OD ISTOG PISCA

1. KONSTANTIN
2. DIOKLECIJAN
3. JULIJAN
4. TITOV PREVODILAC
5. MILIJARDER
6. MOJ LEPI ŽIVOT U PAKLU
7. POSLEDNJI POTEZ
INSTITUT
 1.

Odlučio sam da se odvezem u taj grad južno od Beograda. Iako sam bezbroj puta
čuo njegovo ime, nisam tačno znao gde je, sramota je što tako slabo poznajem
svoju Srbiju. Pre nego što sam krenuo morao sam da na karti proverim gde se
skreće sa auto-puta prema Nišu. Mnogo se toga promenilo u poslednje vreme, a ja
nažalost sve ređe dolazim u rodni kraj. Kažem „nažalost“, iako sve zavisi od mene.
Šta me sprečava?
Radim kao informatičar u jednoj od svetskih banaka, što znači da bez lažne
skromnosti mogu da tvrdim da umem da se snađem sa elektronikom, ali nisam
nabavio dži-pi-es uređaj koji svojim bezličnim, dosadnim glasom upozorava kada
treba da se prestrojim i skrenem s puta. Jednostavno nisam hteo. Krajnje
disciplinovan kad službeno moram, u privatnom životu bio bih u stanju da iz inata
ne poslušam i samo zbog toga odlutam u neznanom pravcu. Takav mi je karakter.
Znam, ali ne mogu ili prosto neću da ga popravim. Dosta mi je discipline na
radnom mestu. Dosta mi je urednosti, kojoj sam se naučio kao diplomirani
matematičar. Dosta mi je da osam sati na dan, a često još i prekovremeno, moram
da se gušim kravatom vezanom oko vrata, i doslovno i simbolično. Volim,
međutim, da čitam karte i da na osnovu njih unapred zamislim pejzaž. Čak ne
volim da vozim kola sa automatskim menjačem, vožnja automobilom za mene nije
nikakvo uživanje ako ne mogu da baratam tvrdim kvačilom. Bio sam nesrećan u
Americi pored ostalog i zbog toga što nisam uspevao da rentiram automobil sa
staromodnim „normalnim“, menjanjem brzina. Uživam u tim malim fizičkim
radnjama, pritiskivanju pedale nogom, ubacivanjem brzine pokretanjem poluge
rukom, što moram malo da razmislim gde ću i kada skrenuti. Inače mi je u šaci
najčešće miš, pokrećem svetove palcem i kažiprstom. Svetove? Pa ne baš, ali
ogromne sume novaca, a lova valjda stvarno pokreće sve. Uskoro ćemo
računarima upravljati mislima. Šalim se. Gde odlutah?
Ranije sam vozio motocikl. Ne samo da sam ga vozio, rado sam vozio i
preko neravnih planinskih staza, skidao bih šlem i obesio ga na volan da bi mi
vetar mrsio kosu, koju sam tada nosio mnogo dužu nego što viši bankarski
službenik u Nemačkoj sebi danas može da dozvoli. Još uvek se telom naginjem u
stranu kad sa svojim alfa romeom uđem u krivinu, stari motorcikl još uvek
zapušten stoji u garaži, ali ako bih se odlučio da se povezem na njemu, ipak bih
morao da stavim tu glupu kacigu na glavu već i zbog toga što to zahteva zakon,
ali bih se osećao starijim nego što sam hteo da budem.
Početak juna, ali nije naročito toplo. Idealno. Otvorio sam prozor, nije mi
potrebna klimatizacija. Ove godine kao da nisam ni doživeo proleće. Zimu sam
proveo u Frankfurtu na Majni, nisam imao vremena da razmišljam o godišnjem
dobu, u mojoj banci je zbog ekonomske krize vladalo vanredno stanje, da ne
kažem programirani haos, pogotovu u mom odeljenje prognoziranja razvoja. Stan,
u kome stanujem sa Franciskom, pa čak i garaža bili su topli, dobro zagrejani, pred
bankom mi je rezervisano mesto za parkiranje. Nisam stigao da pratim buđenje
proleća. Nisam zapazio kada se gotovo preko noći suvo granje drveća pretvorilo
u sočno, sito zelenilo. Tako sam se gotovo iznenadio što sam u Srbiji stigao u leto.
Asfalt je loš. To se ovde zove auto-put, a truckam se po džombama. Ne
žurim, ne moram da vozim brzo. Svejedno je kad ću stići. Uz auto-put zapažam
neobrađena, zaparložena polja, tek tu i tamo neki nov, pristojno uređen voćnjak.
Šteta. Ne shvatam zašto je tako. Malo saobraćaja. Prazne benzinske pumpe.
Natočiću gorivo u gradu koji ne poznajem, biće to prilika da nešto više saznam o
njemu.
Naplatna rampa. Pomislim da bi trebalo oni meni da plate što vozim po tako
lošem auto-putu, ali, naravno, oćutim, nije kriv ravnodušni momak u njegovom
staklenom kavezu.
Ne znam šta mi bi kad sam Pavlu obećao da ću ga posetiti u rehabilitacionom
centru, u kome se nalazi posle čudnog, gotovo smrtonosnog šoka. Sažaljenje?
Strah da nešto slično može da se dogodi i meni kao onaj poslovični grom iz vedra
neba? Svakom može da se dogodi. Nekad smo drugovali baš intimno, pogotovu
dok smo studirali matematiku i noći provodili učeći umesto da jurimo devojke kao
većina naših drugara, ali poslednjih godina, pa bogami i deceniju, deceniju i po,
retko smo se viđali. Sve ređe. Ni kad bih dolazio u Beograd ne bih imao dovoljno
vremena. Ili volje. Ili mi je bilo neprijatno jer sam uspešniji od njega. Imućniji. Ja
sam putovao po svetu, krenuo putem informatike, specijalizirao sisteme u
svetskim bankama. Eksperata mog tipa sa mojim teoretskim i praktičnim
iskustvom nema baš mnogo na svetu. Mogu da biram posao. Svakih nekoliko
meseci mi se obraćaju lovci na mozgove da bi ispipali da li bih da promenim firmu,
nudeći mi nove, fantastične uslove negde drugde. A Pavle je pustio korenje, ne
znam ni kad je poslednji put bio na moru. On je srpski domaćin sa ženom i decom,
profesor u nekakvoj tehničkoj ili trgovačkoj srednjoj školi, to nisam zapamtio,
muči se, kaže, sa neposlušnim i glupim đacima, nije prošao na konkursu za
matematičku gimnaziju, bedna plata. A zajedno smo polagali te proklete ispite,
istovremeno diplomirali, smatrao sam da je talentovaniji od mene, stručno bolji u
svakom pogledu, govorio sam mu da je genije, ali da ima jednu telesnu manu:
nedostatak laktova. Ne ume da se gura i progura. On je meni pomagao pri
rešavanja najtežih zadataka, on je pažljivije od mene pratio razvoj teorije, brže je
mislio, brže shvatao, bolje je umeo da se koncentriše na problem, ali u životu se
nikako nije snalazio, u odnosu na devojke bio je stidljiv, nije dobro podnosio
alkohol, nije hteo da proba travu, koju smo pušili svi mi ostali. Ma ponavljao sam
mu sto puta da bi trebalo da trenira laktove, a ne samo moždane vijuge. I šta je
rezultat? On ovde jedva sastavlja kraj s krajem, a ja bih već sada do kraja života
mogao da živim od svoje dosadašnje ušteđevine. A sad je dobio još i tako neobičnu
bolest. Baksuz! Paraliza posle anafilaktičkog šoka. Dok mi nije ispričao nisam ni
znao da tako nešto postoji. Jedva je ostao živ. Javio sam mu se mobilnim, kao
obično kad dođem u Beograd, a on mi reče gde je i zašto i da ne možemo da se
vidimo kao obično jer je na bolovanju, na rehabilitaciji. Ne možemo? E pa, da
znaš da možemo, evo me, dolazim sutra da te vidim.
Na neki način mi je odlazak u taj centar za rehabilitaciju u srcu Srbije čak
dobrodošao već i da bih bar malo pobegao od svojih sopstvenih nedoumica.
Zapravo odlažem važnu odluku. Verovatno više nikad neću dobiti tako dobru
ponudu, ali do sada sam ipak pretežno radio u Evropi, kratak studijski boravak u
Americi nije mi naročito prijao, a sada mi nude položaj potpredsednika u sedištu
jedne od najvećih svetskih banaka uopšte, ali u Sao Paulu, novi ugovor bi me bar
pet godina vezao za Brazil. To bi bila cezura u mom životu. Cezura je prava reč,
a meni je sad baš ovako lepo, samo što znam da neće uvek ostati tako, prosto ne
može. Ako čovek u mojoj struci ne napreduje, ubrzo će početi da mu pada rejting,
stagnacije nema, stižu mlađi i još mlađi. Takav prelom je do sada bila samo smrt
mojih roditelja u saobraćajnoj nesreći. Vozili su se prema moru i survali u kanjon
Morače.
Rekoh, za svoju struku više nisam najmlađi, a pošto dosta moram da se
bavim i statistikom, znam i da lako može biti da upravo stojim na sredini svog
životnog puta, nemam nikakvu garanciju da ću doživeti osamdesetu. Šta, ako se
preselim u Latinsku Ameriku, a da mi se ne sviđa posle mesec-dva uživljavanja?
Koliko sam procenata svog jedinog života na ovoj kugli zemaljskoj u tom slučaju
uludo proćerdao? Razmatram takođe i varijantu da otvorim svoju firmu u
Beogradu. Ako to ne učinim, ako ipak odem u Brazil ili prosto ostanem u
Frankfurtu, prodaću stari stan svojih pokojnih roditelja, samo što su trenutno cene
nekretnina veoma nepovoljne. U Srbiji ima dovoljno pristojnih informatičara, a
kao radna snaga mnogo su jevtiniji nego njihove kolege širom sveta. Možda bih
mogao da zaposlim nekoliko mlađih eksperata. Veliki rizik? Nije problem u tome
što se plašim rizika. Nije ni u portugalskom jeziku u Brazilu, u mojoj struci
engleski je važniji od svega ostalog, eno ga, kopredsednik Dojče bank postao je
Indijac Anšu Džain koji ne zna nemački. Upoznao sam ga u Londonu. Pripadnik
je neke sekte, džainizma. Proverio sam na internetu, ali ništa nisam shvatio, oni
veruju u svet duhovnog i „neduhovnog“. Kažu da je džainizam vera starija od
budizma, svakako mnogo starija od ovog našeg hrišćanstva, a kamoli naše
varijante pravoslavlja. Strogi su vegetarijanci, ne piju alkohol. Ali kakve veze
Džain ima sa mojim razmišljanjem o Brazilu? Ima veze. On je lako napustio Indiju
da bi se preselio u London, a sada baš u moj Frankfurt na Majni. Moj Frankfurt?
A zašto da ne kažem da je moj kad toliki porez plaćam Nemačkoj i tom gradu.
Tako razmišljam usput. Motor je tih, auto-put vodi pravo, ako već nije
gladak, ne moram mnogo pažnje da posvetim vožnji, misli polete kuda ih volja.
Taj Džain je stariji od mene desetak godina, znači, imam još šanse da se razvijem.
Ali možda sam počeo da lažem samoga sebe.
Tako zamalo da propustim izlaznu rampu prema gradu koji tražim. Morao
sam oštro da zakočim i da krenem stotinak metara u rikverc. Na auto-putu. Užas!
U Nemačkoj se svakako ne bih usudio. Srećom, niko nije vozio iza mene, ali
uplašio sam se. Tako mi i treba, navigator bi me upozorio na vreme.
Drum, koji od naplatne rampe auto-puta vodi do grada i gotovo neprimetno
se produžava u glavnu ulicu, takođe je gotovo potpuno prav. S leva i desna niču
sve veće zgrade, očigledno sedišta vlasnika imanja, jednospratnice ili dvospratnice
sa balkonima i tremovima. Ograde kao da su donete iz Versaja, kapije od kovanog
gvožđa mogle bi da vode u parkove dvoraca, čuvaju ih smešni lavovi ili aždaje od
gipsa, ponegde izgleda čak od solidnog kamena, ali dosta kuća deluje nenaseljeno,
bar koliko ja to mogu da vidim dok vozim, držeći se propisa, samo pedesetak
kilometara na sat. Ima dosta i nedovršenih, neomalterisanih, opeke se crvene, a
dvorišta deluju kao napuštena gradilišta. Zatim se ređaju restorani. Gotovo na
svakih stotinu metara reklamira se „najbolja jagnjetina u Srbiji“.
Posle desetak kilometara zgrade kraj druma su sve gušće naređane, Banaćani
bi rekli ušorene. Da nisam primetio tablu sa imenom grada ne bih ni zapazio da
sam već u njemu. Sad su kuće uredno postavljene pored samog trotoara, natpisi
ukazuju na kafiće, banke i apoteke. Tu su, na dve stotine metara udaljene jedna od
druge, filijale svih evropskih banaka za koje sam čuo. Znači li da sve imaju interes
da ovde posluju? Ko li sve kupuje aspirine i kamilicu u cvetu u svim tim privatnim
farmacijama? Na četvorospratnici, sa čije fasade otpada malter, natpis „hotel
Nacional“, ali u njemu nemam nameru da odsednem.
Najzad mali zavijutak ulevo, pa drum, odnosno glavna ulica, nešto kao
američki main street, opet nastavlja pravo, ali sada sa špalirom bagremova s obe
strane. Pravo preda mnom uzvišenje, gotovo bih rekao breg, a na njemu zamak.
Imam utisak kao da se grad završava baš tu. Što sam bliži, sve jasnije prepoznajem
zanimljivu arhitekturu. Razuđeni krov sa crvenim crepom, vešta igra velikih i
malih prozora, zelenih zavesa i belih roletni, gospodskih tremova i malih balkona,
belo okrečenih zidova i mnogo drvenih elemenata, ali iznad svega se ističe kula,
koja je u odnosu na celinu neskladno visoka, četvrtasta, a na vrhu ukrašena
kupolom kao da su je pozajmili od Kremlja.
 Jasno je da to mora da je Institut u kome leče mog Pavla. Pre nego što sam
stigao, zapažam veliku benzinsku pumpu sa bifeom. Taman zgodno da napunim
rezervoar i malo se raspitam.
Nekoliko skromnih automobila sa registarskim tablicama grada i jedan
moćni kombi tamnobordo boje sa zatamnjenim prozorima, čije svetloljubičaste
registarske tablice ne prepoznajem. Iz Evropske unije svakako nije. U njega
upravo ulaze dvojica momaka sa overalima iste bordo boje sa ljubičastim
epoletama i džepovima. Pomislim: ima nas svakojakih.
Odem prvo u toalet. Čist, uredan, skupe, pristojne pločice. Konstatujem bar
jedan pozitivan razvoj u mojoj Srbiji, mokri čvorovi su sad u svim ugostiteljskim
objektima evropski, a nekada... Čak je i u slavnom Klubu književnika u
beogradskoj Francuskoj ulici ranije bolje bilo izbegavati da se ode na određeno
mesto jer je do te mere odudaralo od otmenosti tog finog restorana za koji nisam
shvatao zašto je klub, i to još književnika.
Sednem i naručim pivo.
„Koje želite?“
Benzinska pumpa na kraju palanke u Srbiji nudi vise vrsta piva nego poneki
ugledni pabovi u Londonu ili gostionice u Frankfurtu.
„Svejedno... Koje se ovde najviše traži?“
„Možda češko? Staropramen? Malo je skuplje.“
„Može. Pa kako posao?“, pitam.
„Sve gore i gore...“ žali se visoki, mršavi momak sa dugačkom kosom i
naušnicama. „Ljudi nemaju više para čak ni da voze. Da nema onog instituta tamo
gore mogli bismo da zatvorimo.“
Saznajem da pola zaposlenog stanovništva ovog grada radi za Institut, a
druga polovina za one koji rade u Institutu. Čistačice, kelneri, baštovani, činovnici
u bankama, radnici obezbeđenja, šoferi, bolničarke, laboranti, fizioterapeuti,
doktori, apotekari, zanatlije, kao što su stolari, vodinstalateri, mehaničari,
električari, zatim snabdevači mesom, povrćem, brašnom, mineralnom vodom, a
dosta toga se kupuje i neposredno od seljaka, vozači autobusa i pogrebne usluge,
prevoznici posmrtnih ostataka iz Instituta u bivše prebivalište. Mesne novine,
novinari, foto-reporteri, štamparija, sve je vezano za Institut, gospodin upravnik
Instituta važniji je od gradonačelnika.
„Ponavljam, gospodine, da nema njih i posetilaca pacijenata tamo gore, ne
bi bilo ni nas.“
„A kako je tamo?“
„Gde? U Institutu? O tome ništa ne znamo.“
„Kako ne znate kad kažete da ceo gad radi za njih.“
 „Svi zaposleni su se ugovorom obavezali da ništa ne govore o svom radu,
svi, ama svi koji čine bilo kakve usluge, prodaju bilo šta Institutu ili rade nešto u
njemu. Oni pogotovu. To smo prihvatili, to je, gospodine, ovde zakon.“
„Hajde, molim vas, pa mi smo u Srbiji. Stvarno?“
„Da, gospodine, stvarno. Tako vam je to ovde. Boje se da ne izgube posao.
