Dušanu Radoviću

O SLOBODI

Naš narod nema velikih tradicija sa slobodom. Sloboda je

vekovima bila neostvaren san. Naš nacionalni hobi je borba za
slobodu. Svu strast za slobodom iscrpli smo u borbi za slobodu.
Verovali smo da je sloboda: držanje govora o slobodi, obećavanje
slobode, podizanje spomenika slobodi, borba za slobodu, sećanje na
borbu za slobodu.
Slobodu smo ispisivali velikim slovima i zamišljali je kao veliki
miting na kome će se, uz muziku, zastave i jaka obezbeđenja, govoriti
o slobodi.
Mi smo oslobođenje izjednačili sa slobodom. Pošto smo se
oslobodili, nismo znali čega bismo se još mogli osloboditi. Mislili smo
da svi sanjamo o istoj slobodi; istom hlebu, istom odelu, istoj pesmi,
istoj ženi. Hteli smo slobodu koja bi nas oslobodila misli, briga i rada.
Sloboda nije državni praznik. Sloboda nije jedan dan u godini.
Sloboda nije jedna misao o slobodi. Sloboda nije jedna sloboda.
Sloboda nije jedna ogromna, jedinstvena, propisana,
zagarantovana sloboda. Sloboda nije ona sveta, nedostižna iluzija, to
je mnogo malih i različitih sloboda.
Stručnjaci za slobodu nisu sigurni da li je narod dorastao ovoj
količini slobode. Sloboda je došla znatno ranije nego što se
pretpostavljalo. Budućnost je, takoreći, tek počela, a sloboda sve više
uzima maha. Sloboda postaje sve opasnija.
Oni koji nisu naseli iskušenjima ove slobode, vrlo su zabrinuti.
Oni se plaše da ce slobode biti mnogo. Takva sloboda prevazilazi
njihove predstave o slobodi. Ona se pojavljuje tamo gde je nisu sejali.
Nju je sve teže kontrolisati.
Za njih su jelovnici po kafanama preopširni. Dezeni, raznovrsni
do apsurda, vrste golubova besmislene. Količina knjiga neskromna.
Oni ne vole dileme. Izlozi ih nerviraju mogućnošću izbora. Svako puši
šta hoće i kako hoće. Ni novine više nisu jedne jedine. O istoj stvari
govori se na tri različita načina. Lutrija nekontrolisana: ljudi sumnjive
prošlosti dobijaju premije. Radio ispunjava želje neproverenih ljudi.
Leptir-mašne su u slobodnoj prodaji. I trudnice su počele da ulaze na
prednja vrata. Haos. Na suđenje se pozivaju svedoci. Novine
objavljuju ispravke. Znanje uzima maha. Jedino se veruje činjenicama.
Traže se dokazi. Veruje se svakoj istini.
Čuvara slobode je sve manje, a slobode sve više. Ko će nas čuvati
od slobode? Šta će biti s nama?
Postoje teoretičari koji tvrde da je mnogo znanja, mnogo lepote,
mnogo pravde, mnogo slobode – opasno za opstanak one bivše, prave,
velike slobode, koja nas je grejala kao fatamorgana. Ova sloboda je
prosta i banalna prema onoj, svetoj slobodi.
Takva sloboda mnogima teško pada. Oni nemaju smisla za tu
slobodu. Oni ne veruju u slobodu o kojoj nisu konsultovani. Plaše se
zloupotreba. Oni sanjaju o tome da se njihova sloboda poslušno
izvršava. Oni su za čist posao, etikete i propise.
Kad su ukinute vize, oni su očekivali da će ceo narod otići u
inostranstvo. Kad je uklonjena ograda ispred Skupštine, uplašili su se
da prosti narod ne linčuje poslanike.
Oni ne vole da narod bira. Oni misle da bi narod između kifle i
mekinja izabrao mekinje. Zato mu treba dati samo jedno ili drugo.
Oni misle da je apolitično izabrati najlepšu devojku samo zato što
je najlepša, najbolju pesmu samo zato što je najbolja, najsposobnijeg
direktora zato što je najsposobniji, najjačeg boksera zato što je najjači.
Oni za sve traže prave pobude i krajnju svrhu.
Oni priželjkuju još jedan rat za slobodu. Ne mogu da se pomire
sa slobodom radi slobode. Budućnost i sloboda za njih su isto. Sloboda
će uvek biti samo cilj.
Oni više vole da budu borci za slobodu nego da su slobodni.
 O ZLOUPOTREBI DEMOKRATIJE

Postoji jedna nova krilatica. Ime joj je: »zloupotreba

demokratije«.
I pored najvećih napora da rešim ovu zagonetku, nisam uspeo.
Kako se demokratija može zloupotrebiti?
Ubiti čoveka nije zloupotreba demokratije, već krivično delo.
Krasti, takođe, nije zloupotreba demokratije. Raditi protiv naroda i
države, špijunirati, to takođe nije zloupotreba demokratije, već zločin
sa poznatim zakonskim konsekvencama.
Šta bi to mogla biti zloupotreba demokratije?
Ići po kiši bez kišobrana, biti vegetarijanac, cicija, nepismen,
gladan, ćudljiv, nervozan? Međutim, to su osnovna ljudska prava, i ne
mogu se nazvati zloupotrebom demokratije.
Stajati na jednoj nozi, govoriti gluposti, biti bez talenta, praviti
loše knjige, pisati loše pesme – sve su to mogućnosti jednog slobodnog
čoveka. Ne, ni to nije zloupotreba demokratije.
Ili, kakva bi to trebalo da bude demokratija koju niko ne bi mogao
da zloupotrebi?
Prave demokratije se ne mogu zloupotrebljavati. Zloupotrebiti se
mogu samo lažne, tuđe, poklonjene, nazovidemokratije.
Demokratija o koju se moguće ogrešiti – nije demokratija.
Neki demokratiju smatraju komandom »voljno«, između dve
druge komande.
U toj pauzi može se pušiti, misliti na nešto drugo, pisati pesme,
voditi ljubav.
Da li je mnogo pušenja, mnogo mišljenja, mnogo pesama i
mnogo ljubavi? Da li je to zloupotreba demokratije?
Drugima opet, nije potrebna demokratija. Oni demokratiju
smatraju luksuzom, kaćiperstvom, pokondirenošću, pomodarstvom,
pravom svake šuše da misli, želi i voli. Po njima, demokratija ne vodi
onoj velikoj demokratiji u budućnosti. Još svi nemaju prava na
demokratiju. Takva demokratija je anarhija. Demokratija nije za
svakog.
Oni smatraju da demokratiju treba dodeljivati za praznike,
jubileje i naročite zasluge.
Demokratiju treba štedeti da se ne bi potrošila.
Demokratija je mesto u knjigama, programima, izlozima i
muzejima.
Svaka upotreba takve demokratije je zloupotreba.
Demokratiju ne treba prljati rukama i vući po sokacima. Unositi
u nekomforne stanove i nerazvijena područja. Ona je sveta reč, mislena
imenica – čovek nije dostojan demokratije.
Oni koji su je prizivali, uplašili su se kad je stigla. Oni je nisu
tako zamišljali. Demokratija nije ispunila njihova očekivanja.
Narod je toliko bio željan slobode da je hteo da je pojede. Gladan
i žedan demokratije, narod je počeo da je koristi prema svom apetitu i
ukusu. Počeo je da je slavi, voli, mrzi, da se sa njom zabavlja i igra.
Mazeći je, dao joj je najčudnovatija imena.
A tada je pala teška reč o zloupotrebi demokratije.
Postoji demokratija i zakoni koji je štite. Svaki normalan čovek
dobro razlikuje slobodu od zločina. Zna se gde prestaje sloboda, gde
počinje zločin.
Sem zakona, demokratiji nisu potrebni nikakvi drugi čuvari.
Zakoni omogućavaju, a ne propisuju slobodu i demokratiju.
Demokratija je bezazlena. Zdrava. Nevina. Ona ne služi ničemu
drugom sem demokratiji. Zato je nemoguće zloupotrebiti demokratiju.
O zloupotrebi demokratije govore najčešće oni koji bi je najradije
zloupotrebili. Oni koji ne razumeju i ne priznaju druge poglede, ukuse,
raspoloženja i interese – sem svojih. Zloupotrebu vlasti hteli bi da
zamene zloupotrebom demokratije.
Ne može biti mnogo demokratije, slobode i pravde.
 Neki još uvek misle da mnogo slobode i demokratije vodi svet u
katastrofu. Zato tu katastrofu treba odlagati – tiranijom, nepravdom,
zločinima, ratovima, bombama. Sve to – za dobro čovečanstva.
Ako sloboda i pravda vode svet propasti – svet nema drugog
izlaza.
 O VERBALNOM IZJAŠNJAVANJU

Bolje je raditi loše, a izjašnjavati se pravilno, nego obrnuto.

Pronađite lek protiv raka a propustite da kažete kako je to još
jedan udarac mraku, neznanju i reakciji – niste uradili ništa.
Nemojte pronaći ništa, a govorite vatreno o potrebi borbe protiv
svega pa i protiv raka, o potrebi da se najzad uhvatimo ukoštac sa
svakim zlom – staćete u prve redove boraca za progres.
Raditi treba stalno i teško. Verbalno se izjašnjavati može ređe i
sa manje napora. Radi se daleko od očiju, a izjašnjava uvek pred
kamerama i mikrofonima. Izjašnjavanje se dalje čuje od svakog dela.
Izjašnjavanja se štampaju na prvim stranama, a informacije o novim
delima negde u uglu, ako ima mesta.
Postoji poetesa, loših stihova i nežnog srca, koja ne propušta
nijedan datum da nam ponovo ne saopšti kako je naša domovina od
Maribora do Đevđelije i kako nikad ne treba zaboraviti sve ono što je
nezaboravno.
Postoji komentator koji se godinama potpisuje ispod zvaničnih
izjava, saopštenja, biltena i tuđih reči. Za tu odanost tuđim mislima
bogato je nagrađen i visoko cenjen. Nema opasnosti da će on nešto reći
iz svoje glave. On se time ne bavi. On se bavi unosnim zanimanjem –
verbalnim izjašnjavanjem.
Njihovo mišljenje rada se ispod indiga zvaničnih stavova.
Njihove greške su uvek tuđe greške, jer su i njihove misli uvek tuđe.
Njihova se fraza ofucala, što je samo dokaz da su stari borci. Oni
vijore tim frazama kao zastavama.
Verbalno izjašnjavanje je uvek patetična parada odanosti
zvaničnim stavovima i opštim mestima.
Sopstveno mišljenje je uvek avantura, neizvesnost i rizik. Napor
koji često ne donosi ploda.
Podržavati tuđa mišljenja je najunosniji profesionalizam.
 Vi takođe vrlo prirodno volite svoju zemlju, majku i slobodu.
Zašto to nikada niste javno rekli? Vi mislite da se to podrazumeva, da
je uvredljivo za druge razmetati se opštim osećanjima. Vi mislite da je
sramota dobiti stan za jednu takvu izjavu.
Međutim, niko vam ne veruje. Drugi se izjašnjavaju, vi ćutite.
Vaši razlozi ne mogu biti dobar ukus, dostojanstvo i pamet.
Izjasnite se! To bar nije teško.
Teško je objasniti zašto se ne bavite tako lakim i tako cenjenim
poslom: svojom tvrdoglavošću stavljate sebe na optuženičku klupu.
Kako ćemo znati šta mislite, ako se verbalno ne izjasnite?!
Lečite ljude, a ne objašnjavate zašto. Pišete knjige, a ne kažete za
koga. Bavite se naukom bez odgovarajuće političke fraze. Pronosite
slavu ove zemlje, a nema vas na sastancima!
Kod nas je verbalno izjašnjavanje izjednačeno sa mišljenjem. Ko
se više i češće izjašnjava pravilno – taj pravilno i misli. Druge logike
nema.
Za rad se prima plata, a za verbalna izjašnjavanja sva ostala
društvena priznanja. Rad se unosi u radnu knjižicu, a verbalna
izjašnjavanja u biografiju.
Sopstveno mišljenje nije ni vrednost ni dokaz. Dokazaćete se tek
kad se izjasnite i zakunete da su vam tuđe misli jasne i bliske.
Nije važno šta i kako ko misli nego šta govori.
Misliti se može samo na jedan način, po jednom moralu i
načelima. Izjašnjavati se, međutim, može za razne misli, različita
načela i moral. Kako kad. Zato je izjašnjavanje nepogrešivo.
U izjašnjavanju nema mnogo finesa i ličnog učešća. Izjasnite se
da li ste za ili protiv. Dignite ruku... Dileme nema.
Što se primitivnije izjasnite. iskreniji ste, jasniji i ubedljiviji.
Tako će vam se najpre verovati.
Smatra se da svi misle ono što govore. Tako je data prednost
govoru nad mišljenjem. Mišljenje bez izjašnjavanja postalo je
sumnjivo i pogrešno.
 Zato su oni koji se izjašnjavaju uvek šefovi trojici koji ćute. Jedni
rade, misle i ćute, a drugi daju smisao njihovim naporima.
Oni koji se verbalno izjašnjavaju poistovećuju se sa progresom,
narodom, armijom. Svaku svoju reč i gest smatraju prilogom borbi.
Oni objavljuju sve svoje sentimentalnosti kao bisere epohe.
Dakle, evo vam recepta:.
Ako hoćete da na lak način dođete do mira, ugleda i položaja,
popnite se ponekad na neku govornicu, zagrlite mikrofon kao brata i
glasno recite nešto zvučno i poletno.
Ako tako postupite, malo ste učinili za svoj narod, ali za sebe
niste mogli više!
P.S.
Meni je žao što ovo može biti savet i našim neprijateljima. Oni se
takođe mogu lako sakriti iza verbalnih izjava i izjašnjavanja. Poznato
je da neprijatelji i špijuni ne polažu mnogo na iskrenost, dostojanstvo
i principe. Neprijatelja koji je javno rekao da je rodoljub, teško je
otkriti.
 O ZAOSTALOSTI

Zaostalost je postala jedna vrsta mode. Pomodno je i popularno

biti zaostao... Civilizovani sa zavišću gledaju na zaostale. Zaostali su
postali nosioci napretka, sinonim zdravlja, avangarde.
Iz zaostalosti se ne može nazad. Zaostalost zna samo za napred.
Danas samo zaostalost može da korača krupnim koracima.
Jedino zaostali imaju budućnost.
Samo još gladni imaju nade da će biti siti. Siti su već siti.
Kao što pocepani imaju lepši san od elegantnih, samo još
porobljeni mogu sanjati slobodu.
Otuda superiornost zaostalih leži na čvrstim osnovama. Njihova
budućnost je sasvim izvesna. Od istorije civilizovanih oni će krojiti
sebi budućnost. Nemaju razloga da ponavljaju očigledne greške i
gluposti.
Gladni i bosi, puni snova, nade i snage, zaostali će tek doživeti
nostalgične trenutke naše lepe prošlosti. Naše najlepše uspomene tek
treba da budu njihova stvarnost.
Njihovoj dokolici nije potrebna naučna fantastika. Oni sanjaju
viljuške, točkove, pegle, prve novine, pronalazak filma, radija i
televizije.
Oni su gladni naše sitosti.
Divnog li uzbuđenja, veličanstvene li gladi i radoznalosti.
Blago zaostalima, teško onima koji to nisu!
Blago još uvek željnima pravde, slobode i jednakosti! Jedino oni
imaju za šta i živeti i umreti. Jedino će još oni biti hrabri, časni,
slavljeni. Oni će tek imati svoje pesnike!
Poučeni iskustvom već sitih i civilizovanih, oni će podizati
blistavije revolucije i voditi spektakularnije ratove.
 Njihov Napoleon biće viši. Njihov Aleksandar Makedonski
živeće duže. Njihov Brut neće ubiti Cezara.
Teško onima koji su na cilju. Oni su bez cilja. Oni koji su ostvarili
svoje snove, nemaju više šta sanjati. Slobodni će trunuti u
nepromenljivosti slobode. Siti sreće, oni će se okrenuti nesreći.
Tako, dok ideal primitivnih ostaje dobro, emancipovani blazirano
traže promenu u zlu.
Civilizovani pune svoja groblja samoubicama, zaostali –
gladnima.
Siti bi hteli da doviknu gladnima, da nije sva sreća ni u sitosti, ali
ih gladni ne čuju. Odeveni se skidaju, postaju nudisti, a goli kradu
njihova odela, hladno im je i željni su elegancije.
Zaostali svaki zalogaj proglašavaju praznikom, svaki dan
korakom ka sreći.
Civilizovani gledaju zaostale na malim i velikim ekranima, ne
mogu da se načude toj hladnokrvnosti koja nikuda ne vodi. Kaju se za
svoju radoznalost i nestrpljenje, rado bi iz gledališta utrčali na teren da
sami sudeluju u igri. Međutim, kasno je. Svako samo jedanput prolazi
svoj put. Unazad se ništa ne može ispravljati. Unapred može, i to će
zaostali učiniti.
Budimo dobri sa zaostalima, možda će nam pokloniti koji zalogaj
svoje gladi i koji gutljaj svoje žeđi.
 O ISKUSTVU

Ako ništa drugo, svet ima iskustva. Iskustvo uživa najveći ugled.
Iskustvo je sinonim zrelosti i mudrosti. Iskustvo je najjači argument.
Iskustvo je najbolja škola. Iskustvo je jedino istinito. Iskustvo je
veliko. Iskustvo sve zna. Zato se mnogi okreću iskustvu i od njega
traže savet, odgovor, rešenje, recept, izlaz, utehu. Iskustvo nas uči, teši
i opominje.
Pa ipak, pored svih počasti koje mu se odaju, iskustvo je uzaludno
i nepotrebno. Iskustvom se niko nikada nije mogao koristiti, čak ni
ličnim. Iskustvo je staro i gorko, teško i crno.
Svetu nisu potrebna iskustva starijih već iluzije mladosti. Svet se
ne drži na istinama, nego na zabludama. Svet bi propao da nije
neiskusnih.
Svako iskustvo je razlog za samoubistvo. Ne priznavati iskustvo,
uslov je čovekove egzistencije.
Iskustvo nam jasno i nedvosmisleno govori da čovek ne može biti
srećan. Nauka je toliko napredovala da se to može dokazati
matematički. Čovekova nesreća može se prikazati brojevima i
grafikonima. Sve što je izmišljeno da bi čovek bio srećan, iskoristilo
je zlo, i učinilo ga nesrećnijim. Kako je raslo iskustvo, pratilo ga je i
zlo. Svi predlozi za sreću su provereni, propali i odbačeni.
Iskustvo nam savetuje da se treba bojati, da treba biti oprezan, da
ne treba verovati.
Iskustvo nas uči da ne grešimo, da ne ponavljamo ono gde su
drugi već stradali.
Svetu, međutim, ne mogu pomoći oni koji su načisto sa životom.
Svetu ne trebaju oni koji su ostali bez zabluda i bez snova. Oni kojima
je sve jasno, očigledno, poznato i verovatno.
Svetu pomažu mladi i neiskusni; oni koji ne veruju ni u čije
iskustvo. Oni koji ne priznaju argumente. Oni koji ne veruju da se
istorija ponavlja. Oni koji se ne plaše da pogreše. Oni koji su gluvi za
činjenice, slepi za očigledne stvari, puni iluzija, zabluda, snova, ideala,
spremni za najveće podvige i žrtve.
Beznadežan čovek ne može biti heroj. Čovek bez nade i nije pravi
čovek. On je kompromitovao sve ideale i sve ciljeve. Da su na svetu
samo takvi, život bi se zaustavio.
Spas čovečanstva je u tome što se ljudi raduju bez iskustva i što
u iskustvo ne veruju. Verovati u iskustvo znači biti očajnik bez ijednog
razloga za život.
Životu su potrebni oni koji bi poludeli kad bi sve znali. Oni koji
bi se poubijali kada bi bili svega svesni.
Niko nikome nije ništa dokazao. Svako mora da pređe svoj put i
potroši svoju meru iluzija. Niko ne nastavlja ničiju nesreću. Svako živi
svoj život. Ničija starost nije nečija mladost. Ničije iskustvo nije nečiji
zakon. Ni na čijem primeru se ne može učiti.
Život nam ne bi bio potreban kada bi bio jasan. Sve što je jasno,
pročitano je i mrtvo. Svako saznanje je tragično. Zato se treba boriti
pre svakog saznanja. Treba učiniti nešto pre nego što postanemo
iskusni. Treba negovati svaku zabludu. Sve što je nejasno,
dvosmisleno i novo treba eksploatisati sve dok ne postane jasno,
jednostavno, bivše.
Starost je bez nade. Starost se veštački održava: pilulama,
propisima, masažama, dijetama, injekcijama. Sreća je što starost ne
može da popravlja ono što je učinila u mladosti.
Onaj ko ima najveće iskustvo ne sme ništa učiniti, ne može ništa
preduzeti niti ima razloga da to učini. Iskustvo je obesmislilo svaki
razlog.
Iskustvo želi da zaustavi život. Da izbegne svaku novu grešku.
Iskustvo opovrgava svaku nadu. Iskustvo ukida rizik, veru i volju.
Iskustvo pamti mnogo ubedljivih primera. Iskustvo zna bezbroj
tragičnih slučajeva koji nam pokazuju da je sve besmisleno i uzaludno.
Iskustvu je cilj da nas uplaši i razočara. Preti onima koji mu ne veruju,
koji se oglušuju o njegove podatke, u ime večite borbe za sreću,
pravdu, lepotu i slobodu.
Otkrića koja nam nudi iskustvo – mladost ne prihvata. Mladost
ne pristaje na gotov svet.
Kako bi svet bio ružan i besmislen kada bismo poverovali
iskustvu. Kada bi se iscrpli razlozi za borbu, nestali bi i razlozi za
život. Iskustvo ne može da koriguje ono što je učinilo dok je bilo
neiskusno. Saznanje dolazi tek na kraju i tada se ne može više ništa
preduzeti, sem proklinjati sudbina, lakomislenost, naivnost. Iskustvo
se gorko kaje za svaku grešku i neopreznost, ali, srećom, kasno.
Iskustvo nam govori da ćemo doživeti sve ono što su doživeli
drugi, da će nam se desiti sve ono što se već vekovima dešava drugima.
Jedina je uteha što ćemo to saznati na kraju. Pre nego što u tu istinu
poverujemo, u međuvremenu, slave se velike pobede i podvizi, kojima
se ponosi ljudski rod, a koje iskustvo kasnije beleži u uzaludne žrtve.
Iskustvo se ne može načuditi što još uvek, posle svih iskustava,
ima toliko mladosti, hrabrosti, neopreznosti, grešaka, zabluda, ideala,
ciljeva, vere, snova i rezultata.
Tako se, zahvaljujući neiskusnima, održava plamen života i
napredak čovečanstva.
Sve čime se ponosimo, ljudi su učinili pre nego što su postali
iskusni.
Svaka pobeda izvojevana je uprkos iskustvu i mimo svakog
pravila.
 O USPEHU I NEUSPEHU

Kako je ko uspeo – to najbolje znaju oni koji nisu uspeli. Sudbina

neuspelih je strašna. Oni znaju sve puteve do uspeha, a nemaju
hrabrosti da se odluče ni za jedan. Oni bespomoćno gledaju kako drugi
uspevaju na najprovidnije načine.
Većina se snalazi i obmanjuje. Neko preko žena. Neko
demagogijom. Neko napada vlast, jer vrlo dobro zna da mu se to u tom
trenutku najviše isplati.
Da nepravda bude veća, kad neko od onih koji nisu uspeli pokuša
da se proslavi, brzo ga otkriju i kompromituju. Neuspeli nemaju sreće.
Toliko su pošteni da se svaki takav pokušaj vidi. Tamo gde su svi
pobedili, oni pretrpe poraz. Način koji je uvek prolazio, kad ga neko
od njih upotrebi – ne prođe! Ne uspevaju oni kojima je do uspeha
najviše stalo. Uspevaju oni kojima nije ni do čega. Oni koji za svoj
uspeh nemaju nikakvih zasluga i koji su uspeli isključivo zahvaljujući
drugima. Niko od onih koji su uspeli nema ubedljivijih dokaza da je
uspeo s pravom. Tako se ljudi počinju deliti na one koji su uspeli, i one
koji nisu. Oni koji su uspeli su hohštapleri, a oni koji nisu uspeli su
pošteni, neshvaćeni, naivni, žrtve.
To su nerešive nepravde. Ali borba sa nepravdom baš tu i počinje.
Postoji sumnja da je svaka lepa žena bludnica.
Da je svaki uspeo pisac plagijator.
Da je svaki slobodouman čovek plaćeni provokator i špijun.
Da je svaka biografija lepši deo prave biografije.
Da je svaki rezultat namešten.
Da je svaki slučaj režiran.
I, zaista, talentovan pisac nema nikakvog pravog objašnjenja,
nikakvih zasluga za svoj uspen.
Lepe žene su takođe nezasluženo lepe. One ništa nisu uložile u
sopstvenu lepotu.
 Srećan čovek ne može da objasni prave razloge svoje sreće.
Oni su nedužni za svoje uspehe. U tom smislu oni ih ne zaslužuju.
Sve što su oni postigli, mogao je postići i neko drugi, da je slučajno
bio talentovan i lep.
Uspeh je bedna slučajnost. Zec jeste brz, ali bi bio bedan svaki
pokušaj zeca da sebi pripiše zasluge za svoju brzinu.
Uspeh je jedna od najtežih nepravdi prema drugima.
Umesto da se stide, uspeli se ponose.
Oni, čak, protiv svake logike, tvrde:
Lako je biti siromašan i proleter.
Lako je biti nem i ćutljiv.
Lako je biti ružan i nevin.
Lako je biti star i uzdržan.
Lako je biti netalentovan i skroman.
Lako je biti ono što je jedino moguće biti.
Cicija i dijetalac.
Konj i vegetarijanac.
Samoubica i hrabar.
Bez posla i gladan.
Crnac i protiv rasne diskriminacije.
To je bedan odgovor onih koji su uspeli. Oni se bez mere služe
talentom, duhom, inteligencijom, slobodom i hrabrošću. Povezali su
se među sobom. Lepe žene traže talentovane pisce, svaki dobar
fudbaler – veliki klub. Oni nemaju srca, uzimaju sve što im pripada.
Na tu tiraniju treba odgovoriti drugom. Lepotice treba proglasiti
bludnicama, talentovane pisce plagijatorima, a slobodne građane
špijunima. Treba lagati, nameštati, izmišljati, proturati, dodavati,
dosoljavati. To nije sve što glupaci mogu učiniti protiv pametnih.
 O ZDRAVOM RAZUMU

Ideali čovečanstva, njegovi najlepši snovi i najuzvišeniji ciljevi

bili su i ostali – sloboda, pravda, ravnopravnost.
Nema živog bića koje je protiv sreće i boljeg života, pa ipak,
borba za osnovne ljudske ideale traje od postanka sveta i trajaće do
poslednjeg dana.
Još uvek je aktuelna borba za pobedu pravde. Još uvek je
neophodna borba za elementarna ljudska prava. Još uvek se može
postati revolucionar – zalažući se za oslobođenje nevinih, demokrata
– dozvoljavajući i suprotna mišljenja, vođa – obećavajući pravdu.
Još nijedan vođa nije obećavao narodu nepravdu i bezakonje.
Niko još nije poginuo za pogrešnu stvar, pa ipak pravda nije pobedila.
Čovečanstvo se od pamtiveka bori za ideale protiv kojih nije niko.
Kako se boriti za pravdu kad niko nije za nepravdu?
Nesreća je, izgleda, u borcima protiv nesreće. Nepravda je u
nama, ne u drugima, jer drugih nema.
Sve je jasno i sve je nejasno.
Ono što je jasno formulisao je zdrav razum. Ono što je nejasno u
nama i oko nas – posledica je nedostatka zdravog razuma.
Polazi se od pretpostavke da se za pobedu zdravog razuma ne
treba boriti jer se zdrav razum podrazumeva. Međutim, borba za zdrav
razum je, u stvari, jedina borba koju ljudi vode. Borba za zdrav razum
je isto što i borba za progres, bolji život i lepšu budućnost. Sve
revolucije su vođene i sve žrtve su pale za pobedu zdravog razuma, ali
razum nije pobedio. Nije pobedio jer ograničeni čovek ne može
pobediti svoju ograničenost.
Ne biti ograničen, biti normalan, to je značilo i znači isto što i biti
genijalan. Raspolagati zdravim razumom, to je privilegija retkih:
filozofa, mudraca, genija.
 Gotovo je nemoguće biti normalan a ne ući u istoriju. Ako imate
mrvu zdravog razuma, nećete izbeći slavu, istoriju i večnost. Danas se
još uvek ulazi u istoriju za ono što bi deca trebalo da uče u osnovnoj
školi. Ideje današnjih vođa i velikana su, u odnosu na svet, stare i
prevaziđene, ali su, u odnosu na vreme u kojem živimo, nove, rizične
i revolucionarne. Oni koji bi, po kriterijima zdravog razuma, mogli
eventualno postati sudije za prekršaje, proglašeni su, u ovom vremenu
bezumlja, zvezdama slobodoumlja i demokratije.
Još uvek ima mesta za borce za slobodu štampe, slobodu
umetnosti, slobodu mišljenja i govora. Osnovna ljudska prava
formulisana su pre mnogo stotina godina i teško je prihvatiti da još
nisu ostvarena. Međutim, nisu. U istoriju se i dalje ulazi utabanim
stazama davnašnjih programa i parola. Nema originalnih ni ideja ni
žrtava.
Šta sve još uvek čoveku nedostaje, najbolje pokazuju obećanja.
Narodima za koje se tvrdi da su slobodni – obećava se sloboda, onima
za koje se mislilo da su siti – obećava se hleb.
Može se obećavati samo ono čega nema i buditi nada samo u ono
što još nije ostvareno. Ne obećava se sloboda slobodnima, posao
zaposlenima, nezavisnost nezavisnima!
Sva obećanja u stvari su optužnica protiv tiranije i nepravde. Ona
su bezbroj puta ponavljani vapaj za pobedom zdravog razuma.
Čovečanstvo će, izgleda, dočekati i svoj kraj a neće videti trijumf
zdravog razuma. Čoveku ipak nedostaje dovoljno zdravog razuma da
ostvari večne ideale, proistekle iz prirodnih potreba i prava. Nije
slučajno što slobodu i pravdu zovemo idealima. Ti ideali su isto što i
zdrav razum. Ideali ostaju ideali.
Bliži se kraj, a čovečanstvo od zdravog razuma deli sve veći jaz i
sve više žrtava.
 O MLADIMA

Ima li veće hipokrizije od brižnih razgovora o mladim ljudima i

njihovoj sudbini?
Kao da ste svoje sudbine rešili, pa su vam ostale samo tuđe?! Kao
da su oni stvari doveli dovde? Umete li prestati? Pa zar sve osećanje
slobode i potrebe za kritikom iscrpljujete na njima? Zar su oni krivi
što su svet zatekli u ovakvom stanju?
Kad vas čovek sluša, pomisli da ste pronašli lek protiv smrti pa
ga sakrili od mladih. Tako biste rešili svoj problem i zadržali sudbinu
čovečanstva u svojim rukama.
Ovako, na koju budućnost računate kad se zamerate omladini,
budućnosti i životu?
Ko će vam sutra povećati penzije?
Ko će vam izgraditi lepše staračke domove, bolje bolnice? Ako
ovako nastavite, ležaćete u ovim, što su ih izgradili vaši dedovi za
svoje pradedove!
Ko će vas sutra prevesti preko ulice, vas kratkovide diskutante?
Moraćete provesti starost u čorbi koju ste sami zakuvali, ako vas
oni ne izvade.
Provodićete starost ispred zatvorenih škola i biblioteka, ako ih oni
ne otvore!
Stalno biste se borili, jer mislite da ćete uvek pobeđivati. Navadili
ste se na pobede. Da pomišljate na poraz, bili biste pitomiji. Mladost
još nijedanput nije izgubila – mućnite glavom. Jednom mogu pobediti
i jači.
Ovoga puta ste vi i slabi i stari i prevaziđeni.
Trećepozivci! Ponašate se kao da ćete vi u prve redove, ako
zagrmi!
Mislite li da ćete poslednju reč imati vi?
 Ako grunu poplave i zemljotresi, ko će vas nositi na leđima?
Pobedili ste neprijatelja, a ne narod.
Ponašate se kao da je sve ovo vaše!
Vozićete se do kraja života ovakvom železnicom, ako oni ne
izgrade bolju!
Ko će vratiti vaše dugove?
Poverioci će vas oterati u grob, ako oni ne zapnu i ne vrate!
Šta radite da biste zaslužili njihovo poštovanje? Mislite li vi na
svoju budućnost?
Čekaćete po čekaonicama. Ko će vas primiti, ako vas oni odbiju?
Ko će menjati vaše zakone, zabrane, propise?
Nećete i dalje imati hleba na praznik, ako oni ne promene taj
običaj!
Za vas nikada neće doći bolji dani, ako ih oni ne donesu!
Pićete najgora vina, nositi najlošiju konfekciju, gledati najgore
filmove, ako oni ne naprave bolje!
Ponašate se kao da ste sve doveli do savršenstva.
Mislite: biti progresivan moguće je bilo samo jedanput.
Novorođenčad pitate gde su bila kad je pucalo. Čini vam se da ste
jednom zauvek postali progresivni.
Zar se tako postupa sa onima koji treba da vas vade iz bule i
ćorsokaka?
Čini vam se da ste poslednji na svetu; rasipate sve osim duha.
Setite se šta ste vi uradili sa vašim očevima. Za šta ste ih sve optužili?
Vodite li računa o granici strpljenja? Pada li vam na pamet u čijim
će rukama biti vaša sudbina? Pa zar se tako ponaša prema onima od
kojih toliko zavisite? O kakvoj vi lepšoj i srećnijoj budućnosti sanjarite
kad ste tako superiorni prema onima od kojih vam budućnost zavisi?
Jadni vi! Hteli biste da zbrinete ideale koje ste sami napustili!
Još uvek knjige o sebi pišete sami. Međutim, sutra...
Vi im nudite čitanke, oni čitaju novine.
 Svima ste dozvolili da odu u inostranstvo, a otišli su samo
zaposleni. Nezaposleni vam se vrzmaju među nogama.
Vi dugo niste priznavali da je išta postojalo pre vas. Sada ste
užasnuti što će se živeti i posle vas.
Ne brinite. Ako zagusti, i oni će na večernje škole i kurseve.
Pozvaće se i oni jednoga dana na mladog Marksa. Pa šta ćete
onda? I vi ćete biti ubijeni citatima!
Sve ste učinili za propagandu sredstva za kontracepciju, ali
kasno. Dece je sve više.

