ИЗАБРАНА ДЈЕЛА

ИЉФА И ПЕТРОВА
БИБЛИОТЕКА »МИЊОНИ«
Коло прво

ИЉФ И ПЕТРОВ
КАКО СЕ СТВАРАО РОБИНСОН

4
Редакциони одбор
ГОЈКО ЈАЊУШЕВИЋ
СРЕТЕН ПЕРОВИЋ
МИЛОРАД СТОЈОВИЋ
БРАНИМИР ШЋЕПАНОВИЋ

☆
Уредник
МИЛОРАД СТОЈОВИЋ

☆
Корице
БРАНИСЛАВ ТАМИНЏИЋ

☆
Коректори
МИЛЕВА МАРТИНОВИЋ
ОЛИВЕРА ПОПОВИЋ

☆
Штампа
»ГРАФИЧКИ ЗАВОД«, ТИТОГРАД
Марка Миљанова 6

1
 ИЉФ И ПЕТРОВ

КАКО СЕ СТВАРАО
РОБИНСОН

Превела с руског
Лидија Суботин

Наслов оригинала
И. Ильф и Е. Петров
Как создавался Робинзон

MMXXII

ГРАФИЧКИ ЗАВОД
Титоград

1964

ПРОГРЕС
Нови Сад

2
 КАКО СЕ СТВАРАО РОБИНСОН

У редакцији илустрованог листа »Авантуристички

подухват«, који је излазио сваких двадесет дана, осећало се да
нема уметничких дела која би могла привући пажњу младих
читалаца.
Било је некаквих дела, али све то није било оне право. У
њима је исувише било некакве слинаве озбиљности. Истину
говорећи, та дела нису освајала омладину, већ мутила
ведрину њене душе. А уредник је хтео управо да осваја.
Најзад су одлучили да поруче роман у наставцима.
Редакцијски курир одјурио је с писамцетом писцу
Молдованцеву, и већ сутрадан Молдованцев је седео у
уредниковом кабинету, на дивану какав се некада виђао у
трговачким кућама.
– Схватате ли, – објашњавао је уредник, – то треба да буде
занимљиво, свеже пуно интересантних збивања. Уопште,
требало би да то буде совјетски Робинсон Крусо. Тако да
читалац не може да се одвоји од књиге.
– Робинсон? То може, – кратко рече писац.
– Али не обичан Робинсон него совјетски.
– А да какав би могао бити! Неће ваљда румунски.
Писац није био много благоглагољив. Одмах се видело да
је то подузетан дух.
И доиста, роман је био готов на време. Молдованцев се
није много удаљавао од познатог оригинала. Кад хоћете
Робинсона, ево вам Робинсона.

3
 Совјетски младић доживљава бродолом. Талас га избацује
на ненасељено острво. Он је сам, незаштићен, лицем у лице с
моћном природом. Прете му опасности: звери, лијане, период
киша који настаје… Али совјетски Робинсон, пун енергије,
савлађује све препреке које су изгледале непремостиве. А три
године доцније налази га совјетска експедиција, налази га у
пуној снази. Он је победио природу, подигао кућицу, опасао
је зеленим баштама, запатио зечеве, сашио себи толстовку 1 од
мајмунских репова и научио папагаја да га сваког јутра буди
речима: »Пажња! Збаците покривач, збаците покривач!
Почињемо јутарњу гимнастику!«
– Врло добро, – вели уредник, – а оно о зечевима је,
једном речју – дивно. Потпуно актуелно. Само, знате, основна
мисао дела није ми сасвим јасна.
– Борба човека с природом, – одсече по свом обичају
Молдованцев.
– Да, али нема ничег совјетског.
– А папагај? Па он ту замењује радио. Искусан спикер.
– Папагај – то је добро. А ни оно о појасу баш ти није
рђаво. Али не осећа се дух совјетског колектива. Где је на
пример, местком2? Где је ту руководећа улога синдиката?
Молдованцев се одједном узбуди. Чим је осетио да би
роман могао бити одбијен, његове неблагоглагољивости
намах нестаде. Постаде разговоран.
– Какав местком? Та, острво је ненастањено!
– Да, сасвим тачно, ненастањено. Па ипак, местком треба
да постоји. Ја нисам уметник, али да сам на вашем месту, ја
бих га унео. Као совјетски елеменат.
– Та читава фабула се заснива на томе да је острво
ненаста…
1 Широка и дугачка блуза у наборима и с појасом (прим. прев.)
2 Месни комитет (прим. прев.)

4
 Молдованцев случајно погледа уредника у очи и застаде:
те очи су биле још тако пролећне, у њима се видела таква
мартовска празнина и такво плаветнило да одлучи да
пристане на компромис.
– Имате право, – рече подижући прст. – Дабогме! Како да
ми то одмах није пало на памет! Приликом бродолома
спасавају се двојица: наш Робинсон и председник месткома.
– И два члана ослобођена дужности, – хладно рече
уредник.
– Јој! – писну Молдованцев.
– Никакво »јој«! Двојица ослобођених и једна
активисткиња, скупљачица чланарине.
– Скупљачица чланарине? А од кога ће она да скупља
чланарину?
– Од Робинсона.
– Чланарину од Робинсона може да прима и председник.
Ништа му неће бити.
– Е, ту баш грешите, друже Молдованцеве. То се већ
никако не сме. Председник месткома не сме да се бави
ситницама, да трчи да скупља чланарину. Ми се боримо
против тога. Он треба да се бави озбиљним, руководилачким
пословима.
– Нека буде, нека се спасе и скупљачица, – покори се
Молдованцев. – То је чак и добро. Удаћемо је за председника
или за Робинсона. Биће занимљивије.
– Немојте. Бежите од петпарачких романа, од нездраве
еротике. Нека она лепо скупља чланарину и нека је чува у
сефу.
Молдованцев се узврпољи на дивану.
– Допустите, сеф на ненасељеном острву?
Уредник се замисли.

5
 – Чекајте, чекајте, – рече, – у првој глави романа имате ви
једно дивно место. Заједно с Робинсоном и члановима
месткома талас избацује на обалу разне ствари…
– Секиру, карабин, бусолу, буре рума и боцу
антискорбутног лека, – свечано наброји писац.
– Рум избаците, – брзо рече уредник, – па онда, шта ће
вам та боца антискорбутног лека? Коме то треба? Боље боцу
мастила! И, на сваки начин, сеф.
– Увртео вам се у главу тај сеф. Чланарина се може сасвим
добро чувати и у дупљи баобаба. Ко ће тамо красти?
– Како ко ће красти? А Робинсон? А председник
месткома? А ослобођени чланови? А трговачка комисија?
– Зар се и она спасла? – бојажљиво ће Молдованцев.
– Спасла се.
Ћутање.
– А да талас случајно није избацио и сто за заседање! –
потсмехну се аутор.
– Сва-ка-ко! Људима треба створити услове за рад.
Избацио је и боцу с водом, и звоно, и столњак. Може
избацити какав било столњак: или црвен, или зелен. Ја не
спутавам уметничко стваралаштво. Али оно, пријатељу, што
је пре свега потребно, то је – приказати масу! Широке слојеве
трудбеника.
– Талас не може избацити масу, – узјогуни се
Молдованцев. – То није у складу с предметом. Замислите!
Талас избацује на обалу неколико десетина хиљада људи. Та
то је бесмислица!
– Узгред речено, мало здрава, весела, радосна смеха
никада није наодмет, – убаци уредник.
– Не! Талас то не може учинити.
– Зашто талас? – зачуди се уредник.

6
 – Па како ће онда масе доспети на острво? Та острво је
ненасељено.
– А ко вам каже да је ненасељено? Ви ме нешто збуњујете.
Све је јасно. Постоји острво или, боље, полуострво. Мање
брига. Тамо се одвија низ занимљивих и необичних догађаја.
Синдикат ради, али понекад траљаво. Активисткиња открива
низ грешака, рецимо у скупљању чланарине. Њој помажу
широке масе. И председник који се покајао. Пред крај се
може одржати пленум. То ће имати пуно ефекта, у
уметничком смислу. Ето, то је све.
– А Робинсон? – промуца Молдованцев.
– Да, добро што сте напоменули. Робинсон ме баца у
бригу. Уклоните га сасвим. Немогућа, сасвим сувишна
фигура чантрала.
– Сада је све јасно, – рече Молдованцев муклим гласом, –
сутра ће бити готово.
– Желим вам све најбоље. Стварајте! И још нешто: код вас
се на почетку романа дешава бродолом. Знате, изоставите то.
Нека буде без бродолома. Биће занимљивије. Је ли тако? Е,
добро. Довиђења!
Оставши сам, уредник се весело насмеја.
– Најзад, – рече, – имаћу право авантуристичко дело, а уз
то и уметничко.

7
 КАД ОДЛАЗЕ КАПЕТАНИ

Муштерија хоће да буде лепа.

Од кројача она захтева да панталоне падају као широки
меки сулундари; од берберина силом тражи да косу
распореди тако као да ћеле уопште нема у природи; од писца
очекује животну истину с тачке гледишта здравог оптимизма.
Таква је муштерија.
Њој је веома стало да буде лепа. Она се бори.
– Ко ће да прикаже у уметничкој књижевности процес
производње шећера? – рећи ће замишљено руководилац
фабрике шећера. – О цементу имамо роман, о ливеном
гвожђу пишу без краја и мере, Чак и о смуђевима постоји
неки позоришни комад с тачке гледишта здравог оптимизма,
а о процесу производње шећера, осим стручних брошура – ни
речи. Време је већ, време да се и писци посвете проблемима
производног процеса шећера.
Секретару поруче да припреми питање и да за 24 сата
(веома ретко за 48 сати) мобилише књижевнике.
– Ја мислим, – вели секретар, – да треба ићи линијом
другарске вечере. Уобичајена форма. Драги друже… ово,
оно… неопходно је потребно да присуствујете…
Одлуче да иду управо том линијом, тим пре што имају
свој шећер, а до осталих елемената вечере може се доћи путем
натуралне размене с другим установама.
Списак званица саставе одмах.
– Дакле, Алексеја Толстоја, Глаткова, Сејфулину ; затим
оног на Л., оног што је написао »Соћскакавце«… да, Леонова!

8
Па Олешу, он је мајстор за то. Двојицу пролетерских, од
главнијих Фадејева и Афиногенова за позоришни комад. За
смех – можемо Зошченка, нека напише нешто као што је
»Аристократкиња«, али са становишта шећерне репе. Добро
би било довући и критичара. Они нека пишу, а он нека их ту,
на лицу места, критикује.
– И нека ствара базу.
– Да, и нека ствара базу, разуме се. Пишите: Авербах.
Долазак обавезан.
И, гле, курирка се вуче с доставном књигом, повезаном у
воштано платно. Сунце јој сија у подшишан потиљак.
Напољу је пролеће. Све је лепо.
Још мало па ће недокучиви процес прерађивања шећерне
репе најзад бити приказан у уметничкој књижевности.
Али на земљи нема среће. Увече се дознаје да се догодило
тешко, несхватљиво издајство.
Постављен је дугачак сто, а на њему – тањирићи, стоне
боце из ресторана железничке станице, сендвичи незаконито
набављени путем размене намирница, домаћи котлети и
колачи. Све је ту. А књижевника нема. Нису дошли. Гадно су
подвалили. Дезертирали су с фронта производње шећера.
Секретар се сав скупио под уништавајућим погледима
претпостављених. Светлуцају сендвичи са осушеним сиром.
О, да невоље!
– Ко је видео да се то тако ради? – јави се изненада
економ. – Ко још тако мобилише стваралачки актив? Колико
сте људи позвали? Тридесет? И нико није дошао? Дакле, треба
позвати триста и доћи ће десетак. Управо колико је потребно.
А сендвичи се могу попрскати кључалом водом. Биће као
свежи.
– Допустите, где да нађемо триста њих? Зар има тако
много… уметника речи?

9
 – О! Па ви не знате шта се све ствара! Само Горком 3
писаца би могао дати три хиљаде сабљи. А Всероскомдрам 4?
А писци ситних књижевних састава? Та, то је Златна хорда!
Најезда Батуа. Па Дом аматера Крупске? Та, то је
непресушиви извор стваралачке енергије. Они ће вам све
беспрекорно описати. Идите право у Дом Херцена и пишите
позивнице по азбучном реду. А за сендвиче не брините. Биће
као свежи.
Тако и учинише. Уметност захтева жртве.
Овога пута у удобној фабричкој дворани за конференције
окупило се доста света. Додуше, Алексеј, Авербах, Фадејев и
други опет су гадно преварили, али понеко је ипак дошао.
Позната имена се не виде, али је зато ту неки дежмекаст
човек, сав задригао од здравља, у капетанској униформи, са
златним нашивкама на рукаву. Па и ови други као да уливају
поверење. Нису још тако познати, али међу њима је један са
цвикером, очевидно писац чеховског правца.
Уопште дискусија би могла почети.
– Ето, ви седите ту и ништа не предузимате, – одмах
почиње снажни човек у капетанској униформи, – а дешавају
се ствари од тако великог значаја. Мајерхолд тоне у
ситнобуржоаско блато. Ако сам ја жив човек од крви и меса,
да тако кажем, ја то нећу допустити.
Он говори дуго и убедљиво. Углавном о Мајерхолду.
Пљескају му.
– А производња шећера? – бојажљиво пита секретар.

3 Градски комитет (прим. прев.)

4 Сверуски комитет драме (прим. прев.)

10
 – Каква производња шећера, дођавола – љути се писац, –
кад је, по мом мишљењу, сада главно – маринизација 5
књижевности.
И одлази љут, дежмекаст и симпатичан.
Некако кришом одлазе и други. Остају само тројица, један
од њих је онај писац са цвикером, чеховског правца.
Мало их је, али зато то нису људи већ – благо.
Они све одобравају. Да. Њих занима процес производње
шећера. Да. Они већ одавно маштају о томе како ће се
укључити. И не само то. Они желе да сада, одмах, приступе
решавању практичних питања.
На пример:
а) куда треба ићи (добро би било што јужније);
б) колико ће им дати за то (ви схватате специфичност
питања);
в) да ли би се што могло добити у натури (у шећеру,
сирупу, меласи).
Дивни, предусретљиви људи. Они ће већ умети да опишу.
Само је несхватљиво шта ће им шећер? Уосталом, можда хоће
да што боље, овај, проуче сам производ. То је занимљиво.
Нека их, нек проучавају.
Писац чеховског правца тражи и чизме, и топле гаће, и
пет стотина комада цигарета »Норд«. То је већ теже, али
економ обећава да ће и то створити.
Дивни су то људи, Ж. Н. Потпругин, Ал. Благословени и
Самуил Децембар (Новембар).
Смејући се тихо, напуштају они дворану у којој је био
приређен банкет. И док простосрдачни произвођачи шећера
саопштавају један другом своје утиске, док величају
књижевност и разговарају о идеалима, Потпругин,
5 Маринизам, књижевни правац, који је основао Марини (Марино)
Ђанбатиста (1569-1625) – (прим. прев.)

11
Благословени и Децембар (Новембар) возе се трамвајем.
Држећи се за каишеве и њишући се, они довикују један
другом:
– Дивота!
– Дубок валов!
– Па сад, валов или не, тек – легло глупих туљана. Треба
само да их набадаш на харпун6.
– О, што сам се залетео! Могао сам да извучем и капут
постављен дабровином, »раглан ВЦСПС«7. Ето, заборавио
сам! Е, јесам магарац! А они би дали!
– Дубински лов већ сам описао. Описаћу и шећер у
кристалу. А роман би се могао звати »Хероји рафинаде«.
И сва тројица се смеју хучним смехом русалки. Они све
схватају. Они су индустријалци, ловци на зверове, харпунари.
Нека се други узрујавају, нека говоре о гледању на свет, о
методу, о метафори и о интерпункцији, ако хоће. Харпунару
је свеједно. Он на наредној другарској вечери у другој некој
установи седи и, смешећи се достојанствено, меша повремено
кашичицом чај. Нека књижевници-капетани говоре учено.
То су размагнетисани интелектуалци. Харпунар их добро зна.
Они ће попричати и отићи. А он ће остати. И, пошто остане,
одмах ће приступити практичном решавању питања. Али
овога пута ће он тражити »раглан типа ВЦСПС« и још
штошта. А неће се преварити ни Децембар (Новембар), ни Ж.
Н. Потпругин, ни Ал. Благословени.
Ујесен они разносе по установама своју књижевну робу.
Највише има есеја (»Хероји водовода«, »У борби за земичку«,
»Челично корито«, »Социјалистичка осмина ведра«). Али има
и великих платна: »Љубав у галерији« (роман који
представља нешто антрацитно), »Соја је спасла« (драмска
6 Харпун (франц.), мало копље за лов морских сисара (прим. прев.)
7 Свесавезни централни савез синдиката (прим. прев.)

12
радња у пет чинова; својина Института соје), »Весели
колумбариј« (мали књижевни састав, наруџбина Гробљанске
управе).
Диван, миран живот воде харпунари. Износе своју робу
на таквим, за јавност недосежним местима, у таквим тајним
билтенима, часописима и годишњим извештајима да нико
никад не може доћи ни до »Весела колумбарија«, ни до
»Челична корита«.
Али харпунар има једно болно место. Кроз поцепану
чарапу види се његова »Ахилова пета«. Једанпут годишње
пронесе се страшан глас да ће из горкома писаца чистити све
који нису издали своја дела у посебној књизи. И онда неће
позивати на другарске вечере, а то ће бити зло.
Тада харпунар почиње да прикупља своје опусе
различитих калибара, спаја их у један и, пошто је свом делу
дао скроман наслов, носи рукопис у ГИХЛ8.
Око рукописа настаје петљавина. Читају га, вуку из собе у
собу, хукћу над њим.
– Шта је?
– Ах, – вели преморени уредник, – Исбах је далеко од
Балзака, ал’ овај Потпругин није ни принети.
– Па да га одбацимо?
– Напротив. Штампаћемо га. Обрађене су најактуелније
теме. Језик – прилично храпав, радници приказани
шематски, али расположење је ведро, књига привлачи. А
потом, на крају јасно пише: »То је наш последњи…«
– А пише ли »и одлучни«?
– »И одлучни«.

8 Государственное издательство художественной литературы –

Државно издавачко предузеће лепе књижевности (прим. прев.)

13
 – Онда треба штампати. Дело је, додуше, слабо, то је
некакво бунцање, али зато нећемо имати никаквих
неприлика. Нико неће тражити зачкољице.
Кобна грешка.
Тек што се харпунарова књига појавила и канцеларијска
литература изашла свима пред очи, диже се велика граја.
Критичари се не устручавају. Писца називају гусаром,
лупежом, пацовом који се ушуњао у књижевну житницу,
шарлатаном. Уредника смењују с дужности и шаљу у град
Кологрив као културно-просветног радника, међу месне
бачваре. »Весели колумбариј« се повлачи из продаје и спаљује
у кухињи Дома Херцена (после чега котлети још дуго имају
гадан укус). Критика не може бити гора.
Тог истог јутра харпунар, блед и озбиљан, узима за ручицу
кофер, жену и неку девојку и одлази у Суук-Су. Отуда се
враћа после три месеца, одморан, опаљен колонијалним
сунцем, у пуном расцвату стваралачких снага. На њега су већ
сви заборавили.
И одмах прве вечери одлази он друговима на кисело
млеко, које ће се, по свој прилици, служити у дворани за
конференције Москооклоопкустсојуза.
Живот се наставља.
Муштерија има много. Сви би хтели да се прикажу као
здрави оптимисти.
Сви би хтели да буду лепи.

14
 ДУГИ КАНЦЕЛАРИЈСКИ ПУТ

Ту скоро одиграо се у књижевном свету један веома

крупан догађај.
Не, не! Сасвим нешто друго, не то на шта мислите!
Један догађај или случај ако хоћете. Али случај од великог
значаја. Само што нико није обратио пажњу на то. Ми смо
уопште некако равнодушни, многошта не опажамо навикли
смо на новине. У ГИХЛ-у је бог те пита колико месеци стајала
више благајне опомена, штампана крупним словима:

СУВИШАК НЕ НОСИ У ПИВНИЦУ,

ВЕЋ У БАНКУ НА КЊИЖИЦУ

И ништа. Писци се нису вређали, премда је сасвим јасно

било на кога се ту мисли. Ако се има на уму да се у тој
благајни исплаћују хонорари само књижевницима и да је
ГИХЛ готово једини издавач лепе књижевности, онда се
пијанчење односило на све белетристе, песнике, критичаре.
Па ипак, негодовања није било. Прочитали су је, али нису
схватили, нису осетили сву тежину алузије, некако је нису
појмили докраја, већ су отишли својим послом у други неки
ходник, рецимо у »Редакцију поезије« (такође чудан назив, а
сви ћуте, навикли су).
Дакле, о догађају.
У једну књижевну установу (има таквих установа) дође
књижевник Алексеј Самообложенски, који је постао чувен по

15
својој у свему доследној приповеци »Пањеви и рупчаге«, из
живота сладолеџија.
У руци је држао табак хартије, на коме је кратко и смело
писало:

РАПОРТ

Због преоптерећености друштвеним обавезама немогуће

ми је да се мобилишем за писање романа – двологије, који
сам давно замислио и чије бих објављивање хтео временски
да подесим с отварањем првог московског метроа.
Овим молим да ми се омогући четворомесечно одсуство
за књижевно стварање.
Разлог: Неопходна потреба горе наведене двологије.
Прилажем: Без прилога.
Потпис: Алексеј Самообложенски.
Ту хартију он показа књижевницима који су седели у
ходнику на прозорској дасци и сплеткарили.
И опет се нико није зачудио. Нико није запитао зашто
молба носи наслов »Рапорт« и какве то везе има са метроом.
А што је главно, нико није ни помислио да је тражење једног
књижевника да добије одсуство за обављање својих основних
дужности нешто чудновато и неприродно. Та поштар не
узима одсуство да би разнео по установама писма и
телеграме. Кондуктер такође обавља свој посао не тражећи за
то неко посебно решење.
Уопште, поступак Самообложенског изгледао је свима
сасвим природан. Чак су му рекли:
– Сјајно написано, Аљоша, особито што се тиче метроа.
Веома убедљиво. Јамачно ће ти дати одсуство.

16
 – Даће, разуме се, – радовао се Самообложенски. –
Писаћу. Знаш – подмет, прирок, нека идеја, нека метафора.
Дивота.
– А коме, овај, намераваш да предаш тај рапорт?
– Предаћу га већ неком. Ту некоме, у Дому Херцена, у
Удружењу писаца.
– А копију однеси у РЖСКТ9 »Совјетски писац«. Пази,
Аљошењка, може се десити да ти даду одсуство, али да ти не
доделе стан.
– Да, да, – забрину се Самообложенски, – копију у
РЖСКТ, копију у мензу.
И изненада се испољи скептик. Он рече:
– А зашто, овај, предавати »Рапорт« Удружењу писаца?
Шта има Удружење с тим? Рећи ће: »Молим, пишите. То је
ваша ствар. А одсуства ми не дајемо. Код нас нема
књижевника-службеника.«
И тако отпадну и копије.
Самообложенски се јако уплаши.
– Коме да предам? Како би било да однесем у ГИХЛ? Или
у Наркомпрос10?
– Та, једноставно седај за сто и пиши до миле воље.
– Не, једноставно за сто – не могу. То би било некако
индивидуалистички, антисоцијално. Као неки анархизам,
нешто неплански. Знате, ја ћу се по свој прилици, обратити за
одсуство Главлиту11.
– Шта да ти кажем? То, додуше, не спада у њихову
надлежност, али они, разумеш ли, могу не дати одобрење.
Боље немој да предајеш Главлиту.

9 Реонско кооперативно друштво за стамбену изградњу (прим. прев.)

10 Народни комесаријат за просвету (прим. прев.)
11 Главна управа за послове књижевности (прим. прев.)

17
 – Да носим онда у Литерарну енциклопедију? Ипак, то је
солидна установа. Ја ћу се, овај, тамо код њих ускоро појавити
под словом С. Неће смети да ме одбију. А по једну копију бих
могао однети у Велику совјетску енциклопедију, у Малу, у
Техничку, у Медицинску. И једну копију, за сваки случај,
московском јавном тужиоцу.
– Да, то је идеја!
И јадни Самообложенски пође полако ходником, у коме
се осећао тежак ваздух, прожет мирисом бензина, чорби,
старих капута и канцеларијског мастила.
Како је Самообложенски запао у тако незгодан положај?
Шта га је нагнало да срочи тај кобни докуменат?
Било је то пре три године. Самообложенски је био млад и
наиван, писао је своје »Пањеве и рупчаге« и једнога дана,
сасвим случајно, ушао у једну собу Дома Херцена да замоли,
чини ми се, за шибице. Тамо су седела четворица. Они му
нису дали да припали, али су га зато, смешкајући се
злослутно, изабрали за потпредседника Комисије за увођење
јединственог обрасца чланске карте књижевника.
Самообложенски тада још није знао за правило да се не
сме улазити где се окупило више од четири књижевника.
Изабраће га за било шта, без даљега. Нови потпредседник
зађе из собе у собу не би ли ипак припалио цигарету од
некога, а на измаку дана био је члан већ пет комисија. У неке
је био изабран једногласно, у неке кооптиран, такође
једногласно. (Ето, децо, у чему је тај штетни утицај пушења!
Децо, немојте никада пушити!)
И настаде за Алексеја Самообложенског нов, не би се
могло рећи срећан, али згодама испуњен живот. Постаде
познат, много познатији него кад је писао своју приповетку.
Његово име се стално помињало у новинама. Он је много
конферисао и помагао да се доносе корисне одлуке.

18
 Али престао је да пише. Његова писаћа машина је зарђала,
а рис хартије, који је добио у ГИХЛ-у за књижевне потребе,
поступно се тањио одлазећи на протоколе.
И дивна младост је прошла у стварању свакаквих тамо
»већали-одлучили«: »Већали о бојадисању тарабе у практичну
зелену боју. Одлучили да тарабу пребојадишу у практично
зелено, а питање фирнајза да размотри друг Самообложенски
са другом Сексапилчиком, из киносекције.« »Већали о
организовању међуградске везе између писаца и талдомских 12
занатлија, о њиховој размени искустава. Одлучили да
организују размену искустава, поверивши другу
Самообложенском да припреми материјал.«
И после три године тако славног живота појављује се тај
на први поглед чудновати »Рапорт«, којим се тражи одсуство
за рад.
Дали су му одсуство. На рапорту се појавила нечија
одлука. Можда се јавни тужилац уистину сажалио, а можда је
одсуство одобрио кућни савет (тамо где Самообложенски
станује).
Укратко, Алексеј Самообложенски, књижевник, седе за
писаћи сто. Све је било дивно. Мастионица пуна. На столу
нови рис гихловске хартије. Одани пријатељ – поправљена
писаћа машина – блиста у белилу дирки и сјају звонцета
налик на звонце са бицикла.
Надахнуће није одмах дошло. Роман-двологија није се
одмах појавио на хартији.
Наслов – »Прва љубав«. Прецртано. »Друга младост«.
Прецртано, »Треће звоно«. Прецртано. »Четврти спрат«.
Прецртано. »Пети точак«. Ту има нешто. Дакле, »Пети точак«.
И – ни маћи, читава два дана. Није се потрошило ни кап
мастила. Двологија никако није ишла. Није се могао наћи
12 Талдом, привредни центар Московске области (прим. прев.)

19
одговарајући тон. Уопште, никаквог тона није било. Писац
није могао извући из себе ниједне ноте. Заборавио је како се
то ради.
– Како би било, Аљошењка, да одеш мало у неку комисију
да се разонодиш? – посаветова га жена.
– Да, да, комисија! Комисија – то није лоше. Ту има
нешто. Намеће се неки нови облик, нека нова реч у
књижевности.
Писац се сети. Да, да, листићи цигарет-папира, љубичаста
штампарска слова, зелена тараба, фирнајз, звучна размена
искустава са занатлијама.
И рука сама потера у машти већ одавно саздане јунаке
путем, који су прокрчили изабрани представници – дугим
канцеларијским путем.

ПЕТИ ТОЧАК
Роман у два дела

Већали

1. Било је пролећно веће када је Николај Кандиба, млади

Осодмилац, изашао из јако осветљеног клуба произвођача
хартије.
2. Гањка га је већ чекала на клупи, као и прошли пут, као и
много пута у току њихове везе која подуже траје.
3. Иако је Кандиба знао да је међу њима све свршено, и
знао да Гањка о томе зна, као што о томе знају сви чланови
Добровољног друштва за помоћ милицији, где су он и Гањка
некада сложено радили, то сазнање му није давало снаге да јој
поштено, као комсомолац, каже да, иако неће да јој учини на
жао, он, Кандиба, може и мора да јој учини нажао, премда је

20
осодмилски колектив мишљења да он не треба и не срне да
поступи онако како не треба да поступи.

Одлучили

1. Примили на знање.
2. Одредили комисију за испитивање односа друга
Кандибе с другарицом Гањком.
3. Наведено питање подробније размотрити на следећој
конференцији.

Ново, изванредно обликовање било је пронађено.

Двологија се писала лако. Ишла је глатко.
Много пре завршетка одсуства за уметничко стварање,
Алексеј Самообложенски донесе издавачу готов рукопис.
Ради већег ефекта, рукопис је откуцан на цигарет-папиру.
Две недеље доцније он дође по одговор.
– Изврсно, – рече директор издавачке куће. – Ваша
двологија је прекрасан стваралачки докуменат, који говори да
бисте ви могли вршити код нас дужност шефа канцеларије.
Какав стил! Какав облик! Пристајете? Тим пре што хартије и
тако немамо довољно.
Под притиском своје жене Самообложенски пристаде.
Сада он ради и ужива глас умешна радника. Истина, у
извештајима које даје има још ту и тамо неке литерарне
лакоће, сувише метафоричности, али његове непосредне
старешине верују да ће се временом тога сасвим ослободити.

21
 ДАЈТЕ МУ КУРЗИВ

Кад су укинули слово јат, померио је памећу

И. Ф. Канторски, наставник државне
прогимназије у Очакову. Запалио је двоспратну
зграду добротворног друштва »Кап млека« и
побегао у степу. Ухватили су га тек три дана
доцније, захваљујући ватрогасној чети и чети
негдашњих враголана исте прогимназије.
Занимљиво је напоменути да је г. Канторски,
док су га водили улицом, гласно узвикивао:
»Звијезда, свијетла, прибјећи, побјећи13.«

(Хроника бивше Херсонске губерније)

Испрва се, у општој галами, ништа није могло разумети.

Писци су говорили сви у исти мах.
Сасвим је могуће да су они навраћали воду на нечију
воденицу. Али чија је то воденица била, нико није тачно знао,
јер је РАПП14 већ био расформиран, те никога није било ко
би прокљувио ту тако актуелну ствар.
На крају се испоставило да се мислило углавном на
критичаре. И треба отворено рећи да се мишљење уметника
речи донекле одликовало пристрасношћу. Говорило се, на
пример, како би критичаре требало обесити о гране багрема
кад буде цветао. То је већ било одвећ поетично, и малчице
13 Поменуте речи су се писале са јатом (прим. прев.)
14 Руска асоцијација пролетерских писаца (прим. прев.)

22
бездушно. Измишљали су и горе казне. Предлагали су да се
ухвати чувени новокритичар и да му се одузме књижевни
инструмент (наводнице, три тачке, ускличници и »Курзив је
мој«).
Пало је ту много, много жестоких речи. И, разуме се,
неумесних.
За критичара мора бити места. Без њега нема потпуне
среће.
Али само нека не буде најбољи ђак, бубалица, очију
исколачених од марљивости.
Ко се њих не би сећао, гимназијалаца са белим ширитима
и сребрним грбом на тамноплавим качкетима!
За време првог одмора, док се ђаци играју »школица« и
»шуга« или грозничаво читају свеске »Етел Кинг – жена
детектив«, бубалица седи на прозорској дасци и тужно
мрмља:

Бјело-сиви бједни б’јес

Побјеже у горски л’јес,
ко дух шумски, као сјен. –
Руч’о роткву и с њом хрен.
Због тог ручка завјет да:
да не чини дјела зла.

И рима и садржина песмице говоре да то није писао

Пушкин, није писао Александар Сергејевич. Песмица не
одушевљава. У њој се не осећа надахнуће. Али зато има својих
чаробних својстава. У песму су ушле само речи са јат. То је
нарочита педагошка творевина, која на популаран уметнички
начин утискује у свест ђака тако потребно јат.
Бубалица никад не покушава да уђе у суштину граматике.
Њу не занима зашто ђаво наједном јури кроза шуму и ждере

23
хрен. Она зна само да треба одговарати без замуцкивања.
Тада ће све бити у реду. Родитеље неће позвати на разговор, а
у каталогу неће о њему бити непријатних, компромитујућих
примедби.
А што је главно, не треба много мислити. Издекламујеш
што си напамет научио, добијеш петицу и одеш. Сутра ћеш
издекламовати то исто. Прекосутра – опет исто.
Добро је бити најбољи ђак, критичарска бубалица
литерарне прогимназије!
Аутор ноћу седи за столом. Чај му се хлади у чаши. Мисао
једнако измиче. Језик испада непровидан, а он би тако хтео да
буде провидан. Уопште – много посла.
И док се аутор узбуђује и скаче, ту одмах до њега, иза
преграде, у Дому књижевника, монотоно мрмља своје
критичарске стихове најбољи ђак:

Бојте се, децо, хуманизма

и егоизма ви,
и формализма, шематизма
ко живе ватре сви!
Страшан је, децо, техницизам!
Биологија – дух је зли!
Ту вам је и – мистицизам,
феудализам, механизам,
неодређени ремаркизам
и неодређен реуматизам…
Подел’те сваки моменат
на корак и на проценат.
Напред корак, натраг два…
Аутор плаче, критичар зна:
– Угушићемо »Нови свет15«.
Итд., итд.

15 »Нови свет« назив часописа (прим. прев.)

24
 Пошто је набубао такву песмицу, примерни ђак без
сувишних мисли и сумњи лаћа се посла – писања критичног
чланка. Он је већ овладао техником. Он зна све речи са јат.
Основа за чланак је ту.
Све остало је ситница. Али и за ситнице има наслова.
Код наслова за чланак узима се такозвана формула сумње.
Ако се књига зове »Била су два пријатеља«, чланак о њој који
ће написати најбољи ђак носиће наслов »Јесу ли била два
пријатеља?«
Дело носи наслов »Трагична ноћ«. Приказ – »Да ли
трагична?«
То је добро. То је згодно. У аутора се одмах сумња. По
наслову се одмах види да је чланак писао најбољи ђак, а не
неки осредњи. Зашто не признати? Формула за наслов је
згодна ствар.
»Да ли низ доброчинстава?«
»Је ли наследник?« или »Чији наследник?«
»Да ли последњи из удеге?«
»Да ли Севастопољ?«
Зашто он једнако сумња? Зар је могуће да мисли како
аутор хоће да натури раднику-читаоцу Симферопољ место
Севастопоља или, рецимо Серпухов?
Та не, ни о чему тај не мисли. Једноставно, формула
постоји, а мењати је због неког привременог сапутника, нема
смисла. Нема се времена.
Започињући свој чланак, најбољи ђак никада неће рећи:
»Аутор је приказао«, »Аутор је насликао«. То се опрезније
каже: »Аутор је тежио да прикаже«, »Аутор је покушао да
наслика«.
Навика је постала тако јака да се чак и о Шекспиру почело
писати: »У »Отелу писац је покушао да прикаже љубомору«.

25
А, узгред речено, чланак носи наслов »Је ли Мавар?« И
читалац је потпуно збуњен. А можда уистину и није Мавар
него Јеврејин? Сајлок? А ако је тако, шта ће ту Дездемона?
Ништа не можеш да схватиш!
Ако је писац, сачувај-боже, дао нешто весело, сатирично и
хумористично, како би се рекло, одмах му се у бескрвне уши
удевају две критичарске минђуше: по линији сатире – »Аутор
се није уздигао на висину праве сатире, већ ради напразно«;
на пољу хумора – »Безубо церење«. Осим тога, аутору се
приписује пузави емпиризам. А то веома вређа, другови, тај
пузави емпиризам! Као отприлике заразни лишај.
Најбољи ђак нарочито не воли дела у којима јунаци
изјављују љубав, у којима се жене итд. Он заоштрава питање,
он га поставља отворено: је ли потребно у наше време
неговати то осећање у уметничкој књижевности? Нема
никакве љубави! Допустите, молим вас! А одакле деца?
Глупости! Старијег совјетског читаоца није тешко убедити да
децу доносе роде.
Под ударцима најбољег ђака писац се савија све ниже и
ниже. А бубалица, мрмљајући (да не би заборавио): »Има у
њему прикривеног мистицизма, биологија се види у њему«,
прихвата се најопасније операције (нешто као трепанација
лубање) – секцирања пишчева лица. Ту је он немилосрдан и
сасвим безобзиран у изражавању. Формула захтева енергична
поређења. Зато се узимају најстрашнија. Совјетског аутора
одједном називају агентом британског империјализма,
поистовећују га с П. Н. Миљуковом, објављују преко штампе
да он није нико други него прави Булах Булахович, Поенкаре
или Мазепа, а каткад га пореде чак и с кочијашем
Комаровим.
Све те страшне оптужбе слажу се курзивом и неизоставно
(таква је традиција) снабдевају примедбом:

26
 Курзив је мој! Курзив је мој! Мој! Мој!
То је његов курзив. Курзив најбољег ђака.
Добро би било да се те ситничарске претензије најзад
задовоље.
– Не мучите ђака, вратите му његове ствари; нек узме тај
свој курзив и нек поразмисли о њему. Нек дође себи од
бубања.

27
 ICH BIN ОД ГЛАВЕ ДО ПЕТЕ

Била је то права лудорија, која је већ прелазила у глупост,

и не знам у шта све још.
У циркуски програм требало је унети једну немачку
атракцију – неустрашивог капетана Мазучиа с његовом
пудлицом Брунхилдом, која је умела да говори (не сметните с
ума да су циркуски капетани увек неустрашиви).
Пудлицу је наручио комерцијални директор, сирова,
неосетљива природа, далека од свега што је савремено. А
циркуски колектив је некако превидео ту вапијућу чињеницу.
Освестили су се тек кад се Мазучио искрцао на белоруско-
балтиској Железничкој станици.
Носач је одвезао двоколицама кавез са пудлицом,
подшишаном а ла Луј XIV, и кофер с блиставим цилиндром и
капетанском пелерином, постављеном белим либерти-
сатеном.
Још истог дана уметнички савет је присуствовао проби са
псом.
Неустрашиви капетан је често скидао цилиндар и клањао
се. Он је постављао Брунхилди питања.
– Wievielt?16 – питао је.
– Tausend17, – смело је одговарао пас.
Капетан је миловао пудлицу по црној као астрахан
коврџавој длаци и уздисао одобравајући јој: »О, моје добро
псето!«
16 Колико (прим. прев.)
17 Хиљаду (прим. прев.)

28
 Затим је пас с великим прекидима изговорио: aber18,
unser19 и Bruder20. После тога се поребарке пружио на песак,
дуго је размишљао и најзад рекао:
– Ich sterbe.21
Треба напоменути да се на том месту обично разлегао
аплауз. Пас је био навикао на то, па се клања заједно са
својим господаром. Но уметнички савет је немилосрдно
ћутао.
А капетан Мазучио, погледавши око себе с неким
немиром на лицу, приступи последњој, најважнијој тачки
програма. Он узе у руке виолину. Брунхилда чучну на задње
шапе, сачека неколико тактова, па несмело, али снажним
гласом неразговетно запева:
»Ich bin von Kopf bis Fuß auf die Liebe eingestellt…«
– Шта, шта их бин? – запита председник уметничког
савета.
– Их бин фон копф бис фус… – промрмља комерцијални
директор.
– Преведите.
– Ја сам од главе до пете створен за љубав.
– За љубав? – запита председник пребледевши. – Таквом
псу треба дати добре пацке. Извођење ове тачке не може се
дозволити.
Сада је дошао ред на комерцијалног директора да
пребледи.
– Зашто? Зашто дати пацке? Чувени пас који говори у
свом репертоару. Европски успех. Чега ту има рђавог?

18 Али (прим. прев.)

19 Наш (прим. прев.)
20 Брат (прим. прев.)
21 Умирем (прим. прев.)

29
 – А има то што говори управо у свом репертоару, у
супербуржоаском, малограђанском, који нема никаквог
васпитног значаја.
– Да, али ми смо већ утрошили девизе. А затим, тај пас је
са својим Бокачом одсео у »Метрополу«, и тамо ждере
кавијар. Капетан вели да он без ајвара не може да игра. А то
државу такође стаје новаца.
– Молим, – одсечно рече председник, – таква каква је,
тачка се не може изводити. Пас мора имати репертоар који
одговара нашем усклађеном који некуд зове, а не тај… који
демобилише. Размислите само: »Их штербе«. »Их либе«. Па то
је проблем љубави и смрти! Уметност ради уметности!
Хуманизам! Рецидив превирања. А одатле до некритичног
наслеђивања класика само је један корак. Не, не, тачку треба
из основа преиначити.
– Ја као комерцијални директор, – тужно рече
комерцијални, – не задирем у идеологију. Али као искусни
идејни радник на пољу циркуске уметности могу рећи: не
кољи кокошку која носи златна јаја.
Међутим, предлог да се за пудлу напише нов репертоар
већ се изнео на гласање. И једногласно је одлучено да се
састављање таквог репертоара повери месној ударној бригади
минијатуриста, писаца ситних књижевних састава, коју су
сачињавали Усишкин-Вертер и његова три брата: Усишкин
Вагранка, Усишкин Ович и Усишкин дед-Мурзилка.
Капетана који ништа није разумео, одведоше у
»Метропол« и понудили му да се за сада одмори.
Шеста ударна није била нимало изненађена понудом да
пише репертоар за пса. Браћа у такту заклимаше главом, чак
и не погледавши се. А по изразу њихова лица рекло би се да
су читавог живота писали за псе, мачке и дресиране
бубашвабе. Уопште, били су то прекаљени борци на

30
књижевном бојном пољу, који су умели да пишу у духу
циркуске идеологије, иначе најстроже, праве пуританске.
Трудољубиви род Усишкиних без оклевања приону на
посао.
– Можда не би било лоше искористити оно што смо
писали за жену-паука, – рече дед-Мурзилка. – Имали смо већ
једну такву атракцију, саратовску, коју је требало дати у духу
политизације циркуса. Сећате ли се? Жена-паук оличава
финансијски капитал, који продире у колоније и доминионе.
Била је лепа тачка.
– Та чули сте, забога. Они неће само лакрдију. За пса треба
спремити неку хероиду данашњице! – примети Ович. – Пре
свега, треба писати у стиховима.
– А хоће ли она моћи у стиховима.
– А шта се то нас тиче! Нека се преформира. За то има
читаву недељу дана.
– На сваки начин у стиховима. Куплете, дакле, херојске –
о огромном покретном строју или о оним… како се оно
зваху… банкаброши22. А рефрен би могао бити и неки лакши,
као за пса који има смисла за хумор. На пример… стани!…
стани!… та-ра, та-ра, та-ра… Аха… Ево:
Што више галерија, шахти и људи вредних као мрав,
Ав – ав,
Ав – ав,
Ав – ав!
– Е, Буко, јеси луд! – повика Вертер. – Баш ће ти
уметнички савет допустити да пас каже »ав-ав«. Они су
против тога. У псу не треба гледати пса, него живога човека.
– Да преправимо!… Ту-ру, ту-ру, ту-ру… Ево. Готово:
Што више галерија, шахти и људи вредних као мрав,
22 Банкаброш (франц.: banc & broches) – машина за израду памука
(прим. прев.)

31
 Ура! Живео Моснав!
– А да није то мало плитко за пса?
– Неумесна примедба. Моснав, то је друштво за спасавање
на води. Тамо где је плитко они не спасавају.
– Хајде да се оканемо стиха. Стих увек нагони на грешке,
на вулгаризирање. Смета размер, метар. Таман хоћеш да
искажеш праву мисао, не да цензура или нема риме.
– Да дамо онда неки лак жанр? Неки монолог? Фељтон?
– Немој. И ту има опасности. Једно рекнеш. Све треба
друкчије.
Репертоар за пса Брунхилду који говори предат је на
време.
Под сумрачном циркуском куполом окупили су се: сви
чланови уметничког савета, нешто поднадули Мазучио, што
треба приписати неумереној употреби кавијара, и од нерада
размагнетисана Брунхилда.
Пробу је водио Вертер. Он је давао објашњења:
– Конферансје објављује наступање пса који говори.
Износе мали сто прекривен сукном. На столу је боца с водом
и звонце. Појављује се Брунхилда. Наравно, све буржоаске
стварчице – прапорци, машнице, коврџице – доле! Скромна
толстовка и торба од непромочива платна. Одело обичног
јавног радника. Брунхилда чита докуменат уметности, не баш
тако опсежан – дванаест страница на писаћој машини.
Вертер већ разјари ружичасту чељуст да изнесе уметничку
творевину коју ће прочитати Брунхилда кад капитен
Мазучио коракну према њему.
– Wievielt? – запита. – Колико страница?
– На писаћој машини дванаест, – одговори дед-Мурзилка.
– Aber, – рече капитен, – ich sterbe, ја умирем. Па то је
ипак пас. Хунд такорећи. Она не може дванаест страница на
писаћој машини… Ја ћу се жалити.

32
 Шта је то сад, као нека самокритика? – подсмехну се
председник. – Да, сад јасно видим, том псу доиста треба дати
по шапама. И то добро дати.
– Bruder, – преклињући поче Мазућио, – она је још млада
hund. Она још не зна све. Она хоће. Али она још не може.
– Немамо кад, немамо кад, – рече председник, – снаћи
ћемо се и без пса. Биће једна тачка мање. Хтели не хтели,
дајем вам отказ.
Ту пребледе и неустрашиви капетан. Он позва Брунхилду
и изађе из циркуса, ширећи руке и мрмљајући: »Па ипак, то је
само hund. Он не може све одједном.«
Пудлица која говори отишла је не зна се куд.
Једни тврде да је пропала, да је заборавила да говори своје
unzer, bruder и aber, да је постала обичан пас чувар и да се
сада зове Полкан.
Али та гунђала-појединци су собни скептици.
Други говоре друго. Они тврде да су вести које имају о њој
сасвим нове и веродостојне: Брунхилда је здрава, наступа и
има успеха. Кажу, штавише, да она сада осим старих речи
изговара и неколико нових. То, разуме се, није дванаест
страница на писаћој машини, али ипак је нешто.

33
 ИДЕОЛОШКА ГЛОБА

Зима је прошла. Дани су постајали све лепши, а вечерње

новине су и даље ватрено извештавале читаоце да је Москва
као и пре, обезбеђена огревом и каљачама. Пролеће се
ушуњало у последње дане априла, неопажено и брзо, као што
се занимљива штампарска грешка поткраде у новинском
уводном чланку. И време је да човек не мисли на каљаче, него
на неки, рецимо, тамо дедин квас.
Уопште са зимом се завршила сезона.
Међутим, аутори као да су ућутали. Прошлог лета
представници шкрабања објавили су безброј тропара
посвећених индустрији, житија ударника,
спасокооперативних романа и других дела лепе
књижевности, а ево, још нису ни почели да се ограђују од
свега тога. И ствар је утолико чуднија што је прошле године у
ово доба слатка ера литограђивања била у пуном јеку. Та
непокретност, чудна нека несналажљивост шкрабала у том
погледу просто је несхватљива.
Управо сада када мој чаробњак маше својом свежом
лепезом и кад су вечери у дворанама Комакадемије трепераво
светле, управо је сада време да се почне с ограђивањем. То не
треба заборавити. И треба журити.
Треба имати на уму да се на писце који се нису
благовремено оградили примењује идеолошка глоба у висини
од 0,2 (нула кома два) за сваки штампани лист уметничке
прозе.

34
 Сви би морали имати пред очима страшан пример аутора
ситнобуржоаског романа »Жена предместкома23«. Исувише
горд, он није хтео на време да се огради од свог књижевно-
уметничког дела. И шта се догађа? Ускоро ће тај
ситнобуржоаски аутор славити свој јубилеј, а, ево, има већ
две године како се једнако ограђује и све недовољно, све
недовољно.
А зашто? Зато што је пропустио златно време, казна се
повећала.
Прека потреба да окаје своје књижевне грехе појавила се
изненада, и он је почео да се ограђује несрећно и вулгарно,
губећи запете, метафоре и читаве предметне реченице. Бежао
је с бојног поља као румунски пуковник, дрхтећи и
размазујући по лицу прљаве сузе.
Страшан је тај пример, и давно је већ време да се некако
усклади и уреди та ствар са литограђивањем. Јер, овако,
шкрабала морају стално да мисле како ће се спасти. Потребне
су неке норме. Неопходно је потребно разместити путоказе
на том нелегалном путу.
Разуме се да не треба све почињати из основа. Штошта је
досада већ учињено. Поједини писци, дан пре но што ће
изаћи њихово ново дело, извештавају писмом г. г. критичаре
у уредништву да је аутор свестан недостатака своје књиге, да
се идеолошки пропусти у њој хитно исправљају за друго
издање и да, с обзиром на те околности, не би било згодно да
се књига сада подвргава критици.
Ма како чудно било, али то тако једноставно пелцовање
често помаже. Па ипак, ствар ограђивања од литерарних
грехова и падова не сме се препустити оваквом саморазвоју.
Ограђивање нипошто не треба одвајати од самог дела.
Оно треба да буде као неки саставни део књиге.
23 Председник месног комитета (прим. прев.)