A vi ne živite u Srbiji...?“
Ne čudim se, video je moje nemačke registarske tablice.
„Zasada radim u Frankfurtu na Majni, ali rođeni sam Beograđanin.“
„A sad ćete...?“
Čoveku dosadno, ali zašto ne bih bio ljubazan, i ja sam njega ispitivao.
„Idem u posetu starom prijatelju koji je pacijent.“
„Tamo gore?“
Već je drugi put naglasio ono „gore“.
„Da, u vašem Institutu.“
„Dolazi dosta posetilaca... Većina zaposlenih u Institutu koristi gradski
autobus, a oni koji idu svojim kolima, znate, to su kratke relacije, jedno punjenje
im je dosta za mesec dana.“
Iz pravca Instituta pored pumpe, prilično brzo za vožnju kroz naseljeno
mesto, sad u suprotnom pravcu projuri onaj kombi bordocrvene boje. I nehotice
obojica pogledamo u njegovom pravcu, pa pitam.
„Koliko sam primetio i ta kola imaju neku stranu registraciju, ne znam iz
koje su države...“
„I ja sam ih pitao. Često navraćaju. Naši su ljudi po rođenju. Ja sam počeo
ovde da radim pre tri godine, pa sam ih pitao kad su prvi put prošli. Razderali su
se da me se to ništa ne tiče, da nisam plaćen da postavljam nesuvisla pitanja.
Neugodni ljudi, ali govore i psuju kao što smo navikli. Sve je to prilično čudno,
svake treće noći sam dežuran, pa mi je toliko dosadno da posmatram sva kola koja
projure, pitam se ko je u njima, odakle dolazi, kuda ide, znate, primetio sam da
automobil te bordo boje dosta često prolazi u pravcu Instituta u toku večeri, a vraća
se u pravcu Beograda pred zoru, kad niko normalan ne putuje bez ozbiljnog
razloga. Možda i nije uvek isti, nisam beležio brojeve registarskih tablica...“
 2.

Bronzana tabla sa lepim slovima ćirilicom: Institut za neurološku rehabilitaciju,

medicinska istraživanja i robotiku. Parking napola prazan, dosta mesta čak i u
hladu pod tamnozelenim krošnjama. Ogroman hol, modernije bi bilo reći „lobi“,
kožne fotelje pred velikim TV ekranom. Recepcija kao u boljim hotelima. Pitam
za Pavla. Recepcioner telefonira, sleže ramenima:
„Dotični gospodin je naš pacijent, ali se trenutno ne javlja. Možda je na
terapiji. Ne, nažalost ne mogu da mu ostavim poruku, naši gosti ne moraju da
predaju ključeve kad nakratko odu, da li imate njegov broj mobilnog telefona?
Ako je na terapiji verovatno je isključen, ali pokušajte s vremena na vreme,
izvolite možda u našu kafanu, eno, tamo natrag, pa levo...“
Nemam primedbe. Čovek je učtiv, malo rastrojen, pomalo ga baš briga, ali
ne mogu da mu zamerim. Ne naročito, pa nismo u hotelu sa pet zvezdica, nego u
medicinskom zavodu za rehabilitaciju, i to u srpskoj provinciji. Već se obratio
sledećem posetiocu.
Kafana je prosečna, ali sasvim pristojna. Pred njom velika terasa. Pred
terasom šuma. Cvrkut ptica. Fotelje udobne. Kelneri učtivi. Sve čisto, uredni su
čak i stolnjaci. Nema mnogo publike, shvatam, ovo je lečilište, ovde ne odsedaju
zdravi gosti, nego pacijenti. Pacijenti koji ponekad imaju vremena da se opuste,
na primer, baš ovde. Takođe i njihovi pratioci. Pre nego što sam krenuo, na brzinu
sam proverio sajt Instituta, saznao sam da bolesnici ovamo mogu da dođu i sa
pratiocem, u teškim slučajevima čak zdravstveno osiguranje plaća i njihov
boravak. Čini se da je sve u redu, u najboljem redu. Međutim, ja se svejedno
osećam neugodno, ne znam zašto, časna reč, nisam paranoik, obično strpljivo
odmeravam stvari, ali nešto je nekako zloslutno uprkos svemu što se čini tako
običnim, pa čak i pozitivnim. Naručim kafu i mineralnu vodu, gledam u zelenilo
pred sobom i pokušavam da ne mislim ni na šta. Ali čoveku mog temperamenta to
je ipak gotovo nemoguće. Nikad nisam ni pomišljao da se bavim jogom, pa da
naučim da isključim ne samo sve spolja nego i onaj računar u koštanoj kućici svoje
lobanje koji medicinari i ostali smrtnici nazivaju mozgom. Razmišljam kakve li
su u Nemačkoj ovakve institucije i da je dobro što sam zdravstveno osiguran tamo.
Između stolova se provlači malo, crno pseto sa otvorenom, gnojnom ranom
na leđima. Volim pse, ali izdaleka, danas za sopstvenog nemam vremena, moji
roditelji su u svoje vreme bili protiv kućnih ljubimaca. Pogled na tu bolesnu
životinju nije nimalo prijatan. Niko ništa ne jede, ljudi piju kafu, koka-kolu, pivo,
niko ga ne hrani, a ne čudi me što ga takvog niko ne mazi.
 Nehotice prisluškujem dijalog dvojice gostiju koji su svoje štake naslonili
na stolice i razgovaraju veoma glasno. Okrenut sam im leđima, neću upadljivo da
se osvrćem, u početku, dok sam odmeravao gde da se namestim, nisam obraćao
posebnu pažnju na njih. Razlikujem piskaviji glas, koji je govorio mnogo više i
glasnije, i dublji, koji je u početku upadao u reč, učinilo mi se gotovo da je samo
hteo da pokaže da pažljivo sluša, da učestvuje u dijalogu, ali da ga razgovor, u
kome je učestvovao, baš i ne zanima naročito. Pogrešio sam.
Piskavi priča da je kao student romanistike bio jedan od najboljih u
generaciji jer je već i sa roditeljima govorio taj jezik još pre nego što je krenuo u
osnovnu školu; tata mu je, kao jedan od hiljadu trista kaplara u Prvom svetskom
ratu, imao mogućnost da posle studira na Sorboni i insistirao je da mu jedinac
jednog dana krene njegovim stopama. Pre nego što bi ga poljubio za laku noć,
svake večeri mu je čitao Bodlera. Reči je razumevao, ali ne kakav je simbol cveće
zla, tada se još nije udubljivao u smisao stihova, samo u lepotu zvuka, rime...
„Da, da…“ potvrđivao je duboki glas: „Stalno ponavljaš jedno te isto, kao
da se ne poznajemo sto godina.“
„Čekaj šta ću sad da ti kažem!“
Tata je radio u banci, jer je važio za odličnog stručnjaka, međutim, nije bio
član Partije, pa zbog toga nije napredovao u službi kako treba, ali živelo se lepo,
u toku leta tri nedelje na moru, u toku zime dve nedelje skijanja....
„Znam, znam“, upadao je bas.
„Sve je bilo gotovo da krenem u Pariz…“ vlasnik piskavog glasa je mislio
da je čista formalnost da dobije pasoš, ali nisu mu ga dali, i to bez ikakvog
objašnjenja. To je bilo strašno, kao da se cela, lepa, velika Jugoslavija pretvorila
u zatvorsku ćeliju, a on u na pravdi Boga osuđenog kažnjenika. Imao je utisak da
ga prijatelji napuštaju, da postaje usamljeniji, obeležen... Iako je pričalica napravio
pauzu, sagovornik se ovoga puta nije oglasio, pa je ovaj nastavio i rekao da je
kasnije saznao da ga je neko prijavio Udbi da se u njihovoj kući sluša francuski
radio i veliča De Gol, koji je navodno mrzeo Tita, a voleo Dražu Mihajlovića sa
kojim je zajedno studirao na akademiji Sen Sir.
„Koješta!“, ubaci dublji glas energično. „Draža nikad nije studirao u
Francuskoj, nikad o tome nije bilo ni govora, a ni vremenski se ne poklapa, De
Gol je na toj akademiji bio pitomac od 1908. do 1912. godine...“
„Odkud ti znaš tako sigurno gde je ko od njih kada studirao?“
„Znam što znam...“
Jedva sam se uzdržao da se ne osvrnem, ali sad pogotovu nije trebalo da im
se nametnem svojim prisustvom da ih ne bih upozorio da nisu sami na svetu.
Piskavi glas je nastavio da je tada bio veoma, veoma nesrećan, ali se zaposlio kao
profesor gimnazije prvo u Valjevu, zatim je dobio premeštaj u Beograd, pošto je
Jugoslavija počela da se otvara i razvija spoljnu trgovinu, i zaposlio se kao
prevodilac u jednom od velikih spoljnotrgovačkih preduzeća, pošto se pokazao
spretnim; često je putovao sa generalnim direktorom, posle su počeli da mu
neposredno poveravaju sve veće poslove, dobio je stan, svaki čas je putovao u
Francusku, u severnu Afriku, u bivše francuske kolonije, Tunis i Alžir. Sprijateljio
se sa koleginicom koja je prevodila engleski, oženio se, na bračno putovanje
krenuli su na Azurnu obalu, zajedno su već trideset i jednu godinu, državna stega
je popustila, a da nisu ni primetili kada i zašto, razume se da su često i privatno
putovali po celom svetu, svojim sitroenom su obišli celu Francusku i Italiju, bili u
Egiptu i Turskoj, vodili i svoju decu, koje imaju troje i već četvoro unuka.
„...sad ću da ti pokažem fotografije…“
„Nemoj opet, molim te, svakoga dana tri puta moram da im se divim...“
Bujica reči se usporavala, postala zamišljenija:
„Zapravo sam proveo divan život. Još uvek se radujem životu, i te kako se
radujem, valjda ću ovde sasvim da ozdravim, osećam se sve bolje i bolje... Da
znaš, kad razmislim, ne mogu da se ne pitam: ko zna kako bi mi se život razvijao
da sam mogao da iskoristim tu stipendiju i da sam tada ostao u Francuskoj, kao
što sam zapravo nameravao.“
„Znam, ti si mi govorio..
„U stvari treba da budem zahvalan onom ko me cinkario…“
„Onda se zahvali meni“, reče duboki glas. „Ja sam prijavio Službi da
nameravaš da pocepaš svoj pasoš i ostaneš u inostranstvu!“
Sad više nisam izdržao, okrenuo sam se da vidim kako izgledaju dobri
prijatelji od kojih je jedan svojevremeno cinkario drugog. Piskavi je bio toliko
zabezeknut, a onaj koji ga je prijavio u očekivanju kako će prijatelj da reaguje, da
na mene nisu obraćali pažnju. Bas, debeli čovek obučen u isuviše tesnu majicu i
kratak šorc, imao je tanke, dlakave noge, pa sam se upitao kako nose onoliko
truplo, a piskavac, penzionisani spoljnotrgovački savetnik, bio je u elegantnoj,
svakako skupoj, firmiranoj plavoj trenerci sa crvenim ukrasima. Ustao je
oslanjajući se na sto i počeo da viče:
„Šta kažeš, čoveče! U redu, hvala ti, hajde da popijemo nešto, ja častim!“
Pomislih, to je bivša Jugoslavija, to je Srbija, to je moja zemlja, ali ja sam o
sličnim mukama samo slušao, ja lično nikad nisam primetio da neko nekome
podmeće nogu, neko nekoga denuncira, da se neko boji nekakve misteriozne
službe, a nije me mnogo zanimala politika, nego matematika, a ona je čudan svet.
Međutim, možda se radi samo o tome što sam mlađi od ove dvojice, razdvaja nas
generacija, ono njihovo vreme me nije dotaklo.
 Tog trena se na vratima kafane pojavio moj Pavle i viknuo:
„Žorž! Džordž! Đorđe! Evo me...“
Potrčao sam mu u susret jer sam odmah shvatio da se teško kreće, nije imao
nikakva pomagala, ali se desnom rukom držao za dovratnik. Bio je bled, mršav,
na sebi je imao neku izgužvanu, ne baš najčistiju košulju, pantalone su mu bile
isuviše široke, valjda je omršavio u poslednje vreme. Na ulici ga takvog verovatno
ne bih ni prepoznao, izgledao je prosto zastrašujuće.
„Odlično izgledaš!“, slagao sam. Izraz lica mu je delovao čudno, kao da
pravi grimase.
„Znam kako izgledam“, odgovorio je sasvim mirno. „Ali veruj mi, izgledam
mnogo bolje, nego pre dve nedelje kad su me doneli na nosilima, a posle morali
da voze u kolicima... Sad ipak kako-tako hodam svojim nogama, i odvratno mi je
što se gegam kao lutka i što ne vladam ni svojim licem. Hej, zamisli da ti se
osmehujem sav srećan što te vidim!“
Napravio je užasavajuću grimasu, nadam se da sam uspeo da prikrijem
koliko sam se uplašio. Drugarski sam ga uzeo podruku da ne bi imao osećanje da
ga vodim. Naručili smo kafu i voćne sokove. Ispričao je da se ogrebao na žici dok
je popravljao ogradu svoje vikendice kraj Dunava, prilično je krvarilo, otišao je u
mesnu ambulantu, dali su mu injekciju tetanusa i doživeo je anafilaktički šok. To
se kod tetanusa ne događa gotovo nikad, ali on zamalo što nije umro. Seća se samo
da iznenada nije mogao ni da guta, ni da diše, grčio se, praktično se ugušio,
nakratko je bio klinički mrtav. Zbog jedne ogrebotine i jedne rutinske vakcine.
Probudio se u bolnici u Beogradu nepokretan. Totalno nepokretan.
„Ne možeš da zamisliš kakvo je to osećanje!“
Pokušavao sam. Nisam mogao da zamislim da ne vladam svojim pokretima,
svojim izrazom lica. Strahovito mi je bilo žao što ne mogu da mu pomognem, a
pre svega što nisam znao kako da se ponašam da ga svojim sažaljevanjem ne bih
povredio.
Pričao je kako mu je lice neprekidno bilo u grču. Kad je već mogao da ustane
i da sam pođe u kupatilo, bilo mu je strašno pogledati se u ogledalo. Setio sam se
kako ja volim da posmatram svoje lice u ogledalu kupatila kad se brijem, koliko
sam zadovoljan sobom. I sad bi se kod Pavla još uvek povremeno sasvim iznenada
pojavljivali bolni grčevi, onda ne bi mogao da progovori čak ni šapatom, a kamoli
da doziva u pomoć. Ne zna više ni koliko dugo su ga veštački hranili. Omršavio
je dvadesetak kilograma, ali pola je već nadoknadio, hvala Bogu.
Približavalo se vreme ručku i Pavle je predložio da jedemo ovde u kafani. U
trpezariji svaki pacijent ima svoje određeno mesto, spoljnji gosti se ne služe
posebno, ovde u bašti može vrlo jevtino da se naruči i grozni stalni meni namenjen
pacijentima, ali i da se jede sasvim pristojno. Ja sam to naravno prihvatio.
 „Ali pivo smeš da piješ?“, pitao sam.
„Smem, sad već smem!“
Pavla su lečili elektroterapijom, laserom, ultrazvučnim zračenjem, redovno
je vežbao u sali za kineziterapiju, reče da mu je dan ispunjen medicinskim
programom počevši od jutarnje vizite u sobi pa sve do popodnevnog tretmana koji
uključuje ručnu masažu i kupanje u specijalnim kadama. Molim lepo, pa sve je to
u redu. I to na račun zdravstvenog osiguranja. Uz doplatu je dobio malu,
jednokrevetnu sobu, doduše sa prozorom na unutrašnje dvorište, zapravo neku
vrstu većeg svetlarnika, ali bolje i to nego da kupatilo mora da deli sa nepoznatim
ljudima. Osiguranike koji ne mogu da doplate smeštali su u trokrevetne i
četvorokrevetne sobe. Sležem ramenima, pa i to razumem, ja živim u jednoj
kapitalističkoj zemlji, valjda je i u Nemačkoj tako, ja sam privatni osiguranik,
svakako bih imao takozvanu prvu klasu, ali ja sami, srećom, zdrav. Zasada.
Moj stari prijatelj me pita da li bih nekoliko dana hteo da ostanem s njim.
Ovo je ipak takođe i hotel, ne samo lečilište.
Vratili smo se u hol, koji sam sada pregledao detaljnije. Jeste, zaista je ličio
na lobi hotela sa pet zvezdica. Tavanica visoka. Galerije. U mramornim lejama
zasađeno zelenilo. Nesimetrično, ali na osnovu dobre ideje, podeljene grupe
kožnih fotelja i stilskih ansambala nameštaja. Duž zidova slike u pristojnim
ramovima, nisam imao vremena da ih osmotrim na miru, pa i nisam neki stručnjak,
ljudi moga kova uprkos čežnji da budu obrazovani nemaju vremena baš za sve, ali
delovalo je kao da je nekakva smišljena izložba i svaki je artefakt pojedinačno bio
vešto osvetljen mesinganim lampama. Na dva mesta umesto slika veliki
televizijski ekrani na kojima je titrao program.