P.S.
Niko nije progresivan jednom zauvek. Ono što je lepo
progresivno je samo dok je lepo. Progresivan može biti samo onaj
kome to niko za života nije rekao. Progres, bez mladih ne bi daleko
doterao. Progres bi uvek dao dva jalova obožavaoca, za jednog
valjanog radnika i stvaraoca. Pravi borci i revolucionari ne plaše se
onih koji će doći posle njih. Oni se ne plaše konkurencije u ljubavi i
odanosti. Oni ne uobražavaju da su nedostižni i jedini. Oni shvataju da
će pobediti tek onda kad budu prevaziđeni.
 O ZIHERAŠIMA

Kako vi kažete.
Ako se vi slažete, slažem se i ja.
Ja sam vaših ubeđenja.
Reći ću vam svoju verziju vašeg mišljenja.
Ne znam šta da mislim.
Ja bih, kad bih znao da će i drugi.
Mene ne zanima istina. Ja znam ko je u pravu. Nemci bi izgubili
i da ih ja nisam mrzeo. Ja se ne plašim da kažem. Plašim se posledica.
Mali sam ja da se borim za pravdu.
Šta bih imao od toga da sam poginuo?
I da sam imao svoje mišljenje, sad bih imao drugo.
Lako se buniti, teško je trpeti.
Bio sam slobodouman, ali sada bolje živim.
Ja sam progresivan. Uvek sam za poslednje odluke.
Moje mogućnosti su neograničene. Ja nemam svog mišljenja.
Recimo i da imam svoje mišljenje. A šta ako ne pogodim?
Svako bi bio za nešto bolje kad bi znao – da mu neće biti gore
nego što mu je!
Svako bi se borio da je znao da će ostati živ.
Nisam toliko lud da bih jedini bio u pravu.
Kako drugi, tako ću i ja.
Ćuti dok ne čuješ šta treba da kažeš.
Nezapaženi duže traju.
Kome ja smetam?
Ko mene pita?
Ima pametnijih od mene.
Zašto baš ja?
Ja gledam svoja posla.
Moja greška je što ćutim, ali ima i većih grešaka.
Ne možemo svi da budemo borci.
Da sam slušao sebe, nikad ne bih dogurao dovde.
Da smo svi heroji, ko bi čistio ulice?
Ne obraćajte pažnju na mene.
 O MEĐUVREMENU

Prošla su ona vremena kad su đaci isterivani iz škole zbog

naprednih ideja! To je bilo sjajno: dođeš kući i kažeš roditeljima –
najuren sam iz škole! A oni ne znaju da li da plaču ili da se raduju što
imaju sina kojega proganjaju zbog naprednih shvatanja!
Bila su to čudna vremena. Ljudi su se imali za šta žrtvovati i čemu
se nadati.
Danas su i to izgubili. Napredne ideje su pobedile. A ko bi mogao
verovati u pobedu nazadnih ideja? Još nikada nisu pobedile. A jedino
su napredne one koje pobede.
Danas je nemoguće biti isteran iz škole zbog bilo čega što je
dobro i napredno. Ako te isteraju, svima je jasno da si isteran zbog
slabih ocena, ili lošeg vladanja, a o idejama nema ni pomena. Ako si
progonjen – progonjen si jedino zato što si kriv.
Zbog naprednih ideja danas može samo da se napreduje!
Nekad su ljudi stradali što su išli ispred svoga vremena. Danas je
to nemoguće. Danas niko ne može ići ispred svog vremena, mogu
samo retki ostaci tapkati iza njega. Nekad si mogao biti uhapšen a da
to u isto vreme ne znači da nisi u pravu. Danas je svakome jasno: ako
si u zatvoru – nisi u pravu. Danas na svetu ne postoje nijedna prava
stvar i nijedna zdrava ideja koje zaslužuju da čovek bude uhapšen.
Nekada su ljudi spaljivani na lomači, proterivani i žigosani. To
nije uvek značilo da su kaznu zaslužili. Naprotiv, ne zna se da li su im
veću slavu donela njihova dela, izumi i ideje ili žrtva koju su podneli!
Danas je nemoguće biti spaljen bilo čijom, osim vlastitom
greškom!
Nekad su oni koji su giljotinirani mogli postati, makar za buduća
pokoljenja, heroji, svetionici i sveci! Danas su oni koji iznude giljotinu
izloženi opštem preziru, kao kriminalci i ubice, a budućih pokoljenja
možda neće ni biti!
 Danas čitavi narodi imaju sumnjivu prošlost, a samo pojedinci
neku drugu, svetliju. Nekada je bilo obratno.
Nekada su stradali revolucionari, novatori i slobodari, a danas
samo kočničari demokratskog razvoja, policajci, dogmatici, ostaci
prošlosti koji se ne mire sa porazom i sve širim zamahom slobode i
demokratije. Mnogi su se zaželeli da završe makar kao anarhisti, sa
lepim namerama. Ali to je nemoguće. Ako neko strada, strada kao
mračnjak, a ko bi imao nešto protiv toga? Progoni takvih ljudi mogu
biti samo pozdravljeni. Prvi put u istoriji civilizacije pojavili su se
protivnici demokratije i sreće. Normalno je da smo svi protiv njih.
Svi su protiv rata, nepravde, rasne diskriminacije, tiranije, bede,
neravnopravnosti, mešanja u unutrašnje stvari drugih zemalja,
kolonijalizma, mračne prošlosti, neznanja, mraka i nesreće.
Svi su za mir, slobodu, nezavisnost, pravdu, jednakost,
demokratiju, progres, bratstvo i jedinstvo, srećniju budućnost.
Narod je toliko dugo bio lojalan da mu to danas uopšte nije teško,
to mu je postala priroda. Lojalan je spontano, nonšalantno.
Zar je ikada bilo tako? Čitave službe su postale deplasirane.
Od silne upotrebe, reči su izgubile svoja značenja.
Nekada je opozicija bila zdravlje u odnosu na bolest, pamet u
odnosu na glupost, mladost u odnosu na starost. Danas je obrnuto.
Opozicije nema, postoji reakcija.
Hrabrost je bila izdaja kukavičluka. Zdravlje – izdaja bolesti.
Lepota – izdaja ružnoće, mladost izdaja starosti. Ni to više nije tako.
Nekada su progresivni ljudi bili oni koji su odbijali da se koriste
slobodama kojih ima, a tražili one kojih nema. Danas bi takvi ljudi bili
kontrarevolucionari, a ni kontrarevolucija nije više revolucija.
Tako izgleda kad pobedi sve što je napredno i lepo, kad se ostvare
snovi čovečanstva.
Došlo je vreme kad niko ne priznaje nepriznate, jer su nepriznati
svojom krivicom. Onaj koji najbolje živi, taj je i najpametniji. Jedino
ako si pobedio, nisi pogrešio. Nijedan poraz nije toliko veliki da bi se
mogao smatrati pobedom. Nekad je bilo dovoljno biti u pravu pa ne
misliti na posledice. Danas su posledice najvažnije. Nekada su najveći
pisci zbog optužbi društva bili kažnjavani!
Danas se gnev plaća!
Što napišeš oštriji tekst, to ti više plate! Najbolje se plaćaju
napadi! Pošto se može pisati još oštrije, znači da se može živeti još
bolje! Zatvoriš oči pa ošineš po svemu! Sirota, naivna i stara majka
strepi da ti se nešto ne desi, a ti ideš na blagajnu da proveriš koliko ti
je, baš onaj koga si napao, platio za napad!
Ako pređeš dozvoljenu granicu, zaista si budala! Kad bi se spalio
u ime gladnih, prvo bi ti gladni rekli da si idiot: zašto si se spaljivao
kad si bio sit? Danas se ljudima kaže u koliko sati, na kom mestu i
zbog čega da budu ogorčeni! Spontanih ogorčenja nema! Ko se
spontano buni, taj je necivilizovan i treba ga kazniti ne zbog hrabrosti,
nego zbog gluposti. Oni koje ceniš najviše te preziru, čim njih
uvažavaš, znaju da nemaš kriterijuma! Slobode ima taman toliko da se
može dobro živeti.
Nema stvari koja nije napadnuta! Nema posprdne pesme koja nije
ispevana! Za sve te rugalice autori su pošteno nagrađeni.
Ovaj narod jedino nema himnu!
Preterati je postalo nemoguće. To i za ludake predstavlja podvig.
Više nema nijedne ideje za koju je vredno dati život. Takve ideje
su prošle, a preostale to ne zaslužuju.
Pojedinci pristaju na ulogu neshvaćenih i nepriznatih, jer kao
takvi primaju socijalnu pomoć. Nemoguće je stradati u ime nekog
svetog cilja, jer bi to bilo ponavljanje. Nemoguće je žrtvovati se za
budućnost, jer je i protiv pogrešne budućnosti pronađen lek.
Jedino reakcionari, nazadni elementi i oni koje je vreme pregazilo
stradaju u svojoj gluposti i upornosti. Svi koji to hoće – nailaze na
razumevanje.
Društvo raspisuje konkurse za najoštrije napade, jer su mu
potrebni kao luksuz i razonoda.
Svima je postalo jasno: ako nisi uspeo za života, nećeš nikada
više.
 Ako imaš mrvu pameti i osećanja mere, uspeh ti je zagarantovan.
Oni koji bi želeli da se za još nešto žrtvuju, traže motiv preko
oglasa.
Po tome se naše vreme razlikuje od svih drugih vremena, i zato
nekima izgleda kao da i nemamo svoga vremena. Kao da živimo u
međuvremenu.
 O BUDUĆNOSTI

Već tri milijarde godina, od postanka zemljine kore, čovečanstvo

čeka lepšu i srećniju budućnost. Još nijedno vreme nije bilo budućnost,
još nijedanput budućnost nije došla, ali nije popustila ni vera u njen
dolazak.
Čovek ne prestaje da veruje u pobedu nad samim sobom. On se
bori za idealno društvo, iako čovekova nesavršenost živi od grešaka i
propusta svakog društva. Svako društvo sa greškama bolje je od
društva bez grešaka. Budućnost je ukidanje grešaka.
Čovek danas nije ništa pametniji od svojih praotaca. Deca će se
uvek rađati nepismena i neobaveštena. Budućnost će uvek biti
dovoljno udaljena. Od idealnog čoveka daleko smo danas kao i pre
svih revolucija. Ljudsku nesavršenost je nemoguće pobediti, jer je ona
ljudska, ali čovek nikada nije prestao da veruje da će u budućnosti
pobediti svoju prirodu i sudbinu.
Danas traje ista bitka koja je počela sa prvim civilizovanim
ljudima i trajaće do poslednjeg čoveka. Stare nepravde se ispravljaju
pod novim tiranima. To je ceo progres.
Umesto da budu slobodni, pravedni i pametni sada – ljudi to
odlažu za budućnost, jer stvarnost to ne zaslužuje. U ime budućnosti
je sve dozvoljeno učiniti protiv svog vremena. Od svoje rane mladosti
čovečanstvo sanja o budućnosti. Svet će propasti a ono se neće
probuditi iz tog sna.
Odavno su prošli dani za koje su se borili najveći umovi naše
prošlosti. Prošli su dani za koje se bilo kad i bilo ko borio. Prošli su
dani koje smo čekali. Budućnost nije došla. Budućnost je toliko puta
srušena sa vremenom u kome smo mislili da nas čeka.
Čovek nije dostojan budućnosti. On bi hteo neku budućnost koja
je bolja od njega. Zato budućnost mora ostati budućnost. Inače je
stvarnost. Svet čeka ono što je bilo. Vreme je isteklo, reči su
amortizovane. Pred nama je prošlost.
 Umesto da radi ono što može, čovek se zaklinje u nemoguće.
Nezadovoljan sobom, misli da je nezadovoljan vremenom i društvom.
Gubi vreme čekajući budućnost.
Budući ljudi rodiće se sa svojom budućnošću. To nije naša
budućnost. Budućnost svakog čoveka jeste smrt, a budućnost je
izmišljena kao zamena za raj. Budućnost je fatamorgana. Vreme je pri
kraju i više nema vremena da svi pobede, ali pripreme za doček
budućnosti ne prestaju.
Progres ne postoji. I kroz hiljadu godina ljudi će živeti svoj život,
ne naš. Ne mogu se porediti različite stvari. Mrtav čovek – to nije
njegova prošlost, to je njegova budućnost, jer je u prošlosti bio živ.
Mrtav čovek – to je nešto drugo, jer čovek u životu nikad nije bio
mrtav. Mrtav čovek je zemlja. Mrtav čovek je sadašnjost leša, a ne
prošlost mrtvaca. Zbog toga ne postoji ni vreme – postoji samo veza
između različitih stvari.
Sve nevine žrtve prošlosti verovale su da u budućnosti za koju se
žrtvuju neće biti nevinih žrtava. Verovalo se da će nevini sanjati da
nevini stradaju, ne bi li ušli u istoriju na najlakši način. Ali nije se ništa
promenilo. Još uvek se može stradati čak i za slobodu svoga naroda.
Nevini se boje kazni jer se sudi isključivo krivcima, dok su nevini
unapred osuđeni, a na odgovornost se poziva jedino zbog istine.
Čovečanstvo se već nebrojeno puta surovo obračunavalo sa
mračnom, primitivnom i nazadnom prošlošću.
Hiljadama godina ljudi ne prestaju da sanjaju o lepšoj i sjajnijoj
budućnosti. Ne može se poreći da je naše vreme sa svojim ratovima,
suđenjima, giljotinama, zatvorima, prosjacima, nesrećama,
poplavama, bolestima, nepravdama, gladnima, obespravljenima i
ubijenima – najdalja i jedina budućnost o kojoj su mogli sanjati najveći
vizionari prošlih vremena. Naše vreme je budućnost Heraklita,
Aristotela, Tomasa Mora, Đordana Bruna, Matije Gupca, i tolikih
drugih koji su odavna spaljeni na lomačama, žrtvovani za ove, srećnije
dane.
Ne znam pametnog čoveka u prošlosti koji nije za nešto poginuo.
Njihova najdalja budućnost, to je naš život. Pametni ljudi i danas traže
motive da za nešto ginu, a naše je vreme samo repriza nekog od
prošlih.
Prognozeri i vizionari budućnosti ne miruju. Generacije očekuju
budućnost koja nikada neće doći. Postoje očevici te budućnosti.
Postoje ljudi koji su je videli i koji nam već godinama pričaju svoje
utiske i batinama nas primoravaju da im verujemo. Postoje prospekti,
opisi, odbori za doček budućnosti. Tačno se zna šta će nam budućnost
doneti:
trešnje će se slobodno oblikovati, neće robovati starim i
preživelim formama,
na pušci će, pored noža, biti ugrađena i viljuška,
za ljubav neće biti potrebno dvoje,
deci će nicati zlatni zubi,
gavran se neće razlikovati od belog labuda,
planine će biti veće, more dublje,
u zatvor će se ići sa molbom, dve preporuke, potvrdom da nisi
kažnjavan i rezervacijom,
na univerzitetima će predavati onaj kome se predaje,
zemljotresi će se koristiti pri oranju, a poplave za navodnjavanje,
svaki čovek će objavljivati svoje novine,
sneg će padati i leti,
u školama će se deci predavati razni predmeti u vidu poklona,
svaki grad biće glavni,
kavezi će biti bežični,
svi ćemo dobijati na lutriji,
svi putevi će voditi do cilja,
svi će biti pametni,
bol će biti prijatan,
neće biti ni prostih brojeva,
svaka zemlja biće okrugla,
prvo će se podizati mostovi, pa onda dovoditi reke,
 svi će imati visoko čelo,
sto će biti dvesta,
novac će se kupovati za male pare,
pitanja će biti nepotrebna, odmah će se odgovarati,
osvojićemo susedne zvezde i svi ćemo imati po jednu.
Tako će biti!
Ovo malo nagađanja ne trpi prigovore. Zna se ko sumnja u ovaj
projekat.
Ovo je sigurno. Ljudi u ovo veruju već nekoliko miliona godina.
Ko u to ne veruje, izgubio je nadu u budućnost. Ko ne veruje u takvu
budućnost, nije zaslužio nikakvu.
Proveravanje, sumnje, dileme, pitanja, nedoumice, logika – sve
su to diverzije ostataka reakcionarne prošlosti.
Budućnost će doći tek kada svi izginemo za nju.
Od jednog čoveka važniji su svi ljudi. Od svih ljudi važnija je
budućnost.
 O BORBI MIŠLJENJA

Sloboda je pravo čoveka da greši. Pojavom nepogrešivih ljudi

sloboda je postala izlišna. Otkrivene su sve greške. Niko nema razloga
da ih ponavlja. Postoje zakoni kojih se samo treba pridržavati, pa ćete
uvek misliti pravilno. Pojavom ljudi koji govore samo istinu završena
je i borba mišljenja.
Nema nijednog mislioca u prošlosti koji nije grešio.
Evo kratkog spiska nekih grešaka i gluposti, koje se danas nikome
svesnom ne mogu dogoditi.
Heraklit je mislio da je sve postalo iz vatre.
Pitagora – da je broj suština sveta.
Sokrat je smatrao da državom treba da upravlja mali broj
najpametnijih ljudi. Bio je protiv izbora i glasanja.
Platon je sanjao idealnu državu, a seljake smatrao suvišnim u
političkom životu.
Aristotel je verovao da je sirotinja nesposobna za vrlinu i vršenje
građanskih dužnosti, a aristokratija banda pokvarenjaka i hohštaplera.
Seneka je propovedao milosrđe i veru u zagrobni život.
Đordano Bruno je bio ubeđen da svet prožima nekakva svetska
duša.
Dekart je bio – religiozan.
Spinoza – metafizičar.
Volter je smatrao istoriju zbirkom falsifikata, prevara i laži.
Hegel je do kraja života ostao uveren da je u osnovi svega
apsolutna ideja.
Šopenhauer je zastupao gledište da život ne vredi ništa.
Tomas Mor je bio utopista.
Niče je ustao protiv jednakosti i demokratije.
Ni Njegoš ni Ajnštajn nisu raščistili sa religijom.
 Marks je verovao u svetsku revoluciju.
Valjda ovome spisku nije potreban nikakav komentar. Nemoguće
bi bilo i nabrojati sve greške, zablude, promašaje i jednostranosti
raznih mislilaca prošlosti. Ovakva laička shvatanja mogla su se
pojaviti isključivo kao rezultat mišljenja.
Danas tačno znamo šta ko od njih nije znao, šta nije shvatio i
razumeo, gde je pogrešio. Zato nema potrebe da se greške ponavljaju.
Onaj ko ne zna gde je grešio Kant, ne može dobiti prelaznu ocenu ni u
prvom razredu večernje škole.
Mi se učimo na greškama i znamo samo greške.
Biti idealista, utopista, metafizičar – to je danas znak zaostalosti,
sramota. Svi smo univerzalni.
Ono što nikad nije bilo jasno Ajnštajnu – danas je otprve jasno
Peri, Đoki, Janku. Ono što nije mogao da shvati Hegel – bez muke
shvata Radoje. Ono što nikako nije mogao da dokuči Sokrat, i što
nikada nije išlo u glavu Aristotelu – kursisti, aktivisti, terenci shvataju
na seminarima.
Kako je došlo do pojave nepogrešivih ljudi?
Kad je pronađen pouzdan način da se misli pravilno, nije se više
imalo šta ni misliti. Čim misliš, počinješ da grešiš. Ne grešiti, to je
poslednja reč filozofije, ideal mišljenja. Došli smo do istine i nemamo
kud dalje. Zar da se vraćamo nazad, na stare i prevaziđene greške?
Čemu dalje diskusije i razmišljanja? Ima li nešto nejasno? Nema.
Borba mišljenja je završena. Nema više šta da se misli. Pobeđeno je
mišljenje.
Zato više i nema misli kojoj se neko divi, nema podatka koji
nekoga zabrinjava. Pisci su piskarala, duh – vicmaheraj, aforizmi –
dosetke, ideje – dokolica, retorika – demagogija.
Greška je najgora ocena, a filozofiranje najteža kvalifikacija, sa
teškim posledicama.
Šta više ima da se misli. Ko misli – nema dobre namere.
Mišljenje je imalo smisla dok se nije znalo ko je u pravu.
 Borba mišljenja danas je suvišna i samo bi vukla unazad. Ko god
misli, ne shvata vreme u kojem živi.
Sokrat bi danas imao da nam kaže samo nešto o sebi i svojim
zabludama, ali o svetu i životu više od njega zna svaki sekretar. Mi
znamo istinu, a istina je samo jedna.
I dok je Dekart ulazio u furunu, a Diogen u bure – samo zato da
bi mislili – današnji mislioci u punom komforu diktiraju
daktilografkinjama univerzalne istine, saldo, poslednje reči.
Oni ništa ne misle. Oni su svoje mišljenje čuli na kursevima od
ljudi kojima nema nikakvog razloga da ne veruju.
Čim ne misle, ne preti im nikakva opasnost od grešaka koje od
postanka sveta nije izbegao niko ko je mislio.
Greške su najveći greh našega vremena. Da bi se izbegla opasnost
da slučajno pogrešite, jednostavno ne treba ništa misliti. To je najbolje
rešenje. Videli smo, uostalom, koliko su bili naivni svi oni koji su
celoga života samo mislili, ubeđeni da je sva mudrost u mišljenju.
Biti nepogrešiv, to je naš cilj, a nepogrešiv se ne može biti ako
misliš.
Tako među nama žive sakati ljudi. Kentauri bez pola glave,
uvereni da je sve do njih trajalo detinjstvo čovečanstva – sa njima
počinje zrelo doba, trijumf inteligencije. Oni su stavili tačku na ljudsko
mišljenje, sumnje i dileme, prekinuli vezu sa vremenom i tlom.
 O SUMNJIČENJU I ĆUTANJU

Ubica je onaj ko je ubio. Lopov je onaj ko je ukrao. Izdajnik je

onaj ko je izdao.
Zdravoj pameti je to dovoljno i mnogo.
Međutim, ima ljudi kojima, kada se odbiju svi lopovi, ubice i
izdajnici, ostaje sumnjivo još mnogo nevinog i čestitog naroda. To im
smeta. Plaše se da u tolikoj gomili poštenih i nevinih ne ostanu
neprimećeni i anonimni. Zato se bave jednom vrstom poštenja i
odanosti koja optužuje sve druge. Oni ne veruju, sumnjaju,
podozrevaju, prisluškuju, otkrivaju skriveni smisao, pogađaju tuđe
misli, čitaju iz očiju, gledaju u dlan, tumače zadnje namere, tumače
snove, pronalaze podtekst, čitaju između redova.
Oni su usamljena elita u moru mračnih namera, mogućih ubica,
predodređenih neprijatelja, budućih kriminalaca, potencijalnih
atentatora, naslednih reakcionara, urođenih prestupnika.
Za njih su ubice svi za koje ne znaju da nisu ubili. Lopovi oni za
koje ne znaju da ne bi ukrali. Izdajnici oni koji još nisu izdali.
Oni znaju ko bi hteo da ubije, ko bi mogao da ukrade i ko je
spreman da izda.
Za njih su mnogo opasniji oni koji se još uvek ustežu, odlažu i
jedva odolevaju da ne naprave neki delikt.
Osedeli su i ostareli od uzaludnog čekanja, porazboljevali se od
podozrenja, ogluveli od prisluškivanja, nervno popustili od
neizvesnosti kojom ih nevini narod muči!
Na njihov užas, reke i dalje mimo teku, trešnje cvetaju, deca se
rađaju, studenti diplomiraju, dimnjaci se puše, nove godine dolaze i
odlaze. Nikome kao da ne pada na pamet da ispunjava njihove mračne
prognoze i zadovoljava njihove nagone i potrebe za zlom.
 Na njihovo zaprepašćenje, skoro uvek ubijaju oni od kojih to nisu
očekivali. Kradu oni u koje nisu sumnjali. Izdaju oni u koje su jedino
verovali. Šteta!
Kako bi bilo idealno da su njihovi snovi ostvareni!
Tada bi se u finale tog takmičenja u poštenju, odanosti i čestitosti,
plasirali samo oni. Ostalo bi još samo da u međusobnim optužbama,
sumnjama i klevetama odluče ko je pobednik.
Bio bi to onaj koji je najviše u sve i svakoga sumnjao!
Dozvolite nam, posle ovog neprijatnog uvoda, da postavimo
jedno još neprijatnije pitanje: ko ima najgore mišljenje o društvu u
kome živi?
Pošto se ne zna šta ko misli, pretpostavlja se da najgore mišljenje
imaju oni koji govore, jer nam je njihovo mišljenje jedino i poznato.
To su ljudi koji su rekli najteže reči, izneli mnoge zamerke, zastupali
suprotna mišljenja.
Najodaniji su oni koji ćute. I kad govore, ne govore ono što misle.
Kada su dobronamerni, savetuju ovim drugima da se osveste,
urazume, ućute, da shvate gde žive, pre nego što ih pojede pomrčina.
Ljudi koji govore ono što misle ne veruju da ih zbog toga može
pojesti pomrčina, inače bi ćutali, kao što ćute oni koji u to veruju.
Ljudi koji govore plaše se sudija i zatvora, i sve što govore –
govore zato što misle da je to potrebno i dozvoljeno. Oni veruju da
glupost i licemerje nisu pod zaštitom naroda. Oni misle da niti gube
niti dobijaju time što otvoreno razgovaraju o problemima društva.
Veruju da je grešiti, imati zablude i snove, ljudski i dozvoljeno.
Oni koji ćute, ne ćute bez razloga. Zato što sve znaju, a ipak ćute,
društvo ih i nagrađuje. To je prećutan dogovor. Ljudi koji ćute žive
izvan svoga vremena, bave se večnošću i sobom, ponašaju se kao da
su na Mesecu.
Za njih je svaka vlast ista. Oni sumnjaju da je bilo kojem društvu
potrebna pravda i sloboda. Ubeđeni su da slobode i pravde nema. Oni
se dive ludosti i hrabrosti onih koji govore šta misle. Ne mogu se
načuditi tolikom slepilu, lakomislenosti i gluposti. Oni veruju da nije
moguće reći nijednu iskrenu reč a za nju ne biti pozvan na
odgovornost. Oni dakle imaju najgore mišljenje o svakom društvu, ali
zato što ćute, oni su bezopasni mudraci, metafizičari, luksuz i krem
svakoga društva!
Ljudi koji govore – misle da je ne osećati strah najveće poverenje
u jedno društvo. Za to naivno poverenje društvo uzvraća
nepoverenjem.
Najoštrije kritike su najlepše pesme društvu i njegovoj odanosti,
slobodi i demokratiji. To su ode pune dečje naivnosti, neposrednosti,
nevinosti i čistote. To su pesme svome vremenu i baš zato ih to vreme
i ne prihvata.
Možda su oni koji ćute u pravu. Njihova sudbina to dokazuje.
Niko nije pozvan na odgovornost zbog ćutanja. Crna misao koja nije
kazana biva nagrađena zato što nije ni postojala. Paradoks je u tome
što oni koji se bave večnošću dobijaju najveće komplimente od
sadašnjosti, a na kraju će i svoje ćutanje proglasiti vrhuncem hrabrosti.
Tako oni koji su najviše zadužili svoje vreme najčešće postaju
žrtve svoga vremena. U tome nesporazumu je tajna veličine onih koji
govore, i tajna bede onih koji ćute. Ne može zadužiti večnost onaj ko
nije zadužio svoje vreme. Večnost ne postoji! Postoji samo stvarnost.
Ono što stvarnost ostaje dužna – višestruko nadoknađuje budućnost.
 O ANTOLOGIJAMA

Ako imate manju platu ili manji stan od nekog drugog, to je samo
zato što ste: ili žena, in muškarac, ili radnik, ili intelektualac, ili Srbin,
ili Hrvat, ili Albanac.
Ako vas neko uvredi u tramvaju, to je opet samo zato što ste: ili
bivši borac, iii dezerter, ili mlad ili star, ili Makedonac, ili Slovenac.
Ako vas kelner ignoriše, to je opet zato što se kod nas često ne
vodi računa o neograničenim mogućnostima da se ostvare prava
svakog našeg radnog čoveka.
Prema tome – ako niste ušli u neku antologiju jugoslovenske
poezije, to je opet i isključivo samo zato što ste: zena, dete, Crnogorac,
Srbin, stari borac, Rusin, Slovak, ranjavani i tako dalje.
Ne postoji srećnija zemlja, sa više ključeva i kalauza da se, s
punim pravom, uđe na velika i mala vrata u sve antologije, sve
akademije, sve institucije.
Vama se uvek može osporiti samo po jedno pravo: da niste dobar
radnik, dobar pesnik, dobar lekar, da niste eventualno kvalifikovani za
svoj posao. Međutim, za posao na koji pretendujete, vi imate niz
drugih, mnogo evidentnijih, očiglednijih, sigurnijih i dirljivijih
argumenata. Da ste: Srbin (tamo gde nema Srba), mlad (tamo gde su
svi stari), radnik (tamo gde caruju službenici), vojnik (tamo gde
preovladuju civili). Da ste, recimo, žena (tamo gde ima neopravdano
mnogo muškaraca).
Da ste jedini Čačanin (tamo gde su se natrpali Užičani).
Koristeći se obiljem prava, obični naš čovek dospeo je i na mnogo
značajnija mesta nego što su antologije. Nema te antologije u koju, bar
po jednom osnovu, nije zaslužio da uđe svaki stanovnik naše zemlje.
Otuda je sasvim razumljivo negodovanje organizacija i
pojedinaca protiv svake antologije. Manje od sto ljudi zastupljenih u
antologiji trebalo bi, po nekoj logici, da predstavljaju:
 Dvadeset dva miliona Jugoslovena,
Jedanaest miliona žena,
Pedeset hiljada mladih gorana i selenita,
Desetine hiljada ratnih veterana,
Tri miliona nepismenih,
(Ubaci slobodno svoje ime).
To je apsurd.
Antologije od kojih smo toliko očekivali, sem poezije, ne sadrže
gotovo nikakav drugi podatak o nama. Čime se sve bavimo, gde sve
živimo, i kakva sve prava imamo na osnovu mesta boravka, pola,
godina starosti i zanimanja – to će i posle svih antologija ostati tajna.
Poznato je da su se u antologije uvek unosile najveće vrednosti.
Pošto se zna šta je naša najveća vrednost, trebalo joj je i u ovoj knjizi
dati primat nad sumnjivim estetskim ocenama. Naše društvo je,
mozgajući kako da se otvore sva vrata antologija u kojima se već
vekovima učaurio mali broj ljudi, pronašlo niz motiva i razloga da se
u te salone mudrosti uvedu široke mase, na osnovu elementarnih
ljudskih prava, jednakosti, bratstva i demokratije! A to je valjda
presudnije od talenta!
Valjda su jednakost i ravnopravnost važniji od neuhvatljivih,
teško shvatljivih i neopipljivih estetskih kriterijuma.
Važno je ući u antologiju, milom ili silom. Ona će se sama
pobrinuti da ti nade mesto! U antologijama ima mesta za sve. Tim pre
je neshvatljivo sve ono što se odigrava. Mi nismo mogli dozvoliti da
na ovoj balkanskoj košavi i vetrometini većina ostane izvan toplih
korica antologije. Svi ili niko!
Svaki čitalac će odmah uočiti da još ni u jednu antologiju nisu
unete pesme svih Jugoslovena.
I niko ne pita zašto nije uneta ta i ta pesma tog i tog Srbina,
Hrvata, Albanca, Rumuna, Mađara, Crnogorca, Makedonca? Svi
pitaju: zašto nisu unete pesme pesnika pomenutih naroda? Teže je
primetiti koji pesnik i koja pesma. nego koji narod ili narodnost
nedostaju!?
 U tim demonstracijama, koje se opravdano priređuju, niko nema
vremena da pomene nijedno ime i nijednu pesmu. To nije važno.
Valjda je teže biti Crnogorac nego napisati dobru pesmu! Dobar je
pesnik i T. S. Eliot, ali nikada neće biti ni Hrvat ni Makedonac a kamoli
Crnogorac!? Dovoljno je, valjda, biti žena, bivši borac, ili seljak, pa s
punim pravom zahtevati mesto u najsubjektivnijim antologijama.
Mi, koji nismo zastupljeni u antologijama, znamo zašto nismo.
Pred celim svetom imamo opravdanje. Dakle opravdan izostanak.
 O SREĆI

Šta je sreća?
Sreća je naći u vekni zrno bisera.
Sreća je iz supe izvući prsten.
Sreća je kad vam pronađu dukat u želucu.
Kad vam opale šamar i time izazovu varnicu genijalne ideje.
Šta je još sreća?
Kad slaže metak.
Kad se otvori padobran.
Kad vam prodavac uvije semenke u diplomu pravnog fakulteta.
Sreća je kad čovek otkriva spomenik i otkrije da je to spomenik
njemu.
Sreća je kad bolujete od raka, a pregazi vas auto.
Sreća je kad otkrijete Ameriku putujući za Indiju.
Sreća je kad u lovu promašite zeca, a pogodite lava.
Sreća je roditi se srećan.
Sreća je lutrija.
Sreća je dobiti na lutriji.
Šta je sreća?
Sreća je dobiti nešto što vam ni po jednoj drugoj osnovi ne
pripada.
Sreća je iznenađenje.
Sreća je nada.
Sreća je jedini izlaz.
Šta je za koga sreća?
Za nekog je nedostižna sreća kosa na glavi.
Za drugog muško dete.
 Za čistača ulice – kiša.
Za vatrogasca – požar.
Za policajca – zločin.
Za zločinca – rat.
Za đaka – epidemija.
Za vojnika – pismo.
Za anonimuse – ime u novinama (makar u čitulji).
Za pešaka – bicikl.
Za biciklistu – moped.
Za lovca – pogodak.
Za goluba – promašaj.
Za centarfora – gol.
Za golmana – pored gola.
Sreće treba ili imati ili je tražiti.
Ko ima sreće – ne treba mu ništa drugo.
U sreću treba verovati do konačne propasti.
Najveća sreća je uvek tuđa. Sreća je ono što nemamo. Sreća je
borba za neravnopravnost. Sreća je biti jedini srećan među hiljadama
drugih.
Sreća se prodaje. Sreća se može kupiti. Sreća je pristupačna
svakom. Postoji mnogo načina da se dođe do sreće.
Sa tom ulaznicom za sreću može se živeti dugo i sa uzbuđenjem.
Čovek sa tiketom učinio je sve za svoju sreću. Ona dalje zavisi od
drugih.
Srećni se kriju i povlače, ostaju samo nesrećni. Njih uvek ima
mnogo i sve više. Oni se grabe za sledeću priliku. Na mesto jednog
srećnog dolaze desetine novih, željnih sreće.
Kad izgubi svaku nadu, kad ga iznevere sve igre na sreću, čoveka
proglase milionitim posetiocem i poklone mu čajnik, radio-aparat ili
kolekciju deterdženata.
Sreća je uvek i svugde prisutna. Treba samo biti tu.
 Ako nas neće sreća, ostaje još jedna velika i utešna sreća. To je:
izbeći nesreću.
Ostati živ.
Ne upasti u šaht.
Žena koju u cirkusu gađaju noževima i ne pogode je.
Čovek koji je pao sa petog sprata i ostao živ.
Sreća je biti manje nesrećan od drugih.
Jedan ima jednu ruku u gipsu, drugi obe.
Jedan je dobio blizance – drugi petorke.
Jedan je pokraden – drugi je uhvaćeni lopov.
Hodajte kroz život otvorenih očiju i s verom. Zavirite u svaki
ugao – nikad se ne zna gde je sreća.
Sreća je slepa. Na sreću svako ima pravo. Sreća ne zna za razlike
u boji kože, polu, socijalnom položaju, titulama i slično.
Sreća je velika šansa za sve.
Ako ovako produžimo, sutra će svako imati osiguran dobitak. Zar
nam nešto više treba za sreću?
 O FILMU KAO FRIŽIDERU
ZABLUDA

Hiljadu devet stotina četrdeset i pete godine, mnoge danas tako

obične i svakodnevne pojave bile su neverovatne i nezamislive. Tada
još niko nije mogao verovati da će, dvadeset godina kasnije, nekoliko
stotina hiljada Jugoslovena raditi u inostranstvu. Samo je reakcija
mogla misliti da će biti slučajeva da bivši borci rade kod bivših
nemačkih boraca.
Niko nije pomišljao da će studenti i dalje raznositi mleko, da će
se deca revolucionara školovati na strani. To su bili vrlo efikasni
argumenti u propagandi i kompromitovanju buržoazije. Ko je tada
mogao znati: da će u svetu biti progresivnih kraljeva, da ćemo sa
mnogima biti prijatelji? Ni oni sa najbizarnijom maštom, kojima ništa
nije sveto, nisu mogli sanjati da će u Jugoslaviji letovati Erih
Rajakovič sa porodicom. Retki su znali da crkve i dvorovi pripadaju
kulturnoj baštini, da su od neocenjive istorijske vrednosti. Bilo je ljudi
koji su se vraćali iz budućnosti i narodu iznosili svoje utiske. Oni su
tvrdili, i svi su im verovali, da u toj budućnosti neće biti: nezaposlenih,
nepismenih, nevino osuđenih i nesrećnih. U toj budućnosti takođe nije
bilo: prostitutki, barova, kockarnica, striptiza, korupcije, materijalnih
razlika, plata, činovnika, mode, gospođa, posluge, čak ni čistača ulica.
Samo najokoreliji su mogli poverovati da će nam nestajati struje,
da ćemo zatvarati škole, žaliti američke predsednike, pušiti američke
cigarete, piti američka pića, žvakati američke žvakaće gume, nositi
talijanske cipele, piti španska vina, kupovati nemačke automobile,
pevati kaubojske pesme...
Ko je mogao verovati da će bivši nemački borci biti naši zetovi i
uvek rado viđeni i cenjeni turisti?
Sve je to danas normalno. To je bilo neminovno. Jedno vreme se
obračunavalo sa jednim zabludama, drugo sa drugim. Nemoguće
stvari postale su verovatne. Niko se nije bunio. Svima je bilo jasno.
 Sve to nije izneverilo revoluciju, negiralo progres. Protiv
progresa nema argumenata. Sve se to desilo logično i postepeno, po
surovim zakonima vremena.
Novom vremenu bile su potrebne nove parole, nove istine i nove
zablude. Malo je progresivnih i nazadnih. Postoji samo velika bitka
oko toga ko je progresivniji.
Drugo vreme ima druge borce, druge heroje, drukčije podvige,
drukčije idole, potrebe, stručnjake, ljude. Od mnogih iluzija svoga
vremena bivši borci su mimo odustali.
Ko može biti sudija jednom vremenu?
Askete ne mogu biti sudije niti njihov sud može biti prihvatljiv ni
za koga normalnog i zdravog. Dijetalci ne mogu da sastavljaju
jelovnike, slepci ne mogu biti likovni kritičari, čiraši – borci protiv
alkoholizma, dustabanlije ne mogu ukidati atletiku, impotentni ne
mogu govoriti o nepotrebnosti javnih kuća, ćelavci ne mogu
propisivati frizure! Askete su nadležne za asketizam.
Samo zdravi ljudi mogu prosuđivati koliko je i šta je normalnom
čoveku potrebno.
Svi se mire sa novim potrebama, novim idealima, novim
pogledima, novim istinama, novim herojima, novim ciljevima, novim
programima. Niko ne želi ništa da zaustavi i propiše zauvek. Ima samo
jedna oblast u kojoj poneko još uvek želi da nametne robovanje jednim
te istim istinama i zakonima.
Ta oblast je umetnost.
Ima ljudi kojima je sve drugo jasno i normalno, koji se mire sa
svim i svačim što donose nova vremena, veoma su konstruktivni i
elastični, ne insistiraju mnogo na svojim zabludama, ne postavljaju
nijedno moralno pitanje.
Jasno im je mnogo štošta što im ne bi moralo biti jasno. Jasno im
je i ono što im niko ne bi zamerio da im nije jasno. Svi bi imali
razumevanja za to. Međutim, oni se slažu sa svim što donosi novo
vreme,
ali!
 Slepo, uporno, nezavisno od svih događaja, bez obzira na sve,
uprkos činjenicama, nasuprot stvarnosti, protivno svakom vremenu i
životu – žele da (na primer) FILM ostane na nivou njihove mladosti.
Da bude mali muzej parola, bastion zabluda, uporište naivnih ciljeva,
kinoteka večne mladosti, zemunica napuštenih principa, sef za
fatamorgane, frižider ranih utisaka, uteha za stvarnost, spas lepih
snova, alibi i sklonište za sve što je moralo davno da prođe!
Oni protestuju jedino protiv istine na filmu! Stvarnost ih ne
zanima.
Oni ne priznaju novo vreme jedino na – filmu!
Oni ustaju i protiv vlasti – na filmu!
Valjda zato što život prolazi a film ostaje. Film bi trebalo da
sačuva ono što je život napustio. Ali, više ni filmove ne prave sami –
o sebi. Avaj.
 O NARODU

Da li su za postojanje jednog naroda potrebna najmanje dva?

