Za Frenka Grina,

čoveka inspiracije
Poljska još nije nestala,
dokle god smo mi živi.
Ono što je strana sila uzela od nas
sabljom ćemo vratiti.

NACIONALNA HIMNA POLJSKE

 UVOD

Ponedeljak, 9. avgust 1982.

Varšava, Poljska
15.45

Januš Čajkovski želeo je da skrene pogled sa groznog prizora ispred sebe, ali znao je da
bi to bilo još gore.
Doveden je ovamo, u zatvor Mokotov, s naročitim ciljem da posmatra. Ovo mesto
imalo je dugu istoriju, ispunjenu raznim pričama. Rusi su ga izgradili početkom veka.
Nacisti su ga mnogo koristili, kao i komunisti posle rata. Od 1945. godine, ovo je bilo
mesto gde su držani, mučeni i eliminisani pripadnici poljskog političkog podzemlja,
inteligencije, i svi ostali koji su smatrani pretnjom za vladu pod sovjetskom kontrolom.
Vrhunac je dostiglo u Staljinovo vreme, kada su hiljade ljudi držane u zatvoru u Ulici
Rakovjecka, kako ga je većina Poljaka tada nazivala. Ipak, ponekad bi kroz zube
procedili nemački naziv: Nacht und Nebel. Noć i magla. Mesto s kog nema povratka.
Mnogi su ubijeni u kotlarnici u podrumu. Zvanično, ta zverstva završena su sa
Staljinom, ali, zapravo, nije bilo tako. Disidenti su decenijama kasnije hapšeni i
dovođeni ovamo na „ispitivanje“.
Kao čovek pred njim.
Sredovečan, nag, tela savijenog preko visoke stolice bez naslona, sa člancima ruku
i nogu vezanim za drvene noge stolice umrljane krvlju. Čuvar je stajao raširenih nogu
iznad čovekove glave i šibao ga po leđima i goloj zadnjici. Neverovatno, ali zatvorenik
nije ispustio ni glasa. Čuvar je obustavio napad i prekoračio vezanog čoveka, pa mu
đonom čizme pritisnuo glavu sa strane.
Pljuvačka i krv prsnuli su napolje.
Međutim, i dalje nije bilo nikakvog zvuka.
„Lako je proizvoditi strah“, rekao je visoki čovek koji je stajao pored Januša, „ali
ga je još lakše glumiti.“
Visoki je nosio strogu uniformu majora poljske vojske. Kosa mu je bila kratko
ošišana na vojnički način, a crni brkovi uredni i potkresani. Bio je stariji, srednje građe,
ali mišićav, nadmenog i zapovedničkog karaktera koji je Januš prečesto viđao kod
crvene buržoazije. Čovekove oči bile su kao crne tačke, oblika dijamanta, i ništa nisu
odavale. Takve oči uvek su mnogo više skrivale nego što su otkrivale, i on se upitao
koliko teško mora da bude održavati takvu laž. Na pločici s imenom pisalo je DILECKI.
On nije znao ništa o ovom majoru, osim da ga je on uhapsio.
 „Da bi proizvodio strah“, nastavio je Dilecki, „moraš da mobilises veliki deo ljudi
da prihvate njegovo postojanje. Za to je potreban rad. Moraš da stvaraš situacije koje
ljudi mogu da vide i osete. Mora se proliti krv. Terorizam, može se reći. Ali glumiti
strah? To je mnogo lakše. Treba samo da utišaš one koji dovode strah u pitanje. Kao što
je ovaj jadničak.“
Čuvar je nastavio da tuče čoveka nečim što je ličilo na konjički bič, sa čijeg je vrha
visila metalna alka. Na koži su se pojavili plikovi, koji su sada krvarili. Još trojica
čuvara pridružila su se napadu i svaki je zadao još udaraca.
„Ako si primetio“, rekao je Dilecki, „oni su pažljivi. Tačno toliko snage da se
izazovu bol i patnja, ali ne dovoljno da ga ubiju. Ne želimo da ovaj čovek umre. Upravo
nasuprot tome. Želimo da ovaj čovek progovori.“
Zatvorenik je očigledno patio, ali izgledalo je da nije spreman da pruži mučiteljima
zadovoljstvo da znaju tu činjenicu.
„Zaboravili ste bubrege“, doviknuo je Dilecki.
Jedan od čuvara klimnuo je glavom i počeo da usmerava udarce na taj deo tela.
„Ti organi naročito su osetljivi“, napomenuo je Dilecki. „Uz odgovarajući udarac,
nije čak potrebno ni vezivati ljude i zapušiti im usta. Ne mogu ni da se pomere ni da
ispuste glas. Nepodnošljivo je bolno.“
U prodornom glasu nije bilo ni traga emocije i on se upitao šta je potrebno da neko
postane ovako nečovečan. Čuvari su bili Poljaci. Čovek koga su mučili bio je Poljak.
Ludilo.
Čitava zemlja održavala se na sili i propagandi. Solidarnost je iznikla ni iz čega i
pokušala da eliminiše Sovjete, ali pre osam meseci, Moskvi je konačno bilo dosta
ustupaka i naredila je nasilni odgovor. Preko noći su desetine hiljada ljudi uhapšene bez
podizanja optužnica. Još mnogo više njih je ugrabljeno i autobusima odvezeno iz zemlje.
Ljudi su prosto nestajali. Svi prodemokratski pokreti su zabranjeni, a njihove vođe,
uključujući i čuvenog Leha Valensu, poslate u zatvor. Vojska je preuzela vlast brzo i
koordinirano. Sada su vojnici patrolirali ulicama svih velikih gradova. Uveden je
policijski čas, granice zemlje su zatvorene, kao i aerodromi, a drumski pristup
najvažnijim gradovima je ograničen. Telefonske veze su ili prekidane ili prisluškivane,
pošta je cenzurisana, a nastava u školama i na univerzitetima obustavljena.
Neki ljudi su čak i poginuli.
Niko nije znao njihov tačan broj.
Uvedena je šestodnevna radna nedelja. Mediji, javne službe, zdravstvo, rudnici
uglja, luke, železnice i većina važnih fabrika stavljeni su pod vojnu upravu. Deo
represivnog odgovora obuhvatao je i postupak provere stava svakog pojedinca prema
režimu. Novi test lojalnosti podrazumevao je i dokument čijim se potpisivanjem
pojedinac obavezivao da će obustaviti sve aktivnosti za koje bi vlasti mogle čak i da
pomisle da predstavljaju pretnju. Zbog toga su mnogi uhvaćeni u mrežu, uključujući i
njega. Izgleda da njegovi odgovori nisu bili zadovoljavajući, mada je lagao što je bolje
umeo.
Prebijanje je na trenutak prestalo.
 On je naterao svoj mozak da se uključi i upitao: „Ko je on?“
„Profesor matematike. Uhapšen je dok je odlazio sa sastanka Solidarnosti. To ga,
po definiciji, čini čovekom koji nije nevin.“
„Zna li on išta?“
„U tome je stvar sa ispitivanjem“, odgovorio je Dilecki. „Mnogo puta to je samo
potraga za korisnim informacijama, tako da ostaje da se vidi šta on zna.“
Nastala tišina teško je visila u vazduhu.
„Ispitivanje, takođe, ima druge svrhe. Može da uplaši one koji nisu mučeni, što
nam omogućava da slomimo njihov otpor i preoblikujemo ih na… savitljivije načine.“
Sada je razumeo zašto je ovde.
Oči Dileckog suzile su se dok je usredsredio pogled. „Ti me mrziš, zar ne?“
Nije imalo smisla lagati. „Naravno.“
„Nije me briga. Ali ja hoću da me se plašiš.“
Noge su počele da mu drhte.
Dilecki je ponovo usmerio pažnju na zatvorenika i dao znak rukom. Jedan od
čuvara preturio je stolicu nogom, obarajući prebijenog čoveka na betonski pod. Odvezali
su mu članke ruku i nogu, i čovekovo okrvavljeno telo sklupčalo se od bola. Ipak, i dalje
nije ni kriknuo ni izgovorio ni reč.
To je bilo impresivno.
U stvari, impresivnije od lažnog straha Dileckog.
Zato je on izvukao hrabrost iz toga i rekao: „Šta hoćeš od mene?“
„Hoću da držiš oči i uši otvorene i kažeš mi šta vidiš, šta čuješ. Hoću da prijaviš
sve što znaš. Hoću da znaš sve o našim prijateljima i neprijateljima. Suočavamo se s
velikom krizom i potrebna nam je pomoć ljudi kao što si ti.“
„Ja sam nevažan.“
„To te čini savršenim špijunom.“ Dilecki se nasmejao. „Ali ko zna? Jednoga dana
mogao bi da budeš neko važan.“
On je čuo ono što su podstrekači i pristalice vojne uprave voleli da govore. Poljska
je okružena SSSR-om, Istočnom Nemačkom, Čehoslovačkom, Ukrajinom i
Belorusijom, a sve su to zemlje pod sovjetskom kontrolom. Vojna uprava uvedena je da
spase Poljsku od moguće vojne intervencije tih zemalja Varšavskog pakta, poput onih
koje su se dogodile u Mađarskoj 1956. i Čehoslovačkoj 1968. godine, kada su Sovjeti
ugušili svako protivljenje i otpor. Međutim, niko nije istinski verovao u takve
besmislice. Ovde se radilo o tome da oni koji su na vlasti zadrže vlast.
Čitavo postojanje komunizma zasnivalo se na prisili.
Poljski komunizam delovao je kao čudna mešavina socijalizma i fašizma, u kome
mala grupa ljudi kontroliše sve ostale, kao i sve resurse, dok ogromna većina živi u gladi
i siromaštvu.
Zatvorenik se promeškoljio na podu, njegovo izlomljeno telo izvilo se kao da ga je
uhvatio užasan napad artritisa. Jedan čuvar šutnuo ga je u stomak. Bljuvotina je poletela
iz čovekovih usta. Januš je jednim delom svog bića očajnički želeo da pomogne tom
čoveku. Drugim delom samo je želeo da pobegne, da uradi i kaže što god je potrebno da
bi to sebi omogućio. Dilecki je, kao strogi nastavnik u školi, dovodio u pitanje svaki
zaključak, svaku izjavu, i održavao ga u stanju zbunjenosti. Nemajući izbora, rekao je
ono što se i očekivalo: „U redu. Radiću ono što tražiš.“
Dilecki je stajao blago prekrštenih ruku, netremice gledajući prodornim očima.
„Hoću da zapamtiš da ćeš, ako me budeš lagao, ili pokušaš da me prevariš, ili se sakriješ
od mene, i ti završiti vezan za stolicu.“ Tanke usne izvile su se u slabašan osmeh. „Ali
dosta pretnji. Ispravno si odlučio, druže. Kao što se u pesmi kaže: Poljska nije nestala,
dokle god smo mi živi.“
„A ono što je… strana sila… uzela od nas… sabljom ćemo… vratiti.“
Reči su došle od zatvorenika na podu, koji je ležao u sopstvenoj bljuvotini.
Prebijen. Krvareći. Nije pokušavao da sakrije trijumf u glasu kada je ponovio drugi stih
nacionalne himne.
Svete reči za svakog Poljaka.
I reči koje Januš neće zaboraviti.
 SADAŠNJOST

PRVO POGLAVLJE

Četvrtak., 4. jun
Briž, Belgija

Koton Malon mrzeo je kada su dva plus dva – pet. Tokom svoje nekadašnje karijere
američkog obaveštajca, taj problematični rezultat pojavljivao se vrlo često. Nema veze.
Nikada ništa dobro nije proisteklo iz zbrkane računice.
Kao sada.
Stajao je u Bazilici Svete krvi, Heileg Bloed Basiliek, kako su je zvali Belgijanci,
zloslutnoj građevini iz dvanaestog veka, u kojoj je čuvana jedna od najsvetijih evropskih
relikvija. Drevna crkva bila je uvučena u ugao trga ispred zamka, stisnuta između stare
gradske skupštine i niza modernih radnji. Doputovao je u Briž na najveći sajam
antikvarnih knjiga u Evropi, na koji je dolazio već nekoliko puta. U stvari, ovaj mu je
bio omiljeni, ne samo zato što je voleo ovaj grad već i zbog najboljeg deserta na svetu.
Dame Blanche. Bela dama.
Sladoled od vanile, potopljen u toplu belgijsku čokoladu, preliven slatkim kremom.
U Americi to zovu kup sa sladoledom. Sasvim obično. Ne i ovde. Meštani su uzdigli
poslasticu do forme umetnosti. Svaki kafe imao je sopstvenu verziju, a on će svakako
uživati u još jednoj od njih posle večere.
Sada je došao da vidi spektakl kome nikada nije prisustvovao, ali je slušao o njemu.
Nekada se događao samo jednom nedeljno. Sada je to bilo svakog dana, između pola
dvanaest i podneva, ili između dva i četiri sata posle podne, kako je pisalo na tabli
ispred.
Spektakl je čak imao i naziv.
Odavanje počasti presvetoj krvi.
Prema legendi, posle razapinjanja na krst, Hristovo telo povereno je Josifu od
Arimateje. On je sa svečanom predanošću očistio leš i sakupio svu krv koja je tekla iz
rana u svetu posudu, koju je, kako se pretpostavljalo, predao svojim potomcima. U
zavisnosti od toga u koju se verziju priče verovalo, kapi te krvi stigle su do Briža ili u
dvanaestom veku iz Jerusalima, ili u trinaestom veku preko Konstantinopolja.
Niko nije znao koja je priča tačna.
Međutim, ta krv ostala je ovde, povremeno skrivana od kalvinista, revolucionara i
okupatora. Hodočasnici su vekovima dolazili da je vide, podstaknuti papskom bulom iz
četrnaestog veka, kojom je davan oprost onima koji se mole ispred te relikvije. Sve ovo
bilo je i više nego čudno, s obzirom na to da se u Bibliji uopšte ne pominje da je imalo
Hristove krvi ikada sačuvano.
Ipak, to nije obeshrabrilo vernike.
Bazilika se sastojala od dveju kapela. Niže, mračne i romaničke, i gornje, svetle i
gotičke. On se osvrnuo po gornjoj kapeli. Visoki svodovi tri raskošno ukrašena broda
crkve privlačili su pogled uvis. Impresivni prozori od bojenog stakla propuštali su zlatne
zrake popodnevnog sunca. Elegantni svod, poput prevrnutog broda, prostirao se iznad
glava posetilaca, sav ukrašen zapanjujuće vešto istesanom drvenarijom u više boja.
Bronzana predikaonica loptastog oblika bila je postavljena visoko na jednom zidu.
Pozlaćeni oltar stajao je ispred niza fresaka raskošnih boja koje su, sasvim prikladno,
prikazivale Hrista kako krvari. Turisti su se smestili na drvene stolice ispred ograde
sakristije, a još više njih lutalo je okolo i fotografisalo.
Međutim, on se vratio na onu uvrnutu računicu da je dva plus dva jednako pet.
Koja je počinjala od trojice ljudi.
Bili su drugačiji od ostalih posetilaca. Mladi, oprezni, neobrijani već nekoliko dana,
jednostavnih, pravilnih crta lica. Ta lica takođe su imala različit izraz od lica ljudi oko
njih, kao da su ova trojica imala važniji razlog da budu ovde od pukog razgledanja.
Njihov oprez smetao je Kotonu, izazivao je napetost koja je pokazivala da oni nisu
turisti. Konačno upozorenje izazvao je njihov položaj: strateški su se rasporedili po
kapeli, pored spoljašnjih zidova, usredsređeni više jedni na druge nego na religiozno
okruženje u kome su se nalazili.
Koton je pogledao na svoj časovnik: 14.00.
Oglasilo se zvono.
Vreme je za predstavu.
U bočnoj navi, iza lukova, otvorila su se vrata i izašao je sveštenik.
Obred je počeo.
Duhovnik u mantiji nosio je četvrtastu kutiju sa staklenim zidovima. Unutra, na
crvenom baršunastom jastučetu, ležala je relikvija. Sama posuda, u kojoj su bili parčići
vune natopljeni krvlju, bila je petnaestak centimetara duga i pet centimetara široka.
Najvećim delom bila je od kvarca, očigledno vizantijskog porekla, a grlić joj je bio
obmotan zlatnom niti čiji su krajevi bili zapečaćeni voskom. Nalazila se unutar većeg
staklenog zvona sa zlatnim krunicama ukrašenim anđelima. On je čitao dovoljno o
spoljašnjem zvonu da zna kako je na okviru datum ugraviran rimskim brojevima.
Treći maj 1388. godine.
Sveštenik je prošao kroz kapelu, sa izrazom velike pobožnosti na licu, i prišao
takozvanom Prestolu svetinje, baroknom oltaru od belog mermera, takođe prekrivenom
crvenim baršunom. Blago je spustio staklenu kutiju na ploču pa seo na stolicu, spreman
da dočeka vernike koji će se moliti ispred relikvije.
Ali ne pre nego što svaki od njih da prilog.
S leve strane formirao se red, gde je drugi sveštenik stajao ispred kutije za priloge.
Ljudi su u nju ubacivali evre pre nego što se popnu uz nisko stepenište da provedu
nekoliko minuta u tišini ispred relikvije. Koton se pitao šta bi se desilo ako neko ne bi
ubacio novac u kutiju, a ipak bi želeo da se pomoli. Da li bi ga udaljili od relikvije?
Trojica drugara promenila su položaj i sa svima ostalima prešla iz glavnog broda
crkve u bočnu kapelu. Nekoliko crkvenjaka usmeravalo je posetioce i utišavalo sve
glasove koji se previše pojačaju. Slike, pokazivanje, video-snimci, buljenje i donacije
bili su dopušteni.
Pričanje, ne baš toliko.
Jedan od drugara stao je u red. Druga dvojica ostali su pozadi, blizu lučnih prolaza,
i posmatrali s udaljenosti od sedam-osam metara. Pult sa svećama razdvajao je Presto
svetinje od posetilaca. Na njemu je bilo nekoliko stotina malih staklenih svećnjaka, a u
mnogima od njih treperio je plamen. Nekoliko posetilaca prišlo je i upalilo sveće, pošto
su, razume se, ubacili novčić u metalnu kutiju.
Ljudi su nastavili da prilaze relikviji, zastajući na trenutak da se pomole i prekrste.
Obojica drugara koji su ostali pozadi imali su rance. Mada su ih nosili i mnogi drugi
prisutni, nešto u vezi sa činjenicom da su ih ova dvojica imala nije izgledalo kako treba.
Koton je dvanaest godina radio u Magelan biletu pri Ministarstvu pravde, posle
služenja u mornarici i vremena koje je proveo kao vojni advokat. Sada se penzionisao,
odlučivši se za ranije povlačenje, i bio je vlasnik knjižare s retkim knjigama u
Kopenhagenu, ali je povremeno bio na raspolaganju vladama i obaveštajnim agencijama
kao honorarni saradnik. Odgovarao mu je život slobodnjaka, ali danas nije bio na poslu.
Došao je samo da gleda. Izgleda, na pravo mesto u pogrešno vreme.
Nešto se dešavalo.
Nešto za šta mu je instinkt u njegovom skoro pedesetogodišnjem telu govorio da
nije u redu. Zaista je bilo teško osloboditi se starih navika.
Drugar koji je stajao u redu prišao je kutiji za priloge, ubacio kovanicu, pa se popeo
uz nisko stepenište do mermernog stola gde je sveštenik stoičkog izgleda stajao kao na
straži. Druga dvojica drugara skinula su rance i otkopčala ih. Zvona za uzbunu u
Kotonovoj glavi dobila su oštriji ton. Mogao je da čuje robota iz stare naučnofantastične
serije Izgubljeni u svemiru. Opasnost, Vile Robinsone.
Jedan drugar izvadio je pištolj, a drugi nešto što je ličilo na metalni cilindar.
Izvukao je iglu i postavio posudu u bočnu kapelu.
Bomba?
Dim je odmah pokuljao iz posude.
Ne.
Diverzija.
Kotonove misli prekinuo je oštar prasak dva hica ispaljena iz pištolja u plafon. Gips
i parčići drveta pali su odozgo poput kiše. Talas panike brzo se širio. Jedna žena je
vrisnula. Glasovi su se pojačali. Još vrištanja. Ljudi su se kao krdo pokrenuli prema
jedinom izlazu, bogato ukrašenom kružnom stepeništu koje je vodilo naniže. Možda
stotinu ljudi, i svi su trčali napolje, stvarajući pravi pandemonijum.
Odjeknuo je još jedan pucanj.
Gusti oblak sivog dima podigao se u glavnoj navi, zaklanjajući pogled prema
bočnoj kapeli i relikviji. Koton se progurao kroz gomilu ljudi i zaputio se prema dimu.
Kroz izmaglicu je video drugara koji je stajao u redu kako gura sveštenika u stranu.
Sledeći talas uplašenih posetilaca crkve oformio je zid između mesta na kome se Koton
nalazio i trojice drugara, koji su se udaljavali od izlaza. Koton se probijao napred i video
kako su se dvojica drugara zaputila prema trećem, koji je razbio staklenu kutiju s
relikvijom. Sveštenik se bacio na njega, pokušavajući da zaustavi lopova, ali jedan od
drugara udario je starijeg čoveka pesnicom u lice i oborio ga.
Šta je ovo?
Klasična brzopotezna pljačka?
Svakako je tako izgledalo.
I uspevalo je.
I te kako.
Trojica drugara krenula su prema bočnim vratima kroz koja je sveštenik ušao, i
koja su sigurno vodila dublje u unutrašnjost bazilike. To je verovatno bio još jedan put
naniže, što je značilo da su ovi momci uradili svoj domaći zadatak.
Koton je prošao pored poslednjih preplašenih turista i zakoračio u bočnu kapelu.
Teško je disao, iskašljavao je dim, oči su mu suzile. Brinuo je za sveštenika, pa je prišao
oltaru i video starijeg čoveka kako leži na podu.
„Jeste li dobro?“, upitao ga je.
Čovek je bio ošamućen, a desno oko bilo mu je pomodrelo i nateklo, ali uhvatio je
Kotona za desnu ruku i čvrsto je stegnuo. „Mora da se… vrati.“
Trojica drugara su nestala.
Policija je sigurno već krenula ovamo. Mora da ih je neko obavestio, ali oni neće
biti od velike koristi u pronalaženju lopova, koji će se izgubiti na prometnim ulicama
Briža.
Naterao se da krene u akciju.
Razgledanje je bilo završeno.
„Vratiću je.“

DRUGO POGLAVLJE

Slovačka
Džonti Olivije mrzeo je aspekt pretnje u svom poslu. Smatrao je sebe prefinjenim
gospodinom, čovekom dobrog ukusa, poznavaocem starih vina i dobre hrane. Učenim
čovekom koji je najveći deo slobodnog vremena posvećivao proučavanju klasika. Čak je
i njegovo ime podsećalo na jednu filmsku veličinu. O-li-vi-je. Kao ser Lorens Olivije.
Pre svega, on je bio predani profesionalac. Njegova specijalnost? Informacije. Njegova
reputacija? Čovek koji može da isporuči tačno ono što neko mora da zna.
Zainteresovani ste za skrivenu ukupnu imovinu potencijalnog poslovnog partnera
ili mogućeg kupca? Nema problema. Koliko je automatskog oružja i municije Boko
haram uvezao u Nigeriju prošlog meseca? To je lako. Na čemu će Oružane
revolucionarne snage Kolumbije insistirati u predstojećim bilateralnim razgovorima? To
je malo teže, ali može se saznati. Šta smera pokret Hizbul mudžahedin u Kašmiru, ili
koliko će berze za inostrano poslovanje Evropske unije ceniti evro danas po završetku
radnog vremena? Oba pitanja bila su nezgodna, ali odgovori će biti dovoljno blizu. Osim
toga, davao je popust ako nije bio sasvim siguran, pošto su delimične informacije u
najvećem broju slučajeva bile bolje nego nikakve. Njegov moto? Scientia potentia est.
Ser Fransis Bejkon bio je u pravu.
Znanje je moć.
Međutim, njegovi poslovi donosili su izazove. Pohlepa je ostala univerzalni
pokretač, tako da je novac uglavnom uspevao da završi posao. Pregovaranje je, takođe,
donosilo rezultate. Nije mu čak smetalo ni naporno cenkanje, pošto je to bio deo posla.
Ali špijuni? Njih je prezirao.
Ruke i noge čoveka koji je sedeo ispred njega bile su vezane za metalnu stolicu.
Žica mu je vijugala poput zmije kroz usta i jednjak, pažljivo podešena, dovoljno tanka
da ne pokrene refleks povraćanja, ali dovoljno debela da obavi posao. Najednom njenom
kraju bila je metalna kuka provodnika, dok je drugi kraj bio povezan na strujni
transformator. Amateri bi delovali spolja, izvlačili bi i cedili informacije na silu,
batinama. On je više voleo profinjeniji pristup. Ova tehnika izazivala je mnogo dublju i
bolniju nelagodu, a imala je dodatnu prednost što nije ostavljala tragove za sobom.
Uperio je prstom u čoveka. „Ko te je poslao?“
Nije bilo odgovora.
Pogledao je u svog saradnika. Vik di Đenti dugo je radio s njim. Putevi su im se
prvi put ukrstili na njegovom ranijem poslu i tada je saznao da Vik može da obavi
gotovo bilo šta. I bogu hvala za to. Svakome je potreban pomoćnik. Olio je imao
Stanlija. Martin Luisa.1 On je imao Vika. Mršavog, žilavog čoveka ravne crne kose i
uskih sivih očiju. Nije govorio mnogo, ali je bio izuzetno diskretan i apsolutno odan, a
sve je to bilo praćeno potpunim odsustvom pohlepe.
Mahnuo je rukom i Vik je pritisnuo dugme na transformatoru.
Čovek vezan za stolicu iskolačio je oči kada je struja prošla kroz tanku žicu i
njegovo grlo. Nije bilo nikakvog zvuka, pošto je jedan od uzgrednih efekata ovog
1 Filmski glumci, Sten Lorel i Oliver Hardi, popularni u komedijama s početka dvadesetog veka, i Din Martin
i Džeri Luis, igrači, komičari i zabavljači, zvezde holivudskih filmova neposredno posle Drugog svetskog
rata. (Prim. prev.)
metoda ubeđivanja bila nemogućnost da vrištite. Vik je znao kada da stane, i posle pet
sekundi isključio je struju.
Grčenje se prekinulo.
Čoveku je s obe strane usta curila pljuvačka.
Pomalo odvratno, ali očekivano.
„Da li ti je potrebna još jedna demonstracija?“ upitao je. „Svakako mogu da ti je
pružim, ali preklinjem te, ne teraj me da to bude neophodno.“
Čovekova glava ljuljala se s jedne na drugu stranu, disao je teško i s naporom.
Belo okrečeni zidovi oko njega zaudarali su na vlagu i buđ, i on je želeo da ode
odavde. „Ponovo ću pitati. Od životne je važnosti da odgovoriš. Da li je to jasno?“
Čovek je klimnuo glavom.
„Za koga radiš?“
Ponovo ćutanje.
Ispustio je dug i umoran uzdah.
Vik je ponovo pet sekundi pustio struju kroz čovekovo telo. Morali su da budu
pažljivi, pošto jednosmerna struja ubija ako se ne koristi ispravno.
Ovaj špijun uhvaćen je juče u Bratislavi. On i Vik bili su tamo i sređivali nekoliko
završnih detalja. Obojica su primetila da ih posmatraju, pa su iskoristila odraze na
automobilskim prozorima i povremene brze poglede usmerene prema njima da
identifikuju pratioca. Zatim su se pridružili gomili ljudi koji su razgledali izloge i uverili
se da imaju pratnju. Vik, uvek budan i oprezan, uspeo je da otkloni problem, ne
privlačeći pažnju.
„Sigurno uviđaš da si ovde sam“, ukazao je Džonti. „Niko neće doći da te izbavi.
Moram li da ti pružim još jednu demonstraciju?“
„Bio sam tamo da… vas proverim. Da saznam… šta mogu.“
Reči su bile prigušene žicom u čovekovom grlu i istočnoevropskim akcentom u
izgovoru engleskih reči.
„To je očigledno. Šta si otkrio?“
„Baš… ništa.“
On je sumnjao u to. „Da li si prijavio da ništa nisi saznao?“
„Još nisam.“
Ovo su svakako sve bile laži.
„Kome podnosiš izveštaj?“
Nije bilo odgovora.
Ovaj je bio tvrdoglav.
Dao je znak i Vik je pritisnuo dugme. Telo je jako zateglo vezove, trzajući se i
grčeći. Ovog puta dopustio je da agonija potraje nekoliko sekundi duže, ali ne toliko da
paralizuje srce. Klimnuo je glavom i Vik je isključio struju. Čovek je mlitavo klonuo na
stolici, onesvešćen. Vik ga je razbudio s dva jaka šamara.
Toliko toga trebalo je da se dogodi. Poslato je sedam poziva. Skoro svi pozvani
pokazali su interesovanje. Samo trojica od njih su se isticali. Krajnji rok bio je sutra u
ponoć, do čega je ostalo malo više od dvadeset četiri sata.
 „Ne volim špijune“, rekao je čoveku. „Oni pribavljaju informacije i onda ih,
jednostavno, prenose svojim poslodavcima. Oni su moja glavna konkurencija. Na svu
sreću, ti nisi dobar špijun. Pitao sam tri puta. Ako me nateraš da ponovo pitam za koga
radiš, ostaviću struju uključenu dok ne budeš mrtav.“
Dozvolio je da njegov blef uđe čoveku u glavu.
Pravilo koga se uvek držao, mada ga nikada nije javno isticao, bilo je da nikoga ne
ubije. Međutim, nateraće ovog čoveka da poželi da je mrtav.
Predstojeća akcija bila je najkomplikovanija od svih koje je ikada izveo. Zapravo,
to su bile dve akcije u isto vreme. Obe složene, s mnogo promenljivih veličina, a jedna
je zavisila od druge. Ali nagrade? O, nagrade. Jedan ugovor mogao je da donese
dvadeset miliona evra ili više. Drugi? Bilo je teško znati pouzdano, ali mogao je biti
blizu sto miliona evra. Dovoljno da može da radi što god želi do kraja života. Međutim,
sve je moglo biti ugroženo zbog ovog špijuna.
Njegov pogled susreo se s Vikovim.
„Ne. Molim te. Nemoj“, preklinjao je čovek.
Ponovo je usmerio pogled na špijuna. „Odgovori na moje pitanje.“
„Poslao me je Rajnhart.“
Od tog imena osetio je drhtaj u kičmi.
Njegov smrtni neprijatelj.
Poslednja osoba za koju je očekivao da motri na njega.
Pogledao je Vika u oči.
I dugme je ponovo pritisnuto.

TREĆE POGLAVLJE

Koton je pobegao iz zadimljene kapele kroz vrata sa strane i ušao u malo predvorje. Na
polici su bile svešteničke odore, što je značilo da su se sveštenici ovde presvlačili pre
mise. On je i sam pomagao sveštenicima kao dečak, do trinaeste godine, kada su na
površinu izbila sva pitanja koja je nosio u sebi. Katolicizam je zaista dobro objašnjavao
šta, ali ne baš i zašto. Tinejdžeri su puni pitanja, a kada nije dobio odgovore, zaključio je
da nije za njega da bude katolik. Zato se udaljio od crkve. Kada bi ga pitali o religiji,
uvek je govorio da je rođen kao katolik, ali nije baš posvećen veri. Možda je to
objašnjavalo zašto je uskočio usred ove gužve.
Da li je nešto dugovao crkvi?
Ne nužno, ali je, svejedno, uskočio.
Istrčao je iz predvorja u kratki hodnik, koji se završavao drugim stepeništem
naniže. Ovo nije bilo ni slično raskošnom glavnom ulazu kroz koji je gomila ljudi
nagrnula kada je počeo haos. Ovde su postajali samo uski drveni stepenici. Potrčao je
dole, našao vrata koja su vodila napolje i zaškiljio na popodnevnom suncu. More ljudi
ispunilo je trg ispred stare gradske skupštine. Uplašeni turisti iz gornje kapele nervozno
su se tiskali jedni uz druge. Koton je pogledom pretraživao masu ljudi, tražeći trojicu
drugara. Spazio ih je na suprotnoj strani popločanog trga, trenutak pre nego što će
skrenuti iza ugla i nestati. Relikvije nije bilo na vidiku, najverovatnije je bila u jednom
od rančeva.
Briž je bio dragulj gotičke arhitekture, a u njegovom istorijskom centru jajastog
oblika nije bilo mnogo automobila, ali je bilo mnoštvo ljudi i bicikala. Obilaznica je
omogućavala da saobraćaj zaobiđe grad, ali se po njemu ukrštao niz kanala koji mu je
doneo nadimak severna Venecija. Bio je glavna turistička atrakcija Belgije, sa širokim
kolopletom krivudavih ulica sa šarolikim kućama i zanatskim radnjama. Na staroj pijaci
nekada su održavani vašari, srednjovekovni viteški turniri, pa čak i pogubljenja.
Očuvane su mnoge višebojne fasade višespratnica. U stvari, blok za blokom kuća činio
je živi muzej koji je stekao status svetske baštine.
Njegov istorijat kada je reč o takvim stvarima nije bio dobar.
Nije namerno hteo da vrši razaranje.
Međutim, sranja su se, jednostavno, dešavala.
Krenuo je za drugarima i skrenuo iza istog ugla. Bili su skoro sto metara ispred
njega i kretali se između sledeća dva niza kuća sa zabatima. Verovali su da su umakli i
izgledali su manje uspaničeno, opuštenije. Odlučio je da smanji rastojanje pa je potrčao.
Na ovoj strani ulice nije bilo mnogo ljudi, pošto je vodila dalje od glavnih atrakcija,
prema spoljašnjoj saobraćajnoj obilaznici.
Uspeo je da smanji rastojanje na pedeset metara.
Jedan od drugara spazio je da ih on prati. Momak je zgrabio drugu dvojicu za
ramena i obavestio ih da je neko primetio njihovo bekstvo.
Potrčali su.
Sjajno.
Koton je pojurio napred.
Ulica se završavala jednim od lučnih mostova, što je značilo da je pred njima kanal.
Drugari su prešli na drugu stranu i nestali na desnoj strani. Koton je ubrzao korak i video
da su se spustili niz kamene stepenike na kej, gde ih je čekao čamac. Tri lopova uskočila
su u njega i odjurila, prolazeći ispod mosta na kome je stajao i nestajući na drugoj strani.
Dvojica drugara pogledali su ga u prolazu.
Sa svoje strane kanala ugledao je jedan od mnogih otvorenih čamaca sa dvadeset
praznih sedišta, koji je čekao novu grupu turista da kupe karte i krenu u obilazak vodom.
Ispred kabine se formirao red, a prodaja karata još nije počela. On se progurao napred i
nastavio da se kreće. Čovek iz kabine doviknuo je nešto za njim. On nije obratio pažnju
na naredbu da stane i požurio je niz vlažne kamene stepenike iz kojih se osećala memla.
Na dnu ga je čekao čovek, najverovatnije vozač turističkog čamca, koji je reagovao na
neovlašćen pristup, podižući ruke i dajući mu znak da stane. Koton je udario čoveka
kolenom u stomak i on se presamitio.
„Izvini zbog ovoga“, promrmljao je Koton.
 Uskočio je u čamac, čiji je motor radio u praznom hodu, i odvezao dva užeta
kojima je bio privezan. Uhvatio je ručicu i pritisnuo gas, od čega se začulo ubrzano
grleno čangrljanje dizel-motora. Čamac je pojurio napred i Koton je okrenuo volan,
usmeravajući pramac u smeru u kome su otišla trojica drugara. Bio je najednom
ovakvom i ranije, pošto je nekoliko puta obilazio Briž kroz kanale. Obično su se kretali
brzinom puža, radi posmatranja grada, i on se uvek pitao da li ta plovila imaju ispod
haube snagu za veću brzinu.
Imala su je.
Pritisnuo je gas do kraja.
Propeler se brzo zavrteo i pramac se podigao, prosecajući smeđu vodu uskog
kanala i ostavljajući belu penu za sobom. Prošao je ispod istog pešačkog mosta i izašao
na drugu stranu, gde je kanal pod uglom skretao ulevo i krivudao oko niza građevina od
sivog kamena, čiji je tmuran izgled bio ublažen puzavicama na fasadi. Još jednom je
oštro skrenuo udesno i kanal se ispravio, a ovaj deo bio je oivičen sa još kuća sa
fasadnim gredama i obraslih puzavicom.
Prošao je ispod zarđalih nosača još jednog lučnog mosta.
Trojica drugara imala su solidnu početnu prednost, ali očigledno nisu koristila
izuzetnu brzinu svog čamca, misleći da su najzad umakla.
To mu je omogućilo da smanji rastojanje.
Kanal je bio širok petnaestak metara, s obe strane omeđen visokim kamenim
zidovima i drvećem koje se naginjalo nad vodu. Još jedan turistički čamac iznenada se
pojavio sa desne strane na raskrsnici. Koton je naglo skrenuo ulevo i prošao blizu
pramca drugog čamca. Nekoliko putnika zamalo je izbeglo kupanje vodom koju je
podigao svojim prolaskom. Mahnuo je u znak izvinjenja, ali je nastavio da se kreće,
ispravljajući volan i usredsređujući se na mesto gde se kanal širio u veliki bazen na
sledećoj raskrsnici u obliku slova T. Trojica drugara čekala su u tom bazenu, njihov
čamac bio je bočno okrenut prema njegovoj putanji, a dvojica su držala pištolje uperene
u njega.
Počeli su da pucaju.
On se punim gasom kretao pravo prema mecima, brzo smanjujući rastojanje.
Sagnuo se iza vetrobrana i meci su prozujali preko njega. Čamac drugara jurnuo je
napred, sprečavajući skretanje ulevo. Pištolji su nastavili da pucaju. Bilo je prekasno da
skrene udesno. Nije bilo dovoljno prostora u dugom četvrtastom bazenu da napravi
zaokret, a da ne udari u pregradni zid.
Nije imao izbora.
Skočio je u vodu.
Čamac je nastavio da juri bez vozača, ali samo još desetak metara, pre nego što se
zabio u kameni zid i eksplodirao. Zaronio je ispod površine, sećajući se nečega što je
jednom pročitao. Do osamdesetih godina, u kanale je ispuštana neprerađena voda iz
kanalizacije. Nadao se da su decenije prečišćavanja uklonile bilo kakvu opasnost od
zaraze.
Promolio je glavu iz vode.
 Trojica drugara su nestala.
Izlazak iz kanala mogao bi da predstavlja problem. Nije video merdevine ili
stepenice duž zidova oko kanala.
Čuo je sirenu i okrenuo se.
Policijski čamac jurio je prema njemu, a plavo rotaciono svetlo je sevalo. Od
njegovog čamca ostao je samo zapaljeni trup koji je tonuo u kanal. Policijski čamac
skrenuo je pored njega. Dva uniformisana policajca izvukla su pištolje i naciljala.
Nijedan nije izgledao prijateljski raspoložen.
Izlazak iz vode više nije bio problem.
Ali gde će završiti?
To bi mogao biti veliki problem.

ČETVRTO POGLAVLJE

Džonti je sipao sebi poveću količinu krupnika. Uvek je voleo to piće, jedinstvenu
kombinaciju meda, trava i začina, razblaženih, prokuvanih i proceđenih pre nego što se
dodaju u votku kao osnovu mešavine. Legenda je prenosila da su piće napravili
benediktinski monasi u Belorusiji i odatle je na kraju dospelo u Poljsku. Obično je
služeno toplo, ali on ga je najviše voleo na sobnoj temperaturi.
Otpio je gutljaj, a jaka mešavina delovala je umirujuće, naizgled uklanjajući svaku
napetost. I dalje su ga nervirale neprijatnosti koje su se desile u podrumu. Njuškala su
vezali i ostaće tamo do četvrtka. Posle toga će ga pustiti. Informacije do kojih je došao
bile su uznemirujuće na više nivoa, i Vik će usmeriti pažnju na taj problem.
Rajnhart.
Od svih ljudi, baš on.
Gandi je to najbolje rekao. U svetu ima svega dovoljno za čovekove potrebe, ali ne i
za čovekovu pohlepu.
To je objašnjavalo njegovog arhineprijatelja.
Razgledao je staru biblioteku.
Zamak Šturni izgledao je savršeno. Neogotičko utvrđenje iz trinaestog veka imalo
je tri krila raspoređena oko petougaonog dvorišta, sa četvrte strane zatvorenog
veličanstvenom glavnom kapijom. Zamak se nalazio na strateški važnom mestu i bio je
sagrađen na kamenoj padini u blizini reke Orave, pedeset kilometara južno od granice sa
Poljskom, na bezbednoj udaljenosti u unutrašnjosti Slovačke. Pet kula, od kojih je svaka
imala kupolu na vrhu, uzdizale su se na uglovima, a kružni balkon oko celog obima
najviše od njih prizivao je u svest slike princeze u opasnosti. Mogao je da se odupre
napadima Turaka, kozaka i husita2 koji su ga vekovima redovno napadali. Izgledao je
kao mesto koje nikada nije spoznalo siromaštvo, pošto je svaka prostorija bila prepuna
tapiserija i antikviteta iz bogate prošlosti. Poljski krunski dragulji sakriveni su ovde kada
su Šveđani izvršili invaziju u sedamnaestom veku. Onda je, u osamnaestom, budući kralj
Madagaskara bio zatočen ovde. Zamak, koji je nekada bio u vlasništvu lokalne
aristokrati)e, komunisti su zauzeli pedesetih godina dvadesetog veka u sklopu politike
agrarne reforme. Na svu sreću, dokumenti u zvaničnom registru nikada nisu promenjeni,
tako da je posed vraćen pređašnjim vlasnicima kada je ponovo uspostavljena
demokratija, ali se pokazalo da oni nisu u stanju da ga održavaju. Sada je iznajmljivan
za veliki novac, sa osobljem i hranom, korporacijama i pojedincima koji su mogli da
priušte visoke cene najma.
Prišao je francuskim vratima i izašao na gornju terasu. Uz spoljašnje zidove bile su
poredane biljke u saksijama, pune boja. Stabla breze, bora, jele i smreke prostirala su se
dokle god je pogled sezao kroz prastaru dolinu nastalu u periodu jure. Severna Slovačka
bila je spektakularna. Tatre, najviši venae u Karpatima, dodirivale su severno nebo, a
najviši vrhovi bili su posuti snegom i predstavljali magnet za izletnike i skijaše.
On je živeo usamljeničkim životom iz nužde. Imao je filozofski stav prema svom
neuspehu kod žena, što je, naizgled, bila tema koja se stalno vraćala, a muškarci ga nisu
zanimali. Pronalaženje nečega što je teško naći? I zatim prodaja toga nečega? To je
voleo da radi. Za razliku od Rajnharta, on je voleo da sam stvara poslovne prilike,
umesto da ih preotima od drugih. Bilo je previše poslova da bi ih nabrojao, a svaki je bio
unosan na svoj način. On je svakako zaobilazio zakon, ali nikada nije smatran
zvaničnom opasnošću. Trudio se da ostane apolitičan, nije se svrstavao ni na čiju stranu,
nije imao nikakve ideale. Bio je otelotvorenje Švajcarske. Neutralan u svemu što je
važno, osim profita.
Zaista je počeo da uživa u prefinjenijim stvarima u životu. Nikada nije brinuo o
novcu, kupovao je ono što je želeo, kada je želeo. Išao je kuda god hoće. Fransis Bejkon
bio je u pravu. Novac je odličan sluga, ali loš gospodar. A on se sada spremao da završi
najveći posao u svom životu.
Tiha zvonjava označila je dolazni poziv. Pronašao je telefon u džepu. Aparat koji je
trenutno koristio. Menjao ih je na svaka tri dana, što je bio deo uvrežene paranoje i
otelotvorenje pravila po kome je dugo živeo. Niko ne treba da ga stvarno nađe ako on
ne želi da bude nađen.
„Sveta krv uzeta je nešto ranije“, rekao mu je Vik. „Dobio sam irnejl s potvrdom od
Rusa.“
On se osmehnuo.
Još jedan zainteresovani klijent. To je bio ukupno peti. Ostali su samo Amerikanci i
Nemci.
„Ima li problema?“, upitao je.
„Izgleda da je u Brižu obavljena čista krađa.“
2 Sledbenici češkog verskog reformatora Jana Husa (1372-1415), jedni od najvažnijih prethodnika
protestantizma. (Prim. prev.)
 To je bilo dobro čuti.
„Moramo da se uverimo kako ništa nije dovedeno u opasnost“, rekao je Viku.
„Brinem zbog našeg gosta u podrumu i onoga ko ga je poslao.“
Bili su izuzetno oprezni pri odlasku iz Bratislave, s vezanim špijunom zapušenih
usta na zadnjem sedištu, i uverili su se da nisu praćeni i da auto nije elektronski
obeležen.
„Odmah ću se pozabaviti time, Vik“, rekao je. „Rajnhart je preblizu za moj ukus.“
„Razumem. Uskoro ću imati još informacija.“
„A šta je sa ovom večeri?“
„Sve je sređeno. Krećem na sever za dva sata.“
I to je bilo dobro čuti.
Prekinuo je vezu i vratio se unutra, pa spustio praznu čašu na stočić od orahovine.
Izabrao je ovo mesto zbog više razloga. Kao prvo, bilo je prelepo. Kao drugo, nalazilo
se na dva sata vožnje od Krakova, ali dovoljno daleko iza granice u drugoj suverenoj
državi. Kao treće, niko nije živeo u prečniku od deset kilometara. I kao četvrto, nudilo je
mnogo prostora. Balska dvorana s gornjom galerijom, sala za ručavanje, desetak
spavaćih soba na spratovima, prostrana kuhinja i, najvažnije, prolazi za poslugu koji su
obezbeđivali skriveni put od jedne do druge prostorije.
On je voleo tajnost.
Kakvo je uzbuđenje bilo znati ono što drugi ne znaju, a on je sada znao nešto što
niko drugi na svetu ne zna. Svi ostali upoznati s ovom informacijom bili su odavno
mrtvi. Bilo je to srećno znanje koje mu je palo u ruke. Isprva nevažno, a sada
neprocenjivo vredno. Uvek ga je intrigiralo i privlačilo da živi od svoje pameti, kao što
su ga privlačile i opasnost i slava koje intrige donose. Da se i ne pominju nagrade. Ali
lepljivi, čvrsti stisak straha koji mu je ponekad stezao utrobu poput zmije? To je mrzeo.
Rajnhart.
Problem.
Kojim će pozabaviti ako bude neophodno.
Međutim, prvo je morao da uništi predsednika Poljske.

PETO POGLAVLJE

Varšava
18.30

Predsednik Januš Čajkovski istrčao je iz palate i krenuo prema kolima koja su ga čekala.
Pažljivo je isplanirao ovaj izlet i oslobodio sebi raspored do kraja dana, pod izgovorom
retke slobodne večeri kada može da večera i legne rano. Stoga ga nije pratila družina
samozadovoljnih i uobraženih savetnika. Ni mediji. Niko osim pripadnika obezbeđenja,
koji su svi bili iz Biroa za zaštitu vlade (BOR, Birou Ochrony Rzadu). Tražio je dvojicu
naoružanih ljudi i volvo neupadljivog izgleda za ovaj nezvanični izlet.
Poslednja inkarnacija Republike Poljske pojavila se oko 1989. godine. Kad je reč o
zemljama, ova je bila srazmerno mlada. Postojale su ranije verzije, ali Drugi svetski rat i
sovjetska okupacija prekinuli su njeno postojanje. Od njenog ponovnog rođenja bilo je
devet šefova države. Ustav je obezbeđivao petogodišnji mandat s mogućnošću jednog
reizbora, ali samo jedan od osam prethodnika Čajkovskog uspeo je da dobije drugi
mandat.
Poljska politika je, ako ništa drugo, ostala promenljiva.
Većinu svakodnevnih poslova obavljao je premijer, obično predvodnik većinske
stranke u parlamentu – ali u teoriji je to mogao biti bilo ko. Nacionalni ustav davao je
predsedniku pravo na izvršni veto, koji je mogla da poništi većina od tri petine poslanika
u parlamentu.
Predsednik je bio vrhovni komandant oružanih snaga i mogao je da naredi opštu
mobilizaciju. On je imenovao i opozivao ambasadore, davao pomilovanje kriminalcima i
mogao da poništi određene sudske presude. Što je bilo važno za trenutne teškoće,
predsednik je bio i vrhovni predstavnik poljske države, koji ima moć da ratifikuje i
opoziva međunarodne sporazume.
Baš je srećnik.
Ušao je u auto i odvezao se iz palate kroz bočni izlaz.
Njegov prvi mandat bližio se kraju.
Kvalifikacije potrebne za predsednika bile su jednostavne. Da bude poljski
državljanin, star najmanje trideset pet godina na dan prvog izbornog kruga i da sakupi
glasove sto hiljada registrovanih birača. Pobednik je biran apsolutnom većinom glasova.
U slučaju da nijedan kandidat ne pređe taj prag, održavan je drugi krug izbora, s
dvojicom kandidata s najviše dobijenih glasova. On je osvojio prvi mandat posle tesnog
drugog kruga, a sada je na vidiku bila još jedna teška borba, pošto su se pojavljivali
razni protivnici. Bivši premijer. Popularni advokat. Tri člana parlamenta. Pank-rok
muzičar koji je predvodio jednu od glasnijih manjih političkih stranaka. Bivši ministar u
vladi koji je objavio da će se kandidovati samo ako ga Čajkovski iznervira. Izgleda da je
sada bio takav slučaj, pošto je brbljivac sakupljao svojih sto hiljada potpisa.
Izgledalo je da će predstojeća politička sezona biti živahna.
Na svu sreću, on je bio donekle popularan. Poslednje ankete pokazivale su da ima
podršku od 55 odsto. Nije loše, ali nije baš ni sjajno, što je bio još jedan razlog zbog
koga je sada bio u ovom autu i gledao kako kilometri promiču, dok su ga vozili na zapad
prema selu Jozefa. Posle tri nedelje traganja, izvor problema je pronađen. Bivši lojalista
iz vremena komunizma koji je bio mrtav već duže od jedne decenije. Bilo bi previše
nadati se da je odneo sa sobom u grob sve što je znao. Umesto toga, pojavile su se neke
stare informacije. I ne samo nasumične činjenice i brojke. Ovo je bilo nešto što je
direktno uticalo na njega. U stvari, moglo je da ga uništi, pogotovo s obzirom na
predstojeće vrlo neizvesne izbore.
On je glupavo verovao da je prošlost mrtva i nestala.
Međutim, sada se činilo da ona preti svemu.
Bilo je vreme da se sretne s njom licem u lice.

Auto je prošao kroz Jozefu, selo smešteno na litici iznad Visle. Imalo je dugu istoriju i
atraktivan stari centar: moglo se pohvaliti ruševinama zamka i katedralom, ali ono
najpoznatije u vezi s njim bila je obližnja fabrika koja je zapošljavala stotine ljudi. Kuća
koju je on tražio bila je južno od samog naselja, na sporednom putu koji se udaljavao od
reke. Njegov vozač parkirao se sa strane, podalje od ulice, između drveća, gde auto neće
privlačiti pažnju. Čajkovski je izašao u topao večernji vazduh i pošao prema ulaznim
vratima. Čekao ga je čovek u crnom odelu s kravatom, s izrazom lica koji je bilo
nemoguće protumačiti, prikladnim ali hladnim. Mihal Zima. Šef BOR-a.
Čajkovski je ušao u kuću.
Jednostavno mesto, slično onome na kome je on odrastao na jugu Poljske, u okolini
Žešova. Roditelji su mu bili farmeri a ne revolucionari, ali sve se to promenilo
osamdesetih godina. Privatno vlasništvo nad zemljom nikada nije dopušteno. Da bi se
ublažili sve veći nemiri, svima je obećano vlasništvo putem otkupa nasledstva, ali sve je
to bila laž. Na kraju su se njegovi roditelji i većina drugih farmera pobunili i odbili da
prodaju hranu po niskim cenama koje je vlada propisala, i umesto toga donirali svoje
proizvode štrajkačima.
Hrabar čin koji je doveo do promene.
„Gde je ona?“ upitao je.
„Tamo iza, napolju.“
„A druga?“
Zima je mahnuo rukom. „Unutra.“
„Reci mi, kako si našao ovo mesto?“
„U stvari, imao sam malo sreće, ali ponekad je to jedino što imaš.“ On je shvatio
poruku. Ne postavljaj previše pitanja.
Pogledom je preleteo po sobi i primetio niz uokvirenih slika na stolu. Jedna mu je
privukla pogled. Prišao je i pažljivije pogledao sliku čoveka u uniformi. Major poljske
vojske, sa znakom SB-a, Službe bezbednosti, na košulji. Prepoznao je bezizražajno lice,
s kratko ošišanom kosom i potkresanim brkovima. To je bio onaj čovek iz zatvora
Mokotov.
Aleksij Dilecki.
On već decenijama nije čuo ništa o tom čoveku niti ga je video.
Drugi svetski rat uništio je Poljsku, sve je bilo bombardovano i srušeno do
neprepoznatljivosti, a nije bilo sredstava i ostalo je vrlo malo ljudske snage za obnovu.
Sovjeti su obećali ponovno rođenje nacije i mnogi su im poverovali, ali do kraja
sedamdesetih laži su postale očigledne i strpljenje u zemlji došlo je do kraja. Dotad su
svi radili produženo radno vreme, pronalazili malo hrane u prodavnicama i trpeli stalnu
hladnoću zbog nedostatka uglja i odeće, uključujući i kapute. Sve vreme bili su
špijunirani, izlagani propagandi, a njihovoj deci ispiran je mozak. Pretnja silom nikada
nije prestajala. Kao ni glad, pri čemu je vlada, pomoću kartica za sledovanja, čak
određivala koliko neko može da jede. Svi imamo jednake stomake. To su mnogi
ponavljali. Međutim, kada su ljudi gladni, kada su im deca gladna, oni će uraditi bilo šta
da umire bol.
I uradili su.
Dopadalo mu se šta je Orvel napisao.
Sve životinje su jednake, ali neke su jednakije od ostalih.
Takav je bio Aleksij Dilecki.
Političari i policajci uvek su bili favorizovani. Dobijali su veća sledovanja.
Kupovali su u posebnim radnjama. Živeli su u boljim kućama i imali više privilegija.
Imah su čak i ime. Nomenklatura, što je bio sovjetski pojam za spisak državnih poslova
koji je uvek čekao da bude popunjen. Ljudi nisu birani po vrednosti i zaslugama već
isključivo prema lojalnosti režimu. Oni su postali neformalna izdvojena vladajuća klasa.
Crvena buržoazija. Korupcija i okrutnost bile su sredstva kojima su se konstantno služili
da ostvare svoje ciljeve.
A on je zurio u jednog od pripadnika te klase.
Setio se šta je rečeno, pre svih tih godina, u zatvoru Mokotov.
Ko zna? Jednoga dana mogao bi da budeš neko važan.
Odmahnuo je glavom na tu ironiju i osetio da mu se dopada činjenica da je Dilecki
mrtav.
„Da li si ga poznavao?“, upitao je Zima.
On je poverio tu priču samo jednoj osobi, a to nije bio Zima. Zato je ignorisao
pitanje i rekao: „Pokaži mi šta si našao.“
I sklonio je fotografiju sa stola.
Pošao je za Zimom u malu ostavu, prostoriju pretrpanu ostacima porodične
prošlosti. Video je dva zarđala ormarića za akta.
„Puni su dokumenata“, rekao je Zima. „Izveštaji, prepiska, memorandumi. Sve od
kraja sedamdesetih do devedesetih. Međusobno nepovezani datumi i događaji. Nema
pravog obrasca ni u čemu od toga. Dilecki je dugo radio za Službu bezbednosti. Morao
je biti upućen u mnoge tajne. Očigledno je neke od njih uklonio kada je komunizam
pao.“
Toliko toga je izgubljeno u tom haotičnom periodu posle rušenja Sovjetskog
Saveza i ponovnog uspona Poljske. Danas je malo ljudi marilo za prošlost. Svima je,
jednostavno, bilo drago što je sve to završeno. Činilo se da je jedino budućnost važna.
Međutim, takva kratkovidost bila je greška.
Zato što je istorija važna.
„Je li iko pregledao te dokumente?“, upitao je.
„Samo ja. A i ja sam to uradio brzo i letimično. Tek toliko da ustanovim da bi to
moglo biti ono što tražiš.“
 On je bio radoznao. „Kako znaš da ja bilo šta tražim?“
„Ne znam. Samo sam pretpostavljao, na osnovu onoga što sam do sada znao.“
Trebalo bi da se raspita o razmerama onoga što ovaj čovek zna, ali ne sada. „Naredi
da sve iz ova dva ormarića ubace u prtljažnik auta kojim sam došao.“
Zima je klimnuo glavom, pokazujući da je razumeo.
„Da li je udovica Dileckog prodala išta od dokumenata?“ upitao je on.
„Ne. Ali njihov sin jeste. Odveli smo ga u pritvor.“
To je bila nova informacija.
„Hapsili smo ga pre nekoliko godina.“ Zima je dao znak rukom i on je krenuo za
njim u salon. Na sofi je ležala plava sportska torba. Zima ju je raskopčao, otkrivajući
svežnjeve zlota. „Pola miliona. Uzeli smo ovaj novac iz kuće njihovog sina.“
Sada je sve počelo da dobija smisao. Roditelji su bili dobri, odani komunisti, a sin
ne baš toliko. Prošle su decenije. Oca više nije bilo, majka je starila. Dva ormarića
mogla su da sadrže ključ za promenu svega, pogotovo kada je u nekim od tih
dokumenata pominjano ime Januša Čajkovskog. Trebalo je samo naći kupca.
„Je li sin išta priznao?“
Zima je klimnuo glavom. „Dogovorio se sa čovekom po imenu Vik di Đenti, koji je
poznati saradnik Džontija Olivijea.“
„Izgovaraš to ime kao da ga poznaješ.“
„Poznajemo ga. On trguje informacijama, i to donekle pouzdanim. Naše
obaveštajne službe povremeno su koristile njegove usluge. Majka uopšte nije znala šta
sin radi. Otkrila je tek prošle večeri, kada joj je ponudio nešto novca. Nije bila
zadovoljna. Žestoko su se posvađali, samo nekoliko sati pre nego što smo ga uhapsili.“
„Pokaži mi ostalo“, rekao je on.
Zima ga je kroz zadnja vrata izveo do malog ambara sa zarđalim krovom. Drveće i
žbunje zaklanjalo je građevinu od obližnjeg auto-puta. Vrata su bila otvorena i on je
ušao. Slaba električna svetiljka raspršivala je senke. Ovde nije bilo mnogo toga.
Nekoliko alatki, kolica s jednim točkom, stari zarđali auto i žena koja je visila s greda.
Ruke su joj bile mlitavo oklembešene pored bokova, a vrat iskrivljen u smrtnom ropcu.
„Uradila je ovo u toku noći“, rekao je Zima. „Možda saznavši da joj je sin uhapšen.
Ili možda iz osećaja odanosti prema mužu. Nikada nećemo znati.“
Ona se, izgleda, popela na stari auto, privezala kratki konopac i zatim zakoračila u
smrt.
On je odmahnuo glavom.
Sada je sve zavisilo od Belgije.
 ŠESTO POGLAVLJE

Koton je sedeo u ćeliji, još mokar od plivanja u kanalu. Stvarno mu je bilo potrebno
tuširanje, mada ovo nije bio baš luksuzni hotel. Međutim, sama ćelija nije bila toliko
loša. Prostrana. Čista. S toaletom koji je radio. Bio je zatvoren na daleko gorim mestima.
Toliko o tome da ima dug prema Katoličkoj crkvi.
Bilo je skoro sedam sati. Bio je ovde sam već dva sata. Policija grada Briža nije
bila baš najbolje raspoložena kada ga je izvukla iz kanala. Odmah su mu lisicama vezali
ruke iza leđa i pokušali da ga ispitaju, ali on je znao kada treba da drži zatvorena usta.
Naravno, u jednom trenutku moraće štošta da objasni. Nadao se da će im sveštenik iz
bazilike reći da je od njega tražio da krene za relikvijom. Oni su do sada znali samo da
je ukrao čamac i slupao ga u kanalu. Kada su policajci stigli, pucnjava je već prestala i
trojica drugara su nestala.
On je bio jedini problem na koji su naišli.
Policija mu je uzela novčanik. Pasoš mu je ostao u hotelu. Bar su znali njegovo
puno ime. Harold Erl Malon. Nadimka Koton nije bilo nigde u njegovoj danskoj
vozačkoj dozvoli ni bilo kom drugom zvaničnom dokumentu. Ljudi su voleli da pitaju
odakle je dobio nadimak, a njegov odgovor uvek je bio isti. Duga je to priča. I bila je, i
obuhvatala je i njegovog oca. Još se sećao dana kada je imao deset godina, a dvojica
mornaričkih oficira došla su u kuću i rekla njemu i njegovoj majci da je podmornica
njegovog oca potonula i sva posada stradala. Nije bilo tela. Nije bilo sahrane. Sve je bilo
poverljivo i tajno. Bilo mu je potrebno skoro četiri decenije da otkrije istinu, a čitavo to
iskustvo donelo mu je izuzetno nepoverenje prema vlastima, bez obzira na kom nivou.
To je dodatno objašnjavalo zašto nije ni sa kim razgovarao.
Kada dođe vreme, nadao se da će istina najbolje funkcionisati – uostalom, to je bilo
jedino sa čime je mogao da radi. Policija Briža do sada je sigurno saznala za krađu.
Sveta krv bila je najvažniji predmet u gradu. Stotine hiljada ljudi dolazile su svake
godine da je vide. Od četrnaestog veka nosili su je po gradu tokom ogromne godišnje
svečanosti. Ali, ako su znali da je nestala, zašto nisu došli da popričaju s njim? Činilo se
logično da bi želeli da znaju ono što je on znao.
Ili možda ne bi.
Misli mu je prekinuo nekakav zveket.
Jedna od metalnih vrata niz hodnik otvorila su se pa opet zatvorila. Odjeknuli su
koraci dok su se približavali. Sporo i postojano kuckanje. Podigao je pogled i ugledao
ženu.
Sitnu, samouverenog izraza lica i tamne kose protkane sedim vlasima. Bila je
srednjih šezdesetih godina, mada je znao da u njenom ličnom dosijeu u Ministarstvu
pravde, koji je jednom video, na mestu datuma rođenja piše samo NIJE POZNATO. Svi
su bili osetljivi u vezi s nečim. Za nju su to bile njene godine. Dvojica predsednika
pokušali su da je postave za ministra pravde, ali ona je odbila obe ponude. Zašto? Ko
zna? Bila je sklona tome da radi ono što želi. To ju je činilo zaista dobrom u onome čime
se bavila.
Ustao je i prišao rešetkama. „Zar se nismo ovako sreli prvi put?“
Stefani Nel se osmehnula i klimnula glavom. „U zatvoru okruga Duval, koliko se
sećam.“
On se iscerio. „Ja sam bio mornarički advokat usijane glave.“
„Koji je upravo pucao u ženu.“
„Ma hajde. Ona je prva pucala, pokušavajući da me ubije.“
„I evo nas sada, toliko godina kasnije, a ti si slupao ukradeni čamac u kanalu.
Izgleda da te nevolje prate.“
„Šta je s trojicom lopova i relikvijom koju su ukrali?“
„O tome i jeste reč, Kotone. To nije bila krađa.“
Ovo otkriće ga je iznenadilo. Onda je shvatio. „Zataškala si to?“
Ona je klimnula glavom. „Bila sam u Briselu, u našoj ambasadi, kada je stigao
poziv od policije. Saznali su da si bio jedan od naših i raspitali su se preko Atlante. Iz
kancelarije su pozvali mene. Ja, naravno, nisam imala pojma da si ovde, ali sam,
svejedno, došla po tebe.“
On je slegnuo ramenima. „Pogrešno mesto, pravo vreme. Jednostavno sam se
zatekao tamo. Međutim, ti lopovi tačno su znali šta rade. Sve je bilo isplanirano.“
„Ispričaj mi više.“
On je objasnio šta se dešavalo u bazilici i posle toga. Ona je bila s jedne strane
rešetaka, on s druge. Kada je završio, upitao je: „Šta radiš u Briselu?“
„Odgovor na to pitanje ima svoju cenu.“
On je razumeo. S razlogom ga je ostavila u ćeliji tokom ovog razgovora. Pre
nekoliko godina, kada se preuranjeno povukao iz Ministarstva pravde, mislio je da će
retko ponovo viđati Stefani Nel. Jedan od razloga što se povukao bila je želja da
izbegava rizike i okuša se u nečemu drugom. Celog života bio je predani bibliofil. Sada
je bio vlasnik knjižare u Kopenhagenu i osnovna profesija bile su mu knjige. Došao je u
Belgiju u potrazi za nekim retkim primercima za koje je nekoliko njegovih redovnih
kupaca izrazilo želju da ih imaju. Izdanje Drakule iz 1897. godine. Originalni Čarobnjak
iz Oza iz 1900. Sve je to bilo skupo i teško za pronalaženje. On je izgradio reputaciju
čoveka koji može da nađe ono što kolekcionari žele, ali, umesto da bude na sajmu
knjiga, bio je u zatvoru, a njegova bivša šefica je, izgleda, imala ključ zatvorskih vrata.
„Šta želiš?“, upitao ju je.
„Uvek mi se dopadala tvoja neposrednost. To štedi mnogo vremena.“
Dok je Deni Danijels bio predsednik, Magelan bilet bio je agencija kojoj se Bela
kuća najčešće obraćala. Stefani nije uvek uživala u tako drugarskom odnosu s izvršnom
granom vlasti. U stvari, većina predsednika nije zaista marila za nju. Ona i Danijels
takođe se nisu slagali na početku, ali je stekla njegovo poverenje. Danijelsova dva
mandata su okončana i sada je bio niži senator iz Tenesija. Pošto je bio razveden, razvio
je sa Stefani lični odnos koji je, ako se moglo verovati glasinama, prerastao u ljubav.
Kotonu je bilo drago zbog nje. Zasluživala je sreću. Posao ne bi trebalo da određuje
život.
Ili je bar on tako stalno govorio sebi.
Stefani je bila jedna od nekoliko ljudi na svetu koje je nazivao prijateljima. Jedna
od najbližih. Prošli su dosta toga zajedno. Čitava njegova karijera obaveštajnog agenta
ostvarena je zahvaljujući njoj. Ona je rizikovala s mladim mornaričkim advokatom i
dala mu priliku da postane zaista dobar u onome što je radio, do te mere da je stalno
iznova dolazila kod njega po pomoć, čak i kada se penzionisao.
„Nisi odgovorila na moje pitanje“, rekao je. „Niti si mi ponudila da izađem odavde.
Pretpostavljam da su te dve stvari povezane? Zato skratimo priču. Koliko nudiš?“
„Može li to ovoga puta da bude usluga?“
Sada je na njega bio red da njoj uputi upitan pogled. „Moram da plaćam račune.
Došao sam ovamo da kupim knjige za ljude koji me za to plaćaju. I to mnogo, mogao
bih da dodam. Imam radnju…“
„Sto hiljada“, rekla je ona.
„Koliko će trajati?“
„Nekoliko dana. Do četvrtka uveče, najkasnije.“
„Nivo opasnosti?“
„Ovo bi moglo biti nezgodno.“
Stefani nije bila poznata ni po preterivanju ni po potcenjivanju situacije. Zato, ako
je ona upotrebila pridev nezgodno, to upozorenje nije moglo proći nezapaženo.
Međutim, kao što je naučio tokom godina, sigurne stvari skrivale su najviše opasnosti.
Nezgodno bi moglo biti bolje.
„Sto pedeset“, rekao je. „Mali dodatak zbog toga što je nezgodno.“ Ona je klimnula
glavom. „U redu. Imam velike probleme.“
„Izvuci me odavde i pomoći ću ti da ih rešiš.“

SEDMO POGLAVLJE

Koton je pratio Stefani na izlazu iz zatvora i ponovo izašao na ulice Briža. Napolju je
bila masa turista koji su uživali u prelepoj večeri. Policajci nisu bili zadovoljni što ga
vide da odlazi, ali niko se nije usprotivio Stefani. Njen autoritet poticao je direktno iz
Brisela i bila je daleko više „u lancu ishrane“ od bilo kog lokalnog šefa policije.
Iako je odeća počela da mu se suši posle potapanja, njegova pepeljastoplava kosa
bila je i dalje u neredu. Popuštao je osećaj prijatnog uzbuđenja koji mu je akcija uvek
izazivala. Stalno je sebi govorio da mu to ne nedostaje, ali to je bila laž. Činilo se da je
on u svom najboljem izdanju kada je izložen pritisku, mada pokušaj da uhvati tri drugara
nije bio jedan od njegovih najboljih trenutaka. Međutim, Stefanino iznenadno
pojavljivanje bacilo je novo svetlo na situaciju.
Dešavalo se nešto veliko.
A ko ne bi voleo da bude deo toga?
Stigli su do središnjeg trga prepunog ljudi.
Briž je prvo bio tvrđava iz devetog veka, izgrađena za odbranu obale od vikinga. U
to vreme, grad je bio okrenut prema moru, ali polako, kroz vekove, okean se povlačio i
blatnjave ravnice koje su ostale iza njega pretvorile su se u suvo, plodno tlo, pretvarajući
grad u važan srednjovekovni trgovački centar. Ljudi su se okupljali na njegovom
popločanom glavnom trgu od desetog veka i, stojeći tu, on je zamislio ribare kako
prodaju svoj ulov, ratare s njihovim proizvodima, flamansku tkaninu koju razgledaju
inostrani kupci i mnoštvo vašara i svečanosti, koji su privlačili ljude iz cele Evrope. Ovo
je bio Njujork svog vremena. Centar društvenog, političkog i ekonomskog života za celu
oblast.
Zurio je u trg.
Znao je da je on najveći deo sadašnjeg izgleda dugovao restauraciji iz devedesetih
godina prošlog veka, kojom je očuvan duh prošlih vremena, a istovremeno je učinjen
pogodnijim za pešake. Ni onda ni sada nije bilo bilborda, neonskih svetala ni nebodera.
Šarm trga zračio je iz nepretenciozne jednostavnosti, a u svemu je preovladavao duh
starine, bez ikakvih nagoveštaja zapuštenosti. U nizovima kuća s visokim zabatima bilo
je smešteno mnoštvo hotela, banaka, prodavnica suvenira, zanatskih radnji, barova i
kafea. Sve je dobro iskorišćeno, kao da nije reč o neprocenjivo vrednim ostacima
starijeg doba. Čuveni zvonik podizao se u večernje nebo. Bio je viši od devedeset metara
i, kao što je otkrio pre nekoliko godina, vredelo je popeti se na njega. Vedrim danima
jasno se mogla videti kilometrima udaljena flamanska obala.
„Slušam“, najzad se obratio Stefani, koja je ćutala sve vreme. Bilo je vreme da ona
kaže ono što ima.
„U Vašingtonu je opšti haos“, rekla je.
On se osmehnuo. „Šta je još novo?“
U novinama su svakog dana objavljivani članci o administraciji Vornera Foksa, koji
su prikazivali jedan pogrešan potez za drugim. Politika i osoblje Bele kuće stalno su se
menjali, uz malo ili nimalo doslednosti. Foks bi govorio jedno, a njegovi savetnici i
članovi kabineta nešto drugo. Sve je izgledalo nasumično, neodređeno, bez jasnog
smera. Pogodak ili promašaji. Uglavnom promašaji.
„Koliko je loše?“, upitao je.
„Oni su idioti. Nemaju pojma šta rade. Banda arogantnih tipova, glupih imbecila
koji su nekako uspeli da se dočepaju vlasti.“
On se zakikotao. „Reci mi kako se stvarno osećaš.“
„Ministar pravde nikada nije bio u sudnici. Nikada nije radio u državnoj službi. Bio
je korporativni advokat na Volstritu, koji je diplomirao na Jejlu kao sto četrdeset peti u
klasi od sto pedeset dva studenta. Jedina preporuka mu je to što je broj 133 u istoj klasi
bio Vorner Foks. Bili su cimeri na pravnom fakultetu. On je u potpunosti odan Foksu.
Nikada ništa ne dovodi u pitanje. Jednostavno, radi ono što mu se kaže.“
„Da li si ti i dalje isključena iz posla?“
On je bio prisutan na dan inauguracije i lično je odmah na početku video
nesposobnost. Međutim, Foks je bio pomirljiv, obećao je da će imati otvoreniji pristup i
pristao da zadrži Stefani na čelu Magelan bileta, mada je novi predsednik na početku iz
sve snage pokušavao da ukloni i nju i celu agenciju.
Ona je odmahnula glavom. „Čak i naši uspesi dočekivani su sa skepticizmom.
Budžet mi je smanjen za trećinu, što je umanjilo količinu onoga što mogu efektivno da
postignem. Međutim, u tome i jeste čitava ideja. Oni žele da odem.“
On je to shvatao. „Ali plaše se senatora Denija Danijelsa.“
„On je sila na koju treba računati. Loše ga je imati za neprijatelja, ali dobro za
savetnika.“
„A za momka?“
Ona se osmehnula. „I to.“
„Čini te srećnom?“
„Svakog dana.“
„To je dobro čuti.“
I stvarno je to mislio. Stefani je živela usamljeničkim životom. Njen muž odavno je
umro, a sin joj je živeo u Francuskoj i bio prilično nepristupačan. On nije znao za njene
lične veze dok nije došao Deni. Koton je bio čvrsto ubeđen da za svakoga postoji neko.
Njegov vlastiti život bio je naizgled dokaz za to. Razveo se od prve žene pre mnogo
godina i mislio je da je ljubav stvar prošlosti. Onda se pojavila Kasiopeja Vit i sve
promenila.
„Kako je Kasiopeja?“, upitala je ona, kao da mu čita misli.
„Goropadna je, kao i uvek. Ovog vikenda dolazi u Kopenhagen.“
„Dakle, moraš da završiš do petka?“
„Otprilike.“
Trg su ispunili ljudi koji su izašli na ranu večeru ili završavali svoj dan obilaska i
kupovine. Proučavao je njihova lica i pokušavao da proceni opasnost, ali bilo ih je
previše da bi išta ustanovio pouzdano. Ovde nije bilo kao u katedrali, gde je sve bilo
zbijenije, i bilo je lakše međusobno uporediti i proceniti ljude.
„Događa se nešto strateški isplanirano“, rekla je ona. „Ono što si video u bazilici
nije prva krađa neke relikvije.“
On je čekao još podataka.
„Dogodile su se još četiri krađe.“
Zanimljivo.
„Sve je sačuvano u tajnosti“, nastavila je ona. „Samo da se zna, ja se ne slažem s
tom taktikom, ali pripiši je sveznajućoj Foksovoj administraciji, koja je istupila i
nametnula takav pristup.“
„Da li su bar ostala mesta na kojima se nalaze relikvije pojačala mere
bezbednosti?“
 Ona je odmahnula glavom. „Niko nije dobio takvu preporuku. Sveznalice su
zaključile da bi to samo privuklo dodatnu pažnju.“
„To, očigledno, nije pametna odluka, s obzirom na ovo što se dogodilo danas.“
„Bilo je mnogo takvih odluka u poslednje vreme u Vašingtonu.“
Mogao je da primeti da je frustrirana, što nije bilo uobičajeno. Ova žena obično je
bila uzor samokontrole. Neposredna. Pragmatična. Iskrena do te mere da je to bilo
bolno. Poštena do te mere da je to bilo dosadno. Skoro nikada nije gubila pribranost, a
nije bilo ničega u njenom političkom biću što nije moglo biti, i prednost i mana.
„Šta se ovde dešava?“ upitao je on.
„Šta znaš o Arma Kristi?“

OSMO POGLAVLJE

Džonti je ušao u salu za ručavanje u zamku i seo za glomazni sto. Prostorija je bila u
obliku dugačkog pravougaonika, okrenuta prema zapadu i zalazećem suncu. Sto je bio
čudovište od hrastovine i za njim je moglo da sedi najmanje dvadesetero ljudi. Džontiju
su se dopadale slike jarkih boja u ramovima složene izrade koje su krasile zidove. Na
njima je bilo prikazano mnogo ratnika s mačevima i kopljima, koji su se borili u epskim
bitkama. Raskošne boje ukazivale su na snagu, a slobodni i snažni potezi četkice
ilustrovali su osećaj obilja. Nažalost, niko mu se neće pridružiti na večeri. Ništa ne
predstavlja veće zadovoljstvo nego razgovor za vreme obroka. Međutim, morao je da se
pritaji do vikenda, a deo toga bilo je i obedovanje nasamo.
Kuvar je pripremio divno jelo od pečene svinjetine i kuvanih crvenih krompira.
Mnogo više poljsko nego slovačko, ali ovde, tako blizu granice, kulture su se mešale.
Prokleti komunisti zamalo su uništili istočnoevropsku kuhinju. Kakvo užasno vreme.
Sve se dobijalo na sledovanje. Čekanje u dugim redovima postalo je način života, a
gomilanje stvari – oblik umetnosti. Niko nikada nije znao kada će biti hrane, ni da li će
ikome biti dozvoljeno da je kupi. Restorani su imali obavezne jelovnike koji se nikada
nisu menjali i nisu bila dopuštena odstupanja od njih. Vladini kulinarski priručnici
određivali su tačnu količinu i broj sastojaka za svako jelo. Nema potrebe naglašavati da
je svaka kreativnost gušena.
Bogu hvala što se situacija promenila.
Seo je i raširio crni pamučni salvet u krilu. Već su mu sipali čašu crvenog vina. Uz
odgovarajuće rekvizite, među koje su spadali hrana i piće, ljudi će ispričati neznancu
gotovo bilo šta. Činilo se da više ništa nije sveto. Fejsbuk, Tviter i sve ostale društvene
mreže izgledale su kao pouzdan dokaz za to. Ono što niko nikada ne bi dovikivao sa
svog trema komšijama preko ulice, sada je postavljano na internet da to vide milijarde
ljudi i da gledaju čitavu večnost. Ipak, on je voleo internet. Toliko toga moglo se naučiti
toliko brzo uz malo truda i bez ostavljanja tragova za sobom.
Pojeo je svinjetinu, koja je bila savršeno ispečena. Već je dostavio osoblju jelovnik
s predjelima za četvrtak i pažljivo pripremljen međunarodni odabir poslastica,
prilagođenih gostima koji bi mogli da dođu sa svih strana sveta. Takođe, kupio je razna
skupa žestoka pića, vina i šampanjac, sve u čemu bi njegovi gosti mogli da uživaju.
Hrana i piće su u velikoj meri olakšavali sklapanje ugovora, kao i ambijent. To je bio još
jedan razlog zbog koga je izabrao ovu staru tvrđavu u šumama severne Slovačke. Sve u
vezi s njom zračilo je odlučnošću.
Završio je glavno jelo i ponadao se da će biti još. Kao svetski čovek, vodio je
računa o tome da bude upoznat s prefinjenijim stvarima. Nažalost, one koje je najviše
voleo imale su najviše kalorija, što je sve, izgleda, doprinosilo njegovoj sve većoj
telesnoj težini. To je u poslednje vreme postao problem. Njegov krojač imao je pune
ruke posla s prekrajanjem njegovih mnogobrojnih odela. Bio je pretežak za svoju visinu,
zahvaljujući lošem načinu ishrane i nesklonosti vežbanju. On fizički nikada nije bio
nešto naročito. Mlitav, mesnatih usana, širokog nosa i blistavih očiju čoveka koji živi od
lukavstva a ne snage. Nosio je jednostavnu frizuru s razdeljkom na sredini, a kosa mu je
bila kratko ošišana na ravnim slepoočnicama i prerano osedela. Počelo je da se jasno
primećuje da ima pedeset tri godine.
Živeo je zanimljivim životom.
Detinjstvo mu je bilo prožeto siromaštvom. Njegova majka, neka bog da pokoj
njenoj duši, mnogo je plakala, toliko da je on počeo da veruje da postoji razlog za to.
Takođe, stalno je pričala o smrti, ili odlasku. Uvek se pitao da li će biti tamo kada se
vrati kući iz škole. Na kraju ga je zrelost naučila da je ona sve to koristila kao sredstvo
kontrole nad njim, njegovim bratom i ocem.
A ta taktika delovala je na njega.
Ako njegovoj majci nije bilo stalo do njega, zašto bi ikome drugom? Ako bi ona
otišla, otišao bi i svako drugi. Zato su njegove veze, bilo poslovne ili lične, uvek bile
površne, uglavnom njegovom krivicom, pošto je on želeo da ostane nezainteresovan i
izdvojen.
Ipak, život se svakako odnosio prema njemu kao prema sinu ljubimcu, a budućnost
je bila primamljivi, dobro utaban put pun mogućnosti. Voleo je da misli o sebi kao o
čoveku plemenitog držanja, valjanog karaktera, kulturnom, sofisticiranom i šarmantnom.
Međutim, sve je to bilo deo zida blefiranja koji je podigao oko sebe. Počeo je da voli
romantiku koju je donosio osećaj da vas love, a zatim se pretvarate u lovca. Odavno je
odbacio svaku definiciju dobrote kakvu je društvo želelo da formuliše. Umesto toga
primenjivao je kodeks naučen kroz teško iskustvo, po kome je dobro značilo borbu
uprkos malim šansama, probijanje napred, suprotstavljanje neprijateljima, bez traženja
pomoći ili sažaljenja. Nikada nije bio neko ko se žali i nikada to neće ni biti. Njegova
parola bila je jednostavna. Uradi ono što je neophodno, onda se nateraj na osmeh, a onda
pokušaj još jednom po svaku cenu. Buda je to najbolje rekao. Nema većeg bogatstva od
znanja, ni većeg siromaštva od neznanja. Ali Ajnštajn je dodao jedno sjajno upozorenje.
Informacija nije znanje. Apsolutno tačno, pošto je najuspešniji onaj koji ima najbolje
znanje.
A ulaganje u znanje uvek je donosilo veliku kamatu.
Voleo je da govori mogućim klijentima da je cena svetlosti mnogo niža od cene
mraka. Informacije su kao novac. Da bi imale vrednost, morale su da cirkulišu, što im je
povećavalo ne samo količinu nego i vrednost. Zadržavanje informacija samo je
umanjivalo njihovu vrednost. Na svu sreću, postojali su spremni, voljni i sposobni kupci
za gotovo bilo šta.
Završio je večeru i zazvonio srebrnim zvoncetom postavljenim pored vinske čaše.
Pojavio se jedan od uniformisanih članova osoblja, i on je zatražio da sklone tanjir i
donesu drugi, s još jednom porcijom svinjetine. Dok je čekao, sedeo je na pozlaćenoj
stolici s visokim naslonom i razmišljao o sledeća dva dana. Skoro sve je bilo spremno,
ali brinulo ga je ono neočekivano. Kao što je onaj vezani čovek u podrumu.
I Rajnhart.
Čuo je korake i pretpostavio da se konobar vratio sa hranom, što je bilo prokleto
brzo. Umesto konobara, u salu za ručavanje ušao je Vik i prišao stolu.
„Hoćeš li nešto da večeraš?“ upitao je Vika.
„Ne, hvala ti. Ješću kasnije.“
Konobar se vratio s njegovim tanjirom.
„O, sedi. Jedi. Donesi ovom mom prijatelju malo svinjetine“, rekao je konobaru.
Bilo mu je drago što ima društvo. „I vino.“
On i Vik podelili su mnogo obroka, tako da je znao da se njegov saradnik neće
protiviti.
„U ovom ugovoru je veliki ulog, Vik. Veći od ijednog na koji smo do sada naišli.
Sve je to vrlo uzbudljivo, zar ne?“
Nastojao je da uvek govori u množini. Mi. Nikada nije govorio u jednini. Ja. To je
ukazivalo na postojanje tima, što je dovodilo do toga da se svi osećaju uključeni.
Naglašavao je taj osećaj, uvek velikodušno deleći zaradu s pomagačima. Zbog toga su
mnogi voleli da rade s njim i bili mu toliko odani. Bio je posebno velikodušan prema
Viku, na koga je računao u mnogo poslova. Jedan od njih bila su i korisna savetovanja u
kojima je isprobavao nove ideje.
„Pogrešio sam misleći da možemo da sačuvamo ovaj poduhvat u tajnosti“, rekao je
Džonti prigušenim glasom, „ali stvarno mislim da sve držimo pod kontrolom.“
„Ako je Rajnhart znao da smo u Bratislavi, zna i da smo ovde.“
„Slažem se. To je uznemirujuće. Šta onda čeka?“
„Verovatno čeka izveštaj od svog čoveka.“
Dobar zaključak. „To znači da će se uskoro zapitati šta se desilo s njim.“
Vik je klimnuo glavom. „A onda će doći i drugi.“
Poslužitelj se vratio. Džonti je dao znak Viku da jede, ali njemu samom nestalo je
apetita. Bila mu je potrebna sigurnost, a to nisu mogli da mu posluže na tanjiru.
„Ostale su još dve relikvije Arma Kristija“, rekao je. „I manje od dvadeset četiri
sata do dolaska klijenata. Među njima su i Amerikanci. Šta ako oni odbiju da učestvuju?
Rizikovao sam ulazeći u lični kontakt i šaljući im specijalni poziv. Možda je to bilo
glupo.“
Pitao se da li je Vašington bio odgovoran za Rajnhartovo prisustvo. Ali kako je to
bilo moguće? Curenje informacija? To jeste bilo moguće. Setio se jedne stare persijske
poslovice na koju je naišao u literaturi koju je čitao. Čovek koji ne zna, ali ne zna da ne
zna, jeste budala. Izbegavaj ga. Mudro upozorenje. Čovek koji ne zna, a zna da ne zna,
jeste učenik. Uči ga. Zaista. Čovek koji zna, ali ne zna da zna, usnuo je. Probudi ga. To
je bila situacija u kojoj se on trenutno nalazio. Ali čovek koji zna, i zna da zna, jeste
učitelj. Uči od njega.
Svakako.
„Kada krećeš na sever?“ upitao je Vika.
„Uskoro.“
Obično bi Vik sam sredio stvari kao što je ovo noćas.
Međutim, Džonti se odlučio za promenu plana.
„Hoću da idem s tobom“, rekao je.

DEVETO POGLAVLJE

Skupljanje svetih relikvija počelo je od Jelene, majke Konstantina Velikog. Njoj je

dodeljena visoka titula avgusta imperatriks i dopušten joj je neometan pristup carskom
trezoru kako bi mogla da osigura dragocene predmete novog hrišćanskog predanja.
Da bi ispunila svoj zadatak, 326. godine nove ere, u svojoj osamdesetoj, otputovala
je u Palestinu kao prvi hrišćanski arheolog. U Jerusalimu je naredila da hram koji je
izgrađen na mestu Hristovog groba u blizini Kalvarije bude srušen i da se umesto njega
podigne nova crkva. Prema legendi, u toku gradnje pronađeni su ostaci tri različita
krsta. Da li je jedan od njih bio onaj na kome je Hristos umro? Niko nije znao. Da bi to
otkrila, carica je naredila da na to mesto bude dovedena jedna žena koja je bila na ivici
smrti. Kada je žena dodirnuta prvi i drugi krst, njeno stanje nije se promenilo. Međutim,
kada je dodirnula treći, smesta se oporavila. Jelena je proglasila da je to pravi krsti
naredila gradnju Crkve svetog groba na tom mestu.
I tako je počelo obožavanje predmeta.
Od samog početka, hrišćanska vera zavisila je od čudesnog, sa Hristom, koji je
ustao iz mrtvih. Relikvije su postale deo te vere i ispunile prazninu nastalu posle zabrane
paganskih idola. One su bile uobičajene pre 1000. godine nove ere, ali krstaši su doneli
novi talas relikvija u Evropu. Hiljade predmeta, sve moguće stvari, od zuba do
privezaka, kostiju, krvi, pa čak i čitavih tela. Za crkvu je posedovanje relikvije značilo
da će dolaziti hodočasnici, a s njima i stalni priliv prihoda. Otuda ne iznenađuje što se
pojavilo toliko lažnih relikvija, pošto je bilo mnogo lakše stvoriti sopstvenu, nego
putovati da biste je pronašli.
Protestantska reformacija donela je pramenu, pošto su se reformisti užasavali
relikvija. Džon Kalvin rekao je da kada bi se svi delovi Časnog krsta skupili na jednom
mestu, njima bi mogao da se napuni veliki brod. Ipak, jevanđelja su svedočila da je
mogao da ga nosi samo jedan čovek. Posle 1517. godine i pojave Martina Lutera,
relikvije su izgubile veliki deo važnosti, ali na kraju je sedam njih dobilo poseban status.
Časni krst, Kruna od trnja, Stub za bičevanje, Sveti sunđer, Sveto koplje, Ekseri i
Sveta krv.
Arma Kristi.
Oružje Hristovo.
Instrumenti stradanja.
Prema rečima iz Poslanice Korinćanima, za one koji odbacuju „oružje ovoga
sveta“, Arma Kristi bilo je velika zaštita protiv iskušenja.

Koton je slušao dok je Stefani objašnjavala.

