoj istoriji da je kandidat iz senke izazvao
političara kojeg je podržavao establišment i da je neočekivano takmičenje probudilo
nade ljudi da će se, ukoliko Hatami bude izabran, njihovi životi vidno poboljšati.
Za razliku od favorizovanog kandidata, on nije pripadao revolucionarnoj
političkoj eliti, a njegova retorika se klonila opštih mesta o neprijateljima i
mučenicima: „Veliki đavo” i „Cionistički neprijatelj”. On je obećao da će pretvoriti
Iran u islamsku demokratiju, zemlju u kojoj postoji vladavina prava, koja je u boljim
odnosima sa svojim susedima i svetom. Ovi izbori, kao mnogi koji su im prethodili,
nisu bili čista vežba iz demokratije, jer mnogim kandidatima — od onih koji su
smatrani autsajderima, poput religioznih nacionalista, do sekularista — nije bilo
dozvoljeno da se kandiduju. Ipak, insajderi na listi su se dovoljno razlikovali da bi
trka bila zanimljiva i neizvesna, a ljudi su i dalje osećali da ako izađu da glasaju,
mogu imati neku ulogu u određivanju državne politike. Dan izbora, drugi dan meseca
kordada po iranskom kalendaru, bio je petak i redovi oko škola i džamija u kojima su
Ijudi glasali protezali su se i po nekoliko blokova.
Bili su to prvi predsednički lzbori za Negar, moju stariju kćer, a moja mlađa kćer
se takođe doterala da bi nas gledala kako glasamo. Odšetale smo do našeg glasačkog
mesta u obližnjoj školi i pridružile se i mladim i starim ljudima koji su čekali u redu,
čavrljajući kao da su rođaci. Nisam videla nijednu ženu u odori, a toplota i dobro
raspoloženje u narodu podsetili su me na rane trenutke revolucije, kad su nekoliko
blistavih dana svi jedni druge oslovljavali s „brate” i „sestro” i pomagali jedni
drugima pri nošenju namirnica i uopšte se ponašali kao jedna velika porodica. To je
bilo pre nego što se plaćenička kultura revolucionarnih godina postala dominantan
model razmišljanja i pre nego što su se ljudi počeli ponašati nastrano: stalno su jedan
kod drugog tragali za skrivenim motivima, unapred lagali i varali da ne bi bili
prevareni, ne poštujući čak ni starije. „Hatami nije kao ostali”, sećam se da je rekla
jedna žena u redu. ,,On zaista želi da nam pomogne.”
Kad smo stigli u kuću moje majke na uobičajeni ručak petkom, ona je izašla iz
kuhinje s rukama na bokovima. „Zašto me niste povele sa sobom”, pitala je. „Jer je
bila gužva”, rekla sam, ,,i ne bi mogla da stojiš u redu čitav sat.” „Dobro”, uzdahnula
je, "ali me onda morate voditi popodne.” Oko šest, pre nego što su večernji glasači
stigli u velikom broju, našli smo malo glasačko mesto s veoma kratkim redom. Bilo je
to prvi put posle revolucije 1979. da je moja majka, sada osamdesetogodišnja starica,
glasala. Ljudi iz biračkog odbora videli su je kako čeka i obigravali su oko nje dok
nije prihvatila da sedne u metalnu stolicu na rasklapanje, dok sam joj ja čuvala mesto
u redu. Nekoliko drugih starijih gospođa koje su već glasale skupile su se oko nje i iz
njihovog kružoka čula sam odlomke razgovora: „Stvari su postale tako odvratne.”
6
„Inšala , Hatami može da uradi nešto za nas.” Kad je došao red na nju, pozvala sam
je i počela da ispunjavam njen glasački listić. Uhvatila me je za zglob i rekla: „Molim
te, Širin jan, moram to da uradim sama.” Dok smo odlazile, rekla mi je: „Volela bih
da je tvoj otac živ.” To je govorila veoma retko. To je bio njen način da kaže da je
srećna.
U to vreme nije često napuštala kuću i ja sam pomislila kako bi bilo dobro da
iskoristim ovu priliku i da odemo na sladoled. „Širin, nemoj mi naručivati sendvič-
sladoled”, rekla mi je. „Iskapaću se.” U osamdesetoj bilo joj je teže udovoljiti nego
ikada. Kupila sam joj male kugle sveže vanile u čaši, a sebi sladoled u vaflu. Moj je,
naravno, kapao, a ona je samo odmahnula glavom. Džavad je te večeri došao kasno
kući na večeru i objasnio je da je bio napolju u našem malom voćnjaku u blizini
Teherana i da je završio razvozeći radnike do glasačkog mesta u obližnjem selu.
Divna, spontana sreća — onakva, setite se, kakvu nismo videli na ulicama Teherana
preko dve decenije — širila se svim gradskim četvrtima kad je radio počeo da
objavljuje Hatamijevo vođstvo. Bila sam na ulici i ljudi oko mene su skakali od sreće,
grlili se i razgovarali čestitajući jedni drugima. Izvan obližnje pekare, pekarov
pomoćnik stajao je na ulici i delio prolaznicima slatkiše.
Pobeda Mohamada Hatamija je sve potpuno iznenadila, od ljudi u našem
susedstvu do same vrhuške svešteničke klike. Bivšem ministru kulture koga je pratila
reputacija da je i suviše načitan, nedostajala su dva atributa pomoću kojih je
sveštenstvo stizalo na vlast u Islamskoj Republici: revolucionarna prošlost i snažne
veze sa ajatolasima koji su imali moć. Skoro na svaki način — osim, naravno,
svešteničkog turbana na glavi i njegove odanosti revoluciji — on je odudarao od
svega na šta smo se navikli kod naših vođa posle 1979. Iskren, sjajan osmeh uvek je
krasio njegovo lice za razliku od uobičajenih hladnih grimasa. Umesto izgužvane
odore boje blata koja je bila uobičajena među sveštenicima, nosio je elegantnu, nno
tkanu odoru u boji čokolade i kruške. Na svojim nogama nosio je izglancane crne
cipele umesto kožnih sandala ili, još gore, plastičnih natikača koje su postale
uobičajene posle revolucije. Godinama, slike naših vođa koje su prenošene putem
televizije u naše dnevne sobe pokazivale su ih kako održavaju sastanke sedeći na podu
prekrštenih nogu, noseći pohabane odore i često zapuštene brade. Hatamijev zahtev za
uljudnošću nije značio da Iranci više uopšte ne padaju na populističke parole ili da je
veliki deo populacije manje siromašan nego što je bio. To je značilo da su nakon
dvadeset godina počeli da preziru licemerje sveštenika.
Jer oni su vrlo dobro znali da su revolucionari koji su sklonili šahove dvorjane s
pozicija moći i iz vila okruženih parkovima u severnom Teheranu u stvari uskočili na
njihova mesta. Ogromne rezerve nafte iz kojih je šah crpeo svoje bogatstvo omogućile
su onima koji su bili bliski s novim sistemom istu mogućnost za bogaćenje. Za dve
decenije, nova bogata revolucionarna elita pojavila se među radikalima iz 1979. koji
su te godine objavili da će islam rešiti sve ekonomske probleme Irana. Njihova
grandiozna obećanja o besplatnim automobilima i besplatnoj hrani, naravno, nisu se
ostvarila. Dohodak po glavi stanovnika opao je posle revolucije, a većina Iranaca
morala je da radi dva ili tri posla da bi sastavila kraj s krajem. U međuvremenu,
sveštenici na vlasti posadili su sebe i svoje porodice u luksuzne kuće u senovitom
severnom Teheranu punom svežeg vazduha. U moru raspadnutih, bučnih, starih
iranskih pajkana koji su punili teheranske ulice, skupoceni inostrani automobili koje
su vozili — neki od njih su imali i šofere — hvalisavo su otkrivali vlasnike: „moćni
revolucionarni političar”.
Besramna korupcija zahvatila je ogromnu većinu Iranaca koji nisu mogli da
završe ni najmanju stvar u svom životu bez podmićivanja i veza. Sveštenici i njihovi
dvorjani nisu leteli u Evropu na ručak kao što su to činili šahovi ministri, ali je bila
očigledna njihova pljačka državnih trezora.
Na primer, pomoćnik u prođavnici s teheranske pijace, koji je bio vozač
ajatolaha Homeinija po njegovom povratku iz egzila, postao je jedan od najbogatijih
ljudi u Iranu. Poznati političari su postali ozloglašeni zbog svog korišćenja veza
unutar režima da bi obezbedili monopole na uvoz i izvoz skupocenosti.
Međutim, pred sve većom korupcijom režim se držao svoje revolucionarne
ideologije posmatrajući sopstvenu legitimnost kako lagano nestaje. Bilbordi i murali s
odlučnim licima mučenika iz rata i portreti sveštenika osnivača visili su po čitavom
gradu, čija je svaka ulica preimenovana po nekom mučeniku. Na muralima je pisalo:
„Smrt Americi”, a na njima je negovan kult mučenika koji je nastao u iračko-iranskom
ratu, a mnogi su slavili podršku Irana militantnim grupama u dalekim zemljama kao što
su Liban i Palestina. Često se crtež pretvarao u grotesku i kič. Prema toj estetici,
lobanja je zamenjivala glavu na Kipu slobode, a često su slikane majke koje drže decu
obučenu u odela bombaša samoubica. Dogmatizam tih slika vladao je javnim
prostorom u Iranu raspirujući bes običnih Iranaca koji su osećali da se sveštenici
bogate sve više, a istovremeno s predikaonica petkom propovedaju o žrtvi, borbi i
revolucionarnom Iranu.
Kada je Hatami stupio na scenu sa ovakvom pozadinom, šarmirao je naciju.
Napustio je bajatu retoriku o neprijateljima i stranim plaćenicima; umesto toga, on je u
svojim govorima pominjao vladavinu zakona i demokratiju. Poznavao je filozofe od
Platona do Aleksisa de Tokvila, a mlade Ijude i žene posebno je šarmirao time što je s
poštovanjem i promišljenošću govorio o njihovoj ulozi u iranskom društvu. Ono što je
činilo Hatamija različitim činilo ga je i korisnim. Islamskoj Republici bilo je
neophodno da povrati ugled u očima mladih Ijudi lišenih iluzija. Pošto je delovao
mladalački, a istovremeno je bio čvrsto ukorenjen u islamski sistem, Hatami je bio
idealno rešenje da se olabavi pritisak režima, a da sam režim ne oslabi.
Njegova glatka pobeda, sa zapanjujućih 70 odsto glasova, doprinela je da za
promenu imamo predsednika koga smo želeli. Međutim, nerealna očekivanja Iranaca
koja sam prepoznala dok sam čekala u redu da glasam, veoma su me uznemirila. Ljudi,
kako se činilo, nisu želeli reformu, već potpuno novi Iran, i to za četiri godine, moliću
lepo. Ljudi su želeli da se zakoni koji diskriminišu žene jednostavno obrišu. Oni su
želeli da se prekine s finansijskom korupcijom. Oni su zamišljali da će pravosudni
sistem preko noći postati nezavisan. Oni su mislili da će oni koji su ubijali njihove
rođake u poslednjih dvadeset godina, oni koji su naređivali streljačkim vodovima da
pucaju biti izvedeni pred lice pravde. Želje i očekivanja su bila toliko velika da sam,
iskreno, bila uplašena.
Mislila sam da su želje Ijudi potisnule njihovu sposobnost da realno sagledaju
stvari. Zar ne znaju kakve je moći davao naš ustav predsedniku? Zar nisu svesni
veštog pravnog okvira prema kojem šačica sveštenika koji se ne biraju na izborima
mogu da obrnu i odrede politiku, tako da predsednik ostane gotovo nevažan? Nije bilo
govora da Hatami može da ostvari sva očekivanja. Nažalost, Iranci su u dubini duše
odani kultu heroja. Bez obzira na to da li je to Rostam iz našeg drevnog epa Šahnameh
(Knjiga o kraljevima) ili je u pitanju imam Hosein, sveštenik mučenik šiitskog učenja,
oni se prosto hvataju za ideju da plemenita, simbolična figura može da okrene njihove
živote, da porazi njihove neprijatelje i da preokrene njihov svet. Možda i druge
kulture veruju u heroje, ali Iranci to čine s jedinstvenom predanošću. Ne samo da se
zaljubljuju u heroje, već su zaljubljeni u svoju ljubav prema herojima. Glasajući za
Hatamija, oni su verovali da su uradili svoj deo i povukli su se u izmaglicu
mesečarskog obožavanja, čekajući da on pretvori Iran u raj iz njihove mašte.
Tokom nekoliko kratkih perioda 1998. i 1999, zemlja je osetila žar otvorene
debate i slobodne štampe koju su neki veoma veliki optimisti nazvali „teheranskim
prolećem”. Optimizam možda nije bio u potpunosti neopravdan jer se cenzura
protezala duboko u iransku istoriju, čak i u doba šaha modernizatora. Nakon
revolucije, Islamska Republika je kontrolisala medije u tolikoj meri da je većina
mojih prijatelja prestala da kupuje novine, a umesto toga okrenuli su se radiju i BBC-
jevom servisu na persijskom i servisu Glas Amerike. Međutim, Hatami je to sve
promenio time što je Ministarstvu kulture dao velike slobode u izdavanju dozvola za
nove publikacije i, tokom kratkog perioda, mediji su delovali u atmosferi relativne
slobode i nezavisnosti.
Novine su obogatile naše jutarnje rituale na sjajan način. Uzimala sam redovno
pet ili šest različitih i sedala bih za sto s šoljom vrelog čaja uživajući u novom ritualu.
Posle svega, bilo je tako civilizovano slobodno razmenjivati mišljenje o tome u kom
pravcu zemlja ide. Novine su istovremeno vratile život na javne prostore. Ljudi su
pričali o naslovima u redu za novine, dok su se vozili taksijima i u autobusima.
Postepeno se gubio osećaj gušenja — jedino mesto na kom se moglo slobodno pričati
nije više bila dnevna soba, i na ulici se moglo jednako slobodno izražavati. Većina
Iranca, posebno mladih, nadali su se da nezavisna štampa znači veće širenje slobode u
iranskom društvu i mogućnost slobode. Ako je budućnost odjednom izgledala svetlija,
to je zbog toga što su njeni obrisi bili na naslovnoj strani.
Tolerancija prema slobodi štampe vladajućeg establišmenta nije dugo trajala.
Slobodna štampa otvorila je prostor za političke nezadovoljnike i sveštenici koji su
predstavljali tvrdu liniju bojali su da će kritika biti početak njihovog kraja. Odlučni
da čvrsto zadrže svoj uticaj, oni su povukli potez kojim bi ućutkali kritičare. Ujutru 7.
jula 1999. sudija iz tvrde struje naredio je zatvaranje popularnih nezavisnih novina
Salam. Novine i njihov urednik optuženi su da su ugrozili nacionalnu bezbednost, što
je u stvari značilo da su prešli crvenu liniju koju je postavio režim. Novine su
objavljivale članke koji su povezivali visoke zvaničnike sa ubistvima mnogih
disidenata, a zapravo su pozivale državu na odgovornost zbog njene prakse tajnih
ubistava svojih protivnika, ali i neistomišljenika. Kad su studenti u gradu čuli novosti,
skupili su se u kompleksu Teheranskog univerziteta da bi protestovali zbog zatvaranja
novina.
Te večeri, oko četiri stotine pripadnika paravojnih formacija u civilu upalo je u
studentski dom, tiho su govorili u voki-tokije i mahali zelenim palicama. Prema
izveštajima studenata, uniformisani policajci su stajali sa strane i nisu radili ništa.
Pripadnici paravojnih formacija su lomili vrata i lupali sve pred sobom. Hvatali su
devojke za kosu i zapalili su sobe. Razbijali su sve po sobama svojim palicama i
bacali studente s trećeg sprata. Neki su bili povređeni usled pada na trotoar. Jedan je
ležao paralizovan. Mora da su ispaljeni i hici jer su se studenti pojavili u bolnici s
prostrelnim ranama. Svedoci javljaju da je najmanje jedan student poginuo, tri stotine
ranjeno, a hiljadu zadržano u pritvoru u danima koji su usledili.
Moja porodica i ja bili smo izvan grada tog vikenda i dovezli smo se u grad
negde oko ponoći. Zaustavili smo se na velikoj raskrsnici blizu Univerziteta i gledali
smo unaokolo zbunjeni. Veliki broj policijskih kamiona je prolazio pored nas prema
barikadi koju su podigli pnpadnici snaga bezbednosti i time zatvorili svaki prilaz
univerzitetskom kompleksu. Vesti su javljale da su se na univerzitetu dogodili neredi,
ali je čitav kraj bio pod tako teškom policijskom blokadom da se nismo usuđivali da
priđemo blizu. Kroz vazduh pun napetosti policajac nam je mahnuo da krenemo kao da
se udaljavamo od mesta katastrofe.
Sledećeg dana su zaista počeli neredi koji su se proširili do provincijskih
gradova. Pravi uzroci onoga što je usledilo i dalje se razmatraju u Iranu. Ovo je, ipak,
jasno: pet dana pobune u Teheranu pretvorilo je grad u bojno polje. Nesumnjivo, to je
bila najveća masovna pobuna koju je sistem doživeo u svom dvadesetsedmogodišnjem
životu. Neke scene kao da su preuzete iz masovnih protesta koji su doveli do
revolucije 1979. Nakon drugog dana, bunt je izmakao kontroli — nasilan rušilački bes
koji je već na samom početku prošao kroz centar Teherana, ostavio je iza sebe
spaljene autobuse i razbijene izloge. Neprestano su se odvijale ulične borbe na svim
većim avenijama i trgovima u gradu jer su studenti zasipali snage bezbednosti
kamenjem i palili slike vrhovnog vođe. Borbe su svakog dana postajale sve opasnije.
Policajci u civilu su ispaljivali hice u vazduh da bi rasterali studente, policija je
zasipala masu suzavcem, a kamioni su čekali po strani spremni da odvezu stotine
studenata na ispitivanje. Policijski helikopteri su kružili nad centrom Teherana i putem
megafona pozivali studente da se raziđu. Na slikama iz tog vremena Teheran izgleda
kao poprište građanskog rata u kojem se bitke vode u svakoj ulici. Redovi i redovi
policajaca u opremi za razbijanje protesta sukobljavali su se s gomilom mladih ljudi s
podignutim pesnicama, dim i šut svud oko njih.
Tokom tih nekoliko dana, vreme kao da se usporilo. Niko nije znao šta će se
sledeće dogoditi. Da li će se tenkovi pojaviti na ulicama Teherana? Mogu li se
protestima pridružiti milioni ljudi? Činilo se kao da sudbina zemlje visi u vazduhu.
Odlučila sam da je ovo prava prilika da svoje kćeri povedem u poučnu šetnju
kroz iranske nemire. Kao i mladi širom sveta, i iranska mladež se da lako zavesti
zavodljivom pesmom političkog protesta. Kad si mlad, ne misliš o svemu što se može
dogoditi, svemu što spada u jedan veliki protest. Još uvek nisi dovoljno iskusan da se
zapitaš da li je mladić koji stoji pored tebe i koji hrabro poziva na obaranje vrhovnog
vođe možda plaćeni agent poslat u gomilu da zavede ostale. Vidiš samo sjajna,
uzbuđena lica onih oko tebe, osećaš njihova tela koja se guraju zajedno s tobom u
protestnoj šetnji i osećaš se uzdignutim tim retkim, sveobuhvatnim osećajem sopstvene
moći. Nisi samo još jedan razočarani iranski tinejdžer koji žali nad svojim
nedostatkom društvene slobode, ti si građanin, igrač, sposoban da pretvoriš svoj
potencijal u ratno poprište.
Kao i mnogi iranski roditelji, bila sam zabrinuta da će moje ćerke naivno biti
uvučene u maglu i haos protesta. Uplakane, zabrinute majke već su opkolile ogradu
oko zatvora Evin, držeći stražu dok su čekale vesti o njihovoj nestaloj deci. Nisam
želela da im se pridružim. Oduvek sam mislila da će moje ćerke biti upotrebljene kao
oruđe protiv mene. Ako bi ih ikada uhapsili po ovom ili onom osnovu — što nose lak
za nokte ili što samo prolaze pored protesta — kad bi otkrili da su one moje ćerke,
bez sumnje bi prema njima postupali mnogo, mnogo grublje.
Nakon ručka, rekla sam Negar i Nardžes da obuku svoje rupušes, kapute ispravne
prema islamskom zakonu, i mi smo se odvezle do Teheranskog univerziteta. Ulice koje
ga okružuju bile su zloslutno tihe, knjižare su bile zatvorene, policajci su stajali na
svakom ćošku. U kompleksu, ljudi su se okupljali ispod drveća, na stepenicama pred
salama za predavanje, glasno su razgovarali. Povremeno bi prošao aktivista, noseći
torbe pune sokova i hrane za studente. Dok smo prolazili pored modernističke fasade
sale za predavanja, jedna od grupa počela je da glasno da uzvikuje inkriminisane
slogane.
„Molim vas, obratite pažnju na ovo”, rekla sam, okrećući se devojkama, vodeći
ih lagano ka grupi. „Nije važno da li je ono što pevaju istinito ili ne, da li verujete u to
ili ne. Vaša odluka da i vi uzvikujete s njima nije mera vaše odanosti pravdi ili
slobodi ili bilo kom uzvišenom principu o kom vičete. Ponekad, radikalni slogani su
zamka. Njih viču infiltratori tako da grupa studenata koja protestuje protiv gušenja
slobode štampe može biti opisana kao da želi da obori režim. Ponekad to uopšte nisu
zamke već stav veoma hrabre i razočarane osobe. Ali kako to možete znati? Vaš cilj je
da izbegnete da budete pion, da izbegnete da vas uvuku u nevolju zato što ste
radoznale ili verujete da vidite kako se pravi istorija.”
One su svečano klimnule glavom.
Nakon svega ovog, šta je sledećeg dana uradila Negar? Otišla je pravo nazad u
kompleks s prijateljima i tumarala po njemu. Posle nekog vremena, izbila je tuča.
Bila sam kod kuće kad je telefonirala.
„Mamice, je l’ me čuješ”, pitala je drhtavim glasom kad sam podigla slušalicu.
„Gde si ti, pod milim bogom”, eksplodirala sam. „Negar, da li su to što čujem
pucnji?”
Ona i njeni prijatelji su pobegli iz kompleksa sklonivši su se u kuću preko puta.
 Dala mi je broj telefona. Pola sata kasnije, kad sam pokušala da pozovem, telefon
je samo zvonio. Zavrtelo mi se u glavi. Zelela sam da se odvezem do tamo i da je
pokupim, ali je na ulicama bio pravi haos. Moj brat je živeo u blizini tog mesta pa
sam ga zamolila da ode tamo i da je nađe.
„Dobro je”, javio mi je suvo. „Popeli su se na krov da bi bolje videli borbe.”
Konačno, negde oko jedanaest, kad se na ulicama smirilo, odvezla sam se kroz
mračni centar grada, pored prepunih policijskih stanica i razbijenih izloga da pokupim
Negar. Kad je uskočila u auto, rešila sam da ostanem mirna. Nisam je grdila i govorila
sam ravnim glasom.
„Negar jan", rekla sam, „lično sam te odvela na univerzitet da bih sprečila
upravo ovo. Želela bih da ti postavim nekoliko pitanja.”
Nevino me je pogledala.
,,Da je bilo ljudi u toj kući i da su te napali, šta bi uradila? Da si bila uhapšena i
da sada sediš u zatvoru umesto u ovom autu, šta bi uradila? Da si ustreljena, šta bi
uradila? Ne zaboravi nikada: ako te ikada uhapse, ponašaće se prema tebi gore nego
prema drugima jer si moja kćer. Mene ne mogu da povrede, ali tebe mogu. Preko tebe,
pokušaće meni da naude. Ne treba da ti ponavljam da stalno treba da budeš oprezna.
Molim te, ne zaboravi ovu poslednju rečenicu.”
Vozile smo se kući u tišini i stigle smo upravo u trenutku kad se Džavad vratio sa
rekreacije; kosa mu je još uvek bila mokra. Kad sam ga ugledala, opuštenog posle
plivanja, shvatila sam pravu razliku između majki i očeva. Ne mislim da kažem da je
on bio nemaran u bilo kom pogledu. Međutim, kao majka, živela sam s neprestanom
svešću o svojoj deci. Znala sam u kom su raspoloženju svakog trena, šta planiraju da
rade sutra i sledeće nedelje i sledećeg leta. Nisu postojali ni tren ni delić njihovih
života za koje nisam bila u potpunosti vezana. Međutim, bilo je toliko trenutaka u
podizanju dece kojjma on mje prisustvovao. A to nije bilo svojstveno samo Džavadu.
On je obožavao naše kćeri. U Iranu, ipak, majka je stub koji drži porodicu. Ona uvek
predviđa potrebe i opasnosti koje se kriju iza ćoška. Mislim da nisam srela više od
nekolicine Iranaca koji nisu prebacili odgovornosti za kuću i za decu na svoje
supruge. Pored svega što sam radila, trebalo je da svoje kćeri učim i političkim
finesama — kako da se ponašaju u nestabilnom društvu.
U Iranu, prema doktrini o božanskom pravu na vlast, velajate jakih, koju je
izmislio i uspostavio ajatolah Homeini, neprevaziđen autoritet pripada vrhovnom
religioznom vođi. Znači da je njegov naslednik vrhovni vođa ajatolah Ali Hamenei,
jedini koji drži pravu moć u Iranu. On zapoveda oružanim snagama i imenuje
zvaničnike u uticajna državna tela, od pravosuđa do državnih medija i, što je
najvažnije, u Savet stražara, telo koje ima pravo veta na nove zakone i izbore. Prema
ovom sistemu, delovi vlasti, kao što su parlament i vlada, deluju kao dodatak. Ako su
popunjeni zvaničnicima čija je politika u skladu s politikom vrhovnog vođe,
dozvoljeno im je da donose zakone i da izvršavaju svoje planove. Ako narod izabere
predsednika ili parlamentarce čija politika ne odgovara (neizabranom) vrhovnom
vođi, oni se odbacuju. Njihove reforme i zakoni bivaju zaustavljeni u lavirintu
institucija Islamske Republike.
Šestog dana pobune, predsednik Hatami se okrenuo protiv pobunjenika. Optužio
ih je da „napadaju temelje režima i da žele da izazovu napetosti i nerede” i upozorio
ih je da će se s njima „obračunati silom i odlučno”.
Hatamijeva reakcija zapanjila je studentske aktiviste koji su verovali da će
umereni predsednik stati na njihovu stranu. Čak i među studentima, mnogi su bili
sigurni da je tvrdo krilo režima ubacilo provokatore u gomilu da bi vikali
neprihvatljive slogane. Jednom kad je gomila počela da peva „Smrt vrhovnom vođi”,
snage bezbednosti su reagovale i protesti su postali nasilni. Reformisti su takođe bili
uvereni da je prerastanje protesta u pobunu bilo iscenirano. Reformski pokret bi
oklevao da upotrebi jedno od svojih najvažnijih političkih oruđa: sposobnost da
izvede mlade ljude na ulicu samo da je studentske proteste shvatio kao prethodnicu
masovnom uličnom nasilju i poremećaju u društvenom poretku.
Kasnije je predsednik Hatami rekao da je čitava situacija — od napada na sam
studentski dom do opasne i tajanstvene eskalacije sukoba — bila cena koju je platio
jer je državu smatrao odgovornom za masovna ubistva. Nakon tog leta, osećala sam da
je predsednik postao u potpunosti bljutav, suviše oprezan usled mogućnosti da
pomeranje granica završi u još jednoj provokaciji od strane tvrdog krila i sličnom
nasilju. Predsednik Hatami je na koncu bio bibliotekar i ministar kulture. Tog leta on
je video kako ubijaju studente pred njegovim očima i odonda se težište njegovog rada
pomerilo s unutrašnjeg uređivanja Irana na sprečavanje da se takve situacije ponove.
Za mene i za sve one koji su osetili da bi istraga u vezi s masovnim ubistvima
mogla da obeleži novu fazu u prihvatanju odgovornosti, to leto donelo je samo duboko
razočaranje. Moćni ljudi s tvrdog krila koji deluju iz senke u Islamskoj Republici nisu
nameravali da biju svoje bitke na političkom polju. Činilo se da im javno mnjenje u
Iranu kao i u svetu ne znači baš ništa. Neposredna budućnost odjednom se učinila
sumornijom. Za reformiste i za predsednika bilo je to vreme mirenja sa istinom. Svi su
se suočili s čeličnom pesnicom svojih protivnika s tvrdog krila shvatajući kako će
surovo biti ugašen stvarni politički izazov. Šta je s njihovim ostalim snovima?
Prepravljanje ustava i donošenje amandmana da bi se ojačala izabrana vlada? Ovo su
bile suštinske i strukturalne promene koje su reformisti imali na umu, ono što su oni
smatrali neophodnim da bi Iran postao demokratičniji. To leto bilo je prekretnica za
raznorodnu grupu religioznih nacionalista, sekularista, onih odanih prethodnom režimu
i intelektualaca koji su bili poznati pod nazivom reformistički pokret. Otkad je sveta i
veka, organizovanim političkim grupama u Iranu dešavala se ista stvar, pokret se
pocepao, a onda su se njegovi ostaci ponovo pocepali. Niko više nije mogao da se
složi oko taktike, a kamoli strategije. Poziv na referendum! Napad na vođstvo u
štampi! Podignite ruke i zagovarajte sekularizam! Usporite! Požurite!
 DESETO POGLAVLJE
- Zatvorenica savesti -