35
 Између последње реченице дела и оног места где се
издавач обично с патосом обраћа читаоцу: »Читаоче!
Напиши своје мишљење о овој књизи и пошаљи у ГИХЛ,
Никољска 10«, требало би штампати једно кратко ограђивање
аутора по стандардном обрасцу »А«.
»Сматрам да је мој роман »Оживљавање прошлости«
реакционаран, како по садржини тако и по обликовању, и да
је, у ствари, обиман докуменат крајњег кретенизма и
малограђанске тривијалности. Сада се налазим у првом
стадијуму преоријентације и радим на праволинијском
роману ’Апатити’ (наслов услован), у којој намери и одлазим
на место постојања те ископине. Валеријан Молохович.«
Али ова углавном задовољавајућа форма није још све.
Добро би било ићи даље и унети литограђивање и у
шаблонски уговор с издавачем за будућу књигу.
»Ми, долепотписани, с једне стране, Државно издавачко
предузеће уметничке литературе, које ће се у даљем тексту
звати Издавачко предузеће и, с друге, Валеријан Молокович,
који ће се у даљем тексту звати аутор, закључили смо овај
уговор… (Следе уобичајене тачке уговора.)
Тачка 18. Аутор признаје да је његов роман ’Апатити’
(наслов услован), који треба да преда најдаље до 1. августа
1933. године, обично шкрабање са тенденцијом
прилагођавања, и да је сиромаштво обликовања потпуно у
складу с крајње кретенским садржајем, бестидним
политирањем, индивидуализмом и клањањем само техници.
Тачка 19. Издавачко предузеће са своје стране признаје да
је учинило грешку што је назови-роман неког Молоковича са
рекламно-филмским насловом ’Апатити’ (наслов услован)
издало у 10.000 примерака, док су резерве хартије…«

36
 Од књижевних душебрижника, који се нису оградили ни у
уговору ни у књизи, уредништво не треба да прима накнадна
писма да се новине не би преоптерећивале.
Сва могућа литограђивања и посипања главе пепелом и
ђубретом треба штампати по званичној тарифи у рубрици за
огласе, међу огласима »Нестала је кучка« и »Ја тај и тај
раскинуо сам с родитељима 24. маја 1926. г. у 18 часова и 17
минута«.
Што се тиче простора, ограђивање не сме заузимати више
од три реда нонпарела.

Романе »Стоношке«, »Четвороношке« сматрам за

обиман докуменат крај. кретенизма и малогр.
тривијал. Умољав. се г. г. критичари да тај стадијум
осматрају као прелазан. На истом месту продаје се нов
писаћи сто од храстовине и женски бицикл. Упитати
Валеријана Молоковича.

На пољу драмске уметности то обично ограђивање могло

би бити сценски занимљиво, снажно, и деловати својим
високим уметничким квалитетима.
Користећи принципе комедија del’arte, ауторско
ограђивање се може дати у самом комаду, у виду актуелног
интермеца.
Писац и редитељ појављују се испред завесе држећи се за
руке и, уз пратњу музике, доказују публици како је представа
коју дају – пређена етапа и како се они од дана друштвене
редакције неуморно препорађају. Крај би могао бити
ефектан. Писац и режисер пропадају у отвору на поду
позорнице, одакле избија сумпорни дим и пламен.
У циркусу и у мјузик-холу ограђивање би се могло
завршити са »табло 30 коња« или »чудесима пиротехнике«.

37
 Аутори ситних књижевних састава у којима нема праве
типичности и где се не зна ко је шта написао морају
приступати ограђивању групно, најмање једанпут месечно, у
просторијама Всероскомдрама, после радног времена.
А што се тиче песника, крајње је време да се учини крај
њиховим покушајима да умилостиве јавност ограђивањем у
прози. Не, и још једном не! Ако си направио свињарију у
стиху, у стиху се и ограђуј.
Завршна реч на књигу »Котлови и трубе24«
Журим да признам, уз осмејак свој:

»Мој
зборник звани
»Котлови и трубе«
Усклађен шкрабању
форми тој
политираној
и
грубој
Евт. Аероплум »За бој«.«

И како је пријатно после свих тих потребних и

благовремено извршених манипулација седети на балкону
међу фикусима и рођацима који поштују твој таленат,
посматрати природу која се у пролеће поново изграђује и
знати да тамо негде, дахћући и цепајући на себи толстовке,
трче рвачи-ентузијасти, шкрабала и истраживачи злата који
су пропустили све рокове.
Они трче, а глоба све већа, већа.

24 Труба, димњак (прим прев.)

38
 НА ЗЕЛЕНОЈ КЛУПИ У ПАРКУ

На булевару седе негдашњи сапутници, савезници и

непријатељи, а сада писци који стоје на совјетској
платформи. Пуше, ћаскају, загледају пролазнике и, према
сектору, записују један од другога метафоре.
– Сељвински је сада пријатељ Ламута.
– А шта сам ја? Непријатељ? Часна реч, криво ми је.
Запостављају ме.
– А ви се онда обратите »Литгазети« 25, напишите да сте и
ви пријатељ. Управо кунак26 ламутског народа.
– Написаћу.
– Оставите се. Флобер томе не би придавао никаквог
значаја.
– Другови, има једна ствар која ме љути, а то је –
књижевни шаржер!
Шта, шта?
– А ето, нешто као револверски шаржер. Улази седам
метака – и више ни један не можете утиснути. Иста је ствар и
са критичким прегледима. Има неколико презимена која увек
стоје у заградама и увек заједно. У лењинградски шаржер
улазе: Тихонов, Слонимски, Феђин, Лебедински. У московски
– Леонов, Сагињан, Панферов, Фадејев.
– Комплетна опрема критичарског цеха.

25 »Књижевне новине« (прим. прев.)

26 Пријатељ (код кавкаских горштака) – прим. прев.

39
 – Толстој, Бабељ и Пришвин никада не улазе у шаржер.
Уопште, остали совјетски књижевници означавају се са »и
др.«.
– Гадна је то ствар »и др.«.
– О њима, »и др.«, никада не пишу.
– Шта све не бих дао да ускочим у Шаржер! Не можете ни
замислити!
– Треба да се стидите. Стендал томе не би придавао
значаја.
– Послао сам са Кавказа један есеј. И добијам од
уредништва телеграфским путем одговор: »Есеј корпи«. Шта
би то могло да значи? Ни сада, ево, не схватам.
– Оставите ме на миру. Балзак томе не би придавао
никаквог значаја.
– Лако је било Балзаку. Он зацело никада није добијао
такве загонетне телеграме.
– Допустите да испричам један догађај.
– Новела?
– Епопеја. Нека двојица превела су на мађарски
приповетку Новикова-Прибоја »Морнари са подморнице«.
Приповетка веома позната, штампана много пута. Тај свој
превод понуде они мађарској секцији Издавачког предузећа
страних радника у СССХ. После извесног времена
приповетку им врате с негодовањем, пропративши је ведрим
приказом. Објавићу тај докуменат.
– Објавите!
– Ево шта су написали о књизи поштованог Алексеја
Силича: »Малограђанска творевина о љубави и подводним
авантурама без икаквог класног садржаја. Ни једне речи о
покрету који је претворио империјалистички рат у грађански.
И то је дело двојице руских писаца.«
– Откуд двојице?

40
 – Не прекидајте ме. Допустите да завршим. »… двојице
руских писаца. То није обично слепило, већ злочиначко,
хотимично слепило. Морнари Новикова и Прибоја…«
– Каква глупост!
– Чујте, чујте! »… Морнари Новикова и Прибоја несвесно
иду у рат…« Е, ово даље је већ права материнска милошта:
»… све се то губи у задаху канала лирике, који нагони на
повраћање. Морнари не познају марксизам-лењинизам. Тај
роман, по својој садржини, није достојан ни да се дискутује о
њему.«
– Ко је то написао?
– Чија је то гвоздена шапа?
– Презиме кажите!
– Писац приказа зове се Шарло Шандор.
– Треба обавестити МОРП27.
– Не МОРП, већ МУР28 треба обавестити. Такво незнање
већ постаје опасно.
– А ја мислим да Свифт томе не би придао никаквог
значаја.
– Онђа ви не знате Свифта! Свифт би збацио перику,
засукао рукаве на жакету од коверкота и полупао у том
издавачком предузећу све мастионице. Знам ја Свифта. Он
мангупе није волео.
– Браћо, раздиру ме противречности велике изградње.
– Ово је десета година како те раздиру. И ништа, угојио си
се. Сад личиш на председника бициклистичко-атлетског
савеза.
– Па ипак ме раздиру, но ја се тиме поносим. Т-е-е-е-е-
шко ми је! Подигните ми очне капке! Не, не, немојте их

27 Међународно удружење револуционарних писаца (прим. прев.)

28 Московска секција криминалистичке службе (прим. прев.)

41
дизати! Или, боље, подигните их! Хоћу да видим нови свет.
Или, не, немојте их дизати! Те-е-е…
– Човек као да заиста пати.
– Којешта. Једноставно, испао је из шаржера и пошто-
пото хоће натраг. А у шаржеру већ лежи други писац,
углађен, изглачан, са новом краватом.
– Реците, на шта мисли аутор ноћу пред премијеру свог
првог комада?
– На славу која га очекује.
– На погребне венце које би нетактични рођаци
неочекивано могли изнети пред њега.
– А можда мисли на срамоту, на позоришну дворану која
кашље, на познанике којима не може прочитати мисли на
лицу.
– Пре ће бити да замишља како ће се, обливен знојем,
уплашен и неспретан појавити на позорници да се поклони
публици. Са лицем као у просјака. Како ће се због њега сви
нелагодно осећати и како ће нека девојка у дворани чак
заплакати од сажаљења.
– Други или трећи комад то је већ нешто сасвим друго.
Излазиш напудрован, сетна лица као Вергински, клањаш се
само главом. А на премијери првог комада клањаш се
читавим телом.
– Молијер није томе придавао никакву важност.
– Прочитао сам дневник Софије Андрејевне Толстој.
– Само, молим вас, не излажите садржај. Сви смо читали.
– Не, ја то кажем зато што и моја жена… као Софија
Андријевна… описује мој живот.
– Замишљам каквих има занимљивих појединости. »Данас
се мој Љовочка необично љутио због вегетаријанског
доручка, хтео је меса. Све до ручка ништа није писао. За
ручак је имао много меса. Да би се мало освежио, возао се

42
трамвајем. Није писао све до увече. Затим су дошли неки
људи из унутрашњости и питали га у чему је смисао живота.
Рекао је да не зна. Вечерао је с апетитом.« Видим читав ваш
живот, као на длану.
– Какве су то шале? Какав је то интелектуални нихилизам?
– Оставите се, Тукидид на тако шта не би обраћао пажњу.
– Дид Тукидид! Та он је Запорожац29 с оне стране Дунава.
– Шпилхаген не би рекао такву глупост.
– Не знате ви Шпилхагена!

29 Запорожац – малоруски дњепровски Козак (прим. прев.)

43
 МИ НИСМО ВИШЕ ДЕЦА

Имаш једног пријатеља,

Коса му је плава.
Ал’ то није твој пријатељ,
То је хуља права!
(врачање Циганке)

Лето је прошло у невиним задовољствима.

Писци су скупљали разнобојне камичке у Коктебелу; ноћу
ходили по Нашчокинској уличици, жудно погледајући у дом
РЖСКТ »Совјетски писац«, који се тада градио; потписивали
уговоре за »радиоораторије« и тон-филмове (лети чак и
јагњешца иду стазом грабљивица); квоцајући излегали велике
романе; грдили ГИХЛ и хвалили »федерацију«. Осип Брик
написао је оперу. Едуард Багрицли такође. А Михаил Кољцов
је провео неко време у зверињој јами, одакле је изашао здрав
и читав, без иједне огреботине.
Некако све је ишло како треба. Дан је дан, ноћ је ноћ, а
лето је лето, то јест годишње доба када су дозвољени разни
несташлуци.
Али може се направити биланс за два протекла
стваралачка тромесечја.
Чудновата ствар, у књижевним круговима Је однекуд
завладао великопосни дух смирења, трпљења и љубави.
Наглашујемо, љу-ба-ви.
Сви су постали тако учтиви, тако добри, тако плавооки
као да ће сад напустити своје тако завидне положаје и

44
кренути пут Јасне Пољане, да тамо живе, успут гласно
проповедајући вегетаријанство, уздржавање, али и велику
љубав према осредњим књижевним делима.
Одасвуд допире мирољубиви шапат: »Ја никог нећу
појести.« Џентлменство, необично џентлменство осећа се у
ваздуху. Свуда мирише берберска водица и гриз на млеку;
осећа се отужна милошта таште.
Где сте ви, жестоке свађалице?
Где сте, моји пријатељи? Ништа не схватам. Сви су
пријатељи, сви су плавооки.
А какве смо великане критичке мисли имали! Често не
стигне човек да заврши ни два прва поглавља релативно мале
трилогије од шездесет и нешто штампарских табака, а већ се
појављује, брзином међупланетарне ракете, рецензија с
таквим насловом да миомирисној нади више нема места:
»У сандук за смеће!«
И настаје такво очајање да се човек више и не пита: кога
то у сандук за смеће? Књигу или писца, или можда заједно,
можда чак с издавачем, па и са читаоцем?
Такав је био стил, таква је била навика.
Сада је све поплавело, сада се поступа с много више
поштовања. Сада дејствују право из »Вишњика«.
– Драги, многопоштовани орману!
Лидин је многопоштовани орман, Панферов такође
орман, Валентин Катајев – многоштовани Афиногенов –
драги, Алексеј Толстој – »примите итд.«, Феоксит Березовски
– »Допустите да на овај тако значајан дан«, и Буданцев је
многопошт. орм., и enfant terrible салона и дискусија,
неукротиви Вишњевски, и мали, тихи Лапин – сви су
увршћени у ормане.

45
 И блистајући стоје у реду политирани, с огледалима –
илуминаторима, с наочарима, с месинганим ручицама и
сложеним закачкама у дуборезу.
У брзини запао је међу ормане и песник Миних. Три
недеље касније дошли су књижевни кочијаши и брекћући
изнели Миниха из пантеона велике, многотомне отаџбинске
литературе.
Али осим ове чињенице, која пре спада у утоварно-
истоварне операције него у васпитни рад, готово у свему
осталом види се спонтано џентлменство.
– Углавном, море је мирно, како је то рекао Грк
Пандопуло.
Али, осећа се потреба за свађом.
Ми нисмо више деца. Совјетска књижевност има већ 15
година. Узајамно улагивање, слаткоречивост и свакако
мажење, све то нимало није занимљиво.
Нисмо сви једнаки, налик један на другог. Постоје укуси,
постоје погледи, постоје тачке гледишта.
Говорите, другови, започните велику препирку. Има о
чему да се препире иако је из Лењинграда допро отегнути
лелек Чумандрина, који подсећа на јадиковање старице у
уличним редовима како је све пропало и да живот од 23.
априла ове године више није леп (црвен). Уопште, не треба
чекати конгрес писаца или пленум оргкомитета, па да сви
одједном почну да пишу, и готово једно те исто.
Осећа се потреба за свађом, а има и због чега.
Што се тиче књижевних творевина, лето је било плодно, а
Ито се тиче критичких радова – веома сушно (џентлменство
и немотивисано уврставање у ормане, наравно, не рачунамо).
Како вам се свиђа »Време, напред« од Катајева?
Како вам се свиђа »Енергија« од Глаткова?
Како вам се сви… »Москва не верује сузама«?

46
 »Време, пространство, кретање« од Нукулина?
»Узорана ледина« од Шолохова?
»О-кеј« од Пиљњака?
»Стаљинобадски архив« од Лапина и Хацревина?
»Скутаревски« од Леонова?
»Својина« од Зозуле?
»Цусима« од Новикова-Прибоја?
»Последњи из удеге« од Фадајева?
»Нове приповетке« од Бабеља?
Можда вам се не свиђа? Или вам се једно сви, а друго не
сви? Ако је тако, разложите своје мишљење по могућности
јасно и, што је главно, не тајећи своју литерарну симпатију
или антипатију.
Зашто су књижевници тако ватрени за чајним столом,
тако паметни и тако шармантни. И зашто су тако сладуњави
и мекушни за катедром? Зашто су тако кротки и пуни
љубави? Одакле то »трпљениум мобиле«?
Ми смо навикли на примедбе. Стога, нарочито за
мравождере, и сада стављамо примедбу.
Овде те не позива на истребљење литхугенота 30. Ствар
није у томе да се поред неких имена стави крст кредом, па да
се приреди Вартоломејска ноћ с бакљама и оргзакључцима:
овде, штавише, нема ни жеље да се неко опаучи цепаницом
по грбачи (у своје време то се звало »ударити по рукама«).
А како су ударали по рукама! И ове године су још ударали.
Да би негодовање према таквом критизерству оживело, треба
свако да држи на свом столу трећи број »Иностране књиге«
(изд. Огиз31, тираж 5.000 примерака, 1932. година).

30 Хугеноти у књижевности (прим. прев.)

31 Удружење издавачких предузећа РСФСР (прим. прев.)

47
 О, ту је све било једноставно. Површина приказа 2x5
сантиметара. Редака – највише осам. Тешко је било сместити,
али смештало се некако.
1. Аутор се не уздиже изнад просека…
2. Аутор не излази из оквира…
3. Књига не побуђује интересовање…
А о једној књизи било је склепано суперрадикално:
»Путопис аутора, француског губернатора Џебел-Друза
по Палестини. Писац, усрдни протестант, свугде тражи
потврду за податке изнете у јеванђељу, сву своју пажњу
поклања историјским споменицима хришћанства. Књига не
представља.« (Курзив је мој! Аха! – Хол. фил.)
И то је све. Тачка. Не представља. Шта не представља?
Зашто управо не представља? Не представља – и тачка.
Оставите ме на миру! Има још осам стотина страних књига, и
о свим тим књигама треба написати приказ на три странице.
И та тако озбиљна критика излази у пет хиљада
примерака. А одмах затим – многопоштовани орман. Право
из рупе на леду на највишу клупу маварских амама. Дистанца.
Пожељно би било да Је другачије. Без удараца мачем по
шији (»књига не представља«), али и без обреда целивања,
орманољубља и већ помало досадне љубве.

48
 БЛЕДО ДЕТЕ НАШЕГ ВЕКА

Песник Андреј Бездетни, у исправама грађанин Иван

Николајевич Ошељников, сматрао је новембар за најсрећнији
месец у години.
Тако је било не зато што се Андреј Бездетни родио баш
тога месеца и што је веровао у своју срећну звезду, нити пак
што је то време, које обилује маглама и кишама, на својим
мокрим длановима износило пред њега дарове надахнућа.
Андреј Бездетни је просто-напросто био рђав човек и није
поштовао чак ни цео новембар, него само његов седми дан. За
тај дан се он припремао од лета.
– Богат датум, – говорио би Бездетни.
Тог дана су чак и »Емисионо-балансне новине«, обично
ишаране цифрама и финансијским прогнозама, објавиле
стихове.
Потражња стихова и других литерарних производа за дан
октобарске годишњице била је обично тако велика да се
куповала било каква роба, само да одговара свечаној теми. А
рђави човек, Андреј Бездетни, искоришћавао је то што је
више могао. Тог дана се на литберзи32 играло подизање цена.
»Запажа се већа потражња епоса. С романтиком ствар
стоји сасвим добро. Риме »Зора-Октобра«, уместо за двадесет
копејки, продају се за рубљу и по. Што се тиче лирике, ствар
стоји слабо.«
Али Бездетни није трговао лириком.

32 Књижевна берза (прим. прев.)

49
 Он је, дакле, од јула месеца мајсторисао епос, романтику и
друге литерарне петљаније.
И једног октобарског дана Андреј изађе на улицу савијен
као поштар под теретом од 160 јубиларних опуса. Дан пре
тога направио је биланс. Испоставило се да ће десетак
редакција ипак остати без робе.
Натоварено октобарским поемама, кантатама, одама,
поздравним епиграмима, жељама у стиху, хоралима,
псалмима и тропарима, бледо дете нашег века уђе у прво по
списку уредништво дечјег часописа »Дечје новине«. Не
часећи ни часа, песник продре у кабинет жене-уредника, па
збацивши са стола обрасце за кројење бенкица и убрушчића,
прочита громким гласом:

Мада се не можеш звати

мушкарцем, јер млад си још –
Годишњицу ћеш познати:
На прсте је бројат мо’ш.
Пет прстију, и пет уз то
Додаћеш ти бројки тој
и три само додај на то –
Годишњице имаш број.

Добар метод, зар не? – хвалио се Андреј. – Ту разумете ли,

осим општег славља, има у стиху и аритметике.
Уреднику се песма свидела. Свидела се и жени-уреднику
часописа »Коло и разговори крај логорске ватре«. И већ се
чуло како се каса отвара, кад уредник снебивајући се рече:
– Чини ми се, друже Бездетни, да овде има нека грешка.
Пет и пет је доиста десет. И ако се десетки дода, као што сте
написали, »само три«, добиће се тринаест. А сада није
тринаеста годишњица Октобра него дванаеста.

50
 Андреј Бездетни се заљуља. Чашице на коленима као да
му се подлише врелом водом. Та, свих 160 јубиларних
тропара саздано је на броју 13.
– Откуд дванаеста? – рече он мукло. – Прошле године
била је дванаеста!
– Прошле године била је – једанаестогодишњица, –
поучно рече уредница »Кола«. – Ви сте прошле године
штампали код нас песмицу:

Прстију седам, и још прста три –

десет прстију – то већ знамо сви.
Још један додај бројки тој
и све ћеш знати, сине мој.

– Да, – рече Бездетни, кога је та чињеница дирнула у само

срце. И каса се залупи: на његове очи, које се одједном
замаглише.
Читаву ноћ провео је Андреј, бледи изданак свога
времена, за својим радним столом. 160 опуса лежало је пред
њим.
– Како, – мрмљао је Андреј, – како се то десило? Шта ће
сада бити?
Стање је доиста било страшно. У 95 дела говорило се о
буржујима, за које је тринаестогодишњица уистину била
тринаеста злосрећна. У осталих 65 хорала Андреј Бездетни је
исмевао штеточине и емигранте, наглашавајући да ће им број
13, као несрећни број, донети пропаст.
Пут за исправљање био је пресечен. »Сасвим згодан
начин« испао је незгодан. За стварање нових поздравних
песама није више било времена.

51
 Успео је да напише само једну песму. У њој се певало о 12
часу револуције који избија. То је било све што је његова
бедна машта могла да створи.

Андреј Бездетни, као оно чеховски чиновник, леже на

диван пресвучен мушемом и умре.
Иако је са стиховима пожурио за годину, са својом смрћу
је ипак закаснио за неколико година. Андреј Бездетни је
требало да умре између пете и шесте годишњице.

52
 ОПШТЕ УЗЕВШИ,
ЈА НИСАМ КЊИЖЕВНИК

Допустите да покварим празник.

Допустите да се на дивном слављу совјетске сатире не
појавим у празничној толстовки, која пада преко свечаних
панталона, и с поздравним говором, који је извело »ронд«
перо на комадићу цртаће хартије. Допустите да дођем у
удобним патикама, избледелој плавој мајици и дивним
полутамним панталонама, преправљеним од гаћа.
Свакако би најлакше било задржати се на бурном аплаузу
који прелази у овацију, али, допустите да пљусак похвала
ипак проткам омиљеном сатиричном нити.
Ево у чему је ствар. Ту скоро појавио се у редакцији неки
сасвим обичан човек и понудио своју сарадњу.
– Ја, опште узевши, нисам књижевник, – рече он. – Опште
узевши, ја сам интелектуалац, бивши гимназист, а сада
службеник. Али сам се, знате, оженио и сада, сами схватите,
морам имати стан. А да бих купио стан морам обезбедити
материјалну базу. Па сам се, ето, одлучио да понесем
литерамо бреме: да пишем нешто.
– Дешава се то, – примети уредник. – Управо је Гете тако
започео своју књижевну каријеру. Требало је да уплати свој
део у РЖСКТ »Вајмарски станар-становник«, а новаца није
било. Па је морао да напише »Фауста«.
Посетилац није осетио јеткост тог одговора. Чак се
обрадовао.

53
 – Утолико боље, – рече. – И ја сам ето написао неколико
хуморески, афоризама и анегдота, не бих ли дошао до више
новаца.
Уредник прочита књижевне саставе гимназијалца и рече
да је све то веома слабо. Али се обешењак-гимназист ни сада
не збуни.
– И сам знам да је слабо.
– Зашто сте онда донели своју робу?
– А зашто не бих донео? У вашем часопису има и
извесних слабих ствари?
– Има.
– Е, ја сам, видите ли, одлучио да вам лиферујем тај
проценат.
После таквог отвореног признања гимназијалца у оставци
избацише. Догађај са процентима пао је у заборав, нико га
више није помињао.
А добро би било да га се сетимо сада, о јубиларној декади,
јер то очевидно није неки мали проценат слабих ствари, кад
човек намерава да на њему сагради стан.
Не зна се како је то настало, али се у сатирично-
хумористичком газдинству прерано појавила традиција. Боље
да их уопште нема, тих традиција. Неко је одвећ спретно
разместио по полицама све животне појаве и израдио кратке
обрасце по којима те појаве треба изобличавати.
Некако неопазице продро је у веселу сатиричко-
хумористичку породицу зликовац-шкрабало.
Он све зна и све уме. Он све може. Може да напише све
што год хоћете. Он има потпуну збирку литерарних калауза.
У своје време на железничким станицама је постојао
дирљив обичај. Ту су на видном месту лепили портрете
(анфас и с профила) чувених лопова по возовима. Тако је
путник унапред знао с ким ће се срести на трновитом

54
железничком путу. И није испуштао кофер из руку,
узнемирено проучавајући профиле и анфасе својих суседа.
Био је упозорен.
О читаоцу се не би требало мање старати него о путнику.
Треба га упозорити.
У тој намери, управо, износимо овде литерарну
фотографију (анфас и с профила) литерата хумористичког
труња и сатиричног смећа.
Његов посао није нимало сложен. Он има сигуран
аутоматски разбој који непрекидно избацује подлистке, песме
и ситнарије, све истог облика и истог квалитета.

А) ПОДЛИСТАК НА МЕЂУНАРОДНУ ТЕМУ

Догађај у Женеви

У Лиги народа било је бучно и весело

Раскринкавали су Немачку.
– Скидајте с ње кредите! – рече Пол Бонкур
смејући се тихо и злурадо и трљајући руке.
– Скинули су већ, – рече муклим гласом румунски
пуковник и насмеја се кришом. – Изволите бити без
бриге.
– О, ђаво га однео! – нервозно се насмеја
Пилсудски, покушавајући да одвуче мемелско питање
у Данцишки коридор. – Тешко, дођавола!
– Тешко питање, а одговор ће бити још тежи, –
тужно се насмеја Бенеш.
– Угуши је дунавском федерацијом, – јетко се
насмеја Пол Бонкур, намерно стављајући репарације у
буђелар.

55
 – Допустите, висости, да придржим буђелар, –
прокркља белогардијски генерал, – хи-хи! Биће као у
банци. Боље него код Стимсона, хи-хи-хи!
– Где је мој буђелар? – трже се Бонкур.
Но било је касно. Смејући се, трљајући руке и
дувајући, буђелар је дигла Румунија.
Било је весело и бучно.

Б) ПОДЛИСТАК У СТИХОВИМА
НА ТЕМУ УНУТРАШЊЕ ПОЛИТИКЕ

Басна о коопглупанима
и метричком систему

Обично видимо да у извесним случајевима извесни

директори кооппродавница, не осврћући се на
наређења рејонских планских организација и на
свакодневна, такорећи, негодовања јавности и
трговинских комисија, често покушавају да се рђаво
опходе с оним потрошачима, као, на пример, не
излажући ценовнике малопродајних цена на довољно
видном месту и наносећи ударце метричким теговима
по главама извесних чланова-деоничара који су пре но
што је истекао рок уплатили нови дифпап33.
Време је да се стане на пут таквим склоностима
појединих коопглупана.

(Из новина)

У свету што је кооперативан

глупачком послу сада место није.
33 Диференцијално следовање (Прим. прев.)

56
 Тегови нису – да би неко киван
на друге – главе тим стао да бије!

Б) СИТНЕ СТВАРИ (ШАЛЕ)

– Сунце је зашло.
– За колико година?

Спустило се вече.
На кога?

– Зашто ти је капут поцепан? Закачио се за ексер?

– Не. Купио сам га у кооперативу.

Г) АФОРИЗМИ И МИСЛИ

Ако римски папа каже »а«, Лига народа каже »б«.

Нема сваки директор државни аутомобил.

Живети са личном секретарицом

то још не значи живети у слози и љубави с
потчињенима.

Каква је разлика између државног коња и

државног аутомобила? Никаква. И коњ и аутомобил
веома често, у извесним случајевима, доведе неке
директоре на оптуженичку клупу.

То је све чиме располаже власник литерарних калауза.

57
 То су његове мисли, његове шале, његове сатире на
кооперативне подухвате, његово схватање међународних
проблема.
Он готово ништа више нема. Осим можда такозваних
хумористичких презимена. Има их око шест. Дудочкин
(совчиновник), Обиралкин (поткулачник34), Добивамкин
(лош кооператор), Помадочкина (несрећна, прогоњена
дактилографкиња), Канцеларкин (бирократа и тикван),
Никишин (позитивна личност која се појављује на крају
подлиска).
Изгледа да је профил оцртан у потпуности. А и »фас« се
прилично јасно види. Читалац је упозорен.
А сада, кад је пљусак похвала проткан нама драгом
сатиричном нити, могу обући свечане панталоне и празничну
толстовку и меким гласом прочитати искрен поздравни
говор, написан »ронд« пером на комадићу цртаће хартије.

34 Сељак који штити интересе кулака (Прим. прев.)

58
 ГРАДОМ ЛУТАЈУ СТАРИЦЕ

Писци су принуђени да открију јавности и неке интимне

стране свога живота.
Они би да испричају какво су писмо добили ових дана.
Обично се мисли да су писци засути љубавним писамцима од
непознатих обожаватељки. »Видела сам вас јуче на
трамвајској папучи, освојили сте моје јадно срце. Чекајте ме
данас у 5 часова код ЗРК35 № 68. У руци ћу држати рибу
(смуђа). Ида Р.«
Можда Зошченко, као изразито црнпураст, добија такве
цедуљице пуне нежности, али ми не доживљујемо те радости.
Нама у већини случајева доносе нешто сасвим друго – позив
на другарски чај са дискусијама или рачуне за утрошену
струју; деси се по која молба да дођемо на дискусиони
сендвич, који ће Издавачко предузеће »Проблеми и утеха«
сервирати поводом оцењивања нове приповетке
Хаментицког, коју ће наглас прочитати сам аутор; има и
писама у којима читаоци предлажу сиже или моле да им се
објасни у чему је смисао живота.
А ту сасвим скоро успела се на шести спрат старица-
курирка, малешна старица ружичаста носића, очију пуних
суза од пењања на толику висину и, клањајући се дубоко,
уручила писмо.
И опет то није било љубавно писмо од непознате
лепотице-трудбенице. То чак није био ни позив на мљаскање
за чајним столом о књижевности.
35 Магацин за снабдевање затвореног типа (Прим. прев.)

59
 Било је то много озбиљније писмо, које је будило,
позивало некуда у плаве даљине.
»Поштовани друже, шаљемо вам план (схематски)
јануарског зборника »Пролеће« (додатак часопису
»Дилетантска уметност«)
»Рачунамо друже, на вашу сарадњу. Село се нада
висококвалитетном репертоару. Очекујемо да ћете се
одазвати.«
У соби на шестом спрату настаде тајац. Осетио се, штоно
кажу, мирис земље-црнице, појавило се, у свем свом значају,
питање одлучног скретања према селу, које с правом очекује
висококвалитетни репертоар. Једном речју, зажелео си да се
укључиш.
Писци већ имају пред собом јасну слику своје будуће
делатности. Они одлазе на село, проучавају начин живота и
прогрес, прате нагле промене у гледању на свет, испуњавају
своје бележнице материјалом, једном речи, понашају се као
флобери и Ивани Сергејевичи. И најзад, после годину или
две, дело је написано и предато зборнику »Пролеће« (додатак
часопису »Дилетантска уметност«). Ето, како су писци
замишљали свој рад на освајању сеоске тематике.
Али већ сам план зборника, приложен уз писмо, намах
сруши прекрасну кулу у ваздуху, саграђену по методу
социјалистичког реализма.
Показало се да никуда не треба ићи, да књижевност ни
издалека није тако сложена као што се то досад мислило, да
су Флобер и Тургењев били неке водвиљске луде и да су
чинили управо оно што не треба, показало се да је све много
једноставније.
То се јасно видело из плана у коме су били изложени
захтеви и жеље редакције:

60
 1. За скраћене рокове сетве (монолог).
2. Теглећа стока. Мање оптерећивања зими, прикупљање
сточне хране (сличица).
3. Трактори. Оправке на време, резервни делови, гориво,
мазиво (ревија).
4. Семе, жито, кромпир итд. (позоришни комад). Општа
исхрана, пломбирање производа за сетву (куплети).

За стварање читаве те пролетерско-колхозне литературе

дали су рок – петнаест дана. Треба ући, утиснути се у те тесне
оквире. Село чека, треба журити.
– Хоћемо ли стићи?
– По свој прилици, кад редакција налази да је рок
довољан. Они боље виде. Они су ипак ближе земљи.
– Шта да узмемо? Мене, на пример, одушевљава четврта
тачка. »Семе, жито, кромпир итд.« Дивна тема.
– Не бих рекао. Ту нешто недостаје. Жито! Кромпир!
Какве ту може бити колизије?
– А »итд.«? У том »итд.« има нешто. Ту би се већ могло
нешто створити. Ако не позоришни комад, онда драмска
студија.
– Али допустите, уредништво не тражи студију. У тој теми
они виде позоришни комад. А ми се морамо управљати
према њима. Они су ипак ближе земљи.
– Да, они су ближе, тачно.
– А, друга тачка – то вам је типични позоришни комад –
»Теглећа стока«. Ту се осећа нешто драматуршко. »Мање
оптерећивања зими, прикупљање сточне хране«. МХАТ 36!
Метерлинк! Пет чинова, са борбеном апотеозом.
– Осећа се, осећа. Али људи траже сличицу а не драму. А
они, по свој прилици, знају шта треба. Они су ближе земљи.
36 Московско художествено академско позориште (прим. прев.)

61
 – Да. Не ваља. Они су ближе земљи. А ми даље.
– Да дамо онда ревију по трећој тачки. Наслов као у
циркулару »Трактори«. Слике су већ означене, ништа не
треба смишљати. Прва слика – »Оправке на време«. Друга –
»Резервни делови«. Трећа – »Гориво и маз«.
– А зар не би било боље створити од тога водену
пантомиму? Не бисмо морали да пишемо дијалоге, мање
бисмо се стидели. А? Богме, направићемо водену.
Не запажајући ни сами, аутори (још пре пола сата
поштени и плавооки) почеше да говоре страховитим језиком
шкрабала. А још мало касније, кикоћући се и радујући што ће
ствар моћи да склепају не за 15 дана него за по сата, пређоше
на четврту тачку, коју је љубазно предложила редакција
»Дилетанске уметности«: »Општа исхрана, пломбирање
пољопривредних производа за сетву (куплети)«.

Мићка Фураж набавио,

набавио,
набавио…
Коњ Миткин се нахранио,
нахранио,
нахранио.

– Сада хајде негативног типа!

– Имаш право. После позитивног долази негативни. – А
можда обрнуто? После негативног, чини ми се, позитивни.
– Свеједно. Ако устреба они ће их преметнути. Они су
ближе земљи.

Јегорка за сетву не спрема,

Он пред шталом ни фуражи нема
И, кучкином сину, ено сада

62
 Код сушаре залиха пропада.

Посао напредује. Сада чак ни позоришни комад »Семе,

жито, кромпир« није тако магловит као пре. А »Теглећа
стока« просто моли да буде обрађена као сличица.
Аутори се очигледно претварају у труње.
Висококвалитетни репертоар за село био је већ скоро
готов, кад аутори одједном упреше разрогачене очи један у
другог и без речи исцепаше на ситне комадиће пломбкуплете.
Потом се исто тако без речи машише за ђавољски саблажњив
план и поново се удубише у њега.
Да! Све је тачно. Званична установа је у пословном акту,
откуцаном на цигарет-папиру, предлагала да се неодложно да
нека »жврљарија«, јер шта би се друго могло дати за тако
кратко време на тему »Годишњи производни план,
производна саветовања међу колхозима, реални докуменат
борбе за принос и плодоред, и расподела радне снаге«.
Смело се може рећи да на том месту у писму површност
губи значај за писце. Писмо постаје много озбиљније. Оно је
сигнал беде у литератури.
Градом лутају старице са доставним књигама. Оне се с
напором пењу на спратове и дубоко се клањајући уручују
књижевницима уредске циркуларе, који би требало да
допринесу процвату домаће уметности.
Ко јемчи да између четири нестабилна фурнирска зида
радне собе не седи већ неки шампион-административац
средње категорије и не саставља гнусни меморандум.
»Књижевниче, стоп! Комсомол очекује висококвалитетни
репертоар. Освајај на јуриш омладинску тематику! Рок за
предају материјала – 24 сата.

63
 ПЛАН:

1. За многомилионски комсомол (балет).

2. Питање чланства и уплате чланарине (опера).
3. Усвајање култнаследства прошлости (куплети).
4. Организациона схема односа обласних комитета
ВЛКСМ37 са реонским комитетима (скеч који ће трајати 10
минута).«

И куплет, у коме је организовани Лешка усвојио наслеђе, а

недокувани у котлу Моћка га није до краја усвојио, биће
спремљен наврат-на-нос не за двадесет и четири сата, већ за
три минута, јер се на тај начин жврљање легализује, подстиче
и, штавише, с одушевљењем поздравља.
И градом се уморно вуку старице, стењући пењу се на
спратове, пред њима су широм отворена врата: пера су већ
спремна, спремне су и писаће машине… Расцветавају се
чађаве руже установа у вртовима совјетске књижевности.

37 Свесавезни лењински комунистички савез омладине (Прим. прев.)

64
 ЧАША ВЕСЕЉА

Журе да живе, и да
прослављају журе.

Стих

Да човек прослави свој јубилеј, довољно је да то само

силно зажели. Добро је имати и коју творевину, романе,
опусе. Али може се и без њих. Није то главно. Главно је
успети.
То је тако природно. Године пролазе, књиге излазе. И
човек би, овај, хтео да се осврне на пређени пут, да
поразговара са читаоцем, да пусти коју сузицу за младошћу
која је прошла у даноноћном раду. Не само младост да је
прошла, него читав живот жртвован је до краја, па би, овај,
хтео да знаш је ли доспео у добре руке. Зато се слави јубилеј.
То је све природно, разумљиво, праведно.
А ако свега тога нема (ни рада, ни година), довољно је
само силно зажелети. И биће јубилеја, приредиће се. Људи,
опште узевши, нису зверови, неће учинити нажао. Послаће и
телеграме какве треба (»Везан за постељу, грлим те и
шаљем…«), и салу ће какву треба изнајмити и повести рачуна
о свему што је потребно.
Мучно је већ постало од јубилеја. Мало су претерали.
Препунили чашу весеља. Увукли у јубиларну работу велики
број јубилара, те је сада тешко обуздати писца који се
помамио да не пређе меру.

65
 Одговарајуће установе су препуне неукротивих такмаца у
слављењу јубилеја.
– Добар дан. Ја сам књижевник.
– А-ха.
– Неуморно пишем, знате.
– А-ха.
– Стварам разна уметничка дела.
– Је ли?
– Да, да. Знате, види човек нешто значајно, па, наравно,
опише. Не може се уздржати.
– Гле!
– И тако сам се, знате, навикао, па друкчије не могу,
морам да пишем. Неуморно стварам, не памтим колико
година.
– Гле-гле!
– А време лети. Двадесет година стварања није шала.
Године су то.
– Да.
– Па бих, овај, хтео да добијем неки подстрек, стимулус,
јер надахнућа, овај, нема више у довољној мери.
– Да?
– Да, тако стоје ствари.
– Да-а-а!
– Е, сад журим у сектор уметности, отуда ћу у
Наркомпрос, па после у Литерарну енциклопедију.
Приближава се моје слово. Довиђења.
– Довиђења. Фјодоре Ивановичу, зашто је овај долазио?
Шта је ту мрмљао, ништа га нисам разумео.
– Дошао је да моли за јубилеј.
– А-а! Зато ја гледам, никако да се скраси на месту. Има ли
још кога? Нека уђе.
– Добар дан. Да не сметам можда?

66
 – Изволите само. Ви сте књижевник?
– Да. Неуморно пишем, знате.
– Стварате разна уметничка дела?
– Тако је.
– Сликате живот?
– Свакако. Видим – насликам. Чим видим, знате, одмах
опишем.
– А време лети?
– Лети. Лети као стрела.
– Двадесет година се бавите стварањем?
– Опростите само петнаест. Па ипак, и то је нешто, је л’
тако?
– Неоспорно. Али за јубилеј мало.
– Мало?
– Мало.
– А кад би се урачунала и служба у државним установама?
– М-м-м…
– Онда би се могли извући и свих осамнаест.
– Па ипак није довољно.
– Онда опростите. Ја се, наравно, не усуђујем… Али, хтео
сам мало стимулације.
– Да, то би свако хтео. Е, довиђења. Сектор уметности –
лево од нас, кроз ходник. Фјодоре Ивановичу, парафирајте
другу пропусницу. Има ли још кога?
– Неки дечак чека.
– Пионир?
– Не, непартијац.
– Дајте непартијца. Здраво, дечаче, зашто си дошао?
– Добар дан. Ја сам књижевник.
– Како, књижевник? Колико ти је година?
– Петнаест.

67
 – Шта брбљаш којешта, дечко! Ти немаш више од
дванаест.
– Чико, часна реч, петнаест. Ја само изгледам млад. Иначе
сам стар – у поодмаклим годинама.
– Какав отресит дечак! А време лети као стрела, је ли?
– Као стрела, чико.
– И даље?
– Јавност је забринута. Хтела би да обележи датум.
Уосталом, ја већ десет година радим на књижевном пољу.
Треба прославити јубилеј. Већ сам и просторију нашао –
биоскоп »Чари«!
– Иди, дете, какав јубилеј! Сам кажеш да имаш петнаест
година. Кад си онда почео да пишеш? Ниси ваљда у својој
петој години?
– У четвртој. Ја сам чудо од детета, чико, као Јаша Хајфец.
Само што је он на виолини, а ја на пољу пера, песме и мисли.
– Хајде, иди, иди својој мајци!
– Не смем ја мајци. Написао сам о њој памфлет. Хоћу
јубилеј. Удесите то некако, чико.
– Немој, мали, срамота је плакати. Ти си већ велики.
Фјодоре Ивановичу, одведите га у јасле. Колико њих тамо
чека?
– Два музичара, шеснаест глумаца, осамдесет један писа…
– Не, не, не. Не могу више, нека се обраћају својим
кућним саветима. Тамо располажу утврђеним подацима,
тамо нека буду и јубилеји.
Ствар је отишла тако далеко да се у редакцијама новина
сада више не боје толико страшних манијака с новим
перпетум мобиле под пазухом, колико уметника који
стрпљиво и непрестано моле да се објаве њихови портрети,
биографски подаци и листа заслуга, како специфично
литерарних тако и опште грађанских (поуздан члан

68
синдиката, који је седео на општим скуповима, удеоничар
кооператива, неуморни активист, борац). Понеко донесе и
своју бисту, на незаконит начин ливену од туча. Бисте се
фотографишу, али редакције избегавају да их штампају.
Сам јубилеј неће бити описан. Коме није познат тај чудни
обред, нешто између опела и свадбеног обреда у
малограђанским круговима. Још којекако изгледа ако је
слављеник весељак као, рецимо, Василије Каменски, па од
чињенице да је крунисан ловором, на свеопште задовољство,
прави здраве шале. А извесни слављеници схватају јубилеј
озбиљно, због Чега читав остатак живота проведу у чамљењу.
А тај остатак, ваља рећи, није баш тако мали, особито ако
јубилеј слави чудо од детета или писац који за собом има
само једну приповетку, па и то није приповетка него
уписница за горком (иначе га не би примили за члана).
Има јубилеја са изложбом дела и без изложбе (ако нема
дела). Али та језива појединост не квари свечаност. Дела су
дела, а јубилеј – јубилеј.
Ако нема дела, јубилеј, разуме се, добија мало увредљив
карактер. Слављеника називају малим трудбеником,
корисним малим завртњем велике машине; говоре да је у
своје време много обећавао и да не би било згорега да то и
сада учини. Уопште, страшно понижавају. Али такав јубилар
све подноси. У крајњем случају може бити и мали завртањ. И
завртањ је довољан.
Јубиларна зверства се настављају. Чаша весеља се пуни,
пенуша и јача. Јубилеју прети опасност да се претвори у
старовремску корисницу или полукорисницу, с давањем на
поклон сребрних муштикли и подметача за чајне шоље од
белог метала фирме Браће Фраже.
Другови зар ће бити пријатно слушати овакве разговоре:

69
 – Ове године стичем право на пуну корисницу са
скупоценим поклонима.
– Лако је вама романописцима. А мени, писцу есеја, дају
само четвртину кориснице и бон за каљаче.
Па, хоће ли вам бити пријатно?

70
 ДЕЦУ ТРЕБА ВОЛЕТИ

Вече је и ветар. Код свих капија опраштају се заљубљени.

Опраштају се веома дуго, ћутећи и с пуно нежности. То је
пролеће. А кад се заљубљени најзад растану, она се пење уза
степенице у своју сиромашну собу (као што је ред по
књижевној традицији), а он, поправивши на глави капу с
лакованим штитом, одлази полако кући, док су му уста, по
чудној некој инерцији, још увек скупљена за пољубац (то је
већ новина – како каже Олеша).
На влажним клупама у парку, где су перорезом урезана
срца, прободена авионским стрелама, као окамењени седе
љубавни парови. Шта их је! Седе на степеницама музеја, по
гранитним ивицама тротоара, у трамвајским чекаоницама. И
у тишини у читавом граду чује се одмерено цоктање, као да
мноштво кочијаша пожурује своје коње.
У тим пролећним тренуцима особито је тешко
размишљати о дечјој лектири.
Шта очекује децу која ће, по свој прилици, доћи на свет
као последица таквих законитих поступака грађана?
Шта ће та деца читати? Како ће почети да упознају свет?
Шта ће им пружити Огиз, љубитељ деце?
Ево, отац узима на крило чедо које још није пошло у
школу (нека неожењени редактори и писци имају на уму да је
дете које још није пошло у школу – веома мало дете) и каже:
– Ево, пигмеју, купио сам ти књигу о ватрогасцима.
Занимљиво, је ли? Пламен, бакље, шлемови. Чуј!
И почиње врскајући:

71
 – »Ватрогасна организација у СССР у многоме се
разликује од ватрогасне организације у царској Русији…« О,
па ја сам, чини ми се, купио нешто десето. А зашто су ми у
радњи рекли да је то за децу од пет година?
Родитељ збуњено загледа корице. Тражи да види знак
Учтехиздата, солидне фирме, познате по издавању стручне
литературе. Али јест! Знак: »Млада гарда«. А и по сликама се
види да је књига за децу. Ватрогасци су нацртани као некакви
штапићи а из прозора куће која гори сукља жути пламен у
облику диње.
Дете, међутим, чека. Оно хоће да упозна свет.
И, чудно се смешећи, отац оставља књигу и брзо изговара
старе, вековима употребљаване магијске речи:
– Имала бака сиво јаренце…
Чувши за јаренце, дете се смеје неким штетним,
биолошким смехом и маше пуначким ручицама (не љутите се
на пуначке ручице, то је књижевна традиција).
Отац осећа да чини нешто што не треба, да не васпитава у
правом духу. И почиње да поправља причицу на примитиван
начин.
– Знаш, пигмејчићу, та бака није обична бака. Она је
колхозница. А ни јаренце није обично него колективизирано.
Али у души отац зна да је јаренце старорежимско, можда
чак и с еполетама. Но шта да се ради? Неће ваљда читати сину
тежак реферат о гашењу пожара.
– А сада о маченцету, – неочекивано захтева дете.
Отац се просто избезуми. Какво сад па маченце? Шта да
говори о маченцету? Колективизирано маченце? То је већ
штетна крајност. Просто о маченцету? Беспредметно.
Бескичмењачки. Непедагошки.
Страшно тешко! Страшно!

72
 Или вам дође до руку нека књижица у живим бојама, у
којој великим дечјим словима пише:

Несташна децо, чујте:

Тракторчић наш поштујте,
Он иде и на врага!
Он удесити зна га,
га, га,
Га, га, га…
То је нешто да…!
Ха, ха, ха!