Da li se od više problematičnih naroda može napraviti jedan
dobar?
Da li dva naroda mogu stvoriti treći narod?
Ima li ijednog malog naroda čija istorija nije velika?
Ima li dovoljno slobode za sve narode?
Hoće li biti dovoljno vremena da svaki narod pobedi?
Postoji li najgori narod na svetu?
Da li su za bratstvo i jedinstvo potrebna dva naroda?
Da li može svako biti sin svoga naroda?
Da li je naš narod poznatiji u inostranstvu nego kod nas?
Čime narod misli?
Postoje li dva ista naroda?
Postoji li narod na koji se niko nije pozvao?
Da li je narod, koji stalno menja režime, karakteran?
Postoji li nenarodni narod?
Ko će podići spomenik jednom narodu?
Zašto narod koji nije zajmio – vraća dugove?
Ima li naroda i naroda?
Ima li penzionisanih naroda?
Ima li većih briga od narodnih?
Kad se dvojica tuku, koji od njih predstavlja narod?
Postoji li narod koji nije masovan?
Ima li idealnih naroda?
Može li se narod izmisliti?
Da li narod duže traje ako se drži na hladnom mestu?
 Može li se biti odsutan iz naroda?
Čija je poslednja reč naroda?
Može li se prirodnom smrću umreti za svoj narod?
Da li je rulja narod?
Da li je jedino malim narodima stalo do ravnopravnosti?
Kome narod plaća članarinu?
Ima li dovoljno malih naroda za mir u svetu?
Da nije bilo porobljivača, da li bi bilo slavne istorije malih
naroda?
Da li je u monarhijama bilo naroda?
Kako ostati veran narodu koji te je napustio?
Da li je za postojanje dva naroda dovoljna jedna reka?
Da li je slava jednog naroda tragedija drugog?
Ima li naroda koji se lažno predstavljaju?
Da li je jedan narod veći od broja stanovnika?
Da li je groblje granica između dva naroda?
Može li jedan narod otvoriti privatnu državu?
Gde su toliki narodi bili za vreme rata?
Ima li išta jače od nepobedivog naroda?
Ima li naroda sitih svoje misije?
Da li je bilo plebiscita bez naroda?
Koji deo naroda ne predstavlja narod?
Ima li naroda koji nije uvek u pravu?
Ima li naroda bez narodnih neprijatelja?
Zašto su najbolji narodi izumrli?
 O JUGOSLOVENIMA

Jugosloveni više primaju nego što proizvode, a više troše nego

što primaju. Kako?!
Tako, lepo! Čarobnim štapićima izvlače iz šajkača, kačketa,
šešira i cilindera ono što im skromne mogućnosti sadašnje etape ne
mogu pružiti.
Startnu osnovu troše na cigarete, a varijabilni deo na štampu. Od
onog što im ostane, kupuju: klavire, akvarijume, vodoskoke, vile,
automobile, ogrlice, slike, majmune, konje, vinograde, bunde,
rančeve, poglede na more, stari nameštaj, stare violine, stare satove,
stare majstore, stari novac, staro zlato, stare mape, staro oružje, stare
kosture, retke marke, retke firme, retke primerke, retke vrste, prijatelje,
prijateljice, svedoke, drugove, ratne drugove, biografije, putuju u
najlepša mesta najudaljenijih krajeva sveta, kad umru, sahranjuju ih
pod polovnim spomenicima od najboljeg i najskupljeg kamena.
Sve što i preko ovoga pretekne – stavljaju na štedne knjižice.
Neverovatno!
Jugosloveni su se očigledno odvojili od države, njenih problema
i teškoća, prestali su da budu žrtve njenih subjektivnih i objektivnih
slabosti.
Država stalno nešto nema: ili dinara, ili dolara, ili kredita, ili
mogućnosti, ili izlaza. Jugosloveni, međutim, svega toga imaju, čak –
kako smo već rekli – i na štednim knjižicama!
Tako će, ne po naučnim i političkim prognozama, već stihijom
jednog vitalnog mentaliteta – država propasti, a Jugosloveni ostati
zdravi i živi, lepi i veseli.
Alal im vera!
To je, uostalom, i bio cilj svih dosadašnjih napora i stremljenja.
 Svedoci smo raznih kriza: kriza pozorišta, kriza izvoza, kriza
deviza, kriza fudbala, kriza socijalnog osiguranja, kriza uglja, kriza
školstva, kriza porodice – nikad više kriza!
Međutim, to su krize za novinske rubrike, za sastanke, za
doktorske disertacije i naučne skupove. U praksi, za Jugoslovena –
nema krize!
Jugosloveni nam se lepo oslobodili, razrešili neke tradicionalne
komplekse, dišu duboko, i grabe li, grabe.
Tako se na ovom vulkanskom tlu večitih buna i ilegale razmahao
nov ilegalni pokret za sreću, za kućicu u cveću, za kupatila u
pločicama, za diližanse i dezodoranse.
Što više nema – to više ima, što manje daju – više se uzima!
Nauka zaostaje, privreda zaostaje, statistika zaostaje – a niko više
nije u stanju da prati i predvidi dani uspon i procvat Jugoslovena.
Deca jedva čekaju da se rode, dotle smo došli. Ima već nekoliko
stotina kandidata za dvadesetmilionitog Jugoslovena. Nema ničeg
lepšeg ni perspektivnijeg danas nego biti Jugosloven.
Čitali ste u novinama: sve je više onih koji tvrde da su
Jugosloveni. Javljaju se iz Austrije, Italije, iz belog sveta.
Prošlo je vreme kad je neprijatelj mogao efektno da operiše
činjenicom da su u Jugoslaviji lični dohoci srazmerno niski. Izvinite,
u Jugoslaviji više niko ne živi od ličnog dohotka! To više ne može biti
nikakav propagandni adut!
Jugosloveni rade za platu, a žive od... od čega vi živite, verni
čitaoče?
Dnevnice, odvojeni život, mito, bakšiš, konkursi, baštica,
kokoške, pola tebi – pola meni? Malo izdajete praznu sobu, malo Trst,
malo Sofija? Saveti, komisije, analize, tumačenja, vanredni časovi,
dopune dopuna? Prepisujete, redigujete, preporučujete? Činite pa vam
vraćaju, a?... Priznajte!... Imate tetku u Americi, teču u Australiji,
svastiku u Švedskoj? Štedite na hrani? Prevrnete staro pa izgleda kao
novo?... Jao!... Preprodajete kuće za rušenje, grobnice, šoferske
dozvole?... Prodali ste kuću, a dobili stan od preduzeća?... U
trgovinama na veliko kradete na malo? Ili obrnuto?... Krijete cigarete
dok ne poskupe?... Rasprodajete zemljište bivše radne zadruge?...
Nešto sigurno radite!... Od čega biste živeli, i vi, i kanarinac, i
klavirštimer, i kućna pomoćnica, i kozmetičarka, i pas, i svi drugi koje
vučete na leđima?!
Šta radite da radite, to je vaša stvar. Važno je da se živi, da se
nekako sastavi kraj s krajem!
 O 00

U jednom od naših slobodarskih krajeva, u kafani sa nacionalnim

specijalitetima, opravdano iznerviran i loše uslužen, gost pozva
kelnera i odlučnim glasom zatraži olovku!
Zatim se još odlučnije uputi u pravcu toaleta (WC-a, nužnika,
pisoara, zahoda, klozeta), u daljem tekstu: 00!
Hteo je da što pre da oduška svom gnevu! Da pismeno iznese svoj
bes, da otvoreno i bez ustezanja kaže sve što ga tišti! Međutim, nije
bio jedini. Pred 00 je stajao dugačak red onih koji su oštrili zube i
olovke da što pre podignu glas protiv najrazličitijih nepravdi, da otvore
srce, da zahtevaju i traže leka svojoj napaćenoj duši! Bio je tu
pozamašan broj pobunjenika koji su se podigli na olovke i krede da se
javno čuje reč njihove neposlušnosti.
Dosta je bilo ćutanja! Rešili su da idu do kraja, na sve ili ništa.
Nužda zakon menja!
To su ljudi jako izraženih individualnosti: od revolucionara koji
ne mogu da se pomire sa ustaljenim redom stvari i društvenom
hijerarhijom, od otvorenih protivnika režima, anarhista, pedantnih
dogmatika, do nesrećno zaljubljenih, neshvaćenih, nepriznatih,
pesnika i slikara, koji su jedino ovde nailazili na razumevanje za sve
svoje probleme i na mogućnost da se bez uvijanja nekome povere i
izjadaju! Za svega dvadeset starih dinara oni su u ovoj ispovedaonici
našli svoje mesto i svoju šansu.
Svi su oni na ovom mestu ravnopravni i svi su, daleko od gradske
buke, između četiri zida, davali svoj skromni prilog progresu i opštoj
ljudskoj sreći.
Mnoga od tih dela rađena su na brzinu, mnoge misli su
nedorečene, nastale u trenutnom zanosu, jer je i drugima trebalo
otvoriti vrata i pružiti priliku, ali se u iskrenost tih izliva ne može
sumnjati. U neposrednost i toplinu kojom odišu – još manje.
 To je za mnoge jedina radna soba, jedina laboratorija, jedina
tribina na kojoj smo njihovu reč morali čuti.
Treba li napominjati da su i prvi čovekovi napori da nešto stvori
i zapiše pronađeni na zidovima?
Tradicija ovoga mesta je i duga i svetla, i ona nikada neće biti
prekinuta. Povlačeći se poražen sa raznih bojišta, čovek je dospeo u
00, rešen da do poslednje kapi krvi brani ovaj bastion slobode, na kome
se nikada nije zavijorila bela zastava!
Nema mesta na svetu na kome je čovekova mašta više širila krila!
Nema mesta koje ima veću autonomiju i integritet! To je jedino mesto
potpune čovekove slobode koje nikada nije porobljeno i ućutkano.
Uzalud su moleri i čistačice vandalski uništavali dela ovih ljudi.
Uzalud su stolari menjali izrezbarena vrata. Bitka još uvek traje, i
usuđujem se da prognoziram njen ishod: i poslednja vrata koja budu
ostala na ovom mestu, biće obogaćena slobodarskom rukom novih
tribuna!
Po staničnim i drugim 00 ne uzimaju reč samo naši ljudi. Ovo
mesto je internacionalno i svakome pruža priliku da se afirmiše.
Da li smo jednom na zidu ugledali zapise na stranim jezicima,
čudne znake stranih azbuka i kultura? To su naši dragi gosti, na svom
studijskom boravku, na svadbenom putu i proputovanju, dali oduška
svojim osećanjima. Mnoge najvrednije misli ostaće, na žalost, zauvek
nedešifrovane. Mnoge će propasti u ovoj jedinstvenoj knjizi utisaka.
Džojs je lucidno primetio da čovek na ovom mestu
najintenzivnije razmišlja. Da čovek nigde drugde ne razmišlja osim tu,
bilo bi dovoljno! O tom aktu mišljenja, kao dokaz, u stvaralačkom grču
ostavlja pisane spomenike.
Četiri zida i plafon tretiraju se kao pet strana jednog ekskluzivnog
lista!
Počev od spoljne politike do sportske strane! Logično su
raspoređene i rubrike, od otvorenog pisma i aktuelnih razgovora – do
sentenci, stripova i čitulje. Sve je to ilustrovano poznatim enformel
ilustracijama.
 Ni u jednoj policiji na svetu ne postoji tolika zbirka otisaka
prstiju!
To je pre svega list u kome će svak naći nešto za sebe! Naš jedini
Hajd-park. Poslednje uporište slobode.
Sve se to piše sočnim narodnim jezikom, bez surovih lektora! Bez
cenzure, bez straha!
Ko misli da nema prave polemike, neka tamo promoli glavu.
Neka vidi kako ljudi govore otvoreno, kako se odvija slobodna i
beskompromisna borba mišljenja.
Onomad sam čuo ovakav razgovor: »Što sam pročitao jedan
divan članak u klozetu. Alal mu vera! Odbrusi im otvoreno u lice, pa
glava – glava! To je sloboda štampe!«
Nedavno sam u 00 pročitao parolu: »Dole kralj!« Ljudi očigledno
ne misle o posledicama.
Samo mi ne znamo da cenimo kakvo blago imamo. Kakvu
jedinstvenu zbirku, koja se, na žalost, loše održava.
Govorili smo o dostignućima muškog dela ove institucije, a ni
žene, verovatno, ne sede skrštenih ruku!
 O MEDIOKRITETIMA

Nedavno sam imao susret koji vredi ispričati. Na uglu ispred

hotela »Balkan« stajao je uglađen čovek i besplatno delio svoje
vizitkarte rasejanim prolaznicima.
Na vizitkarti je pisalo:

Među vizitkartama bilo je i prevedenih na francuski. Sa

neophodnom dopunom:

Pred sobom smo, nesumnjivo, imali čoveka koji zna šta hoće.
Nalazili smo se pred predstavnikom najzdravijeg dela našeg naroda:
on je socijalno osiguran, politički stabilan, konstruktivan, realan,
perspektivan, nesumnjiv, veran i dovoljno ograničen da bi se na prvi
pogled mogao smatrati dobrim i prijatnim.
Dugo su mediokriteti, samo zato što su mediokriteti, stajali u
senci nekih drugih vrednosti. Došlo je vreme da izađu na ulice. Posle
niza uspeha i zapaženih rezultata, koje su zabeležili naočigled celog
sveta, nema više razloga da se stide i sklanjaju. Naprotiv. Udruženje
za zaštitu mediokriteta razvija sve širu aktivnost. Među
mediokritetima vlada mediokritetska solidarnost. Već danas se može
reći da će biti nezaposlenih, ali među njima neće biti nijednog
mediokriteta. Biće uhapšenih, proteranih, žigosanih, neshvaćenih,
poniženih, neostvarenih, uvređenih, tužnih, sentimentalnih, ali među
njima neće biti mediokriteta. Njima to ne leži.
Ko se ne bi divio takvoj vitalnosti!
Narod gleda filmove u kojima drugi igraju.
Posmatra drame u kojima drugi večeraju.
Sluša ploče na kojima drugi pevaju.
Kupuje knjige koje su drugi napisali.
Čami pred televizijom na kojoj se ne pojavljuje.
Gleda velelepne građevine u kojima ne stanuje.
Obožava žene koje ga ne poznaju.
Gradi brodove kojima se ne vozi.
Proizvodi mirise kojima se drugi mirišu.
Gine u ratovima koje drugi vode.
Gde se dede toliki narod kad ga na najvidljivijim mestima nema?
Ko je pobedio ako je narod izgubio? Mediokriteti.
U čemu je tajna njihovog uspeha? Zašto ima relativno malo
mediokriteta?
Mediokritet je čovek na zemlji, domaćin, bez dilema i snova.
Profesionalac.
On na svim konkursima insistira na tome da je mediokritet.
Štampao je vizitkartu sa ovim podatkom.
 Zbog svih ovih, navedenih i nenavedenih razloga i činjenica, nije
nikakvo čudo što sam i sam poželeo da budem mediokritet svoje vrste.
Zašto?
Mogao bih prevazići sebe i svoje mogućnosti.
Sva vrata bi mi se otvorila. Po protokolu bih ušao u mnoge
nezaobilazne spiskove. Obradovao bih svoje roditelje. Prevazišao bih
sva očekivanja i sve prognoze, počev od oca i učitelja do svih onih koji
su me poznavali.
Zaprepastio bih lekare koji su me lečili. Bacio bih u očaj drugove
koji su zajedno sa mnom ponavljali razrede.
Svu svoju nekvalifikovanost zamenio bih vernošću, glupost
lepim vaspitanjem, nedarovitost dobrim vezama, neznanje tuđim
elaboratima.
Umesto o svojoj, brinuo bih o sudbini sveta. Razbijao bih glavu
ne svojom, nego tuđom nepismenošću. Mučio bih se peruanskim
problemima. Čačkao bih po tuđoj prošlosti, jer sam radoznao i
dobronameran. Bez reda u glavi, pravio bih ga u državi. Bio bih pravi
ambasador mediokritetstva, čije bih interese štitio na svakom mestu.
Ali, avaj!
To samo ostaje san anarhoidnih, problematičnih, nervoznih,
nestrpljivih i sopstvenom krivicom neshvaćenih ljudi.
 O SMENI GENERACIJA
(Scenario za film)

U luksuznom restoranu, u raskošnoj stolici, na udarnom mestu

sedi redak gospodin.
Velelepno je obučen.
Puši lulu, nosi crne naočare, razbokorenu belu maramicu u
malom džepu, upadljivi lančić preko prsluka, nekoliko penkala, veliki
prsten, neukusnu dugmad na manžetnama. Okićen je kao
novogodišnja jelka.
Preko krila je raširio salvet.
Pred njim su i tranzistor i durbin i čitav rusvaj čaša i tanjira.
Sve ove rekvizite nosi kao odlikovanja, kao dokaze uspeha u
životu.
Tako ih tretiramo i mi.
Tako se prema njemu ponašaju i ostali. Kelneri, prolaznici,
prodavci. Mnoge usluge mu ne naplaćuju. Nikome ne pada na pamet
da sedne za njegov sto. Svi su srećni što mogu da mu se jave i da mu
budu na usluzi.
On sve počasti prihvata ležemo, kao čovek kome to i pripada.
Iznenada, u restoran ulazi jednostavan i neupadljiv tip, sušta
suprotnost, i bez pitanja seda za gospodinov sto.
Gospodin je zaprepašćen, ali pokušava da se savlada. Ignoriše
neznanca čitajući neki žurnal.
Došljak nije naivan.
Grubo skida naočari gospodinu i baca ih na sto. Prema ovom
lažnom sjaju novajlija se odnosi sa prezirom i gađenjem. On te stvari
mrzi. On se protiv njih bori.
Gospodin mora pristati na to. Milom ili silom.
 Nastaje pantomima po kojoj se vidi da je došljak bezobziran.
Spreman na sve.
Gospodin se miri sa sudbinom.
Operacija se nastavlja.
Na stolu je uskoro gomila rekvizita.
Od onog velelepnog i ubedljivog gospodina nije ostalo ništa, sem
ofucane, opljačkane, polugole, preplašene individue.
Takvog, nikakvog, novajlija ga lako isteruje napolje iz restorana.
Potom, sve što je skinuo gospodinu, veša na sebe!
Posmatramo kako od neupadljivog i beznačajnog probisveta
postaje gospodin koji se ni po čemu ne razlikuje od onoga koga je
opljačkao. Naprotiv, on je još nadmeniji i arogantniji.
Odmah se prilagodio novom izgledu, kao da je oduvek bio takav
i kao da je sve to što nosi – njegovo!
Ponavlja se cela ceremonija servilnosti kelnera, prolaznika i
prodavaca. Sve je to Novom Gospodinu normalno.
Ali, i njemu prilazi novi gulanfer. Svako ima svoga gavrana.
(Taj je inače bio u restoranu i posmatrao kako je opljačkan onaj
na početku filma.)
Nastupa na isti način, primenjujući ono što je video.
Sa većim pravom i jačim razlozima još arogantnije seda za sto
Novoga Gospodina.
Novi Gospodin ga gleda prezrivo i superiorno.
Novi došljak, po staroj šemi, kreće ka naočarima.
Novi Gospodin ga grubo hvata za ruku i pritiska zvonce na čiji
znak ulaze policajci.
Novi Gospodin im predaje bednog plagijatora. Policajci se
klanjaju Novom Gospodinu i odvode siledžiju koji je mislio da ovaj
film traje unedogled.
 O PRAVIM I LAŽNIM
INTELEKTUALCIMA

Iza velikih prozora, kao u izlozima, sede i rade diplomirani

intelektualci. Upakovani u staklenu ambalažu, naslagani u
višespratnice, zeleni od neonskog svetla. Tu osam časova pišu, kucaju,
sabiraju, oduzimaju, podižu telefonske slušalice, barataju
formularima, vade i vraćaju kartonske kutije, troše hartiju, mastilo,
fascikle, spajalice.
To je kraj jednog dugog i teškog puta.
Da bi neko dospeo u stakleni kavez, potrebno je dvadeset godina
podizanja, vaspitanja, učenja i rada. Biografija svakog od tih
diplomiranih intelektualaca je nenapisani roman.
Na jednom činovniku više i visoke stručne spreme radi stotine
brižnih ljudi: mame, tate, tetke, lekari, učitelji, profesori, društveni
javni radnici, psiholozi, vojska, radio i televizija. Svi se trude da od
beslovesnog deteta stvore odgovornog čoveka koji će veći deo svog
života ostavljati kartonske kutije na određeno mesto.
Sve je to naizgled prosto. Ali, da bi neko prepisivao akta, zavodio
brojeve, vodio evidenciju – potrebno je: osam razreda osnovne, četiri
srednje i nekoliko godina više škole.
Samo se tako može dospeti u stakleni izlog u najstrožem centru.
Samo se tada može dati ženidbeni oglas: »Intelektualac, srednjih
godina, sa dobrim zaposlenjem...«
Zato prave majke uspavljuju buduće činovnike najlepšim
bajkama. U njima nema šuma, vukova, provalija i mraka. Sve je u
staklu, u najnežnijim neonskim nijansama. Svak ima svoj sto. Fioke su
pune raznobojne hartije. Na svakom stolu je telefon, ponegde i dva. Tu
je i mašina za računanje. U takvim prostorijama često se vrti i
ventilator.
 Deca upijaju svojim čulima svaku reč, sanjaju višespratnice i u
njima svoje gnezdo. I zaista, onaj ko sluša mamu i tatu posle dugo
godina sedne za svoj sto u svojoj kancelariji i prihvati se svoje držalje.
Na cilj stižu samo najuporniji. Svi drugi ostaju na pola puta.
Umesto intelektualci – postaće precizni mehaničari, šoferi,
rudari, mašinovođe.
Baviće se tričarijama koje zna svaki precizni mehaničar, svaki
šofer, svaki mašinovođa.
Noć će ih zaticati u garažama, na pustom drumu, na otvorenoj
pruzi.
Kajaće se, ali kasno. Tući će svoju decu navodeći svoj primer.
Mučiće se da im obezbede bilo kakvu kancelariju i olovku.
Ponegde će pročitati neki članak o ukidanju razlika između
intelektualnog i fizičkog rada. Međutim, sve je to jalovo i besmisleno.
Intelektualci su samo oni sa školom. Oni imaju crno na belo da su
intelektualci, da mogu raditi tako delikatne i poverljive intelektualne
poslove.
Voziti lokomotivu, to je samo naoko teško i odgovorno. Ali u
lokomotivi nema ni telefona, ni pisaće mašine, ni radnog stola. Tu
nema šta da se misli. Napor je isključivo fizički.
Biti šofer gradskog saobraćajnog preduzeća takođe je tričarija u
odnosu na odgovornost da se indigo ne okrene naopako. Šta šofer ima
da radi? Da slučajno nešto ne misli dok vozi? Bilo bi katastrofalno da
skrene na levu ili desnu stranu, ali nije valjda toliko lud i glup?!
Šta rade rudari? Udaraju pijucima po trošnoj steni. Pijukom
možeš kako hoćeš, a perom samo precizno i čitko.
Tako smo, drugovi i drugarice, svedoci jedne teške, mračne,
prostačke, istorijske, tradicionalne zablude o intelektualnom i
fizičkom radu.
Sve je ovo dovde bila šala. Zbilja i istina nisu šaljive.
Prošlo je više stotina godina političkih i socijalnih revolucija,
održano milion vatrenih govora, napisano više miliona naučnih
radova, odbranjeno više hiljada doktorskih disertacija, a još niko nije
dokazao malu i jednostavnu istinu: da je mašinovođa veći intelektualac
od pisara, delovođa, manipulanata i sekretara, da je voziti autobus
daleko teži, delikatniji, intelektualniji napor nego prepisivati
finansijska dokumenta, da je precizni mehaničar doktor inteligencije u
odnosu na preciznog računovođu, da je kvalifikovani rudar oštra i
prefinjena intelektualna kvalifikacija, da je spajati švajs aparatom
intelektualniji podvig nego to isto učiniti spajalicom!
A šta da kažemo o zemljoradnicima, o njihovim tajnama,
veštinama i čudotvornim znanjima?
Ali ovaj napis nema drugih ambicija nego da mladim udavačama
skrene pažnju na neke zablude društvenog rangiranja.
Volite malčice i mašinovođe!
 O SIVOJ EMINENCIJI

Vi izigravate anonimnu sivu eminenciju koja svoje ime čita

isključivo u rubrikama: postavljeni su i odlikovani su.
Vi se ponašate kao malotiražni, u malom krugu poznati genije, a
da biste postali to što želite da budete, vi prethodno niste učinili ništa.
Vi ste se rodili na cilju.
Vi određujete vreme emitovanja tuđih misli.
Umesto da se setite koliku imate platu, a šta radite, koliku
kancelariju, a šta predstavljate, vi ste poverovali da svi ljudi koji zaista
nešto pošteno rade, sve to čine da bi vam se približili i da bi se
kvalifikovali za vaše društvo.
Ko radom želi nešto da postigne, vi ga prezirete, jer znate preči
put.
Koga god vi niste potapšali po ramenu, verujete da taj nije dobio
pravo priznanja.
Vi se, normalno, niste kompromitovali lošim romanima,
dramama, reportažama i pesmama.
Vi ste već bili na Mesecu i tamo ste čekali da li će pre stići Rusi
ili Amerikanci.
Prema nekim anketama, najviše dece u ovom gradu bi želeo da
izuči za vas.
Vi ste slobodni u granicama šarma.
Vi ste prorok posle završenih događaja.
Svoju servilnost proglasili ste konstruktivnošću, mediokritetstvo
uravnoteženošću, a svako zdravlje, slobodu i spontanost –
primitivizmom i reakcionarstvom.
Vi ste svoj jalovi mir proglasili našim idealima.
Vi se nežno ljutite, umiljato protestujete, vi ni mrava ne biste
zgazili, ako ga na uzici vodi drugarica nekog druga.
 Vi besplatno čitate novine.
Vi ste tako dobro uspeli i već toliko dugo trajete da se u vas mora
sumnjati.
Vi se godinama ponašate kao najzdraviji deo ovog društva.
Vi ste stalno u tamnom odelu, svaki vaš gest je zvanični potez.
Vaš klasni neprijatelj su infekcije.
Vi masažama i meprobamatima postižete eleganciju duha i
nonšalantnost.
Vi ste društveni krem – od garderobe, nameštaja, do fraze.
Šteta što nemate talenta – vi biste po svome ponašanju bili idealan
umetnik.
Vi više volite zdrave Šveđane nego bolesne Jugoslovene.
Vi se ponašate kao nedonošče pa vas celoga života treba držati u
vati i čuvati da do vas ne dopru klice života.
Vi živite u tunelu i ne znate šta se napolju dešava.
Interesuje me kada ste poslednji put večerali sa nekim dobrim,
anonimnim čovekom?
Najveći neprijatelji ovog naroda, po vašem mišljenju, su svi oni
koji su pametniji od vas, a tih je mnogo.
Sve ste srećniji što imate manje prijatelja.
Svaki napad na vas je vaš poen – dokaz više da ste u pravu.
 O KRAĐI

U samouslugama je u toku prošle godine uhvaćen veliki broj

sumnjivih tipova koji su se motali oko sode bikarbone, najlon kesa i
žvakaćih guma.
Nedavno je uhvaćen provalnik koji je obio Dom zdravlja i
progutao dve sonde.
Uhvaćen je i potencijalni lopov iz pasivnih krajeva, u trenutku
kad je neočekivano naišao na punu kasu. Zatečen je mrtav na mestu
zločina. Infarkt.
Građani su predali vlastima protuvu koja je u Kasini, iz kazana
vrele čorbe, golim rukama izvukla najveće parče mesa i pokušala da
nestane u masi!
Pao je i šarmer koji je devojkama davao tuđe telefone i vizitkarte.
Lišen je slobode u trenutku dok je pored javne govornice čekao
telefonski poziv.
Dolijao je i lažni kelner.
Uhvaćen je i manijak koji se sam prijavio.
Koza koja je izbegla šumske racije lišena je slobode u jednom
luksuznom hotelu. Kod sebe je imala i lažni pasoš.
Nijedna kontrola u vozilima Gradskog saobraćaja nije prošla bez
uspeha. U Studentskom gradu su takođe postignuti zapaženi rezultati
u hvatanju onih koji ilegalno spavaju u krevetima, u kojima već
dvojica leže.
Na pijacama je pojačana budnost do te mere da je postalo
nemoguće ukrasti lubenicu – Kordoni štite lubenice, a provokatori sa
velikim crvenim kriškama mame one koji su skloni kradi.
Na delu je uhvaćen i obijač apoteke u jednom poznatom mestu u
unutrašnjosti. Uzeo je kutiju plivadona jer ga je, prema vlastitom
priznanju, boleo zub, a apoteka je bila zatvorena!
 Čovek koji je godinama radio kao dimničar nije ostao nezapažen.
Ko zna dokle bi to trajalo da jednog dana nije zatražio penziju.
Ispostavilo se da uopšte nije imao dimničarski zanat – dirinčio je kao
samozvanac, bez ikakvih kvalifikacija!
Iznenada je otkriven opasni falsifikator zdravstvenih uverenja,
koja je falsifikovao da bi radio na težim fizičkim poslovima.
Broj falsifikatora ulaznica, fotografija, vozačkih dozvola i
kelnerskih diploma osetno je smanjen.
Ni ćosavac, koji je na svojim slikama dodavao bradu i tako
odgovarao na neke bračne ponude, nije mogao dugo. Koliko je bio
drzak kad je sebi bespravno crtao bradu, toliko je bio kukavica i slabić
na saslušanju.
Jedan gospodin bio je dugo sumnjiv jer je imao velike i masne
fleke na odelu, a vrlo male prinadležnosti. Bilo je jasno da fleke ne
potiču sa njegove trpeze. Trebalo je biti strpljiv i pažljivo motriti. I
trud se isplatio. Uhvaćen je u trenutku kad je krao fleke sa odela jednog
druga.
Svi su ovi kriminalci kažnjeni po zakonu. Postali su svima
poznati. Njihove slike su u kriminalističkim kartotekama i sudskim
rubrikama.
Međutim, dok su se sve naše snage angažovale na hvatanju malih
lopova, na drugoj strani, na žalost, nije išlo sve kako treba. Desilo se
mnoštvo promašaja i grešaka, čiji su autori ostali anonimni.
Nekoliko rodoljuba je crkve iz svog rodnog kraja na točkovima
prevezlo u svoje bašte.
Jedan društveni fond greškom je prebačen na privatni žiro-račun.
Sto kilometara asfaltnog puta stoji smotano u rolnu u podrumu
jednog od investitora.
Jedna porodica je na banku stavila svoj porodični grb i isterala
direktora.
Nekoliko stotina hektara najplodnije zemlje zasejano je najlepšim
morskim belutkom.
Unazađena je čitava jedna grana.
 Pogrešno je rukovođeno jednom oblašću.
Podignute su fabrike na pogrešnim mestima.
Propale su serije, faze, semestri, planovi i programi.
Sve ovo nisu krađe. To su greške. Ovaj novac je žrtva pogrešne
politike. Žrtva progresa koji ne ide uvek glatko. Greh je krasti nekoga
lično. Ovaj novac nije bio ničiji.
Velike krađe su greške. Sramota je krasti malo.
Mali lopovi su amateri. Umesto da greše, oni kradu. Krasti malo
je glupo. Zato male lopove i kažnjavaju. Ne zbog krađe već zbog
gluposti, naivnosti, prostakluka. Oni svima nama krnje ugled. Oni su
toliko primitivni da moraju krasti. Drugi do tuđeg novca dolaze
nesvesno, prirodno, spontano, slučajno, uzgred.
Agenti i sudovi nisu nadležni za greške. Greške prelaze iz njihove
nadležnosti u oblast literature apsurda i objektivnih teškoća.
 O PATRIOTIZMU

Molimo vas da na sledeća pitanja odgovorite sa da ili ne.

1. Živite li u gradu?
2. Da li ste manje očekivali od života?
3. Da li se i vi smatrate zapostavljenim?
4. Da li vas nerviraju listovi koji iznose samo slabosti i
nedostatke?
5. Da li ste za ukidanje povlastica koje na železnicama uživaju
železničari?
6. Da li ste se oduvek borili za druge?
7. Imate li svoja kola veća od »fiće«?
8. Da li ste za obaveznu šetnju posle obilnog ručka?
9. Da li ste za konstruktivnu kritiku?
10. Slažete li se da se problem nezaposlenosti mladih nepotrebno
dramatizuje?
11. Imate li devizni račun?
12. Plaćate li sve što uzmete?
13. Da li su kućne pomoćnice jedan od najtežih problema
savremene porodice?
14. Da li ste protiv prosjačenja?
15. Smatrate li da su nam muzeji pretrpani?
16. Da li ste protiv kažnjavanja nevinih?
17. Smatrate ii da je suđenje nepotrebno odugovlačenje?
18. Idete li nekud bez pištolja?
19. Imate li nešto malo na moru?
 20. Smatrate li da se neki manje značajni ljudi češće pojavljuju
na malom ekranu?
21. Čudite li se otkud drugim ljudima toliki novac?
22. Slažete li se da se mnogo piše o umetnicima i uopšte o
umetnosti?
23. Da li su klimatski uređaji skupi?
24. Da li biste morali odvajati od usta kada biste se odlučili da
kupite avion?
25. Da li bi trebalo uprostiti proceduru oko vaše diplome?
26. Da li je Akademija nauka i umetnosti isuviše zatvorena
institucija?
27. Slažete li se da bi svako mogao da napiše ono što se danas
objavljuje po književnim časopisima i listovima?
28. Da li ste mogli, da ste hteli, i više?
29. Da li je krajnje vreme da se i o vama nešto pojavi u novinama?
30. Da li su činčile ipak skupe?
31. Dozvoljavate li, u principu, i mogućnost suprotnog mišljenja?
32. Verujete li da je škola kriva za neuspeh vaše dece?
33. Smatrate li i vi da se u ovoj zemlji jede mnogo hleba?
34. Slažete li se da mnoge istine ne bi trebalo iznositi pred
javnost?
35. Da li ste protiv divlje gradnje stanova?
36. Da li ste kasno shvatili vrednost novca?
37. Smatrate li da ima slučajeva zloupotrebe demokratije?
38. Dozvoljavate li mogućnost da ste i sami, možda, eventualno i
nekad, pogrešili?
39. Da ste znali da ćete ostati živi, da li biste se energičnije
suprotstavili okupatorima?
40. Da ste nekad znali ono što sada znate, da li biste bolje živeli?
41. Da li ste za ponovno uvođenje poštovanja prema starijima?
42. Da li ste za razumno rešavanje svih problema?
 43. Da li biste umrli od straha kad bi Bog postojao?
44. Mislite li da ovakva logika mnogo više šteti nego što koristi,
i da bi je trebalo ukinuti?

REZULTAT:

Ukoliko ste na sva 44 pitanja odgovorili sa da – vi više od svih

volite svoju otadžbinu, i to s razlogom.
Svako ne dovodi u pitanje ne samo vaš patriotizam nego i samu
svrhu vašeg postojanja u ovom društvu. Predajte se nadležnim
vlastima.
Više od dva ne razlog su za samoubistvo.
Više od pet ne nameće pitanje otkuda vam novac da kupite ovaj
test i da se bavite takvom razonodom?
 O ZNANJU

Jedna od misli vodilja čitavog progresa je: učiti, učiti i samo učiti.
Verovalo se da je znanje jedini izlaz i putokaz čovečanstvu. U večitoj
borbi sa zlom i nepravdom mislilo se da pobedu može izvojevati samo
znanje. Mnogo je misli, pesama, slavopojki, hramova, podignuto u
slavu znanja.
Svaki bukvar počinje pesmicom:

»Znanje je snaga, znanje je moć,

učite deco dan i noć!«

Međutim,
Učite deco dan i noć – pa ćete videti kako ćete proć!
Šta se dogodilo u drugoj polovini dvadesetoga veka? Niko nije
pretpostavljao kakve katastrofalne posledice mogu imati znanje i
učenje. To se pokazalo tek kad je bilo kasno, kad je veliki deo
čovečanstva poverovao u spasonosnu moć znanja i krenuo na večernje
škole i kurseve.
Svi koji su poverovali u moć znanja i nešto naučili, osetili su
koliko su pogrešili. Ali se više nije imalo kud. Ono što su jednom
naučili nisu mogli lako zaboraviti.
Posledice lakomislenog učenja pretrpeli su svi koji su učili: oni
koji su samo osetili ukus znanja, a pogotovo oni koji su stekli najviše
obrazovanje.
Najgore su prošli oni koji su, koristeći gužvu, trenutnu
popularnost i konjunkturu znanja, halapljivo i kratkovido naučili sve
sto su mogli, bez mere i obzira. Pošto živimo u vreme kad čovečanstvo
više zna nego u bilo kom drugom vremenu – možete misliti koliko su
mogli naučiti neobuzdani pojedinci. Verujući u trajnu vrednost znanja,
saznali sve što su stigli i tako otišli najdalje u svojim zabludama i
poverenju u znanje.
Oni koji nešto znaju misle da je sva sreća u znanju. Njihova vera
u znanje takva je da znanje stavljaju iznad svega, ne vide dalje od
znanja.
Čiste savesti su samo oni koji su, uprkos uslovima, komforu,
stipendijama, knjigama, izumima, saznanjima, ostali po strani, mudro
pretpostavljajući da znanje nikada nikoga nije usrećilo i da mnogo
znanja ne može voditi nikakvom dobru.
A šta se dogodilo sa onima koji su poverovali u poslovice i večne
istine?
Pored toga što su, učeći izgubili grdno vreme koje su mogli
iskoristiti pametnije – sa tolikim znanjem neminovno su postali
intelektualci, i to nepošteni i sumnjivi. Po ovoj teškoj reči možete i
sami prosuditi težinu prestupa i posledice učenja. Reći poštenom
čoveku da je intelektualac znači sručiti mu u lice da je: izdajnik
gluposti, dokoličar, kritizer, neurastenik, čiraš, koprofag, pozer,
pseudo, šatro, nadri, kobajagi, neznalica, medijum, leglo, mrak,
impotenko, naočarac, ćelavko, idealista, sanjar, idiot, književnik,
sumnjalo, kontra, opozicija, desni, levi, utopist, destruktivac,
dezorijentisan, punkt, renegat, mršav, zna se ko, zastavnik mraka,
nosilac, nedouk, arhivar, činovnik, melanholik, tuđ, malokrvan,
sentimentalan, razmažen, ničiji, ironičan, zakeralo, problem,
glavobolja, frazer, metafizičar, snob, unutrašnji emigrant.
Sve su to imena zlatna i lepa,
kojima Srbin svom detetu tepa.
Na drugoj strani, ponekad i na prvoj, čitamo da se u naše vreme
pridaje najveći značaj znanju i obrazovanju.
Međutim, sve je manje onih koji se posle svega lepe na taj
mamac.
 Na kraju znamo da čovek danas ne može biti ni dobar ubica ako
nije školovan.
Ali propagandi o znanju naseli su samo neki od nas. Naša deca
neće.
Neka uče drugi. Mi ćemo im pozajmljivati radnu snagu.
 O TRIJUMFU NAJGORIH ĐAKA

Nedavno smo bili na proslavi stogodišnjice naše škole. Pored

profesora, na svečanosti su se okupili i najgori đaci iz svih generacija!
A koga drugog da zovu: najgori đaci su jedino i uspeli u životu. Možete
zamisliti kakav je to bio trijumf: najgori učenici u frakovima, a najgore
učenice u svečanim toaletama pod najskupocenijim nakitom – plešu sa
svojim profesorima koji su, siroti, još uvek u onim istim pohabanim i
još u ono doba kad su sašivena, demodiranim odelima.
Najboljih učenika nigde nema. Ko zna gde su zaglavili, ili su u
Nemačkoj, ili ovde, ali bez posla, ili još uče, ili su na nervnim
klinikama, ili su se nesrećno oženili nekom najboljom učenicom, ili su
se razočarali u život – a ko takve uopšte tretira u životu! Njih se više
niko ne seća. Pretrpeli su potpuni fijasko. Zaboravili su ih čak i njihovi
profesori! Zaboravili su ih jer su morali. Dovedeni pred svršen čin, da
ceo njihov život i rad ne bi bio promašen, a sve čemu uče decu
pogrešno, profesori su počeli da se ponose svojim najgorim đacima,
da ih naknadno proglašavaju najboljima, evocirajući uspomene na
njihove čuvene odgovore i briljantne zadatke. Najgorim đacima sve je
normalno, pa im i od toga nema ništa prirodnije!
Zamislite profesore koji su svoj poziv ozbiljno shvatili, koji uče
decu kako da uspeju u životu, a u životu uspevaju jedino oni koji ih
nisu slušali!
Kako se oseća stari strogi profesor koji veruje u svoju misiju i
svoje kriterijume, a čim uključi televizor:
Ugleda nekog od svojih najgorih učenika kako vodi glavnu reč,
Ili ode u bioskop, a u filmu glavnu ulogu tumači njegova najgora
učenica,
Kad sa prijateljima jedino razgovara o mudrosti, genijalnosti i
velikim delima bivših najgorih učenika,
 Kad mu se bivši najgori učenici, problemi svojih škola i zastiđa
svojih roditelja, smeju s naslovnih strana ilustrovanih časopisa,
Kad vidi da su po njegovom mišljenju najgori postali asovi,
bardovi, starovi, prvaci, veterani, krem,
Kad najgore učenike sahranjuju u aleji velikana, dodeljuju im
nagrade za životno delo,
Kad škole nose imena najgorih učenika,
Kad... Ali ko bi nabrojao sve uspehe najgorih đaka? To bi bilo
dostojno najjačih pera, kičica i kamera!
I šta drugo preostaje profesoru, starom iskusnom pedagogu, nego
da u takvoj situaciji najgore proglasi najboljima, i da na njihovim
primerima vaspitava nove generacije.
 O BUDALAMA