U TOKU ISTORIJE kataklizmični događaji se često pamte po jednoj slici koja ih

definiše. Fotografija usamljenog kineskog studenta na trgu Tjenanmen. Boris Jeljcin na
ruskom tenku. U slučaju studentske pobune iz 1999. to je slika dvadesettrogodišnjeg
Ahmada Batebija, lepog mladića s dugim crnim uvojcima i crnom trakom na ruci, kako
drži podignutu okrvavljenu belu košulju prijatelja. Batebi je osuđen na smrt, a prijatelj
čiju je košulju držao — taj prijatelj je već bio mrtav. On je bio jedan od poginulih čiji
se stvarni broj ne zna, a njegovo ime je Ezat Ebrahimnežad.
Jednog prepodneva u leto 1999, nakon što je pobuna ugušena i život se vratio u
ono što se smatra normalnim, pročitala sam u novinama da je Ezatov otac spreman da
proda svoju malu kuću u provinciji da bi unajmio advokata koji bi pravno gonio ubice
njegovog sina. Bilo je tako potresno čitati o starčevom očaju da sam ga pronašla i
ponudila mu svoje usluge besplatno. Nekoliko dana kasnije, Ezatova sestra je stigla u
moju kancelariju uvijena u crnu odoru i spustila se u stolicu s velikim uzdahom
olakšanja. „Tako mi je drago”, rekla je, "da ste žena. To znači da mogu iz sela da vam
dolazim, a da time ne podstičem ogovaranja.” Ona je bila ratna udovica, objasnila mi
je i već je izazvala dosta ogovaranja kad se upisala na univerzitet. Nije joj bila
potrebna dodatna nevolja.
Nedelju dana kasnije, vratila se sa svojim ocem, neutešnim starcem koji je nosio
knjigu Ezatove poezije. „Nisam znala”, rekla sam, ,,da je Ezat bio pesnik.” „O, da”,
rekao mi je listajući knjigu grubim prstima. „Pročitajte ovu.” Pesma je bila prelepa, a
u sebi je sadržavala stih u kome Ezat kaže da će umreti u dvadeset prvoj godini. Opis
Ezata kakav je dala njegova porodica i njegova tragična smrt bilo je i suviše za mene.
Talentovan, vredan, ambiciozan, Ezat je pripadao onim mladim ljudima koji su iz
Irana obično bežali na Zapad, u odlivu mozgova koji je svake godine rastao. On je
ostao i istrajavao, razvijao se uprkos svemu što je stajalo na putu iranskoj omladini.
Za mene, Ezat je oličavao ono na šta sam bila ponosna kod mladih Iranaca — kako su
birali elastičnost umesto anomalije, stavljajući svoju kreativnost iznad dogme. A sad
je bio mrtav, taj ljupki mladi poeta trezvenog stiha i uznemirujuće moći
predskazivanja. Po pravilu, ne plačem mnogo. Međutim, tog dana sam sebi dala
oduška i ridala sam u kupatilu dok mi oči nisu otekle.
Nekoliko dana kasnije u vojnom sudu počeo je proces šefli teheranske policije i
policajcima koji su bili prisutni na licu mesta i koji su optuženi za napad na studente.
Obučen u civilno odelo, šef policije sve vreme na klupi za ispitanike obilno se znojio,
hvaleći se svojim ratnim dosijeom i žaleći se da ga boli slezina. Na kraju dugog
otegnutog suđenja svi optuženi su oslobođeni. Samo je jedan policajac optužen. I to
zbog čega? Zato što je ukrao električni brijač iz kupatila jedne studentske sobe.
Presuda je postala stalna šala među studentima, tragikomični vrhunac kojem se moglo
suprotstaviti još samo samoubistvo kremom za depilaciju Saeda Emamija, vođe
odreda smrti — još jedno besramno ogrešenje o pravdu u ime sredstava za uklanjanje
dlaka s tela.
Tokom sedmica koje su usledile, ja sam se bavila Ezatovim slučajem, u vezi s
kojim se održavalo posebno suđenje. Što sam više detalja saznavala i prateći tragove
u mraku, to sam postajala uznemirenija. Jednog dana su Ezatovi rođaci ušli u moju
kancelariju, uznemireni posle posete njegovom grobu. Dok su polagali venac na grob
nekoliko dana pre toga, grupa radnika na održavanju groblja se pojavila medu
grobovima i počela da ih psuje i gađa kamenjem. Uplašeni, brzo su pobegli. Upravo
su se vratili da izgovore molitve za njega u miru. Ponovo, gotovo niotkuda, grobari su
se pojavili, urlajući bestidnosti i zasipajući ih šljunkom i sitnim otpacima. Ezatova
sestra je izjavila da joj je zabranjeno da uđe u dve vladine zgrade, a da se u selu šire
glasine da su protivnici revolucije. „Iako sam”, uzdahnula je, ,,ja ratna udovica.”
Postala sam donekle optimistična u vezi sa slučajem pošto su me jednog dana
jedan student i jedna novinarka posetili u kancelariji. Student je stajao blizu Ezata kad
je pogođen i pomogao je da ga odnesu u bolnicu u kojoj je umro nekoliko sati kasnije.
Zena je takođe videla da su Ezata zasuli mecima. Laknulo mi je da mogu konačno da
dam težinu ovom slučaju i brzo sam uključila njihove izjave u dosije. Međutim, nakon
što su njih dvoje i formalno svedočili, suđenje je odjednom promenilo pravac. Vojni
sud se proglasio nenadležnim za slučaj i prebacio ga je u kancelariju tužioca, koja se
na sličan način proglasila nenadležnom. Pravni sistem je prebacivao slučaj s jednih na
druge dok se konačno nije obratio vrhovnom sudu da odluči kome pripada ovaj
predmet.
Shvatila sam da će Ezatov slučaj biti osuđen na beskonačne birokratske
začkoljice ukoliko ne uspem da pronađem neki dokaz o onima koji su napali studente.
Prema policiji i svedocima studentima, tajanstveni prestupnici tokom čitavih protesta
bili su lebas-šahis, bukvalno „obično odeveni ljudi”.Termin je u stvari maska za
paravojne formacije u civilnim odelima, tihim plaćenicima koje su centri moći pod
kontrolom tvrdog krila koristili da uguše nemire, za napade na javnim mestima i
uopšte da bi izvršili surovije planove koji su policija ili snage bezbednosti
izbegavale.
Kad bi njih poslali na „zadatak”, oni su se karakterisali stamenom čvrstinom i
zlokobnom revnošću. Nije najjasnije ko im je komandant ili ko plaća njihove usluge.
Liče na lokalnu mafiju koja zastrašuje kvart i šapatom saopštava pretnje vlasnicima
radnji, izvodi iznenadne udarce koji su zamišljeni da usade strah i konstantan osećaj
nesigurnosti. Kao što se filmski mafijaš može primetiti s velike udaljenosti, svako
odmah može da primeti lebas-šahsu, ali niko ne zna sa sigurnošću ko su oni. Kako
pravno gonite paravojne snage koje se utapaju u mračne gradske uličice nakon što su
projurili gradom na svojim motorima vrteći iznad glava buzdovanima? Oni su radili
uz prećutno odobrenje vlade, koja je poricala da ih kontroliše. Ali kako ih pozvati na
odgovornost kad oni zvanično ne postoje? Bilo je to kao da pokušavate da sudite
duhu.
Jednog jutra u martu 2000. mladić po imenu Amir Faršad Ebrahimi pojavio se u
mojoj kancelariji tvrdeći da je on lebas-šahsi koji je spreman da prizna. Rekao je da
poseduje informaciju iz prve ruke o svojim saborcima koji su izvršili napad na
studentski dom. Rekao je da pripada jednoj od najnasilnijih paravojnih grupa Asare
hezbolah (koja nema nikakve veze s libanskom grupom sličnog imena) i da ga je šef
grupe strpao u zatvor pošto je pokušao da napusti jedinicu. Zar to nije suviše dobro da
bi bilo istinito? „Hoću detalje”, rekla sam oprezno.
Kad je počeo, Amir Faršad se nije zaustavljao. Rekao je da je on lično
obezbedio novac i opremu za napad i da ima dokaze i o drugima koji su upleteni. Za
vreme svoje aktivnosti u grupi, bio je umešan u fizičke napade na dva reformistička
ministra. Ako je ono što je rekao istina, Amir Fašad je bio dragulj od svedoka ne
samo za Ezatov slučaj već je bio i veza s mnogim tajnim napadima koji su ostali
nezaključeni zbog nedostatka dokaza. „Sad kad želim da istupim”, rekao mi je, ,,oni
pokušavaju da mi smeste.” Objasnio mi je da je to kao da si u bandi, ne možeš prosto
da izađeš. Tvoje znanje te koči. Rekao mi je da je bio u zatvoru sedam meseci i da su
ga mučili. Jednom, nabili su ga u uzani orman veličine mrtvačkog sanduka i ostavili ga
unutra dvadeset četiri časa.
„Amire Faršad”, rekla sam, „moraš javno da kažeš ono što znaš. Biće sigurnije za
tebe ako to uradiš.Tvoje tajne su opasne po tebe ako ostanu tajne, ali jednom kad
izađu u javnost, biće gotovo.” On se složio i dogovorili smo se da snimimo njegovo
svedočenje kamerom. Pobrinula sam se za to da detalje isplaniram lično, pošto sam
znala da mi prisluškuju telefon. Zamolila sam i dvoje ljudi da nam se pridruže kao
svedoci, u slučaju da me kasnije optuže da sam navela ili naterala Amira Faršada da
nešto otkrije. Na dan našeg sastanka, otvorila sam vrata Amiru Faršadu i njegovoj
sestri i zagledala sam se u nju u čudu. Možda je Amir Faršad bio spreman da govori,
ali je sigurno bio toliko religiozan da se pridruži paravojnoj formaciji nalik na
talibane po svom tumačenju islama. S tim bi se slagalo da njegova sestra nosi crnu
odoru, ili da se makar oblači konzervativno. Umesto toga, ona je bila našminkana i
suptilno mi je ponudila ruku s noktima lakiranim u jarkocrveno. „Cudno”, pomislila
sam.
Prešli smo u sobu gde su nas čekali svedoci i pošto sam uklonila diplomu i ostale
znake koji bi ukazivali da je materijal snimljen u mojoj kancelariji, počela sam da
snimam njegovo svedočenje. Kad smo završili, jedna od svedokinja, istraživač iz
američke organizacije za Ijudska prava, pozvala me je u drugu sobu. „Širin”, rekla je
užurbano, ,,ovo je zamka. Ako Amir Faršad zaista želi da svedoči, zašto ne ode
vlastitna? Vladu trenutno kontrolišu reformisti koji bi, na koncu, saosećali s njim.
Zašto je došao kod tebe? Mogu da te uhapse zbog ovog videa. Mogu da te optuže da
falsifikuješ informacije protiv Islamske Republike.”
,,Ne radim ništa nezakonito”, odgovorila sam. ,,Ja sam advokat, skupljam dokaze
za svoj slučaj.”
Međutim, njeno upozorenje me je nateralo da se zamislim. Iskreno, bila sam
uznemirena. Odlučila sam da traku ne zadržim kod sebe. Sledećeg dana, odvezla sam
se do kancelarije zamenika ministra unutrašnjih poslova i ostavila je kod njega.
Mislila sam da ako je u pitanju zamka, barem video-traka nije više kod mene.
Nekoliko dana kasnije počeli su da se pojavljuju članci o snimku koji kruži
Teheranom, ali i van granica Irana, na kom je mladić otkrio delovanje ozloglašenog
Ansare kezbolaha. Članci su me zabrinuli, posebno kad su počeli da se pojavljuju u
štampi tvrdog krila u kojoj je nagovešteno da su odgovorna dva advokata i kad je
objavljen intervju s majkom Amira Faršada u kojem je ona tvrdila da je njen sin
emotivno nestabilan i da mu je neko isprao mozak i iznudio mu priznanja. U
međuvremenu, Amir Faršad je nestao. Njegov otac je rekao da je kuća pretresena i da
su ga odveli agenti. „Pao sam upravo u ruke onih od kojih sam bežao”, šapnuo je u uho
ocu Amir Faršad dok su ga gurali u automobil koji je čekao.
Dani koji su usledili bili su puni napetosti i briga. Situacija je izmicala kontroli.
Svaki dan novine tvrdog krila su napadale one koji su skrnavili revoluciju ovim
izmišljenim snimkom. Započelo je suđenje i ja sam pozvana na saslušanje. Svakog
dana postajala sam sve zabrinutija. Bila sam uverena da je sve bilo zamka koja će se
sigurno završiti tako što ću otići u zatvor.
Veče posle mog drugog saslušanja, nekoliko prijatelja i rođaka došlo je u posetu
da bismo proslavili moj rođendan. Čitavo veče usiljeno sam se smejala, dodavala
sam čokoladnu tortu praveći se da je sve u redu. Međutim, moj mozak se stalno vraćao
mislima o zatvoru i, iznad svega, kako će moja porodica to podneti. Te noći, nakon što
sam obukla pižamu i pošto sam se već spremila za spavanje, sela sam za svoj radni
sto i sastavila pismo porodici:
 Najdraži moji,
Kad budete čitali ovo pismo, ja ću već biti u zatvoru. Želim da vas uverim da
ću ja biti dobro. Biću puštena i ništa mi neće faliti jer nisam učinila ništa loše.
Možete li, molim vas, učiniti nešto za mene? Želim da zamislite trenutak u kom
doživljavam srćani udar, nakon čega me odvoze u bolnicu. Zar to ne bi bilo
strašno? To bi bilo mnogo, mnogo gore od mog hapšenja. Zato vas molim da to
imate u vidu.
Gorbane hamegi, s ljubavlju za sve,
Širin