Ту као да је све у реду. Савремена тематика. Молба да се

води рачуна о механизмима (»поштујте тракторе«). Скреће се
пажња на однос снага на селу (»трактор иде на непријатеља«).
Нова терминологија (обрађује »га«38, а не десетину). Има чак
и елемената усмереног дечјег весеља (»то је нешто да, ха, ха,
ха«). Нема човек за шта да се закачи.
Па ипак зашто је тако непријатно читати то детету наглас?
А и ако прочиташ, зашто дете од читаве песмице запамти
само »га, га, га, га«, и то узвикује као гусан поваздан,
неколико дана?
Наравно техника стиха је напредовала, на пример
»врага«39 и »га«. Пре је било горе. У Одеси је био некада неки
цензор Сергеј Плаксин, који се поред свог посла бавио и
стихотворством. Он је своје песме објављивао у дане
државних празника у »Новинама одеског градоначелства« и
као цензор писао свашта:

38 Га (скраћ. гектара) хектар (прим. прев.)

39 Непријатеља. – прим. прев.

73
 Реци мени ово, драга мајко,
ком се свецу данас тако моле?
Рухо ново обуко је тајко,
а брат Мића остао од школе.

Он је римовао »тајко« и »мајко«. А ко је могао и

забранити тај несташлук пера, кад је аутор био у исти мах и
цензор, и редактор и представник неког посебног корпуса
жандарма, читаоци – градски стражари, а стихови посвећени
тристагодишњици династије Романових?
А како поступити кад читаш књигу за децу издату 1931.
године, где аутор римује »мостови« и »брегови«, »жури« и
»ври«. То је већ разбојнички напад на децу, који потпада под
тач. 2. параграфа 184. Кривичног законика: напад повезан са
физичким или психичким насиљем.
То је психичко насиље. А »га, га, га« – чак физичко.
Коме подмећу све те уметничке творевине? Деци или
одраслима? Испрва ти се чини да подмећу деци, а после
видиш – одраслима. Та у нашим издавачким кућама не раде
деца. Будите без бриге, уредник »Кола крај логорске ватре«
није мали, није дете. А ни уредник дечјег часописа »Стигни-
престигни« (раније »Чаробни штапић«) није одојче.
Па како је све то настало? Несумњиво је да су се приликом
стварања тог хранљивог производа за децу »Ватрогасна
организација у СССР умногоме се разликује од…«,
побринули о свему: да нема мистике, да нема биологије, узете
независно од осталих чинилаца, да нема чистог техницизма,
обмањивања, декадентства, упропашћавања. Узели су у обзир
све, осим узраста читалаца.
И испало је дело које би се још некако могло прочитати на
конгресу теоретичара гашења пожара. Па и онда би стари

74
команданти пожарних чета одмахнули опаљеним главама и
рекли:
– Оно јест, упутства су правилна, али је све некако много
учевно. За нас, који баратамо са ватром, треба нешто
једноставније.
Погдекад се уредник »Кола крај логорске ватре« пита с
ким управо има посла. Можда је уступио у трамвају место
некој жени с дететом, па се разнежио, а можда је једноставно
добио неко писамце с печатом, у коме се указује, напомиње,
чак и предлаже. Укратко, уредник се сећа деце.
И тада почиње громогласно »га, га, га«, тобож на
савремене теме. У журби се поткрада и чист техницизам, и
фетишизирање ствари, и проклета биологија узета независно.
Међутим, на булеварима, главним дечјим магистралама,
галаме и смеју се мали читаоци. Има их много, и биће их све
више (време је да се за њих поставе нарочити сигнални
стубови, дечји). Они копају у песку канале, јашу камиле на
чијем боку пише »Гомец«, играју се »установа« и прескачу
конопац.
Ти мали читаоци су добри. Њима не треба чинити нажао.
Будимо веома опрезни при бирању речи.
– Извесни писци извесних књига у извесним случајевима
издања неких издавачких предузећа! Волите децу! Поштујте
их! Иако су мали. Они заслужују да се с њима лепо поступа.
Волите их, не бојте се, ту нема биологије.

75
 САВАНАРИЛО40

Чудан се разговор водио у једној соби Изогиза41,

обложеној фурниром.
Редактор: – Драги Константине Павловичу, видео сам ваш
плакат… Тренутак само, да затворим врата, да нас не би ко
чуо.
Уметник: (болно се смеши).
Редактор: – Знате, Константине Павловичу, ја то нисам
очекивао од вас. Та, шта сте то нацртали! Погледајте!
Уметник: – Како шта? Све одговара теми »Више пажње
мензама«. У мензи млада девојка-келнерица служи ручак. Да
нисам што у напису побркао? (Уплашено декламује). Код
куће нечистоћа, сплачине, стенице – овде јагњећа чорба и
печенице. Код куће примус, коре, плеснива здела – овде
печење и африканска јела.
Редактор: – Ма не. Ту је све исправно. Него ово, шта је то,
реците ми?
Сликар: – Келнерица.
Редактор: – Не, ово, ово! (показује прстом.)
Сликар: – Блуза.
Редактор (гледа јесу ли врата добро затворена): – Не
изврдавајте. Реците ми шта је испод блузе?
Сликар: – Груди.
Редактор: – Ето видите. Добро је што сам одмах запазио.
Те груди треба уклонити.
40 Рыло (рус.), њушка (прим. прев.)
41 Државно издавачко предузеће за ликовне уметности (прим. прев.)

76
 Сликар: – Не разумем. Зашто?
Редактор (стидљиво): – Велике су. Чак бих рекао да су
огромне, друже, огромне.
Сликар: – Не налазим. Напротив. Мале, класичне груди.
Афродита Анадиомена. Узмимо Канову, његову Венеру која
се одмара… Или, ако хоћете, чувено дело немачког
професора, професора Андерфакта »Brust und Biste«, где је
цифрама доказано да су груди у жене нашег доба много веће
него античке… А ја сам направио античке.
Редактор: – И шта ако су веће? Не смете се подавати
таквом стихијском току ствари. Груди треба организовати.
Не заборављајте да ће плакат гледати жене и деца. Чак и
одрасли мушкарци.
Сликар: – Смешно је то што говорите. Јер моја келнерица
је одевена. И, најзад, њене груди су доиста мале. Према
размери ногу, не могу бити веће од 33-е нумере.
Редактор: – То значи да треба узети дечачку размеру,
нумеру 28. У осталом, оставимо се дискусија. Све је јасно.
Груди – то је непристојна ствар.
Сликар (уморно): – А какве величине, по вашем
мишљењу, треба да буду груди једне келнерице?
Редактор: – Што мање.
Сликар: – Па ипак, хтео бих тачно да знам.
Редактор (занесено): – Најбоље би било да их уопште
нема.
Сликар: – Онда да нацртамо мушкарца?
Редактор: – Не, правог, стопроцентног мушкарца не
вреди. Јер, ми морамо агитовати да се жене укључују у
производњу.
Сликар (радосно): – Да насликамо старицу!
Редактор: – Не, боље, боље младу. Али без тих… ознака.
То је, на крају крајева, ипак двосмислено.

77
 Сликар: – А бедра? Бедра можемо?
Уредник: – Бог вас видео, Константине Павловичу! Бедра
нипошто! Чудо не тражите да додате еполете. И лампасе!
Дакле, решено?
Уметник (одлазећи): – Па-а, решено. Кад се не може
друкчије. Довиђења.
Уредник: – Довиђења, пријатељу. Један тренутак.
Опростите, јесте ли ожењени?
Уметник: – Јесам.
Уредник: – Не ваља. Срамота. Па лепо, довиђења.
Уметник пође полагано кући да премазује класичне груди
непровидном акварелном бојом.
И премазао је.
Врлина (лицемерство плус формализам Масачусета плус
зечја паника) је тријумфовала.
Лепе девојке више не узимају за филмске глумице.
Режисер се усходао пред глумицом, па се снебива, муца:
– Ви, наравно, имате смисла… Ставише, дара. Али сте
некако… са физичким недостацима. Витка као кијевска
топола. Ви сте, опростите, лепотица. Ах, дођавола! »У музици
би она била capriccio, у вајарству ренесансна статуета.« Једном
речју, овако како сада изгледате, немогућно је примити вас.
Шта би рекла јавност кад би тако нешто видела на платну?
– Ви сте неправични, Луциферу Марковичу, – каже
глумица, – за ово годину дана (та ви знате да ме нигде не
примају) ја сам се знатно променила, много боље изгледам.
Погледајте ове борице на челу. Чак су се и седе појавиле.
– Чудна-ми-чуда – борице! – љути се режисер. – Да имате
кесице испод очију, то разумем! Или дубоко упала уста. То је
друга ствар. А каква су ваша уста? Вишњик. »… Видећемо
небо у дијамантима.« Насмешите се. Дабогме. Сва тридесет

78
два зуба! Бисер! Не, никако, не могу вас примити. Па какав
тек ход имате! Грациозан. Дах пролећа! Гадно ми је да гледам!
Глумица заплаче.
– Зашто сам тако несрећна? Обдарена, али нисам богаљ.
– Нема породице без изрода, – хладно примети режисер. –
Шта ћу с вама? Деде, покушајте да се згрбите. Више, још
више. Још. Не можете? Где је асистент? Друже Сатанински,
обесите јој о врат две три потковице. Не, не оне из слике
»завртњићи брушени« него праве, гвоздене. Како, драга моја.
Ходате ли сада лакше? Лакше? То ми је мило. Једно око ћемо
повезати црном крпицом. Исувише су вам симетрично
постављене. Е, овако, богме, можете још добити неку
споредну улогу. Зашто плачете? Пхи, ко би се снашао у
женској души!
Мјузик-хол су освојили лицемери, у коњичком строју,
једним смелим налетом, који ће несумњиво ући у светску
историју коњице.
У присвојеној згради извршена је сеча лозе. Балету од 30
девојака издали су:

30 пари чаплинских цокула 30

30 пари мушких бркова 30
30 половних полуцилиндера 30
30 пасторских реденгота 30
30 пари панталона 30

Намерно су дате јако широке панталоне да се случајно не

би оцртавала дивна линија ногу.
Организовани гледаоци су се веома чудили. У програму су
обећавали 30 герли, а показали 30 замумуљених створова, за
које се не зна којег су пола и узраста.

79
 За време игре на позорници се чуло пригушено јецање
статисткиња. Гледаоци су мислили да су то марифетлуци
Касјана Голејзовског – тражење, нијансе, узлети.
Али то нису били марифетлуци Голејзовског.
То су чинили и чине мали наши Савонароле 42. Они
исправљају великог мајстора Мопасана, они избацују отуда
уметничке појединости које им изгледају неморалне, они се
ужасавају кад се јунак романа жени. За њих је звук пољупца
страшнији од експлозије граната.
Ах, како се они боје, како им је тешко и страшно на овом
свету!
Савонарола? Или макар Саванарило?
Не! Једноставно, стара глупа гувернанта, она која никад
није излазила на улицу, јер тамо може срести мушкарца. А
мушкарци – то је непристојно.
– Зашто непристојно? – питали су је. – Они иду одевени.
– Али под оделом су ипак наги! – одговорила би
гувернанта. – Не, нећете ме збунити.

42 Саванарола Ћироламо (1452-1498), талијански проповедник,

доминиканац. Изазвао снажна превирања својим проповедима
против тадашње моралне декаденције, посебно против покварености
у редовима високог клера. (Прим. прев.)

80
 КЊИЖЕВНИ ТРАМВАЈ

Врућина. У летње време тешко се ствара нешто масивно,

многоречиво, истински уметничко, нешто као »Соћ«. Хтео би
да напишеш нешто лакше, не тако велико као што је рецимо
»Госпођа Бовари«.
Жега је таква да је гадно завлачити прсте у живе ране
књижевности. Неће ти се да тражиш зачкољице, да дајеш
маха сатири и уопштавању.
Хтео би да се мало насмејеш. И то, верујете ли, да се
смејеш због нечега такозваним смехом из трбуха. Тим пре
што је то већ и званично сасвим допуштено, а чује се да се чак
и одобрава.
И хтео би, и презаш. А ако не успеш! Јер, младост је
прошла, нема више оног полета. »И усамљена танка влас сија
се на доконој глави« (Тјутчев, чини ми се).
Младост је прошла у ужасним препиркама. Препирали
смо се бесконачно. Непријатељи су говорили да је хумор
ниски жанр, да је штетан. Ми смо то плачући оспоравали.
Тврдили смо да је хумор нека врста фитина 43. И да је
препоручљиво давати га напредном читаоцу у малим дозама.
Лиле су се блиставе дечје сузе. Неко се учио на својим
грешкама (правописним). Некога су негде преместили.
Сада је све добро.
А уз то и ово лето, врућина; конгрес писаца неће се скоро
одржати, а књижевни трамвај још није ушао у хладовит депо.
Последње укрцавање било је 23. априла.
43 Средство за јачање (прим. прев.)

81
 И опет неко због гужве није успео да уђе у кола, и јури за
трамвајем дахћући и жалећи се.
– Први сам био у реду. Мене су раповци ућуткивали. А
сада таква неправда!
Као и увек у трамвају, путници се испрва радују својој
малој срећи. Размењују утиске. А затим полагано настаје
диференцијација.

– Габрилович умало што није остао. Добро је што му је

Славин помогао да уђе. Такорећи у последњем тренутку.
Написао је о њему чланак у »Вечери«.
– Гле, нонпарел, а деловао.
– Када би и о мени неко тако, макар и нонпарелом.

– Јесте ли читали Никулина?

– »Време, простор, кретање«? Читао сам. Свиђа ми се.
Почео је да пише сасвим као Херцен. Једноставно »Прошлост
и размишљања«.
– Да, само с том разликом што се прошлост види, а на
размишљања засада се још није наишло. Затим, код њега се из
лубенице на столу у мају цеди сок. У прозор гледа бела ноћ. А
лубенице зру у августу. Херцен!

Не волим здравице. Олеша је опет рекао глупост.

Говорећи о Грину, рекао је да је умро последњи фабулист. Не
схватам шта то значи – последњи фабулист. Последњи
флибустер – то још иде. Глупост, глупост је рекао.

– Ви силазите?
– Шта вам пада на памет! Тек што сам се попео.
– А они тамо напред, силазе ли?

82
 – Раповци су зачепили излаз. Низашта неће да сиђу. Један
друг је чак легао попреко врата. Низашта, вели, нећу сићи.
Иако му карта не важи за даље путовање.
– Какав безобразлук! Заустављати кола на окуци!

– А о Зошченку опет ништа не пишу.

– Грађани, опрезније. Међу нама се налази минијатурист.

Док сте се ви ту препирали и гурали, он је стигао да уз пут
напише опортунистичку паролу наместо старе »Забрањено
пушити и пљувати«. Чујте! Ево шта је написао: На забрану
пљувања и пушења у колима одговоримо тиме што ћемо
потписати зајам социјалистичке офанзиве.
– Друже Кирпотине, зауставите за тренутак кола треба
искрцати једног типа.
– Грађанине, сиђите. Ништа, ништа до Гомеца ћете стићи
пешице!

– Зашто се ви, друже, тако журно пробијате напред?

– О-кеј.
– Не гурајте се, кажем вам.
– О-кеј.
– А ставио шешир на главу! Носи наочаре. Цетворооки!
– О-кеј.
– Возите се својим таксијем – да!
– О-кеј.
– Не дирајте га. То је Американац. Он не разуме енглески.
– О-кеј.

– Кондуктеру, зауставите кола по жељи код ГИХЛ-а.

– Чудновато! Шта тражи писац у ГИХЛ-у? Тамо не
исплаћују хонораре за примљена дела.

83
 – Али плаћају за изгубљена. Тамо чак виси једно нарочито
обавештење: »Исплата хонорара за изгубљене рукописе врши
се у парне датуме«.
– А-а-а!

Само што је издао своју прву књигу, одмах га салетеше:

– Јесте ли марксист.
– Не.
– А шта сте?
– Еклектичар.
Већ су хтели тако да запишу, кад – зачуше се трезвени
гласови:
– Зашто упропашћујете човека?
Онда поново почеше да испитују:
– Ви сте, дакле, еклектичар.
– Еклектичар.
– И сматрате еклектизам за нешто добро?
– Та шта би ту могло бити добро!
Тада записаше: »Електричар, али према еклектизму има
непријатељски став.«
– То су ипак прошла времена. Сада, у светлости доношења
одлука…

– А о Зошченку баш никако не пишу. Као и раније што

нису писали. Као да уопште не постоји.
– Да. И, знате, тај лењинградски писац као да се већ
помало стиди свог изванредног талента. Он се чак вређа кад
му се каже да је опет написао нешто смешно. Сада му треба
овако говорити: »Ви сте. Михаило Ивановичу, по својој
обдарености за трагично просто-напросто Велики
Инквизитор.« Само се у том случају мало раскрави, и на
његовим танким уснама појави се смешак самосвести.

84
Научили човека да је хумор – жанр ниски, недостојан велике
руске књижевности. А зар је он Велики Инквизитор? Писац
је он, а не инквизитор…
Такви и слични разговори воде се у књижевном трамвају.
Понеко упорно седи, правећи се као да се диви асфалтираном
путу, а у ствари мисли како би да не уступи место жени с
дететом (непосредни пренос схватања – овде се, наравно,
мисли на књижевницу која плашљиво држи на рукама своје
прво дело).
Неко претура по свом џепу вадећи отуда с мрвицама
хлеба и забачене запете. Неко у светлости доношења одлука
захтева према себи изванредну пажњу. На неког су наравно
опет заборавили.
Врућина.
Али добро је што се трамвај креће, што путници,
измењују међу собом утиске и што је маршовска трамвајска
диференцијација, с обичним за нас псовањем и гурањем,
готова да пређе у велику и потребну распру о методима
вођења совјетског књижевног газдинства.

85
 УПИРУЋИ ГЛАВОМ У СУНЦЕ

»Шта ми називамо славом, другови?

Славом, другови, називамо светлу
закрпу, какву виђамо на изношеном
оделу песника.«

Из тековине класичара

По неким знацима могло се закључити да су догађаји

готово ту, на прагу. Говорећи језиком одбрамбене
књижевности, у ваздуху се осећао барут (овога пута дајемо
право свађалици Вишњевском – осећао се бездимни барут). А
изражавајући се сасвим тачно – мирисало је на скандал. У
сваком случају, то се није могло добро свршити. Жртва је
сазрела. Сви су то знали, али се нико није усуђивао да
замахне на њу пламеним мачем здраве критике.
Био је, додуше, један случај. Један инцидент. На неком
другарском чају неки писац је нешто повикао. Али нико томе
није придавао значаја, правили су се да ништа нису чули.
Узгред речено, јеретик је одмах после тога заспао
наслонивши главу на раме церемонијал-мајстору
оргкомитета44.
Међутим, слава књижевника Оловјанског је расла.
Девојке су шетале по вртовима шапћући његово име.
Издавачи су га исто тако волели.

44 Организациони комитет (прим. прев.)

86
 А има ли што заносније од прве љубави издавача? Нема,
милостиве госпође, нема ничег заноснијег. Ту је све – и
издање и, напротив, суперскупо, у суперкорицама и
специјалној картонској кутији са седефним дугметима и
иницијалима. Једном речи, не живот већ некадашње покладе.
Критичари нису ништа пребацивали Оловјанском. Њима се
све свиђало у његовим делима, што су често говорили,
досадно и гласно.
Оловјански се, дакле, налазио на врхунцу славе. Он је
упирао главом у сунце. И не зна се докле би још трајало то
седење на висинама да се није зачуло гунђање из књижевног
кулоара. Треба објаснити шта је то кулоарско мишљење.
Кулоара има свуда. И на улици, и код куће, и код Ципинског
самовара, и у редакцијама – свуда где се налазе и разговарају
писци.
Ми волимо гимназијске шаблоне и дан-данас смо
мишљења да је брбљање по кулоарима – нешто рђаво,
малограђанска навика, сплеткарење, измишљотина и да, ако
већ треба говорити, треба на сваки начин са катедре, а затим,
на сваки начин, исправљати стенографске белешке
(»Поштовани друже уредниче! Неки кукавац-критичар
нашао је времена да истргне из мојих неисправљених
стеногра… бележака… то је гнусно… ја протесту…«). То је
досадило и то није исправно. Немогуће је због сваке речи
пети се на подијум или носити са собом покретну катедру да
би је у правом часу понудио писцу који би хтео да изнесе
неки свој суд.
Тако помпезно живели су само римски конзули. Незгодно
је да совјетски писци тако живе. А осим тога у кулоарским
разговорима нема никакве књижевне илегалштине. Кулоар је
правичан и строг. У тражењу истине он погдекад и
превазилази катедру. Док се на катедри слави валпургијски

87
јубилеј у част нечијег шестогодишњег рада на дивном пољу
књижевности, у кулоару се већ све зна – нити је том јубилеју
било места, нити је рад богзна какав, а јубилару је крајње
време да се посвети учењу језика, с којим он, као и са темама
које обрађује, веома слабо стоји.
Кулоару треба поклонити пажњу. У кулоару дува јак
ветар. Тамо се писци испитују, као оно авиони у
аеродинамичној цеви ЦАГИ, проверава се њихов стил,
њихова идејност и даровитост. Ако ту ваздушна струја откине
крило, ништа неће помоћи – тај писац неће летети. Мора да
мења конструкцију. Није издржао пробу. Живеће, али певати
– никада неће, како каже народ.
Дакле, младе девојке су шетале по вртовима и с љубављу
цитирале дела Оловјанског. А док су оне шетале, у књижевни
кулоар је ушао усплахирен Човек бледа лица.
– Шта је то с вама, млади стилисто? – запиташе га
књижевници.
– Целе ноћи сам читао Оловјанског.
– И?
– Слабо.
– Не, вама се не сме веровати. Ви у својој школи »Марсел
Пруст« сматрате да сви слабо пишу.
– Та уверавам вас. Веома слабо. Укратко, рђаво написано.
Сиромашно.
– Немогуће. Оловјански је чувени писац. Сви га хвале,
уздижу.
– Јесте ли га читали? Е, прочитајте, па ћемо разговарати.
Прочиташе Оловјанског. Досад га нису читали, веровали
су на реч да је код њега све у реду. Боље да се младић из
школе »Марсел Пруст« никада није појавио у кулоару.
Оловјански би увучен у аеродинамичну цев за испитивање. И
одмах нестаде његове садржинске теже, попуцаше

88
композиционе споне, одоше дођавола делови, детаљи,
метафоре, наводнице. И сви увидеше да тај апарат не може да
лети.
Катедра је по инерцији још увек правила серенаде под
балконом тог прозаичара, али је, растројена, убрзо ућутала.
Умукле су бандуре45 и мандолине критичара, а затим се у
тишини која је настала јасно чуо танани звиждук од којег се
срце леди. То је долазила прва ласта. Она је носила у кљуну
чланак у коме се стваралаштво Оловјанског подвргавало
свестраном и веома непријатном испитивању. За ластом су,
уз страховиту хуку, летели тромоторни критичарски
кондори46. Сваки кондор је носио у кљуну чланак, и сви
чланци су зачудо били правични и непријатни.
Оловјански се устумарао. Он је навикао на славу и сасвим
заборавио на тај непосредни праволинијски кулоар. Он
ништа није схватао. Још до пре неколико дана кондори и
ласте су с љубављу кружили над њим спуштајући на његову
главу експортне лале и, штавише, праве венце. Ах, ловоров
мирис славе, мирис супе и мариниране рибе!
Пљусак похвала престао је тако неочекивано да му је
дошло да виче: »У помоћ«, да потрчи у милицију да се жали,
дошло му је да се туче за своју меку постељу на Парнасу.
– Не, ту је нека грешка, – мислио је збачени аутор, –
немају право. Ја ћу на суд.
Он је однекуд мислио да против њега интригирају, па се
обраћао организацијама и појединцима с молбом да му се по
закону помогне. Уопште, покушавао је да ускрсне славу
помоћу познанства.
– Та шта то значи? – говорио је негодујући. – Дрскост.
Данас говоре да сам ја написао књигу осредње вредности, а
45 Украјински народни инструмент (Прим. прев.)
46 Кондор – највећа птица грабљивица, лешинар (Прим. прев.)

89
сутра ће се усудити да то кажу и за Киршона. Такве
критичаре треба једноставно уклањати.
– Како – уклањати? – зачуди се неко.
– А не знам… Тако са дужности коју обављају.
– Да, али то је, како да кажем, мишљење критичара…
Човеку се не свиђа, па шта ја ту могу.
– Ви све можете. Тако ми поштења. Телефон сте ми
спровели за два дана, а неког тамо критичара не можете
сменити. Смените га. Молим вас.
– А ако ваша књига доиста… није сасвим…?
– Управо сасвим. Девојке су шетале по вртовима
шапућући моје име.
– Девојке је лако обманути. Чија све имена, која су пре
времена ушла у школски програм, оне нису шапутале! А
притом, сада је у школи строго, систем оцењивања је од 1-5.
Хтео не хтео, зашаптаћеш.
– Па ипак, неке репресивне мере… Било какве. А? Онако,
реда ради.
– Не, друже, – тужно рече извесна личност. – Боље да вам
спроведем још један телефон.
– Боље репресалије, а?
– Не, боље телефончић.
Оловјанском окренуше леђа чак и пријатељи. А
критичари-кондори пређоше у бришући лет и ишибаше га
дугачким и свирепим чланцима.
И негде на некој дискусији потрудише се да дотуку
Оловјанског по свим правилима: референту који је имао да
дотуче аутора каменицама и цитатима – дато је – пола сата,
дискутантима за засипање аутора смећем и отпацима за
прераду – по пет минута.
Настајао је заокрет.
Шта ћемо после овога, другови, условно назвати славом?

90
 Нећемо, другови, претеривати. Славом ћемо, другови
назвати светлу закрпу на изношеном оделу певача. Ништа
више.
Тако је, овај, рекао Пушкин.
И то је све о слави. Нећемо претеривати.

91
 ВЕЛИКИ ТАБОР ДРАМСКИХ ПИСАЦА

И он се придружи великом табору

драмских писаца, који су разапели
шаторе насред Переулка47
Художественог театра.

Летопис Всероскомдраме

Број претендената на златоносно поље драмске уметности

повећава се сваким даном. То ће свако одмах видети ако
прочита позоришни преглед у новинама.
»Пахом Глиба завршио је за једно московско позориште
нови комад у коме се тумачи борба против бирократизма као
борба против подмићивања.
»Вера Пиџакова ради на позоришном комаду »Лака
коњица«. Комад ће ускоро бити завршен и предат у фасциклу
једног од московских позоришта.«
Хоће ли се давати?
Је ли могуће?
Колико већ година читамо о новим позоришним
комадима Пахома Глиба, Вере Пиџакове и М. Чтолиа.
Дознајемо да су завршени, обрађени, прерађени и примљени.
Али које је то »једно московско позориште, где је та »Лака
коњица«, где је та историјска радња »Овас«, са које се то
позорнице разлежу страсни дијалози из пера Пахома Глибе?

47 Переулок – попречна уличица (прим. прев.)

92
 Нема таквих позорница, нема тог »једног московског
позоришта«, нема ничег од свега тога.
Ту је само велики табор драмских писаца који су разапели
своје шаторе испред улаза у велика и мала московска
позоришта. И ту има више несрећника него ма у којем табору
копача злата на обалама Јукона и Аљаске.
За драмског писца ми сматрамо сваког човека који је
написао дело с објашњењем уз текст: »улази«, »одлази«, »смеје
се«, »убија се из пушке«.
Веома чест праоблик драматурга је грађанин који никада
није писао позоришне комаде и који не воли ни позориште
ни књижевност. На пут драмског писца гура га тешка
судбина.
После дугог разговора са женом, грађанин долази до
закључка да се од плате тешко може живети. А још треба
уплатити велики удео у стамбену задругу.
– Дођавола, нећу ваљда красти!
И грађанин који је од познаника чуо да се сада за
позоришне комаде добро плаћа, не часећи ни часа лаћа се
посла и за две вечери ствара комад у 5 чинова. (Он је,
заправо, замислио позоришни комад у 4 чина, али, пошто је у
последњем тренутку дознао да висина ауторског хонорара
зависи од броја чинова, дописао је пети.)
Забацивши шешир И весело звиждућући, праоблик
драмског писца силази Тверском, скреће у уличицу
Художественог театра и застаје пренеражен.
Тамо, код улаза у позориште, живописно су се прострли
шатори драмских писаца, чује се шкрипа пера и промукао
глас:
– Примање пријава је закључено! Слободних поља нема!
Исту жалосну слику види нови драмски писац и код
других позоришта. Праоблик драмског писца већ је готов да

93
нада вику како га запостављају, али одједном, дознаје да
његов комад ништа не ваља. О томе га извештава познаник из
балетског подмлатка.
– Јесте ли полудели! – вели познаник. – Да човек само
прочита ваш комад потребно је два дана. А осим тога у
трећем чину учествују душе умрлих. Баците ви перо у трње!
Сви драмски писци друге, отпорније врсте налазе се под
утицајем легенде о неком кројачу, који је тобоже рекао:
– Ја сам у своје време преправио једном грофу сако. Гроф
је тај сако носио четрнаест година и оставио га у наследство
сину, такође грофу. И сако је још био као нов.
Другоразредни драмски писци преврћу литерарне капуте
надајући се да ће изгледати као нови.
Романи, приповетке, песме, подлисци, чак и огласи у
новинама прерађују се у позоришне комаде.
Џепић преврнутог капута прелази, као и увек, с леве на
десну страну. Сви су збуњени, али се труде да то не виде и
праве се како верују да је капут сасвим нов. Преправљена
дела се ипак не одржавају дуго на сцени.
Трећи, већ сасвим формирани драматург јесте – признати
драматург. У његовом стану висе по зидовима позоришни
плакати и осећа се мирис супе. То је мирис ловорових венаца.
Он још није написао трећу слику, а већ се чује ласкаво
зврјање телефона.
– Да. – вели драмски писац после пет минута – вечерас
завршавам. Трагедија! Зашто да не? А Шекспир? Мислите да
је обрадите у духу монументалног неореализма? Врло добро.
Да, комад је ваш. Само, никоме ни речи!
– Да. – вели драмски писац после пет минута,
одговарајући редитељу другог позоришта. – како сте дознали?
Да пишем. Ускоро ћу завршити. Трагедија! Разуме се да је
ваша. Само никоме ни речи. Ви ћете је поставити тежећи да

94
прикажете жива човека? То је управо оно о чему маштам.
Врло добро!
Пошто је ненаписани комад обећао режисерима осам
позоришта, драматург-лупеж седа за сто и пише са таквом
спорошћу да је осам режисера већ изван себе.
Они ходају тамо-амо по улици где живи драматург, шаљу
му познанике и телефонирају му.
– Да. – увек исто одговара драмски писац, – мој комад
припада вама. Не брините, биће готов за отварање. Да, да, као
трагедија индивидуалности, истичући притом тежњу
јунакиње.
Али долази дан обрачуна. Пошто је разместио редитеље
по разним собама, аутор се, плашећи се и помисли да се
редитељи могу срести, подругљиво смешка и одлази у девето
позориште, где ће његову трагедију дати као монументално
приказивање жива човека, истичући притом психологију
споредних лица.
Признатог драмског писца не туку само зато што су
батине законом забрањене.
И тако пролази читав живот јуконских испирача злата.

95
 ПОЛУПЕТУХОВШТИНА

С времена на време, али најмање једанпут месечно, чује се

вапај позоришног света.
– Треба обновити совјетску естраду!
– Треба већ једном пречистити!
– Напоље!
– Сви знају на кога се то »напоље« односи и с ким »треба
пречистити«.
– Време је, време! – узвикују директори и режисери малих
позоришта.
– Ох, одавно је већ време, – уздишу глумци тих
позоришта.
– Напоље, само што пре напоље! – јечи Главискуство.
Одлучују да сместа ударнички приступе обнављању
совјетске естраде и да заувек престану с полупетуховштином.
Свима је јасно шта је то полупетуховштина.
Изрод совјетске естраде, пискарало Полупетухов,
преплавио је тржиште тривијалним романсама (»Високе пећи
пламсаху једног кишовитог и хладног дана, а ти си
отпутовала кочијама«), скечевима (»Совслужбеник под
диваном«), сеоским уличним песмицама (»Мој драган није
глуп, попео се на багрем, а ја одох у универмаг48 да купим
облигацију«), прегледима (»Реците: А!«), оперетама (»На
таласима самокритике«) итд., итд.

48 Универзални магазин (прим. прев.)

96
 Све ово, наравно, није написао само Сандро Полупетухов,
писао је и Борис Амијаков, и Луврије, и Леонид Кугелбан, и
Леонид Трепетовски, и Артур Иванов.
Али све је то била школа »Сандро«, и свако дело
именованих лица називало се полупетуховштином.
Доиста, била је страшна и бљутава та полупетуховштина.
Ужасне су биле романсе, прегледи, уличне песмице, оперете и
скечеви.
И жеља позоришне публике да се позорница обнови може
се само поздравити.
Обнављање позорнице почиње сазивањем велике, опште
скупштине заинтересованих лица.
Позвали су осам стотина шездесет и два писца прозе,
деведесет песника, пет стотина једног критичара, око хиљаду
пет стотина композитора, административних чиновника и
нових талената.
– Да то није малчице много? – забринуто пита одговорно
лице.
– Откуд много! Позвали смо свега око три хиљаде људи. А
то значи да ће доћи петоро-Шесторо. Па више нам није ни
потребно. Створићемо снажну драмску групу, разделићемо је
на подгрупе, па нека раде.
И доиста, у одређени дан и час у циркуској згради, где
заудара на дресиране магарчиће и обучене коње, у
канцеларији на горњем спрату отвара се велика седница.
Први долази млади Артур Иванов у капуту с
оковратником од мајмунског крзна. За њим упадају два
Леонида, од којих је један Трепетовски, а други Кугелбан.
После Луврија и Бориса Амијакова појављује се лично
Сандро Полупетухов.

97
 На његовом лицу огледа се крајња одлучност. Нема
сумње, тај се својски припремио за немилосрдну борбу
против полупетуховштине.
– Дакле, другови, – вели одговорна личност, – на жалост,
овде нису сви које смо позвали, али мислим да се скупштина
може отворити. Слажете ли се?
– Само напред, – каже Амијаков. – Време не стоји. Време
је да се позорница лечи.
– Да, то и ја кажем, – јечи председник. – Досада наш рад
није ишао онако како је требало да иде. Ми смо заостали, ми
смо заглибили…
Уопште, из председникових речи могло се закључити да је
у позоришту већ настала диференцијација, и да естрада
безобзирно заостаје. Досад је Луврије писао прегледе с
Артуром Ивановим, Леонид Тре – петовски радио с Борисом
Амијаковим, а Сандро Полупетухов с Леонидом Кугелбаном.
Треба се реорганизовати – виче председник. – Ако
Луврије буде писао с Трепетовским, Сандро узме као
помоћника Иванова, а Кугелбан – Амијакова, естрада ће
несумњиво бити обновљена.
Сви се слажу с председником. После недељу дана у
портфељ естраде стављају се поправљена дела.
Романса (»Ти си из кочија глеђала лево, где се уздиже
хидроградилиште«), скеч (»Радио у тудој постељи«), колхозне
поскочице (»Мој драган је идиот, уплашио се факта, он не иде
у колхозе, не седа у трактор«), преглед (»Не вуците за нос«),
оперета (»Фокс на земљином полу«) итд.
Сматра се да је позорници дат нов смер.

98
 ПОЗОРИШТЕ НА УЛИЦИ

Ова своја запажања доносимо да бисмо приказали

позориште због кога се критичари не растржу, не држе
ватрене говоре на седницама Главискуства, позориште које се
не рекламира у новинама, не прави дефиците, а има
кориснике пропусница.
Ко од вас, другови, није бесплатно гледао уличну
представу? То позориште има све видове сценске уметности.
Улица се ори од певања у сав глас, од куплета, флаута и
трагичних монолога. Земља се тресе од игре људи и медведа.
На улици има свега.

СТАРИЦА СА ХЕРЦОГОМ

На кузњецком мосту, пред излогом са трикотажном

робом, на пољу ружичастих кошуља и филцаних дамских
капица стоји стара фрајла са Шеширом и копреном преко
очију. Машући с времена на време великом жућкасто-
црвеном ташном, уседелица тужно пева:

Херцоже де Лињ, бежи фландриској гори!

Херцоже – у Фландрију!… То море без обала
плаветнило ће своје за тобом да затвори
и залупиће собом гвоздена врата мала!

Поред старице са херцогом де Лињ, који из неких, нама

непознатих разлога треба да бежи у Фландрију, пролазе
запослени и беспослени људи. Беспослени дуго стоје крај
певачице и, климајући главом по такту, слушају песму до
краја, па одлазе не плативши. Запослени јој брзо тутну у руку
две копејке и уздишући трче да стигну аутобус.

99
 Старица некако животари. Па, ако ћемо право, зашто она,
стара девојка не би напредовала.
Ни у Бољшом театру не певају не знам какве песме (»Боже
свемоћни, боже љубави, услиши моју молитву« или »Драга
Аидо, светли сунчев зраче«), И да видите – напредују.

МОСКОВСКЕ ЕСМЕРАЛДЕ

Онај ко каже »а«, мора рећи и »б«.

Тамо где је опера, мора бити и балета.
Академски балет представљају на улици две Циганчице од
око седам година.
Циганчице играју на неких двеста корака од певачице.
Њих богато красе минђуше од малахита и слине боје
самарагда. Истуривши стомачиће и замахујући многобројним
сукњицама Циганчице изводе месеровске скокове као
поскоке у »играма националних мањина«.
Њихове игре су још краће од игара на скуповима
назовиуметника, који се одржавају сваког понедељника.
Непословне људе, који би и овде хтели да прођу
бесплатно, балерине грубо вређају не само речима већ и
поступцима.

ПРАВИ ПЕРСИМФАНС

Које би пристојно позориште, са најмање пет галерија и

сто стубова, који сметају гледаоцу да види сцену, могло бити
без добре класичне музике?
Хроми виолинист-флаутист са црним наочарима –
улични персимфанс (покретни симфонијски оркестар без
диригента) – разликује се од персимфанса који се даје
понедељником, што је доиста:

100
 1) покретан (прави персифанс више воли да скрштених
руку проводи време у Великој дворани консерваторије);
2) симфонијски (у њему не суделују чувени гости);
3) и без диригента (у правом персимфансу, веле, професор
Цејтлин49 мало-мало па замахне гудалом и строго погледа
свираче, замењујући, колико може, диригента).
На улици је ствар проста. Диригента доиста нема, ако се
не рачуна милиционар који диригује уличним саобраћајем.
Али замах његове палице често даје музичарима знак да се
чисте с миром, док их није одвео у милицију.

У КОРАК С ЕПОХОМ

На пољу циркуске и позоришне уметности улични глумци

су потпуно бацили у засенак своје рабисовске колеге.
Никада се у мјузик холу не може видети мађионичар који
своје вештине изводи тако прецизно и сјајно као што то чини
Кинез који своје опсенарске представе даје на булевару.
Чувена у целом свету, загонетна индивидуа и тајна
лабораторија (пет стотина плаката), мсје Ласфикис долази са
петнаест вагона разних апаратура. У извођењу представа
помаже му дванаест Хиндуса скрштених руку и десетак
наших дугајлија, који се мотају иза кулиса.
А ипак, мало-мало па тачка не успе.
Час се поквари звездани водоскок, час запне котурача, те
ваздушна пошиљка стане у ваздуху или се, пак, са галерије
разлегне врисак увређеног детета:
– Мама, њему су позади везали врпцом птицу.
Али Кинеза са Тверског булевара нећете ухватити. Три
стотине страсних љубитеља опсенарских вештина гледа му у
саму душу и не може да открије тајну.
49 Професор универзитета (прим. прев.)

101
 Беспризорни прати своје куплете свирком на кашикама,
као и сам текст, далеко су савременији од извођења и
текстова многих музукалних кловнова.
Чак це и у игри дресираних медведа огледа савременост.
Док у циркуској арени медведи играју фокстрот, њихова
улична сабраћа иду у корак с епохом.
– Покажи-дер, Медо, – каже водич трзајући ланац, –
покажи, Медо, како се код нас повећава продуктивност рада.
– А деде, Медо, покажи како се супружници враћају из
ЗАГС-а.
И Медо показује све што тражи епоха.

ВЕЛИКИ ГЛУМЦИ

То су просјаци. Они дивно глуме. Глуме по методу

Станиславског. Доживљавају. Природно кашљу. Изванредно
храмљу. Улоге слепаца тумаче тако да им никакав краљ Лир
није раван. Ту ћете видети Фирса.
– Отишли, – вели Фирс, – кхе, кхе. А мене заборавили,
кхе-кхе! Уделите несрећном старцу. Три дана старчић ништа
окусио није. Старчић је сасвим изнемогао.
Јуродиви из »Цара Фјодора Иоановича« стоје у куту,
питомих лица, несмело пружају руку.
Ујка Вања, мичући десном брадом, тајанствено шапуће:
– Уделите бившем земљопоседнику и великом богаташу.
Сјајно глуме. Рекао би човек – сасвим споредне улоге, а
како су научене! Велики глумци!

102
 ТАКАВ ЈЕ РЕД

Циркус се грчевито држи својих прастарих традиција. У

том погледу можда би се могао поредити само с енглеским
парламентом.
Према пропису, заведеном пре више стотина година,
говорник, у парламенту носи дугу власуљу и седи на џаку с
вуном. Такав је ред! Шпрехшталмајстор се и данас појављује
на арени у героку и даје реплике страшно промуклим гласом.
Тако треба да буде!
Кад год дође у парламент, краљ три пута куцне на врата и
моли за дозволу да уђе, а чланови Доњег дома се праве да су
веома заузети и да немају времена за разговор с краљем. То је
такође ред! Кловн у циркусу, пошто је извео своју тачку,
повлачи се с арене веома ефектно – иде четвороношке и
безобзирно пуца из најуздигнутијег дела свог тела. То је
такође ред!
Уопште, постављати питање циркуским радницима зашто
се ради тако а не друкчије – бесмислено је.
Ради се тако, јер тако треба да се ради. А зашто тако
треба? Сасвим једноставно – такав је ред. А зашто је такав ред
– то нико не зна.
И традиционални циркуски живот иде својим током, чим
се спусти сумрак, на улазу се пале електричне сијалице,
осветљавајући велики плакат са лепотаном бледа лица и
црних брчића, који у извијеној руци држи бич. Дивни коњи,
са гривама таласастим као коса русалки, играју пред њим на
задњим ногама. То се зове »Табло 30 коња«.
А кад се тај коњски табло уз звуке поздравне музике
појави пред гледаоцима, сви који знају да рачунају могу
посведочити да нема више од осам коња.

103
 Али ту нема никакве преваре. Просто – такав је ред. На
плакату пише тридесет коња, а на арену се изводи осам.
Штавише, кад би се изненада појавило свих 30 коња, то би
било кршење традиција.
По тој циркуској рачуници, за 40 постаријих лавова рећи
ће се: »100 лавова«, а за петнаест крокодила: »60 нилских
крокодила и алигатора«.
А кад на афиши пише »48 дресираних папагаја – Чудо
психотехнике!«, зна се да ће бити само један дресиран папагај,
који уме да каже две речи: »волим« и »Фининспектор«. Друга
четири папагаја ће седети на металној столици са сјајним
куглицама, погдекад се преврћући преко главе ради свог
задовољства.
За време паузе шпрехшталмајстор надмено саопштава
публици да сви који желе могу отићи у шталу да виде
животиње. За улазак 20 копејки. Деца бесплатно.
Зашто треба платити још двадесет копејки кад је улазница
већ плаћена – не зна се. Ни дирекција то не би знала рећи.
Њој заправо до тих двадесет копејки и није толико стало. Али
– традиција. Треба узимати. Од деце, на пример не узимају.
Пријатељство са децом спада у традиције циркуса.
У циркусу постоји неки војно-поморски чин. То је
капетан. Ни говора о томе да свако може бити капетан.
Акробате, жонглери, кловнови, јахачи или тркачи на
точкићима никада не могу бити капетани.
О, капетан – то је велика зверка! Капетан, то је укротитељ
лавова, или тигрова, или крокодила. Али то још није главни
капетан.
Главни капетан изводи смртоносни лет.
Још у почетку представе гледаоци примећују неке справе
које дотад нису видели: шине причвршћене за куполу,

104
некакве решеткасте куле и чудан неки предмет, умотан у
непромочиво платно, који обично виси изнад оркестра.
За време паузе капетан хода у ружичастом халату по
балкону и својеручно проверава јачину ужета и других
уређаја. Капетан никоме не верује. Капетан се узда само у
себе.
Припрема за његову тачку траје читав сат. Ударају
чекићи, овда-онда чује се лупа мотора. Најзад, појављује се
жена капетана, његова браћа и остала родбина. Мотори зује
још јаче, пале се сва светла и капетан храбро излази на арену.
На њему је кожно одело, пилотски шлем и страшне
наочари мотоциклисте. Почиње опраштање. Такав је ред.
Капетан љуби жену. Жена се уздржава да не зајеца и
покретима (она не зна руски) показује да је против те
смртоносне тачке. Она предосећа да ће се данас догодити
несрећа. Капетан стеже руку браћи и рођацима. Браћа
одмахују главом. О, кад би они знали руски! Они би из свег
гласа викнули да капетана треба спречити у његовој лудој
намери. Чак и шпрехшталмајстор приноси очима марамицу.
Он сваке вечери гледа тај смртоносни лет, али се ето никако
не може уздржати да не заплаче.
Капетан је неумољив. Он се опрашта с публиком, маше
руком, одгурује жену и седа у своју направу.
Углавном, заједничким напорима дирекције и капетанове
својте у публику се утерује такав страх да многи беже са
представе само да не буду очевици погибије најславнијег
капетана.
Сама тачка траје шест секунди, а у поређењу са
припремама, од којих се срце леди, није баш тако страшна.
Лет је несумњиво тежак и опасан, али могло би бити без
застрашивања гледалаца. Но, то није у традицијама циркуса.

105
 Разговорни жанр је најслабије место циркуске тврђаве.
Под притиском худполитсовјета, штампе и мосткома у
традицији су се појавиле пукотине. Савременост је продрла у
репертоар. Музички сатиричари се придружују епоси.
Али ту це дешава нешто што је далеко од доброга. Једну
рђаву традицију замењује друга рђава традиција. Са стола
сатире и хумора, који се и тако не одликује обиљем јестива,
циркус је из непознатих разлога добио саме отпатке.
Ако у програму стоји да наступају »аутори-сатиричари и
песници-сатиричари у савременом репертоара«, нема више
сумње да ће рефрен бити стари, управо »приступачан«
публици, а куплети донекле идеолошки доследни.
Све се ради по пропису.
Прво се на точкићима појављује клавир а за њим у
шљокицама и посути брашном улазе пецници-сатиричари и
почињу оштро да нападају разне неправилности:
Први сатиричар: Свратих у лигу народа.
Тамо су све позивали на разоружање.
Други сатиричар: А зар не виде?
Бријану топови из џепа вире!
Публика тужно слуша. Тада сатиричари изводе други
куплет, који се непосредно односи на стање у земљи:
Први сатиричар: У штедионицу ја сам пошо и од грдног
народа до касе нисам дошо!
Други сатиричар: А к Мајерхолду да си отрчао, сам би се
тамо освртао.
У циркусу необично воле да куде Мајерхолда. Тамо се о
њему увек пева нешто увредљиво. Публика се уморно смеши.
Пошто се одужио савремености и којекако послужио
отаџбини, сатиричар почиње гласно и весело да пева пратећи
себе на гајдама од волујске бешике:

106
 Први сатиричар: Ножице су им ко трупци биле. Сукњице
им колена нису криле.
Други сатиричар: Сад је мода уведена друга, сукњица им је
до земљице дуга.
Због тога куплета песници-сатиричари дошли су у велики
сукоб с јавношћу. Јавност је захтевала да се ти редови бришу,
јер нема идејне усмерености. Али сатиричари су пали на
колена и плачући изјавили да без куплета о лукавости наших
жена нису кадри да насмеју гледаоца и да се низашта неће
појавити на арени. Такви су то људи, ти сатиричари. Били су
принуђени да пусте тачку као експерименат.

Међу закулисним причама ова анегдота има успеха.

Неком чувеном оперском певачу рекоше једном приликом:
Чујте, Н., па ви сте прави идиот.
– А глас? – запита оперски певач.
Сви слегоше раменима. Нема збора. Глас је доиста диван.
И сада кад неко руководиоцима циркуса каже:
– Чујте, зашто се ви тако споро изграђујете, па то је велика
брука!
– А приходи? – одговарају они.
Људи најслабијег карактера слежу раменима.
Приходи су доиста велики.

107
 ЧОВЕК У ФУДБАЛСКИМ ЦИПЕЛАМА

Човек који се пробијао кроз ходник надлештва није личио

на обичног посетиоца. Није гледао усплахирено, и одело му
није било сасвим обично – капут са жутом кожном јаком,
качкет од астрагана, а ципеле – фудбалске, плавичасте али без
крампова.
Гледајући са висине, он разгура секретаре и без
пријављивања уђе у кабинет руководиоца установе. Уђе баш
кад се тамо држала ванредна седница.
Сви незадовољно окренуше главе према њему, а
руководилац установе чак испусти неки гневни звук – као да
рече »напоље« или »седите, молим«.
– Да вас нисам омео? – званично запита човек у
фудбалским ципелама.
– Имамо кратак састанак, – грубо примети руководилац.
– Онда идем.
– Можете. Идите!
Поправивши на глави астрагански качкет, човек се
насмеши и рече:
– Идем. Али будите тако љубазни да примите на себе сву
одговорност. Ви ћете одговарати.
То је било речено тако свечано као да је непознати хтео да
стави на главу установе погребни венац од лима, са тракама
од моареа.
Руководилац се уплаши. Он никако није подносио
одговорност, те брже-боље рече:
– А у чему је ствар? Седите, друже.