Nedavno je jedna plodna i poznata budala, posle duže pauze,

napravila novu budalaštinu.
Svi su se toliko iznenadili da zamalo nisu ispali budale. Pomenuta
budala je toliko dugo ćutala da su svi mislili da se opametila.
Neverovatno je koliko imamo malo poverenja u budale. Kad
bismo im više verovali, nikakve budalaštine sa njihove strane ne bi nas
mogle iznenaditi.
Jedno bi nam već moralo biti jasno: budala mora uvek dokazivati
da je budala. Budala mora sačuvati ugled koji uživa kao budala.
Budala se ne postaje preko noći i na osnovu jedne budalaštine
koja se lako može zaboraviti. Ko pretenduje da bude budala, mora
napraviti neverovatan broj budalaština. Ako se neka budala zadovolji
već napravljenim budalaštinama brzo će biti prevaziđena. Ako zaspi
na lovorikama, zadovoljna postignutim, budala odlazi u anonimnost, u
sivi svakodnevni život – a na scenu stupaju nove i svežije budale.
Budala ima mnogo. Konkurencija je ogromna. Ako neka budala
posustane, posumnja u budalaštine i ućuti, na njeno mesto stupa nova.
Onaj ko je jednom postao budala, čuva teško stečeni ugled i trudi
se da to ostane do kraja života. Prava budala nikad nije zadovoljna već
osvojenim prostorima. Ako ne napravi novu, misli da nije napravila
nijednu. Nije lako sačuvati ugled među tolikim budalama. Budala koja
se ne potvrđuje, nije autentična budala. Veličina jedne budale se meri
prema broju i veličini budalaština koje je napravila. San malih budala
je da budu velike. Velike budale to znaju i prave nove, veće
budalaštine. Budala koja je u stvaralačkoj krizi i ne pravi nove
budalaštine brzo će se naći među pametnima.
Kada svi misle da je nemoguće napraviti budalaštinu, budala nađe
izlaz i rešenje. Kada se čini da su i budale već nešto shvatile, one
pronađu mesta za svoju afirmaciju.
 Budale su jedino oprezne da slučajno ne kažu nešto pametno. To
bi bila izdaja. Prelazak na drugu stranu. Budale su toliko uvežbane u
pravljenju budalaština da im to ne predstavlja nikakav problem,
naprotiv, to je za njih rekreacija i zadovoljstvo.
Svaka budalaština je potrebna i zato budale ne dozvoljavaju da se
bilo koja izbaci iz upotrebe. Iako tehnika pravljenja budalaština
napreduje, budale i najordinarnije budalaštine ne izbacuju iz upotrebe
jer su potrebne u svakodnevnoj borbi sa pameću. Neke od najstarijih
budalaština i dan-danas su najefikasnije. Često se misli da se neka
budalaština toliko ofirala da je nemoguće s njom nešto postići, ali
budale nađu načina da je učine efikasnom.
I budalama je poznato da nije lako biti budala – zato se time
ponose.
Budala koja je počela da sumnja u budalaštine, u njihov značaj i
čvrstinu, brzo bi ispala iz stroja. Zato budala pre svega mora biti
tvrdoglava i ubeđena, jer će se samo zahvaljujući takvim budalama
večno održavati plamen budalaština.
Budale su našle sebe u pravljenju budalaština. U svemu drugom
bili bi slabiji. Pravljenje budalaština je njihovo jedino zanimanje,
jedina njihova vera.
Ako budali izleti iz usta nešto što nije čista budalaština, ona se
brzo ogradi od toga.
Svaka pametna rečenica je tamna mrlja na biografiji prave
budale.
Budale misle da civilizacija vodi svet ka propasti. Zato tu propast
treba odlagati novim budalaštinama.
Ne treba se čuditi kad neka budala koja je dugo ćutala opet
napravi budalaštinu. Ko je jednom napravio budalaštinu i okusio njenu
slast, ukus nikad ne zaboravlja.
Treba biti budala pa od budale očekivati išta sem budalaštinu.
 O NEKROLOZIMA

Leka protiv smrti još nema. Nekrolozi će još dugo biti neophodni.
S obzirom da smrt dolazi nenajavljeno, često smo u situaciji da
nekrologe pišemo na brzinu i u poslednji čas. Zbog toga, a i zbog
drugih praktičnih razloga, predlažem da se za sve ljude kojima
nekrolozi izlaze u novinama usvoji jedan jedinstven obrazac koji bi
stajao složen u štampariji, a menjali bi se samo ime i slika. Taj
nekrolog za svakog mogao bi da glasi ovako:
»Juče nas je iznenada napustio drug .........
Njegova prerana smrt potresla je sve građane, a naročito one koji
su ga lično poznavali. Njegovom smrću njegova majka gubi sina, žena
– muža, deca – oca, opština – stanovnika, stan – nosioca stanarskog
prava, rejon – glasača, poslanik – birača, kancelarija – službenika,
školski drugovi – školskog druga, poznanici – poznanika, snaha–
devera, baba – unuka, pašenog – pašenoga, šurak – zeta, sestrići –
ujaka, zemljaci – zemljaka, a seljani – seljaka.
Smrt ga je zatekla za radnim stolom. Otrgla ga je od njegovih
najbližih i od svih nas u trenutku kada smo svi od njega najviše
očekivali. Podmukla smrt ga je pokosila u vreme kada smo sa velikom
pažnjom pratili kako se ostvaruju njegovi planovi, i kada smo sa puno
poverenja očekivali da se jedan plodni život kruniše svojim
najvrednijim delom. Njegova smrt nam utoliko teže pada što je naišla
baš u ovom trenutku. Teško je naći prave reči za sve ono što osećamo
i za sve ono što je drug ... značio i znači. Tek kada prođu ovi dani tuge,
moći ćemo da sagledamo svu težinu tragedije koja nas je zadesila.
Njegov svetli, humani, topli i uvek nasmejani lik koji je zadržao
do kraja svoga života, ostaće nam u najlepšoj uspomeni. Nepravedna
smrt ga je pokosila u punoj snazi, kada je tek trebalo da uživa u
plodovima svoga rada.
Drug ... rođen je u ... u siromašnoj seljačkoj porodici, u kojoj se
još u detinjstvu nadahnuo ljubavlju prema rodnoj grudi, malom
čoveku, pravdi i slobodi. Rođen u buntarskom kraju neprestanih buna,
on je još pored roditeljskog ognjišta, od malih nogu, slušao priče o
nepravdama ondašnjeg društva i legende i pesme o junacima svoga
kraja. Rano se sreo sa naprednim idejama, koje su u njegovo selo, u
početku slabije, a kasnije sve jače i jače dopirale preko naprednih
omladinaca, studenata i đaka. Zbog progresivnih shvatanja skrenuo je
vrlo brzo na sebe pažnju ondašnje vlasti, bio isterivan iz škola,
proganjan i hapšen. Sve je to još više učvrstilo njegovu čeličnu volju i
odlučnost da do kraja ostane veran sebi i istraje u svakoj borbi. Svi koji
ga znaju sećaju se sa kolikim je žarom i verom u pobedu čoveka pratio
svaku bitku i moralno podržao svaku akciju. Stvaranje novog društva
pratio je takođe budno svojim velikim, krupnim očima. Nije se
ustručavao da upotrebi i najteže reči da osudi svaku nepravdu. Bio je
simpatizer svake borbe. Divio se svačijem herojstvu i svakom pravom
poduhvatu. U okviru svojih mogućnosti, i lično je učestvovao u
mnogim akcijama, koliko su mu dozvoljavale objektivne okolnosti.
Sve do poslednjeg časa nije prekidao vezu sa životom. Često je odlazio
na teren i tu se na licu mesta upoznavao sa konkretnim problemima.
Bila mu je strana svaka apstrakcija. Nikad nije klonuo duhom, ništa
nije moglo da ga poljulja i pokoleba. Sa obe noge je čvrsto stajao na
zemlji. veliki je broj odgovornih dužnosti koje je sa uspehom obavljao.
Rešavao je najdelikatnije probleme i nalazio izlaze i odgovore na
najkomplikovanija pitanja koja je pred njega postavljala stvarnost i
svakodnevna praksa. Široka je bila lepeza njegovih interesovanja.
Mlade generacije nisu u njemu gledale samo starijeg i iskusnijeg druga
već čoveka koji ih je uvek mogao savetovati i uputiti na pravi put. Mi
se danas opraštamo od njegovih posmrtnih ostataka, ali njegovo delo
ostaće da večno živi, da nas hrabri, uči i opominje.
Dragi naš ...
Nastavićemo putem koji si ti trasirao. Učinio si sve što si mogao,
pa čak i više. Neka ti je laka crna zemlja.«

NAPOMENA:
 Veoma je važno da se u čitulji ne zaboravi navesti zanimanje,
titule i odlikovanja pokojnika kao i njegovih ožalošćenih srodnika. To
važi za one koji su lekari, inženjeri, doktori, generali, ministri,
književnici i drugi apotekari.
Stolari, čistačice, probisveti, kelneri, makroi i slična ništavila
mogu makar tom prilikom da izostave svoje zanimanje, kako ne bi
vređali pretke koji su ih prezirali.
 O ŠPIJUNAŽI

Špijun jedne strane sile dugo se vrzmao po našoj zemlji, glumeći

turistu, arheologa, vizantologa, menadžera, rasejanog milionera,
filantropa, čoveka bez otadžbine, kosmopolitu i probisveta. Na ovoj
geografskoj širini, naseljenoj uglavnom naivnim i prostodušnim
narodom, brzo je sticao mnogo iskrenih prijatelja i poznanika,
ljubitelja promena i anarhije. Oni su mu, jedne večeri, predstavili
uglednu čaršijsku ličnost koja se ne slaže, koja ima druge poglede, koja
brani i oponira, ličnost koja zna mnogo nepristupačnih i neprijatnih
istina o slabostima ovog društva.
Špijun je te večeri našao pravog čoveka. Dva inteligentna i
vaspitana čoveka lako su se sporazumela. Našli su se sledeće nedelje
kod ringišpila. Svaki je u ruci vodio po jedno dete.
Razgovor se odvijao po ofucanom šablonu koji važi za Jugoistok.
Ovejana špijunčina osula je paljbu na svoju zemlju, njene socijalne i
političke tragedije. To je ganulo ranjenu dušu čoveka iz jednog malog
naroda. Požurio je da se galantno revanšira. Zakukao je kao sinja
kukavica, bez igde ikoga, na sve što je domaće. Na domaće puteve,
lekove, konzerve, pevače, kelnere, zakone, bolnice, devojke, cigarete,
pića, konfekciju, pisce i filmove.
Dugo su se sporili oko toga čija je tragedija veća. Naš čovek nije
popuštao. I u bezizlaznim trenucima nalazio je najsrećnije argumente
za svoju tezu. Sve je to iscrpno potkrepljivao besom i penom.
Špijun je, u trenutku potpune amnezije i transa našeg tribuna,
prešao na operaciju.
Dosta mu je bilo načelnih i uopštenih impresija.
Zanimali su ga samo konkretni podaci, koje je mogao izvući iz
ove slepe mržnje. Uhvatio ga je za rukav, povukao u stranu i počeo:
– Broj stanovnika?
– Mizeran.
 – Cifru?
– Muških ili ženskih?
– Ukupno?
– Pre rata, ili?
– Trenutno?
– U inostranstvu ili u zemlji?
– Svega! Koliko?
– Svakim danom sve manje... Pogledajte čitulje. Od 1945. umrlo
je samo prirodnom smrću nekoliko desetina hiljada nevinih ljudi, od
kojih većina ni mrava nije zgazila...
– Dajte već jednom cifru... Imam još pitanja!
– Dajte novo pitanje!
– Šta znači skraćenica JAT?
– To je neka misterija sa avionima!...
– Konkretno!
– Nema kod nas ništa konkretno! Sve je apstraktno!
– Dajte mi bar jednu čvršću činjenicu!
– Iz koje oblasti?
– Da li je tačno da se na Drini gradi hidrocentrala?
– Ne verujem!... Možda se i gradi, ali uz najveće teškoće i
odricanja!
– Šta znače brojevi na leđima vaših fudbalera?
– To je neka nagradna igra... Verovatno LOTO.
– Šta znači LOTO?
– Ne znači ništa! Glupost! Čista besmislica!
– Znate li neku tajnu? Dobro ću platiti...
– Koliko?
– Zavisi od tajne.
– Imam za vas jednu od najvećih tajni našeg vremena. Nikome je
još nisam rekao.
 – Da čujem?
– Beogradska radio-televizija priprema nov časopis!
– Sa kakvom svrhom?
– U cilju blagovremenog obaveštavanja javnosti o promenama u
programu.
– Recite mi iskreno sve što znate?
– Mislite li onako ili uopšte?
– Mislim: da li ste normalni?
– U ovakvim okolnostima teško je biti normalan.
– Kojim, kakvim okolnostima? Pričajte mi o tome.
– Žena me vara, išijas me stegao... Šta ćete više?
Špijun nije mogao verovati svojim špijunskim ušima.
Naš čovek je bezazleno gledao u špijuna i čekao novac, za ovo
obilje podataka i lucidnih zapažanja.
U onom metežu oko ringišpila, špijun izgubi nerve i opali mu
tešku šamarčinu:
– Vi ste najveće razočaranje mog života!... Vaša glupost je
sigurnija od svakog sefa!... Više bi vam čovek pročitao iz dlana nego
iz glave!... Sram vas bilo!... Vi ste patriota iz neznanja!... Najveći
neprijatelj moje zemlje!... Vi ne biste imali šta priznati ni pod najvećim
mukama!... Vaše tajne deca uče u osnovnoj školi!...
Tako naša budala pred kraj života shvati da ni u svetu ne teku
med i mleko.
 O ZABRANAMA

Za svaku je pohvalu što se zabranjuju novine, knjige, časopisi i

filmovi u kojima se iznose lažna i izopačena mišljenja i pronose
alarmantne vesti. Zabranjeno je sve što škodi zdravlju i nanosi štetu
ugledu naše zemlje. U tom smislu zaista je dosta stvari zabranjeno, ali
bi se moglo zabraniti daleko više. Prosto je neshvatljivo kako su i do
današnjeg dana neke stvari, koje su nam očigledno podmetnute,
promakle budnom oku tužioca i sudova i ostale nezabranjene.
Konkretno mislimo na mikroskop. Ako išta unosi nemir, suze i
jauke u domove građana, to je ova naoko bezazlena sprava. Čitavi
svetovi, nevidljivi golom oku, vide se jasno pod mikroskopom! To nije
ni čudno ako znamo kakvi su mikroskopi. Pod njima se jedino i vidi
ono što je za normalnog čoveka nevidljivo. Da zaista postoji ono što
se vidi pod mikroskopom, može se dokazati jedino drugim
mikroskopom. Drugih svedoka nema. Nemamo ni mi boljih dokaza za
naš zahtev da se mikroskop odmah zabrani.
Kao što se novine zabranjuju da čitalac ne bi čitao ono što inače
ne bi našao nigde drugde, tako se i pod mikroskopom vidi ono što
nikad niko pošten ne bi video. U novinama je samo jedan promil onoga
mraka koji se vidi pod mikroskopom, pa se ipak na mikroskop ne
primenjuje isti član. Nikakva zabranjena knjiga ili film nije iznela na
svetlost dana ono što je obelodanio bilo koji mikroskop.
Jedna od naših teza je da svaki čovek ima rak. Međutim, s rakom
se može živeti do smrti. Sam život nije ništa drugo nego neka vrsta
raka. Pre rata, kad je bilo manje mikroskopa, umiralo se više
prirodnom smrću. Od raka boluju oni koji ga traže. Oni koji ga traže,
ti ga i nađu, a svi ga imaju. U toj bolesnoj ambiciji zdravog čoveka da
pronađe rak, svesrdno mu pomaže mikroskop. Da nije mikroskopa,
mnogi ljudi živeli bi mirno od kolevke pa do groba.
I zato bi trebalo izbaciti iz upotrebe svaku vrstu uveličavajućeg
stakla, jer sama reč uveličavanje dovoljan je dokaz da se radi o
izopačavanju i jednostranom prikazivanju stvari, čime se
uznemiravaju građani i pronose alarmantne vesti, a tako se i dolazi u
sukob sa zakonom.
 O TENTRALNOM PROBLEMU TV
TOMUNITATIJA

Poznati TV komentator, koji nas već godinama informiše o

najznačajnijim društveno-političkim zbivanjima, nedavno je,
izveštavajući sa sednice jednog visokog foruma, postavio pitanje:
– Šta je tentralni problem naših TV tomunitatija?
A zatim produžio:
– Trajnje je vreme da iskoristimo sve tapatitete i spretimo razne
devijatije. Drteti se zatrtanog treba omotutiti bolju tirtulatiju ljudi i
ideja modeme tivilitatije!
Zatim, odgovarajući na pitanje: »Šta je tentralni problem TV
tomunitatija«, ugledni tomentator je titirao slavnog govornika Titerona
zaključujući da je na ovo pitanje teško tati teo, telovit i tontretan
odgovor, ali da ga telokupna nauka, a posebno sotiologija, traži.
Mi tenimo dostignuča tivilizovanog sveta, ali tepimo za njegovu
sudbinu. Odlučeno je da se objave telokupna dela Ivana Tantara,
Augusta Tesarta, Jovana Tvijiča... Sednita se nastavlja. Naši
najpoznatiji strutnjati spremaju i spetijalno izdanje ilustrovano
trtezima najboljih trtaca pod naslovom:
– Šta je tentralni problem TV tomunitatija?
U međuvremenu, i dalje slušamo o tentralnim problemima,
tentralnim sednitama, »Trvenoj zvezdi«, tentralnim knjiznitama,
traditiji i traditionalizmu, trtanju, trkvi, tarinamitama, antibiotitima,
transplatatiji srta, Amerikantima, Frantuzima, Fintima...
Neki nervozni ljudi tražili su objašnjenja za ovaj slučaj.
Objašnjeno im je da komentator privatno govori pravilno, a frflja samo
na televiziji. U tekstu napiše kako treba, ali ne čita kako je napisano.
Međutim, po unutrašnjosti se već formiraju klubovi njegovih
obožavalaca, čiji članovi govore kao i njihov idol, misleći da tako
treba, dok se tako govori na televiziji. Na njihovim tednicama takođe
će biti pokrenuto pitanje:
Šta je tentralni problem TV tomunitatija?
Uostalom, ne treba tepidlačiti i praviti pitanje od jednog slova.
U poređenju sa onim o čemu govori, odakle i gde govori, zaista
je nevažno kako govori!
 O USPESIMA MEDICINE

Onomad smo gledali Dika Kaveta u razgovoru sa gospođicom

Džejn Moris, koja je doskora bila poznati novinar Džems Moris, otac
četvoro dece.
Već danas medicina od čoveka može napraviti sve – osim čoveka.
Ludaci se više ne leče, već im se ispunjavaju želje. Fiks-ideje se
pretvaraju u stvarnost.
Čovek koji bi voleo da bude nešto drugo, ili misli da je nešto
drugo – ne mora zbog toga da pati. Dovoljno je da se obrati lekaru, i
njegov problem će biti rešen na najbolji način. Onoga ko, recimo,
uobrazi da je konj, ne treba lečiti. Mnogo je lakše i efikasnije pretvoriti
ga u konja. Ko zna koliko već ima kokošaka, žaba, vrana i magaraca
koji su nekada bili ljudi.
Džems Moris nije bio srećan. Želio je da postane Džejn Moris, da
ne bude gospodin nego gospođica, da svojoj deci ne bude otac nego
tetka, a za to je imao prepreku jedino među nogama.
Da bi Džems postao Džejn, trebalo je osakatiti Džemsa Morisa.
Računica je jednostavna:

Džejn+ono =Džems
Džems–ono =Džejn.

Kad je izvađen koren iz Džemsa Morisa, dobili smo gospođicu

Džejn.
Da je Džemsu Morisu bilo samo do suknje i ženskog imena,
mogao mu je ostati muški znak, pogotovu što Džejn Moris izjavljuje
da ne razume toliko insistiranje na seksu.
 Međutim, njegova nesreća bila je upravo među nogama. On nije
mogao nositi taj teret od nekoliko grama i desetak santimetara. Svaki
čovek ima neki problem i neku muku sa kojom se nekako rve, ali
Džems Moris to nije hteo.
Zato je Džejn Moris ubila Džemsa Morisa, oca četvoro dece,
svojoj rođenoj deci postala tetka, a njihovoj majci nešto kao sestra.
Ne znamo da li Džejn Moris plaća alimentaciju deci pokojnog
Džemsa Morisa, ili je i toga oslobođena hirurškom intervencijom.
Izgleda da je teže ženama napraviti onu stvar nego muškarcima
rupu, ali se nadamo da će nauka i taj problem sa uspehom rešiti.
 O JEDNOJ TRCI

U jednom malom mestu na zemlji održana je tradicionalna trka

na 100 m.
Učestvovali su: Brz, Brži i Najbrži.
Najbrži je bio najgluplji. Njegova pobeda je bila sigurna. Na
žalost na nekoliko metara od cilja, kada je ostalu dvojicu ostavio
daleko iza sebe – ugledao je u gledalištu – rođake!
Nije ih odavno video i znao je da bi se naljutili ako bi tako, ne
okrećući glave, prošišao ka cilju.
Najbrži svrati u gledalište da se izgrli i izljubi sa rođacima,
misleći da će imati dovoljno vremena da se vrati na stazu i ipak pobedi.
Brži shvati da bi, u ovakvoj situaciji, mogao pobediti. Bio je
nepismen, protrča cilj i ponovo se nađe na začelju.
Dok je najbrži razgovarao sa rođacima, Brži je nekoliko puta
prošao kroz cilj i uvek stizao na začelje. Bilo je jasno da trči bez cilja.
Brz, koji je u trci učestvovao formalno, da bi imali trećeg, svestan
da nema šansi, razgledao je reklame i oglase oko trkačke staze, tražio
detelinu sa četiri lista, čačkao zube, zverao okolo.
Videći šta rade Najbrži i Brži, nekoliko pristalica pokušavalo je
da mu objasni životnu šansu. Ali njemu nije bilo lako objasniti. Zato
ga uzeše za rukav i, uprkos njegovom očajničkom opiranju i
zapomaganju, sprovedoše do cilja.
Tako je pobedio!
Ali, oni koji su verovali da Brz nikada nije pomišljao na pobedu,
bili su iznenađeni. U trenutku kad se dokopa cilja, Brz izvadi iz
zadnjeg džepa unapred pripremljen govor! Kao i svaki pobednik, priđe
mikrofonu, bokalu sa vodom, i u nekoliko reči odade priznanje Bržem
i Najbržem za zalaganje u trci, za fer i sportsku borbu kojom su ga
inspirisali, postavljajući pred njega velike zahteve, i tako još više
uveličali njegovu pobedu.
 Jedan od organizatora trke priđe pobedniku i obesi mu oko vrata
lovorov venac.
Brz, još jednom, priredi iznenađenje i svojom prirodnošću
šarmira publiku: skide venac sa vrata, i obrsti ga.
 O AFIRMACIJI

Prvo treba preko nekoga nekako zbog nečega da otpevate nešto

na televiziji.
Kad ste već pevali na televiziji, ništa prirodnije nego da snimite
ploču. Kad snimite ploču, ništa normalnije nego da opet pevate na
televiziji.
Kad napravite tu micu trakalicu, postali ste predmet razgovora i
najbolje se preporučili za koncerte, feljtone i fotografije u novinama.
Kako koju ploču snimite – raste i vaša slava u novinama. Kad
popijete sliku na naslovnoj strani nekog lista, vi postanete
neminovnost TV i Radio programa, želja slušalaca, ljubimac publike...
Novine počinju da objavljuju vaše memoare kako ste se voleli s
Luletom a udali se za Mileta, postajete kandidat za najpopularniju
ličnost »Kluba poznatih«, izvlačite nagrade na nagradnim konkursima,
presecate vrpce, dobijate pisma od nepoznatog sveta, dajete
autograme...
Veliki deo naroda više ne može da zamisli život bez vas. Ako
imate sreće da nekoga u međuvremenu pregazite, da se neko zbog vas
razvede ili da vas tuži sudu, vi ste vašu šansu iskoristili maksimalno.
Što drugim rečima znači da ste uspeli u životu. Više vas niko ne može
iseliti iz glava i osnovnih potreba naroda, niko vam ništa ne može, niko
ne sme ni da vas pipne a da ne ucveli hiljade članova vaših klubova i
da ne računa na opštenarodnu odbranu.
Zato, ako imate nekog na televiziji, pokušajte da se ubacite i
otpevate nešto u nekoj tužnoj emisiji. Na televiziji drže ključeve od
svega i znaju ko će biti naši idoli i ljubimci bez kojih nećemo moći
živeti, koga ćemo obožavati idućih godina.
Što ne volimo i ne obožavamo nekog boljeg i pametnijeg, krivi
su oni. Oni misle da je najbolje da u ovom periodu volimo pevače,
zabavljače, cirkuzante i šmirante...
 Mogli bi nam, ako ništa drugo, reći unapred ko će biti naši
ljubimci idućih deset godina, pa da vidimo isplati li nam se da im
posvetimo svoj život ili da sreću potražimo negde drugde.
 O KOMIČARIMA

To je dobro smišljeno: kad poskupe namirnice, kad nestane

struje, kad se ne prime plate, kad ste bez posla – u subotu uveče
prisustvujete giljotiniranju nekog od komičara u kojima narod već
trideset godina vidi krivce za svaku nepravdu i muku. Nema greške
koja nije naplaćena kozom ovih mučenika. Potrebu da nekoga bijete,
najlakše je zadovoljiti na ovaj način. Od prvih veselih večeri do
poslednjih televizijskih serija, narod likuje kad ove zločince kinje i
muče. Batina je ukinuta za sve osim za njih. Nikad nismo čuli da je
neko pustio suzu za njima, da ih je bilo koja humanitarna organizacija
uzela u zaštitu. Oni su postali prava narodna terapija. Nema zla koje je
nekome učinjeno a da taj nije doživeo punu satisfakciju gledajući
poniženja ovih dvojnika svih krivaca. Za sve te muke niko im ne
ponudi kocku šećera, niko se ne smilova, niko se ne zamisli šta će biti
i koga će tući ako nežne konstitucije naših komičara ne izdrže. Grešaka
će uvek biti, ali da li će biti njih? Svakako ne, ako se na vreme ne
uvedu manje porcije batina. Jer, više nema nijednog predmeta široke
potrošnje koji im nije polomljen o glavu, nema vruće čorbe, trulog
paradajza, presoljenog jela, pokvarene torte, a da to oni nisu silom
probali. Nema udarca koji nisu popili, nema fioke kojom nisu
prištinuti, ni eksera koji im nije podmetnut. Njihova su leđa male
antologije balkanskih muka.
To nije ni čudo ako znamo da narod u komičarima vidi siledžije,
ubice, lopove, nesposobne rukovodioce, sve one koji su te muke
zaslužili. Komičari su dati narodu da se na njima iživljava i igra kao
sa lutkama.
Međutim, malo je ko svestan uloge koju oni imaju, njihovog
značaja za naše nerve, mentalno zdravlje i mir u zemlji.
Zato predlažemo da se jedan dan u godini proglasi danom
komičara – velikomučenika, praznik na koji ih niko neće tući a mi
ćemo im vidati rane i privijati obloge, a potom položiti cveće na humke
njihovih kolega koji su podlegli povredama.
 O DOMAĆIM ŠIBICAMA

Juče je, opet, jednom našem čoveku iskočila šibica u krilo i

izgorela sve na šta je naišla. Pogorelac je došao u Narodnu skupštinu
sa svim dokazima i opravdano postavio pitanje: zašto se protiv tog
društvenog zla ništa ne preduzima?
Ima ljudi koji su poludeli od tih iznenađenja i zaprepašćenja koja
dolaze iz te male bezazlene kutije sa leptirima i cvećem. Da ne
pominjemo one koji su izgoreli. Ti ne mogu da svedoče.
Domaće šibice su krhke, tanane, nepredvidive, ćudljive. Sve se
od njih može očekivati, samo ne ono što im je posao i za što su plaćene.
Slučaj za Savet bezbednosti OUN!
Najbolje su one koje ne mogu da ukrešu. Ako kresnu – sklanjajte
decu ili ih držite u specijalno građenim bunkerima. Oni koji često
upotrebljavaju šibice trebalo bi da nose vatrostalna odela i maske koje
koriste švajseri.
Kad bi se sabrale sve košulje, čaršavi, stolnjaci, tepisi, zavese,
odela – koji su falš šibicama upropašćeni, šteta bi bila veća od svih
požara, uključujući i šumske, ukoliko i oni nisu izazvani takvim
šibicama. To je hvala šumama od kojih su nastale.
Zar je proizvođaču teško da napravi posebnu pregradu za deo
šibica koje ugrožavaju ljudske živote i imovinu? Zakon bi morao
obavezati fabriku šibica da na svaku šibicu montira mali aparat za
gašenje požara. Umetnički štoperaj i vatrogasci žive od njihove
nesavesnosti. Čak se priča i o nekom ugovoru o međusobnoj saradnji
između vatrogasnih četa i fabrika šibica.
Ne bi trebalo zabraniti cigarete nego šibice!
Ne mogu nas tako surovim metodama odvajati od cigareta.
Naravno, radi se o jednom procentu takvih neispravnih palidrvaca, jer
da nije tako, izgorela bi cela Jugoslavija. Proizvođačima se čini da je
taj procenat mali, ali nek ih pomnože sa brojem prodanih kutija, a u
svakoj ima bar jedan zgoditak, pa će videti o kakvoj se opasnosti radi.
To su šibice koje se lome, koje eksplodiraju, lete, sa bojevim
glavama obično uperenim prema onome što vam je najmilije. Najčešće
su tempirane prema očima i svemu drugom što čuvate kao oči u glavi.
Još nije pronađena uspešna odbrana od tih svitaca sa zmijskim
ujedom. Ako sebi i svojoj porodici mislite dobro, ne ostavljajte duvan,
ostavljajte šibice!
Kad progori jedna košulja, to nije dovoljan razlog da se ide na
sud. Iako u svakoj porodici ima po nekoliko progorelih košulja, još
nije suđeno proizvođačima ovog vatrenog oružja koje se legalno
prodaje. Stotine hiljada crnih, nagorelih rupa vapiju za pravdom i
zadovoljenjem.
Palidrvca nemaju zrno sa obe strane da bismo ih mogli koristiti
za čačkanje zuba ili ušiju. Ali tek ako to pokušate – stradali ste. Pola
će vam ostati između zuba ili u uvetu. Stavite celu, a izvadite pola.
Većini je ostatak izvađen autopsijom.
Da sve ovo nije tačno, i sami proizvođači bi koristili šibice koje
proizvode. Pošto znaju šta je u kutiji – upotrebljavaju upaljače!
Na domaćim šibicama bi trebalo da stoji upozorenje: »Opasno po
život«, ili mrtvačka glava.
 O NOBELOVOJ NAGRADI

Jedan glupak koji dobro postavlja stvari – ovako je

prokomentarisao ovogodišnju odluku o dodeljivanju Nobelove
nagrade za književnost:
– Nisam čitao.........ali kažu da dobro piše.
Milo mi je ako je tako, a ne verujem. Ja sam uvek bio na strani
budućih mladih talentovanih ljudi. Bio sam za Šekspira, pa čak i
Dostojevskog, i to onda kad niko nije bio. Ako ne smetaju drugima, ne
smetaju ni meni. Vidim da su se probili, da lepo napreduju. Takve
ljude treba razumeti i žaliti, jer nisu samo oni krivi. Ja sam ih svuda
branio i pomagao moralno i materijalno. Bez obzira šta se o njima
priča i s kim se druže, treba im pomoći i pružiti šansu da se poprave,
mada nije uvek jasno ko ih forsira i ko iza njih stoji. Bolje da piskaraju
nego da kradu. Ne treba ih uzimati ozbiljno. Oni su kao deca. Nama
ništa ne mogu nauditi i mi ćemo na kraju krajeva sa takvima lako.
Svakoga treba saslušati, a za preduzimanje odgovarajućih mera nikada
nije kasno. I sa naše strane ima nerazumevanja, mada su za to sami
krivi. Ne treba ih kažnjavati ukoliko se dokaže da su nevini. Čuo sam
da i kod njih ima nekih dobrih stvari. Šteta što to nije napisao neko
drugi. Da sam ja na njihovom mestu, sve bi to izgledalo drukčije. I sam
sam u mladosti pomišljao da pišem. Sa piscima treba dugo i strpljivo
raditi dok ne uvide svoje greške, izađu na pravi put i prihvate se nečeg
pametnijeg i ozbiljnijeg. Što se mene tiče, nema nikakvih problema.
Spreman sam da im iziđem u susret u svako doba. Moja vrata su im
uvek otvorena. I bez obzira što znam da se mnogi drugovi ne bi složili,
što bih bio kritikovan i krivo shvaćen, ja bih D o s t o j e v s k o m –
da ga sretnem nasred Terazija – rekao dobar dan i pružio ruku. Bez
obzira s kim sam u društvu!
 O SAHRANAMA

Sve češće se izražava opravdana zabrinutost što se u pojedinim

krajevima sahrane koriste za iskazivanje bola i žalosti.
Dovoljno je da bilo ko umre, makar to bio i rođeni otac, pa da se
od toga napravi povod za kuknjavu i masovno okupljanje na toj
ŽALOSNOJ osnovi!
Može se bez naročitog preterivanja reći: koliko je bilo mrtvih,
toliko je bilo i sahrana! A mrtvih nije bilo malo. Naprotiv. Pogledajte
samo čitulje pa će vam odmah biti jasno koliko se širom naše zemlje
svakodnevno održava ovih tužnih skupova na kojima se insistira na
crnini i tuzi, gde se srodnici takoreći takmiče ko će više proliti suza –
a vrši se pritisak da plaču čak i oni koji su se tu slučajno zatekli. To se
postiže veštim govorima, tužbalicama, naricanjem i ređalicama kojima
se golicaju suzne žlezde i prosto mame suze!
Gledajući naše sahrane, čak bi i dobronamerni posmatrač
pomislio da se kod nas nije ništa promenilo i da mi i danas ljude
sahranjujemo kao što smo ih sahranjivali uvek!
Seljaci u ovome prednjače: na svakoj sahrani okupi se gotovo
čitavo selo! A seljaci više ne umiru samo prirodnom smrću već veliki
broj strada i u saobraćajnim nesrećama, pa sad vidite kakvu to crnu
sliku pruža ako se smrt svake šuše oplakuje kao da mu je nanesena
neka nepravda, kao da je smrt neko iznenađenje, a pogotovu za seljake
neki naročiti gubitak i neuspeh!
Mirne savesti možemo reći da u pojedinim zabačenim krajevima
gde mrtvaci još uvek nalaze pogodno tlo – nije bilo vesele sahrane! Za
mnoge je smrt bila jedino rešenje i izlaz, pa se čak i nad njima izvodi
čitav tužni ritual iako su smrću samo dobili. Čak i kad neko umre i
prirodnom smrću – opet se njegova smrt ne koristi za širenje vere u
život. I u govorima, i u saučešćima, i u grobljanskom ambijentu,
izvlače se isključivo tužni akcenti, podvlači se u obraćanju pokojniku
i njegovoj porodici sve ono što je najžalosnije, samo zato da bi ceo
obred protekao u jaucima i prenemaganjima!
Pojedincima kao da je samo potreban leš pa da se kao u kakvom
kriminalnom romanu počnu okupljati oko njega! U ovom korišćenju
sahrana za iskazivanje žalosti prednjači rodbina pokojnika, ali ni ostali
ne doprinose ništa boljem utisku! Zbog svega navedenoga nije čudo
što su sve češći zahtevi i opravdane kritike da se u sahrane unese malo
više vedrine i optimizma, da se pogreb protka humorom, verom u život
i isticanjem naših očiglednih uspeha i rezultata.
Jer nije teško pretpostaviti kome tužne sahrane idu u račun i ko
se njima najviše koristi.
 O MINISTRU I PESNIKU

Jedan genije sa velikom maturom iznenada je napisao sledeći

stih:

PAŠĆU SRUŠEN SLADOSTRAŠĆEM SREĆE

– Ljudi, šta da radim sa ovim čudom? – zavapi poeta.

– Idi odmah u sekretarijat i traži stan.
I evo ti našeg pesnika pred poznatim vratima.
– Druže ministre, ja napisah... Vi ste na potezu... Gde je taj stan?
Ministar zavrte glavom:
– Imamo ovde već dvojicu sa po dva stiha, čije slučajeve još
nismo rešili.
– Napisaću tri!
Kroz dva dana evo njega ponovo. Sa tri stiha, kako su i tražili.
Ministar prihvati ceduljicu na kojoj je pisalo:

PAŠĆU SRUŠEN
SLADOSTRAŠĆEM
SREĆE!

Nije imao kud. Potpisa rešenje na garsonjeru.

Pesnik se zainteresova:
 – Koliko je stihova potrebno za dvosoban stan?
Ministar shvati u čemu je stvar. Promeni rešenje na dvosoban stan
i sam dopisa još desetak stihova.
 O DOBROJ DECI

Velika je povika na današnju decu. Ljudi koji to znaju tvrde da je

omladina propala. Navode se konkretni podaci i primeri. Operiše se
brojem mladih prestupnika u KP domovima i zatvorima.
Kriminalističke hronike pune su inicijala naših sinova i kćeri.
Međutim. ako ovu generalnu ocenu podvrgnemo suptilnoj
analizi, videćemo da i među mladima ima časnih izuzetaka.
Nedavno smo, na primer, čitali o jednom mladiću koji je od svog
skromnog džeparca kupio malu podmornicu.
Istina, ne radi se o novoj podmornici i poslednjem modelu, ali je
to još uvek dobro očuvana i upotrebljiva podmornica, kakvu bi
poželele mnoge armije srednje razvijenih zemalja.
Roditelji ovog mladića ne mogu reći da nisu imali sreće s decom.
Imati podmornicu u tim godinama, ipak je nešto. Ovaj mladić mogao
je ukrasti krstaricu, ali je više voleo da za svoj novac kupi podmornicu.
Da imamo više ovakve dece, imali bismo i više podmornica.
Podmornica po podmornica, pa bismo mogli sutra pitati: pošto je
Gibraltar?!
Slučaj ovog mladića nije usamljen. Ima još primera zdrave i
pravilno usmerene dece. Slučaj J. Z. Č. možda je još bolji primer. On
je uzeo u ruke kormilo jednog malo većeg broda i s njim malo duže
uspešno plovi, šaljući s palube pusice starcima koji kunjaju na obali.
Svetli primeri naših mladih voda i učitelja:
D. A. koji je u poslednjem trenutku osvojio neosvojivu L. N.
K. S. koji je kupio avion za zaprašivanje obožavalaca Đ. M.
V. V. koji je za svoju užu familiju snimio celovečernji igrani film.
I. R. koji već godinama živi u dvorcu u čijoj je okolini zabranjeno
snimanje.
H. K. H. koji je već slučaj bez presedana.
 I mnogi drugi – dokazuju da ima dece i dece i da sva deca nisu
ista.
Uostalom, o mladima ne treba suditi prerano, jer šta su današnji
dobri i plemeniti starci nego bivši problemi jednog društva koje su
upropastili.
 O NOVIM PROIZVODIMA

Neke artikle široke potrošnje kod nas je još uvek nemoguće

nabaviti. Recimo:
ambalaža za bure (veće bure u kojem bi se držalo manje);
češalj za ćelave (polukružni luk koji ima zupce samo na
krajevima);
bicikl za duge vožnje s klozetskom šoljom umesto sedišta;
češalj za razdeljak (običan češalj sa malom pauzom u sredini);
stakleni čekić za zakucavanje osetljivih stvari;
gumena klešta za vađenje eksera (da im se ne šteti glava);
kaiš za šetnju ribe ispod vode;
ekser s glavom na oba kraja, (za ljude koji slabo vide);
portabl nakovanj;
metla s nekoliko krakova (za čišćenje stepenica);
puška s krivudavom cevi (za lov na kengure);
sekira s dve drške (za drvoseče, bračne parove, i svaku drugu
demonstraciju udruženog rada);
mreža za hvatanje leptirova, (ali bez dna, tako da ujedno može
služiti i za košarku);
slavina za vodu sa tri otvora, (za jači, srednji i mali mlaz);
aparat za vađenje masti iz žive svinje;
česma bez otvora, (za one koji vodu ne troše ili štede);
stolica za ljuljanje levo-desno, a ne napred-nazad;
stolica prikačena za leđa, (kako bi čovek, i kad ide, u stvari
sedeo).
Dokle ćemo čekati?
 O MAŠINI ZA SEČENJE HLEBA

U restoranu luksuznog motela na autoputu vidno mesto zauzima

mašina za sečenje hleba.
To je najnovije tehničko dostignuće, izrađeno od najboljeg čelika,
sa najfinijim elektronskim uređajima, a služi samo za sečenje hleba.
Ova supermoderna i skupa sprava, koju još uvek uvozimo, visoka
je tri a široka nešto više od jednog metra. Liči na veći džu-boks ili
elektronski računar, sa mnoštvom magičnih očiju, ventila, kazaljki,
skala i različitih priključaka, a ima samo jedan humani zadatak –
sečenje hleba.
Kad smo došli, desetak gostiju već je posmatralo rad ovog giganta
tehničke civilizacije. Uz ovaj aparat sagrađen je ceo motel. Tu su
smešteni mašina za sečenje hleba i ljudi koji brinu o njoj kao zaseban
OOUR. Mnogi su proveli izvesno vreme u inostranstvu, uz skromnu
stipendiju, da bi naučili rukovanje ovom prefinjenom spravom.
I seljaci iz obližnjih sela, koji imaju višak radne snage, donose
hleb od kuće da ga ova mašina iseče na jednake delove, ne praveći
nijedne mrvice.
Dovoljno je u ovaj specijalizovani elektronski mozak ubaciti hleb
određene veličine pa da se za par sati, na za to predviđenom mestu,
pojave besprekorno izrezane kriške hleba.
Ova mašina savršeno je osetljiva: ukoliko hleb nije određenih
proporcija, potrebne težine i propisanog oblika, brzo otkriva grešku i
izbacuje ga nazad.
Njen rad odvija se u nekoliko faza. Kad se hleb ubaci u specijalni
otvor, mašina ga prvo meri, potom iznosi na traku gde se omekšava
specijalnim hemijskim jedinjenjem i na određenoj temperaturi
priprema za sečenje. Hleb zatim odlazi u odeljak za obeležavanje
kriški i na kraju, kad su pripreme završene, mašina ga sama zaustavlja
na horizontalnoj ploči i – seče! Kažu da tako skladne i jednake komade
nije moguće iseći ljudskom rukom!
Na žalost, mi to nismo mogli videti zbog nestanka struje, a mašina
još uvek nije prilagođena na ugalj i drva. Nameravali smo da ručamo,
ali – nije bilo hleba.
Pitali smo da li je moguće na neki drugi način iseći hleb, ali nas
niko nije razumeo. Nudili smo da ga sami isečemo kuhinjskim nožem
ili izlomimo rukama; i pored najbolje volje, ni to nije dolazilo u obzir.
 O BEOGRADU

Stari Beograđani ne znaju i ne cene pravu vrednost svog grada.