Predala sam pismo Džavadu, koji je znao veoma malo o prethodnim događajima.
Pregledao ga je na brzinu, a potom me pogledao upitno. ,,Hm, Širin jan’, pitao je,
„možeš li mi, molim te, objasniti šta se dešava?” Pokušala sam da mu ispričam sve, a
da ne zvučim sumorno. ,,I”, rekla sam, ,,ovo možeš porodici pročitati naglas kao
utehu.”
Jmara naviku da mnogo svojih rečenica počinjem persijskom verzijom izreke
„bilo kako bilo", koja u originalu glasi otprilike ,,na sreću ili na nesreću”. Nije da sam
sklona nagađanju, ali toliko toga što sam doživela u Islamskoj Republici ostavlja me u
nedoumici i nisam u stanju da posmatram stvari objektivno.To je kao da stalno gledate
u ono što se zbiva kroz slomljena ogledala u zabavnom parku i ono što izgleda visoko
ili široko postaje toliko relativno da počinjete u potpunosti da odbacujete objektivne
kategorije visine i širine, sreće ili nesreće. Ko zna.
Dakle, na sreću ili na nesreću, kad treba da budete uhapšeni u Islamskoj
Republici, štampa tvrdog krila vas unapred obavesti. Kao što možete da okrenete
određenu stranicu i da na njoj pročitate vremensku prognozu za čitavu nedelju ili da
kupite popularne dnevne novine Hamšahri zbog oglasa, tako možete da čitate
naslovne strane dve ili tri novine tvrdog krila kao vodič kroz buduća hapšenja. Ako se
naslov nalazi ispod polovine naslovne strane ili se pojavljuje povremeno, lisice na
rukama su još dve-tri nedelje daleko. Ako se napad na vas pojavljuje svakodnevno,
ako je bes postao opipljiv u glavnim naslovima, znajte da treba da spakujete stvari
potrebne za zatvor.
Na sreću ili na nesreću, aparat moći tvrdog krila je poput. eksperta za medije. On
svoje „vesti” odašilje rano kako bi se uverio da zapadne medijske kuće mogu na
vreme da prime vest u svim vremenskim zonama. Zaboravlja da svoje „vesti” zadrži
za sebe do trenutka stvarnog hapšenja i stoga sam ja mogla da primim sledeći
telefonski poziv jednog ranog junskog jutra.
 „Halo”, rekla sam.
„Halo”, ponovio je onaj ko je zvao. ,,Ko je to?”
„Ovde Širin Ebadi.”
„Gospođo Ebadi! Toliko mi je drago da čujem vaš glas! Primili smo telefaks
ranije u kojem stoji da ste uhapšeni...”
„Zaista? Ma šta kažete...”
Tog dana telefon nije prestajao da zvoni. Satima sam ponavljala novinarima da
zaista nisam u zatvoru. Još uvek. Čak je i moja sestra zvala pošto je čula na vestima
jedne evropske radio-stanice koje se emituju na persijskom. „Sve je to greška”,
uveravala sam je.
U pet po podne, 28. juna 2000, konačno je stigao telefonski poziv koji sam
očekivala. „Molimo, javite se ogranku 16 teheranskog suda”, rekao je glas sa druge
strane žice. To je značilo da je kucnuo čas. Odlazim u Evin.
Dok sam se spremala i poslednji put proveravala stan kako bih se uverila da sam
ponela svoje lekove protiv visokog pritiska i rezervnu četkicu za zube, uveravala sam
samu sebe da ću se vrlo brzo vratiti. „Vaš otac i ja nalazimo se napolju večeras”,
javila sam devojkama koje su gledale televiziju u dnevnoj sobi. „Naručite sebi picu za
večeru.” Bila sam zabrinuta da se Džavad ne zadrži predugo u Ministarstvu, gde mi je
naređeno da se prvo javim, i da se naše kćeri ne zabrinu.
Susret sa sudijom u sudu nije trajao duže od dvadeset minuta. Obećao je da će
mog muža, koji je, kako sam pretpostavljala, čekao napolju, obavestiti da sam
odvedena u zatvor. Stražari su me kroz stražnja vrata odveli do parkinga koji nikada
ranije nisam videla. Bilo je prilično kasno, već je prošlo deset i ulične svetiljke su
obasjavale parking čudnom fluorescentnonarandžastom svetlošću. Saobraćaj je tada
već zamirao tako da vozaču nije trebalo mnogo da stigne do autoputa i prođe pored
dva spiralna minareta blizanca i električnog znaka na obližnjem brdu na kojem je
pisalo Ja Hosein. Vozač je stao kod jednog kioska i kupio mi flašu soka. Usta su mi
bila potpuno suva.
Konačno stigli smo do Evina. Evin, kroz čiju je kapiju od bodljikave žice prošao
skoro svaki politički zatvorenik u poslednjih pedeset godina. Evin, gde je moj dever
Fuad proveo poslednje godine svoje mladosti. Moje misli su se vraćale u prošlost:
kroz našu istoriju Evin je igrao zastrašujuću ulogu. Bila sam potpuno nepripremljena
za prvo pitanje koje mi je upućeno kad sam stigla.
,,Da li si ovde zbog moralnog prestupa?”
Žene koje su hapšene i dovođene u Evin u toku noći obično su bile prostitutke.
Nakon drugog iznenađenja, shvatila sam da zatvorski čuvar pretpostavlja da je to i
moj slučaj.
,,Ne! O čemu govorite? Moj zločin je politički!”
Setila sam se vica koji smo stalno pričali, a koji se završava rečima: „Moj zločin
je politički!” Počela sam da se smejem, što je beskrajno razbesnelo čuvara. „Zašto se
smeješ”, želeo je da zna, iznerviran.
„Moj zločin je politički”, ponavljala sam, a moj smeh se graničio s histerijom.
Čekao je da se saberem, a kad je video da nisam u stanju to da učinim, pogledao me je
s gađenjem.
„Napišite bilo šta i vodite je!”
Cuvarka me je vodila dugim hodnikom do onoga što je ona opisala kao „najbolja
ćelija”. Moja prijateljica, još jedna advokatica, bila je pritvorena nekoliko nedelja
ranije i kroz šalu mi je rekla da je čuvarima naložila da rezervišu njenu ćeliju, njihovu
najbolju, za mene. I ja sam stigla. Najbolja ćelija bila je prekrivena prljavštinom, a u
slivniku nije bilo tekuće vode. Prljavština i rđa su oivičavale metalnu klozetsku šolju
u uglu. „Ima li neka bolja”, pitala sam oklevajući. Dozvolila mi je da provirim u još
tri, a ja sam nažalost shvatila da je moja zaista bila najmanje loša. Nesposobna da
skupim hrabrost i uđem, sedela sam zgrčena u hodniku.
Nekoliko zatvorenica u istom krilu prošlo je pored mene na putu da operu suđe.
„Zašto si ti ovde”, pitale su. Slučaj Amira Faršada nazvali su u štampi „slučaj video-
trake” pa sam prošaputala, a da nisam ni podigla glavu. „Slučaj video-trake.”
„Zaista? Kako se zvao”, pitala je jedna. „Koliko si dobila za ulogu?” ,,Je l’
reditelj bio fin”, druge su htele da znaju.
„O, moj bože”, pomislila sam u sebi, ,,one misle da sam ovde zato što sam
snimila porno-film.” Ponovo sam sagnula glavu, pokušavajući da se odbranim od
njihovih grubih glasova.
• Malo kasnije zatvorski lekar se zaustavio u mojoj ćeliji da mi izmeri krvni
pritisak. Kad je otišao, vrata su zaškripala za njim, a ja sam gledala u umrljane zidove
ćelije pune brazgotina i osećajući kako sva napetost iz prethodnih nedelja lagano
ističe iz mene. Shvatila sam da nemam kome da se obratim osim bogu. „Učinila sam
sve što sam mogla”, šapnula sam, ,,a sad je tvoj red.” Onda sam napravila jastuk od
svoje torbe, prekrila se odorom i zaspala.
Probudio me je zveket metalnog poslužavnika s doručkom. Komad hleba, mala
kriška slanog sira i malo čaja. Stražarka je zalupala na moja vrata i pozvala me da bi
zvanično potvrdila moje prisustvo u zatvoru.
Bacila mi je zatvorsku odoru — plavu, s iskrivljenim terazijama pravde — i
naredila mi da je sledim. U odeljenju za primanje uzeli su mi otiske, okačili su mi broj
oko vrata i fotografisali me. Jedan od stražara me je pitao. „I koja je tvoja svirka?” U
Iranu, kad je neko uhapšen, njegova kuća se takođe pretresa. Pošto neki ajatolasi
smatraju da je sviranje muzičkih instrumenata nemoralno, mislila sam da su našli
klavir mojih kćeri ili sitar mog muža i da pokušavaju da dodaju sviranje instrumenta
listi mojih prekršaja. ,,Ne sviram ništa”, uzvratila sam.
„Prekini da se praviš luda”, brecnuo se na mene stražar. „Već smo umorni od
tvojih igara od prošle noći. Ponovo te pitam: koja je tvoja svirka?”
„Klavir pripada mojim kćerima”, rekla sam. „Nije svako muzički nadaren, znaš.”
Stražarka koja me je dopratila dovde shvatila je u čemu je nesporazum i, s
umornim osmehom, objasnila je prvom stražaru da sam uhapšena u vezi sa slučajem
Amira Faršada.
Još jednom, istina mi je osvanula pred očima. On je pomislio da sam ja
narkomanka! Na persijskom, glagol koji se koristi da bi se označilo uzimanje droga
isti je kao onaj kojim se označava sviranje muzičkih instrumenata. „Šta sviraš” takođe
znači šta uzimaš od droga. On je pretpostavio da sam bila na drogama prošle noći,
pošto sam se tako histerično smejala. Prostitutka, porno-zvezda, narkomanka. Zar niko
u ovom zatvoru ne misli da žena može biti zatvorenica zbog savesti?
Nakon registracije, odvedena sam u novu ćeliju. Ona nije bila nikakav napredak,
ali su makar stražari bili ljubazniji, a primetila sam da se prema meni ponašaju s
posebnom pažnjom. U moju posudu za hranu sipano je iz velike šerpe iz koje su i
druge zatvorenice dobijale, ali sam ja dobijala i poseban čelo-kabob. Nekoliko sati
sam zurila u tavanicu, a potom u pod, a naposletku sam počela da ludim od dosade.
Tako sam počela da virim kroz malu rupu na vratima. Dete jedne zatvorenice je bilo s
njom i devojčica se igrala u hodniku, zabavljajući stražare.
Sve stražarke, ispalo je, imale su univerzitetske diplome, a njihove studijske
oblasti bile su u vezi s maloletničkom delinkvencijom. Znale su za organizaciju za
prava dece u čijem sam osnivanju učestvovala i kad su otkrile vezu, ponašale su se
prema meni s još više poštovanja. Krišom su me uvele u zatvorsku biblioteku da bih
mogla da dođem do knjiga. (Tehnički, biblioteka je bila rezervisana za muške
zatvorenike. Čak i ovde smo bile niža klasa.) Donele su mi čistu odeću. Ipak, nisu
mogle da me zaštite od noćnih strahota. Mnoge zatvorenice u mom krilu bile su
narkomanke i ovde su dovođene da bi se odvikle od droge bez pomoći bilo kakvog
detoksikacionog sredstva. Urlale su i skičale noću, zastrašujući krici su odjekivali
kroz zidove, zvučalo je gore od ičega što sam ikada zamišljala, gore od ranjenih
vukova. Stražarke su počele da se osećaju slobodno sa mnom i ponekad bi ušle u moju
ćeliju, sele i počele da se žale na svoj posao. Ja sam saučestvovala. Bio je to težak
posao. „Ali makar odlaziš kući nakon smene”, pomislila sam.
Bilo mi je čudno kako se čovek navikava na ritam zatvorskog života. Neobični
obrti ponašanja kod stražara, vlaga, prašnjav miris ćelija, pa čak i zavijanje
narkomana činili su se normalnim već nakon nekoliko dana. Trećeg dana, mladić me je
posetio u ćeliji optužujući me da pokušavam da nekome izvan zatvora dostavim
telefonski broj. „Nisam uradila tako nešto”, rekla sam ljubazno. Pobesneo je i
pretražio mi je torbu grubim nervoznim pokretima. Bila sam zatečena. Zatvorska
čuvarka, ljubazna žena s kojom sam se delimično zbližila, došla je nakon toga u moju
ćeliju.
„Zašto se, do đavola, niste branili”, pitala je, a u očima joj se čitala optužba.
„Zašto mu niste rekli da čuvari odavde nisu prijavili ništa slično? Na kakav ste to
prokleti Pravni fakultet išli? U čemu je svrha svog vašeg pravničkog obrazovanja kad
samo tu sedite u tišini.”
Nisam rekla ništa, samo sam zatvorila oči praveći se umorna. Bila sam suviše
iscrpljena da bih se raspravljala s njom. Suviše zgadena da bih joj objašnjavala da je
pravna odbrana od koristi samo na mestima na kojima se poštuje odgovarajući proces.
Potapšala me je po ramenu, uzdahnula tiho i rekla mi je da verujem u boga i otišla.
Kasnije te večeri, oštar udarac na vrata trgao me je iz moje polusvesne
obamrlosti. „Spremi se, šalju te u drugi zatvor”, objavio je ženski glas s druge stran
vrata. Odjednom, sav strah koji sam uspela da odagnam otkad sam stigla u Evin,
vratio mi se svom silinom. Dok sam kupila torbu drhtavim prstima, delovi svih
izveštaja koje sam pročitala o zatvorskim mučenjima počeli su da mi igraju pred
očima. „Smiri se”, naredila sam sebi bezuspešno. Znala sam da se neće usuditi da me
siluju. Međutim, znala sam da mogu električnim kablovima da me šibaju po golim
nogama dok ne „priznam”, dok ne kažem: ,,Da, ja, Širin Ebadi, proturala sam lažnu
propagandu protiv Islamske Republike.”
„Kuda me vodite”, pitala sam. Tišina. „Molim vas, možete li mi, molim vas,
samo reći kuda idemo?” Sta ako me odvode u to užasno mesto poznato po zlokobno
besmislenom imenu Združeni komitet? Tamo je mučenje bilo stravično. Ako je to
mesto na koje idemo, onda znam šta me čeka.
Niko mi nije odgovorio. „Samo hodaj”, rekli su. U mračnom dvorištu ispred
zatvorske zgrade čekao je autobus. Jedan od stražara vezao mi je povez preko očiju i
pomogao mi da uđem u autobus. Ukrcali smo se i ja sam zgrabila sedište pod sobom.
Gledala sam u tamu savijene tkanine na mojim očima. Činilo mi se da se vozimo u
krug. Kad smo se zaustavili, nesigurnim korakom sam izašla iz autobusa držeći ruke u
vazduhu ispred sebe. „Ovuda”, neko je rekao. Prepoznala sam glas. Bio je to Ali, moj
sudski islednik. „Sazvali smo sudsko veće za tebe”, rekao je. Moju ruku su položili na
vrh nečega što je delovalo kao štap. „Sledi me.”
Pokušala sam, zaslepljena, vođena jedino štapom, dok su mi se u glavi
odmotavale žive slike groznih stvari koje su se mogle dogoditi. Usta su mi se osušila,
ali nisam mogla da ćutim. „Moraćeš da odgovaraš za ovo kad dođe sudnji dan”,
vrisnula sam prema Aliju. ,,Ti si onaj koji je nemaran! Ti si navodno moj islednik koji
treba ovo da ispituje. Umesto da tragaš za onim koji je ispričao priču sa snimka, ti me
samo optužuješ.” Bila sam izvan sebe, bes i strah su lomili svu moju uzdržanost. Moj
glas se pretvarao u vrisak. „Želim da znaš, nikad, nikad ti neću oprostiti kada dođe
sudnji dan.”
Odjednom, štap se zaustavio. „Skinite joj povez”, rekao je Ali. Trepnula sam, oči
su mi se navikavale na bledo svetlo uskog hodnika koji je bio širok otprilike kao
ramena krupnijeg čoveka. Osam vrata izlazilo je na hodnik, osam ćelija. „Voda je
ovde čistija”, rekao je (zagađena bunarska voda u krilu u kom sam bila pokvarila mi
je stomak), „hrana je bolja i niko te neće uznemiravati noću. Biće ti malo udobnije”,
obećao je. „Mislim da bi mi bilo mnogo udobnije kod kuće”, gnevno sam odgovorila.
„Zbog čega sam uopšte ovde?” Okrenuo se na petama bez odgovora i izašao iz
hodnika, a zatim zaključao vrata za sobom.
Počela sam da ispitujem svoje novo okruženje. Nije bilo stražara. Provirila sam
u svaku ćeliju. Svaka je bila bez prozora, na podu je bio jeftin tepih koji je očigledno
bio korišćen i neopran već godinama. U jednoj od soba moje oči ugledale su pola
kutije jeftinih iranskih cigareta. Zaista, zaista sam želela da zapalim. Ostavila sam
zgužvanu novčanicu na stolu jer nam je bilo dozvoljeno da zadržimo nešto novca kod
sebe kako bismo mogli da kupujemo u zatvorskom kiosku i pošla sam da tražim šibice.
Pola sata proveravala sam svaku ćeliju, proveravala u ćoškovima, pod tepihom,
svuda. Pušenje je dozvoljeno u zatvoru, ali je zatvorenicima zabranjeno da poseduju
šibice ili upaljače. Morate da kucate na vrata svoje ćelije i da zamolite nekog od
stražara da dođe da vam upali cigaretu. Želela sam tako silno da popušim jednu od tih
cigareta kao što nikad ništa u životu nisam želela. Međutim, obećala sam sebi da nikad
ništa neću tražiti u zatvoru. To je bila stvar principa. Odbijala sam da osećam potrebu
za bilo čim što je u njihovoj moći. Nakon još jedne bezuspešne potrage, bacila sam
kutiju nazad na sto, spustila se na smrdljivi pod i rešila da spavam.
Udarac u bedro trebalo je da me povredi, ali i da me probudi. „Šta radiš ovde?”
Debela žena masne kože nadvila se nada mnom.
,,Ne znam”, rekla sam sanjivo. „Doveli su me ovde prošle noći.” „Ovo je
stražarska soba, nosi se negde drugde.”
 ,,U redu”, rekla sam skupljajući stvari.
„Zbog čega si uopšte ovde”, pitala je s namernom grubošću.
Želela sam da joj kažem da je se to ne tiče. Ali sam se obuzdala govoreći sebi:
,,Ti si sada ovde, moraćeš nekako da pridobiješ ove odvratne ljude. Mirno sam joj
ispričala.
„Lažeš”, rekla je, preturajući po mojoj tašni. Uzela mi je odeću i bacila mi je
smrdljivu isflekanu odoru.
„Ali... Ali... molim vas, vratite mi moju odeću.”
,,To je sve što ćeš dobiti”, odgovorila je kratko.
Kasnije je došao doktor da mi proveri krvni pritisak i ja sam se kod njega
založila da mi vrate odeću. Zaista, postojala je ogromna razlika između boravka u toj
ćeliji u mojoj čistoj odeći i boravka u toj istoj ćeliji, ali u neodgovarajućoj prljavoj
odeći koju je pre mene nosilo stotine nesrećnica.
Nisam mogla da odlučim da li mi se više sviđa novo krilo ili staro. Ovde je
jelovnik bio bolji. Pileći ćevapi, šnicle, hranljivo povrće i, svakih deset dana, jabuka!
Ali su stražarke bile veoma loše volje, zle, i sitničave. Bilo ih je četiri koje su čuvale
samo mene i one su silno prezirale taj zadatak. ,,Mi smo tvoje zatvorenice”, volele su
da kažu. Bilo je teško odrediti koje je doba dana jer je ogoljena sijalica koja je visila
u mojoj ćeliji uvek bila upaljena, a nije bilo prozora prema kojima bih mogla da
odredim da li je jutro ili sumrak. Nisu mi bih dozvoljene ni novine ni radio. Ponekad
bih se probudila iz dremeža pitajući se da li je prošlo deset minuta ili deset sati. Bila
sam tako dezorijentisana, što je, čini mi se, i bio cilj.
Nakon prvog dana u novom krilu, počela sam da ludim od samoće i tišine.
Nedostajali su mi bivši susedi koji su psovali i kleli, njihovi krici usred noći kojima
mole „samo malo heroina” i njihovo lupanje u čelična vrata da bi upalili cigaretu.
Nakon jednog dana moja klaustrofobija i nervoza su prošle. ,,Hm”, pomislila sam,
„možda Evin i nije toliko loš. Makar ne moram da mislim o čišćenju podova i
iznošenju smeća. Ne moram da brinem o članku koji sam obećala da ću napisati ili
suđenju za koje treba da se pripremam. Nema studenata da me mole da pregledam
njihove teze. Nema večere koju treba skuvati. Nema hipoteke koju treba platiti.”
Moja saslušanja su se obično odvijala u maloj sobi koju je gotovo ispunio
oronuli drveni sto. Seanse su trajale nekoliko sati, pitanja su se ponavljala u krug, a
sudija je počinjao svaku sesiju glasnim recitovanjem stihova iz Kur'ana. Moj islednik
Ali uvek je bio prisutan, sve u svemu, obojica su bili prilično ljubazni. Ono što me je
zbunjivalo nisu bila sama saslušanja već usporavanje vremena. Sati su se pretvorili u
dane, a dani su se pretvorili u nedelje u zaglušujućoj tišini i jcdnoličnosti koja je
vladala u mojoj ćeliji. Molila sam se pet puta dnevno. Istezala sam se i izvodila lake
gimnastičke vežbe.
Jednog jutra, niotkuda, stražar koji mi je doneo doručak rekao mi je da se
spremim za suđenje istog trena. Mogućnost da ću prekinuti svoju vezanost za ćeliju pa
makar išla bilo kuda, makar to bilo i namešteno suđenje, prostrelila je moje srce
radošću. Ukrcali su me u mini-bus u kome je bio i Amir Faršad, kao i još dvojica koji
su bili umešani u slučaj — svi u zatvorskim uniformama i papučama. U trenutku kad
smo ušli u zgradu suda, preplavio me je snažan osećaj prenapregnutosti. Nakon što
sam bila sama, ili sa stražarem ili sa islednikom, najmanje nekoliko stotina sati,
gomile ljudi — podržavaoci, novinari koji se probijaju kroz kordon policajaca da bi
govorili s nama — zaglušili su moja čula vriscima i bojama.
Odjednom, čula sam poznati glas svog muža koji pokušava da privuče moju
pažnju. On se probio zajedno sa advokatom koji je trebalo da me zastupa. Ispostavilo
se da je ovo samo preliminarno zasedanje. Amir Faršad je pozvan na klupu za
svedoke i on je hrabro ostao veran svojoj prvobitnoj priči. Potom su pročitane
pritužbe tužilaca — to je bio izbor iz ekstremno desničarske, paravojne štampe i
štampe tvrdog krila. U jednom trenutku za vreme svedočenja Amira Faršada, sudija je
pozvao Alija, islednika.
„Njegovo svedočenje se ne poklapa sa zapisnikom istrage”, rekao je sudija.
„Dozvolite mi da ga podsetim.”
Ovaj razgovor je vođen u mojoj neposrednoj blizini. Dok su nas izvodili iz
sudnice, uspela sam da vidim svoju uplakanu sestru kako se probija napred. Nije
uspela da prođe kroz gomilu ljudi, ali su se naši pogledi susreli.