„Arma Kristi još postoji, mada se vodi rasprava o tome šta su prave relikvije, a šta
su krivotvorine. Međutim, Vatikan je rešio taj problem sastavljanjem sopstvenog
zvaničnog spiska.“
Delova Časnog krsta bilo je svuda. Najveći i najpoznatiji nalazio se u Manastiru
Santo Toribio de Lijebana u Kantabriji, u Španiji. Kruna od trnja je, izgleda, bila
podjednako raštrkana, a mnogi su tvrdili da je njihova autentična. Međutim, ona u
Kapeli Svetog Antona u Pitsburgu u Pensilvaniji dobila je pečat autentičnosti. Deo Stuba
za bičevanje, koji je, navodno, donela lično Jelena, ostao je u rimskoj Bazilici Svete
Prasede. Sveti sunder prenet je iz Palestine u Konstantinopolj, pa odatle u Francusku, i
završio u Bogorodičinoj crkvi.
Dugo se raspravljalo o tome da li je Hristos razapet pomoću tri ili četiri eksera.
Međutim, legenda kaže da je Jelena, kada je bila u Palestini, našla četiri eksera. Jedan je,
navodno, bacila u more da umiri oluju, drugi je stavljen u Konstantinov ratni šlem, treći
je ugrađen u glavu kipa, a četvrti pretopljen u đem za Konstantinovog konja. Ipak,
postojale su desetine eksera po celoj Evropi. Vatikan je okončao raspravu, dajući
blagoslov onome koji je bio izložen u katedrali u Bambergu u Nemačkoj i
proglašavajući ga autentičnim.
„Šesta relikvija, Sveta krv, bila je ovde u Brižu“, rekla je Stefani. „Ilije bar tu bila
prošlih devet vekova. Sedma je Sveto koplje.“
„Ljudi kradu te relikvije?“, upitao je on.
Ona je klimnula glavom. „U prošla tri meseca odneto ih je pet. Ostale su još dve.
Ekser i Sveto koplje.“
Kako je to Ijan Fleming napisao? Jednom je puki slučaj. Dvaput je koincidencija.
Tri puta je neprijateljska akcija.
 „Moramo da idemo“, rekla je ona i pošli su s pijačnog trga nazad prema bazilici u
kojoj je čuvana Sveta krv. Odatle ga je Stefani povela tesnim prolazom zvanim Blinde
Ezelstraat. Ulica slepog magarca izlazila je na mali trg s kolonadom betonskih stubova.
Riblja pijaca.
On je znao priču. Vekovima je sveza morska riba prodavana na glavnom trgu u
Brižu. U ta vremena, taj delikates bio je skup i dostupan samo bogatima. Običan svet
žalio se na smrad, tako da su se početkom devetnaestog veka trgovci premestili ovamo,
podalje od gužve. Koristili su ga i u današnje vreme, ali večeras niko nije merkao
njihovu robu. Na tabli je pisalo da je pijaca otvorena samo dva dana nedeljno, od osam
sati do podneva. Gomila ljudi okupila se ispod kolonade, koristeći se praznim betonskim
stolovima. Deca su se igrala na kaldrmi iza pijace.
„Idemo li na određeno mesto?“, upitao je Stefani u hodu.
Ona je stala pored jednog paviljona. „U Poljskoj je ozbiljna situacija.“ Čuo je
zabrinutost u njenom glasu.
„Foksova administracija hoće da obnovi Evropski presretački položaj.“
On je odmahnuo glavom u neverici.
Sjedinjene Američke Države su 2007. godine započele razgovore o smeštanju
raketnog odbrambenog sistema u Poljskoj. On bi se sastojao od deset projektila za
presretanje postavljenih u silose, koji bi se koristili u koordinaciji s radarskim sistemom
za praćenje smeštenim u Češkoj. Ideja je bila zaštita od raketa iz Irana, ali Rusija se
oštro usprotivila, tumačeći taj potez kao testiranje američke snage. Ruski predsednik
zapretio je da će zauzvrat postaviti ofanzivne projektile kratkog dometa u Kalinjingrad
da bi se osujetio svaki predloženi odbrambeni sistem. Evropa je, takođe, izrazila duboku
uzdržanost. Francuska, Nemačka i Italija usprotivile su se tom potezu, smatrajući ga više
provokativnim nego strateškim. Negodovanje je nastavljeno dok Obamina
administracija najzad nije povukla taj predlog.
„Oni stvarno žele da ponovo stanu na taj mravinjak?“ upitao je.
„Očigledno žele da krenu tim putem. Smatraju da će tako poslati poruku Moskvi da
je novi šerif u gradu. Stvari će stajati drugačije. To je način da pokažu svetu da je Foks
čovek na koga treba računati.“
„Pričamo o čačkanju mečke. Koliko se sećam, negodovanje protiv raketnog sistema
bilo je gotovo jednoglasno. Niko nije mislio da je to dobra ideja.“
„Foks mrzi Evropsku uniju i NATO. Prošlih nekoliko meseci proveo je okrećući
protiv nas skoro svakog saveznika kog smo imali. Njega nije briga šta Evropska unija ili
Rusija žele.“
Stajali su iza strmog krova stare gradske skupštine, čiji su tornjići, šiljci i kupole
stvarali zanimljivu igru svetlosti i senki. Prolaz ispred njih, pored riblje pijace, bio je
oivičen barovima i kafeima koji su se pripremali za još jedno radno veče. Po pločniku su
bili postavljeni stolovi, a za mnogima od njih već su sedeli ljudi koji su uživali u večeri.
Bližilo se osam sati i on je i sam bio pomalo gladan.
Stefani je nastavila: „Ovoga puta, ključ svega je predsednik Poljske. Samo on će
doneti ili poništiti odluku o raspoređivanju tih američkih raketa.“
 „On ih želi?“
„Sve zavisi“, odgovorila je ona.
Bio je to čudan odgovor, pa je pokušao ponovo: „Kakve veze imaju rakete u
Poljskoj s Arma Kristijem?“
„I te kako imaju. Te krađe dogodile su se s razlogom. Prilično čudnim, ali svakako
s razlogom.“
Mogao je da zaključi da u ovome ima još nečega. „Kada ćeš mi ispričati?“
„Odmah. Pođi za mnom.“

DESETO POGLAVLJE

Koton je prošao sa Stefani pored još kafea sa stolovima i stolicama od pruća ispod
šarenih tendi. Ona ih je sve zaobišla i krenula prema jednoj od građevina obraslih
puzavicama okrenutih prema kanalu. Na gvozdenoj tabli na fasadi pisalo je LA
QUINCAILLERIE. Gvožđara. Čudno ime za restoran.
Unutra je bio pravi Stari svet, s gredama pocrnelim od dima, mermernim stolovima
i konobarima u uštirkanim belim keceljama. Zidovi od grubih cigala bili su ukrašeni
reprodukcijama slika i suvenirima sakupljanim generacijama. Prozori su bili otvoreni da
ulazi večernji vazduh i okrenuti prema istom onom kanalu po kome je jurio ranije tog
dana. Preko vode je bilo još građevina od cigala, s baštama restorana.
Čovek je čekao za jednim stolom pored prozora s bočne strane. Bio je srednje
visine i imao je usko, mirno, glatko izbrijano lice, žućkastu kožu i retku smeđu kosu.
Nosio je tamno odelo s kravatom i ustao je kada su se njih dvoje približili.
„Kotone“, rekla je Stefani, „ovo je Tom Banč. On radi u Beloj kući.“
Rukovali su se i seli.
„Tom je zamenik pomoćnika predsednika i zamenik savetnika za nacionalnu
bezbednost“, dodala je Stefani.
Koton je primetio da je naglasila reč zamenik i svakako je namerno dvaput
ponovila, a znao j e šta j e ona mislila o toj tituli. Birokratij a Magelan bileta bila je
jednostavna. Ona je imala potpunu kontrolu. Nije bilo zamenika. Nije bilo drugih u
lancu komande. Sve odluke dolazile su iz jednog izvora.
„Tom je razlog što sam ovde, u Belgiji“, nastavila je ona. „Od Ministarstva pravde
traženo je da pomogne Beloj kući u ovome, a ministar pravde predao je posao Magelan
biletu, s konkretnim nalogom da sarađujemo s Tomom.“
To je značilo da je predsednik želeo da zadatak bude poveren njenoj agenciji.
Važnije pitanje, koje je Stefani sigurno postavila samoj sebi, bilo je zašto, s obzirom na
to šta je Foks mislio o njoj i Magelan biletu.
 Pojavio se konobar s jelovnicima i upitao ih da li žele da nešto popiju. Banč je
naručio prilično skupo francusko crveno vino. Stefani se odlučila za kiselu vodu. Koton
je uzeo običnu. Ugljen-dioksid u tečnostima nikada mu se nije dopadao. Prema
alkoholu, takođe, nikada nije imao sklonosti, kao ni prema kali, cigaretama ili gotovo
svemu što je bilo farmaceutski proizvod.
Banč je pregledao jelovnik, pa je Koton zaključio, šta, kog đavola, zašto da ne. Bio
je gladan, a porcije su izgledale obilno. Nije bilo gurmanskih jela. Na svu sreću.
Kalfsblanket, teletina u kremastom sosu, privukla mu je pogled. Takođe, video je da se
za desert nudi Dame Blanche. Konobar se vratio s pićem, a Banč ga je zamolio da
sačeka nekoliko minuta pre nego što naruče.
„Izgledaš malo zarozano“, rekao je Banč. „Stefani kaže da si plivao u kanalu.“
„To je deo turističkog obilaska koji sam uplatio. Prilika da se kanali dožive iz
neposredne blizine“, odgovorio je on, trudeći se da uspostavi opuštenu atmosferu.
Međutim, Banč je izgledao kao da mu to nije zabavno. „Ne znam ništa o tebi, ali
Stefani kaže da si ti pravi čovek za ovaj posao. Pretpostavljam da znaš za Džontija
Olivijea?“
Pitanje je postavljeno nadmenim tonom, kao da svi znaju za to ime.
„Zašto me ti ne bi prosvetlio?“, upitao je Koton i primetio osmeh na Stefaninim
usnama, izazvan njegovim samoobuzdavanjem.
„Pomalo sam iznenađen što nikada nisi čuo za Olivijea.“
On je primetio samozadovoljstvo u toj izjavi. Ovaj tip nije dugo čekao da počne da
ide ljudima na živce.
„Džonti Olivije je preprodavac“, uključila se Stefani.
„Pričamo o knjigama, umetninama, nekretninama?“
Banč se zakikotao. „Stvarno si ispao iz štosa. Koliko si u penziji?“
„Koliko si ti zamenik savetnika za nacionalnu bezbednost? Od januara? Čitavih šest
meseci. Šta si ranije radio?“
„To nije važno. Sada sam u Beloj kući i ja sam ovde glavni. To je važno.“ Koton je
izvukao telefon iz džepa – vodootporan, tako da je preživeo kupanje u kanalu – i otvorio
pretraživač. Otkucao je TOM BANČ, BELA KUĆA, i dobio mnogo rezultata. Odlučio
se za članak na Vikipediji. Zašto da ne? Mogao bi baš i da vidi šta mase misle o ovom
čoveku. Dodirnuo je ekran i otvorio stranicu, a tekst, što i nije predstavljalo neko
iznenađenje, bio je veoma kratak.

Banč je tokom predsedničke kampanje napisao veći broj članaka u prilog

Foksu pod pseudonimom E Pluribus Unum. Kritikovao je i levicu i desnicu,
ali nikada profoksovske konzervativce. Prikazao je izbore kao bitku za spas
Amerike, a u jednom članku opisao ih je kao „let 93 za izbore“, asocirajući
na avion otet 11. septembra 2001. godine, koji je pao pošto su se putnici
usprotivili otmičarima. „Jurišajte na pilotsku kabinu ili umrite“, napisao je
on. Zatim je nastavio: „Mogli biste da umrete u svakom slučaju. Vi – ili
 vođa vaše stranke – možda ćete stići do pilotske kabine, ali ne znate kako
da vozite ili prizemljite avion. Nema garancija. Osim ove jedne: ako ne
pokušate, smrt je sigurna.“ Pravo značenje te izjave ostaje nepoznato. Pre
nego što je došao u Belu kuću, Banč je radio za Bardi makro LLC, firmu
koja upravlja ličnim kapitalom Riča Berdija, velikog finansijskog
podržavaoca Vornera Foksa tokom kampanje.

„Šta to radiš?“, upitao je Banč.

„Čitam o tebi.“
Banč je skrenuo pogled na Stefani. „Ovo je gubljenje vremena. On je
neprihvatljiv.“
„Ja sam to isto mislio o tebi“, odgovorio je Koton. „Sada znam i zašto.“
Uključilo se njegovo fotografsko pamćenje i setio se izveštaja štampe o stavu
predsednika Foksa prema Savetu za nacionalnu bezbednost. Prevelikje. Previše
diverzifikovan. Nepopustljiv. Pošto mu je bilo potrebno sređivanje situacije, Foks se
odlučio za manje sastanaka, manje ulaznih informacija, manje dokumentacije. Nekoliko
senatora javno je proglasilo Belu kuću nesposobnom, izolovanom i neodlučnom.
Donošenje odluka bilo je izuzetno sporo, a odluke su obično bile pogrešne. Izgledalo je
da je cilj da se udovolji šefu, a ne da se artikulišu i sprovedu jasne mere u cilju
nacionalne bezbednosti. Najbolje objašnjenje zašto se sve ovo dešavalo?
Nekvalifikovani ljudi na pozicijama vlasti uvlačili su se predsedniku. Savršen primer za
to bio je ovaj što je sedeo s druge strane stola.
„Imaš li ti ikakvu predstavu o tome šta radiš?“, upitao je Banča.
„Imam pristup predsedniku Sjedinjenih Država. Ovde sam po njegovom ličnom
nalogu. To je sve što treba da znaš.“
Trebalo je da ode. Da zaboravi na 150.000 dolara, vrati se u svoj hotel, istušira se,
legne i sutra ode na sajam knjiga kao što je i planirao. Ovo nije bio njegov problem. Već
je uradio previše. Što je bio stariji, sve više je otkrivao da ne trpi budale, da je nestrpljiv
prema mediokritetima i prezire lukavštine. Međutim, tri stvari naterale su ga da ostane
da sedi na stolici. Kao prvo, isfrustrirani pogled u Stefaninim očima. Drugo, bio je
gladan, a teletina u kremastom sosu zvučala je sjajno, da i ne pominje belu damu za
desert. A treće… neočekivani obrt.
Ali morao je da ide redom.
„Ispričaj mi nešto o Džontiju Olivijeu“, zamolio je Stefani, vraćajući se na aktuelni
problem i ignorišući Banča.
„On je Britanac, ali ima i švajcarski pasoš, zahvaljujući majci Švajcarkinji. Bio je
skoro sasvim nepoznat do pre petnaest godina, kada se pojavio kao posrednik koji
sakuplja informacije i prodaje ih. Rečeno mi je da su CIA i NSA redovno koristile
njegove usluge. Nema političke naklonosti, lične motive, moral ni skrupule. On je,
jednostavno, poslovni čovek. Kupuje i prodaje. Trguje. Zarađuje novac. Bavi se ljudima,
korporacijama, vladama. Njemu je svejedno. U izveštajima se navodi da je on čovek
plemićkog ukusa, a plebejskog načina izražavanja.“
On se osmehnuo. „Gde mu je sedište?“
„Stalno je u pokretu“, uključio se Banč. „Više voli da iznajmljuje luksuzne
apartmane i odseda u hotelima s pet zvezdica nego da poseduje vile. Uglavnom se ne
ističe mnogo i radi preko interneta, deviznih doznaka i posrednika.“
Koton je primetio da Banč iznosi informacije o lošem momku na način na koji
neko ko nikada nije služio vojsku priča ratne priče.
„Takođe, izbegava kršenje zakona“, dodao je Banč. „Približi se tome, ali uvek
ostane u okviru zakonitog. Olivije je nedavno stupio u kontakt s Belom kućom. On i
predsednik poznaju se od pre izbora.“
Zanimljivo. „Jesu li prijatelji?“
„Ranije su poslovali jedan s drugim. Olivije je razgovarao neposredno s
predsednikom o ovome.“
„Da li je to bilo mudro?“ upitala je Stefani, očigledno iznenađena. „Čitava ova
situacija samo je jedna ogromna iznuda.“
Koja situacija?
„Predsednik zna da sklapa dogovore“, odgovorio je Banč, vidno iznerviran. „To je
njegova snaga u poslu. Preferira lične kontakte i lične procene.“
„Ti stvarno nemaš nikakvu predstavu o tome šta radiš“, zaključio je Koton.
„Ne sviđa mi se tvoja neposlušnost“, rekao je Banč.
On je slegnuo ramenima. „Koliko znam, ja ne radim za tebe.“
„A ja ne sumnjam da ćeš raditi.“
Bilo je vreme za treću stvar.
Neočekivani obrt.
Sedeli su pored otvorenog prozora. Bronzano zvonce ispred prozora oglasilo se
tužnim dubokim tonom na vetru. Povremeno bi neki turistički brodić prošao dole
kanalom, ali je gradska flota noćas ostala bez jednog takvog. Beli labudovi ploviti su po
mirnoj smeđoj vodi. Ptice dugih vratova, krupnih tela, velikih stopala, čija je graciožnost
bila u suprotnosti s njihovim svadljivim karakterom.
S druge strane kanala ugledao je poznato lice.
Koje je primetio pre nekoliko trenutaka.
Još jedan labud svoje vrste.
Bila je vitka i mršava. Hladna i elegantna. Sigurna u sebe. Pepeljastoplava kosa
nemarno joj je padala na ramena. Puna usta bila su malo šira u odnosu na nos, a ta mala
nesavršenost je, po njegovom mišljenju, samo pojačavala njenu privlačnost. Znao je da
ima skoro vučju narav, što se videlo u njenim plavim očima. Ona je na neki način bila
poput tvrđave koja je mnogo puta opsedana i pretrpela mnoge juriše, ali nikada nije
osvojena.
Sonja Draga.
Sedela je sama za baštenskim stolom, pogleda usmerenog preko kanala, pravo u
njega.
 „Zapamti o čemu si govorio“, rekao je Banču.
I ustao od stola.

JEDANAESTO POGLAVLJE

Koton je izašao iz restorana i skrenuo desno ispred ulaznih vrata, pa prešao kaldrmu do
još jednog pešačkog mosta koji je izlazio na saobraćajnu obilaznicu. Kola su jurila u oba
smera. Odatle je trotoar vodio do sledećeg pešačkog mosta, nazad u stari grad i među
zgrade sa suprotne strane kanala u odnosu na La Quincaillerie.
Našao je jedan restorančić, a ovaj je imao manje upadljiv naziv: Le Quai – Kej.
Kafana je bila puna ljudi i, sudeći po mirisu, specijalizovana za ribu. Nalazila se u još
jednoj od starinskih trgovačkih kuća, a gosti su sedeli i unutra i napolju. Prošao je pored
šefa sale i krenuo na terasu. Sto koji je spazio s druge strane bio je prazan, žena koja je
sedela za njim je otišla. Hteo je da i sam pođe kada je primetio parče papira zadenuto
ispod tanjirića, sa svojim imenom s gornje strane.
Prišao je i uzeo papir.

Tako je lepo što te ponovo vidim, Kotone.

Osmehnuo se gledajući u elegantni ženski rukopis, pa preusmerio pogled preko

vode, na otvoreni prozor La Quincaillerie. Stefani je zurila U njegovom pravcu. Videle
su se samo ruke Toma Banča. Pokretale su se dok joj je očigledno nešto govorio,
nesvestan bilo čega što se dešava, a ne odnosi se na njega. Koton je razumeo teškoće u
kojima se ona našla, primorana da radi s budalama. Deni Danijels razumeo je kako se
obavlja posao, zbog čega je bio savršen partner u Beloj kući. Danijels i Magelan bilet
uradili su mnogo sjajnih stvari zajedno. Naravno, Danijels nije bio tip koji je žudeo za
priznanjem. Rezultati. To je bilo jedino što je ikada želeo.
Otišao je s terase, vratio se do Stefani i Banča, pa ponovo seo za sto. „Gde smo
stali? Mislim da si rekao da je Džonti Olivije stupio u kontakt s Belom kućom.“
Banč mu je uputio upitan pogled. „Gde si išao?“
„U toalet.“
To je, naizgled, zadovoljilo kretena. Ipak, Stefani je definitivno želela da zna više,
ali njegov pogled signalizirao joj je kasnije.
„Tako je“, rekao je Banč. „Olivije nam se prvi put javio pre dva meseca. Poslao je
privatnu poruku.“ Banč je uzeo telefon, otkucao nešto i dao ga Kotonu. Na ekranu je bila
fotografija pozivnice sa crnobelim natpisom izvedenim starinskim rukopisom.
 „Izgleda da pošiljalac ima nešto da proda“, primetio je Koton. Okrenuo se prema
Stefani. „To se odnosi na postavljanje sistema za presretanje u Evropi?“
Ona je klimnula glavom. „Ovo je stiglo oko mesec dana pošto je Bela kuća objavila
obnavljanje cilja postavljanja raketne odbrane. Dotad su se već pola Evrope, Kina i
Rusija izjasnile protiv toga. Olivije je, izgleda, spazio priliku i organizovao aukciju
nekih štetnih informacija koje bi mogle da utiču na odluku. Kao što sam ranije rekla, sve
ovo izgleda samo kao ogromna učena usmerena protiv predsednika Poljske.“
„Kada je Bela kuća odgovorila na ovu imejl-adresu“, rekao je Banč, „Olivije se
lično javio.“
„Ili se bar javio neko ko je koristio njegovo ime“, dodala je Stefani.
Kotonu nije promakao njen ton. Odgovor je poslat bez preduzimanja odgovarajućih
sigurnosnih mera.

Molite se da prisustvujete
prodaji informacija
u vezi sa predsednikom Republike Poljske
Janušom Čajkovskim.
Ako ste zainteresovani, pošaljite odgovor na ovu adresu:
missilesornot@de.com3

„Bio je to Olivije“, rekao je Banč. „On i predsednik razgovarali su telefonom. Mi

želimo tu informaciju.“
„Kakvu informaciju?“ upitao je Koton.
„Neprijatnu, od vrste koja uništava političku karijeru“, odgovorio je Banč. „Džejms
Čajkovski kandidovaće se za reizbor. Potrebno nam je da pobedi na tim izborima i onda
uradi tačno ono što želimo, ili da odmah bude primoran na ostavku, pošto je čovek koji
bi preuzeo dužnost privremenog predsednika vrlo prijateljski raspoložen prema nama. S
njim bi bilo mnogo lakše raditi.“
Neko je čitao njihove bezbednosne izveštaje. Svaka čast ovom Banču. Međutim,
Koton je zapazio kako je on izgovorio prezime poljskog predsednika. Ne Čajkovski, kao
kompozitor, nego više kao Šakovski. I upotrebio je englesko ime Džejms umesto
poljskog Januš. Činilo se da bi „zamenik pomoćnika predsednika i zamenik savetnika za
nacionalnu bezbednost“ trebalo bar da zna kako da izgovori ime stranog visokog
zvaničnika.
„Šta tačno želite da predsednik Poljske uradi?“ upitao je Banča.
„To je poverljivo.“
„Koton ima najviši stepen bezbednosne provere za pristup informacijama“,
napomenula je Stefani iritiranim glasom.
„Kako je to moguće? On čak i ne radi za vladu. Za dobijanje takve vrste pristupa
potrebne su preporuke.“
3 Engl. rakete ili ne. (Prim. prev.)
 „Kao one koje se dobijaju za postavljanje uvlakačkih gluposti na internet i rad za
bogatog poslodavca u svojstvu finansijskog savetnika?“
Bančov izraz lica postao je kiseo. „Ne moram da ti se pravdam. Ja trenutno radim
za predsednika Amerike. Možda ovaj sastanak nije bio naročito dobra ideja.“
Čovek je ustao.
„Nećeš da jedeš?“, upitao je Koton. „Ili bar platiš račun?“
Bane je povukao rukav sakoa i pogledao na sat. „Ne verujem da hoću. Ni jedno ni
drugo. Stefani, pronađi pomoć na drugom mestu.“
„Ne.“
Jasno. Odlučno. Naglašeno. Njen ton govorio je: O ovome nema pregovora.
„Molim?“, rekao je Banč.
„Koji deo reči nisi razumeo?“, odgovorila je ona. „Koristiću Kotonove usluge.
Angažovaćemo ga.“
„Hoćeš li da zovem Belu kuću?“
Ona je slegla ramenima. „To je tvoja odluka. Ali ističe ti vreme, a Koton je najbolji.
Imali smo mnogo sreće što se danas zatekao ovde.“
„Ja to ne vidim tako.“
„Ne vidiš ti mnogo toga“, rekao je Koton.
Banč se zagledao u njega.
„Imaš obožavateljku. Zove se Sonja Draga. Radi za Agencja Wywiadu. AW.“
Mogao je da vidi da Banč nema pojma o čemu on govori.
„To je poljska spoljna obaveštajna služba“, objasnio je.
„A ona je ovde?“, upitao je Banč.
„Bila je. Sada je otišla.“ Koton je pokazao kroz prozor. „Zato sam išao tamo.“
„Ustala je od stola“, rekla je Stefani, „pre nego što si stigao tamo. Ali ne pre nego
što mi je mahnula. Ona zaista ima stila.“
„Ti poznaješ tu ženu?“, upitao je Banč.
„Posao mi je da poznajem ljude kao što je ona. Koton je u pravu. Ona je odličan
operativac. Pojavila se posle Solidarnosti i počela da radi za novu poljsku republiku.
Njeno prisustvo ovde je poruka.“
Banč je ponovo seo za sto. „Slušam.“
Koton se skoro osmehnuo. Naravno da će slušati, jer nema prokletog pojma šta se
dešava.
„Predsednik Čajkovski sigurno zna za tu aukciju“, rekla je Stefani. „Možda je čak i
sam dobio pozivnicu. Kakav je bolji način da se podigne cena, nego da se potencijalna
žrtva uključi u licitaciju? Zato je poslao svog najboljeg operativca da se pobrine za to.
Sonja je bila ovde, u Brižu, kada je odneta Sveta krv? To nije slučajnost.“
„Je li ona ukrala relikviju?“ upitao je Banč.
Koton je odmahnuo glavom. „Teško.“
Inače bi odavno nestala. Bilo je neverovatno što ovaj idiot ne ume da sabere dva i
dva, pošto je ovog puta zbir bio samo četiri.
„Očigledno je naš problem upravo uvećan“, rekla je Stefani.
 DVANAESTO POGLAVLJE

Čajkovski je sedeo u svojoj privatnoj radnoj sobi. Vratio se u predsedničku palatu već
pre skoro dva sata i povukao se u samoću. Njegova supruga je te večeri otišla u operu.
Bogu hvala što je volela umetnost i posvećivala dosta vremena njenom promovisanju.
Njega to nije interesovalo. Nažalost, njihov brak nije funkcionisao. Oboje su prepoznali
da je s tim završeno, ali oboma im se dopadao njihov položaj. Njemu predsednika, a njoj
prve dame. Zato su sklopili privatni sporazum. Postigli su razumevanje. Razdvojeni
privatni životi. Ljubavnici, ali uvek u diskreciji. Nikada nisu sramotili jedno drugo niti
ugrožavali svoje položaje. Znao je da je ona već našla nekoga i bio je srećan zbog nje. I
on je imao nekog posebnog. Ali politika, a ne ljubav, bila je ono što ga je naizgled celog
obuzimalo svakog dana.
A to je bilo dobro.
Poljska kao da je bila okupirana politikom.
Postojale su dve velike stranke, PO i PiS, ali kao da nisu mogle da se izbroje sve
srednje, male i sasvim nevažne grupacije. Najmanje četrdesetak se računalo, a zastupale
su najširi spektar uverenja. Sve i svašta. Katolici, konzervativci, liberali, komunisti,
socijalisti, korporativci, nacionalisti, socijaldemokrate, feministkinje, zastupnici prava
na život. Što god vam padne na pamet, postojala je politička stranka koja je to zastupala.
Njegova omiljena?
Jedna iz prošlosti.
Polska Partia Przyjaciol Piwa. Poljska stranka ljubitelja piva. Njen prvobitni cilj
bilo je promovisanje pijenja piva u pabovima engleskog stila, umesto votke, a sve je bilo
usmereno na borbu protiv alkoholizma. Pojavila se 1990. godine, odmah posle pada
komunizma, i neverovatno, razočaranost birača dovela je do toga da je tri odsto njih
glasalo za kandidate ove stranke, što joj je omogućilo da dobije šesnaest mesta u
parlamentu. Njena platforma posluživanja kvalitetnog piva u celoj zemlji postala je
simbol slobode udruživanja i izražavanja, intelektualne tolerancije i višeg standarda
života. Živa reč u svakodnevnom razgovoru takođe je doprinela njenoj popularnosti, jer
su mnogi otvoreno govorili da sa PPPP na čelu države život ne bi bio bolji, ali bi
svakako bio zabavniji. Međutim, što je bilo tipično, stranka se uskoro pocepala na
frakcije i na kraju je sasvim nestala.
To kao da je bila i sudbina Poljske.
Uspon i pad.
Jedna inkarnacija za drugom.
Zemlja je oduvek bila okružena carstvima. Šveđani na severu, kozaci na istoku,
Prusi na zapadu, Turci na jugu, bez prirodnih granica na istoku i zapadu, što je
omogućavalo slobodno kretanje napadačima.
A oni su dolazili vekovima.
 Nije pomagalo ni to što je teren većinom bio ravan, sastavljen od otvorenih polja,
idealan za bojno polje, što je olakšavalo da čizma represije uvek čvrsto pritiska vrat
Poljske.
Na kraju se pojavila definisana država, ali je zbrisana s političke karte 1795.
godine, kada su Rusija, Pruska i Austrija podelile zemlju među sobom, i to je bila prva
evropska nacija koja je ikada dočekala takvu sudbinu. Stavka u njihovom tajnom
sporazumu naglašavala je neophodnost ukidanja svega što bi moglo da prizove u sećanje
postojanje poljskog kraljevstva. Upravo to su i uradili. Prusi su uzeli krunske dragulje i
istopili krunu. Austrijanci su pretvorili palate u kasarne. Rusi su ukrali sve što su mogli.
Zatim su zajedno proglasili da je Poljska, prosto, necivilizovan deo sveta koji treba
popraviti.
Druga prilika za državnost usledila je u dvadesetom veku, ali prvo su je ukrali
Nemci, a zatim su Sovjeti dovršili zadatak: kada su oslobodili zemlju od nacista, nikada
nisu otišli iz nje. Do 1948. komunisti su u potpunosti kontrolisali Poljsku. Još gore,
saveznici su u Potsdamu prepravili granice, ustupajući teritorije koje je zemlja dugo
držala i dodajući im nove delove, pomerajući celu zemlju dve stotine kilometara na
zapad, čineći je drugačijim mestom nego pre rata. Njen prvi predsednik bezuslovno je
podržavao Staljina i uveo stroge i represivne mere da potčini narod. Radnici su,
navodno, imali ključnu ulogu u upravljanju, ali u stvarnosti nisu imali nikakvo pravo
glasa. Životni standard smanjivao se svake godine. Najveći deo državnog budžeta
odlazio je na troškove za vojsku. Ugalj i druga roba besplatno su odvoženi u Sovjetski
Savez. Prvo seme pobune posađeno je 1956. godine, ali trebalo je četvrt veka da ono
iznikne, i još jedna decenija da donese plod. Tek nedavno je jaram komunizma konačno
zbačen i ponovo uspostavljena republika. Međutim, radikalna promena od jednopartijske
vladavine u liberalnu demokratiju i pluralizam podstakla je novi način razmišljanja.
Nijedna pojedinačna partija nikada nije uspostavila punu meru kontrole. Umesto toga,
Poljska je vođena pomoću večno promenljivih kompromisa.
Stoga je politika obuzimala sve njegove misli.
Često je to smatrao sličnim pokušaju da odjednom držite deset balona ispod vode.
Jedan je uvek izmicao i iskakao na površinu, a kada ga vratite, izmicao je drugi. Bio je
to skoro nemoguć zadatak, ali morali ste da pokušate da ga obavite ako želite da
upravljate državom. Njegova trenutna koalicija od osam stranaka izgledala je u
najboljem slučaju krhko. Nervozna skupina jastrebova, golubova i aktivista. Sada je novi
američki predsednik odlučio da nametne Poljskoj novi evropski raketni sistem za
presretanje, osuđen na neuspeh. On je radio u vladi pre mnogo godina., kao sekretar u
Ministarstvu inostranih poslova, kada je ideja prvi put izneta, a zatim su je na kraju svi
odbacili, uključujući i Amerikance.
Sada je mrtvac oživeo.
Na više načina.
On je iskreno mislio da je gotovo s prošlošću. Sve je to trebalo da nestane s
komunistima. Institut za nacionalno pamćenje i njegova Komisija za istragu zločina
protiv poljskog naroda godinama su proučavali i vreme nacističke i sovjetske vladavine.
On je bio prisutan kada je parlament izdao naredbu o potpunom otkrivanju činjenica, i
za prošlih dvadeset godina komisija je sakupila milione stranica arhivskih dokumenata,
razgovarala sa hiljadama svedoka i osudila skoro 150 ljudi za zločine protiv mira i
čovečnosti.
Sve je to bilo u redu.
Pošto se ništa od toga nije odnosilo na njega.
Do sada.
Nastavio je da prežvakava sopstvene misli, ali je mrzeo gorak ukus koji mu je od
njih ostajao. Već dugo nije osetio takvu zgađenost. Tiho kucanje prenulo ga je iz
sumorne zamišljenosti. Vrata su se otvorila i njegov privatni sekretar rekao je da je
načelnik BOR-a spreman za razgovor s njim.
Najzad. Možda će biti nekih odgovora.
Mihal Zima je ušao i ostavljeni su nasamo.
„Imam neke loše vesti“, počeo je Zima. „Sin je pronađen mrtav. Obesio se.“
On je bio šokiran. „Kako je to moguće?“
„Nemamo pokazatelje da je bio suicidalan. Posle ispitivanja poslao sam ga u
pritvorsku ćeliju. Upotrebio je čaršav koji je vezao za rešetku.“
Protrljao je umorne oči. Dođavola. Trebalo je da oseti sažaljenje i prema majci i
prema sinu, ali sin je i izazvao sve njihove nevolje.
„Pretpostavljam da je krivica koju je osećao zbog majčine smrti bila preveliki
teret“, nastavio je Zima. „Bio je uznemiren kada mu je to rečeno i tražio je da neko
vreme ostane sam. Ništa nije ukazivalo na to da će nauditi samom sebi. Nameravao sam
da ga uskoro pustim.“
„Zašto?“
„Nije prekršio nijedan zakon. Mi smo pogurali stvari privodeći ga na saslušanje, ali
opravdao sam to… situacijom.“
„Kakvom situacijom?“
„Time što je sin prodao, što god to bilo. Mogu samo da pretpostavim da je to bila
neposredna pretnja po predsednika.“
„Ili njegovu zemlju.“
„Ako je to tačno, onda ja ne bih bio neobavešten. Osećam da je ovo nešto više
lično.“
To je bilo istina, ali i dalje nije nameravao da se pravda i bilo šta objašnjava.
Dokumenti iz kuće doneti su u palatu i ležali su naslagani na parketu u radnoj sobi.
On je svaku stranicu letimično pregledao i zaključio da nema ničega što se odnosi na
njega. To je značilo da su važne stvari već nestale. Prodate. Čoveku po imenu Džonti
Olivije. Zima nije znao ništa osim onoga što je sin uradio.
„Da li ti je sin ispričao išta o onome što je prodao?“
Zima je odmahnuo glavom. „Nisam stigao toliko daleko u ispitivanju. Nameravao
sam da to uradim kada se vratim sa sastanka s tobom, ali on je pre toga već bio mrtav.“
To je sada delovalo kao srećna okolnost, ali njemu se nije dopadalo da ljudi umiru u
pritvoru. To je vraćalo sećanja na sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka.
 Kakva vremena.
Radnički nemiri u celoj zemlji doveli su do osnivanja nezavisnog sindikata
Solidarnost, koji je izrastao u moćnu, nezavisnu političku silu. Da bi se zaustavio njen
rast, 1981. nametnuta je vojna uprava, ali dve godine represije nisu uspele da stišaju
rastuću napetost. Do 1989. vlada je bila primorana da održi prve delimično slobodne i
demokratske parlamentarne izbore od kraja Drugog svetskog rata. Izbore kojima nije
moglo da se manipuliše i nisu mogli da budu kontrolisani.
Godinu dana kasnije Sovjetski Savez se raspao, a Leh Valensa, vođa Solidarnosti,
osvojio je predsednički mandat.
Zatim su se, jedan po jedan, komunistički režimi srušili po celoj Istočnoj Evropi i
Hladni rat je završen.
Za čitavo vreme komunističke vladavine, Służba Bezpieczeństwa ostala je na prvoj
liniji napora autoritarne države da zadrži vlast, šireći strah i teror. On je znao brojeve. Na
kraju je služba zapošljavala 25.000 agenata i oko 85.000 doušnika. Uvukla se u sve
aspekte života Poljske, pokušavajući da ućutka nezadovoljnike. Mesta kao što je zatvor
Mokotov radila su punom parom. Nezadovoljstvo u Poljskoj uvek je ključalo vrelije
nego u bilo kojoj drugoj zemlji Istočnog bloka, pošto u njoj nije bilo socijalističke
tradicije. U stvari, čitav koncept od svakog u skladu s njegovim sposobnostima, svakome
u skladu s njegovim potrebama, koji je Marks propagirao, bio je suprotan snažnim
nezavisnim uverenjima koja su Poljaci pažljivo održavali i čuvali.
Sve je to nestalo.
Mada se noćas sićušni deo toga ponovo pojavio.
A on se osećao grozno.
„Želim da taj čovek, Džonti Olivije, bude pronađen“, rekao je.
„Radimo na tome.“
„Takođe, hoću dosije o njemu. Sve što imate. I to brzo.“
Zima je klimnuo glavom. „Naravno.“
„Možeš da ideš.“
Još jedna privilegija njegovog položaja bila je mogućnost da završi razgovor kad
god poželi. Zima je otišao.
Veče se pretvorilo u zatvoreni krug frustracije, ali on je vodio dovoljno političkih
bitaka da zna da kada se kockate, ponekad izgubite.
Najveća nada ostajala mu je u Brižu.
Zato je uzeo telefon i otkucao broj.
Trenutak kasnije, javila se Sonja Draga.
Rekao joj je: „Molim te, reci mi da se stvari tamo odvijaju kako treba.“
 TRINAESTO POGLAVLJE

Koton se zavalio u stolici i razmislio o Stefaninoj neprilici. Kakva teška situacija.

Profesionalci s jedne strane, idioti s druge. I jedni i drugi opasni.
Pre skoro dvadeset godina, Stefani ga je dovela iz mornarice i pružila mu priliku da
bude nešto više od advokata. On je prihvatio tu ponudu i izazov koji je donosila sa
sobom, i pokazao se i više nego sposobnim u svojstvu obaveštajca. To je dovelo do
velike promene u karijeri i rada za Ministarstvo pravde i Magelan bilet. Stefani je
osnovala tu jedinicu, posebno odeljenje u ministarstvu koje će se baviti naročito
osetljivim pitanjima. Sa dvanaest agenata, koje je ona lično nadzirala. Ostao je u jedinici
dvanaest godina, dok u Meksiko Sitiju nije dobio metak u rame. Uspeo je da eliminiše
napadače, ali posle pokolja koji je usledio, ostalo je sedam mrtvih i devet ranjenih ljudi.
Jedan od njih bio je mladi diplomata raspoređen u izaslanstvo u Dansku, Kaj Torvaldsen.
Deset nedelja posle pokolja, čovek iskrivljene kičme pojavio se na njegovim vratima u
Atlanti. Seli su u radnu sobu i on se nije trudio da pita kako ga je Henrik Torvaldsen
našao.
„Došao sam da upoznam čoveka koji je sredio ubicu mog sina“, rekao je
Torvaldsen.
„Zašto?“
„Da ti zahvalim.“
„Mogao si da pozoveš.“
„Koliko sam shvatio, i tebi je malo nedostajalo da pogineš.“
On je slegnuo ramenima.
„A sada prestaješ da radiš za vladu. Povlačiš se s dužnosti. Napuštaš vojsku.“
„Ti znaš baš mnogo toga.“
„Znanje je najveći luksuz.“
On nije bio impresioniran. „Hvala za tapšanje po ramenu i zaista mi je žao zbog
tvog gubitka. Ali imam rupu u ramenu koja me boli i nedostatak strpljenja. Pa, pošto si
rekao šta imaš, možeš li da odeš?“
Torvaldsen se uopšte nije pomerio sa sofe, samo je buljio uokolo po radnoj sobi i
okolnim prostorijama koje su se videle kroz lučni prolaz. Svi zidovi bili su prekriveni
knjigama. Kao da je kuća bila samo kontejner za police.
„Ja ih, takođe, volim“, rekao je njegov gost. „Celog života skupljao sam knjige.“
„Šta hoćeš?“
„Jesi li razmišljao o svojoj budućnosti?“
On je mahnuo rukom, pokazujući prostoriju u kojoj su sedeli. „Mislio sam da
otvorim prodavnicu starih knjiga. Imam mnogo toga da prodam.“
„Odlična ideja. Ja imam radnju na prodaju, ako ti se dopadne.“
On je odlučio da prihvati igru, ali bilo je nečega u očima starijeg čoveka što mu je
govorilo da se njegov posetilac ne šali. Ruke prošarane venama potražile su nešto u
džepu sakoa i Torvaldsen je spustio posetnicu na sofu.
 „Moj privatni broj. Ako si zainteresovan, pozovi me.“
Pozvao ga je, pa završio postupak razvoda, dao otkaz na poslu, prodao kuću i
preselio se iz Džordžije u Dansku.
Nikada se nije pokajao, ni na jedan dan.
Ranije u bazilici, sećanja na taj dan u Meksiko Sitiju navrla su u njegovu svest.
Ljudi u opasnosti, a on je bio tamo i mogao je da preduzme nešto.
I to je i uradio.
Međutim, u Meksiko Sitiju napravio je greške koje se iz sve snage trudio da nikada
ne ponovi. Kao što je potcenjivanje protivnika.
„Gospodine Banč“, rekao je. „Imaš visoko kvalifikovanog agenta strane vlade koji
se potrudio da nas obavesti da je ovde. Postoji razlog što je to uradio. Razlog koji se,
očigledno, tiče Poljske.“
Restoran je postajao bučan, pun gostiju. Banč je sedeo nesvestan okruženja,
pijuckajući skupo vino. Kotonu se nije dopadalo da razgovaraju o ovako osetljivoj temi
na javnom mestu.
„Zar ne bi trebalo da odemo?“, upitao je, gledajući u Stefani.
Ona je odmahnula rukom u stilu zar stvarno misliš da sam ja glavna.
„Možemo da razgovaramo upravo ovde“, izjavio je Banč.
On je slegnuo ramenima kao da kaže: Šta, kog đavola, zašto da ne? Još jedan
amaterski potez.
„Kotone“, rekla je Stefani, „kada smo reagovali na poziv na aukciju, rečeno mi je
da je putem imejla javljeno da je cena da budemo primljeni da donesemo određeni
predmet. Nema predmeta, nema prijema.“
Sada je razumeo. „Jedan od predmeta Oružja Hristovog.“
Ona je klimnula glavom. „Naš je Sveto koplje. Koplje Svetog Mauricija u Krakovu
u Poljskoj.“
To je moglo dodatno da objasni pojavu Sonje Drage.
„Od sedam relikvija“, nastavila je Stefani, „pet je već odneto. Ko je to uradio?
Nemamo pojma, ali svako donosi svoju relikviju na aukciju, tako da ćemo tada sve
saznati. Ostale su još dve. Sveto koplje, koje je naša ulaznica, i Ekser u katedrali u
Bambergu u Nemačkoj. Moramo da dobijemo koplje do sutra u ponoć. Imamo malo više
od dvadeset sedam sati od ovog trenutka. Ako to ne uradimo, onda ne možemo da
prisustvujemo aukciji.“
„Samo sačekajte, a onda locirajte mesto i izvršite upad na aukciju“, rekao je on.
Banč se lukavo osmehnuo. „Nije tako lako. Nije otkrivena lokacija. To ćemo
saznati kada budemo imali relikviju.“
Objašnjenje je dato tonom zar uopšte moram da obrazlažem nešto tako očigledno.
„Govoriš mi da ne možete da nađete lokaciju?“, upitao je Koton. „Imate na
raspolaganju najveću obaveštajnu mrežu na svetu.“
„Mišljenje je“, uključila se Stefani, „da će ostali pozvani imati suprotstavljene
interese. Neki žele ponuđenu informaciju. Neki žele da bude uništena. Možda neće biti
tako lako da se stvar zataška. Takođe, pretpostavljam da će Džonti Olivije preduzeti
neophodne mere predostrožnosti protiv preventivnog napada. On svakako zna da bi
moglo biti problema.“
„A vi nemate pojma šta kupujete.“
„Nije tačno“, rekao je Banč. „Uz poziv je priložen uzorak.“
Koton je postao radoznao. „Da se ja nisam uključio, šta biste nameravali da
uradite?“
„Imala sam nekoga drugog na umu da radi s nama“, rekla je ona. „To sam
ugovarala u Briselu.“
„Zbog toga sam i ja ovde“, dodao je Banč. „Ja ću prisustvovati aukciji, s
relikvijom, da licitiram za informaciju.“
To je bila loša zamisao na mnogo nivoa.
„To je naređenje iz Bele kuće i od ministra pravde“, rekla je Stefani.
On je shvatio poruku. Nije bilo smisla u mamuzanju mrtvog konja, ali morao je da
joj kaže: „Ti ovde stvarno imaš mnogo problema.“
Banč je izgledao iznervirano. „Koliko sam shvatio, vas dvoje mislite da ja nemam
šta da tražim u ovome, ali to nije na vama da odredite. Predsednik kaže da imam, pa da
li bismo zato mogli da napravimo primenljiv plan rada?“
„Znači li to da sam ja sada prihvatljiv?“
„Naravno, Malone. Zašto da ne? Kakav izbor imam? Stefani je u pravu. Nemamo
mnogo vremena.“
Koga je ovaj tip zamajavao? „Na taj način, ako ja ne uspem, svalićeš svu krivicu na
nju. Ona je izabrala mene.“
Banč se iscerio. „Otprilike.“
„Kotone“, rekla je Stefani, „već smo obavili preliminarno sakupljanje informacija.
Znamo gde se koplje čuva i kako može da se uzme.“
„Jednom sam video Koplje Svetog Mauricija, pre mnogo godina“, rekao je on.
„Nalazi se u muzeju katedrale u zamku Vavel.“
„Ne u ovom trenutku, što nama ide u prilog. Poruka koju smo dobili od Olivijea
ukazuje na to da relikvija mora biti ukradena pre nego što budu iznete bilo kakve
dodatne informacije. Pretpostavljam da je sama krađa neka vrsta dokaza. Očigledno, ne
možemo da pozajmimo koplje od muzeja niti da tražimo od Poljaka da sarađuju s nama.
Zašto bi oni pristali na to? Poslednja osoba za koju žele da dođe do štetnih informacija o
Čajkovskom jeste Foks. Pošto je Sonja ovde u Belgiji, to znači da je Poljska sada deo
ove jednačine. Oni uz to neće želeti da se ova aukcija održi. Sigurna sam da je Sonja
dobila zadatak da je spreči.“
„Osim ako Poljska nije i sama dobila poziv“, dodao je on.
„To je moguće“, odgovorila je ona, „ali instinkt mi kaže da se to nije dogodilo.“
„Misliš li da Čajkovski zna cenu američkog prijema na aukciju?“
Ona je odmahnula glavom. „I to je verovatno razlog zašto je Sonja ovde. Sveta krv
je nestala. Zato se ona sada usredsredila na koplje i ekser u Bambergu, i čeka da mi
povučemo potez.“
„Po onome što ona zna, mi smo mogli da uzmemo Svetu krv“, dodao je Banč.
 To je bilo prvo što je ovaj tip izgovorio a da je imalo smisla. „On je u pravu.“
Stefani je klimnula glavom. „To je moguće, ali moraš tu pretpostavku da razradiš
do kraja.“
Očigledno je priroda učene bila politička, a informacija dovoljno osuđujuća da
privuče mnogo interesovanja, ali on je odavno naučio da sazna kakav je ulog u igri pre
nego što ponudi svoj. „Nameravaš li da mi kažeš kakva je priroda tih informacija o
Čajkovskom? Imaš uzorak.“
Banč je podigao ruku da odbaci to pitanje. „Rekao sam ti da je to poverljivo i nije
neophodno da znaš. Nama je samo potrebno da ti nabaviš koplje.“
On je znao šta treba da kaže i ustao je od stola.
„Preskočiću.“

ČETRNAESTO POGLAVLJE

Džonti je izašao iz auta.

Posle večere, on i Vik odvezli su se severno od zamka, prešli u Poljsku, krećući se
prema Krakovu, ali, pre nego što su stigli do grada, skrenuli su na istok do gradića
Vjelička. Njemu je uvek bilo teško da se snađe s poljskim jezikom. Toliko različitih
zvukova od poznatih slova. Wieliczka je bila savršen primer, jer se to izgovaralo kao
Vje-li-čka.
Rudnici soli oduvek su ga opčinjavali. Po legendi iz trinaestog veka, vojvoda
Boleslav od Krakova tražio je sebi nevestu. Zato je ugovorio brak s Kingom, ćerkom
kralja Mađarske. Pošto je bila praktična žena, Kinga je tražila od oca neobičan miraz,
nešto što će joj pomoći da ostvari prosperitet u svojoj novoj domovini. I tako joj je on
dao rudnik soli. Međutim, rudnik se nalazio u Mađarskoj, daleko od Poljske. U znak
zahvalnosti, ona je bacila svoj verenički prsten u okno rudnika. Godinama kasnije, u
Poljskoj, posetila je Vjeličku, gde je nedavno pronađena so. Dok je bila tamo, jedan od
radnika poklonio joj je grumen soli u kome se nalazio blistavi predmet. Kada je grumen
razbijen, ona je videla da je to njen verenički prsten, koji je stigao dotle ispod zemlje,
čak iz Mađarske.
Ta maštovita priča objašnjavala je dve stvari.
Prvo, zašto je Sveta Kinga, zaštitnica poljskih rudnika soli, i drugo, zašto je rudnik
soli u Vjelički postojao već sedam stotina godina.
A kakvo je to mesto samo bilo!
Devet nivoa, prvi na dubini od šezdeset, a poslednji na više od tri stotine metara.
Dvesta pedeset kilometara tunela vijugalo je poput lavirinta kroz zemlju, a vodili su do
više od dve hiljade odaja koje je iskopalo četrdeset generacija rudara. Prava zasluga za
otkriće rudnika pripadala je ovdašnjim seljacima koji su slučajno pronašli naslage soli i
počeli da kopaju. Pre toga, so je ili dobijana iz morske vode ili uvožena. Ali posle?
Jeftinija i obilnija alternativa postala je dostupna.
So. Sivo zlato.
Nastaje kada kiselina i baza međusobno reaguju. Preciznije, kada se natrijum spoji
sa hloridom, nastaje natrijum-hlorid, osnovni začin za hranu i jedini kamen koji čovek
može da vari.
I hvala nebesima na tome.
Telo ne može da proizvodi so. Ona mora da se unosi spolja, a od životne je
važnosti. Odrasla osoba izgubi dvesta pedeset grama4 svakog dana i to mora da se
nadoknadi. Nema natrijuma? Kiseonik ne može da se kreće kroz krv. Nema nervnih
impulsa niti pokretanja mišića, što uključuje i srce. Nema varenja. Trajna vrednost soli
potiče od njenog stalnog gubljenja i potrebe za stalnim nadoknađivanjem. To je uvekbila
jedna od najtraženijih roba, jedinstvena jer čak i kada je rastvorena u vodi, može ponovo
da se sakupi posle isparavanja vode.
U Poljskoj je proizvodnja i prodaja soli oduvek bila kraljevsko pravo, što je
kraljeve činilo bogatim, a meštanima obezbeđivalo posao. U srednjem veku, iz ove
zemlje ispod njega vađeno je godišnje sedam do osam hiljada tona soli, a to se nastavilo
do duboko u dvadeseti vek.
Bližilo se osam sati uveče i rudnik se zatvarao. Posećivalo ga je skoro dva miliona
ljudi godišnje, sve turisti s vodičima, a poslednji su zvanično izlazili u pola osam, kako
je bilo objašnjeno na obližnjoj tabli na zidu. Posle radnog vremena, obilasci su bili
mogući samo uz posebno odobrenje, a on je pretpostavljao da je njihov kontakt to
ugovorio.
Ušao je za Vikom u lepu zgradu u stilu art nuvo, u kojoj se nalazilo okno Regis,
prokopano u četrnaestom veku i najstariji put u rudnik. Nekada su se rudari konopcem
spuštali u duboke jame. Sada su za to služili liftovi, a ovi ovde korišćeni su za posebne
obilaske. Postojala su još dva lifta na drugim mestima, jedan za masu dnevnih turista i
drugi za rudare koji su još radili dole, održavajući prolaze otvorene i bezbedne. U zgradi
je i dalje bilo nekoliko ljudi. Svlačili su maslinastozelene kombinezone, skidali rudarske
šlemove i uzbuđeno razgovarali. Očigledno su se upravo vratili odozdo.
Čekao ih je čovek koji je, takođe, nosio kombinezon, samo što je njegov bio bež
boje. Na njemu je imao prišivenu pločicu s imenom KONRAD. Džonti je znao da
nekoliko stotina vodiča vodi grupe turista kroz rudnik. Svaki od njih bio je obučen i
imao sertifikat. Većina je radila samo honorarno. Konrad je bio negde između, pošto je i
dalje radio puno radno vreme u rudniku, ali je dodeljivan specijalnim grupama kao
vodič. Na svu sreću, bio je i u velikim dugovima zbog dva propala braka i nerazumnog
trošenja novca. Nekoliko hiljada evra kupilo je njegovu neupitnu lojalnost.
Džontiju je smetalo to što je jedan spoljašnji saradnik toliko blizu, ali ova situacija
bila je u najmanju ruku neuobičajena. U njegovom poslu, najvažnije je bilo vremensko
4 Odrastao čovek dnevno gubi najviše 15 do 20 grama soli pri visokim temperaturama i jakom znojenju.
Autorova greška verovatno je posledica pogrešnog proračuna unci u grame, odnosno, nesnalaženja u
metričkom sistemu. (Prim. prev.)
planiranje. Informacija koja je danas važna, sutra će biti bezvredna. Trik je bio u tome da
se ugovor sklopi dok je situacija vruća. Zbog toga je bio preterano širokogrud prema
ovom potkupljivom čoveku. Vik je iz predostrožnosti pažljivo motrio na Konrada i ništa
neobično nije im privuklo pažnju. Naravno, pojava špijuna i pominjanje Rajnhartovog
imena pokrenuli su novi talas paranoje.
„Nisam znao da dolazite“, rekao mu je Konrad.
„Da li je to problem?“, upitao je Džonti.
„Planirao sam ovaj specijalni obilazak samo za jednog, ali mogu to da prilagodim.
Dajte mi minut.“
Konrad je otišao.
Džonti je prišao velikoj tabli s mapom tunela i objašnjenjem šta će tamo doživeti.

Obučeni u radnu odeću i snabdeveni rudarskom opremom, posetioci

rudnika Vjelička prestanu da se osećaju kao turisti čim se spuste u mrak
najstarijeg postojećeg okna, Regisa. Staza je udaljena od prometne
turističke rute i omogućava posetiocima da otkriju unutrašnje radove u
rudniku. Oni sami mere koncentraciju metana, iskopavaju i transportuju so,
pronalaze putanje i istražuju nepoznate odaje. Takođe, doživljavaju
svakodnevicu podzemnog života i tajne rudarskih tradicija i rituala, iz prve
ruke svedočeći kako zaista izgleda život rudara.

Sve je zvučalo vrlo avanturistički.

Posetioci dobijaju zaštitni kombinezon, lampu i šlem. Molimo vas da

ponesete toplu odeću. Temperatura pod zemljom kreće se između 14 i 16
stepeni Celzijusa. Obujte udobnu i vodootpornu obuću.

To je on i uradio.
Prešao je dug put od svojih početaka.
Počeo je kao diler na crnoj berzi, uglavnom prodajući ukradenu robu iz američkih
vojnih baza sa svih strana Evrope. Sve i svašta. Činilo se da postoji bezbroj kupaca za
ono što je nudio. Zaradio je dosta novca i uspeo da ne završi u zatvoru. Zatim je
napredovao i prešao na ljude: počeo je da ih angažuje za razne poslove. Ako je nekome
bio potreban iskusan provalnik, kvalifikovan stručnjak za oružje ili kompjuterski haker,
on je pronalazio pravu osobu za pravu cenu. Bilo je neverovatno što niko ranije nije
počeo da nudi takve usluge. Svi su mislili da se kriminalci ili svi međusobno poznaju ili
sklapaju saveze na osnovu nekakvog hira. Nije bilo tako. Nemogućnost reklamiranja,
nadzor snaga zakona i sveukupni nedostatak iskrenosti i poštenja otežavali su
pronalaženje dobrog pomagača u poslu. Uostalom, ne možete baš da tražite preporuke
od ranijih poslodavaca. On je rešio taj problem i pritom zaradio još mnogo novca. Imao
je samo jedno pravilo. Nikada nije radio za ubice, teroriste ili kidnapere. Skoro čitavu
deceniju bio je najbolja agencija za zapošljavanje u podzemlju.
Zatim je napravio treću promenu. Prešao je na informacije.
Bila je to još jedna vrsta usluga koju su mnogi koristili.
Nažalost, nijedan univerzitet nije davao nikakvu diplomu u njegovom poslu.
Nikakvi sindikati nisu sponzorisali šegrtovanje. Nije bilo tradicija na koje bi mogao da
se pozove. Jednostavno se uči usput. A on je učio, povremeno praveći greške, ali ih
nikada ne ponavljajući. Reputacija mu je toliko porasla da je smatran jednim od pet ili
šest ljudi na svetu koji mogu da isporuče dobre, pouzdane informacije. Sada je bio na
ivici sklapanja najvećeg od svih ugovora, pod uslovom da bude mogao sve da zadrži pod
kontrolom još dva dana.
Svaki život ima tačku preokreta. Ovo je bila njegova.
Konrad se vratio. „Sve je sređeno. Ostavio sam rudarsku opremu za obojicu u
svlačionici. Navucite kombinezone i onda ćemo se naći kod lifta da vam dam šlemove i
svetiljke.“

PETNAESTO POGLAVLJE

Koton je izašao iz restorana.

Stefani mu nije ponudila nikakav argument da se predomisli, a njene oči pokazivale
su mu da ga je razumela. Sto pedeset hiljada dolara nisu bili ni izbliza dovoljna naknada
za poslovanje s tipom kao što je Tom Banč. Koton je, zapravo, osećao sažaljenje prema
njoj, ali Stefani je bila velika devojka. Umela je da rešava stvari. Ipak, koga je drugog
uopšte imala na umu da ga smesti u tim sa Bančom?
Neka im je bog u pomoći.
Upitao se zašto je ona ostala u poslu. Mogla je, jednostavno, da se povuče. Da nađe
nešto drugo što će raditi. Mogla je da zaradi bogatstvo u privatnom sektoru. Ipak, znao
je odgovor. Magelan bilet bio je njen život. Ona je bila odan vojnik, kakvog želite na
svojoj strani, i on bi obično uradio bilo šta za nju. Međutim, njegov lični nivo trpeljivosti
prema glupostima odavno je pao na nulu i on, jednostavno, nije bio tip koji bi bio dadilja
Tomu Banču.
Nastupala je slaba svetlost severnog sumraka, a vazduh junske večeri bio je suv i
prijatan. Ulice su bile prepune ljudi, kolica uličnih prodavaca i biciklista koji su jurili.
Imao je zanimljivo popodne, u najmanju ruku. Nedostajao mu je posao, bez sumnje, ali
mu nije nedostajala saradnja s kretenima kao što je Tom Banč, a video ih je već sasvim
dovoljno. Mrzeo je to što ostavlja Stefani u škripcu i znao je da to što nije insistirala na
tome da ostane znači da joj duguje uslugu.
To je bilo u redu. Dugovao joj je i ranije.
 Nastavio je da hoda, vraćajući se istim putem koji je Stefani izabrala ranije, pored
riblje pijace, stare gradske skupštine i Bazilike Svete krvi. Sve je bilo tiho u okolini
crkve, prednja vrata bila su zatvorena za taj dan, a na trgu ispred njih i dalje je bilo
mnogo turista s foto-aparatima. Nije bilo ni traga policije niti bilo kakvog drugog
pokazatelja da se ovde ranije dogodilo nešto neobično. Krenuo je drugom prometnom
ulicom, prolazeći pored prodavnica s obe njene strane, od kojih je većina i dalje
pokušavala da privuče nekoliko poslednjih mušterija. Put ga je vodio na centralni trg, a
njegov hotel nalazio se sa suprotne strane širokog otvorenog prostora.
Trebalo bi da pozove Kasiopeju. Razgovarali su najmanje jednom dnevno.
Nedostajala mu je. Čudno je bilo imati takva osećanja prema nekome drugom, ali on je
počeo da ih dočekuje s dobrodošlicom. Na svu sreću, oboje su onom drugom davali
veliku slobodu. Nije bilo preteranog kačenja za ono drugo. Oboje su cenili sopstveni
prostor, ali su cenili i voleli jedno drugo. Čak je malo razmišljao o reči na slovo B. Brak
bi bio veliki, korak, ali oboje su uvek nalazili razlog da izbegnu tu temu, a njihov odnos
bio je mešavina potrebe, iščekivanja i povučenosti. On je već dugo bio razveden, a
njegova bivša žena i dalje je živela u Džordžiji s njihovim sinom Garijem. Tamo je sve
bilo u redu. Najzad, ali za to je bilo potrebno mnogo napora.
Koji on nije želeo da ponavlja.
Bilo je vreme da ponovo usmeri misli na ono zbog čega je došao u Briž. Imao je
budžet za kupovinu tri knjige, koji bi trebalo da bude i više nego dovoljan. Njihova
preprodaja ostaviće mu najmanje dvadeset pet odsto od novca koji je imao kod sebe, što
nije bio loš rezultat za dva dana posla. Trebalo bi da može da kupi knjige i vrati se u
Kopenhagen do sutra posle podne. Doputovao je vozom da bi imao fleksibilno vreme
povratka, ali je svakako trebalo da bude kod kuće do petka. Kasiopeja je trebalo da dođe
u Dansku te večeri i ostane nekoliko dana.
On je to nestrpljivo iščekivao.
Gomila ljudi okupila se ispred kipova Jana Brajdela i Pitera de Koninka. 5 Mesar i
tkač, dva flamanska revolucionara koja su vodila ustanak protiv Francuza u četrnaestom
veku. Sumnjao je da je iko od ljudi koji su buljili u kipove znao njihov istorijski značaj.
Oko trga su bili načičkani barovi i restorani i sve je vrvelo od ljudi. Zaobišao je kipove i
baš kada je hteo da skrene u sporednu ulicu koja je vodila do njegovog hotela, spazio je
ženu koja se izdvajala u masi ljudi svojim dugim nogama, vitkom figurom i plavom
kosom. Nosila je čizme, farmerke i svilenu bluzu, i udaljavala se od niza bandera prema
još jednoj od ulica koje su se zrakasto odvajale s trga.
Sonja Draga.
Ona se namerno pokazala u onom restoranu. Svakako joj je to što ga je videla s
Bančom i Stefani pobudilo sumnje. Zašto i ne bi? Međutim, on nije imao priliku da
objasni. Možda je ovo sada bila šansa. Nastavio je da je posmatra dok se kretala kroz
gužvu. Onda mu je pažnju privuklo nešto drugo. Dva poznata lica. Dve trećine družine
od tri drugara. Pratili su Sonju.
5 Istorijske ličnosti iz Briža s prelaza iz trinaestog u četrnaesti vek, predvodnici pobune protiv francuskog
kralja Filipa Lepog. (Prim. prev.)
 Okani se ovoga.
Odlazi.
Ma kako da ne.
Krenuo je prema njoj.
Na mestu gde se poprečna ulica spajala s pijačnim trgom, spazio je Sonju pedeset
metara ispred sebe, a dvojica drugara su je pratila. Zgrade su se nadnosile nad usku ulicu
s obe strane, a bilo je dovoljno ljudi koji su se kretali u oba smera da niko ne obraća
pažnju na njih. Međutim, mora da je Sonja znala da je prate, pošto ovi momci uopšte
nisu skrivali svoje prisustvo.
Ona se okrenula i nestala u jednoj od zgrada.
Dvojica drugara pošla su za njom.
Ništa u vezi s tim nije izgledalo u redu, ali on je nastavio da se kreće dok nije došao
do lučnog prolaza ispod zabata koji je vodio kroz jednu kuću, dužine petnaestak metara.
Nikoga nije bilo na vidiku. Prošao je kroz natkriveni prolaz u dvorište okruženo sa još
starih kuća. Fenjeri od kovanog gvožđa koji su visili s kamenih fasada bacali su mutnu
svetlost. Drugi natkriveni ulaz otvarao se na drugoj strani dvorišta. Na zidovima s desne
i leve strane bila su troja vrata, sva zatvorena. Kuda su svi otišli? Čuo je škljocanje i
okrenuo se. Dvojica drugara stajala su iza njega, a jedan je bio naoružan pištoljem.
„Tamo“, rekao je momak, pokazujući oružjem na jedna od zatvorenih vrata.
Nije imao izbora.
Okrenuo se.
Vrata su se otvorila i izašla je Sonja.
Prišla mu je i blago mu pomilovala obraz.
„Izvini, Kotone. Ovo je moralo da se uradi.“

ŠESNAESTO POGLAVLJE

Čajkovski je shvatio da ne može da sedi i pušta da se stvari odvijaju same od sebe. Ulog
je bio celokupan njegov život. Možda čak i celokupna budućnost zemlje. Neko po imenu
Džonti Olivije namerio se da ga uništi. On je odavno očekivao pretnje od raznih
političkih stranaka, neprijateljski raspoloženih poslanika u parlamentu, opozicionih
vođa, čak i medija – koji nisu uvek bili ljubazni – ali nikada nije mislio da će neki
stranac postati toliko opasan po njega.
Prošlo je mnogo vremena otkad je pomislio na onaj dan u zatvoru Molokov. Mnogo
puta pitao se šta se desilo s profesorom matematike koji je bio vezan za stolicu.
Poslednji put kada ga je video, čovek je bio nateran da otpuzi na rukama i kolenima iz
sobe za ispitivanje u svoju ćeliju. Toliko ponižavajuće. On je tada bio tako mlad. Tako
uplašen. Major Dilecki iz SB-a doveo ga je tamo da naglasi poruku koju je hteo da mu
prenese.
Radi što ti se kaže, ili se suoči s posledicama.
Bezbroj ljudi uhapšeno je i mučeno. Pored prebijanja i nanošenja opekotina,
najpopularnije metode „saslušavanja“ bile su čupanje noktiju, stavljanje slepoočnica u
stege, stezanje lisica, od čega je koža na člancima pucala i nastajalo krvarenje, teranje
zatvorenika da trče uz i niz stepenice, lišavanje sna, teranje zatvorenika da satima stoje u
stavu mirno, smanjivanje sledovanja, prosipanje kanti hladne vode u ćelije, ostavljanje
ljudi u samicama, sve što je moglo da se smisli da bi se osoba slomila. Sve je to rađeno
na surov, unapred smišljen način, bez kajanja ili pravljenja razlike među zatvorenicima.
One koji bi se onesvestili, vraćali su u svesno stanje injekcijom adrenalina. Pre
ispitivanja, koje je nekada trajalo satima, mnogi su dobijali injekciju da ih održi
budnima. Mučitelji su se strogo pridržavali naloga oficira kao što je bio Dilecki.
Prokleta sramota.
A zbog čega?
Onaj hrabri čovek na podu onog dana bio je u pravu. Ono što je strana sila uzela od
nas sabljom ćemo vratiti. Upravo to se i desilo. Komunisti su najzad oterani i Poljska je
vraćena njenom narodu.
Ali po koju cenu?
Za vreme vojne uprave, mnogi su godinama ostali u zatvoru, dok konačno nije
uvedena opšta amnestija. On sve do danas nije znao šta se dogodilo s Dileckim, ali
izgleda da je major pratio šta se događa s njim i potajno čuvao dokumente koji bi
odavno trebalo da su uništeni.
Jednoga dana mogao bi da budeš neko važan.
Kakav gad.
Zatvor Mokotov i dalje je postojao i vlada ga je sada koristila kao ustanovu za
kratkotrajni pritvor. Ipak, već dugo tamo niko nije zlostavljan. Sada je najednom
spoljašnjem zidu bila ogromna tabla u spomen žrtvama. Ono što se dešavalo u tim
betonskim ćelijama, u nezamislivim uslovima, bilo je predmet knjiga i memoara. Niko
nije zaista znao koliko je ljudi umrlo tamo, a malo je bilo onih koji su platili za ta
zverstva. Nažalost, pravda je u to vreme izgledala kao list na prolećnom vazduhu,
prepuštena na milost i nemilost promenama smera nepredvidivog vetra. On je sada bio
ovde, decenijama kasnije, i još se bavio time.
Kako je došlo do ovoga?
Imao je pedeset šest godina i bio ugledni građanin Poljske koji je uspeo da dospe
do najviše izborne funkcije u zemlji. Njegova majka želela je da on postane sveštenik,
pošto je u to vreme crkva pružala najjasniji put do obrazovanja. Svu decu u školi učili su
da budu poslušna prema državi i predano rade za kolektiv. Niko nikada nije pominjao
individualnost. Ljudi su bili bespomoćni u usmeravanju sopstvenog života. Međutim, on
je uspeo da dođe do univerzitetske diplome i na kraju je, u vreme vojne uprave,
predvodio ogranak Nezavisnog sindikata studenata, omladinskog produžetka
Solidarnosti. Ta funkcija privukla je pažnju Dileckog, kao i njegov rad u ilegalnoj
izdavačkoj kući. On je bio vrlo radikalan, ali svi su bili takvi u to vreme. Zemlja se
menjala. Svet se menjao, a on je hteo da bude deo te promene.
Kasnije je radio u svim segmentima vlasti. Prvi put izabran je u parlament kada je
imao trideset godina i služio je tamo četiri mandata, pre nego što je prešao u izvršnu
granu vlasti. Bio je državni podsekretar, zamenik ministra odbrane, generalni sekretar
dveju političkih partija, a onda se vratio u parlament, gde je stigao do mesta zamenika
predsedavajućeg skupštine. Poticao je iz solidne, ugledne porodice bez ikakvog
nagoveštaja skandala ili sramote. Njegov deda hrabro se borio u ratu Poljaka i Sovjeta, a
otac u Drugom svetskom ratu.
Katolička crkva je za njega bila sve.
Jasno se sećao te majske noći 1981. godine kada se pročulo da je pucano na Jovana
Pavla II. Omiljeni sin njihove zemlje ležao je u bolnici i borio se za život. Čajkovski je
krenuo na sastanak Solidarnosti, ali je, umesto toga, odlutao u crkvu, gde je stotine ljudi
klečalo u molitvi, a sveštenik vodio službu. Iznad oltara visila je tamna slika raspeća.
Setio se kako je pomislio da se Poljaci još jednom suočavaju s katastrofom. Život
njihovog pape bio je u opasnosti. Njihova ekonomija bila je u ruševinama. Na granici su
se gomilali ruski tenkovi. Izgledalo je da se zemlja ponovo našla u mukama. Ipak, pred
njim je bila čudno umirujuća slika čoveka razapetog na krstu. Ne samo simbol nemira u
zemlji već i obećanje izbavljenja. Setio se šta je neko jednom napisao. Poljska je Isus
Hristos među nacijama.
Vrlo istinito.
I kako je ironično bilo to što je Hristovo stradanje sada bilo deo njegove propasti.
Osećao se kao da će i on uskoro biti razapet.
Svi su u to vreme bili tako mladi. Vođa najvećeg ogranka Solidarnosti u Varšavi
imao je samo dvadeset pet godina. Vođa sindikata brodogradilišta u Gdanjsku samo
dvadeset jednu. Većina visokih zvaničnika Solidarnosti bili su u kasnim dvadesetim i
ranim tridesetim. Leh Valensa, na čelu pokreta, bio je star čovek s trideset sedam godina.
Mladi muškarci i žene vodili su borbu protiv komunizma. Mladost je puna vatre i besa,
ali uz nju idu i loše procenjivanje i neiskustvo. Niko nije znao kuda sve to vodi ni kako
će se završiti. Mnogo puta izgledalo je da Solidarnost neće uspeti u borbi za svoju
zemlju. Mediji pod kontrolom vlade krivili su sindikat za sve, uključujući i nestašice
hrane. Pošto su ih tako često slušali, ljudi su počinjali da veruju u laži.
Kroz celu zemlju odjekivala je jedna parola.
Vlada brine o zakonima, partija brine o politici, a Solidarnost brine o ljudima.
Međutim, on se mnogo puta pitao da li je to istina.
Malo je bilo onih koji su mogli da artikulišu šta nacija želi, ali svi su znali šta ne
žele.
Udaljenu, arbitrarnu, centralizovanu vlast koja vrši represiju.
Decenije pogrešnog upravljanja i korupcije konačno su pristigle komuniste. Crvena
buržoazija imala je koristi, dok su svi ostali plaćali cenu za to. Budale su previše
pozajmljivale i previše trošile, i na kraju su imale samo toliko novca da plaćaju kamate
na milijarde dolara spoljašnjeg duga. Na kraju je ekonomija uništena, potrošačka roba je
nestala, a hrane je bilo malo, što je omogućilo mobilizaciju mase mladih gnevnih ljudi,
deset miliona njih, koji su oborili vladu na kolena.
On je bio deo te revolucije.
Sada je bio šef države.
Ali koliko još?
Socijalista? Antisocijalista?
To je bilo pitanje koje je često postavljano osamdesetih, ali je nestalo devedesetih
godina i više nije bilo važno.
Poljska je bila slobodna.
Ili nije?
Osećao je bol u grudima kao da mu je srce obmotano bodljikavom žicom. Nije to
bio srčani udar. To je samo prošlost podizala svoju ružnu glavu i podsećala ga da i dalje
postoji. Morao je ovo da reši.
Ovo je moralo da se završi.
A što god je potrebno da se to dogodi…
On će to uraditi.

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Kotona su uveli u zgradu, pa uz stepenice do stana na drugom spratu, punog nameštaja

neuglednog izgleda, kakav kupuju vlasnici jeftinih stanova za iznajmljivanje, koji
očekuju sve najgore od svojih podstanara. Osetio je jak zadah memle i upitao se da li je
ovde iko živeo. Unutra je čekalo poznato lice. Čovek ga je pozvao da uđe nemarnim
zamahom krupne šake slične šapi.
„Gospodine Malone, drago mi je što vas ponovo vidim.“
Osećanje nije bilo obostrano. „Koliko je prošlo, tri godine? Da li te ljudi i dalje
zovu Ivan? Ili se to menja sa svakim novim zadatkom?“
„To je moje ime.“
Poslednji put kada je imao posla s ovim đavolom, razgovarali su u senci Okruglog
tornja u Kopenhagenu, a zatim ponovo u Amsterdamu, u opasnoj situaciji. Međutim,
grubi engleski prožet jakim ruskim akcentom ostao je isti, kao i čovekov kozački izgled
– bio je nizak, širokih grudi, s prosedom crnom kosom. Na pegavom, rumenom licu
sličnom koži guštera isticao se široki nos i bilo je osenčeno jednodnevnom bradom. Ivan
nije robovao modi. Nosio je loše skrojeno odelo, ispupčeno u struku.
Koton je preko ramena pokazao na dvojicu drugara koji su stajali iza njega. „Tvoji
ljudi ukrali su Svetu krv?“
„Kako je Kasiopeja?“
Ovaj tip voleo je da ignoriše pitanja i prvi put kad su se sreli.
 „Kao što sam ti i onda rekao, izuzetna žena“, dodao je Ivan. „Da sam mlađi i
pedeset kila lakši?“, Rus se potapšao po stomaku. „Ko zna? Ali ja maštam.“ Ivan je
zastao. „Nadam se da, kao i prošli put, i ti razumeš ovaj problem.“
„To je jedini razlog što i dalje stojim ovde.“
Njegova neizgovorena poruka naizgled je primljena. Pređi na stvar.
Ivan se zakikotao. „Isto si rekao i prošli put. Kao i onda, ti možeš da me savladaš. I
dalje sam debeo, nisam u formi. Takođe sam glup. Svi su Rusi glupi, zar ne?“
Koton je na trenutak imao deža vi. Vratio se u Amsterdam. Slična zajedljivost.
Slična podrazumevana pretnja, pošto dvojica momaka iza njega tada, kao ni sada, nisu
bila debela i izvan forme.
„Nadam se da si i dalje pametan“, rekao je Ivan. „Godine posla nisu te promenile?
Prošli put si dobro postupio.“
Taj problem obuhvatao je Kinu, s Rusijom kao njenim nevoljnim saveznikom.
„Izgleda da sam više zauzet u penziji, nego dok sam radio za vladu.“
„To je loše?“
Koton je slegnuo ramenima. „Zavisi. Odakle poznaješ Sonju Dragu?“
„Nekoliko puta smo sarađivali. Ona je dobar mamac.“
Zaista je i bila. On je voljno zagrizao taj mamac, iako je osećao opasnost.
„Zašto sam ja usred svega ovoga?“, upitao je.
Ivan je uperio prstom u njega. „To je tvoja krivica. Danas si krenuo za mojim
ljudima. To nije bila tvoja stvar. Ili jeste?“
Sada je razumeo ovu radoznalost. Bivši američki agent u bazilici, baš u pravom
trenutku, koji je pojurio kradljivce, pa na kraju seo da razgovara sa Stefani Nel i
gospodinom zamenikom savetnika za nacionalnu bezbednost. To dva i dva, bar u
Ivanovoj glavi, jasno je davalo četiri. Zato je odlučio: Zašto da ne? Prihvati igru.
„Dobio si poziv za aukciju?“
„Ja? Ne. Ljudi u Kremlju jesu. Oni su dobili poziv i odgovorili su. Rečeno nam je
da ukrademo Svetu krv. Šta su vama rekli da ukradete?“
„Rekli su…“
„Čekaj“, rekao je Ivan, pa dao znak drugarima. „Idite.“ Dvojica ljudi su izašla i
zatvorila vrata za sobom. Izgleda da oni nisu bili na dovoljno visokom nivou za ovu
informaciju.
„Sada reci“, rekao je Ivan.
„Rekli su nam da ukrademo Ekser iz Bamberga.“
To je bila laž, ali nadao se da ovaj čovek nema način da zna istinu. Bilo je vreme da
proveri da li je ova razmena informacija bila dvosmerna ulica. „Reci mi šta se nudi na
aukciji.“
„Nisu vam dali nagoveštaj?“
„Voleo bih da znam kakav ste uzorak vi dobili.“
Ivan se nasmejao. „Predsednik Poljske ima mnogo tajni, kojih mi nismo ni svesni.
Loših tajni. Na njegovu nesreću. Nažalost, mnogi od naših dosijea su nestali.
Perestrojka. Glasnost. Lopovi. Posle svih njih nije nam ostalo mnogo.“
 „Kakva je to vrsta loših tajni?“
„To su tajne za koje ne želiš da ih drugi ljudi ikada saznaju.“
„Toliko su loše?“
Ivan je protrljao nos palcem i kažiprstom, kao da želi da opusti sinuse. „Mnogo
loše.“
On je shvatio. U zavisnosti od toga ko poseduje informacije, mogao je da navede
poljskog predsednika da uradi što god taj neko želi, da postavi rakete u Poljsku ili ne.
Rusija je svakako bila među onima koji to nisu želeli, a SAD među onima koji jesu. To
su bile dve od sedam pozvanih strana.
„Znaš li ko je još pozvan?“, upitao je.
Ivan je ponovo uperio prst. „Znam samo za vas. Ostalo je nepoznanica.“
„Mnogo si se potrudio da me dovedeš ovamo.“
„Hoću da vašim ljudima bude preneta poruka koju će oni razumeti.“
„Zar Sonja ne može da bude tvoj potrčko? Ja sam u penziji i nemam nikakve veze s
bilo čim od ovoga.“
„Ti si baš zabavan čovek. Ovoga puta, Sonja i ja našli smo se na istoj strani. Mi
želimo isto.“
„Da nema raketa u Poljskoj?“
Ivan je raširio ruke. „To deluje kao dobra ideja.“
On se slagao, ali njegovo strpljenje stiglo je do kraja. „Slušaj, upravo sam ti rekao
da nemam nikakve veze s ovim. Da, bio sam danas u bazilici i gurao sam nos gde mu
nije mesto, ali to sam ja u svom izdanju usamljenog rendžera. Bela kuća upravo je
pokušala da me angažuje, a ja sam odbio. Ovo nije moj problem.“
„A ipak si ovde.“
Dobar zaključak. „U redu. Kakva je tvoja poruka?“
„Moskva nije zadovoljna. Neće dozvoliti rakete u Poljskoj. Ni po koju cenu. Nema
raketa. Nikada.“
Ton se promenio. Nije više bilo neobaveznog i veselog prizvuka. Čovekova usta
ogorčeno su se stegla u liniju. Ozbiljno je mislio svaku reč koju je izgovorio.
„Radimo sve što je potrebno da se to ne desi. Pobeda na aukciji? Moglo bi da upali.
Ubistvo? I to bi moglo da upali. Reci vašim ljudima da radimo sve što je potrebno.
Nismo mi ovo započeli. Započeo je vaš predsednik, ali mi ćemo završiti. Ja imam sva
ovlašćenja da to uradim.“
On bi na ovakvo nešto obično odmahnuo glavom i otišao. Američka vlada mogla je
da reši problem bez njegove pomoći, a ko voli da bude potrčko? Međutim, Stefani je u
ovome bila samo izvidnica, a Banč je već jasno rekao da se ona može zameniti.
„Ne znamo gde će aukcija biti održana, ali, kada saznamo, preći ćemo u akciju“,
rekao je Ivan. „Reci Stefani Nel da ja ne blefiram.“
Njemu se nije dopalo kako to zvuči. Bilo mu je dosta. „Sada odlazim.“ Ivan je
slegnuo ramenima, a onda se na njegovom grubom licu pojavio širok osmeh kada je
posegnuo ispod sakoa, izvukao pištolj i opalio.
 OSAMNAESTO POGLAVLJE

Džonti je išao za Vikom i Konradom niz crni tunel. Po podu su bile postavljene daske, a
zidovi ojačani debelim gredama i potpornim stubovima. On je shvatao ovako nesputanu
upotrebu drveta. Ovde ga je bilo dovoljno, a bilo je savitljivo pod pritiskom zemlje i
nikada nije rđalo.
Spora vožnja liftom kroz okno trajala je četrdeset sekundi i za to vreme osetio je
pucketanje u ušima. Sada su bili 130 metara pod zemljom, u jednom od nižih prolaza u
rudniku, daleko iza prometnih turističkih putanja na prvom i drugom nivou. Tamo iznad
bio je pravi mali grad s tri kilometra tunela u kojima su bile sale za konferencije,
restorani, barovi, kapele, prodavnice, čak i ambulanta za hronične alergije, a svaka odaja
bila je urezana u sveprisutnoj soli. Mada rudnik više nije bio u upotrebi, čitavo mesto i
dalje je vrvelo od života. On je obišao sve prostore otvorene za javnost, ali ovde u mraku
i samoći u okruženju od sivkastozelene soli, slične neuglačanom granitu, sve je izgledalo
mnogo starije. Oko njih je bio pravi zečinjak od tunela i opasnih rupa.
Konrad je stao i okrenuo se prema njemu i Viku, vadeći nešto iz džepa. Bilo je to
parče papira koje je razmetao.
„Ovo je mapa ovog nivoa.“
Na sebi su imali kombinezone. Svako je nosio filter za ugljen-dioksid. Jedina
svetlost padala je na mapu s lampi na njihovim šlemovima, koje su obasjavale
odštampani lavirint tunela i odaja. Putanje su krivudale, vijugale i ukrštale se kao
špageti. Uz toliko odaja bilo bi nemoguće shvatiti bilo šta od toga da ogromna većina
njih nije imala ime.
Primetio je pet crvenih simbola X na mapi pored natpisa.
Konrad je pratio putanju prstom između pet znakova X. Gołębie. Barony. Sroki.
Szczygielec. Jeleń. Golubovi. Ovnovi. Svrake. Češljugar. Jelen.
„Odaje i tuneli nazvani su po životinjama, pticama, čuvenim posetiocima, mestima,
provincijama, ljudima, jedan čak i po zmaju“, rekao je Konrad. „Većina je stara
vekovima, a odaje su tako nazvane kada su prvi put urezane u soli.“
A kakav je to samo bio poduhvat.
Uklanjan je blok za blokom soli, od vrha pa dole u zemlju, sve dok žila ne bude
iskopana, a za njom je ostajala podzemna odaja. Zatim su rudari prelazili na sledeću,
bušeći duge prave tunele, zvane proboji, da povežu tunele, a to nisu radili samo zbog
iskopavanja već i bolje ventilacije. Rezultat je bio kilometrima dug lavirint, kroz koji se
očigledno moglo kretati samo pomoću naziva postavljenih usput.
„Ispred nas je odaja Ovnovi“, rekao je Konrad. „To je jedina koju preseca ovaj
glavni proboj. Vik kaže da vam je potreban jednostavan i jasan put do samog kraja. Ovo
je taj.“
Džonti je do poslednjeg trenutka skrivao ovu poslednju pojedinost, sada još važniju
s obzirom na Rajnhartovo prisustvo. „Da li se iko drugi raspitivao o ovome?“
Konrad je odmahnuo glavom. „Niko.“
 „Znaš li da li je iko bio na ovom nivou u poslednjih nekoliko dana?“
„Neki od rudara sigurno jesu, ali ovde možete da se spustite samo ako imate ključ
za liftove. Ja imam jedan, a ima ga još pedesetak drugih ljudi. Svakodnevno
proveravamo svaki nivo. Ako pitate da li je iko išao tamo gde smo mi pošli, ne, koliko ja
znam. Mesto je prilično zabačeno i nepristupačno. Nema razloga da iko dolazi ovamo.“
Nastavili su da silaze niz prolaz pokriven daskama, a suva so je sa svakim korakom
krčkala pod njihovim nogama kao nabijeni sneg. Iznad njih je iz sistema ventilacije
neprekidno strujala promaja, što je ublažavalo osećaj da su zakopani ispod zemlje.
Vazduh je bio prohladan, ali ne neprijatno.
Vik je nosio ranac s onim što će Džontija učiniti bogatim. Pre nekoliko nedelja
odlučio je da ne drži robu izloženu. Bilo je bolje ostaviti je na sigurnom mestu i
prepustiti najboljem ponuđaču da brine kako će doći do nje. Svih sedam učesnika
aukcije imali su sredstva da to urade i sposobnost da ga pronađu i ubiju ako ne dobiju
ono za šta su platili.
Ali on nije imao nameru da prevari bilo koga.
Upravo suprotno od toga.
Njegova reputacija izgrađena je na pouzdanosti, tako da je nameravao da ponudi
Vikovu pomoć, ako bude neophodno, da kupac dobije ono za šta je platio. Nije to baš
bila garancija za povrat novca, ali bilo je blizu toga.
Nastavili su da hodaju i ušli su u sledeću odaju. Ova je bila ogromna, najmanje
dvadeset metara visoka i dvostruko šira i duža.
On se divio ljudskoj vrednoći i preduzimljivosti.
U jednom trenutku, više od trećine ukupnog bogatstva Poljske poticalo je od soli.
Za sedam vekova izvađeno je dvadeset sedam miliona tona, a svaki blok bio je isečen iz
zidova pijucima, sekirama i klinovima. Do četrnaestog veka, ratni zarobljenici radili su u
rudniku kao robovi.
Onda su posao preuzeli slobodni ljudi.
I nije bilo surovosti kao u rudnicima uglja, zlata ili nekog drugog materijala. Ovde
je život bio mnogo normalniji, ljudi su živeli pod zemljom nekada po čitave nedelje,
radeći u smenama od osam sati, i bili su dobro plaćeni, u šta su bila uključena i izdašna
sledovanja soli.
Kopači su bili najvažniji u društvenoj hijerarhiji, i to s pravom. Tragači su nalazili
so. Nosači su prenosili blokove iz prolaza u okna kako bi mogli da budu izvučeni na
površinu. Stražari su imali najteži posao, jer su motrili na pojavu smrtonosnog gasa
metana, koji je izvirao iz stena i nakupljao se ispod plafona. Nosili su mokru odeću i
držali duge motke s bakljama na vrhu, kojima su spaljivali gas pre nego što postane
eksplozivan. Voda je bila glavni neprijatelj, curila je odozgo, formirajući slane bare,
spirajući so sa zidova i svodova, kristališući je u grumenove slične karfiolu i stalaktite,
od kojih su se mnogi mogli videti na ovom nivou i svetlucali su pod zracima iz lampi na
njihovim šlemovima.
 „Ovo su Sroki“, rekao je Konrad. „Jedna od najvećih odaja na ovom nivou, ali nije
u dobrom stanju, kao što možete videti. Svuda curi voda. Na kraju će doći rudari i
obaviti popravke.“
Sa suprotne strane bili su ogromni balvani, vodoravno naslagani jedni na druge, i
formirali su zid sličan divovskom stolu. Brana. Postavljena da ublažava ogromni pritisak
stena usmeren nadole i spreči obrušavanje. On je primetio veličinu balvana, kao i to da
na većini njih nije bilo tragova testere. Oboreni su sekirama u obližnjim šumama i na
njima su se još videli tragovi sečiva, što je potvrđivalo da su ovde bili već dugo. Ipak,
izgledali su srazmerno novi, a to je bio dokaz o efektima očuvanja koje su rudnici soli
imali na drvo. Ono je ovde moglo da traje zauvek. Pod uslovom da se ne zapali. Beli
kreč pomagao je da bude vidljivije i otpornije na vatru. Vatra je uvek bila najveća
pretnja. Vekovima su rudari radili uz otvoren plamen u glinenim posudama, u kojima su
vosak i ulje služili kao gorivo. Bilo j e vrlo lako da iskoči varnica, a vatra j e stvarala ne
samo plamen i vrelinu već i ubitačni ugljen-monoksid. Tokom vekova bilo je mnogo
požara u rudnicima. Neki su bili smrtonosni i trajali mesecima, pošto se nije moglo
preduzeti ništa osim da se čitavo područje izoluje i pusti da se plamen sam ugasi.
Primetio je da na nekim balvanima u brani ima tragova gorenja.
Konrad ih je poveo niz još jedan proboj.
Povremeno su se pojavljivali otvori drugih mračnih prolaza levo i desno. Neki su
bili označeni, ali većina nije. Onda su videli belu tablu sa crnim slovima sa imenom
desnog skretanja: Szczygielec.
Češljugar.
„Ovo je obeleženo na tvojoj mapi“, rekao je Konradu.
„Tako je. Prolaz odavde stalno skreće udesno. Ovo je područje u koje niko ne
dolazi. Poznato je samo zahvaljujući starim kartama i dokumentima.“
Vik se okrenuo prema njemu sa izrazom lica kojim kao da ga je pitao hoće li biti u
redu.
„Nikada nisam bio klaustrofobičan“, rekao je Džonti. „Biću dobro.“ Nastavili su da
idu kroz crnilo i on se osećao kao da se spušta u bezdan. Bez lampi ne bi mogli da vide
ni prst pred nosom. Prolaz se suzio. Stigli su do odaje obeležene sa Gołębie i najzad do
one označene sa Jelen.
Još imena s mape.
Ispred se tunel sužavao i ostajao je samo mali prolaz kroz naslage soli, dovoljan da
se čovek provuče kroz njega puzeći na stomaku. Mračni prostor otvarao se s druge
strane.
Vik je klimnuo glavom.
Džonti se okrenuo prema vodiču. „Hoću da sačekaš ovde. Moramo ovo da obavimo
sami.“
Konrad je bio dovoljno razuman da se ne raspravlja i samo je klimnuo glavom.
„Takođe, potrebna mi je ta mapa“, dodao je Džonti.
Konrad mu ju je dao.
Nije imalo smisla otezati.
 Ovo je moralo da se uradi.
„Kreni prvi“, rekao je Viku.

DEVETNAESTO POGLAVLJE

Koton se brzo ispravio.