Neki čak sanjaju da napuste sve to i odu nekud daleko, u neku
zabačenu tišinu i mir.
Oni nisu normalni. Oni i ne zaslužuju da žive u takvoj metropoli,
na ušću dveju reka, raskrsnici istorije i sveta, gradu sa dva podzemna
pešačka prolaza, pokretnim stepenicama u robnoj kući,
krematorijumom, žiži interesovanja svetske javnosti, gradu sa smelim
urbanističkim planom, izvanrednim geografskim položajem i
Kalemegdanom, jednim od najlepših parkova u ovom delu sveta.
Jedan je Beograd.
Beograd je nagrada, uži izbor, reprezentacija, najveće priznanje,
čast, ponos, preporuka, legitimacija, dokaz, ideal, san, raison d’etre.
Nemoguće je zamisliti pametnog i sposobnog čoveka izvan
Beograda. Van Beograda takav čovek može biti samo slučajno,
privremeno, greškom i nepažnjom.
Živeti u Beogradu je prvi i najubedljiviji dokaz uspeha u životu.
Naše novine pune su oglasa: menjam imanje, vinograd, kuću,
šumu, dvorište, groblje – za useljivi lift u Beogradu; menjam položaj,
platu, ušteđevinu, mir, zdravlje – za doručak u Kasini; menjam rodno
mesto, biografiju, lozu, navike, sve – za jedno stajanje na severu
Zvezdine »Marakane«.
Po unutrašnjosti se sve češće održavaju suđenja probisvetima i
hohštaplerima, koji su se lažno predstavili kao Beograđani i na taj
način sticali nezasluženu pažnju, ugled, ljubav, slavu i novac. Sve je
više prevarenih provincijskih devojaka koje su nesrećno i slepo volele
lažne Beograđane.
U jednom mestu na jugu Srbije izvesni gospodin srednjih godina
predstavio se: ja sam SI MILE sa Čubure! Na osnovu toga on je venčao
nekoliko mladenaca, održao izvestan broj zapaženih predavanja,
srušio jedan blok zgrada, obavio nekoliko suđenja, smenio nekoliko
lokalnih rukovodilaca, razorio nekoliko patrijarhalnih brakova i
porodica i postao počasni građanin te jadne varoši.
Zamislite užasnu dilemu jedne lepotice iz Vrnjačke Banje: njoj
su nudili brak, jedan lekar iz same Banje i jedan navijač »Crvene
zvezde« iz Beograda. Lekar je autiran. Ništa nisu značila njegova
obećanja da će se i on jednoga dana vinuti do samog Beograda. Mlada
je dovoljno venula u provinciji, ona je htela odmah u Beograd.
Pošto već nisu iz Beograda, ljudi u provinciji moraju biti lekari,
profesori, učitelji, šoferi, poštari, obućari, dimničari, berberi. Oni se
moraju dokazivati na milion načina. Jednom Beograđaninu sve to nije
potrebno – on je iz Beograda. Beograđanin – to je zanimanje!
Beograde, o Beograde, na ušću dveju reka. ispod same Avale!
Zaista je sramota ne biti iz Beograda!
U Beogradu žive Đorđe Marjanović, Dragan Džajić, Olivera
Katarina, Miodrag Petrović-Čkalja – a oni valjda znaju gde treba
živeti!
Beograd je milionski grad. Mnogi misle da živeti u Beogradu
znači biti milioner.
Svake noći hiljade inteligentnih i talentovanih ljudi iz provincije,
puzeći, prilaze bedemima Beograda. U fišeklijama nose adrese dalekih
rođaka, i poznanika iz voza, koji su već u Beogradu.
Jednog čoveka, koji je sav novac uložio u novu kuću u Nišu,
proglasili su psihopatom i poslali u ludnicu s obrazloženjem da je sa
tim novcem mogao živeti u Beogradu bar šest meseci.
Poslednji potomak jedne ugledne porodice iz Crne Gore, pošto se
za života nije mogao domoći Beograda, ostavio je amanet meštanima
da ga, posle smrti, prenesu na beogradsko Centralno groblje.
Pametni i dalekovidi ljudi ne pitaju za cenu, već iz crne provincije
dovode svoje žene da se porode u Beogradu. Tako biografija njihove
dece počinje patetično i neverovatno – Beogradom!
Bolje se ne roditi, nego živeti van Beograda. Šta će ti život ako
ga ne živiš u Beogradu!
 Najveća je glupost i nesreća umreti u Beogradu. To je
neshvatljivo svakom iole zdravom čoveku u provinciji.
U Beogradu se ludo živi! Novine, kafa, trolejbusi, ekspres-
restorani, viršle sa senfom, semenke, servisi, klupe u parku, izbori
lepotica, nedeljom utakmice, štrafta...
Desetine hiljada nezaposlenih profesora, inženjera, lekara,
radnika iz Beograda, smeju se svojim zaposlenim kolegama iz
unutrašnjosti.
Nedavno je u Beogradu gostovala i Rita Pavone. Molim!
 O VERI

Treba verovati,
padati za veru i verovati,
gubiti veru i ponovo je naći,
bez vere,
život je čekanje smrti,
dani smenjuju noći –
nadajući se da ste se predomislili,
svet vam se udvara –
očekujući da ćete ga zavoleti,
vera je jedini razlog da se živi,
duže od poraza,
sve će propasti,
osim vere,
poražena vera naša je krivica,
vera nije čekanje,
jer nema kraja,
na kraju vere ne čeka nas ništa,
svet ne može biti bolji nego što će biti,
verujte bez nade,
samo verujte,
slepo i prirodno,
kao što veruje mrtvo zrno,
za postojanje vere dovoljan je život,
sve što živi veruje u svoju svrhu,
nijedno drugo ime nije izdržalo,
ne prisvajajte veru,
ne menjajte joj ime,
ne vezujte je za rokove,
vera je večita varka,
svih koji se rode,
budite neizlečivi od vere,
ona je čedna i nerazumna,
ona je slepa i gluva,
zato je moćna,
neka vas niko ne razuveri,
sve što je dokazano jednom će biti oboreno,
verujte u nešto,
tako ćete lakše poginuti i umreti!
 O NAŠIM SESTRAMA

Pročitao sam da u nekim zemljama uopšte ne znaju za pojam oca.

Postoji kult brata. Ne može se uvek ni znati ko je otac. Zna se ko je
brat. O sestri se brine brat, o deci ujak.
Kod nas je obratno: sestre se brinu i o braći i o njihovoj deci.
Sirote naše sestre – gde su sada?
Čije li prezime nose? Imaju li dece? Kako izgledaju? Kako žive?
Kada je trebalo ići u školu, nismo mogli svi. Naše sestre, koje su
uvek bile bolji đaci od nas, ostale su na selu. Mi smo otišli umesto njih.
Tada su mnogi od nas poslednji put videli svoje sestre.
Ostale su zauvek pod dalekim planinama, a nadale su se da će
ostati samo dok mi završimo školu.
Zna se koliko smo studirali. Za to vreme naše sestre su prodavale
jagode i drva u malim planinskim mestima. Stajale pored puteva i po
raskrsnicama, nudeći tanjire zukava belosvetskim putnicima. Zarađeni
novac vezivale su u maramice, nosile oko vrata, a onda slale nama u
velike gradove.
Veliki gradovi su uvek daleko. Naše sestre nikad nisu bile u
velikim gradovima.
Mi smo odavno završili školovanje. Naše sestre ostale su tamo
odakle smo mi, zahvaljujući njima, otišli.
Neke su se u međuvremenu poudavale. Naše stare slike ponele su
u svoje nove domove. To su slike iz onog vremena kada smo nosili
kragne izvađene preko revera i začešljavali kosu uvis. Tada nismo bili
ni debeli ni elegantni. Pored nas je, sa tom slikom, na sestrin zid
zalutao i neki naš davno zaboravljeni drug. Na zaboravljenoj slici, naši
zaboravljeni drugovi. Na zaboravljenom zidu.
Pod tom slikom dete naše sestre, koje možda nosi naše ime ili liči
na nas, objašnjava drugom detetu – ko je na slici.
Ujaci ne znaju da postoje ni ta deca ni te slike.
 Kod Generalturista se raspituju gde da idu.
Postali su tuđa sreća. Taštin ponos i dika. Ženin doživotni dužnik.
Ženama, kada su raspoložene da nas slušaju, kad potkupljene
skupim poklonima, pokažu malo razumevanja za naš primitivizam i
poreklo, pričamo koliko sestara imamo, gde žive i kako se zovu. To su
opisi i adrese od pre dvadeset godina. Molimo žene da ih ne oteraju sa
vrata ako slučajno naiđu. Preklinjemo ih da nam ništa ne šapuću kad
one budu tu, uveravamo ih da mogu imati poverenja u naše sestre.
Naše žene ne mogu se načuditi kako možemo pamtiti tolika imena.
Kad nekome dođe sestra u posetu, njen glavni sagovornik je naša
kućna pomoćnica. Njih dve se odmah sprijatelje. Zajedno izlaze u
šetnju. Mi tek tada utvrdimo da sa sestrama nemamo šta ni razgovarati.
Naše sestre toliko smo prevazišli da nam se čini da pravih sestara
i nemamo. Naše žene im kao milostinju poklanjaju stare stvari naše
dece.
Mi mislimo da naše sestre dobro žive. Da im ništa ne treba, da
ništa ne žele, da ne znaju za bolje. Srećne su jer ne znaju ni šta, ni
koliko nemaju. Mi smo nesrećni od toga koliko imamo. Treba sve to
održavati.
Još uvek se naše sestre kunu u naš život. Čak i kad razgovaraju
sa nama.
Ako ih naši gosti slučajno zateknu kod nas – ili ih ne
predstavljamo ili kažemo da su nam rođake.
Još uvek se ponekome od nas desi da mu pod stare dane zakuca
poštar na vrata i donese paket od sestre. Ušteđeno od sirotinje, nešto
od onoga što brat voli. Snaha to odmah nonšalantno poklanja onima
što istresaju tepihe ili popravljaju kišobrane.
Naš zet tuče našu sestru. Ona mu već godinama preti bratom, deca
ujakom.
Imamo i sestre koje nikada nismo videli. Kad se nekad slučajno
sretnemo sa njima, one stidljivo saginju glave dok razgovaraju sa
nama. Ne mogu da se oslobode. Prvi put nas vide.
 Sestra nekog od nas i u ovom trenutku ulazi u neki daleki grad sa
bremenom drva na leđima. Kad ih proda, odmah će na poštu da novac
uputi bratu. On ni preko leta nije dolazio kući, nema vremena.
Pod visokim planinama, prerano ostarele, poružnele, od rođenja
u crnini, žive naše žalosne sestre.
Mi se ne javljamo, ali ne smeta. One znaju sve o nama. Njima je
dobro, kad je nama dobro.
Godinama već, sanjaju jedan isti san: kao mi, isti onakvi kao kad
smo otišli, pojavljujemo se na vratima, a one prvi put u životu ispuštaju
decu iz naručja, rizikuju da krave poaraju, da telad podoje, da varenika
prekipi, i trče ka nama.
 O NOVOJ GODINI

Koja je razlika između nove i stare godine?

Stara godina je: prošla, prosta, bivša, stara, jadna, mrtva,
prohujala, dokrajčena, završena, poražena, proslavljena, pregažena,
ispucana, iskorišćena, odbačena, bespomoćna, presahla, prevaziđena,
prespavana, pojedena, pročitana, potrošena, odbolovana, istekla,
isparila, iscurila, sagorela, sahranjena, streljana, pokradena,
rashodovana, popunjena, odsvirana, ofucana, izduvana, beznadežna,
raskrinkana, nagrađena, kažnjena, poznata.
Nova godina je:
sledeća, nova, neokrnjena, neoštećena, nastupajuća, nepoznata,
puna, duga, buduća, jubilarna, nedodeljena, čista, nevina, neiskusna,
neiskorišćena, novorođena, nedogledna, neizmerna, perspektivna,
mlada, cela, neotvorena, dobrodošla, neminovna, neophodna,
potrebna, neponovljiva, nenačeta, nepredvidiva, neudata, neprodana,
jedva dočekana, svemoguća, zaslužena, nezamenjiva, najpotrebnija,
ispred svih, poslednja, parna, bolja, uspešnija, dugo obećavana,
premijerna.
Da nema nove godine, ne bi bilo ni nas. Sve bi bilo kao dosad.
Sve bi bilo isto. Jedino nas ona može izvaditi.
Ako preživimo novogodišnju noć, onda imamo vremena.
Domogli smo se novih šansi, novog prostora i vremena.
Za mnoge će nova godina biti najveća i najsrećnija.
Neko će se u njoj roditi. Neko će progledati. Neko će najzad
diplomirati. Neko će se konačno opametiti. Neko mora dobiti premiju.
Neko će naći sto dinara. Neko će se zaljubiti. Neko će ostati živ. Neko
će biti pomilovan. Neko će za dlaku izbeći poteru.
Neko će novu godinu pamtiti celog života. Neko će zažaliti za
prošlom godinom. Nekome će propištati majčino mleko. Neko će čuti
što nikad nije čuo. Neko će proklinjati dan kad se rodio. Neko će
prokockati i poslednju šansu. Neko će biti uhvaćen na delu. Za nekoga
bi bilo bolje da je davno mrtav. Nečija će žena ostati udovica. Nekome
će presaditi bubrege u stomak.
Mnogima neće biti teško da umru za tu godinu.
Neko će izgubiti nevinost, a neko će je steći. Nekome će svanuti,
a nekome neće. Neko će prvi put doći u veliki grad, a neko će se iz
velikog grada, neshvaćen vratiti u selo. Neko će ukrasti prvi, a neko
poslednji put. Neko će priznati milom, a neko silom.
Obratite pažnju!
Neko će skiknuti.
Neko će naletiti na minu.
Neke stvari će se saznati.
Neko će sve priznati.
Nekome će neko namestiti micu trakalicu.
Pred nečijom će kućom mečka zaigrati.
Otvorite četvore oči.
Neko će se sam prijaviti.
Nekome nema spasa.
Nekome više ništa neće trebati.
Neko će glavom pronaći pesnicu.
Neko mora ispasti budala.
Bezbedni su samo oni kojima se više ništa ne može dogoditi.
Dolazi nam Nova godina!
Mi smo jedini kojima je to uspelo!
 O POJEDINCU

Ja sam sâm.
Ja imam svoje probleme, svoje neprijatelje.
Mene više boli zub nego svi problemi čovečanstva.
Ja neću vašu pomoć.
Vi mi ne možete pomoći.
Neću vašu sreću.
Neću vašu budućnost.
Ja imam sve čemu se vi nadate, za šta se borite, o čemu sanjate.
Ja imam mnogo težih problema nego što su vaši problemi.
Ostavite me na miru.
Ja sam sâm.
Ja imam mnogo većih neprijatelja nego što su čitavi narodi i
armije.
Ja pripadam sebi, a ne vama.
Ja imam svoju pravdu i svoje ideale.
Ja imam svoju majku i svoju decu.
Ja nemam razloga da se borim za ono za šta se vi borite.
Vi nemate za šta da živite.
Ja imam.
Vi nemate ni kučeta ni mačeta.
Ja imam.
Ginite, to je vaša sudbina, a ne moja.
Nemojte se boriti za mene.
Ja to nisam tražio od vas.
I ne osećam se krivim ako poginete za mene.
Nemojte me ubeđivati.
Ubediću se sam.
Lični heroizam je privatna stvar svakog čoveka.
To mene ne obavezuje.
Vi ste u pravu, ali to meni nije dovoljno.
Pronađite lek protiv raka pa ću vam sve oprostiti.
 O ŠALTERU

Šalter je najstravičniji izum naše civilizacije. Treba li da ga

opisujemo?
Izmislila ga je birokratija, projektovali činovnici, poručila
administracija.
Po broju žrtava šalter je nadmašio sva druga opačila. Niko nije
ponizio toliko ljudi.
Nigde čovek nije toliko mali kao pred njim i nigde mali ljudi nisu
veći nego iza šaltera.
Zato je i izmišljen.
Još se nije rodio onaj koji se osećao kao čovek stojeći pred
šalterom.
Sudeći po visini, šalter je izmišljen za liliputance. Dok postoji
šalter, vlast je nepobediva.
Pogledajte samo kako je smišljen.
Što je čovek viši, dublje se saginje. Što je uspravniji, više se
povija.
Ima li nekoga ko nije izvijao vrat, klečao i ležao pred šalterom? I
ko je u takvom položaju mogao zadržati samopoštovanje? Ima li
sprave koja brže i lakše melje ljude? Kako vas može ceniti onaj koji
vas je doveo u tai položaj? Onaj preko koga je prešao šalter nikada se
ne može uspraviti.
Pred milionima šaltera ljudi svakodnevno kleče dok ih oni sa
druge strane sedeći gledaju sa visine pljuckajući im u lice!
Dignute su mnoge bune, ali još nijedna nije porušila šaltere.
Naprotiv, posle buna bilo ih je još više.
Zahtevamo da se šalteri podignu do visine čoveka. Dosta su se
ljudi saginjali sebi ispod kolena da bi pokorno razgovarali sa svojom
vlašću i njenim činovnicima.
 Neka se šalter podesi prema nama, a ne mi prema njemu.
Sve dok se šalter ne podigne na dostojnu visinu – čovek neće
porasti u svojim očima.
 O CRVENOM BANU

Znali smo da je Vuk Karadžić veliki, ali da je toliko veliki nismo

verovali. Mislili smo da je za Vuka kasno da pokaže nešto novo, ali
nas je »Crven ban« ubedljivo demantovao. To je bilo utoliko uočljivije
što je Vuk dosad pokazao sve – sem »Crvenog bana«. Očigledno mu
je »Crven ban« namerno prikrivan i potiskivan, a tek sada je skinut veo
sa njegove veličine. Možda smo Vuka potcenjivali. Da smo imali malo
više poverenja u njega, mogli smo pretpostaviti da ono što imaju svi,
ima i Vuk. Ispadalo je da jedino Vuk nema ono što svi imaju. Falio mu
je »Crven ban«. Ili smo se nadali da Vuk, kad već ima sve, nema bar
»Crvenog bana«, pa da se tako poravnamo.
»Crven ban« drukčije deluje u okviru ostalih dela, drukčije
izdvojen. Tek kad se iznese na videlo sam i nezavisan, »Crven ban«
zablista u punom sjaju. Nije onda nikakvo čudo što je, ogoljen, tako
oberučke dočekan. Time se ne mogu pohvaliti ni daleko kulturniji
narodi. Da je Gete imao šta da pokaže – Nemci bi time celom svetu
boli oči!
Poražena logika – čija je žrtva sve dosad bio i »Crven ban« –
uporno veruje da postoje stvari koje se šapuću i stvari koje se govore
glasno. Pesme koje se čitaju samo na izvesnim mestima i u određenim
okolnostima. Mislilo se da zapisi koji nastaju po klozetima, jedino
tamo imaju čari. Smatralo se da svaki organ ima svoje mesto, i da samo
tamo deluje prirodno i nevino. Ali kad je našminkani »Crven ban«
blesnuo na naslovnoj strani, i u izlozima knjižara, videlo se kolika je
to zabluda.
Vuk Karadžić nam je tako dao još jedan primer: nema više
razloga da se taj organ krije, kao neka sramota. Nadamo se da ćemo se
za legalnost svih reči i ravnopravnost svih tela i organa kao i njihovih
imena, izboriti svuda, pa ćemo »Crvenog bana« uskoro videti i u TV
dnevniku i zaglavlju novina. Istina, da mu nije slike, čovek ne bi ni
znao ko je »Crven ban« (više nema banovina ni banova, a dok ih je
bilo nisu bili crveni).
Izborili smo se za izlazak »Crvenog bana« na slobodu.
Jedinstven poklon za nagradu vukovcima. Nepismeni su se
zastideli i gorko pokajali kad su čuli za »Crvenog bana«.
Ponovni dolazak Vuka u svoj narod pokazao je da se on toliko
izmenio da ga nije bilo lako poznati.
Bližimo li se trenutku, kad ćemo svi izvući »Crvenog bana« na
svetlost dana?!
 O JEDNOJ POSLOVICI

Jedna poslovica glasi: Ne jedi trešnje sa gospodom.

Ne znam, kaže otprilike Vuk (taj jedini Vuk kome nije potrebno
navoditi prezime) šta ova poslovica znači, ako nije to da sirotinja sa
trešnjama jede i koštice, a gospoda ne jede, već ima običaj da te sa
njima gada između prsta. Zamislite to vreme kada ste gospodu
razlikovali od sirotinje po tome ko je jeo koštice, a ko nije. Dugo se
verovalo da se trešanja ne može ni najesti onaj ko ne jede koštice. A
gospoda je, verovatno, dozvoljavala sebi taj luksuz i tako je nastala
ova poslovica.
Današnje razlike su malo veće od koštica. Koštice više niko i ne
jede, sem kome se slučajno omakne. Ko od nas nije ispalio neku
košticu? Ko nije nekad pogođen ovim zrnom. Zato što nije jela koštice
gospoda je jela više trešanja. Tako da je svaki gospodin imao gomilu
ove municije kojom je mitraljirao goloruke siromahe. Danas gotovo
nema nikoga ko se ne bi mogao nazvati gospodinom.
Moguće je da nije bila reč samo o košticama. Možda je neko imao
pravo da gađa, a neko nije smeo da se brani. Vuk očigledno nije uzeo
u obzir da siromasi nisu smeli, već se odlučio za varijantu da nisu imali
čime da uzvrate gospodi.
Mi se ove poslovice sećamo u vreme ekonomske krize. Možda
opet dolaze vremena kad će se koštice jesti. Gađanje košticama je
luksuz koji više ne možemo sebi dozvoliti svi. Kilogram trešanja (sa
košticama) je ove godine dostizao cenu mesa (bez kostiju). A u
kilogramu trešanja bar polovina otpada na koštice. Ko će iduće godine
bacati koštice, ako ih već plaća? Vraćaju se stare podele. Oni koji sebi
mogu dozvoliti da ne jedu koštice i u ovoj situaciji – zaslužili su i naziv
gospode i da nas opet gađaju. Niko nam nije kriv. Imali smo šansu.
 O POŠTENIM LJUDIMA KOJI
KRADU

Na ovim cenama nastala je nova uzrečica: Pošten čovek mora da

krade!
Da vidimo koja je razlika između poštenih ljudi koji kradu i
lopova.
Pošten čovek nikad ne bi krao da ne mora da krade.
On prezire krađu, gnuša se svojih postupaka.
Krade prema potrebi, i u okviru porasta troškova života.
Niko toliko ne mrzi lopove kao pošteni ljudi koji kradu.
Pošten čovek može da krade čiste savesti, jer on nije lopov.
Pošten čovek ne krade radi krađe već iz nekog opravdanog
razloga.
Pošten čovek koji krade ne krije se kad krade jer ima stila i
načina, a lopurda stavlja čarapu na glavu, skače kroz prozor i beži.
Pošten čovek krade u svom preduzeću, a lopovi gde stignu.
Pošten čovek može i prestati da krade a lopov ne može.
Pošten čovek koji krade vaspitava decu da ne kradu. Lopov ih
vodi sa sobom u krađu.
Pošteni ljudi koji kradu pored toga rade i nešto drugo, a lopovi
samo kradu.
Ako je nešto ukradeno, za pokretanje istrage potrebno je utvrditi:
je li to ukrao pošten čovek koji krade, ili pravi lopov.
Naši organi gonjenja prave razliku između poštenih ljudi koji
kradu, i lopova. Obično gone ove druge, ako pogreše – izvinu se.
Pošten čovek koji krade kupuje u radnji, a lopov krade.
Razlika između poštenog čoveka koji krade, i lopova, u tome je,
što pošten čovek ima svuda ponešto, a lopov nema nigde ništa.
 Lopovi se kriju i od fotografa a pošteni ljudi koji kradu pojavljuju
se u štampi i na televiziji.
Pošten čovek koji krade – krade novac, a lopov veš sa konopca.
Pošten čovek koji krade, kupuje skupe i prave stvari, a lopovi
kradu ono što im dođe pod ruku.
 O UVOĐENJU NOVIH OBIČAJA

U basni Lav, miš i lisica priča se kako je lav spavao negde u šumi
kad je naišao miš i mirno prešao preko njega.
Lav se trgao i, onako iza sna, ošinuo ga repom pa je miš pobegao
u šipražje.
Tu je počeo toliko da kuka i zapomaže da su se oko njega brzo
okupile ostale životinje.
Svima je bilo žao sirotog miša. Čudili su se šta lavu smeta što je
miš prešao preko njega, a lisica mu je rekla u brk da se on miša boji.
– Ne bojim se ja – odgovori lav – što je god miševa – ali ja neću
nipošto da se taj običaj uvodi: kad ja spavam, da se oni meni preko
šije utrkivaju, neka trče kud su i pre toga, široko im polje!
I Dositej zastupa miša u ovoj parnici navodeći odgovor lava kao
primer ograničenosti i sebičnosti. Dositej kaže da se stari običaji
moraju u ime napretka menjati, »jer kad bi ljudi sve jednaki ostajali,
nikada ni jedan narod ne bi se ni prosvetio ni poboljšao«. Lav je tu
ispao prepreka i kočnica.
Dositej izričito ne kaže da bi on bio za to da miševi propute preko
lavovih leđa, ali ne bi ni imao ništa protiv. On je za napredak i
promenu.
Kao da je ljubezni Dositije pomešao dve teme. Čini nam se da je
ovde trebalo govoriti samo o ovom slučaju, i ma koliko to bilo
nepopularno, stati na stranu lava.
Jer zaista ignorisati celu šumu a proputiti preko lavovskih leđa
može samo neki miš koji veruje da mu je sve dozvoljeno.
Zašto bismo se, uprkos tome što su lavovi u manjini, svesni na
kakvu će to reakciju naići kod milijardi miševa – usudili reći da smo i
mi protiv uvođenja ovog običaja.
 O LIŠĆU

Na sastanku održanom nedavno u Gradskoj skupštini Beograda

predstavnici Gradskog zelenila i Gradske čistoće poveli su tešku
raspravu o tome: čije je lišće?
Zastupnik Gradske čistoće tvrdio je da lišće nije njihovo već
Gradskog zelenila.
Predstavnik Gradskog zelenila odbio je svaku vezu sa opalim
lišćem, i vratio ga nazad u nadležnost Gradske čistoće.
Iskrslo je pitanje koje vekovima nikome nije padalo na pamet:
čije je lišće?
To je bio povod za ping-pong s lišćem između ekipa Gradskog
zelenila i Gradske čistoće na terenu Gradske skupštine.
Čim padne s grana lišće izlazi iz naših okvira!
Kako je moguće da drveće bude vaše, a lišće naše?
I lišće je naše, ali dok je na drvetu!
Ako je vaše drveće, vaše je i lišće.
Gradsko zelenilo nema nikakve veze sa uvelim lišćem!
Hvala na takvom lišću, ali mi ga ne primamo!
Ako nije ni naše ni vaše – čije je?
Da li biste se tako ponašali da su u pitanju jabuke?
Lišće pripada drveću!
Trebalo bi razgovarati s drvećem. Sadićemo samo drveće koje
vodi računa o svom lišću.
Vetar nam donosi lišće iz drugih opština. Treba li i o njemu da
vodimo računa.
Ako se utvrdi da list nije s naše teritorije, treba li čekati suprotan
vetar, ili ga poštom vratiti nazad?
Treba da vaspitno delujete na drveće. Neka se uzdrži od listanja.
Ako mora da lista, neka lišće zadrži za sebe!
 Dole listopadno drveće, živeli zimzeleni!
Da nema drveća, ne bi bilo ni lišća. Zato predlažemo da se drveće
što pre ukloni s trotoara!
»Sedi, drvo na drvo!« – zaključio je sednicu predsedavajući.
 O SVEKRVAMA

Direktor jedne od najvećih robnih kuća u našoj zemlji iznenada

je naredio da se zatvore ulazna vrata i preko zvučnika objavio osoblju
zaposlenom na nekoliko spratova poznatog supermarketa:
– Svakoj službenici, koja pokaže sliku svoje svekrve, poklanjam
televizor u boji!
Nastala je uzbuna. Svi su potrčali u odeljenje za radio i TV
aparate. Direktor nije bio šaljiv čovek, nije bio ni prvi april, pa ipak
niko nije mogao da poveruje. Pojavio se i direktor lično, i još jednom
ponovio:
– Koja žena pokaže sliku svoje svekrve dobiće OVAJ televizor u
boji, kao moj lični dar za ljubav prema majci svog muža!
Dok kandidati ne pronađu slike, darodavac je zamolio tehničara
da uključi televizore i – kaže koju reč o rukovanju aparatom.
– Ali, nismo sve udate – pobunile su se oštećene.
– Da li nekoga volite? – pitao je direktor.
– Da!
– Ko mi pokaže sliku svoje buduće svekrve, dobiće istu nagradu!
– Zašto ne tražite sliku nekog drugog?
– Može li slika Gregori Peka?
– Imam sliku jedne žene koja je tašta, ali ne moja!
– Juče sam je imao! Nosio sam taštinu sliku za oglas u čitulji!
– Važi li sutra?
Televizori su ostali nedodeljeni.
Na direktora su, sada, svi ogorčeni. Napadaju ga da je nudio
televizore samo zato što je znao da niko nije lud da nosi takvu sliku.
Optužuju ga za neukusne šale, uznemiravanje građana, crni humor,
demagogiju, lažni humanizam, Edipov kompleks. Moraće, izgleda, da
ode iz kolektiva.
 O EVET-EFENDIJI

Ivo Andrić kaže da je u svoje vreme na turskom dvoru postojalo

naročito zvanje: evet-efendija. Njegova dužnost bila je da klima
glavom na sve što sultan kaže... Andrić, na žalost, nije zapisao ništa
više o ovom zanimanju. Ni kod drugih nismo našli ništa o evet-
efendiji. O svemu ostalom možemo samo nagađati. Recimo: kako je
izgledao opis radnog mesta evet-efendije? Koliko je bilo izvršilaca?
Koje su uslove morali da ispune?
Iz šturog podatka da je dužnost evet-efendije bila isključivo da
klima glavom na sve što sultan kaže, mogao bi se steći utisak da je to
bio jednostavan posao, da ga je mogao obavljati svako. To može
pomisliti samo laik i onaj ko se ne udubljuje u važnost i delikatnost
ovakvog posla. Sultan ne bi u svojoj blizini trpeo prostaka koji bi
mehanički klatario glavom gore-dole kao da otresa zobnicu. Klimanje
glavom je moralo biti strogo, odgovorno i ubedljivo. Mogao je klimati
samo onaj sa urođenim smislom za klimanje, onaj koji je u svako
klimnuće verovao celim svojim bićem. Kao što znamo, ima klimanja i
– klimanja!
Možemo samo pretpostavljati kakva su sve klimanja bila
potrebna da bi sultan bio zadovoljan. Bilo je tu različitih klimoglava,
podizanja obrva (jedne ili obe), mrdanja ušima, nabiranja čela, pućenja
i izvijanja usana, širenja i skupljanja zenica, spuštanja i podizanja
očnih kapaka, naklona pod raznim uglovima – od jedva primetnih do
najdubljih – već prema tome šta je sultan rekao i kakva mu je podrška
najviše odgovarala. Morala je to biti ne samo čitava jedna filozofija
nego i prefinjena umetnost. Ne možemo ni naslutiti koliko ima
varijanti klimoglava. Verovatno da je nemoguće propisati sve finese
koje se mogu postići samo klimanjem glave bez drugih rekvizita. Ali
ako je evet-efendija imao kapu, bradu, štap, brkove, periku, stolicu,
uniformu – nije lako ni zamisliti koliko je bilo složeno i važno ovo
zanimanje...
 Naše je mišljenje da je evet-efendija morao biti samo jedan i da
sultan nije ovo zanimanje proširivao na široke narodne mase. Za tu
odgovornu funkciju bio je dovoljan samo jedan izvršilac, pod uslovom
da je izabran najbolji, najhrabriji, najugledniji, najobrazovaniji. Sultan
je morao voditi računa da ovu dužnost poveri onome kome je najviše
verovao ne samo on nego i ceo narod. To je svakako bio neko od
najbolje kuće, najplemenitije loze, besprekorne prošlosti, najvećih
zasluga, neustrašiv i nepodmitljiv. Ako se najbolji prihvati uloge evet-
efendije, dovoljan je jedan za celo carstvo. Položaj evet-efendije
morao je biti najugledniji i nije ga mogao zauzeti ko bilo. Sultan je
znao kome da ga poveri.
Naravno, ovo su samo pretpostavke u nedostatku pravih podataka
o ovom neobičnom zvanju čije je postojanje samo zabeležio Ivo
Andrić.
 SAVETI MLADOM PISCU

Mladi pisac treba da zna nekoliko zlatnih pravila umetnosti,

prihvaćenih od kritičara, esejista i profesora literature.
Pisac se, prvo, mora pupčanom vrpcom vezati za tle.
U centru interesovanja pisca nalazi se čovek, sa svim svojim
manama i vrlinama.
Delo treba prožeti dubokom humanističkom notom, koja će se
kao crvena nit provlačiti kroz celo stvaralaštvo.
Pisac treba da se okane svega što nosi pečat efemernog, prolaznog
i banalnog i da se interesuje isključivo za večno i neprolazno.
Njegova paleta mora obilovati jarkim bojama.
Pojedine likove daje sa fascinantnom uverljivošću, a druge
ovlašno, u par poteza, kao kroki, ili ih samo senči.
Likove daje plastično, prirodu živopisno.
Radnju razvija postepeno, misli povezuje logično, pozitivnog
junaka slika sa jedva primetnim simpatijama.
Ponire u sve pore života.
Ne štedi ni najteže reči da osudi svako zlo i nepravdu.
Jezik upotrebljava vešto, boji ga lokalnim koloritom.
Najlepše stranice ispisuje u stvaralačkom grču, sa punom
životnom uverljivošću. Likove kleše u jednom dahu, kao iz kamena,
ne sputavajući zapaljenu maštu.
Likovima udahnjuje život elementarnom snagom.
Kao hirurg prodire u najskrivenije delove ljudske duše, iznoseći
pred čitaoca, kao na dlanu, sumu lucidnih zapažanja.
Pisac je inženjer duša.
Uvek je na strani čoveka.
Pišući o sudbini jednog čoveka, on posredno govori o svim
ljudima.
 Mora raspolagati širokim registrom osećanja, a može i širokom
skalom ili lepezom osećanja.
Za pisca nema tajni.
U vrtoglavim dubinama daje čitav splet okolnosti, galeriju tipova,
sumu podataka, more impresija, nepresušno vrelo utisaka, dozu
ironije.
Sa neočekivanim obrtima, ulazi u srce problema, uvodi nas u svoj
svet ideja, pomerenih ličnosti i nesvakidašnjih događaja, sa periferije
života.
Polazi od malog, gotovo beznačajnog životnog podatka, od
detalja, a potom fascinantnom snagom zida jedinstvenu građevinu,
koja izrasta pred našim očima.
Stvara gotovo nezaboravne stranice, osvetljava iz svih uglova,
otkrivajući uvek nešto novo i sveže, saoseća sa svojim junacima, ali
čuva punu objektivnost.
Dijalog nabija podtekstom, misli višesmislenošću, a delo ostavlja
otvoreno prema životu i svim njegovim manifestacijama.
Negativne strane života i nazadne elemente pisac žigoše i šiba,
bez milosti, ne libeći se da jasno ukaže na sve što koči napredak i
progres.
Njegovi junaci su uvek na određenom stupnju razvoja društvene
svesti i proizvodnih snaga; nadgradnja je uslovljena bazom, a duhovna
kultura – materijalnom kulturom.
Njegovi pogledi na svet su nepomućeni, a stav jasan.
Sve što mu dođe pod pero, pisac oplemenjuje, otkrivajući svetove
koji bi nam bez njega zauvek ostali nepoznati.
Najbolje je pisati remek-dela, koja će za sva vremena ostati
neuništiva, kao trajni spomenici, odolevajući zubu vremena.
Pored svih iskušenja, nikada ne gubi veru u čoveka i njegovu
konačnu pobedu.
Na kraju svake knjige, ostavlja zračak svetlosti koja se jedva
nazire, ali je uvek prisutna.
 Radnju razvija postepeno i logično, zaoštravajući do maksimuma
sve odnose, tako da na kraju trijumfuju pravda i sloboda.
U trenucima inspiracije, ispisuje svoje najbolje stranice i stvara
prave male antologijske bisere.
Zagledan u tamne strane života, uvek pronalazi pravu reč,
majstorskim potezima, sebi svojstvenim stilom, okrenut
univerzalnom, daleko od gradske buke, jeftinog uspeha, dnevnih
problema, pisac ne prestaje da nas prijatno iznenađuje delima trajne
vrednosti.
 NOVI VUK KARADŽIĆ

Neophodno je da se svakih sto godina pojavi novi Vuk Karadžić.

Njegov zadatak bio bi da ponovo uvede narodni jezik u
književnost.
Pokazalo se da naša književnost ima neodoljivu potrebu da se
odvaja od naroda i narodnog jezika do stepena kad je više niko ne čita
i ne razume.
Usmena književnost je velika privilegija naroda. Tu je svaka reč
na pravom mestu. Zato narod i ne interesuje pisana književnost sve
dok ona ne postane kao usmena.
Naš narod je isti onaj narod koji je stvorio besmrtnu narodnu
književnost. Nemoguće je da takav narod ne može da nauči
najjednostavniju azbuku na svetu.
Otpor opismenjavanju je nameran i ima neki duboki razlog.
Izgleda da, zbog nečega, naš narod nema velikog poverenja u
pismenost. Zato je njegova usmenost daleko razvijenija.
Psihijatri tvrde da čovek ne može da zaboravi jedino dve stvari –
svoj maternji jezik i svoje ime.
Novi Vuk Karadžić mogao bi da na ovim činjenicama zasnuje
svoj rad, pre nego što naš narod demantuje nauku.
Zahtev: »Piši kao što govoriš«, nije prihvaćen. Više služi kao
upozorenje da tako ne treba činiti. Danas niko ne piše ni onako kako
govori, ni ono što govori, ni ono što misli. Piše kako ne govori, a
govori kao što ne misli.
Zato niko i ne čita »onako kako je napisano«. Čita se između i
ispod redova, onako kako nije napisano. Pisanje je način da se prikrije
ono što nije napisano. Ko je u tome veštiji – veći je umetnik.
I novi Vuk Karadžić imao bi veliki broj protivnika. (Obrazovani
i sada mrze narodni jezik.) Ali bi imao i jednu prednost: iskustvo i
primer Vuka Karadžića!
 UBEĐIVANJE

Pitajte nas, da li vam je dobro ili nije?!