Sad su počeli da prolaze i pacijenti, pred ručak se završila većina zakazanih
prepodnevnih terapija. Opšta slika je postala nešto neprijatnija. Gotovo svi su
prolazili na štakama, teško su hodali, za mnoge bi prosto moglo da se kažu da su
se jedva vukli. Drugi su bili u kolicama, poneko ih vešto pokreće sam, druge
guraju. Ima ih koji hodaju teturajući se, trzajući se. Da li da se stidim ako kažem
da mi je zasmetalo što su većinom bili tako strašno ružni bogalji?
Ponekom pacijentu pomažu devojke u svetloplavim mantilima, bolničarke,
drugima momci u zelenim uniformama, posle sam saznao da su to fizioterapeuti,
čistačice nose svetložuta radna odela, lekari su, naravno, u belom, a činovnici su
u sivim haljinama ili odelima, obavezno sa bordo kravatama. Žao mi je što moram
da koristim tu reč, ali bolju ne nalazim, ljudi su se kao insekti „razmileli“ u pravcu
dva lifta, u pravcu prodavnice sa novinama i raznim sitnicama, ka kafani,
trpezariji.
„Sve ovo sa bolesnicima može da bude tužno, pa čak i degutantno“, kaže
Pavle, koji je očigledno pratio moj pogled i shvatio šta mislim. „Šta ćeš, mi smo u
rehabilitacionom centru, u nekoj vrsti bolnice. Znam dobro kako ja delujem kad
cupkam ovako nesigurno kao da sam pajac ili, još gore, debil, ali, veruj mi, svakim
danom se krećem sve bolje...“ Sad se ipak pitam da li da ostanem, ali ne glasno da
ne bi shvatio koliko se kolebam. „Najveća muka je što je toliko dosadno i
jednolično.“
Pavle je to izustio molećivim, gotovo plačnim glasom. To je prevagnulo.
Sećao sam ga se kao srećnog, hajde da ne preteram, kao skromnog, porodičnog,
uglavnom zadovoljnog druga, kome sam čak ponekad zavideo iako sam u
materijalnom pogledu bio toliko uspešniji od njega. On kao da više nije očekivao
mnogo od života. Kako da kažem? Nije oblaporan. Ja sam često nestrpljiv, hoću
više, još više, nikad kraja prohtevima i, što je možda najgore kod mene, ne verujem
da je to mana. Ostaću.
„Ono tamo je recepcija?“
Jeste. Prilazim. Da li imaju slobodnih soba? Mesta u višekrevetnim sobama
nema, slobodni su samo još apartmani. Rekao sam da mi to odgovara, ne pitajući
za cenu. Tražili su uput. Iznenadili su se što nemam uput službe za zdravstveno
osiguranja ili nekog privatnog lekara. Kažu da mogu da prime samo pacijente.
Kako to, pa piše da je to i hotel. Odgovaraju da im je žao, ali sada su takvi propisi.
Ali ja bih samo na nedelju dana. To pogotovu ne može, objasniše, ostaje se
najmanje četiri nedelje. Počeo sam da se ljutim, rekao da ću platiti koliko treba,
izvadio novčanik iz džepa i otvorio ga tako da su mogli da vide kartice Vize,
Amerikena, Dajnersa, Mastersa... Nisam imao utisak da to imponuje
recepcionaru. Pavle je stajao pored mene, ćutao neko vreme, zatim tiho, gotovo
snishodljivo pitao:
„Da li bi gospodin mogao da se zavede kao moj pratilac?“
„Za takav slučaj bi pogotovu bila potrebna lekarska preporuka.“
Sa ljudima iza šaltera, recepcija, pultova, tim malim spodobama koje misle
da imaju neku vlast, nigde na svetu nije lako izaći na kraj, a u Srbiji je možda još
i ponajteže. Već sam hteo da odustanem, pomislio da je to valjda znak da ne treba
da ostanem, da je ideja glupa, ako mi je potrebno mesto za razmišljanje mogu da
odem u bilo koju drugu srpsku banju ili odmaralište ili, šta ja znam, u dobru
turističku agenciju, pa da odletim na Sejšele, ali Pavlu je baš bilo stalo da ostanem,
pa me gurnu i šapnu:
„Eno ga! Prolazi gospodin upravnik!“
Upravnik, šef Instituta, bio je krupan čovek. Krupan, ne debeo, grudni koš
temeljno zaokružen, a struk relativno vitak. Ne deluje kao karikatura pre svega
zato što nosi dobro skrojeno civilno odelo. Naočari u zlatnom ramu, lepo
začešljana proseda kosa. Vezao je bordo kravatu. Ta zagasita boja kao da je
naročito omiljena u vezi sa svime što se tiče Instituta. Prolazio je kroz hol polako,
onim korakom koji je karakterističan za ljude koji misle da su veoma važni, tako
hoda i moj generalni direktor, samo što je vitak, istreniran, po svemu drugačiji, ali
istim korakom, na malom razmaku iza njega dve dame u belim mantilima i sa
stetoskopima preko vrata, znači da su lekarke, misle da to moraju da istaknu tim
valjda zastarelim instrumentom. Pavle mu se isprečio na putu. Osetio sam da je
morao da sakupi svu svoju hrabrost.
„Gospodine upravniče, imamo jedan problem!“
Direktor je stao zabezeknuto. Na takav manir očigledno nije navikao. Bio
sam u situaciji da ga posmatram. Za tren je delovao ljutito što ga neko tako
zaustavlja, ali se savladao, smirio, stao i malo na silu se nasmešio:
„Vi ste onaj naš pacijent posle anafilaktičkog šoka, zar ne? Koliko se sećam
dobro napredujete. Izvolite, o čemu se radi?“
Pavle je rekao da mu je u posetu došao stari drug iz inostranstva, godinama
se nije video s njim, hteo bi da ostane, kao što je poznato hotel u gradu je grozan,
cena ne igra ulogu. Upravnik me je gledao u oči kao da me odmerava da li ću
izdržati njegov pogled, a kad je shvatio da svoj neću spustiti i da za mene nije
nikakav naročiti autoritet pružio mi je ruku.
„Doktor Stričević.“
Rekao sam svoje ime i prezime.
„Pa da sednemo za čas...“ Seli smo u kožne fotelje, dve lekarke su stajale iza
njega bez reči, dok jednoj nije izdao naređenje. „Naručite nam iz kafane kafe i
mineralnu vodu.“
Objasnio sam da slučajno imam nekoliko dana vremena između dva krupna
posla, da bih se i sam malo odmorio u ovom divnom kraju, da odavno nisam video
tako ukusno uređen lobi, iako sam imao dosta prilike da posetim vrhunske hotele
širom sveta. Odgovorio je tiho, razumno, da se zahvaljuje za pohvale, pravila
Instituta su nažalost takva da se zasada primaju samo pacijenti jer nemaju dovoljno
postelja, nada se da će se kapaciteti u dogledno vreme proširiti, ali sa malo dobre
volje uvek može da se nađe rešenje, na primer, mogao bih da se podvrgnem
sistematskom, preventivnom pregledu. Da li sam skoro bio kod lekara? Nisam?
Zdrav sam kao dren? To se nikad ne zna. Baš ljudi mojih godina treba da se
redovno pregledavaju, a pogotovu ako mnogo rade i izloženi su stresu.
Kafe i voda su stigle za njega, Pavla i mene, donela ih je kelnerica, a
doktorke su ponovo stale iza upravnikove fotelje kao što ađutanti iza svojih
generala stoje u stavu mirno.
„Dozvolite“, upita on, ali nije sačekao odgovor i uhvatio me za puls, ručni
sat na levom zglobu obraslom crnim dlačicama velik i zlatan. Na prvi pogled vidim
da je veoma skup. „Malo ubrzan, ali to nije neobično za vas koji ste se našli na
nepoznatom i pomalo čudnom terenu...“
Pogledao me upitno. Pa ne samo upitno, nego uporno. Sugestivno. Pokušava
da me hipnotiše? Njegov predlog nije zvučao nelogično. Čim sam zaustio da
pristajem, dao je znak i jedna od lekarki je shvatila njegov mig, očigledno je
slušala naš razgovor, pa je pošla po papire.
„Uput vam je svakako neophodan“, reče upravnik. „Ali ja ću vam ga lično
napisati, koleginica je već pošla po formular...“
Zaista, vratila se za tren. Ja sam upisao svoje podatke, direktor nešto na
latinskom. Ustao je. Ustali smo, naravno, i Pavle i ja. Pogledao sam dokument koji
je ispostavio.
„Zašto ste upisali četiri nedelje? Ja bih da ostanem samo jednu...“
„Četiri nedelje je minimum i morate da uplatite avans za 28 dana, ali ako
vam se ne sviđa ili vam dosadi, svakog trena možete da prekinete i nepotrošeni
deo sume biće vam vraćen.“
Pružio mi je ruku. Za tako snažnog čoveka rukovanje je ispalo nekako meko,
mlitavo, očekivao sam snažniji stisak. Lekarke su krenule za njim sa bezličnim
izrazom, kao da nose maske na licu. Službenik na recepciji nas je posmatrao,
shvatio je i dočekao me sa drugačijim formularom, morao sam da ispunim prijavu,
pa mi je dao ključ:
„Plaćate u gotovom ili karticom?“
„Karticom...“
„Vaš prtljag?“
Tek sam sad shvatio da sam odluku da ostanem doneo prilično naglo. Možda
nepromišljeno.
„Nisam bio siguran da li ću ostati... Moram natrag kući u Beogradu po stvari,
vratiću se predveče.“
Kući? Da li je to moj stan ili roditeljski stan? Roditeljski zauvek. U njemu
sam odrastao. Bulevar kralja Aleksandra, dve sobe sa pogledom na hotel Metropol
i moja sobica okrenuta prema dvorištu. Težak, staromodni nameštaj. Ja sam već
od trećeg razreda osnovne škole, pa sve dok nisam diplomirao, spavao, učio,
slušao muziku, pušio, sanjao u toj maloj prostoriji pored kuhinje namenjenoj
posluzi u ona građanska vremena, kada su se takvi stanovi planirali, takve kuće
gradile. Kako da nazovem taj svoj dom? Da li je dom ona prava reč kojom mogu
da izrazim što osećam. To je „kod kuće“. Imao sam dovoljno garderobe u
Beogradu, tako da sam uvek na brzinu mogao da krenem i bez ikakvog prtljaga.
Čak sam i isti tip električne četkice za zube imao u Frankfurtu i u Beogradu.
 Moj otac je bio mašinski inženjer, projektovao je traktore i priključne
mašine, kod kuće nikad nije govorio o problemima na poslu, ali znao sam da se ta
industrija razvija. Tada se razvijala, znam da je sad stala, a ne shvatam zašto.
Razumeo je moju ljubav za čistu matematiku, ali bojao se da to nije dovoljno
konkretno, on je bio za praksu, a ne za teoriju. Plašio se da ništa neću postići, da
ću u najboljem slučaju postati docent na fakultetu. Nije doživeo nagli razvoj
informatike, šta ona nudi dobrim inženjerima kao što je bio on. Otac je bio
jednostavan čovek, tipičan predstavnik svoje struke, zadovoljan što nam pruža
mogućnost da pristojno živimo, ali sad naknadno imam utisak da se divio ljudima
koji su se svojom snagom obogatili, pomalo im je zavideo. Bio bi zadovoljan
mojim razvojem, mojim sadašnjim stanjem, nadam se da bi mu se Franciska
takođe svidela. Možda bi mami pomalo smetalo što nije Srpkinja.
Bio sam na postdiplomskim studijama kad su poginuli. Sredovečni ljudi,
bezbrižno u pravcu mora. I prekid. Prekid zauvek. Ne volim ni da se setim kako
sam se osećao kad je zazvonio telefon, kad se javila crnogorska policija.
Četiri godine posle pogibije svojih roditelja prvi put sam doveo Francisku u
Beograd i s njom sam prvi put spavao u njihovoj spavaćoj sobi. U njihovom
bračnom krevetu. Sa svojom devojkom, Nemicom. Pre toga sam se kolebao. U toj
postelji su... Ko od nas ume da zamisli svog oca, a pogotovu svoju majku, kao
mlade ljubavnike. Ljubavnika, ljubavnicu i šta rade... i to mi je dugo smetalo. Ne
znam da li drugi imaju takve probleme. Mogao sam da za nas iznajmim i sobu u
Metropolu, hotelu preko puta, pa čak i apartman, mogao bih kao trošak zbog
širenja poslovnih veza da odbijem od poreza, ali odlučio sam da ne budem
sentimentalan, da ne budem malograđanin, da se ne tešim ni mišlju da bi mama
volela da nastavim da živim baš tu, da nastavim i njen i tatin život. Spavao sam sa
Franciskom u bračnom krevetu svojih roditelja, a ona nije bila devojka pored koje
možeš spavati, s njom si morao spavati, u njoj je bilo nečeg agresivnog, možda
dečačkog, ali bi u ljubavnoj igri opet postala podatna žena. Bilo mi je nezgodno,
ali nisam to pokazivao. Ništa nije primećivala. Nadam se da nije. Nije se ni setila
šta to za mene znači. Nismo razgovarali o tome.
Mislio sam da sam sad odbacio breme uspomena, ali sam lagao samoga sebe,
pokušavao sam, ali nisam uspeo. Svejedno. Prilikom sledećeg boravka u Beogradu
sam iz svoje dečačke, pa studentske sobice izbacio kauč, uneo još jedan pisaći sto,
udobniju fotelju, pretvorio je u studio informatičara.
Stara komšinica imala je ključeve mog stana, plaćala za mene račune
Infostana i za električnu struju, kod nje je decenijama dolazila jedna Slovakinja
da posprema, telefonirao bih pre nego što bih dolazio u Beograd, onda bi prešla i
u moj stan, izvetrila bi ga, spremila svežu posteljinu. Upozorila me da bi zidove
trebalo okrečiti, tepihe dati na profesionalno čišćenje, mogao bih da promenim i
već prilično pohabani mebl štof na foteljama, ali nisam našao snage. Još nisam.
Zasada neka ostane kako je, jednog dana ću možda da se otarasim svih uspomena,
da modernizujem i kupatilo, promenim prozore, ubacim lakši, moderniji nameštaj.
Ali u tom slučaju više ne bih imao osećanje da se u Beograd vraćam kući.
Iz svoje sobice sam preko Skajpa javio Franciski u Frankfurtu da ću ostati
duže nego što sam predvideo. Bar nedelju dana. Tako je ispalo. Franciska je
predstavnik jedne velike farmaceutske firme i takođe mnogo putuje. Retko nam se
događa da letimo u istom pravcu, utoliko je lepše kad smo zajedno. Kaže mi da je
pametno da mi „čekiraju“ zdravlje.
Spakovao sam dva kofera. Iz ostave sam uzeo i poneo jednu bocu starog
bordoa, možda da proslavimo Pavlovo ozdravljenje ili neku drugu zgodnu priliku,
pa krenuo natrag u onaj grad. U srpsku palanku. Zapravo u Institut na brdu. Možda
će biti zanimljivo. Banja ce biti novo iskustvo u mom životu. Nikad ni dan nisam
proveo u banji. Ali zar banje nisu nešto za starije ljude? Zar time ne istupam iz
redova „mladih, uspešnih momaka“ i stajem u redove gospode kojima je zapretila
„kriza srednjih godina“? Pogledom sam preleteo preko polica sa knjigama. Da li
da ponesem nešto? Primetim Filozofiju palanke Radomira Konstantinovića. Moj
otac je redovno kupovao naslove o kojima se pisalo, pričalo, koji su in, kao što se
danas govori, on ne bi ni razumeo šta to znači. Ja je nisam pročitao, a idem u gradić
koji se može nazvati palankom. Imam televizor u sobi, imam svoj laptop, nisam
poneo ni jednu drugu knjigu.
Opet kroz grad, na auto-put, i preko glavne ulice pravac Institut na brdu.
Naravno da sam se opet pitao šta mi to treba.
 3.

Apartman na drugom spratu. Apartman? Ovde se tako zove. Soba valjda tri sa tri,
ali ima mali frižider, mali televizor, klimatizacija funkcioniše, terasa je velika kao
soba sa pogledom na mali ružičnjak, iza njega šuma, zidovi kupatila obloženi
plavim pločicama, u predsobljencu plakar. Ja sam, naravno, pod apartmanom
zamišljao bar dve sobe, jednu za spavanje i drugu za dnevni boravak, ali daj šta
daš.
Dok sam razgledao kupatilo, pogled mi je pao na ogledalo i moje lice.
Svakog jutra se uredno brijem. To nije samo obaveza informatičara, službenika
svetske banke koja ima kodeks oblačenja i zahteva urednost, to je za mene
uživanje, dokaz da sam oran za novi dan, pravo osveženje. Zbog toga za mene nije
nevažno da ogledalo u kupatilu bude dobro osvetljeno, što ovde nije slučaj. Mutno
je, ružna pukotina ga deli na dva dela. Posmatram začas sebe, znam da mi se kosa
već proređuje, ali Franciska tvrdi da mi nekoliko prvih sedih vlasi dobro stoji i čini
me seksepilnijim. Šta da radim, ja sam navikao na sebe kakav sam do sada bio i
ne bih se rado promenio. Faust u Geteovom delu gubi opkladu sa Mefistom ako
izrekne trenutku da opstane jer je tako lep. Da sam se ja kladio sa đavolom,
unapred bih bio osuđen da izgubim jer ja bih poslednjih godina gotovo svaki
trenutak hteo da zaustavim jer je lep. Volim ovako da živim. Naravno ne ovako u
nekom zloslutnom institutu, ali tu sam dobrovoljno zbog druga u nevolji. I to je,
kako se danas kaže, okej.