***

Još deset dana u zatvoru. Još deset dana lupanja poslužavnikom za doručak,
smrknutih stražarki koje puše i preziru me zbog toga što ja jedna zahtevam nadgledanje
njih četiri. Još deset dana pokušaja da zamislim blag kamenit uspon na planinama
Alborc iza Evina gde smo moja prijateljica pesnikinja Simin Behbahani i ja
planinarile svake nedelje sanjareći naglas dok smo se pele planinom, a pored nas su
prolazili tinejdžeri sa svojim kasetofonima i modernim maramama. Obično smo se
pele do određena tačke i tamo bismo se zaustavile da popijemo čaj u planinarskom
kafeu, uživajući u hladnom planinskom vazduhu i pogledu na predivno zelenilo pod
nama. Simin i ja smo kao duhovne sestre i mnoge teme njene poezije — patnja žena,
slavljenje njihovih prava i života — inspirišu i moj rad. Pokušala sam da ubrzam
 7
vreme tako što sam se prisećala njenih gazala . Slike su dolazile: čudovišta koja
zaklanjaju nebo u plenu i dimu, obeščašćene device.
U tim poslednjim danima počela sam da haluciniram. Sve moje dosadne fizičke
slabosti pojavile su se zajedno. Bolovi u kuku, visok pritisak, nepravilan rad srca —
čak se i moje mucanje iz detinjstva vratilo. Prezirala sam sopstvenu slabost i
pokušavala sam da se ne žalim. Samo bih stisnula zube, pritisnula bih prste dok nokti
ne poplave zadržavajući svoje jecaje. Pokušala sam da se setim ko je rekao: „Nismo
rođeni da bismo patili.” Ipak, nisam uspela i moja nemogućnost da se setim užasno me
je razbesnela. Uzela sam metalnu kašiku i pokušala sam da urežem u zid reči: „Rođeni
smo da patimo jer smo rođeni u zemlji Trećeg sveta. Prostor i vreme su nam
nametnuti. Ne možemo da uradimo ništa osim da ostanemo strpljivi.”
Pokušavala sam da ne budem previše sanjiva da bih bila potpuno svesna i
spremna tokom saslušanja. Nije neuobičajeno da istražni sudija blefira navodeći vas
da pomenete nekoga time što kaže da je ta osoba vas već spomenula. Gruba i stalna
igra pri saslušanju. Uspela sam da izbegnem svaki takav pokušaj. Drugi umešani u
slučaj nisu. Jedan od njih me je pomenuo. Pokušala sam da ubedim sebe da mu to ne
zamerim. Na kraju krajeva, ljudi različito podnose isleđivanje i mučenje. Ljudi su
različitih konstitucija, temperamenata i osetljivosti. Neki su proveli čitav život
predviđajući dan u kojem će biti posađeni za ovakav sto, kad će ih surovo šibati po
nogama kablom, kad će im naređivati da između udaraca imenuju druge, da sve
ispljunu. Ipak, čak i najokoreliji politički aktivisti koji su se hvalili da su izdržali
teško fizičko i psihičko nasilje ne znaju dok ne dođe čas da li će i koliko dugo
izdržati.
Ponekad mislim da je upravo ovo najtužnija stvar koja može zadesiti aktivistu ili
intelektualca u zemlji kakva je Iran. Kad disidenti ili stari intelektualci izađu iz
zatvora, često ih ne slavimo samo zbog toga što su bili hrabri i preživeli sve što su
preživeli, već ih neprestano ispitujemo o njihovom ponašanju u zatvoru. Da li su
podlegli i pristali na priznanje snimljeno kamerom? Da li su potpisali pisma? Da li su
načinili listu svojih saradnika? Kad sudimo o onome što bi s etičke strane gledišta
trebalo da ostane van bilo kakvog suda — odgovor ličnosti na bilo kakav oblik
mučenja — omogućujemo taktiku islednika. Priznajemo izopačenost čitave te
stvarnosti, kao da postoji pravi odgovor koji osoba može dati kada je primorana da
podnosi mučenje.
Druga sesija suđenja odvijala se umnogome nalik na prvu. Ipak je ovog puta sud
dozvolio mom mužu da razgovara sa mnom u hodniku. „Nemoj, ni pod kakvim
okolnostima”, rekla sam, „dozvoliti mojoj majci ili devojkama da me posete u
zatvoru.” Budila sam se svako jutro misleći o njima, ali nisam želela da me vide u
zatvorskoj uniformi, iza rešetaka. Nisam želela da žive s tim u sećanju. Moja sestra je
dojurila dok me je stražar odvodio i pratila nas je šapćući mi na uho: „Jesi li dobro?
Jesi li dobro?” Sledećeg dana su dozvolili Džavadu da dođe da me poseti u zatvoru.
Razgovarali smo vrlo kratko, a pre nego što je otišao, doturio mi je krišom roman koji
sam nepročitan ostavila kraj uzglavlja — Manastirska smokva.
Jednog lenjog četvrtka uveče dok sam nemirno ležala na masnom tepihu u svojoj
ćeliji, suviše umorna da bih čitala, ali i suviše zabrinuta da bih spavala, stražar je
zakucao na moja vrata i objavio da imam telefonski poziv. Bio je to sudija koji je
predsedavao sudom u mom slučaju. Zvao je dvadeset i pet dana nakon što sam prošla
kroz kapiju zatvora Evin i rekao da mogu biti oslobođena uz kauciju od dvadeset
miliona tomana (oko 25.000 dolara). Euforična, istog trenutka sam pozvala kućni broj
i zamolila svog muža da odmah u subotu ujutru ode do suda s ugovorom o vlasništvu
kuće.
Sledećeg dana sati su prolazili očajno sporo, ali su me vesti o mom oslobađanju
smirile tako da sam prvi put uspela da se usredsredim na čitanje. Kad je pao mrak i
kad je knjiga postala teška u mojim rukama, legla sam na leđa i pustila misli da lutaju.
Mislila sam o tome kako ću ponovo videti svoje kćeri i kako mi je drago što su bile
pošteđene toga da me vide u prljavoj zatvorskoj odori. Pomislila sam na nedeljne
šetnje koje ću nastaviti sa svojom prijateljicom pesnikinjom, kako ćemo kretati u zoru
i zaustavljati se da popijemo čaj kraj snegom zasutog klanca dok se Teheran nazire u
daljini. Pomislila sam na jednog svog klijenta, Akbara Gandžija, koji mi je jednom
prilikom pričao o neizbežnosti zatvora. Upozorio me je da u Iranu svi pretpostavljaju
da si sarađivao s režimom ako nisi javno kažnjen.
Kad sam se probudila u subotu ujutru, dugo sam gledala ćeliju da bih dobro
zapamtila njen izgled i pitala sam se koliko će mi trebati da zaboravim oblike mrlja,
grafite koji su urezani u zid. Oko devet ujutru pošto sam u torbu spakovala pet-šest
stvari, koje su činile sav moj imetak, sela sam spremno na krevet i nestrpljivo čekala
da stražarka zakuca. U pet ona je to konačno učinila. Debela stražarka, ona koja se
žalila da je moj zatvorenik, otvorila je širom vrata ćelije i rekla mi da je pratim.
Lenjo se kretala kroz hodnik i ja sam se trudila da je pratim u korak iako su moje noge
u svakom trenutku želele da polete.
U dvorištu zatvora su čekala ambulantna kola sa zatamnjenim staklima. Zatvorski
službenik mi je rekao da će me ostaviti na taksi stanici. Zašto ambulanta? Teheranski
saobraćaj se ne zaustavlja zbog vozila Hitne pomoći tako da me ambulanta neće brže
prevesti. Pomislila sam da je bolje da ne postavljam pitanja u tom trenutku i da
jednostavno uđem u ambulantna kola. Dok smo se kretali ka prepunom autoputu, s
ljubavlju sam posmatrala kolone vozila - vozači koji se dosađuju posmatraju one
pored sebe, prljavi kamioneti puni voća sa šaljivim komentarima ispisanim sa strane
— i pomislila sam prvi put u životu kako je saobraćaj u Teheranu u šest po podne baš
simpatičan.
Nedugo zatim stigli smo do velike raskrsnice u severnom Teheranu na kojoj su se
ukrštali mnogi drumovi, a koja je poznata pod nazivom Petlja kod parka. Dok smo
stajali na crvenom svetlu, vozač „ambulantmh kola” je pozvao taksistu koji je stajao
pored nas i pitao ga da li bi mogao da me odveze kući. Iznenađen, vozač je klimnuo
glavom i ja sam zgrabila svoju torbu i izletela napolje.
„Jeste li bolesni, hanum”, pitao je gledajući me u retrovizoru.
,,Ne”, rekla sam, „upravo sam puštena iz zatvora.” Izgledao je tako iznenađeno da
sam mu brzo rekla da ne brine. „Nisam lopov ili kriminalac”, rekla sam. „Bila sam
politički zatvorenik.”
On je pažljivo posmatrao moje lice, a onda je uzviknuo: „Hej, pa vi ste hanum
Ebadi?” Kad sam potvrdila, on se široko osmehnuo i čestitao mi je što sam
oslobođena. Nakon učtive pauze od dva minuta, počeo je svoju tužnu priču. On je
magistar mašinstva i dopunjuje svoj mali prihod tako što popodne pozajmljuje od
prijatelja taksi. Zalio se na korupciju i podmitljivost, na inflaciju i na nezaposlenost.
Nakon nekog vremena zaustavio se da proveri da li ga slušam. Činilo se da je tužniji
od mene.
Bila sam nestrpljiva da stignem kući, ali nisam mogla da odolim da se ne
zaustavim kraj jednog kioska od belog kartona i da kupim novine, svakodnevni ritual
koji mi je najviše nedostajao u zatvoru. Lakomim očima pregledala sam gomile
polegnute po trotoaru kao ćebad — bilo ih je puno. Kupila sam sedam ili osam
različitih listova, savila ih sve zajedno i pritisla ih čvrsto uz grudi. Dok je taksi lagano
klizio niz moju strmu ulicu, mogla sam da vidim svoje rođake koji su se skupili pred
kućom, noseći jagnje spremno na žrtvu. Vozač je požurio da mi otvori vrata i odbio je
da uzme novac.
Dok sam ulazila u kuću, moje ćerke su mi se bacile u naručje i čvrsto me dugo
grlile. Te noći ostali smo budni do kasno, ispijali smo šolje čaja. Moj muž je pred
mene doneo veliku gomilu novina, sve one koje su štampane za vreme mog boravka u
zatvoru, a ja sam počela da ih listam dok je oko mene brujao razgovor. Moje ćerke su
sedele pored mene gotovo bez daha jer su mi pričale o svemu što im se događalo dok
me nije bilo. Bile su naviknute da se savetuju sa mnom u vezi sa svim, od domaćeg
preko prijatelja do toga kako da se češljaju — a sada su morale da se prisete svake
odluke, velike i male, koju su donele za vreme mog odsustva.
 One su takođe skupile i poruke od svih koji su zvali ili poslali faks iz čitavog
sveta kad su čuli da sam zatvorena. Iznenadila me je debljina fascikle. Moj
međunarodni ugled lagano je rastao tokom godina, ali nisam svaki dan imala priliku
da vidim tako veliku gomilu poruka koje me podsećaju koliko sam poznata u svetu.
Prošla je ponoć kad sam završila pregledanje i poslednje poruke. Rođaci su
počeli da se razilaze i topao mir se spustio na dnevnu sobu u kojoj smo sedeli.
Godinama sam se trudila da ružnija strana mog posla ostane izvan kuće. Nisam mnogo
govorila o svojim slučajevima jer su mnogi uključivali odbranu žrtava strahovitog
nasilja, a ja nisam videla zbog čega bi moje ćerke morale da znaju sve bolne detalje.
Naravno da su me čule kad bih davala intervjue preko telefona i znale su da su moji
dani ispunjeni suđenjima i odlaskom u zatvor u posetu klijentima. Međutim, mislila
sam da je važno da održim nekakvu ravnotežu i da razgraničim posao od privatnog
života. Dokle god sam mogla, trudila sam se da naŠi razgovori za večerom budu laki,
zadirkivala sam svoje kćeri trudeći se da atmosfera bude što normalnija. Izlazak iz
zatvora je bio samo jedan izazov više u dugotrajnom naporu da kod kuće budem majka
kao i sve ostale. Počevši od sledećeg jutra, pravila sam se kao da sam bila odsutna
zbog konferencije i, osim činjenice da nisam donela nikakve poklone s puta, u roku od
jednog dana sve se u kući odvijalo kao da je zaista tako i bilo.
Sigurna sam da imate stotine pitanja. Šta je sve to značilo? Šta se dogodilo
Ezatu? Sta se dogodilo s mojim slučajem? Ezatov slučaj, zbog kojeg sam odvedena u
zatvor, naposletku je odbačen. Revolucionarni sud je objavio da, pošto niko nije
zvanično optužen i pošto je Ezat svakako mrtav, nema razloga za suđenje i da je slučaj
zatvoren. Tako su sudije zatvorile svoje knjige, ali u glavama Iranaca slučaj je ostao
širom otvoren do dana današnjeg.
Šta je nasleđe čitavog procesa? Šta je trajna posledica najvećih nemira posle
revolucije iz 1979, posledica slučaja Ezata Ebrahimnežada, mladog pesnika, kojeg su
ubile paravojne formacije kojima je država dozvolila da se iživljavaju nad njenim
gradanima? Često me to pitaju. Zašto se mladi Iranci prosto ne pobune? Ako je
njihovo nezadovoljstvo tako duboko, njihova otuđenost od vlasti tako jasna, ako oni
čine 70 procenata iranskog društva, šta objašnjava njihovu mirnoću?
Ali pogledajte. Pogledajte kako je visoka lična cena protesta. Ezat je protestovao
protiv zabrane rada novina i ubijen je u studentskom domu. Pomislite na koji način su
kažnjeni studenti koji su bili dovoljno hrabri da se organizuju i da organizuju sastanke,
studenti koji nisu krili svoju političku delatnost. Glavna studentska organizacija u
Iranu poslednjih godina stalno se žali da su ih tih dana 1999. svi — od takozvanih
reformista do predsednika Hatamija — napustili. Da je Ezat, žrtva, proglašen za
agitatora, da u suđenjima koja su usledila nijedan napadač nije izveden pred lice
pravde.
Ima li nekog drugog nasleđa? Možemo li povući crtu iza 1999. i reći da se nakon
te godine Islamska Republika potpuno promenila na bilo koji način? Može se reći da
je režim, tako dugo izvan domašaja, prisiljen da se suoči sa dubinom narodnog
nezadovoljstva.
Šta je bilo s mladim Ahmadom Butabijem, studentom s fotografije koji drži
Ezatovu okrvavljenu košulju, s kojim smo počeli ovu priču? Mladić s očima boje
sveže kafe i crvenom maramom, koji je podsećao na Čea Gevaru, zbog čega se
fotografija lakše urezuje u pamćenje. Vrhovni vođa je njegovu kaznu ublažio pa je
umesto pogubljenja, osuđen na petnaest godina zatvora. Došao je da me poseti za
vreme jednog od svojih odsustva iz zatvora. Ugojio se, a njegova kosa bila je kraća
nego na čuvenoj fotografiji. Njegovo telo je govorilo da je poražen.
„Napisali su mi ’Ahmad Batabi’ na ruci flomasterom, naterali su me da potpišem
testament i stavili su mi povez preko očiju. Odveli su me u sobu i naterali me da
kleknem. Odjeknuo je pucanj. Onesvestio sam se. Kad sam došao sebi, otkrio sam da
ležim na podu i pitao sam se: ’Je li ovo raj? Ako jeste, zašto raj liči na zatvorsku
ćeliju?’ Počeo sam da udaram laktovima o betonske zidove misleći da, ako sam mrtav,
svakako neću osećati bol. Bio sam nevin kad sam ušao u zatvor. Ne samo nevin u vezi
sa zločinom, već i kao ljudsko biće. Možda ću jednog dana biti oslobođen. Ali moja
budućnost je izgubljena unutar zidova tog zatvora. Nakon svega što sam video, nakon
svega što su mi uradili, kako ponovo mogu da budem normalna osoba?”
Bio je istih godina kao i moja starija ćerka. Dok je sedeo na mom kauču i pričao
svoju tešku priču, sve što sam mogla da pomislim bilo je: „Šta bih radila da se ovo
dogodilo mojoj kćeri? Šta bih, pod milim bogom, ja radila?”
 JEDANAESTO POGLAVLJE
- Pod senkama reforme -