Zašto smo tu?
Interesujte se kod nas za svoju budućnost!
Mi jedini znamo koliko je vama teško!
Vi nemate pojma o tome.
Vama još treba dokazivati da ste gladni.
Svoju bedu ste proglasili pristojnim životom.
Vama su nepoznati vaši životni interesi.
Vama još nije sasvim jasno da ćete jednog dana biti srećni.
Zadovoljni ste onim što imate.
Ne znate šta nemate.
Ko ste vi, da biste mogli brinuti o sebi?
Šta ste učinili za sebe?
Sudite samo po sebi, da li ste zadovoljni ili niste.
Vi verujete da znate, vi mislite da umete da mislite.
Tuđa misao vas je dovela i dovde gde ste sada.
Ni sanjati ne umete.
Za vas je normalno što ste živi.
Jedino umete da radite, a i na to se žalite.
Živite od danas do sutra.
Ne znate šta vas sve čeka na kraju.
Dok su vaši problemi rešavani, vi ste spavali.
Prespavali ste najlepše trenutke čovečanstva.
Borba za lepšu budućnost vodi se protiv vaše volje.
Mi umesto vas sanjamo vaš bolji život.
Mi govorimo, borimo se i mislimo u vaše ime.
(Ćutite kad govorimo!)
Nikad vas niko ništa nije pitao.
Vi nikad niste ni čuli za budućnost.
Da smo se ranije sreli, sve bi bilo drukčije.
Ne mešajte se u svoj život, sve ćete pokvariti.
Izvinite nam se zbog svega.
Vi do juče niste verovali ni da mi postojimo.
Da vam nije nas, vi biste živeli i bez nas.
Da nije nas, vi biste živeli kao i dosad.
Dokle ćemo vas vući za rukav za vaše dobro?
Da ste se vi pitali, još niko ne bi umro, ni hrabro, ni nikako.
Svemu se radujete.
Dovoljno vam je da je nešto nemoguće pa da odustanete.
Sprovešćemo vas do cilja.
Ne mešajte se u to.
Prepustite sve nama.
Sve ćemo vam objasniti na kraju.
Sada nemamo vremena.
Imajte poverenja.
Još nikoga nismo prevarili.
Još samo danas smo ovde, već sutra ćemo biti na drugom mestu.
Ne smetajte nam, ostanite gde ste.
Da li ste išta pročitali iz ove oblasti?
Poslednji zadatak mnogih od vas biće da izvrši samoubistvo.
Verujete da ono što nikad nije uspelo neće ni uspeti.
Iznenadićete se.
Ne govorimo ovo valjda zbog sebe.
Poklonićemo vam sve svoje pobede.
Vama će telefonirati da ste pobedili.
Vi ste naš hobi.
 MOJ SISTEM NEUSPEHA

Jednom probisvetu,
ništavilu, ništariji, anonimusu, bedniku, vetropiru, avetinji,
blavoru, zamlati, akrepu, golji, nikogoviću, beskućniku, bezveznjaku,
inferiorcu, mediokru, krpi, ološu, senci, tanjevini, secikesi, ćosi,
golotrbanu, jadu i čemeru, makovom zrnu, mekinji, trunu, mrtvom
puvalu, gadu, boraniji, mrvi, peruti, konfeti, bubi, okrajku,
nesporazumu, zabludi, promašaju, analfabeti, nesrećnom slučaju,
insektu, slepom putniku, prosjaku, đubretu, beslovesnoj stoci, trutu,
pometini, grdilu, blamaži, vreći bez dna, čarapi, dnu, puklopeti,
zavrzanu, topu, ćupu, pačavri, s konca i konopca...
DAKLE – JEDNOJ TAKVOJ
retkoj, izuzetnoj, neočekivanoj, ekskluzivnoj, jedinoj,
usamljenoj, besprimernoj, uzornoj, egzotičnoj, očuvanoj, svojevrsnoj,
autentičnoj, autonomnoj, integralnoj, ekstravagantnoj,
karakterističnoj, principijelnoj, jakoj, kompleksnoj, angažovanoj,
tvrdoglavoj, samosvesnoj, superiornoj, beskompromisnoj, jasnoj,
definisanoj, srećnoj i spokojnoj
ličnosti –
uspeli smo tek ovih dana, u zadnji čas, da iznudimo –
obećanjima, lažima, veštinama, opsenarstvom, travama,
batinama, milom i silom, grabuljom i vilom, nogom, šakom i kapom,
medom i mlekom, hlorom, fluorom i termoforom, strujom, tupim
predmetom, prinudnim radom, na brzinu improvizovanim vešalima –
priznanje:
– kako je uspeo da ostane nezapažen, u vreme kad nema: šuše,
diletanta, analfabete, neznalice, ponavljača, amatera, tipa, lica,
samouka, nedotupavka, parazita, bukve, klade, panja, laponca, nule,
mizerije, mikroba, minijature, virusa, elementa, čankoliza, vrtirepa,
jajare, strašila, čudovišta, vampira, džeparoša, kleptomana, plutana,
monstruma, bele vrane, kukavice, prestupnika, teleta, poslednje rupe
na svirali, šnjuvala, šušumige, uveta, obijača, bazala, praznoslova,
kameleona, protuve, manijaka, hipohondra, namiguše, gluperde,
naklapala, skorojevića, lezilebovića, tapkaroša, cinkaroša,
preprodavca, konjokradice, budale, bonvivana, nekrsta, zaraze, vezane
vreče, kaldrme, slinavka, kukolja, nedonoščeta, mrlje –
koja nije:
vršilac dužnosti, član savetnik, organ, eminencija, ličnost, primer,
tutor, patron, doktor, načelnik, nadzornik, inspektor, čuvar, sekretar,
inspicijent, počasni član, bestseler, kormilo, zvezda, učitelj,
pokazatelj, uzor i dika, reprezentant, konferansije, tumač, stručnjak,
tata-mata, majstor, sekundant, dirigent, putokaz, vizionar, magnat,
motorna snaga, etiketa, zanimanje, klasa, pregalac:
ili:
intervjuisan, slikan, pitan, promovisan, proglašen, čuven,
naduven, predimenzioniran, poludeo, uobražen, konsultovan,
specijalizovan, stipendiran, školovan, hranjen, mažen, obožavan,
kićen, odlikovan, ustoličen, postavljen, gurnut, podmetnut, nametnut,
podržan, ohrabren, primljen, potapšan, situiran, perspektivan,
stimuliran, parafraziran, citiran, konzumiran, moljen, izabran,
preporučen, forsiran, sistematizovan, osiguran, obezbeđen, komforan,
komotan, slobodan, uzdizan, proslavljen, afirmisan, prevođen,
potenciran, nagrađen, pohvaljivan;
u trenutku kad nema nikoga ko ne predstavlja ništa, ne zna ništa
i nema ništa;
čovek o kome je reč zaista je:
izuzetak, fenomen, vunderkind, jedino moguće čudo,
nesvakidašnja pojava, heroj, pravi akter i pravi gest;
kad je postalo nemoguće izbeći slavu, počasti, popularnost, ime,
vizitkartu, titulu, novac, žene, značaj, prava, tribine, platforme, poze,
obožavaoce, mesto i ulogu...
– jedan čovek se povukao!
Izbegao je:
 Radio-talase, flešove, kamere, pozornice, prijeme, premijere,
nagrade, diplome, motive, kremove, snobove, barove, farove, darove,
dubine, večnost;
jednom rečju – izbegavao je sve!
Bravo!
Svet nije verovao. Grozničavo je analizirana njegova biografija i
saslušani retki svedoci. Tražena je dlaka u jajetu, mrva uspeha,
najmanje priznanje koje bi ga moglo kompromitovati.
Ne, i zaista ne! Nema škole, preduzeća, ustanove, doma,
internata, hotela, motela, bolnice, klinike, časopisa, referata, analize,
elaborata, spiska – koji beleži njegovo ime.
Da li je moguće da je takav čovek živeo među nama? Zar nema
prava za koje se borio? Okrutan u svojoj jedinstvenosti, da nije umro
– trebalo ga je obesiti.
Zar nema molbe koju je podneo? I ukaza kojim je postavljen?
Pitam se ko je odgovoran kad, naočigled svih, promakne ovakva
zver?
Zar se taj monstrum nije koristio ni najosnovnijim ljudskim
pravima? Kako je odoleo, kako je imao srca da odoli iskušenjima
našeg doba, kad svaka budala zna da je lakše uspeti nego ne uspeti?
Ko je odgovoran za njegov trijumf i naš poraz?
Sve smo učinili da uspe. Opravdanja nema. Ne bi bilo ni
objašnjenja, da u poslednjem trenutku nisu upotrebljene
najsavremenije metode kako bi se, u poslednjem, samrtnom času, iz
njega izvukla ova prljava tajna. Moramo priznati da nam je u tome
dosta pomogao i on sam. Grizla ga je savest zbog svega što nam je
priredio. Hteo je da umre čist.
Do juče bedni, glupi, bez refleksa i invencije, ćoravi blicevi i
reflektori, radari i mikrofoni – zinuli su na malog, bespomoćnog
samrtnika. Uznemireni svet, kome je obećana odgonetka tajne
njegovog neuspeha, čekao je vest.
Naš junak češkao se izmoždenom rukom po sedoj kosi i
pokušavao da se seti. Razjarena masa htela je da ga linčuje.
 Zaplašeni čovek je progovorio:
– Sve se to dogodilo iznenada. Dok sam ja otišao u šupu po drva,
vi ste u međuvremenu obavili posao. Stidim se. Oprostite! Neću nikad
više!...
I umre.
Tako je, u poslednjem trenutku, osramoćena jedna čista
biografija. Čovek koji je celoga života uspeo da ostane nezapažen, u
samrtnom času izađe iz anonimnosti, ude u istoriju i postade junak
našeg doba, naš drug.
 OSTAJTE OVDJE

Pre osamdeset godina, daleke, zabačene i u kalendarima zaturene

1896. godine, Aleksa Šantić napisao je pesmu »Ostajte ovdje«. Ovaj
jubilej obeležen je odlukom o slobodnom i neograničenom
zapošljavanju naših radnika i seljaka u tuđini.
Ovoj odluci pridružujemo se i mi skromnim prilogom.
Sloboda nije potrebna onima koji su uvek u pravu. Ona se meri
po tome koliko imaš prava da napraviš grešaka i promašaja. Dozvolite
nam da, posle ove ograde, uzmemo reč.
Razlozi zbog kojih se ide u inostranstvo javnosti su dovoljno
poznati. Nećemo ih nabrajati, ima ih mnogo, moglo bi se dogoditi da
neki izostavimo.
Međutim, razloge zbog kojih bi ipak trebalo nekad ostati i ovde –
vi ste zaboravili.
Pesnik je napisao pesmu. Ona je ušla u antologije, srca, albume,
udžbenike, bukvare. Učitelji već osamdeset godina pitaju: »Šta je
pesnik ovom pesmom hteo da kaže?« Pravi je onaj odgovor koji se
kreće u granicama SFRJ. Onaj ko tako ne odgovori, gubi pravo na dalje
školovanje, biva proglašen probisvetom, vetropirom i beskućnikom.
Vremena se menjaju, a pesme ostaju. Goli krševi, ukoliko nemaju
turističkih perspektiva, gube svaki razlog za sentimentalnost. I groblja
su nam postala pretežno estetska i turistička atrakcija. Velike oblasti
otadžbine izdali smo pod kiriju.
Pa ipak – matematika, procenti, pokazatelji, grafikoni i indeksi ne
mogu da unište jednu pesmu.
Svoja zemlja voli se bez napora, kao što se diše, govori maternji
jezik i hoda. Zemlju, možda, najviše vole oni koji ne znaju ni kolika je
ni gde je. Ljubav prema otadžbini je platonska. Još se nije rodio čovek
koji nije imao mesta u svojoj otadžbini.
 Nekad je bila čast i obaveza ići u vojsku. Danas je, posle
završenog školovanja, obavezan odlazak u inostranstvo. Ćelave
regrute prate unuci u vojsku. Oćelavili su na pirinčanim poljima
Bavarske, Beneluksa i Skandinavije.
Ćelav i bogat – to je idealni muškarac današnjice. U našoj
vekovnoj praksi je da ginemo za ideale. Nekad u vrletima na
hajdučkim stazama – danas, sa nesmanjenom žestinom, na
belosvetskim autostradama. Na vrata Minhena, Bazela, Brisela i
Stokholma kuca ljuti osvetnik bez stalnog mesta boravka i zanimanja.
Bori se i ne predaje. U Parizu su samo jedne godine na giljotini hrabro
podlegla četiri Jugoslovena. U pariskim zatvorima samo pod slovom
»M« registrovano je trenutno dvesta Jugoslovena, dok nam ovde
Požarevac zvrji prazan, neiskorišćenih kapaciteta, kao neka politička
fabrika.
Dostojevski je rekao: »Čovek bez svoje sobe je čovek bez
psihologije«. To je za Dostojevskog bilo dosta. Međutim, za
prosječnog Jugoslovena, soba bez televizora, frižidera, bojlera, fena,
usisivača, magnetofona, tranzistora, vozačke dozvole i štedne knjižice
– nije soba. Tragajući za svojom psihologijom, bez mogućnosti da
službeno ode u inostranstvo, prosečni Jugosloven latio se privatnog
pasoša i puta. U bolju budućnost on neće ni pomisliti da krene bez ovih
trofeja.
Birajući šta da sanja i za čim da plače – za otadžbinom ili
deviznim računom – on je izabrao otadžbinu! Pravilno. Otadžbinu ima
svaka budala, a devizni račun samo najhrabriji i najuporniji. Otadžbinu
imaš, a sve ostalo ti je izvan nje.
Pitanje novca danas muči sve – od filozofa do kriminalca. Ko se
dokopa para – pobedio je. Na ustaljenim putevima do novca velika je
gužva. Zato se koriste prečice i stranputice.
Kako domaće prečice i stranputice mogu da prime i podnesu
ograničen broj ljudi, otvorili smo nove.
Oni kojima nigde ne bi bilo bolje nego ovde, vode jednu dirljivu
bitku za ravnopravnost. Ti ljudi, sa novcem, stanovima i položajima,
ispraćaju na stanicama sve druge, bez novca, stanova i položaja, i tako
im omogućuju da, bez velikih proceduralnih teškoća i međusobnih
trvenja i zameranja, dođu do tog komfora.
Tako se na dva fronta bije ista bitka. Kad se bitka završi, bićemo
svi ravnopravni i pobednici.
A ima li lepšeg ishoda jedne bitke?
A pesnici?
Tužno li je i žalosno njihovo inostranstvo! Golo nebo i nešto
zvezda! Njihovi razlozi da ostanu u zemlji bedni su i subjektivni. Oni
se ne mogu zaposliti kao sezonski radnici. Oni ne mogu, kao drugi,
raditi ćutke. A govoriti znaju samo jednim jezikom i samo u jednoj
zemlji.
Nesposobni da dođu do pravih i opipljivih vrednosti, proglasili su
zvezde i cveće idealima. Nemajući stanova, plivaju u oblacima.
Nemajući argumenata – pozivaju se na srce i osećanja.
Pošto su u manjini – ne mogu biti u pravu.
Oni, osim života, ne znaju drugih razloga za život. Mali, jadni
rariteti! Možda će se nekad neko smilovati da ih stavi u kavez umesto
kanarinca. Njima toliko malo treba da bi bili srećni da se zaista mogu
tretirati kao ptice. To je dobro. Jer će i ptice jednoga dana biti nešto
više i bolje nego što su danas. Na njihovom sadašnjem nivou ostaće
pesnici. Iz kaveza će pesnici najlepše pevati o slobodi. Treba ih moriti
gladu, da bi ispevali himne hlebu.
Trebaće ih i tući, da bi pevali o vašem bolu, dragi čitaoče.
Na dirljiva pisma vernosti i nežnosti, koja stižu iz tuđine, zaostali
deo naroda leleče, sa ono praznih i bezimenih polja koja se jednom
rečju zovu – domovina.

Milivoje – sunce moje!

Kad ujutru sunce grane
Od Stožera krvavoga
I udari sjen od gore –
 Misli majka: pleći tvoje!

Dok se majci pričinjava Milivoje, Milivoje šeta s rukama u

praznim džepovima, po Frankfurtu na Majni. Žao mu je što mu dete
ne zna nijedne srpske reči, a nema kome da se požali, jer tamo to niko
osim njega ne primećuje.
Milivoje, stegni srce i vrati se! Gde mogu ja, možeš i ti.
Stisnućemo se nekako.
 ANALIZA JEDNE PESME

Kad nam je najteže, dozivamo majku. Ima raznih majki.

Dozvolite da, ovog puta, zanemarimo makar samo za trenutak majku-
otadžbinu, majku-partiju, majku-ustanovu, majku-školu, i da se
vratimo onoj ženi koja sada sedi sama pored naše prazne kolevke.
Mi smo u međuvremenu našli druge majke i maćehe. One nisu
mogle naći drugu decu. Mislim da je nesumnjivo da su nas rodile. Dok
smo bili nemoćni, bili smo sa njima. One su učinile sve da ih što pre
ostavimo i pobegnemo: hranile su nas, negovale, podizale, bdile, učile,
molile za nas, klele se u nas. Tako su one žene, za nas nekada najlepše
na svetu, ostale bez nas, a mi smo, verujući da ćemo živeti hiljadu
godina, odlagali da ih se setimo. Tako su nam mnoge majke i umrle.
Pesnici, već stolećima, samo vole, ništa drugo ne rade. Taj
probuđeni deo naroda voli: zalazak sunca, Mesec, zvezde, potok, topot
konja, prašinu, Lauru, senke, predele iz sna i oka, lahor, prostranstva.
Nijedna travka nije ostala neopevana. Svaka belosvetska ptica ušla je
u sonetne vence i istorije. Ovekovečene su žene jednom i slučajno
viđene. Narodi se razboleše od nežnosti, suza i nesrećne i neuzvraćene
ljubavi.
Pesnike već vekovima niko ne voli.
Majku ne računaju.
Blude sami alejama, izloženi kosmičkom besmislu i ništavilu.
A majke čekaju na kapijama.
Godinama vapiju da nekud treba otići. Instituti traže puteve.
Na jednom putu, koji su zaboravili, stoji majka.
Većina ih je nesrećno zaljubljena, njihove dragane vole drugog.
Neuzvraćena ljubav postala je izvor poezije.
Jedino majke ne pišu pesme o neuzvraćenoj ljubavi.
Majka je ostala samo dirljiva mera, koliko možemo da volimo
druge – kao majku.
 Smestili smo je u psovke.
Obraćamo se milionima onih koji, na raskršćima ovoga sveta,
stoje i pitaju se: kuda?
Takođe, onima koji traže, a ne nalaze, kome bi otvorili napaćene
duše. I onima koji nemaju ni druga ni prijatelja.
I onima koji nemaju brata. Jer nema brata dok ga majka ne rodi.
Priznajemo, nije osmi mart, malo smo preuranili. Žurimo jer su
nam majke stare, bolesne i nestrpljive.
Majke su nas hrabrile da ćemo biti veliki, i važni! Međutim, one
su već tada znale da će im retko stizati telegrami radosti.
Majke ne traže mnogo. One pristaju i da tuguju sa nama.
Kao što je tugovala majka Đure Jakšića pred ovom ljudskom
ispovešću:

Vrata škrinuše,
O duše! O mila seni!
O majko moja! O blago meni!
Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina;
Mnogo mi puta drhtaše grudi,
Mnogo mi srca cepaše ljudi,
Mnogo sam kajô, mnogo grešio
I hladnom smrću sebe tešio;
Mnogu sam gorku čašu popio,
Mnogi sam komad suzom topio...
O, majko, majko! O mila seni!
Otkad te, majko, nisam video
Nikakva dobra nisam video...
Il’, možda, misliš: »Ta dobro mu je
 Kad ono tiho tkanje ne čuje
Što pauk veze žicom tananom
Nad onim našim crnim tavanom!
Među ljudima je, među bližnjima!«...
Al’ zlo je, majko, biti međ’ njima:
Pod ruku s zlobom pakost putuje,
S njima se zavist bratski rukuje,
A laž se uvek onde nahodi
Gde ih po svetu podlost provodi;
Laska in dvori, izdajstvo služi
A nevera se sa njima druži...
O, majko, majko, svet je pakostan
Život je, majko, vrlo žalostan...

Od 1878. godine, kada je umro ovaj sin, Đura Jakšić, ili je nestalo
zlobe i pakosti, ili nije bilo sinova.
Ili je majka prerasla jedno ime i adresu, jedno dvorište, jednu
sobu, i postala sinonim za nešto opšte i neuhvatljivo.
Deca pune sveske izlivima ljubavi i divljenja prema Majci
(velikim slovom), ali to nije ta majka. Kad se tako upotrebi reč
»majka«, nije jasno na koga se odnosi.
Lažno veličajući tu temu, slatkorečivo baratajući tim pojmom, mi
smo, pred MAJKOM UOPŠTE, počeli da se stidimo MAJKI
POSEBNO.
Dospeli smo do svega onoga što nam je bilo daleko i nedostižno,
a ostavili ono što nam je bilo najbliže.
Izrečene su divne misli o majci, ali o tuđoj i ničijoj.
Da se razumemo: čovek ima samo jednu majku, a sve drugo je
gola laž i propaganda. Ta, jedna jedina majka koja nije od stakla,
papira i violinskih žica, čeka na našu rečitost, sentimentalnost i
nežnost.
Najveći umovi danas bave se Edipovim kompleksom. Njihove
majke čame po staračkim domovima, da ih ne bi ometale u tako
delikatnom i preosetljivom poslu.
Sinovi po bioskopima plaču zbog jada i tuge našminkanih majki,
a njihove rođene majke traže ih preko Crvenog krsta.
Pompezno se slave rođendani onih koji su se sami rodili. Puna je
kuća neke dobre i zaslužne gospode. bez ijedne majke. Zaboravljen je
onaj dan i praznik kad smo se rodili. Tada nas je bilo samo dvoje.
Naknadno zidamo rodne kuće. To nisu više onaj dim, onaj odžak
i verige. Uz kaljevu peć sedi tašta i čita »Fransuar«. Taština toaleta
više ide uz naš stilski nameštaj i naše goste.
U komfornim stanovima izmišljen je sporedan ulaz – za majke.
Dobri ljudi, izgubljena deco i svi vi koji niste došli na ovaj svet
veštačkim putem, precrtajte slobodno moje ime, potpišite svoje i
pošaljite ovo na onu istu, nepromenjenu adresu, u ono malo mesto.
Rasplakaće se i poštar. On je godinama prelazio na drugu stranu ulice
kad naiđe pored vaše kuće.
 GALERIJA TIPOVA ILI IRONIJA
SUDBINE

Čupavac, Bitlsi, hipi, obijač kola, a potom lice koje se pominje

kao jedini pravni i moralni naslednik u više testamenata, unuk čobana,
sin aktiviste, nada i uzdanica, bratsko krilo, jedina uteha i razgovor,
»kuća nam se iskopala liše njega«, sivi soko, munja nebeska, stub
odbrane, favorit, desna ruka, sestrinska zaštita, tetkine oči, slatki mali,
srce tatino, dika, sila, junački sin, pile od sokola, duša tima, tić, blago
nama muško, majka sirotinjska, san devojački, koljenović, kućić,
svetli obraz, osveta dušmanima, kost u grlu gadovima, visoko
uzdignuta zastava, jedina kletva, spiritus movens, rezon d’etr,
perjanica, porodični grb, reprezentativac, lice koje se pamti, kruna
naših napora, dragi gost, strah i trepet, gorostas, ljuta guja, superlativ,
hrana, ognjište, budućnost, dim nad kućom, dika i ponos, onaj za koga
smo se borili, stegonoša, avangarda, cvet mladosti, primer za ugled,
pljunuti ujak, temelj, oslonac, melem na srce, naša krv, »gde je bilo i
biće, gde je gorelo i goreće«, gorska vila, muška glava, đidija,
gorolom, krvavo koleno, brale, Mića, kakvog nema, tuđa zavist,
neprospavana noć, strah da mu se nešto ne desi, samo da je njemu
dobro, komšija, pulen, plemenita loza, regrut, maksimum,
kulminacija, trijumf, trn u oku, imenjak, pobratim, simbol, luč,
domaćin, progres, straža, čvrsta ruka, gradina, glava, oličenje
čestitosti, puna kuća, finale, sve – blago majci koja ga rodila!

MAJKA

Merima, Nivea, Solea, Ten San, Helena Rubinštajn, Micuko, Rev

d’Or, El Kvik, File Minjon, Šanuar, Šampon, Kurvoazje, Op-art, Seter,
Pežo 404, Fem, Kolins, solej plise, vizon, rips, krep-d-šin, voal, taft,
diftin, Kot d’Azur, Dior, depresija, meprobamat, librijum, bidermajer,
altdajč, prvi red, coktel, soare, serkl, česterfild, ametist, safir, rokoko,
cohinor, korset, perika, pedikir, kasato, ajs kafe, kapuciner, punč,
tediber, astragan, činčila, Kortina d’Ampeco, ananas, maska od
banane, alergija, kampari kon soda, Sen Tropez, jastog,
KOLESNIKOV, Zilahi, Somerset Mom, Prohujalo sa vihorom,
Remark, vitamin D, lepša polovina – blago njemu!

OTAC

Dete sela, siromašni student, raznosač mleka, idealist, sanjar,

tvrdoglavi borac za socijalnu pravdu i razno, čovek koji je prezirao
malograđanštinu i njen moral, ignorant svega trulog i preživelog,
neprikosnoveni i beskompromisni akter mnogih događaja iz bliske
prošlosti, jednom rečju pesnik – zaljubio se jednog maglovitog
jesenjeg dana u našu nežnu Niveu i postao muž, otac i zet. U
međuvremenu, uzgred i naknadno, diplomirao je prava i postao neko i
nešto.
Naivan i čedan u mladosti, dete jednog od naših užičkih krajeva,
po prirodi bistar i dalekovid – on je verovao da će biti: glava porodice,
da će svaka njegova biti sveta, da će se pitati, nepažljiv i tvrdoglav,
zamišljen i nervozan, nežan i surov (kad treba), kamena srca, asketa,
principijelan, dosledan, nepodmitljiv, širokogrud i, u krajnjoj instanci,
kao što ćete dole videti – budala.
Jer, evo, danas ga zatičemo kako bez glave, ponosa, obraza i časti
obleće oko carinarnica, komisiona, službi društvenog knjigovodstva,
deviznih računa, Trsta, kukumavči, cmizdri i, kao vrana, gleda gde će
ćapiti bilo šta što sija i – najkraćim putem preneti u svoje gnezdo!
Kakav hepi-end!
Ni najmaštovitiji ljudi njegove mladosti nisu mogli predvideti ni
u snu sniti takve prizore komfora i luksuza.
 Sve što je tuđe nije mu strano!
On tek danas zna zašto živi! Njegov najčešći aforizam je: »E, da
mi je bila ova pamet...«
Sve što je nekad video, raznoseći mleko, zvoneći na vratima i
provirujući kroz ključaonice, razgovarajući sa sluškinjama, vireći s
tavana, sve to što je mrzeo i prezirao – zapamtio je fenomenalnom
memorijom!
Zahvaljujući ondašnjem zdravlju i memoriji, danas je u
mogućnosti da rekonstruiše u svom stanu sav bivši sjaj i stil.
Ništa mu nije promaklo, mržnja mu nije dala da zaboravi.
Iz uramljene slike u salonu gleda ga zabezeknuti otac.
U aranžiranju svoga doma on je primenio principe najuglednijih
muzeja. Najbolje uzorke nameštaja, tepiha, slika, servisa – iz dve
predratne opštine – sabrao je na jedno mesto.
Na tom odgovornom, osetljivom i nadasve bizarnom poslu radila
je i grupa stručnjaka, rođaka. ratnih drugova, koji su, nepogrešivim
instinktom pčele, zabadali svoj žalac u srce lepote.
Neka bivša buržoazija vidi kako to izgleda kad se mi malo
pozabavimo tim problemom!
Sredom i petkom učiteljice dovode đake iz provincije da u ovom
muzeju uče šta se sve može postići mržnjom, memorijom,
osvetoljubivošću i dobrim ukusom.
U ove jesenje dane, kad jedna ptica prenosi slamku iz Bosne u
Hercegovinu da obnovi svoje staro gnezdo, iz ovog srećnog doma, kao
konac iz kudelje, leluja se i povija na povetarcu i lahoru tanka paučina
dima.
Unutra, kao da je pretprazničko veče. Otac porodice, u najužem
krugu, evocira uz kamin uspomene na ono doba kad smo bili
siromašni, poniženi i uvređeni, i kad svak nije mogao da ima ženu,
dete i sve što ih tako prirodno okružuje!
I sad, istina, u ranu zoru, kad umesto petlova zvone šafhauzeni,
jedan siromašni student, iz jednog od naših užičkih krajeva, po prirodi
bistar, zamenjuje praznu flašu punom, ispod gipsanih lavova viri kroz
ključaonicu i vežba memoriju. Što ne vidi kroz ključaonicu, ispriča mu
kućna pomoćnica, četvrtkom, kad ima slobodan dan.
Život je dug kao paunov rep. Zahvaljujući ključaonicama i
sluškinjama, sačuvaće se od zaborava najlepša dostignuća stolarske i
porculanske umetnosti.
Roditelji, ne žalite truda i muke, školujte svoju decu, šaljite ih na
studije! Neka raznose mleko, neka vire, mladi su i radoznali, željni
znanja.
Tako će možda, jednoga dana, i vaš zabezeknuti portre visiti u
tuđem ramu.
 INVENTAR TUŽNIH STVARI

Stanovi raspuštenica sa veštačkim voćem na frižideru.

Olovni prednji zub.
Trokrilni ormani i kombinovane sobe.
Mašne na lastiš.
Kicoš u tuđem odelu.
Košulje koje imaju samo prednju stranu.
Trougao od karmina na gornjoj usni.
Pocepane i zarozane ženske čarape.
Negovan nokat na malom prstu.
Poslastičari koji kažu: b o l b o n e.
Pejzaži po poslastičarnicama.
Ljudi koji briju kosu da bi imali visoko čelo.
Stona lampa u obliku ribe.
Muškarci koji farbaju kosu.
Antena na krovu bez televizora u kući.
Stariji mladoženja koji tasta zove tata.
Prevrnuto »što izgleda kao novo« sa džepom na suprotnoj strani.
Tri prijateljice obučene isto.
Kompleti.
Čovek u novom konfekcijskom odelu sa tranzistorom i
fotoaparatom.
Zetovi.
Žene u šlafrocima na pijaci.
Tipovi sa podignutom kragnom od mantila.
Pocepane čarape što imaju samo prednju stranu, a pozadi ih nema
jer su cele podvijene u cipelu.
 Terenac sa tamnim naočarima, lulom i mokrom kosom.
Dipl. ing.
Starice u drugom stanju.
Slike političara u spavaćim sobama.
Mlada koja pokušava da bude prirodna.
Raznobojne zakrpe.
Naši Meksikanci.
Zihernadla umesto dugmeta.
Vojnici, posebno nedeljom oko 4,15 posle podne.
Đačke ekskurzije na čijem začelju uvek hramlje nekoliko onih
koji su prvi put obuli cipele.
Cvet za WC na reveru ili u kosi.
Ćelavi mladić sa velikim brkovima.
»Divno ti stoji drvena noga.«
»Lepše ti je veštačko od zdravog oka.«
Uhvaćeni džeparoš koji se kune.
Vizitkarte.
Srdačni, dugi razgovori sa bivšim školskim drugom kome ne
možete da se setite imena.
Bledo lice sa velikim stomakom.
Portiri sa značkama.
»Bio sam ja u Beogradu – znate gde je Dorćol?«
Povraćanje u zapušeni lavabo.
»Drava« u kutiji od »Kenta«.
Perike.
»Mi idemo samo na premijere.«
Porodični broš.
Gost koji krišom pere zube tuđom četkicom.
Kreten sa lepom i negovanom glavom.
Orahovo ulje.
 »Razgovaraću s drugovima.«
Nesuđeni gost koji je zadovoljan odgovorom: »Baš nam je žao ali
polazimo ovog momenta.«
Drug iz sekretarijata...
Bluza okrenuta naopako da bi bila uz vrat.
Čovek koji prvi put u WC-u povuče vodu pa se uplaši da je nešto
pokvario.
»Imam još samo diplomski.«
Tetovirane devojke.
»Iz kog je to romana?«
»Ja i ON smo na pertu.«
Onaj koji kupi neku stvar a ne zna čemu služi.
Anonimac koji svakoga poznaje.
Mladići koji osvajaju devojke pričama o poznatim ličnostima.
Tipovi koji se silom smeju i kašlju da bi iskoristili gužvu i
prdnuli.
Ljudi na kojima je sve novo.
Čekaonice železničkih stanica.
Mašne s palmom.
Mlade kućne pomoćnice sa belom trakom u kosi i pomodrelim
rukama.
»Dubrovnik je jedini grad.«
»Svi muškarci me gledaju.«
Vojne tajne malih naroda
Radno vreme.
Doći ću sigurno, ali ako ne dođem...
Javi mi se šta ti god zatreba.
Knjige u kojima su autori štamparske greške ispravili rukom.
Mogao sam, ali nisam hteo.
I da su me zvali, ne bih otišao.
Ja sam ga zaposlio.
»Mada se nikad nisam slagao sa njegovim političkim stavovima.«
Itd.
 OTVORENO PISMO
POPOVIĆIMA, PETROVIĆIMA,
JOVANOVIĆIMA
I OSTALIM GOLUBOVIĆIMA

Čim dođe leto i godišnji odmori, ti kao da poludiš: hoćeš po svaku

cenu na more! Dobiješ maniju mora i morsku groznicu, skupljaš to
malo sirotinje, zadužuješ se da kupiš bademantil, avetinjo u
bademantilu!
Novine svaki dan donose vesti za koje su sve zemlje ukinute vize,
i nema nikog srećnijeg od tebe što ćeš moći slobodno u skitnju, kao da
je ovo zemlja vetropira i probisveta.
A šta ćeš ti na moru! Petroviću, dozovi se!
Šta ćeš na moru, među turiste, Mitroviću?
Među strance i nudiste? Među konobare i portire?
Šta ćeš po hotelima, nije ti kelner otac!
Pa kuda da ideš, beskućniče?
Idi kući!
Obiđi svoju sirotu majku!
Idi tamo gde se pije iz jedne čaše, tamo gde bi i za tebe neko dao
život, nezahvalniče!
Idi tamo gde iznad lampe stoji tvoja slika, gde si ti glavna ličnost!
Idi, opomeni zetove da ti sestre ne tuku, jer one se, sirote, na tebe
pozivaju, da ćeš ti jednom doći, kad ne budeš zauzet važnim državnim
poslovima, i da ćeš im pokazati!... Kakve ti veze imaš sa važnim
državnim poslovima, bezveznjakoviću!
Idi, spavaj u pojati, gde si nekad spavao! Naslušaj se cvrčaka,
neka te pčele izujedaju. Tamo gde ćeš se slobodno moći načačkati nosa
i zuba, da ti niko ne zameri!
Šta si se otuđio, životinjo otuđena?
 PAO BI IZ SVIH KVIZOVA O RODNOM KRAJU!
Miliji ti je svaki belosvetski vetropir i snob od svakog rođaka!
Neka su ti proklete one čarape koje ti je sestra slala dok si
studirao. Petnaest godina!... To joj je hvala!
Kuda si se ti zaputio, da te čovek pita?
Tvoj tranzistor bi na moru bio poslednja beda, tršćanski kič, a u
planini će se oko njega okupiti svi i pošteno se čudu čuditi!... Ptica ce
prvi put čuti klavir i samu sebe u emisiji »Dobro jutro, deco!«
Idi, obraduj te ljude, koji će baciti kose i motike, prekinuti svaki
posao, kad se ti pojaviš. I tebi će se neko obradovati. Neko će zaplakati
kad te vidi.
Šta ćeš na moru, sem da budeš javno ruglo, neuspeli turista?
Idi, vidi ono drvo gde si davno zabeležio koliki si, pa uporedi
koliko si porastao!... Obiđi onaj potok, onu vrbu, vodenicu i krušku!
Kad odeš tamo, nemoj nos kidati svakome svome, nego pazi:
Kad budeš s majkom, nemoj da ćutiš, nego nađi neku zajedničku
temu! Nemoj biti toliko iznad nje! Ona te zna i kad si bio manji!
Starijem poljubi ruku, neka te nije sramota, video sam te kad to
radiš u »Mažestiku«, bez imalo stida! Naprotiv!
Kad budu zapalili sveću na grobu tvoga dede, nemoj okretati
glavu, kao, nezgodno ti je da prisustvuješ takvim stvarima!... To ti niko
neće zameriti!... Bolje da si okretao glavu kad ste krali po preduzećima
i okolini!
Ne govori seljacima protiv koza!
Nemoj tim mudrim ljudima pričati kako ti je plata milion novih
dinara i da sa tim jedva izlaziš na kraj!
Nemoj, malo-malo, citirati svoje razgovore sa najvišim
partijskim i državnim rukovodiocima, u kojima si ti uvek ispao
duhovitiji, slobodoumniji, gde si uvek nekom odbrusio u lice, pa glava
– glava!... Ne navodi te dobre ljude da te savetuju da se paziš i da je
opasno biti tako oštar i beskompromisan. Oni poštuju i šefa mesne
kancelarije.
 Ne pitaj za kravu – šta je to? – nego je pomuzi!
Ne pitaj za tetku – da li ti nešto dođe? – nego je zagrli i poljubi!
Ne pitaj za susedno selo – kako se zove i da li je moguće da tu
neko živi?
I ne traži da ti skinu dedova odlikovanja sa zida, jer je to sad vrlo
moderno – za broševe i drugi nakit.
Ako budeš vodio dete, a vodi ga, pazi na sledeće: Ne pominji
jelovnik, nego jedi šta ti se donese! Ne nosi detetu deset pidžama, ne
izazivaj ostalu decu!
Ne fasciniraj ih pastama, četkicama, losionima, šamponima,
bade-dasovima i Helenom Rubinštajn!
Nemoj, kad se dete zaigra s drugom decom, histerično vikati:
»Mišo, dođi ovamo!«
Ako se dete popne na trešnju, ne penji se i ti sa bokalom vode, da
ih opereš na grani!... Seti se kad si jeo trešnje iz balega i bio
najpametniji i najpošteniji u životu!
Pusti dete neka uhvati guštera, gušter je anđeo u poređenju s
telefonom!
A kad ti dete kaže: »Tata, što je ovde divno! Što me nisi ranije
doveo, što mi nisi rekao da imam tetku koja me voli?« – nemoj ga tući.
Nemoj se stideti svoga porekla, avetinjo!
Ostavi se kockarnica, kabarea, snek-barova i stilskog nameštaja!
Neka ajs-kafe pije onaj za koga je to izmišljeno, šta se utrpavaš!?
Spavaj sa detetom na slamarici Luja Četrnaestog Simića zvanog
»Lujo«!
Ne nosi pola kofera toalet-papira! Rešavaj to prirodnim
sredstvima: perunikom i koprivom!... Videćeš kako to godi i osvežava!
Kupi gasa, šivaćih igala, tankoga konca, dve-tri britve, bilueđiju,
majci crnu maramu, karaboje, eksera, šećera u kocki, kafe, silver-žileta
stričevima, tanke hartije za pušenje i slično, da ti ne nabrajam. Oni će
ti biti zahvalniji na tome nego dame na bundama i belim klavirima!
Podigni tamo grob svome bratu. Zaplači se, nisi odavno!
 Uzmi jedno od one bistre dece pa dovedi ovde u školu!
Pokupi adrese pa piši!... Slikaj se zagrljen sa babom Ikonijom i
pošalji joj sliku pre nego što umre. A kad ti uzme sat iz ruke da sluša
kako kuca, nemoj da ga odmah otimaš i da ga trzaš, u strahu da ga ne
slomi. Neka ga slomi, skorojeviću, ukrašćeš drugi!... Nisi za njega ni
orao ni kopao!
Sa starcima razgovaraj kao sa pametnijima od sebe, pa ćeš i sam
možda biti pametniji!... Nek ti ne ide na nerve što vo ima rogove, i što
krava repom maše!
Izvedi babu iz staračkog doma!...
Nemoj ih lagati, pametniji su oni no što tvoja pamet može da
oceni!
Nemoj im govoriti kako ti je sve u selu malo i nekako čudno i
kako tu ne bi više mogao živeti ni za kakve pare!...
Kad popravljaju ogradu, nemoj gledati sa strane, kao drvena
Marija, nek ti skoči neki žulj!
Odnesi im knjige Vuka Karadžića i Čika Jove Zmaja, i nemoj un
govoriti da to posle rata nije ni objavljivano.
Kad ispečeš klas, nemoj ga, onako pečenog, prati!
A kad ti se na nešto žale, na primer na veliki porez, nemoj da se
dereš i vičeš: »Što mi niste odmah javili!«
Nemoj obećavati zlatna brda i doline, jer oni bar toga imaju
dovoljno!
Odvedi majku u crkvu!
Reci da ćeš doći i iduće godine, i dođi!
Sve sestre obiđi, izgrli i izljubi!... Pokupi datume – kad im je deci
rođendan – pa čestitaj i pošalji nešto!... Kao što znaš – i tvoj direktor
voli sitne pažnje, a kamoli sirote one!
Ako me budeš poslušao, videćeš kako će ti biti prijatno da i ti
imaš nekoga ko te voli i kome je stalo do tebe, nekoga ko te želi i čeka
na ovome svetu, ko se u tebe kune, da nisi izgubljen slučaj, bez korena
i semena!... Pokaži da ne patiš što ti majka nije iz porodice Anžujskih,
a otac neka belosvetska protuva, šatro grof, koji je propao jer je bio
naivan.
Ne pozivaj mi se na teorije otuđenja, jer ti o tome nemaš pojma!...
Ne uzimaj mi u usta ni Froma ni Frojda!
A tvoja gospođa, ako se buni,
i ne da da t a m o vodiš njeno dete,
i da se ona nije udala tamo za neku tvoju majku nego za tebe,
i da ona dobije nervni napad kad vidi tvoga strica Nikolu koji joj
baca opuške po parketu,
i da joj je dosta tih seljaka i njihove seljačke politike,
i da ceo svet ide na more, a ti sve hoćeš nešto mimo sveta,
i da je mladost i zdravlje izgubila da od tebe stvori čoveka i
gospodina,
i da ona ne može da i z d r ž a v a celu tvoju porodicu,
i da neće da čuje ni za tebe, ako su ti oni važniji od nje...
– SRUČI JOJ NOGU U GLAVU!
(AKO TE NOGA ZABOLI, PRITRPI SE, PROĆI ĆE.)
DETE ZA RUKE, PA U SELO!
 ROBERT LUKIĆ SE PLAŠI PRITISKA
DOK SE PENJE NA TREŠNJE