Odkud pa Gete. Iako sad nisam hteo da ponesem knjige, nisam to što Nemci
zovu Fachidiot, ekspert, koji o svojoj struci zna gotovo sve, a inače ništa. I
današnji informatičar može da poseduje pristojno opšte obrazovanje, ako mene
pitate, to je čak neophodno, nije jedini problem naše generacije da reši zagonetke
prim-brojeva da bismo bolje radili sa algoritmima.
Da odmah kažem, kad sam trećeg dana shvatio da nikom ne pada na pamet
da rasprema krevet i promeni posteljinu i peškire, uz ljubazno pitanje kakvi su
ovde običaji, tutnuo sam sobarici u ruke banknotu od pet stotina dinara. Bila je
zapanjena, nekoliko puta ponovila da ne treba, ne treba, ne treba toliko, shvatio
sam da je to za nju velika suma, da se ovde napojnice ne daju, ali sam od tog trena
bar što se tiče posteljine i peškira usluživan svakodnevno kao u hotelu sa pet
zvezdica.
Lift je predviđen za dvanaest osoba, ali njim se služe i pacijenti u kolicima,
pa je ponekad veoma tesno. Za ovaj deo Instituta jedan lift je svakako nedovoljan,
uvek se dugo čeka. On je zapravo neprijatna kocka sa ogrebanim, gvozdenim
zidovima sa kojih se ljušti zelenkasta boja. Verovatno ga uredno čiste, ali deluje
prljavo. U njemu se teško diše jer je prepun aljkavo obučenih bolesnika, od kojih
su mnogi neočešljani, neumiveni, oznojeni. U redu, meni nije ni potreban, lako
mogu da se penjem i silazim peške, ali bolesnicima koji se spuštaju ili moraju da
se popnu na četvrti sprat nekoliko puta svakoga dana zaista je neophodan. Često
se kvari. Scena prvog dana: neobrijani, mršavi čovek u pidžami silazi tako što
sedne na vrh stepenika, savije se napred, rukama dohvati sledeći niži stepenik,
spušta stražnjicu na njega, pa tako uporno, gotovo mehanički, kreće prema
prizemlju, prizor veoma neprijatan, da ne kažem očajan, a pored njega dve lekarke
i jedna bolničarka ne pomažu, nego viču:
„Šta ti je, čoveče?“
Na sredini ogromnog, rekoh već, prelepog hola preko puta kafane je još
jedan lift, ali na njemu piše: „Rezervisano za posebne potrebe.“ Njegova vrata
mogu da se otvore samo ključem. Posle sam posmatrajući naš institut spolja došao
do zaključka da verovatno vodi u četvrtastu, visoku kulu koju sam zapazio iz
automobila približavajući se brdu. Drugog dana sam slučajno primetio kako
upravnik Instituta iz džepa vadi svežanj ključeva i jednim od njih otvara vrata
tajanstvenog lifta. Pomislim, zar je to XXI vek? Mogao bih da napravim program
da se posebnom karticom, još bolje, otiskom palca, možda čak prosto samo
pogledom u odgovarajuću kameru potvrdi da je neko ovlašćen da ga koristi. Otisak
palca se više ne smatra stoprocentno sigurnim jer neko može nekom da odseče prst
i da njim manipuliše, ali pogled je jedinstven, svaki čovek ima drugačije oči, taj
signal se gasi samo smrću, a programirati da on legitimiše vlasnika i nije naročito
komplikovano. Uskoro će i bankomati funkcionisati na pogled. Naravno, nema
pomoći ako neko ovlašćenom licu nasloni pištolj na glavu i natera ga da otvori.
Šta mi opet pada na pamet, što bi ugrađivali takvo obezbeđenje u nekom
provincijskom, prosečnom institutu za rehabilitaciju?
U trpezariji sam morao da sednem za isti sto sa trojicom nepoznatih,
neprijatnih muškaraca. Nisam mogao sa Pavlom, uostalom upozorio me je da će
biti tako. Neko je tako odredio prema tome gde je ko dobio sobu. Jedan od mojih
partnera za trpezom, sredovečan čovek u majici bez rukava, sav je bubuljičav. Već
sam drugog dana konstatovao da su sva trojica gladnice, dolaze na doručak, ručak
i večeru čim se u pola sedam, pola jedan i uveče u sedam počne sa izdavanjem
obroka, pa sam se trudio da stignem pred kraj roka za doduše neuredan i prljav,
ali bar prazan sto. Naravno, ja sam mogao sebi da dozvolim da jedem samo u
kafani, ali prisiljavao sam se da jedem šta daju, iako sam došao do zaključka da je
to pomalo mazohistički jer zaista nisam morao da štedim. Pileći paprikaš je, na
primer, crvenkasta vodica sa tri krompira na koje je nabačeno parče nedokuvanog
pilećeg mesa. Nikom nije padalo na pamet da na stolove stavi čaše i bokale sa
vodom. Salvetice od nekvalitetne, tanke hartije. Loš, gnjecav hleb grubo nasečen.
Ko zna ko ga seče i kakvim rukama, pomislih, pa se uteših da je ovo ipak
zdravstvena ustanova i da neko valjda pazi bar na higijenu. Nikad u životu nisam
jeo ništa neukusnije, ali možda nutricionisti paze čime nas hrane i zaista sam već
posle drugog, trećeg dana po kaišu na pantalonama osetio da sam počeo da
mršavim. Kad mi bude dosadilo, ipak ću da jedem bar ponešto u kafani, ali zasada
se disciplinovano držim službenog programa ishrane.
Kelneri u trpezariji su neučtivi, sa gostima na ti, ali u kafani su pristojni jer
dobijaju bakšiš. Brzo sam se sporazumeo da će mi u trpezariju donositi pivo ili
vino, ako u prolazu naručim za barom.
Šta će mi sve to? Da izdržim Pavlu za ljubav? Valjda moram. Pa šta? U
Frankfurtu sa Franciskom stanujem u petosobnom stanu na prvom spratu
dvospratne vile. Nije prenatrpan nameštajem. Isuviše je velik za nas dvoje, ali,
kažu, dolikuje mi. Dolikuje nam, brzo bi dodala Franciska. Naravno da imamo dve
spavaće sobe, ali kad se istovremeno nađemo u gradu spavamo zajedno. Jedva
čekamo... Na putovanjima već duže od jedne decenije odsedam samo u najboljim
hotelima i plaćam kreditnom karticom svoje banke. Obično me portiri već znaju
ili se prave da me poznaju. A ovde? Ponavljam, ne znam zašto sam odlučio da se
mučim, ali mi dođe da se nasmešim, ova trpezarija Instituta me podseća na
beogradske studentske menze, iako ja ni kao student nisam morao redovno da ih
koristim, ali mnoge kolege jesu. Nisam u pravu, te su menze ipak bile bolje.
Prvi susret sa lekarkom nadležnom za mene prijatan. EKG. U redu. Pritisak,
170 sa 100. Gospođi doktorki se to uopšte ne sviđa. Pita me da li je uvek takav?
Kažem da nikad ne merim. Učtivo me podučava: pritisak je tihi ubica. Pošto me
je ispitala o mom načinu života, još se više uozbiljila:
„Izvinite, ali dužnost mi je da vas upozorim, takvi kao vi često umiru od
infarkta.“
Malo povišen šećer, malo više holesterola. Propisuje lekove, vežbe, masaže.
„I molim vas, za vreme lečenja bez ekscesa sa alkoholom! Nažalost ne
možemo da zabranimo da se u kafani toči piće, ali u bolničkom delu zgrade i
njenim pristupnim prostorijama pušenje i korišćenje alkoholnih pića strogo je
zabranjeno.“
Klimam glavom, a šta bih drugo? Žena je verovatno u pravu. Zahvaljujući
užasu od hrane ili činjenici što ne radim i dobrom vazduhu ovde pritisak mi se
spušta na normalu. Znači, od svega ovog može da bude čak i neke koristi. Javljam
Franciski preko Skajpa prve utiske i rezultate, smeje mi se i kaže da je sve to
svakako zaista dobro i da mi je već davno rekla da treba malo da se smirim i
odmorim, ali ona leti na tri nedelje u Latinsku Ameriku, navratiće i u Sao Paulo
da proveri kako bi nam se tamo sviđalo.
Najgore je što celi dan viđam te nesrećne bolesnike sa štakama raznih vrsta,
u kolicima, oslonjene na bolničare, fizioterapeute ili svoje pratioce. Sve više se
stidim što mi idu na živce. I što sam zdrav. Jesam li? Zar sam toliko nesocijalan?
Bože, zašto si stvorio tako ružne ljude, zar su svi oni takođe po liku tvojem? Ne
znam Bibliju napamet, ali zašto sam poneo računar? Proveravam: „I stvori Bog
čoveka po obličju svom, po obličju Božjem stvori ga... Tada pogleda Bog sve što
je stvorio i gle, dobro beše veoma…“
 4.

Prvi put na elektroterapiji. Na uputu piše „elektro, lasero, sono“ i nekakva za mene
tajanstvena slova i brojke. Pred vrata stižem istovremeno sa neobrijanim, mršavim
starčićem, koji se vuče pomoću dve za njega očigledno isuviše velike štake.
Otvaram mu vrata i puštam ga napred. Svetla sala, sleva i zdesna nekakve ćelije
odeljene zavesom, na čelnom zidu pisaći sto. Dvoje-troje pacijenata čeka stojeći.
Za stolom krupan, ćelav momak u belom mantilu nešto piše. Čovečuljak, koji je
ušao sa mnom, jedva stoji i oglasi se posle dva minuta:
„Čekamo!“
Ćelavi se naglo okrene na svojoj stolici i prilično glasno naredi:
„Pa onda čekaj, matori, dok ne dođeš na red!“ Ipak se smiluje i redom
počinje da uzima naše upute. U sebi se pripremam, ako pokuša meni da se obrati
sa ti odmah ću mu održati predavanje da se, doduše, na engleskom i hebrejskom,
a možda i na drugim, meni nepoznatim jezikom, ne koristi nikakav učtivi oblik
plurala, kao što je kod nas oslovljavanje sa vi, znači, svi su zaista na ti, ali da u
srpskom društvu... Međutim, kad sam došao na red da mu predam svoj list sa
doktorkinim potpisom, pažljivo me pogleda u oči, pa će:
„Izvolite, gospodine... Gospodine Đorđe Đorđeviću. Vi ste prvi put kod nas.
Izvolite, sedite nekoliko minuta.“
Znači, podela na klase na prvi pogled. Primam k znanju. Da li da se
pobunim? Ja lično nemam nikakvog razloga da se bunim, a ne znam kako bi oni,
koje fizijatar ponižava svojim bezobrazlukom, shvatili da pokušavam da govorim
u njihovo ime. Još i da stanem na čelo nekakve njihove pobune? Nisam zbog toga
došao u ovaj grad, u ovaj institut, u Srbiju, moju Srbiju, i oćutim.
Posle mi priključuju elektrode na leđa i na tabane. Blago pecka. Zatim
prelaze preko mene tim laserom i još nekim aparatom. Na kraju moram da legnem
na sto presvučen sumnjivim čaršavom, ćelavko me masira. Sve zapravo ide dosta
brzo, radi nekoliko fizioterapeuta i fizioterapeutkinja. Muzika, prvog dana Bajaga,
pa Balašević, sasvim prijatno. Ali to nije važno. Konstatujem da svi zaposleni
veoma dobro shvataju koga će kako oslovljavati, koga prezrivo sa ti, matori,
matora, koga hladno i bezlično, a koga učtivo. Imamo jednake upute, ali ne
tretiraju nas ravnopravno. Možda su ipak pomalo psiholozi. Ne znam da li su ih
podučavali u tom pogledu. Po tome kako smo odeveni ne mogu da zaključe ko
smo i šta smo, ne znam da li na lekarskim uputima postoji nekakav tajni znak,
nisam video da iko ikome dotura nešto ispod ruke, ja osim čistačici na spratu i
kelnerima u kafani nikome nisam davao napojnice, ali svaki lekar, terapeut,
činovnik precizno zna koga ovde smatra elitom, ko je gospodin, a ko raja. Možda
nas predstavlja stav, način govora. Ali oni ne mogu da budu tako pametni kao
profesor Higins u Pigmalionu Bernarda Šoa, pa da već posle prve reči ustanove
ko smo i odakle smo. Ne znam šta je uzrok, ali kao da se po tajnom pravilniku
uspostavlja klasno društvo i izdvaja „aristokratija“, mada ne shvatam po kakvoj
osnovi, po finansijskoj snazi ovde svakako ne, formalno smo svi mi pacijenti i u
tom pogledu različiti samo po bolesti i načinu lečenja, a inače jednaki. Grešim,
neki od nas su u četvorokrevetnim sobama, a neki u takozvanim jednokrevetnim
apartmanima, ali to nam ne piše na čelu.
Posle večere prvog dana, u kafani igram šah sa Pavlom. Preporučio mi je da
naručim palačinke sa čokoladom. Odlične su. A možda mi se samo čini jer je
večera bila nekakva muljavina pirinča i povrća sa parčetom svinjskog mesa od
valja pedeset grama, nešto većeg od poštenog zalogaja. Uzdržao sam se da ne
odem sa tanjirom u kuhinju i zatražim da preda mnom izmere porciju mesa i pitam
koliko bi po njihovom pravilniku trebalo da ga bude te večeri. Zašto ovde stalno
osećam potrebu da se bunim i ispravljam tok stvari, a u mojoj banci u Nemačkoj
mi nikada nije palo na pamet da razmišljam o socijalnoj pravdi. Da li je tamo uvek
baš sve u redu ili se pod drugim društvenim okolnostima lakše mirim sa
činjeničnim stanjem, makar mi se činilo nepravednim? Ili ovde sad prosto imam
više vremena? Za Nemačku baš me briga, a za Srbiju? Razmišljam, ispravljam se,
ja sa svojim položajem spadam u elitu sa velikom platom, bonusom, rezervisanim
mestom za parkiranje, verovatno bi drugi imali razloga da protestuju, ali nisam
primetio da to čine u okviru moje firme.
Važno je da i tu i tamo spadam u elitu, zar ne?
Odavno nisam igrao šah. Kao studenti smo Pavle i ja ponekad igrali i po
dvadeset brzopoteznih partija jednu za drugom da se odmorimo od matematike
jedan, bili smo prilično ravnopravni. Sad me lako pobeđuje već posle dvadeset-
trideset poteza. Pokušavam da se usredsredim, razmišljam, kombinujem, ali on
momentalno nalazi bolji potez. Pitam ga da li često igra? Potvrđuje, ide u neki
klub. Ja odavno ne nalazim vremena za takvu zabavu, ne sećam se da sam ikoga
od svojih poznanika u bankama u kojima sam radio, među susedima u raznim
gradovima Evrope i Amerike uopšte pitao da li igra šah, a ova igra na osnovu
intelektualne kombinatorike zapravo bi trebalo da bude dobar trening za
informatičare. Moji poznanici uglavnom razgovaraju o fudbalu, Nemci o skatu,
igri sa kartama sličnoj našem preferansu, ima ih koji igraju poker, poznajem
jedriličare, dosta njih se hvali da igraju tenis ili golf, ali šah bar u mojim krugovima
nije in.
Kakvo bih društvo našao u Sao Paulu? Franciska bi se snašla, to nije nikakav
problem. Ona se uvek svuda snalazi. Nije samo zgodna nego i neopisivo
šarmantna. Voli da bude u centru pažnje svakog društva i uspeva u tome.
 Dok sam površno igrao šah u kafani Instituta ne obraćajući pažnju na
okolinu i kako smireno pada mrak i gubio, što je Pavla vidno radovalo, iznenada
me trgnu psovka. Visok muškarac sa lepom, negovanom sedom bradom u šarenom
bademantilu dere se na zapanjenu kelnericu, razabiram da je on naručio domaću
kafu, a ona mu donela makijato ili ko zna šta što je on nazivao „inostranim
đubretom“, tresnuo je šolju o zemlju, ali nije se razbila, vitlao štapom – lepim
štapom od nekog tamnog drveta, ne štakom – kelnerica je saslušala izliv besa,
pokupila šolju i tanjirić i mirno rekla: „Sad ću vam doneti novu kaficu...“
Pavle se uopšte nije uzbudio, samo me upozorio: „Ti vučeš.“ Pokušao sam
ponovo da se udubim u partiju i da dokučim šta mi partner smera sa žrtvom lovca,
nisam još otkrio, a bio sam uveren da nije pogrešio nego vidi nešto što ja ne vidim,
kad opet iza svojih leđa čujem isti glas, ali s pot-puno promenjenom intonacijom:
„Oprostite mi, gospođice, oprostite moj ispad Hrista radi, kunem se u sve na svetu
da više nikad neću...“ Klečao je pred kelnericom i pokušavao da joj ljubi ruku, ali
ona se samo povukla korak i rekla. „Eto i vaše kafice, oče Vaso!“
„Šta to bi?“, pitam.
„Pop Vasa? Navikli smo na njega. Imao je moždani udar, ali sve mi se čini
da je već i pre toga bio lud...“
U kafani nas je ostalo samo još nekoliko. Većina pacijenata se posle večere
povuče u svoje sobe. Bulje u televizor. Meni ovde u sobi smeta što je ekran mali,
navikao sam na mnogo veće, bude li mi dosadno, slušaću muziku preko Jutjuba.