Nije to bio pištolj.
Tejzer.
Dve oštre elektrode prikačene na žice poletele su kroz vazduh. Igle su ga pogodile
u grudi. Kroz njega je prostrujao elektricitet. U mozgu mu je sevnuo užareni bol,
ostavljajući za sobom trag od uzdrhtalih nerava. Mišići su mu bili preopterećeni i pao je
na pod, dok mu se celo telo grčilo. Kao od grča u nozi pojačanog hiljadu puta. Oružje je
nastavilo da škljoca dok je struja visokog napona prolazila kroz njega. Obuzeo ga je
osećaj bespomoćnosti i ranjivosti. Imao je potpunu kontrolu nad umom, ali ne i telom.
Tejzer je prestao da škljoca.
Sve zajedno trajalo je najviše pet sekundi, ali bilo je to najdužih pet sekundi u
njegovom životu. Ostao je pri sebi, svestan okruženja, sa samo jednom mišlju.
Da bol prestane.
I prestao je.
Ali on je bio nepokretan.
Pokušao je da povrati dah.
Ivan se sagnuo i iščupao strelice iz njegovih grudi. „Prenesi poruku, Malone.“
Onda je Rus otišao.
Kučkin sin. To je bolelo.
Polako se uspravio u sedeći položaj.
Glava mu je bila teška i otupela.
Dođavola.

***

Ušao je u mali hol svog hotela, lepe gradske kuće iz osamnaestog veka pretvorene u
udoban, otmen ugostiteljski objekat nedaleko od centralnog trga. Dok je hodao, nervi su
mu se umirili. Trebalo bi da pozove Stefani i prenese joj poruku. Ne zato što je Ivan to
tražio od njega nego zato što ona treba da zna kakva je situacija. Obaviće taj poziv kada
se popne u svoju sobu, gde će imati malo privatnosti. I dalje je bio gladan, a njegov
hotel, iako komforan i starinski, nije nudio sobnu uslugu. Morao je ponovo da izađe da
nađe nešto za jelo, što neće biti problem s obzirom na broj okolnih kafea.
 Uzeo je ključ sobe od recepcionera i popeo se uz dva niza drvenih stepenika na
treći sprat, pridržavajući se za ogradu. Prišao je vratima i otključao ih. Kada je ušao u
sobu, bacio je ključ na komodu. Odseo je u malom apartmanu s posebnim prostorom za
krevet, odvojenim kliznim vratima koja su bila poluotvorena. Nije bilo uključeno
nijedno svetlo, a svetlost spolja dopirala je kroz prozore, što je bilo i više nego dovoljno.
Iz druge prostorije začuo se zvuk.
Škripanje.
Pa još jednom.
Tamo je bilo nekoga.
Prišao je vratima i stao sa strane. Samo bi budala utrčala nasumice u mrak, pa je
pružio ruku iza dovratka i pipajući potražio prekidač za svetlo. Soba se obasjala blagom
svetlošću ćilibarske boje iz dveju lampi na noćnim stočićima. U krevetu je, naslonjena
leđima na jastuk, ležala Sonja Draga.
Dok je još bio u Magelan biletu, u godinama kada je živeo razdvojeno od supruge,
Sonja je predstavljala veliko iskušenje, kome je on više puta podlegao. Ti susreti nisu
bili bez strasti, mada su više bili sjedinjavanje sličnih, dveju lutajućih duša koje nalaze
utehu jedna u drugoj pošto obe naizgled razumeju usamljenost.
Ali sve je to bilo nekada. Pre Kasiopeje.
Sada je bilo drugačije.
„Ivan mi je tražio uslugu i ja sam pristala“, rekla je ona. „Obećao je da će se
pristojno ponašati. Da li je ispunio obećanje?“
On je prišao i seo na krevet, primećujući da je ona izula cipele i da su joj nokti
lakirani u krvavocrvenu boju. „Pogodio me je tejzerom.“
Ona mu je dodirnula ruku. „Hoćeš li da to popravim? Da se izvinim na svoj način?“
On je morao da kaže nešto da premosti taj nezgrapni jaz između ponude i nežnosti.
Pre mnogo godina, kao mlad advokat, napravio je grešku, prevarivši suprugu. Zašto?
Kada se osvrne na to, nije imao pojma zašto. Jednostavno se desilo. Glup postupak,
uzaludni pokušaj da pomisli da je još nekome stalo, da pronađe zadovoljstvo u tome
nekom, makar samo na trenutak, bez obzira na posledice. Povredio je Pem više nego što
je ikada mislio da je moguće, a ona mu je uzvratila detetom za koje je tek godinama
kasnije saznao da nije biološki njegovo. Bilo je potrebno više od decenije da se završi taj
građanski rat. On i Pem sada su se sasvim dobro slagali. Gari, njihov sin, znao je istinu i
pomirio se sa činjenicom da, mada možda nije Malon po krvi, jeste Malon na svaki
drugi važan način.
Još važnije, njegova vlastita osećanja najzad su dobila fokus.
Kasiopeja mu je bila važna.
Značila mu je nešto. Smejala se njegovim šalama, divila se njegovoj inteligenciji,
saosećala je s njegovim bolovima i delila njegove strasti. Kao i on njene. Bila mu je
najbolji prijatelj, i to razumevanje bilo je praćeno toplotom i ispunjenošću, osećajem
pripadanja, isprepletene svrhe. Voleo je Kasiopeju i ona je volela njega. Kako se to
dogodilo? Dođavola, kada bi ljubav mogla da se predvidi, izgubila bi svu svoju moć.
Znao je samo da se to dogodilo.
 „Izvini, Sonja, nisam na raspolaganju.“
Ona mu je uputila zbunjen pogled. „Da li je Koton Malon našao nekoga?“
„Zvučiš iznenađeno.“
„Nikada nisam mislila da si ti neko ko se može pripitomiti.“
Bila je prelepa, malog, okruglog lica, zaobljene brade i malog prćastog nosa koji ju
je činio mnogo više lepom nego glamuroznom. Između obraza s visokim jagodicama
bila su mala ali izražajna usta. Na njenom telu nije bilo ni grama viška, ni grama sala.
Njene oči prelazile su iz plave u zelenu boju, boja im se menjala u zavisnosti od
raspoloženja i odražavale su mnogo toga što se dešavalo oko nje. Sve zajedno zračilo je
suštinskom ženstvenošću, za koju je on znao da je na neki način iluzija, pošto je ova
žena stvarno mogla da vas povredi.
„I ja sam našla nekoga“, rekla je ona.
„A ipak si ovde u mom krevetu.“
„Potpuno obučena. Ovo je posao.“ Osmehnula se, a u uglovima njenih napućenih
usta pojavile su se jamice.
„Šta hoćeš, Sonja?“
„Sjedinjene Američke Države moraju da izbegnu aukciju. Da odu. S odlaskom
Amerike, vrednost te informacije opada u ogromnoj meri za Džontija Olivijea.“
Zanimljivo. Ona je znala ko je prodavac. Ali on je razumeo. „Olivijeu su potrebni
oni za i oni protiv. To utiče na cenu. Amerikanci su najveći među onima koji su za. Da li
je Poljska dobila pozivnicu?“
Ona je odmahnula glavom. „Otuda moj savez s Ivanom. Bilo nam je potrebno malo
pomoći od nekoga ko ima isto mišljenje kao mi.“
„Bez raketa?“
Ona je klimnula glavom.
„Šta je toliko loše uradio vaš predsednik?“
Ona ga je upitno pogledala. „Tom Banč ti nije rekao?“
On je odlučio da bude iskren. „Ni reči.“
Osmehnula se. Zubi su joj bili beli kao biseri. „Da li je teško biti izvan događaja?“
„Nije. Težak deo je kada neko želi da budeš u igri, ali ti ništa ne govori.“
„Jesi li ti uključen u ovo?“
On je znao pravila. Ne davati informacije ljudima spolja. Nema potrebe. Oni nisu u
igri. Ali igrači? Oni su različiti i ponekad morate da zabacite mrežu šire nego obično da
biste videli šta može da se uhvati u nju. „Nisam još odlučio.“
„Ivan kaže da nisi bio baš naročito prijemčiv.“
Koton se osmehnuo. „Ti i on imate sjajan odnos.“
„Te rakete bile su mrtav projekat koji je vaš predsednik oživeo. Rusija ih ne želi u
Poljskoj. Niti želi da potroši desetine miliona dolara potrebnih za raspoređivanje njenih
raketa po Centralnoj Aziji, što bi bila uzvratna mera. Poljska ne želi te rakete. Ni
Evropa. Sve je to nepotrebna eskalacija da bi predsednik Vorner Foks mogao da pokaže
svetu kako je on veliki čovek.“
 On nije mogao da kaže ništa protiv njene procene. „Banč namerava da učestvuje u
toj aukciji.“
„Ali prvo mora da nabavi relikviju. Koju?“
Laži su morale biti dosledne. „Ekser iz Bamberga.“
„To će biti lako uzeti. On, jednostavno, leži tamo u bočnoj kapeli.“
„Šta znaš o ostalim relikvijama?“
Ona se promeškoljila na krevetu. „Pre deset dana, jedna grupa provalila je u
Manastir Santo Toribio de Lijebana u Španiji i odnela tamošnji Časni krst. Otkrila sam
da su otišli u Iran. Dva dana posle toga, druga ekipa obila je Kapelu Svetog Antona u
Pensilvaniji i ukrala tamošnji trn iz krune. Deo Stuba za bičevanje odnet je iz Rima
prošle nedelje, a Sveti sunđer iz Bogorodičine crkve u Parizu pre samo dva dana. Nisam
uspela da identifikujem nikoga od tih lopova. Rusi su danas uzeli Svetu krv. Ostali su
samo Ekser i Koplje.“
Nakrivila je glavu i nagnula se napred, a njene meke usne opasno su se približile
njegovim. On je podigao prst da zaustavi njeno približavanje. Nekada bi se predao. Kada
požuda preuzme kontrolu nad razumnim rasuđivanjem, emocije upravljaju postupcima,
a sve je ispunjeno rizikom i strepnjom.
Ali on neće ponoviti tu grešku.
Ustao je s kreveta. „Vreme je da odeš.“
Njene nemirne plave oči svedočile su o životu vođenom u trku. Ona je uvek bila
svesna svakidašnjih uzbuđenja i uživala u njima. Ono što je upravo radila delovalo je
kao nešto tipično za nju. Koristila je suprotstavljene strane protiv onih u sredini, uz
upotrebu svakog oružja koje joj je bilo na raspolaganju. Međutim, on je osetio napetu
atmosferu koja je nastala između njih, kao da nijedno nije verovalo onom drugom ni reč.
Zaista je delovalo kao da se mačuju, a oboje je zamahivalo odmerenom mešavinom
činjenica i izmišljotina.
„Ona je prava srećnica.“
„Pre će biti obrnuto, srećnik sam ja.“
Ustala je s kreveta, a telo joj je bilo isto onako impresivno kao što ga je pamtio.
Obula je cipele i krenula prema predsoblju i vratima. On je stajao naslonjen na komodu,
s rukama prekrštenim na grudima.
Zastala je i rekla: „Ozbiljno shvati Ivanovo upozorenje. Ne mešaj se u ovo. Moglo
bi da postane gadno.“
„Koliko se sećam, ti voliš kada je tako.“
Ona se osmehnula.
„Volim.“
I otišla je.
 DVADESETO POGLAVLJE

Sreda, 5. jun
Krakov, Poljska

Koton se divio Glavnom trgu. S više od dve stotine metara s obe strane, otvoreni prostor
nosio je titulu najvećeg srednjovekovnog trga u Evropi. Živopisne zgrade na njegovom
obodu bile su u neoklasičnom stilu, popunjene svim mogućim vrstama radnji,
prodavnica i ugostiteljskih objekata.
Dosta slično kao u Brižu, samo mnogo veće.
Javio se Stefani kada je Sonja otišla i rekao joj da se predomislio i želi da bude
uključen. Neka ga nazove ludim, ali on više ne može da joj dopusti da ovo radi sama.
Zato je spakovao kofer, izvukao se iz hotela na zadnji izlaz, pa otišao u autu koji ga je
čekao na obilaznici oko grada. Odvezli su ga na jug u Luksemburg, gde je proveo noć u
skupom hotelu o trošku Magelan bileta. Uhvatio je rani jutarnji let do Frankfurta, gde je
tačno na vreme stigao na presedanje do Bratislave. Na parkingu ga je čekao auto s
ključevima sakrivenim unutra i odvezao se njim trista kilometara na sever, preko
otvorene granice Slovačke i Poljske, do Krakova. Zaobilaznu putanju koristio je zbog
Sonje, da ne bi pao u oči bilo kojoj poljskoj službi.
Krakov se nalazio u širokoj dolini pored reke Visle. Vekovima je bio prestonica
Poljske i uživao u bogatstvu i izobilju. Stari i novi stilovi ovde su se mešali u savršenom
skladu, sa skoro mističnom atmosferom, čemu je doprinosila i činjenica da je grad
izbegao bombardovanje tokom Drugog svetskog rata. Tornjevi blizanci Crkve Svete
Marije dizali su se u vedro nebo kasnog jutra. Začudo, jedan je bio mnogo niži od
drugog i drugačije gradnje i stila, i on je bio siguran da o tome postoji neka priča.
Stefani ga je zvala tokom vožnje kroz Slovačku i javila mu da je prošle noći
ukraden Ekser iz katedrale u Bambergu. Tako je preostalo još samo Sveto koplje.
Takođe, postupila je pomalo starinski i obezbedila mu svežanj informacija na papiru,
koji ga je sačekao u kovertu u autu. Već duže vreme nije video nešto slično. Danas se
sve radilo elektronski. Uz put se zaustavio i pročitao sadržaj koverta, iz koga je saznao
ono što je trebalo.
Koplje je prvi put opisano u Jevanđelju po Jovanu. Rimljani su hteli da polome
Isusu noge, što su oni nazivali crurifragium, način za ubrzavanje smrti pri razapinjanju
na krst. Međutim, kada je došlo vreme za to, shvatili su da je Isus već mrtav. Da bi se
uverili da je zaista tako, vojnik po imenu Longin navodno je ubo Hrista u bok svojim
kopljem.
Odmah su potekli krv i voda.
Zbog čega je katolička misa uvek sadržala mešanje to dvoje. Krv je simbolizovala
ljudskost, a voda Hristovu božansku prirodu.
Zbrka je dolazila od mnogih kopalja za koja se tvrdilo da su ono pravo Longinovo.
Jedno se nalazilo u Bazilici Svetog Petra, ali u njegovo poreklo uvek se sumnjalo, a
njegov vrh bio je odlomljen i čuvan je u Parizu. Drugo se nalazilo u Jermeniji, a tamo ga
je navodno doneo apostol Tadej. U Antiohiji su, takođe, tvrdili da imaju koplje,
pronađeno pošto je jedan monah imao viziju da je zakopano u tamošnjoj crkvi. Ono koje
je privlačilo najviše pažnje nalazilo se u Beču, u zamku Hofburg. Carevi Svetog rimskog
carstva vekovima su ga koristili na svečanostima krunisanja. Kada se carstvo raspalo
početkom devetnaestog veka, Habzburzi su ga uvrstili u simbole svog carskog
dostojanstva. Legenda povezana s tim kopljem kazuje da onaj ko ga poseduje drži
sudbinu u svojim rukama. Otuda njegovo ime. Koplje sudbine. Karlo Veliki, Barbarosa,
Napoleon i Hitler žudeli su za njim. Milioni ljudi dolazili su svake godine u Beč da ga
vide, ali testiranje iz 2003. godine otkrilo je da ono potiče iz sedmog veka, a ne iz
vremena Hrista – mada je gvozdeni klin, zakucan u oštricu i okružen sićušnim
bronzanim krstićima, za koji se dugo tvrdilo da potiče sa raspeća, po dužini i obliku bio
podudaran s rimskim ekserom iz prvog veka.
Peti kandidat mogao se pronaći u Krakovu.
Stigao je u grad pre hiljadu godina, kao poklon od cara Svetog rimskog carstva Ota
III, poljskog kralja Boleslava Hrabrog. Navodno je bio kopija originala koji je
posedovao Karlo Veliki. Na kraju je dobio ime. Koplje Svetog Mauricija. Kada su
Šveđani upali u Poljsku 1655. godine, pokrali su blago, ali su ostavili koplje. Sledeće
upade izvršili su Prusi i Austrijanci, ali ni oni nisu odneli koplje. Nemci su 1785. godine
zauzeli Poljsku i ukrali sve carske predmete, pretopili zlato, ali takođe ostavili koplje.
Izgleda da prosto, crno gvozdeno koplje nije imalo vrednost. Međutim, za Poljake je ono
predstavljalo njihov duh i nezavisnost. Hitler ga se dočepao 1940. i odneo u Beč na
poređenje s Kopljem sudbine.
Onda se desilo nešto čudno.
Koplje Svetog Mauricija iznenada je vraćeno u Poljsku 1944. godine. To je svakoga
šokiralo.
Nacisti nikada ništa nisu vraćali.
Jedna teorija pretpostavljala je da su ga stručnjaci u Beču prepoznali kao pravo
koplje i vratili ga, želeći da Hitler dobije lažno, što će osporiti legendu kako on drži
sudbinu u svojim rukama. Druga priča kazivala je da su koplja zamenjena i lažno
ostavljeno u Austriji, opet kako bi Hitleru bile uskraćene sve mistične moći koje je
predmet mogao da poseduje. Obe verzije je naizgled podržavala činjenica da Hitler nije
uspeo u svojoj potrazi, ali je Poljska preživela. Niko ništa nije znao pouzdano. To je
značilo da je Sonja mogla da misli kako će meta biti Koplje sudbine i zamak Hofburg, a
ne zamak Vavel. Naravno, on nije imao pojma da li su njene informacije o aukciji bile
toliko pouzdane kao Stefanine, ali morao je da pretpostavi da jesu.
Uputstva iz koverta bila su da dođe na Glavni trg u Krakovu i uđe na pijacu platna.
Nekada središte srednjovekovne trgovine, veličanstvena renesansna građevina stajala je
na Glavnom trgu od kraja četrnaestog veka. Gotski pravougaonik dužine fudbalskog
stadiona iznutra je bio prepun tezgi na kojima su prodavani svi zamislivi suveniri, dok
su se ispod spoljašnjih arkada nalazili kafei i barovi. Bio je otvoren na oba kraja i ljudi
su vrveli kroz natkriveni prostor. Rečeno mu je da krene do tezge 135 i čeka. Neko će
mu prići i pitaće ga da li zna kako se dolazi do Krakovske akademije. Njegov odgovor?
Za to je potreban tramvaj ili autobus, ali pešačenje bi moglo biti brže. Ponovo stari način
rada. Usmene lozinke. Zatim povratne lozinke.
On se ni ovime nije služio već dugo.
Stajao je ispred jednog otvorenog kraja pijace i čuo zvuk trube u vazduhu. Hejnał.
Jedna od onih stvari upamćenih iz davnina, koja je poticala još iz trinaestog veka, kada
su Mongolci preplavili Poljsku. Stražar na tornju Crkve Svete Marije oglasio je uzbunu i
dao znak za zatvaranje gradskih kapija sviranjem određene melodije na trubi, ali
pogođen je strelom u grlo i nikada nije dovršio himnu koju je svirao. Ipak, grad se
probudio iz dremeža i odbio napad. Sve otad, u određeni čas, istih pet nota svirano je
četiri puta, po jednom za svaku stranu sveta, s vrha crkvenog tornja, a melodija se uvek
prekidala u sredini tona.
Kad smo već kod tradicije.
Ušao je na pijacu platna i primetio da su sve tezge redom jasno označene
brojevima. Pretpostavio je da dolazi da se sastane s nekim ko je obavio preliminarne
radove za krađu koplja. Bila je to verovatno ista osoba koja je organizovala da on dobije
auto i koverat s informacijama. Bilo bi dobro znati još pojedinosti, pogotovo s obzirom
na to da je on stigao kasno na ovu zabavu.
Nastavio je da hoda, obraćajući pažnju na robu i prodavce. Izgledalo je da se dobro
uklopio, u somotskim pantalonama i košulji sa zavrnutim rukavima.
Ponovo se vratio u igru.
Kod tezge 135 usporio je korak, diveći se rukom rezbarenim, jarko obojenim
anđelima koji su na njoj prodavani. Odmah su ga okružila trojica ljudi, onemogućavajući
mu povlačenje, osim uz primenu sile. Oni su, takođe, bili obučeni ležerno i pre jednog
trenutka bili su samo deo gomile ljudi na pijaci.
Prišao je četvrti čovek.
„Gospodine Malone. Molim vas, pođite s nama.“
Grupa je stajala na pločniku poput ostrva između protoka ljudi sa svih okolnih
strana. Poznati osećaj podigao mu je nivo adrenalina u krvi. Zaključio je da bi mogao da
sredi ovu četvoricu, ali prvo je upitao: „A vi ste?“
„Agencja Wywiadu. Nadamo se da ćete poći s nama, iz profesionalne ljubaznosti.“
Poljska spoljna obaveštajna služba.
Veliki momci.
Sonjini ljudi.
Čovek je propratio svoje pitanje osmehom.
Koton je sada bio zaintrigiran. „Kuda idemo?“
„Neko bi voleo da razgovara s vama.“
Toliko o neprivlačenju pažnje. Izgleda da su poljski obaveštajci znali sve što je on
radio.
Činilo se da je najpametnije da bude strpljiv.
„U redu. Ko sam ja da osporavam ljubaznost?“
 DVADESET PRVO POGLAVLJE

Džonti se divio velikoj dvorani zamka, ogromnom prostoru s veličanstvenim drvenim

plafonom. Ostaci srednjovekovnih slika pojavljivali su se iz senki svuda po sivim
kamenim zidovima. Prozori sa složenim ukrasnim rešetkama obuhvatali su širok raspon,
ali oni gore visoko u zabatima, postavljeni samo da obasjavaju grede na plafonu,
izgledali su jedinstveno. Galerija s ogradom okruživala je dvoranu s tri strane, a preko
debele kamene balustrade video se gornji sprat. Sedam parova stolica bilo je postavljeno
na podnim pločama, svaki pored malog drvenog stola. Saopštena pravila aukcije
dopuštala su da svaki ponuđač pošalje dvojicu predstavnika. Pošto je sigurno morao da
postoji animozitet između učesnika, parovi stolica bili su daleko razmaknuti. Na svakom
stolu bila je tablica za isticanje ponuda. Da se stvari dodatno ujednače, umesto brojeva –
uobičajenih na svakoj aukciji – na svakoj su bile nacionalne boje ponuđača.
Rusija, Kina, Nemačka, Francuska, Severna Koreja, Iran i Sjedinjene Američke
Države.
Pravila su, takođe, propisivala da neće biti dopuštena spoljašnja komunikacija i da
će svi signali u tom smislu, dolazni i odlazni, biti blokirani. Vik je već instalirao moćan
ometač signala koji će biti uključen celog dana u četvrtak, do kraja aukcije. Sastanak će
početi uli sati pre podne, uz mnogo predjela i pića, i trebalo bi da se završi do jedan
posle podne, i da svi odu do pola dva. On će, naravno, otići čim uplata bude potvrđena.
Već je označio putanju za bekstvo kroz stražnje prolaze zamka, iza koga je mogao da ga
čeka auto kojim će odjuriti.
Jedna stolica s visokim naslonom na sredini prostorije bila je okrenuta nasuprot
ostalima. Njegovo mesto. On će odatle lično voditi aukciju. Vik će slušati odozgo s
galerije i verifikovati uplatu pre nego što pobednik bude proglašen. Jedini kanal
spoljašnje komunikacije biće laptop za kojim će Vik sedeti u jednoj od soba na drugom
spratu, s direktnom internet konekcijom.
Masivni sto od hrastovine bio je postavljen odmah iza dvostrukih ulaznih vrata.
Trenutno je bio prazan, ali sutra će svaki od učesnika aukcije na njega staviti svoj deo
Arma Kristija. Za vreme koktel-zabave pre aukcije, stručnjak koga je angažovao po
visokoj ceni verifikovaće svaku od relikvija. On je bio siguran da postoje markeri koji se
mogu upotrebiti za utvrđivanje autentičnosti, a stručnjak se protekla dva meseca
pripremao za brzu analizu. Morao je da se zaštiti od mogućnosti da neki od učesnika
aukcije zameni originalnu relikviju kopijom. Nameravao je da proda svih sedam na
crnoj berzi. Već je sastavio spisak potencijalnih kupaca. Sve zajedno, relikvije su mogle
da mu donesu čitavih dvadeset miliona evra. Neko je očigledno sprečio da se u javnosti
sazna bilo šta o izvršenim krađama. Ništa se nije pojavilo u medijima. U izveštajima u
štampi iz Briža prijavljeno je samo da je pucnjava u bazilici izazvala paniku i da je bila
neophodna evakuacija. Nije se čulo ni reči o gubitku Svete krvi, mada je napomenuto da
neće biti odavanja počasti relikviji tokom sledeće dve nedelje, dok se vrše popravke.
Slični izveštaji stigli su i sa ostale četiri lokacije, gde je, takođe, prestalo izlaganje
relikvija u javnosti.
Vik je ušao u dvoranu i prišao mu.
„Mislim da smo sve sredili“, rekao je Džonti, šireći ruke kao da obuhvata
veličanstveni ambijent oko njih.
„Svi dolasci su koordinirani“, rekao je Vik.
Da bi se obezbedilo mesto održavanja aukcije, svakom učesniku određena je
različita putanja do različitog mesta u prečniku od dve stotine kilometara od mesta na
kome se Džonti nalazio. Unajmljeno je sedam timova od po dvojice ljudi koji će dovesti
ovamo svaki par učesnika. Njegova nekadašnja profesija pomogla mu je u angažovanju
tih ljudi, pošto je mogao da pronađe i unajmi četrnaest veoma sposobnih i pouzdanih
pojedinaca. Najviše se plašio da će neko od učesnika aukcije narediti preventivni udar.
Svakako je postojao taj rizik.
Svakako je nekima od učesnika bilo u interesu da ga ubiju pre aukcije, ali to u istoj
tolikoj meri nije bilo u interesu drugih. Ideja je bila da se ti suprotstavljeni interesi
upotrebe jedni protiv drugih i da se svi zadrže dalje od centra. Svih sedam pozvanih
strana dobile su instrukcije u kojima im je jasno stavljeno na znanje da se ništa od onoga
za šta se nadmeću na aukciji ne nalazi na mestu gde će aukcija biti održana. Pobedniku
će biti rečeno gde da ode po ono što je kupio, ali će informacija biti prosleđena tek posle
potvrde o plaćanju. Džonti je želeo da ova prodaja prođe savršeno dobro i da posle nje
ostane živ kako bi uživao u plenu, ne brinući o odmazdi.
Krađa koju je trebalo da izvedu Nemci bila je problem, ali oklevanje SAD postalo
je zabrinjavajuće. Ostalo je manje od dvanaest sati za dobijanje potvrdnog odgovora o
učešću na aukciji. Pre nekoliko nedelja lično je pozvao predsednika Foksa, koji ga je
uverio da će Amerika učestvovati. Šta je nekoliko miliona dolara? Mala cena za
obaranje Rusa na kolena. Osim toga, to nisu moje pare. Obojica su se nasmejali na tu
dosetku. Foks je oduvek bio preprodavac, veoma dobar u upotrebi novca drugih ljudi.
Nekoliko puta poslovali su u prošlosti kada su Foksu bile potrebne tačne informacije da
bi lakše sklopio težak poslovni ugovor. Sada je taj čovek bio predsednik Sjedinjenih
Američkih Država i tražio je da u Poljskoj budu postavljene rakete. Kakva sreća. Zato je
Džonti rizikovao i uspostavio lični kontakt, otkrivajući i sebe i nešto od onoga što je
posedovao. Foks je bio oduševljen i ponudio da predupredi prodaju ponudom od pedeset
miliona evra. Međutim, on je to odbio, znajući da će aukcija doneti više od toga. Da li se
Foks predomislio u pogledu učešća?
„Ekser je odnet prošle noći“, rekao je Vik, „ali začudo, Nemci još nisu potvrdili
dolazak.“
To jeste bilo čudno. „Imaju vremena. Siguran sam da će nam se javiti.“
„Sve je organizovano“, nastavio je Vik, „da pet pozvanih strana koje su već na putu
provedu noć na mestima određenim za njih. Pobrinuću se za ostale dve kada se čujem s
njima. Svi će biti prevezeni sutra ujutro, istovremeno, i trebalo bi da budu ovde do pola
dvanaest.“
„Proklete Sjedinjene Američke Države“, promrmljao je on.
 Vik nije ništa rekao, znajući da svrha ovog komentara nije da se dobije odgovor.
Džonti se naprezao da sačuva svoje uglađeno držanje, ali obuzela ga je jaka nervna
napetost. Obično je mogao da to kontroliše bezopasnim zanimanjima kao što je čitanje i
ponosio se time što je mogao da umiri emocije, koliki god bio pritisak. Međutim, ovo je
bilo drugačije.
Stvarno drugačije.
„Da li je naš gost tamo dole tih?“
„Morao sam da mu vežem usta.“
„Verovatno je tako najbolje. Ne želimo da osoblje zna da je on ovde.“
„Svima je rečeno da je pristup u podrum zabranjen. Srećom, ovi ljudi ne postavljaju
mnogo pitanja.“
„S obzirom na to koliko sve ovo plaćam, i treba da budu diskretni. Moraćemo da
budemo izuzetno oprezni, Vik.“
„Bićemo. Postavio sam video-nadzor ispred glavnog ulaza. Svaki tim koji dovozi
učesnike aukcije pobrinuće se da oni dođu bez oružja, elektronskih uređaja ili GPS
odašiljača.“
„Ali ništa od toga neće nam pomoći ako je u vazduhu prokleti dron koji prati ta
vozila“, rekao je on.
„Niko od ovih učesnika aukcije nema mogućnost da pošalje dron za let na velikim
visinama unutar suverenog vazdušnog prostora Slovačke. Čak ni SAD. To ne znači da
neće pokušati, ali planine i brdoviti teren trebalo bi da idu nama u prilog, a postavili smo
i neka iznenađenja usput da uklonimo takvu mogućnost.“
Ovo je bilo dobro čuti.
Njegov mobilni telefon je zavibrirao.
„Nastavi“, rekao je Viku, dajući mu rukom znak da ode.
Javio se na poziv.
„Dobar dan, Džonti“, rekao je glas.
O, ne.
Rajnhart.

DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Koton je zurio u manastir kamaldolijanaca6. Zgrada od belog krečnjaka, s kupolama i

zelenim bakarnim krovom, nalazila se na Srebrnoj gori, nekoliko kilometara zapadno od
Krakova, među drvećem i vinogradima iznad reke Visle. Monasi su živeli ovde u samoći
skoro pet vekova.
6 Katolički monaški red osnovan početkom jedanaestog veka, nazvan po mestu Kamaldoli u Toskani u Italiji.
(Prim. prev.)
 Ali šta su on i njegovi poljski pratioci radili ovde?
Parkirali su se u podnožju brda, na dobre dve dužine fudbalskog terena hoda uz
strmu stazu, s obe strane zatvorenu obroncima. Staza se završavala ispred lučnih vrata sa
čije su se obe strane podizale visoke kule sa zelenim bakarnim kupolama na vrhu.
Zaključio je da pošto se već zna za njegovo prisustvo, ništa ne bi postigao otporom.
Bolje je bilo da vidi kuda ovaj put vodi. Zato je išao svojevoljno, želeći da zna ko je
želeo da razgovara s njim. Izgleda da će ovo biti privatan razgovor, pošto je ovo mesto
bilo izolovano koliko se uopšte može zamisliti.
Jedan od njegovih čuvara prišao je vratima i povukao gvozdenu alku zakačenu na
dugački lanac. Nekoliko trenutaka kasnije, čvrsta drvena vrata su se otvorila. Pojavio se
čovek u beloj mantiji s kapuljačom. Imao je dugu, čupavu bradu. Pozdravio ih je
klimanjem glavom, pa im dao znak da mogu da uđu. Nije bila izgovorena ni jedna jedina
reč.
Prošli su kroz zasvođenu kapiju i ušli u travnato dvorište bez drveća ili bilo kakvih
ukrasa. Betonska staza vodila je do glavnih vrata ogromne crkve. Njena bakarna kupola
bila je visoka najmanje sedamdeset metara, a prastari zidovi od krečnjaka bleštali su na
podnevnom suncu. Na vratima je čekao drugi monah u beloj mantiji. Dva Kotonova
pratioca stala su i dala mu znak da treba da nastavi sam.
On je ušao u crkvu, a monah je otišao, zatvorivši vrata za njim. Unutrašnjost se
sastojala od jednog prostranog crkvenog broda s lučnim svodom. Pravo katoličko
svetilište, raskošnog stila, a s obe strane bile su impresivne barokne kapele. Glavni oltar
na suprotnoj strani bio je spektakularan. Jarko sunce probijalo se kroz prozore nežnim
zracima prašnjave svetlosti. Unutra nije bilo nikoga, osim jednog čoveka koji je klečao
ispred prve klupe, licem okrenut prema oltaru. Sablasna figura, s leđa obasjana svetlošću
sveća, a čitav prizor bio je, kako je Koton pretpostavio, pokušaj da se produbi tišina i
zategnu živci. Čovek se prekrstio pa ustao i mirno krenuo kroz središnji prolaz između
klupa. Visok, širokih grudi i naočit, pedesetih godina, s retkom smeđom kosom
začešljanom unazad sa širokog čela. Njegova čvrsto stegnuta vilica bila je glatko
izbrijana, a nosio je dobro skrojeno sivoplavo odelo.
„Gospodine Malone. Ja sam Januš Čajkovski.“
Pružio je ruku i Koton se rukovao s njim.
„Mislio sam da je najbolje da razgovaramo u četiri oka“, rekao je predsednik
Poljske na savršenom engleskom, „a ovo mesto nudi savršenu privatnost. To ne može da
se kaže za baš mnogo mesta na ovom svetu. Uzgred, vi ne govorite poljski, zar ne?“
On je odmahnuo glavom. „Tim jezikom nikada nisam ovladao. Italijanski, danski,
španski, latinski, nemački. S tim jezicima se snalazim.“
„Rekli su mi da imate savršeno pamćenje.“
„Ne znam za to, ali zaista pamtim detalje. Fotografsko pamćenje, to je pojam koji
se koristi za to. Jeste li vi prijatelj s monasima?“
„Volim tako da mislim. Oni su veoma impresivni ljudi“, rekao je Čajkovski, držeći
se engleskog. „Oni se drže strogog koda samonametnutih principa, a sve se to upravlja
prema Ora et lahora i Memento mori.“
 On je preveo s latinskog. „Moli se i radi. Seti se da moraš da umreš. Vrlo praktično.
I depresivno.“
„Za njih funkcioniše. Razgovaraju jedni s drugima samo tri puta nedeljno, a stupaju
u kontakt sa svetom izvan ovog manastira samo pet dana godišnje.“
„Osim kada predsednik države dođe u posetu.“
Čajkovski se osmehnuo. „Ta titula stvarno otvara vrata. Njihov starešina i ja smo
stari prijatelji.“
„To, takođe, pomaže.“
„Život je ovde jednostavan. Između molitve i rada, oni jedu samo vegetarijanske
obroke u samoći svog malog bratstva, gde je jedini ukras lobanja prethodnog starešine.
Možete li to da zamislite? Ali ja pouzdano znam da je to istina.“
Ovaj čovek je očigledno ciljao na nešto, pa neka nastavi da vodi igru.
„Mi se ne poznajemo, gospodine Malone, ali rekli su mi da ste razuman čovek.
Hoću da pošaljem povratnu poruku ljudima u Vašingtonu.“
Ponovo taj zahtev. Da bude potrčko. Međutim, zanimljiv izbor reči. Ne
predsedniku. Ili Beloj kući.
Ljudima u Vašingtonu.
„Kada sam bio dete“, rekao je Čajkovski, „jednoga dana moja majka primila je
telefonski poziv. Trajao je samo nekoliko sekundi, ali, kada je spustila slušalicu, rekla je
meni i mom bratu da obučemo kapute. Dok smo se oblačili, ona je uzela konopac i
nekoliko platnenih torbi i zatim smo pošli u grad. Odvela nas je u lokalnu prodavnicu,
gde smo našli veliku gomilu toalet-papira. Po podu je ležalo mnoštvo rolni. Odavno
nismo videli toalet-papir. Uzela je onoliko rolni koliko je mogla, provukla konopac kroz
njihovu sredinu, vezala krajeve i okačila papir meni i bratu oko vrata. Žurila je da sve
završi pre nego što drugi kupci dođu. Kada se to desi, uskoro će sav toalet-papir nestati.
To smo nazivali lovom. Ne kupovinom. Lovom. Zato što nikada niste tačno znali šta
ćete doneti kući. Toalet-papir bio je retkost, gospodine Malone. Dragocena roba. Kada bi
se pojavio, morali ste da ga uzmete što više možete. Imali smo mali bide u kupatilu i
kada smo imali dovoljno sreće da imamo tekuću vodu, mogli smo da se operemo. A ako
ne?“ Predsednik je zastao. „Prepustiću to vašoj mašti. Takav je bio život pod
komunistima, kada je čak i toalet-papir deljen na sledovanja. To je bila Poljska pre 1990.
godine.“
Mogao je da vidi bol u čovekovim očima dok se toga prisećao.
„Nestašice su bile način života. Ponekad su bile stvarne, jednostavno, nedostatak
robe, ali najčešće, a ovo je važno, najčešće ih je izazivala vlast kao sredstvo kontrole.
Ništa niste mogli da kupite bez bonova za sledovanje, a bonove za sledovanje mogli ste
da dobijete samo ako se prijavite kod vlasti. Kasnije su za nestašice krivili Solidarnost i
štrajkove koje je sindikat organizovao, kako bi se narod okrenuo protiv tog pokreta.
Međutim, dotad smo svi već znali istinu.“
Sve je to moralo biti užasno i Koton je imao razumevanja. Ipak… „Zašto sam ja
ovde?“
„Odlično pitanje. Zašto ste vi ovde, u Krakovu?“
 „Vi znate odgovor.“
„Tačno, znam. Došli ste da obezbedite sebi pristup aukciji, gde želite da kupite
štetne informacije o meni.“
Koliko god to ljigavo zvučalo, čovek je bio u pravu, ali tu nije moglo mnogo šta da
se uradi. „Došao sam da pomognem prijatelju.“
Čajkovski je izgledao zbunjeno. „Kom prijatelju?“
„Starom prijatelju koji je u teškoj situaciji.“
„Srećna je što ima vas.“
„Jesam li rekao da je žena?“
„Ne, niste.“
„Dobro ste informisani.“
„Pokušavam da budem. A šta je sa mnom, gospodine Malone? Da li ja plaćam cenu
za vašu pomoć prijateljici?“
„Pretpostavljam da ćete je platiti.“
Mrzeo je što to govori.
Čajkovski je na trenutak ćutao. „Ispričao sam vam za toalet-papir kako biste znali
da su moji roditelji bili odani vlastima, ali nije to bilo zbog ljubavi ili podrške koju su im
pružali. Moji roditelji bili su odani iz straha. Oni su shvatili nešto od suštinske važnosti
za preživljavanje u Poljskoj u njihovom vremenu. Jednostavnu parolu. Zakon je ono što
vlast kaže. Ne ono što je zapisano. Ne ono što je poznato. Nego ono što oni kažu. Tačka.
Nema rasprave. Nema žalbi. Mnogi njihovi prijatelji, koji nikada nisu shvatili tu istinu,
nestali su preko noći. Odvele su ih vlasti. Nije ih više bilo. To se stalno dešavalo.“
On je mogao samo da zamišlja koliko je užasan bio takav život.
„Ali ja sam preživeo. I evo me ovde, predsednik sam države.“
„Zašto sam ja ovde?“, ponovo je upitao on.
„Mislio sam da je to očigledno. Ja ne želim da vi dovršite svoj zadatak“
„Koji je, očigledno, potpuno razotkriven. Radoznao sam. Kako ste znali gde da me
nađete?“
„To je bilo lako“, rekao je jedan novi glas.
On se okrenuo prema oltaru i video čoveka kako ulazi u navu.
„Ja sam mu rekao“, izjavio je Tom Banč.

DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Džontija je zabrinuo telefonski poziv, jer je došao od čoveka za koga se nadao da će ga

nekako izbeći. Pošto nije imao izbora, otišao je iz zamka s Vikom i odvezao se na jug u
Košice, drugi grad po veličini u Slovačkoj.
 Grad je bio pravi dragulj. Glavna ulica bila je okružena živopisnim gospodskim
kućama i palatama, a popločani trg – jedan od najlepših u Slovačkoj. Trgom je
dominirala Katedrala Svete Elizabete. Rajnhart je tražio sastanak licem u lice i dao
uputstvo da se nađu u hotelu odmah pored trga.
Ušao je u zgradu i zaputio se prema malom restoranu. Vik je čekao u holu da se
uveri da nema dodatnih iznenađenja. Čovek koga je Olivije tražio, sedeo je sam za
stolom. Kafe je bio mutno osvetljena unutrašnja prostorija bez prozora.
Zagledao se u Augustusa Elija Rajnharta V.
Kakvo ime. Zvučalo je kao da je princ prestolonaslednik. Čovek je, od svih mesta,
živeo u Lihtenštajnu, sićušnoj kneževini duboko u kopnu srednje Evrope, stisnutoj
između Švajcarske i Austrije. Zemlja je imala jedan od najvećih bruto društvenih
proizvoda po glavi stanovnika na svetu, a bila je čuvena kao poreski raj za bogataše.
Kao što je Rajnhart.
Njegov konkurent imao je oko šezdeset godina, ali je izgledao mlađe, krajnje
pedantan čovek s urednim brkovima i linijom od peglanja na pantalonama oštrom poput
ivice noža. Nosio je uredno ispeglan prsluk preko uštirkane bele košulje bez kravate.
Džontijev dobro istrenirani nos osetio je nagoveštaj plavog duvana izmešanog sa
slatkastom kolonjskom vodom. U džepu košulje bilo je nalivpero monblan i primetio je
njegov upadljiv poklopac. Ograničena serija za ljubitelje Edgara Alana Poa iz 1998.
godine. Tamnoplava osnova od veštačkog granita sa zlatnim pločicama i šiljkom.
Osamnaest karata, ako je dobro procenio. Kolekcionarski primerak, vredan nekoliko
hiljada dolara, a ovaj tip nosio ga je kao jeftinu hemijsku olovku.
Rajnhart je ustao kada se on primakao stolu. Zurili su jedan u drugog s
neskrivenom radoznalošću – odmeravajući i procenjujući jedan drugog, postavljajući
pitanja u sebi – pre nego što su se oprezno rukovali. U prošlih deset godina su se,
zapravo, našli licem u lice samo desetak puta. Nijedan od tih susreta nije bio naročito
prijatan.
„Veoma je lepo od tebe što si došao, Džonti. I to posle tako iznenadnog poziva.“
Ton je bio blag i ljubazan.
„Da li sam imao izbora?“
„O, hajde da to ne gledamo na taj način. Deluje tako iznuđeno. Molim te, sedi.
Hoćeš li nešto da popiješ?“
On je odmahnuo rukom na tu ponudu. „Pređi na stvar, Eli.“
Obojica su seli.
„Hoću da učestvujem.“
Ovo su bile tri reči od kojih je najviše strepeo.
Postojalo je možda pet ili šest pouzdanih preprodavaca informacija na svetu,
uključujući njega i Rajnharta. Ako bi ih rangirali, voleo je da misli o sebi kao o
najboljem, s Elijem daleko iza sebe na drugom mestu. Naravno, čovek koji je sedeo
nasuprot njemu imao bi drugačije mišljenje. Bez obzira na to, Rajnhart je znao posao i
očigledno je imao neke izvanredne informacije o onome što će se upravo dešavati, ali je
odlučio da se, svejedno, pravi nevešt.
 „U čemu?“
Rajnhart je podigao mali kožni kofer s poda. Otvorio ga je i izvadio nekoliko
centimetara dug dotrajali gvozdeni klin. „Naredio sam da se ovo ukrade iz Kapele
Svetog eksera u katedrali u Bambergu prošle noći. Tamošnji relikvijar sada je prazan.
Zaista su bili nemarni u izlaganju svoje relikvije. Jednostavno je stajala tako na
otvorenom, čekajući da je neko uzme. Mislim da su zatvorili kapelu zbog…
renoviranja.“
Toliko o nadi da je sve ovo blef.
„Ti si računao na to da će Nemci ukrasti ovaj klin, a zatim odgovoriti na tvoj poziv.
To se neće dogoditi. Oni su odlučili da ne učestvuju na tvojoj aukciji i ljubazno
prepustili meni priliku da zauzmem njihovo mesto.“
„A zašto bi to uradili?“
„Zato što sam im dostavio neke informacije koje su očajnički želeli. Oni su meni,
zauzvrat, dostavili informacije o tvojoj aukciji.“
„Oni ne žele da učestvuju?“
Rajnhart je vratio Ekser u kožni kofer. „Trenutno imaju važnija posla kojima se
bave, tako da su bili i više nego spremni da ponude svoje mesto meni.“
„Nije dozvoljeno prisustvo zastupnika.“
„Ja nisam zastupnik. Ja preuzimam njihovo mesto.“
„Ovo je moj posao, Eli. Ne tvoj. Okani se.“
„Bio je tvoj posao. Sada je naš.“
Nemoguće je da se ovo dešava.
Sve što je isplanirao zavisilo je od motivacije. Izabrao je sedam učesnika veoma
pažljivo, s namerom da ih okrene jedne protiv drugih. S Amerikom i Rusijom bilo je
jednostavno. Suprotne strane istog novčića. Iran je bio uz Rusiju, pošto će on biti na
meti bilo kakvih projektila sa suprotne strane. Kina i Severna Koreja bile su uključene
pošto su obe zemlje želele polugu uticaja i na Rusiju i na SAD. Ostajale su još Nemačka
i Francuska. Obe zemlje su se prethodno usprotivile bilo kakvim raketama u Evropi i
sada su bile uključene u otvoreni politički konflikt s Amerikom. Novi američki
predsednik se iz sve snage potrudio da im se suprotstavi. Odnosi između triju zemalja
postali su hladni, uz pretnju trgovinskog rata. On je pretpostavljao da bi za svaku od
vlada bilo dobro da ima nešto čime bi trgovala, i da bi sve bile spremne da plate za to.
Ne toliko kao ostali učesnici aukcije, ali dovoljno da se podigne cena.
„Kako je to sada naš posao?“, upitao je.
„Doći ćemo do toga. Poslao sam čoveka da te proveri. Zove se Art Munjoz. Nestao
je. Da li ga ti držiš, nekim slučajem?“
„Držim.“
Rajnhart je uperio prst. „Pametan si ti, Džonti. Kao i Vik di Đenti. Rekao sam
Munjozu da bude pažljiv. Pretpostavio sam da ste ga vi uhvatili. Zbog toga sam odlučio
da dođem lično.“
„Hajde, molim te, Eli. Tražim od tebe kao kolega da se okaneš ovoga. Ovo je moj
posao, i samo moj.“
 Rajnhart se mešao i ranije, ometajući njegove dogovore s potencijalnim klijentima,
prodajući informacije jeftinije, a čak je i sabotirao tri posla za koje je znao. S obzirom na
potajnu prirodu njihovog posla, mogla se očekivati izvesna mera agresivne
konkurencije, ali Rajnhart je imao naviku da to dovodi do krajnosti. Džonti je tolerisao
ranija mešanja pošto je bilo dovoljno posla za svakoga. Međutim, ovo je bilo drugačije.
„Priznajem, kada sam prvi put čuo za tvoju aukciju, bio sam ljubomoran“, rekao je
Rajnhart. „Uspeo si da organizuješ veliku stvar. Smelu. Jedinstvenu. S potencijalom za
ogromnu zaradu. Ali to je kratkovido, Džonti.“
„Kako to?“
Rajnhart se zavalio na stolici. „Moji nemački prijatelji upozorili su me na nešto što
ti, izgleda, ne znaš.“
Sada je bio zaintrigiran.
„Jesi li ikada čuo za reč Spiżarnia? To je ostava na poljskom.“
„Nemam pojma šta je to.“
„Onda je danas dobar dan za tebe, Džonti. Kao Božić u junu.“ Usne Augustusa
Elija Rajnharta V razvukle su se u širok osmeh. „Došao sam s poklonima, prijatelju moj.
Poklonima koji će nas obojicu učiniti veoma bogatim.“

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Koton se obuzdavao dok je Tom Banč marširao kroz središnji prolaz između klupa, kao
da je krenuo na krunisanje.
„Ti si mi ovo namestio?“
Iritantni mali čovek slegnuo je ramenima. „To je moralo da se uradi.“
Kasnije će se pozabaviti ovim imbecilom. Trenutno je morao da se posveti
predsedniku Poljske.
„Nedavno sam razgovarao s predsednikom Foksom“, rekao je Čajkovski.
„Objasnio sam mu da ne želim da ovde budu postavljene američke rakete. Rekao sam
mu da nikada neću odobriti takvu meru. Ljubazno sam ga zamolio da ne nameće to
pitanje. Znate li šta mi je on rekao?“
Mogao je samo da zamisli.
„Rekao mi je da u potpunosti razume moju uzdržanost i da neće vršiti pritisak na
mene.“
Iznenađujući komentar, s obzirom na ono što je Banč rekao u Brižu.
„Predsednik Foks me je, takođe, obavestio da ste se zaputili u Krakov i rekao mi
mesto sastanka.“
„Koje sam ja otkrio za predsednika Foksa“, dodao je Banč.
 „Tako smo znali za pijacu platna i tezgu 135“, nastavio je Čajkovski. „Rekao sam
predsedniku Foksu da ćemo se mi pobrinuti za vas. On nije imao problem s tim, a
njegov lični izaslanik bio je od velike pomoći.“
Banč je uperio prstom u njega. „Poljska je obaveštena da ti radiš nezavisno, za
odeljenje Ministarstva pravde koje nema ovlašćenje da bude ovde. To odeljenje,
Magelan bilet, osramotilo je SAD svojim neovlašćenim delovanjem u vezi s navodnom
aukcijom informacija. Bela kuća nije znala ni za šta od ovoga, do danas. Kada smo
saznali kakva je situacija, intervenisali smo da zaustavimo ono što se događa.“
On je nekoliko puta duboko udahnuo i ostao hladan na Bančovu laž.
„A aukcija?“, mirno je upitao.
„Amerika neće učestvovati“, rekao je Banč. „Mi ne radimo tako. Naravno, ljudi
koji su tebe poslali misle drugačije, ali uskoro ćemo se pobrinuti za njih.“
Sumnja i nepoverenje okruživali su ga kao aura.
Svi su lagali jedni druge.
„Jesu li za vas ova uveravanja zadovoljavajuća?“, upitao je Čajkovskog.
„Jesu. Predsednik Foks imao je razumevanja i izvinio se. Rekao mi je da će povući
svoj predlog o postavljanju raketa u sledećih četrdeset osam sati. Tražio je malo vremena
da sredi stvari sa svojom vojskom, koja želi da to oružje bude ovde. Ja sam razumeo to
uslovljavanje i pristao sam na taj rok.“
Četrdeset osam sati? Posle aukcije. Dovoljno vremena da umiri i obmane ovog
čoveka.
„Gde je Stefani?“, upitao je Banča.
„Na putu nazad u SAD. Sutra će biti otpuštena, pošto je ona tebe poslala ovamo,
bez ovlašćenja. Dali smo predsedniku Čajkovskom naša lična uveravanja da ona više
neće biti deo američke obaveštajne zajednice, ni na koji način.“
Dve muve jednim udarcem? Svakako. Ne samo što su lagali šefa države nego će i
žrtvovati Stefani da dokažu ono što su hteli. Na taj način, Foks je dobio sve ono što je
želeo na Dan inauguracije. Nema Stefani. Nema Magelan bileta.
„Ta aukcija biće održana, sa Sjedinjenim Američkim Državama ili bez njih“,
napomenuo je Koton.
„To je tačno, i mi ćemo se pozabaviti time“, odgovorio je Čajkovski. „To je poljski
problem i mi ćemo ga rešiti. Na svu sreću, vrednost informacija ponuđenih na prodaju
biće veoma umanjena povlačenjem Amerike. Zahvalan sam gospodinu Banču i
predsedniku Foksu što su to omogućili.“
On je znao malo ili ništa o Čajkovskom, ali svako ko je uspeo da pobedi na
nacionalnim izborima, pogotovo u nepostojanoj Poljskoj, nije mogao biti toliko naivan
kakvim su ga Foks i Banč smatrali. Pogotovo kada neko tako pametan kao što je Sonja
Draga radi za njega. Koton je shvatio da Čajkovski možda prihvata ovu igru, a njegovo
pristajanje je samo spoljašnja igra. Međutim, lice i škiljave oči Toma Banča pokazivali
su kako on veruje da su Poljaci umireni.
„Šta sada?“, upitao je.
 „Ti se vraćaš u Dansku“, rekao je Banč. „Ja ću te lično ispratiti. Nadam se da će
nam naši prijatelji ovde u Poljskoj oprostiti ovaj upad i da ćemo svi krenuti dalje.“
„Uverio sam predsednika Foksa“, uključio se Čajkovski, „da će sve biti oprošteno.
Cenim njegovu iskrenost i diskreciju u ovoj situaciji s aukcijom i njegovu odluku da ne
navaljuje na Poljsku u vezi s raketama.“
„On je sjajan tip“, rekao je Koton, ne skrivajući sarkazam. „Kakav drug.“
Banč se namrštio. „Izvinjavam se, gospodine predsedniče. Ovaj čovek ne zna gde
mu je mesto, niti da pokaže odgovarajuće poštovanje. Sada ćemo vas ostaviti, uz iskrene
izraze zahvalnosti Amerike za vaše razumevanje.“

***

Čajkovski je stajao u crkvi i gledao kako Tom Banč i Koton Malon nestaju kroz glavna
vrata, koja je jedan od monaha u mantiji zatvorio za sobom kada je i on izašao.
„Šta ti misliš?“, doviknuo je.
„Mislim da je Banč užasno loš lažov“, odgovorila je Sonja.
Ona je bila skrivena u jednoj od kabina za ispovest, izvan domašaja pogleda, ali je
odatle mogla sve da čuje.
Izašla je.
„Kao i američki predsednik“, rekao je Čajkovski. „Nisu nimalo bolji od prokletih
komunista.“
„Kotona su iskoristili. Njemu se to ne dopada. Nije u njegovoj prirodi.“
On je bio radoznao. „Koliko dobro poznaješ Malona?“
Ona se iscerila. Zubi su joj bili kao niska bisera. „Jesi li ljubomoran?“
„Treba li da budem?“
„Bilo je to pre mnogo vremena. Pre tebe.“
On je prišao bliže i zagrlio je, nežno joj ljubeći usne. „Možda i jesam malo
ljubomoran.“
„To je nešto novo kod tebe. Dopada mi se.“
„Potrebna si mi u ovome“, prošaputao je on. „Ti si jedina kojoj mogu da verujem.“
„Ja sam jedina koju imaš.“
To je bilo tačno. Njegova supruga bila bi poslednja osoba koju bi umešao u ovo, a
nije bilo šanse da bi mogao da angažuje Mihala Zimu i BOR mimo onoga zbog čega ih
je već uposlio. Previše ljudi kojima je morao da veruje uz previše toga što je moglo da
krene naopako.
On i Sonja održavali su svoj privatni odnos duže od godinu dana i postajali su sve
bliskiji. Voleo je njenu blistavu inteligenciju, brzo shvatanje i iskrenu naklonost. Ona je
bila pametna, dinamična žena koja je za njega predstavljala izazov u svakom pogledu.
Shvatao je da nema pravo da bilo šta zahteva od nje, s obzirom na to da je i dalje bio u
braku, ali ona mu je, znajući to, ponudila svoju ljubav i emocije. Smatrali su je najboljim
operativcem u AW-u, a njene sposobnosti i diskrecija nikada nisu dovođeni u pitanje,
kao ni njena lojalnost. Da nije znao bolje, zakleo bi se da ga ona voli.
„Šta će oni da urade?“, upitao je, i dalje je držeći u zagrljaju.
„Banč misli da si ti umiren. Lično uveravanje američkog predsednika dovoljno je
da odagna tvoje strahove. Zato će noćas poslati Kotona po relikviju.“
Ostalo je da se uzme samo još jedna relikvija. S Malonom u Krakovu, mora da je
karta Amerikanaca za aukciju bilo Koplje Svetog Mauricija.
„Rusi još ne znaju mesto aukcije“, nastavila je. „Ona će biti održana sutra i njihova
dva predstavnika su na putu. Međutim, to izgleda kao zaobilazan metod. Privremena
lokacija. Oni su krenuli u Bratislavu, a rečeno im je da će sutra biti prevezeni na drugo
mesto. Ako Amerika hoće da se uključi, Koton mora da dela brzo.“
Čajkovski je od početka znao da su mu mogućnosti ograničene. Poljski ustav nije
propisivao direktnu predsedničku liniju zamene. Ako predsednik umre ili podnese
ostavku, predsedavajući parlamenta postajao je vršilac dužnosti predsednika na šezdeset
dana, dok ne budu održani izbori. Sadašnji predsedavajući bio je slab i neefikasan čovek,
vrsta vođe kakve je Poljska prečesto davala, koji traži previše pomoći spolja da bi sebe
učinio jakim. To nikada nije funkcionisalo, a neće ni sada. Ako dođe do nametnute
ostavke, njegov naslednik uradiće tačno ono što Foks bude želeo, u to nije bilo sumnje.
Kada to bude učinjeno, biće ga teško raščiniti. Zato bi svako ko dođe posle toga mogao
da nastavi da popušta Vašingtonu. To je značilo da će morati da se pozabavi problemom
ovde i sada.
Međutim, na putu mu je stajala njegova prošlost.
„Kako znaš da će Malon ukrasti koplje?“
„Zbog Stefani Nel. On joj je odan. Učiniće što god je potrebno da je zaštiti. To mu
je u prirodi. Kao što je i rekao, došao je ovamo da pomogne prijateljici.“
„Zvučiš kao da mu se diviš.“
„I divim mu se. Takvi ljudi su retkost.“
„Treba li da se uvredim?“
„Uopšte ne. Ti si na čelu spiska tih retkih ljudi. Poljska ima sreću što si ti njen
predsednik. Moramo da te zadržimo na tom mestu.“ Zastala je. „Po svaku cenu.“
On se osmehnuo na njeno samopouzdanje. „Šta ćeš da uradiš?“
„Naši ruski saradnici došli su u Briž da dobiju moju pomoć u vezi s Kotonom, ali
otad mi nisu rekli mnogo toga. Ne žele da mi budemo ni blizu te aukcije.“
„Ali mi moramo da budemo tamo.“
„A Koton je naš način da uđemo. Zato ću ja noćas biti tamo. Čekaću ga.“
 DVADESET PETO POGLAVLJE

Džonti nije mogao zaključi da li je Eli ozbiljan ili folira. Njegov takmac imao je sredstva
da sazna što god poželi, svakako uporediva s njegovim vlastitim, kao i smelost da
istražuje mračne uglove u koje bi drugi oklevali da uđu. To što je Eli bio u Slovačkoj bio
je pouzdan dokaz. Ipak, da li je ova ponuda bila samo dodatno dramatizovanje?
„O čemu pričaš, Eli? Kakve poklone imaš?“
„Spiżarnia. Saznao sam za nju od mojih prijatelja u nemačkoj vladi. Bila je to mera
predostrožnosti, koju je Moskva preduzela devedesetih godina, kada je sovjetska
vladavina okončana, a poljska republika se ponovo pojavila.“
„Mera predostrožnosti protiv čega?“
„Licemerja, kako mi je rečeno.“
Čudan odgovor. Ipak, mogao je da vidi da Eli uživa u ovome.
„Džonti, ti imaš inkriminišuće informacije o jednom čoveku. Aktuelnom
predsedniku Poljske. Informacije koje se odnose na vreme kada je on bio mladi radnik i
pripadnik Solidarnosti. One, očigledno, imaju ucenjivačku vrednost, ali zamisli da imaš
istu takvu vrstu informacija o drugim ljudima, od kojih su se mnogi, kao Čajkovski,
uzdigli do uticajnih položaja. Koliko bi Amerikanci platili za to? Ili Rusi? Koliko bi
ljudi umešani u to platili da sve ostane tajna? Ostava nam nudi priliku da to otkrijemo.“
Sada je postao radoznao. „Šta je to?“
„Samo polako. Došao sam ovamo da postignem sporazum, a nasuprot onome što ti
možda misliš, zaista želim da napravim pošten sporazum.“
On je sumnjao u to, ali je slušao.
„Ti imaš nešto što želiš da ponudiš na aukciji“, nastavio je Rajnhart. „Uradi to.
Zadrži sve što dobiješ od prodaje. Onda ponudi na aukciji ono što ja imam, i ja ću
zadržati ono što bude dobijeno od toga. Dve muve jednim udarcem, takoreći. Samo hoću
priliku da tvoji kupci licitiraju za ono što ja imam.“
„Ja vodim obe prodaje?“
„Naravno. Nema potrebe uvoditi bilo kakve elemente konfuzije. Siguran sam da si
pozvao pripremljene, voljne i sposobne kupce. Sve su to predstavnici vlada,
pretpostavljam. Sada imaš dodatnu stavku za prodaju. Na našu sreću, ti kupci imaju
neograničena sredstva na raspolaganju.“
Koliko god mrzeo da to prizna, predlog je zvučao razumno. Međutim, i dalje je
želeo da zna. „Šta ti imaš?“
„Budimo iskreni, Džonti. Mogao bih da potpuno uništim tvoju prodaju. Sve zavisi
od tajnosti. Pitam se da li su Poljaci pozvani. Ne bih rekao. Ja to ne bih uradio, da sam
na tvom mestu. Zato se pitam šta bi se moglo postići pozivom Varšavi.“
On je zadržao bezizražajno lice. Međutim, pretnja je delovala. „U redu, Eli.
Razumem. Ti možeš da uništiš sve, a ta mogućnost daje važnost tvom dolasku ovde.
Zato te slušam.“
 „Ako misliš da me strpaš negde na sigurno s Artom Munjozom, treba da znaš da
ako ne obavim poziv na svaka tri sata, neki saradnici koje sam angažovao stupiće u
kontakt s Varšavom.“
On je sumnjao da je ovo blef. Mudra mera predostrožnosti, kakvu bi i sam
preduzeo, da su uloge bile obrnute. „U redu, dogovorili smo se. Šta je tvoj poklon?“
Rajnhart se osmehnuo zbog svog uspeha. „Pred kraj sovjetske vlasti, najverovatnije
u toku 1991. godine, Služba bezbednosti sakrila je ogromnu količinu dokumenata. Do
tada je SB sakupio na hiljade doušnika, od kojih su se mnogi uzdigli do visokih položaja
u Solidarnosti i političkim strankama koje su se pojavljivale u to vreme. Neki od njih
dobrovoljno su bili špijuni, drugi su to radili zbog novca, a treći su bili prisiljeni ili
ucenjeni. Mnogi nisu imali pojma da su kategorizovani kao doušnici – njihove
informacije stizale su u štab SB-a preko prijatelja, kolege ili člana porodice koji je
postao kolaborant i izdao ih. Kao osiguranje, možda nešto što će biti upotrebljeno u
budućnosti, služba je sakrila dokumente u vezi s tim doušnicima. Mesto gde su sakriveni
zove se Spiżarnia.“
Njemu je mozak ubrzano radio.
Znao je da se Poljska godinama nosila sa zaostalim bolom i od nacističke i od
komunističke vladavine. Institut za nacionalno pamćenje i Komisija za istragu zločina
protiv poljskog naroda postojali su već decenijama i sakupili ogromnu količinu
informacija koje su korišćene u sudskim postupcima. Veći deo svega toga dešavao se
devedesetih godina, odmah posle pada Sovjetskog Saveza. Ipak, nikada nije otkrivena
nikakva velika količina dokumenata iz sovjetskog perioda. Većina otkrića curila je iz
starih vladinih skladišta i kancelarija, i privatnih skrovišta dokumenata. On je uspeo da
naleti na 147 stranica koje su se odnosile na mladog aktivistu Solidarnosti po imenu
Januš Čajkovski. Bivši major SB-a čuvao je gomilu dokumenata iz vremena dok je radio
za vladu. Taj čovek je odavno mrtav, ali njegov sin nedavno je pokušao da pronađe
kupca. Prijatelj s kojim je Džonti ranije poslovao saznao je za taj pokušaj i kupovina je
obavljena za petsto hiljada zlota. Prvobitno je nameravao da zadrži informacije i istraži
načine da uveća njihovu vrednost. Onda su Sjedinjene Američke Države objavile svoj
obnovljeni projekat postavljanja raketa u Poljsku.
Savršeno.
Upravo ono što mu je bilo potrebno.
Ono što je bilo od jedva ikakvog značaja, postalo je životno važno. A sada ovo.
Partner.
Nešto novo ujednačim.
„Šta se nalazi u Ostavi?“, upitao je.
„Moji nemački prijatelji nagađaju da su u dokumentima navedena imena hiljada
ljudi koji su služili kao sovjetski doušnici. Verovatno se tamo nalaze izveštaji, prepiska,
pisane izjave, razne informacije, sklonjene da budu čuvane na sigurnom.“
„Je li neko video taj arhiv?“
Eli je odmahnuo glavom. „Nemci ga nikada nisu tražili i bio je uglavnom
zaboravljen dok nisu dobili tvoj poziv. Na moju sreću, ja sam bio usred nekog drugog
posla s njima. Radilo se o nečemu mnogo važnijem, s njihove tačke gledišta. Zato smo
prilagodili uslove dogovora tako da uključimo poziv na tvoju aukciju i taj izgubljeni
arhiv, a i jedno i drugo je sada moje.“
Njemu je kroz glavu jurilo hiljadu pitanja, ali jedno je preovladavalo nad svima
ostalima. „To je bilo vrlo velikodušno od njih.“
„Uveravam te da je ono što sam im nabavio vredelo mnogo više.“ Ovo je govorilo
mnogo toga. Možda previše. „Jesi li siguran da je taj arhiv stvaran?“
Rajnhart se zavalio na stolici. „U tome i jeste stvar, Džonti. Nisam. Moji prijatelji u
Berlinu bili su jasni. Ništa od toga nije verifikovano.“
„Zaključio si dogovor o nečemu što možda uopšte ne postoji?“
Rajnhart se osmehnuo. „Tvoja aukcija je stvarna. Zaključio sam da, u najmanju
ruku, mogu da izvučem isplatu od tebe, ne petljajući se oko toga.“
Bio je sateran u ćošak i to mu se nije dopadalo.
„Moramo da otkrijemo da li je Ostava stvarna“, zaključio je Rajnhart.
„Šta predlažeš?“
„Da pogledamo.“
Mrzeo je što su sada zajedno u ovome. Ovo je bila njegova prodaja. Njegov
poduhvat. Međutim, izgledalo je da mu je mogućnost izbora veoma ograničena. Rajnhart
je svakako mogao da osujeti posao. I zašto da ne? Nije imao šta da izgubi. Zato je uradio
ono što je radio najbolje i sklopio dogovor. „Hoću udeo u onome što dobiješ od svog
dela prodaje.“
Rajnhart se iscerio. „Koliko?“
„Dvadeset odsto.“
„To je veliki udeo.“
„Imam troškove za aukciju čijem pokrivanju ti moraš da doprineseš. Mnogo novca
potrošeno je na privatnost i bezbednost, što pokreće pitanje: kako si me našao?“
„Kada su mi Nemci pokazali tvoju pozivnicu, poslao sam ljude da te pronađu.
Znam tvoja utočišta, kao što ti verovatno znaš moja. Kada je Munjoz nestao,
pretpostavio sam da sam te je našao.“
„A kako si znao kako da stupiš u vezu sa mnom?“
Rajnhart se ponovo osmehnuo. „Nije bilo tako teško. Kao i ti, i ja imam sposobne
prijatelje. Ostavio si broj za kontakt agenciji koja upravlja zamkom Šturni. To je jedina
takva tvrđava koja se može iznajmiti u Slovačkoj. Nudi mnogo privatnosti.“
Opsovao je samog sebe što je bio tako nemaran. Ako je napravio ovako veliku
grešku s Elijem, koje druge je napravio? Da li su neki od potencijalnih kupaca stezali
obruč oko njega? Da li je mesto aukcije bilo otkriveno? Bogu hvala što je sinoć
preduzeo one završne mere predostrožnosti. Onda mu je na pamet pala zastrašujuća
pomisao. „Pratio si me prošle noći, zar ne?“
Eli je ponovo klimnuo glavom. „A kada si se povezao na sever do Krakova, a zatim
do Vjeličke, srce mi je zaigralo.“
On je čekao.
„Ostava je skrivena u tom rudniku soli.“
 DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Koton je držao zatvorena usta i obuzdavao svoju narav dok su on i Banč bili u kolima,
sami, i vozili se iz manastira. Banč je bio za volanom.
„Ovo bi trebalo da ti kupi malo vremena“, najzad je rekao Banč. „Predsednik je
lično rekao Čajkovskom da se povlačimo, da Amerikanci neće prisustvovati aukciji. To
što je čuo neposredno od njega trebalo bi da obavi posao.“
„Dakle, Foks je hladno slagao šefa druge države?“
Banč je odmahnuo rukom na tu optužbu. „On ga je samo pogrešno usmerio, a ja
sam prosto potvrdio to pogrešno usmeravanje.“
On je odmahnuo glavom. „Obojica ste idioti.“
„Govoriš o američkom predsedniku.“
„Da. To je zastrašujući deo priče.“
Bili su na putu s dve trake koji je vodio uporedo s rekom Vislom, na putu nazad u
Krakov.
„Sada bi trebalo da imaš čist put do koplja“, rekao je Banč.
„Tome. Mogu li da te zovem Tom?“ Nije sačekao odgovor. „Imam pravilo da ne
govorim stvari zbog kojih bih kasnije mogao da zažalim, naročito ljudima koji rade za
Belu kuću, ali s tobom ću napraviti izuzetak. Kako bi bilo da se teraš u…“
Banč je pokazao na svoj mobilni telefon.
Čudno.
Telefon je ležao na konzoli između njihovih sedišta.
On ga je već primetio, ali nije obraćao mnogo pažnje. Podigao je aparat i video da
je u toku poziv, prebačen na spikerfon.
„Gospodine predsedniče“, rekao je Banč. „Malon zna da slušate.“
On je odmahnuo glavom. Ovo je bilo neverovatno.
„Dobro je znati šta stvarno misliš o meni“, rekao je Foks.
„Nisam znao da je to tajna, s obzirom na naš prvi susret. Izgleda da ništa nisi
naučio iz toga što su te zamalo digli u vazduh?“
„U stvari, jesam. Naučio sam da hoću da stvari rešavaju moji ljudi. Nema više
zaostataka od Denija Danijelsa.“
„Tvoji ljudi su nesposobni.“
„Kao što sam i ja?“
On nije imao nameru da se povlači. „Ti si na čelu povorke.“
Na Bančovom licu bio je lukav osmeh. Očigledno je uživao zbog ovakvog
otvorenog iskazivanja nepoštovanja.
„Inače bih, Kotone… mogu da te zovem tako, zar ne?“, rekao je Foks preko
telefona. „Inače bih jednostavno rekao Tomu da te otpusti, prekine vezu i nastavi dalje.
Možemo da angažujemo druge ljude. Ali ti si tu, na licu mesta, spreman za pokret, a
vremena je zaista malo. Imamo vremena samo do ponoći da ukrademo to koplje.“
„Jedini razlog zbog koga bih mogao to da uradim jeste da mogu da ga gurnem…“
 „Kotone“, prekinuo ga je Foks. „Samo ukradi koplje. Onda hoću da ti i Tom odete
na aukciju i kupite te informacije koje Džonti Olivije prodaje.“
Ova dvojica bili su drski kučkini sinovi. To im je priznavao.
„Izabran sam za predsednika“, nastavio je Foks, „zato što sam imao muda da
izađem i tražim od ljudi da glasaju za mene. Ja mislim na velike stvari. Problem s
većinom ljudi je što ne razmišljaju naveliko. Oni se plaše da misle naveliko. Zato
napadaju ljude kao ja, koji razmišljaju naveliko. Ja se ne plašim da pobeđujem. Volim da
pobeđujem. Radim ono što moram da bih pobedio.“
„Stvarno me boli dupe za to“, rekao je Koton u telefon. „Ja ne učestvujem u ovoj
igri.“
„Ako se izuzme 150.000 dolara koje ti je Stefani Nel obećala.“
„Mogu da živim bez njih.“
Foks se zakikotao. „Siguran sam da možeš. Ali ja želim te rakete u Poljskoj i, ako
mi ne pomogneš, uradiću ono što sam rekao predsedniku Čajkovskom. Otpustiću Stefani
Nel, a Magelan bilet biće raspušten. Svim američkim obaveštajnim ograncima biće
rečeno da je ne zaposle. Ona će biti persona non grata. Ako iko u privatnom sektoru
bude hteo da je zaposli, ona neće dobiti nikakve preporuke od ove administracije. U
stvari, upravo suprotno od toga. Izbor će joj biti ograničen na to da ode da radi kod
nekog od mojih neprijatelja.“
On je mrzeo siledžije, a sada je imao posla s jednim od njih. Najbolji način da se
suočite sa siledžijama jeste da im sve saspete u lice, jer su oni, u suštini, kukavice. Ipak,
trenutno nije imao skoro ništa na osnovu čega bi pregovarao.
Ali ako bi imao koplje?
Ulazili su u spoljašnja naselja Krakova sa zapada, i pravo napred preko reke
ugledao je zamak Vavel. Njegovi tamni odbrambeni zidovi izdizali su se skoro trideset
metara iznad reke, istovremeno masivni i vitki, s kupolama i kulama iznad njih. Sedište
poljskih kraljeva duže od hiljadu godina, mada su sada tu ostali samo njihovi grobovi.
Bio je i muzej u kome su se čuvali dragoceni predmeti i umetničko delo sam po sebi.
Simbol Poljske.
I mesto na kome je čekalo Koplje Svetog Mauricija.
Njegov najbolji ulog u pregovorima.
„Jesi li me čuo, Malone?“, upitao je predsednik Foks.
„Ti si stvarno drkadžija.“
„Kao da me je briga šta ti misliš. Da sam hteo savest, kupio bih je. Hoću te rakete u
Poljskoj. Još važnije, hoću da Rusija zna da su dani zavaravanja SAD završeni.“
„Mislim da se Deni Danijels možda ne bi složio s tvojom procenom njegovih osam
godina vršenja dužnosti.“
„Siguran sam da ne bi, ali ja ću uraditi ono što je potrebno da se posao obavi.“
„Kada se kačiš sa Stefani, kačiš se i s Danijelsom.“
„Sumnjam da niži senator iz Tenesija može da uradi mnogo toga da mi naudi.“
Nije bilo svrhe raspravljati se s budalom koja je očigledno potcenjivala svoje
protivnike.
 „Samo ukradi koplje, Malone, i pobedi na toj aukciji.“
„A ako to uradim, šta se dešava sa Stefani?“
„Baš ništa.“
„Ti znaš da nisi baš neko kome se može verovati.“
„Ja sam jedino što imaš. Uzmi ili ostavi.“
On bi obično ostavio, ali dva faktora podsticala su ga na to da postupi suprotno od
toga. Kao prvo, nije želeo da Stefani doživi probleme koje bi joj Foks s uživanjem
nametnuo. A drugo? Januš Čajkovski nije bio budala, kao što je želeo da drugi veruju.
Amerika je objavila raketnu inicijativu i onda je, pošto Poljska nije želela te rakete,
jednostavno promenila pristup? To bi moglo da se dogodi, kao što se i dogodilo
godinama unazad, kada je pušteno da prođe mnogo vremena kako bi svi mogli da
sačuvaju obraz. Ali ne ovako brzo. Ni slučajno. Čajkovski je, takođe, imao neki plan
kada je prihvatio igru, a Koton je sumnjao kakav bi taj plan mogao biti. Ali ni kreten
koji je vozio auto ni onaj koji je govorio preko telefona nisu imali pojma o tome.
To ga je skoro nateralo na osmeh.
„Imaš li ikakvu pomoć američkih obaveštajaca u ovoj akciji?“ upitao je Foksa.
„Samo veliku Stefani Nel i njen čudesni Magelan bilet.“
„Osim toga.“
„To je sve. Ovo je inicijativa Bele kuće, sve se čuva u strogoj tajnosti.“ Kao što je
Koton i pretpostavljao.
I čime je dogovor bio postignut.
„Doneću koplje“, rekao je.

Banč ga je opet dovezao u blizinu pijace platna, ostavio mu broj telefona za kontakt i
otišao. Otišao je do mesta gde je njegovo vozilo bilo parkirano i pozvao Stefani da je
obavesti o svemu što se dogodilo.
„Trebalo bi da dam ostavku“, rekla je ona. „Ne mogu da radim za te ljude.“
„Mrzim što ću ovo uopšte reći, pošto to nije moj problem, ali ako mi odemo,
Amerika bi mogla da bude u pravoj nevolji. Rusi su se žestoko posvetili ovome, s
Poljacima, i oni se ne šale. Ovo bi moglo da dobije nezgodan obrt.“
„Slažem se. Imala sam loš osećaj od početka. Ne mogu da ti opišem koliko mi je
laknulo kada su mi rekli da si ti u Brižu.“
Ovo je bilo najbliže srdačnoj i toploj izjavi što će ona ikada dati, i on je to cenio.
„Uzeću koplje“, rekao je. „Onda ćemo odlučiti šta je sledeće i za tebe i za zemlju.“
„Ja sam u Varšavi, u ambasadi, ali idem na jug, u konzulat u Krakovu. Biću tamo za
nekoliko sati.“
Pretpostavio je da nije napustila posao niti joj je naređeno da ode. „Malo ću
osmatrati, a onda ću noćas završiti posao. Informacije koje si mi već poslala bile su
korisne.“
„Misliš li da će te Poljaci čekati?“
Rekao joj je kakav osećaj ima. „Uopšte ne sumnjam u to.“
 „Zašto onda ideš?“
„Zato što i oni žele da to uradim.“

DVADESET SEDMO POGLAVLJE

Džonti se vratio u zamak, i dalje uzdrman od sastanka. Nije mogao da zaključi da li je

Rajnhart bio iskren ili se samo pretvarao, pokušavajući da se ugura u posao u čijem
organizovanju nije učestvovao. Pre nego što je nabavio informacije o Janušu
Čajkovskom, izvršio je vrlo obimno istraživanje, sve sa ciljem da utvrdi da li je ono što
mu je ponuđeno prava informacija.
Tada je naišao na ono što se dogodilo Lehu Valensi.
Valensa je bio električar u brodogradilištu u Gdanjsku i radio je prekovremeno za
malu platu kao i svi ostali, pre nego što je postao predstavnik sindikata i jedan od
osnivača Solidarnosti. Slike njegovog brkatog lica koje su radnici podizali na
demonstracijama postale su inspiracija za antikomunističke pokrete širom sovjetskog
bloka. Mnogo puta je hapšen i završavao u zatvoru, ali na kraju je poveo juriš koji je
okončao vladavinu komunista i dobio Nobelovu nagradu za mir. Međutim, nije
otputovao u Stokholm da je primi, plašeći se da mu neće biti dopušten povratak u
zemlju. On je bio prvi izabran na obnovljenu funkciju predsednika Poljske. Ipak,
njegova popularnost je opadala i poražen je kada se kandidovao za reizbor 1995. godine
posle samo jednog mandata.
Optužbe za kolaboraciju dugo su progonile Valensu.
Na kraju se pojavilo dvesta sedamdeset devet stranica dokumenata, koji su svi došli
od udovice bivšeg komunističkog ministra unutrašnjih poslova, i koje je ona pokušala da
proda. Sličnosti koje su postojale sa slučajem Čajkovskog bile su zastrašujuće. Razlika
je bila u tome što su prljavštine u vezi s Valensom objavljene. Institut za nacionalno
pamćenje detaljno je proučio slučaj, unajmivši stručnjake koji su zaključili da su
dokumenti autentični. Oni su kazivali priču o Valensi kao predvodniku protesta i
štrajkova koji su uzdrmali komuniste osamdesetih godina, ali izgleda i plaćenom
doušniku tajne policije sedamdesetih godina. Valensa je tvrdio da je posredi prevara, da
je vlada krivotvorila dokumente kako bi ga diskreditovala. Verodostojna optužba, s
obzirom na učesnike u zbivanjima, i sud ga je oslobodio optužbi.
Ipak, pitanja su ostala.
Problem kolaboracije ponovo se pojavio kada je konzervativna Stranka prava i
pravde, predvođena bivšim antikomunističkim aktivistom i Valensinim neprijateljem,
preuzela vlast. Na kraju je Valensa priznao da je potpisao pristanak da prenosi
informacije SB-u, ali je poricao da je ikada to radio. Postojalo je najmanje trideset
izveštaja s potpisom Bolek, kodnim imenom dodeljenim Valensi, i svi su procenjeni kao
autentični. Povrh toga, postojale su gotovinske priznanice za isplate koje je primio i na
kojima su, takođe, bili njegovi verifikovani potpisi.
Prava katastrofa za odnose s javnošću ove političke legende.
Od koje se Valensa nikada nije zaista oporavio.
To je bilo dovoljno, nadao se Džonti, da uplaši Čajkovskog da ne iskušava sudbinu
i učini ga voljnim da uradi sve što bi onaj ko drži informacije o njemu mogao da traži.
Ušao je u zamak i rekao Viku: „Pusti čoveka iz podruma da ide.“ Tokom vožnje
nazad ovamo već mu je objasnio šta se dešavalo u restoranu. „Moramo da se vratimo u
rudnik. Uključujući i Elija. Možeš li to da središ?“
Vik je klimnuo glavom.
„Molim te da to uradiš brzo. Hoću da ovo pitanje bude rešeno u sledećih nekoliko
sati.“
Sklopio je dogovor s Rajnhartom, pod uslovom da arhiv još postoji i da se može
prodati na tržištu. Ako bude tako, biće zajedničke aukcije. Ako ne, pristao je da plati
dvadeset miliona evra svom konkurentu da se ne meša. Arma Kristi trebalo bi da donese
toliko novca. Ostatak zarađen na aukciji biće samo njegov. Nije mu se dopadalo što je
sklopio dogovor, ali bilo je mnogo novca da se zaradi u svemu tome, pa je odlučio da
potroši koliko je potrebno da zadrži Rajnharta na rastojanju. Naravno, ako je arhiv tamo,
i ako ima važnost, moglo se zaraditi još mnogo miliona.
Za obojicu.
Šta je onda mogao da izgubi ako proveri?

Čajkovski je sedeo u kraljevskom apartmanu Vavel u Hotelu Šeraton grand u Krakovu.