,,DA LI ŽELIŠ čokoladnu tortu ili krem od kafe?”, pitala sam svoju kćer Negar, koja
je punila dvadeset i tri krajem nedelje. Sedele smo za malim stolom u kuhinji i pravile
listu svega što treba da se kupi pre njene rođendanske zabave. Ja ću napraviti olivieh
salatu, izdašnu salatu s paradajzom, kotlet, male komade mlevenog mesa i krompira i
još neke grickalice koje njeni prijatelji mogu da grickaju tokom čitave večeri. Na
samom kraju večeri, kad se umore od priče, plesa i puštanja muzike, poslužiću tortu s
činijicama persijskog sladoleda od šafrana s pistaćima i ružinom vodicom. „Jesam li
zaboravila nekog”, pita me Negar pregledajući listu i uvrćući loknu svoje duge smeđe
kose oko prsta. „Treba da dođu oko devet, je l’ tako?”
Planiranje rođendanske zabave 2003. godine sasvim je drugačije u odnosu na
devedesete, kad su one bile, kao i bilo koje okupljanje mladih ljudi, razlog za veliku
zabrinutost. U tim godinama zamolila bih devojke da pozovu svoje prijatelje ranije
kako bi mogli da pojačaju muziku predveče kad su ulice još uvek pune saobraćaja.
Pokušavala sam da poslužim večeru posle deset, tako da klinci budu zauzeti jelom i
manje skloni tome da odvrću stereo koji se može čuti do kraja ulice. Obično bi ovo
samo delimično upalilo jer bi dugme za jačinu zvuka neizbežno bilo pritiskano sve
dok se kuća ne bi tresla, a ja sam bila sigurna da čitav kvart to čuje. Naterala bih muža
da izađe i odšeta stotinu metara niz ulicu da vidi dokle se čuje buka. Kad bi došlo
vreme da upalimo svećice i da sečemo tortu, bila sam mnogo zabrinutija nego što bih
pokazivala pa je polovina rođendanskih fotografija koje imamo u svom albumu
ukrašena mojim stisnutim osmehom.
Te godine su sada za nama. Na sreću, kasni pubertet mojih ćerki poklopio se s
godinama iranske reforme, osmogodišnjim periodom koji je počeo 1997. kad je
umereni predsednik Hatami pokušao da umanji umešanost sistema u privatni život
ljudi. Bila sam zahvalna na tome jer nisam mogla ni zamisliti da budem roditelj dve
tinejdžerke u godinama represije koje su prethodile ovom ublaženju. Ranih
devedesetih i sredinom iste decenije mladi ljudi su pred sobom imali sumornu
perspektivu: izolacija od globalne kulture i nemogućnost čak i najskromnije zabave.
Internet još nije dospeo do iranskih domova i univerziteta, zabrane u vezi sa
oblačenjem žena strogo su kontrolisane, a javni prostor je umnogome bio naelektrisan
i veoma lako se pretvarao u neprijateljsku oblast. Mladi ljudi su rizikovali da ih
presretnu moralni policajci samo zato što su se zajedno uputili na planinarenje. Ako bi
riosila neku drugu boju osim crne ili tamnoplave, mlada žena je mogla da izazove
maltretiranje od strane policije, a tragovi šminke ili kap bledog laka za nokte mogli su
biti osnova za pritvor i bičevanje.
Doba reforme bez obzira na ukupno političko nezadovoljstvo učinilo je mnogo da
nam olakša svakodnevni život. Moralna policija nije nestala, ali su od sveprisutnih
napadača postali samo povremena smetnja. Predsedniku Hatamiju pripadaju samo
delimične zasluge za ovu promenu.To se zaista dogodilo zato što je neustrašiva
generacija mojih ćerki počela da uzvraća udarce. Zahvaljujući njihovoj brojnosti i
hrabrosti državi je postalo preskupo da se nameće kao pre. Sada planiranje
rođendanske zabave nije zahtevalo borbenu strategiju u vremenskom rasporedu i
odbrambene manevre. Nisam više morala da brinem ako su devojke izašle iz kuće u
sandalama bez čarapa ili ako nose velove u svetlijim tonovima. Ako se voze s muškim
rođakom na porodičnu večeru. Nisam više bila u panici ako su kasnile deset minuta,
strahujući od fatalnog susreta na kontrolnom punktu.
I dalje je bilo nezamislivo da se javno druže s punim zadovoljstvom. Ponekad bih
čula kako moje kćeri puštaju ploče starih iranskih pevača, onih koji su se preselili u
Los Anđeles pre dvadeset godina. ,,To je Mahasti, zar ne”, pitala bih. „Ili je to možda
Hajdeh?” Pogledale bi me u neverici. „Mamice, kako ti to znaš?’ Kao da ovi glasovi
koji dopiru iz zvučnika nisu jednom bili živi izvođači koji su pevali u restoranima i
hotelima širom Teherana. Mojim kćerima, kao i većini mladih ljudi, bilo je teško da
zamisle to vreme jer je ovaj Iran — u kome je žensko pevanje u javnosti bilo
zabranjeno - bio jedina stvarnost koju su ikada poznavali. Za njih je mogućnost da se
na rođendansku proslavu dođe bez maltretiranja i da ih ne zaustavljaju na kontrolnim
punktovima na putu za skijanje bio napredak.
Postepeno smanjenje maltretiranja oživelo je javnu kulturu u Teheranu pa su se
kafei namnožili po gradu, u parkovima su se održavali koncerti na otvorenom, a
otvarale su se i nove galerije sa stalnim postavkama. Internet je povezao mlade kroz
čet-sobe i blogove i ubrzo se činilo da je većina mladih u Teheranu povezana kroz
sajtove za druženje kao što je orkut.com. Iako je debeo sloj smoga i dalje visio nad
gradom, iako su paravojne formacije na motociklima i dalje napadale mlade petkom
ujutru dok su se upućivali na planinarenje, iako smo i dalje povremeno čuli da je
izvršena racija na nekoj zabavi ili u nekom kafeu, grad koji se sada nudio mladim
devojkama bio je mnogo tolerantnije mesto od Teherana ranih devedesetih.
Ove promene, ipak, ni na jedan način nisu uspele da smanje veliki odliv mozgova
iz Irana. Univerziteti su i dalje predavali stotine hiljada svršenih diplomaca tržištu
rada siromašnom mogućnostima i s malim šansama za stvarni napredak. Ambiciozni
mladi ljudi su i dalje verovali da im Zapad pruža mnogo ispunjeniju i probitačniju
budućnost i odlazili su u velikom broju. Te godine moja ćerka Negar se suočila sa
izborom: odlazak u Kanadu na postdiplomske studije.
Proveli smo nedelje sedeći za trpezarijskim stolom i razgovarajući o toj odluci,
puštali smo da telefonska sekretarica prima poruke, suočeni sa mogućnošću da naša
porodica, koja je bila veoma čvrsto vezana, čak i prema iranskim standardima, možda
zauvek bude razdvojena čitavim kontinentima. Ako bi Negar ostala u Iranu, mogla bi
da nađe posao, a potom bi, kao i većina mladih Iranaca, otkrila da joj plata ne može
pokriti ni pola prosečne stanarine. Mogla bi da završi svoj doktorat ovde, ali znanje
koje bi stekla teško da bi se moglo porediti sa onim u Zapadnim institucijama visokog
obrazovanja. Takođe, kao i za većinu prilika u Iranu, ulaz na doktorske studije zasniva
se na političkim vezama, a ja sam se bojala da će je, pošto je moja ćerka, državni
univerziteti odbiti.
Da je u pitanju bila samo zemlja u kojoj će moja ćerka postati najbolji
elektroinženjer, izbor bi bio lak. Međutim, bilo je mnogo više stvari oko kojih je
trebalo brinuti. Naravno da sam želela da Negar dosegne svoj puni profesionalni
potencijal, ali sam takođe znala da će joj, nakon što oseti slobodu i udobnost života na
Zapadu, biti teško da se ponovo odluči za život u Iranu. Za bistru mladu ženu u njenim
kasnim dvadesetim, koliko će imati kad završi postdiplomske studije, priliku da svoje
naporne godine učenja pretoči u karijeru u takmičarskoj okolini u jednom od najlepših
gradova na svetu biće teško odbiti. Znala sam da je u Montrealu neće zadržati ulični
kafei i letnji džez festival. Ako je nešto zadrži, biće to prilika da radi u atmosferi gde
će njen doprinos biti cenjen, gde će imati neprekidnu priliku da uči od svojih kolega.
Kako zavodljivo može biti, pomislila sam, da se probudi ujutru, da obuče moderno
odelo i da se prošeta bučnom ulicom ne noseći veo, da oseti da je deo globalne
kulture koja je dinamična i puna života. Kako da to ne želi za sebe? Kako da ja to ne
želim za nju, za moju kći koja je poslednju deceniju provela nagnuta nad knjigom, koja
je tako lako i s Ijubavlju učila?
Borila sam se da ostavim po strani svoju sebičnost kad sam rekla Negar da je
čekaju i razočaranja. Nisam želela da je obeshrabrim jer je za mladu ženu teško da
napravi takav izbor u životu, ali sam želela da zna da će joj ostanak u inostranstvu
učiniti lični i emotivni život prilično komplikovanim u jednakoj meri u kojoj će
unaprediti njeno obrazovanje. Ostavimo po strani početnu usamljenost i napade
osećanja nepripadanja, Negar će se naći u gradu s veoma malim brojem Iranaca.
Njene dvadesete, godine u kojima je mogla da sreće istomišljenike, prijatelje i kolege
i da pod idealnim uslovima izabere sebi partnera među njima, provešće u suženom
krugu s veoma malim mogućnostima za izbor. U Teheranu je, makar, bilo mnogo
krugova iz kojih je mogla da bira.
Naposletku, odlučili smo da treba da ide. Jednom kad je odluka doneta, potisnula
sam svoje sumnje i stalno podsećala sve nas da ovo nije konačno odvajanje. Te noći
kad je otišla, vrele večeri poznog leta, izvukla sam Kur'an sa police i držala ga visoko
u dovratku da bi ona prošla ispod njega tri puta pre odlaska — ovaj ritualni odlazak
smo nakon revolucije izvodili mnogo puta za naše voljene. Njen otac i ja smo je
odvezli južnim autoputem na aerodrom i prošli smo pored visokih murala sa
zabrađenim svečanim mučenicima iz rata, pored bilborda na kojima se slavio
palestinski ustanak. Skrenuli smo na široki put sa četiri trake koji vodi na aerodrom,
prošli smo pored terminala rezervisanog specijalno za hadžiluk, odnosno hodočašće u
Meku, i parkirali kraj poznatog sivog zdanja aerodroma Mehrabad, koji je bio
scenografija mnogih bolnih odlazaka tokom mnogo godina. Uskoro će vlada otvoriti
svoj novi međunarodni aerodrom Imam Homeini u predgrađu Saveha, grada južno od
Teherana, ali za sada smo i dalje putovali sa starog Mehrabada punog simbolike, koji
se nalazi udobno zavaljen u južnom predgrađu Teherana. Porodice su trčale po malom
parkingu tražeći zarđala trošna kolica za prtljag na koja su tovarili kofere ili cvetne
bukete. Mule u svojim odorama 1 turbanima šetale su pored nas, kao i ljudi u
elegantnim poslovnim odelima, žene obučene u crne odore, žene na visokim štiklama i
prozračnim velovima.
Dok sam pratila Negar do reda za žene, pripremala sam oproštajne reči, a
ozbiljna žena u crnoj odori je proveravala njenu kartu, dok su se iza njenih leđa videla
dva velika portreta naših ajatolaha. „Samo se nadam da ćeš se vratiti kad završiš”,
prošaputala sam. „Zaista nije važno koliko zarađuješ. Tvoj životni stil nije skup, a mi
ćemo ti pomoći. Samo želim da budeš sigurna u jednu stvar. Znaj da ovde nije uvek
lako”, rekla sam, bacajući pogled na strogu ženu u odori i na portrete sveštenika na
zidu, ,,ali znaj i to da će tvoje srce biti opuštenije u sopstvenoj zemlji.” Osetila sam
knedlu u grlu. Promenila sam izraz lica u ono što Negar naziva mojim „ozbiljnim
pogledom”, pogurala sam je kroz sigurnosna vrata i pobegla.
Prva nedelja njenog odsustva bila je najteža. Nisam inače sklona nostalgiji,
posebno ne onoj preteranoj vrsti koju neguju iranske majke koje neprekidno žive u
prošlosti svoje dece. Međutim, te nedelje me je i najobičniji miris ili zvuk odvlačio
nazad u Negarino odrastanje. Do leta kad je pripremala prijemni ispit za fakultet i
zahtevala apsolutnu tišinu, terajući svog oca i mene u kupatilo da bismo slušali vesti
na radiju. Do one mračne godine kad su se intelektualci ubijani širom zemlje, a ona bi
dolazila u moju radnu sobu sa zločestim osmehom na licu i mahala knjigom Agate
Kristi I onda ne osta niko. Do noći uoči njenog diplomiranja kad je stavila ruke na
bokove i rekla: „Nemoj mi sutra reći da je taj i taj počeo štrajk glađu ili da su upravo
nekog poslali u zatvor. Bolje bi ti bilo da se pojaviš.”
Na sreću, te godine kad je Negar otišla, imala sam toliko posla da sam bila
zauzetija i rastrzanija nego ikad. Bilo je to 2003, tri godine nakon što su reformisti
ubedljivom pobedom osvojili Madžlis, parlament, i kad je četrnaest progresivnih
poslanica ušlo u parlament. Bilo je to prvi put posle revolucije da je odnos žena i
muškaraca u iranskom parlamentu bio sličan odnosu u evropskim parlamentima.
Međutim, u te tri godine žene nisu imale mesto gde da sednu. Bukvalno, nije bilo
stolica za njih. Pomislili biste da ako mogu da budu izabrane u parlament Islamske
Republike, onda mogu sebi da obezbede nekoliko stolica. Ili da se makar javno požale
o neobičnim uslovima njihovog rada u najvišoj zakonodavnoj vlasti. Nisu učinile ni
jedno ni drugo, a ja sam o tome saznala sasvim slučajno.
Te godine, jedna od poslanica mi se obratila i zamolila me da napišem nacrt
zakona o porodici. „Napiši nešto što će proširiti ženska prava, ali tako da to bude u
saglasnosti s islamom”, zamolila me je, „tako da ga možemo lako odbraniti.” Složila
sam se i jednog dana su me pozvale na ručak u zgradu parlamenta da bismo
razgovarale o mom nacrtu. Odvezla sam se u centar do stare zgrade na bulevaru Spah i
parkirala sam nedaleko od kamene fasade. Za vreme ručka, bila sam zadovoljna kad
sam otkrila da hrana u kafeteriji Madžlisa nije ni previše pomodna ni previše
samosvesno prosta. Ručak u Iranu je dugo nosio statusne simbole: pod šahovim
režimom, skupi ručkovi po uzoru na pariske restorane odražavali su vrhunac luksuza, u
ranim danima revolucije ručkovi su bili namerno jednostavni i nalik na kantine da bi
se istakao trijumf muslimanskog proleterijata. Ručak koji smo jele bio je normalan
ručak, što je nakon decenija obroka prepunih skrivenog značenja bilo veoma dobro.
Nakon čaja povukle smo se u privatne ženske odaje da razgovaramo. Dok smo se
približavale kraju hodnika, prvi znak koji je pozivao na uzbunu bio je da njihove
odaje u stvari nisu imale vrata, već samo zavesu. Ušle smo u praznu sobu čiji je pod
bio prekriven mašinski tkanim tepihom. Tražila sam druga vrata, ona koja bi zaista
vodila u sobu u kojoj su one sedile i radile. Međutim, one su sve spustile svoje stvari
i sele prekrštenih nogu na tepih. „Zašto nema stolica”, pitala sam. „Zašto ovde nema
čak ni kopir-aparata? Ovo je parlament!” ,,Pa, tražile smo kopir-aparat mnogo puta”,
rekla je jedna od poslanica, ,,ali rekli su nam da nas ima premalo da bi bilo
opravdano da nam daju našu kancelarijsku opremu. Dozvoljeno nam je da koristimo
onaj u prostorijama za muškarce, ali mi više volimo da budemo ovde jer je ovde
obično veoma toplo, a u ovoj sobi makar možemo da skinemo odore i da dišemo.”
Upravo tada i na tom mestu moje srce se slomilo. Evo nas u parlamentu, unutar
zidova gde bi ove žene trebalo da donose zakone i da promene uslove za milione žena,
a one ne mogu za sebe ni sto da obezbede. Šta se može postići u celini ako smo tako
malo uspele da obezbedimo unutar institucije? Bilo je tako toplo, a nabori na našim
rupušama i odorama tako teški da smo ih svukle i polegale po tepihu. Jedna od
poslanica se ispružila i zadremala.
„Mislim da će vam se veoma svideti moje rešenje”, počela sam. Objasnila sam
nacrt zakona, da sadrži sve što smo zahtevale u pogledu prava pri razvodu sa
utemeljenjem u šerijatskom zakonu tako da se lako može braniti. Poslanice su se
oduševile. „Divno”, rekla je jedna od njih, "ali sada te molimo da nikome ne govoriš
da si ti autor zakona. Nije svako u ovom parlamentu reformista. Postoje i
fundamentalisti, veoma uticajni, a ako oni saznaju da si ti napisala ovaj nacrt, onda
ništa od njega.”
Dva meseca kasnije, nacrt je zadržan u različitim komitetima Madžlisa zbog
prerade, pre nego što je uopšte iznet na glasanje. Poslanice nisu uspele da ubede
komitete da je nacrt u skladu sa islamskim zakonom i pozvale su me da dođem i da
branim njegovu saglasnost sa šerijatskim zakonima. Složila sam se i sledećeg
popodneva sam stigla u zgradu parlamenta. Dvadesetak poslanika je bilo prisutno,
većina su bili sveštenici s turbanima na glavama. Bile su samo dve žene.
Najvažniji odeljak zakona ticao se razvoda. U tumačenju islama iz kojeg je
izveden sadašnji zakon, muškarac može da se razvede od žene veoma lako. U osnovi,
dovoljno je da ispod drveta ili u lokalnoj ćevabdžinici vikne: „Razvodim se od tebe!
Razvodim se od tebe! Razvodim se od tebe!”, i delo je učinjeno. Za ženu,
obezbeđivanje razvoda je gotovo nemoguće. Ona mora da zahteva muževljevu pisanu
dozvolu da bi uopšte počela proces i obavezna je da dokaže njegovo ludilo,
neplodnost ili neku tešku nesposobnost kako bi uspela da ga uspešno privede kraju.
Klasični islamski zakon ili šerijatski zakon nije se oduvek odnosio prema
razvodu tako kruto, ali oni koji su pisali iranski zakon odlučili su se za najstrože
tumačenje. Jedna od škola tumačenja šerijatskog zakona, na primer, tvrdi da ako se
žena odrekne svoje mehrije, (bračnog izdržavanja), ona može da se razvede od muža
samo na osnovu toga što joj se ne sviđa. Cilj tog pristupa je da dozvoli ženi jednostran
izlazak iz braka, a cena koju plaća jeste odricanje od mehrije koja bi joj pripadala
ukoliko bi se razvela na osnovu nesposobnosti supruga ili sporazumno. Međutim,
iranski zakon koji se odnosi na razvod na osnovu nesviđanja zahteva odricanje od
bračnog izdržavanja i saglasnost muža dovodeći na taj način ženu u nepovoljan
položaj jer treba istovremeno da se odrekne novca i da obezbedi pristanak muža.
Provela sam sate nad starim pravnim knjigama praveći nacrt svog zakona.
Islamski zakon je donošen i izučavan vekovima, a oni koji se njime bave — teolozi,
pravnici i advokati — moraju da navode drevne tekstove kao svoje izvore. Tokom
veka, islamski pravnici su predvideli gotovo sve okolnosti s kojima se mogu suočiti
muškarac i žena dok žive zajedno, a šerijatski zakon ima stav gotovo o svakoj od njih.
Oni su zamislili da će u nekim slučajevima žena poželeti da se razvede od muža ne
zato što je on neplodan, mentalno oboleo ili nasilan, već prosto zbog toga što joj se ne
sviđa i oni su joj obezbedili način da to učini. Kad sam pravila nacrt zakona, svakoj
predloženoj meri našla sam utemeljenje u starim tekstovima.
Dok sam branila svoj nacrt pred komitetom, arogantni tradicionalistički sveštenik
koji je sedeo do mene skupio je svoju odoru, okrenuo se i obratio mi se: „Zašto si
napisala da se za razvod ne zahteva pristanak muža?”
„Zato što se ne zahteva”, rekla sam. ,,I dokazaću vam.” Izvukla sam Šahre lomeh,
šiitsku pravnu knjigu. „Ovo je knjiga koju proučavate u verskim školama i na osnovu
koje vas ispituju kad treba da postanete mula”, počela sam. ,,U njoj nigde ne piše da
je potreban pristanak muža. Zašto, dakle, vi insistirate na tome?”
Nije rekao ni reč, ali primetila sam da poziva službenika. Minut kasnije drugi
službenik me je potapšao po ramenu. „Imate telefonski poziv”, rekao je. Bila sam
iznenađena. Nisam se sećala da sam ikom rekla da ću tog popodneva biti u
parlamentu. Pretpostavljajući da je možda u pitanju neka porodična hitnost, požurila
smo napolje.
„Gde je telefon”, pjtala sam ga u hodniku.
,,A, nema telefonskog poziva. Čuli smo dosta od vas i oni žele da pređu na
glasanje. Niko drugi ne sme da bude u unutra kad oni glasaju.”
„Mogu li makar da uđem da uzmem svoju torbu i svoje papire?”
,,Ne, ostanite ovde. Ja ću vam ih doneti.”
Pre nego što je odjurio, setila sam se da je žena koja je predstavljala pravosuđe
još uvek u odajama. „Zašto ona može da ostane za vreme glasanja, a ja ne”, pitala
sam.
Službenik je odgovorio. ,,Pa ona je iz pravosuđa. To je drugačije.”
To me je navelo da se zapitam. Da li je moguće da uopšte ne žele da glasaju nego
su samo želeli da me se reše? Da li su toliko besramni da me fizički odstrane iz
debate?
Te noći jedna od poslanica me je pozvala na kućni telefon. „Žao mi je”, rekla je.
„Čitavih pola sata nismo mogle da shvatimo da su te izbacili. Kad smo shvatile,
pobunile smo se. Svakako, molimo te da primiš naše izvinjenje.”
Na kraju, nacrt nije prošao. Nisam shvatila zašto ga žene nisu predložile ranije u
svom mandatu — na taj način bi imale dve pune godine da se za njega bore. Možda je
nedostatak stola ili kopir-aparata uticao na njihovu sposobnost da donose zakone. Ko
zna? To popodne u Madžlisu pokazalo je kako tvrdo krilo koje upravlja Iranom
odbacuje razum kad ima posla sa mnom. Ponekad bi postavili male prepreke, kao što
je ta da me izbace sa zasedanja parlamenta. Drugi put bi mi pretili direktno, nadajući
se da će me omesti sopstveni strah.
Posebno se sećam jednog slučaja kad sam upozorena da prekinem rad na slučaju
jer se tiče supruga moje veoma bliske prijateljice Sijamaka Purzanda, novinara koji je
bio oženjen Mehrangiz Kar, advokaticom, aktivistkinjom i mojom dugogodišnjom
veoma poverljivom prijateljicom. Kasne 2001. godine, sedamdesetjednogodišnji
Purzand je uhapšen na osnovu nejasnih optužbi koje su kasnije prepravljene na
„održavanje veza s monarhistima i kontrarevolucionarima”, „špijuniranje i podrivanje
državne bezbednosti” i „stvaranje zablude u glavama mladih ljudi”. U to vreme
tolerancija sistema prema nezavisnoj štampi svakim danom je sve više jenjavala i, za
vreme molitvi petkom, poznati ajatolasi upozoravali su da je u Iran stigao američki
agent s torbom punom novca koji će razdeliti reformističkim novinarima. Ta retorika
je označavala nov pokušaj da se ocrne nezavisni novinari i Purzand — čija je ćerka iz
inostranstva otvoreno podržavala monarhističku opoziciju — prirodno je bio prvi na
udaru.
Dok ga je vlast držala u pritvoru, državna televizija prenosila je intervju u kome
je Purzand, ispijen, neprirodnog glasa, „priznao” da je sarađivao sa iranskom
opozicijom u egzilu. Nekoliko novinara i aktivista je nakon toga pozvano u štab
državne bezbednosti i tamo maltretirano na osnovu iskaza koje je navodno Purzand
dao protiv njih. I sama sam primila poziv i rečeno mi je da sam među ljudima koje je