Ako imaš dobar laptop nigde ne možeš da se osetiš usamljenim. Ili se samo
zavaravaš jer te elektronika uči kako da opstaneš bez ljudskog društva, bez
usmenog opštenja sa partnerom.
„Nije valjda da me puštaš da pobeđujem zato što sam bolestan?“, upita Pavle
zabrinuto.
„Ne puštam te, ti si prosto bolji...“
Veče bi bilo tiho da kričanje vrana nije prekrilo cvrkut ptica pevačica. Ne
znam zašto me nerviraju, nerviraju vise nego zvuci džungle kad sam jedan jedini
put po Franciskinom nagovoru bio s njom u Africi na foto-safariju. Osim vrana,
čini mi se da čujem samo vredno kucanje jednog detlića.
 5.

Sutradan posle večere. Dogovorio sam se sa Pavlom da se sretnemo na terasi

kafane, mislio sam da ćemo nastaviti da se nadmećemo za šahovskom tablom, ali
on je došao bez nje.
„Hoću da te upoznam sa nekim zanimljivim ljudima, ima ovde s kim da se
priča, šta da se čuje…“
Prilazimo stolu za kojim sede trojica starijih ljudi, dva štapa su oslonjena na
stolice.
Već sam shvatio da je kafana na rubu šume samo jednim svojim delom
oslonjena na lečilište, na Institut, ali da predstavlja stecište posebnog sloja
pacijenata. Elite? Opet ta reč. Zar mi ne pada na pamet bolja? Ovo je mesto za
pacijente koji mogu sebi da dozvole mali trošak za kafu, pivo, lozovaču, palačinke
ili čak porciju užičke pršute, i čiji je nivo interesovanja bar nešto širi od programa
televizije Pink. I koji pokušavaju da se na neki način uzdignu iznad činjenice da
su bolesni, teško bolesni ili su bili teško bolesni, ponekad zamalo nasmrt bolesni.
Starci dižu pogled kao da su nas očekivali.
„Dozvolite mi da vam predstavim svog starog prijatelja Đorđa. Zvali smo
ga Džordži. Zajedno smo studirali matematiku, ali sad je nekakva važna
kompjuterska faca za međunarodne banke. Došao je da me poseti, ali odlučio da
ostane nekoliko dana…“
Imao sam utisak da su prekinuli diskusiju u koju su se udubili do našeg
dolaska, ali da im to nije palo teško. Pogledali su me radoznalo. Najmršaviji,
najmanji rastom među njima, prvi mi se obratio:
„Odlično, nadam se da ćete obogatiti naš mali debatni klub.“
Posle ću saznati da je penzionisani vazduhoplovni general, da je kao
partizanski oficir poslat u Afriku i tamo postao pilot u engleskom ratnom
vazduhoplovstvu. Tada je imao dvadeset godina. Leteo je na spitfajerima. Zatim
je prebačen u Sovjetski Savez i leteo na migovima. Jedan je od retkih ako ne jedini
pilot koji je ratovao i sa zapadnim, i sa istočnim saveznicima. U Institut je došao
na elektroterapiju jer su svi mišići polako počeli da mu atrofiraju. Kad je ustao,
primetio sam da hoda veoma mučno oslanjajući se na štap od bambusa. Mora da
čoveku njegovog kova to pada naročito teško.
Druga dvojica stare gospode bili su penzionisani direktor poljoprivrednog
kombinata, krupan, proćelav čovek, i profesor književnosti sa malim još crnim
brčićima i negovanom sedom kosom, s frizurom na razdeljak, još uvek aktivan na
jednom od brojnih privatnih univerziteta ili fakulteta, koji su se razmnožavali u
Srbiji gotovo kao privatne apoteke, menjačnice i filijale stranih banaka. Svoja
imena su doduše promrmljali, ali nisam ih zapamtio, bila su svakodnevna, čestita,
česta srpska prezimena, zapamtio sam ih kao Direktora, Profesora i Generala. I
kao brbljivce. Ali zanimljive brbljivce. Zanimljive pogotovu u ovoj sredini gde je
bilo relativno malo obrazovanih ljudi.
Ponavljam, sva trojica su za moje pojmove bili neshvatljivo stari, u najmanju
ruku bliže devedesetoj nego osamdesetoj godini, ali ne samo živi, nego čak i
živahni uprkos svojim boljkama. Pokušao sam da odagnam misao da su moji
roditelji poginuli kad su bili mnogo mlađi od njih.
Direktorov otac je pre Drugog svetskog rata bio trgovac žitom na veliko u
Banatu, vlasnik nekoliko vetrenjača, dva parna mlina, fabrike za rafinisanje ulja i
fabrike opeka. Naravno da je morao da snabdeva nemačke okupatore, ali uspevao
je da šalje hranu takođe i četnicima i partizanima. Naš novi prijatelj, tada
osamnaestogodišnjak, sve je znao, čak je, kako je sada pričao, „održavao neke
veze“. Jedan od očevih partnera sa komunističke strane postao je važan činilac
vojvođanske pokrajinske vlade, tako da oca ne samo da niko nije dirao nego je
život proveo mirno kao činovnik u aparatu svog rodnog grada, u odeljenju koje se
brinulo za snabdevanje, a sin je završio poljoprivredni fakultet i veći deo radnog
veka bio na čelu poljoprivrednih kombinata. Celog života se bavio sportom, klizao
se na ledu, vozio bicikl, nikad se nije povredio, a pre dva meseca se okliznuo na
ulici, nije znao kako, valjda na poslovičnoj korici od banane, morali su da ga
operišu i ugrade mu endoprotezu kuka, sada se dobro oporavlja i sasvim lepo hoda
potpomažući se samo elegantnim crnim štapom sa srebrnom drškom, koji je
njegov deda od svog oca, pradede našeg direktora, dobio na maturi negde
početkom prošlog veka, kad je Vojvodina još bila Austrougarska. Sada je služio
novoj korisnoj svrsi.
Profesor, čiji su roditelji bili beogradski profesori gimnazije, u mladosti je
kao student književnosti bio vatreni skojevac, a posle malo po malo sve bliži i na
kraju sasvim blizak onima koji su veličali Ravnogorski pokret. Svoj razvoj
tumačio je u početku protestom protiv mamine i tatine malograđanštine, koji nije
umeo da izrazi drugačije, nego po liniji tada svevladajuće ideologije, samo
pobunom „levog tipa“. Posle Rezolucije Informbiroa je, kako je u razgovoru
objašnjavao, „razume se“ bio za Staljina, ali ga je kratak boravak na Golom otoku
naučio da se intimno obračuna i sa sovjetskom i sa titoističkom ideologijom.
„Počeo sam da razmišljam svojom glavom.“ U teoriji klasične književnosti, koja
se, hvala Bogu, više nije proučavala po strogoj liniji socijalističkog realizma, lepo
se snalazio, dokazivao da je prava umetnost uvek bila na strani potlačenih, u prvo
vreme je iskorišćavala visoko plemstvo, a posle bogato građanstvo, koji su bili
dovoljno glupi i naivni da bi finansirali njihove ideje. Stekao je ime priznato na
svim stranama, pa čak i u inostranstvu. Na univerzitetu su neko vreme mladi
komunisti mislili da napreduje u zvanjima asistenta, docenta, vanrednog
profesora, tako da je prilično brzo postao redovni profesor, šef katedre i prodekan,
zbog toga što Partija baš želi da unapredi i nekog vanpartijca da bi pokazala da ne
rezerviše sva mesta za svoje i formalno najvernije sledbenike, dok su oni koji su
intimno uvek bili protiv svega mislili da je zapravo sigurno potajno član SKJ, samo
što to ne ističe iz taktičkih razloga. Zamerajući se samo blago na sve strane, baš
onoliko da bi se uvek pisalo o njemu, počeo je sve energičnije da kritikuje
jugoslovenski samoupravni sistem, otkrio je svoje časne srpske korene i tako je
primljen za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Pošto je jednog
dana ipak morao da bude penzionisan na državnom, prešao je na privatni
univerzitet. U Institutu se oporavljao posle saobraćajne nesreće, veliki džip je
otpozadi tako snažno udario u taksi u kome se vozio da je slomio rame, zbog toga
je, za razliku od generala i direktora, hodao uspravno, ali još uvek nije mogao da
se valjano služi desnom rukom.
Nijednu repliku, nijedan argument, nijednu pametnu reč nisam zapamtio, pa
ipak mi je ostao opšti utisak da me je debata Generala, Direktora i Profesora
razonodila, pa čak i zabavljala. Iznosili su poznate teze, General da su partizani
pobedili fašiste i da je pod Titom svima bilo bolje, Profesor da su komunisti došli
na vlast zahvaljujući ruskoj snazi i engleskoj gluposti, pa uništili sve što je srpsko,
a Direktor je govorio da je sve to koješta, treba znati od čega se živi, a to su
primarna i sekundarna proizvodnja – poljoprivreda i industrija – a ne ideologija,
koja sve uništava bez obzira sa koje strane vetar duva. Oni su diskutovali
energično, gotovo mladalačkim glasovima, ali ne bih rekao da su to činili sa
pravim žarom, bilo je kao da obnavljaju stare partije šaha proveravajući tu i tamo
poneki novi argument kao da ispituju novi potez topom ili konjem. Da je trebalo
da im dodelim uloge u operi, General bi bio tenor, Profesor bariton, a Direktor,
naravno, bas.
Sva trojica su se indirektno pomalo obraćali i meni, očekujući valjda da se
priklonim jednom ili drugom, što sam, naravno, izbegavao. Pavle se smeškao. On
je očigledno navikao na njihova verbalna prepucavanja i posmatrao kako ću ja da
se snađem.
Iz Instituta kroz kafanu, osvrćući se kao da proverava da li je sve u redu,
klimajući glavom na sve strane, našem stolu je prišao upravnik. Sad je bio u civilu,
to jest, bez belog mantila i pratnje one dve doktorke, delovao je prijatnije, nije se
ponašao kao šef, koji ne trpeći ničiji pogovor odlučuje o svemu, u svom institutu
možda ponekad čak i bukvalno o životu i smrti, nego kao kultivisani direktor
dobrog hotela prema važnim gostima:
„Nadam se da uživate u ovoj blagoj, letnjoj večeri, gospodo. Da li je sve u
redu?“
 Svi smo požurili da mu potvrdimo, a on je bacio pogled na onaj svoj skupi,
zlatni sat.
„Rado bih vam se pridružio onako privatno, ne kao vaš doktor, ali imam još
neke poslove u gradu. Želim vam i nadalje prijatan provod i laku noć…“
Između stolova je prošao onaj jadni pas sa ranom na leđima. Meni se učinilo
da prolazi sa određenim planom i namerom, kretanje pasa lutalica kadkad deluje
gotovo poslovno, kao da imaju neki konkretan cilj, nekakve određene namere. Ne
znam zašto me je to podsetilo na hod upravnika Instituta, koji je odmerenim
korakom odlazio u pravcu parkinga.
Na beskrajnom svodu sada već gotovo modrog neba kao sijalice su se upalile
zvezde, a možda mi se to samo učinilo jer sam tek sada opet obratio pažnju na
prirodu. Iz skromne riznice svog književnog saznanja iskopah Brehtov stih „Za
prirodu nemah strpljenja.“ Ovde bih mogao da se popravim ne samo zdravstveno,
nego takođe i u tom pogledu.
Na stazi koja se pružala između šume i kafane promicali su sad uveče
pacijenti kao tužne kreature iz nekog drugog sveta. Ne, ovde su oni sačinjavali
„svet“, trenutno smo se nas petorica izdvajali iz tog jada. A šuma je za to vreme
postajala sve tamnija, kreštanje vrana sve intenzivnije, kelnerica je nameštala
stolnjake za susednim stolovima očekujući da li će neko od nas još nešto da naruči
ili ćemo možda hteti da platimo.
„Znate na koga mi ličite, gospodo?“, upitah, kad su za tren ućutali valjda
tražeći sa koje nove tačke da krenu.
„Znam“, reče bivši partizan. „Na Setembrinija, Naftu i Peperkorna iz
Čarobnog brega Tomasa Mana. To smo nas trojica već davno ustanovili. Ja,
naravno, rado preuzimam ulogu Nafte.“
Sad mi se Profesor obratio direktno:
„Kao što vidite, naše komunjare se razumeju u literaturu.“
„Drug Lenjin nas je savetovao: učiti, učiti, učiti“, nasmeja se General.
„Samo što se meni čini da naš institut, ili, najmanju ruku, njegova kula baš
i ne liči na onaj sanatorijum u Davosu“, dopuni bivši Direktor, „pre će biti na
Kafkin Zamak...“
Zamalo da im nisam rekao da ne nameravam da budem njihov Hans Kastorp
i da mi u takvom sastavu nedostaje madam Šoša, ali oni su u tom pogledu kao
starci već poodavno bili izvan svakog dobra i zla. Možda grešim. Šta ja znam o
seksualnom životu devedesetogodišnjaka?
Međutim, o telesnoj ljubavi kod njih više ne može ni da se razmišlja – da li
baš ne može? Doći ću i ja u te godine ako Bog, u koga ne verujem, bude dao. Pa
ipak bih voleo da znam koji će televizijski program koji od mojih novih poznanika
uključiti kad se budemo povukli u svoje sobe, koju muziku, koje pevače ili
pevačice rado slušaju. I da li bi mi ovi predstavnici cveta inteligencije u Srbiji
iskreno priznali šta vole da sam se usudio da ih pitam.
 6.

Svakidašnjica. Novi tip moje svakidašnjice u Institutu za rehabilitaciju u srpskoj

palanci. Budim se rano, bežim na terasu iz sobe kao iz zatvorske ćelije i dišem
duboko. Moram da priznam da je pogled lep. Čisto nebo, kao da se već umilo.
Dobar vazduh. Imam vremena. U Frankfurtu živim u lepom kraju sa dosta zelenila,
ali uvek žurim, kad dođem u Beograd, prosto ne znam šta ću pre, u nedelju sam
srećan što ne moram da što brže napustim svoj krevet da bih na vreme stigao u
svoju banku, milu i odvratnu, kako kad, a ovde sam dobio nešto što davno nisam
imao, vremena koliko god volim.
Posle sledi odvratni doručak. „Želite čaj ili mleko?“ Nešto, što nazivaju
viršlama, u celofan upakovano poluživo meso, nosim šugavom psu ispred kafane.
Nisam jedini. Ko god može posle doručka u kafani pije kafu. „Domaću“, nikako
ne sme da se kaže „tursku“, ali to mi je svejedno, loša nije. Mogu da se dobiju i
makijato, espreso, ali i kajgana ili burek. Ni pet od sto pacijenata ne dolazi da nešto
naruči dodatno.
Kineziterapija, što znači pokretanje udova, glave, celog tela po komandi
fizioterapeutkinje. Na dvadesetak pacijenata njih pet, to je valjda prava razmera,
ali sa nama radi samo jedna, četiri u uglu piju kafu ili se bave nekakvom
papirologijom. Na takozvanoj elektroterapiji bar je pristup individualan. Ne znam
šta će mi sve to, ali prođe pola dana.
Na terasi kafane opet sednem sa starcima, Direktorom, Generalom i
Profesorom. Pominju nekakve nove metode lečenja. Možda su eksperimentalni.
Pitaju me da li ja imam pristup kuli. Naravno da nemam. Čak ni oni ne poznaju
nikog ko zna šta se u njoj dešava, a već su dosta dugo u Institutu – čudo da se u
Srbiji bilo šta može sakriti. Meni je pre svega važno što je Pavlu očigledno iz dana
u dan sve bolje.
„Vi zastupate antihumani, antiprosvećeni način razmišljanja, gospodine
generale“, reče profesor. „Za vas su država i partija sve, pričate o avangardi
radničke klase, ali iza te fraze se krije diktatura funkcionera.“
„Koješta“, odgovara bivši partizan, „vi ste pobrkali staljinizam i
komunizam. Naše samoupravljanje je bilo i humano i prosvećeno, propalo je, kako
je i Lenjin upozoravao, zbog mangupa iz sopstvenih redova. A sada i ovde bi
trebalo da naučite da u bolesti možete da nađete dostojanstvo i otmenost, ako
uopšte shvatate o čemu govorim. Čovek ste utoliko više ukoliko ste bolesniji!“
„Čudim se da to kažete baš vi, to nije marksistički pristup, dragi moj
generale, ali sad ste gotovo doslovno citirali Naftu iz Čarobnog brega.“
 „Jeste, i to svesno, a zašto da ne? Tomas Man je veliki predstavnik
građanskog realizma...“
Direktor prekida raspravu:
„Ja bih da naručim svakom po pivo. To je konkretnije.“ Meni se obraća
pitanjem: „A šta vi kažete, mladi čoveče?“
„Slušam, slušam i učim. A što se tiče piva, stoprocentno se slažem.“ Vrane
krešte. Meni to zaista smeta. „Zar vama te odvratne ptičurine ne idu na živce,
gospodo?“
Oslušnu:
„Mi smo u prirodi, mladi čoveče“, kaže Direktor. „Vrane su deo prirode...