Hotel, moderna građevina od betona i čelika, bio je okrenut prema Visli, u senci zamka
Vavel, koji se uzdizao u svoj svojoj veličanstvenosti ispred istočnih prozora apartmana.
Odlučio je da prenoći ovde da bi bio blizu onoga što će se dogoditi, a taj potez
kamuflirao je sastankom s ovdašnjim zvaničnicima, od kojih su se mnogi borili za
trenutak njegove pažnje. Uspeo je da obuzda gnev i prema Tomu Banču i prema
predsedniku Foksu. Obojica su se ophodili prema njemu kao prema budali, a prema
Poljskoj kao prema drugorazrednoj državi.
Što nije bila nikakva novost.
Kraljevi, kraljice, carevi i premijeri radili su to isto vekovima. Ali ne ovog puta.
Sonja će se pobrinuti da se to ne dogodi.
Kakva sreća što je imao nju.
Međutim, morao je da bude oprezan. Poljska je ostala duboko katolička zemlja.
Mada je razvod bio legalan, crkva se mrštila na to. Ipak, razdvajanja su tolerisana, ali ni
jedno ni drugo ne bi bilo prihvatljivo u slučaju predsednika države, a otvorena preljuba
bila bi politički pogubna.
Šta je bio jedini zakonski osnov za razvod?
Nepovratni i potpuni raspad bračnog života.
S nepostojanjem bilo kakve duhove, fizičke ili ekonomske veze.
 To se sve odnosilo na njegov brak.
Srećom, nije bilo dece. Njegova žena postojano je odbijala da ima decu, i jasno mu
je to stavila na znanje od početka, tako da nije mogao da se žali, ali bio bi isto takav
veliki lažov kao Amerikanci ako bi rekao da se nije kajao zbog te odluke. Umesto
rođenog deteta, nacija je postala njegovo dete. Posvetio se Poljskoj. Skoro četrdeset
miliona ljudi zavisilo je od njegovog donošenja ispravnih odluka, a on ih neće izneveriti.
Njegov mobilni telefon je zazvonio i bilo mu je drago kada je video da ga zove
Sonja.
„Gde si ti?“, upitao ju je.
„Obavljam pripreme.“
U manastiru mu je objasnila svoj plan i kako namerava da se pobrine za Kotona
Malona. Osećao je da između njih dvoje postoji neka zajednička priča iz prošlosti i na
trenutak je bio ljubomoran. Dugo nije osetio tu emociju. Osećaj je, zapravo, bio dobar.
Činio je da se ponovo oseti živim. Shvatao je da nema prava da bude ljubomoran zbog
bilo čega što se događalo pre njihove veze. To nije bila njegova stvar. Ipak, smetalo mu
je. Voleo je Sonju i čvrsto je verovao da i ona oseća isto prema njemu. Radila je sve što
je mogla da mu pomogne, a on je to cenio više nego što je ona uopšte znala.
Ili je možda i znala.
„Hvala ti što ovo radiš“, osetio je obavezu da kaže.
„Zadovoljstvo mi je, gospodine predsedniče.“
Voleo je kada ga tako zove.
„Ipak, očekujem prikladnije izraze zahvalnosti, u ličnom susretu“, napomenula je.
On se zakikotao. „A ja ću ih izneti s velikim zadovoljstvom.“
„Prvo moram da se pobrinem za starog protivnika. On je dobar. Stvarno dobar.
Tako da ovo mora da se obavi precizno.“
„Imamo samo jednu priliku.“
„Slažem se. I nameravam da je iskoristim.“

DVADESET OSMO POGLAVLJE

Koton je podigao pogled prema zamku Vavel. Stajao je na prometnom trotoaru, okrenut
prema istočnom krilu tvrđave, na kome su se kameni zidovi zlatne boje uzdizali skoro
trideset metara do strmog krova. Spoljašnjost je izgledala kao pažljivo uređen niz
galerija, bedema, štabova i balkona. Mnogi su ovo mesto zvali poljskim Akropoljem,
koji se izdiže iznad Krakova, i nekada je bio sedište svetovne i sveštene moći. Na
gornjem spratu spazio je lođu sa štabovima iz koje se, prema dostavljenim
informacijama, ulazilo na mesto na kome je Koplje Svetog Mauricija trenutno držano.
 Koplje je obično bilo stalno izloženo u muzeju Katedrale Jovana Pavla II, odmah
iza glavne kapije zamka. U muzeju je čuvana jedna od najvrednijih kolekcija umetničkih
predmeta u Poljskoj. Na stotine hiljada ljudi posećivalo ga je svake godine. Toliko
mnoštvo da je zgrada bila zatvorena prošlih nekoliko meseci, tokom sveobuhvatne
restauracije, a blaga iz nje odneta su na čuvanje na nekoliko različitih lokacija. Koplje je
preneto u unutrašnjost zamka i trenutno je bilo zaključano s nekoliko drugih vrednih
predmeta u prostoriji na gornjem spratu, čije je prozore on sada proučavao s nivoa tla.
Bližilo se pet sati posle podne. Ko god da je izviđao za Stefani, došao je do obilja
izvrsnih informacija. Sam zamak bio je otvoren još samo dvadeset minuta. Zgrada u
kojoj su nekada bile pekara i bolnica, okrenuta prema unutrašnjem dvorištu, odavno je
pretvorena u zgradu s administrativnim kancelarijama. Unutrašnja vrata vodila su iz te
zgrade u zamak i koristili su ih samo zaposleni. Bila su zaključana ali ne i neprobojna.
Čuvari su patrolirali na svim spratovima i postojale su kamere, ali ne baš previše njih. U
izveštaju sa osmatranja pisalo je da se one mogu izbeći ako čovek vodi računa.
Takođe, priložena je fotokopija tlocrta drugog sprata. Izgledalo je da je uzeta iz
knjige o zamku, a ulaz iz administrativnih kancelarija bio je zaokružen s prostorijom u
kojoj je koplje držano, blizu lođe na vrhu Danske kule. Prelazak iz lođe u prostoriju
podrazumevao je prolazak kroz desetak drugih prostorija duž severnog krila, pre
skretanja u istočno krilo građevine. To je značilo mnogo prilika da bude otkriven, ali u
informacijama je pisalo da ako se bude držao bočnih zidova, može da izbegne sve tri
kamere postavljene na toj putanji.
Prešao je ulicu i popeo se uz brdo Vavel, pa kroz prolaz opasan zidovima od cigle
došao do masivne renesansne kapije. Ljudi su žagorili i mrmljali svuda oko njega, ali
više njih je izlazilo nego što je ulazilo, pošto se mesto pripremalo za zatvaranje za taj
dan.
Prošao je pored turista koji su izlazili i ušao u dvorište zamka. S njegove desne
strane bio je muzej katedrale, s užetom zategnutim ispred ulaza i tablom s obaveštenjem
da je zgrada zatvorena. Katedrala je bila s leve strane, a nekoliko ljudi ulazilo je i
izlazilo kroz njenu gvozdenu kapiju. Koton je u gradu kupio bejzbol kapu, koju je sada
čvrsto navukao na glavu da bi lakše sačuvao anonimnost. U izveštaju s osmatranja
napominjalo se da su kamere postavljene svuda po spoljašnjim stranama zgrada. Morao
je da pretpostavi da Poljaci motre, pa je morao brzo da se kreće.
Skrenuo je levo, prema administrativnoj zgradi. Uredno pokošen travnjak pružao se
po unutrašnjem dvorištu između zgrada. Svuda su bile kule, koje su predstavljale izvrsne
osmatračnice. Sve su imale imena, na primer, Žigmundova, Lopovska, Zvonarska,
Senatorska, Danska i Kokošja. Velika mapa kompleksa zamka, uokvirena i zaštićena od
vremenskih uslova, stajala je s desne strane. Posetioci su je proučavali. On je na trenutak
zastao i takođe pogledao mapu, obraćajući pažnju na okolinu i motreći na dvostruka
vrata. Gomila ljudi je prolazila i on ju je iskoristio kao zaklon dok se približavao
vratima, pa se uvukao u upravnu zgradu, koja još nije bila zaključana posle završetka
radnog vremena. Unutra su bile kancelarije. Ko god da je pripremao ovu misiju,
obezbedio je grubi nacrt hodnika, koji je tačno pokazivao kuda treba da ide.
 Rad agenta na terenu podrazumevao je obavljanje poslova kojih se većina ljudi
kloni, kao što su provale i neovlašćeni ulasci. On se navikao na ove prestupe kao
sredstva za obavljanje posla. Oni su predstavljali put, morao je da podseti samog sebe,
koji mu više nije bio lako dostupan pošto se povukao iz posla.
Izbegao je unutrašnje stepenište koje je vodilo na gornji sprat. Umesto toga krenuo
je kroz hodnik okrečen u belo i skrenuo desno. Kameni pod bio je pokriven tepihom, a
kroz zatvorena vrata na koja je mestimično nailazio ulazilo se u kancelarije. Ovde nije
bilo kamera. Nije imalo šta da se ukrade. Ovo je bio radni prostor. Pratio je skicu
urezanu u pamćenje i došao do predsoblja iz koga je široko kameno stepenište s
pravougaonim skretanjima vodilo na gornji sprat.
Na vrhu prvog niza stepenika bila su mala drvena vrata u kamenom dovratku. Kroz
njih se iz ove zgrade ulazilo u zamak. Popeo se do odmorišta i video da je ulaz zaštićen
dvema bravama. Jedna je bila jednostavna s ključaonicom koju je bilo lako obiti, a druga
– komad upletene žice provučen kroz dva nosača, jedan na vratima a drugi na dovratku,
na krajevima spojenim stegom. Jednostavan i efikasan način da se ustanovi da li su vrata
bila otvarana.
Sada je sledio težak deo posla.
Morao je da nestane na nekoliko sati.
Vratio se niz stepenice u prizemlje.
U izveštaju koji je dobio nije bilo mnogo informacija o mestima za skrivanje.
Pretpostavio je da u zgradi još ima ljudi, mada dosad još nikoga nije video. Uskoro će
otići svi osim čuvara. Nije mogao da tek tako ostane i vrzma se po hodnicima. U
predvorju ispred njega nije bilo ničega osim ogromnog ormara od ružinog drveta. Prišao
je i otvorio ga. Bio je prazan. Unutrašnjost je bila dovoljno prostrana da uđe.
Zašto da ne?
Krio se i na gorim mestima.
Uvukao se unutra i naslonio na bočna vrata, skupljenih kolena, ali ne previše
neudobno. Biće u redu nekoliko sati. Zatvorio je vrata. Nadao se da niko neće zavirivati
unutra.
Izvadio je telefon i proverio da li je prebačen na nečujni režim rada.
Stigla mu je poruka od Kasiopeje.
GDE SI TI?
Znao je da joj se neće dopasti istina.
U POLJSKOJ, KRIJEM SE U ORMARU I ČEKAM DA UKRADEM PREDMET
STAR HILJADU GODINA.
Ona je odlučila da mu ne odgovori.
 DVADESET DEVETO POGLAVLJE

19.50

Džonti je ponovo bio u rudniku soli Vjelička. Vik je organizovao još jedan specijalni
obilazak, ovog puta za trojicu ljudi. Eli im je preneo nešto od onoga što je znao, a njihov
vodič doneo je drugu mapu koja će ih, kako su se nadali, odvesti tamo gde je trebalo da
stignu.
„Ovo je stari crtež“, rekao je Konrad. „Iz vremena kada su komunisti upravljali
ovim mestom.“
Stajali su u veličanstvenoj Kapeli Svete Kinge, sto metara ispod zemlje. Dvadeset
hiljada tona soli izvađeno je da se napravi ova prostorija. Trideset metara duga, petnaest
široka, skoro dvadeset visoka, s podom od uglačane soli površine pet stotina kvadratnih
metara. Bila je to jedna od najvećih podzemnih crkava na svetu, izgrađena krajem
devetnaestog veka s ljubavlju i posvećenošću.
On se divio raskošnim ukrasima i ikonografiji.
Nekada, dok su rudari nedeljama živeli ispod zemlje, zamenjujući sunčevu svetlost
lampama i svećama, religija je imala veliku ulogu u njihovim životima. Silazak pod
zemlju bio je praćen svečanim pesmama. Pozdravljali su jedni druge bogobojažljivim
Bog te čuvao. Na kraju su, da prekrate vreme, neki od njih postali zanatlije, pravili su
rezbarije u soli, oblikujući velike kipove i diorame raštrkane po rudniku. Na kraju je
napravljeno četrdeset kapela i od sedamnaestog veka katoličke službe redovno su
održavane u mnogima od njih. Sveta Kinga bila je krunski dragulj među njima. Više
katedrala nego kapela, ukrašena s pet masivnih lustera napravljenih od pažljivo
izrezbarenih kristala soli i trodimenzionalnim bareljefima s detaljima koji su oduzimali
dah, nadahnutim temama iz Novog zaveta, predstavljala je znak počasti koji su
generacije rudara-vajara odavale svojoj hrišćanskoj veri.
Džonti je proučavao mapu.
Nacisti su zauzeli rudnik za vreme rata i pokušali da ga koriste kao podzemnu
fabriku, koristeći robovski rad. Međutim, napredovanje Sovjeta osujetilo je taj njihov
pokušaj. Posle rata, komunisti su preuzeli kontrolu i zadržali rudnik do 1990. godine.
Onda ga je preuzela nova poljska republika i upravljala njime sve od tog vremena.
„Radio sam ovde mnogo godina“, rekao je Konrad. „Svima su nam pričali o
vremenu kada su komunisti bili na vlasti. U to vreme još smo vadili so odavde. Čuo sam
da su, takođe, koristili ovo mesto kao skladište. Postoji ogromna odaja dole na devetom
nivou, u delu sistema tunela u koji je zabranjen pristup. Ali ja sam je video.“
Eli je naizgled napeto slušao šta on govori.
„Puna je drvenih polica“, nastavio je Konrad. „Ipak, gvozdeni okviri sasvim su
zarđali. Izjela ih je so. Nemam pojma zašto su koristili gvožđe. Ono ne traje ovde dole.“
Konrad je prstom pratio putanju na mapi. „Ta odaja je ovde.“
„Koliko je duboko?“ upitao je Eli.
 „Više od tri stotine metara.“
Džontijev konkurent očigledno nije bio srećan zbog te informacije. „Ne voliš
zatvorene prostore?“
„Ne volim zatvore“, odgovorio je Eli.
„Ako želiš da čekaš ovde, samo izvoli“, rekao je Džonti.
„Cenim što brineš za moju udobnost, ali pretrpeću neprijatnost i poći ću s vama.“
„Šta tražimo?“ upitao je Konrad.
Džonti je, takođe, želeo da čuje odgovor na to pitanje, kao i Vik, koji je stajao
ćutke.
„Odaju po imenu Varšava“, rekao je Eli.
Na Konradovom licu pojavio se zbunjen izraz. „Postoji takva odaja. To je velika
balska dvorana, nedaleko odavde, gde se održavaju banketi, proslave i konferencije.
Nemoguće je da mislite na to.“
„Ova je sigurno negde sakrivena.“
„Znam za odaje na nižim nivoima nazvane Modena, Vajmar, Firenca, Toskana, kao
i po drugim mestima u Evropi i Poljskoj, ali ni za jednu po imenu Varšava.“
Kao i prošli put, svi su nosili kombinezone i šlemove s lampama, spremni za
specijalni obilazak. Sišli su iz okna Regis, pa prešli pola kilometra kroz prolaz na
drugom nivou do glavnih turističkih područja. Džonti se čudio promeni procedure, pošto
su obično silazili pravo na deveti nivo liftom u oknu Regis.
„Zašto smo došli ovamo?“, upitao je. „Umesto da odemo pravo na deveti nivo?“
Konrad je pokazao prstom. „Zato što je ovo mapa za deseti nivo.“
Džonti je primetio izraz na Vikovom licu. On je mislio isto. „Nisam znao da postoji
išta tako duboko.“
„Otvoren je pedesetih godina prošlog veka, proširen šezdesetih, ali je zatvoren
sredinom sedamdesetih.“
On je shvatio značenje tih vremenskih perioda. „Sve u vreme komunističke
uprave.“
Konrad je klimnuo glavom. „Nema lifta do tog nivoa. Samo drveno stepenište, koje
nije u dobrom stanju, s devetog nivoa. Nijedna grupa turista nikada nije odvedena tamo.
Lift koji će nas odvesti do tog stepeništa nije daleko odavde.“
„Koliko je tačna ta mapa?“, upitao je Vik.
„Nemam pojma. Znam za nekoliko rudara koji su bili tamo. Oni kažu da su tuneli
prilično prohodni, ali ima dosta curenja vode. Dole već decenijama nema održavanja.“
On je shvatio neizgovoreno upozorenje. Postojala je opasnost.
„Nemamo drugog izbora“, rekao je Džonti Konradu. „Moramo da pogledamo.“
„Dobro je što postoji samo nekoliko tunela. Mnogo ogranaka, ali samo tri glavna
prolaza. Kao što možete videti na mapi, ništa nije označeno. Nema nikakvih imena, ali
tamo dole moglo bi da bude drugačije.“
Džonti se zagledao u Elija. „Jesi li siguran u vezi s ovim? Čini se kao veliki rizik
zbog nečega što bi moglo da bude čista izmišljotina.“
„Nikada nećemo znati ako ne pogledamo.“
 Džonti je razgledao neverovatnu podzemnu crkvu. Predikaonica na jednoj strani
bila je imitacija brda Vavel s njegovim utvrđenjima i zmajem. Suprotnom stranom
dominirao je kip Jovana Pavla II izrađen od soli. Na jednoj tabli je na nekoliko jezika
pisalo da je ovo crkva u upotrebi pošto se misa i dalje održava ovde svake nedelje.
Posetioci su se muvali okolo, diveći se svemu što vide.
Skrenuo je pogled na Vika, na čiji je zdrav razum i strpljenje naučio da se oslanja.
Njegov saradnik nije bio srećan kada mu je ispričao za sklapanje partnerstva s Elijem
Rajnhartom, niti je bio raspoložen da oslobodi njihovog zatvorenika, koji je sada čekao
gore na površini zemlje, u autu kojim je dovezao Rajnharta na sever u Poljsku. Sva
njihova prethodna iskustva s Elijem bila su takmičarske prirode, ali ovaj posao bio je
različit po obimu i značaju. Posredi su bile stotine miliona evra. Žonglirali su
suprotstavljenim interesima sedam suverenih zemalja, od kojih većini nije bilo gotovo
nimalo stalo do onih drugih. Svih sedam imale su sredstva da izazovu haos i razaranje
ako tako odluče. Sada se pojavio još jedan element. Ako se pokaže da je Ostava stvarna,
potencijal bi mogao biti ogroman. Ako ne, ovo je bilo strašno gubljenje vremena i
nepotreban rizik.
Ali šta, kog đavola?
On nije postao jedan od najuspešnijih preprodavaca informacija na svetu zato što je
bio bojažljiv. Osim toga, Eli Rajnhart išao je s njim, tako da je obojici dupe bilo u
procepu.
„U pravu si“, rekao je, dajući rukom znak da treba da krenu. „Izgleda da postoji
samo jedan način da ustanovimo imamo li ovde nešto.“

TRIDESETO POGLAVLJE

Koton je pogledao na sat.

Osam i dvadeset.
Bio je u ormaru skoro tri i po sata i uspeo je malo da se odmori, ali je ostao budan
za slučaj da čuje neko kretanje napolju. Dosad nije čuo ništa. Sve je bilo tiho. Mogao je
da čeka do kasnije u noć, ili do ranih jutarnjih sati, ali ako je njegov instinkt bio u pravu,
vreme njegove posete nije bilo važno.
U podacima koje je dobio bilo je naznačeno da se zamak čisti tri noći nedeljno, a
ovo nije bila jedna od njih. To je značilo da u okolini neće biti domara i čistača.
Da li ga je Sonja očekivala?
Verovatno.
Ako je bila ovde, kakav je ishod želela? Da on uzme koplje? Najverovatnije. Zašto
bi inače prihvatila igru sa Foksom i Bančom? Najbolja pretpostavka? Njihov savez s
Rusima bio je u najboljem slučaju labav. Naravno, ni Rusija ni Poljska nisu želele
rakete, ali Poljska će želeti da ponuđene informacije budu uništene, dok bi Rusija želela
da ih ima. Za budućnost. Za svaki slučaj. Shvatio je da Poljaci ne mogu tek tako da
prepuste koplje njemu. To je bilo nacionalno blago. Pokrenulo bi se previše pitanja, na
koja bi bilo teško odgovoriti. Sve ostale relikvije su ukradene, a te krađe su prikrivene.
Međutim, činjenice da se nešto dogodilo tamo gde su čuvane dospele su do medija, i sve
te relikvije više nisu bile javno izložene. Isto je moralo da se dogodi i ovde, s
potvrđenim „incidentom“, ali bez prijavljivanja da je zaista izvršena krađa.
Bilo je vreme da ova zabava počne.
Otvorio je vrata ormara i izvukao se napolje. Spoljašnji prozori u predvorju bili su
zamračeni, što je označavalo da je počela da se spušta noć. Unutra je bilo upaljeno samo
nekoliko svetala, koja su obasjavala vijugavo stepenište do gornjih spratova. Stefani je
mislila unapred i ostavila mu dva kalauza u čvrstom kovertu, koje je on poneo u džepu.
Dugo je nosio takve u novčaniku, ali se odavno oslobodio te navike. Uostalom, njegova
primarna profesija sada je bilo knjižarstvo, a ništa u tom poslu nije obuhvatalo provalu i
ilegalni ulazak.
Još jednom je proverio hodnike. Bili su prazni. Pre nego što je pošao uz stepenice,
primetio je veliki trodimenzionalni model kompleksa zamka koji je zauzimao jednu
stranu predvorja. Zastao je na trenutak i proučio spoljašnji deo, naročito istočno krilo,
gde je, prema informacijama koje je dobio, koplje držano u spoljašnjoj prostoriji na
poslednjem spratu. Video je istu onu lođu sa stubovima koju je primetio pre nego što je
ušao u zamak, i potporne stubove koji su pridržavali zid. Postojao je samo jedan
spoljašnji prozor, odmah pored lođe, i on je sigurno bio u prostoriji koju je tražio.
Popeo se uz kamene stepenike i prišao zatvorenim drvenim vratima na odmorištu.
Na metalnoj pločici pisalo je 122. Pretpostavio je da je pored ovoliko vrata jedini način
da ih međusobno razlikujete taj da ih obeležite brojevima. Pre otvaranja brave povlačio
je napred-nazad upletenu žicu kojom su vrata bila osigurana, sve dok nije pukla. Zatim
je obio bravu i otpustio zupce, pa okrenuo kvaku.
Ušao je i brzo ponovo zatvorio vrata.
Pred njim se pružala slabo osvetljena izložbena prostorija, ispunjena staklenim
vitrinama u kojima su bili izloženi kvalitetni persijski tepisi, a na mnogima je bilo
izatkano drveće u cvatu ili životinje iz bajki. Na drugima su bili lavovi, medvedi, gazele,
fazani i jednorozi. Požurio je prema otvorenom prolazu u zidu sa suprotne strane i ušao
u drugu prostoriju, u kojoj su bile izložene ratne zastave, mačevi i sedla, sve tursko,
svakako zadobijeno tokom mnogih invazija Turaka. Skrenuo je levo, prateći plan urezan
u svojoj memoriji, i videći ga jasno kao da mu je okačen pred očima. Kroz još tri odaje
došao je do novog stepeništa, pored koga je prošao i ušao u Senatorsku salu, čiji su
zidovi bili ukrašeni tapiserijama s biblijskim temama.
A pored prve bila je postavljena kamera.
Bila je u uglu s njegove desne strane, s dijagonalnim pogledom na crno-bele podne
ploče slične šahovskoj tabli. Bilo je teško znati pouzdano koliko je širok objektiv
kamere, ali u informacijama koje je dobio preporučivalo se da se drži blizu južnog zida,
što je bilo nezgodno na samom kraju, gde su ga čekala još jedna otvorena vrata.
 Požurio je napred, držeći se zida, krećući se postrance, priljubljen uza zid što je
više mogao. Tri metra pre kraja duboko je udahnuo i pojurio kroz vrata, pa s druge
strane skrenuo ulevo, koristeći zid kao zaštitu. Ako će biti primećen, ovo je bio taj
trenutak.
Zastao je i oslušnuo.
Koraci su se približavali s prednje strane. Ravnomerno kuckanje kožnih potpetica
po kamenu. Spazio je stolicu s visokim naslonom i potražio sklonište iza nje, ali koraci
su stali pre nego što su stigli do njega.
Vrata su se otvorila, pa opet zatvorila.
Koraci su utihnuli.
Mora da je to bio čuvar u obilasku.
Ostao je miran na trenutak, pa nastavio da se kreće, prolazeći kroz Sobu orla, Sobu
ptica, i završio u Sobi bitke kod Orše. Svaka od soba bila je okićena grbovima,
ukrštenim mačevima i gredama potamnelim od starosti. Iz noćnih svetiljki ćilibarske
boje zračila je nezemaljska svetlost. Nekoliko zidova bilo je presvučeno mekom kožom i
ukrašeno istorijskim slikama, portretima, frizovima, cvetnim motivima, keramičkim
pećima, skulpturama i masivnim starinskim nameštajem. Iznad njegove glave bili su
plafoni sa spuštenim pločama i pozlaćenim graviranim rozetama.
U Sobi Orše spazio je dvostruka vrata s lučnim svodom na istočnom zidu, za koja
mu je već rečeno da se tu nalaze. Trebalo je da budu otključana i on je brzo ustanovio da
su i bila. Vodila su u malo predvorje na vrhu Danske kule. Prostor je bio oivičen
okrečenim pregradnim zidovima, a plafonske ploče bile su pozlaćene. Unutra je bilo
nekoliko tapaciranih stolica, pisaći sto, komoda i veliko bakarno ogledalo. Ukrasni
stočići bili su presvučeni zelenim suknom. Ovo je nekada sigurno bila mala radna soba
iz koje se izlazilo na lođu. Savršeno mesto za kralja da se opusti i malo uživa u svežem
vazduhu. Video je zatvorena spoljašnja vrata. Zidovi su bili puni slika, a još ih je bilo
uspravno poredano po podu, po pet ili šest jednih iza drugih. Tri glomazna stola od
hrastovine bila su natrpana vazama, satovima, statuama i bistama. Izgleda da je
prostorija sada služila kao skladište. Okrenuo se na desnu stranu i pokušao da otvori
sledeća vrata, za koja je znao da vode u još manji prostor.
Njegovo odredište.
Bilo je zaključano.
Dođavola.
Ovo nije bilo predviđeno.
A ovu bravu nije mogao da obije. Bila je starinske izrade i primala je samo kostur-
ključ. Sama vrata bila su čvrsta i otvarala su se ka unutra, na šarkama koje su bile s
druge strane. Nije bilo šanse da ih provali.
Prokletstvo. Sonja ga je baš terala da se potrudi.
Setio se modela zamka.
Došao je dovde. Morao je da dovrši posao.
Otvorio je spoljašnja vrata koja su vodila na lođu i iskoračio na noćni vazduh.
Krakov se pružao ispod zidina zamka, ljudi su se kretali po trotoarima a kola po
ulicama. Dugačka strana terase sa stubovima bila je otvorena, a njena dva kraja bila su
zatvorena. Noć je svakog minuta postajala sve mračnija, a on se nadao da će biti
dovoljno mračna da ga zakloni na nekoliko minuta. Popeo se preko ograde i isprobao
mali spoljašnji kameni ispust. Bio je čvrst. Stao je na njega, pridržavajući se za niski zid,
hvatajući ravnotežu i vireći iza kratke strane lođe.
Prozor je bio tamo, baš kao na modelu.
Spustio je pogled. Do zemlje je bilo dvadeset pet do trideset metara. Taj pad ostavio
bi traga, ako ga ne bi i ubio. Nema proklete šanse da bi Kasiopeja ikada izašla ovamo na
spoljašnju fasadu. Mrzela je visinu isto koliko je on mrzeo zatvorene prostore.
Pribio se uza zid, podignutih ruku, tražeći oslonac za prste u kamenu, i skrenuo iza
ugla. Na svu sreću, stari zamak bio je pun oslonaca za noge, i on je koristio uski ispust
da se kreće duž fasade, da bi se najzad zaustavio ispred prozora. Prozor je imao dva krila
i šesnaest izdeljenih staklenih ploča, a otvarao se na sredini prema unutra. To nije bilo
dobro. Gurnuo je okno i osetio slabašno popuštanje. Zadržao je jednu ruku na okviru
prozora, nožne prste zabio u pukotinu iznad ispusta, i gurnuo jače dlanom slobodne
ruke, nadajući se da bi krila mogla da popuste.
Nije imao sreće.
Kroz staklo je spazio kvaku. Nije mogao ostati da visi ovde još dugo pre nego što
ga neko s ulice primeti. Srećom, ova strana zamka nije bila osvetljena spolja, jer su sva
svetla bila usmerena na živopisnu severnu i zapadnu stranu, okrenute prema reci.
Stegnuo je pesnicu i jako udario jednu staklenu ploču, brzo povlačeći ruku. Staklo
je napuklo, ali se nije razbilo. Još dva udarca i rasprslo se. Pažljivo je uvukao ruku i
otkačio kvaku, gurnuo krilo unutra pa prešao preko prozorske daske.
Mali prostor bio je od zida do zida ispunjen drvenim sanducima, a svaki je bio
označen natpisima na poljskom i engleskom jeziku. POZLAĆENA ZDELA I KRČAG.
PUTIR. ADAMOVA PALICA. OGRTAČ ZA KRUNISANJE. Dragoceni predmeti iz
muzeja katedrale, odloženi ovde na čuvanje. Baš kao što je bilo naznačeno u
informacijama koje je dobio. Činjenica da su postojale i oznake na engleskom jeziku
naterala ga je na osmeh. Sonja je znala da on ne govori poljski. Razmišljala je unapred,
kao i uvek. Na još jednom stolu od hrastovine bile su manje drvene kutije, a svaka je,
takođe, bila obeležena. POGREBNA OPREMA BISKUPA MAVRA. SARACENSKO-
SICILIJANSKA KUTIJA. KAPICA I ŠAL JOVANA PAVLA II.
A onda, glavna premija.
KOPLJE SVETOG MAURICIJA.
Podigao je kutiju od jelovine. Bila je duga sedamdesetak centimetara a široka
petnaest, i zatvorena šrafovima. Nije mogao da je otvori i uveri se da je u njoj ono po šta
je došao. Ali bila je teška.
Još jedan dobar znak.
To što je bilo ovde, baš kao što je naznačeno u njegovim informacijama,
predstavljalo je još bolji znak.
Uzeo je kutiju i požurio nazad putem kojim je pokušao da dođe, kroz zaključana
vrata, koja su se otvarala s njegove strane, i ponovo u veću Sobu bitke kod Orše.
Impresivni friz koji je prikazivao pobedu Poljaka nad Moskovitima obavijao je čitavu
prostoriju. Na zidovima su bili visoki portreti važnih ličnosti. Sa desne strane bio je put
do mesta odakle je krenuo. Levo je bio otvoren prolaz u susednu prostoriju, još jedan
spust naniže, pa još jedan, kroz prostorije u neprekidnom nizu. Imao je savršen pogled s
jednog kraja istočnog krila na drugo, dug skoro sedamdeset metara. Otprilike na
polovini tog rastojanja ugledao je crnu figuru koja se kretala prema njemu. Jedan od
čuvara? U blesku svetlosti, dok se senka kretala iz jedne prostorije u drugu, spazio je
lice.
Sonja.
S pištoljem.
Podignutim i uperenim.
U njega.

TRIDESET PRVO POGLAVLJE

Džontiju se nije dopadao izgled drvenog stepeništa koje je vodilo dole u crnilo. Konrad
ih je odveo od glavnih turističkih ruta na trećem nivou do lifta koji su koristili isključivo
rudari, i kojim su se spustili na deveti nivo. To nije bilo isto područje koje su obišli
prošle noći. Ono je bilo udaljeno skoro čitav kilometar. Međutim, tuneli su ovde bili
slični. Zatim su krenuli krivudavom putanjom kroz njih, prateći Konrada u jedan od
ogranaka u kome su našli staro stepenište.
„Ne izgleda kao da može da izdrži našu težinu“, rekao je Džonti.
„Gazite po krajevima stepenika i trebalo bi da bude u redu. Ja idem prvi.“
Konrad je počeo da silazi. Polako i obazrivo, držeći se unutrašnje strane, gde su
nosači preuzimali najveći deo težine od stepenika. Eli je krenuo sledeći, Džonti za njim,
a Vik na začelju. Drveni stepenici bili su istrošeni, tragovi testere još su se videli na
njihovim krajevima, a mnoge eksere u njima izjela je rđa, zbog čega su se klatili i
zveketali pod njihovim nogama. Jedina svetlost dopirala je s njihovih šlemova, a zraci su
grčevito poskakivali pri njihovom sporom, opreznom silasku.
Stepenice kao da su se produžavale u beskraj, skrećući pod pravim uglovima
naniže. Bilo im je potrebno nekoliko minuta da ponovo stanu na čvrsto tlo. Deseti nivo
bio je u potpunom haosu, po tunelu ispred njih bili su razbacani blokovi soli, po
zidovima i plafonu bili su grumenovi iskristalisani od kapanja vode, a još soli nahvatalo
se po gredama poput leda.
„Rekao sam vam da je ovo opasno“, rekao je Konrad. „Ako je to ikakva uteha, već
decenijama nigde nije bilo obrušavanja.“
Nije bila neka uteha. Problem je pogoršavala činjenica da niko gore na zemlji
uopšte nije znao da su oni ovde.
 „So je zaista dobar potporni materijal“, nastavio je Konrad kada je pronašao mapu i
ponovo je pregledao. „Ovaj tunel pruža se otprilike pola kilometra. Postoji nekoliko
račvanja. Istražićemo ih da vidimo postoji li odaja nazvana Varšava.“
Vik je spazio nešto na podu i sagnuo se da pogleda. „Šine?“
Džonti je, takođe, video gvožđe usađeno u pod od soli, uglavnom izjedeno
korozijom. Viđao je šine i ranije na gornjim nivoima, ali one su bile u mnogo boljem
stanju.
„Postavili su šine za odvoženje otpada“, rekao je Konrad. „To je uobičajeno u
rudnicima.“
„Ali su mogle da se koriste i za dovlačenje stvari unutra“, napomenuo je Eli.
Konrad je klimnuo glavom. „To je tačno. Ovaj nivo je jedinstven. Rudari ga nisu
otvorili vekovima unazad, on je star samo pedeset do šezdeset godina.“
I nije naročito dobro učvršćen, primetio je Džonti.
Nešto drugo privuklo mu je pogled.
Ovde nije preovlađivao sivozeleni slani kamen. Ovaj je bio više kristalisan,
providan, s nagoveštajima žute boje. Sagnuo se i podigao mali komad, pa ga razgledao
na svetlosti lampe sa šlema.
„Rudari ga zovu szpak“, rekao je Konrad. „Čvorak, kao ptica. To je fibrozna so
koja se retko nalazi na gornjim nivoima. Ovde dole je uobičajena. Kada je rudarski
pijuci polome, oslobađa se jak vonj sumpora, što je veliko iznenađenje za njih. Misle da
su blizu pakla kada se to dogodi.“
Džonti je prstima opipao komad soli. Kristali su svetlucali pod njegovom lampom.
„Samo izvoli“, rekao je Konrad. „Zadrži ga. Ja ga uvek sačuvam kada nađem takav
komad.“
Džonti se iscerio i stavio mali kamen u džep.
Polako su se kretali dalje, zaobilazeći gomile otpada, silazeći sve dublje u prolaz.
Širina i visina tunela bile su manje nego na devetom nivou, ali ventilacija je naizgled
bila ista, a on je bio zahvalan zbog toga.
Konrad je zaustavio povorku, usmeravajući lampu sa šlema na belu tablu, kakve su
redovno viđali na gornjim nivoima. Ova nije bila pričvršćena na zid, već spuštena na
pod na raskrsnici s jednim ogrankom tunela.
TARNOV.
Grad u jugoistočnoj Poljskoj.
„Moramo da proverimo ove ogranke“, rekao je Konrad. „Postoji jedan ovde i drugi
dole niže. Dvojica će krenuti ovim, a dvojica sledećim. Samo idite pravo, nemojte da
skrećete, i hajde da vidimo postoji li odaja zvana Varšava na kraju jednog od njih.“
Konrad i Eli krenuli su prvi.
Džonti i Vik skrenuli su u ogranak Tarnov. Prolaz se pružao dvadesetak metara pre
izlaska u malu odaju, površine desetak kvadratnih metara, čija je jedna strana bila
zaštićena drvenom branom, nagnjilom od vlage.
„Ovo je možda nekada bila ostava“, rekao je Viku. „Za odlaganje sanduka i slično.“
„Sada ovde nema ničega.“
 Krenuli su nazad i saznali da ni Konrad i Eli nisu ništa našli. Zato su nastavili da se
spuštaju niz prolaz i prošli pored još dva ogranka, nazvana KJELCE i RADOM.
Ponovo poljski gradovi.
„Izgleda da ovde dole nema ničega osim praznih odaja“, primetio je on.
Eli je odmahnuo rukom na njegov pesimizam. „Koje su nekada sigurno bile
napunjene nečim.“
„Kada je Vik pozvao da najavi da ćete doći ovamo“, uključio se Konrad, „malo sam
se raspitao. Većina vodiča koji sada ovde rade došli su dugo posle sovjetskog pada. Neki
od penzionisanih radnika mogli bi da znaju za ovaj nivo. Čuo sam priče da su stvari
odlagane ovde duboko dole šezdesetih i sedamdesetih godina.“
Džonti je bio zabrinut zbog ovog raspitivanja. Bilo je već dovoljno loše što su u
ovo uključili Konrada, a svakako nisu mogli sebi da priušte da se uključi još radoznalih
očiju i ušiju. Pozitivna strana je što su sada bili u završnoj fazi posla.
„Neka ovo odsad ostane između nas“, rekao je.
„Naravno. Razumem. Vik je sve jasno rekao. Ne morate da brinete zbog mene. Bio
sam obazriv kada sam postavljao pitanja.“
Nastavili su da se kreću kroz tunel i prošli pored još jednog ogranka, označenog
kao LOĐ. Nije svaki ogranak bio obeležen, tek poneki, mestimično. Dalje napred naišli
su na još dve table.
BIDGOŠČ i GDANJSK.
Onda se prolaz završio neprokopanim kamenim zidom.
„Moraćemo da istražimo oba ogranka pored kojih smo upravo prošli“, rekao je
Konrad.
Ali Džonti je razmišljao drugačije. „Možda i ne.“
Nije bio sasvim siguran da je u pravu pa je upitao: „Jesam li u pravu kada kažem da
je Tarnov u južnoj Poljskoj, istočno od Krakova?“
Konrad je klimnuo glavom. „Tako je.“
„A Gdanjsk je na severu, na Baltičkom moru. Reci mi, gde se nalaze Kjelce,
Radom i Lođ?“
„Na liniji s juga na sever od Tarnova do Varšave“, odgovorio je Konrad. „Bio sam u
svim tim gradovima.“
„Pretpostavljam da je Bidgošč severno od Varšave?“, upitao je Džonti.
„Jeste. Na oko dve stotine kilometara“, rekao je Konrad. „Kao i Gdanjsk.“
Sovjeti su, ako ništa drugo, razmišljali jednostavno. Zašto komplikovati stvari kada
se nečim lakim može postići isti cilj?
„Gradovi nam govore kuda da idemo“, rekao je.
Okrenuo se i pošao nazad prema ogranku obeleženom sa BIDGOSC.
„Ovaj grad je severno od Varšave. Koji joj je najbliži na jugu?“
„Lođ“, rekao je Konrad.
Džonti je pokazao rukom. „Koji je tridesetak metara nazad. Ono što mi tražimo
nalazi se između.“
Moralo je da bude.
 Krenuo je dvadesetak metara niz tunel i došao do neoznačenog ogranka. Dao je
znak Viku, koji je požurio napred i stao kod sledećeg račvanja.
„Lođ?“, upitao je svog saradnika.
„Jeste.“
Džonti je pokazao rukom. „Ovo mora da bude Varšava.“
Nije sačekao odgovor, već je jednostavno krenuo niz tunel, koji se završavao
delimično obrušenim prolazom sličnim onome koji su on i Vik videli prošle večeri. Bila
je to prepreka, ali se mogla preći. Spustio je svoje masivno telo u čučanj i provukao se
ispod grede.
Ostali su ga sledili.
Njihova svetla obasjala su još jednu praznu odaju, sličnu onoj koju je Džonti video
na kraju drugog ogranka.
Ćorsokak?
Ipak, Konrad je izgledao zainteresovano i proučavao je zid sa suprotne strane,
prelazeći zrakom svetlosti gore i dole.
„Šta je to?“, upitao je Džonti.

TRIDESET DRUGO POGLAVLJE

Koton je jurnuo levo i smesta se izgubio iz vida, krećući se prema vratnicama. Protrčao
je kroz otvoren prolaz, zalupio teškim vratima za sobom i navukao gvozdenu rezu. To bi
trebalo da zaustavi Sonju dovoljno dugo da on pobegne putem kojim je došao. Ipak,
primetio je da su sve prostorije na ovom spratu okrenute prema unutrašnjem dvorištu, s
natkrivenim prolazom sa stubovima koji je obuhvatao čitav gornji sprat. Zatvorena vrata
s njegove leve strane izlazila su na lođu, kao i dva lučna prozora. Sonji neće trebati
mnogo vremena da promeni putanju i dođe do njega s te strane.
Bar je njegov instinkt bio ispravan.
Čajkovski je izigrao Toma Banča.
Poljaci su znali da će on doći.
Pa neka onda to izgleda kako treba.
Potrčao je napred, vraćajući se kroz niz prostorija sa severne strane zamka, i
ponovo stigao u Senatorsku salu, zatim u dve izložbene sale i do drvenih vrata koja su
vodila u susednu zgradu, u kojoj je obio bravu prilikom dolaska ovamo.
Zastao je i tada čuo glasove.
Brzo je provirio iza zastakljene izložbene vitrine i ugledao dvojicu pripadnika
obezbeđenja koji su razgledali žicu koju je on prekinuo. Nije bilo šanse da pobegne tim
putem, a da ne dođe do krvoprolića. Odlučio je da se vrati i pronađe drugi izlaz, ali
morao je da izbegne Sonju. Nadao se da su sva vrata koja su vodila iz unutrašnje lođe
zaključana i da će mu njena potraga da pronađe ulaz dati vremena da je zaobiđe.
Žurno se kretao kroz severno krilo.
Prostorije su imale prozore s obe strane, zasvođene mutnim staklima. Nije mogao
da vidi kroz njih. Iza njih se kretala nejasna senka, prolazeći iz prostorije u prostoriju,
vrebajući ga sa spoljašnje strane.
Sonja.
Mora da je to bila ona.
U jednom trenutku naći će se licem u lice, verovatno kod udaljenih vrata kroz koja
je ona ušla na ovaj sprat. Njemu su ta ista vrata bila potrebna da ode odavde. Možda je
znala da je on u klopci i jednostavno nije žurila, čekala je da on shvati situaciju. On je i
dalje nosio tešku drvenu kutiju, koja je njegovo kretanje činila pomalo nezgrapnim.
Ponovo je ušao u Sobu bitke kod Orše.
Premotavao je mogućnosti u glavi i samo je jedna imala smisla. Dok je prolazio
kroz severno krilo, primetio je da su u svim prostorijama razapeti konopci koji su
sprečavali posetioce da priđu preblizu nameštaju. Konopac je bio od čvrstog najlona i
provučen kroz gvozdene stubiće. Vratio se i uzeo tri komada konopca, ukupno dugačka
dobrih trideset metara.
Čuo je kako puca staklo.
Izgleda da je Sonja postala nestrpljiva.
Odneo je konopac i drvenu kutiju nazad u malu radnu sobu isturenu iz Sobe Orša i
zaključao vrata iznutra, pa navukao gvozdenu rezu. Ponovo je izašao na lođu, spustio
kutiju i privezao konopac za jedan kameni stub. Prebacio je ostatak preko ivice i video
da ga ima dovoljno da se spusti na travnjak. Brzo je povukao konopac nazad i vezao
kutiju za njegov kraj, pa je spustio na zemlju.
Čuo je prigušenu pucnjavu iz pištolja.
Izgleda da su pokušavali da provale vrata mecima. Setio se da drvo nije naročito
debelo, jer su to bila unutrašnja vrata, namenjena više čuvanju privatnosti nego
bezbednosti.
Kreni. Odmah.
Preskočio je preko ograde i počeo da se spušta, otpuštajući konopac oko struka u
kratkim trzajima i odupirući se nogama o kameni zid zamka. Namerno je postavio
konopac tako da se spušta niz bedem, izbegavajući zid same zgrade, jer je bio pun
prepreka. Takođe, vodio je računa o tome da na dnu ostane dovoljno konopca da ne trza
drvenu kutiju dok se bude spuštao.
Spuštanje je bilo srazmerno lako i približavao se travnjaku kada je podigao pogled i
video Sonju i dvojicu čuvara kako zure dole u njega. Njen pištolj pojavio se iznad
ograde i naslonila je cev na konopac.
I opalila.
Konopac se prekinuo i on je poleteo preostalih sedam metara, pa tresnuo na tvrdo
busenje trave, što je povredilo njegovo skoro pedesetogodišnje telo. Ponovo je podigao
pogled i video da ona cilja dole u njega. Zapucala je i dva metka zabila su se u travu s
njegove leve strane. Ne obraćajući pažnju na bol u nogama, zgrabio je kutiju sa zemlje,
utrčao u otvoreni lučni prolaz levo i sklonio se s linije vatre. Morao je da ode iz zamka,
pa je skinuo konopac koji mu je bio namotan oko struka i odvezao kutiju, potrčao kroz
natkriveni prolaz i izašao na unutrašnji travnjak na suprotnoj strani zamka, blizu mesta
gde je ušao u upravnu zgradu.
Nikoga nije bilo na vidiku.
Pretpostavio je da sami čuvari ne znaju ništa o onome što se stvarno događalo. Za
njih je ovo bilo stvarno.
Zato je morao da ih izbegne.
Spoljašnja svetla na vrhovima zgrada počela su da se pale, raspršujući tamu i čineći
ga mnogo vidljivijim. Skrenuo je desno i jurnuo nazad prema glavnoj kapiji, prolazeći
pored katedrale i muzeja. Iza lučnog prolaza pronašao je onu ciglom popločanu stazu
koja je vodila do nivoa ulice. Ovde su gorele svetiljke i obasjavale stazu. Na dnu nagiba
ugledao je tešku drvenu kapiju koja je sada bila zatvorena. Uz to je bila i visoka, kao i
zidovi oko nje. Nije bilo šanse da se popne ni preko kapije ni preko zidova, a nije mogao
da zna kakvom bravom je kapija zaključana.
Morao je da pronađe drugi izlaz.
I to brzo.
Nije mogao da se vrati u kompleks zamka. Čuvari su sigurno u pokretu. S njegove
leve strane, staza od grubog kamena pružala se ispod spoljašnjeg zida zamka. Drugi
manji zid izdizao se uporedo sa spoljašnjim, s pogledom na reku trideset metara ispod.
Ovo je sigurno nekada bio put kojim su pešadinci i artiljerija mogli da se bez opasnosti
kreću oko spoljašnjih zidova. Potrčao je niz stazu, vizualizujući mapu kompleksa zamka
koju je ranije video ispred kancelarija u upravnoj zgradi.
Postojao je drugi put do dole.
To je, takođe, bilo popularno mesto.
Jazbina zmaja.
On je znao priču.
Kralj Krak živeo je u zamku na vrhu brda Vavel. Ispod je bilo selo, pored reke, na
plodnoj zemlji, i bilo bi bogato i napredno da nije bilo strašnog zmaja vatrenog daha koji
se nastanio u pećini ispod zamka. Zmaj je voleo da luta po selima i jede ovce, krave i
ljude. Naročito je uživao u mesu devica, jer svi su zmajevi takvi. Zver je proždirala
jednu devicu za drugom, dok nije ostala samo kraljeva ćerka. Tada je kralj Krak objavio
da će junak koji pogubi zmaja dobiti pola kraljevstva i njegovu ćerku za ženu. Jedan
vitez za drugim pokušavao je da ubije zmaja, ali on ih je sve proždirao. Tada je
siromašni mladi obućarev šegrt poželeo da iskuša sreću. Bio je samo dečak, a ne ratnik.
Nije imao oklop ni mač.
Ali je imao mozak.
Uzeo je mrtvu ovcu i napunio je sumporom, pa ju je zašio i ostavio na ulazu pećine.
Zmaj je progutao čitavu životinju napunjenu sumporom i uskoro ga je strašno zaboleo
stomak. Stvorenje je mnogo patilo i otpuzalo do Visle da se napije vode. Toliko je pio da
se na kraju raspao na komade.
 Bio je to kraj zmaja.
Koton je ranije kod glavne kapije primetio tri velike kosti koje su visile iznad ulaza,
okačene na lance. Vekovima se verovalo da su to ostaci zmaja. U stvarnosti su to bile
kosti mamuta, nosoroga i kita. Međutim, pećina ispod zamka bila je stvarna i on je
napred u mraku spazio uski tornjić na kuli od cigle, sa spiralnim stepeništem. Ulaz je bio
pregrađen gvozdenom kapijom, ali kada je prišao, video je da je zaključana modernom
bravom s ključem.
Osvrnuo se oko sebe i nije video nikoga.
Sada je bio na zapadnom kraju zamka, okrenut prema reci, koja se nalazila ispod
zida s njegove desne strane, trideset metara niže. Čuo je ljude koji su ispod hodali
obalom, uživajući u letnjoj noći. Bilo ih je mnogo. Baš kao što je njemu odgovaralo.
Spustio je drvenu kutiju i obio bravu, brzo prošao kroz kapiju i ponovo je zaključao za
sobom.
Sišao je niz tesno gvozdeno stepenište i najzad se našao u krečnjačkoj pećini.
Ispred njega je bilo samo crnilo, jer je ova turistička atrakcija bila zatvorena preko noći.
Na jednom zidu bila je razvodna kutija i on je uz svetlost s telefona našao prekidače i
podigao ih. Stene su se obasjale od svetiljki usađenih u njih, otkrivajući Zmajevu
jazbinu u svim njenim senovitim pojedinostima. Žurno je prošao kroz prvu odaju i našao
se u drugoj. Zidovi su se ovde sužavali, ali su bili viši, a svod je bio pet metara iznad
njegove glave.
Čuo je neke zvuke odozgo.
Glasovi.
Najverovatnije su spoljašnje sigurnosne kamere detektovale njegovo prisustvo.
Nastavio je da se kreće i ušao u sledeću odaju. Ova je imala kameni svod koji su
podržavali stubovi od cigle i bila je ukrašena rezbarijama u steni, dimnjacima i
pukotinama, a čitav ambijent pokušavao je da prizove pomisao na mitskog zmaja koji je
navodno nekada živeo ovde. Sedamdeset metara duga pećina privlačila je stotine hiljada
posetilaca svake godine, kao mesto u kome se sujeverje razvilo u folklor.
Ugledao je izlaz.
Vrata ispod šiljatog luka bila su zaprečena još jednom gvozdenom kapijom. Iza nje
je bila ulica okrenuta prema reci, sa skulpturom zmaja. Oko nje su se skupili ljudi.
Prišao je kapiji i video još jednu bravu, koju je bilo lako obiti. Izašao je u podnožje brda
Vavel, a visoko gore uzdizao se zamak. Stopio se s masom ljudi, s kutijom u ruci. Gore
na nebu videlo se mnoštvo raštrkanih sazvežđa. Prepoznao je upleteni srebrni lanac
Plejada.
Nastavio je da hoda.
I odupro se porivu da se okrene i podigne pogled prema spoljašnjim zidovima,
odakle je Sonja Draga sigurno osmatrala.
Zadatak izvršen.
 TRIDESET TREĆE POGLAVLJE

Džonti je prišao Konradu, koji je i dalje zurio u slani zid.

„Šta je bilo?“ upitao je.
„Ovde je nešto čudno.“
On se, takođe, zagledao u zid, koji se sastojao od pojedinačnih blokova spojenih
malterom i podizao se od poda pet metara do plafona.
„Ovakve zidove pravili su rudari da zatvore ulaz u nekorišćene tunele. Bila je to
mera bezbednosti protiv požara.“
Pružio je ruku i pogladio grubu zelenosivu površinu.
„Sami su isecali blokove“, nastavio je Konrad. „Malter je napravljen od soli
izmešane s vodom. To je čvrsta smesa. Što su deblje linije maltera, zid je noviji. Na
najstarijima je korišćeno malo ili nimalo maltera, ali bili su jaki. Znam za zidove koji još
stoje posle četiri stotine godina. Ovaj je drugačiji.“
Ostali su prišli.
„Kako to?“, upitao je Eli.
„Blokovi su previše savršeni, a malter tanak.“
Džonti je čekao da čuje više o tome.
„Rudari su koristili sve što im padne pod ruku za podizanje zidova. Jalovinu, drvo,
čak i konjsku balegu. Kada su isecali slane blokove u obliku grubih pravougaonika,
nikada nisu dobij ali dva ista. Zidali su brzo, ne vodeći mnogo računa o zanatskom
umeću. Ideja je bila da se zid što pre podigne. Zato su linije maltera bile neravne, a svi
slojevi različiti. Niko osim njih nikada neće videti te zidove, pa nije važno kako
izgledaju.“
Džonti je počeo da shvata šta Konrad govori. Ovde su svi blokovi bili upadljivo
slični, a mnoge ivice savršeno ravne. Omalterisani spojevi bili su različite širine, ali su
se ipak ukrštali u pravilnom rasporedu. „Sloj maltera je tanak, što bi trebalo da znači da
je ovaj zid star. Ali blokovi su previše savršeni da bi bili stari?“
Konrad je klimnuo glavom.
„Šta hoćeš da kažeš?“, upitao je Eli.
Konrad je prišao bliže zidu. „Vik, možeš li da se vratiš u glavni tunel i doneseš
neke komade gvožđa koje smo videli da tamo leže razbacani?“
Džonti je privukao pažnju svog saradnika i klimnuo mu glavom. Uradi to.
Vik je izašao iz odaje.
„Misliš da ima nečega s druge strane?“, upitao je Džonti Konrada.
„Viđao sam ovo i ranije, kada su odaje zaziđivane. Nije ništa neobično. Ali, ko god
da je ovo radio, nije žurio. Isecali su blokove soli i pobrinuli se da budu gotovo isti. Ako
pretpostavljamo da je ovo odaja Varšava koju vi tražite, onda bi moglo biti nečega s
druge strane.“
 Vik se vratio s nekoliko komada zarđalog gvožđa. Konrad je uzeo jednu šipku i
počeo da uklanja tanki sloj maltera na jednom od spojeva sa strane, gde su se blokovi
spajali s glavnim zidom od slane stene.
„Ovo nije malter. To se samo deo zida obrušio na blok od soli. Sigurno su podigli
zid ispred nekog otvora.“
Konrad je nastavio da uklanja vezivni sloj, koristeći tanku ivicu gvozdene šipke
kao dleto. Slana prašina prštala je u vazduh dok je počinjala da se stvara pukotina. Zatim
je upotrebio šipku kao polugu i ugurao je dublje u spoj između blokova, pa je povukao u
stranu, pokušavajući da izvali blok.
Onda je zastao.
„Šta je bilo?“ upitao je Džonti.
„Pomerio se.“
Da li je to bio problem? Da li je to značilo opasnost?
Sve je bilo obasjano pokretnim zracima iz lampi na njihovim šlemovima, ali
Konrad je spustio svoj zrak i pratio njime neku putanju dva metra uza zid od blokova.
Zabio je gvožđe dublje u pukotinu. Vik je drugim komadom gvozda bacao malter iz
pukotine na pod, otkrivajući grubi obris vrata.
„Možemo li da prođemo?“, upitao je Eli.
„Videćemo“, odgovorio je Konrad.

Džonti je gledao kako se vrata najzad pojavljuju. Vik i Konrad oljuštili su malter
gvozdenim šipkama, pa izvukli blokove, jedan po jedan. On ih je upozorio da budu
pažljivi, jer će možda morati da vrate blokove na mesto. Ostavili su dva poslednja reda
blokova na dnu, pošto su mogli da ih prekorače. Iza je bio kratki tunel koji se završavao
drvenim vratima.
Svi su im prišli.
Nisu imala bravu. Samo konopac umesto kvake. Očigledno se smatralo da je zid od
soli dovoljna zaštita.
Vik je otvorio vrata, koja su visila na drvenim klinovima. Iza njih je bila još jedna
odaja, s pet nizova drvenih polica kao u skladištu. Drvo nije bilo pričvršćeno ekserima.
Ponovo su upotrebljeni drveni klinovi. Police su bile pune crnih plastičnih kanti, a svaka
od njih bila je na vrhu zapečaćena debelom crnom trakom.
„Neko je baš imao smisla za humor“, rekao je Eli. „Ostava. Eto šta je ovo, ostava,
bezbedno ukopana u zidove od soli. Vidiš, Džonti. Stvarna je.“
Bila je stvarna.
On je obratio pažnju na pod. Sloj kristalizovane soli, od zida do zida, koji nije ni
dotaknut već dugo.
Pokazao je rukom na pod.
„Ovo je urađeno zbog vlage“, rekao je Konrad. „Rudari smrve so i prospu je po
podu kako bi sakupljala vlagu.“
 Za nekoga ko se bavi informacijama, vrednost ovakvog arhiva mogla bi biti
neprocenjiva. Istina, ogromna većina materijala verovatno je bila nevažna i besmislena,
ali negde među svim ovim informacijama sigurno je postojalo nešto vredno.
Ušli su.
Dao je znak rukom i Vik je spustio jednu od plastičnih kanti na pod, oljuštio traku s
nje i podigao poklopac, ispod koga su bili svežnjevi papira. Neki su bili povezani
kanapom, ali većina nije. Na stotine stranica. Sve u odličnom stanju, zahvaljujući
klimatskim uslovima u rudniku, idealnim za čuvanje hartije. On i Eli dograbili su po
svežanj listova i pregledali ih. Većinom su bili ispisani na poljskom, a mnogi i na
ruskom jeziku. S poljskim je mogao da se snađe, ali ruski nije spadao u domen njegovih
znanja.
„Ovo su izveštaji o praćenju ljudi“, rekao je Eli, zamahujući svežnjem koji je držao.
„Od Službe bezbednosti.“
Video je da je Eli u pravu. Neki dokumenti bili su odlomci izjava terenskih agenata
i doušnika SB-a, a većina su bili originali. Drugi su bili indigo kopije izveštaja za ljude
na višem položaju u komandnom lancu. Bilo je tu mnogo imena, datuma i mesta. Gde su
ljudi išli. S kim su se sastajali. Šta su videli i čuli. Ako je ova kutija bila reprezentativni
uzorak, postojalo je na desetine hiljada dokumenata u ovom arhivu.
„Mogućnosti mogu biti beskrajne“, rekao je Eli.
„Ili beskorisne“, dodao je on. „Sve je ovo od pre mnogo vremena.“
„Tako su verovatno mislili i neki drugi, i vidi šta se dogodilo.“ On je tačno znao na
koga Eli misli. Na Čajkovskog. Dobro rečeno. Eli je ponovo zaustio da nešto kaže, ali
Džonti ga je prekinuo odmahujući rukom. „Hajde da ti i ja odemo s druge strane zida i
porazgovaramo nasamo.“
Primetio je Vikov pogled i dao mu znak da želi da Konrad bude zauzet i da im ne
prilazi na domašaj sluha.
On i Eli izašli su iz odaje i odmakli se dovoljno daleko da mogu da razgovaraju u
privatnosti.
„Govori tiho“, upozorio je on.
„Zar ne veruješ svom vodiču?“
„Da li bi mu ti verovao?“
„Naravno da ne bih. Cenim tvoje mere predostrožnosti. Ali hajde sad, Džonti, i ti i
ja znamo kakve su mogućnosti – negde u svim tim starim papirima nalaze se informacije
za koje ljudi koji su danas na položajima moći i uticaja ne žele da budu otkrivene. Ovde
ima vrednih stvari. Mogu to da osetim. Pogledaj šta se dogodilo s Lehom Valensom. On
je imao prošlost za koju nije želeo da bude otkrivena. Iz sve snage trudio se da je
porekne i odbaci, ali ona se držala uz njega kao osip na koži. Moglo bi biti i drugih istih
kao on, a ti ljudi možda bi bili voljni da plate da sačuvaju svoje tajne.“
Dok je pripremao aukciju, saznao je da je Služba bezbednosti koristila usluge
desetina hiljada doušnika. Ono što su oni javljali moralo je biti dokumentovano, pošto su
Sovjeti voleli da sve zapisu. Uz to, neko se mnogo potrudio da sakrije ovaj arhiv, a to
nije moglo biti uzalud. Eli je bio u pravu u vezi sa Čajkovskim i Valensom, ali biće
potrebno mnogo vremena da se sve ovo pregleda.
„Nešto sam razmišljao“, rekao je Eli. „Hajde da ovo ne ponudimo na prodaju sutra.
Hajde da sve zadržimo i proučimo čega ovde ima, i pronađemo dokumente o kojima se
može pregovarati u današnje vreme. Znam bar jednog kupca koji bi dobro platio da
dobije sve ovo, netaknuto.“
I on je znao jednog takvog kupca.
Poljska.
„Moramo ili da se vratimo ovamo sami, ili unajmimo ljude da to urade za nas“,
zaključio je Eli. „Ove kante moraju biti pregledane.“
„To bi moglo da traje godinama, a ovo nije mesto otvoreno za javnost.“
„Uradićemo to polako. Bez žurbe. Ovo neće nikuda da ode, a ti imaš pristup preko
ovog tvog vodiča. Shvatam da mu ne veruješ, ali sačuvaj održiv odnos s njim i možemo
ovo da proučimo na miru.“
Sve što je čuo imalo je smisla. „Daješ mi udeo u ovom arhivu?“
„Svakako. Sklopili smo sporazum. Ovo je preveliko za bilo koga od nas
pojedinačno, ali zajedno možemo da izađemo na kraj s tim. Meni je, takođe, potreban
tvoj čovek da dođem ovamo. Naravno, mogao bih da angažujem svog, ali zašto počinjati
iznova kada si ti sve sredio? Ovako imamo manje ljudi zbog kojih moramo da brinemo.
Uradimo ovo. Ti mi plati ono što smo se dogovorili za moje ćutanje na sutrašnjoj
aukciji, a ono što zaradimo od ovoga podelićemo pola-pola.“
On je odmah postao sumnjičav. „Zašto si tako velikodušan?“
Eli se osmehnuo. „Kakav izbor ima ijedan od nas? Ja mogu da uništim tvoju
aukciju sutra, a ti možeš da uništiš meni ovaj posao. Zašto ne bismo bili razumni i
obojica profitirali? Ovde ima mnogo zarade.“
On je voleo dobre dogovore. Nije bilo ničega boljeg od toga.
„U redu, Eli. To ćemo i uraditi.“

TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Čajkovski je stajao u svom apartmanu u Šeratonu i zurio u zamak Vavel. Prastara

građevina svetlela je u noći u svem svom sjaju, petsto metara dalje, visoko iznad Visle.
Gomila ljudi okupila se u njenom podnožju, na širokim trotoarima paralelnim s rekom,
uživajući u divnoj junskoj noći. Osećao je ponos, znajući da je, kao predsednik, on
prirodni naslednik mnogih kraljeva koji su vladali Poljskom iz ovog zamka. Ljudi kao
što su bili Boleslav Hrabri, Kazimir Obnovitelj, Žigmund Stari. Kakve legende. Njihovo
pravo na presto prvo je stečeno osvajanjem, a zatim održavano nasleđivanjem. Ipak, to
se na kraju razvilo u nešto jedinstveno poljsko.
 Slobodne izbore.
Kakva greška.
Sve je to bilo teško zamisliti. Sveštenici, nadbiskupi, vojvode, gospodari zamkova i
plemići okupili bi se na ogromnim poljima u okolini Varšave i postrojili se ukrug.
Kandidati bi poslali izaslanike koji su iznosili argumente zašto bi baš taj čovek trebalo
da bude kralj. Davana su obećanja. Mnogo obećanja. Izbijale su rasprave. Fizičko nasilje
bilo je uobičajeno. Na kraju se glasalo i čovek s najviše glasova je pobeđivao.
Malo je drugih naroda na svetu biralo svog vladara na takav čudan način.
On je održavao čvrstu veru Poljaka u individualnu slobodu i njihovu mržnju prema
centralizovanoj vlasti, ali ispostavilo se da je to bilo katastrofalno. Kraljevi bi, po
definiciji, trebalo da budu nezavisni i imaju apsolutnu vlast. Međutim, poljski kraljevi
potpuno su zavisili od plemića koji su ih izabrali. Još gore, morali su da održe obećanja
koja su dali da bi bili izabrani. Ako bi se odmetnuli, plemići su imali pravo da povuku
svoju podršku.
Rezultati takvog ludila bili su predvidivi.
Monarsi su postali slabi i neefikasni. Većina njih čak i nisu bili Poljaci, pošto je
nastala tendencija da se bira stranac bez lokalnih veza ili korena. Tim strancima nije bilo
mnogo stalo do poljskog naroda, što je dovodilo do bezbrojnih nepotrebnih sukoba i na
spoljašnjem i na unutrašnjem planu. Besneli su građanski ratovi. Vreme između smrti
jednog monarha i izbora drugog na kraju se produžilo na čitave godine, što je izazivalo
još više nemira. Zauzvrat je moć plemića zemljoposednika rasla. Oni su davali sve od
sebe da zemlja ostane ruralna, gušili su rast gradova i sprečavali nastanak srednje klase,
a ništa od toga nije se pokazalo kao produktivno.
Korupcija je postala institucionalna.
Sejm, donji dom poljskog parlamenta, rastao je po snazi i brojnosti, sve na dodatni
trošak kralja, i zadržavao je za sebe konačne odluke o zakonima, porezima i spoljašnjoj
politici.
Ništa nije moglo da postane zakon bez njihovog odobrenja.
Zatim je liberum veto zadao završni udarac.
Ja slobodne volje zabranjujem.
Jedan član Sejma mogao je da obustavi bilo koji zakonski predlog.
Svi predloži morali su biti jednoglasno usvojeni.
Još neverovatnije, ako nisu mogli da donesu jednoglasnu odluku o jednoj stvari u
roku od šest nedelja, što je bilo vremensko ograničenje jednog zasedanja skupštine,
njihova razmatranja proglašavana su uzaludnim i svi prethodni zakonski akti s tog
zasedanja, čak i ako su izglasani i usvojeni, bili su poništavani.
Kakvo ludilo.
Liberum veto skoro je doveo Poljsku do kolapsa.
Zdrav razum najzad je prevladao i taj običaj ukinut je 1791. godine, ali prekasno,
pošto je i sama poljska država ukinuta četiri godine kasnije.
 Bogu hvala što su se stvari promenile, ali neke od loših tendencija su ostale.
Poljskoj je još bilo teško da krene napred. I još se suočavala sa stalnim mešanjem
stranaca.
Jak dp widzq., tak ciepiszq.
Kako te vide, tako te doživljavaju.
Stara poljska poslovica koja je i dalje zvučala istinito.
Vrata spoljašnje sobe apartmana su se otvorila. Pored njih su u hodniku na straži
stajala dvojica njegovih ljudi iz BOR-a. Uprava hotela bila je vrlo ljubazna u vezi s
njegovim iznajmljivanjem apartmana u vrlo kratkom roku. Srećom, kraljevski apartman
Vavel bio je slobodan i nalazio se na gornjem spratu, na kraju dugačkog hodnika, daleko
od liftova, i bilo je lako čuvati prilaz do njega. Izašao je iz spavaće sobe i video Sonju,
koja se vratila iz zamka.
„Šta se desilo?“, upitao je.
„Prošlo je savršeno dobro. Koton je uzeo koplje i pobegao.“
„Da li je iko alarmiran u vezi s tim?“
Ona je odmahnula glavom. „Lično sam nadzirala situaciju, a čuvari nisu imali
pojma šta se dešava. Mislili su da je on uljez. Pružila sam mu taman dovoljno otpora da
ga poteram dalje i na kraju je pobegao iz kompleksa kroz Zmajevu jazbinu.“
On se zakikotao. „Baš prikladno.“
Prišao je malom baru koji je postavljen za njegovu upotrebu i izdašno sipao irski
viski u dve čaše. Otkrili su da oboje vole to piće, pa je tražio da mu donesu jednu flašu,
nadajući se da će ona doći u jednom trenutku.
„Sada je pitanje da li ćemo saznati mesto na kome će biti održana aukcija“, rekao
je, pružajući joj čašu i otpijajući gutljaj iz svoje.
„Hoćemo. Koton će se pobrinuti za to.“
Oni su želeli da Malon uzme koplje. Ubacili su GPS predajnik u drvenu kutiju u
kojoj je koplje bilo zatvoreno, a on bi trebalo da ih odvede pravo do mesta aukcije.
„Kako to misliš da će se on pobrinuti da saznamo?“
„Januše, Koton nije budala. On sigurno shvata da smo mu omogućili da uzme
koplje. Možda je malo ljut zbog pada koji je preživeo, ali prevazići će to.“
„Ako je znao, zašto ga je uzeo?“
„To je ulaznica na aukciju za Ameriku, a on želi da ga mi pratimo. Krenuo je u ovu
situaciju naslepo, a predsednik Foks i Tom Banč ga koriste. Ostao je u igri zbog Stefani
Nel. To je jedini razlog. Oni su iskoristili tu njegovu odanost da ga navedu da ukrade
koplje i iskoristiće je da ga nateraju da ode na aukciju s Bančom. Međutim, on zna da
Rusi nisu zadovoljni. To je jasno rečeno u Brižu. Moglo bi da bude problema, tako da će
mu biti potrebno malo pomoći. Tu mi stupamo na scenu.“
„Zvuči kao da dobro poznaješ tog čoveka.“
„On je profesionalac. I ranije je imao posla s Ivanom, tako da zna da to nije čovek
kome se može verovati. Koton mora da pretpostavi da Rusi nama ne govore sve.
Pogotovo nam neće reći mesto aukcije. Zato će nas on odvesti tamo.“
„Osećaš veliko poštovanje prema njemu.“
 „Još si ljubomoran?“
„I šta ako jesam?“ upitao je on.
„Rekla bih da je to čudna reakcija za oženjenog čoveka.“
On ju je odmerio opreznim pogledom, dok mu je viski grejao grudi. „Zašto si ti sa
mnom?“
Iskreno je želeo da zna.
„Radim za tebe.“
„To nije odgovor, i ti to znaš. Voliš li me?“
Nikada joj nije postavio to pitanje.
„Volim.“
Njeno priznanje mu je prijalo. „I ja volim tebe.“
Ona je popila još viskija. „Da li je u išta od ovoga moglo da se sumnja?“
„Nije. Ali sve je ovo komplikovano.“
Ona se osmehnula. „Jeste. Ali zar nije problem ove aukcije malo hitniji od našeg
privatnog života?“
„Meni je i jedno i drugo važno.“
Nije se osećao ovako ranjivo pred nekom ženom već dugo. Da, on je još bio
oženjen i zemlja se ne bi složila s ovim. Ni crkva se ne bi složila. Njegova žena? Nju bi
bilo briga samo ako bi štampa otkrila nešto od toga. Na svu sreću, pripadnici njegovog
obezbeđenja bili su diskretni i puni razumevanja. Sada se nalazio u veličanstvenom
apartmanu, s prelepom ženom koju voli, dok je napolju noć postajala sve mračnija, i dan
je bio završen.
Na pamet mu je pala još jedna izreka.
Nie chwal dnia przed zachodem słońca.
Ne hvali dan pre zalaska sunca.
Ipak, prvo je želeo da zna. „Hoće li biti ikakvog pominjanja krađe?“
Ona je klimnula glavom. „Uprava zamka izdaće saopštenje o provali. Reći će da još
pokušavaju da ustanove šta je uzeto, ako je uopšte išta. Direktoru je rečeno da je ovo
pitanje nacionalne bezbednosti i da je neophodno da sve ostane u tajnosti. On je jedini
koji zna da smo mi sve ovo isplanirali. Ja sam ga ubedila da će koplje biti vraćeno u
roku od dva dana.“
„Ako ga izgubimo, biće problema.“
„Znam. Vratiću ga.“
„S podacima o meni koji će biti ponuđeni na aukciji?“
„S tim.“
Dovršio je piće i spustio i njenu i svoju čašu. „Na čemu pratimo kutiju?“
Ona je pokazala glavom. „Samo na mom telefonu.“
„I noćas se ništa više neće događati?“
Slegla je ramenima. „Sumnjam da hoće, ali pratićemo situaciju.“ On ju je zagrlio.
„Kako bi bilo da oboje to radimo.“
 TRIDESET PETO POGLAVLJE

Koton je našao američki konzulat. Nalazio se u bočnoj ulici nedaleko od glavnog trga u
Krakovu. U telefonskoj poruci pisalo je da treba da ode tamo kada izađe iz zamka. I
dalje je nosio kutiju s Kopljem Svetog Mauricija, ali prolazak između noćnih šetača
protekao je bez problema.
Na glavnom ulazu, dvojica marinaca stajala su na straži. Tri američke zastave koje
su visile s kamenog zida kao da su mu lenjo mahale u znak dobrodošlice. Vojnici su
otvorili vrata kada je prišao, očigledno obavešteni da treba da ga očekuju. Unutra je
prošao kroz detektor metala i popeo se uz stepenice u kancelariju na spratu, gde su ga
čekali Stefani i Banč.
Spustio je kutiju na sto.
„Dobro obavljeno“, rekao je Banč s osmehom na licu.
Činilo se da Stefani nije toliko zadovoljna.
Banč je zatražio šrafciger, koji mu je doneo jedan poletan i uslužan mladić, i
pomoću njega je skinuo poklopac kutije. Unutra je bio zatupljen vrh koplja, dug oko
pola metra i širok sedam centimetara. Njegova boja podsetila je Kotona na sivu nijansu
bojnog broda. Oko srednjeg dela bili su iskrzani ostaci bakarne navlake i delimično su
pokrivali žleb izdubljen na gornjoj trećini oštrice. Koton je znao da je u njemu nekada
bio ekser, kao na Koplju sudbine u Beču, ali sada ga više nije bilo. Na donjem delu
nalazila su se dva krilca, preko kojih je bila zategnuta izukrštana žica, a ispod je bio
okrugli otvor u koji je nekada bila ugurana drvena drška koplja.
Banč je podigao predmet. „Misliš li da bi ovo stvarno moglo biti koplje kojim je
proboden Hrist?“
On nije mogao da se odupre iskušenju. „Da li veliki beli zeka donosi slatkiše deci
na Uskrs?“
Banču to nije bilo smešno. „Koliko shvatam, ti nisi religiozan.“
„Ja sam praktičan. Nijedan komad gvožđa star dve hiljade godina ne bi mogao biti
očuvan u ovako netaknutom stanju.“
„Zašto ne bi? To je moguće.“
U stvari, nije bilo moguće, ali odlučio je da se ne raspravlja.
Primetio je očiglednu nepodudarnost ovog koplja i onog izloženog u Beču. Mada
slične veličine i oblika, to Koplje sudbine imalo je izraženiji ovalni žleb izdubljen na
sredini, u kome se i dalje nalazio klin od kovanog gvožđa, navodno, ekser sa raspeća.
Bilo je zaštićeno blistavom zlatnom koricom. Na koplju iz Beča obavljeno je mnogo
testiranja, kojima je ustanovljeno da je ono definitivno iskovano, a ne izliveno, a bilo je
nešto veće od onih koja je koristila rimska vojska u to vreme. Metalurškim testiranjem
utvrđeno je da gvožđe potiče iz vremena mnogo posle Kristovog.
Ali ko zna?
Sve je to bilo pitanje vere.
A to je bilo nešto čega on nikada nije imao mnogo.
 Banč je vratio koplje u kutiju. „Ovo je najbezbednije mesto za njega.“ S tim se
Koton slagao.
Banč je seo za sto, okrenut prema otvorenom laptopu, i počeo da kuca. Zatim je
poslednji put pritisnuo dugme i rekao: „Upravo sam se prijavio za aukciju.“
Laptop je odmah zapištao, označavajući pristiglu poruku.
To je bilo baš brzo.
Mora da je imejl bio podešen na automatski odgovor.
Banč je pročitao poruku pa okrenuo ekran da bi Koton i Stefani mogli da vide.

HVALA ŠTO UČESTVUJETE. MOLIMO VAS DA IMEJLOM

POŠALJETE SLIKU PREDMETA NA OVU ADRESU. ZATIM
POŠALJITE SVOJA DVA PREDSTAVNIKA U GLAVNO KRILO
MUZEJA TATRA U GRADU ZAKOPANE SUTRA U JEDANAEST SATI
PRE PODNE. ONI ĆE BITI VRAĆENI NA ISTO MESTO POSLE
ZAVRŠETKA AUKCIJE. NIJE DOZVOLJENO NOŠENJE MOBILNIH
TELEFONA, ORUŽJA NI BILO KAKVIH ELEKTRONSKIH UREĐAJA.
TAKOĐE, NEĆE BITI NI PREVODILACA, POŠTO ĆE AUKCIJA BITI
VOĐENA SAMO NA ENGLESKOM JEZIKU. VAŠI PREDSTAVNICI
TREBALO BI DA TEČNO GOVORE TAJ JEZIK. POTVRDA O
PLAĆANJU BIĆE OBAVLJENA NA LICU MESTA. POTVRDA MORA
BITI DOBIJENA PRE NEGO ŠTO PRODAJA BUDE ZAKLJUČENA.
MOLIMO VAS DA OBEZBEDITE DA SVE POTREBNE PRIPREME ZA
PLAĆANJE BUDU OBAVLJENE. SVAKO KRŠENJE OVIH PRAVILA
DOVEŠĆE DO ISKLJUČENJA SA AUKCIJE.

Koton je pomislio na Ivana i njegovo upozorenje Sjedinjenim Američkim

Državama da se drže izvan ovoga. Preneo je to upozorenje Stefani, koja je sigurno
podelila informaciju s Bančom.
„Ruse nije briga ni za šta od toga“, rekao je Koton. „Oni će ili pobediti na toj
aukciji, ili je sprečiti, po svaku cenu.“
„Pobrinuli smo se i za to“, odgovorio je Banč. „Predsednik Foks razgovarao je s
Kremljem i preneo isto ono što smo rekli Poljacima. Uverio ih je da mi ne učestvujemo
na aukciji.“
Koton je pokazao na kutiju. „Šta će da se desi kada oni saznaju da je koplje
ukradeno?“
Banč je odmahnuo glavom. „Nijedna od ostalih krađa nije objavljena. Mi smo ih
zataškali.“
Neverovatno. Ovi ljudi stvarno su bili glupi. „Nijedna od ostalih krađa nije se
dogodila na tlu Poljske. Koplje nije katolička relikvija ukradena iz crkve. To je artefakt
nacionalne istorije. Šta će sprečiti predsednika Čajkovskog da kaže celom svetu da je
koplje nestalo? On dosad sigurno zna da ste ga izigrali. Sonja Draga bila je tamo i čekala
me.“
Iz ove izjave izostavio je zašto ga je čekala.
„Koga je briga? Šta Čajkovski može da preduzme u vezi s tim?“, upitao je Banč.
„Baš ništa. Isto je s Rusima. Mi smo Amerika, zaboga, i ići ćemo na aukciju sa ovim
kopljem.“
Koton je pogledao Stefani, koja je zadržala bezizražajno lice, ali on je mogao da joj
pročita misli. Rusi i Poljaci su sarađivali. Do kog stepena? To je bilo teško reći. Da je taj
odnos i dalje bio blizak, Poljaci bi, jednostavno, sprečili krađu koplja. Umesto toga, oni
su omogućili da se to dogodi. To je potvrđivalo da su, do izvesne mere, neobavešteni.
Do koje mere?
Još jedna nepoznanica.
„Ti i ja bićemo u tom muzeju ujutro“, rekao je Banč Stefani. „Pretpostavljam da je
Malon obavio svoje, zar ne?“
„Pogrešno pretpostavljaš“, rekao je Koton.
I video iznenađenje na Stefaninom licu.
„Idem s vama“, dodao je.
Bane se iznervirano iscerio. „To volim da čujem. Timski igrač. Odan starim dobrim
Sjedinjenim Američkim Državama. Mi cenimo tvoju posvećenost.“
On je odlučio da ne zagrize taj mamac i umesto toga rekao ono što se verovatno
očekivalo. „I mojih 150.000. Ne zaboravimo to. Isplata je unapred.“
„Ne, naravno da nećemo zaboraviti“, složio se Banč. „Čovek mora da zaradi za
život, zar ne? Mi to možemo da razumemo. Ugovoriću prenos sredstava.“
Bolje je da ga Foks smatra pohlepnim plaćenikom nego odanim prijateljem. Nije
bilo šanse da dopusti da Stefani sama zagazi u tu močvaru od aukcije, a to je bilo upravo
ono što je Banč predstavljao.
Od njega nije bilo nikakve pomoći.
Koton je sebe smatrao stručnjakom za samo nekoliko stvari. Jedna je bila
sposobnost da se nosi s teškim situacijama i razmišlja o problemima u hodu. Stari kliše
bio je istinit. Očajni ljudi čine očajničke poteze, a ova situacija izgledala je kao oličenje
te izreke.
„Jesi li siguran?“, upitala ga je Stefani.
On je klimnuo glavom.
„Potpuno.“

Koton i Stefani izašli su iz kancelarije dok je Banč razgovarao telefonom sa Foksom,

dajući im znak da želi da razgovara s predsednikom nasamo.
„Pitam se postoje li časovi uvlačenja u dupe na koje idioti poput njega idu“, rekao
je Koton Stefani. „On ne shvata šta se ovde dešava.“
„Nema pojma.“
 „Pretpostavljam da kutija ima GPS praćenje“, rekao je on, „i oni je upravo prate.
Moraćemo da proverimo.“
„Znam. Pozabavićemo se time kada on završi svoj važan razgovor.“
On je primetio njen sarkazam.
„Sonja je sve namestila, uz taman dovoljno otpora da sve izgleda kako treba, mada
je pucanje u onaj konopac bilo previše“, rekao je. „Za to mi duguje.“
Stefani se osmehnula.
„Sve to znači da Poljaci nisu dobili pozivnicu“, nastavio je on. „Mora da su ih Rusi
obavestili o svemu ovome. To bi objasnilo njihovo partnerstvo u Brižu, ali to je bilo
ograničeno angažovanje. Rusi posle toga ne žele da iko drugi bude uključen.“
„Osim ako se ne uguraju na silu, ili dozvole nama da ih uvedemo.“
On se slagao. „Oni će izmisliti priču o onome što se dogodilo noćas. Moraju, da bi
ostali dosledni u odnosu na druge krađe, a ne smeju dopustiti da Rusi misle kako oni
sarađuju s nama na bilo koji način.“
Mogao je da vidi da i ona misli isto.
„Čajkovski će verovatno zvati Vašington i podići galamu zbog laži“, dodao je on.
„To bi bilo očekivano. Naš problem je što GPS predajnik nikada neće stići do aukcije.
Koliko smo mogli da vidimo iz imejla koji je upravo stigao, oni koji nas sutra budu
vozili proveriće postoje li uređaji za praćenje i ako ih bude bilo, Amerika će biti
diskvalifikovana.“ Osmehnuo se. „Možemo da ostavimo sve ovako kako jeste i sve će
biti brzo završeno. Banč će čak morati da preuzme deo krivice na sebe.“
„Ja bih to volela. Međutim, te informacije će svejedno biti prodate.“
„U stvari, pomalo sam radoznao u vezi s tim što se nudi. Mora da je nešto prilično
krupno. Bela kuća ti nije rekla?“
Ona je odmahnula glavom. „Ni reči. A lagala bih kada bih rekla da i ja nisam
radoznala. Mora da je to nešto i lično i politički pogubno. Ja kažem da nastavimo dalje i
vidimo kako će se ovo odvijati.“
Njemu je to bilo u redu. „Rusi neće izgubiti na toj aukciji.“
„Znam, ali možda neće biti loše ako oni pobede.“
On je spazio svetlucanje u njenim očima.
„Sviđa mi se način na koji razmišljaš.“

TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE

Džonti je legao u krevet.

Za sebe je izabrao najveću odaju u zamku Šturni. Nju je pre mnogo vremena
koristio gospodar zamka i bila je u potpunosti nameštena starinskim nameštajem, koji je
predstavljao prošlost Slovačke. Eli Rajnhart bio je malo dalje niz hodnik, pošto je
Džonti smatrao da je dobra ideja da drži svog novog partnera u neposrednoj blizini.
Ostavili su arhivske dokumente u rudniku, zatvorili zid od soli i prikrili svoj upad
što su bolje mogli. Konrad ih je uveravao da na deseti nivo retko iko ikada dolazi, pošto
on, u stvari, nije deo upotrebne zone rudnika. Bio je to još jedan podsetnik na prošlost
kada su Sovjeti vladali, koje je danas malo ko želeo da se priseća.
Zato bi trebalo da tajna bude na sigurnom.
On je obećao Konradu nešto dodatnog novca, i da obezbedi njegovo ćutanje i da
učvrsti njegovu lojalnost. Moraće ponovo da silaze na deseti nivo u predstojećim
nedeljama, pošto treba da utvrde šta se, ako išta, može tamo pronaći. Nažalost, Džonti
neće biti od velike pomoći, pošto je njegov poljski bio slab, a ruski uopšte nije znao. Eli
je, naravno, znao oba ta jezika, ali on nije nameravao da omogući svom „partneru“
neograničeni pristup arhivu. To bi se samo završilo time da bi Eli sačuvao najvrednije
informacije za sebe. Ne. On će unajmiti pomagača i platiti ga dovoljno da obezbedi da
mu ostane lojalan. Da bi dodatno učvrstio taj odnos, Vik će ih pratiti sve vreme, pošto je
malo straha dobra stvar. I za Elija i za unajmljenog pomagača.
Eli je zadržao Arta Munjoza kao svoju ličnu zaštitu. Bugarin se smestio u spavaću
sobu pored Elijeve. Otkud potreba za telohraniteljem? Ko zna? Ali odlučio je da odobri
Rajnhartu što god on bude želeo. Važno je bilo da se prođe kroz sutrašnji dan i zaključi
prodaja. Dvadeset miliona evra koje će dugovati Eliju bili su mala cena da se izbegne
drama.
Jučerašnji neprijatelj može biti današnji prijatelj.
Sasvim tačno.
Vik je izvestio da je šest timova poslato na različite tačke u Poljskoj, Slovačkoj,
Republici Češkoj i Austriji. Sve tačke bile su na nekoliko sati vožnje odavde. Nemci
neće učestvovati. Eli je zauzeo njihovo mesto i doneo Sveti ekser iz katedrale u
Bambergu, koji će biti prodat sa ostalim relikvijama. On je brinuo za Amerikance, ali
sada su i oni bili u igri. Naj – zad. Dobio je i potvrdu o učešću i sliku Koplja Svetog
Mauricija. Njihovo prisustvo bilo je ključno. U telefonskom razgovoru pre nekoliko
nedelja, Vorner Foks uverio ga je da oni neće samo učestvovati, već zapravo pobediti na
aukciji, i da to znači mnogo američkih dolara za njega. Foks je u potpunosti podržavao
poduhvat i čestitao mu na preduzetničkoj genijalnosti. Ponovo se iz njega javljao bivši
biznismen, za koga novac govori, a više novca govori glasnije.
Smestio se ispod baldahina. Čvrsti dušek bio je čudesno udoban. Zamak je bio
sjajno opremljen. Nije se štedelo na tome da se učini udobnim. S obzirom na to koliko je
on platio za nedelju dana, čitavo mesto trebalo bi da bude pozlaćeno.
On je obično voleo da čita pre spavanja. Tu naviku stekao je još kao tinejdžer i
održavao ju je čitavog života. Voleo je klasike, ali, istinu govoreći, zanimale su ga i
dobre priče misterije. Nešto u vezi sa zagonetkama. Slično njegovom vlastitom životu,
koji je povremeno delovao kao da je uzet direktno iz nekog međunarodnog tfilera.
Umirivalo ga je to što je Vik jednim okom motrio na zbivanja u toku noći. Sumnjao
je da bi inače mogao da spava. Njegov čovek takođe je nadzirao šest timova spremnih da
ujutro započnu prevoz ljudi za koje su bili zaduženi. Namerno je izabrao podne kao
vreme za održavanje aukcije. Bilo je lakše spaziti da se sprema nevolja i bilo je lakše
izvući se. Nije verovao nijednom od učesnika nadmetanja, ali računao je na njihove
pojedinačne interese da osiguraju da se sve odvija kako je planirano.
I dalje ga je brinula Ostava. Tamo je postojalo na desetine hiljada dokumenata.
Moglo je da bude potrebno mnogo vremena da se oni pregledaju i nije bilo garancije da
će među njima biti ičega vrednog. Stalni ulasci u rudnik i izlasci iz njega na kraju bi
mogli da privuku pažnju, mada ih je Konrad obavestio o putu do donjih nivoa koji nije
bio skoro ni pod kakvim nadzorom, i koristili su ga isključivo rudari. Ipak, lekcija koju
je naučio godinama pažljivo sklapajući dogovore bila je da nikada ne iskušava sreću.
Uzmi ono što postoji i odlazi. Ništa dobro nikada nije proizlazilo iz razvlačenja stvari, a
sve u vezi s tim arhivom ukazivalo je na to da je ovo posao na duge staze.
Eli je bio u pravu u jednom.
Zašto ne postići dogovor s Poljacima i prodati sve zajedno, netaknuto?
To bi sigurno vredelo milione evra, a on bi po njihovom dogovoru dobio polovinu.
Bio je gladan. Možda je trebalo da kaže osoblju da mu donese nešto za jelo. Možda
činiju voća. Ništa teško. Uvek mu je bilo teško da zaspi posle previše dobrih stvari.
Ponovo se radilo o tome da ne iskušava sreću.
Ležao je malo mirnije, znajući da se sve dolazne i odlazne komunikacije u zamku
sada ometaju. Pojačali su tu meru predostrožnosti pre nego što su krenuli u rudnik, tako
da nije bilo načina da Eli razgovara i sa kim izvan zidina zamka. Ipak, on je bio svestan
Elijeve pretnje u vezi s onim što će se dogoditi ako se ne bude javljao na svaka tri sata,
tako da je rekao Viku da omogući te pozive, ali da prati svaku izgovorenu reč. On je
računao na pohlepu svog konkurenta da osigura da ništa ne krene naopako.
Odlučio je da preskoči jelo i čitanje.
Mozak mu je već ubrzano radio i trebalo je da izbegava bilo kakve dodatne
stimulanse.
Isključio je svetlo.
Bilo je vreme za spavanje.
Sutra mora da bude u svom najboljem izdanju.

TRIDESET SEDMO POGLAVLJE

Četvrtak, 6. jun
10.50
Koton je spavao isprekidano, zabrinut zbog onoga što će se događati. Proveo je noć u
hotelu u Krakovu, ali ne pre nego što je obavio neke suštinski važne domaće zadatke.
On i Stefani uspeli su da ubede Toma Banča da koplje ne treba da se nosi u drvenoj
kutiji. Previše je neformalno, objasnio je on. Nije prikladno, dodala je Stefani. Zato su
našli drugu ukrasnu kutiju odgovarajuće veličine, lakiranu i rukom oslikanu u poljskom
stilu, i napunili je stiroporom i baršunastim platnom iz originalne kutije. Banč je
izgledao zadovoljno, uopšte ne shvatajući šta se stvarno dešava. I zaista, pronašli su GPS
lokator usađen u dno originalne kutije, koji je Koton uklonio i sada nosio u džepu
pantalona. Uređaj je i dalje slao signal Sonji Dragi.
Stefani je ranije pozvala da mu kaže da je u članku u varšavskim jutarnjim
novinama Gazeta viborča prijavljena provala u zamak Vavel od prošle noći, i slučaj je
sada istraživala lokalna policija. Nije izneto mnogo pojedinosti i još nije ustanovljeno
šta je možda odneto. To je izgledalo i više nego dovoljno da se donese zaključak, ali da
se ne oda suština stvari.
Nije mogao baš dobro da doručkuje, samo je gricnuo malo tosta i popio sok od
pomorandže pre nego što su otišli iz Krakova u Bančovom vozilu i odvezli se devedeset
kilometara južno do grada Zakopane, od oko trideset hiljada stanovnika, na granici
Poljske i Slovačke. Grad se nalazio u dolini u podnožju Tatri i nazivao se poljskom
sportskom prestonicom, kao mesto koje je leti primalo planinare a zimi skijaše.
Izgledalo je da je Muzej Tatra velika ustanova. Postojalo je osam različitih lokacija
i sve su bile posvećene istoriji, kulturi, prirodi i etnografiji poljskih Tatri. Glavni
ogranak nalazio se u centru grada, a satna zgrada izgledala je kao savršen uzorak gradnje
kamenom i ciglom, tipične za ovo područje. Banč je bio ushićen tokom vožnje. Bio je
uzbuđen što učestvuje na aukciji. Bilo je jasno da mu je ovo prvi put da se upušta u
nešto ovakvo i činilo se da ima izvrnut pogled na način na koji se stvari odvijaju.
„Ovo je kao Nemoguća misija“, rekao je Banč. „Idemo na zadatak, sami, i ako bilo
ko od nas bude zarobljen ili ubijen, državni sekretar poreći će da zna bilo šta o ovoj
akciji.“
Kreten je izgovorio ovu besmislicu kao da je to nešto dobro. Ko bi, dođavola, želeo
da ga se odreknu? Agenti nisu bili samoubice. A da budu ubijeni? Niko koga je ikada
sreo nije imao želju da umre.
Našli su glavni ogranak muzeja u Ulici Krupovki 10 i parkirali se na proširenju na
ulici. Izašli su iz auta i stali na trotoar, ispred gvozdene ograde visoke do struka koja je
okruživala zgradu. Koton je pogledao na sat i video da su stigli na ugovoreno mesto pet
minuta ranije.
„Kada taj neko dođe“, rekao je, „bilo bi bolje da ja govorim. Ovo mora da se odigra
pažljivo, a ja imam iskustva u ovoj oblasti rada.“
„Ja ne vidim nikakav problem. Došli smo ovde da idemo na aukciju. Nema šta da
se igra. Ja sam visoki zvaničnik. Ja ću da govorim.“
Upravo ono što je i mislio da će Banč reći. Savršeno. Trebalo mu je malo skretanje
pažnje, a ovaj tip je svakako mogao to da obezbedi.
 Zaključio je da će taj ko dođe po njih obaviti elektronski pretres, tako da je morao
da se otarasi GPS lokatora pre nego što se to desi. Takođe, morao je da pokaže put Sonji,
koja je sigurno motrila iz daljine.
Dan je bio vedar, sunčan i topao. Tačno u jedanaest sati, crni mercedes karavan
zaustavio se na ulici ispred muzeja. Pored vozača sedeo je još jedan čovek. Obojica su
bili mladi, sa izgledom i držanjem koji su podsećali na tri drugara u Brižu.
Koton je krenuo prema pridošlicama i pozdravio ih kada su izašli iz auta. Takođe je
primetio da su prozori spušteni. Savršeno. Sada mu je trebalo samo da Banč bude Banč,
a on je istupio i rekao: „Ja sam iz Bele kuće, zamenik pomoćnika predsednika i zamenik
savetnika za nacionalnu bezbednost.“
„Gde je relikvija?“, upitao je jedan od ljudi.
„Kakav je ovde dogovor?“, upitao je Koton.
„Ne ide to tako. Mi postavljamo pitanja, vi dajete odgovore, i nemamo vremena za
raspravu. Gde je relikvija?“
Koton je pokazao na njihov auto. „Unutra.“
Uspeo je da ubedi Banča da ostavi predmet unutra dok ne saznaju šta se dešava. To
nam je jedina ulaznica za aukciju, rekao je Banču, koji se spremno složio s njim.
Dvojica ljudi pošli su prema autu.
Banč nije oklevao. „Sačekajte. To je naše. Ne vaše. Ako treba da vidite predmet, ja
ću ga doneti.“
To je pružilo Kotonu priliku da izvadi GPS lokator iz džepa i ubaci ga kroz otvoren
prozor mercedesa. Nije bilo važno gde je pao, samo da je unutra, mada bi najbolje bilo
da je negde kod zadnjeg sedišta. Uređaj je bio veličine bombone i on se nadao da će
ostati neprimećen.
Banč i ona dvojica stigli su do auta u istom trenutku.
„Odmakni se“, rekao je jedan od njih.
„Nećeš mi se obraćati na takav način.“
„Dobili smo nalog da vas ostavimo ovde ako bude bilo kakvog opiranja ili
primedaba na ono što treba da uradimo. Naravno, ponećemo relikviju sa sobom.“
„Nećete“, odlučno je odgovorio Banč. „Ona je vlasništvo Sjedinjenih Američkih
Država.“
Čovek se zakikotao. Koton je poželeo da mu se pridruži, ali je znao da ne treba to
da uradi.
„To je, zapravo, ukradena imovina“, rekao je drugi čovek. „Molim te, skloni se i
pusti nas da radimo svoj posao.“
Banč mu je uputio pogled koji je govorio da li on treba to da radi, a Koton je
klimnuo glavom. Neverovatno je bilo što su mu bila potrebna uputstva, s obzirom na svu
„stručnost“ u ovakvim stvarima. Banč se izmakao, a čovek je uzeo lakiranu kutiju sa
zadnjeg sedišta. Drugi je iz džepa pantalona izvadio detektor signala napona devet volti,
kakav je mogao da se kupi gotovo bilo gde za manje od dvesta dolara. Mali, lako
prenosiv, jednostavan i efikasan. Uključio je uređaj i pomoću njega proverio kutiju.
Zatim je podigao poklopac i pregledao koplje.
 Uređaj ništa nije registrovao.
Zatim je pretresao Banča.
Ništa.
I najzad se vratio do mesta gde je stajao Koton i ustanovio da ni on na sebi nema
elektronske uređaje. On i Bane ostavili su mobilne telefone u Krakovu kod Stefani.
Mogao je da se kladi da neće pretraživati vlastiti auto i zaista nisu, jer su bili ubeđeni da
je već čist. Jedini nedostatak skenera koji deluje iz neposredne blizine kao što je bio ovaj
koji su oni koristili bilo je to što je on morao da bude blizu bilo kakvog izvora signala da
bi ga detektovao.
„U redu“, rekao je jedan od ljudi koji je trebalo da ih isprate na aukciju. „Morate da
uđete u naš auto i vozite se u tišini.“
Drugi čovek uzeo je kutiju s kopljem.
Banč se nije protivio.
„Pred nama je duga vožnja, a postoje dodatne mere predostrožnosti koje se moraju
preduzeti.“

Vozili su se otprilike pola sata, preko granice u Slovačku, kroz planine Tatra. Niko ništa
nije govorio. Koton je pokušavao da se orijentiše i shvatio je da se voze dalje na jug.
Nije poznavao severoistočnu Slovačku, tako da mu je bilo teško da odredi kuda su se
zaputili. Ispred njih je ugledao tunel prosečen kroz planinu, koji je omogućavao da se
auto-put pruža pravo, bez prepreka.
Ušli su u veštački osvetljen tunel i video je da je dug, a drugi kraj video se oko pola
kilometra dalje. Automobili su dolazili iz suprotnog pravca drugom trakom. Prošao je
jedan, pa još jedan. Treći je usporio, pa se okrenuo na putu i krenuo za njima.
Crni mercedes karavan.
Identičan kao njihov.
Projurio je pored njih prema kraju tunela.
Njihov auto stao je u uskoj zaustavnoj traci. Vozač je uključio sva četiri migavca.
„Zašto smo stali?“, upitao je Banč.
Koton je shvatio šta se dešava. „Dronovi.“
Banč je izgledao zbunjeno.
„Boje se da ih ne posmatramo odozgo“, rekao je Koton Banču. „Zato su dovezli
identičan auto koji će sada povesti eventualnog posmatrača s neba u uzaludnu poteru.“
Čovek na suvozačkom sedištu se okrenuo. „Rekao sam da nema priče.“ Njemu je
već bilo dosta. „Onda preduzmi nešto u vezi s tim.“ Oslanjao se na činjenicu da Džonti
Olivije toliko želi da Amerika učestvuje u ovoj predstavi da je spreman da odmahne
rukom na gotovo bilo šta. Uključujući pravila. Međutim, ako je ovaj tip želeo sukob, on
nije imao problem s tim.
Čovek se ponovo okrenuo napred.
„Sačekaćemo ovde nekoliko minuta“, rekao je on Banču. „Dovoljno da daju
vremena mamcu da obavi svoj posao.“
 Čovek na prednjem sedištu okrenuo se i dobacio im dva crna džaka.
„Kada krenemo, stavite ih na glavu.“
Ponovo stare metode, ali to je bio efikasan način da niko ne sazna kuda su se
zaputili.
Odlučio je da se ne raspravlja.
Nadajući se da će Sonja ostati na njihovom tragu.