Purzand prozvao. Islednik me je pitao s kim se sastajem kad putujem u inostranstvo
kao i ostala predvidljiva pitanja koja za cilj imaju priznanje politički sumnjivih
prijateljstava.
Nekoliko noći pre toga, kad sam se oko ponoći vraćala kući sa svojim kćerima,
dva nepoznata čoveka presrela su nas u našem kvartu. Delovali su sumnjivo noseći
nekoliko osušenih cvetova u rukama. Rekli su da žele pravni savet i nisu odustali čak
ni kad sam im rekla da moraju da dođu u moju u kancelariju za vreme radnog vremena.
Upravo u tom trenutku gosti s venčanja iz obližnje kuće počeli su da izlaze ka svojim
automobilima i dva muškarca su pobegla, gađajući me sasušenim cvećem. Shvatila
sam njihovo zbunjeno ponašanje i iznenadni nestanak kao neuspeo pokušaj da se
ugrozi moj život i samo sam to i rekla prijateljici preko telefona iste noći. Očigledno
da je moj telefon bio ozvučen jer je islednik pomenuo to veče i rekao mi da širim
lažne vesti o pokušaju ubistva u želji da oblatim reputaciju zemlje. Moj islednik je
dodao da mu je dosta mene i rekao mi da ću ukoliko nastavim s poslom, biti optužena
za špijuniranje, da će moje ime biti povezano s Purzandovim slučajem. „Ovog puta
ćeš se naći uza zid i to legalno”, upozorio me je zloslutno. Mislio je pred streljačkim
vodom.
 Nekoliko meseci kasnije, pošto su međunarodne organizacije za ljudska prava
počele strahovito da kritikuju vlast, Purzand je dobio dvomesečno odsustvo iz
zatvora. Kad izašao iz pritvora, pozvao me je telefonom i pitao me zašto ga nikada
nisam posetila u zatvoru. „Zakon mi zabranjuje da te posetim ako nisi moj klijent”,
objasnila sam mu. U međuvremenu, njegova žena se obratila parlamentarnom komitetu
da reši njegov slučaj. Kad je postalo jasno da nema napretka na ovom frontu, ja sam
otišla da proverim i rečeno mi je da će rešavanje njegovog slučaja doneti više štete
nego koristi. Purzand je ostao u pritvoru, a njegovo zdravlje je bivalo sve gore.
Tako sam se suočila s još jednim metodom, smišljenim da me natera da
odustanem od svog rada. Ova epizoda pokazuje na koliko načina vlast pokušava da
ljude poput mene, novinare, kao i aktiviste, učini ranjivim. Mi smo umešani i
pominjani u naduvanim slučajevima drugih ljudi, a onda sprečeni na drugim mestima
na kojima smo pokušali da unapredimo svoj rad.
Kad sam onom svešteniku u parlamentu pokazala da ne poznaje svoju školsku
knjigu, kad mu nije ostao nijedan ljudski način da se suoči sa mnom, on se nije predao,
već se pozvao na silu. Susret takođe pokazuje izazov borbe za ženska prava u
današnjem teokratskom Iranu. Moj nacrt zakona, koji se nije oslanjao na neku
sporednu školu islamske misli, već na glavne tekstove koji se uče u medresama svetog
grada Koma, pokazao je da se osnovna prava za ženu mogu garantovati unutar
islamskog okvira vlasti ukoliko su oni na vlasti skloni da tumače veru u duhu
jednakosti.
U islamu postoji tradicija intelektualnog tumačenja i unošenja novina u veru
poznata pod nazivom idžihad. Nju su razvili pravnici i sveštenici tokom vekova da bi
raspravljali o smislu kur'anskih učenja, kao i o njihovoj primeni na moderne ideje i
situacije. Sunitski islam je zatvorio vata idžihadu nekoliko vekova ranije, ali u
šiitskom islamu tekovine i duh idžihada žive. Idžihad ima presudnu ulogu u
islamskom zakonu, jer je šerijatski zakon više skup principa nego kodifikovan skup
pravila. Ako pravnik donese odluku ili se pozove na mišljenje izvedeno iz tekovine
idžihada (na primer, da li žena u dvadesetom veku treba da bude kamenovana zbog
prevare), znači da pravnik razumski zaključuje, odmeravajući prioritete u zavisnosti
od datih uslova. U ranim godinama revolucije, ajatolah Homeini je presudio da
državni mediji mogti da prenose muziku uprkos ozbiljnom protivljenju višeg
sveštenstva prema pesmi. On je zaključio da bi se u suprotnom mladi ljudi okrenuli
Zapadnim radio-stanicama i to bi naposletku bilo mnogo pogubnije za Islamsku
Republiku. To je bio čin idžihada prema kojem je konvencija iz sedmog veka
smatrana neprihvatljivom u današnje vreme.
S jedne strane, idžihad unosi fleksibilnost u islamski zakon i stvara širok prostor
za prilagođavanje islamskih vrednosti i tradicija našim životima u modernom dobu.
Ipak, ova fleksibilnost je upravo ono što čini idžihad i islamsko zakonodavstvo
generalno klizavim temeljom na kome treba zasnivati neotuđiva univerzalna prava.
Idžihad nas oslobađa time što nam s pleća sklanja teret određenosti — možemo
unedogled tumačiti i ponovo tumačiti kur'anska učenja. Međutim, to isto znači da
sveštenici mogu uzeti Opštu deklaraciju o ljudskim pravima i diskutovati o njoj
vekovima. To znači da je svakom moguće, u svakom trenutku, da bude u pravu. To
znači da patrijarhalni ljudi i moćni autoritarni režimi koji tlače u ime islama mogu
koristiti idžihad da tumače islam na regresivan, neoprostiv način koji odgovara
njihovoj osećajnosti i političkom programu. Kao i u slučaju mule koji je pozvao svog
službenika i prosto me udaljio iz parlamenta, borba za ženska prava u Islamskoj
Republici često nije bitka razuma i inteligencije, niti je uvek fer borba. To ne znači da
su islam i jednaka prava za žene nesaglasni. To znači da pozivanje na islam u
teokratiji prelama religiju kroz kaledioskop u kom se tumačenja pomeraju i migolje, a
ono koje zauzme onaj ko je u tom trenutku najjači konačno pobedi.
Iskustvo iranskog reformističkog pokreta — period predsednika Hatamija i kratki
mandat proreformskog parlamenta — pokazalo je ograničenja islamske reforme u
teokratskom sistemu. Kasnih devedesetih, pa čak i početkom novog milenijuma,
debate oko islamske reforme dominirale su iranskim političkim krugovima. Napredni
sveštenici i popularni sekularni intelektualci i filozofi formulisali su svoju viziju
islamske reforme i puta kojim se Islamska Republika može demokratizovati iznutra.
Međutim, neuspeh reformističkog pokreta stavlja u žižu svrhu čitave debate. Kakvu
korist je donelo reformistička tolerantna verzija islama ako teokratski ustav Islamske
Republike i njeni moćni branioci iz starog tvrdog krila smatraju da je njihovo
tumačenje dato od boga i stoga nepromenljivo?
Hrabri novinar Akbar Gandži, u novije vreme najvažniji politički zatvorenik u
zemlji, došao je do rešenja dok je služio zatvorsku kaznu zbog kritikovanja režima.
Pomenula sam Gandžija ranije jer upravo su njegovi novinski članci povezali ubistva
disidenata iz kasnih devedesetih s visokim državnim zvaničnicima. Ako su u Islamskoj
Republici tabui i maske padali na sve strane, to je stoga što su ljudi poput njega
žrtvovali svoje živote — svoje zdravlje, svoje karijere i svoje porodice — toj ideji.
Godine 2000. Gandži je osuđen na šest godina zatvora zbog svojih članaka. Dok je
služio kaznu u Evinu, Gandži je napisao knjigu koja se zove Manifest za
republikance, u kojoj je zagovarao puno odvajanje države i religije i u kojoj je
pozvao vrhovnog vođu da se povuče. Njegov manifest, kao što je sigurno i nameravao,
izazvao je veliku buku u Islamskoj Republici. Bio je to prvi put da jedan značajni
disident, verujući musliman i bivši revolucionar poziva da se islamski sistem zameni
sekularnom demokratijom. Gandži je napisao da većina Iranaca poseduje svest o
demokratiji. Oni samo oklevaju da plate njenu punu cenu. On je savetovao građansku
neposlušnost i, kao krajnju meru, strategiju „nesaradnje s despotom”.
Povremeno sam ga sretala u zatvoru Evin, gde sam odlazila da posetim svoje
klijente. Jednog popodneva, kad se pozdravio sa mnom, pitala sam ga: „Zašto nema ni
reči o tebi i o tvom radu u novinama? Ljudi polako počinju da te zaboravljaju.” Nisam
mogla to da razumem jer u slučajevima poput Gandžijevog skoro sav posao odbrane
svodi se na plediranje za oslobođenje kroz saradnju sa štampom.
„Izabrao sam lošeg advokata”, rekao je. „Vlasti su nagovestile da će mi kazna
biti ublažena ako izaberem njega da me zastupa. Međutim, kao što vidiš, nije tako
ispalo. Tokom tri godine nije me nijednom posetio u zatvoru. Jednom sam ga video u
zatvorskom dvorištu, a on je okrenuo glavu i pravio se da me nije video. Sta mogu da
uradim? Zaglavljen sam ovde.”
Istog trena sam mu ponudila da preuzmem njegov slučaj i na njegovom
izmučenom licu pojavio se osmeh. Kad sam preuzela slučaj, već je bilo kasno da se
bilo šta uradi za njega. Vlasti su mi zabranile da se viđam s njim, uprkos činjenici da
sam ja njegov advokat i stoga mi je zakonom garantovano da ga mogu posećivati.
Odluka je bila konačna, a pravosuđe nije imalo nameru da promeni odluku u slučaju
nekog ko je izazvao skandal istorijskih razmera pre zatvora, a onda iz zatvora pozivao
na okončanje islamske vladavine. Poslednje godine svoje kazne, možda zato što je
predosetio da će ona biti produžena, on je započeo štrajk glađu zahtevajući da ga
bezuslovno puste iz zatvora. Bila je to surova igra sa sveštenicima iz tvrdog krila da
bi se videlo ko će prvi da popusti. Dani su prolazili, a Gandži je gubio kilogram za
kilogramom sve dok ga, pedesetog dana njegovog štrajka, doktor nije upozorio da
može zadobiti trajno oštećenje mozga ako nastavi i on je popustio.
Još da dodam da sam Akbara Gandžija pomenula jer njegova borba oslikava
jedan od načina kako se završavaju promene u Iranu. U vreme kad je on započeo svoj
štrajk gladu, štampa nije više radila u atmosferi relativne slobode i nezavisnosti koja
je krasila njen rad u ranom periodu reformi 1999. godine. Mnogi Iranci, kako sam
saznala, nisu uopšte čuli vesti o Gandžijevom štrajku, ali je njegov manifest kružio.
Razlika između stanja danas i Irana iz 1979. jeste da su informacione tehnologije i
internet onemogućili potpunu cenzuru. Kad sam na televiziji videla fotografije
Gandžijevog izmučenog tela u bolnici, pomislila sam da će jednom ipak doći
generacije koje će ceniti njegovu žrtvu.
Jedne blage večeri u junu 2003. preko hiljadu studenata se skupilo na Istočnom
teheranskom univerzitetu i upalilo sveće u znak sećanja na studente povređene u
protestima ranije toga dana. „Hatami, tvoje ćutanje brani ova ubijanja”, pevali su,
šetali po kompleksu pozivajući predsednika na ostavku.
Pet dana ranije, studenti su na još jednom teheranskom univerzitetu održali javne
demonstracije protiv povećanja školarine, što je u Iranu bila formula pod kojom su se
studenti bunili protiv vlade još od mojih studentskih dana. Studenti s drugih
univerziteta čuli su za taj protest i organizovali su svoj. Brzo, raštrkani protesti dobili
su ubrzanje i razvili su se u zajednički talas koji je poneo veliku masu ljudi da se
pobune protiv islamske vlasti. Prethodnih godina, studentski protesti ove vrste imali
su oblik pristojnih zatvaranja u kompleks čiji slogani nisu prevazilazili zahteve za
slobodom govora, oslobađanjem političkih zatvorenika i promenama zakona. Ovog
puta studenti su se pojavili naoružani rančevima punim kamenja i glasno su tražili
promenu sistema. Mladalačka nada koja je postojala u reformističkom pokretu
ustupila je mesto očaju i sirovom besu.
Šeste noći nemira koji su doneli razaranje širomTeherana, vlasti su rasporedile
snage bezbednosti po čitavom gradu, rešene da povrate kontrolu na ulicama. Pod
srebrnkastom svetlošću skoro punog meseca, islamski stražari zabrađeni i ispasanih
košulja postavili su kontrolne tačke po trgovima, pripadnici brigada „obično
odevenih” patrolirali su na uglovima ulica, a policija je blokirala sve puteve koji
vode ka univerzitetu. Da ste imali priliku da se vozite kroz grad nakon ponoći,
pomislili biste da je Teheran u ratu. Duge kolone kamiona punih vojnika i policijska
vozila kretale su se po autoputu kao da idu u rat.
Vlada je slomila protest s tipičnom brutalnošću, koja je ovog puta bila još veća
zato što su mislili da postoji američka podrška protestima da bi se srušila vlast u
Iranu. „Ovo je početak narodnog bunta za slobodni Iran, što ja mislim da je dobro”,
izjavio je predsednik Buš novinarima. Javna američka podrška za bilo koju
prodemokratsku pojavu u Iranu, bilo za pojedinca, bilo za pojavu, bilo za
demonstracije, uvek je izazivala bes islamske vlasti i obično je završavala još težom
represijom prema onima koji su podržani. Ni ovog puta nije bilo drugačije.
Državna televizija je prenosila snimke zatvorenih protestanata koji su sedeli
otečeni i puni modrica pred kamerama poričući svoju umešanost. Studentske
organizacije su počele da navode imena oko četiri hiljade studenata koji su, prema
procenama, nestali od početka protesta. Prijatelji i porodice nestalih zatočenika
počele su da se skupljaju na jedinom mestu u Teheranu na koje se odlazi kad neko
nestane za vreme protesta — zatvor Evin. Nakon velikih nemira, roditelji uglavnom
formiraju kolonu duž zatvorske ograde u potrazi za vestima o deci. Ta scena je tužna i
teško se zaboravlja. Majke uvijene u svoje crne odore sede neutešne duž betonske
ograde, a iza njih se nalazi zatvor u podnožju planine.
Pošto fotoreporteri ne mogu da ispričaju priču bez fotografija, iransko-kanadska
fotoreporterka po imenu Zahra Kazemi dovezla se 23. juna da snimi fotografije. U
torbi je imala važeću novinarsku identifikaciju izdatu od vlade i mislila je da je to
dovoljno kao dozvola za rad u gradu. Kad je zatvorski čuvar spazio da fotografiše,
umesto da je zamoli da prestane, zahtevao je da mu preda fotoaparat. Brinući da bi
vlasti mogle maltretirati porodice onih čije je fotografije već snimila, ona je mahnula
svojom novinarskom legitimacijom i izložila je film svetlosti. Stražar je ljutito
dreknuo na nju: „Nisam ti rekao da uništiš film, rekao sam ti da mi daš fotoaparat.”
„Možeš da dobiješ fotoaparat”, odgovorila je, ,,ali film je moj.” Pritvorena je i tri
sledeća dana su je ispitivali policijski zvaničnici, istražne sudije i oficiri obaveštajne
službe.
Jednog od tih popodneva, moja prijateljica je došla u moju kancelariju i rekla da
je njena prijateljica Ziba, kako su prijatelji zvali Zahru Kazemi, uhapšena. „Njena
porodica ne zna”, rekla je, ,,a ja se bojim da obavestim kanadsku ambasadu, jer su je
proglasili špijunom kad su je uhapsili. Šta ako me uhvate kako kontaktiram sa
ambasadom i optuže me za špijunažu?” „Samo pozovi ambasadu iz telefonske
govornice i nemoj da se predstaviš”, rekla sam. „Oni moraju da znaju.”
Četiri dana kasnije Ziba je primljena u teheransku bolnicu. Novine su počele da
objavljuju priče o hapšenju iransko-kanadske fotoreporterke i nazivali su je špijunkom
koja je ušla u zemlju prerušena u novinara. Tek nedelju dana kasnije njeni rođaci su
saznali da ona više nije u pritvoru već u komi na odeljenju intenzivne nege i da je
čuvaju policijski agenti. Nedelju dana nakon toga, ona je umrla.
Od trenutka kad je vest o njenoj smrti dospela u javnost, slučaj se pretvorio u
ružnu svađu punu vređanja koja je uključivala u sebe pravosuđe pod upravom tvrdog
krila, vladu predsednika Hatamija i kanadsku vladu. Ziba je imala i kanadsko, kao i
iransko državljanstvo i Kanađani su brzo pritisli iransku vladu da vrati telo u
Montreal i da kazni njene ubice. Vlada je tvrdila da je ona doživela srčani udar dok je
bila pod istragom iako je ovaj neubedljiv izveštaj kasnije promenjen u priču o tome
kako je fotoreporterka pala i povredila glavu. Kad je potpredsednik Irana Mohamad
Ali Abtahi priznao da je ona preminula od posledica prebijanja, tek tada je vlada
tvrdog krila shvatila da će biti teško zataškati njenu smrt. U stvari, činilo se da je
vlada zatečena glasnim osudama koje su odjekivale širom sveta.
Nedugo pošto su novine objavile Zibinu smrt, a vlada počela da skače sama sebi
u usta povodom uzroka njene smrti, još jedna prijateljica me je pozvala i zamolila da
me poseti zajedno sa Zibinom majkom. Stigle su u moju kancelariju jednog kasnog
popodneva. Polako smo pile čaj, a one su mi pričale svoje priče.
Zibina prijateljica je rekla da su oficiri snaga bezbednosti dva puta bili u njenoj
kući, u kojoj je Ziba boravila u vreme hapšenja. „Stalno su me pitali o njenom
’zdravstvenom stanju’ i koja lekove uzima svakodnevno”, rekla je. „Kad sam im rekla
da nikada nije bila bolesna, zahtevali su da vide njene stvari. Povela sam ih u kupatilo
i oni su počeli da preturaju po njenom neseseru. Zgrabili su bočicu multivitamina i
malu kutiju tableta kalcijuma. ’Vidiš’, rekli su trijumfalno, mašući bočicom u vazduhu.
’Rekli smo ti da je bolesna.’ ’To su vitamini’, rekla sam. 'Ne moraš da budeš bolestan
da bi ih uzimao.’ Tek sam kasnije shvatila da su želeli da utvrde da je Ziba bolovala
od neke bolesti koja se samo pogoršala u zatvoru.”
Zibina majka, sićušna starija žena koja nije imala druge dece osim jedne kćeri,
doputovala je čak iz Širaza, bajkovitog grada na jugu Irana, da bi se srela sa mnom.
Kad je počela da priča, njen glas je drhtao i zaustavljala se svakih nekoliko trenutaka
kao da se guši. „Pozvali su me u Širaz”, rekla je, ,,i rekli su mi: ’Zahra je uhapšena i u
zatvoru je, dođi da je vidiš ako želiš.’ Iste večeri ukrcala sam se na autobus za
Teheran kako bih mogla da stignem u zatvor ujutru. Kad sam stigla do upravne zgrade
zatvora, ostavili su me da čekam dva ili tri sata i povremeno bi se neko pojavio i
pitao bi: ’Kakve lekove je uzimala Ziba?’ ’Ja sam ovde da vidim svoju kći’, rekla sam
im. ’Prestanite da me ispitujete. Ona je bila savršeno zdrava. Šta se dogodilo kad mi
postavljate takva pitanja?”’
,,Do četiri po podne”, nastavila je, „niko mi nije odgovorio. Naposletku, dok su
se pripremali da pođu kući, jedan od službenika mi je rekao da je Ziba bolesna i da su
je odneli u bolnicu. Rekao mi je da mogu da je posetim tamo. Tako sam našla taksi i
otišla u bolnicu. Kad sam ušla u njenu sobu, nisam mogla da verujem da moja ćerka
leži nepokretna na krevetu, s maskom za kiseonik na licu, privezana za sve te trepćuće
mašine. Prišla sam njenom krevetu i lagano zadigla bolničku spavaćicu da bih videla
šta joj se dogodilo. Njene grudi, njene ruke, unutrašnjost njenih butina su bili
izgrebani i prepuni besnih plavosivih modrica.”
„Sledećeg dana, otišla sam ponovo da je vidim. Ovog puta me nisu pustili u sobu
već su mi dozvolili da je vidim kroz prozor. Činilo mi se da je u potpuno istom
položaju u kojem sam je juče ostavila i znala sam da je samo mašine održavaju u
životu. Znala sam da sam izgubila svoje jedino dete.”
„Dok je još uvek bila u komi, moj unuk iz Kanade me je pritiskao da vratim njeno
telo nazad radi sahrane. Kad sam rekla zvaničnicima iz pravosuđa i obaveštajne
službe da je to porodična odluka, oni su insistirali da telo bude sahranjeno u Iranu.
Pretili su mi. Rekli su mi da će stalno maltretirati sve Zibine prijatelje ako se ne
složim s njima. Bila sam uzrujana i zbunjena, zabrinuta zbog onog što se može
dogoditi ako ne pristanem. I tako sam pristala i jedva da su prošli sati nakon njene
smrti, već je njeno telo letelo avionom za Širaz da je tamo sahranim.”
Kad se Zibina majka zaustavila da uzme gutljaj čaja, zamislila sam je kako se
sama nosi s tim strahotama i srce mi je zadrhtalo. Ni pismena ni lako pokretljiva ona
je pristala kad je blagoglagoljivi teheranski advokat postavljen od suda zakucao na
vrata i rekao joj da mu da ovlašćenje kako bi mogao da uđe u trag Zibinim ubicama.
Ona je potpisala papire, a da ih nije ni pročitala i tek je kasno te večeri shvatila, kad
je pokazala kopiju rođaku, da je potpisala pravo ne samo da se otvori proces već i da
se odmah napravi nagodba. Njeni rođaci su joj savetovali da nađe pravog advokata i
tako je stigla do mene.
,,Ne mogu da vam platim”, rekla je uzdržano. ,,To je u redu”, brzo sam je
razuverila. „Ionako ne bih od vas primila novac. Međutim, hajde da pređemo na
posao.” Odmah sam napisala pismo u njeno ime kojim se obraća suđu i poništava svoj
dogovor sa advokatom kojeg je postavio sud. Potom smo počele da se pripremamo za
suđenje koje je trebalo da počne sledeće nedelje.
Prvog dana suđenja ostala sam kod kuće i rekla sam Zibinoj majci da uradi isto.
Nisam želela da sud zna da je ja zastupam, jer prema iranskom zakonu sud prvog dana
zasedanja odlučuje da li će suđenje biti otvoreno ili zatvoreno za javnost. Znala sam
da će, ako se pojavim, suđenje odmah biti proglašeno zatvorenim. Zibina majka je
poslala pismo iz Širaza u kojem je napisala: „Bog je moj advokat.” Tokom uvodnog
zasedanja predsedavajući sudija je mislio da bi bilo lepo, ako već nema advokata i
ako se Zibina majka nije čak ni potrudila da dođe iz Širaza, da se suđenje proglasi
otvorenim. Moj mali trik je uspeo jer sud nije mogao da preinači svoju odluku.
Deset dana kasnije trebalo je da letim za Pariz — na tom istom putu sam saznala
da sam dobila Nobelovu nagradu — ali sam se pobrinula da se pre puta sretnem sa
Zibinom majkom. Ziba nije bila prva osoba koja je umrla u iranskom zatvoru, ali to je
bio prvi put da je smrt u zatvoru privukla toliku međunarodnu pažnju. Predstavljajući
njenu porodicu, želela sam da pokažem svetu šta se događalo u iranskim zatvorima i
nadala sam se da ću uspeti da sprečim da se takva besmislena zverstva ponavljaju.
Sudski proces nije ispunio naša očekivanja, a sudija je kasnije rekao da nije moguće
identifikovati zvaničnike koji su Zibi zadali fatalni udarac. Međutim, tog dana, njena
majka i ja smo se koncentrisale na našu pravnu strategiju. Ona mi je donela limunove
iz Širaza i njihov miris se širio kancelarijom, jednako kao što narandže iz Širaza
omamljuju u proleće.
 DVANAESTO POGLAVLJE
- Nobelova nagrada -