Nisam ni primetio dok me niste upozorili.“
„Meni zaista idu na živce“, priznaje Pavle. „Zar se vama takođe ne čini da
deluju zloslutno?“
„Svašta bih mogao da vam pričam o simbolici vrana i gavranova“,
upozorava Profesor. „Ali sad neću.“
„Da sam vernik rekao bih hvala Bogu!“, sprda se General.
Pošumljeni, delimično kao park uređeni prostor od nekoliko hektara
vlasništvo je Instituta. Pomislim da bi tu mnogo toga moglo da se izgradi, na
primer, bazen olimpijskih razmera, akva-park, igrališta za tenis, košarku i
odbojku, možda čak i za golf, koji će kad-tad da dođe u modu i u našim krajevima.
Znam da se sportom bave i hendikepirani, bilo bi zabavnije nego da se vežba samo
u sali za kineziterapiju i u unutrašnjem bazenu sa veoma toplom vodom. Čujem
da u gradu nema bazena, još bi Institut mogao da zaradi na gostima „spolja“.
Pored kafane sramežljivo prolaze zabrađene žene i tiho nude suvenire,
opanke, jeleke, voće, paradajz, pa i rakiju. Čini mi se da njihov izraz lica liči na
njušku bednog, ranjenog psa, koji takođe kao da se izvinjava kad prolazi između
naših stolova.
Šetam kroz park sam jer Pavlu je to još uvek gotovo nepodnošljivo teško.
Lepo je zamišljen, ali staza koja vodi kroz šumu je zapuštena. Veverice. Cveće.
Odavno nisam hodao tako dokon, poslednji put valjda na izletu u Taunus sa
Franciskom, ali tada smo razgovarali o tome da li imamo zajedničku budućnost,
da li je želimo, ili da uživamo u trenutku, šalili se na račun onih koje smo nazivali
malograđanima, ali sada i ovde priznajem da mi je posle petnaestak minuta već
pomalo dosadno. Ne uklapam se u ambijent. I opet se gotovo stidim što koračam
lako, uspravno, sporo, ali mogao bih brže, mogao bih da potrčim, da džogiram, a
druge guraju u kolicima ili se s mukom, pa ipak uporno kreću uz pomoć dve štake.
Ovde gotovo svi teže da što pre ozdrave, a ja zdrav postajem depresivan, svestan
da bolesti postoje, da prete i meni i da je izvesno da ću ostariti, postepeno gubiti
snagu, i jednog dana, ne daj Bože, ličiti na ove ovde... Ali pošto je starenje
neminovnost moram da se pitam: zar bih voleo da umrem mlad? Taman posla!
Mlad? Nekada sam tridesetogodišnjake smatrao matorcima, a sad? Uveliko sam,
kako se kaže, sredovečan. Da li mi već preti ta „kriza srednjih godina“? Uvek bih
se samo ironično nasmešio kad bih naišao na neki članak o tom problemu, pa ga
ne bih dočitao do kraja.
Uveče na terasi. Opet vrane. Odlučim da zavirim u laptop da bih uzvratio
Profesoru ukoliko ostvari pretnju da počne da docira o njima. Konstatujem da ništa
nisam znao. Ako se baviš višom matematikom, pa informatikom, proračunom
rizika, analizama uz pomoć statistike, još ponekad uspeš da pročitaš i neku knjigu
koja nije iz tvoje struke, ne moraš da se razumeš u ornitologiju. Ja sam mislio da
su vrane i gavranovi razne vrste, a ne da su istog roda, samo što su vrane manje. I
da su pametni. Te ptice kod svih naroda u sagama, bajkama i praznoverju igraju
važne uloge. Smatraju ih mudrim. U nordijskoj mitologiji gavranovi Hugin i
Munin sede na ramenima boga Odina i podnose mu izveštaj o svemu što se događa
na svetu. Kome ovde javljaju šta ko od nas radi? I misli? Grčki bog Apolon koristio
je belog gavrana kao kurira u kontaktu sa Zevsom, a kad se jednom naljutio na
njega obojio ga je crno. Gavran se javlja takođe i u biblijskoj priči o Noju i
njegovom kovčegu. Proroka Iliju u vreme gladi gavran snabdeva hranom. U Indiji
vrane prate boginju Kali, u bajkama Indijanaca u Severnoj Americi igraju
pozitivnu, u zapadnoafričkim sagama negativnu ulogu. Da li su stvarno obešenim
zločincima kljucali oči? To nisam saznao. U literaturi se svakako često javljaju.
Ako Profesor počne o njima, recitovaću mu Edgara Alana Poa u originalu: ...then
the bird sad nevermore. Znam čak i na nemačkom: ...sagt der Rabe nimmermehr.
Pamćenje me još uvek odlično služi, začas sam napamet naučio pola balade u
originalu.
Recitujem je u sebi. Vrane sad u jatima stižu nad šumu. Traže mesto da
prenoće. Ili imaju svoja gnezda? Uznemirile su se, osećaju kako se približava
oluja, moraju da se sklone.
Do sada nikad nisam imao dovoljno vremena da posmatram kako se nošeni
zapadnim vetrom preko neba navlače oblaci, sve su tamniji, sivi, pa crni. Prva
munja horizontalno preseče tamu. Grom se oglasi nekoliko sekundi kasnije. Setim
se da je brojanjem moguće da se utvrdi koliko je munja bila udaljena od nas jer
svetlost putuje mnogo brže od zvuka. Tri sekunde su otprilike jedan kilometar.
Ako normalnom brzinom izbrojim od dvadeset jedan do dvadeset devet, znači da
je sevnulo na udaljenosti od tri kilometra. Mogao bih da koristim i štopericu na
mobilnom telefonu, ali radije brojim kako me je još otac naučio. Oluja se
približava. Munja kao eksplozija, istovremeno i grom, zgrada se potresa. Shvatam
da je udarilo u gromobran na našoj kuli.
 Munja? To je električno pražnjenje, 20.000 ampera u pravcu planete Zemlje.
Do 30.000 stepeni Celzijusovih. Opasnost po život na dvadesetak metara oko
udara. Nisam loš iz fizike. Može da dođe i do fuzije atomskog jezgra jer se prirodni
tok neutrona povećava nekoliko stotina puta, što ruski naučnici u najmanju ruku
eksperimentalno već pokušavaju da koriste. Ako sam dobro razumeo. A Tesla? Ne
znam dovoljno o njemu. Ja sam ekspert za relativno usku struku, istražujem rizike
finansijskog poslovanja, ubacujem podatke u mašinu, pročitam šta mi kažu na
osnovu matematičkih sistema, pa savetujem svoju banku šta da kupi, šta da proda.
Ne predmete, nego akcije. Tesla je genije, ali to ne bi umeo. Nije umeo ni svoje
sopstvene patente da proda kako treba, drugi su zarađivali na njegovoj
genijalnosti.
Verovatno je glupo što mi pada na pamet da bi kula našeg Instituta mogla
da iskoristi energiju munje da bi postigla... Postigla šta? Šta li tamo hoće da se
postigne, ako priče o tome nisu obična kafanska naklapanja staraca izazvane
dosadom i viškom neiskorišćene fantazije?
U srednjovekovnoj Evropi bilo je opasno biti zvonar. Bio je običaj da sva
zvona zvone za vreme oluje, uobražavalo se da će se na taj način Božjom voljom
sprečiti udar munje, oteraće se zli dusi koji vatrom hoće da sprže crkvu, gromobran
još nije bio izmišljen, ali krstovi na tornjevima privlačili su munje. Čitam da su u
Francuskoj za tri decenije, od 1753. do 1786. godine, munje 386 puta pogodile
crkvene tornjeve i da je tako poginulo stotinu i tri zvonara. Posle toga je francuska
vlada zabranila zvonjavu u toku grmljavine.
Počinje pljusak. Olakšanje. Grmljavina se udaljava. Sa zadovoljstvom
konstatujem da sam gladan. Odavno nisam bio gladan. Često bih jeo samo zbog
toga što bih imao apetit na ovo ili ono, kao uredan čovek kad je vreme obrocima,
poslednjih godina jer se Franciski izlazilo, iako bismo oboje bili umorni, pa kad
sedneš nešto moraš i da naručiš. Dobro je što nas ovde izgladnjavaju, možda to
nije samo štednja nego deo terapije. Pa ne moram baš uvek da večeram među
poslednjima.
Lift taman staje na mom spratu, pozvala ga zgodna, crnokosa devojka, jedra,
zdrava, verovatno je nečiji pratilac. Ulazim i ja. Možda zbog nje. Jedva se uguram,
ali nema veze, samo dva sprata nadole. Devojka i ja se i nehotice dodirujemo.
Izvinjavam se. Tu je i onaj visoki, sedokosi čovek u šarenom bademantilu koga
sam zapamtio iz kafane, onaj ludi pop. Shvatam, moramo da se guramo zbog toga
što je u liftu bolesnički krevet na točkovima. Pacijentu je lice pokriveno čaršavom.
Da nije leš?
„Da to nije mrtvac?“, seti se i devojka kao da je pročitala moju misao. Deluje
baš uplašeno.
 Tog trena zaglušujući prasak. Lift stade, svetlost zatreperi i nestade. Mrak.
Posle trena tišine, sad je prava reč „mrtva tišina“, nekoliko glasova istovremeno,
vika, vika još jače odzvanja u tesnom liftu, devojka pored mene ječi i naslanja se
na mene, a neko, svakako otac Vasa, samozadovoljnim glasom što može nešto da
učini pokušava da nadjača pometnju:
„Pomeni, Gospode, oce i braću naše, usnule u nadi na vaskrsenje u život
večni... Jer ti si život, i vaskrsenje, i pokoj usnulih slugu Tvojih, Hriste, Bože naš,
i Tebi slavu uznosimo sa bespočetnim Tvojim ocem i Presvetim, i Blagim, i
životnim Duhom Tvojim...“
Ko ne bi postao klaustrofobičan u ovakvoj situaciji? Pa onda još zloslutno
popovo brundanje. Uključim baterijsku lampicu svog mobilnog telefona i prvo
uperim zrak svetlosti u njegovo lice:
„Prekinite, u liftu smo, nismo na groblju, ne uznemiravajte ljude“, „pa se
obratim ostalim. „Smirite se, valjda je negde u blizini udario grom, električna
struja će brzo da se vrati...“
Institut svakako ima agregat, ali ne i za liftove.
Priznajem da ni meni nije prijatno. Mrak, karamrak govorili su naši stari,
nas desetak i mrtvac u plehanoj kutiji lifta, svakog sekunda se diše sve teže. Znam
da će sve to proći, ali neka prođe što je moguće brže, mnogo je ljudi stešnjeno na
malom prostoru, plaše se, malo je kubika zagušljivog vazduha za nas toliko, nije
čudo što su na ivici panike. Ko je mrtvac? Zašto baš večeras nisam peške
odskakutao dole sa drugog sprata kao inače do sada, zašto sam ušao u to prokleto
dizalo, zar samo zbog crnokose devojke?
Posle nekoliko minuta se upali svetlost, lift kreće, bežimo iz njega, ali ja se
osvrćem, ispratim pogledom postelju na točkovima, koju momak u belom mantilu
gura prema izlaznim vratima. Osim mene na to niko više ne obraća pažnju, valjda
su pacijenti ovog instituta navikli da se umire, i pop se smirio, sad je na dnevnom
redu večera.
Ja nisam ni znao da se ovde umire, odnosno, nisam o tome razmišljao kad
sam odlučio da ostanem nekoliko dana zbog Pavla. Posle prerane smrti svojih
roditelja nisam se susretao s njom. S njom? Smrt je ona? Na nemačkom je smrt
muškog roda – der Tod. Da li ta razlika ima nekog značaja za različito poimanje
svršetka ovozemaljskog života u dva različita društva? Institut je centar za
rehabilitaciju, mislio sam da ovde nema teških bolesnika, da se dolazi samo na
oporavak, ali priznajem, nisam se interesovao kakvih sve odeljenja ima. Moraću
da pitam Pavla.
A šta li se događa u toj kuli?
Posle nepogode se vreme stišalo. Izlazim da prošetam. Zahladnelo je, trebalo
je da se obučem toplije, ali nastavljam u pravcu parka, pa uzbrdo kroz šumicu.
Staze su mokre, ali sad se tako dobro diše. Nailazim na proplanak i iznenada počne
da pada sneg. Kako usred leta? Velike pahuljice. Prelepo. Lepo, ali hladno. Čudno,
gotovo trčećim korakom se vraćam u Institut, popnem se, izađem na terasu, sneg
se zadržava na granama. Čak i travnjak postepeno prima belu boju.
Začuđen zbog tako naglih meteoroloških promena tuširam se toplom vodom
da se malo zagrejem i podvučem pod ćebe.
Ujutro sunce, opet je leto, nigde ni traga snegu.
 7.

Opet se pitam, svaki dan se pitam: zašto se gadimo bolesnog i ružnog? Plaši nas?
Ružnoća nije zarazna. Šta je uopšte navelo nas ljude da nešto smatramo lepim,
drugo ružnim, dok se sa trećim pojavama susrećemo ravnodušno? Zašto baš na
određeni način izvajanu žensku nogu smatramo nečim što je veoma lepo, baš nas
ona izaziva da... Da šta? Da li ružnoću vezujemo sa smrću? Šta mi se sviđa na
ženama, šta me je privuklo kad sam u prenatrpani lift, u kome se vozila i smrt,
ušao za crnokosom devojkom? Pa ako mi se osoba ženskog pola sviđa, navodi me
na želju da s njom uradim... Šta? Mačo logika. Nešto što na kraju svoje logike ima
rađanje, novi život. Ne bi trebalo da se bojim smrti. Ja ne bih zasada. Još je daleko.
Nadam se. Stidim se. Pitam se zašto sam takav. Nisam dobar čovek? Bolesno nas
valjda odbija zbog toga što hoćemo da budemo zdravi. Nagon preživljavanja.
Nisam ja kriv što je njima loše. I ponovo: ko mi kaže šta je lepo? Nekada su voleli
žene sa netaknutom belom kožom, nosile su šešire sa grozno velikim obodom kao
moja prababa, znam to zahvaljujući fotografijama, samo da zrak sunca ne padne
na njihovo „belo lice“. Verovatno zbog toga što su žene sa belom kožom bile one
bogatije, koje nisu morale da rade na polju. Dokone devojke. A danas nam je ideal
da budu crnje, što opaljenije suncem, pa se izlažu opasnim zracima i prizivaju
smrtonosne melanome da bi bile „lepše“. Jer danas je „crna“ ona koja je imala
dovoljno vremena i, naravno, novca da se sunča. Zimi takođe. Zimi pogotovu. I
zbog toga nam je privlačna. Znam to. Znam, ali ja takođe više volim Francisku
kad dobije onu zlatnomrku boju stečenu zahvaljujući opreznom, postepenom
sunčanju. Ako je ikako moguće na obali mora. Zašto mi uvek takoreći bez veze
padaju na pamet stihovi kao fraze: „Ja li grmi ja l’ se zemlja trese, ja l’ udara more
u mramorje...“
Sedim u parku na suncu. Prijatno. Malo da pocrnim. I ja da pocrnim. Posle
ću nekuda na more. Ne znamo još kuda. Franciska voli da proučava ponude na
internetu, naći će nešto. Jedna od njenih novih ideja je da negde iznajmimo
jedrilicu sa spretnim skiperom i da se na dve nedelje otisnemo na more. Da
krstarimo Egejskim morem od ostrva do ostrva ili da odletimo na Karibe, kaže,
ima izvrsnih ponuda. Jedan naš prijatelj u Frankfurtu, ma kakav prijatelj, dosadan
poznanik, Beograđanin Sava – prezimena ne mogu da se setim, takođe
kompjuteraš, uobražava da smo kolege, ali samo popravlja i održava neke manje
sisteme i radi za privatnike, pojma nema o programiranju – puni joj glavu. Sava
gradi brodić u Beogradu. Učestvuje na nekim regatama. Franciska se začas zagreje
za nove ideje. Čak joj je palo na pamet da trenira da trči maraton. Nema veze. Kad
pred sobom nemam probleme računarskog sistema moje banke, baš i ne moram
da donosim odluke na brzinu. Muči me pitanje: Beograd ili Sao Paulo. Stalno...
Ne dam da me muči, ima još vremena. Mogu da se predam trenutku. Ja sam na
oporavku.
Preko puta mene klupa u dubokom hladu. Polako prilazi dvoje starih ljudi.
Žena na dve štake, on je desnom rukom drži za rame, pod levom ortopedsko
pomagalo. S mukom stižu i sedaju. Ružni su po svakom ljudskom merilu. Lica
naborana, čovek ima ogromne uši i nos, nisko čelo, ona je grbava, sitna. Ali ja ne
znam da li sam ikada u životu video nešto nežnije, nešto lepše od načina kako su
se njih dvoje gledali, kako su se, pošto su odložili te odvratne ortopedske alatke,
prvo uhvatili za ruke da bi lakše seli, a zatim kako je on nju pomilovao po licu, pa
je zaštitnički nežno obgrlio i privio sebi. Da li su stari bračni par i sećaju se kako
su vodili ljubav pre više od pola veka? Da li su se ovde u Institutu upoznali i
zavoleli? Zašto mislimo da su zagrljaji i poljupci rezervisani samo za mlade i lepe?
Jedva sam se uzdržao da im ne priđem i ne kažem da im se zahvaljujem što mi
pokazuju šta je to ljubav.