TRIDESET OSMO POGLAVLJE

Čajkovski je odlučio da ostane u Krakovu na dan, želeći da bude u blizini, kako bi Sonja
i on mogli brzo da komuniciraju u ličnom susretu. Mihal Zima, načelnik BOR-a, nije bio
zadovoljan zbog te odluke, jer je više voleo da čuva predsednika države u kontrolisanom
okruženju Varšave. On je shvatao da Zima želi da zna šta se dešava i zašto je jedna
pripadnica AW-a tako neposredno povezana s predsednikom. To je bilo u najmanju ruku
neobično, ali on je odbio sve Zimine ponovljene pokušaje da sazna nešto više o tome.
Noć koju je proveo sa Sonjom bila je čudesna. Počinjala je da mu nedostaje njena
blizina, ali takva osećanja mogla su biti opasna, pa je potisnuo svaki nagoveštaj
emocionalne povezanosti. Time je mogao da se pozabavi kasnije. Trenutno je aukcija
bila jedino važna.
Sonja mu je pokazala uređaj za praćenje na telefonu i video je da je Koplje Svetog
Mauricija preko noći bilo u američkom konzulatu. U poslednjem izveštaju javila je da je
koplje odneto iz Krakova, južno preko granice sa Slovačkom, ali to je bilo pre skoro dva
sata. Nije mogao da zna šta se sada dešava. Mogao je samo da se nada da Sonja prati
situaciju. Razgovarali su o svim mogućnostima, i na kraju joj je rekao da sama razumno
proceni šta je najbolje da se uradi.
Bespogovorno joj je verovao.
Ipak, morao je i da bude spreman da se nosi sa situacijom ako ona ne uspe u svom
zadatku.
Shvatao je da ne može da porekne autentičnost nijednog od dokumenata, pošto ih je
sve ili svojeručno napisao ili potpisao. Onaj koji su Rusi pokazali Sonji naizgled je bio
tipičan uzorak onoga što je on, koliko se sećao, dostavljao SB-u. Radio je kao plaćeni
doušnik sedam godina, od sredine 1982. do kraja 1989. Dilecki je bio njegov glavni
kontakt, mada su s vremena na vreme bili uključeni i drugi.
Od svih doušnika zahtevalo se da redovno izveštavaju. Ako to ne bi radili, privodili
su ih i „saslušavali“. Za njega je to značilo kontakt s nekim iz SB-a svakih nekoliko
meseci. Morao je da dostavi nešto. Bilo šta. Kada bi neko dospeo na radar SB-a, bilo je
skoro nemoguće da se s njega ponovo izgubi. Ili ste im davali ono što su hteli, ili biste
završili kao onaj profesor matematike, go vezan za stolicu i divljački prebijen.
 Ili još gore.
Sada će biti skoro nemoguće da se odbrani. Sami dokumenti biće optužujući, a
koliko je znao, samo nekoliko ljudi znalo je istinu. Čak ni Valensa, koji je predvodio
Solidarnost, nije znao sve što se događalo.
A sve je počelo tog dana u Varšavi, kada je izašao iz zatvora Mokotov.
Nekoliko minuta pre toga gledao je kako muče čoveka, što je bio jasan pokazatelj
da će on biti sledeći ako ne bude sarađivao sa SB-om.
A zatim…
Tutnjava automobila vratila ga je u stvarnost.
Zakoračio je na ulicu, ne gledajući oko sebe. Na svu sreću, vozač je obraćao pažnju
na to šta se dešava i zaustavio je auto. On je zurio kroz vetrobran u starijeg čoveka, koji
je nastavljao da pritiska sirenu. Mahnuo mu je i produžio do trotoara sa suprotne strane
ulice. Slika tog profesora, učenog čoveka koji bi trebalo da bude poštovan i da ima
dostojanstvo, kako puzi preko prljavog poda zatvora, krvav i nag, nikada neće nestati iz
njegovog sećanja.
Kao ni prkos.
Mrzeo je Dileckog. Mrzeo je SB. Mrzeo je komuniste. Vladu. I svakoga ko se
protivio slobodnoj i nezavisnoj Poljskoj. Niko i ništa nikada neće promeniti to uverenje u
njemu. Ali bio je uplašen. Više nego ikada. Nije želeo da bude vezan za stolicu i da ga
zatim šutiraju i udaraju. Nije želeo da bude mučen i ponižen. Nije želeo da puzi po podu,
ali nije želeo ni da bude uhoda za svoje tlačitelje.
Išao je trotoarom punim ljudi. Za dva sata održavao se sastanak lokalne ispostave
Solidarnosti, za koji je Dilecki vrlo dobro znao, i tražio je potpun izveštaj o svemu što će
biti rečeno na sastanku.
„Tvoja prva provera“, jasno mu je stavio na znanje taj nesnosni gad.
Skrenuo je iza ugla i nastavio da se udaljava od zatvora.
Tri čoveka preprečila su mu put, stojeći rame uz rame na trotoaru, čekajući ga da
se približi. On ih je poznavao, a izgled njihovih lica bio je sve samo ne srdačan.
„Pođi s nama“, rekao je jedan od njih.
Njemu je država već pretila. Nije nameravao da dopusti sopstvenim ljudima da
rade to isto.
„Jebite se“, odgovorio im je.
Okrenuo se da ode, a jedan od njih uhvatio ga je za ruku.
On ju je istrgnuo.
„Molim te“, rekao mu je čovek. „Neko hoće da razgovara s tobom.“
Mislio je da je sve to završeno. Gotovo. Da se za to više nikada neće čuti.
Ali nije bilo tako.
U stvari, daleko od toga.
Sedeo je sam u hotelskom apartmanu.
Bio je u stalnom kontaktu sa svojim osobljem u Varšavi i rešavao svakodnevne
probleme. Mnogo toga se dešavalo. Izgledalo je da se spor s Evropskom unijom u vezi s
lokalnom samoupravom pojačava. Počele su pripreme za predstojeće usvajanje
nacionalnog budžeta. Raspravljano je o merama za smanjenje inflacije, koja je u
poslednje vreme počela neprimetno da raste. Sve su to bila pitanja koja su zahtevala
njegovu nepodeljenu pažnju. Ipak, on je bio podeljen, pošto je prošlost navaljivala i
upadala u sadašnjost. Odupirao se želji da telefonira što je duže mogao, ali to je moralo
da se uradi. Njegov lični sekretar našao je kontakt brojeve pre dve nedelje, ali tada nije
bilo pravo vreme.
Sada je bio trenutak.
Dohvatio je mobilni telefon.
Sonja mu je donela ovaj aparat, napominjući da se ne može pratiti. Otkucao je broj
i čekao s telefonom prislonjenim na uho. Kada se neko najzad javio, shvatio je da se glas
malo promenio za skoro trideset godina. Glas koji je prvi put čuo tog sudbonosnog dana,
posle zatvora Mokotov, u razgovoru koji mu je promenio život.
„Potrebna mi je tvoja pomoć“, rekao je u telefon.
„Zanimljivo je kako su se s vremenom naši položaji promenili. Nekada je meni bila
potrebna tvoja pomoć. Šta mogu da uradim za tebe, gospodine predsedniče?“
„Moramo da razgovaramo o Varšavskom protokolu.“

TRIDESET DEVETO POGLAVLJE

Džonti se izvinio gostima i izašao iz velike dvorane, pa se vratio u glavno predvorje

zamka, gde je, kako mu je rečeno, upravo stizao još jedan par kupaca. Iranci, Francuzi i
Kinezi već su bili ovde, a njihovi pratioci uverili su Vika da sve izgleda u redu.
Nije bilo praćenja. Nije bilo problema.
On se svečano obukao za ovaj dan, u novo odelo koje mu je naročito za ovu priliku
sašio krojač u Parizu. Obično se francuska visoka moda za muškarce vrtela oko
Balmena, Sen Lorana i Diora, ali on je više voleo novije marke. Mesta kao što su A. P.
C., AMI i Mezon Kicune. Njegov obim struka predstavljao je izazov da se postigne
prihvatljiv izgled, ali on je istinski voleo beretke, prsluke i igle u reveru, mešavinu
klasične s udobnijom garderobom, a celokupan imidž bio mu je više engleski nego
francuski. Današnji izbor odeće bio je savršen primer za to. Bio je elegantan, u sakou od
tvida, a izgled čvrste vune ublažavale su svetloplava pamučna košulja, leptir-mašna i
kožne cipele.
Smatrao je da je važno da lično dočeka učesnike aukcije, iskaže im ljubaznost i
gostoprimstvo. Svako od njih je dosad pokazao da ceni takav njegov pristup, nudeći svoj
deo Arma Kristi kao znak dobre volje i spuštajući ga na sto od hrastovine po ulasku u
veliku dvoranu. Mesto je naizgled obavljalo svoju čaroliju, i svi koji su došli bili su
impresionirani okruženjem i uniformisanim osobljem koje je donosilo sveža predjela i
pića prilagođena za svaki od prisutnih naroda.
 Njegov stručnjak takođe je bio prisutan. Vik ga je doveo ranije da potvrdi
autentičnost svake relikvije. Dosad je sve naizgled bilo u redu. Sve je procenjeno kao
autentično, uključujući i Ekser iz Bamberga. Sada je dolazio četvrti učesnik.
Izašao je iz predvorja na blistavo jutarnje sunce. Vreme u Slovačkoj bilo je lepo i
predstojao je još jedan divan dan kasnog proleća. Crni mercedes karavan uvezao se u
dvorište i zaustavio. Sa zadnjeg sedišta izašla su dvojica ljudi. Visoki, u tamnim
odelima, širokih ramena, sa slovenskim crtama lica. Rusi. Nijedan od njih nije izgledao
zadovoljno što se nalazi ovde.
„Dobro došli, gospodo“, rekao im je on na engleskom.
Jedan od njih odgovorio je s nekoliko reči na ruskom. Njemu nije bio potreban
prevodilac da shvati značenje.
Podigao je prst. „Kao što je saopšteno, ova aukcija vodiče se na engleskom.“
Nijedan od Rusa nije rekao ni reč.
On je nastavio. „Izvinjavam se što insistiram, i ne želim da pokažem nepoštovanje,
ali molim vas da znate da je uložen sav mogući trud da vam bude što udobnije i
prijatnije. Imamo divne peljmene u laganom, kao papir tankom testu.“ Potapšao se po
stomaku i nasmejao. „Kao što možete da vidite, i ja sam uživao u nekoliko njih. Lično
sam izabrao nadev, mešavinu govedine, svinjetine i jagnjetine, začinjenu biberom,
crvenim i belim lukom. Uveravam vas da su izuzetno ukusni.“
Obojica Rusa su se osmehnula.
„Kako bismo mogli da odbijemo takvu ljubaznost?“, rekao je jedan na engleskom
jeziku s naglašenim samoglasnicima i razvučenim suglasnicima. „Već neko vreme nisam
pojeo dobre peljmene.“
Primetio je da drugi čovek drži malu drvenu kutiju.
„Da li je to Sveta krv iz Briža?“
„Zaista jeste.“ Čovek mu je pružio kutiju. „Naša karta za ulazak.“
Poveo je svoje nove goste u zamak, kroz široki hodnik do velike dvorane. Gledao je
kako, kao i ostali koji su već bili ovde, novopridošli osmatraju prostoriju da ustanove ko
će još da licitira za informacije. Izvinio se i privukao pažnju glavnog konobara, koji mu
je odmah prišao.
„Molim te, pobrini se da Rusi dobiju za piće što god žele. Pomeni votku tovariš
koju ovde imamo. I iznesi peljmene.“
Čovek se žurno udaljio.
Džonti je i sam prešao pogledom po prostoriji.
Ovde su bila četiri tima.
Trebalo je da dođu još dva.
Oba su bila na putu.
Podigao je pogled prema ogradi na spratu i ugledao Elija kako osmatra prizor.
Pored njega je stajao Art Munjoz, izgledajući turobno kao i uvek. Džonti je pokušao da
se izvini za ono guranje žice u grlo, ali Bugarin nije imao sluha za to. Čak je pokušao i
da ponudi izdašnu novčanu nadoknadu za bol i patnju, što je, takođe, odbijeno. Izgleda
da ovaj Bugarin nije bio tip koji oprašta.
 Eli mu je nemarno mahnuo, kao da želi da kaže da je zadovoljan što stvari
napreduju. Dve stolice namenjene za Nemačku u velikoj dvorani su sklonjene, a Eli će
posmatrati razvoj situacije sa sprata, izvan domašaja pogleda. Već su se dogovorili da
još jednom odu u rudnik za dva dana i počnu letimičan pregled sadržaja arhiva. On je
bio u potrazi za stručnjakom koji poseduje istorijsko znanje uporedo s diskrecijom i
sposobnošću da radi brzo i tiho. I dalje mu se dopadala zamisao da prodaju sve zajedno
Poljacima, ali o tome će raspravljati nekog drugog dana.
Sada je važna bila jedino aukcija.
Vik je ušao u dvoranu i prišao mu.
„Ostala dva tima biće ovde u roku od pola sata.“
„Da li je sve u redu?“
„Dosad nema problema, ali to ne znači da ih neće biti.“
On se slagao.
Iranci i Rusi biće najopasniji. I jedni i drugi mogli su mnogo da izgube
postavljanjem američkih raketa u Poljskoj. I jedni i drugi imali su malo ili nimalo
skrupula i bili spremni skoro na sve. On je pretpostavljao da će koristiti novac umesto
nasilja, možda čak i udružiti snage da podignu svoju ponudu na astronomski nivo,
terajući Ameriku da je podigne još više.
Izgledalo je da su mogućnosti beskrajne.
Pogledao je na sat.
Sve će uskoro početi.

ČETRDESETO POGLAVLJE

Koton je sedeo na zadnjem sedištu sa crnom platnenom vrećom na glavi, osećajući se

kao budala. Banču to, naizgled, nije smetalo, pošto nije rekao ni reč prošlih dvadeset
minuta. Čekali su u tunelu da mercedes koji je služio kao mamac odvede na pogrešan
trag bilo kakav dron koji ih je možda pratio. To je bilo malo preterano po obimu akcije,
ali efikasno, morao je da prizna. Ovo je očigledno obavljeno uz mnogo planiranja.
Veći deo puta vozili su se ravnim asfaltom, održavajući ravnomernu brzinu i
krećući se ka jugu, bez zaustavljanja. To je bio auto-put, jer nije bilo mnogo krivina.
Onda su skrenuli na zapad i vozili se krivudavim putem koji je prvo vodio naviše, pa se
zatim izravnao.
„Možete da skinete kapuljače“, rekao je jedan od dvojice ljudi na prednjim
sedištima.
On je strgnuo vreću s glave i njegovim očima bilo je potrebno malo vremena da se
prilagode sunčevoj svetlosti.
I ugledao je zamak.
 Mercedes je prošao kroz tešku, gvožđem okovanu kapiju, zaštićenu rešetkom koja
je bila podignuta da oni prođu. Na kamenoj ploči na zidu bila je uklesana godina
gradnje: 1564.
Ušli su u popločano dvorište. Imalo je pet strana. Kule su se podizale prema
vedrom nebu, svaka krunisana kupolom. Neko slovačko utvrđenje. Gojazan čovek u
sakou od tvida i s leptir-mašnom čekao je pored lučnih vrata.
„To je Džonti Olivije“, prošaputao je Banč.
Mercedes se zaustavio.
Koton je brzo spustio pogled na pod auta ispred zadnjeg sedišta pokušavajući da
pronađe lokator, ali ništa nije video. Mogao je samo da se nada da ga nije primetio ni
bilo ko drugi.
„Možete da izađete“, rekao je vozač.
Pogledao je Banča, koji uopšte nije oklevao, nego je dohvatio crnu lakiranu kutiju s
kopljem i otvorio svoja vrata. Toliko o koordiniranju pristupa situaciji.
„Gospodo“, rekao je Džonti Olivije, šireći ruke. „Dobro došli.“ Banč je pružio ruku
i Olivije se rukovao s njim.
„Vi radite s predsednikom Foksom?“
„Da“, potvrdio je Banč. „On me je lično poslao da se postaram za ovo. Verujem da
ste vi i predsednik razgovarali?“
Olivije je podigao prst do usana da utiša Banča. „To je tajna. Između nas. Ne
dobijaju svi takvu ličnu pažnju.“
Koton je pokušao da proceni njihovog domaćina. Modno osvešćen? Svakako je
tako izgledao. Samouveren? Svakako. Kontroliše situaciju? To je bio utisak koji je
čovek nastojao da ostavi.
„Ovo je za vas“, rekao je Banč, pružajući mu kutiju.
„Koplje Svetog Mauricija. Vrlo uzbudljivo. Molim vas, unesite ga unutra.“
Olivije im je mahnuo da ga prate.
„Imamo posebno mesto za njega.“

Koton je pogledom proučavao zamak dok su ulazili u prostoriju koja je verovatno bila
glavna dvorana. Čvrsti crni stubovi nosili su težinu lučnih svodova. Iznad ogromnog
kamina na jednoj strani bio je grb nekadašnjeg vlasnika zamka. Prozori sa crnim
gvozdenim okvirima, visoko gore, propuštali su unutra svetlost kasnog jutra. Četiri
masivna električna lustera od pozlaćene bronze obezbeđivala su dobro veštačko
osvetljenje. Osmoro ljudi vrzmalo se okolo, ćaskajući. Poslužitelji su nudili hranu i piće.
Na suprotnoj strani bilo je postavljeno šest parova stolica, okrenutih prema jednoj stolici
s visokim naslonom i velikom ekranu. Olivije ih je poveo do stola od hrastovine s
nogama veličine balvana. Sredina je bila ukrašena portretom Hrista ugraviranim u
bronzanu ploču podignutu na stalak. Na stolu su ležala još četiri predmeta. Sveti sunder,
Stub za bičevanje, Časni krst i Sveta krv. To je značilo da su Rusi ovde, ali on nije
prepoznao nikoga od ljudi u prostoriji.
 Bane je spustio kutiju na sto, podigao poklopac i izvadio koplje. Olivije je izgledao
impresionirano, što je Banču sigurno i bila namera.
„Čudesno“, primetio je Olivije. „Hvala što ste ga doneli.“
„Kao da smo imali izbora“, rekao je Koton.
Olivije se zakikotao, a u njegovim vodnjikavim očima videlo se veselje. „Ne.
Pretpostavljam da niste. Svejedno, zahvaljujem vam. Sada, ako ćete me izviniti, dolaze
mi drugi gosti.“
U stvari, došla su još dva para.
Koji će doneti Sveti ekser i Krunu od trnja.
Olivije se odgegao od njih.
Banč je izgledao zadovoljan sobom. „Dosad je dobro, zar ne, Malone?“
To je zavisilo od drugih stvari, ali on nije nameravao da razgovara o tim
mogućnostima s ovim idiotom. Nadao se da je Sonja Draga tamo negde napolju, na putu
ovamo. Nije video neko naročito obezbeđenje na ovom mestu, ali to nije značilo da ono
ne postoji. U velikoj dvorani nije bilo sigurnosnih kamera, ah opet, i one su mogle da
budu skrivene. Pretpostavljao je da se nalaze šezdeset do sedamdeset kilometara u
unutrašnjosti Slovačke. Nije mogao da vidi ništa izvan zamka, pošto su mu zidovi oko
dvorišta ograničavali vidno polje, a prozori ovde u velikoj dvorani bili su previsoki.
Olivije se pobrinuo da ne bude mnogo toga na osnovu čega bi se mogla ustanoviti
lokacija. To ne bi trebalo da omete Sonju. Ali šta će tačno ona da uradi?
Dobro pitanje.
Pogledao je prema izaslanicima koji će prisustvovati aukciji i upitao se da li je još
neko od njih uspeo da navede nekoga ovamo, ili je on bio jedini pas tragač u ovom lovu.
Banč je, šepureći se, odšetao do kineskih predstavnika. Jedan od pripadnika osoblja
zamka podigao je Sveto koplje sa stola i odneo ga. Najverovatnije na proveru
autentičnosti. Tek su probali šlag, a torta su bile štetne informacije o aktuelnom
predsedniku Poljske.
„Malone“, pozvao ga je Banč. „Dođi ovamo. Hoću da te predstavim.“ Čovek nije
obraćao pažnju ni na šta osim samog sebe. Međutim, nešto u vezi sa celim ovim
okruženjem jasno je upozoravalo na nevolju.
On se i dalje pitao u vezi sa starijim tipom na galeriji na spratu.
Ko je on?
I zašto je tamo?

ČETRDESET PRVO POGLAVLJE

Čajkovskom se dopadala činjenica da ga niko nije prepoznao. Bio je ležerno obučen i

lako se umešao među stotine ljudi koje su ga okruživale. To su većinom bili strani turisti,
od kojih su mnogi bili hodočasnici, a njihovo prisustvo bilo je razumljivo, s obzirom na
to da je upravo ulazio u duhovnu prestonicu Poljske.
Opatija je stajala na brdu ispod njega od trinaestog veka i tu su sve to vreme
boravili monasi iz reda Svetog Pavla. S vremenom se pretvorila u utvrđeni kompleks s
debelim kamenim zidovima koji su izdržali mnoge opsade, a najpoznatija je bila ona
kada su je napali Šveđani 1655. godine. Obližnji grad Čestohova, pored reke Varte, uvek
je bio trgovački centar, a sada je bio važan centar za metalurgiju, tekstilnu i hemijsku
industriju.
Čajkovski je otputovao iz Krakova u neobeleženom autu s pripadnicima svog
obezbeđenja. Vožnja na sever trajala je malo više od jednog sata, kroz živopisna
krečnjačka brda nazvana Jurske visije. Mnogi brežuljci, koji su se pružali na stotine
kilometara u oba pravca, bili su krunisani ruševinama zamaka na potezu koji je nazvan
Staza orlovog gnezda. To je bilo još jedno popularno turističko odredište. Svakoga dana
ovamo je dolazilo mnoštvo autobusa, a turistima je nuđena mogućnost da naprave sjajne
fotografije mesta koja su nekada štitila Poljsku od napadača.
On je pratio gomilu ljudi i popeo se uz široke kamene stepenice, prolazeći kroz
prvu od četiri kapije koje su vodile do manastira Jasna gora. One nisu bile samo
izvanredno ukrašene i prelepe već i praktične, pošto su predstavljale veliku smetnju
napadačima da se probiju unutra. Ostatak manastira bio je okružen debelim bedemima s
kulama na svakom uglu, podignutim radi odbrane.
Svakoga dana, od svitanja do sumraka, povorke hodočasnika dolazile su do
manastira dugom avenijom s tri saobraćajne trake koja je vodila u grad. Prošao je pored
današnjih posetilaca na prilaznom putu, a grupe ljudi bile su udubljene u molitvu i
pevale crkvene pesme. Mnogi hodočasnici nosili su bedževe s imenima svojih rodnih
gradova i brojem koji je pokazivao koliko puta su već dolazili ovamo. Bilo je vrlo
prikladno što je i on došao na hodočašće, samo drugačije vrste, s drugačijom svrhom.
Prošao je kroz poslednju kapiju i ušao na zatvoreno zemljište okruženo
građevinama. Čekao ga je krupan čovek u beloj mantiji čiji su vrat i vilica bili obrasli
gustom, kuštravom bradom. Čovek je ostario otkad ga je poslednji put video, stomak mu
je bio nešto veći, kosa reda, a podvoljak mlitaviji. Zanimljivo je da je ovaj čovek – za
koga je znao da je oštrouman, čvrst, sposoban i potpuno lišen savesti – postao monah.
„Sjajno je što te ponovo vidim“, pozdravio ga je čovek.
Prošle su dve decenije otkad su im se putevi poslednji put ukrstili.
„Mirek… u stvari, trebalo bi da kažem – oče Haća. Sjajno je što i ja vidim tebe.“
Njegov stari prijatelj pružio mu je ruku, sličniju šapi nego ljudskoj šaci, koju je on
uzeo i protresao. Stisak mu je i dalje bio čvrst i jak. Dvojica pripadnika njegovog
obezbeđenja stajali su nekoliko koraka dalje, nastojeći da se stope s turistima oko njih.
Ljudi su se tiskali oko obližnje kabine za prodaju ulaznica. On je znao da sve grupe
posetilaca predvode monasi.
„Danas ne radiš?“, upitao je Mireka.
„Radio sam. Dok ti nisi pozvao.“
On je spazio sjaj u očima starijeg čoveka. Baš kao u stara vremena.
 „Hoćemo li da uđemo?“, upitao je Mirek. „Tako da možemo da imamo malo
privatnosti.“
On se okrenuo svojim ljudima i rekao im da ga sačekaju tu gde se nalaze. Nijedan
od njih nije bio srećan zbog te odluke, ali se nisu protivili.
Iznad njega se uzdizala kula, više od stotinu metara, jedna od najviših u zemlji, na
čijem je vrhu bio krst. Otprilike na pola puta uz fasadu boje cigle bio je sat koji je
pokazivao da je deset do dvanaest. Nije mogao dugo da se zadržava. Sonja će uskoro da
se pobrine za aukciju, a on mora da bude dostupan kada ga pozove.
Ali ovo je moralo da se uradi.
Miroslav Mirek Haća nekada je bio na visokom položaju u Solidarnosti. Naravno, i
on je tada bio mnogo mlađi, kao i svi oni u to vreme. Organizacija nikada nije javno
priznala Haćin posao. Njegovo ime nikada se nije pojavilo u nekoj od bezbroj knjiga
koje su napisane o tom pokretu. Samo je nekoliko ljudi znalo za njegovo postojanje. On
je bio čovek britkog uma i s neizmernim repertoarom talenata. Čajkovski je saznao za
njega tek posle neočekivane posete zatvoru Mokotov, kada su ga na ulici sačekala trojica
ljudi i odveli u stan u gusto naseljenom varšavskom kvartu.
Tamo ga je čekao Mirek.
„Molim te, Januše, sedi.“
„Kako znaš moje ime?“
„Posao mi je da znam takve stvari.“
On je ostao da stoji. „Šta hoćeš od mene?“
„Potrebna nam je tvoja pomoć.“
„Ko ste vi?“
„Tvoja zemlja. Tvoja braća u borbi protiv tlačitelja. Solidarnost. Izaberi jedan od
tih odgovora.“
„Ti znaš gde sam upravo bio.“
Haća je klimnuo glavom. „Upravo nam je zbog toga potrebna tvoja pomoć.“
On je bio potpuno zbunjen. Prvo mu je pretila vlast, tražeći od njega nešto što
nikada nije mogao da joj da. Sada su njegovi ljudi radili isto to.
„Šta hoćete?“ ponovo je upitao.
„Da li još primoravaš ljude da rade ono što ti hoćeš?“ upitao je Mireka dok su
hodali jedan pored drugog.
„U monaškom redu nema mnogo potrebe za mojim uslugama. U poslednje vreme
više sam se posvetio nesebičnim poduhvatima.“
On je sumnjao u to, pošto je ovaj čovek vodio najtajnije obaveštajne i
kontraobaveštajne jedinice Solidarnosti. Duže od deset godina Mirek je izazivao haos u
SB-u, ometajući bezbednosnu službu na svakom koraku, koristeći njihove sopstvene
taktike protiv njih.
Ušli su u Baziliku Vaznesenja blažene device Marije i Svetog krsta, ogromnu
građevinu od kamena izduženu prema severu. Lučni svod bio je prekriven raskošnom
štukaturom i sve je bilo puno boja i prozračno. Unutra je postojalo mnoštvo fresaka, kao
i ikona, a sve su bile posvećene devici Mariji – što je bilo prikladno, s obzirom na to da
je čitav manastir bio svetilište posvećeno njoj. Grupe ljudi kretale su se okolo diveći se
prizoru, predvođene monasima u belim mantijama.
Mirek je ostao u Solidarnosti do 1991. godine. Kada je Valensa izabran za
predsednika, nije više bilo potrebe za njegovim uslugama. Zatim je prešao u vladu i
tamo radio neko vreme, ali na kraju je nestao. Pre desetak godina ponovo se pojavio kao
monah reda Svetog Pavla.
„Zašto si se okrenuo crkvi?“
Mirek je slegnuo ramenima. „Bog me je pozvao. Ja sam jednostavno odgovorio.“
Kratko. Sažeto. Konkretno. Tipično za Mireka.
„Nikada te nisam smatrao religioznim“ rekao je on. „Nikada.“
„Vera je lična stvar. Nešto što čuvamo za sebe. S obzirom na ono što smo radili,
izgledalo je da je vera jedini način da ostanem normalan.“
To je bilo tačno. Vera među onima koji su se nekada borili protiv komunista bila je
jaka. Crkva je igrala ključnu ulogu u svemu što se dogodilo, pomognuta činjenicom da
je papa u to vreme bio Poljak. Mnogi su to shvatali kao znak od boga da su na pravom
putu.
„Sada je ovo moj život“, rekao je Mirek.
A on je verovao u to. Mirek je, ako ništa drugo, bio praktičan čovek i što god da je
radio, radio je dobro. Njihov prvi susret 1982. godine bio je i neočekivan i napet, ali
posle toga postali su nešto više od kolega. Možda čak i prijatelji. Do 1991. blisko su
sarađivali, iza scene, primenjujući ono što su nazvali Varšavski protokol.
Mirek se zaustavio i stao pored njega. „To je zanimljivo, zar ne? Nas dvojica, ovde,
a niko naizgled ne zna ko smo mi. Što se tiče mene? To je razumljivo. Ja sam uvek bio
anoniman. Ali ti… nekada si bio anoniman, ali ne više.“
Nekoliko stotina ljudi vrzmalo se oko njih, a mnogi su išli prema Kapeli Čudesne
ikone, glavnom razlogu što su hodočasnici putovali na ovo sveto mesto.
„Ovo je otprilike onoliko anonimno koliko moj posao to uopšte dopušta“, rekao je
on.
„Šta se dešava?“, najzad je upitao Mirek šapatom, a pogled njegovog starog
prijatelja i dalje je lutao po bazilici.
„Prošlost se vraća.“
„Da li si ikada mislio da je nestala?“
„Nadao sam se da jeste. Grešio sam.“
„Jedna mudra osoba jednom je rekla da se prošlost ne može promeniti. Samo je
promena budućnosti u našoj moći.“
„Meni se više sviđa ono što je Napoleon rekao. Ako pokrenemo svađu između
prošlosti i sadašnjosti, otkrićemo da smo izgubili budućnost.“
Mirek se zakikotao. „A izbori se brzo primiču.“
„Upravo tako.“
„Zar je toliko loše?“
„Dovoljno da ti i ja moramo da se pozabavimo time.“
„Samo ti i ja?“
 „Ne. Na svu sreću, imam i druge ljude, a oni se, takođe, bave ovim problemom
upravo dok mi razgovaramo.“
Mirek je pokazao rukom ispred njih.
„Onda hajde da posetimo Našu Gospu i vidimo može li ona da nam pomogne da
nađemo mudrost.“

ČETRDESET DRUGO POGLAVLJE

Džonti je poslednji put osmotrio veliku dvoranu.

Svi su došli i sada se svih šest izaslanstava vrzmalo okolo, uživajući u hrani, piću i
razgovoru. Čak i Iranci i Severnokorejci, koji su izgledali mnogo srdačnije nego što je
on zamišljao. Česti dolasci poslužitelja koji su donosili nove ture pića i hrane svedočili
su da su učesnici aukcije sve opušteniji. Njegov stručnjak potvrdio je da su svi delovi
Arma Kristija autentični – što je bila dobra vest – i sklonjeni su na sigurno u auto koji je
čekao na njega posle aukcije odmah iza unutrašnjeg dvorišta. Stručnjak je isplaćen i
otišao je. On i Vik takođe će otići čim posao bude završen. Završiće s Elijem sutra, s
velike udaljenosti.
Rajnhart i njegov pomagač dobro su se ponašali. Sklonili su se s galerije i spremili
da slušaju aukciju kroz otvorena vrata sobe na spratu, izvan domašaja pogleda. Bio je
siguran da su svi nervozni, s obzirom na to da će se nadmetati jedni protiv drugih, i da se
svako pitao da li bi neko od ostalih mogao da uradi nešto glupo. Vik ga je poslednji put
izvestio da je sve i dalje mirno, i u zamku i oko njega.
Pogledao je na džepni sat.
Brege. Od osamnaestokaratnog zlata. S ručno urađenom gravurom na kućištu.
Vredan skoro 750.000 američkih dolara. To je bio poklon koji je dao samom sebi za
jedan raniji unosan posao. Posle današnjeg dana morao je da se dobro nagradi.
Napolju je zvono počelo da bučno zvoni.
„Da počnemo“, doviknuo je on.

***

Koton je krenuo prema dvema stolicama ukrašenim američkom zastavom. Primetio je da

su i ostalim učesnicima aukcije na isti način označene njihove nacionalne boje.
Francuska, Iran, Rusija, Kina, Severna Koreja. Pitao se zašto nisu uključene Velika
Britanija i Nemačka, ali one su možda odbile poziv. Setio se da se Arma Kristi sastojao
od sedam relikvija. Međutim, samo ih je šest bilo na stolu od hrastovine. Gde je Sveti
ekser? I ko je bio onaj stariji čovek koji zurio odozgo s galerije na spratu? Nije ga
ponovo video prošlih dvadeset minuta.
To što nije poznavao igrače, kuću, pa čak nije znao ni gde se ona nalazi, bilo je u
najmanju ruku uznemirujuće. Tom Banč je ostao nesvestan situacije i bio je potpuno
obuzet druženjem sa Francuzima. Izgledalo je da su svi prisutni obratili pažnju na
upozorenje u imejlu da neće biti prevodilaca – svi su govorili engleski.
„Sve je ovo vrlo uzbudljivo“, rekao je Banč kada su zauzeli svoja mesta.
„Nalazimo se tačno u sredini oluje.“
„Ti shvataš da je oko oluje najgore mesto na kome se možeš naći, pošto to znači da
svuda oko tebe besni nevolja.“
„Ah, prestani da budeš takav pesimista. Evo nas ovde, predstavljamo svoju zemlju.
Spremamo se da kupimo neke informacije koje će nam omogućiti da sredimo Ruse i
Irance u isto vreme. Koliko šansi za to dobij aš? Ne mnogo, Malone. Uopšte ne mnogo.“
Na malom drvenom stolu ispred njih bile su dve beležnice i olovke, bokal ledene
vode, dve čaše, i zapečaćen koverat na kome je pisalo NE OTVARATI DOK NE BUDE
IZDATO ODOBRENJE. Koton je primetio da se sva posluga povukla i da su teška vrata
od hrastovine na ulazu u dvoranu zatvorena.
Džonti Olivije istupio je pred okupljene ljude, pored televizora s velikim ekranom
postavljenog na masivno drveno postolje. „Hoću da zvanično poželim dobrodošlicu
svima i zahvalim vam na učešću na licitaciji. Znam da ste nestrpljivi, ali pre nego što
počnemo nadmetanje, imam da vam pokažem neke dokumente. Svakome od vas poslat
je uzorak kada ste pozvani ovamo. Sada želim da s vama podelim malo više informacija,
u znak dobre vere i da pokažem vrednost onoga što se danas ovde prodaje.“
„Mi to cenimo“, doviknuo je Banč. „Niko ne želi da kupi mačku u džaku.“
Koton je primetio radoznao izraz na licima u dvorani. Ovo verovatno nije bila fraza
koju su razumeli mnogi izvan Amerike.
„Ne, gospodine Banč“, složio se Olivije. „Niko nikada ne želi to da radi, i mi ćemo
se pobrinuti da niko danas ne kupi sebi problem. Sve što nudim na prodaju je autentično.
Sada, nešto dodatnih instrukcija pre nego što počnemo. Hoću da se svi ponašaju
pristojno i s poštovanjem. Od vas se očekuje ljubaznost. Kao što možete da vidite, nisam
zaposlio nikakvo obezbeđenje da održava red. Verujem da će svako od vas zadržati
odgovarajuće manire. Da li je ovo jasno?“
„Mi nismo deca“, rekao je jedan od dvojice Rusa.
„Naravno da niste“, odgovorio je Olivije. „Ali svi ste strastveni ljudi, koji su došli
ovde po zadatku, s različitim ciljevima i težnjama. To može da dovede do…
iracionalnog razmišljanja. Učinimo da nam se to ne desi.“
Niko drugi nije se oglasio.
„U redu, molim vas, otvorite koverte koji su ispred vas. Izvadite dokumente
povezane spajalicama i stavite ih na sto.“
Džonti je prišao velikom televizoru okrenutom prema dvanaestorici njegovih gostiju.
Ekran je trenutno bio crn, ali će se uključiti na signal iz laptopa povezanog s njim koji je
stajao pozadi na polici. Plan je bio jednostavan. Da ih namami sa još informacija koje je
posedovao, a kada im apetit bude podstaknut, da započne aukciju. Svi su već bili
obavešteni da on može da odbije bilo koju ponudu pre nego što prihvati onu konačnu.
I to s dobrim razlogom.
On nije imao nameru da jeftino proda ono što je imao.
Kolika će biti konačna cena? To je bilo teško reći. Doneće odluku koju ponudu da
prihvati u toku same aukcije.
Odupro se porivu da podigne pogled prema galeriji na spratu, ne želeći nikome da
skreće pažnju na tu stranu. Rekao je Eliju da se ne izlaže pogledima i činilo se da je
njegov glavni protivnik poslušao taj nalog. Vik je umeo da vodi računa o svemu i
upozoriće ga ako se bude događalo bilo šta mimo plana. Svi ostali otišli su iz kompleksa
zamka, kao što je prethodno dogovoreno, uključujući sve vozače i poslugu. Biće ponovo
pozvani kada aukcija bude završena. Sada se usredsredio na ljude u velikoj dvorani.
Uključio je ekran. „Molim vas, sklonite gornji, prazan list papira sa svežnja koji je
pred vama.“
Pritisnuo je dugme na laptopu i otvorio dokument.
Slika je bila oštra, u visokoj rezoluciji.
„Dozvolite da objasnim šta gledamo.“

ČETRDESET TREĆE POGLAVLJE

Čajkovski je ušao u Kapelu Čudesne ikone, tesan, zbijen prostor sa gotskim rebrastim
svodom. Donji deo zidova bio je prekriven štavljenom kožom, protkanom zlatnim
nitima, s ornamentima i otisnutim slikama. Na suprotnoj strani, odmah između oltara od
ebanovine i srebra, ispred barokne pozadine, visila je ikona kojoj su dolazili da se dive
milioni hodočasnika iz celog sveta.
Naša Gospa od Jasne gore.
Crna Madona.
Nije bila naročito velika. Ukrasno izrezbareni drveni ram bio je visok otprilike
metar i širok osamdeset centimetara, smešten ispod malog baldahina kao na prestolu. Na
slici se videla polovina figure Marije s malim Isusom u naručju, a obe figure bile su
tamnopute, u vizantijskom stilu, zamišljenih lica, s pozlaćenim oreolima ispunjenim
draguljima iznad glave. Marija je na sebi imala plavi ogrtač istačkan zlatnim ljiljanima,
a beba je bila u odori svetlocrvene boje. Isus je desnom rukom držao knjigu, a levu je
pružao u pokretu blagosiljanja, simbolizujući put ka spasenju. Lice Device bilo je lepo i
prožimalo posmatrača dubokom pobožnošću. Ljudi su je zvali hodegetria.
 Ona koja zna put.
Legenda je tvrdila da ju je naslikao Sveti Luka Jevanđelist na dasci iz stola za
kojim je Sveta porodica jela. Stvarnost je bila potpuno drugačija. Bila je to slika s
Balkana nastala u srednjem veku, urađena vodenim bojama na platnu pričvršćenom na
tri daske od lipovog drveta, koju je kao ratni plen uzeo jedan poljski knez i poklonio je
manastiru. Sa slikom su uvek povezivana čuda, naročito fizička izlečenja. To je
privlačilo hodočasnike, koji su vekovima dolazili, mnogi donoseći bogate darove kako
bi zauzvrat dobili čudesno isceljenje. Mnogi od tih darova sada su krasili zidove kapele
kao svedočanstva zahvalnosti. Husiti su u petnaestom veku upali u manastir i
vandalizovali ikonu, i mada je ona kasnije restaurirana, na Marijinom obrazu ostale su
paralelne ogrebotine, prožete crvenkastom bojom, kao obeležje i simbol trajnih ožiljaka
Poljske.
Danas je kapela bila puna vernika koji su tražili utehu i spasenje. Mnogi su prilazili
ikoni na kolenima, kao što je bilo uobičajeno, u znak poniznosti i poštovanja. Čak je i
Hitler popustio pred Našom Gospom kada je zauzeo manastir, ali nije ni taknuo ikonu,
već samo svima zabranio da je obožavaju. Ali to nije sprečilo Poljake, koji su nastavili
da potajno dolaze za sve vreme rata.
Mirek se prekrstio i on je učinio isto. Njegova vera ostala je jaka i čvrsto je verovao
da ovde postoji prisustvo device Marije. Poznavao je nekoliko ljudi koji su se izlečili
posle posete ovom mestu. Stali su u zadnje redove među vernike, iza čvrste ograde, a u
prostoriji je vladala duboka tišina, koju je narušavalo samo grebanje tkanine na
kolenima ljudi o kameni pod. U obližnjoj vitrini bili su izloženi štapovi, štake i druga
pomagala koja su za sobom ostavili izlečeni ljudi.
Izvanredno svedočanstvo o moći ikone.
Njegov stari prijatelj naizgled se udubio u molitvu, pa mu se on pridružio u
izgovaranju tradicionalnih reči poštovanja.

Sveta Majko iz Čestohove, Ti si puna milosti, dobrote i saosećanja. Tebi

posvećujem sve svoje misli, reči i dela – svoju dušu i telo. Preklinjem te za
blagoslov i posebne molitve za moje spasenje. Danas se posvećujem Tebi,
Majko Božja, u potpunosti – dušom i telom u radosti i patnji da dobijem za
sebe i druge Tvoje blagoslove na ovom svetu i večni život na nebesima.

Promrmljao je amin i ponadao se da će mu to pomoći, pošto su njegovi problemi

svakog trenutka postajali sve veći. Svaki minut koji provede ovde bio je još jedan minut
u kome se neće čuti sa Sonjom. U manastiru nije bilo dozvoljeno nošenje mobilnih
telefona, a ta zabrana odnosila se i na predsednika zemlje. Zato će svaki kontakt morati
da sačeka.
Mirek je završio molitvu, ponovo se prekrstio pa prošaputao: „Pođi sa mnom.“
Izašli su iz kapele i krenuli nazad u baziliku. Prošli su kroz njenu raskoš i pronašli
stražnje prolaze koji su vodili do prostorije na čijim je vratima pisalo BIBLIOTEKA.
Prostorija iza tih vrata bila je veličanstvena, u baroknom stilu, ispunjena drvenim
vitrinama i policama za knjige. Ukrasne tablice na vitrinama označavale su tematiku
knjiga u njima. Na mermernim crno-belim podnim pločama stajala su dva masivna stola
sa složenim izrezbarenim šarama. Police su bile ispunjene srednjovekovnim rukopisima,
bezbedno zatvorenim u pozlaćene kožne poveze. Bilo ih je na hiljade. Svod iznad
njihovih glava bio je more blistavih fresaka koje su veličale život i učenje, a prostorija je
bila osvetljena jarkom svetlošću iz lustera. Na plafonu je primetio ispisanu rečenicu
SAPIENTIA AEDIFICAVIT SIBI DOMUM. Mudrost je izgradila ovu kuću. Udahnuo je
bogati miris stare kože i našao izvesnu utehu u toj rečenici.
„Da sednemo“, rekao je Mirek.
Izvukli su drvene stolice ispod jednog stola.
„Možda je došlo vreme da se javno raspravlja o protokolu“, rekao je on Mireku.
„Prošlo je toliko godina. To više nije važno.
„Ali jeste. Dali smo zakletvu, a to meni nešto znači. Trebalo bi da znači i tebi.“
„Više mi znači da ostanem predsednik ove zemlje još pet godina nego bilo koja
zakletva koju smo dali decenijama unazad.“
Njegov stari prijatelj zbunjeno ga je pogledao.
Zato mu je objasnio sa čime se suočava.
„Razmišljaš li ikad o onim vremenima?“, upitao je Mirek kada je završio. „Kada
smo promenili svet.“
„Više volim da se koncentrišem na budućnost. Deo toga je da ova zemlja ostane
bezbedna. Američke rakete učiniće nas primarnom metom Rusije i Irana. Ne mogu
dozvoliti da se to dogodi. Sjedinjene Države hoće da me nateraju ili da podnesem
ostavku, ili izgubim predstojeće izbore. Ako moji ljudi ne mogu da spreče tu aukciju,
čitava zemlja posmatraće me kao izdajnika. Samo ti i ja znaćemo da nije tako.“
„Ali, Januše, u tome je bila čitava zamisao. Tajnost je ono što je učinilo da ona
uspe. Inače ništa ne bi moglo da se postigne.“
Znao je da će ovo biti, ali morao je da pokuša. „Mirek, ako Amerikanci dobiju te
dokumente SB-a, upotrebiće ih da me nateraju da prihvatim rakete unutar naših
granica.“
„Da li bi ti uradio takvo nešto?“
„Bio bih stavljen u neodrživ položaj. Ako podnesem ostavku, predsednik
parlamenta postade vršilac dužnosti predsednika, a on će im svakako dozvoliti da
postave rakete ovde. Ako odbijem, oni će me razotkriti kao neku vrstu izdajnika. Više
bih voleo da imam bolje mogućnosti od tih.“
Stariji čovek ćutke je sedeo.
On nikada nije mogao da pronikne u njegov enigmatični način razmišljanja.
„Za vreme Drugog svetskog rata, borci poljskog pokreta otpora sastajali su se ovde,
u ovoj biblioteci, da kuju strategiju“, najzad je rekao Mirek. „Pretpostavljali su da su
sigurni u manastiru i uglavnom su i bili. Ti hrabri muškarci i žene naneli su dosta štete
okupatoru. Prekidali su nemačke linije snabdevanja, dolazili do vojnih obaveštajnih
informacija i spasli više Jevreja nego ijedna saveznička vlada. Sve je to bio deo velike
Poljske podzemne države, koju smo mi nasledili kada smo počeli borbu protiv Sovjeta.
Mi smo bili nova Poljska podzemna država.“
„A te žrtve nisu zaboravljene. Slavimo ih svakog TI. septembra. Na Dan Poljske
podzemne države. Nacisti i Sovjeti su nestali, Mirek. Današnji protivnici veoma su
drugačiji. Mnogo puta su to tvoji prijatelji. Svet se promenio. Reći ću to ponovo.
Potrebna mi je tvoja pomoć.“
„Hoću nešto da ti pokažem.“
Mirek je ustao i prišao policama, uzeo jednu od visokih kožnih kutija, iz koje je
izvadio staru knjigu.
„Ovo je prvi tom Miraculorum Beate Virginia Monasterii Czestochoviensis, spisak
498 čuda koja se pripisuju Našoj Gospi od 1402. do 1642. godine.“
On je bio zapanjen. „Zaista su vodili evidenciju?“
„O, da. Monasi reda Svetog Pavla bili su vrlo temeljni. Zapisali su i dokumentovali
svako od čuda i priložili činjenice o tome kako se dogodilo, uz izjave svedoka. I dalje
postoje dva rukom pisana i pet štampanih spiskova čuda, u periodu dužem od četiri
stotine godina. Nemoguće je ustanoviti da li su ti izveštaji tačni. Znamo samo da
postoje.“
„Pretpostavljam da postoji poenta u ovome.“
Mirek se osmehnuo. „Svakako. I ja imam evidenciju.“
On je čekao.
„O Varšavskom protokolu.“

ČETRDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Koton je zurio u veliki ekran, na kome se video rukom pisan dokument, a stranica je bila
ispunjena odlučnim muškim rukopisom na poljskom jeziku Na dnu je bio potpis, malo
umrljan ali čitljiv.
Januš Čajkovski.
Ispod je bio datum.
Deveti avgust 1982. godine.
„Kao što možete da vidite, u donjem levom uglu je pečat koji je koristila Służba
Bezpieczeństwa od sedamdesetih godina do 1989. da ozvaniči svoje dokumente. Postoje
stotine hiljada takvih dokumenata SB-a sa istim ovim pečatom. Mnogi su arhivirani u
Institutu za nacionalno pamćenje. Dokumente o kojima se danas radi čuvao je bivši
major SB-a, čovek po imenu Aleksij Dilecki, koji je vrbovao mladog aktivistu
Solidarnosti Januša Čajkovskog, kao vladinog doušnika. Imate kopiju ovog dokumenta u
svežnju ispred vas. Molim vas, pogledajte pažljivije.“
Banč je već posegnuo za listom papira.
 „Umeš li da čitaš poljski?“ upitao ga je on.
„Dođavola, ne. Ako nije na engleskom, meni je nevažno.“
Zašto li samo nije bio iznenađen?
Njemu su jezici bili laki za učenje, zahvaljujući fotografskom pamćenju koje je
nasledio od očeve strane porodice. Nažalost, poljski nije bio u njegovom repertoaru.
„Za one od vas koji ne znaju poljski“, rekao je Olivije, „obezbedio sam prevod na
vaše maternje jezike na sledećoj stranici.“
Koton je dohvatio tu stranicu pre Banča.
Zajedno su pročitali tekst na engleskom.
Olivije je pokazao na ekran. „U ovom dokumentu tvrdi se da Januš Čajkovski
pristaje da radi kao doušnik i obezbeđuje vredne informacije za SB. Mogli biste da
pitate: zašto je napravljen takav dokument? Zašto sve, jednostavno, nije obavljeno
neformalno? To je urađeno da se osigura apsolutna lojalnost doušnika. U to vreme biti
doušnik možda je bilo nešto najgore što je jedan Poljak mogao da radi. Objavljivanje
potpisanog dokumenta bilo bi način da se potpisnik obeščasti. Doušnici su se plašili da
će biti razotkriveni, pošto bi sledile ozbiljne posledice sa obe strane. Zato su doušnici
radili ono što se očekivalo od njih, uglavnom da ne bi bili razotkriveni.“ Olivije je
zastao. „Takođe, možete videti da je Čajkovski dobio kodno ime koje će ubuduće
koristiti. I to ne baš laskavo. Baran. Ovan.“
Koton je proučavao rukopis na primerku dokumenta na poljskom.
„Za potpis je potvrđeno da je autentičan“, nastavio je Olivije. „Angažovao sam tri
stručnjaka priznata u svetu i oni su pregledali i uporedili materijal na 142 stranice koje je
Januš Čajkovski ili napisao ili potpisao od 1987. do prošle godine. One sadrže, između
ostalog, njegovu staru ličnu kartu, vozačku dozvolu, dokaz o registraciji vozila,
dokumente iz vremena kada je bio poslanik u parlamentu, dokumente o kupovini zemlje
i kuće, radne dosijee od dvojice poslodavaca, stranice pohranjene u kancelariji
predsednika Republike Poljske u poslednjih pet godina i obrasce za dobijanje pasoša, što
sam sve uspeo da nabavim. Nalazi stručnjaka za rukopis biće vam podneti na uvid. Svi
se slažu, bez ikakvog uzdržavanja, da su svi ovde izloženi dokumenti potpisani rukom
Čajkovskog.“
„A šta ako oni greše?“, doviknuo je jedan od Francuza. „I ako su ovo falsifikati?“
„Uveravam vas da nemam nameru da prodajem falsifikate. Ili mačku u džaku, kako
je to gospodin Banč malopre izrazio. Ako ijedan od dokumenata bude procenjen kao
krivotvoren ili lažan u roku od četrnaest dana posle ove prodaje, vratiću vam novac.
Posle toga, dokumenti su samo vaši bez ikakve ograde. To bi trebalo da vam bude i više
nego dovoljno vremena da proverite autentičnost. Koliko još garancija želite?“
„Ali vi ćete već imati naš novac?“, rekao je jedan od Iranaca.
„Tačno. Ali svi vi možete da me pronađete u roku od nekoliko sati. Ja shvatam tu
činjenicu i potpuno je uvažavam.“
Pametno odigrano, pomislio je Koton. Istakni pitanje kredibiliteta i obznani da su
učesnici aukcije u nadmoćnom položaju u odnosu na tebe. Svi prisutni izgledali su
zadovoljno i njegovim priznanjem i garancijama.
 „U svežnju ispred vas postoji još uzoraka dokumenata koji će danas biti na prodaju.
Daću vam malo vremena da ih proučite. Takođe, priložen je spisak svega onoga što
kupujete.“
Koton je pregledao spisak.

1 rukom napisan pristanak na saradnju sa Službom bezbednosti

od 9. avgusta 1982. godine;
37 rukom pisane potvrde o prijemu novca koji su oficiri Službe
bezbednosti isplatili za dostavljene informacije, sve iz perioda
između 9. avgusta 1982. i 29. juna 1989. godine, u ukupnom iznosu
od 11.700 poljskih, zlota;
49 rukom pisanih izveštaja od tajnog saradnika, potpisanih kodnim
imenom Baran;
18 izveštaja tajnog saradnika, bez kodnog imena ili potpisa, ali
nesumnjivo pisanih rukopisom Januša Čajkovskog;
26 rukom pisanih izveštaja od tajnog saradnika koje je pripremio
Januš Čajkovski, kodno ime Baran, kao što je naveo nadležni oficir
službe (Aleksij Dilecki);
5 rukom pisanih izveštaja od 34 stranice koje je pripremio nadležni
oficir službe (Aleksij Dilecki), s kodnim imenom Baran;
11 rukom pisanih izveštaja tajnog saradnika potpisanih kodnim
imenom Baran i priloženih nadležnom oficiru službe (Aleksiju
Dileckom).

Sto četrdeset sedam stranica.

To je bilo previše da bi ih Čajkovski sve proglasio falsifikatom.
Sam obim dokumentacije svedočio je o njenoj autentičnosti, kao i Olivijeovo
poverenje u njegove stručnjake i njegova tvrdnja o povratu novca, garantovana, razume
se, njegovim životom.
„Ja sam ubeđen“, prošaputao je Banč.
Ponovo, ovo nije bilo iznenađenje.
„Biti obeležen kao komunistički doušnik danas u poljskom društvu donosi istu
vrstu prokaženosti kao i nekada. Možda još veću. Ali da budete predsednik države i
budete obeleženi na takav način? To je nezamislivo“, rekao je Olivije. „Pogledajte šta se
dogodilo Lehu Valensi. Dokumenti koji su se pojavili pokazuju da je i on možda bio
doušnik. Stručnjaci za rukopis potvrdili su njihovu autentičnost. Valensa je izjavio da su
dokumenti lažni, da su ih komunisti napravili da bi ga diskreditovali. Na kraju je poljski
sud proglasio da on nije bio kolaborant, ali ljaga nije mogla da se spere. Na kraju je
Valensa priznao da je potpisao dokumente, ali je rekao da je on izigrao SB, pokušavajući
da sazna o njima što je više mogao.“ Olivije je slegnuo ramenima. „Šta je istina? Ko
zna? Znamo da mrlja ostaje. Ovde je situacija mnogo jasnija. Čajkovski je bio jedan od
miliona ljudi koji su se uključili u Solidarnost osamdesetih godina. On nije bio Leh
Valensa. Bio je niko i ništa. Niko ne bi pravio nikakve lažne dokumente da diskredituje
njega.“
„Osim ako su to noviji falsifikati“, rekao je jedan od Kineza.
„To bi bilo lako otkriti. Moji stručnjaci kažu mi da su originali koje ćete kupiti iz
osamdesetih godina. Papir. Mastilo. Sve se poklapa. Čovek koji je nadgledao
Čajkovskog osamdesetih godina očigledno je sačuvao mnogo dokumenata o raznim
doušnicima. Čajkovski je bio samo jedan od mnogih. Ja sam lično pregledao njegovu
zbirku.“
„Da li je on još živ?“, upitao je jedan Rus.
„Odavno je umro, ali informacije su sačuvane. Postoje dva ormarića puna papira.
Jedna fioka bila je posebna. Dokumenti o ljudima koji su se istakli devedesetih godina,
ljudima koje je major SB-a nekada poznavao. Te papire držao je izdvojeno. Jedan od
dosijea odnosio se na mladog aktivistu Solidarnosti po imenu Januš Čajkovski, koji je
kasnije postigao velike stvari.“
Olivije je zaćutao, naizgled puštajući da svi shvate značaj njegovih reči. Banč je
izgledao ushićen mogućnostima koje su se otvarale.
Koton je i dalje bio zabrinut.
Ništa u vezi sa učenom nikada nije bilo dobro.

ČETRDESET PETO POGLAVLJE

Čajkovski je zurio u starog prijatelja.

Da li je dobro čuo?
„Imaš evidenciju o protokolu?“
„Imao sam na umu da bi istorija jednog dana mogla da zahteva dokaz. Kada svi mi
nestanemo.“
Bogu hvala na opsesivno-kompulzivnom ponašanju. To je učinilo Mireka tako
izvanrednim obaveštajcem, mada je znao da je njegov stari prijatelj mrzeo taj naziv.
Mnogo više voleo je da ga zovu Sowa, kako ga je Leh Valensa privatno zvao, uvek uz
propratni lukav osmeh.
„Jesi li ti još Sova?“, upitao je.
Mirek se osmehnuo i klimnuo glavom. „Usamljen, noćobdija, savršenog vida,
neverovatnog sluha i oštrih kandži. Ali više ne lovim toliko ljudske slabosti. Srećom,
ljudi s kojima smo imali posla u ono vreme imali su mnogo slabosti koje su se mogle
iskoristiti.“
„Gde je tvoja evidencija o Varšavskom protokolu?“
„Bezbedno sakrivena.“
 „Upravo dok mi razgovaramo, održava se aukcija na kojoj se stopostotno autentični
dokumenti nude na prodaju strancima s namerom da budu upotrebljeni za ucenjivanje
mene. Ako se to dogodi, imaću dva izbora. Da se pokorim pred njihovim pretnjama ili
budem javno upropašćen. Možda će mi čak i suditi za zločine protiv mira i ljudskosti na
inicijativu Komisije za istragu zločina protiv poljskog naroda. Ono što smo mi radili
svakako bi se moglo kvalifikovati u takvo nedelo. Naglašavam da smo mi bili tamo.
Mnogi s kojima smo imali posla još su živi. Muškarci i žene koji bi svedočili protiv
nas.“
„Ti nisi prvi koji mi se obratio.“
On je bio iznenađen.
„Valensa je došao i tražio isto što ti tražiš da bi se rešio sopstvenih problema.“
Iznenadio se još više. „Zašto bi on to uradio?“
„Jednostavno je, gospodine predsedniče. On mi je dao zadatak da predvodim
Varšavski protokol.“ Mirek je zastao. „Takođe, bio je njegov prvi učesnik.“
Sada je on već bio šokiran.
Zamisao o protokolu bila je jednostavna. Pretvoriti doušnike SB-a u
protivdoušnike. Ne sve njih, razume se, pošto ih je bilo previše, ali dovoljno da se
izazove haos u službi. Formirati malu jedinicu od muškaraca i žena koji su redovno
podnosili izveštaje svojim kontrolorima – samo što je te izveštaje pravio Mirek. Nešto
od toga bile su nevažne, bezazlene informacije koje su održavale doušnike u milosti SB-
a. Nešto su bile smišljene laži koje su slale službu u lov na utvare po pogrešnom tragu,
trošeći vreme i sredstva.
Međutim, na kraju je program ušao na mračnu teritoriju.
Uvođenje vojne uprave promenilo je sve. Dok su se ranije svi nadali da se stvari
menjaju, da Solidarnost ostvaruje napredak, snažna ruka vlasti skršila je na kraju svako
političko protivljenje i oterala pokret za oslobođenje u podzemlje. Hiljade ljudi je
uhapšeno i poslato u zatvor. Stotine hiljada ljudi bežalo je iz zemlje. Služba bezbednosti
proširila je svoj domašaj i trudila se iz sve snage da okrene Poljake jedne protiv drugih.
Špijuni su bili svuda.
Zato je Mirek smislio način da se pobrine za njih.
Upotrebio je svoju vojsku protivdoušnika da okrene pripadnike SB-a jedne protiv
drugih. Savršen način da se očiste redovi opozicije. I to je upalilo. Na stotine ljudi je
uhapšeno. Ljudi koji su mislili da su sigurni pošto su postigli dogovor s vlastima da
donose informacije o svojim komšijama, nestali su, da više nikada ne budu viđeni.
Najverovatnije su sada trunuli negde u zemlji, streljani zbog svoje navodne dvostruke
igre. Komunisti nikada nisu tolerisali izdaju.
Varšavski protokol omogućio je Solidarnosti da nastavi da funkcioniše bez nekih od
ispitivačkih očiju vlasti. Da li je bio potpuno efikasan? Uopšte ne, ali bio je dovoljno
efikasan da obezbedi opstanak pokreta.
A stvorio ga je sam Valensa?
„Šta mi ti to govoriš?“, upitao je Mireka.
 „Valensa je sedamdesetih vrbovan kao doušnik. Naravno, u to vreme bio je samo
mladi električar u brodogradilištu u Gdanjsku. Niko i ništa, ali bio je čvrst i borben.
Mrzeo je komuniste i sve što su oni uradili Poljskoj. Želeo je da zna više o njima. Zato je
dozvolio da ga vrbuju. Bilo je to izvanredno obrazovanje, koje je on dobro iskoristio
godinama kasnije kada je pomagao u predvođenju pobune.“
Kada se podigla sva ona galama zbog njegove navodne umešanosti u sistem
ondašnje vlasti, Valensa je neko vreme ćutao, ali je na kraju izjavio da nikada nije bio
agent, nikada nikoga nije špijunirao, nije uzimao novac i sve će to dokazati na sudu.
Takođe je smelo izjavio da ne bi ništa promenio u životu kada bi ga iznova živeo.
Sada je Čajkovski znao zašto.
„Valensa je došao ovamo“, rekao je Mirek. „Sedeli smo za istim ovim stolom. Hteo
je da svedočim na sudu i dokažem njegovu nevinost. Znao je za moje dokumente o
protokolu i želeo da oni budu objavljeni. Ja sam to odbio.“
„On je podneo prilično gadne napade u javnosti.“
„To je tačno. Ali je preživeo. Kao što ćeš i ti.“
„Ovo je mnogo drugačije. On nije morao da se suoči s izbornim telom. Sigurnost
poljskog naroda nije bila dovedena u pitanje. Te rakete čine nas metom na radaru
Moskve. One ugrožavaju našu egzistenciju. Biraćemo strane u sukobu Istoka i Zapada.
Moji protivnici uništiće me tim dokumentima ako budu objavljeni. Onda će se slabi
pognuti pred Amerikom.“
„Nemaš mnogo vere u svoju vladu.“
„Nemam je uopšte. Verujem samo u sebe.“
Mirek se osmehnuo. „Uvek si bio čvrst. Video sam to prvog dana kada smo
razgovarali i dokazivao si to svakog dana posle toga. Bio si borac.“
On je cenio ove ljubazne reči.
„Razumem tvoju situaciju“, nastavio je Mirek. „Zaista. Ali to ne menja stvari.“
Ne, on je tako i pretpostavljao.
„Preuzeo sam Valensinu ideju i proširio je s jedne osobe na stotine njih, i na kraju
na više od hiljadu. Ne samo što smo mnogo saznali o svojim neprijateljima – mogli smo
i da ih skrenemo na pogrešan put, a sve je olakšavalo to što su oni bili previše glupi i
puni strepnje da bi bili pažljivi. Da, pritom su Poljaci ginuli. Ipak, ja se ne kajem zbog
tih smrti. Morali smo da iskorenimo izdajnike, a koji je bolji način da ih se rešimo, nego
da pustimo vlasti da ubiju svoje ljude? Međutim, ono što smo radili mora da ostane
tajna. Otkrivanje bilo čega od toga samo bi ukaljalo ono što smo postigli.“
„Ni ja se ne kajem“, rekao je on. „Ti ljudi izabrali su svoju sudbinu kada su postali
špijuni koji uhode svoje komšije.“
„To je upravo i Valensa rekao, a ja ću tebi reći isto ono što sam rekao i njemu.
Zakleo sam se Bogu na Bibliji da ću tajnu odneti sa sobom u grob. Sačuvao sam
evidenciju samo da razjasnim istoriju, ako to ikada bude potrebno, kada me više ne
bude. Ono što se dogodilo Valensi, ono što se sada događa tebi, ne zahteva razjašnjenje.
To nije moj problem.“
 On je odgurnuo stolicu nazad i ustao. Obuzeo ga je gnev. „Nije tvoj problem? Ti si
me naterao da prihvatim tvoj plan. Mene i sve ostale. Nismo imali izbora. Onda sam ti
pomogao da regrutuješ mnoge druge. Oni su, kao i ja, radili za tebe kako bismo sebi
mogli da opravdamo slabost koju smo pokazali prema SB-u.“ Nastavio je da podiže
glas. „Ubedili smo sebe da postupamo ispravno, radeći za obe strane. I jesmo postupali
ispravno, Mirek. To je pomoglo da se dobije rat. Oborili smo vladu. Isterali smo
komuniste. Dali smo hrabrost celoj Istočnoj Evropi da sledi naš primer. Promenili smo
svet.“
Sveštenik u beloj mantiji uopšte se nije pomerio, a lice mu je bilo kao od kamena.
On je sačekao trenutak da njegove reči dobiju na težini. Najzad, Mirek je izgovorio
jedva čujnim šapatom: „To ne menja ono na šta smo svi pristali.“
„Mogu da izađem u javnost i razotkrijem sve to.“ Uperio je prst. „Uključujući i
tebe.“
Mirek je pogledao u njega. „Možeš. Ali ta mrlja na tebi i dalje će postojati.“
„Pa šta? Ja ću u tom trenutku već biti uništen. Postoje i drugi, još živi, koji su
učestvovali. I oni mogu da progovore.“
„Nema nijednog od njih koji će ikada priznati da je bio doušnik, a još manje
protivdoušnik. Niko od tih ljudi ne želi da ponovo proživljava bilo šta od toga, a ako bi
to i uradili, u pitanju je samo njihova reč. Nema dokaza. Bićeš sam, gospodine
predsedniče. Baš kao što je Valensa ostao sam. Budi jak, kao što je on bio.“
„Ako ništa ne učinim, biću uništen. Poljska će biti preplavljena stranim raketama, a
ako agresija ikada eskalira, mi ćemo biti prva meta koju će Moskva uništiti. Bićemo
samo marioneta Zapada, u obavezi prema njemu zbog svoje bezbednosti. Svog
postojanja. Istorija je pokazala da nikoga nije briga šta se dešava Poljskoj. Ali mene je
briga.“
„Možeš da nađeš utehu u činjenici da ti znaš istinu. Da smo uradili ono što je bilo
neophodno i promenili svet. U stvari, ono što smo uradili omogućava ti da budeš na
položaju na kome si sada. To je bilo slavno, Januše. Slavno.“
On je krenuo prema vratima.
Ovo je bilo gubljenje vremena.
Ponovo se okrenuo prema Mireku, a izraz lica bio mu je hladan. U očima mu se
video bes koji je osećao. „Ta slava više ništa ne znači. Ona se računa samo u glavi jadne
kukavice koja se krije iza ovih zidova.“
I otišao je.
 ČETRDESET ŠESTO POGLAVLJE

Koton je sada razumeo zbog čega je nastala sva ova gužva. Džonti Olivije nekako je
uspeo da nabavi 147 dokumenata, od kojih je većina bila pisana rukom predsednika
Januša Čajkovskog, i koji su direktno ukazivali na predsednika Poljske kao na bivšeg
komunističkog doušnika.
Morao je da prizna da je situacija definitivno izgledala loše.
„Predsedniku Foksu će se ovo dopasti“, prošaputao je Banč. „Ovo je sve što mu je
potrebno da omogući postavljanje tih raketa.“
„A ti misliš da će Poljska jednostavno da se povinuje tome? Da vam da ono što
želite? Bez borbe?“
„Budi realan, Malone. Šta oni mogu da urade? Ako Čajkovski želi da ostane
predsednik, sarađivaće s nama. Jednostavno je.“
Ne, nije bilo jednostavno.
U stvari, daleko od toga.
Poljaci su čvrst, žilav narod koji je preživeo i naciste i Sovjete. To nije bila mala
stvar. Sada su ponovo bili slobodan narod i Koton je sumnjao da će se odreći te svoje
nezavisnosti bez borbe. Zapravo, on je računao na borbu. Jedan deo njega znao je da mu
je dužnost da pomogne ovoj zemlji, ali drugi deo njega govorio mu je da njegova zemlja
užasno greši.
„Ima li nekih pitanja?“ oglasio se Olivije, stojeći ispred skupa.
„Dobićemo dokumente danas kada krenemo? Vi ste insistirali na tome da isplata
mora biti potvrđena i obavljena odmah. Kada ćemo dobiti ono za šta smo platili?“ upitao
je jedan od Francuza.
„Dokumenti nisu ovde. Sakrio sam ih daleko odavde, na mestu koje je prilično
nepristupačno. Siguran sam da možete razumeti tu meru predostrožnosti. Ja sam jedini
koji zna lokaciju. Ali opet, svi vi imate na raspolaganju neizmerna sredstva, tako da će
vam biti lako da dođete do njih. Obavestiću svog pomoćnika, Vika di Đentija, o lokaciji
posle aukcije, i ako želite, on može biti vaš vodič. Nadam se da je taj gest dodatni
pokazatelj moje dobre volje.“
„I vaše nepoverenje prema nama“, dodao je jedan od Rusa.
„Šta tu ima da se veruje?“, rekao je Olivije. „Svako od vas je ovde zbog drugih
razloga, od kojih su većina sukobljeni jedni s drugima. Shvatam da nikome od vas nije
strano da primeni nasilje da dobije ono što želi. Dakle, ne, ne verujem nikome od vas.
Kao što sam siguran i da niko od vas ne veruje meni. Čitav ovaj poduhvat nema veze s
poverenjem. Reč je o moći.“
„Reč je o uceni“, rekao je Koton. „I prinudi.“
Olivije se okrenuo prema njemu. „Pretpostavljam da je to tačno. Vrlo neprijatna
stvar.“
„Ali unosna“, rekao je on uz osmeh.
„Zaista jeste. Ili se bar nadam da je tako.“
 Olivije je raširio ruke kao u znak dobrodošlice.
Svi su ga gledali u tihom iščekivanju.
„Da počnemo?“

Čajkovski je bio na zadnjem sedištu auta koji je vozio jedan od dvojice pripadnika
njegovog obezbeđenja, i dalje iznerviran posle susreta sa svojim nekadašnjim šefom.
Mirek je uvekbio tvrd čovek, koga je teško upoznati, a još teže zavoleti, ali priroda posla
zahtevala je neku vrstu distanciranosti. Od svih koje je vrbovao, samo nekoliko njih
uspelo je da se zbliži s njim. On je uvek smatrao sebe jednim od njih. Koliko
protivdoušnika je on lično vrbovao za Mireka? Pedeset? Pre će biti stotinu. Ljudi koji su
dovodili svoj život u opasnost. Neki su ga čak i izgubili. Drugi su uzeli tuđi. Sve to
saznalo bi se ako bi protokol bio objavljen. Dobro i loše. Kako bi ljudi reagovali? Da li
bi se on suočio s tužbama? Da li je ono što je radio bio zločin protiv mira i čovečnosti?
To je bilo teško reći. Ta nejasnoća ga je mučila.
Njegov mobilni telefon je zavibrirao.
Izvadio ga je iz džepa i video da ga zove Sonja.
„Nadam se da imaš dobre vesti“, rekao je.
„Lokator je obavio posao“, odgovorila je ona. „Aukcija se održava u zamku Šturni
u Slovačkoj. Nije previše daleko.“
Ne, nije bilo. „Gde si ti?“
„Zauzela sam položaj na oko tri kilometra odatle, među drvećem. Gledala sam kako
kola dolaze i sva su bila slična onima koja su dovezla Kotona i Banča.“
„Još misliš da Malon zna da ćeš ga pratiti?“
„Naravno. Moraš da misliš na to da se onaj ko je dovezao Malona i Banča do
zamka zaštitio od mogućnosti da bude praćen. Ipak, Koton se pobrinuo da lokator ostane
aktivan. Mogla sam da ga pratim s velikog rastojanja. Sada samo treba da smislim kako
da uđem tamo, neprimećena.“
„Šta nameravaš da uradiš kada se nađeš tamo?“
„Improvizovaću.“
„Budi oprezna.“
„Zvučiš kao da brineš.“
„Brinem.“
Čuo je osmeh u njenom glasu.
„To je divno čuti. Ponovo ću se javiti kada budem imala o čemu da te izvestim.“
Veza se prekinula.
Razmišljao je o tome da naredi hapšenje Miroslava Haće, oca Mireka, i pokrene
potragu širokih razmera za njegovim takozvanim dokazom. Možda da ga veže golog za
stolicu? Mrzeo je sebe što je uopšte i pomislio takvo nešto. Da li je to bilo očajanje? Šta
bi drugo moglo da bude? Ono je pokretalo komuniste, ali njega nikada nije motivisalo.
On je bio propisno izabran predsednik Republike Poljske. Povereno mu je da vodi
računa o dobrobiti nacije. Njegov posao bio je da donosi pametne odluke na osnovu
pouzdanih informacija u cilju opšteg dobra. Samo što je ovo bilo lično. Nije se moglo
posmatrati na drugi način, pošto je sve bilo usmereno prema njemu.
„Želite li da odete na aerodrom?“ upitao je jedan od njegovih ljudi iz obezbeđenja.
Vozili su se na jug prema Krakovu i usput će proći pored aerodroma. Nije mogao
da se vrati u Varšavu.
Ne još.
„Ne. U hotel, molim.“

ČETRDESET SEDMO POGLAVLJE

Eli Rajnhart stajao je odmah iza otvorenih vrata spavaće sobe, slušajući iza ograde na
galeriji na spratu šta se dešava dole u velikoj dvorani. Izgledalo je da aukcija samo što
nije počela.
Okrenuo se prema Munjozu. „Jesi li spreman?“
Njegov saradnik klimnuo je glavom i prišao krevetu. Crna sportska torba luj
vitonležala je na raskošno izatkanom prekrivaču. Doneli su je sa sobom kada su sinoć
došli u zamak. Džonti je bio preterano gostoljubiv i ništa nije pretraživao. Eli je računao
da će Olivijeu popustiti oprez i nadao se da će se iz sve snage truditi da se ni sa kim ne
sukobljava. Zbog toga je on izneo tako primamljivu ponudu da zapečate svoje
„partnerstvo“, ustupajući pola skrivenog arhiva i odričući se svakog finansijskog
interesa na aukciji osim relativno male isplate u kešu. Naravno da dvadeset miliona evra
nije bilo nužno „malo“, ali on je morao da pokaže nešto slično oportunizmu, inače bi
Džonti zaista postao sumnjičav. I sada je bio ovde, tačno gde je i želeo da bude.
Slušao je kada je Džonti objavio prvu turu ponuda. Čuo je pedeset miliona evra.
Zatim šezdeset. Sedamdeset.
„Moramo da se pobrinemo za gospodina Di Đentija“, rekao je Artu. „Dok se stvari
dole odvijaju svojim tokom.“
Munjoz je posegnuo u sportsku torbu i izvadio dva uzija s produženim šaržerom za
četrdeset metaka. Starinsko oružje, ali dokazano i pouzdano. Spustio je uzije na krevet,
pa našao u torbi i dva pištolja s prigušivačima pričvršćenim na kratke cevi. Eli je uzeo
jedan jastuk i dodao ga Munjozu. Išunjali su se iz sobe, držeći se uz unutrašnji zid, na tri
metra od ograde galerije. Nije bilo šanse da ih neko vidi odozdo. Sišli su s galerije i
stigli do hodnika koji je vodio dublje u zamak. Di Đenti se zavukao u jednu od spavaćih
soba na spratu koju je pretvorio u improvizovani komandni centar, i tu je motrio na
sigurnosne kamere usmerene na glavnu kapiju i druge tačke izvan zidina, čekajući da se
aukcija završi. Tu je bio i uređaj za ometanje signala, koji je onemogućavao svaku
dolaznu i odlaznu komunikaciju. Izuzetak je bio jedan jedini laptop, povezan na direktnu
internet liniju koja će uskoro biti upotrebljena za verifikovanje najviše ponude i transfer
novca. Izgledalo je da je Džonti vrlo ponosan na sve pripreme koje je obavio kada im ih
je ranije pokazivao.
Prišli su zatvorenim vratima.
Dao je znak Artu da stane sa strane, a on se uhvatio za kvaku. Njegov pomagač
stegnuo je pištolj i gurnuo prigušivač u jastuk. Ono što će se sada dogoditi bilo je
neopozivo. Nije bilo povratka, ali on je znao da će biti tako i kada je pristao na ovo.
Polako je okrenuo kvaku, pa gurnuo teška vrata unutra. Di Đenti je reagovao na
upad tako što je skočio sa svoje stolice ispred monitora i okrenuo se prema vratima,
posežući za oružjem u futroli ispod ramena. Art nije oklevao ni na trenutak, ispalio je
dva metka kalibra devet milimetara i oborio mršavog, žilavog čoveka na pod. Ušli su i
Eli je zatvorio vrata. Art je još jednom opalio kroz jastuk i zabio treći metak u Di
Đentijevu lobanju.
Nisu napravili mnogo buke.
Savršeno.
Prišao je monitorima i pogledao slike s kamera. Na svakoj se video različit deo
terena izvan spoljašnjih zidova i puta ka zamku. Listovi na brezama i hrastovima
nepomično su visili na podnevnom suncu.
Di Đenti je bio jedina zaštita koju je Džonti imao u zamku. Osoblje je otišlo
neposredno pre početka aukcije, kao i svi šoferi. Nije bilo šanse da neke radoznale oči ili
uši nešto vide ili čuju. Mudra mera predostrožnosti, ali je, takođe, pružila Eliju savršenu
priliku.
Našao je uređaj za ometanje signala i isključio ga.
Zatim je sa svog telefona poslao SMS da je sve čisto.
Još nešto.
Prišao je i pretražio Di Đentijeve džepove, nadajući se da je Džonti rekao
učesnicima aukcije kako će njegov čovek biti na raspolaganju da odvede pobednika do
nagrade, uz to govoreći da njegov saradnik još ne zna gde se ta nagrada nalazi.
To je morala da bude laž.
Džonti nikada ne bi radio sve ovo sam.
Možda je postojao neki pisani trag koji je vodio do te lokacije? I u prednjem džepu
čovekovih pantalona našao je presavijen list papira. Na njemu je pisalo BOBOLA 9.
Je li to bilo to?
Moglo bi da bude.
Stavio je papir u svoj džep.
„Hajde da se vratimo na aukciju i vidimo kako se odvija“, tiho je rekao. „I
završimo ovo.“

Koton je bio impresioniran.

Poslednja ponuda iznosila je sto dvadeset miliona evra i dali su je Iranci. Francuzi i
Kinezi kao da su stigli do svoje gornje granice, pošto više nisu iznosili ponude kada je
cena prešla sto miliona. Severnokorejci su, takođe, počeli da se utišavaju. Izgledalo je da
se vodi borba između Rusije, Irana i Amerike, jer su ove tri zemlje imale najveći ulog u
igri.
„Sto pedeset miliona“, rekao je Banč čvrstim, odlučnim glasom.
Veliko povećanje cene.
Trideset miliona evra u jednom potezu.
„Sto šezdeset“, ponudili su Rusi.
Olivije je upravljao aukcijom mirno i pribrano, održavajući stvari u pokretu, ne
dopuštajući učesnicima da dugo oklevaju. Mogao je u bilo kom trenutku da okonča
nadmetanje, a niko od tri učesnika koji su ostali u igri ne bi želeo da se to dogodi. Ne,
osim ako je, razume se, onaj ko je dao najveću ponudu.
„Sto sedamdeset pet“, rekli su Iranci.
„Dvesta miliona“, uzvratili su Rusi.
„Dvesta pedeset“, doviknuo je Banč.
Četvrt milijarde evra. Koton se pitao da li ijedna informacija toliko vredi.
Izgledalo je da vredi.
„Vi shvatate“, rekao je jedan od Rusa, „da mi, takođe, imamo mnogo novca.“
„Onda ga potrošite“, odvratio je Banč. „Dvesta pedeset miliona evra, tolika je
američka ponuda.“
„Trista miliona“, rekao je Rus s prkosnim izrazom na licu.
„Trista pedeset“, odgovorio je Banč.
„Četiri stotine“, rekli su Severnokorejci.
To je istog trenutka izazvalo žamor u prostoriji.
Koton se pitao gde će Demokratska Narodna Republika Koreja da nađe skoro pola
milijarde evra. To je bila znatna suma za bilo koga.
Niko nije uzvratio većom ponudom.
„U čemu je problem?“, šapatom se obratio Banču.
„Ovo nam se izmiče iz ruku.“
„Misliš?“
„Četiri stotine pedeset miliona“, rekao je Rus mirnim glasom.
Nešto nije bilo u redu. Aukcija se odvijala u neobičnim skokovima. Niko nije bio
zainteresovan da pomalo podiže cenu. Umesto toga, izgledalo je kao da svi imaju
nameru da osujete druge suludim ciframa. Zurio je u učesnike, nadajući se da će preneti
deo sopstvenih sumnji na njih.
„Petsto miliona“, rekao je Banč.
Zavladala je tišina.
Dvojica Rusa ustali su sa svojih stolica. „Mi smo završili. Naredite da auto dođe po
nas.“
„Prvo moram da zaključim ovu aukciju“, odgovorio je Olivije.
„Ova aukcija je za nas završena.“
„U čemu je stvar?“ oglasio se Banč. „Teško prihvatate poraz?“
 Viši od dvojice Rusa prostrelio je Banča pogledom, pa rekao: „Gospodine Malone.
Sreli ste se s jednim čovekom u Brižu. Zar vam on nije rekao kakva će biti naša
namera?“
Ne znamo gde će aukcija biti održana, ali kada saznamo, preći ćemo u akciju. Reci
Stefani Nel da ja ne blefiram.
To su bile Ivanove reči neposredno pre nego što je opalio iz tejzera.
„Ta namera nije se promenila“ dodao je Rus.
Koton je spazio još jedan nagoveštaj nevolje u čovekovim prodornim crnim očima,
varnicu koja je plamtela upozorenjem.
Ovo nije bilo dobro.
„Sačekaćemo napolju.“
Dvojica Rusa izmarširala su iz dvorane.
„Ima li još ponuda?“ upitao je Olivije.
Niko nije odgovorio.
„Poslednja šansa.“
Ponovo ćutanje.
„Onda proglašavam Sjedinjene Američke Države pobednikom.“
„Bestraga mu glava, Malone“, rekao je Banč. „Uradili smo to.“
Ali šta su tačno uradili?

Eli je slušao ceo tok aukcije.

Pola milijarde evra.
Mora da je Džonti bio ushićen.
Odozdo se čuo razgovor dok se aukcija završavala. Pogledao je kroz vrata i video
dva ruska predstavnika koja su izašla iz dvorane kako se pojavljuju na vrhu stepeništa.
Dao im je znak da sačekaju tu gde su, izvan domašaja pogleda.
On i Munjoz podigli su uzije s kreveta, pa izašli iz sobe, držeći se dalje od ograde i
polako se krećući prema stepeništu, gde su predali oružje Rusima. Dvojica Rusa zatim
su prešla preko galerije do ograde…
I otvorila vatru.

ČETRDESET OSMO POGLAVLJE

Čajkovski se vratio u Šeraton grandu Krakovu kroz stražnja vrata, koja mu je uprava
hotela dala na ekskluzivnu upotrebu. Dvojica ljudi iz hotelskog obezbeđenja stajala su
na ulazu i otvorila mu metalna vrata kada se približio. Preuzimao je veliki rizik time što
se zadržao ovde. Njegova vladajuća koalicija skoro svakog dana teturala se na ivici
rušenja, jer je neka frakcija uvek nešto zahtevala. Njegov posao bio je da ih sve održi
zadovoljnim, a njegov šef štaba već mu je rekao da ljudi postavljaju pitanja. Njegov
odgovor bio je da se priprema za sledeće izbore, učvršćujući ono što će biti potrebno za
pobedu u Krakovu i Malopoljskoj oblasti. To nije bilo daleko od istine i trebalo bi da ih
umiri još jedan dan, što je bilo sve vreme koje mu je bilo neophodno. Ovo će uskoro biti
završeno, na jedan ili drugi način.
Popeo se liftom i vratio do kraljevskog apartmana Vavel, praćen svojom dvojicom
ljudi iz BOR-a. Kada ostane sam unutra, imaće privatnost koja mu je bila potrebna ako
Sonja pozove. Njegov sat pokazivao je da je skoro već jedan posle podne i upitao se šta
se dešava na aukciji. Plašio se da će čitava njegova budućnost zavisiti od stranaca koji se
nadmeću za mogućnost da ga unište. Isterao je svu tu negativnost iz glave, zakoračio u
apartman, izvadio telefon iz džepa i pozvao Sonju.
„Imam samo vrlo malo vremena“, rekla je ona. „U zamku sam.“
„Šta se dešava?“
„Problemi. Pre nekoliko trenutaka došao je jedan auto. Nisam mogla da vidim ko je
to bio, ali pratim ih peške.“
„Jesi li videla aukciju?“
„Ne još. Ali sada ću da je nađem.“
Čuo je rat-tat-tat preko telefona.
Pa ponovo.
„Da li je to puščana paljba?“, upitao je.
„Moram da idem.“

***

Džontijeve emocije promenile su se od ushićenja zbog vrtoglavog iznosa od petsto

miliona evra i shvatanja kako će se njegov život nepovratno izmeniti, do užasavajuće
strepnje da bi njegov život mogao biti okončan.
Pucnji.
S gornje galerije.
Kroz dvoranu je odjeknuo zaglušujući rafal.
Podigao je pogled i video dvojicu ruskih predstavnika, koji su maločas izašli, kako
pucaju odozgo. Ljudi koji su ostali u velikoj dvorani poskakali su sa svojih sedišta i
razbežali se na sve strane, ali pošto nisu imali zaklon, jednostavno su pokošeni mecima.
Jedan za drugim. Na telima obojice Kineza otvorile su se rane iz kojih je prsnula krv, a
mišići su im se grčili u pijanom plesu koji se završio tako što su ničice pali na kameni
pod. Sličnu sudbinu doživeli su i Francuzi i Iranci.
Džonti je stajao, zamrznut u neodlučnosti, dok mu je grlo stezao mučni osećaj
panike. Trčanje mu je delovalo glupo.
Ali trebalo je da nešto uradi.
Strah mu se skupio u grlu i terao njegov dah da izlazi u isprekidanim trzajima.
 Bacio se iza velikog televizora i drvenog stalka na koji je bio postavljen, tražeći
zaklon.

Koton je reagovao refleksima koji su odavno trenirani i poboljšavani, bacivši se sa

stolice i uhvativši Toma Banča. Bili su potpuno izloženi na sredini dvorane, a rastojanje
između njih i mesta gde bi bili izvan domašaja strelaca sa sprata iznosilo je najmanje
petnaest metara. Povukao je Banča na desnu stranu dvorane, ispod galerije.
Ali Banč se opirao i istrgnuo se od njega. „Olivije. Moramo da stignemo do njega.“
U dvorani su se čula dva nova zvuka.
Pucnji iz različitog oružja.
Pištolj.
To je na trenutak ućutkalo uzije.
Naglo je okrenuo glavu i video kako Sonja utrčava u dvoranu, pucajući naviše.
Iskoristio je trenutak koji mu je ona obezbedila i jurnuo na levu stranu, kroz luk ispod
gornje galerije, izvan domašaja hitaca. Strelci sa sprata nastavili su napad i pokosili još
trojicu učesnika aukcije. Banč je glupavo krenuo u potragu za Olivijeom, koga nije bilo
nigde na vidiku.
Koton je iznad spazio dvojicu strelaca kod ograde, s oružjem uperenim nadole.
Dva ruska predstavnika.
„Stani“, viknuo je jedan od njih.
Banč se zaustavio u mestu.
Koton je čuo izbacivanje okvira iz oružja i ubacivanje novih. Svi ostali koji su
učestvovali na aukciji ležali su mrtvi, u narastajućim lokvama krvi. Samo on i Banč bili
su nepovređeni. I Džonti Olivije, koga je sada video kako čuči iza televizora. Sonja je
bila na suprotnoj strani dvorane, bez mogućnosti da gađa uvis, jer su strelci bili pravo
iznad nje. Jedan od Rusa gore dao mu je na znanje da ga posmatraju, ispalivši kratki
rafal, koji je razneo kameni držač luka na stubu iza kog se zaklonio.
Uspeo je da brzo proviri iza ivice stuba i video je onog starijeg čoveka odranije
kako zuri dole u njega. Pored njega je stajao drugi, mlađi čovek. Obojica su držala
pištolje. Takođe, primetio je da Sonja više nije na suprotnoj strani dvorane.
Najverovatnije je krenula da reši ovaj problem.
Zato je trebalo da on zadrži napadače.
„Možete li da objasnite svrhu svega ovoga?“, doviknuo je.
„Svrha je očigledna“, rekao je jedan novi glas odozgo, s ruskim akcentom.
Glas koji je on prepoznao.
Koton je pogledao gore i video novo lice kod ograde.
Ivan.
Koji je, očigledno, takođe našao put do ovog mesta.
„Upozoren si, Malone. Jasno. I naglašeno.“
„Mi ne primamo naređenja od Moskve“, povikao je Banč. „Ni sada, ni bilo kad.“
 „Zaveži, Tome“, rekao je Koton, nadajući se da će upotreba ličnog imena ostaviti
utisak.
Morao je da kupi Sonji više vremena, pa je rekao: „U redu, Ivane, shvatio sam.
Poruka je primljena. Šta sada?“
„To zavisi od Olivijea.“
Koton se premestio s druge strane stuba da bi jasnije video Olivijea i Banča.
Obojica su stajala pored velikog televizora, glava iskrivljenih nagore. Na Bančovom licu
jasno se videla zabrinutost.
„Trebalo je da znam“, rekao je Olivije. „Ti nisi dobar.“
„Ja bih pre rekao da je moj nastup bio majstorski“, odgovorio je onaj stariji čovek s
pištoljem.
„Šta hoćeš, Eli?“ upitao je Olivije.
„Dobio sam ono što hoću.“
Ovo nije zvučalo dobro.
„Poslao si svoje ljude da podižu cenu na aukciji, zar ne?“, prekinuo ih je Koton,
dovikujući Ivanu. „Pošto si znao da će svi umreti, zašto ne bi ponudili petsto miliona
evra?“
„Amerikanci misle da novac sve rešava“, rekao je Ivan.
On je uhvatio Bančov pogled i dao mu znak da ostane tih.
„Vaš predsednik rekao je Kremlju da vi uopšte i nećete biti ovde“, dodao je Ivan.
„Sve su to bile laži.“
„Bile su neophodne“, rekao je Banč. „Da izađemo na kraj s vama.“
Iz jednog uzija prolomio se kratki rafal.
Bančovo telo poskočilo je od udaraca metaka, a lice mu je ostalo zamrznuto u šoku,
dok je pokušavao da održi ravnotežu.
Zatim se sručio na pod.
Mrtav.
„I to je bilo neophodno“, rekao je Ivan.
Koton je odmahnuo glavom.
Dođavola.