SEPTEMBRA 2003. BILA sam pozvana u Pariz da učestvujem na seminaru o

gradu Teheranu. Iranska ambasada u Francuskoj je u početku prigovarala mom učešću
na osnovu toga što ja ne delim zvanične stavove iranske vlade. Čak i u inostranstvu,
činilo se da vlada veruje da može kontrolisati ono što se kaže ili misli o Iranu i da
stavove koji joj protivreče smatra nezakonitim. Ambasada je pretila da će zabraniti
izlazak iz zemlje iranskim filmovima i umetničkim delima ako ja budem učestvovala.
Pariska gradska uprava, organizator seminara, držala se čvrsto svog stava tako da je
iranska vlada na kraju popustila.
Povela sam svoju mlađu kćer Nardžes sa sobom i u pauzama prikazivanja
filmova poput SOS Teheran pokazivala sam joj Pariz, tiho uživajući u njenom
oduševljenju Ajfelovom kulom, Luvrom, Jelisejskim poljima i prelepom arhitekturom.
Odsele smo u hotelu, a poslednju noć smo provele u kući mog starog prijatelja iz
prerevolucionarnog pravosuđa dr Abdol-Karim Lahidžija, koji je potpredsednik
Međunarodne federacije udruženja za ljudska prava. Naša poseta je bila veoma kratka
i već sledećeg jutra smo se spakovale da bi njegova žena mogla da nas odbaci na
aerodrom. Da budem iskrena, jednom davno čula sam da se moje ime nalazi na listi
kandidata za Nobelovu nagradu za mir, ali iranske novine su objavile da su me s te
liste izbrisali, tako da o tome nisam uopšte razmišljala i nikada nisam upalila ni radio
ni televizor dok sam bila u Parizu.
Tog jutra dr Lahidži se pozdravio s nama pre nego što je otišao na posao i dok
smo vukle svoje kofere ka vratima, zazvonio je telefon. Poziv je bio za mene i ja sam
se vratila u kuhinju i podigla slušalicu. S druge strane žice čuo se glas čoveka koji se
predstavio da je iz Komiteta za dodelu Nobelove nagrade za mir. Zamolio me je da
ostanem pored telefona zbog nekih važnih vesti. Pretpostavljajući da se neko od mojih
prijatelja zavitlava sa mnom, spustila sam slušalicu nestrpljivo. Deset minuta kasnije,
usledio je još jedan poziv sa istom porukom. Objasnila sam da smo na putu za
aerodrom i da moramo da idemo, ali je glas s druge strane žice tvrdio da su vesti
hitne. Kad je shvatio da mu ne verujem i da sam blizu toga da mu ponovo spustim
slušalicu, predao je telefon čoveku koji mi je objasnio da sam kandidat za nagradu i
da treba da sačekam samo još nekoliko minuta. Prečula sam da je jedan od njih rekao
da sam dobila Nobelovu nagradu za mir i sedela sam zbunjena, pitajući se da li da
hvatamo let za Teheran ili ne.
Telefon je počeo neprekidno da zvoni, a pozivi su bili od novinara. Pozvala sam
dr Lahidžija na posao i pitala ga da li je čuo slične vesti. Bila sam zaista u šoku i
nisam bila sigurna šta da radim. On mi je predložio da odložim let jer se reakcija
iranske vlade ne može predvideti. U Teheranu, rekao mi je, novinari i reporteri iz
celog sveta neće moći da mi priđu, tako da je bolje da za sada ostanem tu gde jesam.
Za dva sata on će urediti konferenciju za štampu.
Stigla sam u sobu prepunu reportera koji su počeli da mi postavljaju pitanja još
pre nego što sam zakoračila na podijum. Pitanja su stizala i ja sam se trudila da
odgovaram brzo i jasno koliko god sam mogla. Nakon što je nagrada zvanično
objavljena, prišao mi je izaslanik iz iranske ambasade i veoma kruto i formalno me
obavestio da ambasador šalje svoje čestitke. Pretpostavili su da ću odmah po prijemu
nagrade početi oštru verbalnu ofanzivu protiv Islamske Republike. Naravno da to
nikada nije bila moja namera, niti će to ikada biti. Kad su čuli šta govorim na
konferenciji za štampu i kad su shvatili da su moje izjave iste kao i uvek, odmerene i
civilizovane, poslali su dva čoveka iz ambasade s Kur'anom na poklon. Rekli su da je
ambasador želeo da me vidi, ali da je imao ranije dogovorene sastanke i da bi voleo
da razgovara sa mnom telefonom. Spojili su nas preko mobilnog telefona i mi smo
kratko porazgovarali.

Na pariskoj konferenciji za šlampu po objavljivanju da sam dobila Nobelovu

nagradu.

Kad se konferencija za štampu završila, zaustavila sam se na tren i shvatila da

moram da telefoniram svojoj majci, da joj objasnim da neću stići u Teheran kako je
planirano već ću leteti istim letom, ali sutradan. Moj brat je kasnije te večeri
telefonirao iz Teherana i rekao mi da je osnovan odbor za doček koji će me sačekati
na aerodromu. Očigledno nisu bili sigurni koji deo aerodroma da pripreme, a ja sam
insistirala da me ne izvedu kroz izlaz za vladine važne ličnosti. Odbor za doček
takođe nije bio siguran kad treba da stignem. Neki su rekli da bi bilo bolje da sačekam
odgovarajuću organizaciju na aerodromu, da dam vremena ljudima koji žele da dođu u
Teheran iz provincije. Drugi su rekli da treba da se oslonimo na spontanost trenutka i
da se vratim u Teheran brzo kako bi se slavilo dok su vesti još sveže. Što se mene tiče,
neprekidni intervjui i halabuka su me izmorili i, uprkos zbunjenosti, želela sam da
stignem kući.
Sledećeg dana sa aerodroma su me ispratili poštovaoci. Dr Lahidži i ja smo se
oprostili u sobi za sastanke koju je ambasada obezbedila. U avionu, kapetan leta je
prišao da mi čestita i preselio je mene i Nardžes u prvu klasu. Uskoro su stjuardese
počele da donose ceduljice s čestitkama od drugih putnika. Nisu prestajale da dolaze
sve dok nisam odlučila da se prošetam kroz avion i da se rukujem sa svima. Svi
putnici su mi uzbuđeno čestitali, osim dva ozbiljna čoveka, koji su me upozorili da
budem oprezna i da ne potcenjujem čast onih koji su prolili krv za narod i islam. „Čast
mučenika”, rekla sam, „toliko je vredna da je ne može oskrnaviti jedna osoba.
Svejedno, nemojte brinuti.”
Kapetan je objavio da je naše putovanje nazvao Let mira i pozvao je moju ćerku i
mene u kabinu. Kad smo stigle, on se okrenuo od komandne table da bi pričao s nama,
a ja sam se na trenutak uplašila da se avion može srušiti. „Mogu li da vas pitam zašto
ne gledate napred”, rekla sam nervozno. On mi je objasnio da je avion pod komandom
autopilota, a ja sam se postidela.
Tek kad smo se vratile na naša mesta, imala sam trenutak mira — naslonila sam
se razmišljajući o svemu. Moje misli su bile brze. Naša siromašna NVO konačno
može da dođe do kancelarijskog nameštaja. Šta će misliti iranska vlada? Da li ću biti
sigurnija, u neku ruku zaštićena ovom nagradom za mir? Ili će ona razbesneti one čija
je tolerancija prema meni ionako na izmaku, koji su već planirali da me ubiju kad sam
bila značajno manje popularna?
Dok je večernje nebo kojim smo leteli lagano tamnilo, razgovor u avionu je
zamro i ja sam počela da razmatram pravo značenje nagrade. Ni u jednom trenutku
nisam pomislila šta ona znači za mene kao ličnost. Takve misli mogu biti usmerene na
ono što je nečiji život simbolizovao, put ili pristup koji su sledili u potrazi za nekom
višom svrhom. Kod mene to nije bio slučaj. Poslednje dvadeset tri godine, od dana
kad su me lišili mog sudijskog zvanja do godina u kojima sam se borila na
revolucionarnim teheranskim sudovima, ponavljala sam jednu stvar: da je tumačenje
islama koje je u skladu s jednakošću i demokratijom autentičan izraz vere. Nije
religija ta koja vezuje žene, već nametnute zapovesti onih koji žele da ih zatoče. To
verovanje, zajedno s uverenjem da promena u Iranu mora doći mirnim putem i iznutra,
činili su osnove mog rada.
Zbog tog shvatanja napadana sam gotovo čitavog svog profesionalnog života. U
Iranu su mi pretili oni koji me ocrnjuju kao zagovornika ideje da islam može da bude
liberalan, a izvan zemlje sekularni kritičari Islamske Republike čiji stavovi nisu ništa
manje dogmatski. Tokom godina, izdržala sam sve vrste zamki i napada, rečeno mi je
da ne mogu da cenim niti da shvatim pravi duh demokratije ako mogu da tvrdim da
sloboda i Ijudska prava nisu u sukobu s islamom. Kad sam čula objavu o nagradi
pročitanu naglas, kad sam čula da je moja religija spomenuta zajedno s mojim radom
na odbrani prava Iranaca, tog trenutka sam znala šta je prepoznato: vera u pozitivno
tumačenje islama, i moć tog verovanja da se pomogne Irancima koji žele mirno da
promene svoju zemlju.
Dok su se pod nama pojavljivala trepćuća svetla Teherana i dok se avion polako
spuštao, moja ćerka se nagnula da me pomiluje po ramenu. Avion se zaustavio na pisti
i jedan od stjuarda me je zamolio da prva izađem vodeći me do avionskih vrata. Kad
ih je otvorio, prva stvar koju sam videla bilo je ozareno lice moje majke. Uzela sam
njene meke izborane ruke i prinela ih svojim usnama. A onda sam se ponovo uspravila
i konačno sam primetila gomilu koja se protezala dokle je moj pogled dosezao. Unuka
ajatolaha Homeinija je istupila pred mene i okačila mi venac nežnih orhideja oko
vrata. Gomila se nagnula ka nama i ja sam zagrlila majku gledajući u oficire
bezbednosti oko nas koji su delovali zbunjeno. Ne želim da dobijem Nobelovu
nagradu ako će me ubiti ljudi koji me dočekuju, pomislila sam ironično, pa sam
odlučila da dozvolim policiji da me zaštiti. Udahnula sam duboko i uzviknula
najglasnije što sam mogla: „Alaho akbar!” Svi — zaposleni na aerodromu i hiljade
građana — zastali su iznenađeni i u tom trenutku policija nas je opkolila i odvela nas
do čekaonice.
I popularni potpredsednik i vladin poverenik za odnose s javnošću — obojica
pripadnici reformističke struje u vladi — sačekali su nas i srdačno me pozdravili.
Razmenili smo nekoliko reči, a potom se brzo uputili ka improvizovanoj bini koja je
izgrađena u čast mog dolaska. Bilo je blizu ponoći, a mukli žamor koji je dopirao
spolja govorio mi je da je došlo više od sto hiljada ljudi. Nisam mogla da verujem
koliko ih je kad sam se konačno popela na binu. Ljudi je bilo na sve strane. Popunili
su čitav prostor oko terminala i još se reka ljudi protezala niz široki bulevar koji vodi
u grad. Poslednji put je takva velika gomila ljudi došla na teheranski aerodrom 1979.
godine, a osoba koja je izašla iz aviona na letu iz Pariza za Teheran bio je ajatolah
Homeini. Jedino što su ovog puta, sudeći po broju pokrivenih glava, pretežno bile
žene. Neke su nosile crne odore, ali većina ih je nosila svetle velove, a gladiole i bele
ruže kojima su mahale obasjavale su tamu. „Hodale su dovde”, šapnuo mi je brat na
uho. „Vozile su se dok se putevi nisu zakrčili, potom su izašle iz automobila i hodale.
Svi letovi su otkazani jer su Ijudi blokirali sve puteve koji vode do aerodroma.”
U daljini je stajala grupa studenata i pevala Jare dabestani, narodnu baladu koja
je postala himna mladih prodemokratskih organizacija. Obično bi to pevali kad bi se
zatvarali u zgrade univerziteta kako bi se ohrabrili pre nego što paravojne formacije
upadnu i napadnu ih. Pevali bi u svim onim prilikama kad bi se skupili zabrinuti za
budućnost, ali dovoljno odlučni da se udruže bez obzira na rizike. Melodija je tužna,
ali i ohrabrujuća i prvi put posle dužeg vremena — ne mogu ni da se setim koliko
dugo — osetila sam da sam puna nade kad su stigli do stiha: „Čije ruke osim mojih i
tvojih mogu razmaći zavesu?”
Nije postojalo odgovarajuće ozvučenje da bih se obratila tako velikom broju
ljudi, pa sam se izvinila mašući im i naposletku sam sišla s bine. Kad smo se konačno
probili do automobila i lagano se uputili napred, gomila se razišla da bi nas
propustila, a ja sam kroz prozor posmatrala kako se nižu lica puna nade, ozbiljna,
ponosna, ali većinom, tako živa. Blizu trga s lučnim spomenikom koji je u južnom
Teheranu podignut u šahovo doba, a koji se sada zove Trg slobode, ugledala sam ženu
s detetom u jednoj ruci kako drži improvizovani poster u drugoj.Taj prizor mi je
zaustavio dah jer je na njenom posteru pisalo: „Ovo je Iran.”

Primam Nobelovu nagradu.