U holu koncertni klavir. Posle večere je zakazan mali koncert. Pijanista svira
sve što želite, korektno i bezlično, uvek u istom taktu kao da je progutao
metronom. Pacijenti zastaju, sve su fotelje zauzete. Događa se nešto što ne mora
posebno da se plati. Upravnik bez belog mantila deluje kao oficir u civilu, smeši
se u pozadini oslonjen na bar. Imam prilike da na miru posmatram publiku, svoje
sustanare, sapatnike u Institutu za rehabilitaciju. Tek sad zapažam da ima i
nekoliko mladih ljudi, pa i parova. Saobraćajne nesreće lome kosti neopreznim
vozačima i suvozačima. Štake nisu rezervisane samo za starce. Na to ranije nisam
obraćao pažnju.
Sve je bilo u redu dok je klavirista svirao sam. Ništa naročito, ali prijatno.
Jedan moj prijatelj mi je jednom objasnio da solo violina može da se podnese samo
ako sviraju oni najbolji, ali što se tiče klavira dovoljno je da bude što manje
grešaka, pa makar i bez ikakve virtuoznosti, važno je da se odsvira lepa melodija,
pogotovu ako je poznajemo. Međutim, sad se jedan po jedan slušaoci izdvajaju,
šapću nešto pijanisti, on učtivo i poslušno klima glavom, očigledno mu je
svejedno. Pa ljudi zapevaju. Jedna starija žena je zagrlila muzičara i peva: „Tri
livade, tri livade, nigde ’lada nema.
Bežim na terasu pred kafanom. Trojica mojih staraca još nisu došli. Nema
ni Pavla. Osim njih do sada nisam upoznao nikog od pacijenata, medicinsko
osoblje, osim upravnika, ne zalazi u kafanu, valjda posle završenog posla žure kući
u grad.
Sedim sam i opet nikako ne želim da razmišljam o Sao Paulu. Šta bih u ovoj
Srbiji? Ali šta bih bez mog Beograda? A šta radim u ovom Institutu? U vojsci smo
govorili: „Cilj je teme da prođe vreme.“ Vreme koje mi je dato da živim na ovom
svetu. Ova atmosfera očigledno čak i na sredovečnog čoveka u punoj snazi kao
što sam ja deluje gotovo ubitačno. Šta čekam, zašto ne bežim? Mogu da odem kad
god mi padne na pamet, makar mi ne vratili neiskorišćeni deo uplate, ali nešto me
vezuje. Ne samo Pavle.
 8.

Rekoh već, lako se budim. Ne prenemažem se, odmah sam svim čulima tu,
prisutan, spreman za život. Vrata prema terasi preko noći ostavljam otvorena.
Izađem načas da se nadišem vazduha još i pre nego što ću u kupatilo. Lepa nova
navika. A danas konstatujem, nikad nije lepše nego posle noćnog pljuska. Silazim
da kupim novine u kiosku ispred ulaza u Institut. Inače, Politiku u Frankfurtu ili
gdegod da sam u svetu čitam preko interneta, mogao bih i ovde na laptopu, ali u
Srbiji volim da imam hartiju u rukama kao nekada, da šuška kad okrećem listove,
iako je štamparska boja još uvek loša, čim malo više barataš novinama teško
očistiš crno ispod noktiju.
Pred ulazom je parkiran bordo kombi. Upravnik uzbuđeno gestikulirajući
diskutuje sa šoferom, koji je u uniformi iste boje kao i automobil. Zatim kombi
kreće, ispratim ga pogledom, obilazi oko krila Instituta u kome je recepcija, pa
preko rampe, na koju dotle nisam obratio pažnju, ulazi u zgradu zapravo tačno
ispod četvrtaste kule, koja se arhitektonski nikako ne uklapa u inače tako skladan,
a istovremeno zanimljiv izgled cele zgrade. Da nije naknadno podignuta?
Podzemna garaža? Ulaz za snabdevače? Ništa neobično?
„Dobro jutro, vi poranili?“ Upravnik Stričević mi prilazi sa pomalo
usiljenim osmehom na licu. Shvatam da je primetio kako gledam za kombijem i
da mu se to ne sviđa, ali pitam se zašto. „Kako spavate ovde kod nas? Da li uzimate
bilo kakav sedativ?“
„Odgovor je, hvala, da, spavam odlično, i ne, nikad u životu nisam uzimao
sedative...“
„To je za svaku pohvalu. Vi ste u prilično dobroj kondiciji, a otići ćete od
nas još zdraviji i čiliji, spremni za nove radne pobede, kako se nekad govorilo, ali
to je bilo vreme koga se vi verovatno ne sećate...“
Sad bi on hteo da se oprosti, ali ja ga još zadržavam:
„Onaj kombi, koji je malopre ušao u zgradu. Da li su to kola Instituta?“
„Ne direktno. Pripada jednoj organizaciji sa kojom sarađujemo.“
„Nisam primetio nikakav logo na vozilu, a pao mi je u oči već na benzinskoj
pumpi. Neobične je boje. Da li biste je nazvali bordo ili purpur?“
„Nisam razmišljao o tome...“
„Primetio sam da je vozač obučen u odeću iste boje. Da li se vama sviđa?“
„Jeste, mislim da je u redu, ali vi ćete sada oprostiti što moram da vas
napustim, gospodine...“
 „Ne prepoznajem u kojoj je zemlji registrovan, iako sam mnogo putovao
nikada nisam video takve tablice.“
„Oprostite što nisam zapamtio vaše ime, gospodine...“
„Đorđe. Đorđe Đorđević. Prijatelji me zovu Džordž.“
„Eto, tako jednostavno ime, a nisam ga zapamtio, oprostite. Mnogo
pacijenata, znate kako je, gospodine Đorđeviću. Drago mi je što smo
porazgovarali. Sad žurim, pa ću da bacim pogled i na vaš karton...“
Nije odgovorio na pitanje odakle su zapravo kola bordo boje. Nije obratio
pažnju na moje pitanje jer se stvarno žuri ili je izbegavao da odgovori? Pre će biti
da je izbegavao.
Pre dve godine bio sam u komisiji svetske centrale svoje banke. Birali smo
boje za naše računare. Tada smo se ozbiljno, gotovo sistematski bavili bojama,
psiholozi su nam držali seminar kako utiču na raspoloženje. Mi smo se na kraju
odlučili za crnu, i to zagasitu varijantu, hoću da kažem, nikako sjajnu kao lak jer
je crno uvek ozbiljna boja i poziva na udubljivanje u rad, ali kombinovana sa
srebrnastosivom bojom, kao olakšanje i nadu u bogatstvo i bezbednost, i to za sve
naše instrumente, ali sa ponekom tankom, tamnoplavom linijom, a i dugmeta, koja
je trebalo da se ističu, bila su plava jer je život ipak šaren. Drečavocrvenu boju
smo, na savet psihologa, izbegavali, sve nijanse crvenog navodno uvek pomalo
uzbuđuju, a mi želimo da naši saradnici rade apsolutno mirno. Postoje različite
teorije o tome na koju boju kako ko reaguje u različitim okolnostima. Malo ko zna
da najobimnije delo nemačkog pesnika Getea nije Faust, nego njegova tobože
naučna, zapravo esejistička i filozofska rasprava Nauka o bojama na 1.200
stranica.
Nema sumnje da boje utiču na psihu, ali razne boje različito u raznim
kombinacijama, u raznim delovima sveta, raznim društvima, kulturama i pod
različitim podnebljima. U kulturi koju smatramo svojom, crno je boja tuge, ali u
mnogim istočnim i južnim zemljama tuga je bezbojna, to jest bela. Zeleno je za
nas mirno i umirujuće, za Islam izraz ratništva. Ja sam boju čudnog kombija
nazvao bordo. Šta je, dođavola, bordo? To moram da proverim, zašto imamo
laptop, čemu služe pretraživači. Ime te nijanse, koja se nalazi negde između plave
i crvene, ali ipak nije jednostavno ljubičasta, dobijeno je zahvaljujući jednom
francuskom regionu, zapravo njegovom nadaleko čuvenom vinu – bordou. Onom
vinu koje sam poneo sa sobom. Svašta povezuju s njom: strast, požudu, moć,
revnost, entuzijazam, seks. Koješta! Između crvenog i plavog se nalazi i purpur.
Bordo i purpur su kao boje zapravo jedno te isto.
Bordo i purpur kao vrana i gavran? Može biti. Purpur se u antičko doba
dobijao od određene vrste relativno retkog puža, to je bila najskuplja boja, rimskim
senatorima bilo je dozvoljeno da na svojim togama imaju samo purpurne linije,
purpurni plašt bio je privilegija careva, to se prenelo na kardinale Rimokatoličke
crkve, koji se oblače u purpur. Papa, doduše, u belo. Naš upravnik Stričević unutar
Instituta fungira u belom, ovi njegovi spoljni saradnici su u purpuru? Bordo?
Da li je neko odredio bordo, purpur, kao znak raspoznavanja firme koja, sa
određenom namerom, ne ističe nikakav logo i očigledno želi da u našoj sredini
ostane anonimna ili je prodavac automobila stavio na izbor boje, nekome se ova
pomalo neobična za naše drumove prosto sviđala, pa je posle još i uniformisao
svoje ljude slično. Slučajno? Šta je slučajno, šta je slučaj? Posledica čije uzroke
ne poznajemo? Slučajno ih ne poznajemo ili nas neko – nešto – sprečava da
shvatimo o čemu se radi?
Šta ćemo sa zlatnom bojom?
Posle sam pomoću svog laptopa pokušao da nađem što više podataka o
našem lečilištu, bio sam iznenađen koliko je njegov sajt škrt. Kaže se, naravno,
gde se nalazi, ima dosta fotografija sa raznih strana, pa i čudne kule, pominje se
širok spektar bolesti koje se tretiraju, preciziran je cenovnik za privatne pacijente,
odnosno, koliko za bolje sobe treba doplatiti ako pacijenta šalje zdravstveno
osiguranje. Na moje veliko iznenađenje, nema spiskova lekara, fizioterapeuta,
uprave, samo broj telefonske centrale. Čak nije navedeno ni za koje vrste bolesti,
odnosno rehabilitacije je naša institucija zadužena i kojim posebnim
instrumentima ili tretmanima je opremljena. Ne znam da li je to prosto površnost,
koja je tako česta kod nas u Srbiji, ili tajanstvenost. U stvari: baš me briga! Kroz
koji dan ću prekinuti svoj boravak, po ceo dan sam zauzet terapijom za koju ne
znam da li mi koristi, a opšta atmosfera je takva da prosto nemam volje da se
bavim svojim ozbiljnim problemima, da ne kažem iskušenjima. Umesto da nešto
radim pred spavanje, kad uprkos šezdesetak programa na televiziji ne nalazim
ništa što bi privuklo moju pažnju, slažem komplikovane pasijanse na mom
kompjuterčiću. Retko kad mi se otvori. Ponekad ipak! Pa zašto onda zadovoljno
odahnem kao da mi je to nekakav uspeh? Kao informatičar svakako bih mogao da
izračunam verovatnoću uspeha već prema programu, ali u čemu bi u tom slučaju
bilo zadovoljstvo?
Šta je to zadovoljstvo? O sreći da i ne govorimo.
Kad je već reč o sreći, pitao sam se da li da pitam naše kelnere da li su srećni?
U međuvremeno smo se upoznali malo bolje. Upoznali? Znao sam da se zovu
Steva, Marko i Jadranka. Da su svi iz grada. Mahom dolaze na posao autobusom,
auto imaju, ali benzin je skup. Zadovoljni su što imaju posao, fiksnu platu...
Neprijatno mi je da pitam za bakšiše, ja dajem. Jedino je neki Saša rekao da je
završio višu ugostiteljsku školu u Beogradu, da govori engleski i nemački i da želi
negde da ode, pod „negde“ je naravno podrazumevao inostranstvo, ali njegovi stari
roditelji bi teško bez njega. Kažem da bi mogao da im šalje pare i iz inostranstva.
Pita me da li mislim da bi imao šanse u svetu. Zgodan mladić, tanki „srpski“ brčići,
ume da bude uslužan a da to ne deluje servilno. Kažem mu da bi se verovatno lako
snašao, baš takve traže. Da li bih mogao da mu dam preporuku negde, bilo gde?
Shvatio je da sam ja neki vrag koga bi on i njegovi nazvali „svetskim čovekom“.
Rekao sam da bih mogao da pokušam. Pre nego što krenem daće mi adresu. Ne
znam koga bih pitao za njega, znam da ću da ga zaboravim. Slutim da on takođe
zna da ću ga zaboraviti čim odem odavde, ali pretvaramo se kao da ima nade, kao
da sam ja nekakva njegova nada. Nada je preduslov sreće.
Još uvek juni. Još uvek toplo. Posle one oluje bilo je malo prijatnije, u
međuvremenu opet je zagrejalo, ali ni sada nije loše.
Bordo kombi sad zapažam gotovo svakog jutra kad dolazim po Politiku.
Setim se da se to ne slaže sa pričom onog čoveka kod koga sam prvi put ovde
natočio benzin, a koji je tvrdio da se takva kola vraćaju pred zoru. Možda ih ima
nekoliko istog modela i boje, pa često saobraćaju između Beograda i Instituta. Ja
ih najčešće viđam pred ulazom u Institut, ali sam bar dva puta primetio da niz
rampu silaze ispod same četvrtaste kule.
Baš bordo? Vatrogasci su crveni. Franciska je neko vreme maštala o
crvenom ferariju. Ovakvom bojom teško da bi bila zadovoljna.
Zar ono nije Janez? Janez sa svojim plavim bakenbardom u razgovoru sa
upravnikom Stričevićem i još nekim ljudima ispred bordo kombija. Neću da se
mešam, ali stanem tako da mora da me primeti. Fiksiram ga. On klimnu glavom u
mom pravcu. Posle nekoliko minuta se odvoji od svog društva, pa mi prilazi:
„Šta ti radiš ovde?“
„Čekiram zdravlje.“
„Baš si ovde našao...“
Shvatam da se čudi. Zna da bih to mogao bilo gde u svetu.
„Jednog mog starog prijatelja iz Beograda, profesora matematike, Socijalno
je uputilo ovamo, posetio sam ga, pa sam nekako ostao nedelju dana. A ti? Još
uvek si u Krškom?“
Upoznali smo se prilično davno, a ne znam više gde. Znam da je kolega,
informatičar. Koliko se sećam radio je na instrumentima za atomske centrale.
Siguran sam da je završio elektrotehniku, a ne matematiku. Sretali smo se na
nekim međunarodnim skupovima.
„Ne. Bio sam neko vreme u Institutu „Jožef Štefan“ u Ljubljani, a sad sam
u Ženevi, radim za CERN, ali još imam veze u Sloveniji...“
„A sa ovima ovde?“
„To je pomalo komplikovano, ne mogu na brzinu da ti objasnim, ali pričaću
ti. Izvini, moram da završimo razgovor sa onima...“
 Dogovorili smo se da se kroz jedan sat nađemo u kafani. Zbog toga nisam
ni otišao na kineziterapiju. Međutim, on nije došao. Na čudan način je naglasio da
razgovara sa „onima“. Nije rekao ko su „oni“. Nikako da se setim njegovog
prezimena. Pokušao sam posle da ga nađem preko pretraživača, ali na kombinaciju
janez i CERN nije mi se javilo ništa što bi upućivalo na njega. Bio je tu neki Janez
Potočnik, ali taj je završio prava, a sa evropskim atomistima bio je povezan kao
slovenački ministar. U prvom trenutku nisam razmišljao o tome kakve veze Centar
za evropska nuklearna istraživanja može da ima sa ovim provincijskim Institutom
za rehabilitaciju u Srbiji. I sa firmom čiji službenici nose monture bordo boje i
voze bordo kola, ali posle sam ipak pomislio da je to u najmanju ruku čudno.
Janeza toga dana vise nisam video, ali su na terasi kafane za sto do moga
seli ona lepa crnokosa devojka, sa kojom sam bio u liftu zajedno sa mrtvacem, i
mladić, očigledno njen dečko, koji je jedva došepao pomoću jedne štake. Ako sam
dan ranije bio dirnut ljubavlju dvoje ružnih staraca i pomislio kako je to lepo, sada
sam gledajući dvoje mladih pomislio ne samo da jeste lepo nego da su oni lepi.
Lepi za ove naše, moje pojmove, o kojima sam već apstraktno razmišljao. Valjda
sam dvostruko stariji od ovog para, a Filemon i Baucis iz parka dvostruko stariji
od mene, ali neću da to pratim kao matematičku jednačinu, ne znam kuda bi me
odvelo, inače odoh u ne znam koje sfere. Ja sam postao informatičar, opslužujem
banke, radi se o novcu, logiku primenjujem da bih nekom obezbedio veliku dobit
i dobio svoj srazmerno mali, ali zahvaljujući pristojnim bonusima – pogotovu u
poređenju s onim što moj kolega iz mladosti Pavle zarađuje ovde u Srbiji – itekako
primamljiv deo. Apstraktna algebra je ostala daleko iza mene kao prva ljubav, koja
je davno prohujala. Moraću Pavla da pitam da li on prati veliki napredak u
matematici, na primer, da li je Rus Perelman, Grigorij Jakovljevič, zaista rešio
takozvanu Poenkareovu konjekturu. Ja se time više ne bavim, ali kad pročitam
kratku vest o poslednjiin problemima diferencijalne geometrije, bar znam o čemu
se radi. Znam li ili samo slutim? U svakom slučaju nešto u meni još zadrhti.