ČETRDESET DEVETO POGLAVLJE

Eli je zurio dole u veliku dvoranu.

Čudno je bilo što ga je razmišljanje na način zlikovca i brinulo i podsticalo.
Okrenuo se prema Rusu po imenu Ivan. Njegov zaštitnik bio je nizak, širokih grudi,
prosede crne kose. Nosio je loše skrojeno odelo koje mu se nadimalo oko struka.
Dogovor je bio da on ne samo prokrijumčari ovamo oružje već i da dovede Ruse na lice
mesta. To je urađeno juče, kada je Ivan pratio auto kojim su on i Munjoz došli do zamka.
Džonti je ponovo bio previše predusretljiv. A onda, kada je Di Đenti uklonjen, Ivan je
dobio poruku da je teren čist i da može da dođe.
„Malone, prijatelju moj“, doviknuo je Ivan. „Moramo da razgovaramo.“
Amerikanac je ostao sakriven ispod luka.
„Čekaš da Sonja nešto učini?“, upitao je Ivan.
Nije bilo odgovora.
„Sonja“, pozvao je Ivan. „Sonja.“
Ponovo tišina.
„Izađi“, rekao je Ivan. „Mi, takođe, moramo da razgovaramo. Ne bi trebalo da
budeš ovde, i ti to znaš.“

Koton je čuo Ivanove reči.

Ne bi trebalo da budeš ovde.
Šta je to Sonja radila?
Provirio je iza kamenog stuba. Pet neprijateljskih lica zurilo je dole u njega u tihoj
pretnji. Skrenuo je pogled prema Džontiju Olivijeu, koji je ponovo čučnuo iza velikog
televizora, pored Bančovog tela.
„Ubili ste zamenika savetnika za nacionalnu bezbednost Amerike“, doviknuo je
Koton.
„Koji nikome neće nedostajati“, odgovorio je Ivan. „Mi imamo mnogo zamenika u
Rusiji. I još mnogo više onih koji žele taj posao. Siguran sam da ih i vi imate.“
„Ovo neće proći bez odgovora.“
Ivan se nasmejao. „Vaš novi predsednik nije naročito čvrst. On sebe smatra takvim,
ali on je samo lažov. Za razliku od njega, ti nas poznaješ, Malone. Ti bi poslušao i
okanio se ovoga. Ja nemam problem s tobom.“
U šta se ovo uvalio? Očigledno su Rusi bili ozbiljni u Brižu, ali pokolj oko njega
izgledao je preterano čak i za njih. Toliko rizika zbog napada na ljude koji su imali
sredstva i mogućnosti da uzvrate.
I hoće.
Bio je nenaoružan i prepušten sam sebi, i nije bilo mnogo toga što je mogao da
uradi. Petorica ljudi stajali su na galeriji iznad njega, dvojica naoružana uzijima, dvojica
pištoljima. Vazduh je bio ispunjen smradom sagorelog baruta, izmešanim s bakarnim
vonjem krvi.
„Izađi, Džonti“, rekao je stariji čovek koga su zvali Eli. „Nema potrebe da se kriješ.
Da smo želeli tvoju smrt, već bi bio mrtav.“
„Ko si ti?“, upitao je Koton.
„Zovem se Augustus Eli Rajnhart V. Ja sam Džontijev poznanik, mada sumnjam da
me on više priznaje kao takvog.“
Olivije je polako izašao iz zaklona.
„Radiš li s Rusima?“, upitao je Koton Rajnharta.
 „Naravno da radi“, odgovorio je Ivan. „Mi smo od početka bili korak ispred u
svemu ovome. On nas je doveo pravo ovamo.“
„Nikada nećete naći te dokumente“, prasnuo je Olivije. „Oni su sakriveni. Jedino ja
znam gde su.“
„Da sam na tvom mestu, ne bih me ponovo potcenio“, odgovorio je Rajnhart.
Odgovor je stigao brzo i Koton je prepoznao nešto u tonu starijeg čoveka.
Samopouzdanje. Kao kod čoveka koji nešto zna. Unutrašnji osećaj upozoravao ga je na
to da bi Rajnhart mogao da predstavlja najveću pretnju, čak veću od Ivana. Olivije se
sigurno nadao da će ga ono što zna sačuvati u životu. Možda bi i moglo, ali Olivije je,
očigledno, bio veoma zabrinut, pošto su se ruke punačkog čoveka tresle, a vena na
desnoj slepoočnici nadimala se sa svakim otkucajem srca, kao debeli plavi crv.
Verovatno je, takođe, pokušavao da proceni situaciju, ali ništa u vezi s njom nije imalo
smisla.
Ovde je zbir dva plus dva iznosio devet stotina.
Naročito s obzirom na adut u igri.
Gde je bila Sonja?

Džonti nikada nije iskusio takav užareni konflikt emocija koje su strujale kroz njega.
Uznemirujući spoj narastajućeg uzbuđenja, ledene jeze i iracionalnog gneva. Razmere
užasa oko njega nisu se mogle izraziti rečima. Nikada nije mogao ni da zamisli ovakav
ishod. Njegov posao jedva da je ikada bio nasilan, ali ovo je, očigledno, bio drugačiji
scenario. Na svu sreću, njegova mržnja prema Eliju Rajnhartu prevazilazila je njegov
strah i donosila mu snagu.
„Gde je Vik?“, upitao je.
„Mrtav je“, rekao je Eli. „Sada si sam, Džonti.“
„Nije bilo potrebe da ovo uradiš. Baš nikakve.“
„Dakle, ti bi mi sve predao?“ upitao je Eli. „Tek tako. Trebalo je samo da tražim?“
„Ovo je bio moj posao, ali ti nisi mogao da ga se okaniš. Šta je bila Ostava?
Skretanje pažnje? Samo način da se približiš aukciji?“
„Upravo tako. I uspelo je. Bio si tako predusretljiv. Ali ovo je posao, Džonti. Ništa
više. Mada ću reći da je za ovog mog saradnika, gospodina Munjoza, ovo malo više
lično. On stvarno želi da te ubije.“
Džonti je mogao da vidi da je zaista tako. Bugarin je držao oružje upereno pravo u
njega.
„Na njegovu žalost“, rekao je Eli, „ne može to da uradi. To nije bio deo dogovora.“
Ovo je zahtevalo pitanje.
Šta jeste bilo deo dogovora?

Eli je gledao kako njegov protivnik stoji pred njim odlučan. Impresivno, s obzirom na
tešku situaciju u kojoj se Olivije našao. Rusi su samo tražili da ih dovede na lokaciju gde
će se održati aukcija i da im obezbedi oružje kako bi svi učesnici mogli da budu ubijeni.
 Osim Džontija.
On nije dovodio u pitanje taj uslov, pošto je dobio bezobrazno veliki novac. Onda
mu se sreća osmehnula i poslala mu ono parče papira koje je sad imao u džepu. Da li je
to bio ključ za pronalaženje sakrivenih informacija? Nameravao je da to sazna čim izađe
iz zamka.
Istinu govoreći, Rusi su ga činili nervoznim. Sloveni su ga uopšte činili nervoznim.
Oni su bili nepredvidiv svet, čije je motive najčešće bilo nemoguće protumačiti.
Sveukupno, bili su obrazovani i načitani. Voleli su pozorište, operu, koncerte i balet. On
je odavno naučio da moć pojedinca nije ni izbliza važna kao porodica, prijatelji i
poznanici. Morate poznavati ljude da biste završavali poslove, zbog čega su Rusi imali
mnogo prijatelja. Ono što se ovde dešavalo izgledalo je kao jasan dokaz tog pravila. Ako
znate prave ljude, možete da organizujete gotovo bilo šta. Na primer, da upadnete na
tajnu aukciju i ubijete sve prisutne.
Ali s Rusima je bilo teško.
Mnogi elementi njihovog karaktera bili su mu odbojni. Oni nisu imali mnogo
principa, odbacivali su tradiciju i bili preterano cinični i nametljivi. Pol je kod njih i
dalje mnogo značio, a uloge muškaraca i žena bile su jasno određene. Sve u svemu, oni
su bili otvoreni, ozbiljni ljudi. Pušili su bez prestanka i redovno pili. Toliko sujeverni da
je to bilo iritirajuće. Ali on je bio saučesnik u masovnom ubistvu, pa kome je onda
mogao da sudi? Mrzeo je da posluje s njima, ali morao je iz nužde, pošto je novac
Moskve bio dobar kao i bilo čiji drugi.
Međutim, ništa od toga nije odgovaralo na najvažnije pitanje.
Šta sada?

Koton je bio u nekim teškim situacijama, ali ova je bila pri vrhu tog spiska. Bio je
uhvaćen u klopku na donjem spratu. Na drugoj strani velike dvorane, petnaest metara
dalje i tri metra iznad, na gornjoj galeriji sa suprotne strane, problem je zurio dole u
njega.
Izgleda da je Olivije ostavljen u životu s razlogom.
A on je uspeo da izbegne metke.
„Hoću da znam“, rekao je Ivan, pokazujući u Olivijea. „Da li ti zaista jedini znaš
gde su informacije sakrivene?“
„Samo ja i moj saradnik, koji je sada mrtav.“ Olivije je ponovo govorio poslovnim
tonom. „Ja sam jedini put koji je preostao do tih informacija. Ubijte me, i one će
nestati.“
To je svakako objašnjavalo zašto Olivije i dalje diše.
Koton je gledao kako i Rajnhart razmišlja o ovoj informaciji.
Okrenuti njega protiv Ivana delovalo je kao pametan potez.
Ali tok misli prekinut mu je kada su se vrata otvorila uz tresak i u dvoranu ponovo
ušla Sonja.
 PEDESETO POGLAVLJE

Čajkovski je zurio kroz prozor u zamak Vavel. U ruci je držao drugu čašu viskija, sedeći
u krevetu, istom onom koji je prošle noći delio sa Sonjom. Poslednje što je čuo preko
telefona bili su hici iz vatrenog oružja. Šta se dešavalo? Je li Sonja dobro? Njena
reputacija bila je legendarna, a njeni pretpostavljeni govorili su o njoj sve najbolje. Ipak,
to nije značilo da nevolja ne može da stigne i do nje.
Polako je otpio još jedan gutljaj, puštajući da mu alkohol pecka grlo i sagori
nervozu.
Prozor je gledao na zamak preko prometne ulice, uz kamenitu padinu punu kafea i
restorana. Staza koja je kružila oko brda Vavel bila je prepuna ljudi, naročito s desne
strane kod izlaza prema Zmajevoj jazbini, gde je ogromni bronzani kip čuvenog zmaja
stajao na krečnjačkoj steni. Imao je sedam glava, a jedna je izbacivala vatru zahvaljujući
vešto postavljenoj cevi za gas. Mehanizam je čak modernizovan tako da je SMS mogao
da pokrene plamen, što su ljudi radili na stotine puta svakog dana.
Moderna tehnologija.
Kob njegovog života.
Glavni razlog što se našao u ovom haosu.
Odbrambeni sistem balističkih raketa Idžis.
Smišljen da obezbedi zaštitu od balističkih raketa kratkog i srednjeg dometa i
presretne dolazeće projektile u atmosferi, pre nego što krenu silaznom putanjom, mnogo
pre nego što stignu da naprave bilo kakvu štetu, s fragmentiranom bojevom glavom.
Trenutno je bio postavljen na američkim bojnim brodovima i u kopnenim bazama u
Japanu i Rumuniji.
Ali da li su ti sistemi bili pouzdani?
Niko to nije znao.
Većinom su funkcionisali, ali većinom nije značilo i u svakom slučaju.
Rusija ih je mrzela, a njihovi zvaničnici govorili su da oni samo podstiču novu trku
u naoružanju na osnovu nepostojeće opasnosti, pošto Iran nikada nije pretio Evropi
raketama. Prošli put, ideja je navela Rusiju da objavi kako će postaviti nuklearne rakete
kratkog dometa duž svojih granica s NATO-om. Predviđan je novi Hladni rat. Putin je
čak izjavio da će se Rusija povući iz Sporazuma o nuklearnom naoružanju iz 1987. i da
je šansa da Poljska bude izložena napadu u slučaju nuklearnog rata stoprocentna.
On nije imao razloga da misli kako će ovog puta biti imalo drugačije.
Skoro šezdeset odsto Poljaka protivilo se raketama. Pretpostavljao je da će taj
procenat ovoga puta biti još veći. Dosad je protest bio minimalan, ali rasprava još nije
počela.
Začudo, godinama unazad, odgovor poljske vlade na prvo poništavanje programa
bio je mešovit. Nekima je bilo drago što je pitanje raketa sklonjeno s dnevnog reda, ali
znatan deo vladajuće strukture izrazio je zabrinutost da će zemlja izgubiti svoj specijalni
status u Vašingtonu – da je Obama obustavio projekat da umiri Moskvu na račun
Poljske. Jedan od predloga u parlamentu bio je da se potroši deset milijardi dolara u
protivvrednosti u zlotima za izgradnju sopstvenog raketnog odbrambenog sistema.
Kad smo već kod ludila.
Setio se kako je vođa jedne stranke žalio što je odluka o povlačenju inicijative bez
obaziranja na osetljiva pitanja Poljske. Leh Valensa otvoreno je kritikovao povlačenje,
govoreći da su Amerikanci oduvek vodili računa samo o sopstvenim interesima i samo
iskorišćavali sve ostale. Jednog naslova s prve stranice novina sećao se sasvim jasno.
Ale byliśmy naiwni. Zdrada! USA sprzedały nas Rosji i wbiły nam noż w plecy. Ala
smo bili naivni. Izdaja! SAD su nas prodale Rusiji i zabile nam nož u leđa.
Začudo, završna izjava stigla je 17. septembra 2009. godine, što je bio datum s
velikim simboličkim značajem, pošto je 17. septembra 1939. godine Sovjetski Savez
okupirao Poljsku.
Ironija? Poruka? Ili samo slučajnost?
Ko zna.
Sve od objave predsednika Foksa, Ministarstvo inostranih poslova radilo je na
odgovorima i alternativama. Tražilo je načine da pokuša da umiri obe strane. Još nije
iznet zvanični zahtev za uspostavljanje raketne baze. Pretpostavio je da Foks čeka da
dobije potrebnu municiju da osigura da neće biti znatnog otpora iz Varšave. Amerikanci
su svakako znali da imaju blagonaklonog slušaoca u predsedavajućem parlamenta, koji
će privremeno preuzeti funkciju predsednika ako on bude prinuđen na ostavku. Tada će
se stvari oteti kontroli i doći će do žestoke rasprave na nacionalnom nivou.
Morao je da reši ovo.
Jedan čovek.
Brzo i odlučno.
Srećom, ustav mu je davao ovlašćenja koja nisu mogla da budu opovrgnuta.
Zašto ga Sonja nije zvala? Želeo je da pozove on nju, ali znao je da ne treba to da
uradi. Morao je da joj veruje da će izaći na kraj s tim problemom.
Dovršio je piće.
A znao je i da ne sme da popije još jedno.
Vrata spoljašnje sobe su se otvorila. Ustao je i izašao iz spavaće sobe. Na ulazu je
stajao Mihal Zima. Čudno. Upitao se zašto je ovaj hladni, proračunati čovek doputovao
ovako daleko na jug iz Varšave.
„Došao sam da vidim mogu li da pomognem“, rekao je Zima.
„U čemu?“
„U vezi sa zamkom Šturni.“
Izgleda da je načelnik BOR-a postao dobro informisan. „Šta ti znaš o tome?“
„Znam da je tamo operativac ruske spoljne obaveštajne službe po imenu Ivan.
Otkriven je u Brižu, gde je stupio u kontakt s bivšim američkim agentom Kotonom
Malonom. Zanimljivo, Malon je juče bio u Krakovu, gde su ga četvorica naših agenata
iz AW-a doveli kod vas.“
„Ti si bio zauzet.“
„Radio sam svoj posao.“
 Odmerio je Zimu kritičkim pogledom. „Radio si upravo ono što sam ti rekao da ne
radiš.“
„Ja vam nisam neprijatelj.“
„Ah nisi mi ni prijatelj.“
„Ovde sam da štitim predsednika ove zemlje. Deo te dužnosti nikada nije bio da
budem vaš prijatelj. Ako morate da znate, zapravo se divim vašim predvodničkim
sposobnostima.“
Ovo je bilo iznenađenje.
I to dobrodošlo iznenađenje.
„Dešava se nešto što utiče na bezbednost ove zemlje“, nastavio je Zima. „Nešto u
šta je uključena naša spoljašnja obaveštajna agencija. Znam za vaš odnos sa Sonjom
Dragom. BOR je izašao u susret vašim zahtevima u tom smislu. Opet, ja nisam ovde da
presuđujem. Samo da pomognem.“
„Mihale, cenim tvoju zabrinutost i tvoju ponudu, ali ne mogu da umešam BOR.
Ovo je lično.“
„I nekako se tiče čoveka koji je nekada predvodio tajne obaveštajne službe
Solidarnosti.“
Zima je svakako znao za njegov odlazak na Jasnu goru, pošto su dvojica njegovih
ljudi bili tamo. Ali Čajkovski se iznenadio zbog pominjanja ranijih životnih iskustava
Mireka Haće.
„Da li je to dobro poznata činjenica?“ upitao je.
„Za neke jeste, ali to je probrana nekolicina. Da li ono što se dešava ovde, šta god
to bilo, ima veze s onim što se dešavalo osamdesetih godina?“
On je odlučio da bude iskren. „Ima.“
„I major Dilecki je bio umešan? Kada smo otišli u onu kuću, mogao sam da
zaključim da ste poznavali tog čoveka. Pošto je on čuvao dokumenta o drugima, mogu
samo da pretpostavim da je isto uradio i u vezi s vama. Ti dosijei sada su izašli na
otvoreno.“
„To bi bila valjana pretpostavka.“
„A zamak Šturni je mesto na kome su se pojavili?“
„Moglo bi se reći. Ponuđeni su na prodaju onome ko ponudi najviše.“
Primetio je trenutnu zabrinutost na Ziminom licu. Možda je ovom čoveku bilo
iskreno stalo.
„Sonja je tamo“, rekao je. „Pokušava da spreči da se to desi. Međutim, za vreme
njenog poslednjeg poziva čuli su se pucnji. Zabrinut sam.“
Ulazna vrata apartmana su se otvorila. Ljudi iz obezbeđenja obično su prvo kucali
pre nego što nekome dozvole da uđe.
Onda je ugledao ko mu je došao u posetu i shvatio.
Njegova žena.
Koja nije izgledala srećno.
 PEDESET PRVO POGLAVLJE

Koton nije skretao pogled sa Sonje dok je čučala iza drugog stuba, deset metara dalje.
„Evo nje“, doviknuo je Ivan. „Ne bi trebalo da si ovde.“
„A ipak jesam“, odgovorila je ona.
Rus se nasmejao. Bio je to dubok, lenj smeh, napola iskren a napola usiljen, i
potpuno neprijateljski.
On je sada shvatio.
Ona je razoružavala ove ljude. Stvarala je zbrku. Radila je ono u čemu je bila
najbolja. Obmanjivala ih je.
„Ko si ti?“, upitao je Džonti Olivije Sonju.
„Neko ko ti donosi pozdrave od predsednika Republike Poljske. Da li si stvarno
mislio da ćemo mi tek tako pustiti da se ova aukcija održi?“
Olivije nije ništa rekao.
„Šta sada?“, upitao je Koton sve njih.
„Kao što Olivije kaže“, napomenuo je Ivan, „samo on zna gde su informacije
sakrivene. Potrebno nam je da nam to kaže.“
„To se neće dogoditi“, izjavio je Olivije.
„Zaboravi Amerikance na trenutak“, rekao je Koton. „Misli li iko od vas da se
Kinezi, Severnokorejci, Francuzi i Iranci neće osvetiti?“
„Možda si ti prava osoba koju možemo okriviti“, odgovorio je Ivan. „Bivši špijun.
Ovde. Tvoja reputacije radiće protiv tebe. Naravno, ti ćeš pokušati da ih sve ubediš da
ništa nisi uradio. Onda možemo da okrivimo Poljake. Oni bi svakako želeli da ovo
osujete. Kao što rekoh, Sonja, ti ne bi trebalo da budeš ovde.“
„Ovde je mnogo svedoka“, ukazao je Koton.
„Dobra primedba“, rekao je Ivan.
Krupni čovek posegnuo je ispod sakoa, izvadio pištolj, pa se okrenuo i pucao u
glavu drugoj dvojici Rusa, koji su držali uzije.
Koton je bio svedok svim mogućim vrstama poremećenosti i izopačenosti, a posao
mu je obično bio da iskoristi te grehe u svoju korist. U njegovom poslu bilo je smrtnih
slučajeva. Neosporno. I sam je više puta pritiskao okidač u žaru borbe, ali ovo je bilo
drugačije. Kao da je prinuda zamenjivala zdrav razum. Osećao je kako ga želja da se
usprotivi peče u grlu, ali znao je da ne treba da kaže ni reč. Pogledao je preko dvorane
prema Sonji, pa ponovo preusmerio pažnju na drugi sprat.
„Ostao si samo ti, Malone“, rekao je Ivan. „I ti, Sonja.“
Ali ostao je još jedan nepoželjan svedok, a on je stajao nekoliko koraka od njega.
Nije mnogo saosećao sa Džontijem Olivijeom. Čovek je pokušao da se igra sa šest
zmija otrovnica istovremeno. Šta je očekivao? Da će one mirno ležati? I da će im se to
svideti? Nije bilo čudo što se jedna od njih izvila i ujela ga.
Ljudi iz Foksove administracije bili su budale što su pokušali da iskoriste ovu
situaciju. U kom to svetu raspoređivanje raketa srednjeg dometa na samo nekoliko
stotina kilometara od ruske granice ne bi bilo dočekano demonstracijom sile? Banč i
Foks mislili su da će laži i obmane funkcionisati. Možda bi bilo tako u poslovnom svetu,
ali ovo je bila viša liga, gde igrate bez milosti. Ne gubite samo ugovor ili nešto novca.
Gubite život. Učesnici u ovome dugo su igrali ovu igru. Vorner Foks bio je početnik. I
pritom arogantan početnik. Tom Banč bio je slepi sledbenik, kome je namera bila jedino
da udovoljava svom šefu, nesvestan rizika koji je preuzeo na sebe. Sada je ležao u lokvi
sopstvene krvi u zabačenom slovačkom zamku.
Proučavao je pogledom i Sonju i Ivana, pokušavajući da zaključi šta je sledeće.
Najbolji zaključak do koga je mogao da dođe bio je da su njihovi interesi različiti. Ivan
je želeo informacije koje je Olivije nudio na prodaju kao osiguranje protiv Poljaka. One
su mogle da predstavljaju efikasan način da se američke rakete zadrže izvan Poljske, i
sredstvo kontrole nad šefom strane države. Ruske tehnike ispitivanja bile bi i više nego
dovoljne da slome Džontija Olivijea. Čovek bi im na kraju rekao sve što zna i ne zna.
Sonja je želela da te informacije budu uništene, kako nikada ne bi mogle da budu
ponovo upotrebljene. One su, u suštini, bile uništene sada, sakrivene na mestu za koje je
znala samo jedna osoba. Olivije je sigurno izabrao lokaciju koja će ostati tajna. Da li bi
informacije mogle ponovo da se pojave? Moguće, ali ne i verovatno. Ili bar nije bilo
verovatno u važnom vremenskom okviru od sledećih pet godina drugog mandata
Čajkovskog na funkciji predsednika države. Posle toga, što god Olivije imao da ponudi,
biće bezvredno.
„Izgleda da imaš problem“, rekao je Ivanu.
Krupni Rus slegnuo je ramenima. „Ja radim svoj posao, ali Sonja ne bi trebalo da
bude ovde. Olivije je moj.“
„Ništa neću reći nikome od vas“, izlanuo je Olivije.
Sonja je ostala iza svog stuba, ali je podigla oružje i uperila ga u Olivijea. „Gde je
Koplje Svetog Mauricija?“
„Pa, to mogu da ti kažem. U autu je, odmah iza dvorišta, sa ostalim relikvijama, i
čeka moj odlazak.“
Ona je spustila pištolj. „Došla sam po njega. Zbog toga sam ovde.“
Ovo je imalo smisla. Nacionalno blago moralo je biti vraćeno, pogotovo ono za
koje je ona dopustila da bude ukradeno.
Ivan je ponovo slegnuo ramenima. „Sada si dobila to po šta si došla. Idi.“
Dva pucnja razlegla su se kroz vazduh i odjeknula po dvorani.
Naglo je okrenuo glavu udesno. Sonja je pucala, ali ne uvis. Pogledao je levo.
Olivije je stajao, zapanjeno buljeći u crvenu mrlju na svojoj košulji čije širenje nije
mogao da zaustavi tako što ju je stezao prstima. Vazduh mu je izleteo iz usta, praćen
krvlju, a onda su mu se oči zakolutale prema nebu i gojazno telo sručilo se na pod.
„Sada je ovo završeno“, doviknula je Sonja. „Neće biti raketa i niko neće dobiti te
informacije. One ostaju tamo gde su.“
On je zurio u nju.
„Poljska vlada imala je nezavršene poslove sa Džontijem Olivijeom“, rekla je ona.
„To pitanje je sada rešeno.“
 „Nije dobro“, rekao je Ivan. „Ovo je problem.“
„Odustani“, doviknula je ona.
„To možda neće biti moguće. Želeo sam Olivijea. Živog.“
„Kotone.“
On se okrenuo prema Sonji. Ona je gurnula pištolj preko uglačanog kamenog poda
pravo prema njemu. On je dograbio oružje, proverio okvir s mecima pa ubacio jedan u
cev.
Bio je spreman.
„Sada nas je dvoje“, rekao je Ivanu. „Možeš da odeš odavde, ili da te iznesu s
metkom u telu. Biraj.“
Zavladala je tišina.
On je rizikovao da proviri iza stuba i video da trojica ljudi iznad njega gledaju
jedan u drugoga. Rajnhart je sigurno želeo da Ivan odluči.
„Nisam došao ovamo da umrem“, najzad je izjavio Rajnhart.
„U redu“, rekao je Ivan. „Završili smo.“
Koton je gledao kako se trojica ljudi odmiču od ograde i silaze sa sprata. Morao je
da ostane oprezan dok ne izađu iz zgrade.
Ponovo se okrenuo prema mestu na kome se Sonja krila.
Ali nje više nije bilo tamo.

PEDESET DRUGO POGLAVLJE

Čajkovski je osetio napetost koja je ušla u hotelsku sobu s njegovom suprugom. Oženio
se njom pre dvadeset jednu godinu, kada su oboje bili mnogo mlađi i mnogo manje
zainteresovani za politiku. Otad su vodili javni život i neko vreme bili tim. Više ne. Sada
su bili dvoje odvojenih pojedinaca. Spojeni samo ambicijom.
„Molim te da nas izviniš“, obratio se on Zimi.
Načelnik BOR-a klimnuo je glavom i izašao iz apartmana.
„Pobrini se da nas ne uznemiravaju“, dodala je njegova žena.
Ovo neće biti dobro. „Zašto si ovde, Ana?“
„To će biti moje prvo pitanje za tebe.“
Pitao se koliko ona zna. Ili je ovo bio pohod radi otkrivanja informacija?
Ona je sela na sofu. Za ovu priliku obukla je skupi kostim šanel. Bisernosive boje.
Nije nosila mnogo nakita. Na nogama je imala cipele s niskim potpeticama. Savršeno za
prvu damu države.
„Rekli su mi da si ovde bio dva dana, pošto si otkazao sastanke i promenio svoj
raspored. Zatim su mi rekli da je tvoja devojka sinoć prenoćila ovde.“
 Nije bilo iznenađenje što je znala sve ovo. Ona je, takođe, imala obezbeđenje iz
BOR-a, a ti agenti sigurno su međusobno razgovarali.
„Hoću da znam šta se dešava“, izjavila je.
„Radim na predstojećim izborima.“
Ona se nasmejala. „A ja sam devica Marija. Ma daj, Januše. Došla sam po
odgovore.“ Zastala je. „Istinite odgovore. Dešava se nešto neobično.“
„Šta te navodi da to kažeš?“
„Poznajem te.“
To je bio problem. Teško je bilo obmanuti nekoga ko je s vama skoro polovinu
vašeg života. Zato je odlučio da uopšte i ne pokušava. „Varšavski protokol vratio se da
nas progoni.“
On joj je ispričao istinu pre mnogo vremena, kada su bili više kao muž i žena.
„Ta bedna imitacija ljudskog bića, Dilecki, čuvao je dokumente o meni. Kako?
Zašto? Nemam pojma. Znam samo da ih je sačuvao i da još postoje.“
„A tvoja devojka pokušava da dođe do njih?“
On je klimnuo glavom. „Uložen je trud.“
„Divno je što imaš nju u ova teška vremena.“
Spazio je njen sarkazam i upitao se ima li tu i ljubomore. Oboje su odavno ostali
bez tog osećanja. To je bio deo njihovog sporazuma.
„Ovo ima međunarodne implikacije“, rekao je. „Bezbednost ove zemlje dovedena
je u opasnost. Ako neka strana vlada dođe do tih informacija, one bi mogle biti
upotrebljene protiv mene. Mogao bih da budem prisiljen na ostavku ili, još gore, da
uradim ono što oni žele. Ne želim ni jedno ni drugo.“
Odmerila ga je pogledom koji je on previše dobro poznavao. „Da li je toliko loše?“
Klimnuo je glavom. „Ti znaš šta sam radio u to vreme. Znaš šta smo svi radili.“
„Znam ono što si mi ti ispričao.“
On je bio šokiran njenim sumnjama. „Treba li ovo da razumem kao da misliš da ja
jesam bio komunistički doušnik? Da sam izdao svoje sugrađane? Da sam uzimao njihov
prljavi novac da im pomognem da nas zadrže pod svojom vlašću? Da li stvarno veruješ
u to?“
Njene svetloplave oči uputile su mu jedan od svojih prepoznatljivih pogleda.„! ti i
ja znamo šta si radio, Januše. Koliko ljudi je stradalo?“
On je u poslednje vreme mnogo razmišljao o prošlosti. „Četrdeset šest?“
„Molim?“
„Za toliko mojih regruta znam da su ubijeni.“
Ona se ispravila na svom sedištu. „Pa, to je nova informacija. Sve ove godine, a ti
nikada nisi pomenuo koliko ljudi je, zapravo, platilo najvišu cenu.“
Sve su to bili muškarci i žene koji su voljno uzimali novac od SB-a u zamenu za
voljno dostavljane informacije o članovima svoje porodice, prijateljima, komšijama i
poznanicima. Najgori mogući izdajnici. Niko ih ni na šta nije primorao. Niko ih nije
zastrašivao. Nisu bili prebijani ni terani da puze po podu zatvora.
Zato je ono što su on i nekolicina drugih uradili bilo lako.
 Nađete aktivne regrute SB-a koji ne rade voljno. Koji su bili prinuđeni da
špijuniraju. Onda ih pretvorite u dvostruke agente i dostavljate vlastima kontrolisane
informacije, uz taman dovoljno istine da doušnici ne upadnu u nevolje, a SB ostane
zauzet jurenjem senki.
I to je funkcionisalo.
Izvanredno je funkcionisalo.
Na kraju su to podigli na viši nivo. Dostavljali su više strateških i štetnih
informacija, s namerom da potpuno diskredituju neke od onih voljnih doušnika i nateraju
SB da dovede u pitanje njihovu lojalnost. Dovoljno da, u nekim slučajevima, SB trajno
eliminiše te doušnike.
Njih četrdeset šest, za toliko je on znao.
„Svako od tih ljudi zaslužio je svoju sudbinu“, rekao je. „Sve su nas izdali iz
pohlepe. Ne kajem se ni zbog jedne od tih smrti.“
„Sumnjam da bi poljski glasači to posmatrali na isti način“, napomenula je Ana.
„To je razlog što si ovde, zar ne?“
„Upravo tako. Naravno, niko važan nikada neće priznati da je Varšavski protokol
ikada postojao, a još manje će priznati dobro koje je njime postignuto. Krajnji rezultat
biće da ću ja ostati obeležen kao izdajnik. Komunistički špijun. Ja ću preuzeti krivicu za
sve ostale.“
„Otac Haća nije hteo da sarađuje?“
„Uopšte. A ti si dobro informisana.“
„Odavno sam naučila da budem bar jedan korak ispred tebe, Januše. A još bolje
dva.“
On je nekada voleo ovu ženu, a jedan mali deo njegovog bića još ju je voleo. Ona
ga je razumela bolje od bilo koga drugog, čak i Sonje. Naprečac je odlučio da dođe u
Krakov, s vrlo neodređenom idejom šta očekuje da postigne. Doputovao je na jug
avionom iz Varšave, obliven hladnim znojem, grizući se za usnu, dok su mu sve misli
bile zamrznute u prošlosti. Nadao se da će, kada dođe ovamo, možda sve shvatiti i rešiti.
To je svakako bila uzaludna nada, pošto je ostao u potpunom haosu, ali pretpostavljao je
da se njegova supruga našla u sličnim problemima.
„Ovo je najozbiljnija pretnja s kojom smo se ikada suočili. Moja politička karijera
mogla bi da bude završena.“ Uperio je prstom u nju. „I tvoja karijera biće završena.“
Ona je slegla ramenima. „Izgleda da se stalno suočavamo s jednim izazovom za
drugim. Zašto bi ovo bilo imalo drugačije?“
„Zato što jeste drugačije. Uključeni su Amerikanci i Rusi. Mnogo toga dovedeno je
u pitanje i ulog je veliki.“
„Da li te ona voli?“
Pitanje ga je zateklo nespremnog. Njih dvoje nikada nisu razgovarali o vezi onog
drugog.
„Voli.“
„To je dobro. Možda nećeš poverovati u ovo, ali želim da budeš srećan.“
 „Kao što i ja tebi želim to isto. Ne želim da ti naudim ni na koji način.“ Ona mu je i
dalje bila prijateljica, i uvek će to biti.
„Ja sam bila tamo, Januše. Rođena sam u tom užasnom komunističkom društvu.
Znam njegov mentalitet. Ne moraš da me ubeđuješ da su vremena bila teška.
Preživljavanje je zavisilo od poštovanja pravila i izbegavanja pažnje. Sećam se svega,
sasvim jasno. I slažem se. Ja neću pustiti nijednu suzu za tim izdajnicima. Zato sam
došla da pomognem, ali moram da znam sa čim se suočavamo. Potrebna mi je istina.“
I on joj je ispričao sve što se događalo u prošlih nekoliko dana.
„Shvatam“, rekla je ona kada je završio. „Ne možemo dozvoliti strancima da
određuju kako se upravlja ovom zemljom. Nikada više.“
Ona je možda bila supruga koja se otuđila od njega, ali je pre svega bila Poljakinja.
I ponosna na to.
„Ti i ja mnoge stvari ne vidimo na isti način“, nastavila je, „ali u ovome smo
jedinstveni. Zašto čekaš ovde?“
„Čekam da se Sonja javi. Poslednje što sam čuo bili su pucnji iz vatrenog oružja.“
„Hoćeš li poslati ljude na jug u taj zamak?“
On je razmišljao upravo o tome, ali je obećao Sonji da se neće mešati i da će pustiti
nju da se pobrine za to. „Ne mogu. Ne u ovom trenutku.“
Ona kao da je razumela zašto, i rekla je: „Kakva bi bila šteta u tome da imaš ljude u
blizini, spremne da trenutno krenu u akciju kada im bude dat znak?“
Baš nikakva.
Prišao je vratima i pozvao Zimu da se vrati unutra, pa mu je rekao šta želi da se
dogodi. „Ostani na nekoliko kilometara udaljenosti, ali dovoljno blizu da delaš brzo ako
bude potrebe. Koliko brzo možeš da pošalješ ljude tamo?“
„Već ih imam šestoricu na slovačkoj granici. Nadao sam se da ćete izdati ovo
naređenje.“
On se osmehnuo. „Pobrini se za to.“
Zima je otišao.
Ana je ustala sa sofe. „I ja imam zadatak.“
On je bio radoznao. „Mogu li da pitam kakav?“
„Vreme je za posetu Jasnoj gori. Otac Haća i ja moramo da razgovaramo.“
„Možda ćeš otkriti da će to biti pomalo jednostran razgovor.“
Ona je odmahnula glavom. „Ma hajde, Januše. Ti znaš koliko ja umem da budem
ubedljiva.“
 PEDESET TREĆE POGLAVLJE

Koton je izašao iza stuba. Oko njega je bio pravi pokolj. Sonja je hladnokrvno pogubila
Džontija Olivijea. Koji je bio bolji način da zaštiti i Poljsku i Čajkovskog, nego da
ukloni izvor problema? Ona, očigledno, nije znala lokaciju aukcije. Rusi nisu podelili
nikakve informacije s njom. A i zašto bi? Poslednje što su oni želeli bila je Olivijeova
smrt. Zato je ona postavila klopku s kopljem i dozvolila njemu da je aktivira. Na taj
način, Olivije, Rusi i svi ostali koji su možda posmatrali razvoj situacije ne bi bili
upozoreni šta se dešava, a ona bi imala otvoren prostor za akciju.
Još je bio zabrinut zbog Ivana i Elija Rajnharta. Oni su mogli da čekaju u zasedi.
Zato se oprezno vratio u prednji deo zamka i pronašao sobu iz koje je mogao da gleda
dole u dvorište. Odatle je gledao kako Ivan, Rajnhart i Munjoz odlaze u crnoj limuzini.
Onda je video i Sonju kako mirno ide po popločanom dvorištu i izlazi kroz glavnu
kapiju, s kutijom s kopljem u rukama.
I dalje je postojao problem Elija Rajnharta. Nešto ovde nije bilo u redu. Želeo je da
zna više o tom čoveku. Zašto je on bio uključen u ovo? Zašto bi pristao da preuzme rizik
saučesništva u ubistvima predstavnika stranih vlada, od kojih su neke bile izuzetno
neprijateljski raspoložene? I sklopi dogovor s Rusima? Olivijeovi komentari samo su
potvrdili da su on i Rajnhart na neki način sarađivali, a Olivije se kajao što je bio toliko
glup da veruje tom čoveku. Dvostruka igra? Možda. A kada je Sonja ustrelila Olivijea,
Rajnhart je mnogo više izgledao kao da mu je laknulo nego da je šokiran.
Da li je ovo bilo završeno?
Da li su informacije zaista nestale?
Sonju naizgled nije brinuo Rajnhart i otišla je, ne obraćajući pažnju na njega,
zadovoljna što je situacija stavljena pod kontrolu.
Da li je pogrešila?
Zamak je bio tih kao groblje.
Izašao je iz prednje sobe i vratio se u veliku dvoranu. Zidovi i pod bili su istačkani
rupama od metaka, a oko žrtava su se širile lokve krvi. Prišao je Olivijeovom telu. Lice
je bilo kao voštana maska, a oči zatvorene ali natekle. Pretražio mu je džepove i nije
pronašao ništa osim grumena žutobelog kristalizovanog kamena. Bilo je čudno što je
Olivije to nosio sa sobom. Pitao se o značenju tog grumena. Stavio ga je u svoj džep i
setio se da je Olivije pitao za svog saradnika – čoveka po imenu Vik – i zaključio da bi
sprat mogao biti dobro mesto na kome treba da ga traži. Zato je otišao do stepenica i
popeo se, prošao pored dvojice mrtvih Rusa pa pretraživao prostorije dok nije našao
spavaću sobu pretvorenu u komandni centar. Još jedno telo s rupama od metaka ležalo je
na podu. Upravo je hteo da pretrese i taj leš, kada mu je pažnju privukao desni džep na
pantalonama.
Bio je izvrnut.
Kao da je neko već nešto tražio na telu.
 Svejedno ga je pretražio i našao samo novčanik, ključeve od kola i mobilni telefon.
U britanskoj vozačkoj dozvoli pisalo je Viktor di Đenti. Vik. Monitori su i dalje radili,
prikazujući slike spoljašnjih zidova i šume iza njih, ali naročito puta ispred glavne
kapije. Sve je bilo mirno. Na jednom podeljenom ekranu videlo se vozilo parkirano
unutar zidova, verovatno na kraju jednog od prolaza koje je primetio kada je izlazio iz
auta koji ga je dovezao ovamo. To je bilo vozilo koje je Olivije pomenuo. Spremljeno za
njegov odlazak. U njemu se nalazio Arma Kristi.
Primetio je laptop povezan na kabl koji je vodio iz zida. Sigurno je to bilo sredstvo
kojim bi bila potvrđena najviša ponuda i prenos sredstava. Pretpostavio je da je Rajnhart
prvo ubio Di Đentija, dajući svojim saučesnicima u zaveri otvoren prolaz do svih
ostalih. Očigledno je svem osoblju naređeno da ode iz kompleksa zamka, posle čega je
mesto bilo potpuno izloženo napadu. Glupost s Olivijeove strane, ali to je samo trebalo
dodati spisku neverovatnih rizika koje je čovek preuzeo na sebe.
Pitao se da li je Rajnhart našao nešto kada je došao ovde. Olivije je rekao da samo
on zna mesto na kome su sakrivene informacije. Tokom aukcije takođe je rekao da će Di
Đenti odvesti do informacija onoga ko da najveću ponudu. To je imalo smisla. Olivije
nije izgledao kao čovek koji je obavljao teške poslove. Ne. On je plaćao te usluge, i to
upravo onom čoveku za koga se raspitivao kod Rajnharta.
Da li je taj čovek znao lokaciju na kojoj se nalaze informacije?
Naravno, Koton je nagađao. Kao advokat, što je nekada i bio.
Ali sve je to delovalo razumno.
Otvorio je Di Đentijev mobilni telefon, ali bio je zaštićen lozinkom, pa ga je bacio
nazad na telo i odlučio da pretraži ostatak zamka i potraži Olivijeovu sobu, koju je i
našao dalje niz hodnik. Bila je otmeno nameštena, s masivnim drvenim stolom,
krevetom s baldahinom, raskošno izrezbarenom komodom i ormarom od tamnog drveta
punim odeće koja je očigledno bila Olivijeov broj. Sve je mirisalo na sredstvo za
poliranje, sapun i sveže cveće. Popodnevno sunce bacalo je u prostoriju crvenkasti sjaj,
otkrivajući zrnca prašine na nameštaju. Osim nešto stvari za ličnu higijenu i nekoliko
romana, nije bilo nikakvih drugih stvari. Izašao je iz sobe i sišao sa sprata, pa pretražio
prizemlje i na kraju našao prostoriju koja je nekada bila biblioteka zamka.
Na policama nije bilo knjiga. U jednom uglu bio je klavir, nekoliko probranih
litografija visilo je na zidovima, a na podu je bio tepih. Tražio je nešto što bi moglo da
predstavlja nekakav trag. Čudno, na malom stolu našao je mašinu za vakuumiranje,
kakva se koristi za pakovanje hrane. Na pisaćem stolu u viktorijanskom stolu nije bilo
mnogo stvari, izuzev tri mobilna telefona, a svi su bili zaštićeni lozinkom. Iz njih neće
ništa saznati brzo, pa se vratio u veliku dvoranu.
Koliko će vremena proći pre nego što vlade čiji su izaslanici pobijeni saznaju šta se
dogodilo? Ne mnogo. U pitanju su bili sati. Reakcija? To će biti nezgodno, s obzirom na
ilegalnost čitavog poduhvata.
Prišao je televizoru s velikim ekranom. Olivije je ležao u blizini. Prisetio se
dokumenata koji su bili prikazani i zavirio je iza ekrana. Video je laptop povezan s
televizorom. Pregledao je pet slika s leve strane, koje je Olivije prikazao učesnicima
aukcije. Na monitoru računara nije bilo ničega drugog.
Onda je nešto primetio.
Na drvenoj polici, ispod kompjutera, bio je veliki koverat, isti kao oni korišćeni na
aukciji. Podigao ga je i odmerio težinu na dlanu. Bio je težak. Otvorio ga je i našao
veliku brošuru.
Miasto w Soli: Grad u soli.
Znao je značenje, zahvaljujući tome što je naslov bio preveden na francuski. Unutra
je bilo isto, tekst na oba jezika, s kvalitetnim slikama u boji, na kojima je bio podzemni
rudnik soli u Vjelički. Prelistao je stranice, diveći se izvanrednim fotografijama.
Na poslednjoj stranici bilo je nešto napisano plavim mastilom.

Bobola 9

Ponovo je prelistao knjigu da proveri ima li još nekih zapisa, ali nije ih našao.
Pažnju mu je privukla slika preko čitave stranice 145. Žutobeli kristali u razjapljenoj
pukotini u zidu rudarskog okna. Ispod fotografije nije bilo nikakvog natpisa, ali na kraju
je našao legendu s komentarima svih slika. Za ovu je autor knjige napisao: „Donji deveti
nivo. Deo svoda gornje jame prekriven velikim kristalima soli.“ Našao je u džepu parče
kamena koje je Olivije nosio i uporedio ga sa fotografijom.
Bilo je identično.
Prineo ga je usnama i oprezno okusio površinu jezikom.
Slano.
U glavi su počeli da mu se sklapaju delovi obrasca, a računica je bila sasvim jasna.
Dva plus dva moralo je biti četiri.

PEDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Eliju je bilo drago što se sklonio od Rusa. On i Munjoz odvezli su se na sever s Ivanom,
nazad u Poljsku, i sve vreme puta držali usta zatvorena. Njegov dogovor s njima prošao
je savršeno. Platili su mu pet miliona evra da se ubaci na aukciju, usmeri ih do lokacije
njenog održavanja, a zatim olakša eliminaciju učesnika. Rusi su hteli da svi izaslanici
budu mrtvi. Takođe, želeli su da Olivije ostane živ, ali nije bilo tako. Poljaci su se
umešali. Malon je preživeo. Srećom, Ivan nije zamerao njemu ni zbog jednog od ovih
nepredviđenih događaja.
Ivan ih je ostavio blizu glavnog trga u Krakovu, verovatno na putu do obližnjeg
ruskog konzulata i domaćeg tla. On se pitao koliko će vremena biti potrebno da se sazna
za pokolj u zamku Šturni. Osoblje se dosad sigurno vratilo u zamak, ali možda su
Poljaci raščistili haos i uklonili tela. To bi imalo smisla. Poslednje što su oni želeli bila je
pažnja javnosti.
Bližilo se tri sata posle podne i bio je gladan.
Takođe, bile su mu potrebne informacije.
Znao je da je Džonti odlazio u obližnji rudnik soli Vjelička dva puta u prošlih
četrdeset osam sati. Jednom da pronađe Ostavu, ali prvi odlazak bio je u potpunosti
Olivijeova samostalna inicijativa. Munjoz mu je ispričao za mučenje električnom žicom
gurnutom u grlo i kako je na kraju iskašljao njegovo ime. On bi obično bio ljut zbog
takve slabosti, ali ovo mu je govorilo da se Džonti vratio u rudnik pošto je saznao da
njegov takmac motri na njega.
Da li je pokušavao da se unapred osigura?
Možda.
A Vik di Đenti bio je tamo s njim.
U džepu je našao papir koji je uzeo iz džepa leša.

Bobola 9

Šta je to značilo? Je li imalo značaj? Ili nije imalo nikakve veze sa svim ovim?
Poverovao je Olivijeu kada je rekao da nijedan od dokumenata nije u zamku. To bi
bila mudra mera predostrožnosti, kakvu bi i sam preduzeo. Je li bilo moguće da je
Džonti odlučio da je rudnik soli savršeno mesto da u njemu čuva svoje blago? Zašto da
ne? Ono je svakako bilo izolovano i u njemu su postojale beskrajne mogućnosti da se
nešto sakrije. Trebalo bi bar da istraži tu mogućnost pre nego što je u potpunosti odbaci.
Krakov za njega nije bio nepoznat grad. Dolazio je u njega mnogo puta, a jedno od
omiljenih mesta za obedovanje bilo mu je Pod Aniolami. Restoran se nalazio otprilike na
pola puta između glavnog trga i zamka Vavel, u prometnoj bočnoj ulici u pešačkoj zoni.
U njemu su služili jela tradicionalne poljske kuhinje, spremljena po starim receptima i
na roštilju na ćumur. Ambijent je, takođe, bio prijatan i podsećao ga na mesta koja je
obilazio u seoskim predelima, jer je lokal bio ukrašen sitnicama kakve možete videti u
privatnim domovima ljudi.
Odveo je Munjoza do tog restorana. Zauzeli su sto u podrumu, među zidovima od
grubo tesanog kamena i pod autentičnim lučnim svodovima iz srednjeg veka. Niko drugi
nije uživao u kasnom ručku, tako da su imali određenu privatnost u mutno osvetljenoj
sali restorana.
„Hoću da nađeš čoveka koji radi u rudniku soli Vjelička“, prošaputao je Munjozu.
„Zove se David Konrad. Idi tamo. Raspitaj se. Pronađi ga. Moram hitno da razgovaram s
njim.“
Munjoz je radio za njega i ranije i Eli je znao da je pouzdan. Naravno, to što ga je
Olivije uhvatio nije bio jedan od Bugarinovih najblistavijih trenutaka u karijeri, ali na
kraju je sve bilo dobro. Eli se ponosio svojom prilagodljivošću. To što je sada bio ovde
činilo se kao siguran dokaz te prilagodljivosti. Uspeo je da ukloni takmaca i obezbedi
sebi neometan put do informacija koje bi se mogle pokazati kao izuzetno vredne.
Međutim, on neće napraviti istu grešku kao Džonti. Ako nađe te informacije, prodaće ih
neposredno Rusima za dobru cenu i uzeće svaki zarađeni evro kao šlag na tortu od pet
miliona koje je već strpao u džep. Naravno, Poljaci bi možda platili više. Kako bilo,
informacije će biti uklonjene i neće biti raspoređivanja nikakvih raketa.
Trenutno je samo želeo hranu.
On i Munjoz ugovorili su još nekoliko pojedinosti, a onda je njegov saradnik ustao
i popeo se uz kamene stepenice na visinu ulice.
Eli se opustio prvi put u poslednjih nekoliko dana.
Nije ostao niko ko bi ga ometao. Svi učesnici u poslu ili su ubijeni ili utišani.
Ponovo je iz džepa izvadio papir na kome je pisalo:

Bobola 9

Morao je da zna da li je to imalo neku važnost, naročito pre razgovora s Konradom.

Još je na raspolaganju imao Ostavu, i sada je mogao da je proda sam, ali želeo je
informacije o Janušu Čajkovskom. Olivijeova zla kob predstavljala je uvid u katastrofu
koja zadesi one koji se vežu za ograničene mogućnosti. On je želeo da bude slobodniji.
Fleksibilniji. Osećao je paničnu potrebu za nekakvom garancijom da može da umakne s
puta kojim je upravo krenuo u životu. Trebalo bi da jednostavno ode. Okani se ovoga.
Imao je i više nego dovoljno novca, ali to mu nije bilo u prirodi. On je bio trgovac.
Kupovao je i prodavao svakog dana. Preuzimao je rizike, a tamo negde upravo je
postojalo nešto veoma vredno i čekalo da bude nađeno.
Vrednost toga nečega nije bila samo u novcu.
Već i u reputaciji njega kao trgovca.
Zato je morao da krene po to.
Izvadio je telefon i otkucao BOBOLA u internet pretraživaču.
Ono što se pojavilo na ekranu iznenadilo ga je i zaintrigiralo.

Koton je prišao BMW-u svetle boje koji je video na monitoru u sobi na spratu gde je Vik
di Đenti ubijen. Uzeo je ključeve iz džepa leša, nadajući se da su to ključevi od kola, i
bio je vrlo zadovoljan kada ih je otključao.
Na zadnjem sedištu video je različite kutije s relikvijama Arma Kristija. Primetio je
da je na sedištu šest kutija. Kada se doda ona koju je Sonja odnela, bilo ih je ukupno
sedam. Odakle je stigla sedma? Ranije, u velikoj dvorani, na stolu ih je bilo šest.
Još jedna misterija.
Ipak, to sada nije bilo važno. Imao je relikvije i bio je siguran da će mu crkve iz
kojih su uzete biti neizmerno zahvalne kada ih vrati. Stefani će i te kako ići u prilog to
što će moći da ih vrate. Morao je da je pozove, ali trenutno to nije mogao da uradi. Poziv
će morati da sačeka dok se ne vrati u Poljsku. Trenutno je samo trebalo da ode što dalje
odavde pre nego što nastanu problemi.
I dalje je sledio svoj unutrašnji osećaj.
Za koji je znao da bi i Stefani želela da ga sledi.
I mada više nije imao udela u ovome, nameravao je da otkrije da li informacije o
Čajkovskom još postoje i mogu li da se pronađu.
Da li je pretnja i dalje postojala?
Tišinu oko njega narušilo je graktanje vrane.
Loš predznak?
Nadao se da nije tako.
Bio je još živ zahvaljujući Sonjinoj intervenciji, a ono što je sada radio,
nastavljajući svoju istragu, ona bi mogla da smatra problematičnim.
Ona je želela da se ovo okonča.
Međutim, nešto mu je govorilo da su još daleko od toga.

PEDESET PETO POGLAVLJE

Čajkovskiježeleo da se ovaj dan završi. Bio je to jedan od dana u njegovom životu koji
su mu najviše iskidali živce – a doživeo je neke prilično naporne i mučne. Razgovor s
Anom vratio mu je u sećanje nešto što bi više voleo da zaboravi.
Sve se desilo tako brzo u noći 12. decembra 1981.
Kada je poljska vojska istupila i uvela vojnu upravu u zemlji.
Većina vođa Solidarnosti privedena je i poslata u ledene zatvorske ćelije,
prepuštena na milost i nemilost surovim čuvarima. Više od četrdeset hiljada ljudi. Ni on
ni Mirek Haća nisu bili među uhapšenima. Haća zbog toga što se stalno držao u senci, a
on zbog toga što je bio niko i ništa.
Sve je to bilo užasno.
Međutim, ljudi su godinama raspravljali o tome da li bi Poljska bez vojne uprave
preživela tu zimu.
Izgledalo je da se bliži sveopšta glad. Zdravstveni sistem bio je pred rušenjem.
Ekonomija se srušila. Pretila je anarhija, a ni vlada ni Solidarnost nisu bile sposobne da
dođu do primenljivog rešenja. S moći dolazi odgovornost. Vođe moraju da se
prilagođavaju. Da sitne sporove odgurnu u stranu. Međutim, Solidarnost je imala stalni
problem s jedinstvom u svojim redovima. Na kr aju je pokret želeo da postigne
kompromis, ali crvena buržoazija, koja bi morala da se odrekne mnogih svojih klasnih
privilegija, odbila je da i u najmanjoj meri prilagodi svoje stavove.
Nije bilo dogovora.
 Dotad su ostaci Komunističke partije Poljske bili samozadovoljni, nesposobni,
korumpirani i zli. Na svu sreću, vojska se držala po strani. Poljski vojnici odbili su da
pucaju na poljske radnike. Međutim, milicija, SB i specijalne jedinice bili su druga
priča. Oni su obavljali prljav posao i uklanjali jednog po jednog čoveka.
Setio se osećaja poraza koji je preovladavao te zime.
Poljaci kao da su znali da Poljaci uvek gube.
Tako je bilo vekovima. Osuđeni na nevolje geografijom i ideologijom, oni
praktično nikada nisu upravljali sami sobom. Čitava ideja uvođenja vojne uprave bila je
da se izoluju i neutrališu sve opstruktivne grupe, a narod onemogući da sazna šta se
dešava, izuzev kroz izjave vlasti. Solidarnost je godinama postojala bez prikrivanja i
redovno informisala ljude. Sada je nestala. Bila je osujećena. Učinjena ilegalnom. Više
nije bilo informativne mreže. Telefonske veze su prekinute, televizija isključena. Za sve
je bila potrebna dozvola. Čak su i pisaće mašine morale biti prijavljene vlastima.
Zato je sprovođenje Varšavskog protokola bilo lako.
Bilo je lako dostavljati lažne informacije SB-u, a podmetanje doušnicima i
okretanje jednih protiv drugih bilo je još lakše.
Njihove smrti su, jednostavno, bile cena koja je morala da se plati.
A poslednji koji su izdržali i nisu se predali?
Dve hiljade rudara u rudnicima uglja u Šleziji zabarikadirali su se ispod zemlje i
protestovali u mračnim, zagušljivim oknima, punim zimske vlage. Nije bilo ventilacije,
nije bilo svetla. Samo nekoliko dana pre Božića. Da bi ih izvukla odatle, vlada je
pokrenula svoju vrstu Varšavskog protokola, šaljući im lažne priče o bolesnim
članovima porodice ili ženama koje se porađaju. Žene su glumile njihove supruge i
preklinjale ih da se predaju. Preduzeto je sve da se slomi njihova odlučnost. Međutim,
rudari su umeli da prepoznaju laž kada je čuju. Bili su čvrsti i žilavi. Na njih se uvek
gledalo s velikim poštovanjem. Bili su aristokrate među poljskim radnicima. Oni se nisu
pridruživali prethodnim radničkim protestima i poslednji su stupili u štrajk.
Ali su zaista štrajkovali.
Rezultat je bila samo još jedna pat-pozicija.
Jedini izlaz iz te pozicije bila je promena pravila.
To je urađeno Varšavskim protokolom.
Napadom na SB u njenoj samoj srži.
Njegova limuzina se zaustavila i on se spremio da izađe iz auta. Odvezli su ga
pedeset kilometara jugozapadno od Krakova do Vadovica, mesta s dvadeset hiljada
stanovnika, prilično nepoznatog, izuzev činjenice da je u njemu 18. maja 1920. rođen
budući papa Sveti Jovan Pavle II. Taj događaj pretvorio je inače mirnu opštinu u mesto
hodočašća, s raznim drečavim mamiparama za turiste. Sve što je važno dešavalo se oko
središnjeg trga, prikladno nazvanog Plac Jana Pavla II. Glavna akcija bila je Vojtilina
porodična kuća. Hiljadu dvesta kvadratnih metara izložbenog prostora na četiri sprata
koji je ilustrovao život velikog čoveka. Bile su izložene porodične fotografije, nasleđe,
rukopisi, čak i puška upotrebljena u pokušaju atentata na papu 1981. godine.
 Renoviranje kuće bilo je upravo završeno i on je došao da vidi radove i iskaže svoj
predsednički blagoslov. Putovanje je bilo zakazano juče kao kamuflaža, s izgovorom da
kada je već u blizini, zašto ne bi navratio u kratku posetu.
Sonja je pozvala pre dva sata i rekla da se vraća iz Slovačke. On je njoj rekao za
agente BOR-a koje je poslao, a ona mu je ispričala šta se dogodilo. Dogovorili su se da
agenti uklone tela i sve tragove iz zamka, a zatim unište sve pisane materijale koji su bili
podeljeni učesnicima aukcije, kao i kompjutere koje nađu na licu mesta. Mihal Zima
nadgledaće sve to. Nadali su se da samo oni, Rusi i Eli Rajnhart znaju šta se desilo.
A onda je tu bio i Koton Malon.
On je sumnjao da će Amerikanci praviti probleme. Ako budu, morali bi da objasne
kako se jedan od njihovih ljudi izvukao bez ijedne ogrebotine. Bilo je malo verovatno da
će Kinezi, Iranci ili Severnokorejci prihvatiti bilo kakvo objašnjenje. Da se i ne pominju
Francuzi, navodni saveznici. Verovatnije je bilo da će svi misliti da su SAD došle do
informacija i neće imati sluha za poricanja iz Vašingtona.
Pogledao je na sat. Tri i dvadeset posle podne.
Izašao je iz auta na sunčevu svetlost prigušenu oblacima koji su se naglo navukli
preko popodnevnog neba. Neki od lokalnih političara čekali su da ga pozdrave i on je
odvojio trenutak da se rukuje i proćaska s njima, nameštajući na lice gospodstven ali
topao osmeh. Sa desne strane spazio je Sonju sa crnom kutijom u ruci. Privukao je
pažnju šefa obezbeđenja i dao mu znak. Ušao je u kuću, gde ga je dočekao kustos.
Razmenili su ljubaznosti i on je upitao postoji li soba u kojoj bi mogao da ima trenutak
privatnosti. Čovek mu je ponudio svoju kancelariju i on je krenuo za njim, i uskoro je
ostao sam u prostoriji. Čulo se tiho kucanje na vratima, a onda su se otvorila i ušla je
Sonja. Spustila je kutiju na pisaći sto. On ju je čvrsto zagrlio.
„Otkud sad ovo?“, upitala je ona.
„Da li mi je potreban razlog?“
Ona se osmehnula. „Ne. Valjda nije.“
Bilo mu je drago što je ona dobro. „Rečeno mi je da je mesto očišćeno. Nisu
ostavljeni nikakvi tragovi pokolja, osim nekoliko rupa od metaka u podu. Sve što je
tamo pronađeno – spaljeno je.“
„Samo su Džonti i njegov čovek Di Đenti znali gde su sakrivene informacije“, rekla
je ona. „Uverila sam se da je tako pre nego što sam ga ubila. Hteo je da ih koristi kao
pregovarački ulog. Rusi su definitivno želeli Olivijea živog.“
„I dalje postoji rizik – s tim informacijama negde na otvorenom.“
„Nismo smeli pustiti Olivijea da ode.“
„A ipak smo pustili Malona da ode.“
„Zato što nije bilo razloga da ga ubijemo“, odgovorila je ona. „On je uvučen u ovo,
nije ušao svojom voljom. On nema pojma gde se te informacije nalaze, tako da ne
predstavlja pretnju. Već je dovoljno loše što su svi ostali morali da umru. I Olivije. Ja
sam u obaveštajnom poslu, a ne plaćeni ubica.“
On je spazio oštar ton u njenom glasu. „Shvatam. Uradila si ono što si morala, i ja
to cenim.“
 Nadugo su raspravljali o tome. On nikada nije tražio ili naredio da ona ubije
Olivijea. Ali ona je znala šta mora da uradi.
Pokazala je na kutiju. „Vratiću koplje u zamak.“
„To svakako mora da se uradi. Pobrinimo se da se ni tamo nikome ne razveže
jezik.“
Neko brujanje prekinulo ih je u razgovoru.
Njegov telefon. Pogledao je u ekran. Njegov šef osoblja vratio se u Varšavu.
Javio se na telefon i neko vreme slušao pre nego što je rekao: „Uključi ga.“
Sonja je zurila u njega.
„Američki predsednik želi da razgovara sa mnom. Odmah.“

PEDESET ŠESTO POGLAVLJE

Koton se setio priče koju je čuo dok je odrastao u centralnoj Džordžiji, na farmi luka
svog dede. Jedan meštanin kandidovao se za oblasnog šerifa i sakupio samo sedamnaest
glasova. Dan posle izbora paradirao je po gradu s pištoljem pripasanim na bok. Nego ga
je pitao zašto, a on je odgovorio: Pošto očigledno imam tako malo prijatelja, stvarno mi
je potreban pištolj.
On se osećao isto tako.
Vratio se u Krakov i krenuo pravo prema američkom konzulatu, sa svih strana
okružen strancima. Sunce se probijalo kroz iscepane sive oblake. Nije imao pojma gde
bi Stefani mogla da bude, ali ovo je izgledalo kao najbolje mesto da počne da je traži.
Bližilo se četiri sata i u radnjama i restoranima vladala je popodnevna gužva. Na vratima
su ga zaustavili uniformisani marinci. Ovog puta nisu ga očekivali. Pitao je da li je
Stefani Nel tu i nekoliko trenutaka kasnije pustili su ga unutra. Našao ju je na drugom
spratu, očiju podbulih i pocrvenelih od umora, i podneo potpun izveštaj, uključujući i
Bančovu smrt.
„Gde je auto?“ upitala je ona.
„Parkiran je malo dalje niz ulicu. Sa šest najdragocenijih religijskih relikvija
zaključanih u njemu.“ Zastao je. „I sve je to tvoje.“
„Cenim taj poklon, ali sumnjam da ću njime steći bilo kakav politički kapital kod
Foksa. On želi rakete ovde i neće se zaustaviti.“
„Ne možemo da dobijemo baš sve što želimo.“
„Šta mi nisi ispričao?“
„Imaš li svoj laptop iz Magelan bileta?“
Ona je klimnula glavom.
 Osećao se otupelo, ošamućeno i zbunjeno zbog svega što se dogodilo. Trebalo mu
je vremena da sve razjasni, da rasporedi i razvrsta činjenice i pronađe smisao u zbrci.
„Mogu li da se poslužim njime?“
„U vezi s tom knjigom?“
Pokazala je prstom.
On je doneo brošuru koju je našao u zamku. Grad u soli. Rudnik soli Vjelička.
„Ovo želim da pronađem.“
Ona mu je dala svoj kompjuter i on je otvorio pretraživač. Otkucao je reč BOBOLA
i našao članak.

Kozaci su 16. maja 1657. godine iznenadili svete poljske jezuite u gradu
Pinjsku. Otac Andrej Bobola, star šezdeset pet godina, pao je na kolena,
podigao ruke ka nebu i uzviknuo: „Gospode, neka bude volja tvoja.“
Kozaci su svukli mantiju s njega, vezali ga za drvo, stavili mu krunu od
granja na glavu, a zatim ga izbičevali, iskopali mu oko i pekli ga po telu
bakljama. Jedan od siledžija zatim je bodežom nacrtao tonzuru na fratrovoj
glavi i krst kakav je nosio na mantiji na leđima. Na kraju su ga celog odrali.
Za vreme tog neopisivog mučenja, sveštenik se molio za svoje mučitelje
sve dok mu nisu iščupali jezik i razbili glavu. Otac Andrej Bobola
proglašen je blagoslovenim 30. oktobra 1853. godine. Papa Pije XI
proglasio ga je svecem 1938. godine.

Sada je bar znao da ime ima veze s Poljskom.

Još jedna pretraga.
Otkucao je BOBOLA i RUDNIK SOLI VJELIČKA i dobio nekoliko rezultata, a
jedan je objašnjavao odnos između ova dva imena.

Dubina hrišćanske vere rudara u Vjelički potiče od njihovog katoličkog

vaspitanja, kao i od teških radnih uslova u rudniku. Oni se suočavaju s
opasnošću od požara, curenja podzemnih voda i obrušavanja tunela. Od
takvih opasnosti navodno ih čuvaju sveci zaštitnici. Rudari su vekovima s
naročitom predanošću poštovali grupu svetaca i verovali da će se oni
zauzeti za njih. Mnogima je počast odavana rezbarijama u soli, a sami
rudari bili su zanatlije koji su izradili kipove svetaca.

Na jednoj od tih rezbarija bio je prikazan otac Andrej Bobola.

Našao je sliku kipa od soli, napravljenog 1874. godine, koji je i dalje bio dole u
rudniku. Bio je donekle grube izrade i malo erodiran od vode i vremena, i stajao je
izdvojen u jednoj četvrtastoj niši. Ispod slike je pisalo da je kip nekada bio beo, crven i
crn, a iste boje korišćene su za označavanje mesta za kopanje u rudniku. Izrezbario ga je
jedan rudar u slobodno vreme.
Nalazio se na devetom nivou.
Pokazao je Stefani grumen kristala soli.
„Ovo je Olivije imao kod sebe kada je ubijen“, rekao joj je, „a ovu knjigu spakovao
je u koverat da je ponese sa sobom. Sve se slaže. Bobola 9. Te informacije sakrivene su
u rudniku, na mestu gde se nalazi kip, na devetom nivou.“
Prelistao je brošuru s velikim slikama i pregledao nacrt jednog od mnogih nivoa
rudnika. Nije bilo mnogo pojedinosti na skici, ali dovoljno da se stekne predstava da je
reč o ogromnom podzemnom kompleksu.
Naglo je prekinuo svoj lanac misli. „Mislim da i Eli Rajnhart zna za ovo.“
„On je krenuo po informacije?“
„To reci ti meni. Da li ga poznaješ?“
Ona je klimnula glavom. „On je preprodavac informacija, baš kao Olivije, ali
njegova reputacija nije baš najbolja. On i Olivije bili su aktivni rivali, a te informacije o
Čajkovskom i dalje mnogo vrede. Ako bude mogao, krenuće po te informacije, da.“
„Možda je već na putu do tog rudnika i pokušava da uđe.“
Bili su u istoj kancelariji kao i juče, iza zatvorenih vrata. Popodnevno sunce, i dalje
mutno, probijalo se kroz roletne.
„Trebalo bi da ga presretnemo“, rekao je on.
Mogao je da vidi da je ona zainteresovana za tu mogućnost.
„A šta da radimo ako su informacije tamo?“ upitala je.
„Pređimo taj most kada dođemo do njega.“
Nijednom od njih ništa od ovoga nije bilo prijatno. Stefani je prkosila svom
poslodavcu. On je ulazio u sukob sa Sonjom. Međutim, pomisao da dopusti da te
informacije padnu u Rajnhartove ruke delovala mu je odvratno. Nije se moglo znati šta
bi se onda dešavalo.
„Misliš da Ivan zna?“, upitala je ona.
On je odmahnuo glavom. „Izgledao je iskreno ljut kada je Sonja ubila Olivijea.“
Telefon na pisaćem stoluje zazvonio.
Stefani se javila, slušala neko vreme pa pritisnula dugme spikerfona i spustila
slušalicu.
„Gospodine Malone, ovde je Vorner Foks.“
Koton je seo uspravno, na ivici stolice.
„Šta se desilo?“ upitao je predsednik.
„Upravo ono što je trebalo da očekujete. Rusi su pobili sve prisutne.“
„Uključujući i Toma?“
„On nije ovde, zar ne?“
„Govoriš mi da su svi, s Olivijeom, mrtvi? Osim tebe?“
„Upravo to govorim. Pre nego što upitaš, ovde sam samo zato što sam imao sreće.
Poljaci su sarađivali s Rusima, a i jedni i drugi bili su korak ispred tebe sve vreme.
Tvoje laži samo su razbesnele i Varšavu i Moskvu.“
 „Uradio sam ono što sam smatrao neophodnim.“
„Ti nemaš pojma šta radiš, a sada je mnogo ljudi mrtvo zahvaljujući tebi.“
„Nećeš biti plaćen ni paru za posao koji si tamo obavljao“, rekao je Foks.
On je odmahnuo glavom. „Znaš li gde možeš da gurneš svojih 150.000 dolara?“
„Ti nemaš poštovanje za moju funkciju, zar ne?“
„U stvari, imam ogromno poštovanje prema položaju predsednika zemlje. Nemam
bilo šta slično poštovanju prema tebi.“
„Stefani, šta je s informacijama o Čajkovskom?“, upitao je Foks, ne obraćajući
pažnju na Kotonovo podbadanje. „Imaš li pojma gde bi mogle da budu?“
Pogledala je prema njemu, a on je slegnuo ramenima, ukazujući da je to njena
odluka.
„Trenutno ne“, slagala je ona.
„Razgovaraću s predsednikom Poljske“, rekao je Foks.
„Koji zna da si ga lagao“, uključio se Koton.
„Može li išta da se spase?“
„Možda nešto ponosa, ako se izviniš Čajkovskom“, odgovorio je Koton.
„Tvoja drskost nema granica“, promrmljao je Foks.
„Da li je Tom Banč imao porodicu?“
„Ženu i dvoje dece.“
„Daj im 150.000 dolara.“
I stvarno je tako mislio. Banč je bio zaslepljena budala, ali njegova žena i deca bili
su nešto drugo.
„Stefani, molim te, odgovori na moje pitanje“, rekao je Foks.
„Koliko ja znam, ništa ne može da se spase. Ovo je završeno.“
„Onda mi objasni zašto Rusi misle drugačije.“
Dođavola. Foks je primenjivao staru poslovicu koju je svaki dobar advokat parničar
znao. Nikada ne postavljaj pitanje na koje ne znaš odgovor, osim ako te nije briga kakav
bi odgovor mogao da bude.
A njega očigledno nije bilo briga.
Rekla mu istinu ili laž, imao ju je u šaci.
„NSA je detektovala poruku ruskog agenta SVR-a po imenu Ivan Fjodorov, koji se
trenutno nalazi u Krakovu, i on je potvrdio Kremlju da bi te informacije i dalje mogle da
budu u igri.“
Nijedno od njih nije reklo ni reč.
„Pretpostaviću da oboje znate više nego što želite da podelite sa mnom“, nastavio
je Foks. „To je u redu. Nije važno. Oboje ste isključeni iz ove akcije. Nju će voditi drugi,
koji su sada na putu za Krakov.“
Stefani je odmahnula glavom.
Koton je znao šta sledi.
„Stefani, ti si oslobođena dužnosti i čeka te otkaz. Prepustiću ministru pravde da
odluči o tvojoj sudbini.“
„Kao da ima neke sumnje kakva če ta odluka biti“, rekla je ona.
 „Ne. Nema. Za razliku od tebe, on razume šta je lojalnost.“
„On je idiot“, rekla je Stefani.
„Nećeš mi nedostajati“, uzvratio je Foks.
„Ni ti meni.“
I prekinula je vezu.

PEDESET SEDMO POGLAVLJE

Čajkovski je pustio da njegov telefon zvoni. Sonja se osmehnula na njegovu drskost

prema američkom predsedniku.
Najzad, javio se.
„Sta mogu da uradim za vas, gospodine predsedniče?“ rekao je Čajkovski preko
spikerfona.
„Nećeš pobediti u ovome“, izjavio je Foks.
„Nisam znao da učestvujemo u nekom takmičenju.“
„Tom Banč je mrtav. Hladnokrvno ubijen.“
„Žao mi je što, to čujem. Kakva užasna tragedija. Ali kakve to veze ima sa mnom,
gospodine predsedniče?“
„Nećeš se izvući s ovim.“
„Ne shvatam o čemu je reč. Na šta mislite?“
„Mislim na ono što si uradio ili dopustio da bude urađeno. Malon je prijavio da su
svi ubijeni i da ste vi i Rusi sarađivali.“
„Naši interesi zaista se podudaraju u tom pogledu.“
„Kao odmazdu ukinuću svaku paru inostrane pomoći za Poljsku.“
On se nasmejao. „Stvarno? Svih deset miliona evra? Samo napred. To nam neće
nedostajati.“
Sjedinjene Američke Države nikada nisu bile velikodušne prema Poljskoj u
pogledu inostrane pomoći. Istina, smatrale su tu zemlju strateški važnom i uvek su bile
spremne da joj pruže vojnu pomoć, ali to je uvek išlo uz neki ustupak u smislu ponosa ili
imovine. Uz stalnu pretnju iz Rusije, bivša poljska administracija bila je voljna da
napravi taj dogovor. On nije bio spreman.
„Mislio sam na sto pedeset miliona dolara u vojnoj opremi koju smo namenili
Poljskoj“, rekao je Foks.
Njega su na Foksa upozorili drugi evropski lideri koji su već imali posla s njim i
napravili sopstvenu procenu. Grub. Sitničav. Arogantan. Svesno neobavešten. Brzo se
ljutio, naročito kada ga izazovu. Voleo je da preti, kao sada.
„Mogu li da pitam, na osnovu čega će biti otkazana ta vojna prodaja?“
 „Na osnovu vašeg odbijanja da sarađujete sa saveznikom. Ako naše rakete nisu
dovoljno dobre za vas, onda i naša ostala vojna oprema treba da bude tretirana na isti
način.“
„To će biti šteta“, rekao je on, „ali mi ćemo, jednostavno, kupiti to oružje na
drugom mestu. Siguran sam da će Kinezi, ili Francuzi, ceniti tu poslovnu priliku.“
„To nije isto kao oružje proizvedeno u Americi, i obojica to znamo. Naše oružje je
najbolje na svetu.“
U drugoj proceni rečeno mu je da Foks ima iracionalno ubeđenje da su sve
američke stvari najbolje.
„Siguran sam da se Evropljani i Kinezi ne bi složili s tvojom procenom. Nije
važno, neću dozvoliti da me prisiljavaš ni ti, ni bilo ko drugi. Neće biti raketa na tlu
Poljske. Nikakvih. Ti dovodiš ovu zemlju u opasnost, a to ti neće biti dopušteno.“
„A ja neću trpeti uvrede ni odbijanje od drugorazredne države, jedva iznad nivoa
trećeg sveta. Da nije nas, svi biste govorili nemački.“
Njegov pogled susreo se sa Sonjinim, a njene oči govorile su mu da obuzda narav.
Odigraj mudro.
Mirno.
On je klimnuo glavom pa rekao: „Koliko se sećam, gospodine predsedniče, Sovjeti
su nas oslobodili. Onda su tvoja zemlja i Engleska dopustile Staljinu da nam ukrade
državu i podvrgne nas četrdesetogodišnjoj surovoj represiji.“
„Nezahvalan, eto kakav si ti, Čajkovski. Nezahvalan. Ti, i svi Evropljani. MI smo
vam spasli guzicu. Tražimo samo malo lojalnosti. Ovde imamo ozbiljnu situaciju.
Predstavnici sedam suverenih država danas su ubijeni…“
„Dok su pokušavali da kupe informacije kojima će me ucenjivati, uključujući i
vas.“
„Ne prekidaj me.“
„Poslednji put kada sam proveravao, ja sam bio propisno izabrani šef vlade
suverene države. Mi smo ravnopravni.“
„To nismo. Tom Banč je ubijen. To neće proći bez odgovora.“
„Ja sam bila tamo“, rekla je Sonja.
„Ko je to?“ upitao je Foks.
„Osoba koja je ubila Džontija Olivijea“, odgovorila je Sonja. „Ostale su ubili Rusi.
Sa srećom u odgovaranju na tu uvredu, gospodine predsedniče. Jeste li spremni da
počnete Treći svetski rat?“
„Ubistvo Olivijea bilo je glupo“, rekao je Foks.
„Ne. Glup je bio pokušaj da se ucenjuje predsednik Poljske. Mi smo samo uzvratili
na to.“
„Moji agenti su na putu tamo“, rekao je Foks. „Rešićemo ovo. Odlučno.“
Njemu je već bilo dosta. „Ako ti agenti prekrše ijedan zakon ove zemlje, biće
uhapšeni i poslati u zatvor.“
„Siguran sam da bi Slovaci voleli da znaju šta se danas dogodilo na njihovoj
teritoriji. Moj sledeći poziv biće upućen njima.“
 Bilo je zanimljivo što Foks, izgleda, nije u potpunosti shvatao situaciju i nije bio
svestan da je mesto počišćeno. Mogao je da vidi da je Sonja došla do istog zaključka.
Usnama je oblikovala reč Malon. On je klimnuo glavom. Imalo je smisla. On je podneo
izveštaj, ali ni Malon nije znao šta se kasnije tamo događalo.
„Podstičem te da uradiš što god proceniš kao neophodno“, rekao je Čajkovski.
„Uostalom, ti si predsednik Sjedinjenih Američkih Država, i ko sam ja da se raspravljam
s tobom? Ja sam samo šef drugorazredne države, jedva iznad nivoa trećeg sveta.“
„Postaviću te rakete u Poljsku, na jedan ili drugi način. Ili ćeš to uraditi ti, ili tvoj
naslednik. Postoji nešto što ti ne znaš.“
Obojica su čekali.
„Nisi uspeo. Rusi kažu da su informacije o tebi možda i dalje u igri, a oni će doći
do njih, ali ne ako ja mogu to da sprečim.“
On se smesta zabrinuo, ali je znao da ne sme to da otkrije. „Srećno i s tim,
gospodine predsedniče.“
I prekinuo je vezu.
„Da li je to moguće?“, upitao je Sonju.
„Olivije je više puta rekao da jedino on zna lokaciju. I to je imalo smisla. Zašto bi
verovao ikome drugom? Rekao je da čak ni njegov čovek, Di Đenti, ne zna tu lokaciju.
Ali Di Đenti je mrtav.“
„Da li je taj čovek progovorio pre nego što je umro?“
„Nemam pojma.“
„Da li bi Rusi mogli da blefiraju samo da bi Foks postao neoprezan? Oni su mogli
da krivotvore dokumente. Radili su to i ranije.“
Mogao je da primeti da ona napregnuto razmišlja.
„Moram da obavim poziv.“ Uzela je svoj telefon, otkucala broj, na trenutak
govorila, pa slušala i onda se pozdravila. „Koton i Stefani Nel otišli su zajedno iz
američkog konzulata pre dvadeset minuta. Mi po ceo dan motrimo na zgradu. I posrećilo
nam se. Koton se dovezao kolima koja sam našla u zamku, s kopljem i ostalim
relikvijama Arma Kristi u njima. Kada sam uzela koplje, stavila sam predajnik na auto.
Mislila sam da bismo možda želeli da znamo gde su ostale relikvije završile.“
Sonjin telefon je zabrujao.
Ona se javila pa prigušila poziv.
„Auto se izvezao iz grada, istočno prema Vjelički. Moram da krenem tamo.“
On je klimnuo glavom.
Ponovo je odblokirala zvuk na telefonu i rekla svom čoveku da je redovno
izveštava. Zatim se okrenula prema vratima male kancelarije.
„Čekaj“, rekao je on. „Idem s tobom.“
 PEDESET OSMO POGLAVLJE

Koton je vozio, a Stefani je sedela na suvozačkom sedištu. Imao je razumevanje za njen

neodrživ položaj. Naravno, ništa od toga više nije bilo važno, pošto će ona uskoro ostati
bez posla. Istina, on nije znao koliko joj je tačno godina, ali svakako je imala više od
šezdeset pet, tako da je mogla da se penzioniše, putuje, uživa u životu. Da češće
posećuje svog sina Marka, koji je živeo u južnoj Francuskoj. Da gradi svoj odnos s
Denijem Danijelsom. Međutim, znao je da se ništa od toga neće dogoditi. Stefani je bila
obaveštajac do srži. Njen muž odavno je umro i karijera joj je postala ceo život. Da li je
to bilo dobro? Možda i nije, ali to je bila činjenica i izgledala je zadovoljna izborima
koje je napravila. Znao je za bezbroj situacija u kojima su njena hladna glava i čvrste
odluke značile ključnu razliku, zbog čega su joj Sjedinjene Američke Države dugovale
zahvalnost. Dođavola, čak je bila ranjena na dužnosti. A šta je dobila?
Otkaz.
„Dobro je to što Foksovi ljudi nemaju pojma o mogućnosti veze s rudnikom soli“,
rekao je on. „Loše je što nas neko prati.“
„Pretpostavila sam da će se to dogoditi“, napomenula je Stefani, netremice
gledajući kroz vetrobran. „Foks će želeti da zna šta radimo.“
„Provešću se pored rudnika. Oslobodiću se pratnje na drugoj strani grada. Onda
ćemo se vratiti.“ Zastao je. „Žao mi je što ti se ovo dešava.“
„Uvek sam se pitala kako će se moja karijera završiti. Ništa ne traje zauvek, a nebo
zna da sam imala sjajan period na poslu i zadržala se na njemu mnogo duže nego što je
trebalo. Zato je možda vreme da odem. Da krenem dalje.“
„Koga ti zavaravaš?“
Ugledao je osmeh na njenom licu kada je zaćutala i zatim je pogledao u retrovizor.
Isti auto koji je primetio u Krakovu ostao je nekoliko automobila iza njih. Pretpostavio
je da je to neko iz konzulata. Možda jedan od marinaca koji je izvršavao naređenje iz
Bele kuće. Foks je sigurno želeo da se motri na njega i Stefani, ali u svojoj početničkoj
aroganciji nije ni uzeo u obzir da će dvoje iskusnih obaveštajaca očekivati taj potez i biti
spremni od odgovore na njega.
„Zavaravam sebe“, najzad je rekla. „I ti i ja to znamo. Nisam spremna da odem.“
Njen svet uvek je bio pun tajni. Ništa nije bilo onako kao što izgleda. Svaka reč i
svaki postupak bili su sumnjivi. Tako je obaveštajni oficir živeo svoj život i bilo je teško
prilagoditi se na nešto drugo.
On je to znao iz sopstvenog iskustva.
„Ovo nije završeno“, rekao je. „Ako pronađemo te informacije, vrednost tvojih
akcija odmah će narasti.“
Uvezao se u mali grad Vjeličku. Nalazio se u dolini između dva planinska grebena,
dvadesetak kilometara jugoistočno od Krakova. Njegova starinska arhitektura savršeno
se uklapala uz zelenilo parkova i lepih ulica. Imao je stare crkve, pijacu i manastir, ali
bio je čuven po rudniku soli ispod njega, koji je on namerno izbegao, polako se
provezavši kroz centar grada. Zatim je izašao s druge strane i okrenuo na jugoistok.
Saobraćaj se proredio.
Njihov pratilac ostao je oko pola kilometra iza njih, ali sada između njih nije bilo
drugih kola.
Bilo je dosta igre mačke i miša.
Na ravnom delu puta popustio je gas i pustio drugo vozilo da priđe blizu. Približilo
im se otpozadi s leve strane. Skrenuo je u suprotnu traku, malo usporio i pustio drugi
auto da se nađe paralelno s njegovim.
Pojavio se pištolj.
On i Stefani su se sagnuli.
„To nije marinac“, rekla je ona.
On se slagao s tom primedbom. Okrenuo je volan i zabio desnu stranu svog auta u
levu stranu drugog, na trenutak onemogućavajući protivnika da puca na njih. Zatim je
pritisnuo kočnicu i auto se uz klizanje zaustavio, dok je drugo vozilo projurilo napred,
gde je izvelo gladak polukružni okret i krenulo nazad prema njima.
Nagazio je gas i naglo okrenuo volan ulevo. Brza rika motora začula se pre
škripanja guma dok su se zadnji točkovi obrtali na asfaltu. Auto se okrenuo, a zadnji kraj
našao se na mestu prednjeg. Ispravio je haubu na putu, ponovo pritiskajući gas. Podsetio
se da je zadnje sedište puno dragocenih relikvija, koje su slobodno poskakivale uokolo.
„Kao prokleta vožnja na toboganu“, rekla je Stefani. „Dobro je videti da su tvoje
veštine i dalje na visokom nivou.“
On se iscerio. „Tek počinjemo.“
Na konzoli između njih ležao je pištolj koji je doneo iz zamka.
„Spremi se da pucaš“, rekao joj je.
Stefani je uzela pištolj.
Sada su se vraćali prema gradu putem s dve trake. Njihov progonitelj je iz svoje
trake jurnuo u suprotnu, pokušavajući da ih stigne.
Sirene su trubile.
Auto se vratio u njihovu traku i sada je bio tačno iza njih. Koton je jurio skoro 120
kilometara na sat. Za nekoliko kilometara sići će s glavnog puta, kada ponovo uđu u
Vjeličku.
Međutim, njihov progonitelj kao da nije imao straha.
Ili mozga.
Auto je prišao i udario u njihov branik. Koton je desnom nogom nagazio kočnicu,
što je dovelo do još jednog sudara, ali on je bio spreman za to, skrenuo je levo u drugu
traku i ponovo zakočio, puštajući drugo vozilo da se izravna s njegovim. Stefani je
spustila prozor i dvaput opalila. Jednom u prozor s vozačeve strane. Drugi put u prednju
levu gumu.
Koja se rasprsnula.
Koton je pritisnuo gas do kraja, znajući šta sledi. Drugi auto silovito je skrenuo
levo i sleteo s puta u drveće.
 „Dobar pogodak“, rekao je Stefani.
„I dalje imam malo talenta.“
Zaista je imala.

Zaustavio se na parkingu namenjenom za posetioce rudnika soli Vjelička, na mestu s

koga je brzo mogao ponovo da izađe na put. Prešli su ulicu i krenuli prema oknu
Danilovič, za koji je na tabli pisalo da je jedini silazni put za posetioce. Kompleks
rudnika je na površinskom nivou zauzimao jutra zemlje, a njegove razne zgrade činile su
čitav gradić, izgrađen vekovima unazad za smeštaj rudara i njihovih porodica.
Njih dvoje otišli su iz konzulata na brzinu, ni sa kim ne razgovarajući, ali Stefani je
obavila jedan poziv pre nego što su izašli iz zgrade.
O tom pozivu nije govorila do sada.
„Razgovarala sam s našim ambasadorom u Poljskoj pre nego što smo krenuli“,
rekla je dok su hodali. „On je jedan od onih koji su preostali posle Denija. Foks još nije
našao svog čoveka za taj položaj. Nema potrebe da pominjem da ambasador nije
obožavalac novog predsednika. Rekla sam mu da obavi neke pozive. On zna prave ljude
da nas uvedu unutra, neopaženo.“
Bližilo se pet sati i ispred glavnog ulaza još je čekala povelika grupa ljudi, možda
njih stotinu. Na samom kraju reda za kupovinu ulaznica stajala je niska, sitna plavuša, u
kombinezonu zvaničnog izgleda. Izgleda da je njih čekala i odmah je istupila pred njih,
predstavljajući se kao Patricja. „Rekli su mi da hoćete da uđete na deveti nivo.“
„Možemo li to da uradimo, i to brzo?“, pitala je Stefani.
„Rečeno mi je da uradim što god budete tražili. Hajdemo da se presvučete i odmah
krećemo dole. Biće vam potrebna neka oprema. Taj nivo nije kao turistička područja, on
je na rudarskoj putanji.“
On se ovome nije radovao. Tesni prostori nisu bili njegovi omiljeni. Stefani kao da
je osetila njegovu nervozu i rekla je: „Rekli su mi da su tuneli široki i ventilacija je
dobra. Da li je to tačno?“
Žena koja ih je vodila klimnula je glavom. „Dole uopšte nije tesno.“
Međutim, on nije osećao utehu zbog toga.
Čuo je takve tvrdnje i ranije.
Ipak, više su ga brinuli Rusi i Eli Rajnhart. Koji su se možda, takođe, zaputili
ovamo, razdvojeno ili zajedno. Čovek koga su upravo sreli radio je za nekoga od njih.
Osvrnuo se oko sebe i nije video ništa što bi pozivalo na uzbunu.
Međutim, to nije značilo da nevolje nisu u blizini.
 PEDESET DEVETO POGLAVLJE

Eli je izašao iz auta.