108
 Човек изабра сигурнију столицу и поче:
– Шта мислите, треба ли популарисати технику?
– Треба.
– А можда не би требало? Реците отворено. Ја ћу у том
случају отићи.
– Како да не би требало! Та ја сам се одмах сложио с вама.
– Не, – рече незнанац. – Ја видим да сте ви против
пропагирања технике. На речима сте сви за, а на делу… Ви
доиста морате примити одговорност за себе.
Он поћута, па додаде:
– Учесници кратког састанка такође. Идем.
Наједанпут свима што су седели у кабинету јасно изађе
пред очи страшни погребни венац. А било је тако лепо. Сви
су мирно седели, мењали мисли, пили Чај, ником нису
чинили нажао – и одједном тај страшни незнанац!
– Можете нам веровати, – рече руководилац – ми смо
свом душом…
– Свим срцем, – потврдиће узнемирени учесници кратког
састанка.
Али непознати човек ц кожним реверима се заинтачио и
дуго се пренемагао.
– Треба организовати позориште које би пропагирало
технику, – рече најзад. – Схватате ли?
Нико ништа није схватао, али дошљак све брзо објасни.
То позориште ће бити на потпуно новим принципима.
Позоришни комад већ имамо. То јест, још га немамо сасвим,
али ћемо га ускоро имати. Диван комад о моторима. Пише га
он лично, човек у фудбалским ципелама. Глумаца неће бити.
Декорација такође неће бити, и стога се низашта не треба
бринути. Треба само имати просторију и нешто новаца,
тридесетак хиљада. Иначе он, човек с качкетом од астрагана,

109
узима на себе сву одговорност (уздах човека коме је пао терет
са срца).
– Једно ме само брине, – рече руководилац, – где да
нађемо просторију и тридесет хиљада!
– Не, видим већ, морам да одем, – рече хладно непознати.
– Не могу ја имати ничег заједничког с људима који
запостављају најважније питање, питање пропагирања
технике. А одговорност нека сносе…
Сви потрчаше за незнанцем муцајући којешта. Одмах се
све нашло – и просторија, и тридесет хиљада, и још једно
четири хиљаде као аванс за артељ гардеробера будућег
позоришта. У паници заборавише чак да запитају непознатог
како се зове. Дуго су мислили да се презива Љутиков, а после
се показало да то није Љутиков, него Коперник, само не онај
Коперник него неки сасвим непознати.
Пуна три месеца долазио је Љутиков-Коперник
руководиоцу установе, седао на његов сто, млатарао ногама,
сада не више у фудбалским ципелама него у дубоким, са
гуменим ђоновима, и тражио паре.
– Ускоро ће премијера, – говорио је. – Дивно ће бити.
Декорација нема, ничег нема. Представа тече без суфлера.
– Како без суфлера? – паћенички би питао руководилац.
– Не, Јакове, ти као да не схваташ довољно значај
пропагирања технике, – одговорио би Коперник. – Као да
немаш јасну представу.
– А како се зове комад?
– Никако. У томе и јесте ствар. Назива нема, реквизита
нема, ничег нема. Дивно! Прво позориште те врсте у свету.
Јакове, поноси се! Тебе ће позоришни свет на рукама носити.
Литовски ће те запазити!
– А одговорност?
– Узимам на себе.

110
 Спремање комада се мало отегло, прошао је одређени рок.
Па ипак, после седам месеци велике борбе за нове методе на
пољу тех-пропаганде, Љутиков-Коперник објави премијеру.
Позивнице је лично донео. Том приликом имао Је на себи
ружичаст капут с јаком од кенгурова крзна и, бог-би-знао
зашто, држао у руци коферчић.
Премијера је почела тачно у осам часова увече.
Завесе није било. Реквизита није било. Декорација није
било. На празној, мало прљавој позорници стајао је дрвени
витао.
– Одмах ћемо почети, – објави Љутиков, – поседите мало,
другови, ја ћу се одмах вратити.
Старешина установе гледаше у витао неких десет минута,
па зажмури и сети се да је ту исту направу видео недавно у
опери »Фауст«, музика Гунеа. Тађа је за тим витлом седела
Гретхен, а негде у близини ходао тамо-амо Фауст. Сада витлу
нико није прилазио.
Одједном на позорници се појави нека старица с
наочарима и рече:
– Дакле, момци, овај витао се употребљавао у епохи
феудализма и представља прототип савременог ткачког
разбоја. Сада ћемо, момци, прећи у фоаје и разгледати нацрте
тог прототипа савремене технике.
Кашљући и усекњујући се, сви службеници установе
нагрнуше у ходник и загледаше се у нацрт ручне шиваће
машине. Али старица, уместо да даље објашњава, приђе
старешини и обливајући се сузама рече да она за свој рад још
није примила ни пребијане паре и да је просто изнурена
репетицијама.
– Шта је с Љутиковом? – одједном збуњено запита
старешина. – Где је?

111
 Разлеташе се да пронађу организатора нечувеног
позоришта. Руководилац установе се наједном сети како се
Љутиков последњих дана није растајао од кофера. Старешина
од страха чак клону.
– Да га потражимо међу декорацијама? – рече секретар.
– Јест, наћи ћеш га! Кад декорација уопште нема.
А Љутиков-Коперник је већ стајао у кабинету шефа
здравственог уреда и говорио:
– Медецину у масе. Путем позоришта. Схватате ли? Нема
глумаца, нема суфлера, нема гардеробе. Позориште
инфекције и фармакологије. Скраћено би се могло назвати
»Пффф«. Треба имати само просторију и нешто новаца. Шта?
Онда идем. Али одговорност…
Управник је као ошамућен слушао и гледао расколачених
очију.

ПРАЗНО БРБЉАЊЕ

Одједном сви почеше да говоре о запушачима.

Запушач!
Неко време та тако обична и готово другоразредна реч
била је главна. Мењали су је у свих шест падежа,
употребљавали је свуда гле је то само било могуће, а веома
Често и неумесно.
Па како се та, уопште узевши, бедна реч тако истакла,
како је направила сјајну каријеру.
О, то је почело једноставно. У новинама се појавио
чланчић:

112
 МИЛИОНИ НА СМЕТИШТУ

Наслов озбиљан, али не тако нов. У новинама се често

наилази на наслове: »Милиони рђају«, »Милиони под
ногама«, »Милиони бачени у ветар«. У чланчићу »Милиони
на сметишту« третирало се без журналистичког претеривања
једно сасвим обично питање – да ли употребљене запушаче
треба бацити, кад се они опет могу искористити и тако
спречити да се милиони жалосно ваљају негде по кантама за
смеће.
Предлог је имао успеха. Неки истакнути привредник се
изјаснио да доиста не би било згорега скупљати запушаче, с
чиме су се сви сложили.
И тада је требало почети са скупљањем запушача, хладно,
озбиљно, не попраћајући свој рад изазивачким повицима,
требало је извући милионе из сметишта и вратити их у
производњу.
А десило се нешто сасвим друго.
Прва се одазвала киноорганизација. Тамо будно прате
дневну штампу и журе да све, било то не знам шта, одмах
прикажу у уметности. Убрзо после тога објављено је да је
сценарист Мурузи почео да пише сценарио (назив још није
утврђен), у коме се питање прикупљања запушача поставља
као препорађање психе заосталог старетинара-приватника.
Дознаје се да је Мурузи већ завршио сценарио (условни назив
»На последњој међи«), да је образована група способних
сниматеља и направљен предрачун на око 94.000 рубаља.
И све узавре.
У рубрици »Шта писац спрема« могло се прочитати да
писац Валеријан Молокович завршава приповетку која
третира питање скупљања запушача, али не као препорађање
психе неког бедног старетинара, већ много шире и дубље –

113
као савлађивање индивидуалистичких навика ситног
занатлије, који подсвесно тежи да постане члан радне
заједнице.
Понеке одломке из своје нове приповетке Молокович је
већ читао на рејонском скупу домоуправитеља.
Домоуправитељи су нашли да приповетка заслужује озбиљну
пажњу, али да аутору не би сметало да још мало пробуди
своје гледање на свет. Аутор је обећао да ће свој поглед на
свет притегнути у току наредних десет дана.
Запушач је одлучно почео да осваја све значајне домене
живота.
Необично таласање етера показало је да ни радио не
дрема. Јутарњи концерти су укинути. Уместо њих изводе се
ораторији. Хор и оркестар одјекују снажно и сложно:

Нисмо имали запушача,

Богати сад смо с њима ми…
Смело – друг с другом нек корача.
Ђубре купите сви!

За сваки случај отказани су и поподневни концерти да се

Шопеновом музиком, која негативно делује на дисциплину,
не би кварио утисак ораторија.
Један новински чланак, који је, како се доцније показало,
промакао редакцији, задао је страх.
Био је то смео чланак. У њему се хоризонт необично
ширио. Ту више није било говора о неком обичном
искоришћавању старих запушача. Закувало се нешто сасвим
ново. Аутор чланка је тврдио да обична плута не служи само
за зачепљивање боца, тегли, бурића, да то није само материјал
од кога се праве појасеви за спасавање, изолациони слојеви и
шешири који се носе у тропским крајевима, него нешто

114
много веће и значајније. Питање се није постављало само с
практичне стране него и са принципијелне; радило се, наиме,
о примени дијалектичко-материјалистичке методе у
прикупљању запушача. Аутор је на све могуће начине
жигосао раднике који досада нису примењивали ту методу у
борби за запушаче. Као пример недијалектичког прилажења
запушачу наводио се сценарио брзоплетог Мурузиа.
Мурузи се препао. Филм почеше на брзину да
преправљају. Уједно повисише предрачун на 163.000 рубаља.
Хумористи почеше да уводе стару шалу о запушачу за
боце и трамвајском заптивачу.
Уопште, подигла се велика прашина. Свет је већ
замишљао пространа хладовита складишта, пуна мирисних
запушача, кад се изненада догоди један страшан случај.
Био је један дечак, диван дечак плавих очију. Звали су га
Котја.
Котја је прочитао онај први чланчић »Милиони на
сметишту« и, док је у етеру беснео ораториј, док је
Молокович подешавао своје погледе на свет, а неко водио
гигантску борбу за увођење дијалектичке методе у ствар
запушача, паметни дечак је скупљао запушаче. Скупио је 468
великих запушача и 365 малих.
Али није имао где да преда ту робу. Питање запушача
успели су да подигну на такву принципијелну висину да су
заборавили да отворе складишта.
Таквим глупостима нико није хтео да се бави. Свако је
хтео да брбља, да прича о апстрактним стварима, да тражи
метозу, да улази у детаље проблема.
Донекле су се отрезнили тек када је изашао нови чланчић.
Додуше, чланчић под истим насловом – »Милиони на
сметишту«, али друкчије садржине. Говорило се о рубљама
утрошеним за уметнички филм о прелому у души

115
старетинара-приватника, за многократно таласање етера,
изазвано музичком фразом »Нисмо имали запушача, богати
сад смо њима ми…«, за штампање борбене приповетке
Валеријана Молоковича, за све Што хоћете, само не за
запушаче.
А на тему тог чланка због нечега није створено ни једно
уметничко дело.

116
 ТАЈНА ПРОИЗВОДЊЕ

Ствар почиње овако.

Старо шкрабало Многопољски добија писмо, откуцано на
уској траци цигарет-папира. Многопољског позивају да
хитно изволи доћи у кинофабрику ради вођења преговора.
Предосећајући да се иза цигарет-папира крију други
папирићи, много дебљи и с воденим знацима, књижевник се
брзо нађе у кабинету одређеном за састанак, где је већ чекао
колегијум од девет забринутих чланова.
У кабинету се налази само једна столица, на којој седи
уметнички директор. Шефови других сектора поседали су на
радијаторе централног грејања. У соби је прљаво, на столу, ко
би знао зашто – стоји страшило – пуњена сова с једним оком.
У филмском студију ћете увек видети неке чудне предмете:
рецимо медведа који на испруженим шапама држи зделу
украшену резбаријом, или аутомат за избацивање перонских
карата, или, пак, Мезепину бисту.
Колегијум саопштава Многопољском како је време да и
он узме учешћа у кинематографији, да напише неки
сценарио. Многопољски се слаже с тим, каже да је и сам већ
одавно хтео да се укључи и да се, овај, озбиљно лати посла.
Пошто није било размимоилажења у погледу уметничког
стварања, уговарачи, смешећи се, потписују уговор.
– Аванс можете добити одмах, – љубазно вели уметнички
директор, – само ћете нам прво написати један кратак
либрето.

117
 – Видите ли, – мршти се Многопољски; – либрето некако
још није искристалисан.
– Онда приближно дајте тему.
– Ни са темом још нисам начисто, још се некако није
сложила, уобличила…
– Па лепо, напишите шта било!
– Како то мислите, шта било?
– Па нешто, да бисмо, овај, имали неки документ,
оправдање.
Многопољски наслони стомаком на сто и хитро набаци
кратак извештај, у коме се веома често наилазило на изразе:
»У плану« и »с тачке гледишта«.
Једноока сова тужно гледа шкрабала. Она зна како ће се
све то свршити.
Првог месеца Многопољског не мучи много савест. Он се
не укључује и не лаћа посла на пољу филмске делатности ни у
току следећа четири месеца. Тек када му на фином цигарет-
папиру саопштавају да у року од двадесет четири сата преда
сценарио или да врати примљени аванс, Многопољски осећа
да нема спаса. Али се јуначи. Чак га ни попис имовине не
гони да испуни обавезе по уговору. Он се нада чуду. Али чудо
не долази. Уместо чуда, лупајући чизмама по степеништу,
пењу се возари у стан књижевника. Дошли су по намештај.
Више не сме оклевати ни тренутка. Многопољски
закључава врата и док возари лупају и прете милицијом,
пише невероватном брзином.

ЊЕНА МЕШАЛИЦА ЗА БЕТОН

Сценарио у 8 чинова.

1. Из дијафрагме: Димњаци и точкови.

2. Крупно: Замајни точак.

118
 3. Крупно: Из паока на точку, који се окреће, помаља се
лице младе ударнице Авдотјушке.
4. Натпис »У условима све веће кризе капитализма, цвета
и одушевљава се привредом лепотица Дуња.«
Пише се лако и брзо, а усто вика и грдња возара на
степенишном одмаралишту дају подстрека. У тренутку када
милиција која је у међувремену стигла проваљује врата,
сценарио »Њена мешалица за бетон« је готов.
На филмски савет сценарио оставља двојак утисак. Њима
се сценарио, овај, свиђа, али су они, овај, очекивали нешто
друго. Шта су очекивали, ни сами не знају, али нешто су
очекивали, нешто веће.
Сефови одељења тужно мрмљају, мају се, не могу да се
скрасе. Али Чињеница да пред њима лежи рукопис, црно на
бело, неки докуменат који оправдава, задовољава их.
– Па ипак, има ту неке полазне тачке, – вели уметнички
директор трудећи се да не гледа мудру совуљагу. – Али
понешто на сваки начин треба ту и тамо додати.
– Можемо, – одмах се сложи Многопољски. – А шта
управо?
– А нешто. Тек да се види да се на сценарију радило, да се
поправљало, прерађивало.
– Овде, на пример, – чује се равнодушни глас са прозорске
даске, – није довољно истакнут проблем ликвидације
шаманизма у калмичким степама.
– Шаманизма? – мрмља Многопољски, коме су возари
задали силан страх. – Радња у мом сценарију одиграва се у
ЦЧО50, али питање шаманизма се може уметнути. Уметнућу.
Писца моле да уметне и питање пролећњег риболова и
проређивања приватног кућевласништва, да се такође

50 Централна област хумуса (прим. прев.)

119
дотакне питања осамљених старијих радника и увлачења
ових у актив клуба.
– Добро, и старијих, – слаже се Многопољски, – добро, и
осамљених.
Кад виде тај сценарио, написан по узору на индустријске
поеме и у намери да се пажња јавности скрене на питање
борбе против шаманизма и многобоштва у калмицким
степама, режисер позелене. Отежалом руком одбацује дело.
– Драги мој, – шапуће му шеф одељења за производњу, –
тако се не сме. Сценарио стаје новаца. Мора се снимати.
– Та то је бунцање, – муца режисер.
На крају ипак пристаје да снима филм. Он углавном има
оправдања. Дали су му да снима и он снима. Осим тога,
привлачи га могућност да оде у калмицке степе да изабере
интересантне егзотичне типове.
Годину дана касније у малој, редакцијској сали филмски
колегијум, забринут, прима филм. Кад се светлост упали и
осветли лица унакажена од ужаса, директор филмског
предузећа срдито рече:
– Филм треба спасавати! Такав какав је не може се давати.
– Ја мислим да би ту требало нешто додати, – вели неки
младић, кога су овде први пут видели и који је не зна се како
овамо доспео.
Колегијум с надом гледа у младића.
– Разуме се, треба прерадити, – наставља непознати. – Пре
свега треба избацити тај мотив мешалице за бетон. Дуња
треба да се позабави својим питањима. Сада се то може, и
филм ће безусловно успети. Па онда, зашто активист
Федосеич није преваспитао врача. У чему је ствар.
– Баш ћеш га одмах преваспитати, – гунђа режисер.
– А огањ револуције који пречишћава? То сте заборавили?
– пита младић ликујући.

120
 После таквог доказа спасавање филма се наравно
поверава њему. Спасавање траје дуго, веома дуго и због
нечега захтева експедицију на кавкаску Ривијеру.
После нове редакције (филм се сада зове »Лице пустиње«)
чланови колегијума немају смелости да један другоме
погледају у очи. Једно је јасно, а то је да филм треба поново
спасавати. Бесмисленост саме радње је тако велика да
одлучују да филм третирају као гротексни преглед – као
ревију у којој има мултипликације и хумористичких написа у
стиху.
– Баш као поручено, – виче шеф неког одељења, – управо
сам добио распис о потреби култивисања совјетске комедије.
И сви се одмах смирише. Црно на бело имају, све је, дакле,
у реду, може и комедија.
Хумористи позвани из Кијева брзо мењају карактер о
индустријској преради соје. Све што се збива на филму даје се
као сан који је уснио пијани, несвесни Федосеич.
Најзад сустали од напора око тог несхватљивог филма,
дају филм под најам. Шаљу га у биоскоп неког летовалишта,
надајући се да га тамо штампа неће дочепати.
Колегијум још дуго седи и с тугом размишља:
»Зашто је у ствари филм испао тако слаб? Ето, ништа нису
жалили, све су изгледа приказали, дотакли су се свих
проблема, до последњег! Па ипак нешто недостаје. У чему је
ствар?«

121
 РОЂЕЊЕ АНЂЕЛА

Задатак је био озбиљан. Требало је дати сценарио на тему

из производње. Тешко је, тешко писати сценарио на такву
тему. Али главна тешкоћа је била у томе што се захтевало да
јунак буде позитиван.
Сценарио је писало њих осморо: Патушински, Учетов,
Самозвански, два Попова, Ана-Лујза Кошкина, Семјон
Агентов и Голенишчев-Кутузов Други.
Да би рад што боље напредовао, групи сценариста
доделили су два посебна ескадрона саветодаваца.
На челу екипе био је Голенишчев-Кутузов Други. Он је
био главни, и као главни отворио је седницу.
– По линији најмањег отпора, – поче он, – код нас је све у
најбољем реду. Негативни типови нам полазе за руком. Али
време је да дамо и позитиван тип наших дана.
– Тачно, – примети Самозвански, – позитиван тип није
што и негативан.
И сви живо почеше о томе како је лако давати негативне
личности.
– Кадрови само лете, – с уздахом рече Ана-Лујза Кошкина,
– само лете.
– Позитиван тип мора имати браду, – неумесно примети
неки саветодавац. – Тако ће деловати убедљивије.
Патушински и Учетов нададоше дреку. Они никако нису
схватили зашто ће ту брада. То им нимало није изгледало
убедљиво.

122
 – Каква брада? То као да мирише на допетровску Русију?
– викали су обојица као да их неко дере.
– Уосталом, – неочекивано ће Патушински, – нека буде и
с брадом. У бради се осећа нека веза са селом.
После Патушинског као да се стиша и Учетов.
– Дакле с брадом, – закључи председник. Идемо даље.
Али, даље се није могло. Почеше протести. Говорили су да
филм ипак донекле треба да буде омладински. А да ли је у том
случају умесно да главна личност има браду? Поново се диже
бука. Једни су говорили да је умесно, други да је неумесно.
Неки су тврдили да петнаестогодишњи младић с брадом није
нимало ретка појава. Поведе се разговор о чудима природе, о
теоцима с две главе, чак и о русалкама. Неко рече да је својим
очима видео жену с брадом.
– Уосталом, – рећи ће Семјон Агентов замисливши се, –
како би било да жена с брадом буде главна позитивна
личност нашег филма? Али разуме се, не у херојском плану,
већ у комедији из свакидашњег живота. Шта велите о томе,
другови?
– Треба размислити, – рекоше браћа Попови (Борис и
Глеб).
Тад узе реч дванаестогодишњи саветодавац, чудо од
детета, ђак Академије простоме уметности Мостроп.
– Жена с брадом може доћи у обзир, – јави се он, – али се
треба клонити лакрдијашења, да не буде као код Чарли
Чаплина.
– Не бој се, дечко, – мирно рече Голешников-Кутузов
Други, – као код Чарли Чаплина неће бити. То ти јемчим.
– Јесте ли полудели! – повика одједном Кошкина. – Ко ће
допустити да дамо жену с брадом? Репертком 51 низашта неће
пристати на то. Репертком не воли феномене.
51 Репертоарски комитет (прим. прев.)

123
 – На посао, на посао! – рече председник. – Каква у ствари,
треба да буде позитивна личност?
И сви стадоше озбиљно да размишљају. Саветодавци
нечујно мицаху устима. Сценаристи расејано цртаху у
блоковима патуљке и жене с брадом.
– Знате шта? – одлучно рече Самозвански. – Нашао сам
излаз. Позитиван тип, то је у ствари антипод негативном. То
су два пола. И зато пођимо позитивном од негативног.
Негативни тип, рецимо, пије, позитивни не пије. Негативни
ленствује, позитивни – ударнички ради…
Тај нови предлог Самозванског учини дубок утисак.
– Потом, – настави он, негативни пуши, позитивни не
пуши; негативни је ружан, позитивни – леп. Један ручава,
други не ручава.
– Како? Уопште не ручава?
– Нисам мислио тако. Он ручава. Али, рецимо, не једе
месо. Позитивни треба да буде вегетеријанац.
– Допустите, ако је вегетеријанац, онда је толстојевац.
– Чекајте, другови! – закука Самозвански. – Допустите да
завршим. Он, наравно, једе месо, али негде иза кулиса, не на
платну. Да не би било тог физиологизма, свих тих биолошких
стварчица…
– Тако је, – рече саветодавац, чудо од детета. – Главно је да
не буде као код Довжвенка или Пудовкина.
– Шта се ти, мали, узбуђујеш? – мирно примети
Голенишчев. – Неће бити као код Довженка. Неће ни као код
Пудовкина. Али питање је да ли наш јунак има довољно
позитивних особина.
– Мало, мало! – повикаше саветодавци. – Дај још!
И после дугих препирки би решено да хероја обдаре и
овим вредностима:

124
 а) Да је члан свих добровољних друштава, чији би се рад
узгред могао приказати на филму.
б) Да је неожењен, јер породични живот обично скреће с
правога пута.
в) Да посећује састанке месткома, на сваки начин.
г) Да има браду, наравно (веза са селом).
д) Пре подне ради. А увече? Учи. А ноћу? Чита новине,
проширује свој видик. А на путу из фабрике кући? Бори се
против рђаве кооперације.
е) А да ли се бори и против других неправилности? Да. А
како то показати? Ситница. Зато су написи.
– Па могли бисмо, чини ми се, почети, шта мислите? –
живо запита Самозвански. – Тип је јасан? Ту и тамо ћемо
понешто још обрадити у току писања сценарија. Ана
Мартиновна, узмите табак хартије и оловку. Дакле…
И на хартији се појавише први редови сценарија.
1) Узбудљиво делује позивање фабричке сирене…
2) Из ћелије друштва »Пријатељ деце« излази Никаноров,
држећи под пазухом »Анти Диринг«…

Тај филм је, по свој прилици, већ готов, и ми ћемо ускоро

видети на платну суперпозитивног јунака, коме недостају
само крила да буде прави анђео, који свира на цимбалу у
рајском жбуњу.

125
 ВРАГОЛАНИ И ВРАГОЛАНКЕ

Да ли знате шта је то друштвена цензура?

Ако сте новинар, позоришни радник или просто
културни радник, ви наравно не знате шта је то друштвена
цензура. Тешко да се новинар, филмски радник или просто
културни радник може наћи међу онима који имају срећу да
први гледају нови филм или нови позоришни комад.
Сва је невоља очевидно у томе што се на цензорску
представу може доћи само бесплатно, са позивницом.
У сваком граду има људи којима је главни циљ –
бесплатно уживати сва блага живота.
Разговор с таквим људима увек има исти карактер.
– Идем у Владивосток, – вели принципијелни муктаџија. –
Да пропутујем, да се мало растресем.
– Али таква разонода неће вас јевтино стајати.
Помислите, само возна карта…
– Ја имам право на бесплатно путовања!
– А, ви сте железничар?
– Не, нисам железничар.
Испоставља се да принципијелни муктаџија нема никакве
везе ни с воденим транспортом и да нема никакво право на
бесплатну вожњу. Он уопште ни на шта нема права, али све
добија бесплатно.
Такав је очевидно ред. Да човек дође до нечега, довољно је
само да силно усхте. А принципијелне муктаџије су веома
упорне. И све постижу.

126
 И тако у дворани где се врши друштвена цензура готово и
нема представника јавности. Њих лепо замењују млади
враголани и враголанке нама сасвим непознатих професија.
Већина тих враголана и враголанки се познаје (у возовима
и бесплатним санаторијумима познанства се склапају
необично лако). Они се поздрављају веселим узвицима и
заузимају места према броју на улазницама, до којих су
дошли на нама непознат начин, а често су и без њих.
Оне малобројне представнике јавности потискују на
галерију.
Осим принципијелних муктаџија и погдекојег јавног
радника, у салу се гурају они што воле свугде да буду први.
Друштво првака образује се овако:
Известан број улазница (веома мали) шаље се установама.
Тамо их присваја онај ко их први види. Узима их све
одједном. Отуда и реч првак.
Прваци су великодушни и радо поклањају улазнице
својим познаницима, дајући првенство лепим плавојкама,
склоним гојазности. Ружним девојкама прваци никада не дају
улазнице.
Стога на цензорској представи има шта и да се види у
дворани, има човек чему да се диви, има на чему да одмори
очи.
Понекад се те представе (очевидно зато што је то згодније
малом броју представника јавности) приређују у поноћ кад се
буде сове, или пред зору кад се буде петлови.
Представници јавности, преморени од рада, наравно не
могу доћи на те представе. А првацима и муктаџијама је
свеједно, у које доба дана или ноћи. Само да је бесплатно.

127
 Пред сребрнастим платном седи само један чиновник из
Совкина52, са лицем које ништа не говори, и гледа нов страни
филм.
– Доста добар филм! – шапуће он сам себи. – Треба га
купити.
И убрзо се по жељи чиновника са безизразним цртама
лица појављују на биоскопским платнима филмови:
1. Лулу
2. Мулен-Руж
3. Опит инжењера Стронге и
4. др., и др., и др-р-р, ав, ав!
Човек доиста добија жељу да таквог Чиновника уједе за
лист на нози.
Несумњиво је да човек с таквим укусом, као што је наш
чиновник, одбацује добре филмове, јер је нама познато да на
Западу нема само лоших филмова.
Дакле, допустимо себи да на енглески начин поставимо
питање поштованим грађанима из Совкина:
– Да ли сте свесни да сте последњих неколико година
куповали све оно најгоре, од најниже уметничке вредности и
најштетније што је у иностранству дато на пољу филма?
Пристајемо да нам се ма где било и ма кад било одговори,
писмено или усмено.

52 Совјетски кино (Прим. прев.)

128
 КРОЗ КУЛОАРСКО БУНЦАЊЕ

Свакидашњи свет. Смоленски трг. Апотека (млечнобеле

тегле са црвеним крстовима, четкице за зубе, аутоматски
телефон). Узана пекара. Играчи томболе. Милиционар на
малом постољу окреће полугу сигналног фењера. Све је у
реду. Ништа што би нарочито изненадило.
Али једно пет корака даље, на почетку Пљухчихе стоји
збијена група људи из другог света. Ти људи чекају аутобус
број 7.
Какве чудне разговоре воде они међу собом!
– Да извадили су му дванаест зуба. Тако је морало да буде
по режисеровој експликацији. Ставили су му нове. Предузеће
је то стајало много новаца, јер су у државној болници рекли
да они не ваде здраве зубе. А приватник… Можете мислити
колико је наплатио приватник!…
– Па јесу ли донели јуче свој суд о краткометражном
филму »Бедра недара«?
– Упропастили су аутора.
– А због чега?
– Излагање материјала, и поред објективно правилне
замисли, субјективно је непријатељско. А притом, тамо има
тридесет процената неутралног смеха и око дванаест и по
процента туђинског.
– У АРРК-у не воле неутрални смех. Тамо за неутрални
смех убијају.
– Укратко, Виктору Борисовичу су препоручили да
преради »Бедра«.

129
 – Елем, долази он с новим зубима у атеље за снимање. У
реду ствар. Почели, кренули… Осмехните се, веле. Осмехнуо
се. И одмах – стоп! Одбацити! Није им се свидео осмех.
– Ех-ех-ех.
– Да, да. Није то, веле тај осмех. Није прави пролетерски.
У том смеху, веле, има око двадесет осам процената
неутралности, па као и неке неверице. Са старим зубима сте,
веле, некако имали више успеха. А где човек да нађе сада
старе зубе?
– А ја знам један случај…
– Чекајте. Још нисам испричао најзанимљивије. Због тих
»Бедара недара« заметнуо се принципијелни спор. Почеше да
расуђују о творачком методу режисера Славсја-Славског.
Међутим, зима пролази, а, према сценарију, треба снимати
снег. О неком, пак, испуњавању промфинплана 53 на време –
нема ни говора. Иван Васиљевич плану: »Кад је тако, онда
ћемо о вашем стваралачком методу расправљати пред
народним судом«.
– А зуби?
– Шта имају зуби с тим? Зуби те односе на филм »И дух
наш је млад«.
Да чудних разговора!
Истискујући воду из пролећних бара, аутобус се
приближава. У галами која је настала губе се жалосни
разговори о бедрима, зубима и другим новостима из
филмског света.
Далеко треба ићи.
По лукавој замисли архитекта, московски киностудио се
градио тако да се до њега што теже дође. Треба признати да је
та замисао изванредно остварена.

53 Индустријско-финансијски план (прим. прев.)

130
 Аутобус довози филмске раднике и посетиоце до моста
Кружне железнице, оставља их насред недогледне тундре и
враћа се натраг у град.
Машући рукама и настављајући занимљив разговор о
»Бедрима« филмски радници иду даље пешице и убрзо
нестају међу дрвеним сеоским кућама села Патилихе. Они
иду дуго кроза село, праћени кукурекањем петлова, лавежом
паса и другим звуцима који се чују на селу, скрећу узбрдо,
пролазе кроза шумарак, иду лагано сеоским путем, и тек
после подуже времена појављује се пред њима величанствена
зграда филмског студија, ограђена бодљикавом жицом у три
реда. Утисак је такав као да студио Сојузкина очекује ноћни
препад Межрабпомфилма54, па се спремио да дâ достојан
отпор.
Поред стражаре, на чијој фасади пише великим словима
од гранита: »Овде се издају пропуснице«, сви пролазе не
задржавајући се, јер се пропуснице ту не издају. Издају се у
другој стражари, на пет стотина метара даље, где о
пропусницама, међутим, ништа не пише. Нема гранитног
натписа, нема чак ни обавештења нашкрабаног хемијском
оловком.
У предворју равнодушни вратар саветује посетиоцима да
скину каљаче. Посетиоци с незадовољством примају тај савет,
али не остављају каљаче доле, већ их с изразом самосталних
људи носе у руци да их на првом степенишном савијутку опет
обују. И тако, у каљачама, мотају се по студију од јутра до
мрака. Зашто они толико воле своје каљаче? Зашто варају
јадног портира и не предају каљаче гардероберу –
несхватљиво је. Уосталом, у филмском студију је много
штошта несхватљиво.

54 Међународна помоћ филмским радницима (прим. прев.)

131
 У једном ходнику са много врата стоји погнут неки
пристар, већ достојан поштовања човек, који гвири кроз
кључаоницу. Он врло добро зна да је срамота гвирити, али
другог излаза нема. Више његове главе, на вратима, подрхтава
цедуља:

Овде заседају.
Не лупај! Не ометај!

Да уђе у собу, не сме, а кад закуца, они с оне стране врата

заурлају. Па како онда да дозна да ли се ту налази сарадник
због кога је уважени посетилац дуго путовао аутобусом број
7, пешачио кроза село, пресецао тундру, застајао на узбрдици
држећи се за срце, носио у руци каљаче и подвалио јадном
вратару! И стоји он приљубивши се лицем уз кључаоницу,
истуривши задњицу као водвиљски херој, у бунди и капи.
Шал испод капута виси му до самог пода. И сви који пролазе
кроз ходник налећу на њега и проклињу га.
У ходнику се такође држи седница, својеврсна. Овде, у
ходник, људи долазе ујутро, а одлазе тек увече.
Овде људи воле и умеју да разговарају. Овде се износе
смела мишљења, критикују се почеци, неко се грди, нешто се
хвали, бескрајно се дискутује о незгодама географског
положаја филмског студија.
– Кажу да ће ове године бити великих поплава.
– Опет ће нас одсећи од града.
– Видећете, чим можајски лед буде кренуо и пресекао
везе, благајна ће објавити исплату хонорара. Лукавци су то!
Знају да нико неће моћи да дође по хонорар.
– Е ја ћу доћи, макар пливајући!
– Реците, молим вас, шта је у ствари с »Бедрима недара«?
– Сасвим једноставна ствар. Погрешна дијагноза.

132
 – Шта то значи?
– Просто-напросто, погрешним лечењем усмртили.
– Не разумем.
– Одмах се види да сте одскора овде. Рецимо, Човек се
разболи од ангине, а они га лече од тифуса. Не помаже.
Стављају вантузе, не помаже. Оперишу му слепо црево.
Рђаво. Тада отварају лобању. Као да је нешто боље. Али
болесник неочекивано умире. Па тако и са »Бедрима недара«.
Погрешна дијагноза.
– Међу нама речено…
У ходнику одједном завлада тишина. Сви почињу да се
дошаптавају. И шта је у ствари било с »Бедрима« – не зна се.
Ходнички зидови подрхтавају од прича и филмских
анегдота. Покадшто се чини да ће седница иза затворених
врата вечито трајати и да човек у бунди и са шалом око врата
никада неће наћи радника кога тражи. Али има у студију и
других ходника, где се нико не гура, где се у просторијама
режисерских група ради. Има огромних павиљона. Тамо је
радна атмосфера. У њој нема ходничког бунцања. Тамо се не
допуштају, не стоје по страни саркастично претресајући хоће
ли ново руководство извући предузеће из незгоде и
извршити план или неће.
Тамо желе да се план изврши. Замисао добија свој декор,
бирају се глумци, филм почиње да живи.
И када човек изађе отуда и поново уђе у тај неправедни
ходник, готово без страха слуша непрекидно брбљање
злосрећника, сплеткароша, маломоћних генија и увређених
аутора актуелног сценарија, у коме је изумилац нешто
изумео, то нешто неко украо и шта је из тога испало.
Дан се ближи крају.
У полутами ходника засењујући блиста нечији осмех. То
се несумњиво смеши онај глумац са државним зубима.

133
 Дођавола! Као да доиста није стопроцентан. Има у том
смешку један мали проценат неутралности.
Али то није важно, није страшно. Главно је издржати
брбљање у ходнику и бацити се на посао.
Речено на филмском језику:
– Почети, кренути…
То је главно.

134
 РЕЗЕРВИСАНО МЕСТО

То је прича о једном жалосном случају из живота

Посиделкинова.
До невоље је дошло не зато што је Посиделкин био глуп.
Не, за њега би се пре могло рећи да је био паметан.
У ствари, догодило се оно што се већ дешавало у животу
народа и појединаца – зло од памети. Реч је о путовању
железницом.
Крајњи циљ напора Посиделкина био је: напустити
Москву 13. септембра и за два дана стићи у Ејск, где ће се
лечити купањем у Азовском мору. Све је ишло глатко: и с
путном исправом, и с одсуством, и с породичним стварима.
Али то путовање железницом! До поласка је остало само два
месеца, а карте још нема.
»Време је да се предузму изванредне мере«, одлучи
Посиделкин. »Нећу ићи у градску билетарницу. Нећу ни на
железничку станицу. Зашто бих тамо ишао, тамо нећу добити
карту. Тамо се, веле, на билетарницама више не издају карте
него прашкови против напада жучи и карте за картање. Да,
да, до карте треба доћи на неки други начин.«
На тај »други начин« је отишло таман два месеца.
– Ако ме волите, – говорио је Посиделкин сваком свом
познанику, – набавите ми карту за Ејск. Место у трећој класи.
За лежање.
– А за стајање нећете? – лакомислено би питали
познаници.

135
 – Маните се шала, – жалостио се Посиделкин, – човек
треба да иде у Ејск да се опорави, а ви… Дакле, не заборавите.
За 13. септембар. Ви зацело имате познаника који све могу.
Не, не! Немојте само обећавати, – запишите у бележницу.
Ако ме волите!
Али сви ти поступци нису га умиривали, нису, овај,
давали потпуну гарантију. Посиделкин је презао од
конкурената. Он је у сваком пролазнику видео будућег
путника. И доиста, готово сви пролазници су некако
нервозно гледали око себе, као да су само за тренутак изашли
из реда за возне карте.
»Зло, зло«, мислио је Посиделкин, »треба одлучније
дејствовати. Потребан је систем.«
После те вечере Посиделкин је састављао схему. Да су га
органи безбедности уходили, зацело би помислили да је
Посиделкин на челу неке велике илегалне организације, која
се спрема или да баци у ваздух железнички мост или на
велику пљачку у кооперативама отвореног типа.
На хартији су били исписани кружићи, квадратићи,
истачкане линије, слова, цифре и презимена. По тој схеми
човек је могао да се упозна са животом и делатношћу бар
стотину људи: ко су, где станују, где раде, какве су нарави,
које су њихове слабе стране, с ким су у пријатељству, према
коме су нерасположени. Поред непартијаца – нулице. У том
документу је, осим тога, било и доиста чудних
карактеристика:

»Бруњелевски. Сигурно може.«

»Никифоров. Може, али сумњам да ће хтети.«
»Маљцев-Паљцев. Он ће хтети, али тешко да ће моћи.«
»Бумагин. Неће и не може.«
»Кошковладељцев. Може, али је хуља.«

136
 И све се сводило на једно: доћи до места за спавање у
трећој класи.
»Негде ће упалити«, сањарио је Посиделкин, »главно је не
дати им да дахну душом. Јер, то су све сами отпадници,
издајници. Обећавају, а ништа не учине.«
Што се више примицао дан поласка, Посиделкинова
активност је постајала све већа. Она је већ и угрожавала
спокојство града. Људи су бежали од Посиделкина. Али он их
је неуморно прогањао. Он је јурио за њима брзовозним
лифтовима. Преоптерећивао телефонске линије безбројним
позивима.
– Могу ли добити друга Маљцева? Да, Маљцева. Да, да,
Маљцева-Паљцева. Ко тражи? Реците, Љеља. Друг Маљцев?
Добар дан, друже Паљцев. Не, није Љеља. То сам ја,
Посиделкин. Али, друже Маљцев, ви сте обећали! Па да, за
Ејск, за спавање, Како, немате времена? Онда ћу доћи по вас
таксијем. Да не долазим? А нећете ме преварити? Е,
опростите, молим вас.
Кад би угледао човека који му је потребан, Посиделкин би
полетео за њим не водећи рачуна о уличном саобраћају.
Аутомобилске кочнице би зашкрипале, шофери пребледели.
– Нећете, дакле, заборавити, – понављао је Посиделкин
стојећи насред улице, – за Ејск, за спавање. Трећа класа.
Једном приликом, кад су га због ремећења уличног реда
спроводили у милицију, он се уз пут довио да од
милиционера узме реч да ће му набавити карту.
– Ви сте милиција, ви све можете, – говорио је тужно.
И презиме тог милиционера, с одговарајућим кружићем и
карактеристиком (»Може али се колеба«), појавио се у
страшној схеми.

137
 Недељу дана пре поласка Посиделкину дође потпуно
непознат грађанин и уручи му карту за Ејск. Његовој радости
није било краја. Посиделкин загрли грађанина, пољуби га у
уста, али никако да се сети ко је то (он је толико њих молио за
карту да је било немогућно сетити се свих лица).
Истог дана дође бициклом и курир од Маљцева-Паљцева.
Донео је карту за Ејск. Посиделкин захвали, али новац даде
тешка срца.
»Мораћу једну карту да продам на станици«, одлучи.
Ах! Погрешио је, погрешио је Посиделкин што није
веровао у човечност!
Схема је дејствовала беспрекорно, као добро подмазани
маузер, избацујући шаржер за шаржером.
Дан пре поласка Посиделкин је имао тридесет осам карата
(за спавање). На те карте отишао је сав новац за одсуство и 67
копејака у боновима за Торгсин.
Каква подлост! Нико није био издајица, нико отпадник.
А карте су и даље пристизале. Посиделкин се и крио, али
су га налазили. Број карата се попео на четрдесет четири.
Сат пре поласка воза Посиделкин је стајао на гранитном
улазу железничке станице и несигурним гласом просјака без
квалификација молио пролазнике:
– Купите карту за Ејск! Лековито место – Ејск! Нећете се
кајати!
Али купаца није било. Сви су врло добро знали да се карта
на железничкој станици не може купити, да се мора набавити
преко познаника. Зато су Брунељевски, Бумагин и
Кошковладељцев заправо и дошли на станицу. Донели су
карте.
Посиделкину се више није ишло на пут.
У целом вагону био је сам.

138
 А што је главно, до свега тога није дошло зато што је
Посиделкин био глуп. Не, за њега би се могло рећи да је био
паметан. Него, ето, десило се да су сви његови познаници
били сувише утицајне личности. А дивно правило продавања
карата на благајни – било је због нечега заборављено.

139
 ХЕЛИОТРОП

Ни у једном граду Савеза нема толико заступништава као

у Москви. Она се налазе у уредним вилицама, иза чијих се
биљура на прозорима назиру жути као жуманце шведски
столови и зелени абажури. Виле су одвојене од улице
вртићима где цвета јоргован и промукло пева чворак. На
улазу, између два лава који блистају од јутарње росе, обично
виси црна стаклена плочица са златним словима – називом
установе.
Посетити такву установу било би пријатно, али тамо нико
не одлази. Да ли тамо не примају посетиоце или
заступништва уопште никакве послове не обављају, него су ту
само као украс главнога града – не зна се.
Кажу да се у Катофејевој уличици већ поодавно налази
неко заступништво тешке цвећарске индустрије
»Хелиотроп«, које је заузело просторије друштва
»Узбекнектар«, због проневере прогнаног из Москве.
Особље »Хелиотропа« представљају два човека: један који
је задужен да води бригу о травњацима, друг Абукиров, и
други – задужен да води бригу о саксијама, друг Зенералов.
Они су послани у »Хелиотроп« из разних градова и ступили
су на посао не знајући један другог.
Чим је првог дана сео за свој сто, друг Абукиров је видео
да нема шта да ради. Померао је по столу упијач, подизао и
пуштао роло на столу, па се опет лаћао упијача. Уверивши се
најзад да се посао од тога није увећавао и да убудуће

140
предстоје такви тихи дани, он подиже очи и пријатељски
погледа Женералова.
Оно што је видео запрепастило га је. Друг Женералов,
који је био задужен да води бригу о саксијама, седео је
озбиљна, ледена лица и одбројавао куглице на рачунаљци и с
времена на време нешто записивао на великим табацима
хартије.
»Јој«, помисли шеф травњака, »он не диже главу с посла, а
ја седим докон. Да не буде ту непријатности«.
Па како је друг Абукиров био човек оптерећен породицом
и умео да цени ту угодну службицу, он одмах зграби
рачунаљку и поче да сабира на њој замишљене стотине,
хиљаде и милионе, жврљајући нешто с времена на време на
узаном комадићу хартије. Завршетак дана није му изгледао
тако тежак као почетак. А у одређено време он покупи
исписане хартијице, стави их у торбу и лака срца напусти
»Хелиотроп«. То би отприлике било све о њему.
Што се, пак, тиче старатеља саксија, друга Женералова, он
је првог дана свога службовања у »Хелиотропу« био веома
изненађен држањем Абукирова. Шеф травњака је често
отварао фијоке од стола и, по свему судећи, напрегнуто
радио.
Женералов, који баш ништа није имао да ради, веома се
уплашио.
»Ох,« помисли он, »овај не диже главу с посла, а ја седим
скрштених руку. Биће непријатности.«
Иако неожењен, Женералов се такође плашио да не
изгуби ту тако мирну службу. И зато се бацио на рачунаљку и
почео да откуцава на њој неку аритметичку бесмислицу. Тај
страх да не изгуби службу већ је првога дана узео толико маха
да је одлучио да оде из канцеларије после свог активног
колеге.

141
 Али сутрадан се он мало забринуо. Иако је дошао на
посао тачно у минут, Абукиров је већ седео за својим столом.
Старатељ травњака је, изгледа, одлучио да покаже свом
колеги како око травњака има много више посла него око
саксија, па је дошао на посао не у десет него у девет.
И ето обојица седе цео божји дан бојећи се да погледају
један другог. Звецкају рачунаљкама, цртају зечиће у
блоковима великог формата и без потребе претурају по
фијокама, не усуђујући се да оду један пре другога.
Овог пута нерви Женералова били су јачи. Морен глађу и
жеђу, Абукиров оде из »Хелиотропа« у пола седам увече.
Женералов, срећан што је победио, побеже минут касније.
Али трећег дана однесе победу старатељ травњака. Он је
понео од куће сендвиче, и пошто је њима утолио глад, могао
је слободно и лако да остане до осам. Левом руком је трпао у
уста кобасицу, а десном цртао мајмуна, правећи се да ради. У
осам и пет старатељ саксија није више издржао, узео је капут
и облачећи га у ходу одјурио у народну кухињу. Победник га
је испратио мирним смешком и одмах отишао.
Четвртог дана обојица су симулирали до десет увече. А
даље се ствар одвијала необично брзим темпом.
Кад би Женералов остао до поноћи, Абукиров би отишао
у један после поноћи.
И дошло је време када су обојица освањивали у
»Хелиотропу«. Жути, смршали, седели су у облацима
дуванског дима, заривши мртвачка лица тобож у акта, и
дрхтали један пред другим.
Најзад се погледи њихових угашених очију случајно
сукобише. Малаксалост коју су осећали била је тако велика да
обојица одмах све признаше.
– А ја магарац мислио!… – узвикивао је један.
– А ја магарац!… – јечао је други.

142
 – Никада то себи нећу опростити! – викао је први.
– Колико смо само времена изгубили! – жалио се други.
Старатељ травњака и старатељ саксија се загрлише и
одлучише да следећег дана уопште не долазе на посао да се
својски одморе од глупе борбе, а убудуће да мирне душе
играју шаха и да причају један другом нове анегдоте.
Али не прође ни сат после те мудре одлуке, а једна
страшна помисао трже Абукирова иза сна.
»А шта ако је Женералов нарочито одређен да указује на
нераднике«, помисли, »шта ћемо ако је све ово била само
паклена игра?«
Навукавши на своје у борби смршале ножице панталоне
од папирнатог бостана55, сашивена у Москви, он отрча у
»Хелиотроп«.
Чистачи су чистили ујутру љубичасте улице, млади пси
чепркали по гомилицама смећа. Не слутећи добро, срце
Абукирова је убрзано куцало.
И доиста, пред »Хелиотропом«, између два лава оквашена
росом, стајао је Женералов у капуту, изгужваном од бесаних
ноћи, и тужно гледао у правцу одакле је долазио Абукиров, у
коме је он сада сасвим јасно видео човека нарочито позваног
да указује на нехатне службенике.
И само што вратар отвори врата, они полетеше својим
столовима неповезано мрмљајући:
– Гомила посла. Хитна поруџбина саксија!
– Посла – да не дигнеш главу. Нови травњаци!
И прича се (али то сам свемоћни Госплан56 зна) да ти
глупи људи и дан-дањи симулирају за својим жутим
шведским столовима.

55 Врста тканине (прим прев.)

56 Државни план (прим. прев.)

143
 Док јака светлост стоних лампи осветљава њихова
смршала лица.