Druže ili gospodine doktore,

Ovih dana nam je učitelj pročitao vaš cirkular za Popoviće,
Petroviće, Lukiće, Saviće i ostale Goluboviće. Kod nas nema
Golubovića, ali ima Popovića i Lukića pa smo sa pažnjom slušali da
čujemo šta nam poručujete.
Mi smo, doktore, sve lepo razumeli i hvala vam. Mi znamo da ste
vi mislili najbolje. To jeste tako, ali i nije. Pošto se sve to odnosi na
njih, ali ono glavno treba da padne na naša leđa, dozvolite nam da u
ruku našeg učitelja izdiktiramo dve-tri naše, možda ne tako vešto
kazane, ali tvrde i zaguljene!
Doktore!
Koliko god nas je vaše pismo obradovalo – još više nas je
uplašilo!
Vaš apel da se beskućnici vrate kući, plašimo se, imaće dejstva:
evo ih za koji dan!
A toga se, doktore, užasavamo!
Daleko im lepa kuća na moru! – to im poručuju živi i mrtvi
stričevi i ujaci, gejaci i gegule.
Već su navraćali!... Možemo im želju trpljeti!
Još i dan-danas su nam u svežoj uspomeni njihove posete
zaboravljenom zavičaju. Pomenulo se – ne povratilo se.
Kad su najavili dolazak, okrečili smo kuće, ošišali decu do glave,
sapeli ih u majice i cipele, obukli najlepše što smo imali, odložili svaki
posao i čekali.
Imali smo šta i dočekati!
Evo ti našeg Lukića, sa gospođom i sinom Robertom. A četvrtog
vodi gospođa na tankoj uzici. Taj četvrti nije nam ni rod ni pomozbog.
I jeste kuče i nije kuče, i jeste miš i nije!... Šta li je to? – kumimo te,
Lukiću?... Kako vabite to pseće nedonošče, koje gospoda privija na
grudi?
Lukić zausti: »Molim?« – kad se otrže Šarov s koca i poče vitlati
po polju to parče kučeta. Gospođa se onesvesti, Lukić se maši
službenog revolvera pa, u ime nekog svog zakona, isprazni šaržer na
Šarova! Na to se otrgoše i drugi psi pa onu tačku stadoše vijati po
horizontu... Takvu trku ne izdrža preosetljivo srce sirote pudlice.
Pogodi je kap... Istog dana smo je sahranili. Gospođa je prvog dana
obukla crninu.
Tako nam je crno i počelo.
Drugi dan, kad je Robert zamolio mamu za dopuštenje da se
popne na o n o (trešnju), videli smo svojim očima čudo neviđeno:
gospoda je prvo sinu dala da popije tabletu, a onda mu je stavila vatu
u uši. Na nespretno čuđenje i pitanje našeg Mrguda, koji ne ume da
ćuti kad nešto ne razume, gospoda procedi: »Drvo je visoko i,
normalno, bojim se pritiska na bubnu opnu... Tu bar nema ničeg
čudnog, čuli ste valjda za bubnu opnu!?«
Mrgudu je to bilo dosta. Ućuta za ceo život.
Vi znate, doktore, da mi jedemo pile samo u dva slučaja: ili kad
je ono bolesno, ili kad je neko od nas bolestan.
A oni, svi troje, dokopaše motke i kamenice, pa udri. Pola nam
živine pobiše, a pola pojedoše, da bar hoće da jedu ono što pobiju!
Neće! Ubijanje piladi im je sport, lek za nervozu, tako reći lov. A jedu
samo zdrave!
Trećeg dana pred samu užinu, otkide se orah sa grane i pogodi
malog Roberta u glavu. Gospođa to oceni kao krajnji bezobrazluk i
seljački fazon pa briznu u plač. Stade se pakovati. Lukić se dokopa
sekire i obori orah, pod kojim je rođen, i u čijem hladu je doneseno
mnogo odluka o daljoj sudbini Lukićevog naroda.
Četvrti dan bolje da nije ni osvanuo. Gospođa zatraži frizera. Mi
se stadosmo dovijati ko bi to mogao biti. Nudismo joj kaluđera, i onako
ništa ne radi. Nudismo joj traktoristu koji je dva puta boravio u
Vinkovcima i presedao u Rumi. Obrukasmo se, a frizera joj ne
nađosmo, jer obe ponude gospoda oceni kao krajnju svinjariju. I toga
dana su dugo šaputali i pakovali se. Ali ne odoše. Videćete zašto.
Petoga dana gospođa priredi čaj za učiteljicu i još jednu damu
koju mi ne pronađosmo.
U ponoć između petog i šestog dana bio je pun mesec. Lukić uze
kramp i poče da kopa u bašti. Tražio je ćup sa zlatom o kojem se
zuckalo još u staroj Jugoslaviji. Umesto ćupa i zlata, Lukić pronađe
lobanju dede Radovana. Opravdano iznerviran, zavitla je preko glave,
a mali Robert ne sačeka ni da padne, nego je dočeka na volej.
Jadna zemljo, šta si dočekala!
Šestog dana umorni Lukići su spavali. Prethodno, Lukić pozva
brata od ujaka i reče mu: »Zabranjujem svaki lavež, kukurikanje,
blejanje, mjaukanje, rzanje, roktanje i druge neartikulisane egzaltacije.
Hoćemo da spavamo na miru. Mislim da ste se za ovih nekoliko dana
dovoljno pokazali«.
Klečali smo pred beslovesnom stokom, molili da se urazumi i
savlađuje.
Nije ni to prošlo bez primedbi.
Sedmog dana obukosmo najlepša odela, izbrijani i očešljani.
Gospoda je davala pomen rano preminulom, po našem mišljenju:
akrepu.
Lukić održa govor nad svežom humkom i položi poljsko cveće.
Posle govora, u kojem je naš zemljak istakao strano poreklo, plavu krv
i plemenitu lozu psećeg plemića ekstravagantnog izgleda, pročitaše
telegrame kinološkog društva, a jedna naivna i prosta seljanka poče
naricati i udarati se u grudi.
Obrukasmo se ne može biti gore...
Sve je bilo očiglednije da je dan rastanka blizu. Lukić naredi da
se svi okupimo, jer bi hteo da sa nama ljudski i rođački porazgovara.
On reče:
– Situacija u svetu je sve ozbiljnija. Ja činim koliko mogu da ne
dođe do najgoreg. Sa vašim radom nisam ni najmanje zadovoljan.
Ptice vam lete kud koja, a trava raste negde manja negde veća! Ne zna
se nikakvog reda. To se ne može više trpeti! Ja dajem podršku i
pomažem koliko mogu sve napredne snage, kako u svetu tako i na
selu!
Vi sejete žito kao što su ga sejali vaši pradedovi, umesto da žito
kupujete po poslastičarnicama i sejete ga sa šlagom!
Kiša vam još uvek pada u kapima umesto u kockama!
Trešnje su vam pune koštica!
Što se tiče vašeg nemilog izgleda – PLASTIČNA HIRURGUA
PLAČE ZA VAMA!
Potoci vam nemaju toplu i hladnu vodu!
Deca vam se rađaju nepismena!
Ženite se seljankama, a sva pismenost vam je stala u trideset
slova!
Putevi su vam duži nego širi!
Zdravi ste, a ne znate ni sami zašto!
Parkova skoro i nema, sve je to preraslo u šumu!
Jednom rečju – sram vas bilo!
Doktore!
Obećaše:
jednoj kozi da će se domoći isprava, te da će doći kraj i njenom
ilegalnom radu u potoku,
jednoj babi zube,
jednom potoku most, a jednoj naivčini električnu stolicu;
lek protiv raka;
da će nam iz Beča poslati bečku šniclu,
da će uvesti golfsku struju u školu i vodenicu,
ubediše nas da u selu nemamo severozapadnu stranu sveta i da će
nam je oni obezbediti svojim kanalima.
Ostadosmo onesvešćeni. Neko je sigurno lud!
 Posle njihovog odlaska, da ne nabrajamo šta su sve poneli, daleko
bi nas to odvelo, bolje da navedemo šta su nam ostavili:
konzerve i žilete na koje nam se telo poseklo,
nekoliko kriminalnih knjiga, posle kojih su i babe počele da se
bave rafiniranim kriminalom;
vešala na koja je Robert vešao nedužnu jagnjad;
četkicu za zube, kojom se Mrgud imao zadaviti; pustoš u
dušama...
Ne, doktore!... Ne želimo da se cela stvar ponovi!
Ovoga puta ne bismo izdržali.
Ne dirajte živu ranu.
Njihov pupak nije ovde.
Mi im ne želimo nikakvo zlo. Široko im more!
 DA LI SAM KIR-JANJA?

Dragi doktore,
Odmorite se malo. Pustite mene, imao bih i ja šta da kažem.
Dozvolite da se ispovedim i dam oduška svojoj napaćenoj duši. Kome
sam god pokušao da otvorim srce, rekao je da sam budala i Kir-Janja,
sitna duša, piljarski mentalitet. Zbog toga bih voleo da čujem vaše
mišljenje. A evo o čemu se radi.
Mene sistematski i planski uništavaju. Perfidno i hladno,
monotono, kap po kap. Pitaćete se odmah – ko? Nemci? Siledžije?
Fantomi?
Ne, doktore! Moji mučitelji su moja rođena žena i dvoje dece!
Već deset godina mi dokazuju da mogu više da pojedu nego što
ja zaradim.
Zamislite samo tu sliku, kad moja žena u isto vreme drži u ustima
četkicu za zube i cigaretu! Kad stavlja kalodont na četkicu, razvuče
onu skupu pastu preko cele drške. Troši tubu dnevno, a zubi su joj
uglavnom veštački.
Za to vreme, deca blago dele! Demoliraju i plastikuju. Pune
navlake od jastuka kiflama, čokoladama, perecama. Šminkaju se
kavijarom! Tuku se češkim kristalom! Male nužde vrše u velike
kineske vaze! Oblače lutke u platna nesrećnog Kolesnikova! Na sve to
imaju samo jedan odgovor: jednom se živi!
Majka je u međuvremenu upalila italijanski frotir cigaretom.
Gleda me kroz nagorelu rupu i viče: hu-hu! Zatim hita u kuhinju
saplićući se o moje mašne. Rutinirano pali, za svaki slučaj, sve četiri
ringle i rernu! Bojleri nam gore od 1962. godine!
Dugi dan ispunjavaju uglavnom jelom. Jedu iz dosade, očajanja,
oduševljenja, ravnodušnosti, straha. Oni uvek nađu razlog za jelo. Još
nijednom nisam legao u krevet a da nisam pod jorganom našao
šampitu ili šniclu.
 Brišu se tiketom koji ima pet kolona sa dvanaest pogodaka.
U kratkim pauzama između dva banketa, pale: televizor, radio,
gramofon, grejalicu, ventilator, mikser, aparat za brijanje. Moj
strujomer je brži od svetlosti. Srce me boli kad ga gledam. Godinama
se ne odmara.
Dok deca jašu usisivač za prašinu, mama zove telefonom
Amsterdam. Interesuje je koliko to košta.
Nema novina, revije, žurnala, stripa, ukrštenice, ženskog i dečjeg
lista na koji nisu pretplaćeni. Po ceo dan čitaju horoskope, ispunjavaju
testove i nagradne kupone. Moja žena ima višegodišnje iskustvo sa
testovima. Čuva čitavu dokumentaciju iz koje se vidi da je: verna,
uzorna, inteligentna, zaljubljena, dobra majka i nadasve š t e d lj i v a!
U mojoj kući sve traje jedan dan. Zimnicu su pojeli za jedno
kratko zimsko popodne. Svinju su razneli još na stepeništu. Puna mi je
kuća načetih pomorandži! Leče živce guleći banane. Načeto a
nepojedeno voće trune u mom mozgu. Deca lome jaja da vide da li ima
pile. Šećer prosipaju u kadu da bi pucali kese.
Je li ovo dovoljno, doktore, ili hoćete još!? Vama se čini da je
ovo i mnogo i neverovatno. Međutim, to su detalji, sitne primedbe.
Čak i u cipelama nalazim sladoled.
Posete moje žene pijaci su praznici za seljake. Ona ne meri, ne
proba i ne cenka se. Kupuje na reč. Seljacima daje bakšiš! Pola od
onoga što je kupila zaboravi da donese kući. Komšiluk živi od onoga
što joj ispadne na putu od pijace do kuće.
Ta moja gospođa seče nokte na nogama preko najlon čarapa. Kad
se sto klati, a mora da se klati, ona kraću nogu podupre tortom.
Njoj je i zlatna ogrlica zarđala.
Kad prostire veš, zakačinje ga šnalama za kosu.
Kuća nam izgleda kao novogodišnja jelka. Lusteri, stone lampe,
svećnjaci. Pored centralnog grejanja, gori i kamin. Lože ga okvirima
slika mojih predaka, mojim diplomama i trofejima. Prvu jutarnju vatru
potpaljuju starim violinama.
 Zlatnim broševima, čistim zrnevljem bisera, gađaju prolaznike na
ulici.
Od gramofonskih ploča prave višespratne torte. Umesto fila,
premazuju ih imalinom i niveom. Tako se moja deca igraju.
Moja žena troši više kajmaka za jutarnje maske, nego što Sjenica
može da proizvede.
Podižem kredit svakog prvog u mesecu da bih platio račun za
telefon.
Moju zlatnu protezu stavili su Snešku Beliću.
Kad sam operisan od slepog creva, izvukli su mi konac dok sam
spavao.
Na svaku moju primedbu, odgovara se:
– Ćuti, Kir-Janjo!
Ne znam da li sam stvarno Kir-Janja, ali mi se nekad učini da
gledam nemi film. To što ja doživljavam, drugi nisu videli u bioskopu.
Zanima me, doktore, šta biste vi radili da ste na mom mestu?
Vaš Petar

Dragi prijatelju,
Ja mislim da vi preterujete. Sve što ste sa uzbuđenjem ispričali ne
izlazi iz okvira navika i običaja jedne naše prosečne porodice.
 REČENICE ZA SUPRUGU

Jesi li prala noge kad si ovo mesila?!

Dokle ćeš mi tutkati bućkuriš koji nije valjao ni prekjuče?!
Nemoj misliti da me boli kad spavam u čistim čaršavima.
Nemoj mi više onu ološ uvoditi u kuću.
Gde je đubre? Da nisam pogrešio stan?
Jedini ja nosim po četiri ivice na pantalonama!
Takva sa mnom nećeš izlaziti!
Od čega li se ti odmaraš?!
Kasno sam shvatio zašto ti je majka plakala na venčanju?!
Misliš, dive ti se mangupi u autobusu, a oni ti kradu novčanik!
Naivna si ko lisica od tri godine.
Izgledaš kao trudan blokej.
Jednom ću te za ručicu pa vratiti mamici zajedno sa one dve-tri
krpice što si imala kad si se udala.
Ti ćeš to da kažeš Meni?
Moraću jednog dana da te upoznam s našom decom!
Stalno ti viri rep iz frižidera!
Kad sam bio gulanfer, bio sam gospodin!
Da te ja nisam birao, još bi plesala sa drugaricama!
Vidim te na mom pogrebu u crnoj mini suknji kako primaš
saučešća!
Istrunućeš u krevetu!
Da mi je da odem na vojnu vežbu da se odmorim od tvoje
kuhinje!
Mogao sam se oženiti doktorkom!
Što se nisi umila pre šminkanja?!
 Oslabiš jedino kad skineš šminku!
Nemoj se meriti. Slomićeš vagu!
Kad ćeš odvojiti čarape od četkica za zube?
Tvoje je mišljenje jako važno!
Ja i ti u proseku dosta spavamo!
Kad ćeš oprati mašinu za pranje veša!
Kako bi bilo da zasejemo detelinu po stanu da bar imamo neke
vajde od ovog brloga?!
Kad ćeš se setiti da pozoveš mog brata na ručak?
Bar sam za tebe premija!
Dokle ćeš iznositi stvari iz kuće?
Nedeljom jedem sardine i napolitanke kao da sam samac!
Kako te nije stid da kupiš jedno jaje!
Da – da. Ti ćeš to da oceniš!
Aha.
Jeste, jeste!
Pričaj ti, sad ću ja doći!
 PISMO OBIČNO NEPOZNATOM
GLUPAKU

Od svih glupaka koje poznajem napravio sam jednog, da ne bih

svakome posebno pisao.
Dragi moj slatki glupi, ovo pismo Ti šaljem zatvoreno, jer znam
da ćeš ga otvoriti. Nemaš ti tih nerava, nećeš izdržati! Ja više pazim
šta pišem, nego ti šta čitaš! Zamisli kako bi svet bez tebe bio pametan!
Ne možeš da ne uzmeš reč ni kad je nemaš. Od porodičnog stabla
napravio si panj! Jedino se nadam da ćeš se negde prejesti. Knjiga ti je
bila u ruci jedino kad ti je jedan dao da pridržiš. Svaki glagol ti je
nepravilan, a svaka rečenica prosta. Od azbuke si napravio skandal. Da
ti kažem konju, to ti je malo, a više nisi zaslužio. Pera nemaš, jer čekaš
da ti ga rodi guska. U svakoj normalnoj sredini bio bi još veća budala.
Iz crkve si ukrao! Ne bereš cveće zbog mirisa već zbog ukusa.
Stravinskom si stavljao stotinarku za uvo! Jedino osećaš batine i žeđ.
Ne znaš da imamo budala i bez tebe, ponašaš se nadmeno kao da si
jedini. Pravo je čudo kako iz vazduha izdvajaš kiseonik. Kad bi bio
odžačar, čistio bi cipele. I probleme duha rešavaš silom. Kad ti nešto
nije jasno, ti ne pitaš nego odgovaraš. Veliki si lingvista: jezik ti je
stalno u ustima. Šta ti je? TV dnevnik nisi gledao, misliš da je stalno
isti, pa ima vremena. Kupio si noćni sto, pa sad ne znaš gde da ga držiš
danju. Tražiš nekoliko meseca na nebu. Kad bi ti davali električne
šokove, ti bi tražio još ili bi izbio kuršlus. Na koncerte ideš da bi
razbijao čaše. Umesto da kupiš kanarinca, ti kupuješ gusku, zato što je
veća. Umesto da kupiš papagaja, misliš da je jeftinije da nabaviš
delove u kasapnici pa da ga sam sastaviš na šivaćoj mašini. Posle se
čudiš što je ćutljiv, smatraš da je greška što si u papagaja stavio
konjsko srce, konju! Misliš da je ovde dan zato što je u Americi noć.
Tvoji vršnjaci su već ljudi. Jedna ti je glava na ramenu, a druga u torbi.
Ti misliš da je srpska salata napravljena od Srba.
 Da te stave da klečiš na kukuruzu, začas bi ga pozobao. Kad si
čuo da postoji ušna školjka, razvalio si uvo tražeći biser. Tvrdiš da
nemaš srednje uvo, jer bi ti bilo na čelu, logičaru. Kako bi ti lepo
stajalo da si mrtav! Rodnu kuću si podigao prošle godine. Misliš da će
samo tvoje društvo biti novo, i samo tvoja budućnost bolja. Legao si
između korica istorije i misliš da si tako ušao u nju. Od sredstava
jedino biraš prehrambena. Veruješ da su male boginje bogove unuke.
Od krvnih zrnaca praviš ogrlicu. U poređenju s tobom, Frankenštajn je
dobričina. Čudiš se što nemaš časnu sestru. Nebiće! Misliš da si dobar
fizičar jer si jak. Konfuzan si, a nemaš nijedne ideje u glavi. Slobodni
zidari su po tebi nezaposleni. Masonsku ložu tražiš u prodavnici
nameštaja. Za tebe je jedino tuda smrt prirodna. I plitke cipele su u
poređenju s tobom duboke. Gledano iz tvog ugla, sve je logično.
Slagao si majku da si joj sin. Da ti je učitelj ostavio novac u bukvaru,
nikad ga ne bi našao. Misliš da će u lepšoj budućnosti vetar raznositi
mleko po kućama! Stvarno si budala: da ima pravde, i na lutriji bi
izvukao batine. Čekaš da Božićna ostrva naiđu po kalendaru. Umesto
uporednika i podnevaka, da se pitaš, uveo bi bodljikavu žicu. Ti bi
prvo uveo kaznu, pa onda zločin. Jedinu zebru za koju znaš video si
na pešačkom prelazu. Imaš manje mozga nego masti u ušima. Kad si
čuo da je Prometej ukrao vatru, odmah si zdipio upaljač. Kad si čuo da
je Jazon ukrao zlatno runo, danima si šetao ulicama očajan što nisi ti.
Ubeđuješ ljude da si pronašao šibicu na kafanskom stolu! Jedino te
muči koliko puška treba da ubije ljudi da bi se amortizovala? Jedini ti
je izlaz na železničkoj stanici. Sa svake strane si budala. Ne zna se šta
ti je lakše da izvališ: glupost ili plot. Može ti se zameriti čak i
jednostranost, jer si isključivo glup.
Ovo je najmanje što ti se može reći, priznajem da si više zaslužio.
Uspeo si u životu, najveća si budala.
Krevet kuka što na njemu ležiš, da je stolica živa, izmakla bi se
da ne sedneš, čaša bi ti pljusnula vodu u lice, nijedna ptica ne bi pristala
da za tebe peva, cipele bi išle prazne pored tvojih živih nogu, tanjir bi
ti supu prosuo u krilo, sto bi te lupio svojom drvenom nogom, olovka
bi ti otkazala poslušnost, telefon ne bi zvonio kad tebe zovu, gde god
bi se pojavio, nastala bi praznina, zarazne bolesti bi te tražile po svetu,
svaki normalan trolejbus bi te opalio trolom, praćke bi te gađale,
poštari bi odbili da ti donose poštu, sam bi sebe zvao i sam se odazivao,
put bi ti se ispod nogu izmicao, putniče! Pamet bi te napustila, ali je,
srećom, nemaš, to je jedino što nemaš. Bila bi ti zabranjena upotreba
javnog kupatila, javnih govornica, javnog saobraćaja. I seno bi odbilo
da ti bude hrana, senilko! Da nisi prljav, bio bi nevidljiv.
Ljubljeni moj, ma ko ti bio! Govorim ti kao doktor koji je digao
ruke od tebe. Mislim da si dovoljno lud i neuračunljiv, i ne možeš ništa
doživeti ozbiljno i tragično, tragedijo!
Dragi čitaoče, prosledi ovo pismo prvom glupaku koga poznaješ,
jer jedan čovek poznaje jednu budalu, a svi ljudi poznaju sve budale.
 ODGOVOR JEDNOG GLUPAKA

Ja sam glupak, to je istina. Ja se toga ne stidim. To nije ni sramota,

ni grehota. Ako sam glupak, nisam budala. Ja sam lepo vaspitan i na
pismo ću odgovoriti pismom. Interesuje me – da ste vi glupak, šta biste
radili?
Ja jesam glupak, ali pođimo redom.
Vaš poziv na borbu protiv gluposti, u ovom trenutku je
neopravdan. Ja mislim da mi za takvu borbu još nismo dovoljno zreli.
Ako sam glup, nisam naivan. Perfidno je to, doktore. Kad god je bilo
gusto, nismo se delili na glupake i one druge. Ispada da smo u to vreme
svi bili pametni.
Ako negde grešim, slobodno me ispravite. Mada nisam toliko
blesav da mislim da sam pogrešio tamo gde ste me vi ispravili.
Šta sam ono hteo da kažem?... Da. Zar se mi danas nemamo
protiv čega drugog da borimo nego baš protiv budala? Zar je glupost
najveći problem ovog društva? Kao da sve imamo pa nam samo
glupost smeta?
Nisam ja izmislio glupost. I mene je rodila majka. Ja u svoju
glupost verujem. Još me nijednom nije izdala, kao neke pamet. Čemu
ta hajka na veštice? Trideset i osam godina sam glup, i nije vam
smetalo. Mnogo smo se zaboravili, doktore.
Do vašeg pisma ja o svojoj gluposti nisam ni razmišljao. Smatrao
sam to normalnim. Vi sada neočekivano stavljate znak pitanja na ceo
moj dosadašnji rad i život. I ako sam budala, ja to nisam zaslužio. Ne
pušim, ne pijem, ne jurim ženske. Mogu valjda biti glup.
Učio sam školu, promenio nekoliko zaposlenja i nikad me niko
nije pitao da li sam glup ili nisam. Pitali su me za nešto drugo, za to
me nikad nisu pitali.
Ja se ne kajem što sam glup. Ni u zakonu ne postoji nijedan
paragraf protiv gluposti.
 Mi smo prevazišli tu fazu gluposti o kojoj vi govorite. Glupost ne
stagnira. Svi smo mi, neko više neko manje, uložili deo sebe u tu
veličanstvenu građevinu koju vi nazivate glupošću. Glupost je prešla
sve granice. To samo vi ne znate.
Ako ćemo da teramo mak na konac, i kad me vučete za jezik,
mogu da vam kažem: zdravi majmuni ostali su majmuni, čovek je
postao od bolesnog majmuna. Za ceo taj slučaj ja se ne mogu osećati
odgovornim.
Priznajte i sami: da nema glupih, ne bi se moglo utvrditi ko je
pametan.
To je jedno. A drugo, glupost ima mnoga preimućstva nad
pameću. Nabrajam po sećanju:
Glupaci se ne boje, ne stide, nemaju problema, ne pate od griže
savesti, od inferiornosti, lažnog morala, sentimentalnosti. Glupacima
je sve jasno. Glupaci ne postavljaju pitanja, ne traže odgovore, svako
objašnjenje im je dobro, svaki odgovor tačan, svako rešenje – jedino
moguće, svaki izlaz – pravi.
Još niko nije umro od gluposti, niti je obešen zbog gluposti, niko
se nije ubio zbog gluposti.
Onomad sam primio pismo od jednog glupaka iz Francuske –
misli isto što i ja.
Uostalom, glupost se predaje po školama. Glupost se prenosi s
kolena na koleno. Glupost je ušla u enciklopedije. Glupost je u centru
pažnje. Glupost je popularna. Glupost nije mala.
Postoje antologije gluposti, ciklusi gluposti, cikloni gluposti,
rekvijemi gluposti, simfonije gluposti, kulminacije gluposti. Glupost
je čitava jedna filozofija.
Malo sam povisio ton. Boli me nepravda.
Glupost je takoreći pravilo.
I šta su to pametni više postigli od nas – recite mi, molim vas?
Rođeni brat mi je pametan i stalno kuka, nema šta da jede. Nosi
moja odela, voli moje bivše devojke i ne vraća mi kusur kad ga negde
pošaljem.
 Na kom je to polju pamet trijumfovala, i kada?
Ne očekujte od mene podršku. Glupost je moja odbrana.
Kad smo mi bili glupi, doktore, vi se niste ni rodili. Glupost je
starija od pameti. Da prvi čovek nije bio glup, drugi se ne bi ni pojavio.
Uostalom, samo pametniji popušta. I drugo, nabrojte mi koliko
ima pametnih među dobitnicima raznih nagrada i trofeja?
I kad ste poslednji put čuli pametnog čoveka, i šta vam je rekao?
Mene zaista interesuje kako ja u ovoj situaciji mogu biti pametan?
To je utopija. Pamet je neodrživa.
Pade mi još jedna glupost na pamet: zar nije bilo bolje napasti
pametne, kojih je manje. Tu biste bitku, kao i uvek, glatko dobili.
Velika je sila gluposti. Pamet je luksuz i snobizam. Pamet pripada
prošlosti. Jedino glupost ima perspektive.
Šta ćete reći na ovo: kad je poslednji put glup čovek izbačen iz
akademije nauka? Nikad!
Vi ste očigledno mladi i ne znate kakve smo mi sve muke imali
sa pametnim ljudima. Pamet se zatvorila u ekskluzivne grupe, odvojila
se od naroda i samo razmišlja.
Među nama je dubok jaz. Čega se oni stide – mi se time
ponosimo.
Da sam toliko glup, i ja bih mogao biti pametan.
Koji bi pametan čovek uradio ono što su uradili glupaci? Najveće
gluposti delo su glupaka!
Uostalom, šta bi bilo kad bi glupaci razmišljali? Bilo bi isto.
Da nije glupaka, ko bi tako revnosno i ubedljivo, bez ikakvih
argumenata, neuspehe proglašavao uspesima? Ko bi verovao?
Budimo realni. Shvatite i nas. Mi ne možemo dozvoliti da nam
bilo ko soli pamet. Fizički smo jači, duhovno zdraviji. Pamet je
neizlečiva bolest.
Iskreno rečeno, ja ni za glupost ni za pamet ne vidim izlaza.
Danas će već sutra biti juče. Ja ne vidim razloga za žurbu. Najveće
gluposti tek stoje pred nama. Napad na jednog glupaka – napad je na
sve nas.
Nemojte se samo zavaravati da svako može biti glup. U gluposti
se mora verovati. Glupost ne podnosi malodušnost i kolebljivost,
radoznalost i dileme.
Da ste one uvrede sručili nekom pametnom čoveku, on bi
napravio glupost. Pamet je uobražena, osetljiva, nervozna, sujetna,
pedantna, mrzovoljna, zajedljiva. Glupost je čista, jedinstvena i
prirodna.
Priznajem. kad govorim o glupostima, ja sam pristrastan.
Odustati od gluposti sada, bilo bi kasno. Moramo ići do kraja.
Na glupost treba gledati kao na činjenicu. Glupost je sanjati o bilo
kakvoj pobedi nad glupošću.
Nemojte biti nezahvalni!
Proučavajte glupost, divite se glupostima, širite glupost! Nemojte
od gluposti praviti bauka.
Uostalom, šta vi znate o gluposti? Najveće gluposti niste još
pročitali.
Spustite se na zemlju. Tek tada ćemo razgovarati otvoreno, kao
ljudi.
Pružite nam dokaze o svojoj gluposti, a ja ću vam tek tada otkriti
lepotu, prostranstva, širinu i dubinu nenadmašne gluposti.
Sve ovo govorim jer verujem u vas. Imam utisak da ste skloni
glupostima!
Oprostite ako sam rekao nešto pametno, to mi nije bila namera!
 GLEDANO IZ UGLA MAJMUNA

Gledano iz ugla majmuna, mnoge naoko nelogične i glupe stvari

izgledaju sasvim drukčije.
Na primer: gledajući iz ugla majmuna, sasvim je prirodno živeti
na drvetu! Po toj istoj majmunskoj logici, nema ničeg čudnog ni u
svemu drugom što majmuni rade – a poznato je šta sve majmuni rade.
Ako se za trenutak stavimo u ulogu majmuna, nama će mnoge
neverovatne stvari postati bliske i razumljive. Tako ćemo drugim
očima gledati, recimo na krade, jer u majmunskom moralu ta
kategorija ne postoji. Molimo vas, šta za jednog majmuna znači lepo
ponašanje – to jedino može da znači ne ponašati se kao majmun, što je
za majmune neprirodno, ako nije i nemoguće!
Stavite se malo u kožu majmuna, pa vam ništa neće biti prirodnije
i bliže nego da se češete, bištete, cerekate i plazite jezik.
Primer majmuna nas upozorava da stvarima ne prilazimo
jednostrano i dogmatski.
Majmunski pogled na svet nudi nam veliko olakšanje i rešenje za
mnoge neuroze savremenog sveta.
Ako je sve relativno, a jeste, onda nema manje ili više
kompetentnih. Ako je istorija tačka gledišta, ugao gledanja, onda se ni
ugao majmuna ne može ignorisati, sem na vlastitu štetu.
Prema tome, kad god vam se desi da nešto ne razumete, ili da vam
nešto smeta, pomislite šta bi u toj situaciji uradio i kako bi se postavio
jedan majmun. Videćete da rešenje postoji, manje ili više majmunsko,
ali je ipak rešenje. Ako i tu ne nađete zadovoljavajući odgovor,
pokušajte da istu stvar vidite kao konj, miš ili slon. Sve su to
ravnopravni i mogući pogledi na svet i život.
Važno je objasniti stvari, a nije važno kako i iz kog ugla.
Za mnoge probleme je jedino rešenje staviti se u položaj
majmuna, i odatle uživati u harmoniji i logici istorije i sveta.
 DA LI ČAČKANJE NOSA
IZAZIVA RAK

Ako jedna strast – pušenje, izaziva rak, onda nema nikakvog

razloga da rak ne izaziva i druga ništa manja strast – čačkanje nosa!
Pre rata, kad se nokti nisu sekli, te opasnosti nije bilo, jer je
čačkati nos velikim noktima jedna stvar, a čačkanje nosa golim prstom
nešto sasvim drugo!
Nokti su, bar kod nas, na ovim geografskim širinama, shvaćeni
kao aparat za čačkanje nosa. Nije bilo otmenijeg građanina koji nije
imao nokat na malom prstu – negovan isključivo za tu svrhu.
Valjda je hemijski sastav nokta takav da, sem slina, sprečava sve
druge bolesti!
Međutim, pod uticajem filma, radija i televizije, kod nas su se
naglo i bez dubljeg razmišljanja počeli seći nokti, i to ne samo na
rukama već i na nogama. Time je možda sprečeno neko manje zlo ali
je, sigurno, izazvano drugo, veće.
Ako jedan prosečan Jugosloven može da se uzdrži od mnogo
čega, a ne može jedino od čačkanja nosa – jasno je da tu leži rak.
Mogli bi se na prste nabrojati oni koji su uspeli da ne čačkaju nos,
a toliki je i procenat onih koji nemaju rak. Možda će se i pronaći lek
protiv raka, ali će se i dalje čačkati nos.
Može se reći da je čačkanje nosa jedina razonoda većine naših
građana.
Nos je jedina igračka siromaha!
Nehumano je ne dati im ništa drugo, a tražiti da se odreknu
čačkanja nosa! To je najslabija tačka naše teorije protiv čačkanja nosa,
u kojoj se vidi sva beda i demagogija higijene.
Treba se diviti spikerima i novinarima TV-dnevnika koji su u
stanju da po čitavih pola sata ne čačkaju nos. Oni su za sve to bedno
nagrađeni. Tolika koncentracija i moć samosavlađivanja nisu
zabeleženi na ovim prostorima.
Oni koji ne čačkaju nos – zaslužili su da večno žive.
Ni ovde leka nema.
Lek protiv raka nije pronađen, kao ni lek protiv čačkanja nosa.
Nije li to onda jedan isti lek?
I zar je čudno što ga nema?
 STUDIRAO NA BEOGRADSKOM
UNIVERZITETU

Povodom mode da naši javni radnici, umetnici i političari u

svojim biografijama kao školsku kvalifikaciju navode: STUDIRAO
NA BEOGRADSKOM UNIVERZITETU – postavlja se niz pitanja o
našem školstvu. Jer, ispada da je studirati na Beogradskom
univerzitetu najviša i najcenjenija školska sprema kod nas. Pred
početak nove školske godine potrebno je raščistiti bar neka pitanja:
Da li je važnije studirati ili diplomirati na Beogradskom
univerzitetu?
Da li se do sada više studiralo ili diplomiralo na Beogradskom
univerzitetu?
Da li je studiranje na Beogradskom univerzitetu u rangu
fakulteta?
Zašto se na Beogradskom univerzitetu uopšte diplomira?
Da li se na Beogradskom univerzitetu može diplomirati, ili se
samo studira?
Da li se samo na fakultetu diplomira, a na univerzitetu studira?
Da li su nešto završili oni koji su samo studirali na Beogradskom
univerzitetu?
Da li su studirali na Beogradskom univerzitetu samo oni koji nisu
diplomirali?
Da li oni koji su diplomirali mogu i dalje studirati?
Da li su oni koji su diplomirali – studirali na Beogradskom
univerzitetu?
Dolazi li cela zabuna od ubeđenja velikog dela naivnog naroda da
je viši rang apsolvent nego rektor, asistent nego docent, vanredni
profesor nego redovni, a da je student iznad svih njih.
Da je teže hospitovati nego predavati, kolokvirati nego polagati?
 Da je studirati – kao što to lepo i sama reč kaže – najveći
intelektualni napor na svetu.
Kakvo zvanje imaju oni koji su studirali na više fakulteta a ni na
jednom nisu diplomirali?
I na kraju, kad je i zašto ukinuta jedina kvalifikacija za one koji
su studirali, a nisu diplomirali – da su to propali đaci, svuda, pa i na
Beogradskom univerzitetu!
 PISMO