Unajmio je taksi da ga doveze iz Krakova do rudnika soli. To nije bilo dugo
putovanje, mada je koštalo sto evra, ali taksista je, takođe, bio preduzetnik, baš kao on,
tako da nije mogao da ga krivi za tu paprenu cenu. Čitav njegov posao zasnivao se na
iskorišćavanju drugih.
Stao je ispred tornja za isušivanje vode, ogromne građevine slične zamku,
napravljene od debelih grana i stabala trnja, u koju je slana voda usisavana dvadeset
četiri sata dnevno. Mikroklima stvorena u upadljivoj drvenoj građevini funkcionisala je
kao prirodni inhalator, u kome je slana voda prolazila kroz disajne membrane, što je bilo
dobro za pluća, sinuse, creva, pa čak i mozak. U ovom području su stotinama godina
postojale slane kupke, pošto je rudnik ispod proizvodio izobilje gusto koncentrisanog
slanog rastvora koji je morao negde da otiče. Zato su meštani krajem devetnaestog veka
počeli da ga ispumpavaju na nivo tla i napravili banju.
Platio je ulaznicu i ušetao u toranj, pa krenuo uz stepenište koje je vijugalo duboko
u unutrašnjost drvene građevine visoke dvadeset metara. Princip rada tornja izgledao je
jednostavno. Izdvojite so rastvorenu u vodi, ispumpate je do vrha, a zatim pustite rastvor
da se zgusne dok teče kroz grane, rasprskavajući se na njima i delimično isparavajući,
pri tome ispunjavajući vazduh lekovitim slanim aerosolima.
Nekoliko puta duboko je udahnuo.
Osećaj je bio dobar.
Trebalo je da bolje pazi na sebe, pogotovo kada je bio za pet miliona evra bogatiji.
Munjoz je pozvao i rekao mu da dođe ovamo, blizu vrha tornja, koji se nalazio nadomak
glavnog ulaza u rudnik. Kroz otvore u spoljašnjim zidovima mestimično je mogao da
spazi popodnevne posetioce, od kojih su mnogi već kretali prema svojim kolima da odu.
Danas nije bilo mnogo ljudi koji su došli zbog lekovitih svojstava slanog rastvora, što je
bilo dobro. Bilo mu je potrebno malo privatnosti.
Obišao je iza ugla i ispred sebe video Munjoza i Konrada.
„O čemu je reč?“, zabrinuto je pitao Konrad. „I kako ste znali gde živim?“
„Informacije su moj posao.“
„Gde je Di Đenti?“
On je znao da ne sme da kaže istinu. „Mi sada vodimo posao.“
„Gospodin Olivije jasno je rekao da sve ovo treba da bude poverljivo. Nije
pomenuo ništa o tome da ćete i vi učestvovati.“
„Ja sam bio ovde prošle večeri. Ja učestvujem u ovome.“ Odlučio je da umiri
čovekovu očiglednu nervozu. „Potrebna mi je tvoja pomoć. Za nju sam spreman da
platim sto hiljada evra.“
Konradovo lice ukočilo se od iznenađenja. „To je mnogo više nego što mi je Di
Đenti ikada plaćao.“
 „Za razliku od gospodina Di Đentija, ja verujem da ljudi treba da dobiju
odgovarajuću nagradu za svoje usluge. Je li taj iznos zadovoljavajući?“
Konrad je klimnuo glavom.
On je odavno naučio da svi imaju svoju cenu. Stvar je bila u tome da otkrijete
kolika je ona i da možete da je platite. Srećom, ovde ni jedno ni drugo nije predstavljalo
problem.
„Šta hoćete da uradim?“ upitao je Konrad.
„Odvedi nas do kipa Svetog Bobole, na devetom nivou.“
Gledao je u čoveka dok je razmišljao o ovom zahtevu. Saznao je za vezu između
sveca i rudnika na internetu.
„Mislim da znam gde je to“, rekao je Konrad. „U maloj kapeli.“
„Odlično. Koliko brzo možeš da nas odvedeš tamo?“
„Za pola sata. Možda i brže. Kada ću dobiti novac?“
„Kada se vratimo od tog kipa. Naravno, potrebno nam je da uđemo tamo diskretno,
ne privlačeći nikakvu pažnju. Što smo neprimetniji, to bolje.“
„Mogu da se pobrinem za to. Di Đenti je tražio to isto.“
„Ali ja plaćam mnogo više nego što je on ikada plaćao, zato očekujem više.“
„Kao i ja“, rekao je jedan novi glas.
Okrenuo se i video kako se Ivan gega prema njima, kao tegleći konj, krupan,
koščat, sa crnim sjajnim očima kao u vrane. Osetio je kako mu se u glavi vrti i u njoj se
pojavljuje jedna nova stvarnost, u kojoj je želeo da ostane, ali nije mogao. Morao je da
zadrži kontrolu nad situacijom, mada je mogao da oseti kako mu samopouzdanje curi iz
vrhova prstiju.
„Konrade“, rekao je, „možeš li da odeš i središ taj ulazak? Gospodin Munjoz će
poći s tobom. Arte, vrati se po mene kada sve bude spremno.“
Munjoz i Konrad su krenuli.
„Dodaj još jednog čoveka u obilazak“, rekao je Ivan.
Konrad je stao.
Eli je shvatio da nema izbora. „Uradi tako.“
Konrad je klimnuo glavom i otišao praćen Munjozom. Eli se okrenuo prema Ivanu.
„Kako si znao?“
„Radim ovo već dugo. Imam talenat da pročitam ljude. Osim toga, nikada ti nisam
verovao. Zato sam pažljivo motrio.“ Ivan je prstima pokazao na svoje oči. „Našao si
nešto u zamku. Video sam ti to na licu. Šta misliš, zašto sam pustio Malona da se izvuče
tako lako?“ Ivan je uperio prstom u njega. „Ti znaš šta ja želim da znam. Hoću
informacije o Čajkovskom.“
„Nadao sam se da ću ti ih prodati.“
Ivan se zakikotao. „Naravno da jesi. Ali ja imam bolji dogovor. Ostaviću te u
životu, u zamenu za informacije.“
On je znao da će ovo da usledi. „Zašto, jednostavno, ne siđeš tamo bez mene i sam
ih pronađeš? Nema potrebe da ja i dalje budem uključen u ovo.“
 „Ne slažem se. Ti si veoma važan. Idemo dole zajedno. Koton Malon je na putu
ovamo.“
Sjajno.
„Poslao sam čoveka da pokuša da ga zaustavi.“
„Izgleda da u čitav ovaj poduhvat počinje da se uključuje previše ljudi.“
„Ja sam isto to pomislio.“
Eli je zaista imao problem. Silazak u rudnik mogao bi da bude put u jednom
pravcu, ali sumnjao je da je ovaj Rus došao sam, što je značilo da nije imao kuda da
bezi. Ne. Siđi. Reši situaciju dole, gde bi mrak i samoća mogli da mu obezbede
prednost.
„U redu“, rekao je. „Idemo zajedno.“
Na uglu Ivanovih usana poigravao je prezriv osmeh. „Dobio si mnogo novca. Više
nego dovoljno i za te informacije.“
„Te informacije vrede mnogo više od pet miliona evra.“
„Ne za tebe. Nazovi to cenom laganja.“
Ponovo nije imao izbora. „Hajde da zaključimo posao i završimo jedan s drugim.“
„Budi zahvalan, gospodine trgovče, što te nisam ubio.“
„Ti ne znaš gde su informacije sakrivene.“
„Vidiš dokle je to odvelo Olivijea. Ne daleko. Nemoj da me izazivaš. Hoću te
informacije i hoću da završim ovo.“
Međutim, on nije verovao nijednu reč. Rusi su lagali s nesputanom lakoćom. To je
bio talenat koji su imali od rođenja. Morao je da siđe tamo s ovim đavolom. To je bio lak
deo posla.
Ali da se vrati ovamo gore u jednom komadu?
Za to će biti potreban određeni napor.

ŠEZDESETO POGLAVLJE

Čajkovski je osetio izvesnu slobodu. Prvi put za pet godina nisu ga pratili ljudi iz BOR-
a. Nije bilo medija. Nije bilo pomoćnika. Samo Sonja. Bila je potrebna direktna naredba
Mihala Zime da njegovi telohranitelji odstupe. To što je Sonja bila s njim pomoglo je u
smirivanju Zimine zabrinutosti – ako se išta dogodi, Zima će preuzeti krivicu na sebe.
Međutim, načelnik BOR-a uverio ga je da je spreman na sve posledice. On je promenio
mišljenje o Zimi. Čovek je, izgleda, bio timski igrač, svestan ozbiljnosti ove delikatne
situacije i njenih političkih efekata, koji je prepoznavao da je sve, sasvim dovoljno,
naizgled dovedeno u pitanje.
Sonja je pre nekoliko trenutaka primila telefonski poziv u kome joj je saopšteno da
se auto Kotona Malona i Stefani Nel sada nalazi na parkingu rudnika soli Vjelička.
Čudno mesto za dvoje američkih obaveštajaca. Oni nisu bili turisti. Čajkovski je bio
dole u rudniku nekoliko puta poslednjih godina, na koncertima i svečanostima. Čitavo
mesto odisalo je nestvarnom atmosferom, kao da se nalazite u tržnom centru stotinama
metara ispod zemlje. Međutim, delovi namenjeni za turiste bili su samo sićušni deo
ogromnog kompleksa. Pitao se da li dole ima još nečega sakrivenog osim naslaga soli.
„Zašto smo ovde?“, promrmljao je.
Sonja je vozila auto koji je koristila čitavog tog dana. On je sedeo na suvozačkom
sedištu. Više nije nosio sako i kravatu, kragna bele košulje bila mu je otkopčana, a
rukavi podvrnuti.
„Ne znam“, rekla je ona. „Ovo je čudno.“
„Mora da ima veze s Rusima. Šta je Foks rekao? Informacije su i dalje u igri, a
Malon je nekako stigao ovamo pre njih.“
„Ili možda, jednostavno, istovremeno s njima.“
Nastavila je da juri putem prema rudniku soli. Zamislio je sebe kada više ne bude
predsednik, kada njegov drugi mandat bude završen, kada bude oslobođen svih
političkih i ličnih komplikacija, u stanju da radi šta želi.
To će biti prvo.
Čitav njegov život sastojao se od jedne odgovornosti za drugom, dok se uspinjao
sve do vrha političkog uspeha u Poljskoj. Shvatao je da je predsednička funkcija na
mnogo načina više ceremonijalna nego praktična, ali postojale su oblasti u kojima je
posedovao istinsku moć. Jedna od njih bilo je odobravanje sporazuma sa stranim
vladama.
Ovo bi bilo mnogo teže kada bi parlament imao završnu reč. Bilo je potrebno malo
sreće da se poslanici navedu da se dogovore o bilo čemu. Nije se mnogo toga promenilo
za tri veka otkad je liberum veto konačno ukinut. Istina, sada više nije moralo sve da
bude jednoglasno usvojeno, ali dostizanje proste većine glasova moglo je da se pokaže
podjednako napornim.
Ja slobodne volje zabranjujem.
Poljaci su primali tu izjavu srcu – onda kao i sada.
Srećom, odluka o postavljanju raketa na tlo Poljske bila je samo njegova. Bilo bi
mnogo onih u parlamentu koji bi s odobravanjem gledali na povećano američko
prisustvo, kao što se jasno videlo pre više godina kada se odustalo od prvog pokušaja da
se to uradi. Međutim, bilo je i drugih koji bi se grozili svakog stranog mešanja.
Pretpostavljao je da bi oni bili u većini, mada ne velikoj. Na rakete bi se gledalo kao na
šamar Moskvi – na to se nije ni moglo gledati drugačije – a to poljski istočni sused ne bi
mirno prihvatio. On je sumnjao da bi iko u Americi ili Evropi ikada ušao u rat da zaštiti
nezavisnu Poljsku. S NATO-om ili bez njega. Poljska je uvek bila potrošna roba.
I tako će i ostati.
„Sve je ovo u našim rukama“, prošaputao je on jedva čujno. „Ne možemo dozvoliti
da Rusi dođu do tih informacija.“
„I neću to dozvoliti“, izjavila je Sonja.
 Njen telefon zavibrirao je i javila se, a razgovor je potrajao samo nekoliko sekundi
pre nego što je prekinula vezu. „Krenuli su u rudnik. Moramo da ih zadržimo.“
On je našao svoj mobilni telefon i pozvao Zimu, pa mu objasnio šta želi. „Zadrži
ih, ali nemoj da ih zaustaviš. Potrebno nam je još petnaest minuta.“
Nije bilo iznenađenje što je Zima rekao da može da se pobrine za to.
„Šta ćemo da radimo kada se nađemo tamo?“ upitao ju je kada je prekinuo vezu.
„Pokušaćemo da im priđemo a da nas ne primete.“
On je pogledao u svoju levu šaku i prsten koji je nosio decenijama. Napravio ga je
odavno pokojni juvelir iz Varšave. Nije bio od zlata, pošto je ono bilo redak luksuz u
Poljskoj pod kontrolom Sovjeta, a tako je ostalo i u godinama koje su usledile. Umesto
toga upotrebljen je kalaj s jednostavnim simbolom patriotizma.

U desetom veku Boleslav Hrabri prvi je upotrebio belog jednoglavog orla kao
simbol kralja. On je bio i prvi koji je nazvao to područje Polona, po lokalnom plemenu
koje je hiljadu godina živelo na toj zemlji. Simbol orla sada je bio propisan ustavom
Poljske u preciznim pojmovima. Beli, na crvenom polju. Kruna, kljun i kandže bili su
zlatni. Krila i noge ispruženi, glava okrenuta desno.
Nosio je taj prsten svakog dana prošlih trideset godina.
Kao podsetnik na njegovu životnu posvećenost.
Međutim, prvi put za duže vreme bio je uplašen. Od onog dana u zatvoru Mokotov
nije se osećao tako bespomoćno. Tek kasnije, kada je prvi put sreo Mireka Haću i
shvatio da zaista ima izbor, njegova strepnja je nestala.
Sada je bilo isto.
Postojali su izbori.
Međutim, nijedan nije izgledao dobro.

ŠEZDESET PRVO POGLAVLJE

Koton je zakopčao zeleni kombinezon koji je navukao preko odeće. On i Stefani bili su
u svlačionici, u zgradi u kojoj se nalazilo okno isključivo za rudare. Okno za turiste bilo
je u drugoj zgradi i kroz njega su se posetioci još spuštali u podzemlje i peli na nivo tla.
Drugi niz liftova nalazio se malo dalje, gde su silazile posebne grupe onih koji su hteli
da dožive rudarsko iskustvo. Žena koja ih je vodila izbegavala je te prometne tačke i
odvela ih je u područje namenjeno samo za zaposlene. Pištolj iz zamka sada je bio
bezbedno zadenut za njegov pojas ispod kombinezona. Pretpostavljao je da unošenje
oružja u rudnik nije dozvoljeno, pa ga nikome nije ni pomenuo. Međutim, posle onoga
što se dogodilo na putu, nije nameravao da ga ostavi ovde gore.
„Nije baš moderno“, rekao je Stefani, „ali je funkcionalno.“
Ona je stavila na glavu šlem s lampom. „Izgledamo kao braća Mario.“ On se
iscerio.
Stvarno su tako izgledali.
Stefani je sela na klupu i obula čizme koje im je žena donela. On je već vezao
pertle na svojima, i bile su mu udobne.
„Evo nas“, rekla je ona. „Na parkingu imamo auto s prtljažnikom punim relikvija, a
dole je možda neki izuzetno štetan materijal za ucenjivanje predsednika Poljske. Ljudi s
kojim sam imala posla prošlih nekoliko decenija, ljudi s kojima sam radila na zaštiti
zemlje… ogromna većina njih nikada ne bi dovela ni mene ni sebe u ovako neodrživu
situaciju. A ipak, evo me ovde.“
„Moraš da igraš kartama koje su ti podeljene. I ti to znaš.“
„U tome i jeste problem, Kotone. U ruci nemam čak ni par dvojki.“
„Ako pronađemo te dokumente, imaćeš rojal fleš.“
„I šta da radim s njim?“
„Možda senator Deni Danijels može da ih upotrebi da krene na Foksa. Siguran sam
da pokušaj učene predsednika strane zemlje spada u velike zločine i zloupotrebe. Možda
on može da podstakne donji dom da pokrene impičment protiv te budale.“
Ona je odmahnula glavom. „To samo povećava problem. Svi vole da viču
impičment, ali to nije alatka za poništavanje izbora. Narod je izabrao Vornera Foksa.
Činjenica da je on možda nesposoban zaista nije bitna. Ljudi su već odlučili da žele da
ih on predvodi.“
„Postala si pravi fatalista.“
„Samo realista.“
On je morao da kaže: „Pretpostavljam da ne bi htela da sačekaš dok ja siđem
tamo?“
Ona mu se osmehnula. „Uvek si brinuo o meni.“
„Ja bih mogao isto da kažem za tebe.“
„Onog dana kada smo se prvi put sreli“, rekla je, „u zatvoru okruga Duval, nisam
bila sigurna da sam donela ispravnu odluku što sam tamo došla. Svi izveštaji o tebi bili
su odlični. Ali prvi utisak? Pucao si u ženu.“
„Koja je ubila svog muža, pa zatim pokušala da ubije i mene.“
„Znam. Dobro si se poneo u toj situaciji. Kao i na onom prvom zadatku. Tada sam
znala da imam pobednika.“ Dovršila je vezivanje čizama. „Samo da se zna, nisam
zainteresovana da navedem Denija da vodi moje bitke.“
 „Biće ti teško da ga zadržiš izvan ovoga.“
„Znam. I volim ga zbog toga. Ali ovo je moj problem, koji treba sama da rešim.“
„Foks je od početka želeo da odeš. Jedini ulog za pregovore koji imaš možda je
ispod nas.“
„To i nije nešto naročito, jer mislim da čitava ova stvar smrdi.“
Vrata svlačionice su se otvorila i žena koja ih je vodila se vratila.
„Sve je dogovoreno“, rekla je Patricja. „Možemo da krenemo dole za nekoliko
minuta. Ponela sam mapu devetog nivoa.“
Spustila je veliki debeli papir sa skicom lavirinta izuvijanih tunela i odaja.
„Kip Svetog Bobole jedan je od stotina takvih raštrkanih po celom rudniku“, rekla
je Patricja. „Izvajan je u devetnaestom veku. Rečeno mi je da nije u dobrom stanju.
Čudno je što izgleda da je tako važan.“
On je shvatio da moraju da sačuvaju kooperativnost ove žene, istovremeno joj
otkrivajući što je moguće manje. Međutim, ovde je postojao i element opasnosti,
pogotovo ako Rusi ili Eli Rajnhart odluče da se pojave. Mogao je samo da se nada da je
stigao pre njih, pošto nije želeo da izlaže ovu ženu riziku.
„Recimo samo da je možda važno nešto što se nalazi u njegovoj blizini“, rekao je.
„Zbog toga moramo da pogledamo.“
„•Kip se nalazi ovde.“ Pokazala je tačku na mapi, u maloj odaji pored sporednog
prolaza na devetom nivou. U nju se moglo ući iz nekoliko tunela.
„Ovo je raskrsnica“, rekla je Patricja. „Mnoge kapele napravljene su na mestu gde
se tuneli spajaju.“
„Kako je Džonti Olivije spustio te dokumente tamo?“, upitala je Stefani.
„Pretpostavljam da to nije mesto na koje možeš tek tako da odšetaš.“
Patricja je klimnula glavom. „Samo vodiči mogu da dođu tamo.“ Otkopčala je džep
na svom kombinezonu i izvadila mali plastični privezak. „Ovim se otključavaju liftovi
za donje nivoe. Otprilike pedeset vodiča svakodnevno nosi ovakve priveske. Moramo da
ih vratimo na kraju svakog dana.“
On je pogledao Stefani. To je značilo da je Olivije, takođe, ugovorio silazak, što je
podrazumevalo usluge vodiča. Ako su Rusi želeli da odu dole, morali su da urade to isto.
To bi moglo da ide njima u prilog i obezbedi im dovoljno vremena.
„Pozabavimo se time kasnije“, rekao joj je, znajući da ona misli isto.
Klimnula je glavom. „Znaš, 1978. godine, ovo je bilo jedno od prvih mesta kojima
je ikada dodeljen status mesta od značaja za svetsku baštinu.“
On je shvatio značenje njene šale. „Pokušaću da budem pažljiv.“
I pomislio je na Sonju. Da li je ona znala za ovaj najnoviji razvoj situacije? Agencja
Wywiadu spadala je u prvorazredne obaveštajne agencije. Ako je Vorner Foks znao da su
Rusi još u igri, to će znati i AW.
Morao je da ostane oprezan.
Plan. Uđe i izađe. Brzo. Čisto.
Bez grešaka.
 ŠEZDESET DRUGO POGLAVLJE

Čajkovski je hodao naporedo sa Sonjom.

Prvo su našli auto koji je Malon koristio, ostavljen na javnom parkingu, ali na
zadnjem sedištu nije bilo relikvija za koje je Sonja rekla da su bile u Slovačkoj. Njega
zaista nije bilo briga za te predmete. Poljsko nacionalno blago je vraćeno, a ostalo je bilo
nečiji tuđi problem. Ipak, brinuo se da će ga neko prepoznati. Ovog puta nije nosio
običnu neupadljivu odeću kao u manastiru. Dobro je bilo što su ljudi oko njega
uglavnom bili turisti koji nisu imali pojma kako izgleda predsednik Poljske.
Ipak, osećao se bolje kada su se našli unutra.
Kada su pronašli Malonovo vozilo, odvezli su se dalje u kraljevski slobodni
rudarski grad Vjeličku, do zamka Župni, gde ih je Zima usmerio. Zamak je nazvan po
župniku, kraljevom upravniku rudnika soli, koji je nekada živeo u njemu. Postojao je od
trinaestog veka, ali je, kao i veliki deo Poljske, uništen za vreme rata. Začudo, ponovo je
izgrađen u vreme komunista. Atraktivni gotski zamak sada je imao odbrambeni zid, kulu
i spoljašnje zgrade u kojima su bile rudarske izložbe, gde su posetioci otkrivali istoriju
Vjeličke i njenog rudnika.
Ali oni nisu došli da razgledaju ili da se obrazuju.
Parkirali su se na drugom javnom parkingu i pošli uz kaldrmisanu stazu do ulaza u
zamak. Tamo ih je čekao nizak, zdepast čovek u odelu koji se predstavio kao upravnik
rudnika. Izgleda da je Mihal Zima imao ozbiljne veze i išao pravo do vrha. Preneo je
odgovarajuće instrukcije da se od onoga što se dešava ne pravi veliko pitanje.
„Cenim vašu pomoć“, rekao je on upravniku. „Moramo da znamo gde se tačno
nalaze dvoje ljudi koji su došli ovamo, u kompleks rudnika.“
„To su mi objasnili ljudi iz vašeg obezbeđenja. Imamo kompletan video-nadzor
čitavog kompleksa.“
On nije bio raspoložen za ćaskanje.
„Onda nas, molim vas, odvedite u sobu za video-nadzor.“

Centralna sigurnosna kancelarija nalazila se unutar zidina zamka i izgledala je kao nešto
iz svemirskog programa, s jednim zidom prekrivenim ekranima visoke rezolucije. Na
svakom se video različit deo spoljašnjosti i unutrašnjosti rudnika.
„Postoje tri glavna puta dole“, rekao je upravnik. „Motrimo na svaki od njih.“
Čovek je dao znak jednom od zaposlenih. „Našli smo trenutak dolaska auta.“.
Na jednom ekranu jasno se video Malon s jednom starijom ženom dok su izlazili iz
auta koji su upravo videli, zastajući samo da prebace relikvije sa zadnjeg sedišta u
prtljažnik.
„To je Stefani Ne!“, rekla je Sonja. „Načelnik Magelan bileta.“
Dvoje Amerikanaca su zatim s parkinga prišli zgradi u kojoj je bilo okno Danilovič.
Susrela ih je sitna plavokosa žena u kombinezonu, a onda su sve troje izašli iz zone za
turiste.
 „Saznao sam da se američki ambasador u Poljskoj obratio našoj kancelariji za
komunikacije“, rekao je upravnik. „Ugovorio je da se Patricja, žena koju ste upravo
videli, sastane s dvoje posetilaca. Ona je jedan od naših vodiča. Odvela ih je do ulaza za
rudare, gde su se obukli i sišli pre otprilike pet minuta. Zadržavao sam ih što sam duže
mogao a da ne izazovem nikakvu sumnju.“
„Gde se oni nalaze?“
„Na devetom nivou. Tamo nema kamera, ali svi vodiči nose uređaje za lociranje
koje možemo da pratimo. Gospodine predsedniče, mogu li da vas pitam, šta je suština
svega ovoga?“
„Možete, ali ovo je stvar državne bezbednosti. Dvoje ljudi na devetom nivou su
američki obaveštajni agenti. Od najveće je važnosti da ne odlutaju izvan dometa vašeg
elektronskog nadzora, a mi moramo da siđemo tamo.“
Sonja mu je dala znak da se izdvoje u stranu.
Izašli su iz prostorije u hodnik.
„Jesi li siguran u vezi s ovim?“, upitala je.
On ju je zbunjeno pogledao.
„Mi?“ rekla je. „Zašto me ne pustiš da se pobrinem za ovo?“
„U pitanju je moj život.“
„Ti si predsednik ove zemlje. Ponašaj se tako.“
Ton joj je bio oštar.
Zato ni on nije pokušavao da sakrije frustriranost. „Rekla si mi da je ovo završeno.
Rekla si mi da je rešeno. Ali nije.“
„Nemamo pojma šta se ovde dešava. Da, potrebno je da se istraži, a onda može da
se donese odluka, kada budemo znali činjenice. Trenutno spekulišemo. Još gore,
nagađamo. Ono što ti radiš miriše na očaj.“
„Ja i jesam očajan. Čitavog života radio sam da dođem do ovoga. Neću dozvoliti da
mi prilika bude oduzeta. Ne bez borbe.“
Ovo su bile prve ljutite reči koje su ikada razmenili, i on je mrzeo to što su
izgovorene, ali stvarno je mislio sve što je rekao. Radio je previše dugo i previše
naporno da bi ga sada tek tako osujetili. Ako ga je spasenje čekalo tamo dole, onda čega
on i pronaći.
Njen pogled je smekšao. „Ti si u mojoj nadležnosti. Ovde postoji jasna opasnost.“
„Od Malona? Nisam mislio da je on problem.“
„Nemamo pojma ko je sve ovde. Rusi bi mogli da budu u blizini. Ne mogu da
budem ležerna u pogledu bezbednosti. Trebalo bi da obavestimo BOR.“
„Oni ne mogu da urade mnogo toga.“
Ona mu je dodirnuta ruku. „To je razlog više da budemo oprezni.“
On je zurio u nju i video da može da mu čita misli.
„U redu“, rekla je rezignirano. „Idemo zajedno.“
Okrenula se prema vratima.
On ju je uhvatio za ruku. „Žao mi je što sam krivio tebe. Znam da si samo radila
ono što si smatrala neophodnim. Ubistvo Olivijea nije moglo da bude lako.“
 „Uradila sam ono što je moralo da se uradi.“ Zastala je. „Da sam i na trenutak
pomislila da ćemo završiti ovde, sada, s ovom dilemom, postupila bih drugačije. Stvarno
sam mislila da je završeno.“
„Znam. Još jednom, izvini.“
Vratili su se u kontrolnu sobu.
„Spremni smo“, rekao je on upravniku. „Potreban nam je način da pratimo vodiča,
Patricju, tamo dole.“
„Pregledali smo monitore.“
Sonja je netremice gledala u ekrane. Bilo je teško reći koji joj je privukao pažnju.
„Šta je bilo?“, upitao je.
„Pogledaj ovamo, četvrti ekran odozgo s desne strane.“
Video je četvoricu muškaraca u kombinezonima kako idu prema liftu.
Svi su nosili šlemove s lampama.
„To su Eli Rajnhart i njegov čovek, Munjoz.“
On je znao ta imena.
„Krupni je Ivan,“
Znao je i to ime. Foksova izjava o Rusima nije bila prazno brbljanje. Pokazao je na
ekran i upitao. „Gde je ovo?“
„Okno Regis. Nedaleko odavde.“
„Odatle mogu da se spuste na deveti nivo?“, upitala je Sonja.
Upravnik je klimnuo glavom. „Naravno. Ali ima da se ide.“
On je ponovo pokazao na ekran. „Ko je s njima?“
Upravnik je pažljivo gledao u ekran. „To je jedan od naših vodiča. David Konrad.“
„Moramo da pratimo i njega“, rekla je Sonja.
Međutim, on je sumnjao da će to biti problem.
Pošto su svi išli na isto mesto.

ŠEZDESET TREĆE POGLAVLJE

Eli se vozio u liftu, koji je brujao tokom postojanog, kontrolisanog spusta tri stotine
metara ispod zemlje. Pošto je Ivan bio tu, bilo mu je drago što je Munjoz s njim. Obojica
su bila naoružana pištoljima iz zamka. To je bilo dobro, pošto je tamo gore sigurno
čekalo rusko pojačanje. Bilo je pitanje da li bi izašao iz rudnika zdrav i čitav ako bi
izazvao Ivana, ali ni on nije bio budala. Kada informacije o Čajkovskom budu
pronađene, nije više bilo razloga da njega ostave u životu. Nasuprot tome. Postojali su
svi mogući razlozi da bude ubijen. Ivan je bez oklevanja ustrelio dvojicu svojih ljudi. Eli
je već rekao Munjozu da bude na oprezu i da pobegnu čim im se pruži prva prilika: da se
izgube u rudniku i pronađu drugi izlaz. Ivan je mogao da uzme te informacije besplatno.
On je samo želeo da se ovo završi. Ono što je na početku izgledalo kao unosna ideja,
završilo se kao katastrofa.
Bar je još imao pet miliona evra i Ostavu.
O kojoj Rusi, izgleda, nisu ništa znali, pošto niko nije pominjao njeno postojanje.
Lift se zaustavio i metalna vrata otvorila su se prema osvetljenom foajeu i
neosvetljenom tunelu iza njega. Izašli su na prohladan vazduh. Osećaj usamljenosti i
neprivlačna tama progutali su ga dok su ulazili u tunel, obasjavajući lampama sa
šlemova desetak metara ispred sebe.
„Donde gde želite da dođete, odavde ima dosta da se ide“, rekao je Konrad.
„Onda krenimo“, odgovorio je Ivan. „Ja se ne krećem baš naročito brzo.“
Eli je sebi uvek nametao strogu disciplinu. Poslovao je s Izraelcima,
Amerikancima, Francuzima, Kongoancima, Kinezima, Južnoafrikancima, svi mogućim
kupcima, i za njega su svi bili samo klijenti. Za razliku od Olivijea, koji se grozio
ubijanja, on nikada nije imao u sebi takvu uzdržanost. Međutim, ubistvo ovog Rusa
imalo bi kobne posledice.
A Ivan je to znao.
Eli je pokušao da se oslobodi uznemirujućih misli koje su mu se rojile po glavi, ali
nije mogao. One su ga usporavale kao salo čoveka koji je dotad uvek bio vitak.
Međutim, naterao je sebe da se usredsredi i nastavi da hoda tunelom obasjanim njihovim
lampama.
„Čudesno mesto“, rekao je Ivan.
„Ono pokazuje šta može da se uradi vrednim radom kroz četrdeset naraštaja“,
napomenuo je Konrad. „Samo su nastavljali da kopaju, zarađujući novac za kralja.“
Eli je znao ponešto o ovom rudniku soli. Mada su postojali stariji i veći kopovi i u
Poljskoj i u drugim zemljama Evrope, oni su izgledali manje bitno u poređenju s ovim
neizmernim lavirintom, dugim stotine kilometara, toliko sličnim Minotaurovoj jazbini.
Sve u vezi s ovim mestom bilo je veličanstveno. Rudnici su ga oduvek opčinjavali,
naročito to što su ih nacisti u Nemačkoj i Austriji u prošlom ratu koristili kao tajne
riznice. Ovde je blago bilo mnogo praktičnije.
So.
Kakva materija.
Kamen, tvrd ali lomljiv. I simbol, mera za bogatstvo, začin i sirovina. Nekada su
čitava kraljevstva zavisila od trgovine tom materijom.
Više ne toliko.
Da je živeo pre nekoliko vekova i radio u rudniku, želeo bi da bude blagajnik
rudnika. Oni su vladali podzemljem. Rudari su takvog čoveka jednostavno zvali On. Bez
imena. Samo On. Blagajnik je nagrađivao vredan rad i kažnjavao lenjost. Blagajnik bi
jako ošamario svakog rudara koji je kleo i psovao. Blagajnik je upozoravao na opasnost,
lutao kroz tunele, pregledao zidove i svodove, zatvarao put do mesta na kojima je
vrebala nevolja.
Nastavili su da hodaju kroz prolaz.
 Konrad je predvodio, za njim je išao Ivan, pa on, s Munjozom na začelju. Želeo je
da zadrži Rusa ispred njih tako da može da posmatra svaki njegov pokret. Kakve god
koristi bilo od toga. Čuo je teško disanje debelog čoveka, koji, očigledno, nije bio
naviknut na hitro kretanje. Možda će Ivan dobiti srčani napad.
Mogao je samo da se nada.
Eli nije sebi izgradio ime time što je bio neodlučan ili kukavica, a ni sada neće
podleći nijednoj od tih slabosti.
Budi pametan i strpljiv, rekao je sebi.
Tunel se račvao ispred njih.
Desna strana bila je preprečena tablom.
Wstęp wzbroniony. Zabranjen ulaz.
U zatvorenom prolazu, kapanje je narušavalo tišinu. Iza pregrade od konopca, u
spojenim zracima iz njihovih lampi video je vodu koja je curila s plafona. Na podu se
nakupila velika lokva, ali ta voda nije curila odnedavno. Po zidovima se videla
kristalizovana so, bela kao sneg.
„Da li je ovo u redu?“, upitao je Konrada.
„To se stalno dešava. Mi siđemo i obavimo popravke.“
„Šta bi se dogodilo da to ne radite?“
„Voda bi polako sve izjela. Jedan po jedan slani kristal. Ali ne brinite, za to bi bilo
potrebno oko sto pedeset godina. Sigurni smo.“
„Dokle treba da idemo?“, upitao je Konrada.
„Još pet minuta.“
Okrenuo se da pođe i šlem mu je skliznuo s glave, tresnuo o slani zid i pao na pod,
a zrak svetlosti podrhtavao je kroz vazduh.
„Izvinjavam se“, rekao je, podižući šlem.
Ivan se okrenuo prema njemu. Ispod kombinezona je imao pištolj. Verovatno onaj
isti kojim je pucao u dvojicu svojih ljudi u zamku Šturni. Eli je obično imao kontrolu.
Predvodio je paradu. Ovde je bio samo posmatrač. Pokušao je da ne razmišlja o mraku
oko sebe i o tome šta bi moglo da se nalazi u njemu.
Ali jedno je sigurno znao.
Ništa nije moglo biti opasnije od ovog Rusa.

ŠEZDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Koton je išao za Stefani i ženom koja ih je vodila kroz tunel na devetom nivou. Za put u
utrobu rudnika bila su potrebna dva lifta, jedan do trećeg nivoa, a zatim drugi odatle do
devetog. Patricja je pokrenula oba lifta pomoću svog ključa, potvrđujući svoju
prethodnu napomenu da ne može baš svako da se spusti ovako duboko. Takođe,
napomenula je da se vodi evidencija o svima koji ulaze u rudnik, uključujući i sve
turiste. Na kraju svakog dana poređeni su ulasci i izlasci da niko ne bi ostao dole. Čistači
su tokom dana radili na gornjim nivoima, tako da je preko noći rudnik, u suštini, bio
zatvoren. Poslednja smena isključila bi svetlo i sve je ostajalo u mraku do sledećeg jutra.
Bližilo se šest sati posle podne i ostalo je još sat i po do zvaničnog zatvaranja
rudnika. Morali su da rade brzo, da preteknu ne samo turiste već i Ruse, Poljake i bilo
koje druge Amerikance koji bi mogli da se pojave.
Prohladni, solju prožeti vetrić duvao mu je u lice, i pomagao u rasterivanju osećaja
klaustrofobije. Nisu ga izluđivali zatvoreni prostori. On je mrzeo zatvorene tesne
prostore. Morao je stalno da govori sebi da ne obraća pažnju na činjenicu da se između
njega i svetlosti dana nalazi više od tri stotine metara slojeva kamena i zemlje. Patricja
im je rekla da praćenje strujanja vazduha služi kao sredstvo za orijentisanje, koje rudari i
dalje koriste. Grubi pod bio je pun neravnina i mestimično klizav. Tišina ga je pritiskala
kao da se tunel ruši. Zamišljao je zvuke iz prošlog vremena, kada su konji vukli teške
blokove soli, kuckajući kopitima po tvrdom podu. Na kraju su ih zamenili vagoni na
šinama, koji su se kretali uz škripanje metala po metalu.
„Ti znaš put kroz tunele?“, upitala je Stefani u hodu.
„Stalno dovodim grupe u obilaske ovamo dole. Oni kopaju so kao što su nekada
radili rudari.“
Čitavo mesto odavalo je utisak kao da nije zapušteno. Redovno su se otvarali
ogranci tunela koji su vodili u još potpunog crnila.
„Pretpostavljam da bi bilo lako izgubiti se“, primetio je on.
„Više se dezorijentišeš“, rekla je Patricja. „U nekom trenutku dođeš do stepenica ili
do lifta za gore. Ovo je veliki ali ograničen svet.“
On se osmehnuo na njen sarkazam.
„Ipak, pazite na Belu Damu“, rekla je ona.
Da li je dobro čuo? Dame Blanche? To, očigledno, nije bio čokoladni kup. Zato je
upitao na šta je mislila.
„Rudari je zovu Bjelička. To je, navodno, duh koji luta tunelima i traži rudara koga
je nekada volela.“
To je bilo dobro znati.
Tunel je bio otprilike metar i po širok i dva i po visok, a promaja je postojano
duvala i donosila izvesnu utehu. Mrak je izgledao svemoćno i neprobojno, ali ne
zastrašujuće. Ovde nije bilo izlazaka ni zalazaka sunca. Nije bilo podneva ni ponoći. Za
one rudare iz davnih vremena koji su radili ovde nedeljama u nizu, jedino su njihovi
fenjeri donosili olakšanje.
Pomislio je na te rudare i kako su oni verovatno prvi put ovde dole čuli zvuk
sopstvenog disanja i otkucaje sopstvenog srca. Koliko je čudno to moralo biti, ali tišina
je, takođe, bila preteča pošto je uljuljkivala mozak u lažni osećaj sigurnosti. Morao je
stalno da govori sebi da ostane na oprezu. Iza sledećeg ugla mogao je biti problem. Ili
iza njih? Bilo je teško išta pouzdano znati.
Kada bi Kasiopeja mogla da ga vidi sada.
 Ne bi bila srećna.
Ali bar će završiti i vratiti se u Kopenhagen do sutra uveče. Provešće sjajan vikend.
Onda će u subotu ili nedelju ići u Tivoli. Oboje su voleli taj zabavni park. Ona će ostati
do utorka ili srede, a onda se vratiti na jug Francuske. Njen projekat rekonstrukcije
zamka nastavio je da napreduje. To nije bilo iznenađenje. Ona je bila odlučna žena koja
je mogla da uradi bilo šta na šta se usmeri.
Usredsredio se na misli o njoj da izbegne nelagodu koju mu je okruženje očigledno
izazivalo. Setio se kako je mazala puter kratkim, ravnomernim potezima, prekrivajući
svaki delić hleba dok nož ne ostane blistav i čist. Uvek je sipala so u otvoren dlan pre
nego što je rasprši po hrani. Nikada nije jela sladoled u kornetu – bio je preveliki pritisak
da ga pojede pre nego što se rastopi. Mrzela je sok od jabuke, ali je volela jabuke,
pogotovo zelene. I krompiriće. Volela je da na njih sipa samo ljuti senf.
Svako ima svoje uvrnutosti.
Bog mu je svedok da ih i on ima mnogo.
Morao je da joj razjasni sve što se dogodilo ove nedelje, a ona neće biti srećna što
je izostavljena, ali će razumeti, kao i uvek. To je bio njihov način. Oboje su bili skloni
pronalaženju nevolja. I oboje su uvek pokušavali da ih reše – sami. Priznati da vam je
potrebna pomoć delovalo je kao slabost.
Ali on nikome nije verovao kao Kasiopeji.
Ona ga nikada nije izneverila.
Niti je on razočarao nju.
Tunel se otvarao u odaju.
Nekoliko senki, velikih i brzih, izdvojilo se iz tame i dobilo oblik pod svetlošću
njihovih lampi. Dva stara i istrošena kipa, čije su preterano naglašene crte lica postale
oličenje očaja. Stajali su sa strana ulaza u crkvu usečenu u soli na suprotnoj strani odaje.
„S leve strane je Sveti Petar od Alkantare. Sa desne je Sveti Kazimir“, rekla je
Patricja. „Nisu u dobrom stanju, kao što možete da vidite. Izjela ih je vlažnost i curenje
vode. Sve na ovom nivou je do određene mere oštećeno vlagom.“
On je u svetlosti svoje lampe razgledao ostatak odaje.
„Kapele su strateški raspoređene“, rekla je Patricja. „Pored bunara i okana, gde su
pronađene nove naslage soli, kako bi se tu mogle održati molitve. Takođe, služile su kao
orijentiri. Fenjeri koji su goreli u njima bili su smernice za radnike, a kapele su bile
mesta gde su mogli bezbedno da se okupe i ponovo upale fenjere kada se ugase.“
Stefani je ćutala i video je zabrinutost na njenom licu. Bili su ovde ispod zemlje i
imali zajedno jedan pištolj. Da li su bili sami? Do sada je sve dobro prošlo. Susreo je
njen pogled i očima joj poručio: Zašto ne bi ostala ovde? Pusti mene da ovo završim.
Ona je odmahnula glavom.
Moj problem. Moje rešenje.
„Sveti Bobola je u tom pravcu“, rekla je Patricja, pokazujući na izlaz sa desne
strane.
On je mahnuo rukom Stefani da krene prva.
Nešto je odjeknulo u daljini.
 Neki zveket.
Negde daleko, kao kamen na dnu dubokog bunara.
A njemu se kosa na potiljku nakostrešila.

ŠEZDESET PETO POGLAVLJE

Čajkovski je nosio kombinezon, kao i Sonja. Obezbedio im ih je upravnik rudnika i

pomagali su u čuvanju anonimnosti. Vratili su se u kancelariju obezbeđenja s
monitorima.
„Rečeno mi je da su Malon i gospođa Nel, kao i Rus koga ste prepoznali i ostali
koji su s njim, sada na devetom nivou“, rekao je upravnik.
„Znaju li oni jedni za druge?“, upitala je Sonja.
Čovek je odmahnuo glavom. „Malo je verovatno. Lokatori vodiča pokazuju da su
dosta udaljeni, ali se kreću u istom pravcu.“
„Moramo da siđemo“, rekao je on.
Sonja je odmahnula glavom. „Razmišljala sam o tome.“
On je bio radoznao. „Šta predlažeš?“
„U nekom trenutku moraće ti da izađu“, rekla je Sonja. „Neka zato ostanu ispod
zemlje, a mi ćemo ih primorati da se popnu na više nivoe, gde ima svetla, kamera i ljudi.
Možemo da ih sredimo tamo dole.“
On je uvideo mudrost u takvom pristupu.
Sonja se okrenula prema upravniku rudnika. „Možete li da isključite liftove koji idu
sve do dna i ostavite samo onaj od devetog do trećeg nivoa?“
Čovek je klimnuo glavom.
„Onda samo treba da čekamo na trećem nivou“, rekla je ona. „Oni će doći do nas.“
On je stvarno želeo da krene na deveti nivo. Nije se moglo znati šta će se dogoditi,
ali ništa se nije moglo postići jurcanjem u nepoznato, naročito kada niko i ne zna da su
oni uopšte ovde.
Imali su tu prednost.
Zato je trebalo da čekaju.
Klimnuo je glavom.
„Obilasci se završavaju za ovaj dan“, rekao je upravnik. „Na gornjim nivoima biće
manje ljudi, pošto svi kreću na površinu. Većina će stajati u redu i čekati da se otvori lift
za gore. Ti redovi su dugi u ovo doba dana.“
„Možete li da zaustavite obilaske za danas?“, upitao je on. „Da ranije zatvorite.“
„To je veoma neuobičajeno.“
„Sve ovo je neuobičajeno.“
Video je da ga je upravnik razumeo.
 „Uradiću to.“
„Možete li zatim da nas neopaženo odvedete na treći nivo?“ upitala je Sonja.

Spustili su se niz drvene stepenice.

Jake i glomazne.
Bile su napravljene da traju, od čvrstih dasaka.
Turisti su mogli da izaberu da se spuste peške na prvi i drugi nivo ili da idu liftom.
Većinom su se vozili. On i Sonja su hodali. Primetio je da se malo ljudi penje uz
stepenice, a niko nije silazio. Začudo, posle skoro četiri stotine stepenika, nije bio
preterano zadihan. Samo se nadao da neće morati da se vraća uz njih. Upravnik je ostao
gore da motri šta se dešava na devetom nivou i rekao je da će se uskoro naći dole s
njima.
Došli su do dna stepeništa i iskoračili na slani pod. Nisu ih čekali hladni, mračni,
vlažni prolazi. Umesto toga, sve je bilo dobro osvetljeno, vazduh je bio suv ali prijatne
temperature, a svež vazduh postojano je strujao. Pretpostavio je da se rudnik mora
održavati što suvljim da bi se sprečilo da vlažnost rastače so. Upravnik im je rekao da
krenu prema odaji Kopernik, koja nije bila daleko. Pratili su table na zidovima i prošli
pored liftova ispred kojih su videli redove ljudi koji su čekali da se popnu.
„Produžimo dalje“, rekla mu je Sonja.
Krenuli su hodnikom do prostrane odaje u kojoj se nalazio kip slavnog astronoma,
veći od prirodne veličine. Drveni okviri pridržavali su tri zida od cigala. Četvrti zid iza
kipa činili su uspravljeni balvani. Postavka je bila jednostavna, skoro modernistička.
Ruke kipa bile su raširene, a u otvorenim dlanovima držao je nebesku sferu. Nekoliko
ljudi vrzmalo se oko kipa, snimajući nekoliko poslednjih fotografija pre odlaska.
„Studirao je u Krakovu i živeo u Fromborku“, rekao je on, pokazujući na kip od
soli. „Kakva je hrabrost bila potrebna da kaže da Zemlja nije središte svemira. Ta
jednostavna ideja suštinski je zauvek promenila čovečanstvo.“
„Ti si njegov obožavalac?“
„Naravno. On je bio astronom i imao je doktorat iz kanonskog prava. Bio je
samouki lekar, poliglota, prevodilac, diplomata i ekonomista. Govorio je pet jezika. On
je otac naučne revolucije. I najvažnije, bio je Poljak.“
Na ploči pored kipa pisalo je da je 1493. godine, dok je studirao u Krakovu,
Kopernik posetio rudnik. Možda je bio prvi turista koji je to ikada uradio, sugerisalo se u
tekstu. Kip je izvajan 1973, u čast petstote godišnjice rođenja genija.
„Ne dopada mi se da budem bespomoćan“, prošaputao je on.
„Nisi bespomoćan. Držimo situaciju pod kontrolom. Pustimo Malona i Ruse da se
bore dole. Ko god izađe odozdo, pobrinućemo se za njega. Oni nemaju pojma da smo
ovde, a postoji samo jedan izlaz.“
Ostali su izašli iz odaje.
Upravnik se pojavio na suprotnoj strani i krenuo prema njima.
 „Sve smo sredili. Sve turističke grupe koje su bile na donjim nivoima sada su gore.
Deveti nivo je prazan, ako se izuzmu dve grupe koje posmatramo. Čuvamo sve izlaze, a
jedini prolaz napolje vodi ovuda.“
„Pretpostavljam da postoji mesto s kog možemo da motrimo na lift.“ Čovek je
klimnuo glavom. „Postoji jedno mesto. Nije daleko, dole na trećem nivou. Prolazi se
kreću na tri nivoa. Nastavićemo da vozimo ljude gore i, kao što ste tražili, obustavili
smo prodaju ulaznica za danas. Izdao sam instrukciju svim vodičima da zadrže svoje
grupe u blizini liftova, ili u kafeu i sali za ručavanje pored njega.“
On nikada nije rešavao probleme s dna. Pametni ljudi počinjali su s vrha. A on je
sebe uvek smatrao pametnim. Nikada nije radio ništa nezakonito niti povezano s
korupcijom. Varšavski protokol? To je bio rat. Drugačija pravila. Ali ako bude primoran
da se brani i otkrije istinu kako bi odgovorio na te dokumente o njemu, koliko ljudi će se
složiti s njim?
Ne dovoljno.
Većina bi ga posmatrali kao komunističkog špijuna koji je dostavljao podatke o
svojim prijateljima, porodici i poznanicima. Smatrali bi da je izdao zemlju. Retki bi
poverovali da je Varšavski protokol ikada postojao. Oni koji bi poverovali, možda bi ga
smatrali ubicom. Klasična situacija u kojoj u svakom slučaju gubite, a oluju koja bi
usledila ne bi mogao da preživi. Predsednički kandidati uništavani su i daleko manje
razornim klevetama. Na primer, time što su ih nazivali neosetljivim na ratne veterane.
Označavali kao narcise. Elitiste koji se hvališu svojim obrazovanjem. Tvrdili su da
imaju loše zdravlje. Čak su ih optuživali i da predugo zure u ekran za vreme intervjua.
Sve je korišćeno u pokušajima da se uništi nečija kampanja. Međutim, postojala je još
veća opasnost, na koju je istorija upozoravala da ne sme biti zanemarena. Mogućnost
podele Poljske.
Nešto slično desilo se ranije.
Ne ovde, nego u Francuskoj.
On je bio dobro upućen u taj incident.
U francuskoj vojsci je 1894. godine otkriven izdajnik. Špijun koji je dostavljao
informacije Nemcima. Istraga je otkrila potencijalnog krivca. Kapetana Alfreda
Drajfusa, francuskog artiljerijskog oficira jevrejskog porekla, koji je proglašen krivim i
poslat u samotno zatvoreništvo na Đavolje ostrvo. Dve godine kasnije istraga je otkrila
pravog krivca, koji je izveden na suđenje, ali zvaničnici su prikrili suštinske dokaze i
čovek je oslobođen. Vojska je iznela nove optužbe protiv Drajfusa, s još falsifikovanih
dokaza. Drajfusu je ponovo suđeno i ponovo je proglašen krivim, ali je dobio
pomilovanje i oslobođen je. Na kraju je dokazano da su sve optužbe protiv Drajfusa bile
neosnovane.
Međutim, sve to izazvalo je gorke podele u Francuskoj.
Jedna polovina branila je čitav proces. Ti ljudi bili su naklonjeni vojsci, uglavnom
katolici, i galamili su o potpunoj odanosti naciji. Drajfus je bio Jevrejin kome se nije
moglo verovati. Mora da je bio špijun. Druga polovina stanovništva, antiklerikalna,
naklonjena republici, tražila je pravdu za sve, bez obzira na religijsko opredeljenje.
 Političke stranke izabrale su stranu. Porodice su se podelile, ponekad na duže od
jedne generacije. Debata je nastavljena decenijama i opstala čak i u današnje vreme, s
nacionalizmom oličenim u paroli Francuska Francuzima, sukobljenim s globalnijom
vizijom o vladavini prava i zemlji za sve građane.
Neverovatno.
Jedan sudski postupak izazvao je nepremostive podele između ljudi koji uopšte
nisu znali da se ne slažu jedni s drugima. To je, takođe, otkrilo dva potpuno različita
stava među ljudima širom Francuske.
Isto će se dogoditi i u Poljskoj.
Otkrivanje Varšavskog protokola otvoriće rane koje nikada nisu sasvim zaceljene.
Ono što se dešavalo od 1945. do 1990. godine ostalo je sveže kao da se dogodilo juče u
umovima mnogih Poljaka.
Podele su već postojale.
Broj napada na strance postojano je rastao.
Nedavno je četrnaestogodišnja turska devojčica prebijena na ulici dok su napadači
vikali Poljska Poljacima. Antisemitske demonstracije postale su uobičajena pojava, sa
spaljivanjem lutaka koje oličavaju Jevreje. Šale o Holokaustu više nisu bile
neprihvatljive. Svakog meseca održavani su profašistički mitinzi. Zločini počinjeni iz
rasne mržnje bili su u porastu. Čak je prošle godine održan i veliki marš neonacista u
vreme proslave nezavisnosti Poljske.
Stanovništvo bi lako dodalo još jednu podelu u tu mešavinu.
Neki bi se složili s radikalnom taktikom iz Protokola. Izdajnici su to i zaslužili.
Solidarnost je uradila ono što je morala. Drugi bi smatrali da laži i smrti nisu ništa
drugačije od onoga što su komunisti radili, a da su ljudi iz Solidarnosti, jednostavno, bili
licemeri.
Debata bi bila beskrajna.
Bilo bi političkih promena. Onakvih kao u Francuskoj, koje bi podelile porodice i
prijatelje, zasekle kroz društvene slojeve i preuredile dugogodišnje saveze.
Stare rane ponovo bi prokrvarile.
Sonja je zurila u njega, ali nije prekidala njegovo razmišljanje. Želeo je da
razgovara s njom, da objasni, potraži njenu pomoć, ali znao je da ne bi trebalo to da
uradi. Ovo je bilo bolje sačuvati za sebe.
Bar zasad.
Jedna od kletvi predsedničkog položaja.
Međutim, ostajala je činjenica da je ovde ulog bio mnogo veći od njegove političke
karijere.
 ŠEZDESET ŠESTO POGLAVLJE

Koton je prešao rukom preko zidova. Neki delovi bili su glatki kao staklo, drugi grubi i
oštri, tako da ste lako mogli da se posečete na njih.
„Zašto je siv?“, upitao je Patricju.
„So je nečista. U njoj je izmešano nešto magnezijuma i kalcijuma, što je dobro za
zdravlje. To je nekada činilo ovu so toliko cenjenom.“
Ušli su u sredinu tunela, preko žlebova koje su pre mnogo vremena napravili teški
vagoni. Svuda uokolo su bili stalaktiti i stalagmiti nepravilnih oblika, koje su kristali soli
dobili od curenja vode. Jedan zid bio je u celosti prekriven jarkobelim šarama sličnim
glavicama karfiola.
„Da li mnogo ljudi silazi ovamo?“, upitala je Stefani.
„O, da. Ovo je prometno mesto. Kada su Austrijanci kontrolisali rudnik u
devetnaestom veku, priredili su prve turističke rute. Gena karte je u to vreme zavisila od
kvaliteta svetla obezbeđenog u tunelu. Baklje su bile osnovno sredstvo, ali vatrometi su
bili skupi.“
„Stvarno su postavljali pirotehniku ovde dole?“, upitao je on.
„Koliko god to ludo zvučalo, jesu, a cena je zavisila od boje koja je korišćena.“
Onaj zvuk odranije nastavio je da ih uznemirava, ali Patricja je objasnila da je to
verovatno samo druga grupa turista. Mnogi su se svakog dana spuštali na deveti nivo,
ali, kako je objasnila, svi su ostajali bliže liftovima. Niko se nije usuđivao da uđe
ovoliko duboko u tunele.
Njihova staza vodila je do još jedne odaje, veće od onih na koje su do sada
nailazili, i različite po tome što su u njoj bili postavljeni stubovi, od poda do plafona.
Izbrojao ih je osam i primetio još dva izlaza.
„Da li je ovo nekakva raskrsnica?“, pitala je Stefani.
Patricja je klimnula glavom. „Rudari su ovo koristili kao polaznu tačku, a zatim
kopali do sledećih naslaga soli. Zbog toga je ovde kapela.“
Njeno svetlo obasjalo je malu izdvojenu prostoriju koja se otvarala u jednom zidu u
četvrtastu šupljinu. Ulaz je bio uokviren teškim balvanima, a otvor je bio osiguran
gredama sa sve četiri strane, naslonjenim na debeli središnji stub. Iznad ulaza je belom
kredom bilo napisano Kapliczka šw. Franciszka.
Patricja je pokazala na te reči. „Kapela Svetog Franje. Kapliczka znači kapelica.“
Koton je ušao kroz uokvireni otvor. Iza njega je u svetlosti lampe sa svog šlema
uočio raspeće uklesano u zidu. Ispod njega je debela polica od slanog kamena bila
postavljena na dva isturena drvena nosača. Nekoliko koraka dalje stajala je predikaonica
od dasaka okrenuta prema oltaru. U okolnim zidovima bile su male niše s grubo
isklesanim kipovima, a jedan od njih prepoznao je iz brošure koju je uzeo iz zamka.
Sveti Bobola.
Stefani i Patricja stale su pored njega i dodale još svetlosti.
„To je to“, rekao je on.
Eli je stao.
Konrad i Ivan takođe su se zaustavili, a zatim i Munjoz iza njega.
„Čuo sam glasove“, prošaputao je on.
„Mogla bi biti druga grupa turista“, napomenuo je Konrad.
Možda. Ali oprez je bila glavna reč za ovaj dan. „Hajde da usporimo i uverimo se
da ovo nije problem.“ Zagledao se u Ivana. „Rekao si da je Malon negde u blizini.“
„Nikada nisam dobio izveštaj o onome što se dogodilo“, prodahtao je Ivan. „Ti
misliš da je on ovde.“
„Ne znam šta da mislim, ali moramo da budemo oprezni.“
Rus se iskezio, pokazujući sve zube. „Dobar savet, druže. Slažem se. Bićemo
oprezni.“
„Koliko još ima da se ide?“ upitao je Eli Konrada.
„Još dve krivine i stigli smo.“
„Povedi nas“, rekao je Ivan Konradu, koji je krenuo u tamu.
Ivan je raskopčao kombinezon, izvadio pištolj i spustio ga pored boka, sa prstom na
okidaču, ali zaklonjen od pogleda njegovom debelom butinom.
Rus je pošao za vodičem.
Eli se okrenuo nazad prema Munjozu, koji je, takođe, izvadio oružje. Njegov
pomagač klimnuo je glavom.
Bio je spreman.

Koton je zakoračio u kapelu. Bila je jednostavna i skromna, a sve u njoj bilo je pobelelo
od vlage. Krovne grede umetnute duž zadnjeg zida radi ojačanja bile su prekrivene
grafitima. Nasumično naškrabane reči i slova. Inicijali. Brojevi. Datumi. Sloj smrvljene
soli ležao je na podu poput peska.
„Kakvi su ovo natpisi po drvetu?“, upitao je.
„Rudari su ih vekovima zapisivali. Mi ne uklanjamo ono što su oni ostavili.“
„Šta tačno tražimo?“, upitala ga je Stefani.
„Sto četrdeset sedam stranica dokumenata, tako da bi trebalo da budu ovoliko
debeli.“
Pokazao je palcem i kažiprstom oko dva centimetra.
Prišao je do Svetog Bobole i video da, kao i raspeće, izobličeni kip nije izdvojena
celina. On je, kao i sama, niša bio uklesan u zidu poput bareljefa. Nije bilo mogućnosti
da išta bude iza ili ispod kipa. Isto je važilo i za druge kipove.
Sve je ukazivalo na ovo mesto?
Ali gde na ovom mestu?
Razmišljaj.

***
Eli je čuo glasove u isto vreme kao i svi ostali, i svi su zastali. Ivan je mahnuo rukom i
isključili su lampe, a Konrad je poslednji koji je primetio šta se dešava i učinio isto što i
oni.
Stajali su u potpunom mraku.
„Da li je naše odredište pravo ispred nas?“, šapnuo je Eli.
„Iza sledeće krivine“, izgovorio je Konrad u pola glasa.
„Neko je već tamo“, rekao je Konrad.
I Ivan i Munjoz bili su naoružani, a mrak je sada skrivao tu činjenicu od Konrada.
Eli je znao šta mora da se uradi.
„Konrade, ostani ovde“, obratio se crnilu ispred sebe. „Moramo da istražimo.“
„Kreni napred s jednom lampom usmerenom u pod“, dodao je Ivan.
„Dogovoreno.“

Koton je sužavao mogućnosti i zaključio da može postojati samo jedno rešenje.

Drvena predikaonica.
Jedino to nije bilo napravljeno od soli u improvizovanoj kapeli.
Grube i jednostavne konstrukcije, predikaonica je bila skovana od dasaka debelih
dva centimetra. Bila je široka malo više od jednog metra, s klupom za sedenje i
iskošenom pločom na koju su mogle da se spuste ruke ili molitvenik dok klečite.
Prišao je i podigao drvenu strukturu, pa je sklonio u stranu. Ispod nje je pod od soli
bio čvrst i netaknut. Prešao je cipelom po površini. Ništa se nije dogodilo. Kao da je reč
o betonu. Pogledao je u Stefani, a ona je klimnula glavom. Mislili su isto. Ovde ništa
nije bilo zakopano.
Spustio je improvizovanu predikaonicu na bočnu stranu.
Ništa.
Pravougaona osnova bila je napravljena od širokih dasaka. Jedna daska bila je
zakucana ispod klupe na kojoj je mogao da sedi onaj ko se ispoveda, dok se na drugoj
klečalo. Bile su povezane ekserima bez glave.
„U obe ove daske postoji otvor“, rekao je Koton.
Pitanje je bilo kako ih otvoriti.
Dvaput je brzo udario čizmom u daske, unoseći u udarce svu svoju težinu. Tanko
drvo se raspuklo i ispalo iz okvira. Uklonio je iverje i video da je bio u pravu. Postojao
je otvor, ali u njemu nije bilo ničega. Preusmerio je pažnju na druge nosače u dnu
predikaonice i počeo da udara i po njima.
Unutra je bila vakuumirana plastična kesa zalepljena na daske. Sada je mašina koju
je video u zamku imala smisla. U kesi je bio zaštitni koverat, sličan onom u kome je
našao brošuru u zamku.
Izvadio ju je iz kese. „To je to.“
I tada je opalio pištolj.
 ŠEZDESET SEDMO POGLAVLJE

Čajkovski je sedeo za dugim drvenim stolom u prostranoj sali ukrašenoj lusterima od

slanog kamena. Prostorija je mogla da se iznajmi za velike kulturne i poslovne događaje.
On je jednom bio ovde na koncertu – filharmonija iz Vroclava, ako se dobro sećao, koja
je izvela sjajan koncert za čelo – a akustika je na 125 metara ispod zemlje bila skoro
savršena. Pored sale bila je gostionica za rudare, takođe isklesana u sivoj soli, gde je
služen savršen asortiman poljske hrane. Pre dve godine bio je ovde domaćin na večeri
priređenoj za učesnike na evropskom samitu o energiji. Naročito se sećao čokoladne
torte koja je poslužena tog dana. Kakva poslastica. Trenutno u sali ni u kafani nije bilo
nikoga, pošto je posao, očigledno, završen ranije zahvaljujući upravniku.
Neverovatno, ali ovde je i dalje postojao signal mobilne telefonije, zahvaljujući
linijama s površine zemlje i repetitorima postavljenim na svim nivoima dostupnim za
turiste. To mu je omogućilo da razgovara sa svojom suprugom, koja ga je u
međuvremenu zvala.
„Upravo sam otišla s Jasne gore“, rekla mu je ona. „Brat Haća i ja lepo smo
proćaskali.“
Mogao je samo da zamisli. „Da li on i dalje odbija da sarađuje?“ Govorio je tiho,
pokrivajući rukom usta.
„Kada je saznao da ja znam istinu, njegov stav se promenio. Naravno, prekorevao
te je što si mi ispričao i jednostavno je poricao. Nije znao da sam, dok smo ćaskali,
poslala BOR da pretraži njegovu sobu.“
On se osmehnuo. Kod nje nije bilo ničega suptilnog ni delikatnog. „Jesu li išta
našli?“
„Jedan debeli dosije.“
On je bio šokiran. „Imaš li ga?“
„Imam. Uzgred, vas dvojica ste dosta slični, ali pretpostavljam da si to već
shvatio.“
U stvari, odavno je shvatio. On je bio jedan od možda nekoliko ljudi u Poljskoj koji
su mogli da nazovu Sovu prijateljem, ali to, izgleda, nije imalo mnogo značaja.
Odlučio je da zadrži za sebe ono što se dešavalo u rudniku. Nije bilo ničega što bi
ona mogla da preduzme u vezi s tim, ali, ako stvari ovde krenu po zlu, posedovanje
evidencije o Varšavskom protokolu moglo bi se pokazati korisnim.
„Dobro si uradila“, rekao joj je. „Cenim to.“
„Samo sam obavila svoj deo posla.“
I prekinula je vezu.
On je gledao po sali i u pozornicu na suprotnoj strani. Kakvo neverovatno mesto.
Ogromna pećina, u celosti isklesana u soli. Rupa u zemlji, koja ga je podsećala na
Boleslava Hrabrog i legendu o usnulim kraljevima. Svako dete školskog uzrasta znalo je
tu priču. Jednom godišnje, na Badnje veče, moćno Žigmundovo zvono bi zazvonilo, i
poljski kraljevi budili su se iz svog večnog sna i okupljali u podzemnoj dvorani, mestu s
mnogo svetlosti, kao u katedrali. Neki kažu da se ono nalazi ispod zamka Vavel, ali
drugi tvrde da je mnogo južnije, u Tatrama. Ili je možda ovde, u Vjelički?
Ko zna?
Dolazili su obučeni u odore za krunisanje, sedeli za okruglim stolom i raspravljali o
sudbini zemlje. Predsedavao je Boleslav lično, držeći slavni Ščerbec, poljski mač za
krunisanje.
Kakav bi to prizor bio.
Ali oni nisu jedini ustajali te noći.
Uspavani vitezovi Tatri takođe su lutali na Badnje veče. Silazili su s planina na
belim konjima i jahali u potrazi za kraljevima. Kada ih pronađu, na vratima dvorane čulo
bi se glasno kucanje. Pa ponovo. I još jednom. Uvek tri puta. Kraljevi bi zaćutali dok je
Boleslav otvarao vrata, govoreći vitezovima: Ne. Još nije došlo vreme.
On se osmehnuo na dramatiku te priče.
I ironiju.
Ljudi su došli spremni da se bore, da služe Poljskoj.
Ali još nije došlo vreme.
Pre nego što bi kraljevi nastavili savetovanje, slušali su udaljavanje topota konjskih
kopita dok su vitezovi jahali nazad u svoje ledene pećine. Kada stignu, vitezovi bi
nahranili životinje i zatim zaspali, naslonjeni na sedla, da budu spremni kada se probude.
Kada dođe vreme.
Kakva sjajna priča.
Njegov telefon je zabrujao.
SMS poruka.
Od njegovog privatnog sekretara.
On je ostavio instrukcije obezbeđenju iz BOR-a da se vrate u Šeraton u Krakovu i
pretvaraju se da se on vratio u kraljevski apartman Vavel. Pozvao je svog privatnog
sekretara i rekao mu da će se odmarati nekoliko sati i ne želi da ga uznemiravaju.
Osim ako nije posredi nešto od životne važnosti.
Pročitao je poruku.
SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE IZDALE SU OBJAVU DA JE ZAMENIK
SAVETNIKA ZA NACIONALNU BEZBEDNOST TOMAS BANČ NESTAO NEGDE
U POLJSKOJ. ON JE OVDE BIO SLUŽBENIM POSLOM, SA DIPLOMATSKIM
IMUNITETOM, I VAŠINGTON JE POZVAO VARŠAVU DA ODMAH USTANOVI
GDE SE ON NALAZI. MINISTARSTVO INOSTRANIH POSLOVA HOĆE DA ZNA
KAKAV JE NAŠ ODGOVOR.
Foks je ispalio svoj prvi plotun, ali formulacija izjave ostavljala je manevarski
prostor.
Otkucao je odgovor.
RECI AMERIKANCIMA DA IMAMO RAZUMEVANJE ZA SITUACIJU I DA
ĆEMO JE ISTRAŽITI. UZ TO, NEKA MINISTARSTVO INOSTRANIH POSLOVA
ISTRAŽI PRIRODU „ZVANIČNOG POSLA“ KOJIM SE ZAMENIK SAVETNIKA
BAVIO OVDE. ZAHTEVAMO DETALJE KAKO BI NAM POMOGLI U ISTRAZI.
 Osmehnuo se.
Ovo bi trebalo da uspori Foksa.
Dovoljno da bi ono što će se dogoditi…
Moglo da se odigra do kraja.

ŠEZDESET OSMO POGLAVLJE

Koton je reagovao na iznenadni pucanj koji je odjeknuo od slanih zidova, od čega mu je

zazvonilo u ušima.
Zabolele su ga bubne opne.
Zvuk ga je iznenadio, toliko neprimeren za ovo mesto, s obzirom na stalnu tišinu.
Patricja je vrisnula, a njemu je pogled poleteo na spoljašnju odaju dok se krupno obličje
pojavljivalo iz mraka, zaklanjajući se iza jednog stuba. U ovom zatvorenom prostoru bili
su kao glineni golubovi, a lampe na njihovim šlemovima bile su svetionici prema kojima
je moglo da se nišani. Zato je posegnuo prema baterijama na svom pojasu i isključio
struju. Stefani je učinila isto, ali Patricja je kasnila. On se bacio i povukao je na pod pa
isključio i njeno svetlo.
Sada ih je prekrila tama.
Čuo je kretanje u spoljašnjoj odaji. Nečije noge šuškale su po krtoj soli. Posegnuo
je za prevrnutom predikaonicom da je upotrebi kao zaklon. Lampe njihovih napadača
takođe su bile isključene, ali ništa ih neće sprečiti da zaspu kapelu vatrom. Predikaonica
je mogla da ponudi nekakav zaklon, ali ne naročito dobar.
„Nemaš kuda, Malone“, rekao je glas iz mraka.
Ivan.
Bilo je teško tačno odrediti gde je on, zahvaljujući odjeku i potpunom mraku crnom
kao mastilo, jer su i jedno i drugo dezorijentisali čula nedostatkom referentnih tačaka.
„Dođite ovamo“, šapnuo je Stefani i Patricji. „I ostanite nisko.“
Posegnuo je u mrak i poveo ih iza predikaonice.
„Ponovo se srećemo, gospodine Malone“, rekao je jedan stariji glas.
Rajnhart.
„Ti znaš šta ja želim“, dodao je Ivan. „Video sam šta si našao.“
Ali on još nije bio spreman da mu to da. Mrak je ometao i jedne i druge, mada je
bilo daleko od mesta na kome su čučali do izlaznog tunela u spoljašnjoj odaji, a lampe
njihovih napadača bi ih, ako bi se uključile, obasjale poput jelena uhvaćenih u svetlost
farova.
„Mogu sve da vas ubijem“, rekao je Ivan. „I zatim dođem i sam uzmem to što mi
treba. Budi razuman, Malone. Stvarno ne želim da te ubijem.“
 Kao da je on verovao u to. Ivan bi uradio što god mora kako bi dobio ono što želi.
Sva ona mrtva tela u Slovačkoj bila su dokaz za to. On i Stefani bili su profesionalci.
Shvatali su rizik, ali Patricja je bila nešto drugo. Dugovao joj je bezbednost.
„U redu, Ivane. Evo ti dokumenti.“
I bacio je paket prema mestu na kome je mislio da je ulaz u kapelu.
Svetlo se uključilo.
Zaklonio je oči i video crno obličje ispod lampe na šlemu kako uzima paket. U
jednoj ruci video je pištolj. Na trenutak je video lice i prepoznao Munjoza, Rajnhartovog
čoveka. U mraku su se kretali oblici koje je bilo teško razaznati.
Svetlo se ugasilo.
„Mi sada idemo, Malone“, rekao je Ivan. „Ostani gde si.“
Očigledno je postojao drugi put do ovog mesta kroz deveti nivo, pošto nikoga nisu
sreli na putu ovamo. Pretpostavio je da će Ivan i njegovo društvo izaći tim putem.
Zato se iznenadio kada su se uključila četiri svetla, pa zatim nestala u tunelu kroz
koji je Patricja dovela njih.
„Zašto onim putem?“ upitao ju je.
„Mnogo se brže stiže do lifta. Oni su verovatno došli iz okna Regis, koje je
udaljeno otprilike kilometar odavde.“
Nastavili su da sede u mraku.
„Idem za njima“, rekao je on. „Stefani, ti i Patricja krenite nazad putem kojim smo
došli.“
„Hoću, đavola“, rekla je njegova bivša šefica.
„Slažem se“, dodala je Patricja.
Stefani je mogao da razume, ali mlada Poljakinja bila je glupa što nije htela da ga
posluša. „Patricja, ovde će nastati pravi haos.“
„A ti nemaš pojma kuda ideš bez mene. Videla sam lice jednog od ljudi koji su
upravo otišli. On je rudar koji radi kao vodič. Oni imaju pomoć. Tebi je, takođe,
potrebna.“
Bila je u pravu. Divio se njenoj hrabrosti.
„U redu, idemo. Samo jedno svetlo. Moje.“
To će njega učiniti primarnom metom.
„Trebalo bi da su dovoljno odmakli niz tunel da možemo da krenemo za njima. Da
ne znaš možda drugi put nazad do lifta koji ne obuhvata tunel u kome su oni?“
„U stvari, znam.“

Eli je išao za Ivanom.

Na svu sreću, Rus je sam pošao ispred njega. Krupni čovek nosio je pištolj u jednoj
a paket u drugoj ruci. Munjoz mu ga je dao tamo u odaji.
Razmišljao je da li da ubije Slovena i rizikuje s onima koji ga možda čekaju gore.
Ruska spoljna obaveštajna služba, SVR, bila je u potpunosti nemilosrdna kao njen
prethodnik KGB. Na raspolaganju je imala bezbrojno osoblje i neograničene resurse i
bukvalno ne bi bilo mesta da se sakrije od njih nigde na svetu. Da i ne pominje
Amerikance, Francuze, Irance, Severnokorejce i Kineze koji će, takođe, želeti da osvete
svoje gubitke. Pametna igra, jedina igra, bila je da dopusti Ivanu da uživa u trenutku,
izađe iz ovog rudnika, i ode s pet miliona evra. Ostava je i dalje bila jedan nivo ispod
njega i on je mogao da je proda Poljacima.
On lično ubio bi Malona i ostale u onoj odaji, ali Ivan mu je jasno stavio do znanja
da se to neće desiti. Nije želeo da se dodatno sukobljava s Amerikancima, stvarajući još
jednog mučenika na koga bi oni mogli da se pozivaju. Bolje je ostaviti Malona i Stefani
Nel osramoćene zbog neuspeha da dođu do informacija.
Nastavili su da hodaju, prateći Konrada kroz mračni tunel, obasjavajući put
lampama sa šiemova. Prohladan povetarac koji im je duvao u lice bio je prijatan i
donosio je očekivanu utehu svežeg vazduha iznad njih.
Posle dve krivine došli su do lifta.
Konrad je stao ispred zatvorenih vrata. „Kada ću ja da budem isplaćen?“
„To nije moj problem“, odgovorio je Ivan.
Konrad je pokazao na Elija. „To je njegov problem. Sto hiljada evra, a niko nije
pominjao nikakve pištolje i pucnjavu. Ovde nije dozvoljeno nošenje oružja. Svi bismo
mogli da budemo u nevolji ako je iko čuo taj pucanj.“
„Ah izgleda da niko nije“, rekao je Eli.
„Rekao si da ću biti isplaćen kada te odvedem do tog kipa. To je urađeno. Gde je
moj novac?“
Ivan je podigao pištolj i opalio.

Koton je čuo pucanj.

Negde u tami punoj odjeka.
„Koliko daleko su liftovi?“ upitao je Patricju.
„Odmah tu ispred nas.“

Eli je mahnuo rukom i Munjoz je odvukao Konradovo telo niz tunel u jedan od bočnih
prolaza pored kojih su upravo prošli.
„Da li je to bilo neophodno?“ upitao je Ivana.
„Ne možemo dozvoliti postojanje svedoka.“
Međutim, njemu je Konrad bio potreban da se vrati do Ostave. Sada je morao da
nađe drugi način.
Prokleti Rusi.
„Možeš li da dozvoliš da ja preživim kao svedok?“
Ivan se zakikotao. „Rečeno mi je da te ostavim na miru. Ti imaš prijatelje u
Kremlju koji vole da posluju s tobom. Ne brini.“ Ivan je mahnuo paketom. „Imamo ono
što želimo.“
Izvesna uteha, ali ne i dovoljna, pošto su Rusi lagali.
Munjoz se vratio.
 On se pitao koliko će proći dok telo ne bude nađeno. Sati? Malo verovatno. Dani?
Verovatnije. To je bilo dobro. On je već o svemu promislio i video da je Munjoz bio
temeljan. Dao mu je ključ koji je pokretao lift.
„Popečemo se na treći nivo i umešaćemo se među turiste koji odlaze. Na ovaj
način“, mahnuo je ključem, „ovo će biti zabeleženo da je korišćeno za izlazak odozdo.
Skinućemo ove kombinezone i izaći ćemo pravo napolje sa ostalim posetiocima rudnika.
Niko neće ništa znati.“
Ivan se osmehnuo pa pružio ruku i stegnuo mu desno rame svojom krupnom
šapom.
„Dobar plan.“

ŠEZDESET DEVETO POGLAVLJE

Čajkovski je i dalje sedeo za stolom u sali za sastanke. Nekoliko ljudi ušlo je i izašlo, ali
niko nije obraćao pažnju na njega. Zbog kombinezona su smatrali da je zaposleni iz
rudnika. Sonja je s upravnikom rudnika proveravala situaciju i planirala šta će dalje da
preduzmu. Mislila je da je najbolje da čekaju ovde, što je njemu dalo vremena da
razgovara s Anom.
Zanimljivo je kako sudbina može da bude u rukama dveju žena, od kojih je jedna
bila njegova otuđena supruga, koju je nekada voleo, a druga žena koju je sada voleo.
Obe su radile u saglasju, sa zajedničkim ciljem.
Da spasu njegovu kožu.
Neki ljudi mogli bi to da smatraju nemuževnim, ali ne i on.
Čitavog života pokušavao je da radi ispravno, ali definisanje ispravnog ponekad je
umelo da bude nezgodno. Sukobljavanje s komunistima zahtevalo je ekstremne mere. I
ofanzivne i defanzivne. U to vreme, sve to trpali su u kategoriju „otpora“. To je bilo lako
opisati, ali teško razumeti, pošto su akcije mogle imati mnoge različite forme. Na kraju
je naučio razliku između revolucije i otpora. Revolucija je gledala unapred kako bi
moglo da bude. Otpor je sanjario o prošlosti i povratku onoga što je nekada postojalo.
Ipak, i zajedno i drugo plaćalo se izgnanstvom, zatvorom, mučenjem i smrću. On i
milioni drugih pružali su otpor komunistima, ne želeći ništa više nego da se obnovi
slobodna Poljska.
To je bio rat.
Upravo onako kao što je komunistička vlast to i opisivala, izjavljujući da neće biti
povratka unazad iz socijalizma. A vlast je podržala tu izjavu raspoređujući pedeset
hiljada pripadnika SB-a po celoj zemlji, da slamaju štrajkove, zlostavljaju i zastrašuju
ljude smrću, nasiljem i strahom. Špijuni su imali ključnu ulogu na obe strane.
To je zaista bio rat.
 I bilo je žrtava.
Na obe strane.
Dok je sada sedeo ovde, posle više od tri decenije, u čauri podzemne odaje, sve je
izgledalo kao da se dogodilo juče. Međutim, u poslednje vreme, u mislima je stalno bio
duboko u prošlosti. Vlast je bila toliko glupa. Tako tupava. Držala se onoga što je Staljin
praktikovao. Ljudi koji glasaju ni o čemu ne odlučuju. Ljudi koji broje glasove odlučuju
o svemu.
To se, na sreću, pretvorilo u katastrofu za njih.
On nije smeo da ponovi te greške niti da dozvoli drugima da ih ponove.
Istinu govoreći, on je bio zamenljiv. Mogli su da ga ubiju u bilo koje vreme, u bilo
kojoj masi ljudi, a policija bi pokupila njegovu krv s pločnika i do noći bi saobraćaj
ponovo krenuo.
Tužno.
Ali istinito.
U Poljskoj, niko nije imao mnogo kontrole nad bilo čim.
Sve je bilo stvar dogovora.
Ništa dobro ne bi proizašlo iz otkrivanja Varšavskog protokola. Svaka odbrana koju
bi on mogao da primeni bila bi ugušena vrištanjem opozicije. Osamdesetih godina nije
bilo interneta. Ni društvenih mreža. Ni Tvitera. Informacije su zaista mogle da se
sakriju. Danas bi reakcije protivnika bile neprekidne. Mnoštvo poljskih političkih
stranaka, koje nisu mogle da se dogovore ni oko jedne jedine stvari, ujedinile bi se oko
jedne zajedničke teme.
Da uklone njega sa funkcije.
I uspele bi u tome.
Čitava njegova vladajuća koalicija zasnivala se na tome da protivnička strana
ostane podeljena, pošto je, nažalost, stvaranje jedinstva u Poljskoj uvek delovalo lakše
kada se suprotstavljate zajedničkom neprijatelju.
Ovoga puta to bi bio on.
Odmahnuo je glavom.
Kakva zbrka.
Koju je pogoršavala još jedna činjenica. Na brzinu planirane akcije skoro uvek su
donosile probleme. Imao je loš osećaj da bi neki detalj, sada sićušan, kasnije mogao da
se otkrije i izraste u nešto pogubno. Nešto izvan njegove kontrole. Ipak, on je shvatao da
sumnja uvek prati odgo vornost. Zato je nekoliko puta duboko udahnuo i umirio se.
Sonja se pojavila na ulazu i pošla prema njemu preko uglačanog par keta. „Lift
dolazi s devetog nivoa.“
On je ustao. „Neću da čekam ovde. Zato nemoj to da mi govoriš.“
„Nisam ni nameravala.“
„Imaš li pojma ko izlazi odozdo?“
Ona je odmahnula glavom. „Nadajmo se da ko god da su, imaju ono po šta su
došli.“
„A ako nemaju?“
 „Onda idemo da to nađemo.“
On je voleo njenu odlučnost. Kod nje nikada nije bilo ni trunke pesimizma.
„Mislim da mi treba razvod.“
Ona se osmehnula. „To iz tebe govori nervoza.“
„To govori čovek koji te voli. Zašto i ja ne bih mogao da budem srećan?“
„Zato što si predsednik ove zemlje, a Poljska nikada neće trpeti na funkciji
predsednika koji se razveo. Ti to znaš.“
„Umoran sam od života u laži.“
„Izgleda da si dugo tako živeo.“
Ona nije znala ništa o protokolu, čula je samo uzgredne napomene s vremena na
vreme. Morao je da joj ispriča, ali sada nije bilo vreme za to. Zato je samo rekao: „U
ovome ima nečeg više nego što ti misliš.“
„Uvek je tako.“
„Razgovaraćemo. Kada ovo bude završeno.“
„Januše, nije me briga šta si radio. Sigurna sam da što god da je to bilo, radio si to,
jer je bilo neophodno. Ja sam imala deset godina kada se Sovjetski Savez raspao. To su
bila teška vremena. Ljudi su radili što god su morali da bi preživeli. Ti, ja, niko ne može
da im sudi prema današnjim merilima.“ Zastala je. „A ko sam ja da bilo kome sudim?
Danas sam hladnokrvno ubila čoveka, a on mi nije bio prvi. Zato me zaista nije briga šta
si radio.“
On se osmehnuo.
Takođe je bila vrlo praktična.
„Pođi sa mnom“, rekla je. „Postoji mesto s koga možemo da posmatramo lift kada
stigne ovamo gore.“
A on je krenuo za njom iz dvorane.

SEDAMDESETO POGLAVLJE

Koton je stao na uglu u tunelu. Svetlost sijalice probijala se oko ivice, označavajući da je
predvorje ispred izlaza s druge strane. Ono je bilo osvetljeno i ranije, kada su došli
ovamo. Nije čuo ništa osim škripe lifta koji se podizao. Brzo je provirio iza ugla i video
tri kombinezona koji su ležali na podu, pored tri šlema.
„Otišli su“, rekao je.
Stefani i Patricja prišle su mu s leđa.
Znao je iz njihovog silaska da ovaj lift ide samo do trećeg nivoa. Ranije su prešli u
njega iz jednog koji je izlazio do površine zemlje. Pokazao je na odeću. „Nameravaju da
se umešaju među ljude gore na nižim nivoima i jednostavno išetaju napolje.“
Ali još je postojalo pitanje onog pucnja.
 Izašao je iza ugla pa prišao odeći i šlemovima bačenim na pod. Proučavao je pod i
primetio pruge u slojevima sitno smrvljene soli. Vodile su prema mračnom tunelu s
njegove desne strane. Krenuo je po tragu u crnilo, koje se nastavljalo oko sedam metara
do bočnog prolaza, gde je našao telo čoveka u kombinezonu iste boje kao Patricjin.
Sigurno je ovaj drugi vodič bio ili nateran ili podmićen da sarađuje, a sada je Koton
znao i šta je značio onaj pucanj. Ivan nije bio tip koji je ostavljao svedoke za sobom.
Krenuo je nazad prema liftu.
„Tamo je jedno telo“, rekao je. „Na kombinezonu mu je prišivena pločica s imenom
KONRAD.“
Na Patricjinom licu video se šok. „David Konrad. Poznajem ga.“ Zastala je.
„Poznavala sam ga.“
Do sada se ova privlačna mlada žena ponašala kao profesionalac i nije postavljala
mnogo pitanja. Čak i kada je u kapeli odjeknuo pucanj, uspaničila se samo na trenutak, a
zatim povratila kontrolu nad sobom. Sada je posredi bilo ubistvo. To bi moglo biti
previše. Bilo mu je potrebno da ona nastavi da razmišlja.
„Pozovi lift nazad dole“, rekao joj je.
Ona je prišla kontrolnoj tabli i ključem aktivirala dugme, koje se osvetlilo na njen
dodir.
„Šta ćeš da uradiš?“, upitala je Stefani.
„Da ih odsečem.“
„Zar ne bi trebalo da tražimo da nam pošalju pomoć ovamo dole? Ovo mesto
sigurno ima ljude iz obezbeđenja.“
On je odmahnuo glavom. „Ne smemo rizikovati da izgubimo te informacije. Ovo
zavisi od nas.“
Video je da se ona slaže.
Lift se vratio.
On je raskopčao kombinezon. „I mi moramo da se umešamo među druge ljude.“

Čajkovski je stajao na glomaznim drvenim stepenicama koje su se podizale s drugog na

treći nivo, ali ih je upravnik rudnika zatvorio za upotrebu. S tog mesta bilo je lako
neprimećen posmatrati liftove koji su vodili i dole i gore. Odaja u kojoj su se nalazili
bila je visoka, prostrana i dobro osvetljena, s uglačanim podom od soli, a beli balvani
bili su postavljeni ispred dva zida i spojeni u impresivnu rešetku koja ih je pridržavala.
Iza pregrade od konopca formirali su se redovi, a ljudi su bili pomalo bučni i nervozni u
želji da završe obilazak i izađu na nivo tla. Sonja je stajala pored njega dok su čekali da
se otvore vrata lifta s donjih nivoa. Zahvaljujući uglu pod kojim su stepenice skretale i
njihovom položaju, niko od gomile ljudi nije mogao da ih vidi.
„Biće potrebno dosta vremena da svi ovi ljudi odu odavde“, rekao je on.
„Što manje pažnje, to bolje.“
 Držala je mali voki-toki pomoću koga je bila u vezi s pomoćnim sigurnosnim
centrom na prvom nivou. On je već primetio kamere, postavljene visoko na zidove i
usmerene dole na liftove.
„Drže ovo mesto pod video-nadzorom?“, upitao je.
Ona je klimnula glavom. „To je prednost za nas. Niko od njih ne može nikuda da
ode.“
„Hoću da se ove kamere isključe.“
Ona se zagledala u njega.
„Ne smemo ovo da snimamo. Svakako možeš to da razumeš.“
I video je da je razumela.
Progovorila je u radio i rekla upravniku da isključi sve kamere. Po naređenju
predsednika Poljske.
Lift koji je vodio na donje nivoe otvorio se i izašla su trojica ljudi.
„Onaj stariji je Rajnhart“, rekla je ona. „Mlađi je njegov unajmljeni pomagač.
Krupnije Ivan. Rus.“
„Pretpostavljam da je najlonski paket koji nosi ono što mi tražimo?“, upitao je on.
„Mora da jeste. Zatvoren i zapečaćen.“
Gledali su kako trojica ljudi ležerno skreću desno, podalje od stepenica, i prelaze
preko pregrade od konopca, pa nestaju u gomili ljudi da sačekaju svoj red na lift kojim
će se odvesti gore.
„Drsko“, rekao je on.
„Oni nemaju pojma da ih posmatramo.“
„Da li ćemo ih pustiti da se popnu prvi? Ili ćemo se pobrinuti za njih ovde?“
Ona nije odmah odgovorila. Pretpostavio je da u glavi odmerava rizike.
„Ivan je ubica“, rekla je. „On će uraditi sve što mora da bi izašao odavde. Bolje je
ne izazivati ga i pustiti ga da se popne. Možemo da ga sačekamo gore kada se lift
popne.“
To je imalo smisla.
„Ipak, posmatraćemo ih još malo“, dodala je. „Da se pobrinemo da ostaju ovde.“
On ju je uhvatio za ruku i jako je stegnuo. Ona mu je uzvratila na isti način i
osmehnula se. Prvi put poverovao je da bi ovo moglo da se reši.
Lift sa donjih nivoa ponovo se otvorio.
Koton Malon, Stefani Nel i jedna mlađa žena obučena kao vodič kroz rudnik izašli
su iz njega. Malon je brzo osmotrio ljude iza pregrade od konopca.
U Ivanovoj ruci pojavio se pištolj.
Koji je opalio.
 SEDAMDESET PRVO POGLAVLJE

Eli je video Malona u istom trenutku kao i Ivan, i nije imao ništa protiv što je on ispalio
metak u plafon.
To je izazvalo željeni učinak.
Ljudi su se razbežali na sve strane, nesvesni barijere koja ih je odvajala od liftova.
Kao stoka u stampedu, formirali su pokretni zid koji je nadirao prema mestu na kome je
stajao Malon, što je omogućilo njemu, Munjozu i Ivanu da se pridruže gomili koja je
bežala u suprotnom pravcu.
Požurili su niz široki, osvetljeni prolaz, hodajući naizmenično po soli i daskama.
Ove staze nisu bile ni slične onima duboko ispod, zidovi su bili uglačani, podovi još i
više, i bilo je mnogo svetlosti. Put je vodio u odaju srednje veličine u kojoj su bili
izloženi drveni sanduci, vagoni na gvozdenim točkovima i kante kakve su korišćene pre
mnogo vremena u rudarstvu. Turisti su nadirali kroz drugi izlaz, u tunel.
Ali Ivan je stao.
I zauzeo položaj iza jednog gvozdenog vagona, s pištoljem u ruci.
„Pobrinućemo se za Malona ovde.“
Dao je znak Munjozu, koji je čučnuo iza drugog starog vagona, takođe naoružan.
Eli je hteo da nađe sebi zaklon kada mu je Ivan rekao: „Ostani tu.“
Na otvorenom?
To je značilo da je on mamac.