144
 ДУХ-АМАТЕР

У акционарском друштву »Шмркови« настало је затегнуто

стање. Говорило се само о »Гистки«, наводили су се
застрашујући случајеви из праксе чистки које су пре биле и,
уопште, претерано се узбуђивало.
А потом, неопажено, шмрковци пређоше на страшне
приче. Инструктор одељења клипова, друг Бидто-
Стерегушчиј, исприча друштву један жалостан случај. Бидту-
Стерегушчем јавио се у младости дух његовог покојног деде.
Дух је ширио руке и тражио за нећака казну небеску.
Бидто-Стерегушчег исмејаше, и он признаде да се тај дух,
заправо, није њему лично јавио већ неком његовом добром
познанику, коме се слободно може веровати. Али разговор о
дошљацима с онога света ипак се настави. Шмрковци су сви
били свесни људи и с презрењем су одбацивали и саму
помисао да се некоме, у наше трезвено материјалистичко
време, може јавити дух.
Осуђиван од свих, Бидто-Стерегушчиј се ограђивао од
своје приче и већ је хтео да се повуче у своје одељење
клипова, кад се изненада јави Културтригер, стари радник у
одељењу одводних цеви.
– Лако је причати, – примети он, – али дух је таква ствар
да ти се и срце следи.
– Срамота, друже Културтригер! – повикаше сви. –
Срамота је и глупо веровати у привиђења.
– Ах, кад би дух нешто мени пао шака, – рече друг
Галерејски, – ја бих му већ…

145
 Галерејски се злурадо осмехну.
– На свету нема чудеса, – рекоше два брата, која су се
водила у друштву »Шмркова« под различитим презименима
– Лав Рубашкин и Јан Скамејкин. – Чудеса нема на свету,
човек је тај гениј који их ствара.
– Привиђење за материјалисте не представља ништа, –
потврди Галерејски. – За мене, марксисту, поготову.
– Можда, – тихо одврати стари Културтригер. – Све је
могуће. На свету је много штошта загонетно и недокучиво.
– Избациће вас приликом чишћења мање непожељних, и
тада ћете знати шта значи ширити мистику за време вршења
дужности, – рече Лав Рубашкин.
– Такве старце треба прогнати, – подржа га Јан Скамејкин
погледајући свог брата Рубашкина.
На томе се разговор завршио.
А сутрадан се у акционарском друштву »Шмркови«
појавио дух. Изашао је из собице за умивање и лагано кренуо
кроз дугачак сумрачни ходник.
Био је то обичан, прилично неукусан дух, сав у белом, са
косом у десној руци. Дух је очевидно ишао у корак с
временом, јер је у левој руци место пешчаног сата држао нови
будилник.
Пошто је уплашио дактилографкињу, која је туда управо
пролазила и вриснувши побегла, привиђење уђе у собу за рад
друга Галерејског.
– Шта сте хтели, друже? – запита Галерејски не дижући
главе.
Привиђење зарежа. Галерејски погледа и обамре.
– Ко? Шта – дрекну он преваливши столицу и прибивши
се уза зид.
Привиђење замахну косом, као да је хтело у корену да
подсече млади живот своје жртве. Галерејски није губио ни

146
тренутка. Полете према орману и, гушећи се од страха, увуче
се унутра и закључа. Привиђење дрско закуца на врата од
ормана, после чега се отуда зачу хистеричан крик…
– И то ми је неки материјалист! – забринуто рече дух и оде
у другу собу, где је, ништа не слутећи, седео Бидто-
Стерегушчиј.
Стерегушчиј одмах паде као кегла оборена лоптом, јако
ударивши главом о под. Привиђење га с презрењем одгурну
ногом и тихо се смејући изађе у ходник.
У одељењу одводних цеви седели су Лав Рубашкин и Јан
Скамејкин и невино се забављали играјући »даме«.
– Уљу-љу! – тихо рече дух улазећи у одељење и звекећући
будилником, као објављујући тиме да су браћи дани
избројани.
– Мајчице божја! – прошапута Лав Рубашкин и скочи
кроз прозор.
Јан Скамејкин ништа не рече. Само се сруши на под и
зацвокота као пас.
Даљи рад привиђења дао је поразне резултате.

Од шездесет шмркаваца:
престравило се – 36
пало у несвест – 8
добило нервни напад – 6

Остали су прошли са лакшим страхом. Галерејски је

потпуно оседео. Бидто-Стерегушчиј је узео болесничку листу.
Рубашкин је при паду с другог спрата ишчашио руку, а
Скамејкин померио памећу и читаву недељу дана после тога
стављао на свим актима унатрашке потпис.
Приликом »чистке« сви су седели ћутке и слушали
биографију Галерејског.

147
 – Све је то лепо, – убаци са свог места стари
Културтригер. – Али какав материјалист може бити друг
Галерејски кад се препао привиђења? Такве би требало
чистити по другој категорији. Штавише, по првој. Другови,
какав је он марксист?
– То је клевета! – повика Галеријски.
– А ко се сакрио у орман? – подругљиво запита
Културтригер. – Ко је оседео од страха? О свима сам ја
записао.
Стари извади нотес и поче да чита.
– Недостојно материјалиста понашао се такође Лав
Рубашкин, који је, кад се дух појавио, скочио кроз прозор. А
још се сматра за јавног радника. Исто тако и друг Скамејкин.
Ноге ми је љубио од страха Све сам ја то забележио.
Културтригер шчепа председника комисије за рукав и
запенуши изобличавајући све шмркавце-мистичаре.

148
 ОВДЕ ТОВАРЕ ЛАЂУ

»Кад месец изгрева, из шипражја излазе шакали.«

С т е н л и, »Како сам нашао Ливингстона«

Свакога дана држала се кратка конференција, и свакога

дана је Самецки долазио на ту конференцију последњи.
Кад би се он, стидљиво се смешећи, провлачио до
слободне столице, присутни би обично дискутовали већ о
трећој тачки дневног реда. Али на њега нико није с
негодовањем погледао, на Самецког се нико није љутио што
закашњава.
– Наша снага, – говорили су о њему начелници одељења,
њихови заменици и одани секретари. – Добар јавни радник.
Са тих свакодневних кратких конференција Самецки је
увек одлазио први, одлазио на врховима прстију. Саре
његових чизама су се лаштиле. На његовом лицу огледао се
немир.
Њега нико није заустављао. Само су одани секретари
шапутали својим начелницима:
– Самецки оде да саставља зидновине. Трећи је дан како
он и Јагуар Петрович лепе тамо у подруму.
– Силан, силан радник, – расејано су говорили начелници.
А Самецки је силазио у подрум забринут.
Ту је он, између кухиње и месткома, извојевао собу
нарочито за друштвени рад. Због тога су морали да иселе
архив, па како није било друге слободне просторије архив се
сместио у ходнику. А архивског службеника, старца

149
Пчеловзводова, једногласно су отпустили, да се човек не
спотиче о њега.
– Како, како вам изгледају новинице? – питао је Самецки
улазећи у собу.
Јагуар Петрович и две девојке пузиле су по поду и
састављали лепком зидне новине, велике као артиљеријска
мета.
– Богме, праве зидне новине, – вели Јагуар Петрович
дижући бледо натечено лице.
– Праве, праве зидновинице, – потврђује Самецки, пошто
је видео како раде.
– Е ми сад идемо, – рекоше девојке, – и тако нас већ грде,
веле да због зидних новина занемарујемо посао.
– Ко вас грди? – жестио се Самецки. – Ја то сматрам за
испад. Ми ћемо их критиковати. Потегнућемо мало то
питање.
Десетак минута касније на трећем спрату чуо се глас
Самецког.
– Ја на тај страшни поступак не гледам као на иступање
против мене, већ као на иступање против читаве наше,
совјетске јавности и штампе. Шта? У радно време човек треба
да врши своју дужност? А-ха. Дакле, друштвени рад, по
вашем мишљењу, није дужност? Другови, то се не може
окарактерисати друкчије него као антидруштвени поступак!
Са свих спратова слетали су сарадници и посетиоци.
Ствар се завршила тиме што је тај друг који је направио
испад плачним гласом све редом уверавао да су га погрешно
схватили, да уопште није против и да је увек готов да узме
учешћа у том раду. Али правични Самецки при свему томе
донесе и у идућем броју зидних новина карикатуру која је
подстрекаче приказала у најгорем виду – с великом главом на

150
псећем трупу и с натписом: »Ав, ав, ав!« који је излазио из
уста.
Та и таква принципијелна непомирљивост је само још
више чинила да Самецки ужива глас пожртвована радника.
Сви су се додуше, чудили што Самецки одлази кући тачно
у четири. Али Самецки је давао таква образложења да је било
немогућно не сложити се с њим.
– Ја нисам од гвожђа, другови, – рекао би с јетким
смешком, који је, међутим, показивао да је Самецки ипак од
гвожђа, – треба и Самецки да се одмори.
Из одмаралишта, где је исцрпени активист проводио своје
одсуство, увек су долазиле дирљиве дописнице.
»Како наше зидне новине? О, како ми је досадно без њих!
Хтео бих и овде да организујем друштвени рад, али ми лекари
то категорички забрањују. Свом душом желим да се пре
вратим«.
Али, и поред тих племенитих тежњи душе, тело
Самецкога се редовно сваке године враћало с одсуства са
закашњењем од две недеље.
Но, зато би Самецки после, кад би се вратио, још с већом
ревношћу увлачио раднике у друштвени рад.
Тада нико не би имао мира. Самецки би хватао људе
малтене за ноге.
– Ви сте слабо натоварени! Треба вас још малчице
натоварити! Шта? Оптерећени сте партијским радом,
наставом и семинаром у фабрици? У томе и јесте ствар! Од
партијца се више тражи. Изволите, изволите у кружок
свирача на балалајци. Крајње је време да се тај кружок
учврсти, тамо је колектив лабав.
Натоварити сараднике, то је за Самецкога било
најпријатније занимање. Волео је тај посао.

151
 Има једна игра. Зове се »товарити лађу«. Игра се само у
тренуцима тешке досаде, кад човек више не зна чиме би
забавио своје госте.
– Хајде да товаримо лађу. На које слово? Јуче смо
товарили на »М«. Данас хајде на слово »Л«.
Говоре један за другим, али без застајања. И почињу
бесмислице.
– Товаримо лађу лампама, – објављује домаћин.
– Лампионима! – прихвата најстарији гост.
– Лисицама!
– Лилипутанцима!
– Ловорикама!
– Локомотивама!
– Ликерима!
– Лампазима!
– Лаворима!
У почетку товарење лађе иде брзо. Потом, избор речи
постаје све мањи, играчи почињу да се напрежу. Игра спорије
тече, на памет падају необичне речи. Лађа се товари:
– Лумпенпролетерима57! Лимитерима! Лезбијкама!
Ладаном58.
Неко покушава да преоптерети лађу Лившицима. Ту се
игра завршава. Настаје глупа препирка: да ли се лађа може
товарити личним именицама.
И Самецки је наилазио отприлике на такве потешкоће.
Он је организовао све самосталне кружоке, могуће на
нашој планети. Осим обичних, као, на пример, кружока
синдикалног, кружока хорског певања или спољне политике,
у извештајима су се наводили:

57 У капиталистичком друштву: преступници, скитнице, убоги, итд.

(прим. прев.)
58 Тамјан (прим. прев.)

152
 Кружок за васпитање совјетске мајке.
Кружок за предшколско васпитање совјетске деце
Кружок – »Проучавајмо Арктик у пракси«.
Кружок балетских критичара.
Успевши се на такву друштвену висину, Самецки се
напрегао и, неочекивано, учинио још један корак према
сунцу. Организовао је ноћну службу под називом: »Хитна
помоћ пристаром службенику у ликвидирању
профнеписмености. Примање од дванаест ноћу до шест
ујутру.«
Та необична служба обављала се у оном подруму где су
обично састављали лепилом зидне новине.
Ту су ноћу дежурале видно смршале и увеле девојке и
Јагуар Петрович. Јагуар Петрович је сасвим ишчилио. Образи
му сасвим упали, нестали.
У ту ноћну профилакторију нико није долазио. Тамо је
било хладно и језиво.
Неуморни Самецки ипак покуша да натовари лађу још
више.
Самецки је измислио џепне зидне новине, које је од миља
назвао »Зидновинице-џепничице«.
– Разумете, морам учинити да новине дођу до свих
радника. Оне не смеју бити веће, од визиткарте. Разделићу их
свима. Радник извади новине из џепића на прслуку, прочита,
реагује и настави пут. Можете замислити то реаговање!…
Али питање је како сместити на мајушном листићу
хартије потребан материјал: и чланак о међународној
ситуацији, и чланак о унутрашњем животу установе, и
карикатуру о неком службенику који је направио испад,
једном речи – све.
Ситуацију је могао да спасе само главни благајник, који је
имао ситан и читак рукопис.

153
 Али главни благајник није пристао, изговарао се да је
заузет састављањем годишњег плана.
– То ћемо још видети, – рече Самецки, – ја на то гледам
као на испад.
Али, показало се да је ту Самецки преоптеретио своју
лађу.
– Чиме се он заправо бави? – запита неко изненада на
конференцији.
– Зар не знате? Велики активист. Сви знају.
– Да, али какву дужност врши?
– Допустите, он је организовао онај… онај ноћни
колумбариј, хитну помоћ, та он је у неку руку синдикални
Склифасовски… Па онда… предшколско васпитање деце.
Његов рад је и »Вече« истакло…
– Али дужност, какву дужност врши?
Е, управо то нико није знао. Отрчаше да виде у платном
списку. Тамо је кратко стајало:
»Самецки, 360 р.«.
– Магловито, магловито, – рече старешина установе, – ах,
како је све то магловито. Оно јест да је он у неку руку
Склифасовски, али то је ствар за себе, то није довољно за
државу. Ја нећу да плаћам.
И судбина Самецког би решена.
Он је своју лађу преоптеретио. Лађа је почела да тоне.

154
 У ЗНАКУ РИБЕ И МЕРКУРА

Иван Антонович Филипиков, сарадник Института за мере

и драгоцене метале, веома је волео своје надлештво. Кад би се
он питао, тај Институт би требало да има највишу власт у
земљи. Много му се свиђао тај Институт, ред који у њему
влада, сјајни цилиндрички тегови, метарска и литарска
мерила, који су већ својим изгледом говорили о тачности и
уредности.
Једном, обузет таквим пријатним мислима, грађанин
Филипиков се шетао по граду.
Дошавши до прометног раскршћа, Иван Антонович
прочита плакат:

КАД ПРЕЛАЗИШ УЛИЦУ

ПОГЛЕДАЈ ЛЕВО И ДЕСНО

Да би опомена била што озбиљнија, на плакату је био

насликан милиционар с осмехом манекена и са црвеном
палицом у руци.
Иван Антонович савесно баци поглед на запад. Затим
погледа на исток. Потом искосице на југ, и најзад се окрену
према северу. На северу, пред радњом са школским училима,
где су се у излогу весели костури пријатељски руковали, он
виде једног дечака с папагајем на рамену.
– Грађани, – понављао је дечак монотоним гласом, –
амерички папагај, врач-погађач Гаврјушка, погађа прошлост,
садашњост и будућност. Коверат са срећом – десет копејака!

155
 Врач-погађач строго је гледао Филипикова.
»Да покушам, шале ради!« рече у себи Иван Антонович.
И часак-два касније весник среће му гунђајући уручи
ружичасти коверат.
Иван Антонович стави наочари и извади из коверта
цедуљицу на којој је писало:
»Ви сте рођени у знаку Рибе и Меркура«, прочита он.
»Доживели сте многе невоље, али не губите наде. Судбина ће
вам бити наклоњена. Ускоро ћете добити пријатну вест.
Имаћете среће и добити. Добићете велико имање које ће вам
доносити велике приходе. Оракул прориче да ће ваш живот
бити ланац срећних дана.«
– Оракул! – са задовољством изговори Филипиков. –
Оракул! Мој живот ће бити низ срећних дана. Ускоро ћу
добити пријатну вест.
Блажено се смешећи, Иван Антонович погледа у излог са
школским училима, где је било и коњских лобања, и пође
лагано кући.
– Чуј, Агнијо, наш живот ће бити ланац срећних дана, –
рече он жени.
– Зашто ланац? – уплашено запита жена.
– Тако каже оракул, Агнеса.
И члан многих добровољних друштава, грађанин
Филипиков, предаде својој жени, грађанки Филипиковој,
коверат са срећом.
Агнесу нимало није изненадило што је њен драги муж
рођен у знаку Рибе и Меркура. Она је волела Ивана
Антоновича и увек је мислила да се он родио баш под тим
знаком.
Али, као практична домаћица она је сву пажњу
усредсредила на реченицу која обећава реалне користи.

156
 »Добићете велико имање, које ће вам доносити велике
приходе.«
– То је добро, – рече Агнија. – Велико имање! Велики
приходи! Како је то пријатно!
Све до вечери Иван Антонович је био нешто рђаво
расположен, а за време вечере не издржа и рече жени:
– Знаш, Агнесо, не свиђа ми се… Управо, не да ми се не
свиђа, него је некако чудновато… Ко данас може бити
власник добара, и још – вући приходе са њих? Та, ово је
совјетско време.
– Иди, молим те! – рече жена. – Ја сам већ сасвим
заборавила, а ти све о том оракулу!
Али Филипиков је рђаво провео ноћ. Често је устајао, пио
воде и загледао ружичасти листић с пророчанством. Не, све је
у реду, писано је новим правописом. Листић је зацело
штампан у совјетско време.
– Какво имање? – мрмљао је. – Можда совхоз? Али за
приходе совхоза би ме лепо поздравили. Диван ће бити тај
низ срећних дана, нема спора.
А пред зору усни Иван Антонович страшан сан. Седи он
на доксату неке спахијске куће, у кратком пругастом кафтану
и с племићким качкетом на глави. Седи и зна да ће га сељаци
за који часак спалити. Ружичасти пламен већ је захватио
штенару и птичарник кад се Филипиков пробудио.
На послу, у Институту за мере и драгоцене метале, Иван
Антонович се страшно осећао, није дизао главу с аката и ни с
ким није разговарао.
Било је потребно више од две недеље да се Филипиков
опорави од потреса после прорицања папагаја Гаврјушке.

Тако се, ето, из основа изменила представа о срећи.

157
 Оно што се 1913. године сматрало за врхунац среће
(велико имање, велики приходи), сада изгледа страшно
(спахија, рентијер).
Премда је усвојио нови правопис, врач-погађач је грдно
заостао за својим временом и само залуду плаши мирне
совјетске грађане.

158
 ВУЧИЋИ У ЈАГЊЕЋОЈ КОЖИ

Кроз одељења великог предузећа, које је водило бригу о

»Дедином квасу« и његовој расподели, пронела се узбудљива
вест. Сарадници »Дедкваса« скупљали су се у групе по троје-
четворо, што је већ говорило о рђавом стању ствари у
предузећу.
– Лети! – с тугом шапутаху између себе поједини
сарадници »Дедкваса«.
– Пада! – уплашено мрмљаху у групама.
– Он се ваља пут безначелности! – рече стари дедквасовац
Виводов.
– Пада у блато опортунизма, – закмеча сарадник
Распопов.
– Све ће нас упропастити, – искрено рече женаархивар. –
Знам то из искуства. Пре четири године имали смо сличан
случај. Шеф канцеларије био је тада један члан партије. Крај
њега смо сви били сигурни, као иза каквог каменог зида, а он
се наједном распао.
– И? – наивно запита Виводов.
– Шта мислите? – с горчином у гласу рече жена-архивар. –
Преместили су га негде далеко. Мене су поштедели само зато
што сам тада била бременита, по закону ме нису могли
отпустити.
После ових речи дедквасовцима је одмах било јасно шта је
снашло остале сараднике, који тада нису били у другом стању.
– А затим је дошло рибање песком, је ли? – запита
Распопов сав дрхтећи.

159
 – Шмирглом! – грубо одговори жена-архивар и оде у свој
подрум.
Тада први пут сви уочише њен веома заобљен струк.
– Лако је њој! – речи ће Виводов. – њу ни сада неће смети
да отпусте. Закон не дозвољава. Али шта ће бити с нама?
Срозава се наш вољени шеф, пада пас. И то ће нас
упропастити. Јер ако излети он – излетећемо и ми.
– А ја се оженио, узео намештај на кредит, – рече
Распопов, – имам дугова.
И сви занемеше у свом очајању.
Положај дедквасоваца био је веома критичан. Време –
немирно, свако може упасти у зло. Ту вест, која је тако
узнемирила дедквасовце, донео је курир.
– Завирим ја јуче у кабинет и шта видим! Седи он, друг
Избаченков у наслоњачи, а очи му лутају. Е, мислим, ту смо.
Готов си. Поклизнуо си образом, наравно. Много сам ја
таквих видео. Седе у фотељи, а не гледају у очи, – ти су,
наравно, поклизнули.
Изабрани дедквасовци, који су се грчевито држали друга
Избаченкова, знали су: ако избаце руководиоца, ни његови
љубимци-потчињени неће дуго дисати.
– Треба га упозорити, – рече најзад Распопор.
– Утицати на њега. Каква неумешност бити уско
практичан! Него, мари он! Преместиће га, и толико. А куда
ћемо ми? Где ћемо наћи овакву хладовину?
– Како да утичемо на њега? – питао је Виводов. – Ја сам
политички недовољно изграђен. А треба га спасти
идеолошких колебања.
– Он треба да призна своје грешке, – рече Распопов тешко
дишући.
– Своје принципијелне грешке, – поправи га Виводов.
И обојица опрезно уђоше у кабинет драгог руководиоца.

160
 Избаченков је седео поред америчког ормана, иза чијих су
стакала светлуцале као црквено злато корице
енциклопедијског речника, и радио. Уза само лице његово
сјајиле су се полиране црне уши телефонских слушалица.
– Добар дан, круже Избаченков, – одлучно ће Виводов. –
Како се осећате?
– Па, онако. Ни добро ни рђаво, – одговори Шеф.
– Изволите сести, само да завршим.
– Ах, друже Избаченков, – настави Виводов, – малочас
сам видео једног уског практичара. Изгледао је тако идејно
опустошен да је просто било жалосно гледати га. Несрећни
људи.
Избаченков подиже главу.
– Тако? – рече он. – Занимљиво!
– Да, – шепурио се Виводов, – историја немилосрдно гази
све оне који јој се противе.
– Помислите само, – прихвати Распопов, – остати изван
живота. Сви живе, раде, а ти, оголелих жила седиш негде у
куту и свима је одвратно да те гледају.
– Да, да, – падао је у ватру Виводов. – Страшно. А што је
главно – потиснут си с идеолошких позиција. Ужасно
морално стање. Као да си искључен из друштва. И треба да
знате истину. Опростите, друже Избаченков, али у
социјалистичкој земљи нема пророка, вере ми, нема!
– Зашто хоћете да будете пророк, – стаде да преклиње
Распопов. – Друже Избаченков, немојте бити пророк. Ми смо
стари службеници, ми знамо чиме се све то свршава.
– Допустите, молим вас, у чему је ствар? – зачуди се
Избаченков. – Шта то трабуњате? Ко је морално уништен?
Какве то пророке помињете?
Виводов гурну Распопова лактом, пребледе, па поче
отегнутим гласом:

161
 – Друже Избаченков, ми вас много волимо… Ми смо
људи који имају породицу. Распопов је узео намештај на
кредит. Мраз стегао. Не упропашћујте нас. Не падајте под
утицај малограђанске средине.
– Ништа не схватам, – рече Избаченков.
– Ради деце… Чувајте своју партијску репутацију.
– А зашто партијску? – запита Избаченков смешећи се. –
Хтели сте рећи – непартијску?
– Не играјте се ватром! – повика Виводов. – Јесу ли вас
већ избацили? У том случају морате се одмах покајати.
– Зашто би ме избацили. Ја никада нисам био члан
партије. Зар нисте запазили да не долазим на партијске
састанке?
– Ми смо мислили да припадате некој другој
организацији, – повика Распопов осетивши потпуно нови
ситуацију. – То мења ствар!
А стари Виводов тресући се од срећног смеха, приђе
шефу-непартијцу и прошапута:
– Е, онда ћу вам испричати такву анегдоту о једном
Јеврејину… Пући ћете од смеха!
Црни облак, који се наднео над »Дедквас«, прошао је.

162
 ТРИКАРТОВЕ ТЕРАПИЈЕ

Што сунце више греје, што птице веселије цвркућу, то се

службеници осећају горе. Млада трава набуја преко ноћи по
неколико сантиметара, жива на барометру се пење тако нагло
да жели да дође до другог спрата, а службеницима је све теже
и теже.
Они би да се лече од било чега и како му драго, само да то
буде у санаторијуму и, по могућству, негде на југу.
Михаил Александрович Трикартов, постарији, али још
држећи човек, био је веома подложан тој грозници лечења.
– Сви се лече, а ја треба да пропадам, – викао је он држећи
се обема рукама за пуначке груди. – И ја хоћу да се лечим!
– Шта вам је? – саосећајући питаху колеге.
– А шта ја знам? – вришти Михаил. – Можда имам
колитис, можда катар. Можда ману срца. Не знам, ја нисам
лекар, али осећам.
Михаил одјури професору. Он је био мишљења ђа се само
професорима сме веровати.
Професор је дуго прислањао ухо уз нагог Трикартова и
пратио рад његових органа тако пажљиво као што мачка
прати кретање миша.
Док је тај преглед трајао, плашљиви Михаил
Александрович је гледао у своје маљаве као јесењи капут
груди очима пуним суза.
– Па, има ли… – поче он гледајући у леђа професора, који
је прао руке.

163
 Михаил је хтео да упита: »Има ли наде«, али уста му
задрхташе и нада застаде у грлу.
– Ви сте здрави, – рече професор. – Потпуно.
– Ја имам ману срца! – дрско ће рећи Трикартов.
Професор се наљути.
– Да ли ви знате шта је мана срца?
Трикартов је за визиту дао професору седам рубаља, те се
такође наљути.
– Знам, – рече. – Мана срца – то је кад срце лупа. Осим
тога имам и колитис, и катар и неурозу.
– Ви сте магарац, – одговори професор.
Али Трикартов ипак одлучи да се лечи. Прво је хтео да
лечи своје болести о државном трошку. Али држава на то
није пристала.
Тада је Михаил дошао до уверења да се и у лекарским
комисијама налазе такви лупежи као што су професори који
се баве приватном праксом. Сазнавши од познаника да у
Кисловодску добро лече, он резервиса себи постељу у једном
од тамошњих санаторијума.
Време је сунцем поздравило полазак Трикартова на пут.
Тамо, у санаторијуму, настанио се међу ружама. Добио је
дивну собу. Али Трикартова ништа није радовало. Он је
завидео.
У санаторијуму је од ране зоре настајала ужурбаност.
Мноштво болесника је као стадо антилопа хитало извору, где
се наслађивало лековитом минералном водом. Неке су испод
руке водили на купке у блату. Неке су мучили Шарко-
тушевима. Било је и таквих које су паковали у чупаве чаршаве
и терали их да се зноје. Свима су нешто радили, само
Трикартову ништа нису радили. Михаилу је због тога било
много жао.

164
 Али једном приликом виде он нешто што више није могао
поднети.
Шетајући по санаторијуму, он зађе у крило зграде према
врту. Тамо је, насред собе, на некаквом узвишењу седео човек
коме су из косе врцале модре електричне варнице. Зујали су
некакви мотори.
– А зашто са мном то не чине? – упита Трикартов
болничара. – И ја хоћу да ми варнице врцају из косе. Ја сам
Трикартов.
– Вас нема на списку, – равнодушно одговори болничар.
Трикартов схвати да је та терапија најскупља и да је
нарочито крију од њега, ту у врту.
Увече, на тераси, у присуству болесника и гостију, он
приреди главном лекару велики скандал.
– Зашто ми нисте преписали терапије које ми следују! –
викао је Михаил Александрович скачући. – Шта је са мојим
терапијама? Каква је то ковачница здравља! Ја сам новце дао.
– Ви сте здрави, – збуњено је одвраћао главни лекар. –
Вама никаква нарочита терапија није потребна. Одмарајте се
и гледајте да се што мање узбуђујете.
Али Трикартов целе те ноћи није ока свео, и најзад је
одлучио да се лечи на своју руку. Узору, плашљиво се
осврћући, он одјури на извор и напи се нарзана59.
– Показаћу ја њима, – рече враћајући се у санаторијум. –
Ево, већ се осећам боље.
Поваздан би трчао по чистим стазицама и викао:
– Где је »планинско сунце«!?
Пошто никако није могао доћи до »сунца«, Михаил
Александрович се ушуња у павиљон за лечење струјом,
прислони уз груди плочицу од цинка с гајтанима и укључи
струју. Све до увече дрхтао је од прикриване радости, јер је
59 Минерална лековита вода на Северном Кавказу (прим. прев.)

165
још једнако осећао укус бакра, што је уливало веру у брзо
оздрављење. Увече, кад је изгрејао месец, он се опет прикраде
извору и попи, подригујући, шеснаест чаша минералне воде.
– Показаћу ја њима! – шапутао је улазећи кроз прозор у
своју собу.
Остало време је Трикартов провео веома корисно.
Извукавши испод постеље плаву лампу, коју је украо, он леже
на постељу и пусти на себе гробну светлост. Тако се лечио
читаву ноћ. Здравље Михаила Александровича се знатно
поправило, али апетита због нечега више није било. Шарко-
тушеве и блатне минералне купке морао је да узима
конспиративно и у већини случајева ноћу.
– Нешто ми лоше изгледате, – рече му лекар једном
приликом. – Требало би више јаја да једете.
»Знамо«, – помисли искусни Михаил. »Хтео би да ме се
теслими јевтиним јајима, а скупо »планинско сунце« крије од
мене, има скоро месец дана како га крије!«
Пред сам одлазак Трикартов најзад успе да дође до толико
жељеног сунца. Али је у том сунцу уживао само један сат.
Прекинула га је милосрдна сестра. На путу за Москву, на
станици Скотоватаја, Михаилу позли. Позваше лекара. Лекар
нађе ману срца, катар у стомаку и опште тровање непознатим
гасовима. Када се Трикартов појавио међу колегама, изгледао
је страшно.
– Шта је то с вама? – питали су га пријатељи.
– Упропастили ме, пасји синови! – одговорио је Михаил.
– Нису ми дали кварц-лампу, било им жао. »Планинско
сунце« давали су тек толико да се каже да су га давали, чували
га за народне посланике. И то се зове ковачница здравља!

166
 ПЛАВИ ЂАВО

Септембра месеца врати се из Москве у Колоколамск

доктор Гром, који је тамо ишао трговачким послом. Вратио
се мало храмљући и дошао са станице кочијама, што иначе
није био његов обичај. Доктор је обично са станице долазио
пешице.
Грађанка Гром се томе веома зачуди. А кад на левој
ципели спази бели изрецкани траг од аутомобилске гуме, још
се већма зачуди.
– Пао сам под ауто, – весело рече доктор Гром, – а после
сам, судским путем, тражио накнаду.
И износећи сувише појединости, доктор-трговац исприча
жени историју своје среће.
У Москви, код Тверске трошаринске станице, фортуна се,
шкрипећи аутомобилским гумама, окренула доктору Грому.
Сјај њенога лица био је тако засењујући да је доктор пао под
аутомобил. Доктор се одмах прибрао, очистио испрљане
панталоне и повикао:
– Погибох!
Из »Пакарда«, који се одмах зауставио, искочише двојица:
неки мушкарац с »полуцилиндром« и шофер с риђим
брковима. Шарена заставица мале суседне земље подрхтавала
је изнад радијатора на аутомобилу који се осрамотио.
– Погибох, – одлучно понови доктор Гром обраћајући се
гомили залудника која се беше окупила.
– Ја га познајем, – зачу се нечији снажни глас. – То је
посланик Кљатвије, кљатвински посланик.

167
 Суђење је било одмах сутрадан и, према пресуди истога
суда, кљатвинско посланство било је дужно да за нанесене
повреде исплаћује доктору сваког месеца сто двадесет
рубаља.
Поводом тога доктор Гром је пировао са својим
пријатељима у Колоколамску три дана и три ноћи. Пред крај
гозбе друштво примети да је незапослени посластичар
Алексеј Јелисијевич нестао.
Одушевљење поводом срећног преокрета докторове
судбине још није ни престало, а нова сензација опет узбуди
Колоколамск. Појавио се Алексеј Јелисијевич. Показало се да
је Јелисијевич био у Москви, да је тамо сасвим случајно пао
под плави аутомобил кљатвиског посланства и да је донео
судску пресуду.
Овога пута посланство је било дужно да даје посластичару
за нанесене повреде сто четрдесет рубаља месечно, јер је исти
био оптерећен великом породицом.
Срећни посластичар изнесе народу буре пива. Сви у
Колоколамску су скидали с бркова пену од пива и
благосиљали жртву уличног саобраћаја.
Недељу дана доцније појавила се трећа жртва. Био је то
руководилац течајева декламовања и певања Синдик-
Бугајевски. Тај је дејствовао са њему својственом
непосредношћу. Чим је стигао у Москву, упутио се право на
капију кљатвиског посланства, и чим су кола изашла на
улицу, подметнуо је ногу под точак. Синдик-Бугајевски је
задобио доста тешке повреде и стекао пензију од сто рубаља
до краја живота.
Тек тада Колоколамци схватише да њихов град
преживљава нови, најсрећнији период своје историје.
Златоносну жицу, коју је пронашао доктор Гром, грађани
Колоколамска почеше веома марљиво да искоришћавају.

168
 У Москву, у печалбу, похрлише сви: и старци, и богати
искуством, и млади приватници, и полазници течајева,
декламовања, и многопоштовани радници. Нарочито су се
томе одали градски кочијаши у тамноплавим кафтанима.
Неко време у Колоколамску није било ниједног кочијаша.
Сви су отишли у печалбу. С торбом о рамену, бацали су се
под кљатвиска кола, опорављали се у болницама, а затим
уредно добијали од посланства одређену суму.
У Кљатвији је, међутим, дошло до нечувене финансијске
кризе. Своте за издржавање посланства биле су већ тако
велике да су морали смањити плате државним чиновницима,
а војску од три стотине људи свести на петнаест. Оживела је
опозициона странка хришћанских социјалиста. Лидер
опозиционе странке, господин Сууп, непрестано је нападао
председника министарског савета, господина Едгара
Павиајнена.
Када се под кљатвијским колима нашао тридесети по реду
грађанин града Колоколамска, Никита Псов, и кад су том
приликом, да би исплатили накнаду, били принуђени да
затворе државну оперу, протестовање у земљи достигао је
врхунац. Очекивао се пуч војне клике.
У скупштини је постављено питање:
– Је ли господину председнику министарског савета
познато да се земља налази на прагу пропасти.
На то је господин председник министарског савета
одговорио:
– Не, није ми познато.
Али, иако је одговор био умирујући, Кљатвија је морала да
тражи зајам. Колоколамци, међутим, поједоше и зајам за нека
два месеца.
Шофер кљатвијског аутомобила, у кога се била уздала
читава држава, показивао је невероватну опрезност. Али

169
Колоколамци, који су се у чудном занату необично
извештили, увек су падали право под кола. Причало се како је
шофер једном приликом, бежећи од неког колоколамског
ђакона, прешао три рејона, но промућурни божји слуга
ударио кроз пролазно двориште и опет се бацио под кола.
Колоколамци су измождили Кљатвију вукући је по
судовима. Земља је пропадала.
Са првим мразевима крену из Колоколамска за Москву и
председник назовизадруге »Личтруд«, господин Подлиник.
Он се дуго колебао и извлачио. Али његова жена је била
немилосрдна. Наводећи мужу примере брзог богаћења, рекла
је:
– Ако не одеш у печалбу, бацићу се под воз.
Подлиника је испратио читав град. Кад је ушао у вагон,
Колоколамци, који су већ били у печалби, довикнуше:
– Ћувај главу! Велика су то кола! Ногу подмећи!
Подлиник се вратио два дана доцније, са завојем на глави
и с великом модрицом испод ока. Левом руком није мицао.
– Колико? – питаше суграђани мислећи на висину пензије
из осиромашене кљатвијске благајне.
Али председник назовизадруге уместо одговора тихо
заплака. Било га је стид да призна да се грешком бацио под
аутомобил труста обојених метала, да је шофер на време
укочио и затим га дуго ударао по глави и рукама америчким
патент кључем, њега, Подлиника.
Господин Подлиник је изгледао тако страшно да
Колоколамци нису више ишли у печалбу.
И само је тај догађај спасао Кљатвију од коначне
пропасти.

170
 СРЕЋАН ОТАЦ

Друг Сундучански је очекивао принову у породици.

Последњих, критичних дана расејано је ходао између
столова својих колега и изнемоглим гласом мрмљао:
– Дечко или девојчица? То бих хтео да знам! Марија
Васиљевна, а ако буде девојчица, какво име да јој дам?
Марију Васиљевну питање настављања славног рода
Сундучанских нимало није занимало.
– Дајте јој име Клотилда, – нељубазно одговори она, – или
које хоћете. По друштвеним питањима примам само после
рада.
– А ако буде дечко? – запиткивао је Сундучански.
– Опростите, има посла, – рече Марија Васиљевна, – имам
један хитан посао.
– Ако буде дечак, – умеша се друг Отверстијев, – дајте му
име Коља, у моју част. И не мотај се ту крај ногу, није ми до
тебе. Морам хитно да решим питање даре.
Једнога дана Сундучански утрча у канцеларију сав
задихан.
– А ако буду двојке, какво онда име да им дам? – викну он
из свег гласа.
Службеници зајечаше.
– О сто му мука! Крља божја! Дај какво хоћеш! Рецимо
Давид и Голијат.
– Или Брокхауз и Јефрон. Прекрасна имена.
За Брокхауза је рекао Отверстијев. Он је био духовит
човек.

171
 – Ви се шегачите, – рече тужно Сундучански, – а ја сам
малочас отпратио жену у породилиште.
Ваља признати да саопштење друга Сундучанског никога
није дирнуло. Био је последњи месец економске године, сви
су били много заузети.
Најзад се збио тај необични догађај. Род Сундучанских се
наставио. Срећни отац пође на посао. Уши су му гореле на
сунцу.
»Ући ћу као да се ништа није догодило,« мислио је, »а ако
ме салете питањима, можда ћу им понешто испричати.«
Тако и учини. Уђе као да се ништа није догодило.
– А! Сундучански! – повика Отверстијев. – Шта је? Је л’
готово?
– Готово, – одговори млади отац црвенећи.
– Дај је овамо.
– У томе и јесте ствар, што није »она« него »он«. Родио се
дечак.
– Опет ти са својим дечаком! Ја о табели говорим. Је ли
готова? Треба је предати што пре.
Сундучански се сневесели и седе за сто да заврши табелу.
Одлазећи, он се не уздржа и рече Марији Васиљевној:
– Па гледајте, свратите. Да ми видите сина. Много личи на
мене. Тежи осам и по фунти, разбојник.
– Три килограма и три четвртине, – нехотице израчуна
Марија Васиљевна. – Хоћете ли доћи данас на конференцију?
Питања руководства.
– Чуј, Отверстијеве, – рече Сундучански, – добио сам
дечка оваквог! – и показа стегнуту песницу. – Прави човек:
стомак, ножице. Уши. Разуме се, засад прилично мале.
Наврати до мене, хоћеш ли? Жена би се радовала.

172
 – Е, мени је време, – уздахну Отверстијев. – Ми овде
организујемо реморкер60. Нема се, брате, времена. Поздрави
своју ћерчицу.
Па побеже. И тако Сундучански тога дана никога није
могао да приволи да му дође да се диви његовом сину.
А време је пролазило. Син је добијао у тежини, те
родитељи почеше чак да шире вест како је тобоже рекао
»агу«, што се двонедељном детету обично никад не дешава.
Али ни та узбудљива вест није нагнала колеге да похрле у
стан Сундучанског.
Тада се кукавни отац одлучи на крајност. Он дође на
посао пре свих и истакну цедуљу на табли за објаве:

БРИГАДА

за испитивање интелигенције детета друга Сундучанског

почиње рад данас у 6 часова, у стану Сундучанског. Долазак
другова Отверстијева, Кускова, Имјањинена, Шакаљске и
Башмакове ОБАВЕЗАН!

У три поподне Башмаков приђе Сундучанском и поче

шапатом:
– Чуј, Сундучански. Ја данас никако не могу. Имам
кружок, а затим… жена ми је болесна… вере ми!
– Ништа ја ту не могу, – хладно ће Сундучански, – сви су
преоптерећени. И ја сам можда преоптерећен. Не, братац, у
објави јасно стоји: »долазак обавезан«…
С уобичајеним закашњењем, тј. око седам сати, чланови
бригаде, сви задувани, улетеше у стан Сундучанског.
– Могли сте бити тачнији, – примети домаћин, – али,
свеједно, изволите сести. Одмах ћемо почети.
60 Помоћи некоме да нешто заврши, изврши (прим. прев.)

173
 И он угура у собу колица у којима је отворених уста лежао
млади Сундучански.
– Изволите, рече Сундучански-отац. – Можете почети.
– А како гласи правило? – упита Шакаљска. – Прво
посматрати дете па постављати питања? Или ћемо обратно,
прво питања?
– Можемо прво питање, – рече отац обуздавајући своју
велику радост.
– Да ли би нам референт могао нешто рећи о квалитетним
чиниоцима овог објекта? – поче Отверстијев уобичајеним
гласом.
– Молим, само неколико речи о вођењу конференције? –
прекиде, као и увек, активна Шакаљска.
– Да се код детета можда не запажа застој у гојењу, тј.
слабо додавање у тежини? – срамежљиво запита Башмаков.
И машина поче да ради.
Срећни отац није стизао да одговара на питања.

174
 УМЕТНИКОВ КАПРИС

Једног јутра, пробудивши се рано, друг Сорокин-

Белобокин виде да је пролеће увелико настало. Небом
промичу вунасти облаци. Птице певају.
»Ми смо весници новог пролећа«, помисли Сорокин-
Белобокин. Он осети да је тај дан нарочито леп, лепши од
претходних и да га на сваки начин треба обележити нечим.
Сорокин-Белобокин је обично и лети и зими носио исти,
већ отрцан, чупав качкет. Али сада му је тај качкет, тежак као
потковица, био мрзак. У гардероби друга Сорокина било је
веома мало покривала за главу – тај качкет и један готово нов
црни полуцилиндер покојног деде-глумца.
Сам ђаво надари Белобокина да првог пролетњег дана
стави на главу тај необични, чак непристојни за наше време
шешир.
Дан је био тако леп да путници у трамвају ирису уједали
један другог као обично, него се, напротив, осмехивали један
на другог.
И путовање »весника пролећа« на место службовања
прошло је сасвим лепо, ако одбацимо пријатну примедбу
једног путника.
– Треба вешати те гадове у полуцилиндерима!
Али Сорокин-Белобокин се ипак довио да пехар пролећне
радости донесе на место службовања не проливши ни једну
њену кап.

175
 – Добар дан другови! – викну Сорокин-Белобокин
звонким, мајским гласом улазећи у секцију »Криза
панталона«, где је радио.
И чудновато, другови који су обично одговарали веселим
узвицима као да оклеваху с одговором.
– Дивног ли пролећа! – рече Сорокин.
Ни на то није било одговора. Сви службеници су
разрогачених очију гледали у полуцилиндер:
– Шта је, шта се десило? – запита Сорокин-Белобокин с
немиром у гласу. – Зашто сви ћутите?
И угледа на зиду плакат о »чишћењу«, на коме је
узнемирујући кратко било написано:

НАПОЉЕ ИЗ АПАРАТА
хероје 20-ог датума звекане и гуске

– Како? Зар је већ почело? – промрмља Сорокин и

покуњен седе за сто.
Неко време жврљао је оловком по хартији, па не отрпе,
обрати се деловођи Носкјевичу:
– Чисто ми дође смешно. Отварам јутрос орман и видим –
виси полуцилиндер мог покојног деде-глумца. Дођавола!
Изванредан бечки полуцилиндер, са белом свиленом
поставом. Ја га ставим на главу. Ничег рђавог ту нема.
– Да, – рече деловођа Носкјевич као да говори самом себи,
– а десио се и овакав случај. Неког правног саветника,
Пружанског, избацили су приликом чишћења мање
непожељних. Због ревности, разметања и бирократизма.
Једном речју, због старих навика.
– Тако и треба, – рече Сорокин-Белобокин, – за
бирократизам треба гонити. Али шта полуцилиндер има с
тим, другови? А ако ћемо право, мој дед је углавном глумио

176
за народ, у вртовима трезвености. А полуцилиндер,
полуцилиндер је ћеф глумца, дух времена. Ништа више.
– Ћеф глумца! – цикну Носкјевич. – Видите овај плакат:
»Напоље хероје 20-ог датума?« Тај плакат не виси у нашој
соби тек онако. Нас је осморо. Дакле, неко међу нама је херој
20-ог датума. Ко је тај херој? Ја, на пример, не носим
полуцилиндер.
– Ни ја не носим! – брже-боље ће рећи Зајкина.
– Нико од нас не носи!
Сорокин-Белобокин премре. Црни полуцилиндер лежао
је на његовом столу, као материјални доказ непоузданости.
– Та то је неоснована оптужба, – рече Сорокин-Белобокин
плачним гласом. – Ви ме сви знате. Идите, молим вас, зар ја
херој 20-ог датума. А затим, ми примамо плату првог и
петнаестог.
– Туђа душа је увек загонетка! – претећи рече Носкјевич. –
Овуда се врзмају свакојаки с полуцилиндерима.
Сорокин-Белобокин не издржа, зграби полуцилиндер и
полете у местком.
– Ево вам полуцилиндера, – узмите за култфонд 61! Можда
ће неком глумцу добро доћи.
Узели су полуцилиндер. Друг Сорокин-Белобокин се
враћао гологлав. С осмехом среће на устима.

61 Фонд за културне потребе (прим. прев.)

177
 ОБИЧАН ИКС

Колико судбина може бити неправична, то је најбоље на

свету знао Виталиј Капитулов.
Иако је био релативно млад, Виталиј је био прилично
ћелав. Већ у томе је он видео некакав неправедан однос према
себи.
– Увек је тако код нас, – говорио је болно се смешећи. –
Не умеју код нас да чувају људе. Довели, ето, културну
јединку до ћелављења. Зар бих ја имао ћелу да живим мирно?
Та ја бих био страшно космат!
И нико се није чудио тим речима. Сви су навикли да се
Виталиј вечито жали на околину.
Ујутру, пошто би устао после чврстог десеточасовног сна,
Виталиј би рекао жени:
– Зачудо је како код нас не знају да цене људе. Просто,
како не умеју да чувају човека. Не умеју и неће!
– Добро, добро, – одговорила би жена.
– И ти почињеш као остали. Не дајеш ми да завршим, да
развијем своју мисао. Синоћ су Огородникови до дванаест
свирали у хармонику и сасвим ме измождили. Али, наравно,
док је човек жив, нико се не обазире на њега, а кад умрем,
схватиће каквог су човека изгубили, какву културну јединку
нису умели да сачувају!…
– Не говори тако, Виталије, – уздисала би жена.
– Немој.
– Умрећу, умрећу, – понављао је Капитулов.

178
 – И тада ће ови исти Огородникови рећи: »Нисмо умели
да чувамо Капитулова, дотукли смо га хармоником, тешко
нама!« И ти ћеш рећи: »Нисам умела да чувам мужа, тешко
мени!«
Жена је плакала и клела се да ће га чувати. Али Виталиј
није веровао.
– Људи су зверови, – говорио је, – и ти си звер. Ево, већ си
се уплашила одговорности и везујеш око врата свој шал. А
јуче ми га, колико се сећам, ниси везала, ниси хтела да ме
сачуваш од назеба. Али људи увек тако. Назепшћу и умрећу.
Само то. У крематоријуму ће тек схватити шта се заправо
збило, какву снагу стављају у пећ. Е, идем!… И не плачи,
молим те, поштеди мој нервни систем.
Пробијајући се снажним ударцима кроз гомилу,
Капитулов би увек први ускочио у трамвај. Наслонивши се
позамашном задњицом у дебелом сукну на младу грађанку,
која је успела да заузме место на клупи, Виталиј би оштро
рекао:
– Какво дивљаштво! Средњи век! И тако ме, ето, муче
сваки дан.
Примедба је имала увек исти ефекат: људи би ућутали, и
све главе би се окренуле према Виталију.
– Људи су зверови, – наставио би Виталиј тужно. – Тако
ћу једног лепог дана изаћи из трамваја и умрети. Или ћу, још
лепше – ту, у колима умрети. Грађани, шта сам ја сада за вас!
Путник! Обичан икс, који слободно може сатима да стоји у
препуном пролазу. Не умеју код нас да чувају људе, тај живи
материјал за извршење петољетке за четири, па и за три и по
године. А кад се, онесвешћен, срушим ту у пролазу, одмах ће
пола трамваја испразнити. Изволите лећи, грађанине, рећи
ће. Тада ће се наћи место. А сада, имао-немао снаге, стој.