 Epilog

NA ISTAKNUTOM MESTU na mom stolu u Teheranu stoji iz novina isečena politička

karikatura koju volim da imam u vidu dok radim. Na tom crtežu žena nosi svemirski
borbeni šlem i nagnuta je nad praznim listom hartije s perom u ruci. Ovaj crtež
podseća me na istinu koju sam naučila u životu, a ona odjekuje kroz istoriju iranskih
žena. Ta istina glasi da je pisana reč najjače oružje koje nas može zaštititi kako od
svakodncvnih tirana, tako i od naše tradicije. Bila to žena koja priča priče kao u
legendi o Šeherezadi, odlažući pogubljenje time što izmišlja hiljadu i jednu priču, bile
to feminističke pesnikinje iz prošlog veka koje su kroz svoje stihove iznedrile novo
shvatanje žene, ili su u pitanju advokatice poput mene, koje na sudu brane
obespravljene, iranske žene su se vekovima oslanjale na reč da bi promenile društvo.
Iako su reči oružje za mirnu borbu, tokom proteklih petnaest godina mene su
maltretirali, pretili mi i zatvarali me jer sam branila ljudska prava i žrtve nasilja u
Iranu. Dugo sam želela da svoja sećanja na te godine pretočim u pisanu reč, da ih
ispričam iz perspektive žene koju je Islamska revolucija stavila na marginu, ali koja je
ostala u Iranu i istrajala u profesionalnoj karijeri i političkoj ulozi uprkos teokratiji
koja je usledila posle revolucije i svim zabranama.
Uporedo s razvojem moje ličnosti, želela sam da opišem kako se i Iran menjao
jer promena u Islamskoj Republici dolazi sporo i često na suptilan način koji se lako
previdi. Ako stojite na prometnoj raskrsnici u prestonici ili slušate propoved za vreme
molitve petkom, nećete odmah uočiti da 65 procenata iranskih studenata čine žene niti
da one čine 43 procenta svih plaćenih radnika. Želela sam da napišem knjigu koja će
pomoći da se napuste Zapadni stereotipi o ženama u islamu, posebno slika muslimanki
kao poslušnih, zapostavljenih stvorenja. Cenzura koja vlada u Islamskoj Republici
nije dozvolila da ovde objavim svoju iskrenu životnu priču. Slučajevi na kojima
radim su u suprotnosti sa vladajućim stavovima u našem sistemu i ja pretpostavljam
da nikad neću uspeti da napišem išta u Iranu, a da me ne cenzurišu.
Kad sam 2003. dobila Nobelovu nagradu za mir, verovala sam da ću makar na
Zapadu u otvoremm društvima koja štite slobodu izražavanja moći da objavim
memoare koji će doprineti novom viđenju muslimanskih žena. Smatrala sam da moje
iskustvo može ubrzati debatu između islama i Zapada i da može dopreti do široke
publike. Osim obogaćivanja debate o islamskoj civilizaciji i njenom susretu s
modernom Amerikom, osetila sam da hladan odnos koji postoji između Sjedinjenih
Država i Irana više nego ikad nameće hitnost komunikacije između ova dva društva.
Zamišljala sam da će glasovi Iranaca koji ne osećaju da ih njihova vlada i njihove
diplomate predstavljaju na pravi način biti posebno cenjeni u Americi.
Svoju nameru da napišem knjigu poverila sam dr Muhamadu Sahimiju,
univerzitetskom profesoru i svom bliskom prijatelju iz Sjedinjenih Država, i zatražila
sam njegovu pomoć. Dr Sahimi me je, nakon razgovora s nekoliko književnih agenata,
upoznao s ženom po imenu Vendi Strotman. Ona je bila prisutna na dva moja
predavanja na američkim univerzitetima i osetila je da bi moja priča mogla
zainteresovati američku publiku. Jedina prepreka — to sam sa zaprepašćenjem
saznala kad smo se u maju 2004. srele — bila je američka vlada. Ispostavilo se da
zakoni
O sankcijama u Sjedinjenim Državama ne dozvoljavaju da ja objavim memoare u
Americi.
Uprkos federalnim zakonima koji kažu da se trgovački embargo ne odnosi na
slobodan protok informacija, Kancelarija Ministarstva finansija za kontrolu stranog
kapitala (OFAC) kontrolisala je uvoz knjiga iz Irana i ostalih zemalja pod sankcijama.
Iako zabrana nije namenjena zabrani slobodnog toka informacija između zemalja, ona
je to u stvarnosti činila jer je zabranjivala objavljivanje „materijala koji su u
nastajanju i nisu već postojeći".To je značilo da ja mogu da objavim svoje memoare u
Americi, ali bi bilo nelegalno da mi ijedan američki književni agent, izdavač ili
urednik pomogne i verovatno bi se smatralo nezakonitim reklamirati knjigu. Niko od
nas u početku nije shvatio kakve ozbiljne kazne povlači ogrešenje o propise. Uskoro
smo saznali da bi Vendi, ukoliko ih prekrši mogla biti ozbiljno kažnjena, a možda i
uhapšena.
U Iranu islamski sistem cenzuriše knjige, zabranjuje određene sajtove
I satelitsku televiziju u pokušaju da spreči Irance da pristupe informacijama iz
spoljašnjeg sveta. Činilo mi se neshvatljivim da američka vlada, samoproklamovani
zaštitnik slobodnog načina života, zahteva da kontroliše ono što Amerikanci mogu ili
ne mogu da čitaju, što oni, kad su u pitanju autoritarni režimi, nazivaju cenzurom.
Kakva je razlika između cenzure u Iranu i ove vrste cenzure u Sjedinjenim Državama?
Kad ih pritisnu izdavači u vezi s tim propisima, američki zvaničnici ih povezuju s
nacionalnom bezbednošću i insistiraju na tome da se peticijom uvek može doći do
posebnog odobrenja. Međutim, ako me je branjenje žrtava pred sudovima u Islamskoj
Republici nečemu naučilo onda je to da je pojedinačni slučaj retko prava bitka. Slučaj
je simptom nepravde koja je ukorenjena u samom zakonu.
Kao dobitnik Nobelove nagrade za mir, bilo je zasigurno da ću dobiti posebno
odobrenje. U Iranu sam bila zatvarana zbog odbrane ljudskih prava i zabranu
objavljivanja mojih memoara bilo bi teško opravdati pred očima javnosti. Međutim,
takav izuzetak ne bi učinio ništa za stotine pisaca i naučnika iz Irana i ostalih zemalja
pod embargom koje časopisi i izdavači odbijaju iz straha od propisa iz Ministarstva
finansija. Ta pravila onemogućuju intelektualnu razmenu u društvenim i prirodnim
naukama, sprečavaju naučnike da podele svoja saznanja iz takvih tragedija kao što je
zemljotres u Bamu iz 2003. godine, u kome je poginulo trideset hiljada Iranaca.
Kao zakleti branilac slobode izražavanja nisam mogla da se suočim s činjenicom
da molim za vladinu dozvolu kako bih objavila svoju knjigu. Nisam želela nikakav
poseban odnos zbog svoje popularnosti i za mene se slučaj brzo pretvorio u širi
princip odbrane prava na slobodu govora i prava i odgovornosti američke publike da
čuje raznorodne glasove iz čitavog sveta. Vendi je pristala da učini sve što je moguće
kako bi mi pomogla da se borim protiv propisa i počele smo da tražimo odgovarajući
pravni savet koji bi nam pomogao u našoj borbi. Nakon nekoliko iscrpljujućih meseci,
namerile smo se na Filipa Lakovaru, uvaženog advokata, koji je radio na slučaju traka
iz Votergejta pred Vrhovnim sudom i koji je partner u advokatskoj kancelariji „Majer,
Braun, Rou i Mo”, a koji nam je ponudio da nas pro bono zastupa u slučaju protiv
američke vlade.
Godine 2004, 26. oktobra, Vendi i ja smo započele parnicu protiv Ministarstva
finansija na Federalnom sudu u Njujorku priključujući se još jednoj tužbi koju je
podnelo nekoliko američkih udruženja izdavača, urednika i prevodilaca. Naša tužba je
dovela u pitanje važeće propise protiv uvoza „materijala koji sadrži informacije” iz
zemalja pod sankcijama i zastupala je stav da su propisi suprotni pravima američkih
čitalaca prema Prvom amandmanu Ustava Sjedinjenih Američkih Država. U svojoj
izjavi nazvala sam zabranu propuštenom kritičkom prilikom kako za Amerikance koji
od mnogobrojnih iranskih glasova mogu da nauče više o mojoj zemlji i njenom
narodu, tako i za bolje razumevanje koje se može postići medu našim dvema
državama.
Po mom mišljenju, propis takođe odražava kako nategnuti i nefunkcionalni odnosi
između Sjedinjnih Država i Irana važe i dan-danas.
Nedostatak iskrene razmene mišljenja ostaje opasna navika za obe zemlje. Zbog
nje su obe zemlje zadobile teške traume koje su jedinstvene u njihovim odvojenim
istorijama: rušenje demokratske vlade iz 1953. koji je podržala CIA u Iranu i, kao
odložena reakcija na to, iranska kriza s taocima iz 1979. u američkoj ambasadi u
Teheranu. Brine me što uprkos ovom lošem iskustvu, obe zemlje istrajavaju u stavu da
njihove sudbine nisu isprepletene, kao da međusobne provokacije ne ostavljaju
nikakve posledice.
Kako bilo, Sjedinjene Države su danas jedina svetska supersila, a Iran je najveća
zemlja u trusnom području od vitalnog značaja za američke interese. Trenutni sukobi
nisu mali: uticaj Irana se oseća u Iraku, gde Amerika nerado pokušava da kontroliše
haos, a novi lideri u iračkoj vladi su bliski prijatelji Islamske Republike. Međutim,
uprkos zvaničnom stavu njihove vlade, mladi u Iranu su veselo naklonjeni Americi i to
je poslednje mesto na kom vlada takvo raspoloženje na uskovitlanom Bliskom istoku.
Obe države prepoznaju svoj strateški interes. Ovo saznanje omogućilo im je da se
udruže u rešavanju problema u Avganistanu posle pada talibana. Međutim, ideologija i
uzajamno nepoverenje igraju veliku ulogu u njihovom dugotrajnom sukobu. To samo
naglašava potrebu za razmenom ideja kao jedinim načinom da se dve kulture približe
jedna drugoj, jednako kao i stavovi njihovih gradana koji su zaklonjeni zvaničnom
retorikom.
Godine 2004, 16. decembra, Ministarstvo finansija promenilo je propise o
objavljivanju dela građana iz zemalja pod embargom. Da nije, verovatno bi se suočilo
s presudom Vrhovnog suda o neustavnosti njihove politike. Dva meseca kasnije u
svom obraćanju naciji predsednik Buš je poručio iranskom narodu: „Sve dok se borite
za sopstvenu slobodu, Amerika vas u tome podržava.” Teško bi bilo zamisliti da
predsednik izjavljuje nešto slično da je Zakon o sankcijama ostao na snazi.
U dugoj i nasilnoj istoriji naše dve zemlje promena propisa Ministarstva
finansija je mali korak, ali njegova simbolička vrednost predstavlja za mene ogromno
ohrabrenje. Nije li, na koncu, značajno da je jedna Iranka koja živi u svojoj zemlji
dovela do toga da delovanje američke vlade bude pravednije? To je pobeda koju sam
ponela u Iran i o kojoj sam često govorila pošto je ona veoma poučna. Dopustila mi je
da se suprotstavim onome što je postao politički truizam u retorici Islamske
Republike: Amerika razume samo jezik sile. Ratobornost i izazivanje su nas dovele do
pozicija na kojima smo trenutno, ali one ostaju kao urođene navike na obe strane.
Možda će nam biti potrebne decenije da suzbijemo nepoverenje koje vlada među
nama. Međutim, ovakvi mali koraci podsećaju nas da se korišćenjem političkih
procesa u promeni međusobnih stavova, naše sudbine mogu plodonosno udružiti.
Shvatam da polaganje tolikog poverenja u politički dijalog deluje preterano
optimistički s obzirom na jaz koji stoji između onoga što Zapad očekuje od Irana i
nespremnosti iranske vlasti da pravi kompromise. Usredsređujem se na politički
proces ne zato što zamišljam da ćemo vrlo brzo stvoriti nove odnose za
pregovaračkim stolom, već zato što ne vidim da nam se nudi druga opcija. Što se tiče
Irana, mora se mirnim putem uspostaviti demokratija koja predstavlja volju većine
Iranaca. Nakon naše nedavne revolucije i osam godina koje su sledile, Iranci su
umorni od prolivanja krvi i nasilja. Mnogi su spremni da idu u zatvor ili da rizikuju
svoje živote zbog nezadovoljstva, ali ne vidim današnji Iran kao zemlju u kojoj su
ljudi spremni da se podignu na oružje protiv svoje vlade.
 Što se tiče Zapada, njemu preostaje mogućnost korišćenja diplomatije ne bi li na
taj način primorao Iran da promeni svoje ponašanje, kako po pitanju kršenja ljudskih
prava unutar zemlje, tako i u vezi s prirodom svog nuklearnog programa. Sve dok
postoji kao mogućnost, pretnja promene režima nasilnim putem ugrožava gotovo sve
napore koje su demokratski orijentisani Iranci učinili poslednjih godina. Pretnja
vojnom silom daje vladi izgovor da se obruši na svoje protivnike i podriva tek rođeno
civilno društvo koje se kod nas lagano uobličava. Usled toga, Iranci su spremni da
previde svoju odbojnost prema režimu i zaklanjajući se iza nepopularnih voda podrže
odbrambeni nacionalizam. Ne mogu da zamislim Iošiji scenario niti opasniju
unutrašnju promenu od one koja se može dogoditi zbog umišljanja Zapada da
demokratiju u Iran može doneti ili vojnom silom ili podstrekavanjem oružane pobune.
Najvažnije od svega jeste to što Zapad može stalno da ukazuje na kršenja ljudskih
prava u Iranu jer se islamska vlast pokazala osetljivom na tu vrstu kritike. Islamska
Republika se može čvrsto držati svog prava na nuklearnu energiju, čak i ako to znači
da će joj uslediti sankcije međunarodne zajednice. Međutim, nosioci razumnije
politike videće da je kršenje ljudskih prava samoranjavanje koje slabi pregovaračku
poziciju Irana. Ako sveštenici na vlasti osete da im slede vojni udari umesto rešenja
mirnim putem i pregovorima, oni neće osetiti boljitak niti popravljanje međunarodne
reputacije zbog čuvanja prava sopstvenih građana. Vidim strani pritisak kao korisnu
stvar, ali to mora biti prava vrsta pritiska, usmerena i s ciljem. Jer, na kraju krajeva,
Iranska revolucija je proizvela sopstvenu opoziciju, čitav narod obrazovanih, svesnih
žena koje se bore za sopstvena prava. Njima mora biti data šansa da se bore za svoja
prava, da bez stranog mešanja promene svoju zemlju.
Mirna promena u Iranu, kao što sam odavno znala, ali danas to osećam jasnije
nego ikada, zahteva žrtve najvišeg reda. U stvarnosti će ljudi poput mene ili disidenti
koje predstavljam stradati usput. Mi to vrlo dobro znamo jer su nebrojene naše kolege
i poznanici ubijeni tokom ovih dugih godina. Pretnje smrću postale su učestale nakon
što sam dobila Nobelovu nagradu, a iranska vlada mi je dodelila
dvadesetčetvoročasovno obezbeđenje. Podrazumeva se da je to u najmanju ruku
čudno. Postoje dani koji su opasniji od drugih, trenuci u kojima politička atmosfera
ovde u Teheranu postaje opipljivo napeta da sve vreme šapućemo, uplašem gotovo od
samog vazduha. U tim trenucima neki moji prijatelji i rođaci predlažu da provedem
neko vreme u inostranstvu. Kako mogu da pomognem iz inostranstva, pitam se. Priroda
mog posla, uloga koju igram u Iranu, da li se to može nastaviti s velike udaljenosti?
Naravno da ne.
Ja stalno podsećam sebe da je najveća pretnja moj sopstveni strah, da je naš
strah, strah Iranaca koji žele drugačiju budućnost, ono što čini naše protivnike
moćnima.
Postoje ipak dani, kad se zaustavim i razmišljam o tome da bih ipak mogla malo
da usporim. Sećam se da gotovo nisam ni uživala u detinjstvu svojih kćeri. Naravno
da sam fizički bila prisutna, pakovala sam im ručkove i vozila ih u školu. Međutim,
toliko sam bila usredsređena na to da držim sve pod kontrolom — svoj posao, svoje
brige, svoje i njihovo zdravlje — da sam zaboravila da uživam u njihovim najslađim
godinama. Kad sam to shvatila, one su odrasle i otišle — zato i razmišljam da
usporim i da nađem vremena za sebe. Ne gajim nadu da ću moći da se povučem jer bi
to značilo da se Iran promenio i da ljudi poput mene ne treba više da štite Irance od
njihove vlade. Ako se to desi za mog veka, zavaliću se u stolicu i aplaudirati
naporima sledeće generacije iz intime svog vrta. U suprotnom, nastaviću ovo što
radim u nadi da će sve više mojih sunarodnika biti na mojoj strani.
U ovoj knjizi sam opisala lična sećanja na mnoge slučajeve i događaje u onoj
meri u kojoj su uticali na moj život. Ovo nisu politički memoari, niti sam pokušala da
ponudim političku analizu izvesnih događaja. Mnogi od slučajeva koje sam opisala
zaslužuju potpuniju obradu, a ja se nadam da ću u budućnosti moći da posvetim neke
druge knjige njihovoj podrobnijoj analizi.
 Zahvalnost

NAJPRE ŽELIM DA zahvalim Abdol-Karimu Lahidžiju za godine neumornog

vođstva. Duboko sam zahvalna svom bliskom prijatelju Muhamadu Sahimiju za sve
njegove savete i stečenu mudrost u vezi s mojim poduhvatima izvan Irana. Zahvalna
sam Mansuru Farhangu za prijateljstvo i za savete. Pravni tim u kojem su bili Filip
Lakovara, Entoni Dajana i Rajan Ferli iz kancelarije „Majer, Braun, Rou i Mo”
omogućio je izdavanje ove knjige svojim velikodušnim pro bono zastupanjem našeg
slučaja protiv američkog ministarstva finansija. Zahvaljujem svom agentu Vendi
Strotman i njenom kolegi Denu O’Konelu iz agencije „Strotman” za njihov trud u
praćenju ove knjige sve do objavljivanja u Americi. U izdavačkoj kući „Rendom
haus” Dejvid Ebershof je uredio rukopis s talentom pripovedača i preciznošću
istoričara. Njegova predanost približavanju ove priče američkoj publici bila je izvor
velike inspiracije. Konačno, reči ne mogu da opišu izuzetno poštovanje koje osećam
prema mojoj koautorki Azadeh Moavani. Ona je svoj neizmerni talenat dodala
beskrajnim satima i danima teškog rada da bi iz mog izvornog grubog rukopisa
stvorila konačnu verziju ove knjige.
 Bibliografija

Abrahamian, Ervand Tortured Confessions: Prisons and Public Recantations in

Modern Iran. Berkeley: University of California Press, 1999.
Behbahani, Farhad. Personal intervievv. 28 August 2005.
Boroujerdi, Mehrzad. Iranian Intellectuab and the West: The Tormented
Triumph of Nativism. Syracuse: Syracuse University Press, 1996.
Forouhar, Parastou. Personal intervievv. 15 August 2005.
Human Rights Watch. ,,No Exit: Human Rights Abuses Inside the Mojahedin
Khalq Camps.” May 2005.
Kapuscinski, Ryszard. Shah oj Shahs. San Diego: Harcourt Brace Jovanovich,
1982.
Kar, Mehrangiz. „Prisons Revelations.” Payam-e Emrooz, 2 February
2001.
Lahiji, Shahla. „Evin Hotel Is Further Dovvn the Road.” Payam-e Emrooz, 2
February 2001.
Milani, Abbas. The Persian Sphinx: Amir Abbas Hoveyda and the Riddle oj the
Iranian Revolution. Washington, D.C.: Mage Publishers, 2000.
Milani, Farzaneh. „Silencing a Modern Scheherazade.” Christian Science
Monitor, 17 November 2004.
Moghadam, Valentine. Women, Work, and Ideology in Post-revolutionary Iran.
East Lansing: Michigan State University, 1988.
Mottahedeh, Roy. The Mantle oj the Prophet: Religion and Politics in Iran.
New York: Pantheon Books, 1985.
Rahnema, Ali. An Islamic Utopian: A Political Biography oj Ali Shariati.
London: L B. Tauris, 2000.
Sahimi, Muhammad. Personal interview. 24 July 2005.
Sciolino, Elaine. Persian Mirrors: The Elnsive Face of Iran. New York: Free
Press, 2000.
Wilson, George. ,,Navy Missile Downs Iranian Tetliner.” Washinpton Post, 4
July 1988, AI.
Wright, Robin. The Iaist Great Revolution. New York: Knopf, 2000.
 O autorkama

ŠIRIN EBADI, dobitnica Nobelove nagrade za mir 2003, jedan je od vodećih

svetskih boraca za ljudska prava. Ona nastavlja da radi kao advokat u Teheranu, dok i
dalje drži predavanja širom sveta. Ovo je njena prva knjiga za zapadnu publiku.

AZADEH MOAVANI je autor knjige Džihad od karmina: sećanje na detinjstvo Iranke

u Americi i Amerikanke u Iranu. Pisala je za Los Andeles tajms i dopisnik je
časopisa Tajm za islamska pitanja. Odrasla je u severnoj Kaliforniji, a sada živi u
Teheranu
 Notes
[←1]
Odnosi se na kćerku proroka Mukameda Fatimu, čije je drugo ime bilo Zahra, a
koja je gotovo u jednakoj meri predmet obožavanja u Islamu kao i njen otac. (prim.
prev.)

[←2]
Popularni iranski automobil čija je proizvodnja započela 1969. godine. Oblikom
najviše podseća na model "fijat regata" (prim. prev)

[←3]
U to pogledu iranski sistem liči na srpski pre uvođenja Bolonjske konvencije. U
Amenci, pak, student mora prvo da završi običan koledž, a potom da upiše Pravni
fakultet, odnosno law-school. S obzirom na to da Širin Ebadi piše za američko tržište,
važno joj je da naglasi razliku u obrazovnom sistemu i time objasni kako je mogla da
postane sudija s dvadeset tri godine..

[←4]
Partija Bata bila je na vlasti u Iraku od 1968. do 2003, a na njenom čelu nalazio se
Sadam Husein. Ideologija partije bila je svetovno-nacionalističkog karaktera

[←5]
Džavad pokušava da uvredi Fuada dodajući njegovom imenu ženski nastavak "jan”

[←6]
Uz božju pomoć. (prim. prev.)

[←7]
Vrsta pesničke forme najsličnija himni i odi