Koton je pošao u pravcu kojim su otišli Ivan i njegova dva pomagača. Svi ljudi su
pobegli, ostavljajući čist prolaz kroz hodnik oivičen drvetom. U desnoj ruci držao je
pištolj koji je izvukao ispod kombinezona. Patricja i Stefani čekale su pozadi kod
liftova. Prolaz je bio prav i dug petnaestak metara, posle čega je ulazio kroz otvorene
vratnice u mrak iza njih.
Prišao je ulazu i zaključio, kao nedavno u Brižu, da bi bilo glupo da utrči unutra.
Umesto toga pripio se uz slani zid s leve strane vrata i rizikovao da proviri unutra.
Video je Rajnharta kako stoji na sredini mutno osvetljene prostorije.
Ali ne i Ivana ili Munjoza.

Čajkovski je gledao haos koji je nastao pošto je Rus ispalio metak u plafon. Sonja se
ponovo putem radija javila upravniku rudnika i rekla mu da isključi sve liftove koji vode
na površinu tla. Dešavalo se previše haosa da bi rizikovali da im plen pobegne. Ovako je
taj plen bio zatvoren pod zemljom, sa svima ostalima.
Malon je krenuo u poteru.
Ali Sonja nije navaljivala da ih prati.
A on je razumeo.
 Dosad niko nije znao za njihovo prisustvo i činilo se da je bolje da tako i ostane.
Međutim, on nije želeo da iko bude povređen. Već je proliveno dovoljno krvi.
On i Sonja brzo su se popeli uz stepenice na drugi nivo i, prateći uputstva koja im
je upravnik rudnika davao putem radija, stigli do mesta s kog su tuneli počinjali
ravnomerno da se spuštaju prema trećem nivou, a nadali su se da se nalaze sa suprotne
strane od one na koju je otišao Ivan.
Uz malo sreće, njihova meta naići će pravo na njih.

Eli je stao kao ukopan.

Video je senku kako se približava iz jarko osvetljenog tunela iza njega i zatim se
naglo zaustavlja. Onda je video kako ta senka brzo proviruje iza ivice ulaza. Munjoz i
Ivan držali su oružje nagotovs.
Malon je očigledno bio oprezan.
Pogledao je u Munjoza i dao mu znak da promeni položaj. Postavio je svog čoveka
bliže ulazu, s njegove strane otvora.
„Ovde sam, Malone“, doviknuo je. „Zašto ne bismo raspravili sve ovo?“

Koton je namirisao zamku, ali je odlučio da ne stavi to na znanje Rajnhartu. „U redu.

Hajde da razgovaramo. Izađi ovamo.“
Sačekao je.
Rajnhart se pojavio iz mraka.
On je ostao sa svoje strane ulaza, tako da niko s druge strane nije mogao jasno da
ga vidi. Ako ga hoće, moraće da dođu po njega.
„Pomalo sam iznenađen što te vidim ovde“, rekao je Rajnhart. „Kako si znao?“
„Srećno nagađanje.“
Rajnhart se osmehnuo. „Šaljivdžija? Ovo je vrlo ozbiljna situacija, a ti ipak misliš
da je humor primeren za nju?“
On je slegnuo ramenima. „Ozbiljna je samo za tebe. Ja sam na strani moći i prava.“
„Ma daj, Malone. Zar ne možemo da budemo razumni?“
„Gde je Ivan?“
„Radi ono što Rusi najbolje rade.“
I Rajnhart je svoje reči propratio lukavim osmehom.
A onda je pao na pod.
Iz odaje su odjeknuli pucnji.
Meci su prozujali pored Kotona i udarili u so i balvane dalje niz tunel,
rikošetirajući. Nadao se da su Stefani i Patricja našle zaklon. Ostao je pribijen uza zid
pored otvora.
Rajnhart je otpuzao nazad u dubinu odaje.
Čuo je kretanje u mraku iza ulaza. Brzo je provirio, ali odaja je bila prazna.
„Stefani“, pozvao je iza sebe.
„Ovde smo.“
 „Idem za njima.“
„Liftovi ne rade“, rekla mu je Patricja. „Isključeni su odozgo.“
To je značilo da se ovde dešava još nešto.
Stefani i Patricja pojavile su se i požurile prema njemu.
„Kuda vodi ova putanja?“ upitao je on.
„Krivuda nazad do glavnih delova rudnika, pored jezera“, rekla je Patricja. „I do
stepenica.“
„Vas dve idite gore kako znate i umete. Zadržite ove gadove ovde dole. Ne dajte im
da izađu.“
Stefani je klimnula glavom i ona i Patricja krenule su prema liftovima. On je pošao
u suprotnom pravcu.

SEDAMDESET DRUGO POGLAVLJE

Čajkovski je stajao u odaji punoj osvetljenih izložbenih vitrina u kojima su bili kristali
soli svih boja, oblika i veličina. On se sklonio ovde dok je Sonja procenjivala
neočekivanu situaciju. Hteo je da ima kontrolu, kao i uvek – uostalom, on je bio
predsednik – ali shvatio je da mora da se pritaji. Ako im pođe za rukom da ovo reše,
neće moći sebi da priušti da bude više izložen nego što već jeste. Bilo je već dovoljno
loše što je upravnik rudnika znao za njegovo prisustvo i što je upotrebio svoj položaj da
isključi sve kamere. Što je manje ljudi znalo bilo šta o ovome, to bolje.
„Dole se ponovo čuju pucnji“, rekla je Sonja, žurno se vraćajući u odaju. „Turisti su
se razbežali. Pokušavaju da ih sve podignu na prvi i drugi nivo. Upravnik rudnika kaže
da ne može još dugo da drži ovo u tajnosti. Postoje bezbednosni rizici i njegovi ljudi iz
obezbeđenja pritiskaju ga da preduzme još nešto.“
On je shvatio poruku. Ovo mora da se završi. Odmah.
„Moramo da siđemo“, rekao je.
„Januše.“
Voleo je kada ga oslovljava imenom, što se retko događalo.
„Ne mogu da rizikujem da ti se išta dogodi“, rekla je. „Ne dovodi me u tako tešku
situaciju. Ja moram da siđem. Hoćeš li ti da sačekaš ovde?“
„Ja sam predsednik ove zemlje i tvoj šef. Ovo nije predmet otvoren za raspravu.“
Ona ga je upitno pogledala. „Pribegavaš ovome? Potežeš svoj autoritet?“
„Da.“
„Veliko iznenađenje.“
Odmahnula je glavom, pa otkopčala jedan džep na svom kombinezonu i izvadila
pištolj.
Dala mu je oružje.
 „Pretpostavljam da znaš da ga koristiš.“
„Naravno.“

Eli je pratio Ivana i Munjoza.

Oni su otvorili vatru, pokušavajući da pogode Malona, ali nisu uspeli. Ipak, to im je
obezbedilo vreme za bekstvo. Sada su bili u dugom prolazu koji je vodio prema još
jednoj odaji niskog svoda u kojoj je bila izložena stara rudarska oprema. Nastavili su da
se kreću, nesigurni u pravac, znajući samo da moraju da se vrate na nivo tla. Ali kako?
Malon im je bio za petama, a niko nije znao šta je ispred njih.
Ivan se gegao dalje, teškog koraka, ali spretan za tako krupnog čoveka, s pištoljem
u jednoj i najlonskim paketom u drugoj ruci. Dobro je bilo što je Džonti razmišljao
unapred i dobro zaštitio informacije. Dobro je bilo i što je Malon morao da se kreće
oprezno, pošto ni on nije imao pojma šta ga čeka dalje napred.
Ušli su u otvoreni prolaz koji se pružao dvadeset metara pravo napred, s visokim
zidom od soli sa desne strane i drvenom ogradom s leve. Iza ograde je dole ležalo malo
jezero.
Čudan prizor tako duboko ispod zemlje.
Bistra voda bila je glatka kao staklo, a dno obasjano podvodnim svetiljkama koje
su bacale sablasni zeleni sjaj. Očigledno je moralo da postoji mesto gde se skuplja sva
voda koja je curila u rudnik, tako da su jezera izgledala kao razumno rešenje.
Ivan je stao. „Ne možemo da nastavimo da bežimo.“
„Šta predlažeš?“
Krupni čovek pokazao je dole u vodu i kratko stepenište koje je vodilo do malog
doka, s dva privezana čamca. Eli je pažljivo pogledao jezero i video da postoji nekoliko
otvora kroz koje je voda oticala u crni bezdan.
„Pretpostavljaš da ćemo jednim od ovih umaći Malonu?“, upitao je.
Ivan je klimnuo glavom. „Ne mi. Ja. Moramo da se razdvojimo. Da damo Malonu
izbor. Ja idem u čamac. Vas dvojica nastavljate da se krećete napred.“
„I šta da uradimo?“
„Pronađite put napolje. Pobegnite. Nestanite. Uživajte u novcu. Naš posao je
završen.“
Bilo je mudrosti u ovoj strategiji. Pogotovo s njegove tačke gledišta. Mora da je
Malon tragao za informacijama, ali nije mogao da zna kod koga su one. Najbolja
pretpostavka? Ne kod trgovca. Kod Rusa. Onoga koji je ispalio metak.
A on sam pritom nikoga nije ubio.
Taj metak doleteo je iz Ivanovog pištolja. Njegov pištolj bio je i dalje zadenut za
pojas, ispod kombinezona.
„Do svidanija“, rekao je Ivan, mašući pištoljem.
Zbogom i tebi.
 Ivan je prekoračio nisku kapiju na ogradi, sišao niz stepenice pa ušao u jedan od
čamaca. Na krmi je bio postavljen električni motor, koji je Ivan uključio i polako se
povezao prema tunelima.
„Šta ćemo mi?“, upitao je Munjoz.
„Ono što je on rekao. Idemo napolje odavde.“
I krenuli su dalje.

***

Koton je prošao kroz odaju do drugog izlaza, pažljivo zaobilazeći izloženu staru
rudarsku opremu. Kod drugog izlaza video je Rajnharta i Munjoza, udaljene petnaestak
metara, kako trče kroz prolaz s ogradom. Onda ih je mrak sakrio od njegovog pogleda
kada su ušli u sledeću odaju. Okrenuo se prema osvetljenom podzemnom jezeru i video
kako se Ivan odvozi u malom čamcu pa ulazi u crni tunel.
Razdvojili su se.
Pretpostavljao je da je ono što on traži kod Ivana.
Primetio je kapiju s katancem. Zatim stepenice i još jedan čamac koji je plutao na
vodi. Preskočio je nisku ogradu i sišao pa uskočio u čamac.
Krenuo je za Ivanom.

Čajkovski je znao da se služi oružjem, ali prošlo je dosta vremena otkad je neko držao u
ruci. Solidarnost se nikada nije bavila nasiljem. Oružje je bilo zabranjeno, kao i piće.
Nikada nikome nije dopuštano da učestvuje u zvaničnim događajima pod uticajem
alkohola. Na demonstracijama nikada nije dopušteno da neko nosi pištolj ili nož. Ne da
se neki nisu pojavljivali, ali svako ko je imao autoritet odmah bi zabranio njihovo
prisustvo.
U stvari, bilo je sasvim suprotno.
Za pokret je najvažniji bio vizuelni efekat. Bilo je važno ono što govorite i radite,
ali je bilo još važnije kako to izgleda. Pokušavali su da pridobiju svet za svoj cilj, a nije
bilo boljeg načina nego da protesti budu nenasilni. Nisu bili sasvim uspešni, ali bili su
prilično blizu toga. Solidarnost je uvek u to vreme, kao i sada, posmatrana kao dobar
pokret, a vlasti kao loše.
Ali šta bi Varšavski protokol uradio tom zaveštanju?
To je bilo teško reći.
Svakako ništa dobro.
Tiho je išao za Sonjom niz drveno stepenište. Daske ispod njegovih nogu bile su
jake i čvrste. Išli su prema trećem nivou. Upravnik rudnika radio je na evakuaciji svih
posetilaca s prvog i drugog nivoa na površinu. Poslednji put kada je pogledao, Malon je
krenuo u poteru za Rajnhartom, njegovim čovekom Munjozom i Ivanom, i svi su
sigurno još bili na trećem nivou. Sonja je imala mapu koju joj je dao upravnik rudnika,
ali ona im možda neće biti potrebna. Kada su sišli na odmorište, spremni da se spuste niz
poslednji niz stepenika, ugledali su Elija Rajnharta na udaljenosti od trideset metara.
Izlazio je iz blistavo osvetljene odaje kod koje su se stepenice završavale na putu prema
sledećem mračnom tunelu.
Njih dvoje pošli su u istom pravcu.

SEDAMDESET TREĆE POGLAVLJE

Koton je prešao jezero u čamcu i krenuo prema tunelu u koji je Ivan ušao. Odmakao se
od osvetljene površine vode i ušao u crnilo. Da nije postojalo još jedno osvetljeno jezero
petnaestak metara napred, vidljivost bi bila jednaka nuli. Uz to je sve oko njega bilo
previše tesno da bi se osećao prijatno, pošto mu je svod bio na manje od pola metra
iznad glave. Mali električni motor nije omogućavao naročitu brzinu, pa se kretao preko
vode brzinom puža.
Izašao je na jezero manje od prvog, oko koga su se zidovi od soli uzdizali skoro
dvadeset metara. S jedne strane bila je još jedna drvena ograda, pored još jedne staze
paralelne s linijom vode. Odavde je vodio samo jedan tunel, pa je nastavio pravo napred
i ušao u još jedan mračni bezdan. Ovaj tunel bio je uži, a svod mu je bio na samo
nekoliko centimetara iznad glave dok je sedeo u čamcu. Jednom rukom upravljao je
motorom, a drugom držao pištolj. Za čoveka koji mrzi zatvorene prostore, kao da se
previše često nalazio u njima. Ipak, ovo mesto bilo je podnošljivo, s obzirom na
ventilaciju i svetla koja je mogao da vidi na udaljenom kraju tunela.
Takođe, primetio je senke na vodi.
Kretanje.
Isključio je motor i pustio da ga prema izlazu nosi samo inercija. Nije imao pojma
šta ga tamo čeka. Legao je na leđa da predstavlja što manju metu, s jednom rukom na
motoru, dok je drugom stezao pištolj. Čamac je isplovio u sledeće osvetljeno jezero, sa
strmim zidovima s tri strane, a ista onakva drvena ograda pružala se od jednog do
drugog kraja.
Video je drugi čamac i u istom trenutku Ivan je ispalio hitac prema njemu.
Metak mu je prozujao iznad glave.
Bio je dovoljno udaljen i držao se dovoljno nisko da Ivan nema jasnu metu ako ne
ustane, što je krupni Rus, izgleda, shvatio.
Koton je ponovo isključio motor i usmerio čamac pravo prema Ivanu, kome je bilo
teško da održi ravnotežu dok je stajao na nestabilnoj platformi čamca. Udario je
pramcem u bok Ivanovog čamca i Rus je pao. Čamac se zanjihao, ali se nije prevrnuo.
Ivan je ispustio pištolj, koji je zveknuo o dno čamca i opalio. Kotonov čamac dokazao je
Njutnov treći zakon – da za svaku akciju postoji podjednaka suprotna reakcija – kada je
odskočio unazad po mirnoj površini vode.
 Ustao je pa ponovo seo na klupu na sredini.
Ivan se naprezao da povrati kontrolu i nad sobom i čamcem.
Dao je protivniku jedan trenutak, a zatim je uperio pištolj.

Eli je nastavio da prelazi iz jedne odaje u drugu. Svaka je bila ukrašena različitim
izložbenim predmetima iz vremena kada je sve ova rudnik radio. Nikoga nije sreo, što je
bilo čudno.
Gde su svi otišli?
Ušao je na sledeće raskršće. Ovo je ponovo bilo puno pobelelih balvana koji su
držali visoke zidove i stepenište do sledećeg nivoa. Dalje napred, iza stepenica, tunel je
bio zatvoren metalnim vratima, što je objašnjavalo kuda su posetioci rudnika otišli.
Gore.
Trebalo bi da ih prati i umeša se u masu ljudi. Međutim, nešto mu je govorilo da bi
gore moglo da bude opasnosti. Ljudi iz obezbeđenja mogli bi da ga čekaju. Bilo je
prekasno da pobegne nekim drugim putem. Godine poslovanja mnogo su ga naučile o
ljudima. Tako je uspeo da namami Džontija da ga pusti da se uključi u posao. Otkrij šta
neko želi. Uspostavi kontrolu nad tim. Onda pregovaraj. On je stekao bogatstvo radeći
upravo to. Čitava svrha njegovog dolaska ovamo bila je nada da će ponovo postići svoj
cilj, ali uopšte nije pretpostavio da će Amerikanci ili Rusi shvatiti šta se dešava. Da je
imao makar samo nagoveštaj o njihovim sumnjama, nikada ne bi prišao ni blizu ovom
rudniku. Ništa nije bilo vredno ovolikog rizika.
On i Munjoz zaobišli su stepenice i krenuli prema metalnim vratima, koja su bila
samo zatvorena ali ne i zaključana. To je imalo smisla. Putanje nikada nisu smele biti
zaključane i učinjene neprohodnim. Prolaz nije smeo da se zatvara.
Osim možda u slučaju požara.
Što ovde nije bio slučaj.
Čuo je nešto što je zvučalo kao pucanj iz pištolja.
Iza tih vrata.
Ivan?
Otvorio je jedno krilo.
I ušunjali su se u mrak s druge strane.

Čajkovski i Sonja ostali su na tragu Elija Rajnharta i Arta Munjoza. Njihove mete nisu
imale pojma da su praćene.
Ušli su u odaju koja je vodila naviše do širokog okna spojenog s drugim nivoima,
punog iverja s okruglih balvana postavljenih da drže zidove i plafon, sada već potpuno
pobelelih. Između greda izdizalo se stepenište.
Da li su otišli gore? – upitao je Sonju, oblikujući reči usnama bez zvuka.
Ona je slegla ramenima i tiho mu rekla da čeka ovde.
 Gledao ju je kako se žurno penje uz drvene stepenike, po dva odjednom, ne
proizvodeći nikakav šum. Na odmorištu s kog su stepenice skretale udesno zastala je i
oslušnula, zureći u okno u koje se stepenište uzdizalo.
Tiho se vratila dole.
„Gore nema nikoga“, prošaputala je.
Sonja je mahnula rukom i krenuli su prema metalnim vratima.

Koton je gledao kako Ivan ponovo seda u čamac. Pištolj je opalio, ali nijedan od njih
dvojice nije pogođen. Pitao se gde je paket, ali je pretpostavio da je na sigurnom, na dnu
čamca.
„Nećeš se izvući odavde“, rekao je.
Ivan je ponovo uzeo pištolj.
I on je pokazao svoj.
„Nijedan od nas neće se izvući“, zakikotao se Ivan. „Skoro da si me sredio. Ne
umem da plivam.“
„To ovde nije važno. Jezero je prepuno slanog rastvora. Ništa ne tone u njemu. Po
ovoj vodi možeš da hodaš.“
„Velika je uteha što to znam, ali i dalje ne volim vodu.“
„Ipak si ovde. Na jezeru.“
Ivan je slegnuo ramenima. „Radim ono što moram.“
„Hoću taj paket.“
„Budimo razumni, Malone. Vaš predsednik nije razuman. Ti nisi on. Mi koristimo
ove informacije da uradimo ono što Poljska želi. Nema raketa. Kakva je šteta od toga?“
„Ubio si mnogo ljudi da se dočepaš tog paketa.“
„Ja radim svoj posao, Malone. Svi mi radimo svoj posao.“
„Samo ja ne vršim masovna ubistva dok radim svoj.“
„Žao ti je onih ljudi? Oni nisu tvoji prijatelji. Oni nisu prijatelji ni Amerike ni
Rusije.“
On je pokušavao da zaključi da li Ivan odugovlači ili, jednostavno, nije siguran šta
bi mogao da mu bude sledeći potez. Imao je posla s ovim čovekom samo jednom ranije,
ali za bilo kog agenta ruske spoljne obaveštajne službe nikada niste mogli da znate da li
je glup ili kukavica. Pogotovo ne za nekoga Ivanovih godina i položaja. On je sigurno
počeo mlad u KGB-u, a zatim, kada se Sovjetski Savez raspao, prešao u SVR. U
najboljem slučaju, čovek je bio nemoralan, a još verovatnije amoralan, što je samo
povećavalo pretnju koju je predstavljao.
Ovde je mnogo toga bilo u igri.
Kao što mu je Ivan rekao u Brižu, Moskva nije želela da potroši milione rubalja na
raspoređivanje raketa samo da bi uzvratila na američki potez. Ne, kada je problem
mogao da se reši brzo i tiho s malo starog dobrog ucenjivanja.
Ali sve je to sada bilo dovedeno u opasnost.
Eli je čuo zvuk iza sebe.
Metalna vrata otvorila su se škripeći.
Stajao je u odaji sa izloženim raznim skulpturama od soli, a sve su bile vešto
osvetljene reflektorima koji su bacali sablasni sjaj.
Da li je to neki uplašeni turista dolazio prema njima?
Onda je čuo glasove.
Iz suprotnog pravca.
Pravo napred.
Problem sa obe strane?
„Proveri šta je to“, šapnuo je Munjozu, vadeći oružje koje je poneo ispod
kombinezona. „Ja ću da pogledam šta je iza nas.“
Munjoz se udaljio.
On je zauzeo položaj u senkama, s pištoljem nagotovs.
I čekao.

SEDAMDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Čajkovski je osetio nalet uzbuđenja, ali ne i straha. On nije bio neko za koga je opasnost
novina. Godinama unazad, osamdesetih, išao je po tankoj liniji svestan da vlasti u bilo
kom trenutku mogu da se obruše na njega. Korišćenje oba kraja protiv sredine nije bilo
nešto za one slabog srca. Zato je naučio kako da se ponaša pod ekstremnim pritiskom.
Ovde je u pitanju bilo ništa manje nego čitav njegov život.
On je bio prokleto dobar predsednik Poljske i hteo je da završi ono što je počeo u
još pet godina vršenja funkcije. To će mu biti poslednje godine u službi. Posle toga
postaće bivši državnik i pridružiće se redovima nevažnih ljudi, držače govore i ništa
neće postizati. Međutim, pre nego što se to desi, hteo je da ostavi trag u svojoj domovini.
Da promeni stvari nabolje. Da približi Poljsku Zapadu i učini je opreznijom prema
Istoku.
Osećao je zahvalnost što je vlada postala zrelija. Marginalne grupe, poput Poljske
stranke ljubitelja piva, nisu više postizale mnogo političkog uspeha. Dani besmislica i
podsmeha su prošli. Srećom, ekonomija je bila jaka. On je imao sreću da bude izabran
za vreme ekonomskog uspona, a ljudi su bili daleko skloniji opraštanju kada su imali
novac u džepu. On je iskoristio taj prosperitet i uveo nove, izdašne porodične dodatke
koji su pomogli siromašnima. Takva zamisao nekada bi bila čudna u poljskoj politici, ali
koncept je sada prihvaćen. On je naporno radio da učini Poljsku regionalnim liderom u
političkom, društvenom i ekonomskom razvoju. Važnom članicom EU i NATO-a.
Međutim, bilo je mnogo onih koji su želeli mnogo više nacionalistički stav, povratak
izolacionizmu. Poljska Poljacima. S nekim od njihovih stavova i on se slagao. Kao što je
sprečavanje postavljanja američkih raketa, navodno usmerenih na Iran, na tlo Poljske.
Raketa koje su lako mogle da se preusmere na Rusiju. Raketa koje su dovodile u
opasnost svakog građanina.
To je bilo ludilo.
Čačkanje mečke.
On i Sonja prošli su kroz metalna vrata, krenuli kroz još jednu osvetljenu odaju i
pronašli izlaz na suprotnoj strani. On je bio zahvalan zbog svežeg vazduha. Čelo mu je
bilo orošeno znojem.
Živci?
Naravno.
Pištolj koji mu je Sonja dala držao je zadenut u džepu na bedru kombinezona. Bolje
je bilo da ga tu ostavi dok mu stvarno ne zatreba. Nadao se da taj trenutak nikada neće
doći. Slika predsednika Poljske kako maše oružjem po mestu od značaja za nacionalnu
istoriju ne bi dobro izgledala u medijima.
Sonja je bila naoružana.
A to je izgledalo kao dovoljna zaštita.

Eli je stajao blizu grubog zida, udaljen od nekoliko sijalica koje su obasjavale ostatak
odaje. Ova prostorija nije bila ukrašena izloženim artefaktima, u njoj je postojala samo
još jedna kapela s oltarom i statuama, koje su bile u mnogo boljem stanju od onih koje je
video dole. Stajao je okružen crnilom, posmatrajući ulaz kroz koji je maločas prošao da
vidi ko dolazi.
Ušla je jedna žena.
Sonja Draga.
Naoružana.
Iza nje je išao čovek.
Ne, ne bilo koji čovek.
Januš Čajkovski.
Najzad.
Sudbina mu se osmehnula.

***

Koton je zurio u Ivana. „Znaš li za pse koji isisavaju jaja?“

„Zvuči veoma američki.“
„Uopšte ne. Ima ih svuda. Čak i u Rusiji. S vremena na vreme seoski pas zavoli
sveža jaja. Takođe, ubija kokoške da bi došao do njih. On, zapravo, ne isisava jaja. Pre
ih proždire cela. Međutim, kad se pas navadi na jaja, ne možeš da ga odučiš od toga.“
„To je neki pohlepan pas.“
„Opsednut. Začaran. Taj pas živi da upada ljudima u kokošinjce. I ništa ga neće
sprečiti u tome.“ Zastao je. „Osim ako ga ubiješ.“
 Ivan se zakikotao. „Vaš predsednik je pas koji isisava jaja.“
On je slegnuo ramenima. „Možda, ali trenutno s tobom moram da izađem na kraj.
Ti si u mom kokošinjcu. I ako ne prestaneš da jedeš moja jaja, mada nisam zaista loš
momak, uzeću pušku i poslaću te u onaj veliki kokošinjac na nebu.“
Otpevao je reči u tužnoj melodiji koje se setio od pre mnogo vremena.
„To je pesma Džonija Keša“, rekao je Ivanu. „Moj deda pevao ju je dok je radio.“
„Odugovlačiš, Malone?“
„Da.“
„Nadaš se da će ti stići pomoć.“
„To je plan.“
„Možda i ja imam pomoć.“
„Video sam kako Rajnhart i Munjoz odlaze. Pretpostavljam da su mogli da nađu
put ovamo.“
Pištolj mu je bio u desnoj ruci, a pogled usmeren na Ivanovo telo. Motrio je svaki
njegov pokret.
„Kažeš da je ovo jezero puno soli?“, upitao je Ivan.
„Puno je slanog rastvora, ali je čisto i lepo, mogu da kažem. Ovde drže rastvor, a
zatim ga ispumpavaju na površinu i izvlače so.“
Ivan je pružio slobodnu ruku i blago dodirnuo površinu vode. „Hladna je. Kao
Arktički okean.“
Izgledalo je pomalo ludački plutati na nekoliko metara od svog neprijatelja i ćaskati
s njim, dok obojica drže oružje i čekaju da onaj drugi nešto pokuša. Ipak, on je
nameravao da izazove ovog demona tek kada bude siguran u ishod okršaja. Trenutno, on
nije bio siguran.
Kao ni bilo šta drugo.
Zato je morao da bude strpljiv.

Eli je sačekao da Čajkovski i Sonja prođu pored njega u odaju, utonulu u tišinu, do
kapele u zidu na drugoj strani. Onda je iskoračio iz mraka i prislonio cev pištolja na
potiljak Čajkovskog.
Predsednik se sav ukočio.
„Budi miran“, rekao je svom zarobljeniku.
Sonja se naglo okrenula podižući pištolj.
„Baci oružje“, naredio je on.
I nategnuo oroz pištolja da naglasi svoje reči. Ona je zurila u njega, verovatno
pokušavajući da proceni da li može da opali pre nego što on pritisne okidač.
„Uveravam te da ne možeš“, rekao je on.
Ona se, izgleda, slagala s tim i spustila je pištolj.
„Baci ga na zemlju i šutni ga od sebe“, rekao joj je on.
Uradila je kako joj je rečeno.
„Drži ruke tako da mogu da ih vidim“, naredio je on.
 SEDAMDESET PETO POGLAVLJE

Koton je jednako držao oko na Ivanu i njihovom okruženju. Plutali su svako u svom
čamcu, udaljeni petnaestak metara, a smaragdnozeleno jezero bilo je tako bistro da je
izgledalo kao da lebde u vazduhu. Oko ogromnog nosećeg stuba vijugala je staza s
ogradom, a duž gornjeg dela zida odaje pružala se drvena galerija. Ivan je bio u pravu.
On je odugovlačio, sa nadom da će Stefani uspeti da ubedi lokalce da im je potrebna
njihova pomoć. Ako je iko mogao to da postigne, ona je mogla. Međutim, i dalje je
postojao problem Rajnharta i Munjoza, koji su slobodno lutali negde na ovom nivou.
„Šta da radimo?“, upitao je Ivan.
Dobro pitanje.
Dobavljanje tog paketa u velikoj meri olakšalo bi Stefanine probleme s Belom
kućom. Istina, on se nije slagao sa celokupnom taktikom koju je Foks pokušavao da
primeni i pozabaviće se tim problemom kasnije. Međutim, nije mogao da dopusti da
Ivan ode iz rudnika sa informacijama. Naravno, Moskva je želela da pitanje postavljanja
raketa nestane, ali, kao i sa Foksom, nije se moglo znati šta bi još oni mogli da traže od
Varšave. Na takvom nivou učene, kada je nekoliko zemalja bilo spremno da plati
ogromne iznose da dođe do potrebnih informacija, sve je bilo moguće.
„Možeš da mi daš paket“, rekao je. „I proglasićemo sve ovo završenim.“
Ivan se nasmejao. „Ja bih mogao da kažem tebi to isto za tvoj pištoljem.“
Neki delovi jezera bili su osvetljeni, a neki ne. Između te dve krajnosti bila su
područja između svetlosti i tame, a ravna površina vode bila je kao ogledalo. Na vodi,
desno od Ivanovog čamca, ugledao je odraz drvene ograde koja je zatvarala jednu stranu
jezera.
I Munjoza.
Koji je vrebao iza njegovih leđa, visoko gore, na stazi koja je vodila s jedne strane
jezera na drugu, u sklopu sistema prolaza i tunela kojima su se posetioci kretali i divili
jezerima. Izgleda da su ih Ivanovi saveznici pronašli brže nego njegovi. Munjoz se držao
pognuto, koristeći kameni stub u ogradi kao zaklon. Pretpostavio je da je čovek
naoružan, ali je dobro bilo što je morao da se uspravi da bi nešto preduzeo.
Ali i dalje je postojao problem Ivana.
Koji nije imao takvih smetnji.

Eli je čvrsto pritisnuo pištolj na glavu Čajkovskog.

„Gde je Ivan?“ upitala je Sonja.
„U blizini.“
Morao je da drži ovu ženu podalje od sebe. Ona je bila opasna. I zastrašujuća. Ubila
je Džontija bez oklevanja. Znala je da on radi s Ivanom, što je značilo da bi mogao da
ima pojačanje.
„Ja izlazim odavde“, rekao im je Eli.
„Onda idi“, odgovorila je Sonja.
 „Nije to tako jednostavno.“
I sam bi voleo da jeste.
Šta se dešavalo s Munjozom?
Gde je on bio?

Čajkovski se setio onog profesora matematike koga su šutirali i vukli po podu zatvora
Mokotov. Uvek bi se setio njega kada mu je trebalo snage. Taj čovek je, suočen sa
smrću, pokazivao isključivo hrabrost.
A on je nameravao da učini isto.
„Ti si gotov“, rekao je Rajnhartu.
„Hrabre reči od čoveka kome je napunjen pištolj naslonjen na glavu.“
„Ja živim s pištoljem naslonjenim na glavu. Svakog dana.“
„Ne izazivaj ga“, rekla je Sonja.
Ali on je nameravao da uradi upravo to.

Koton je sedeo mirno u čamcu, ne odajući da je svestan da imaju društvo. Ivan se trudio
da ne gleda prema drvenoj ogradi, ali bilo je jasno da je i on svestan Munjozovog
prisustva.
Našao se u zanimljivoj situaciji. Plutao je na hladnom jezeru slanog rastvora,
stotinu metara ispod zemlje, u potpunoj tišini, u blizini dvojice ljudi koji su nameravali
da ga ubiju. Podigao je pištolj, i dalje gledajući u vodi odraz Munjoza, koji je pokušavao
da zauzme bolji položaj. Morao je da ih sredi obojicu, što je otežavala činjenica da je
sedeo u nestabilnom malom čamcu. Jedina olakšavajuća okolnost bila je to što je jedan
od njegovih protivnika imao sličnu smetnju. To je usporavalo vreme reakcije i značilo da
je tip na suvom predstavljao veću pretnju.
Trebalo mu je neko skretanje pažnje.
Nešto da mu osigura nekoliko dragocenih sekundi za akciju.

Eli je morao da nađe Munjoza i ode odavde.

Ostati ovde izgledalo je kao loša ideja. Mada je držao situaciju pod kontrolom,
Sonja Draga predstavljala je problem.
„Kreni prema drugom izlazu“, naredio joj je.
Ona je oklevala.
„Da li stvarno hoćeš da me iskušavaš?“ upitao je.
„Uradi kao što kaže“, rekao joj je Čajkovski.
Jasnim i čvrstim glasom.
„Ovaj pištolj uperen je u moju glavu, a ne u tvoju“, dodao je predsednik. „Ne igraj
se mojim životom. Seti se, ti radiš za mene.“
Eli je video da se njoj nije dopao ovaj prekor, ali čovek je bio u pravu. Ona je radila
za njega. Nije bilo na njoj da preuzima takve rizike.
„Da li mi naređuješ da ga poslušam?“ upitala je ona.
 „Upravo tako. Kreni.“
On je pištoljem kucnuo Čajkovskog po glavi. „Prati je.“

Čajkovski je svoju naredbu propratio namigivanjem koje je samo Sonja mogla da vidi i
koje je značilo da treba da prihvati igru. Nije bilo šanse da Rajnhart zna za bilo kakvu
vezu između njih osim one koja postoji između zaposlenog i poslodavca. Naravno da se
on pitao zašto je predsednik Poljske ovde, ali to se lako moglo objasniti time što je u
opasnosti bila njegova koža. Na trenutak je spazio zabrinutost u Sonjinim očima pre
nego što je pošla prema izlazu, sigurno se pitajući šta će on sledeće da uradi.
Odgovor joj se ne bi dopao.
On je zastao.
„Nastavi da hodaš“, rekao je Rajnhart.
„Nigde ja ne idem.“
Sonja je stala.
„Šta ćeš da uradiš?“, upitao je Rajnharta. „Da ubiješ predsednika Poljske? Koliko
daleko misliš da ćeš stići? Sumnjam da ćeš izaći s ovog nivoa živ.“
Sonjin pogled pitao je: Šta to radiš?
Držao je ruke spuštene pored bokova, a desna je bila blizu džepa u kome je bio
pištolj koji mu je ona dala. Kada je prvi put prekoreo Sonju i izdao joj naređenje da se
povuče, dok je Rajnhart bio usredsređen na nju, uspeo je da otkopča džep.
Sada je morao da uvuče ruku unutra.
Međutim, prenaglašen pokret mogao bi da bude smrtonosan.

SEDAMDESET ŠESTO POGLAVLJE

Koton je video da je Munjoz konačno doneo odluku na svojoj osmatračnici. Još gore,
njegov čamac plutao je sve bliže tom mestu, izdignutom dva i po metra iznad površine
jezera, smanjujući razdaljinu između njega i problema.
„Ja sada idem“, rekao je Ivan.
On je podigao pištolj. „Ne verujem u to.“
„Ja mislim drugačije.“
Ivan je mahnuo slobodnom rukom i Munjoz se uspravio, ciljajući pištoljem.
„On će se pobrinuti da mogu da odem.“
Motor na Ivanovom čamcu je zabrujao.

Čajkovski je prešao u akciju. „Ti si trgovac informacijama. Hajde da trgujemo.“

„Šta nudiš?“, upitao je Rajnhart.
 „Za početak, mogućnost da odeš odavde. Koliko su ti Rusi platili?“
„Pet miliona evra.“
„U redu. Platiću ti pet puta toliko da mi isporučiš ono što je Džonti Olivije
nameravao da proda. Imaš li to?“
Sonja je znala da on već ima odgovor na to pitanje, i nadao se da će je ovo
upozoriti da obrati pažnju i bude spremna. Njen pištolj ležao je na podu tri metra od nje.
„Imam“, odgovorio je Rajnhart.
„Stvarno? Rus ti je dozvolio da to zadržiš?“, rekao je on. „To je bilo baš
velikodušno od njega, s obzirom na to da bi Moskva volela da upotrebi te informacije
protiv mene, počevši od uklanjanja mogućnosti postavljanja američkih raketa u Poljsku.
Gde su informacije?“
„Moj saradnik Munjoz otišao je da ih uzme.“
On je sumnjao i u to. Ali…
„Hajde da ga vratimo ovamo. Gospodine Munjoze“, pozvao je. „Molim vas dođite
ovamo.“

***

Koton je čuo kako neko zove Munjoza.

Čuo je i Munjoz.
Okrenuo je glavu samo načas, ali dovoljno dugo da Koton podigne pištolj i obori ga
jednim dobro naciljanim hicem.
To nije bilo loše za udaljenost veću od sedam metara, i dva i po metra uvis, na
slaboj svetlosti.
Odmah je preusmerio pažnju na Ivana, koji je već nestajao u mračnom tunelu kroz
koji je voda oticala u sledeći rezervoar.
Prekasno.
I on je pokrenuo svoj električni motor.
I zaputio se za njim.

Čajkovski je čuo pucanj.

I iskoristio taj trenutak da obavije prste oko pištolja u džepu, pa spustio prst na
okidač. Ali nije izvukao oružje. Sonja je mogla da vidi šta on radi, ali Rajnhart nije.
Srećom, džep je bio zašiven na butini s prednje strane, dovoljno visoko da ne mora
previše da isteže ruku.
„Nemoj više da vičeš“, rekao je Rajnhart, pritiskajući mu pištolj u kosu da naglasi
naređenje.
„Ne primam naređenja od tebe“, jasno mu je poručio on.
Rajnhartov pištolj ponovo mu je dotakao glavu. „Hrabre reči, gospodine
predsedniče.“
„Istinite reči.“
 Sonja je zurila u njega, sada tačno znajući šta on radi. Pogledom ga je molila da
prestane, ali izraz lica ostao joj je nepromenjen i ništa nije otkrivao protivniku koji je
stajao iza njega.
„Vreme je da odlučiš“, rekao je on Rajnhartu, ne skrećući pogled sa Sonje. „Vreme
je da izabereš.“
„Nisam zainteresovan da bilo šta prodajem tebi, a dvadeset pet miliona evra nije ni
blizu vrednosti tih informacija.“
„Šta ako je Munjoz mrtav?“, upitao je on. „Da li je to što smo upravo čuli bio
pucanj? Ako jeste, onda si ostao sam. Ubićeš nas oboje? I onda izaći odavde? Ti shvataš
da je to nemoguće. Zatvorili smo te u klopku na ovom nivou.“
Izazivao je. Radio je ono što je nekada radio sa SB-om. Igrao je na strahove i
nesigurnosti, izazivao paranoju, terao protivnika da sumnja u sebe, što je bio najbrži
način da ga onesposobi.
„Zaveži“, zarežao je Rajnhart.
Njegova desna ruka ostala je na pištolju, a polumrak u odaji pomagao mu je da
prikrije svoju nameru. Rajnhart je bio više usredsređen na Sonju, pošto je osećao da je
jednu pretnju otklonio, dok je druga i dalje bila nesputana, sposobna da napadne.
„Samo spusti pištolj“, rekao je Rajnhartu. „Smanji gubitke pre nego što se ovo
potpuno otme kontroli.“
„Rekao sam da zavežeš.“
U tami na izlazu video se neki pokret.
Čovek se uteturao u odaju, jednom rukom stežući pištolj, a drugom svoje grudi.
Korak mu je bio kratak i nezgrapan. Lice se rastakalo u tami.
Munjoz.
Sonja je preusmerila pažnju na pridošlicu. Čajkovski je iskoristio trenutak skretanja
pažnje da izvadi oružje i, mada nije mogao da vidi da bi ciljao, gurnuo je cev iza sebe u
Rajnhartov stomak i opalio.
Osetio je drhtaj u ruci kada je metak probio tkivo.
Da bi bio siguran, ponovo je povukao okidač.
Rajnhart je pao.
Munjoz je pokušao da podigne svoje oružje, ali Sonja mu ga je izbila udarcem
noge.
Završi ovo.
A ono što je strana sila uzela od nas sabljom ćemo vratiti.
Ispalio je treći metak u Munjoza.

Koton je čuo još pucnjeva kako odjekuju kroz rudnik i upitao se ko još puca. Neko ko
mu je došao u pomoć? Možda. Nije mogao da ustanovi da li je Munjoz mrtav, ali
svakako ga je pogodio.
Sada je bio usredsređen na Ivana.
 Nastavio je da se vozi kroz mračni tunel, a ovaj je bio duži od ostalih, pošto je
svetlost na suprotnom kraju i dalje bila udaljena više od petnaest metara. Ivan je imao
dovoljnu početnu prednost da može da postavi zasedu, tako da je izgledalo glupo da
samo izjuri na drugu stranu.
Rekao je istinu kada je ispričao Ivanu za slani rastvor. Jednom, pre mnogo godina,
skočio je u Mrtvo more i s lakoćom plutao na gustoj vodi. Morao je da se istušira odmah
posle toga, da ne bi ostavio sloj soli na koži previše dugo, jer bi ga ona pekla na vrućini
bliskoistočnog popodneva. Svuda su bile postavljene table s upozorenjima da se lice
zaštiti od vode i da se ona ne guta.
Iste opasnosti postojale su i ovde, pojačane niskim temperaturama.
Ivan je sigurno čekao da vidi šta brujanje električnog motora donosi prema njemu.
Munjoza? Ili probleme? Pošto nije imao izbora, skliznuo je preko ivice čamca u ledenu
vodu. Hladnoća se obmotala oko njega kao pokrivač. Mogao je ovo da podnese samo
nekoliko minuta, ali to je bilo sve što mu je trebalo. Zvuk električnog motora uopšte se
nije promenio dok se držao za čamac nisko sa strane, plutajući na slanoj vodi, bez
mogućnosti da zaroni čak i da je to želeo. Desnom rukom držao je pištolj, koji je ostao
suv iza ivice u unutrašnjosti čamca. Nastaće trenutak zbunjenosti kod Ivana kada tek
vidi čamac bez čoveka na krmi, a onda će shvatiti da je njegova meta u vodi.
To će biti njegova prilika.
Čamac je nastavio da se kreće, a donji deo tela već mu je skoro utrnuo od hladnoće.
Izronio je iz tame u osvetljeno jezero. I zaista, Ivan je plutao sa strane, ispod još jedne
drvene ograde, stojeći u čamcu, s uperenim pištoljem.
Ivan je opalio.
On je potonuo ispod čamca i malo ledene vode zapljusnulo mu je lice. Metak je
prozviždao pored, dok je nastavljao da klizi preko jezera. Gustina vode sada mu je
postala saveznik, pošto se više nije opirao potisku odozdo i opustio je stisak. Iskočio je
iz vode kao plutani čep, pa naciljao i opalio, pogodivši krupnog Rusa u sredinu tela.
Ivan se trgnuo.
Jednom rukom napipao je ranu.
Iz druge je ispustio pištolj.
Izgubio je ravnotežu i pao natraške sa čamca u vodu, uz silovit pljusak koji je
poslao talase u svim pravcima.
Koton je ubacio pištolj u čamac i prebacio se preko ivice. Ponovo je bio u čamcu.
Noge su mu se smrzavale, ali je dohvatio ručku motora i okrenuo čamac prema Ivanu,
koji se praćakao u gustoj slanoj vodi. Skrenuo je u stranu i video kako se Ivan prevrnuo,
licem prema vodi.
Onda su svi pokreti prestali.
Krv je nastavila da teče iz rane, muteći bistru vodu crvenim oblacima. Telo se
ponovo okrenulo i Ivan je zaplutao na leđima, otvorenih očiju sličnim dvema crnim
kuglama uperenim u svod.
Koton je isključio motor i uhvatio rukom drugi čamac.
U njemu je ležao najlonski paket.
 Opustio se i lagano pomerio glavu, pokušavajući da ne pokrene svetlace koji su mu
igrali pred očima, odbijajući se na sve strane i izazivajući mu vrtoglavicu od hladnoće.
Noge su mu bile ukočene i bolne, ali izgledalo je da funkcionišu.
Ivan je bio mrtav.
Kao i svi ostali.

SEDAMDESET SEDMO POGLAVLJE

Čajkovski je spustio pištolj.

Sonja je dotrčala do njega. „Jesi li dobro?“
On je klimnuo glavom, ali nije bio naročito dobro. Upravo je ubio dvojicu ljudi.
Dodao ih je na spisak. Ubijao je i ranije. Ne direktno, ali sasvim smrtonosno Varšavskim
protokolom.
„To je moralo da se uradi“, rekla mu je ona. „Nisi imao izbora.“
On je zurio u nju, i dalje čvrsto stežući pištolj.
„Hajde da vidimo možemo li da nađemo Ivana“, dodala je ona.
Pre nego što su stigli da izađu iz odaje, čuli su kako se neko približava iz pravca iz
koga je došao Munjoz. Sonja je mahnula rukom i prešli su u senke da sačekaju.
Koton Malon je ušao pa stao. Jednom rukom držao je pištolj a drugom najlonski
paket. Dve trećine odeće bile su mu potpuno promočene.
Oni su zakoračili napred.
„Čuo sam pucnje i vaše glasove“, rekao je Malon pre nego što je pokazao rukom na
tela. „Izgleda da imate situaciju pod kontrolom.“
„Ivan?“, upitala je ona.
Malon je klimnuo glavom. „Pluta u slanom rastvoru, koji je, uzgred budi rečeno,
vrlo hladan.“
Sonja se osmehnula. „Mora da se smrzavaš?“
„Malo je reći.“
Čajkovski je pokazao na paket koji je Malon držao. „Da li su to informacije?“
„Da.“
„Šta ćeš da uradiš s njima?“
„Ti odmah prelaziš na stvar, zar ne? Kod tebe nema okolišanja. Samo obaviš posao,
i hvala i doviđenja.“
„Nemam luksuz viška vremena.“
„Ne. Pretpostavljam da nemaš. Ali, da odgovorim na tvoje pitanje, još razmišljam.“
„Mogu li da pitam koje su mogućnosti između kojih biraš?“
„Da zadržim informacije i obavim svoj posao, predam ih kretenu koji sebe naziva
američkim predsednikom.“ Malon je zastao. „Ili ne.“
 „Možemo da ih uzmemo od tebe.“
„Možete da pokušate.“
On se osmehnuo. „Dopadaš mi se, Malone. Dopao si mi se od trenutka kada sam
shvatio da mrziš Toma Banča. Koji je bio lažov, uzgred.“
Amerikanac je slegnuo ramenima. „Više tip koji se uvalio preduboko. Amater koji
je igrao s profesionalcima, pokušavajući da napravi od sebe veliku zverku. Zbog čega je
poginuo.“
„Ovo je sada akcija u nadležnosti AW-a“, rekla je Sonja. „Mi ćemo preuzeti punu
odgovornost za sve smrti koje su se ovde dogodile. Uključujući Ivanovu.“
„To je prilično pošteno od vas, s obzirom na to da ste oboje imali udela u masakru u
Slovačkoj.“
„To nismo bili mi“, odgovorila je Sonja. „Mi nismo imali pojma kakva je njihova
namera. Ti si nam bio potreban da nas odvedeš do tog zamka.“
„Dakle, tvoje upozorenje u Brižu da im se sklonimo s puta bilo je samo dokono
ćaskanje? Ti si znala šta će oni da urade. Možda ne baš sve do kraja, ali mogla si da
sabereš dva i dva.“ Malon se okrenuo prema njemu. „Da li si ti naredio da Olivije bude
uklonjen?“
„Nije“, odgovorila je Sonja umesto njega. „Sve je to moja odgovornost.“
Malon je odmahnuo glavom. „Nije na tebi da je preuzmeš. Sva ova odgovornost je
na predsedniku Vorneru Foksu. On je sve započeo. Ti si samo radila ono što si morala da
bi preživela. Ono što te je Foks naterao da uradiš. Upravo sam ubio dvojicu ljudi, a sve
zbog Foksa. Deca Toma Banča ostala su bez oca zahvaljujući istoj idiotariji. Rajnhart i
Munjoz umrli su ovde zbog istog razloga. Foks je kriv za sve ovo.“ Malon je pokazao na
tela. „Uzgred, ko je sredio ove?“
„Ja sam“, rekla je Sonja.
„Zašto onda predsednik drži pištolj?“
„Zato što sam ih ja obojicu ustrelio.“
Malon je mahnuo sopstvenim oružjem. „To nije baš predsednički, zar ne misliš
tako?“
„Očajnička vremena, gospodine Malone.“
„Da, kad smo već kod toga… Evo.“
I Malon mu je predao paket.
On je bio šokiran. „Zašto ovo radiš?“
„Amerika ne bi trebalo da ucenjuje nekoga da nešto uradi. Ili taj neko želi to da
uradi, ili ne želi. Ako ne želi, mi to treba da poštujemo. Takvi treba da budemo.“
„Ne mogu reći da se ne slažem“, rekao je on.
„U mom izveštaju stajaće da Ivan ništa nije našao. Kao ni ja. Informacije su
izgubljene. To će verovatno dovesti neke američke agente da njuškaju okolo, ali pošto
nema šta da se nađe, koga je briga. Pretpostavljam da će materijal iz paketa biti spaljen.“
On je klimnuo glavom. „Predsednik Foks neće biti srećan.“
„To je šlag na ovoj torti. Čini sve ovo vrednim truda.“
 On je ispustio ushićeni uzdah olakšanja, dirnut slatkom čistoćom ovog trenutka.
Bio je oslobođen, podareno mu je iskupljenje. Vratio se iz mrtvih.
Kao Lazar.
Sada je zaista bilo završeno.
„Sve što se ovde dogodilo AW će označiti kao strogu tajnu“, rekla je Sonja. „Izvući
ćemo tela kada rudnik ostane zatvoren preko noći. Očistićemo mesto kao što smo uradili
u zamku Šturni. Sve će biti u potpu nosti zataškano. Rusima će biti rečeno da je došlo do
obračuna i da je Eli Rajnhart ubio njihovog čoveka. Ja sam ubila Rajnharta i Munjoza.
Neće biti pomenut niko drugi.“
Čajkovski je shvatio da to uključuje ne samo Malona nego i njega samog. Sonja je
sve rešavala brzo i s karakterističnom efikasnošću, kao vrhunski agent, što je i bila.
„Postoji još jedan leš dole na devetom nivou. Jedan od vodiča, koga je ubio Ivan ili
Rajnhart.“
„Mrzim što to čujem“, rekao je Čajkovski.
„Mogu li da se izvučem odavde bez stvaranja zbrke?“, upitao je Malon.
Sonja se iscerila. „Možemo to da izvedemo, i da dovedemo nekoga da ti osuši
odeću.“
„E to bih stvarno cenio.“
Čajkovski je istupio napred i pružio Malonu ruku. Rukovali su se čvrsto i odsečno.
„Hvala ti. Za ono što si uradio, i za tvoju čast.“
„Bilo mi je zadovoljstvo, gospodine predsedniče.“

Koton je izašao u vedro veče, koje ga je pogodilo kao udarac, dok su mu se oči
naprezale da se prilagode posle sveopšte pomrčine u rudniku. Sonja je ispunila obećanje
i osušila mu odeću u vešeraju u rudniku. Bila je malo izgužvana, ali je, svejedno, bila
neuporedivo bolja nego onako hladna i lepljiva od soli. Stefani ga je čekala napolju.
„Da li je Patricja dobro?“, upitao je on.
„Dobro je. Neko drugi ovde vuče konce. Pokušala sam da uključim ljude iz
obezbeđenja, ali niko me nije slušao. Sledeće čega sam postala svesna bilo je da je
Patricja nestala, a ja sam se našla u liftu i zatim napolju, gde su mi rekli da čekam ovde.“
On ju je izvestio o svemu što se dogodilo, ništa ne izostavljajući.
„Sonja je glavna ovde“, rekao je. „Čajkovski je, takođe, tu, mada je ona radila na
tome da ga prokrijumčari odavde kada sam ja pošao. Dao sam informacije
Čajkovskom.“
„Drago mi je zbog toga. Da nisi, ja bih to uradila.“
„Tvoja karijera je završena.“
„Znam. Ali možda mi je bilo vreme da odem.“
On je osetio sažaljenje prema njoj, ali ništa nije mogao da uradi, a poslednje što bi
Stefani Nel ikada želela bilo bi sažaljenje.
„Hajde da se vratimo u Krakov“, rekao je on.
„Kotone.“
 Okrenuo se kada ga je pozvala po imenu.
Sonja je izašla iz zgrade i prišla im. „Htela sam da ti zahvalim. Cenim ono što si
uradio tamo dole. Sve što si uradio.“
On je primetio nešto dok je razgovarao s poljskim predsednikom.
„On je tvoj novi muškarac, zar ne? Tvoja ljubav.“
„Kako si znao?“
„Po pogledu u tvojim očima. Po spremnosti da preuzmeš svu krivicu.“
Ona je klimnula glavom. „On i ja viđamo se već neko vreme. Njegov brak je
završen. Ne znam kuda smo se zaputili, ali smo zajedno.“
„Srećan sam zbog tebe, Sonja. Samo napred.“
I zagrlili su se.
Ona ga je blago poljubila u obraz. „Kao što sam ti rekla u Belgiji, ta tvoja devojka
je prava srećnica.“
Ali on nije hteo da prihvati tu pohvalu.
Ni onda ni sada.
„Ja sam svakako veći srećnik.“

SEDAMDESET OSMO POGLAVLJE

Nedelja, 9. jun
18.15

Čajkovski je buljio u vatru.

Vratio se u predsedničku palatu u Varšavi, a događaji od pre tri dana u rudniku soli
i dalje su mu teško pritiskali misli. Uspeo je da ode iz Vjeličke neopažen i vrati se u
hotel u Krakovu pod okriljem mraka. Sonja je nadgledala raščišćavanje haosa. Bilo je
nekog pominjanja o pucnjavi u štampi pošto je bilo toliko svedoka, ali prema
izveštajima, krivac nije uhvaćen i niko nije povređen.
Bog blagoslovio Sonju.
Međutim, nije mogao da zaboravi ni Anu. Ona je nabavila ono što je otac Haća
uskratio njemu. Dokaze o Varšavskom protokolu. Koji mu više nisu bili potrebni, ali ih
je ipak bilo dobro imati, s dokumentima koje je Džonti Olivije hteo da proda na aukciji.
Koji su ležali na stolu pored njega, izvađeni iz vakuumiranog paketa. Pažljivo je
pregledao svaki od njih, prepoznajući svoj rukopis, svoj potpis i odvratno kodno ime
koje mu je Dilecki nadenuo.
Baran. Ovan.
 Mnoge od stranica vraćale su uspomene na ljude i mesta. Na stvari koje je uradio.
Na sudbonosne odluke koje su imale posledice tada i sada. Da li bi uradio išta drugačije?
Baš ništa.
Sve je bilo onako kako je i trebalo.
Poljska je bila slobodna.
Sedeo je i gledao u plamen, uživajući u ukusu viskija, koji mu je, izgleda, u
poslednje vreme bio jedna od redovnijih uteha.
Vrata sobe su se otvorila i ušla je Ana. Rekao je osoblju da je pošalju kod njega čim
dođe. Ona je juče celog dana bila na jugu, ispunjavajući svoje obaveze kao prva dama u
državi. To je bilo ono posebno u vezi s njom. Obavljala je svoje dužnosti otmeno i
dostojanstveno. Odavala je počast naciji. Nažalost, nisu bili toliko posvećeni jedno
drugom.
Ali bar su bili prijatelji.
Zatvorila je vrata za sobom. Preko ramena je nosila torbu koja je naizgled bila
teška.
„Da li je to – to?“, upitao je.
Ona je klimnula glavom i izvadila debeli koverat pun papira. „Pregledala sam nešto
od toga. Mnogo imena, datuma, mesta. Zabeleženih isplata. Podmićivanja. Izgleda da je
Haća dobro vodio igru protiv komunista. Na jednom spisku su ljudi koji su direktno
sarađivali s njim. Mnogo imena. Tvoje je na tom spisku, blizu vrha. Čvrst dokaz.“
„Nažalost, nikoga ne bi bilo briga. Tvrdili bi da je sve to falsifikat, napravljen da
me zaštiti.“
„Ali sigurno ima mnogo onih koji su bili deo protokola, a još su živi. Oni bi mogli
da budu pronađeni radi potvrde.“
„Sumnjam da bi iko od njih hteo da priča o tome. Kao i ja, radije bi to ostavili u
prošlosti.“
Ona je pokazala na svežanj papira na stolu, „Da li je to ono što su hteli da
prodaju?“
Čajkovski je klimnuo glavom. „A ako je išta od ovoga istina, moglo bi da izazove
veliku štetu.“
Sela je na jednu od stolica s visokim naslonom. Juče joj je preko sigurne linije
ispričao šta se dogodilo u rudniku, izostavljajući samo da je ubio dvojicu ljudi.
Bolje je bilo da to ne pominje.
„Ono što si radio u to vreme, Januše, bilo je hrabro. Shvatila sam to dok sam
razgovarala sa Haćom. Ti i on nosili ste se s užasnom situacijom koju vam je život
doneo. Valensa i sve ostale vođe Solidarnosti morale su da rade pod svetlošću reflektora.
Međutim, da bi to mogli, bilo je neophodno da ti, Haća i drugi navedeni u tom dosijeu
radite u senci. U tajnosti. Da radite ono što se moralo uraditi protiv nepopustljivog
neprijatelja.“
On je popio još malo viskija. „Zajedno smo promenili svet, ali smo, takođe,
okončali živote nekih ljudi.“
Oboje su sedeli ćutke, slušajući pucketanje vatre, duboko utonuli u misli.
 „Nije važno gde ćemo završiti“, najzad je rekla ona, „uvek ću te voleti. Možda ne
onako kao što žena treba da voli svog muža, nego kao što žena treba da oseća prema
čoveku koga voli i poštuje.“
On se osmehnuo. „To je verovatno nešto najlepše što si mi rekla za duže vreme.“
„Zaista tako mislim.“ Pokazala je na kamin. „Niko nije pitao zašto želiš naloženu
vatru u junu?“
„Bilo je upitnih pogleda, ali rekao sam im da me to smiruje.“
Ponovo je nastala tišina među njima.
„Šta je s nama, Januše? Šta sada?“
Glas joj je bio tih i blag.
„Kandidovaćemo se za reizbor. Ako pobedimo, nastavićemo da radimo ovo što
radimo. Kada bude završeno, za pet godina, okončaćemo brak.“
„Zvuči vrlo licemerno s tvoje strane.“
On je popio još jedan mali gutljaj viskija. „Možda, ali, kao što ti reče, nosimo se s
onim što nam život donosi.“
„Drago mi je što te ona voli.“
On to nije očekivao. „Spasla nam je kožu.“
„Zahvali joj od mene.“
On se osmehnuo na njenu velikodušnost. „Ti si, takođe, bila dobra. I pretražila si
Haćinu sobu? To je bilo smelo.“
„Ne verujem da je to očekivao. Dobri brat verovatno je mislio da je njegov
manastir i više nego dovoljna zaštita.“
Ali on se pitao da li je bilo tako. Posle njegove posete Haći, Sova je znao da je sada
u igri i da je njegova soba prvo mesto gde bi svako tražio dokumente. Zato bi on sklonio
sve što je tamo bilo sakriveno. Ne. Umesto toga ostavio je dosije baš tamo, da samo
čeka da bude nađen. Možda se njegov stari prijatelj predomislio posle njihovog
razgovora i iskoristio Aninu posetu kao način da ispravi stvari?
Ko zna?
„A rakete?“, upitala je ona. „Da li je i to završeno?“
„Juče sam obavestio predsednika Foksa da ni u kakvim okolnostima neću pristati
na njihovo raspoređivanje na tlu Poljske. Pripremio sam obraćanje pred parlamentom u
kome ću izneti svoj stav, i da će to odbijanje postati kamen temeljac moje platforme za
reizbor. Zato će morati da me pobede na izborima da bi omogućili da se to dogodi. Moji
savetnici rekli su mi da će to dobro proći u javnosti i da će se ubedljiva većina složiti sa
mnom.“
„Vreme je da svet nauči da Poljska nije njegovo igralište.“
On se slagao. „Šteta što je koštalo previše života da se to pokaže.“
Nije joj ispričao ništa od onoga što se dogodilo u Slovačkoj. To je bila državna
tajna, i tako će i ostati. Kao još jedna informacija koju su saznali. Izgleda da su Eli
Rajnhart i Džonti Olivije dolazili u rudnik soli zajedno, i da su ih odveli izuzetno
duboko pre četiri dana. Gde su išli? Niko nije znao. Možda je to imalo veze sa
skrivanjem dokumenata za aukciju? Ali, ako jeste, zašto su Olivije i njegov čovek Di
Đenti dolazili u rudnik noć pre toga? Možda je tamo dole bilo još nečega? Stvar je
prosleđena AW-u i Sonja će lično voditi ekipu za pretragu da proveri može li tamo da se
nađe još nešto.
Pogledao je u Anu. Ona je bila savršena žena političara, ali njegovo srce sada je
pripadalo drugoj. Dovršio je viski i ustao.
„Hoćemo li?“
Podigao je svežanj inkriminišućih papira uzetih iz rudnika, a ona je dohvatila debeli
dosije. Prišli su kaminu i prepustili i jedno i drugo plamenu. Stari papir se dimio, dobio
smeđu boju, pa nestao u vatri uz potmuli šum.
Gledali su kako se sve pretvara u pepeo.
„S Varšavskim protokolom najzad je završeno“, rekao je on.

Koton je sedeo s Kasiopejom za stolom pored izloga u kafeu Norden. Bilo je divno
nedeljno veče u Kopenhagenu, a pločnik Hejbro pladsa bio je pun ljudi.
Ona je izgledala sjajno, kao i uvek, ležerno obučena, u svilenoj bluzi, farmerkama i
cipelama s visokim potpeticama. Nije nosila mnogo šminke i nakita, samo narukvicu
koju joj je on kupio kod Kartijea za Božić. Ružičasto zlato, sa deset izrezbarenih
dijamanata, a nakit ovalnog oblika mogao je da se skine sa članka samo malim
ružičastim šrafcigerom koji je dobio uz narukvicu. Namena je bila da se nosi stalno, i
ona ju je i nosila svakog dana još od decembra.
Kafe je bio na suprotnoj strani trga u odnosu na njegovu knjižaru, koja je tog dana
bila zatvorena. Nikada nije otvarao nedeljom, ne zbog nekog verskog razloga, već,
jednostavno, zato što su njegovi zaposleni zasluživali slobodan dan. Živeo je iznad
knjižare, u stanu na četvrtom spratu, koji je delio sa Kasiopejom od njenog dolaska u
petak. On je stigao u grad otprilike dva sata pre nje. Nije bio budala i sve joj je ispričao.
Srećom, njegova jednostrano planirana, prekovremena aktivnost nije im pokvarila
vikend.
Prošlih nekoliko dana bili su sjajni.
„Jesi li se čuo sa Stefani?“ pitala ga je ona.
„Poslala mi je imejl kasno sinoć. Ministar pravde obavestio ju je da je
suspendovana i čeka mogući otkaz. Foks nije bio zadovoljan ishodom zbivanja u
Poljskoj i ispunio je svoju pretnju. Međutim, ona je u civilnoj službi, ima pravo na
saslušanje, i mislim da će ga i dobiti.“
Postojalo je i pitanje u vezi s telom Toma Banča. Foks je želeo da ono bude
pronađeno, ali Koton je čisto sumnjao da je to moguće. Poljaci su temeljno počistili
zamak Šturni, svi mrtvaci odavno su uklonjeni, sigurno spaljeni i zakopani, da nikada ne
budu pronađeni.
„I ti i Stefani postupili ste ispravno“, rekla mu je ona.
„To nije velika uteha, s obzirom na negativan rezultat svega zajedno. Kada bi Foks
to mogao da izvede, bilo bi posledica i po mene, ali mislim da će moja kazna biti to što
više neće biti posla za mene kao za slobodnjaka.“
 „To i nije neki gubitak“, primetila je ona.
„Ja volim novac.“
Završili su obrok, na koji su izašli rano, i uživali su u večeri čekajući desert. Kafe
se uvek ponosio primamljivim asortimanom slatkiša. Prozori na spratu bili su otvoreni
da bi ulazio topao večernji vazduh. Trebalo je da ona ostane do utorka, a zatim se vrati
svojoj kući u južnu Francusku. Sledeći put on će otići njoj u posetu.
„Nadam se“, nastavio je on, zureći kroz prozor u ljude dole na pločniku, „da mi
Foks neće naneti štetu kod drugih, stranih obaveštajnih službi za koje radim s vremena
na vreme.“
„Sumnjam da će to biti problem. Ti ljudi, takođe, sigurno vide šta se tamo dešava.
Oni znaju da si najbolji.“
On se osmehnuo na njen kompliment.
„Kotone“, izgovorila je ona tonom koji mu je privukao pažnju.
Pogledi su im se susreli i video je da je ona usredsređena na nešto iza njega.
Okrenuo se na stolici.
Deni Danijels stajao je sam na vrhu stepeništa donjeg sprata.
Možda poslednja osoba koju bi očekivao da vidi u Kopenhagenu.
Visok, širokih ramena, sa gustom sedom kosom, bivši predsednik Sjedinjenih
Američkih Država i sadašnji niži senator iz Tenesija, bio je neformalno obučen.
Danijels je prišao njihovom stolu.
Koton je ustao. „Je li reč o Stefani?“
Njegov prijatelj podigao je ruke kao da se predaje. „Jasno mi je stavila na znanje da
ovo nije moja stvar.“
„Otkud onda ti u Danskoj?“ upitala je Kasiopeja.
Na licu starijeg čoveka videla se zabrinutost.
„Potrebna mi je vaša pomoć.“
 NAPOMENA PISCA

U ovu knjigu uvršćena su neka zaista jedinstvena putovanja. Prvo je bilo u Belgiju, u
Briž, spektakularni, živi muzej srednjovekovnog života. Onda su usledila dva putovanja
u Poljsku, koja su obuhvatala vreme provedeno u Krakovu i obližnjem rudniku soli. I
jedno i drugo su blago svetske klase. Ako nikada niste bili ni na jednom od ova tri
mesta, iskreno vam ih preporučujem za putovanja koja nikada nećete zaboraviti.
Sada je vreme da razdvojimo činjenice od fikcije.
Zatvor Mokotov u Varšavi postoji i bio je poprište mnogih užasnih događaja i u
vreme nacističke okupacije i sovjetske vlasti (uvod i šesnaesto poglavlje). Prebijanje
opisano u uvodu zasnovano je na stvarnom događaju, jednom od bezbrojnih „saslušanja“
koja su se odvijala između tih zidova. Mnogi su, takođe, umrli tamo, a te smrti
obeležene su spomenikom koji je sada podignut ispred spoljašnjih zidova (šesnaesto
poglavlje). Špijuni su, takođe, ponekad vrbovani pomoću demonstracije izuzetne
surovosti.
Briž je pun starih kuća, popločanih trgova i kanala koji potiču još iz šesnaestog
veka. Svi lokaliteti u njemu – riblja pijaca, središnji trg, kafei i ulice (sedmo, deveto i
petnaesto poglavlje), kao i kanali i čamci za turističke obilaske (treće poglavlje) – verno
su opisani. Ipak, jedna odlika grada koju nisam sasvim uspeo da uklopim u rukopis jesu
labudovi. Oni se samo kratko pominju u desetom poglavlju. Još od 1448. godine
labudovi žive u kanalima Briža. Zašto? Krajem petnaestog veka stanovnici Briža digli su
se na ustanak protiv nepopularnog cara Maksimilijana od Austrije. Uspeli su da zarobe
Maksimilijana s njegovim savetnikom, čovekom po imenu Piter Lankhals. Kada je
Lankhals osuđen na smrt, Maksimilijan je bio primoran da gleda njegovo
obezglavljivanje. Naravno, car je na kraju umakao i sproveo svoju osvetu, ponovo
zauzevši grad i izdavši dekret da će se od Briža za sva vremena zahtevati da drži
labudove na svim svojim jezerima i kanalima. Zašto labudove? Zato što oni imaju duge
vratove, a na holandskom se „dugi vrat“ kaže lange hals – što je veoma slično
prezimenu Pitera Lankhalsa.
Trebalo bi da znate da je ovo samo jedna od nekoliko verzija legende koje sam čuo.
Sve su vrlo živopisne.
Bazilika Svete krvi nalazi se u Brižu i njena spoljašnjost koja budi maštu ne govori
mnogo o ozbiljnom i svečanom stilu koji se može videti unutra. Odavanje počasti Svetoj
krvi vrši se svakog dana. To je izuzetan obred, koji se obavlja onako kao što je opisano u
prvom poglavlju, uključujući i ubacivanje novca u korpu pre nego što posetilac može da
priđe relikviji. Sama relikvija je vizantijsko čudo. U bazilici je već dugo i ostaje jedan
od najdragocenijih predmeta u Evropi. Svake godine na Spasovdan, tamošnji biskup
nosi bočicu ulicama u Povorci Svete krvi. Prva svečanost održana je 1291. godine i još
se održava.
Belgija je čudesno mesto koje treba posetiti. Dame Blanche (bela dama) o kojoj
Koton govori u prvom poglavlju, glavna je ponuda u svakom kafeu. To je izvanredan
kup, koji je još ukusniji zbog obilja belgijske čokolade i prave slatke pavlake. Svaki
lokal prodaje sopstvenu verziju i moram priznati da sam ih probao prilično mnogo.
Relikvije su imale šaroliku i problematičnu prošlost (deveto poglavlje). Vera u
nešto veće od života uvek se pojavljivala kao nešto neophodno za ljude. Mi imamo i
neutaživ poriv da čuvamo ono u šta verujemo, bez obzira na njegovu autentičnost.
Odličan primer je prepucijum malog Isusa. On se, navodno, nalazi u alabasterskoj kutiji
napunjenoj uljem i sačuvanoj posle obrezivanja. Prvi put pojavio se u devetom veku i
rečeno je da ga je lično Karlu Velikom poklonio anđeo. Na kraju je završio u Bazilici
Svetog Jovana Lateranskog u Rimu. Ukrali su ga 1527. napadači na grad i ponovo se
pojavio na skoro dvadeset različitih mesta u sledećih četiristo godina, a poslednji put
ukraden je 1984. Milioni ljudi iskazivah su poštovanje tom predmetu. Crkve su ga
iskorišćavale uz neopisiv prihod. Nema veze što je to u suprotnosti s doktrinom da se
Hristos uzdigao na nebo netaknut.
Isto važi i za Arma Kristi, još jednu legendu koja dugo traje u hrišćanskom svetu.
Ne jedna, nego zbirka relikvija sačuvanih posle stradanja Hristovog, koje su mnogi
prikazali na bezbrojnim religioznim slikama i u umetnosti uopšte. Ova tema izvanredno
je obrađena u knjizi Arma Kristi u srednjovekovnoj i ranoj modernoj materijalnoj
kulturi, koju su priredili Lisa Kuper i Andrea Deni Braun. Naravno, niko ne zna koji su
od mnogih predmeta raštrkanih po svetu pravi Arma Kristi. Za razliku od romana, u
stvarnosti ne postoji zvanični spisak iz Vatikana. Ja sam nasumično izabrao sedam
predmeta od mnogih raspoloživih (deveto poglavlje), kao moje oružje Hristovo.
Međutim, priča o carici Jeleni i o tome kako je počelo obožavanje jedne relikvije, izneta
u devetom poglavlju, jeste istinita.
Evropski sistem za presretanje prvo je predložio Džordž V. Buš i na kraju ga je
otkazao Barak Obama. Ideja je bila (kao što je objašnjeno u devetom poglavlju) da se
napravi baza raketa ža presretanje u Poljskoj, radi odvraćanja Irana. Moskva je oštro
osudila tu ideju, kao i veći deo Evrope i znatan deo Poljske. Moje oživljavanje te zamisli
je plod mašte.
Odbrambeni sistem Idžis (pedeseto poglavlje) bio bi oružje kojim bi baza bila
opremljena, mada je bilo sumnji, tada kao i sada, u njegovu efikasnost. Spor oko
obustavljanja projekta, kao što je opisano u pedesetom poglavlju, zaista je postojao, pri
čemu su mnogi poljski lideri smatrali da je to ustupak Moskvi na račun Poljske.
Ironično, projekat je obustavljen 17. septembra 2009, tačno sedamdeset godina pošto su
Sovjeti ušli u zemlju.
Agencja Wywiadu (AW, jedanaesto poglavlje) zaista postoji i ima funkciju poljske
spoljne obaveštajne službe. Biuro Ochrony Rzqdu, BOR, Bezbednosni biro vlade (peto
poglavlje), čuva predsednika Poljske svakog dana. Bivša Służba Bezpieczeństwa, SB,
komunistička sigurnosna policija (dvanaesto poglavlje), decenijama je sprovodila teror u
Poljskoj, mučeći i ubijajući ljude i vrbujući špijune kao što je opisano u trideset osmom
poglavlju. Na svu sreću, ona više ne postoji. Afera Drajfus, prepričana u šezdeset petom
poglavlju, deo je istorije. Kvalifikacije za kandidaturu za predsednika Poljske (peto
poglavlje) tačno su prenete. Izabrani predsednik dobija petogodišnji mandat, s
mogućnošću za samo jedan reizbor posle toga.
Krakov je, takođe, još jedno mesto koje kao da je došlo pravo iz prošlosti. Rinek
Glovni, ogromni centralni trg, impresivan je kao i pijaca tekstila. Hejnal pomenut u
dvadesetom poglavlju stara je legenda i još možete da čujete tužne note usamljenog
trubača svakog dana.
Zamak Vavel vekovima je dominirao Krakovom i nekada je bio centar političke
moći u Poljskoj. Mnogi kraljevi i kraljice sahranjeni su između njegovih zidova.
Prostorije i izgled zamka verno su prikazani (dvadeset osmo, trideseto i trideset drugo
poglavlje), uključujući i ormar u kome se Koton krio (i koji zaista postoji), zadnji ulaz u
palatu i spoljašnju lođu. Zmajeva jazbina postoji i može da se obiđe. To je jedno od
najstarijih stalno nastanjenih mesta u čitavoj Evropi, a legenda o zmaju (trideset drugo
poglavlje) deo je mitologije Krakova.
Restoran Pod Aniolami (pedeset četvrto poglavlje) sjajno je mesto da se u njemu
uživa u tradicionalnoj poljskoj kuhinji. Šeraton grand Krakov nalazi se u senci zamka
Vavel, a iz kraljevskog apartmana Vavel pruža se sjajan pogled (dvadeset sedmo i
trideset četvrto poglavlje). Manastir monaha kamaldolijanaca nalazi se na brdu nadomak
Krakova. Zaista jedinstveno mesto. Ako ste u mogućnosti, posetite ga, ali vodite računa
o tome da su monasi pomalo tradicionalni (dvadeset drugo poglavlje). Postoji glasina da
spavaju u mrtvačkim sanducima, što je besmislica, ali zaista čuvaju lobanje svojih
prethodnika u kelijama. Takođe, ženama je ulazak dozvoljen samo nekoliko dana u
godini.
Sveto koplje postoji u svetu sumnje. Postoji ih mnogo u svetu za koja se tvrdi da su
autentična, a glavni konkurenti za tu titulu opisani su u dvadesetom poglavlju. Ono u
Krakovu, poznato kao Koplje Svetog Mauricija, i dalje je izloženo u muzeju katedrale
na brdu Vavel. Za razliku od onoga u romanu, pravi muzej je pre nekoliko godina
renoviran. Priče u vezi s kopljem, kako ga je sveti rimski car poklonio kralju Poljske,
kako je sačuvano kroz najezde mnogih napadača, i kako su ga Nemci ukrali pa opet
vratili, sve su tačne (dvadeseto poglavlje). Koplje Svetog Mauricija ostaje nacionalno
blago Poljske i predstavlja simbol snage i jedinstva, s jednoglavim orlom (šezdeseto
poglavlje).
Leh Valensa zaista je bio optužen da je nekada bio komunistički doušnik (dvadeset
sedmo i četrdeset peto poglavlje). Bilo je mnogo optužbi i protivoptužbi. Isprva je
Valensa sve to nazvao prevarom smišljenom da se on diskredituje. Sud ga je oslobodio
optužbi za bilo kakvu saradnju s komunistima. Godinama kasnije, pod obnovljenim
pritiskom, priznao je da je potpisao određene dokumente koji su naizgled ukazivali na
njega kao doušnika, i rekao da je to uradio da bi stekao poverenje vlasti i saznao što više
može iznutra. Odatle je potekla moja ideja za Varšavski protokol, mada sam je ja razvio
do radikalnije krajnosti (trideset osmo poglavlje). Dokumenti opisani u četrdeset
četvrtom poglavlju zasnovani su na stvarno postojećim dokumentima. Biti označen kao
komunistički doušnik u Poljskoj u to vreme, ili sada, užasno je. Nema veće uvrede od
toga, tako da su strahovi Januša Čajkovskog bili veoma opravdani.
Sećanja na sve što se dešavalo od 1943. do 1990. godine ostaju sveža. Institut za
nacionalno pamćenje i njegova Komisija za istragu zločina protiv poljskog naroda
(dvanaesto poglavlje) imaju zadatak da se pobrinu da ta sećanja nikada ne izblede. Obe
ustanove čuvaju ogroman arhiv dokumenata i iz vremena nacista i komunista.
Dokumenti se i dalje pojavljuju s vremena na vreme, mnogi od privatnih lica koja su
decenijama čuvala te informacije. Kao i u romanu, jedan takav arhiv zaista je ponudila
na prodaju udovica bivšeg partijskog zvaničnika. Ostava (dvadeset peto poglavlje) moja
je izmišljotina, ali nije nemoguće da bi nešto takvo moglo da postoji. A koje bi bilo bolje
mesto da se sakrije mnoštvo vrednih dokumenata od rudnika soli?
Solidarnost je promenila Poljsku. Osnovana je u brodogradilištu Lenjin 17.
septembra 1980. godine kao prvi radnički sindikat u istočnoj Evropi koji nije
kontrolisala komunistička partija. Bila je to, kao što je napomenuto u šesnaestom
poglavlju, organizacija mladih ljudi, a većina njenih vođa bili su mlađi od trideset
godina. Na njenom vrhuncu pridružilo joj se više od deset miliona ljudi, trećina radno
sposobnog stanovništva Poljske. Borila se za političke promene, izazivajući crvenu
buržoaziju (šesnaesto poglavlje), i na kraju uspela u tome kada je komunistička vlast
okončana 1990. godine. Za razliku od romana, nije bilo Varšavskog protokola, ili bar
istorija još nije zabeležila njegovo postojanje.
Zamak Šturni sastavljen je od nekoliko postojećih zamaka u severnoj Slovačkoj
(četvrto poglavlje). Mučenje pomoću električnih kablova gurnutih u grlo koje Džonti
Olivije primenjuje u drugom poglavlju nije moj izum. Košice u Slovačkoj i Zakopane u
Poljskoj su stvarna mesta, kao i Muzej Tatra (dvadeset treće i trideset sedmo poglavlje).
Američki konzulat u Krakovu postoji (trideset peto poglavlje). Muzej u Vojtilinoj kući u
Vadovicama može da se poseti (pedeset peto poglavlje).
Manastir na Jasnoj gori najsvetije je mesto u Poljskoj (četrdeset prvo, četrdeset
treće i četrdeset peto poglavlje). Crna Madona i Dete dugo su povezivani sa čudesnim
izlečenjima. Monasi koji vode turiste u obilazak nose bele mantije i veoma podsećaju na
pape. Svi lokaliteti u manastiru verno su prikazani, uključujući i njegovu čudesnu
biblioteku. Na kraju, pero Edgara Alana Poa pomenuto u dvadeset trećem poglavlju
stvarno je postojeći kolekcionarski predmet, koji je napravila firma Monblan. Pre mnogo
godina dobio sam jedno na poklon.
Slani rudnik u Vjelički jedno je od prvih dvanaest mesta izabranih 1978. godine za
mesta od važnosti za svetsku kulturnu baštinu. I to s pravom. To je spektakularno
dostignuće ljudskog rada i domišljatosti. Posle sedam stotina godina vađenja soli
stvoreno je na hiljade podzemnih odaja i više od tri hiljade kilometara tunela. Priča o
Svetoj Kingi i otvaranju rudnika još je jedno predanje utkano u lokalnu mitologiju
(četrnaesto poglavlje). Postoji samo devet nivoa u rudniku. Ja sam smislio deseti
(trideset prvo poglavlje). Oni koji poznaju rudnik videće da njegov unutrašnji raspored
koji sam ja prikazao ne odgovara stvarnosti, ali bilo je neophodno napraviti izmene.
 Ogromna većina posetilaca kreće se turističkim rutama na prvom i drugom nivou.
Ulazi se kroz okno Danilovič s autentičnim liftovima-kavezima. Ti nivoi dobro su
osvetljeni i prelepo ukrašeni. U njima postoji sve, od restorana do konferencijskog
centra, kioska sa suvenirima, izložbi, radnji, pa čak i zdravstvene ustanove za
astmatičare. Za one sklonije avanturama postoji rudarska tura koja obuhvata silazak kroz
okno Regis do mnogo rustičnijih (mada novijih) nižih nivoa. Tamo posetilac može da
iskusi kako je izgledalo biti rudar pre mnogo vekova. Dole vlada mrtva tišina, a jedina
svetlost dolazi iz lampi na šlemovima. Pokušao sam da prenesem tu atmosferu kroz ceo
roman, ali, ako vam se pruži prilika, krenite na rudarsku turu. Ja nisam baš ljubitelj
zatvorenih prostora, ali dole nisam imao problema, zahvaljujući tome što svuda postoji
dobra ventilacija. Odlična knjiga o ovoj temi pomenuta je u romanu (pedeset treće
poglavlje), Grad u soli Andžeja Novakovskog.
Većina podzemnih odaja ima imena (osamnaesto poglavlje), a mnoge su poduprte
drvenim stubovima koji su tu postavljeni vekovima unazad. Slani zid opisan u trideset
trećem poglavlju jedan je od bezbroj zaista postojećih. Ja sam video jedan napravljen u
osamnaestom veku. Kapele su raštrkane po svih devet nivoa, a najveličanstvenija je
Kapela Svete Kinge (dvadeset deveto poglavlje). Moja Kapela Svetog Franje (šezdeset
šesto poglavlje) sastavljena je od nekoliko različitih. Rezbarije i kipovi takođe se mogu
naći svuda u rudniku, a sve su ih napravili rudari. Slika Svetog Bobole, opisana u
pedeset šestom poglavlju, moja je izmišljotina.
Izvan rudnika stoji toranj za ispumpavanje (pedeset deveto poglavlje) pomoću koga
se efikasno koristi slani rastvor izvučen ispod zemlje. Taj slani rastvor sakuplja se u nizu
podzemnih jezera (od sedamdeset trećeg do sedamdeset šestog poglavlja) koja su bistra,
hladna i veštački osvetljena. Koncentracija rastvorene soli tolika je da ništa ne može da
potone bez ogromnog dodatnog opterećenja. Turizam u rudniku počeo je pre mnogo
vekova kada je kruna vodila drugo plemstvo i kraljeve dole da im pokaže svoje
bogatstvo. Gosti su jeli i igrali u velikim odajama, a zatim veslali preko podzemnih
vodenih površina. Postoji priča koju vodiči u rudniku kazuju o tome kako su u
devetnaestom veku ljudi ostali zarobljeni ispod čamca koji se prevrnuo. Zbog gustine
slanog rastvora, niko nije mogao da zaroni ispod čamca i ispliva na bezbedno suvo tlo.
Svi su se ugušili pod čamcem.
U svojoj srži, ovo je roman o Poljskoj, zemlji koja je upoznala represiju. Napadači
su nailazili vekovima. Šveđani, Turci, kozaci, Rusi, Prusi, Austrijanci, Francuzi i Nemci,
i svi su oni donosili haos i razaranje. Zemlja je zbrisana s karte 1795. godine i podeljena
između Rusije, Pruske i Austrije, a istorija je prepravljena tako da izbriše sećanje na bilo
šta poljsko (dvanaesto poglavlje). Na kraju se Poljska ponovo pojavila (šesnaesto
poglavlje), samo da bi je zauzeli nacisti, a zatim je Saveznici posle Drugog svetskog rata
predali Staljinu. S padom komunizma 1990. godine, nacija se vratila u život. Kao što je
navedeno u šesnaestom poglavlju, Poljska je zaista Isus Hristos među nacijama.
Vojna uprava uvedena je u decembru 1981. godine (pedeset peto poglavlje).
Desetine hiljada ljudi su uhapšene i poslate u zatvor, a zemlja je u potpunosti zatvorena.
Kao što je napomenuto u pedeset petom poglavlju, taj užasno represivan pristup možda
je spasao naciju. Kao prvo, dao je Solidarnosti vremena da se pregrupiše. Kao drugo,
jasno je pokazao narodu užase u kojima je živeo. Život u Poljskoj bio je i više nego
težak (dvadeset drugo poglavlje). Vlada je izvela glup potez i počela da snabdeva
prodavnice hranom i drugom robom, misleći da će narod biti zahvalan. Umesto toga,
time se samo pokazalo da je vlada sve vreme bila odgovorna za sve nestašice. Na kraju,
to je pokrenulo svet u akciju, što je komuniste izložilo još većem pritisku (a svim ovim
već sam se bavio u svom romanu Četrnaesta kolonija).
Međutim, Poljska snosi izvesnu odgovornost za svoju tešku prošlost.
Zemlja je imala nestabilnu istoriju (peto poglavlje). Apsurd izbora kralja (trideset
četvrto poglavlje) dovela je do vekova političkog haosa. Zatim je liberum veto, pravo
pojedinca da obustavi neki zakonski akt, osakatio vladu i omogućio da nekolicina vlada
većinom, što je dodatno olakšalo okupatorima da trijumfuju. Poljska dugo nije imala
slabu vladu, već uopšte nije imala vladu, a to ih je na kraju koštalo svega.
Danas je zemlja prepuna političkih stranaka, a najdominantnije su PO i PiS
(dvanaesto poglavlje). One se stalno svađaju i glože, pokušavajući da sastave nešto što
bi ličilo na koaliciju. Ponekad to uspeva, ali najčešće ne. Polska Partia Przyjaciol Piwa,
Poljska stranka ljubitelja piva (dvanaesto poglavlje), stvarno je postojala i ona ilustruje
koliko stvari mogu da postanu apsurdne. Poljska nastavlja da se bori da pronađe svoje
mesto u evropskim i svetskim zajednicama. Ipak, nažalost, sve sadašnje nasilje i sukobi
o kojima se govori u šezdeset petom i sedamdeset četvrtom poglavlju zasnovano je na
činjenicama. Ronald Regan rekao je: Poljska nije ni Istok ni Zapad. Poljska je centar
evropske civilizacije. Ona je snažno doprinela toj civilizaciji. To radi i danas time što se
veličanstveno ne miri s represijom. Nekoliko stihova iz njene nacionalne himne sve
govori:

Poljska još nije nestala,

dokle god smo mi živi.
Ono što je strana sila uzela od nas
sabljom ćemo vratiti.
 ZAHVALNICE

Još jednom, moja iskrena zahvalnost Džonu Sardžentu, šefu izdavačke kuće Makmilan;
Sali Ričardson, koja je predsednik upravnog odbora Sent Martin pablišinga; Džen
Enderlin, koja vodi Sent Martin pres, i mom izdavaču u Minotauru, Endruu Martinu.
Ogromnu zahvalnost dugujem i Hektoru Dežanu iz odeljenja za odnose s javnošću,
Džefu Dodsu i svima ostalima u odeljenjima za marketing i prodaju, a pogotovo Polu
Hohmanu i Danijeli Prilip; En Meri Tolberg, čarobnici za sva izdanja u mekom povezu;
Dejvidu Rotstajnu, koji je napravio korice; i Meri Bet Roše i njenoj inovativnoj ekipi u
sektoru za audio-izdanja.
Veliki naklon Sajmonu Lipskaru, mom agentu i prijatelju, i mojoj urednici Keii
Ragland, kao i njenoj pomoćnici Madlin Houpt – obe su čudesne.
Nekoliko osoba trebalo bi posebno pomenuti: Meril Mos i njen izvanredni tim za
odnose s javnošću (naročito Deb Zif i Džeri En Geler); Džesiku Džons i Ester Garver,
koja održava preduzeće Stiv Beri u pokretu; Anu Slotorš, koja nam je mnogo olakšala
putovanja u Krakov; Patricju Antonjak, koja nas je dva puta provela kroz rudnik soli
Vjelička, odgovarala na moja beskrajna pitanja i zatim pročitala rukopis, tražeći greške;
Jana Kučarca, jednog od rudara u rudniku soli koji nam je pokazao skrivena blaga;
Ivonu Zbelu, za produženo divno gostoprimstvo dok smo bili u Vjelički; Jolantu Pustulu
Šelag, koja poseduje enciklopedijsko znanje o koplju Svetog Mauricija; sveštenika
Simona Stefanoviča za čudesan obilazak Jasne gore; i Sonju Dragu, izuzetnog izdavača,
koja je bila tu od početka i omogućila da svi moji romani budu dostupni na poljskom
jeziku.
Ipak, kao i uvek, moja supruga Elizabet ostaje posebna u odnosu na sve druge.
Pre dvadeset devet godina, jedan čovek s lokalnog koledža pozvao me je da se
pridružim njegovoj grupi za kreativno pisanje. Prihvatio sam njegov poziv i tako
započeo odnos koji mi je promenio tok života. Ovo je činjenica: niko ne može da nauči
nikoga drugog da piše. To je nemoguće. Međutim, ima ljudi koji mogu da vas nauče da
naučite sebe da pišete.
To je za mene bio Frenk Grin.
Bio je težak nalogodavac, ali moje knjige ne bi bile objavljivane da nije bilo njega.
Na svu sreću, još je tu.
U mojoj glavi.
Svakoga dana.
 O AUTORU

Stiv Beri je autor bestselera Njujork tajmsa: Džefersonov ključ, Tajna grobnice, Pariska
osveta, Carska potera, Venecijanska izdaja, Aleksandrijska veza, Zaveštanje templara,
Treća tajna, Proročanstvo Romanov, Ćilibarska soba i pripovetki „Admiralov znak“,
„Đavolje zlato“ i „Balkansko bekstvo“. Njegove knjige prevedene su na više od
četrdeset jezika i prodaju se u pedeset dve zemlje. Živi u istorijski značajnom gradu Sent
Ogastinu na Floridi. On i njegova supruga Elizabet osnovali su „Istorijska pitanja“
neprofitnu organizaciju posvećenu očuvanju američkog nasleđa. Da biste saznali više o
Stivu Beriju i njegovoj fondaciji, posetite veb-sajt www.steveberry.org.