179
 После тога би обично нека млађа грађанка поцрвенела и
брзо устала.
– Изволите сести на моје место.
– И сешћу, – достојанствено би одговорио Капитулов. –
Хвала, мој млади пријатељу.
Постигавши оно што је хтео, Капитулов би одмах отворио
»Известија« и читао читуљу, с времена на време гласно
говорећи:
– Гледајте! Још један сагорео на раду. »Местком и
администрација с великим болом извештавају о прераној
смрти…« Нису га чували, нису водили рачуна. Сада огласима
нећеш помоћи!…
Пошто би стигао на место свога службовања и тужно
поздравио колеге, Капитулов би сео и с дубоким уздахом
подигао роло шведског стола.
– Виталиј је данас нешто бледи него обично, – шапутаху
службеници, – та, њега треба чувати.
– Доиста, код нас се тако безобзирно поступа са људима,
да се само чудиш.
– Јуче ми се Виталиј жалио. Толико су ме, вели,
преоптеретили послом да ми, богме, нема дуга века. Ја сам се,
наравно, сажалио. Узео сам његов рад и завршио га.
– Ко велим, да случајно доиста не умре. Па те после ништа
неће извући из неприлика. Рећи ће, нису чували, испустили,
ето, човека. Срамота.
Капитулов је задремао над чистом благајничком књигом.
– Тише! – шапутали су другови, – не узнемиравајте га.
Сигурно да ноћас опет није спавао, суседи га просто
измрцварили хармоником. Јуче ми се жалио. Доиста, људи су
праве звери.
Пре но што ће се радно време свршити, Виталиј би гледао
у календар и с иронијом говорио:

180
 – Код нас све иде тако. Зар ми да сустигнемо и
престигнемо, кад овако гледамо на људе? Не умеју код нас да
чувају човека. Ето, опет петнаести. Сад треба оставити посао,
трчати у благајну, стајати у реду за плату, трошити последњу
снагу. Али кад умрем, схватиће каквог су човека изгубили,
какву су културну јединку испустили.

181
 РЕПИЋ НА СЛОВО »Щ«

У прехрамбеном комбинату »Шчи62 и каша« нико никада

није сазнао за необичан догађај који се одиграо између
зидова те угледне установе за исхрану.
Шеф »Шчи и каше«, друг Аматорски, који је у ствари био
крив за све што се одиграло, мајсторски је заташкао читаву
ствар. Свршено је с његовим шефовањем ако неки опак
контролни орган нањуши нешто.
Аматорски је имао најбоље намере. Хтео је једним
погледом да одмери способности својих потчињених –
способне да издвоји, а глупе и лење да спусти на нижу
пречагу службеничких лествица.
Али како ће у таквом мноштву службеника пронаћи
способне! Сви седе, сви пишу, сви су у тамносивим
толстовкама.
Једном, шетајући по летњој башти »Терариум«, друг
Аматорски застаде крај сточића где је испод табле »Тумач
чудеса и сујеверја, графолог И. М. Кошкин-Еривански« седео
неки младић бујне косе, с љубичастим наочарима, и
одређивао способности грађана према рукопису.
Пошто је неко време оклевао, друг Аматорски написа на
комадићу хартије просечно правилним рукописом:
»Другу Кошк. – Ериванском. Да донесе свој суд.«
Кад графолог доби ту хартијицу, очи му заиграше под
љубичастим стаклима. Одредити карактер Аматорског била је

62 Щи – Чорба од купуса (прим. прев.)

182
сасвим једноставна ствар. Неколико тренутака доцније шеф
»Шчи и каше« читао је о себи:
»Ви сте, по свој прилици, шеф неког одељења или,
тачније, руководилац неког великог предузећа. Одлике вашег
рукописа допуштају да закључим да имате особитих
организаторских способности и да водите своје предузеће
путем напретка. Пред вама је сјајна будућност.«
– Како је тачно написао! – прошапута друг Аматорски. –
Какво познавање људи! Скроз те види, рђа. Ето, ко ми је
потребан. Ето, ко ће ми помоћи да одмерим способности
шчи-кашинаца!
Аматорски позва И. М. Кошкина-Ериванског у предузеће
и запосли га. Кошкин је према рукопису службеника требало
да одреди ко је за шта способан. Издаци (по рубље за
карактеристику) ишли су на рачун асигнација за
рационализацију.
Три дана и три ноћи окапао је И. М. Кошкин-Еривански
радећи на рукописима службеника, који ништа нису слутили.
А кад је завршио тај тако велик посао, он отвори пред другом
Аматорским књигу судбине.
Руководиоцу »Шчиа« све постаде јасно.
Добри Кошкин-Еривански никог није упропастио. Према
налазу тумача чудеса и сујеверја, већина службеника била је,
премда осредњих способности, вредна и позитивна. Само су
неки нагонили на опрезност (»Има изразиту способност за
сликарство!« »Обдарен песничким духом!« »Будућност војног
заповедника!«).
Али само је неки Кипјаткевич, најнезнатнији службеник,
добио тријумфалну оцену. По мишљењу Ериванског, то је био
човек необичних способности.
»Тешко је чак замислити«, писао је Кошкин
калиграфским рукописом, »на како висок положај може доћи

183
овај субјект. Оштар, проницљив ум, чисто административни
ум карактерише ту индивидуу. Оригинална нагнутост слова
говори о некористољубљу. Репић на слову »Щ« говори о
необичној радној издржљивости, а коврчица на слову »в« – о
жељи за победом. Од те индивидуе треба зацело очекивати
напредовање гигантским корацима.«
Када се Кошкин-Еривански опростио са гостољубивим
»Шчиом« и пошао, на степеништу га сустиже Кипјаткевич и
запита:
– Шта је било?
– Такву сам ти написао, – рече Кошкин, – да ћеш прсте
облизати.
Кипјаткевич извади новчаник и поштено одброја тумачу
чудеса и сујеверја пет рубаља које је обећао.
Мало затим позваше Кипјаткевича право у кабинет
Аматорског.
Кипјаткевич је ушао у кабинет весело, с правом очекујући
одликовање, повишицу и награду.
Из кабинета је изашао посрћући. Аматорски му је, бог-би-
знао-зашто, очитао буквицу и припретио да ће га отпустити
ако се не поправи.
Кад је прочитао о генијалној индивидуи с необичним
репићем на слову »м«, Аматорски се веома обрадовао. Најзад
је пронашао змију која се крила у недрима предузећа и могла
једног дана да заузме његово место.
»Сада«, рече он самом себи, »могу мирно да идем на
одмор. Згазио сам гада!«

184
 АКСЕНТИЈЕ ФИЛОСОПУЛО

Била је необјашњива енергија с којом је одговорни радник

друг Филосопуло ишао на толике седнице, саветовања, кратке
састанке и друге састанке групног рада.
Свакога дана је он имао најмање десет седница, и летео с
једне на другу брзином стрелца који трчи под
непријатељском ватром.
– Журим, журим, – мрмљао је стављајући ногу на папучу
аутобуса, а руком шаљући познанику нежно »довиђења«.
– Журим! Послови! Седница! Ванредна!
»Да нам је више таквих!« мислио је одушевљени
познаник. »Тако енергичних, смелих и душом младих!«
И доиста Филосопуло је био човек младе душе, премда
тела малчице потежа. Стомак је имао као топовско ђуле, као
она ђулад којом су севастопољски командоси тукли англо-
француске ровове за време кримског рата. Било је чудо како
је тај човек свуда стизао. Он је, штавише, ишао и на седнице у
оближња среска места.
Али, ма како жалосно било, представничка ревност друга
Филосопула била је сасвим прозаична. Аксентије
Пантелејевич Филосопуло ишао је на седнице да једе. Да се
мало прихвати на рачун установа.
– Шта? Већ почело? – питао би курира трчећи уза
степенице. – А-а! Врло добро!
И прогурао би се у дворану за седнице, где су се већ за
зеленим испитним столом видела лица конференцијаша
бледа од дувана.

185
 – Мој наклон! Мој наклон! – говорио би узимајући са
стола сендвич са црвеном икром. – Врло добро! Потпуно се
слажем. Прихватам предлог Ивана Семјоновича.
Говорио је и жвакао исколачених очију, брзо мичући
брковима као морски коњ.
– Шта – узвикнуо би разјапивши уста, из којих су летеле
мрве од колача. – Шта? Моје мишљење? Потпуно се слажем.
Пошто би се преко мере најео и попио осам чаша чаја,
Филосопуло би слатко задремао. У својој дугој пракси он је
научио да у сну хрче и звижди тако да се околини чини да
чује: Тачно! Хр-р… Прихватам! Хр-р-р-кх-х-х…
А кад би га повишени гласови конференцијаша који су се
препирали тргли иза сна, отворио би живе црне очи, брзо
извадио из жилета џепни сат и уплашено рекао:
– Журим! Журим! У пет имам комисију за попис остатака.
Завршите некако. Мој наклон!
И Аксентије Пантелејевич би пожурио у комисију за
попис. Он је веома волео ту комисију, јер су тамо служили
сендвиче с кобасицом-џигерњачом.
Пошто би савладао кобасицу и потпуно оценио њену
џигерњачку вредност, Аксентије би се под заштитом
кишобрана пребацио у »Отпад«, где би се, с халапљивошћу
човека који гладује, прихватио ситне димљене рибице, коју су
добродушни оснивачи »Отпада« обилно служили у току
својих дугих седница.
Филосопуло се добро разумевао у газдинство. На неке
седнице, где је његово присуство било неопходно, уопште
није одлазио. Тамо се служио само чај, и то без шећера. А на
друге седнице се, напротив, сам позивао, натурао се и
интригирао. Тамо су, како је чуо, добро хранили. А увече би
причао жени како је провео тај радни дан.
– Знаш ли, мила моја, да су у директорату велике промене.

186
 – Сменили председника? – лено би питала жена.
– Та не! – једио се Филосопуло. – Не служе више
пирошке! Данас су служили бисквите »Делегаткиња«! Појео
сам четрнаест комада.
– А тамо, у оном вашем синдикату? – из учтивости би се
интересовала жена. – Још увек пирошке?
– Пирошке! – рекао би весело Аксентије. – Данас сам
закаснио. Пола су већ били разграбили, ђаволи ниједни! Па
ипак, пет-шест комада сам успео да поједем.
И, задовољан својим радним даном, Филосопуло би свео
очи. Његово снажно хркање је по сазвучју одјекивало као
досадна званична фраза: »Пошто сам саслушао претходног
говорника, дужан сам да приметим…«
Ту скоро десила се Аксентију Пантелејевичу велика
несрећа.
Дошавши на седницу Комисије за побољшање квалитета
продукције, Филосопуло је стао у кут и одмах уочио повећи
котур веома укусне, такозване краковске кобасице. Поред
кобасице су због нечег били на столу: некакав спљоштен
завртањ, један искривљен ексер, напола труо калем конца и
мехураст светлозелени штит за лампу. Али Филосопуло на то
није обраћао пажњу.
– Слажем се, – рече Аксентије вадећи из џепа перорез.
Док је референт говорио, Филосопуло је стигао да
пречисти с кобасицом.
– И шта видимо, другови! – узвикну говорник. – Што се
кобасица тиче, код нас није баш све у реду. Није све у реду,
другови. Узмимо на пример, ову, потпуно трулу кобасицу.
Кобасицу, другови… Ту негде била је једна кобасица…
Сви погледаше на супротни крај стола, али, уместо
кобасице, видеше само бедни комадић канапа.

187
 Пре но што су успели да утврде шта је с кобасицом,
Филосопуло је почео да се трза и да хрче.
Али овога пута његово хркање није звучало као: »Слажем
се, прихватам…«, пре је то било: »У помоћ! Лекара!«
Нису успели да спасу Филосопула.
Аксентије је истог дана умро у страшним мукама.

188
 ЗА ДЛАКУ ОД СМРТИ

Данас некако није обичај да човек сам ради. Многи су

најзад схватили да две главе ипак више вреде него једна. И
стога, кад је редакција озбиљног месечног листа »Домаћи
неуропатолог« одлучила да донесе уметнички чланак о
Душевној болници, тамо нису послали једног новинара него
одмах два – Присјагина и Девочкина. Погледајући час
узнемиреног Присјагина, час округли као глобус трбух
Девочкина, секретар »Домаћег неуропатолога« је упозоравао:
– Имајте на уму да то није нека установа где можете
слободно запиткивати. У болници »Титанушкин« морате
бити веома опрезни. Тамо су болесници, сами схватате, мало
нервознији, то јест – луди. Међу њима има веома немирних и
лако раздражљивих. Немојте им противречити и све ће бити
у реду.
Договоривши се са секретаром какав треба да буде чланак
по својој уметничкој вредности, Девочкин и Присјагин одмах
кренуше да изврше задатак.
На тргу округлом као тањир новинари упиташе
милиционара куда треба ђаљо ићи.
– Право, – рече милиционар, – па лево, у попречну
уличицу. У тој уличици налазе се само две велике сиве зграде.
У једној је душевна болница, а у другој предузеће »Силостан«.
Тамо ћете упитати.
– Страх ме је, – признаде Присјагин кад су дошли до сиве
капије. – Ако насрну на нас!

189
 – Неће насрнути, – мирно рече Девочкин. – Само их не
запиткуј шта проживљавају. Ја сам већ имао прилике да
видим душевну болницу. Ништа страшно, поготово што је
сада режим у таквим болницама потпуно слободан. Лудацима
се сада дозвољава да се баве којим год хоће послом. Ја ћу ти
све објашњавати.
Утом на камено степениште сиве куће дерући се излете
неки веома узрујан грађанин, који је брисао ознојено лице
рукавом од капута.
– Реците, молим вас, – упита Девочкин, – је ли то
лудница?
– Шта? – повика грађанин, – ово? Дабоме да је лудница.
И замахујући торбом, грађанин одјури мрмљајући нешто
за себе.
Другови, накашљавајући се, крочише на цементне плоче
вестибила. Вратар, с некаквим смешним качкетом и златним
ширитом, говорио је важно некој жени која је носила
послужавник, по свој прилици болничарки:
– Нови? Опасан! Данас, како је од девет ујутру почео да
бесни, не можеш с њим изаћи на крај. Једном речи –
психопат. Патрикијев с њим и овако и онако, а-ја – не
помаже! Заинтачио, па само виче. Све ћу, вели, истерати.
Јесам ли ја управник ил’ нисам?
– Однела сам му чај, – тужно ће болничарка. – Неће. Само
пише. Изводи сврачије ноге.
– Сигурно неки опасан егземплар, – шану искусни
Девочкин Присјагину.
– Како би било да се вратимо? – промрмља уплашени
Присјагин.
Девочкин с презрењем погледа колегу и обрати се
вратару:

190
 – Од кога овде треба тражити пропусницу? Хтели бисмо
да обиђемо установу.
– Какву пропусницу? – строго ће златни ширит. – Овде је
приступ слободан.
– Као што видиш, – распричао се Девочкин идући с
колегом уза степенице, – потпуно нов метод лечења. Споља
ништа не подсећа на лудницу. Улаз слободан. Лекари – без
мантила. Чак ни болесници не носе халате. Халат непријатно
делује на болесника, изазива депресију.
У првој соби есејисти видеше неког лудака већ у
годинама. Седео је за једним великим столом и јаросно
померао тамо-амо куглице на рачунаљци окованој бакром.
Притом је певушио на црквени мотив неке чудне речи:
»Аванс ћемо задржати, задржати, задржати.«
– Овога боље да не дирамо, – рећи ће опрезни Присјагин.
– Звекнуће рачунаљком по глави, па се питај шта те снашло.
– Ти си кукавица, Васјо, – одврати Девочкин. – Тај нимало
није опасан. Иначе му не би дали рачунаљку. Просто
шизофреничар.
Али опазивши да је пепељара у тој соби причвршћена
ланцем за зид, Девочкин такође пребледе и заобиђе
болесника.
– Ђаво би их знао! Можда они лемају један другог
пепељарама.
– Није искључено. И зато је пепељара прикована.
Заглавивши се у вратима, другови излетеше из собе у
дугачак ходник. Ту су лудаци шетали, све по двоје, једући
велике сендвиче.
– Ово су, рекао бих, мирни, – рече Присјагин и одахну, –
хајде да чујемо о чему разговарају.

191
 – Не верујем да је то нешто занимљиво, – ауторитативно
рече Девочкин. – Неки поремећај живца на пети или
безначајна психостенија.
Али кад до Девочкинова уха допре: »Тај ми је све жиле
истегао«, новинар се трже и претвори у ухо.
– Све жиле, – рече један болесник другом.
– Закачио се за мене. Наумио да ме отера на онај свет. А
зашто – не знам. И таква ме туга обузела, тако бих желео да
одем из ове луднице некуд далеко. Негде на југ, на јужну
обалу.
– Против мене интригирају, – рећи ће промуклим гласом
други. – Малоросијски би хтео да ме изгура. Сваког јутра
чујем како у ходнику спомињу моје име. Није то тек онако.
Али видећемо ко ће кога! Хуља!
– Обрати пажњу, – шапну Девочкин. – Типична манија
гоњења.
– Страшно, – јекну Присјагин. – Знаш ли да ме ова
атмосфера просто дави!
– То још ништа није, тек ћеш видети! – рече неустрашиви
Девочкин.
– Уђимо овде у број 16. Ту као да видим само једног
лудака. Ако нас нападне, моћи ћемо да га савладамо.
У тој пространој соби седео је човек избезумљена погледа,
у дугачкој угаситоплавој толстовки, из чијег су џепа вириле
некакве поникловане дрангулије. Изнад његове главе висио је
на зиду плакат: »Не постављај сувишна питања!«
– Кога тражите? – срдито запита болесник.
– Да ли бисте нам могли… – поче Девочкин уплашено.
– Ћути, – шапну Присјагин шчепавши друга за руку. – Зар
не видиш да му не треба постављати сувишна питања!
– А што ћутите? – рече болесник блаже. – Нећу вас ујести!

192
 »То се још не зна«, помисли Девочкин. »Највероватније је
да ћеш баш ујести.«
– Па кога тражите, дођавола! – раздера се лудак. – Ако
тражите шефканца, то сам ја, Патрикејев. Ја сам шеф
канцеларије. Дакле, слушам вас. Седите, мило ми је што вас
видим.
– В-ва-ва-ва! – зацвокота Присјагин погледајући у врата.
– Немојте се узрујавати, молим вас, – поче Девочкин. –
Да, да, ви сте шеф канцеларије, само се смирите молим вас.
Али болесник се све више жестио. Сав поцрвеневши он
поче:
– Ако неко дође запосленом човеку…
– Бежимо! – викну Присјагин.
У тај мах се из собе до ове, где ја на вратима стајала
таблица: »М. Ф. Именински«, зачу крик од којег се
новинарима срце следи.
Врата се широм отворише и у собу улете нов болесник.
– Хиљаду пута сам вам рекао, – викао је он на болесника
који је рекао да се зове Патрикејев, – да не дајете кола
свакоме. Треба да идем, а аутомобила нема!
– Бежимо! – понови Присјагин вукући са собом
Девочкина.
Иза њих се чула страшна вика:
– Треба да идем у летњиковац, а кола нема!
Слетевши низа степенице, новинари као ошамућени
седоше на клупу у вестибилу.
– Ле-па ствар! – рече Присјагин тешко дишући. – Та ми
смо били за длаку од смрти.
– Ја сам знао да ће тако бити, – одговори храбри
Девочкин. – Али нисам хтео да ти кажем, нисам хтео да те
плашим.

193
 На часовнику у вестибилу изби четири. И одмах затим
јурнуше озго, као стадо бизона, болесници с ташнама.
Обарајући једни друге, они нагрнуше на чивилуке.
Девочкин и Присјагин се у страху прибише уза зид. Кад
болесници изађоше на улицу, Девочкин одахну и рече:
– Одоше у шетњу. Изванредна организација. Примеран
ред.
На улици пријатељи видеше фирму, на коју нису
обратили пажњу кад су улазили.

СИЛОСТАН
Труст Силосових апарата

Пошто је већ било касно, а репортажу о лудници је

требало написати још истога дана, другови поштено описаше
све што су видели, под насловом »У свету душевно
оболелих«.
Та репортажа била је штампана у »Домаћем
неуропатологу« и веома се свидела.
»Како је пријатно«, писао је редакцији познати психијатар
Титанушкин, »читати репортажу која тако исцрпно и верно
приказује живот и навике душевно оболелих.«
Аутор потпуно дели мишљење професора Титанушкина,
јер врло добро зна да у »Силостану« још није било чистке.

194
 КЛООП

– Не могу. Станите мало. Ако сад одмах не сазнам шта

значи ова фирма, разболећу се. Умрећу од неке непознате
болести. Ово је двадесети пут како пролазим овуда и ништа
не схватам.
Два човека засташе на улазу, изнад кога је златом и као
небо плавом бојом било исписано:

КЛООП

– Не схватам шта вас узбуђује. Клооп. Нека буде Клооп.

Примање пакета од један до три. Обична установа. Хајдемо
даље.
– Та схватате! Клооп! То ме мучи скоро две године. Чиме
се баве људи у установи која се тако необично зове! Шта раде?
Увозе нешто? Или, обратно, извозе?
– Оставите се. Ви сте просто-напросто – дангуба. Људи
седе, раде, никога не дирају, а ви ту заокупили – чиме, па
чиме? Хајдемо.
– Не, нећу да идем. Ви сте ленштина. Ја то не могу тако
оставити.
У дугачком аутомобилу, који је стајао код улаза, седео је
иза дебелог стакла шофер.
– Реците, друже, – упита докоњак, – каква је ово установа?
Клооп? Шта се ту ради?
– А бог би знао шта се ради, – одговори шофер. – Клооп је
Клооп. Установа као свака установа.

195
 – Ви сте, дакле, из неке друге гараже?
– Зашто из друге. Ми смо из клооповске. Ја сам у Клоопу.
Ја сам у Клоопу од дана његова оснивања.
Не дознавши ништа од шофера, другови се посаветоваше
и уђоше у предворје Клоопа. Докоњак је ишао напред, а
ленштина, кисела лица, за њим, на малом растојању.
Лењивац доиста никако није могао да схвати то
цепидлачење дангубе. Предворје Клоопа ни по чему се није
разликовало од хиљаде других предворја по установама.
Тамо-амо промичу курирке у широким сивим халатима,
свезаним позади црним пертлама за ципеле, налик на оне
које носи сирочад. Код улаза седи жена у дрвењацима и
рововској опаклији. Својим изгледом она много подсећа на
трамвајског скретничара, иако је гардероберка (прима и
издаје каљаче). На лифту виси фирма: »Качкети и дуксери«, а
у самом лифту послује самоук-кројач, човек веома загонетна
лица. Он ту у лифту кроји своју модерну и виликосветску
робу. (Клооп је водио с њим велику борбу, јер је жакт 63
безобзирно, без њихова пристанка дао кројачу дозволу да се
усели у лифт.)
– Шта ли они ту раде? – опет ће зазјавало.
Али његово размишљање у парадном предворју би нагло
прекинуто. Слетевши однекуд одозго, на њега налете неки
службеник седе косе и вичући: »Овчији сир, овчији сир!«
шмугну под степениште. За њим пројурише три девојке, једна
с послужавником, а друге две биле су доста згодне цуре, с
трајном ондулацијом.
Кад оне поменуше овчији сир, гардероберка се силно
узбуди. Занеме за тренутак, па се одједном превали преко
гардеропске баријере, заборавивши на каљаче које су јој
поверене, и полете за службеницима.
63 Стамбени одсек (прим. прев.)

196
 – Сад је све јасно, – рече лењивац, – можемо натраг. То је
неки прехрамбени труст. Продубљивање питања овчијег сира
и осталих млечно-дијеталних производа.
– Али зашто се зове Клооп? – опет ће залудник.
На то питање лењивац није умео да одговори. Пријатељи
су већ хтели да се о свему обавесте код гардероберке, али како
ње дуго није било, пођоше горе.
Зидови на степеништу били су готово сасвим прекривени
исписаним, цртаним и на машини откуцаним објавама,
наредбама, изводима из протокола, као и разним позивима и
обећањима, који су увек почињали речју: »Стој!«
– Овде ћемо све дознати, – одахнувши рече лењивац, –
немогуће је да из ових стотину хартијица не сазнамо какав
посао обавља Клооп.
И стаде да чита објаве идући лагано поред зида.
– »Стој! Има карата за ’Јарост’. Могу се добити код
другарице Чернобривцеве.« »Стој! Кружок играча дама
полази на такмичење у Кунцево. Играчима се плаћа пут и даје
дневница из централног буџета. Зборно место у соби друга
Мур-Мурајевског.« »Стој! Џемпери и лопате по фабричким
ценама од 21-ог код Каће Полотенцеве.«
Залудник стаде да се смеје. Ленштина га незадовољно
погледа и пође још мало напред.
– Одмах, одмах! Немогуће је да… Ево! – мрмљао је. –
»Наређење Клоопу Бр. 1981-35. Од данас ће се друг Кардонкл
презивати Корзинкл.« Каква глупост! »Стој! Дели се овчији
сир, стани у ред под степеништем у коопсектору.«
– Најзад! – живахну зазјавало. – Како оно рекосте?
Млечно-дијетални прехрамбени труст? Решавање проблема
овчијег сира с тачке гледишта живих редова. Лепо богме!
Лењивац, збуњен, пропусти објаву о одласку скијача по
купус по нижој цени и упиљи очи у произвођачки плакат,

197
који баш није богзна како ватрено позивао клооповце да
пречисте са заостајањем.
Сада се и он узнемири.
– Какво заостајање? Кад бисмо некако сазнали у чему
заостају? Тада би нам било јасно чиме се баве.
Али ни двометарске зидне новине нису разбиле маглу што
се згуснула око неразумљиве речи Клооп.
Биле су то најобичније зидне новине, брбљиве, досадне, с
портретима, сликама и чланцима, које су очевидно узимали
на реверс из неког централног новинског бироа. Те новине
би слободно могле да висе и у Управи апотека, и на неком
црноморском пароброду, и у канцеларији рудника злата,
уопште – свуда. У њима се Клооп помињао само на једном
месту, и то у веома нејасној фирми: »Клооповче, усавршавај
се у своме раду!«
– Али у каквом раду? – запита срдито залудник. – Хтели
не хтели, морамо се обратити службеницима. Јест да је
незгодно, али морамо. Чујте, друже…
Неочекивано, са спретношћу Козака-извидника који
истрже из непријатељских редова војника од кога може
добити потребна обавештења, залудник обухвати око паса
службеника који је журио кроз ходник и стаде га испитивати.
На велико чуђење пријатеља, службеник се замисли и
одједном поцрвене.
– Па шта, – рече после дужег размишљања, – ја, на крају
крајева, нисам оперативни радник. Ја имам своју функцију. А
шта је Клооп? Клооп је Клооп.
И умаче тако брзо да је бесмислено било јурити за њим.
Иако још нису знали шта је заправо Клооп, по неким
знацима се видело да та установа воли новине и здрави
прогрес. Рачуноводство се, на пример, овде звало рачунски
цех, а каса платни цех. Али читаву слику тог канцеларијског

198
напретка кварило је једно кратко саопштење: »Данас се неће
вршити исплате.« Очигледно је да је напоредо с напретком
било и заостајања.
У великој соби, за великим овалним столом седело је
шесторо људи. Говорили су тихим, плачним гласом.
Узгред речено, зашто се на седницама културно-
просветних радника увек говори плачним гласом?
По свој прилици зато што култактив осећа сажаљење
према самом себи. Све жртвујеш за друштво, организујеш
излете, породичне седељке, идеолошку томболу са корисним
згодицима, делиш овчији сир, џемпере и лопате, уопште,
посвећујеш своје најлепше године живота – и све то без
икакве награде, бесплатно, само из идејних разлога, али ипак
у радно време. И самог себе жалиш.
Пријатељи засташе и почеше пажљиво да слушају не би
ли из разговора извукли потребна обавештења.
– Другови, треба отворено рећи, – поче некаквим
потмулим гласом једна клооповка у годинама, – на
социјалном сектору није се довољно радило. Није све
обухваћено. Нисмо били довољно, потпуно, сасвим активни,
нисмо узели довољно маха, нисмо се добро развили. Излет на
скијама рђаво је организован. А зашто, другови? Зато што
Зоја Идоловна није довољно еластична.
– Шта? Ја недовољно еластична? – цикну Зоја погођена у
само срце.
– Да, другарице, ви сте недовољно еластични!
– А по чему закључујете, другарице, да сам недовољно
еластична?
– По томе, другарице, што сте сасвим нееластични.
– Опростите, другарице, али ја сам исувише еластична.
– Откуд ви, другарице, можете бити еластични?
Ту упаде у собу залудник.

199
 – Опростите, – рече он нестрпљиво, – шта је то Клооп?
Чиме се он бави?
Прекинута на најзанимљивијем месту, шесторка погледа
безочника очима потамнелим од гнева. Ћутање потраја читав
минут.
– Не знам! – одлучно одговори Зоја Идоловна.
– Не сметајте нам у раду. – Затим се окрену супарници на
пољу друштвеног рада и зајеца: – Ја сам, дакле, недовољно
еластична? Тако, дакле, тако! А ви сте еластични?
Пријатељи се повукоше у ходник и почеше да се саветују.
Лењивац се уплашио, те предложи да оду. Али залудник се
није повиновао судбини.
– Отићи ћу и Калињину ако треба! – прсну одједном. –
Нећу то тако оставити.
И нагло отвори врата на којима је писало: »Заменик
председника«. Заменика није било у соби, а човек који је тамо
седео са шубаром од јагњећег крзна, примио је дошљаке
џентлменски хладно. Ни он није знао шта је Клооп, а за
заменика је рекао да је давно бачен у рудничко окно.
– Где? – запита лењивац и уздрхта.
– У рудничко окно, – понови шубара од јагњећег крзна. –
На синдикални рад. Али обратите се председнику. Он је
енергичан човек, није бирократ, није звекан. Он ће вам све
објаснити.
Идући председнику пријатељи су уз пут прочитали још
једну објаву:
»Стој! Одмах подигни у месткому бон за кромпир.
Оклевање повлачи анулирање.«
– Оклевање повлачи анулирање. Анулирање повлачи
оклевање, – мрмљао је лењивац у заносу.
– Ах, само да што пре дознамо чему сва та жива
делатност.

200
 Уз пут су имали још један доживљај. Неки човек је тражио
од њих чланарину. Притом је претио да ће анулирати њихове
чланске карте.
– Оставите нас на миру! – повика залудник. – Ми не
радимо овде.
– А ко би вас знао, – рече непознати и одмах се расхлади,
– овде ради четири стотине људи. Све их не можеш
запамтити. Онда дајте по двадесет копејки за »Пријатељ
нечег«. Дајте! Хајде, дајте.
– Ми смо већ дали, – вриштао је лењивац.
– Та дајте и мени, – јечао је непознати. – Та дајте. Само по
двадесет копејака.
Морали су да даду. О Клоопу непознати човек ништа није
знао да каже.
Председник се ослонио длановима на сто и устаде
дочекујући посетиоце.
– Опростите, молим вас, што се непосредно вама
обраћамо, – поче залудник, – али, ма како да је чудновато,
изгледа да само ви можете одговорити на наше питање.
– Молим, молим, – рече председник.
– Видите ли, ствар је у томе, овај, како да кажем, можете
ли нам рећи – само немојте мислити да је то глупа
радозналост – шта је то Клооп?
– Клооп? – запита председник.
– Да, Клооп.
– Клооп? – понови председник гласно.
– Да, било би веома занимљиво знати…
Завеса само што се није подигла. Још мало, па више нема
тајни. Али председник одједном рече:
– Знате, ви сте ме изненадили. Ја сам овде нов човек, тек
сам данас ступио на дужност и још нисам довољно ушао у

201
ствари. Уопште узевши, ја наравно знам, али још, како да
кажем…
– Па ипак, у главним цртама…
– Ни у главним цртама…
– Да Клооп можда не набавља грађу?
– Не, грађу не набавља. То сигурно знам.
– Млеко?
– Шта вам пада на памет! Ја сам овамо прешао са млека.
Не, овде нема млека.
– Завртње?
– М-м-м… Не бих рекао. Пре ће бити нешто друго.
Баш тада су у собу унели лопату без дршке, на којој је, као
на каквом послужавнику, био зелени џемпер. Ову опрему су
ставили на сто, узели од председника потврду и отишли.
– Како би било да покушамо прво по словима да
разрешимо сам назив? – предложи ленштина.
– Добра идеја, – сложи се председник. – Доиста. Хајде по
словима. Клооп. Кооперативно-лесно… не, лес не набавља…
Да покушамо друкчије. Кооперативно-лекарско-бојадисарско
особље… а шта ћемо с овим другим »о«? Одмах чекајте
мало… Кооперативно лихварско…
– Или комплетно?
– Да, Комплетно-лихварско… Али, допустите, испадају
некакве бесмислице. Него да почнемо систематски. Само
тренутак.
Председник позва човека са шубаром од јагњећег крзна и
нареди му да никог не пушта унутра.
Пола сата касније у кабинету је било задимљено као у
тоалету на железничкој станици.
– По словима – то је механички пут, – викао је
председник. – Треба прво принципијелно решити питање.

202
Каква је то организација? Кооперативна или државна? То ми
реците.
– А ја сматрам да треба решити по словима, – бранио се
лењивац.
– Не, реците ми принципијелно.
Кад су пријатељи напустили задимљени кабинет,
просторије Клоопа су већ биле празне. Чистачица је мела
ходник, а из собе на другом крају чуо се плачни глас:
– Ја сам, другарице, исувише еластична.
– Ви, другарице, еластични?!
У трему пријатеље сустиже неки службеник седе косе.
Носио је на испруженим рукама мокар пакет с овчијим
сиром. Из пакета се цедила сурутка.
Залудник мрко погледа службеника и збуњено прошапута:
– Чиме се они овде баве, хтео бих да знам!

203
 НЕГАТИВАН ТИП

Свуда у Совјетском Савезу поштују Американце, само је у

једном месту Савеза то здраво осећање одједном потамнело.
Повод за све што се збило дао је оглас у »Известијама«:

Амерички грађанин
Арчибалд Спивак
тражи своје рођаке. Моли да се
јаве на адресу: Њујорк, 68.
авенија, 136.

Кога не би узбудиле речи: амерички грађанин, Њујорк и

авенија! У градићу где су живели совјетски Спиваци (а њих је
било много – на 2000 становника 200 Спивака) тај број
»Известија« се продавао по три рубље. Спиваци су гунђали,
али куповали. Хтели су својим очима да прочитају оглас
америчког рођака.
Сумње није било. На помолу је било нешто веома лепо.
Совјетски Спиваци, чији је политички ниво био
прилично низак, занесоше се у дивне снове. Читајући у ходу
тај мађијски оглас, они су милели по улици, опчарани
налетали једни на друге и идиотски се смешкали.
Совјетским Спивацима се одједном прохтело на ону
страну Океана, појавила се чежња за неком анархично
стихијском срећом и потреба за рођачким Арчибалдовим
загрљајима. Прохтело им се да још једном поживе у
капиталистичком друштву.

204
 Правиле су се претпоставке, нагађало се, присећали су се
свих Спивака који су некада отишли у иностранство. И најзад
се сетили. Нашли су и фотографије. На једној је Арчибалд био
као одојче, а златни потпис са цифрастим завршетком
»Рембрант« говорио је да је снимак био направљен још у
Русији. На другој, америчкој фотографији Арчибалд је
снимљен овако: на глави полуцилиндер, а у руци мекан
шешир, што је већ говорило о фантастичном рођаковом
богатству.
– То је тај Спивак! – значајно рече Спивак-инкасант,
наглашујући реч »тај«. – Продуцент! Велетрговац! Велика
личност у пословном свету.
Други Спивак, скиде шапку од пуста, обриса лице
цицаном марамицом, па додаде с поносом:
– У пословном свету. На Вол-стриту.
И тада сви схватише да је на помолу доиста нешто веома
лепо.
Стари, заборављени ветар трговачких подухвата дуну
одједном на њих из њујоршких теснаца, где је живео њихов
славни рођак.
Све Спиваке обузе исто осећање, осећање љубави према
драгом капиталистичком грабљивцу. Већ су видели пред
собом Торгсин, богате пакете, и ко зна, можда позив да пређу
у Њујорк, на 68 авенију. О, да дивне речи – авенија!
Увече су Спиваци писали писма. Иако су то чинили
кришом једни од других, сва су писма почињала исто:
»Најзад, здраво да сте, драги Арчибалде. Тако је писао и
Спивак-милиционар, и Спивак-инкасант, и Спивак бањски
посредник, и Спивак-кројач качкета и шапки, и Спивак-
бивши заставник класе Керенског, па чак и Спивак-марксист.
Била је једна таква личност у колони Спивака – један

205
марксист, али не и бољшевик, нетелесна ванкласна сенка без
одређеног занимања.
Сви су они уверавали Арчибалда у своју љубав и давали
своје адресе.
Два месеца није било одговора, ни једне једине речце није
било из Сједињених Америчких Држава. Арчибалд као да је
одједном охладнео према својој совјетској отаџбини. Или је
ту марксист умешао своје прсте, написао му нешто
увредљиво о допунској вредности. Или је рођак можда заузет
гурањем Рузвелта на председничко место. А можда су главом
Арчибалда изабрали у Конгрес, па му сада нико више не
може прићи.
Изненада дође на адресу Спивака-бањског агента
телеграм. Потресна вест! Арчибалд је јављао да долази.
– Долази лично, персонално, у рођене руке, – мрмљаше
бањски агент у лудом узбуђењу.
Бањском агенту су завидели. Сматрали су да се уздигао, да
је на неки њима непознат начин стекао нарочите симпатије
америчког грађанина. Бањски агент је и сам осећао да је
постао »Љубимац среће, безотаџбински, полусуверени
господар«.
– И тамо, – говорио је показујући главом у правцу
Северне Америке, – и тамо се траже бањски агенти.
Велико мноштво Спивака слегло се на станицу на дан
Арчибалдова доласка.
Очекивао се судар возова, јер је шеф станице био такође
Спивак, и тако се узбуђивао да је у афекту могао примити воз
на заузет колосек. Спиваци су га непрестано ућуткивали
претећи и подсећајући на страшну железничку стварност.
Обузети ишчекивањем, последња два сата сви су ћутали,
само је марксист, кога је било стид што дочекује
капиталистичког магната, говорио којешта, како је дошао из

206
радозналости, али када је високи воз ушао у станицу, и он се
ућутао.
Арчибалда су одмах познали. Блистао је као жар-птица.
На себи је имао одело од длакавог штофа, шешир и вечити
оковратник »дакота«, који се може прати под славином, у
хладној води, тако да човек нема потребе да стално купује
крагне. Спиваци нису познавали капиталистички живот, те је
за њих крагна »дакота« била врхунац благостања и
просперитета на земљи. Спиваци ништа нису знали.
Бледи марксист се прибио уза зид и посматрао блиставог
представника друкчијег поретка. Стари кројач качкета и
шапки рашири руке и пође у сусрет драгом госту. Пришавши
Арчибалду, он са три прста опипа материју његовог капута и,
запањен, рече: »Права полувуна«, па заплака. Биле су то
најслађе сузе на свету. Да су се могле скупити у бочицу,
ушећериле би се после пола сата.
Бивши заставник-мегданџија, узвикнувши »Хало,
Арчибалде«, пљесну рођака по »длакавим«, кошчатим
леђима. Рођак такође радосно пљесну мегданџију. И дуго су
они тако пљескали један другог по леђима узвикујући: »Хало,
хало!«, док су остали Спиваци стајали око њих и
одобравајући климали главом. Тек кад је осетио бол у леђима,
бивши заставник је уступио место другима.
Спивак-милиционар се изљубио с рођаком, претходно га
поздравивши по војнички. Бањски агент, коме су у џеповима
већ шуштали замишљени долари, разгура гомилу, поклони се
као какав бољарин и рече:
– Добро дошли, угостићу вас оним што је бог дао!
Инкасант, који је на рукама држао девојчицу, хитро
одгурну бољарина и пружи дете Американцу.
И тада се догодило нешто што нико од присутних
Спивака није очекивао, нешто невероватно. Арчибалд

207
пољуби девојчицу и збуњено пређе погледом по рођацима.
Његово ситно лице се искриви и он тихо рече:
– Немам од чега да живим!
– Хало! – викну заставник, који није јасно чуо. – Хало,
старино!
– Више! – повикаше уплашени Спиваци. – Шта је то
рекао?
– Џентлмени, ја немам од чега да живим, тужно понови
Американац. – Па сам, ето, дошао.
Овај пут сви чуше, чак и бивши заставник.
– Дошли сте нама? – запита бањски посредник видно
узбуђен. – Да живите код нас?
– Да, – потврди Арчибалд.
Инкасант брже боље узе девојчицу. А бањски агент, који
је по потреби био и гостионичарски, викну по свом обичају
бездушно:
– Нема слободних соба!
Пробијајући се кроз гомилу рођака, он пође са станице,
говорећи како је преоптерећен послом и како нема времена
за празне разговоре с којекаквим негативним типовима.
Арчибалдово лице се још више смрачи. Он га покри рукама.
Са чуђењем и страхом гледаху домаћи Спивци
прекоокеанског Спивака. Рођачки обруч око Американца
поче да пуца.
Дешавало се нешто несхватљиво. Човек у дивном
полувуненом оделу, са господским шеширом и вечитом
крагном »дакота« – плакао је.
– Другови, – поче одједном милиционар тоном пророка-
предавача, – ми видимо овде типичан резултат анархије у
производњи и нездраве конкуренције. Ми имамо пред собом
дете кризе.

208
 Када је Арчибалд скинуо руке с лица, на перону није више
било никога.
Пет дана се Арчибалд сељакао по граду прелазећи од
једног рођака другом и изазивао својим апетитом и чистим
изгледом одвратност према капиталистичком поретку.
Нарочито је било одвратно што је велики Арчибалд умео
само да тргује. Спиваци су већ били заборавили како су
недавно пожудно удисали старински ваздух комерције из
колонија. Шестог дана негативни тип је био отпремљен
натраг, у Северну Америку. Карта до границе стајала је
Спиваке шест стотина три рубље и осам копејака, и та рана
зјапи и дан-данас. А кад неко добре Спиваке подсети на онај
страшни дан када су давали по три рубље за једну
»Известију«, одмах почну да мучу као да им неко буши зуб
бормашином.
Што се тиче капиталистичког поретка, о њему се више не
говори.
Вера у Америку пољуљана је заувек.

209
 НЕБРИЖЉИВ ОДНОС
ПРЕМА СТОМАКУ

На обали реке Н. сликовито се раширио град НН.

Уосталом, нећемо да правимо загонетно лице. Рећи ћемо
отворено. На обали реке Волге сликовито се раширио град
Јарослав. Али то је само пола невоље. Ствар је у томе што се у
једној од његових улица сликовито пружила задружна менза,
на чијем је зиду истакнут велики плакат:

ХРАНА ЈЕ ИЗВОР ЧОВЕЧЈЕГ ЖИВОТА

Разуме се да начелног приговора против тог схватања не

може бити. Чак ни Маркс не би могао да наведе никакве
разлоге против такве гвоздене констатације. Поједини
Јарослављани, међутим, који су долазили у ту мензу, са
лудачким упорством тврде да храна води прекидању човјечјег
живота. Ту је као што се види, сва ствар у томе каква је
храна… Управо то није имао на уму јарославски
кооуправник, који је сувише пажње посветио Идејно-
теоретском образложењу своје дужности, заборавивши на
њене чисто практичне задатке. Заборавио је да ручак мора
бити такав да се може јести.
Понеки управник мензе, угојен и склон филозофирању,
никад неће заборавити да истакне објаву: »Пре јела обавезно
пери руке«, а заборавља да у мензи намести умиваоник. Где

210
би се он сетио досадних ситница! Он је човек узвишених
мисли и широких погледа.
Ма колико то изгледало чудно, у већини случајева такви
људи управљају великим радничким мензама, кухињама-
фабрикама и огромним прехрамбеним комбинатима.
Они никада не кажу »јело« или »храна«. Они кажу
»исхрана«. Не кажу »нахранити посетиоца«, већ »задовољити
јелца«. Јела им нису »у порцијама« већ »школски-огледна«.
Али ипак, они као свој основни задатак сматрају обезбеђење
мензе довољном количином плаката и табела.
И пред очима ужаснутог човека који је дошао да једе
појављују се строги савети у стиху и прози:

УНОСИ У ОРГАНИЗАМ ВРУЋУ ХРАНУ И РАЗНЕ

ЗАКУСКЕ
НЕ РАЗГОВАРАЈ ЗА ВРЕМЕ ЈЕЛА, ТО СМЕТА
ПРАВИЛНОМ ЛУЧЕЊУ ЖЕЛУДАЧНОГ СОКА
ВОЋНИ СОКОВИ ОБЕЋАВАЈУ НАМ УГЉЕНЕ ХИДРАТЕ
МОЛИМО ДА СЕ РУКЕ НЕ БРИСУ О СТОЛЊАКЕ

А столњака уопште нема. Столови су покривени

лепљивом прљавом мушемом. Ножеви и виљушке приковани
су ланцима за ноге столова (да их не би покрали). И кад
прочита наређење у вези са желудачним соком, човек не само
што изгуби вољу да унесе у организам врућу храну и разне
закуске, него добије сасвим супротну жељу. Што се пак тиче
речи угљени хидрат, иако је свима познато да је угљени
хидрат потребан за продужавање живота, он по некој
асоцијацији подсећа на хидрант, а затим и на канализацију.
Желиш само да што пре одеш, да изађеш на чист ваздух, да
погледаш у сунце, које још нису стигли да снабдеју паролом:

211
 ГЛЕДАЈУЋИ У СУНЧАНЕ ЗРАКЕ,
НЕ ЗАБОРАВИ ДА НАПРАВИШ АНАЛИЗУ МОКРАЋЕ

За време ручка управник-мислилац пише извештај, у коме

тачно показује колико је било калорија у рибљој чорби којом
је послужен потрошач, колико витамина »А« отпада на једну
јединку што једе и у каквој се вези налазе све те бројке са
истим подацима за први квартал прошле буџетске године.
У исто време сама јединка која једе пиљи у млаку шницлу
и очајнички тугује:
– Зашто су те калорије тако неукусне? И витамини некако
несварљиви!
О много чему размишља јединка која једе и с тугом се
пита:
– Зашто је тако небрижљив однос према стомаку? Зашто
се одело обично шије по мери? Зашто се праве ципеле
различите величине, од дечијих до дединих? Чак и
оковратници – и они се праве према дебљини потрошачевог
врата! А храна је једнообразна и очито срачуната на некакав
апстрактан, безобличан стомак.
Желели бисмо да подвучемо оправданост жалби на
безличност јеловника. Судећи по томе колико често људи
једу, могли бисмо смело, без бојазни да ћемо погрешити,
претпоставити да они питањима узимања хране придају
велик значај.
Једе се свугде. Једе се код куће, на улици, на послу, у
позоришту, у биоскопу, једе се на стадионима и лађама, у
вагонима и на станицама, чак се и у ваздуху почело помало да
једе. Доскора се у ваздуху није јело, није било згодне
просторије за то, али сада, после пуштања у саобраћај гиганта
са четири седишта, »АНТ14«, где ће бити бифеа, почеће да се
хране и на 3.000 метара надморске висине. Укратко, човек

212
једе свугде где је то само могуће, подсвесно осећајући да је у
праву јарославски управник, да је храна заиста извор
човјечјег живота.
На тај начин ми се поново враћамо на проклето питање
какав би требало да буде тај извор. Тај проблем има само
једно решење. Храна не сме да буде само механички спој
калорија, витамина, скорбута и база. Она свакако мора да
буде укусна, врућа или хладна, ако је већ уобичајено да се у
организам уноси баш у таквом виду.
Али у биоскопима и позориштима, у кафанама, и
бифеима и установама служи се, по могућству, врућа
лимунада и потпуно хладан чај. На станицама ствар је још
озбиљнија. Тамо се не боје да ће се потрошач жалити. Он
обично жури на воз и због тога је плашљив као овца. И њему
се, ето, подмеће све што се нађе при руци. Чај дају путнику
без тацне, и он га односи на свој сточић прљећи прсте и
жалосно завијајући. Уосталом, он и не попије тај чај. Туга му
стеже грло. Очима пуним суза он гледа у жену. Она стоји иза
врата пред двојицом контролора и шаље мужу опроштајне
погледе. По правилима железнице, у бифе се пуштају само
путници који путују у удаљена места, пошто покажу возне
карте и плацкарте. Пратиоце не пуштају. И жена стоји код
улаза ронећи сузе велике као апотекарске пилуле. То је
немилосрдно. Али тамо где су у питању потребе уношења
хране у организам, тамо се и иначе опаки Чиновник претвара
у пантера.
Некако се неприметно створило неписано и ни од једне
друштвене или привредне организације непотврђено
правило по коме натпис, истакнут на установи за народну
исхрану, неочекивано игра пресудну улогу.
Ако натпис гласи »Ресторан«, онда је просторија обавезно
чиста, има столњака, убруса, сланика и цвећа везаног

213
машнама од ружичасте лике. Тамо постоји избор од пет-шест
јела, опхођење је коректно, на зиду је истакнут позив:
»Захтевајте вруће пирошке« или »Перите руке пре јела – прва
врата десно«. Осим тога, на подијуму, усред разбарушених
палми, велики симфонијски ансамбл од три човека свира
Моцартов »Турски марш«.
Али, ако натпис гласи »Менза«, у просторијама је прљаво,
високо под таваницом чкиљи слаба електрична сијалица,
јеловник се састоји од два јела, срачуната на увек исти
апстрактни, безлични стомак, у сваком посетиоцу виде
лопова, а новац са увредљивом упорношћу траже унапред. На
зидовима висе обојене слике на којима су приказане дечје
глисте и очи оболеле од трахоме. Лете велике меснате муве.
Оркестра нема – музику овде сматрају изгредом против
друштва.
И не треба сумњати да се управник овде углавном бави
филозофским образложењем свог рада, потпуно
заборавивши на задружно правило према коме је храна ипак
извор човечјег живота.