Jednom poznatom piscu nedavno je u autobusu Gradskog

saobraćajnog preduzeća ukraden novčanik. Posle nekoliko dana
iznenađeni književnik dobio je pismo:
»Kad sam vam rasekao džep i izvukao novčanik, izleteo sam na
prvoj stanici jedva čekajući da ga otvorim. Kad sam otvorio – nisam
verovao svojim očima. Zar sam se tome mogao nadati? Zar da me tako
namagarči jedan veliki čovek koga sam toliko cenio, i zbog koga sam
pao na nižem tečajnom ispitu?
Bedni folirantu! Tužiću vas zbog lažnog predstavljanja!
Da je bar bio visok datum pa da nekako razumem! Ali držati
glavu kao putir, izazivati opštu pažnju i zavist, a biti bez dinara u džepu
– to je vrhunski hohštapleraj. Odavno nisam imao u rukama rupu sa
toliko buđi, paučine i memle. Vi, jadniče, izgleda niste imali ni
autobusku kartu. Švercovali ste se, i to ujutro – a uveče sam vas gledao
na televiziji!
Čekao sam vas nekoliko dana na istoj liniji da vam ono đubre
bacim u lice, ali se niste pojavili. Verovatno očajavate u kući – nemate
druge pantalone. Kukate da ste pokradeni. Pišete tragične sonete.
Prvo sam bio ogorčen, mislio sam da se neću uzdržati da vas ne
išamaram. Sada vas žalim.
Došlo mi je da vam pred prvi pošaljem neki dinar. Da kradem
jedan dan za vas.
Interesuje me, kuda ste krenuli bez prebijene pare? U kafanu, na
utakmicu, u pozorište, na ručak?
Bedni češatore! Šta ste radili tolike godine? Zbog čega ste
osedeli?
Samo sam ogadio ruke.
To ne mogu da razumem. Izgleda da više ništa i ne radite. Ili ste
izmislili posao koji se ne plaća. Zar ste tolika budala? Ako živite bez
dinara, recite mi kako, pa neću raditi ni ja. To mi objasnite, ili mi
odgovorite na pitanje: zašto ne kradete?
Ubuduće da vas nisam video u gužvi. Budite fer prema nama
džeparošima i idite peške. I mi moramo od nečeg živeti.«
 NAJSKUPLJA HIMNA NA SVETU

Himna Jugoslavije je već duže vremena u nadležnosti jednog

žirija.
Žiri je nekoliko puta po nekoliko dana zasedao u najčuvenijim
domaćim letovalištima da bi na kraju saopštio – himna nije pronađena!
Ni u hotelu »Toplice« na Bledu ni u »Maestralu« u Pržnom,
himne nije bilo. Da su je tražili u »Kroaciji«, možda bi je lakše pronašli
nego u »Maestralu«? Ne bi trebalo potcenjivati ni naše planine.
Uostalom, ako se pokaže da kod nas još uvek nema uslova da se himna
pronađe, treba pokušati u inostranstvu. Sen Moric – Sen Tropez –
Monte Karlo – Soči – su dušu dali za žiriranje.
Istina, nema mnogo razloga za žurbu. Himnu već imamo, i to
odličnu.
Možda bi trebalo odrediti da 2000. godine dobijemo i novu
himnu. Tako da se žiriju omogući da na miru, u novim krajevima i
hotelima, okonča tridesetgodišnji rat sa postojećom himnom.
Dosad su sve himne napisane besplatno.
Prvi put se kod nas nudi za himnu četiri miliona dinara. Zar je
onda čudno što je žiri na prvi poziv primio 2005 himni, od kojih je
posle prvog izvlačenja ostalo 405. Bilo je tu himni dovoljno za čitav
svet.
U septembru je žiri, stojeći, saslušao 33 muzičke verzije himne.
Mnogi su dali otkaz na službu da bi se posvetili pisanju himni.
Ako svakoga dana čovek napiše po himnu – valjda će jedna upaliti.
Ako piše i noću, a ima pravo na bezbroj verzija, uspeh je još
verovatniji.
U zemlji koja ima toliko slavnih pesnika i pesama, treba za himnu
uzeti neki tekst nekoga ko bi najviše voleo da napiše himnu.
Ako se žiri smiluje – biće to najskuplja himna na svetu.
 Ako žiri bude smatrao da je ta himna, u stvari, njegova, i počne
naplaćivati mala i velika prava za svako izvođenje himne, gde će tek
onda biti kraj Savezu kompozitora Jugoslavije?
Kad promene himnu, kumove čeka konkurs za novo ime
Jugoslavije.
 NEKI SU UMRLI MLADI

Nikad se ljudi nisu više plašili bolesti i smrti. Strahujući da im se

nešto ne desi, i žaleći se da se ne osećaju dobro, mnogi žive po
nekoliko stotina godina, kao kornjače s Galapagosa. Sve češće, na
sahranama mladića govore starci, napominjući kako se ni oni ne
osećaju dobro i kako će verovatno jednog dana umreti. Mnogi
metuzalemi plaše se da ne istrče, paze da ne preteraju, oprezni su,
čuvaju se za velika dela, važnije trenutke i bolja vremena. Održavaju
se banjama, injekcijama, pilulama, masažama. Nikome nije dosta, niko
nije dovoljno živeo.
Navešćemo vam kratak spisak nekih pojedinaca koji su umrli
mladi, pa im to ipak ništa nije smetalo.
Petar II Petrović Njegoš živeo je 37 godina, vožd Karađorđe 37,
Dušan Silni 33, Majakovski 38, Apoliner 38, Bajron 38, Puškin 38,
Kafka 37!
Čaterton 18, Novalis 19, Gavrilo Princip 19!
Jesenjin 30, Šeli 30, Šopen 30, Šubert 31, Aleksandar
Makedonski, sin Filipa II, 30!
Dušan Vasiljev 24, Jirži Volker 24, Đuro Sudeta 24, Lotreamon
23!
Modiljani 32, Andre Šenije 32, Ljermontov 27, Branko Radičević
28, Klajst 34!
Goran Kovačić 30, Milutin Bojić 28, Branko Miljković 27!
Merilin Monro 33, Rudolf Valentino 28, Žerar Filip 33!
Džems Din 23, Gagarin 36!
Radivoje Korać 28!
Pa čega se onda plašite vi koji biste svima njima mogli biti
dedovi? Nemojte mi reći da ste hrabriji od Karađorđa, da vas čekaju
veća dela nego što su čekala Njegoša!?
 Nemojte se praviti veći osvajači od Rudolfa Valentina i
Aleksandra Makedonskog. Ne izigravajte suptilnije tipove od Šopena,
ni veće lordove od Bajrona!
Živite mirno, dišite na škrge i ne plašite se ničega. Neće grom u
koprive!
 ČOVEK NA MESECU

Bliži su mi Mesec i zvezde od Kine i Amerike

jer sam Mesec (i zvezde) video toliko puta a
Ameriku (i Kinu) – nikada.
Pre ću krenuti prema bilo kojoj zvezdi,
nego prema Japanu ili Novom Zelandu
jer mi je put prema zvezdama jasan i osvetljen
i vidim cilj prema kojem idem.
Do Meseca nema nijedne okuke.
Čovek će otići sa zemlje da bi bio više usamljen.
Najveći Robinsoni tek će se pojaviti.
I niko u istoriji nije bio toliko sam
kao što će biti onaj koji prvi bude imao svoju zvezdu,
a jednom ćemo imati svi po jednu.
Samoća i sloboda će da trijumfuju sve više,
a kad napustimo zemlju,
poklonićemo je deci,
da ovamo dolaze na izlete
i da se igraju!
 TO, BRATE, NE IDE

Ima nekih stvari koje su neodržive u našem društvu. Ruku na srce

– to ne ide. Što ne ide – ne ide. Ne ide, brate...
Da se firma koja ima uvek milijardu dinara gubitka mesečno zove
»Progres« ili »Napredak«.
(To ne ide, sem ako to nije skraćenica za progresivnu paralizu, ali
je onda na kraju reči trebalo staviti tačku.)
Da se prodavnica trgovinskog preduzeća »Partizan« iz Čačka
zove »Feler«.
(Sem ako su mislili na Mela Felera koji se za vreme rata
izvanredno držao!)
Da je Novo groblje starije od Centralnog!
(Sem ako neko nije time aludirao na nešto drugo.)
Da ćelavi dr Drale na Televiziji daje savete kako sačuvati kosu.
Da se naplaćuju ulaznice i za najgore filmove pa čak i za
utakmice bez golova!
Ne ide da kafa bez šećera košta isto kao i slađa!
Da se pogrebno preduzeće, u Valjevu ili Novom Sadu, svejedno,
zove »Budućnost.«
(Ako to ide, mi onda ne znamo šta ne ide!)
Ne ide, brate, da se svi sportovi igraju na zemlji, a samo vaterpolo
u vodi.
Da je za lekara potreban medicinski fakultet a za bolesnika ni
osnovna škola. (Zato i imamo više bolesnika nego lekara.)
Ne ide da odumru onoliki mamuti a da žive ovoliki komarci. I ne
samo da žive – oni i lete.
Ako je to u redu – onda u redu. Mi nećemo snositi odgovornost.
 UZREČICE

Biću kratak.
Znate li šta je najvažnije?
Postoje samo tri stvari.
Nije meni zbog mene!
Nije mi zbog para, ali neću da me prave ludim.
Nije važno pet stotina dinara.
Mene moja plata ne interesuje.
Prostor i vreme mi ne dozvoljavaju da se upuštam u detaljniju
analizu...
Brod koji već godinama sa uspehom plovi, treba privesti u mirnu
luku.
Mene nikad niko nije vukao za nos.
Trpim kao niko, ali sam strašan kad se naljutim.
Na moj rad nikad nije pala senka sumnje.
On je u meni probudio zver.
Nisam čitao, ali znam.
Nisam gledao, ali sam čuo.
Nisam bio, ali su mi pričali.
Govoreći otvoreno.
Ne, stvarno.
Znate li koji je najstrašniji štos?
To nikad nije bilo.
Trebalo je da izvrši samoubistvo.
Časna reč.
Ako je to tačno, onda je to strašno.
Mogla sam se bolje udati!
 Mogu svakog trenutka da ustanem i odem.
To nema nigde na svetu.
To se jedino može desiti kod nas.
Ja sve znam.
Više nego ikada ranije...
U okviru naših mogućnosti i objektivnih okolnosti.
To je bar svakome jasno.
Mi ćemo maksimalno... do kraja... beskompromisno... precizno...
svestrano... temeljno...
I pored velike zauzetosti, bio je ljubazan da nas primi.
Mogao sam da mu namestim, ali nisam hteo.
Iskreno govoreći...
On je kod mene stanovao!
Izgoreo na poslu.
Izgoreo u želji za pobedom.
Našao smrt pod točkovima voza.
Vi znate da se ja ne bojim nikoga.
Meni je svejedno da li će me izabrati ili ne.
Scile i Haribde.
Ili jednostavnije rečeno.
Tako nešto meni se nikad ne bi moglo desiti.
Mogli bismo negde da večeramo.
Čitam Dostojevskog po ko zna koji put.
Znaš da se udajem.
Zaustavio me i nije mi dao da prođem
Nude mi mesto direktora Centra...
Davali su mi veći stan i platu, ali sam odbio...
Javna je tajna.
To je dvosekli mač.
 PETROVIĆU POVODOM NEMILIH
SCENA KOJE MU SE DEŠAVAJU U
ULICI RIGE OD FERE KOD SUDIJE
M. JANKOVIĆA

O neka je prokleta ulica Rige od Fere

u kojoj ti je opet izrečena
jedna neodrživa presuda!
Zasnovana na sumnjivoj prijavi
lažnim svedocima
i na brzinu isfabrikovanim dokazima!

O neka je prokleta ulica Rige od Fere

gde ti je po ko zna koji put
a uvek na isti način –
zahvaljujući krajnjoj neobjektivnosti i slepilu pravde
na montiranom procesu
izrečena presuda
koja stoji na staklenim nogama!

Neka je prokleta ulica Rige od Fere

u kojoj si bio unapred osuđen
na osnovu predubeđenja sudije M. Jankovića
njegovog privatnog mišljenja o tebi
bez dubljeg ulaženja u predmet
i uvažavanja predloga odbrane!
Zaista je smešno da se u današnje vreme
tako postupa u ulici Rige od Fere
kod nazovisudije M. Jankovića
o kome bi i ti imao štošta da kažeš.
Ako viša instanca nade za shodno
da te pusti iz zatvora!

O neka je prokleta ulica Rige od Fere

u kojoj su odrešene ruke sudiji M. Jankoviću
da ti izriče kazne bez prava žalbe
kazne koje odmah stupaju na snagu
kazne koje se ne mogu zameniti novcem
(a vrve od rupa i slabih mesta!)
kazne bez presedana u našoj sudskoj praksi!

O da ima pravde
i da ima iole veštog advokata
bile bi oborene kod prve apelacije
sve presude izrečene
u prokletoj ulici Rige od Fere!
 UMESTO DA TO DAJU
KNJIŽEVNICIMA

Vodi se računa o slonovima,

Poklanja se pažnja bolesnicima,
Osniva se fond za mlade talente,
Prišivaju dugmeta i na rukave
– Umesto da to daju književnicima.

Reke se pretvaraju u jezera,

Uvodi se struja u najdalja sela,
Planira se izgradnja Opere,
Skupljaju se dobrovoljni prilozi za borbu protiv raka
– Umesto da to daju književnicima.

Vrši se rasprodaja stanova,

Adaptiraju se crkve,
Nalaze se načini da se pomogne svaka sirotinja,
Daju se pokloni za podvig godine
– Umesto da to daju književnicima.

Šiju se odela za reprezentativce,

Daje se besplatan plac Sofiji Loren,
Pojedinci ulaze na prednja vrata,
Otvaraju se starački domovi
– Umesto da to daju književnicima.

U magacinima stoje zalihe šećera,

Devedeset odsto mora ne služi ničemu,
Najlepše zgrade pretvaraju u muzeje,
Fizički radnici dobijaju premije
– Umesto da to daju književnicima.

Otvaraju se nova predstavništva u Milanu,

Prazni avioni lete prema Kopenhagenu,
Raspisuju se narodni zajmovi za puteve,
Najlepše žene se udaju
– Umesto da to daju književnicima.

Elektronska industrija daje automobile –

kupcima televizora!
Kamate rastu u bankama,
Grade se ulice pod zemljom
– Umesto da to daju književnicima.

Svi traže i svakome se daje,

I sve što su tražili dato im je
– Umesto da sve to daju književnicima!
 KAD BI...

Kad bi neka baba ustala iz groba,

to bi bilo čudo,
događaj godine,
podvig decenije,
prvorazredna senzacija,
prizor današnjice,
jedinstven slučaj,
pionirski poduhvat,
skoro neverovatno,
početak nove ere!

Setite se samo
ko se sve nije
digao iz groba:
najveći umovi,
blistava pera,
priznate vrednosti,
zvučna imena,
svetska elita,
razni besmrtnici,
plejada pametnijih
i veštijih od nje,
od tolikih koji su uspeli u životu,
sahranjenih u aleji velikana,
pa niko ne ustade,
koliko se sećam!

Atila Bič Božji,

Luj zvani Sunce,
Aleksandar Veliki,
Car Dušan Silni,
Sulejman Veličanstveni,
Viljem Osvajač,
Ivan Grozni,
Ajhman
koji je toliko voleo da živi,
ljudi od kojih bismo to pre mogli očekivati,
nisu ni pokušali!

Kad bi neka baba ustala iz groba,

priredila bi veće iznenađenje,
nego da ustane bilo ko drugi,
neko spadalo,
domišljan,
vunderkind,
novator,
medicinski fenomen,
vitalni element,
avanturista,
nestalan tip na sve spreman,
željan afirmacije,
sklon takvim stvarima
i skretanju pažnje na sebe.

Ako Salvador Dali ustane iz groba,

to bi bilo normalno,
to već ne bi bilo tako strašno,
ne bi naišlo na tako širok odjek u svetu,
ne bi izazvalo toliku pometnju u Kremlju i Beloj kući,
ne bi našlo toliko sledbenika
od Maribora do Đevđelije,
ne bi preko noći postalo svakodnevna praksa,
i niko ne bi tako zauvek ušao u istoriju,
i toliko zadužio svoj narod,
kao kad bi
neka baba
iznenada
ustala iz groba!
 OLI MI GA DAT

Oli mi ga dat?
Šta?
To.
Šta to?
Da mi daš to što imaš.
Koje?
To, tu.
Šta: to tu?
To tu, pored onoga.
To je moje.
Daj ga onda meni.
Šta će ti?
Što i tebi.
Ja znam šta je.
Znaću i ja kad mi ga daš.
Čim ga uzmem odmah ću se setiti.
Ne dam.
Što ne daš kad imaš?
Kao da si mi ga ti dao,
pa da ti ga dam.
Nisi mi ništa dao.
Nisam ti ni uzeo.
Ti toga imaš,
a ja ga drukčije neću nabavljati.
Da imam dva, dao bih ti jedan.
Uzmi, pa daj meni.
Što da ti dam?
I tebi ga je neko dao.
Nije mi ga dao da ga dajem.
Imaću i ja jednom nešto,
pa ćeš ga ti tražiti.
Onda mi ga ti ne daj.
I neću!
Ne bih ga ni uzeo.
Ne, ne bi.
A šta će mi?
Valjaće za nešto.
Hoće ne znam zašto.
Valjalo je nekome pa će i meni.
Da je meni ono čega nema!
Daj mi to u moje ruke
da ga ja malo držim.
Ne dajem ga iz ruku!
Samo meni.
Ne dam nikome.
Samo malo, da me prođe želja.
Iz mojih ruku gledaj ga koliko hoćeš.
Meni tvome...
Ti gledaj, drugome ne dam ni to.
Daj mi to, bolje će ti biti,
može doći vreme
da ti život zavisi od nečega,
da bi dao ne znam šta za njega,
a da nije ništa više od ovoga,
ali zaludu kad ga nema,
a samo ga ja imam,
a ti nemaš,
a ja ti ga ne dam.
 SATANA ILI NEPOMENIK

Glasno psujemo Boga

ili mu se molimo.
Tebe samo u sebi.
Nedostojni da te volimo,
ni moliti te ne smemo.
Bog mora da postoji,
ti možeš kako hoćeš.
Dao si nam slobode –
koliko tebi treba.
Tvoja tiranija nema žrtava –
da bi bila bezgrešna.
Nećeš da nas pobiješ –
iako smo nedužni.
Nećeš naše živote
koji nam ne trebaju.
Delimo s tobom tvoje zlo,
ti s nama ne deliš svoje dobro.
Oprosti ako si nas primetio
i čuo za našu bedu.
Oprosti što nismo krivi.
Kazni nas, ni to ne zaslužujemo.
Bedno je živeti s tobom,
a sramno posle tebe.
Ti imaš veliki cilj,
a mi
ni cilja
ni izbora!
 U STRAŠNOME ČASU

U strašnome času – pod omčom, pred puškom,

o svom držanju dok razmišljam muškom,

strah me, u panici, u to zadnje veče

da ne kriknem nešto što već neko reče!

(Sutradan bi pisalo u mom nekrologu –

sa tuđom slikom i greškom u slogu:

»I ispod vešala sve što nam je reko

davno pre njega – reče drugi neko!

Sve što je psovao, sve što pljuvao

je, sve to nije ništa, sve to viđeno je!«)
 ZA DLAKU

Za dlaku
ali konjsku,
ne iz grive
no iz repa,
ali uzduž
ne popreko.
 DA IMA KO

Da ima ko
kao što nema,
pa da ode u šumu
da je što bolje,
i uzme sekiru
da je ima,
pa ubere kakvo drvo
no ga nema,
ako bismo kad što gradili
ko što nećemo.
 BALADA O ŽABI

»Ima li veće gluposti od žabe?

Svaka žaba je glupost za sebe.
Tih se gluposti mnogo namnožilo.
Uvreda za ptice, sopstvena zabluda,
žaba je budalaština, promašaj i besmislica!
Bolje je biti ništa nego žaba!

Suvišna na svetu,
pogledajte samo gde živi,
čime se bavi i čemu se ona raduje!?
Nepotrebna, plašljiva, ružna i zelena,
mala – zamalo pa da uopšte ne postoji,
potrebna samo žabama!

Ko može ustati u odbranu žaba?

Koga su zadužile, šta su učinile?
Šta hoće, šta predstavljaju?
Čime je ispunjen život žabe?
Žablji život je čisto gubljenje vremena!
Da nisu žabe, toga bi se stidele!
To što o sebi misle, nas nimalo ne obavezuje!
Zato za nas žabe više neće postojati!
Ne treba obraćati pažnju na njih,
kao da ih uopšte nema!
Treba ih ignorisati, prećutkivati i zaboraviti!
To je najbolji lek protiv žaba!«

Odmah posle ove disertacije, čestitki i aplauza,

slavila se pobeda nad žabama,
verovalo se da je makar sa žabama završeno,
a iz obližnjih močvara, potoka, baruština,
iz bokala koji je stajao pred govornikom,
iz čaša koje su u rukama držali slavljenici,
začu se kreket biliona žaba,
srećnih, bezbrižnih i gluvih –
za sve što nije žaba!
Jer je i najmanja žaba činjenica,
veća od svake reči!
 POVODOM JEDNE NESREĆE

Jevgeniju Jevtušenku

Radio-amateri već danima uzalud čekaju,

Zašto ćutiš ti koji si uvek govorio?
Zašto nisi ćutao?
Kao što ćute oni koji uvek ne mogu govoriti.
Gde si, dežurni pesniče, prva pomoći, široka slovenska dušo,
U zimskom snu ili na odmoru?
Možda je tvoje srce u kvaru,
Možda opevaš neku veću nepravdu,
Možda nemaš pojma šta se desilo.
(Bože, šta li ćeš učiniti kad čuješ?!)
Ti se bar nisi štedeo!
Nijedan metak nije ispaljen –
Da tebe nije zaplakao!.
Bez nesreće si u stvaralačkoj krizi.
Nesreća je tvoja razonoda i hrana.
Budili su te u pola noći da opevaš mrtvace, dok su vrući.
Tvoja poezija je kalendar zločina, epidemija, zemljotresa.
Morao si daleko putovati da bi pronašao nepravdu.
Po svetu tražiš razloge da bi voleo svoju zemlju.
U Boingu je tvoja radna soba.
Došao si iz Sibira da nam pričaš o Crncima,
Jedini živi samoubico staklenih suza!
Tamo gde se može sve napadati – sve si napao.
Zaboravio si gde ti je kuća!
Zla koja otkrivaš, deca odavno uče u osnovnoj školi.
Ti si jedini zaradio u borbi protiv nemaštine.
Najeo si se pevajući o tuđoj gladi.
Izvozni pesniče tuđeg slobodoumlja!
Postao si automat za humanizam,
U koji je dovoljno ubaciti tužnu vest
Pa da prolije suze mastila!
Besposleni orfeju nepogrešive zemlje!
Smeran si u Moskvi, a hrabar u Rimu!
Osudio si zločince koje traži Interpol.
Štajnbeku si iskopao grob u Vijetnamu.
Mrtvom Staljinu si skresao sve u brkove.
Tebe su ubili pre Martina Lutera Kinga!
Njegova deca nisu mogla prići odru od tebe.
Raspisao si poternicu za ubicom Roberta Kenedija.
Rentijeru tuđih poraza i opštih osećanja.
Najteže kazne za ubice su tvoji stihovi.
Progoni pesnika u tvom zavičaju povod su –
Da podigneš glas protiv hapšenja u Boliviji!
Ko li će tebe oplakati, dopisniče pravde?
Svakoga si zadužio osim svoj narod!
Što je nepravda dalja, tvoj protest je glasniji.
Tvoje protestne pesme prevedene su i na češki.
Na tvoju maramicu čovečanstvo dolazi da rida!
Ko mnogo plače, dugo živi!
Tvoja suza nema zavičaja!
Na tuđem grobu plače Rus,
Dezerter Rusije!
Beograd, septembar 1968.
 PROGRES

Ovo je trijumf I veka!

Nije ovo više I, već II vek!
Nećemo se valjda u III veku vraćati na metode iz II veka?!
IV vek je kraj mraka prethodnih vekova!
Neki među nama još ne shvataju da je ovo V, a ne IV vek!
Mi smo deca VI veka. Mi nemamo predrasude V veka!
VII vek je daleko ispred ranijih vekova!
Zar VIII vek nije kraj VII veka?!
Trebalo je da prođe sto godina pa da shvatimo da više ne živimo
u VIII nego u IX veku!
Budimo dostojni X veka, o kome su sanjali samo najsmeliji
duhovi IX veka!
XI vek je u svakom slučaju vek dalje od krvavog X veka!
Ne dozvolimo da se u XII veku ponovi XI vek!
Sa teškim iskustvom iz XII veka, mi možemo vedrije gledati na
XIII vek!
Dokle ta tiranija? Ovo je XIV vek!
Dokle ta nepravda? Ovo je XV vek!
Dokle ta beda? Ovo je XVI vek!
Dole grozote XVI veka, živimo pobedonosni XVII vek!
XVIII vek je šansa da se nikada ne ponovi XVII vek!
XIX vek je uspešan izlaz iz tragedija XVIII veka!
XX vek je bio i ostao vekovna težnja čovečanstva!
 ZAPIS

O nek u srećnoj bude budućnosti

Makar u muzeju znak mračne prošlosti.

I nek se u vreme te sveopšte sreće

Negde sačuva neki trag nesreće.

Nek nesreća stoji kao uspomena

Na ona lepa i prošla vremena.
 DOMITIANE, QUID CAPTAS
MUSCAS?

Ovog puta ćemo problem izneti ad statum legendi, mada, stvari

ne treba uzimati ad verbum.
Treba odmah na početku reći, ni falor, Non omne licitum
honestum.
Ili jednostavnije: Non nobis solum nati sumus!
Da se razumemo, iako mnoge stvari non possemus ipak nulla
poena sine lege!
Kao što vrlo dobro znate nulla praecepta firma et stabilia.
Otvoreno rečeno nullum crimen sine lege, jer post memoriam
hominem se zna potior est, qui prior est. Ako stvar pojasnimo – mada
practica est multiplex, opet je potius mori quam foederi!
Ipak bi se moglo tvrditi rem timide tractat, uprkos tertium non
datur.
Ako se slažemo da vides festucam in ocolo fratris tui, et trabem
in oculo tuo non vides, onda, kao što i sami vidite, iz dosadašnjeg
izlaganja jasno proizlazi vulpes pilum mutat, non mores.
I da zaključimo – Homo sum, nihil humania me alienum puto.
To je vero verius.
Inače bi ispalo da – vespa cicadae obstrepit!
 BALADA O LJUBI ŠAMPIONU

Ovo je balada o Ljubi Šampionu,

Velikom lafu s Dušanovca,
Kome je od tuge presvisnula majka,
Kome su u grob oterali oca...

Ovo je pesma o bokseru Ljubi,

Kome skleptaše brata na robiju,
Zato što je krišom slušao radio,
Onda kada je voleo Rusiju.

Voleti Rusiju – to je luksuz,

Jer Rusiji nije do te ljubavi stalo,
Da je brat tvoj voli – Rusiji je malo,
O Šampione, Šampione!

Ovo je priča o Ljubi, zvanom Vrapče,

Ljubimcu publike, idolu tri ulice,
Kome je Apaš silovao sestru,
A on Apaša sredio kod Surdulice.

Tu se opraštamo od Ljube, bivše nade,

Koga se nekad ceo kraj plašio,
 Koji je pogađao često u vrh brade,
Ali je ceo život promašio.
(Song za predstavu Kad su cvetale tikve u Jugoslovenskom
dramskom pozorištu, 1969. godine.)
 POBUNA

Mislili su ako prestružemo žice

Da ćemo strugnuti odmah iz tamnice,

Ako kašikama prokop prokopamo

Da ćemo slobode da se dokopamo,

A s kule motrilje čim njin bdioc ode

Da će svi uznici da se oslobode.

Al kad otvorismo širom dušegupke,

A opet osta svaka puna dupke,

Shvatiše da su u zabludi bili

I da smo se samo – samouhapsili.

I robijalizmu svoj doprinos dali

I tamničare bivše opravdali.
 ŠTEDNJA

Da ga puste
On bi im rekao sve što misli.
Ali zabranili su mu da govori.
Sad se šunjaju oko njega,
Instaliraju uređaje,
Prisluškuju ga
Ne bi li doznali njegovu misao.
To ih skupo košta,
On bi im i bez toga
Sve rekao.
Ali na takvima nikad ne štede,
I ne pitaju za cenu.
 IDEALNI SUŽANJ

Idealni sužanj slobodnog zatvora

Onaj je koji čami, a ne mora.

Na rukama je razdrešio uzle,

Ali ih drži u krilu, ko smrzle.

Nosi kravatu i kaiš i pertle,

A rešetke mu na očima svetle.

To nisu oči nego dva otvora

Kroz koje katkad gvirne iz zatvora.

Sloboda ga spolja mamila i zvala,

Ali joj je uvek rekao: ne, hvala!

Čudio se straži na svakome ćošku,

Jer je robijao sam o svome trošku.

I nije znao za uvredu goru

Od sumnje u slepu odanost zatvoru.
 OPILJCI

Biti u opoziciji je razumljivo jedino ako si bolji od onih koji su

na vlasti.
Tvoja jedina uteha je da si bar bolji. Tešiš se da si dobar.
Gora opozicija izum je našeg vremena. Čime li se nadahnjuje za
svoju borbu? Otkuda hrabrost ljudima koji se bore za pogrešnu stvar?

Pametan čovek ne može biti hrabar. On se samo stidi da bude

kukavica. Junači se, da prikrije kukavičluk. Ne misli ono zbog čega
strada, samo spasava čast. Častan, a protiv svojih ubeđenja. Po etici
junak, a po prirodi kukavica. Ne misli ono što govori i u tom pogledu
je nevin. Ali je onda pokvaren.

Ne treba žaliti one koji ginu za svoje ideje.

Nepravda je prirodnija od pravde.
Nepravda je poslednja reč pravde.

Borio se za slobodu (tamo gde se nije znalo šta znači ta reč) jer je
verovao da je još uvek moguće biti čovek.

O našem odnosu prema mišljenju najbolje svedoči uzrečica: ne

filozofiraj! Zato je naš najveći filozof onaj kome niko ne zna šta misli.
 Da li ste tražili akontaciju ratne odštete u slučaju trećeg svetskog
rata?

Izgleda da smo na Balkan došli idući za stokom. More nas je

sprečilo da odemo u Afriku u koju smo se bili zaputili.

Marksizam je za narode stare koliko i marksizam.

Više protiv nepismenosti može učiniti jedan pismen nego svi

nepismeni.

Nemate kvorum. Radnička klasa je u Nemačkoj.

Banalnost i prostota jedino su prirodni. Sve dalje je umetnost.

Želim da budem sve za što me tuže.

Šta god da kažete ja sam protiv.

 JATAK

Kad su košnicu u selu ukrali,

Ko je ukrao brzo smo saznali:

Lupež, bežeći, štap je ispustio

A svi smo znali čiji je štap bio.

I taj do smrti osta pod sramotom,

A nešto više saznali smo potom.

Kad se odmetnik iz šume predao

O pčeli i štapu je priču ispredao:

U ono doba kad se slučaj zbio,

Vlasnik štapa mu je tvrdi jatak bio.

I pristao da umre ko pčelokradica

Samo da ne bi bio izdajica.
 TREBA SKUPO PRODATI SVOJU
KOŽU

Treba skupo prodati svoju kožu.

Jaki su oni koji sanjaju smrt,
Slabi su oni koji se nadaju životu.
Glupo je poginuti bez otpora.

Pre nego što padnemo u iskopane rake

Treba da čuju naše uslove.
Oni koji su umrli bez reči i gesta
Propustili su poslednju šansu.

Sve što čovek ima da kaže

Može reći ispod vešala.
Prošli su gore svi koji su ćutali.
Mogli su nam ostaviti fotose i psovke.
 CETINJE

Ja imam jednu predstavu detinju

Da sam živeo nekad na Cetinju.

Pamtim svako lice što sam tamo sreo

I grob kome sam se u vedri dan peo.

I svako jutro čim bih progledao

Prvo bih k tome grobu pogledao.

Ali kao da više nema ni Cetinja

Niti ima mene, ni mojih svetinja.

(Pa više nemam kuda ni krenuti,

Niti imam k čemu glavu okrenuti.)

Kao da su sreće i nesreće moje

Vezane za mesta koja ne postoje.

I kao da se sav moj život zbio

U gradu u kojem nikad nisam bio.
 ZAKLETVA

Zakleo se Kralju.
To je zakletva bez uslova.
To obavezuje njega,
Kralja ne.
Kralj može biti kakav hoće,
On ne.
Ako je Kralj izvod,
Ne mora biti on.
Kakav je Kralj
To je Kraljeva stvar.
Njega to ne oslobađa.
 ISTA PRIČA

Čim s upornom mišlju jednom jednijatom

Krenem za rečju pravom pravcijatom

U papir-pustinji pustoj pustijatoj

Nađem se u priči istoj istijatoj:

Nestanu reči silne silnijate,

Ugasnu slike žive živcijate.

Al kad zgori papir svaki svakijati

Grmne jezičinom jezik jezikati.
 AUTOBIOGRAFIJA

Baba Jeja je imala običaj da sve što nade tutne u džep.

Vremenom su joj džepovi bili krcati konca i žice, federa i čivija,
patrljaka i krnjataka od šušti i patenata.
Sa naročitom upornošću čuvala je i premeštala iz starog u novi
kaput ono što niko nije znao ni čemu je služilo dok je bilo ispravno, i
na svom mestu, a kamo li čemu bi moglo poslužiti odbačeno i
bataljeno.
Na pitanje: »Šta će ti to?« odgovarala je: »Trebaće za nešto!
Valjaće nekome! Tražićete vi to!«
I zaista se događalo da se poneko za ponešto obrati babi. To se
moglo naći još samo u njenom džepu. Ona bi taj trenutak jedva
dočekala: »Šta sam ja rekla? A onda ste mi se sprdali!«
Ne znam kada sam, kao baba džidže i dinđuve, počeo skupljati i
beležiti reči, slike, pomisli, što su se, po nekoj višoj logici, izdvajale iz
onog što sam doživeo, čuo ili rekao. Od početka sam to činio kao nešto
stidno. Tog stida nikad se nisam oslobodio. Nekad sam to radio krijući.
Sada se i ne krijem. Slučajni svedocid se uvek čude, prijatelji su već
oguglali.
Pitali su i mene: »Šta će ti to?« Nisam znao. Slutio sam da će za
nešto trebati.
Nikad nisam bez olovke i papira. Ne moram ništa zapisati, ali ako
znam da pri sebi imam alatku, dežuram spokojan. Kad ono što
iznenada iskrsne ne bih odmah zabeležio, mislio bih samo na to. Tek
kad to obavim, postajem slobodan.
Čini mi se da sam se osetio piscem tek kad su se reči koje sam u
različitim vremenima i na raznim mestima pribeležio same spojile u
celinu gde je svaka zauzela svoje mesto. Kasnije se događalo da neka
od njih bude baš ona jedina i prava koja mi nedostaje, za kojom je
vapilo njeno mesto, a nikad je ne bih našao da je već nisam imao. Te
reči su blesnule u mraku, kao prethodnica i najava pesama o kojima
još ništa nisam znao.
Kad izvrnem džep i u nekoj tvorevini potrošim blago koje sam
sakupio, ukaže se i naknadni smisao moje čudne navike. Kao da sam i
ja junak neke priče koju piše neko drugi. Pređeni put sam osvetljavao
unazad kad već nisam mogao unapred.
Ono što nije utrošeno stoji i čeka. Još uvek ne znam šta.
Kad bih izgubio jednu od tih ceduljica, čini mi se da bih proveo
vek tragajući za izgubljenim bogatstvom. A kada bi te umrljane
obucke iskićene besmislenim šiframa našao neko drugi, ne bi mu ništa
značili. Ono što je napisano najviše i liči onome na čemu je napisano.
Kao što je babu nadživela rpa drangulija koje nikada nisu nikome
zatrebale, tako se i kod mene nakupilo poprilično onoga što nije ni
trebalo zapisivati. Samo sam se zaludu izlagao i sramotio. Učinilo mi
se da je nešto, a nije bilo ništa.
Ali, kao što se na naše oči dešavalo čudo, da pola kopče sa dna
trunjavog babinog džepa, posle toliko vremena, sretne i dočeka svoju
drugu polovinu – tako je i reč koja mi se negde nekad slučajno pričula
– postajala malo sunce moga života.
Sve ostalo je bilo zbog nje, ili nije ni postojalo. To bi bila moja
jedina autobiografija.
 NA KRAJU

Dok je u nama bila još neka mrvica skromnosti i stida bilo nam
je neugodno da budemo Nešto.
Stid i skromnost činili su nas zbunjenima, čak i glupima.
Položaji, titule, standard, ne trpe našu zbunjenost i glupost.
Zato smo morali nešto zaboraviti.
A to što smo zaboravili je: ko smo, odakle smo, kakvi smo.
Stideći se toga, počeli smo izmišljati sebe trudeći se da
postanemo neko drugi.
Ova knjiga nas podseća na ono što smo pokušali zabašuriti.
To je gorka i vedra polemika sa sobom i vremenom. Mala i nejaka
u odnosu na glupost kojom se bavi.
 BELEŠKA O PISCU

Matija Bećković je rođen 1939. godine u Senti. Objavio je

sledeće knjige: Vera Pavladoljska (1962), Metak lutalica (1963), Tako
je govorio Matija (1965), Dr Janez Paćuka o međuvremenu (1969), O
međuvremenu (1970), ČE – tragedija koja traje (zajedno sa Dušanom
Radovićem, 1970), Reče mi jedan čoek (1970), Međa Vuka Manitoga
(1976), Lele i kuku (1978), Dva sveta (1980).
Živi u Beogradu. Dopisni je član Srpske akademije nauka i
umetnosti. Dobitnik je Oktobarske nagrade za književnost.
Knjiga satiričnih tekstova O međuvremenu prvi put je bila
objavljena pod naslovom Dr Janez Paćuka o međuvremenu u Matici
srpskoj. Drugo izdanje O međuvremenu prošireno je napisima koji su
od 1970. godine izlazili u »Čiku« i »Novom Čiku«. Ovo, treće, izdanje
dopunjeno je sa dvadesetak pesama, crtica i zapisa koji su štampani u
»Zum reporteru« i »Extra reporteru«. Njihovo objavljivanje izazvalo
je veliko interesovanje kod najšire čitalačke publike. Mnogi od ovih,
društveno angažovanih, tekstova pojedinačno su prevođeni i na strane
jezike, a na engleskom jeziku je objavljena knjiga Random targets
(New York, Harcourt Brace Jovanovic, 1970). Tekstovi iz ove knjige
adaptirani su i izvođeni u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu
(Hajd u park kabare), u Zagrebačkom teatru MM (Izlaz), u Jazavcu
(Moj sistem neuspeha), u Sarajevu (Među nama) i u Beogradu
(Kabaret).

Sken: Cyrano
Obrada:
 Knjiga satiričnih tekstova O međuvremenu prvi put je objavljena
u Matici srpskoj 1969). godine pod naslovom Dr Janez Paćuka o
međuvremenu; drugo izdanje, pod naslovom O međuvremenu;
objavilo je »Znanje« 1970, godine. Ovo, treće, izdanje dopunjeno je
sa dvadesetak pesama, crtica i zapisa koji su štampani u »Zum
reporteru« i »Extra reporteru«. Njihovo objavljivanje izazvalo je
veliko interesovanje kod najšire čitalačke publike. Mnogi od ovih,
društveno angažovanih, tekstova prevedeni su na strane jezike.
Tekstovi iz ove knjige adaptirani su i izvođeni na mnogim scenama u
našoj zemlji.