214
 МОСКОВСКЕ СЕДЕЉКЕ

– Пиј, псето!
– Пиј до дна, пиј до дна! – Зачуше се
звуци свирала и Гроф Остен-Бекен већ
лежи под столом.
Хуго Глазиус, »Историја Русије«.

Увече, када у разним крајевима Москве почињу да свирају

грамофони-микрофони, појављују се на улицама грађани које
у друго време нећеш видети.
Ево мршавог младића у лакованим ципелама. То није
баритон, није тенор, није Чак ни певач циганских романси.
Он не припада оној категорији трудбеника (рабисе, рабисе, то
си ти!) који чак и у епохи реконструкције треба да носе
лаковану обућу.
То је обичан грађанин, који иде на седељку. Прекјуче је
седељка била код њега, јуче код друга Блејалкина, а сада он
иде на седељку код колеге Думалкина. Ту је и друг Вздох-
Тушујски. Код њега ће се сутра забављати и частити.
Сви – Думалкин, Блејалник Вздох-Тушијскиј па и
лаковани младић Марков имају супруге. То су мадам
Думалкина, мадам Блејалкина, мадам Вздох и мадам
Маркова.
И сви се забављају и часте.
Те седељке су заморне и досадне као рад у канцеларијама,
занатлијским радионицама и удружењима.

215
 Одавно они одлазе једни другима на седељке, скоро три
године. Они као да осећају да треба већ престати са
седељкама, али се не могу ослободити те штетне навике.
Све се унапред зна.
Зна се да ће код Блејалкиних бити ускисла салата, али и
успела паштета од говеђе џигерице. Код пијанца Думалкина –
добра вотка а све остало будибокснама. Зна се да шкрти
Вздохи не спремају вечеру, јер налазе да је време да се живи
европски и да се ограничују на танак чај с бисквитима
»Барикада«. Зна се исто тако да ће Маркови доћи с
грамофонским плочама, зна се чак и с којим плочама. Биће то
валцер-бостон »Нас двоје у Бунгало«, чарлстон »Моја
девојчица има једну малу стварчицу« и стари немачки
фокстрот »Их фар мит мајнер Клара ин ди Сахара«, што, по
свој прилици, значи: »Идем са Кларом у Сахару«.
Треба напоменути да даме осећају једна према другој
кујачку мржњу и то не прикривају.
Док мушкарци уз звуке »Нас двоје у Ђунгало« пијуцкају и
узнемирују виљушкама зелену харингу, жене, с лицем
унакаженим од мржње, седе у кутовима, као сове дању.
– Зашто нико не игра? – чуди се пијаница Думалкин. – Где
су поклици весеља? Где је ентузијазам?
Али пошто поклика нема, Думалкин хвата Блејалкину за
рамена и почиње да игра.
Пар који игра сви посматрају с леденим осмехом.
– Још мало па ћемо на летовање, – рећи ће Марков после
дужег ћутања.
Сви се слажу, иако знају да до поласка на летовање има
још око пет месеци.
Пред крај седељке обично почиње политички разговор и
Вздох Тушујски, као и увек, квари расположење.

216
 – Јесте ли чули, господо, да кроз два месеца више нећемо
имати новца? – каже он.
– Ко неће имати?
– Нико. Уопште никаквог новца неће бити. Укинуће
новац.
– Па како ћемо живети?
– А како вам драго, – неозбиљно одговара Вздох. –
Хајдемо, Рима. Господо, довиђења.
– Куда ћете? – пита уплашена домаћица. – Шта ћемо без
новца?
– Не знам, не знам! Питајте у Госплану. Ручаваћете у
фабрици-кухињи. Дакле, сутра вас очекујем. Маркови ће
донети плоче – поиграћемо, повеселићемо се.
По одласку Вздохових настаје непријатна тишина. Сви с
ужасом мисле на ту блиску будућност, када ће новац бити
укинут и када ће морати да ручавају у фабрици-кухињи.
Тако се они забављају и часте четири пута недељно,
искрено се чудећи:
– Зашто нам ове седељке сваки пут постају све досадније?

217
 И ЈАВНОСТ СЕ ОПЕТ ЗГРАНУ ОД ЧУДА

У своје време Едисон је почео да изводи неке чудне

манипулације. Пошто је покрио бубањ танким провидним
листом хартије, почео је да окреће ручицу, изговарајући
притом речи бесмртне песме:

У Мери била овчица мала,

Мала овчица била у Мери…

Затим је вратио цилиндар у првобитни положај, скинуо с

њега горњи поклопац, заменио га другим и поново окретао
ручицу у истом правцу. Одједном тихо али разговетно, зачу
се Едисонов глас. Причао је о познатом доживљају Мери и
њене овчице.
Тако је дошао на свет првенац грамофон, тепајући свом
узрасту доличну дечју песмицу. То је било 1877. године.
Отада је грамофон порастао, сасвим се оснажио, па
похабао од неумерена живота, а 1931, потпуно заборавивши
на малу невину Мери, преноси речитативно мумлање џез-
квартета:

– Како се не стидиш да у недељу крадеш, хараш.

Када ти за то служе:
Понедељак, уторак, среда, четвртак, петак, субота!
– Како се не стидиш да у недељу жену вараш.
Кад су ти за то, друже:
Понедељак, уторак, среда, четвртак, петак, субота!

218
 Музтруст је, међутим, вршио неке несхватљиве
манипулације. На свом дугом путу од овчице до џеза
грамофон је изгубио трубу. У Музтрусту се дуго нису могли
помирити с нестанком тако дивног дометка. Тамо су, како
изгледа, сматрали да је грамофон с накарадном гвозденом
трубом – инструмент у идеолошком погледу на линији,
достојан да се производи у совјетским фабрикама, док је
грамофон-кофер – симбол распадања, животне трулежи и,
штавише, падања у ситно буржоаско блато. Због тога је
грамофон без трубе дуго био под присмотром.
Управо, јаз између доброг »портабл« грамофона и
совјетске јавности није се створио случајно. Њега су ископали
млади кицоши-празноглавци.
Док се у разним салама за конференције жучно
претресало питање позоришта, књижевности и филма, док се
проналазило ко је украо три такта из песмице »Певај, ласто,
певај«, док се ватрено расправљало какве филмове треба
правити, добре или рђаве, и колико је корака уназад отишло
Камерно позориште, кицоши-празноглавци су освојили
грамофон.
Младићи у широким љубичастим панталонама и дамским
береткама с тешком муком набавише грамофоне из
иностранства и, увијајући куковима, дадоше се на игру. У
становима, под свиленим абажурима, замаука, зазвижда
немачки и амерички џез. Чула се страшна бука.
»Како је дивна кад прелази улицу«, јечали су грамофони.
»Ја немам беби«, жалио се глас изморен чежњом.
»Аугусте, где је твоја коса?«
Осврнувши се на грамофон, јавност се само зграну.
Заглушујуће крчање саксофона, писка некаквих
нарочитих свирала и бат гумених ђонова збуни чак и паметне

219
људе. Грамофон-кофер био је компромитован. А Музтруст,
користећи ту забуну, баци се с новом снагом на производњу
гломазних грамофона с ишараним трубама, на производњу
грамофона по трговачком укусу.
После тих старих машина одмах се бацио у масу и
одговарајући стари репертоар, који је, по мишљењу
»тржишних зналаца«, требало да дА отпор опасном утицају
фокстрота.
Избор плоча био је велик.
И отприлике овакав:
»Марш Буланже«, сало на тубофону.
»Воденица у шуми«, сеоска слика, изводи дувачки
оркестар подржавајући кукавици, певању петлова, водопаду
и журбу поточића.
»Од боце вина не боли глава«, руска старинска песма у
извођењу оркестра великодржавних инструмената.
»Већ боли оног који ништа не пије«, старинска руска
песма.
»Дете-Христос је имало башту«, романса.
Задовољавале су се, наравно, и више потребе. Продавале
су се плоче са соло партијама, са симфонијском музиком, с
квартетима. Уопште, о љубитељу музике водило се рачуна.
А сада ћемо њему дати реч.
Једном је љубитељ музике купио у радњи Музтруста на
Тверској четири плоче.
На једној плочи је стајало: »Риголето«, арија херцога. Али
кад су пустили плочу, чула се »Тоска«, арија Каварадосија.
Пуким случајем била је то арија херцога из »Риголета«.
На другој плочи је писало: »Боеми«, музика Леонкавала. С
овом новотаријом Музтруста немогуће је помирити се –
»Боеме« је написао Пучини а не Леонкавало.

220
 На трећој плочи Музтруст се одриче руског језика.
Прешао је на италијански. Али навика да греши остала је
навика. Уместо »La dona e mobile«, стоји »La dona e nobile«.
Написано просто по инерцији. »Nobile« – то се зна шта је –
генерал који се спасао, а »mobile« то је већ мрачна ствар,
чисто италијанска.
На четвртој плочи је с натписом било све у реду, али
плоча није свирала. Чуло се само шиштање и нечије уздисање.
Аутор је чуо и увертиру за »Зачарану лепотицу«, где се с
музиком мешала лупа чекића. Куцало се негде у близини
студија. Музтрус је очевидно реорганизовао посао и поводом
тога правио нову фурнирску преграду.
Јавност се опет зграну.
Требало је хитно решити питање:
Шта је боље: грамофон с трубом и с »Воденицом у шуми«
или грамофон без трубе, са чарлстоном »Ја немам беби«?
Ту је имало о чему да се размишља.
И одједном се показало да је најбоље грамофон без трубе,
без »Воденице у шуми« и без »Ја немам…«. Показало се да је
потребан добар, лак савремени грамофон са добром
савременом плочом.
Ту идеју, тако актуелну, треба у интерпретацији Качалова
снимити на плочу и пустити у продају.
То ће за почетак нове грамофонске ере бити веома
корисно.

221
 ГОРИМ, АЛИ НЕ САГОРЕВАМ

Мирно и достојанствено живела је у свом стану

укалупљена дореволуционарка бакица. Врата од стана била су
пресвучена филцом и сјајном зеленом мушемом. На вратима
је била и велика лимена плоча са грбом, на којој је писало:
»Горим, али не сагоревам«. Осигурано од пожара код
Друштва »Саламандра«. Бака се у свом животу вечито бојала
да јој намештај не изгори. Бака је ценила свој намештај.
Ту је доминирао креденац, велики храстов креденац с
округлим огледалским стаклом на крилима, с кулицама-
торњевима, удубљењима, убијеном дивљачи, гроздовима
грожђа и криновима у барељефу. Постоље креденца било је
толико тешко да се на њему слободно могао подићи
споменик неком Скобељеву. Креденац је подсећао да онакве
војничке цркве какве су се обично градиле уз кадетске
корпусе и војне академије, и био украшен разнобојним
мехурастим стаклом. Био је то грандиозан креденац, али, и
поред своје грандиозности, имао је полице и фијоке тако
мале да је у њих могао да стане само сервис за чај. Друго
посуђе је стајало горе на креденцу и иза кула-торњева, па је
по њему падала прашина.
Велики сто био је покривен столњаком за свечане
прилике, од кадифе, с кићанкама на угловима. Код бакице је
уопште све било с кићанкама. Драперије – с кићанкама,
завесе – с кићанкама, столичице – с кићанкама. Те плишане
бомбице разних боја доводиле су мачоре до беса. Нису
скидали очију с њих, поваздан су их хватали канџама и

222
клатили. Сто је био исто тако величанствен и некористан као
и креденац. Седети за тим столом било је немогуће. Колена су
непрестано ударала у некакав оштар украс од храстовине, те
би јунак, који је покушао да искористи сто за оно за шта је
створен, одмах одскочио, снажно трљајући дланом повређено
место.
Био је ту још један сто – мали, од бамбусове трске,
савитљив, нарочито израђен за породични албум у дебелим
плишаним корицама и с бакарним копчама, великим као реза
на магазама. Али било је довољно да се албум само за
милиметар помери улево или удесно од геометријског центра
и равнотежа се губила, а сточић падао на атласну софу.
Бакица је тај диванчић силно волела, углавном због лепог
облика, хармоније линија. Била је то необична ствар, тај
диван! За лежање није био згодан, био је сувише кратак! Није
био подесан ни за седење. Складност линија и лепота облика
углавном нису допуштали да се на њему седи. Мајстор га је
правио за полулежећи став, потпуно сметнувши с ума да се
такав немарно-аристократски положај тела допушта само у
великосветским романима а не и у животу. И тако је на
диванчићу лежала обично мачка, и то само кад се кићанке не
би клатиле.
Свуда су се могле видети дугачке и узане вазице за цвеће,
са дном од дебелог стакла. Вазе налик на човекову голеницу, у
које је могао стати само по један цвет. Цветови су били од
хартије. По зидовима су висиле слике непознатих трудбеника
– акварелиста, с оквирима у облику појасева за спасавање. У
рамовима од шкољки, од бамбусове трске или багета са
златним листићима. На нестабилним полицама могли су да
стоје само порцелански слонови, један мањи од другог.
Необичан намештај, који не само да није користио човеку,
него га је, штавише, потчињавао себи, понижавао. На

223
избоченим деловима, у кутовима, барељефима и заврзламама
било је увек ђаволски много прашине и паучине. Увек је
требало водити рачуна о намештају, молити госте да не седају
на њега. Осим тога, такав намештај је требало осигурати од
пожара. Да, сачувај боже, не изгори!
– Никада не бих живео овако као моја бака! – узвикнуо је
неки њен унук пошто би се добро ударио о велики сто или
оборио мали. – Кад порастем, набавићу сасвим друкчији
намештај – удобан, једноставан; ова старудија би могла
слободно да изгори.
И она је доиста изгорела. Догодило се оно од чега је бака
највише стрепила.
Осамнаесте, деветнаесте, па донекле и двадесете унук се
грејао на бакином намештају. С уживањем је одсецао од стола
лавље шапе и безбрижно их бацао у »буржујку«64. Нарочито је
благосиљао креденац-сабор, на коме се грејао једне целе зиме.
Све је добро дошло: и куле, и игле на кулама, и разне шљуке, а
нарочито масивно постоље. Пећ је гутала бамбусове столице,
етажере за седам слонова, који тобоже доносе срећу, смешне
лакиране штапиће, украшене металом и другу којештарију,
коју је унук кратко звао »гаргара« или »бандура«.
Отада је прошао низ година. Унук је порастао, прво је био
млад човек, а после не више тако млад; добио је собу у новој
кући и најзад одлучио да набави намештај о каквом је маштао
у детињству – удобан и једноставан.
Стао је пред велики излог с намештајем, излог универмага
Мосторга, који је према замисли руководиоца тога предузећа
требало очевидно да представља идеално покућство
добронамерног совјетског грађанина.

64 Пећ (прим. прев.)

224
 Да у своје време није својим властима рукама спалио
бакин намештај, унук би помислио да иза тог стакленог зида
стоји управо тај намештај.
Ту је доминирао креденац, гломазан креденац, с
декадентским женским ликовима у дуборезу, јевтиним
бравама и сиромашним месинганим украсима. Било је на
њему, наравно, и округлих прозорчића и удубљења за украсе,
и стубића. А сасвим при врху где човек не може дохватити
руком чак и кад би стао на столицу, било је бог-би знао
зашто, уметнуто сухаревско криво огледало. Према креденцу,
под правим углом, стајала је постеља – веома сложена
творевина од дебелих металних цеви, фантастично извијених,
боје карелске брезе, и украшених кићанкама од никла. (Како
би се бака радовала. Она је тако волела разне кићанке.)
Постеља је била покривена јорганом, атласним,
ружичастим, боје бедара уплашене нимфе. Тај јорган је чинио
да се постеља, та прозаична ствар од децитног метала, одмах
претварала у некакву ложницу насладе.
Био је ту и диван за аристократско лежање, у чему се,
несумњиво, огледала нарочита брига о потрошачу. Био је ту и
адвокатски диван, »радост стеница«, са много веома удобних
шупљина и набора, са нестабилном полицом, на којој је
лежао том Карла Маркса (данак времену!); била је ту и
полица на несигурним ногама, и сто, под који се никако не
могу ставити ноге.
Да је бака била жива, одмах би се уселила у тај излог. Ту је
било тако лепо и старорежимски. Све као некада. Само да
није тог Маркса! Уосталом, Маркс би се могао повезати у
плишани повез с бакарним копчама и показивати гостима
уместо породичног албума.
– А ово је Маркс! Погледајте! Ту је као сасвим млад, још
без бркова. А овде већ у зрелијим годинама.

225
 – Гле, па он се доста пристојно одевао. А ко је овај
старчић?
– То је неки његов познаник, по презимену Енгелс.
– Да видите, такође пристојан господин.
И тако би у мосторговском излогу текао бакин миран и
достојанствен живот.
Наша индустрија намештаја с необичним прегалаштвом
ради за старозаветну излапелу баку. На тржиште се
систематски избацује намештај нимало пријатног,
неодређеног, ћифтинског стила, који би се могао назвати
банкарским ампиром – ствари гломазне, неудобне и
прескупе.
Од хиљаду модела ормана на свету, произвођачи
намештаја су изабрали најсуморнији, такозвани »словенски
орман«. »Совјетски Словени« који навраћају у радњу,
поготово Древљани, Пољани, а исто тако и представници
националних мањина, совјетски Половци, Печенези, Хазари
и плавооки Финци, пре свега узнемирено питају:
– Је ли то све што имате? Друге ормане немате?
– Друге не израђујемо, – равнодушно одговара витез
дрводељских трустова. – А што, зар вам се не свиђа? Типа
»Хеј, Словени«! Хтели не хтели, купићете. Избора нема.
Избора доиста нема. Потрошач је приморан да унакази
нови стан ружним намештајем. Он купује ниске заклоне који
ништа не заклањају, али зато сваки час падају. Он товари на
кола несрећну комоду с лименим алкама, која се расушена
још у путу распада. Производе се или само канцеларијски
столови, више него суморни, или мајушни дамски, подесни
само за маникирке. Обичних полица за књиге нема. Не
израђују се. Али зато има поличица за предмете који треба да
украсе стан.
Ево, узгред, тих уметничких предмета:

226
 1) Гипсана статуета »Трактористкиња која се купа« (у
бакино време то се звало »Јутарње блаженство«).
2) Буцмасти немачки пастир, премазан непостојаним
бојама (гипс).
3) Младић кудраве косе и мангупске физиономије свира у
хармонику (гипс).
4) Пепељара са фигурама:
а) ловац пуца у патке
б) пас који трчи
в) коњска глава
5) Прибор за мастило, јаки агрегат од уралског камена,
гранита, кристала, бакра, никла и висококвалитетног челика.
Зове се: »Ми смо ковачи и млади смо духом.« Најлепши
поклон за шефа који одлази. Цена 625 руб. и 75 коп.

А када људи почну као да протестују, директори

дрводељских трустова и лиферанти статуета и прибора за
мастило нададу дреку:
– Ви не знате потрошача! Ви не познајете услове
тржишта. Тржиште то тражи!
А вичу зато што су навикли да раде за стандардну
дореволуционарску старицу, законодавца малограђанског
укуса и моде.
И због те тако грдне инерције нови човек треба да живи
окружен бакиним новоизрађеним намештајем и украсима.

227
 НАВИЈАЧКО СРЦЕ

За све грађане лету је био крај. Грађани већ иду у

каљачама, покорно очекују грип, често прилазе цевима
централног грејања и гладе их хладним прстима.
А за љубитеље фудбала – лето је још у јеку. Они збијено
седе на стадиону покривши главе новинама, а низ образе им
клизе крупне капље. И не зна се да ли то киша лије низ образе
љубитеља или су то сузе радоснице изазване изванредном
игром!
Неколико пута у години има ведрих и дивних, скоро
неприродних дана, када се у Москви не одржава ниједна
седница. У те дане не звоне председничка звонца, нико не
тражи реч у вези с дневним редом седнице, не чују се
потмули мукли гласови референата.
Сви су отишли. Отишли су на стадион »Динамо« да
гледају фудбал.
Са свих страна на трг »Велика недеља« стичу се љубитељи
фудбалске игре, млади и постарији победници фискултуре.
До стадиона »Динамо« води директан пут. Одатле гомиле од
по неколико хиљада људи иду право свом циљу.
Баш ту, на тој правој, коју чине Тверска улица,
Лењинградски пут и »огледни километар«, десио се први и
засад једини случај у свету да су пешаци згазили аутомобил.
Драма се одиграла на »огледном километру«. Нестрпљиви
љубитељи фудбала, кад су угледали неравне сиве бедеме
»Динама«, који се назиру кроз грање Петровског парка,
развили су недозвољену брзину и за трен ока смрвили

228
»фордић«, модел »А«, који је мирно пресецао пут. »Форд« је
вриштао као зека. Али било је касно. Преко њега је прешло
50.000 људи, после чега је настрадали, сасвим природно,
бачен у старо гвожђе.
На тој истој правој линији нека старица, која је на дан
утакмице стигла из Можајска, без икаквог је успеха
престојала у реду за трамвај, осам сати, и ништа не
схвативши, вратила се у Можајск.
Положај обичних грађана ужасан је у такве дане. Сви
саобраћајни путеви закрчени су љубитељима. Размахујући
рукама и правећи гласне претпоставке на рачун предстојеће
игре, они заузимају вагоне, коловозе, плочнике, згрћу се око
сваког таксија који наиђе и с молећивим изразом на лицу
моле шофера да их одвезе на стадион, моле као просјаци, са
сузама у очима.
Уопште, на овај или онај начин, срећници који имају
улазнице (то су обично гледаоци организовани преко
завкома) пробијају се ка стадиону. Ту их чекају још веће
гомиле. То су неорганизовани гледаоци, који нису набавили
улазнице и неће их набавити. Дошли су надајући се чуду.
Једноставна рачуница: некоме од оних 50.000 разболеће се
жена или пријатељ. »Па такве се ствари дешавају«, машта
неорганизовани гледалац. Па ће тај »неко« продати своју
улазницу. Или ће нека полулуда индивидуа, пробивши се до
капије за северну трибину, изненада одустати или неко
одједном неће хтети да иде на утакмицу, па ће такође продати
своју улазницу.
Али узалуд неорганизовани гледалац умиљато пиљи у очи
организованом гледаоцу и шапуће:
– Имате ли карту више?
Све је узалуд. Жене и пријатељи тог дана не болују, а
полулудих индивидуа уопште нема.

229
 Тврде, уосталом, да је неки чудак нудио слободну
улазницу за округлу трибину. А чим је то изговорио, утонуо
је у гомилу неорганизованих гледалаца. Два минута је можда
трајало тешко гажење и лом, а кад су се сви разишли,
пламеноцрвени у лицу, на месту догађаја била су нађена само
два дугмета од капута и гомила пепела. И нико ни дан-данас
не зна куд се део брзоплети сопственик улазнице.
Пола сата пре почетка утакмице, док гледаоци иду у
збијеним редовима као харинге, а аутомобили, скупивши се
из целе Москве, постројавају се у облику веселе дугачке траке,
филмско предузеће шаље на »огледни километар« групу
сниматеља да хитро сними кадрове који представљају улични
саобраћај у Њујорку. То је неопходно потребно за филм
»Ајкула капитала«.
Бетонске падине на стадиону потпуно су заузете. На
северној трибини гледаоци размотавају пакетиће и,
узрујавајући се, презалогаје (нису стигли да ручају). На
сунчаној јужној трибини праве од новина лудачке тророге
капе и кесе и стављају их на главе.
Најзад зазвижди четвртонска судијина пиштаљка. Сви и
нехотице уздишу. Пушачи унапред пале цигарете, да касније
не би скретали своју пажњу с игре, а непушачи стављају у уста
ментолске дражеје и нервозно цокћу језиком.
Утакмица се развија брзином која узрујава душу
љубитеља. Иако игра траје сат и по, љубитељу изгледа да су га
преварили, да су играли свега два минута. Па и за та два
минута судије су биле очигледно пристрасне према једном од
тимова. Љубитељу увек изгледа да судија греши душу и
неправилно суди, да навала недовољно брзо трчи, да леви
халф уопште не ваља, сасвим се опустио, а гол су дали из
офсајда и, уопште, да је он, љубитељ, на игралишту све би
било много занимљивије, правилније и боље.

230
 Али љубитељ фудбала је ипак добар човек и прави човек.
Он је млад. Он се узбуђује, жести, изгара, он високо цени
сложну игру тима, правилно додавање лопте и тачан ударац у
гол. Он не воли шепртље и такозване индивидуалце, који се
»петљају«, играју сами за себе и кваре дивну музику фудбала.
Никаква представа не би се могла похвалити тако
знатним бројем гледалаца као стадион на дан међународне
велике утакмице. »Масе трудбеника« заузимају овде девет
десетина свих места.
Крај другог полувремена пролази у мраку. Изнад
игралишта пролеће тешки поштански авион. Он је још
осветљен сунцем, а на трибинама се већ јасно види блесак
палидрваца. У тренутку тишине, када за надигравање остаје
још само неколико драгоцених часака и игра достиже
врхунац напетости, устаје фрајер са белим кожним качкетом
на глави и, газећи по туђим ногама, иде ка излазу. Он тог
тренутка машта само о томе како ће да уђе у празан трамвај.
И одмах после тога може се одредити број фрајера који су
присуствовали утакмици. Има их око три хиљаде. Они скачу
с места и, избезумљени јуре ка излазу. То су бедни људи
којима је трамвај дражи од фудбала. Њих презиру као
штрајкбрехере.
Док се они, вриштећи и уједајући један другог, боре за
место на почетној трамвајској станици, гро гледалаца
посматра јединствене комбинације фудбалске битке.
Тренутак касније, после звиждука који објављује
завршетак утакмице, сви седе непомично, затим устају без
журбе и достојанствено излазе на »огледни километар«,
дижући облаке прашине. Ту на »огледном километру«
расправља се о игри и доносе се коначни закључци о овом
или оном играчу.

231
 Тешко је оним који су овде сами. Човек хоће да разговара,
а нема с ким. Осамљени човек са жалосним осмехом
притрчава групама и почиње да говори. Али сви су заузети
препирком и појава новог саговорника дочекује се хладно.
Јадни осамљени.
На последњој великој утакмици десила се незгода неком
страсном љубитељу фудбала. Био је на стадиону с великим
друштвом, али је приликом излажења изгубио пријатеље. И
догодило се оно што је за њега било најстрашније – није имао
с киме да подели своје утиске.
Ходао је тамо-амо између туђих равнодушних леђа, не
знајући шта да чини. Утисци су га разапињали.
И пошто није био у стању да обузда осећања, одлучио је да
пошаље телеграм. Али коме?
Као резултат свега догодило се ово: у граду Сизрани
поштар је ноћу пробудио мирног службеника, стрица
поменутог љубитеља фудбала, и уручио му телеграм. Дуго је
паланачки стриц стајао бос на хладном поду, премештајући се
са ноге на ногу и трудећи се да схвати неразумљиви телеграм:
»Честитам три два у корист репрезентације тчк међу
Турцима се истакао леви халф Ребија зпт непристрасно судио
Кемал Рифат зпт обрадуј стрину.«
Стриц није спавао читаву ноћ. Његова жена је плакала и
такође ништа није схватила.

232
 МУЧЕЊЕ РАДИ ЛЕПОТЕ

Треба само превидети неку незнатну појаву у животу, па

да онда одмах постане проблем и да као таква узнемири
умове.
Тако се појавио и проблем бријања и шишања.
У старо време човечанство је поклањало много пажње
ћелављењу. Међу вестима у новинама главно место обично је
заузимала радосна исповест пешадиског мајора Француске
војске, господина Адолфа Шантажу, како је он за два дана
постигао запањујуће резултате трљајући своју ћелаву главу,
велику као дечја ноша, пастом »антићелотин«.
На његовој глави је уз звиждук и праску расла густа лепа
коса.
Тај успех господина Шантажуа, измишљене личности,
подстакао је све ћелаве. Они су такође почели да утиру у своје
ћеле разне »антићелотине«, »помаду за растење« и друга
чудотворна средства која препоручују капетани и тамбур-
мајори француске војске. Уопште, сви су хтели да буду
космати.
Сада се берберски проблем поставља сасвим друкчије.
Сада би грађани да се спасу своје косе, што је готово исто
тако тешко као и однеговати је на ћелавом месту по методи
Адолфа Шантажуа.
Московски фризерски салони претворили су се у
читаонице. Негде у дубини салона, испред плавкастог
огледала послује мајстор у назовибелом фелчерском мантилу.
Али он се скоро и не види. Он се једва креће у гомили

233
муштерија које чекају на ред. Најмлађи и они који немају
искуства прекраћују време читајући по двадесети пут једини
број дечијег часописа »Бубица«, који само што се није
претворио у прах од честе употребе. Сетно мичући уснама,
они за трен науче напамет речи топле дечје песмице:

Коља, Коља, Машутка – њих три.

»То је нешто!« – повикаше сви.
После разних неуспеха баш
Постао је избач65 отац наш!
Дин – дон
Дин – дин – дон…
Светлост селу сад доноси он.

Сасвим друкчије поступа искусна муштерија. Она тачно

зна колико ће сати морати да проведе у фризерници чекајући
на ред. И зато се појављује с књигом одговарајуће тежине.
Обично са »Грофом Монте Кристом«, романом у шест делова
с прологом и епилогом, или са савременом епохалном
трилогијом од Шест стотина страница текста и с предговором
који указује на ауторове грешке. Таман колико треба. У часу
кад мајстор буде позвао ту муштерију да заузме место биће
прочитана и последња страна романа.
Али сад настају нове муке – муке ради лепоте.
– Саветујем вам да косу оперемо шампоном. – тихо вели
мајстор.
Клијент погледа искоса у ценовник (прање косе
шампоном 2 р. 50 к.) и почиње да лаже како је недавно био у
купатилу.
– Имате много перути, – вели мајстор претећи, – да
оперемо онда »Пиксапоом«?
65 Богат сељак (прим. прев.)

234
 Али муштерија неће ни »Пиксапо« (1 р. 50 к.)
Тада се на мајсторову лицу појављује израз који треба
овако тумачити: »Молим лепо, а ла гер, ком а ла гер у рату је
као у рату. Има рањених, има и мртвих.«
Одмах затим ојађени мајстор почиње да брије муштерију
трудећи се да заједно с длакама скине и кожно ткиво.
Већ у почетку операције клијент увиђа какву је кобну
грешку учинио, па ће дрхтавим гласом:
– А можда би доиста било добро да оперемо косу
»Пиксапоом«?
– Опраћемо шампоном, – грубо одговара мајстор.
Муштерија је спремна на све. И мучење ради лепоте
настаје. Муштерији перу косу скупим персијским густишем и
суше је електричним апаратом, затим је поново квасе, овог
пута кинаводом, и суше је салветом. Даље следује бриолин,
врућа компреса на образе, сува преса на главу колоњска вода
»Јоргован«, па мирисна вода Фармазавода №8, чешљање
обрва нарочитом четкицом и – што није унето у ценовник –
насилно чупање длака из носа и ушију хируршким клештима.
Рачун износи око пет рубаља. А кад се клијент, поводећи
се од јада, упути излазу, вратар га изненада почне тући
метлом по леђима, гледајући притом одано и понизно као
сетер. Он узима последњих десет копејака, које је муштерија
оставила себи за трамвај, и по старинском обичају – дубоко се
клања.
Кући се страдалник враћа несвесно мрмљајући: »Дин-дон,
дин-дин-дон« и размишља о самовлашћу бербера.
То самовлашће је безгранично. У сеоцету Кљазма, у
околини Москве, има једна берберница у којој испод обичне
рекламе: »Колоњска вода није раскош већ хигијенско
средство« виси газдина напомена:

235
 ОШТРЕ, ТВРДЕ ГЛАВЕ И БРАДЕ НЕ БРИЈЕМ

А пошто се у Кљазми скупило много зимогора66 јаких

тврдих глава и брада, они иду на бријање возом у Пушкино,
где их ради лепоте стављају на муке.
У Надеждинску има на седамдесет хиљада радног
становништва само три фризерске радње. Тамо је проблем
бријања и шишања веома актуелан. Кад би Бољшој театр
одлучио да дође на гостовање у Надеждинкс, »Севиљски
берберин« би имао највише успеха, а место када фигаро брије
Бартола, који није морао да чека на ред, изазвало би
несумњиво огроман аплауз, бурно пљескање, овације.
Раније, кад би човек пустио браду, било је јасно да је то
неки филмски глумац који се спрема за улогу опричника 67 у
филму »Доживљаји Ивана Грозног«. Данас, одскора пуштена
брада говори да је њен сопственик сустао у борби против
чекања у фризерницама, да му је досадило да чита »Грофа
Монте Криста« и да најзад не може више својој бради да
посвећује слободне дане, мудро одређене за одмор.
Треба журити.
Треба или консултовати легендарног мајора Адолфа
Шантажуа, мајстора за све, који, по свој прилици, има у
резерви и неки »антикосатин«, средство за муњевито опадање
косе, или отворити више добрих фризерских радњи (без
ударања на муке ради лепоте) и на тај начин решити актуелни
проблем бријања и шишања, свести га на обичну животну
појаву.

66 Лађар који на Волги остаје преко зиме без посла (прим. прев.)
67 Члан телесне страже Ивана Грозног (прим. прев.)

236
 КРАЉЕВСКИ КРИН

Богати лекари или некадашњи поротници воле уметност.

Немојте мислити да је то штетно уопштавање. Ми овде не
желимо да направимо испад, бацимо сенку или да, рецимо,
наводимо воду на нечију воденицу. Ово је просто једно
недужно опажање.
Лекари (и некадашњи поротници) покрећу уметност. Да,
да, и нема разлога да се вређате!
Било би смешно кад би се све жене одједном увредиле,
дознавши да у немачкој научној књизи »Криминалистичка
тактика« постоји следећа формула:
»Жене никад не признају.«
Наравно, непријатно је читати тако одлучно тврђење, али
криминалистичка пракса је показала да жена која је
извршила неки антидруштвени поступак (крађу, обијање,
подвођење) доиста никад не признаје на саслушању.
Према томе, понекад се може уопштавати ако се
поткрепљује дугогодишњим искуством.
Дакле, још једном. Лекари обожавају уметност. Нарочито
лекари-гинеколози. И нарочито сликарство. Оно је
неопходно њима лично, за чекаоницу, за пацијенте.
»Док постоје лекари-гинеколози сликарство неће
изумрети.«
Та сјајна изрека потиче од једног јекатеринославског,
данас дњепропетровског сликара, који заправо и није сликар
већ онако, преводилац своје врсте. Он прави »иберзецен«. Он
преводи. Једном речи, он израђује лажне Рубенсе, Ајвазовске,

237
Квинсије и остале мајсторе палете. Није му тешко да наслика
неки морски предео, гозбу полубогова или заједљиву мртву
природу са јаребицом. Купац се углавном боље разуме у
медицину него у сликарство. Тешко је дати платну старински
изглед. Али и тај задатак се у наше дане знатно
поједноставио.
Просушена слика савија се у трубу, Рубенс-Ајвазовски
ускаче у трамвај и већ после пола сата бучног трамвајског
живота платно добија све неопходне трагове споменика
уметности из XVI или XVII века – пукотине, мрље, поцепане
крајеве.
А лекар после дуго стоји усред свог плишаног бамбусовог
намештаја, гледа кроз полустиснуту песницу у нову тековину
и шапће:
– Најзад, најзад имам правог Веронеза. Ах, како волим
баш Веронеза. Колико ваздуха!
За своје паре естета захтева да на слици буде што више
ваздуха. И јекатеринославски, данас дњепропетровски сликар
то зна. Он лекару даје онолико озона колико му је потребно,
чак и више него што би дао и сам Веронез.
Уопште, наклоност према лепом помало заслепљује
естету. Њега највише опчињује крупни потпис на слици, који
је својом грешном руком направио дњепропетровски
живописац.
Јер човеку се мили да живи окружен статуетама, златним
украсима, повезима књига, окружен седефом и
металопластиком.
И естета периода обнове чини, како кажу француски
трговци, напор. Он купује у старинарници четири ракијске
чашице и један сланик са баронским грбом.
Али овим се путовање у лепо не свршава. Полумесечна
плата одлази на велики суд за компоте из времена

238
Манасевича-Манујлова и на нарочиту виљушку за ракове,
којима кооперативе, као што је познато, не тргују. На тај
начин виљушка причињава само морално задовољење и
изазива апетит за нове куповине.
По зидовима се појављују акварелни портретићи разних
лепотица из сазвежђа Наталије Гончарове и друге минијатуре
из времена, да тако кажем, Дантеса и Алигијерија.
Онда се мењају и зидне тапете. Појављују се нове – модри
стил декабриста. А на модрим тапетама некако сам од себе
изникне портрет туђег прадеде, генерала са страшним
залисцима и кутузовском мреном на оку.
Страшна опасност! Туђег деду могу да сматрају за рођеног
и уљеза унука да избаце из службе. Али естета пристаје на све.
Он обожава уметност.
После баронског сланика, суда за компот, Наташе
Гончарове, виљушке и портрета непознатог војника
неминовно долази прва свешчица издања »Прелудиум«
То је гозба раскоши и тананог укуса.
Ма шта да је наштампано у књизи (успомене
кларинетисте-кмета, или антологије шпанских сегедиља и
хабанера, или песме старогрчке песникиње Антилопе
Кастрако) – свеједно, сатенски повез, направљен од толстовке
управника одељења за производњу издавачке куће, украшен
је златним краљевским криновима.
Купац је веома задовољан. Прави бурбонски кринови!
Нису то некакве пчеле узурпатора Бонапарте већ прави
кринови Луја-Сунца (оног истог – »после мене макар и
делиж-потоп«).
Ах, једном у Версају! Ах, Тилерије. Ах, мадам Рекамје на
бамбусовој клупи!
Ах, кад би се Маркс издавао на таквим криновима, у
супер-повезу сликара Лошадецког, са фронтисписом из XVIII

239
в., са минијатурама које представљају уседелице глава
погнутих над урнама, са гравирама у дрвету, на лиму, на
линолеуму, на гумама од бицикла! Вредело би га купити!
Раскош магнетише. Злато и сребро штампарских слова
заслепљују. Толико се жели да при руци буду лепе ствари да
совјетски виконт радо прима повез направљен од толстовке
као атласни, не примећује да су песме Антилопе Кастраки
одштампане на хартији за харинге, из које вире некакве
сламке и дрвено труње, да се са кринова већ трећег дана
осипа злато, да никакве раскоши нема, него да постоји
гинеколошки ампир друге сорте, покушај да се лимунада
протури као шампањац.

240
 У ЗЛАТНОМ ПОВЕЗУ

Кад су преко радија давали »Лепу Јелену«, баршунасти

глас руководиоца музичких емисија је саопштио:
– Пажња, другови, лица која учествују у комаду:
1. Јелена – жена под чијом се лепом спољашњошћу крије
потпуна душевна пустош.
2. Менелај – који царском спољашњошћу вешто прикрива
инстинкте ситног поседника и крупног феудалца.
3. Парис – под чијим се обличјем лепотана крије
грамзивост.
4. Агамемнон – под чијом се спољашњошћу хероја крије
кукавичлук.
5. Три богиње – глупи мит.
6. Ајакси – два брата-ренегата.
Чудан је био тај списак лица. Сви су нешто прикривали
својом спољашњошћу.
Слушаоци се претворише у ухо. А руководилац музичке
емисије настави:
– Музику за ову оперету написао је Офенбах, који под
сасвим сувишном назови-мелодичношћу покушава да сакрије
потпуну душевну пустош и грабљиве инстинкте крупног
поседника и ситног феудалца.
Разјарени слушаоци већ су хтели да полете с батинама на
све те лицемере, који умало што нису пробили у совјетски
радио, и да у исти мах искажу своју захвалност руководиоцу
музичке емисије што је на време раскринкао те Менелаје,
Парисе и Ајаксе, кад исти баршунасти глас јави:

241
 – Слушајте, дакле, оперету »Лепа Јелена«. За два-три
минута сала ће бити укључена без упозоравања.
И заиста после два-три минута сала је била укључена без
упозоравања. Зачу се музика:
а) сасвим сувишна,
б) душевно опустошена,
в) којом се нешто прикрива.
Простодушни љубитељ радија није могао да се начуди.
Уопште, потрошач уметничких вредности муку мучи.
Кад са радија пређе на књигу, опет доживљује
неугодности. Пошто се до миле воље науживао у шареном
супер-омоту, златним корицама и натпису »Сећање на
позоришни и друштвени живот – мемоари пешадијског
капетана и глумца аматера А. М. Сноп-Њењемецког«,
читалац отвара књигу и одмах наилази на велики предговор.
Ту он дознаје да се А. М. Сноп-Њењемецки:
а) никада није одликовао великом обдареношћу,
б) да је увек клизио по површини,
в) да су његови мемоари немарно писани, глупи и због
лажи веома сумњиви,
г) да мемоаре није писао он, Сноп-Њењемецки, већ
неталентовани новинар, мрачњак и лопужа Танталов,
д) да се чак сумња и у постојање Сноп-Њењемецког
(можда тај Сноп никада није ни постојао) и
ђ) да књига при свему томе побуђује велико
интересовање, јер живо и рељефно слика живот глумачког
света до револуције, који се колеба између неограниченог
феудализма и ситне буржоазије.
После тога долази фина гравира на палмовом дрвету – два
кентаура која се љубе, а за кентаурима – осам стотина
страница текста, сумњивог по лагаријама, који ипак живо
слика нешто.

242
 Читалац збуњено оставља књигу и мрмља:
– Причали, причали и – ето – опет укључили салу не
упозоравајући!
Код нас се постепено образовала једна посебна каста
писаца, засад још неорганизована у синдикат, али која је
израдила два стандардна обрасца за предговоре.
По првом обрасцу, дело се куди, по могућству се
препоручује пажњи совјетског читаоца.
По другом обрасцу, аутора позоришних комада или неких
мемоара грубо маскирају као марксиста и, пошто су на тај
начин створили идеолошку базу некој старици из
Јелисаветина времена, њена дела такође препоручују
совјетском читаоцу.
Тој чудној касти припадају сналажљиви руководиоци
радио-емисија и конферансијеи, који пре емисије јавно
откривају марифетлуке жонглераца, жреца и факира.
Потрошач уметничке робе с неповерењем и попреко гледа
књигу. Сноп-Њењемецки је изобличен и више не побуђује
интересовање, а у јелисаветинску старицу што хита под
заставу марксизма – тешко је поверовати.
Потрошач уздишући ставља књигу на полицу. Нека стоји.
На крају крајева, корице су златне.

243
 ДА ЗАДОВОЉСТВО БУДЕ ПОТПУНО

Покадшто, да би задовољство било потпуно, чланови

синдиката желе да оду у клуб – они чланови синдиката за чије
се духовне потребе стара толико организација, многочланих
организација.
Како се ствара нови клуб?
О, то није тако једноставно.
Расписује се конкурс. И док млади и стари архитекти при
светлости јаких сијалица повлаче своје криве и праве
предрачуне, јавност се узбуђује. Највише се жесте лекари.
Они захтевају да нови клуб буде узор уредности и хигијене.
– Не заборавите, – упозоравају лекари, – да сваки члан
кружока носи осим друштвеног терета и терет физиолошки –
он удише кисеоник, издише азот и други тамо ацетилен.
Просторије морају да буду велике, пуне светлости и ваздуха.
Саветодавци из ВСФК-а траже гимнастичку салу, такође
пуну светлости и ваздуха.
Аутотранспортно друштво захтева да се води рачуна о
интересима аутомобилског кружока, коме је за рад потребна
соба, наравно пуна ваздуха и светлости.
Узбуђени су осоавиахимовци68, мопровци69, пријатељи
деце, представници пролетерског туризма, нарпитовци 70
(собу, светлост и ваздух!).

68 Чланови Друштва противавионске и хемијске заштите (прим.

прев.)
69 Чланови Међународне организације црвене помоћи (прим. прев.)
70 Чланови »Друштвене исхране« (прим. прев.)

244
 Артељ гардеробера иступа с посебном декларацијом.
Крајње је време да се на гардеробу не гледа више као на
коњушницу. Гардероба мора имати лепу просторију, пуну
светлости и ваздуха, с нарочитим механизмом за аутоматско
скидање каљача и завођење реда у редовима, као и
електрични сат-бројач који показује колико је капута нестало.
Највише пажње привлачи белешка у вечерњим новинама,
белешка пуна оптимизма, светлости, ваздуха и младалачког
пркоса, под насловом:

У ТОАЛЕТУ – КАО КОД КУЋЕ

Белешка почиње с академским нападима на царски

режим. Пошто су исцрпле ту актуелну тему, вечерње новине
доказују да човечанство проводи у тоалету знатан део свога
живота. И стога тоалету треба поклонити нарочиту пажњу,
треба настојати да свако ко се позабави у тоалету новог клуба
понесе отуда мали, али ипак културни пртљаг.
Укратко, подигла се велика прашина. Архитекти
малаксавају од напрезања да ускладе захтеве јавности.
Најзад, пројекат је изабран, клуб саграђен, застава
подигнута. Поздравни говори одјекују на све четири стране –
председник клуба улази у нову зграду.
Нема збора, клуб је леп. Светли зидови блистају, у
дебелим стаклима се огледају бисте, по кутовима шуште
палме, а мрка дворана за позоришне представе – чистија, до
ђавола, и од најчистије филијале московског позоришта.
Циркулација ваздушних струја такође добра. Има ту,
наравно, и недостатака, али, углавном, јавност је постигла
оно што је хтела – клуб је леп.
Тешки радни дан почиње тиме што се главни улаз
потпуно затвара даскама и, ради сваке сигурности, ограђује

245
бодљикавом жицом. Зашто се то чини – нико не зна, али се
увек чини. Сада се у клуб улази из дворишта, кроз нека мала
врата. У дворишту је, разуме се, мрачно, ископане су велике
вучје јаме. Главни улаз са свим стубовима, гранитним
степеницама и статуом радника с неприродно развијеним
грудима ничему не служи.
Али то још није највећа невоља. Настаје преуређивање
просторија. Испоставља се да нема собе за фото-кружок.
Заправо, има соба, али су све пуне светлости и ваздуха, а
кружоку је за лабораторију потребна соба управо потпуно
супротног типа, ако се тако може рећи.
Управник живо започе свој посао, не с организацијом.
Узгред речено, на то је он навикао у старој згради.
Диван прозор фотографске собе зазиђује се циглама,
појављује се светлост боје рубина, чланови кружока
закључавају врата не би ли се већ једном латили посла који
тако воле – да развијају филмове, да њишу кадице и да се
тужно смеше гледајући ужасне резултате негативног процеса.
Уосталом, чланове кружока одмах обавештавају да засад неће
моћи да њишу кадице јер је новац, одређен за куповину фото-
апарата, утрошен на назиђивање прозора и ограђивање
главног улаза рововском жицом.
Три дана касније председник клуба случајно уђе у фото-
лабораторију. И има шта да види: чланови кружока играју,
при црвеној светлости, карата, двадесет и један. А и шта би
друго? Ако се у тој мрачној соби не разонодиш нечим, можеш
полудети од страха.
Чланове фото-кружока избацују. Њихове просторије, сада
слободне, уступају кружоку кројења и шивења, коме највише
треба ваздуха и светлости. Зазидани простор се пробија. Соба
се пуни зидарским смећем, по целом клубу лети креч и
црвена прашина од цигала. Светлости још има, али ваздух

246
више није тако чист. Све постаје прљаво. Посетиоци клуба
лака срца бацају на под пикавце и огризине од јабука. Зашто
не би бацали, кад је под већ умрљан глином и гипсом!
Председник одмах почиње кампању за чистоћу. Али, не
расте број метли, пајалица и усисивача за прашину, већ број
плаката, позива, опомена. Појављују се разне сентенције у
стиху и прози. Од тога у клубу није чистије, него – досадније.
У међувремену се дознаје да је секретар клуба проневерио
новац за трамвајске карте. За ту прилику, бодљикава жица се
скида и главни улаз отвара за један дан. Неваљалцу суде.
Постаје још досадније. Па и та реорганизација никако да се
сврши!
Ствар је у томе што чиновнички персонал клуба никако
не може да изабере просторију по свом укусу. Чиновници
једнако вуку столове са спрата на спрат, и ма у које доба дана
и ноћи дошао у свој клуб, члан синдиката ће на степенишном
одморишту видети бисту Максима Горког. Максима Горког
су некуд понели, али га нису донели. Чују се ударци секира, у
собама пуним светлости и ваздуха израстају нестабилни
фурнирски зидови. Јавља се потреба за новим пролазима.
Отварају нове пролазе. Истовремено зазиђују старе.
Од друштвене замисли, од напора лекара, архитеката и
градитеља није остало ни трага. Нови клуб је у свему налик на
стари, само је десет пута већи. Нова прљавштина подсећа на
стару.
Запажа се гигантски пораст плаката. Од свих проблема, од
свих задатака, од Читавог живота, председник клуба се са
храброшћу гладијатора ограђује паролама које нинашта не
обавезују:

247
 ПОШТУЈ РАД ЧИСТАЧИЦЕ!
СВИ НА КОНФЕРЕНЦИЈУ ГЛУВОНЕМИХ!
ПОЗДРАВ ШЕФОВИМА!
ДАЈМО ВИСОКОУМЕТНИЧКЕ ДРАМЕ
ОРГАНИЗУЈМО ИЗГРАДЊУ ПУТЕВА У УДАЉЕНИМ
КРАЈЕВИМА

Да би све обухватио, све запазио и за све имао оправдања,

директор је истакао и један изванредно политичан плакат:

ВИШЕ ПАЖЊЕ РАЗНИМ ПРОБЛЕМИМА!

У сенци тог плаката лако је и пријатно живети. Нико се не

може закачити. Али чланови клуба су нешто незадовољни.
Омладина нешто гунђа, а такозвани старији почињу да
посећују МХАТ I, и разним проблемима поклањају све мање
пажње.
Посао некако не иде, не напредује. Нико од чланова клуба
не ствара висококвалитетна драмска дела, на конференције
глувонемих не долазе сви грађани, иако је то управник
захтевао, већ само глувонеми, изградња путева у удаљеним
крајевима иде сама од себе, стихијски, без саветовања с
председником клуба, рад чистачица би се можда и поштовао,
али се тај рад нигде не запажа. Остаје још поздрав шефовима.
Па чланови клуба немају ништа против, само би ипак хтели
да знају који су то шефови. Али незгодно је питати, те љубав
према шефовима остаје и даље платонска, хладњикава, као
љубав између Лауре и Петрарке.
Пошто се успео на такве вртоглаве висине, управник седа
да пише недељни извештај о раду. То је високо уметнички
производ на граници фантастике:

248
 Одржано масовних вечери – 34
Обухваћено 48.675 људи

Изведено масовних игара – 4

Обухваћен 9.121 човек

Извршено масовних аврала – 18

Обухваћено 165.000 људи

Извршено масовних култјуриша – 60

Обухваћено 10.000 људи

Организовано масовних кружока – 27

Обухваћен 6.001 човек

Извршено масовног рада по кружоцима – 16

Обухваћено 386 људи

Дато одговора – 325

Обухваћено плакатима – 264.000
Примљено резолуција – 143
Подстакнут гнев маса – 3 пут
План рада клуба извршен за око 99,07 процената.

Кад би се овом извештају додала још и тачка:

»Отпуштено прљавих замазивача очију председника

клубова – 1 (један),« извештај не би био тако лош.

Тада би се извештај, тај производ уметности који прелази

у фантазију, одликовао нама тако потребним преимућствима
социјалистичког реализма.

249
 ЧОВЕК СА ГУСКОМ

Неки грађанин је хтео да купи сијалицу. У радњи је било

сијалица, али ниједна није одговарала његовој потреби – све
од педесет, двадесет пет, па и од петнаест свећа. А грађанин је
хтео сијалицу од сто свећа. Таква је то била каприциозна и
префињена природа.
Рекао би човек – нимало необичан случај. Али морало се
десити да тај ојађени грађанин сретне на улици свог старог
пријатеља.
Пријатељ је био риђ човек, весео, напудрован, а под
пазухом је носио велику заклану гуску.
(Овде се изоставља описивање њиховог прилично дугог
здрављења и грљења. За време чега је гуска неколико пута
пала на тротоар, а риђи је сваки пут шчепао за модру,
промрзлу ногу и подигао).
– Ах, да, Мишо! – Где се може купити сијалица од сто
свећа?
– Нигде, наравно, – загонетно одврати риђи.
– Па шта да радим?
– Проста ствар. Набави испод тезге.
Несрећни купац није схватао свог веселог пријатеља.
Први пут је сада чуо тај чудни израз. Замисливши се он га
понови наглас, и дуго би још тапкао насред тротоара
сметајући пролазницима, да га риђи није салетео машући
гуском.
– Шта, не схваташ? Да, испод тезге! Ниси чуо?

250
 Често понављајући тај нимало леп, лоповски израз, Миша
је гурао гуску пријатељу под нос. Пријатељ је забацивао главу
и уплашено затварао очи.
– Ево! – узбуђено повика риђи. – Ову гуску сам купио
испод тезге. За тридесет копејака. А само масти има на њој за
педесет рубаља. А овај капут? Погледај! Инснабовски
моренго. Дванаест рубаља. Само једна постава сада на
пијаци… Чекај да ти покажем…
Он спусти гуску на земљу и, не скидајући очију с ње,
раскопча капут да покаже одело. Одело доиста није било
лоше. О таквим оделима сањају мондени у дугим зимским
ноћима.
– Шта мислиш колико стаје?
– Око шест стотина рубаља, – несигурно рече човек који је
тражио сијалицу.
– Глете, молим вас! Шивено по мери. Чувена тезга!
Та реч, која је скривено живела у подземљу и
употребљавала се само у интимним разговорима између
протува и препродаваца крадених ствари, ушла је у свет. А
риђи весели пријатељ је све време поскакивао и радовао се.
Најзад се нагну према сабеседнику, погледа десно-лево и
зашапута му на ухо:
– Треба схватити. Имати веза – велика је ствар.
Човек који је тражио сијалицу такође се осврну. Нова реч
му се свидела, те упита снебивајући се:
– Али, шта у ствари значи… испод тезге?
– Испод тезге – то је преко веза. Ти би хтео да купиш
сијалицу, је ли? Одмах… Кога познајем од електричара? Ах
штета што је Бешенски на годишњем одмору. А осталима се
обраћати, опасно је – стрпаће у затвор. Па ипак, хајдемо.
Можда ћемо нешто наћи.

251
 Предвече се човек који је тражио сијалицу од сто свећа
врати кући. Загонетно се смешећи, он стави на сто црни
експортни грамофон и једну повећу теглу с медом. Весели
пријатељ је имао право. Бешенски се још није вратио. На
њихову срећу на улици су срели директора друштва
»Мембрана« и немирко Миша му одмах искамчио налог за
грамофон по вредносној, цени и с попустом од тридесет
процената, тако да се готово ништа није морало платити.
Што се пак тиче тегле с медом, њу је неустрашиви пријатељ
ишчупао из некаквог горта тако спретно да трагач за
сијалицом од сто свећа није стигао ни да види каква је то
горта.
Целе те вечери он је јео мед и слушао плоче. А дивљи
узвици гомецовског хора дочаравали су му живот као у бајци,
по неким њему непознатим законима, без икаквих редова, и,
штавише, без забрана да се шаљу приватни телеграми с
натписом »за сетву«.
Ујутру одморан, он стаде да се присећа и да записује у
бележницу презимена и телефоне својих пријатеља. Показало
се да би многи могли бити корисни, нарочито:
од железничких благајника – 1,
од вратара ЗРК – 3,
од економа – 2
од шефова финансијских сектора – 1
од председника РЖСКТ – 1.
А он магарац, с једнима – пио чај, с другима – играо
карата, чак и фота, с трећима становао у истом стану, позивао
их на седељке код њих, а никад их низашта није молио. Било
је то неко несхватљиво помрачење.
Сада је знао шта му ваља чинити. Ваља тражити!

252
 Тражити све: бесплатну карту за Сочи, боб по утврђеној
цени, писаћи сто на рачун неке установе, попуст на нешто,
првенство у нечем, једном речи – све.
Годину дана касније, човек који је некада тражио сијалицу
освму се на пређени пут. Био је то пут човека с вечито
пруженом руком за милостињу.
Сада је он често без потребе путовао возом, у вагону с
меканим седиштем, а на бродовима се понекад и хранио
бесплатно.
По уморно-чежњивом погледу и по томе како држе у
страху кондуктере, он је међу путницима, препознао оне који
такође живе на лак начин.
Кадгод би такви људи путовали са својим женама, чинило
се да су се они чак и женили по протекцији, с писамцетом у
руци, преко реда – такве су биле њихове другарице, одабране,
експортне, лепше него жене других људи.
А кад преговарају међу собом, изгледа као да уче напамет
неку загонетну конјугацију:
ја – теби, ти мени,
он, она, оно – мени, теби, њему,
ми – вама ви нама,
они, оне, она, – нама, вама, њима.
Сада је израз »преко веза« био јасан. Он је тачно
означавао живу делатност извесног броја људи, који о себи
мисле да су ако не анђели, оно свакако ваљани детићи и
отпорни момци. Али те људе одаје већ сама реч »веза«. Она је
изашла, да тако кажем, из званичног лоповског света и ушла
у свет незваничних лопова, који развлаче совјетску имовину
трпајући у џепове толстовки, у цегере. А ти »незванични« су
још предузимљивији и безобзирнији пљачкаши
социјалистичке имовине него они што ноћу, на некој станици

253
за утовар, обијају вагоне, за шта им се, уосталом, и суди по
одговарајућем параграфу.
Не би се могло рећи да се људи са гускама виђају по
нашим улицама у гомилама. Они заузимају у животу наше
земље онолико места колико, на пример, џепароши и
наметљивци заузимају у маси обичних честитих путника. Али
социјалистичку имовину ипак треба чувати од њих са оном
љубављу с којом путник чува свој пртљаг од жустрих
»коферџија«.
Сва та дела су предвиђена кривичним закоником: и
опасна гортовска крађа с писамцетом у руци, и бандитизам
градитеља протекционаша, и уваљивање у туђ стан усред бела
дана, против свих прописа.
Риђи ђетићи не иду увек са закланом гуском под пазухом.
Они погдекад присвајају и вагоне с алабастером или
мандаринама, залеђеним смуђевима или табуретима. Они
лажу. Њима је изгледа све потребно.
– Данас сам ухватио пет хиљада цигала! Чувена тезга! По
утврђеној цени. А знате ли пошто су на тржишту?… Нека
стоје. Једном ће добро доћи. Имамо у пројекту да кроз једно
две године почнемо овде да градимо авгијеве котеџе.
И несумњиво да има кућа саграђених од материјала
купљеног испод тезге, и ван плана, противно изричитој
забрани државних органа, саграђених само зато што је неки
веома енергичан човек на недопуштен начин, на штету
државе, на уштрб новог насеља за раднике, научнике или
стручњаке, извукао однекуд све елементе свог гнездашца – и
цемент, и кров, и клозетску шољу, и рагастове, и паркет, и
плински штедњак и драгоцени телефонски кабл. Извукао из
плана, помешао карте, направио збрку, спутао нечије дивне
замисли, продро као микроб у чист и снажан совјетски
организам.

254
 Другови, још једна велика новост! Али не заборавите, то је
тајна! Никоме ни речи!
Тише!
Ми имамо писаца преко веза! (Нема их много, али тек –
има.)
Композитора преко веза! (Има и њих.)
Сликара
Песника – преко веза
Драмских писаца – имамо известан
Филмских режисера – проценат
То је осетљива ствар. И веома сложена ствар. У уметности
је све веома сложено. И велика је вештина продрети у
књижевност или музику преко реда.
Сви ти људи – и весели обртник с опруженом руком, и
неимарски разбојник који топузом обија магни-тогорски
вагон са грађом, и идеолошки џепарош са туђом славом на
забринутом челу – сви они »ја теби-ти мени« мисле да се
преко веза све може, да нема препреке која се помоћу
рођаштва не би могла савладати, да се преко веза, с
писамцетом у руци, може укључити и у социјалистичку
изградњу. Али то им неће поћи за руком. »Веза«, њима
толико драга, одвешће их у оне исте ћелије одакле је изашла
та лоповска, цинична, антисовјетска реч.

255
 НЕОБИЧНЕ МУКЕ
ДИРЕКТОРА ФАБРИКЕ

Прегледајући јутарњу пошту, директор фабрике

аутомобила »Горки« неочекивано наиђе на писмо пуно
оптимизма.
»Драги другови«, читао је, »за бољшевике нема ничег што
било немогућно, и стога је наш радни колектив одлучио да у
току 1933. г. произведе преко плана 10 тона шећера од
лубеница, који неће бити скупљи од 4 р. 50 к. по килограму. У
нашој производњи посластица то ће бити изврстан артикл
широке потрошње…«
– Шта је ово? Иване Васиљевичу, зашто сте ми ово дали?
Какве то везе има с нашом фабриком? То је очевидно
упућено неком врховном посластичарском трусту. Дајте
следеће писмо.
»Наша република – бивша царска колонија… За време
царизма у Дагестану није имала ни једне установе за
истраживање сада их има на стотине…«
– Лепо, али какве то везе има с нама?
»Конкретан задатак наше Дербендске огледне станице за
виноградарство и поврће јесте – изнети на раднички сто
јевтино и квалитетно грожђе…«
– Иване Васиљевичу, шта чините са мном? Ја немам
ништа против тога да се грожђе изнесе на сто. Нека само
врше своје опите. Али шта има с тим производња
аутомобила?

256
 – Прочитајте до краја. Тамо даље има и с аутомобилима.
– Где?
– Ево: »…по богатству природних услова, Дагестан би се
могао назвати совјетском Калифорнијом…«
– Нека глупа географија!
– Они увек почињу с географијом. Слушајте даље: »…
Маларија је једно велико зло. Једини спас од маларије, то је –
пребацити се ноћу, кад комарац излази, из маларичних
области у град, где је предузето више профилактичних
мера…« Видите? Стигли смо. Пребацити се! Али како? Од
брзокрилног комарца фијакером нећеш утећи. Треба имати
ауто.
– Да, али против маларије се боре на други начин. Колико
се сећам кининизација, дезинфикација базена за воду…
– То је већ укинуто. Директор станице, друг Улуски,
сматра да се од маларије може спасти само аутомобилом.
Схватате ли?
– Не схватам.
– А све је тако просто. Они предлажу, хоће, овај, да изнесу
на наш сто један вагон раног купуса, један вагон раног
парадајза и један вагон грожђа, а у замену траже један
аутомобил.
– Знате шта, – невесело ће директор, – изнесите ви ово
писмо и баците у корпу за смеће.
Утом у кабинет уђе курир. Загонетно се смешећи, он стави
на сто једно потеже сандуче.
– Ушећерено воће, – кратко рече секретар.
– Какво ушећерено воће?
– Од лубенице. Малочас сте читали, изврстан артикл
широке потрошње. Где је прво писмо? Ево: »… Шаљући вам
истовремено примерке наше производње, молимо да
претресете наш предлог…« А предлог вам је познат. Они –

257
Дубовска совхоз-фабрика слаткиша од лубеница – нама десет
тона изврсног ушећереног воћа, тај дивни артикл широке
потрошње, а ми њима – шест аутомобила.
Сат касније поче пријем странака.
На вратима се одмах заглавише три човека: два цивила и
један полуцивил, у оделу налик на морнарско. Имао је црни
капут са златним дугметима. Дошло јц до кратке туче, која се
завршила тиме што је морски вук, посут дугметима, био
изгуран у предсобље, а пред директора изашла два иста
цивила. Узрујани од туче, они почеше тешко дишући:
– Ми смо из Лењинграда, – рече први цивил.
– Долазимо у име Државно-оптичко-механичке фабрике,
– саопшти други.
– То је друг Дубно, помоћник директора, – представи га
први.
– А ово је друг Цветков, секретар комитета ВЛКСМ, –
представи други првога.
– Ми вама – два звучна киноапарата последње
конструкције инжењера Шорина, за културне потребе и
ИТР71… – поче први.
– А ви нама два аутомобилчића, – заврши други.
– Одлазите, – мирно рече директор.
– Нас је послао троугао.
– Свеједно, одлазите.
– А аутомобилчићи?
– Даћу ја вама аутомобилчиће! И знате шта? Воз за
Лењинград полази тачно у осам. Потрудите се да не
закасните.
На прагу кабинета синуше златна дугмета.
– Ја сам Гнушевич, – рече човек што уђе.
71 Магазини затвореног типа за снабдевање инжењерско-техничког
особља (прим. прев.)

258
 – Како?
– Гну-ше-вич. Из Црноморске управе за пловидбу. Нашој
Управи за пловидбу познато је да ваш комсо-став муку мучи
без сатова. Управа за пловидбу сматра за своју дужност, за
дужност морнара-чувара славних традиција Управе за
пловидбу, да цео комсо-став фабрике аутомобила снабде
увозним хронометарским сатовима марке Буре. Управа
пловидбе…
– Станите, врти ми се у глави.
– Управа пловидбе…
– Шта вам треба?
– Три аутомобила, – снебивајући се прошапута Гнушевич,
– три аутомобилчића. Ваши аутомобили су одличног
квалитета.
Директор устаде, из груди му се оте пригушен звук, нешто
између »шиц« и »иди ти са својим аутомобилима, знаш већ
куд!«
– Само полако, – рече Гнушевич истрчавши из кабинета,
– ја не журим.
На радном састанку директор доживе нови удар. У
тренутку кад су почели да дискутују о раду малог конвејера, у
собу упаде млади ентузијаст из завкова. Образи су му горели.
У руци је држао писмо.
– Другови, необично пријатна вест! Севастопољски
институт за физикалну терапију жели да испита наше
организме. Да, да. Он показује нарочито интересовање за
здравствено стање радника у фабрикама аутомобила. Тако
бар пишу. Баш у фабрикама аутомобила. Хтели би да
организују систематско посматрање промена које настају у
организму наших ударника. Ура! И замислите, резервисали су
за нас у свом санаторијуму пет постеља. Сасвим бесплатно!
Ура!

259
 – А аутомобиле не траже?
– Не.
– Погледај боље, тамо на крају…
– Да, траже, – промрмља ентузијаст, – два комада.
– Нас нико не воли некористољубиво, – са сузама у очима
рече директор, – нас воле само из интереса.
Док је пролазио кроз ходник, приђе му неки грађанин.
Загонетно мичући брковима, он запита:
– Да не оскудевате можда у артиклима широке
потрошње?
Директор га ћутке одгурну и пође даље.
Већ је био ушао у ауто да иде кући, кад му предадоше
телеграм и мали ружичаст коверат. У телеграму је стајало:
»Напред у светлу будућност пошаљите један аутомобил
плаћање по могућству педесет процената производима Алма-
Ата Рајпартком.«
Директор испусти телеграм и, клонуо, сруши се на
аутомобилско седиште. После неколико тренутака сети се
ковертице. У њој је било писамце које Је мирисало.
»Ја вас волим. Ви сте тако необични, нисте као други
директори. Чекаћу вас код Главне поште у 6 сати. Држаћу у
устима црвену ружу. Хоћете ли доћи? Дођите. Ваша
Зеневјева.«
Било је баш шест сати. Пут је водио баш крај поште. А
туђа душа је тајна. А срце – није камен. И – директори су
такође људи. Човек се тако умори од бездушног односа.
Најзад нисмо калуђери, нисмо, овај, игумани. А усто пролеће,
лед на рекама кренуо, тутњи, и дува неки шашав ветар.
Директор замоли шофера да стану код поште.
На степеницама главне поште, држећи црвену ружу од
хартије белим и сјајним као седеф зубима, стајао је Гнушевич.

260
 Одлећући у пепељасто пролетње пространство, директор
је још дуго чуо иза себе бат и страшну вику:
– П-с-с-с-т! Стан’те! Поштујући велике традиције Управе
и пловидбе, наша Управа за пловидбу…
»А ја поверовао«, мислио је тужно директор. »Мудра
глава. Хозеова арија из Бизеове опере. Тако ми и треба.«
Вече је прошло релативно мирно. Једна од фабрика
Москошваља дознала је да су радници фабрике аутомобила
ИТР много »одрпани«, па је од свег срца нудила да се
побрине за њихово одело, наравно не бесплатно, у замени
за… Још нешто, у кухињи су ухватили представника
Сормовског бродоградилишта, који је за аутомобил нудио
реморкер.
Само то.
Али зато се у два сата после поноћи у директоровој соби
за спавање с треском одвалио прозорски оквир, а на
прозорској дасци се на пољу таме оцртавала људска прилика.
Директор потеже револвер који је држао под јастуком.
– Немојте, – рече прилика. – Не пуцајте у мене. Чујте прво
песму! Ја сам члан горкома писаца.
И загракта, као радио за време »радничког одмора«:

Коњ железни, у полету том,

шуми, букти у замаху свом!
Мотор лети – сто миља на сат…

– Видим већ, аутомобил тражи тат! – рече директор и

нехотице се држећи размере стиха.
– Да, – зачуди се песник. – И?
– Пуцам, – кочоперно одврати директор.
– То баш није потребно! – рече слуга муза и брже-боље
скочи на улицу.

261
 Пред зору директора спопаде мора. Видео је тридесет три
ватрогасца и с њима чика-команданта пожарне чете. Сви су
климали месинганим шлемовима и доиста говорили којешта:
– Ви нама аутомобилчић ван плана, а ми ћемо вам гасити
пожарчиће ван плана, у свако доба ноћи и дана!
Позваше лекара.
– Шта је, шта је то с вама? – запита лекар.
– А, ето, – узбуди се директор, – сваки нови аутомобил
додељује се према строго централизованој, планској
расподели… А некакви типови…
– Не узрујавајте се. Деде, удахните. Тако… Сада
издахните.
– Зар доиста не могу да схвате да се аутомобили
првенствено шаљу тамо где то захтевају интереси
социјалистичке производње!…
– Живци, живци… Да видимо пулс. С нама, лекарима,
исто се догађа. Идеш од болесника до болесника. Падаш с
ногу…
– Та то је права цеховштина, прикривена фразама о
ентузијастима.
– Смирите се, смирите се. Покажите језик. Ето и ја кажем,
сустане човек од овог идења, од лекарских посета. Кад би ви
мени аутомобилчић, ја бих вама… не затварајте уста!…
двомесечни одмор ван плана.
– Знате шта, докторе, – сурово рече болесник, – вас треба
лечити!

Ми се искрено извињавамо директору Горковске фабрике

аутомобила, другу Ђаконову, што је мимо своје воље узео
учешћа у овој истинитој причи, украшеној ауторовим
лирским одступањима. Исто тако изјављујемо другу
Ђаконову, као и осталим руководиоцима фабрике, да

262
саосећамо с њима у њиховој невољи, јер ће приликом
пуштања најамних аутомобила предлози заступника афричке
робне размене (ми вама ђинђуве, ви нама слонову кост),
разуме се учестати уколико се не предузму драконске мере.
Драги друже Ђаконове! Ви као истакнути радник у нашој
производњи схватате, наравно, да бисмо ми својим великим
талентом, својим, да кажемо, бичем сатире могли да ошинемо
по прстима мењаче робе, који су већ прекардашили, наравно,
ако… Ви сами схватате како је понекад писцима. Из
редакције у редакцију, умараш се… А осим тога, нас је
двојица… Али ми не тражимо два. Један! Један аутомобилчић
преко плана. А? Ми вама фељтончић, ви нама –
аутомобилчић. Што би то било фино! А?

263
 ЈЕДИНКА КОЈА СЕ ЗАБАВЉА

Вратимо се у лето.
Било је једно пријатно време у овој буџетској години.
Била је тако дивна четврт – јуни, јули, август, када се на
московским булеварима трси трава, кад са топола лети
паперје, а по чистом вечерњем небу, утркујући се, ласте
просецају ваздух.
И како је, ах, рђаво проведен тај тако дивни део времена.
У једном парку главнога града, чије алеје, посуте
шкрипавим песком, леже у дебелом хладу од дрвећа, целог
лета је стајао велики плакат:
»Сви у борбу за здраву шетњу!«
Али тамо није нико шетао. Дрвеће је узалуд давало свој
хлад, ниједна пролетерска пета није се отиснула на фином
песку тих алеја.
Тамо нису одлазили у шетњу. Тамо су се само борили.
Борили су се за здраву шетњу.
Борба за овај веома користан, али очевидно још
недовољно усвојен начин одмарања текла је овако.
Поборници ствари одмарања ушли би ујутру у павиљон
саграђен од фурнира и пошто би добро затворили прозоре,
расправљали би све до увече како треба шетати. Притом би,
наравно, много пушили. А ако би се на пропланку појавила
несмела прилика неког шетача, одмах би га кооптирали у
председништво клуба непријатеља тумарања.
И тада он више не би шетао. Он би се укључивао у борбу.

264
 По питању здраве шетње водиле су се болне и жестоке
дискусије.
Другови, давно је већ време да дамо отпора штетним и
туђим теоријама да се човек може шетати просто онако, што
му је воља. Треба најзад дати смисао том шетачко-
стваралачком процесу, који неки вулгаризатори изопачавају
називајући га шетњом. Просто онако, што им је воља, шетају
краве (смех), псе (гласан смех), мачке (смеје се читава сала).
Ми морамо, ми смо дужни да сваку људску јединку која шета
оптеретимо нечим. И та јединка, другови, треба не да шета,
него, другови, да спроводи велики шеталачки рад. (Глас са
места: »Тако је!«) Извесних покушаја у том правцу већ је
било. Ево пројекта друга Горила. Шта предлаже друг Горило?
Друг Горило предлаже да се на леђа сваког човека-шетача
окачи уметнички плакат на неку актуелну тему:
дечпријатељску или држосигуравајућу. На пример: »Док се ти
овде шеташ, твој стан можда гори. Гледај да што пре
осигураш своју покретну имовину код Држосдруштва.« И
тако даље. Али, другови, треба настојати да људска јединка
ока не смеће са плаката и да дејство плаката буде, како да
кажем, непрекидно и стопроцентно. О томе друг Горило није
водио рачуна, слова није узео у обзир. (Смех) А то се може
извести. Треба само постићи да шетачи иду један за другим,
да гледају један другом у потиљак, и тада ће, хтели не хтели,
увек имати пред очима неки плакат. Такав, здрав одмор може
трајати два три сата. (Глас из публике: »Да то није мало
много?) Да, другови, два-три сата. Па ако је потребно и
четири, и пет, другови. После кратке полит-паузе од пет
минута приређује се весела масовна игра, која се зове »Отпад-
Одметујакович«. Свакој јединки-шетачу даје се у руке
уметнички израђена корпа за отпатке и кука подесна за
ношење. Сви ти веселници уз свирку хармонике ходају по

265
парку гледајући преда се, у земљу, и чим неко спази на земљи
какву крпицу, стару каљачу или боцу од вотке, одмах хвата
тај корисни предмет куком и ставља га у уметнички израђену
корпу за отпатке, гласно изговарајући притом почетак
актуелне пароле, док остали у хору прихватају њен крај. Осим
тога срећник стиче право да суделује у игри »Робови
капитала«. (Глас из публике: »А ако играчи не буду гледали у
земљу, шта онда?«) Немајте бриге, друже! (Смех.) Гледаће.
Према правилима игре, сваком учеснику веша се о врат мали
агит-тег од двадесетак килограма. Дакле, хтели-нехтели,
гледаће у земљу, а игра, овај, неће изгубити ништа од здраве
занимљивости. То је, укратко, углавном, план друга Горила.
– Ја бих, другови, хтео да кажем неколико речи о плану
друга Горила. Зар другови не мисле да је таква шетња ипак
бесциљна? Да не буде ту само смејурије, разоноде и
увесељавања! Треба озбиљније, другови. За радника у
годинама, кога бисмо хтели да увучемо у парк, све је ово
исувише лакомислено. Он би после рада хтео нешто више. Он
своју функцију шетача треба да обавља у радној атмосфери.
Он се, другови, развио у ширину и дубину. Он мора да буде у
свом елементу, у средини која производи. Ево, на пример,
једне дивне летње атракције. У нашем парку треба ископати
јаму, дубоку око тридесет метара, и помоћу лужнице
спустити тамо радника средњих година који се после рада
одмара. И замислите његову радост: на дну јаме он налази
подземни политпрофилакториј, где увек може добити
потребна обавештења по питању синдчланства и дифудела.
Велите да би добро било да се тамо, у јами, продаје нарзан. Ја
сам против тога, другови. То би било сасвим погрешно, то би
пажњу јединке у годинама одвратило с посла у
профилакторију. Боље да се место нарзана продаје наша
брошура »Упознајмо јавност са значајем здраве шетње«.

266
 И шта се збива? Држава је доделила један диван шумарак,
дала новаца и рекла: »Шетајте! Удишите чист ваздух!
Веселите се!« А они, уместо да све то чине (да се шетају, да
удишу чист ваздух, да се веселе), разбијају главу:
– Како шетати? С ким шетати? Како удисати чист ваздух?
На који начин се веселити?
Покренули су страшно досадну ствар. Одједном је
завладало такво »заупокојно« расположење да се шетачу не
узима у уста такорећи ни ваздух, ни ефир72 ни зефир.
Неко може помислити да све ово што смо испричали није
истина, да је то само лаж, и може захтевати да се то поткрепи
доказима, можда чак и да види тог друга Горила с његовим
необичним планом културног одмарања.
А све је готово истина. У сваком парку могу се видети
трагови титанске борбе за здраву шетњу, али ни трага од
шетања.
Сјајна је, на пример, идеја организације Централног парка
културе и одмора за московски пролетаријат. Изванредан је
терен на коме се парк налази. Огромни су издаци за његово
издржавање.
Али зашто се у извесним замислима уређивача парка
огледа несмелост, претерана опрезност и, што је главно
најобичнија »вагонска« досада?
Не мислимо да умањимо заслуге многобројног персонала
за уређивање парка, који се, несумњиво, упорно труди да
створи прави Магнитострој одмора, али треба рећи отворено
да је у парку другоразредна култура и другоразредни одмор.
Што се пак разоноде тиче, ту ствар више није у врсти.
Разоноде уопште нема.
– Како нема? – гракнуће многобројни персонал. – А наше,
нама тако драго спирално спуштање, дика и понос сектора
72 Етар (прим. прев.)

267
разоноде? Шта бисте још хтели! Па чувени летећи точак? А…
а…
Али после овог »а« неће се чути »б«, јер више ничег нема.
У најлепшем и највећем парку наше земље, где долазе стотине
хиљада људи, има две атракције: вашарски »летећи точак« и
сензација XIX века – спирално спуштање. Уосталом, ако боље
погледамо, видећемо да то спуштање није баш тако спирално,
нити пак неко нарочито спуштање. У његовој изградњи је
јако испољена несмелост, толико својствена парковским
замислима. Спирале су тако благих нагиба да уместо
млађаном срцу пријатне вртоглаве вожње на простирци што
је у XIX в. изазивало силно узбуђење, јединка која се забавља
клизи бекћући и помажући се ногама и стиже на старт сва у
зноју. Тек озбиљан разговор с руководиоцем спуштања
изазива оно силно узбуђење које је требало да изазове
спуштање.
Атракција је сада у парку мање него прве године по
отварању парка. И куд се дела »ђавоља соба«? Управо не
ђавоља (ђавоља нема, администрација парка је с тим одмах
била начисто – кад нема бога, нема ни ђавола) него –
»тајанствена соба«. Није то била не знам каква соба, никакав
врхунац људског изумевања. Али су отуда допирали смех и
цика посетилаца. Ту собу су сви волели. А њу су срушили.
Зашто су срушили ту »ђавољу«, то јест опростите,
»тајанствену собу«?
Замишљају се страшне појединости.
Свакако да је пометња коју је ова атракција унела у срца
поборника одмарања била велика.
– Каква је то соба? Зидови се окрећу, људи се смеју.
Дођавола, шта је то! Сасвим бескичмењачка, неначелна
атракција. Овој соби треба дати неки смисао.

268
 Дали су. Како се код нас даје смисао нечему? Покрили су
зидове плакатама, то је све. Али се ту појавила једна нова
околност. Дат смисао није докучив. А недокучив је зато што
се зидови и даље окрећу, те се плакати не могу прочитати.
– Треба, другови, зауставити зидове. Шта се може!
– Али тада неће бити атракције!
– Откуд да неће! Биће једна дивна, права совјетска
атракција. Јединка која шета даје десет копејака и стиче право
да се задржи у соби пет минута, да чита плакате и на тај
начин проширује свој видик.
– Али ту неће бити ничег тајанственог, ни привлачног!
– Нешто тајанствено није ни потребно. И, та атракција се
не сме звати вулгарно – »соба чудеса« или слично, него
једноставно, руски – »соба №1«. Веома привлачан назив.
Видећете како ће бити лепо. Одмах ће престати тај лудачки,
бесмислени смех.
Да ли је све било баш тако или мало друкчије, није
значајно. Главно, оно што се хтело, постигло се. Тајанствена
соба је нестала, а заједно с њом нестало је и око четрдесет
процената овог смеха који се чуо у парку.
Администрација парка се вешто извлачи из незгодног
положаја свакојаким написима, таблицама, дијаграмима,
позивањем и саопштењима да су карте распродате. Али те
картонске и фурнирске методе рада изазивају велику сумњу.
Нарочито кад човек наиђе на велику стаклену заповест,
истакнуту у центру парка.

ПРЕТВОРИМО ПАРК У РАДИОНИЦУ СПРОВОЂЕЊА

ОДЛУКА ДОНЕСЕНИХ НА СКУПШТИНИ СИНДИКАТА.

Претворимо парк у радионицу!

269
 Има ли чега жалоснијег од такве перспективе! Како је то
сиво! Какву погрешну представу треба имати о одмору па да
се замишља као радионица. Чак и као радионица спровођења
одлука.
Можда ће се неко од поборника одмарања устремити:
– Сад видимо ко сте! Ви сте, дакле, против спровођења
одлука!
Не, ми смо за спровођење одлука. Ми смо само против
претварања парка у ковачницу канцеларијских лозинки и
принадлежности. И боље би било спроводити одлуке, а не
само позивати да се спроводе. Претворити парк у место
правог пролетерског одмора, а не у градску четвороразредну
школу за децу малобројних продаваца сладоледа, на шта парк
сада веома подсећа.
Природно је да све живо трчи на реку, коју још нису
стигли да зајазе картонским јазом с натписом:

ПРЕТВОРИМО РЕКУ У ПОСТОЈАНУ ГРАНИТНУ

ЦИТАДЕЛУ ЗДРАВОГ ОДМОРА

Међутим, и поред свег упињања поборника одмарања, у

парку се иза »леве« култокуке чује радостан смех. Али парк за
то није крив.
Посетиоци се смеју зато што им се смеје. Они су млади.
Имају седамнаест година. Младост се увек смеје. Али, ако се
борба за »претварање парка у радионицу« не обустави, ако не
престане општа туча због метода »борбе за здраву шетњу«,
престаће да се смеју и они од седамнаест година.
Ето о чему се треба договорити у току зиме, да не бисмо
идућег лета видели исто.

270
 РАВНОДУШНОСТ

У овоме што ћемо овде испричати најзначајнији је случај

који се одиграо у свануће.
Ево шта је било.
Млади људи су се заволели и узели, другим бомбастим
речима – основали су брачну заједницу. Треба рећи да свадба
уопште није редак догађај у нашој земљи. Обична је појава да
људи ступају у брак и да пријатељска размена мишљења на
свадбама, а исто тако и звека пехара трају скоро до зоре.
У лепој књижевности те се чињенице нешто прећуткују.
Будући историчари можда никада неће дознати како се
изјављивала љубав 1932. године. Да ли је то било као и за
царске владе – »шапат, притајено, дисање трилер славуја« –
или некако друкчије, без славуја и уопште без суделовања
пернатих. О љубави нема података ни у суперпроблемним
романима, писаним очевидно нарочито за потомство, јер их
савременици не могу читати ни у сценским тачкама,
створеним по бригадно-лабораторијској методи Гомеца.
Разговор о љубави враћа нас догађају у свануће.
У породици једног сликара очекивала се принова.
Порођај је почео нешто раније него што су предвидели
гинеколози. А то се готово увек дешава. Почео је у
најнезгодније време – пред крај ноћи. И то се исто тако
готово увек дешава. Све је ишло нагло. Порођајни болови
понављали су се сваких десет минута. Жену је требало одмах
пренети у породилиште. Прва мисао била је – наћи такси!

271
 А телефона у стану није било. Сликар би своју биографију
могао почети реченицом пуном дубоког садржаја: »Родио сам
се 1901. године. Телефона још немам.« Та спартанска
краткоћа даје могућности да се избегне помало досадно
описивање како је уметник подносио молбе Дирекцији
телеграфа и телефона, како је молио познанике да учине
нешто да добије телефон, како је многе заинтересовао и
ништа није успео.
Дакле, у зору он упаде у туђи стан и зграби телефонску
слушалицу. Он је много читао о ноћној служби таксија који
долазе на први позив, а број гараже 42-21 сликар је научио
напамет још пре три месеца. Сликар је био далековид. Он је
све предвидео.
Али из гараже љубазно одговорише да аутомобила нема.
Ноћни такси су већ завршили свој рад, а дневни још нису
почели.
– Али моја жена, порођај…
– Од девет сати, грађанине.
»Хитна помоћ« за такве случајеве не долази. Сликар је то
знао. Али му од тога није било лакше. Он истрча на улицу.
Природно да у то јутарње доба главни град не може
пружити никаква превозна средства. Трамваји тек што су
почели да излазе из депоа (али они сада нису од користи), а
фијакериста нигде нема. Вероватно стоје негде усред
железничких станица, размахују ручердама и плаше путнике
обавештавајући их о цени овса.
Сликар изгуби главу.
И Одједном – радост прекомерна, бескрајна срећа –
аутомобил и у њему два добродушна шофера. Они стрпљиво
саслушаше сликарево муцање и пристадоше да одвезу његову
жену у породилиште.

272
 Породиљу веома пажљиво сведоше са четвртог спрата и
сместише у ауто. Сликар се радовао. На памет су му и против
воље падали некакви сладуњави обрасци за писање »на свету
има добрих људи«, »боље имати сто пријатеља него сто
рубаља,« и однекуд, ни сам не знајући зашто, »стрпљење и
труд утиру пут«. Кола кренуше. Сада је све требало да крене
набоље. Али све крену нагоре.
Аутомобил пређе десетак метара и стаде. Мотор умукну.
О, да, ђаволског баксузлука! До породилишта има свега
пет минута вожње. А по шоферима, који су већ почели да се
љуте, види се да су изгубили моћ над аутомобилом, да он неће
скоро кренути. А код жене се порођајни болови јављају већ
свака два минута. Бесмислено је чекати. Сликар искочи из
аутомобила и опет потрча. Трчао је од Кропоткинске капије
све до Арбата. Није наишао ни на једног фијакеристу, али су
аутомобили прилично често пролазили.
Шта да вам кажем, другови, пријатељи и браћо. Сликар је
зауставио преко педесет аутомобила, али му нико није хтео
помоћи. Тај случај је тако мрачан и жалостан да не треба
ништа наглашавати или истицати курзивом. Нико од оних
који су у то време пролазили колима по Арбату није пристао
да скрене с пута за неколико минута, да помогне жени која се
порађа на улици.
Сликар се испрва снебивао. Трчао је поред аутомобила и
објашњавао каква га је невоља снашла, али га нико није
слушао, нико није зауставио кола, иако се видело да је човек
због нечега веома узбуђен.
Тада он поче одлучније да поступа. Јер време је
пролазило. Он сиђе с тротоара и препречи пут зеленом
форду. У њему је седео човек прилично обичан, штавише –
без срџбе на лицу. Он саслуша сликара и рече:

273
 – Немам права. Како ћу ја тек онако да повезем приватно
лице!
Сликар поче нешто да муца о новцу. Човек без срџбе на
лицу расрди се и оде.
Улицом је пролазио некакав полуразваљен такси. Шофер
покуша да заобиђе сликара који је летео у сусрет, али сликар
скочи на папучу, и за време разговора који се после тога
водио међу њима вожња се није прекидала.
Таксијем се возило весело друштво. Било је у њему много
особа – четири мушкарца и једна девојка у задњем делу кола
(један је седео у крилу крај шофера) касније се показало да је
тај највећи хуља). Ти млади залудници носили су шешире од
пуног меканог велура. Девојка, брбљуша-блебетуша, пушила
је цигарету не увлачећи дим. Сви су били веома весели али
кад су чули сликареву молбу, одмах се сви сневеселили и
одговарали непријатним трамвајским гласом. Али отрести се
молиоца није било лако.
– Та шта вас то стаје, – говорио је сликар, – ви никуда не
журите! – А такав случај…
– Како то мислите шта нас стаје! – одговарали су из
аутомобила. – Откуд ви можете знати да ли ми не журимо?
– Па не журите на воз. Молим вас.
– Ви »молим«, други »молим«, а ми смо два сата тражили
такси.
– Само за десет минута. Кроз десет минута вратићу ауто.
Залудници су остајали при томе да никако не могу и да је
боље и не молити их.
– Помислите, она се сваког тренутка може породити!
– Тако ми бога, овај нас сматра за фрајере! Какав је то
начин. Већ почиње да се гура у такси.
– Најзад, ја могу и да захтевам! – настојао је сликар.
– Е то је већ безобразлук, – примети брбљуша-блебетуша.

274
 Тада се окрену шести, онај који је дотад ћутао и седео
поред шофера. Он уздрхта од гнева.
– Мангупчино! – повика он из свег гласа. – Силазите с
папуче, кад вам кажем. Он ће, неваљалац, да захтева!
И, не заустављајући кола, пружи се из аутомобила да
гурне неваљалца.
Ауто скрену низ Смоленску пијацу, претећи да сликара
одвезе ђаво би га знао куда. Он скочи.
Ах, како је желео да се туче, да грди залуднике разним
племенитим речима! Али није имао времена.
Видео је један ауто који се зауставио уз тротоар. Срећан
отац је искрцавао на тротоар жену и двоје деце. Сликар му
притрча.
Треба напоменути да он по природи није био стидљив
човек, пре би се могло рећи да је то била драматична
природа. Он је умео да убеђује и да узбуђује. И одмах је почео
без устезања такозваним тужним речима које у позоришту
гану до суза, а које је срамота употребљавати у обичном
животу.
– Ви сте отац, – говорио је, – ви ћете ме разумети. И ви
имате малу децу. Ви сте срећни, помозите ми!
У позоришту би срећни отац заплакао. Али у близини
није било завесе с белим галебом, није било ни седих
разводника. Зато одговори:
– Друже немам времена. Закаснићу на посао.
– Преклињем вас, – молио је сликар, – схватите
преклињем. У име…
– Друже, ја све схватам, али немам ни тренутка слободног
времена. Допустите да уђем у ауто.
– Па лепо, – рече несрећник пролазећи због нечег на
шапат, – ако је, рецимо, пред вама река и човек тоне, шта ћете
учинити?

275
 – Друже, ја сам тако заузет да две године нисам био у
биоскопу, чак ни »Пут у живот« нисам гледао, а ви… ја
доиста немам ни тренутка времена.
Уметник опет остаде сам. Опет је трчао за неким, стављао
руке на груди и мрмљао:
– Преклињем вас руским језиком.
Опет је скакао на папучу аутомобила, преклињао, нудио
новац, говорио, претио, плакао, и замислите – ништа није
утицало. Показало се да су сви необично заузети неодложним
послом. Кола су промицала једна за другим, и није било силе
која би их могла скренути с пута којим су пошла.
Лењин, који се сав био предао тако великом, огромном
делу, налазио је времена да види како живе не само његови
најприснији другови него и људи које је видео у пролазу пре
неколико година, да им што није потребно, јесу ли здрави, да
им ко не крати да раде и живе.
А ових педесетак људи, који себе, наравно, сматрају за
исправне становнике социјалистичке земље, нису имали ни
времена ни жеље да изврше основну дужност члана
колектива и грађанина Совјетског Савеза – да укажу помоћ.
Ово није лепа фантазија аутора већ случај који се овог
лета догодио у Москви.
Велика је штета што се не зна регистарски број тих кола,
што је немогуће окупити све те тако заузете људе, окупити их
у свечаној дворани Дома савеза да им суди цела земља, да их
осветли рефлекторима, да им суди преко микрофона-
гласноговорника, громовном речи Криленка, да им суди као
највећим непријатељима социјалистичког друштва за велики
злочин – равнодушност73.
73 Крај повести. Сликар је нашао кола. Није важно која су била по
реду – педесет друга или педесет трећа. Главно је да се путник у њима
није морао молити, већ Је одмах пристао да помогне, иако је ишао
веома озбиљним послом. Финале је био потпуно неочекиван. На

276
 О, равнодушност! На њу човек увек наилази неочекивано.
Стваралачки замах совјетске земље потискује равнодушност.
Она тоне у великом океанском таласу социјалистичког
стваралаштва. Равнодушност је појава – безначајна, али
подмукла. Она уједа.
Била једна зграда, срећна зграда, са седамдесет два стана,
са седамдесет два улаза, са седамдесет две америчке браве.
Станари су ујутро одлазили на посао, увече се враћали. Преко
лета су одлазили на летовање, а с јесени се враћали.
Ништа није наговештавало буру. Да их неко може
покрасти, нису ни помишљали. У новинама је рубрика
догађаја била укинута очевидно због неприкладности
криминалне тематике. Није искључено да неко статистичко
одељење и прави једанпут годишње дијаграм крађа, који
приказује пораст и опадање њушкања и обијања, али грађани
о томе ништа нису знали. Нису о томе знали ни станари
срећне куће са седамдесет два стана, затворена седамдесет и
двема америчким бравама, производима неке провинцијске
радне заједнице. Одлазећи у своја предузећа и установе,
станари су безбрижно остављали станове.
Прво су покрали стан број осам. Однели су све осим
намештаја и контролног сата за гас. Затим су обили стан број
шездесет и три. Ту су узели и контролни сат. И варварски
поломили фикус, омиљену биљку сопственика стана. Кућа је

месту догађаја сликар није нашао ни кола у дефекту, ни жену. Није ју

нашао ни у породилишту. И тек тада се вратио кући. Показало се да
жена није могла да чека; успела се некако на четврти спрат и одмах се
породила у својој соби. Дете су примили престрашени суседи.
Пупчану врпцу су пресекли обичним маказама, које у журби, нису
претходно ни шпиритусом обрисали. Очекивали су тровање крви,
смрт мајке, смрт детета. Али, ту им се срећа најзад осмехнула – све се
добро свршило. Само једно није ваљало: очекивали су дечка, а родила
се девојчица. Али то већ нема друштвеног значаја.

277
задрхтала од страха. Полетели су да испитају псеудоамеричку
браву коју је лиферовала вредна задруга. Показало се да се
њихова брава не отвара само кључем него и укосницом,
перорезом, ронд пером, чачкалицом, ноктом, иглом од
примуса, ћошком од чланске карте, дугметом за крагну,
турпијом за нокте, кључем од будилника, љуском од јајета ј
многим другим стварима широке потрошње. Пред вече
истога дана констатовали су да се врата отварају чак и кад се
само гурну.
Били су принуђени да узму седамдесет трећу браву. Та
брава био је човек, грађанин стар 58 година, чувар по имену
Јевдохим Колонич. Парадни улаз су сасвим затворили. И
чучи сада старац Колонич код капије стрељајући очима
свакога ко излази из куће са стварима у руци. А зато се
Колоничу даје плата. И већ је за њега капарисана, из посебног
фонда, дугачка бунда за зимско дремање. Па ипак, кућа и
даље живи у страху. У кући се једнако проклиње вредна
задруга, која је бацила на тржиште чудну направу.
А задруга, наравно, зна да се њен производ отвара и ронд
пером и обичним пером, уопште – пљоснатим комадићем
метала. То знају и продавци. Руководиоци трговачких
сектора су исто тако обавештени. Па ипак та, сасвим
сувишна, назовибрава, плод потпуне равнодушности, има
добру прођу.
Чија је то немарна рука бацила у јалтинске књижаре сама
медицинска дела, тако да се на мирисним кримским обалама
духовна храна састоји само од досадног излагања основа
хистологије, подробног описивања реуматизма зглобова,
шкрофула, чира у стомаку и лишаја.
Покаткад у трамвају што иде преко Свердловског трга,
пред укоченим погледом почасног грађанина коленовића
искрсне картонски плакат који очински саветује:

278
 Ако ћеш свињу једну заклати,
Ваљда ћеш од ње кожу предати
Уверен буди: за то ћеш моћи
До нечег доћи…

У том куплету, дирљиво искреном, спеваном по бригадно-

лабораторијском методу Гомеца, вама се, московски
трамвајски путници, саветује да предајете свињске коже.
Лепо, да видимо. У колима има 28 места за седење, шест
места на задњој платформи; разговарати с кондуктером
забрањено је; изволите напред, тамо има места – укупно 245
људи у разним позама. Ко би од њих имао могућности да
закоље свињу?
Овај у парадној толстовки, што чита часопис »Рабис«?
Или онај молер са четком, умотаном у новину? Или оне две
девојчице што унезверено гледају у тете и чике који се тако
страшно гурају? Или чике и тете, који су, по свом обичају, већ
заподели свађу око тога ко носи шешир, ко је »магарац« и ко
је »лудак«?
Другови, пријатељи, браћо! Зар московски трамвајски
путник личи на свињогојитеља или сопственика прасића?
Биће да се плакат пре односи на село? Чија је то хладна шапа
преплавила њиме наш главни хучни град?
То је све тај исти човек из канцеларије, равнодушан према
свему на свету, што се плаши и помисли да би могао
потрошити пола литра бензина да спасе жену која се порађа
на улици. Његов кратки кисели дах осећа се поред младог,
здравог даха који наново изграђује свет.
И тако видимо да постоји један ланчић суморних људи,
који раде само зато да би се рекло да раде, један ред немоћних
подгризача, повезаних с колективом само платним списком.

279
 Човек са списка је лукав. Ако га запитате зашто је тако
равнодушан према свему на свету, он ће своју равнодушност
одмах почети да објашњава заклањајући се иза чврстих
идеолошких основа. Рећи ће убедљивим гласом:
– Све су то ситнице – те браве, та дечица и друге глупости.
Треба гледати шире, дубље, даље, принципијелније. Ја волим
класу, класу у целини, а не сваког њеног представника
понаособ. Лични интереси појединаца неће поколебати вагу
историје.
Ето образине човека из редова подгризача. У ствари, он
воли само себе (и најближе рођаке – не даље од другог
колена).
По својој толстојевској спољашњости и упадљиво новим
исправама, он је градитељ социјализма (само да га сликаш!), а
у души – малограђанин, себичњак и сопственик.

280