Posle su iz zgrade Instituta stigli i moji starci, u sebi ih već nazivam tako
„,moji“ su, dvojica oslanjajući se na svoje štapove, a s druge strane, iz šume, Pavle,
hodajući na onaj svoj čudni način kao da je lutan čijim koncima upravljaju za taj
posao neizvežbani prsti. Seli smo za isti sto kao da smo se dogovorili, a ja sam
ispričao kako sam se našao sa lešom u liftu.
„Mora da nije bilo prijatno“, priznao je Direktor.
„Šta ćete, umire se i u miru“, dodao je General.
Rekao sam da sam mislio da je ovo centar za oporavak u kome nema zaista
teških bolesnika, a oni, koji su ovde već nekoliko nedelja, objasnili su mi da postoji
odeljenje za teška neurološka oboljenja, ima dosta pacijenata vezanih za postelje
posle infarkta mozga, koji su na istovremenoj reanimaciji i fizikalnoj podršci za
muskulaturu, i da smrtnost, koliko oni znaju, nije naročito velika, nego u
statističkom proseku za bolnice ove vrste.
„Ili malo veća“, rekao je uvek skeptični General, „samo što naš cenjeni
upravnik nije lud da objavi nepovoljne podatke.“
„Svaki čas nestane poneko na koga ste navikli, pa ne znamo da li je otpušten
izlečen, a nije našao za potrebno da se oprosti, ili su ga odneli sa nogama unapred“,
dopuni ga Profesor.
Smejali su se. Bili oni bolesni ili ne, na pragu desete decenije života nije im
se činilo da je smrt strašna. Mislio sam da smo već dovoljno intimni da ih pitam
da li je tako. Rekli su da nije problem smrt, nego umiranje u bolovima. General je
sasvim ozbiljno izjavio da njemu to ne može da se dogodi. Gledao je, kako se to
kaže, smrti u oči kroz nišansku spravu kad je pitanje bilo da li će on oboriti
neprijateljski avion ili će pogoditi njega, ali nije se bojao za vreme same borbe,
tada za to nema ni vremena, nego svaki put kada bi poletao, a možda još više
naknadno, kad bi istuširan u svežoj uniformi seo u kantinu u Egiptu sa čašom
viskija, a kasnije u Sovjetskom Savezu sa tri decilitra votke, ali sad o smrti misli
smireno:
„To je kao kad zaspiš, a posle te više ništa ne boli, jer zasada me i ruke i
noge strahovito bole čim se probudim...“ Povukao je uvis desni rukav svoje
košulje i pokazao nadlakticu toliko mršavu kao da koža landara na skeletu, kao da
mišića više i nema. „Odnosno, boli me to što mi je od udova ostalo...“ Tu tužnu
izjavu začinio je smehom. „Imao sam mišiće kao ovi današnji bodi-bilderi, iako
sam mali rastom, to vi sad ne možete ni da zamislite, ali imam fotografije kao
dokaz, pokazaću vam jednog dana!“
Nikad ih nije pokazao.
„Molođec!“ pohvali ga Profesor. „Tako se na ruskom izražava pohvala i
divljenje, zar ne?“
„Aferim!“, uzvrati bivši pilot.
Posle razgovor skrenu na medicinske eksperimente koji se navodno vrše u
Institutu, u kuli. Znači, nešto su ipak dočuli, iako su se u početku preda mnom
pretvarali da nemaju pojma. Zašto? Ne znam. Rekoše da se o tome ništa pouzdano
ne zna, ali koliko su oni shvatili sve ima nekakve veze sa terapijom bionikom,
radioaktivnim materijalom i robotikom, da sićušne nuklearne baterije treba da
pokrenu živce i mišiće koji samo što nisu definitivno zatajili, pa i klinički mrtve,
ali problem je što se kao dobrovoljci stavljaju na raspolaganje samo pacijenti koji
su i inače teško bolesni ili već nesvesni svog stanja, pa ih najbliža rodbina prepušta
svemu što iole daje nadu. Začudio sam se da se o tome ne zna više kad se ipak živi
pod istim krovom, na što je usledilo sleganje ramenima, ali Direktor je rekao nešto
čudno:
 „Mi ovde retko sklapamo takva prijateljstva, kao nas petorica, ali sve mi se
čini, nisam siguran, sve mi se čini da mladi i lepi ljudi nestaju brže i češće nego
mi matori...“
„Ne znam šta hoćete time da kažete“, usprotivi se Profesor. „Ti mladi i lepi
valjda ne osećaju potrebu da se kod vas odjave kad izlečeni krenu kući.“
„Mladi i lepi kao onaj par?“, upitah pokazujući na crnokosu i njenog momka.
„Baš takvi.“ On je, objašnjavaju, Mađar iz Vojvodine, student prava, zove
se Laslo, bio je suvozač, a ona, Rada, sedela je za volanom kad se dogodila
saobraćajka. Njoj se ništa nije dogodilo.
„Pomenuli ste bioniku, šta je to?“, upitah posle pauze koja je iznenada
nastala.
„Bionika se bavi problemom kako da se procesi koji se odvijaju u prirodi,
kod životinja, ptica, insekata, koriste u tehnici“, brzo je počeo Pavle da objašnjava,
najzad je on dobio priliku da pokaže da nešto zna bolje od nas. „Smatra se da se u
prirodi razni procesi optimizuju kroz progres. To je interdisciplinarno područje na
kome rade medicinari i inženjer, filozofi i dizajneri...“
„Gde si to naučio?“
„Televizija je tako dosadna... Čitam pomalo...“
„Da, da“, potvrdi General, „moderna aeronautika je mnogo toga preuzela od
ptica. Razmislite o tome kako rode ili divlje guske izgledaju u letu i kakvi su
moderni nadzvučni avioni...“
Morao sam da obećam da ću koliko večeras putem pretraživača proveriti šta
se širom sveta radi na tom polju, kao informatičar i matematičar valjda ću to
razumeti bolje od njih i moći ponešto da im objasnim. Nisam rekao da sam jutros
video čoveka koji radi u najvećem istraživačkom centru na svetu, CERN-u kod
Ženeve, kako razgovara sa našim upravnikom, ali sam pomislio da možda postoji
nekakva veza.
„Šta ti kažeš u vezi sa terapijom koja se ovde primenjuje, Pavle?“ On je
zamišljeno ućutao, a ja sam samo hteo da ga uvučem u razgovor. „Možda bi baš
tebi pomogla takva terapija, zar ti doktori nisu predložili ništa slično?“
„Kažu da sasvim dobro napredujem.“ To baš i nije bio odgovor. Pošto smo
ćutali, a on je to mogao da shvati kao da očekujemo da kaže nešto više, nastavio
je skrenuvši na drugu temu: „U nedelju mi žena i deca dolaze u posetu.“
Stazom pored naše kafane prođoše neki ljudi, učtivo pozdraviše nas za
stolovima, žurili su se, kao da im je neprijatno, a Direktor nam je ranije objasnio
da meštani prilično retko koriste ovu prečicu koja vodi preko imanja Instituta, iako
ništa nije ograđeno i prolaz nije zabranjen, ali ceo grad prema njemu gaji
poštovanje, na izvestan način i strah. Pitam se zašto bi se bojali da prođu ovuda?
 Iste večeri sam na računaru ukucao pojmove kao što su bionika, medicina,
terapija i naučio svašta što mi nije bilo potrebno. Pojam bionics je tek šezdesetih
godina prošlog veka prvi koristio američki major ratnog vazduhoplovstva Džek
Stil na jednoj vojnoj konferenciji u Ohaju. To mogu da ispričam Generalu. Iako tu
reč nikad nije koristio, velikim pretečom bionike smatraju Leonarda da Vinčija.
To će obradovati Profesora.
Neurobionika već ostvaruje elektronske oči za slepe ljude, elektronski slušni
aparat za gluve, premošćuje prekinutu kičmenu moždinu i pomaže ozdravljenju
paralizovanih, u Srbiji i Sloveniji istaknuti profesori rade na tom polju. Potrebni
su čipovi koji se ugrađuju u organizam i energija koja se dobija iz sićušnih izvora...
Sve to može da se nađe na internetu, nije nikakva tajna. Najjednostavnije
objašnjenje o čemu se radi našao sam na sajtu International Neuroscience Institute
sa sedištem u Hanoveru u Nemačkoj. Tamo je navedena sledeća formula:
„neurologija + biologija + tehnika = neurobionika“.
Moraću našeg upravnika da pitam da li se na tom području radi i ovde,
možda gore u kuli? Nešto bi morao da kaže, ne verujem da bi opet uspeo da mi
uopšte ne odgovori.
Preuzimanje određenih ideja iz prirode? Onda sam se iznenada setio da sa
svim ovim možda imaju veze i tolike vrane koje neprekidno lete oko našeg
instituta i grakću li grakću. Otkuda njima tolika energija?
 9.

Kad god bi bilo koji naš poznanik ili rođak imao zdravstvene probleme, moja
Franciska bi na internetu proveravala šanse za ozdravljenje, mogućnosti terapije i
gde su najbolji uslovi za lečenje. Ona je farmaceut, nije kompletan laik, pogotovu,
naravno, što se tiče medikamenata, ali ja je upozoravam da svi ti podaci osobu
koja nije studirala medicinu mogu da odvedu na glupe stranputice. Priznaje da je
tako uz onaj svoj osmeh koji toliko volim, ali i posle toga nastavlja da daje savete
za koje nisam siguran da nisu izrazito škodljivi. Mislio sam na to kad sam počeo
da pretražujem sve što bi moglo da ima bilo kakve veze sa robotikom i
prevazilaženjem problema pacijenata, posebno posle infarkta mozga. Iako umem
da se snađem u lavirintu podataka, oko pola tri pred zoru odlučio sam da dignem
ruke od svega i legnem u uzanu, ali relativno udobnu postelju. Zaključio sam da
Pavlu i novostečenim prijateljima, Predsedniku, Generalu i Profesoru, ne mogu da
podnesem zadovoljavajući izveštaj.
Znam da se ne samo stariji nego i ljudi mog godišta sastaju u kafanama, kažu
da to čine da bi razgovarali, ali cilj im je zapravo da govore, a ne da slušaju.
Govore, govore, prave se važni. Jedan uzme reč, ostali zapravo uopšte nisu
pažljivi, ali pretvaraju se da ih sve zanima, učtivi su, znaju da je to uslov da posle
svi ostali, pa i prijatelj koji sada razglaba, i njima posvete – ili bajagi posvete –
isto toliko pažnje. Ili nepažnje. Takvi susreti zapravo i nisu razgovori, nego
monolozi upućeni nikome i ničemu sa malom, uslovno ljubaznom publikom. Nije
bilo tako sa našim sagovornicima, Direktorom, Profesorom i Generalom. Oni su
baš diskutovali, bili učesnici u debati, hvatali drugog za reč, spremali
protivargumente, rečju, bili su zanimljivi i iskreno su se zanimali za mišljenja
drugih. Pavle i ja smo ih rado slušali i voleli da budemo u njihovom društvu.
Trudio sam se da doprinesem njihovoj zabavi. Da. Mislim da je to prava reč,
zabavljali su se, zabavljali smo se, ništa ozbiljno, ništa što bi uticalo na svet. Svet?
Šta je svet, šta se krije iza nje kad koristimo tu jednostavnu, jednosložnu reč?
Nije bilo komplikovano da se sazna da se širom sveta, uspešno čak i u Srbiji,
koristi terapija pomoću modularnih robotskih nogu, egzoskeleta i aktivnih
ortopedskih pomagala, samo što nisam baš shvatio šta je šta. Egzoskelet je neka
skalamerija koja se spolja pričvrsti na telo, pa onda valjda pokreće ruke i noge,
tako bar može da se zaključi na osnovu slika. Za osobe koje su teško psihomotorno
oštećene svaki napredak je senzacija. Pošto sam pregledao nekoliko desetina
sajtova o psihomotorici na raznim jezicima, opet sam digao ruke. Nisam razumeo.
Valjda ipak treba da budeš lekar, fizioterapeut, klinički psiholog i inženjer
istovremeno. Traganje vodi u pravcu naučne fantastike. Nekako treba uspostaviti
vezu između mozga pacijenta i veštačkih udova ili drugih delova tela.
Senzacionalna vest. Probni pilot Stiv Ostin je u Americi – a gde bi drugde?
– posle pada aviona izvučen iz plamena sa povredama opasnim po život. Da se to
dogodilo pre desetak godina, proglasili bi ga mrtvim i sahranili uz sve vojne
počasti. Operacije su koštale šest miliona dolara, spasen je tako što su mu
transplantirani jedno oko, jedna ruka i obe noge. Korišćene se bioničke proteze.
Ne samo da mu je poklonjen novi život nego je stekao natprirodne snage. Sad je
mogao da trči sto kilometara na sat, a da ne izgubi dah, svojom novom, bioničkom
rukom mogao je da podigne automobil, toliko je bila snažna, a njegovo novo oko
raspolagalo je dvadesetostrukim zumom i videlo u mraku zahvaljujući
infracrvenom modusu. Tek je na kraju opširnog teksta, napisanog u vidu reportaže,
objašnjeno da se radi o naučnoj fantastici.
Zar opisi mog mobilnog telefona i laptopa u godini mog rođenja ne bi
zvučali kao naučna fantastika?
Nije naučna fantastika ni da je za jedan televizijski dokumentarac za milion
dolara sklepan humanoidni robot visok dva metra zvani Reks. Sastavljen je od
delova proizvedenih u osamnaest preduzeća i univerzitetskih instituta radi
ispitivanja veštačkih organa koji bi mogli da se usade ukoliko ne može da se nađe
davalac. Socijalni psiholog Bertolt Majer izjavio je da će to biti „dvosekli mač“
ako već uskoro čoveku zaista budu mogli da se ugrade organi i udovi „bolji“ od
originala. Da li će onda zdravi ljudi zahtevati iste takve, kao što danas zdrave
mlade žene sebi naručuju lepše, veće ili manje grudi.
Šta će se sve promeniti za sledećih pedeset godina? Saznaću ako poživim
kao naši simpatični starci, a zašto ne bih? U našoj banci rizik proučavamo samo
za sledećih nekoliko godina, ali mogao bih jednom da se poigram i pokušam da
proverim kako će se razvijati koja tehnologija. Malo ko zna kako je Džordž Soroš
došao do svog prvog miliona. Ulagao je u industriju prezervativa. Pošto su mlade
žene taman počele da uzimaju pilule protiv začeća, mislilo se da kondomi više
nikome neće biti potrebni. Onda se pojavila pošast side, AIDS-a, i potražnja za
tim zaštitnim sredstvima se ustostručila. Ali Šoroš to sigurno nije mogao da
izračuna na kompjuteru, nego je imao dobar njuh. Ili sreću. Njegove docnije
uspešne ogromne špekulacije, pre svega to kako je srušio englesku funtu, nisu
nikakva tajna jer je sve podatke o njima lično objavio i komentarisao.
Jednu rečenicu sam naučio napamet da bih dole u kafani imponovao svojim
dragim, starim sagovornicima: „Mozak zdrave osobe među milionima čulnih
nadražaja koji dolaze spolja bira onaj na koji treba da se odgovori putem nervnog
sistema i putem nervnog sistema mišićima izdaje naredbe da reaguju; potom
mozak prati tok izvršenja ove naredbe i unosi korekcije; ovaj fini, nesvesni
mehanizam povratne sprege teško može uspešno veštački da se modelira čak i
pomoću najmoćnijih računara...“ To je napisao neki srpski naučnik u jednom
časopisu, ali ja ću da ispričam kao svoj zaključak. Problem je valjda kako voljom,
to jest „iz mozga“ – i to u slučaju bolesnika mozga obolelog posle infarkta –
preneti naredbu protezama koje se posle same pokreću? Kako stvoriti tako
majušne računare da lako mogu da budu pričvršćeni spolja na telu ili, još bolje,
ugrađeni u sam mozak, nekakve odgovarajuće superčipove, ali takođe i trajni izvor
energije koja im je potrebna, znači, ako sam išta shvatio, nuklearnu mini-bateriju.
„Sposobnost centralnog nervnog sistema da se menja je fascinantna.“ I tu sam
konstataciju naučio da bih je primenio kao svoju. Nauka se sve više približava
ostvarenjima za koja sam mislio da spadaju u naučnu fantastiku.
Počeo sam da pretražujem i podatke o međusobnom odnosu robotike,
medicine i vojske – otvarale su se zanimljive podteme, ali bio sam isuviše pospan.
Shvatam da je vojska veoma zainteresovana. Američka svakako, ona javno
finansira eksperimente. Časopis Lanset piše da su uz finansijsku podršku
Pentagona američki naučnici razvili protezu kojom može da se upravlja signalima
iz samog mozga, „motorički signali iz mozga“ daju uputstva računaru. Pa to se
približava mom zanatu, ali o tome nisam imao pojma. Neka Džin Šojerman je sa
trideset šest godina obolela od retke neurodegenerativne bolesti, potpuno je
izgubila kontrolu nad svojim udovima. Istraživači su toj ženi ugradili dve
mikroelektrode na onim mestima mozga odakle se upravlja rukama i nogama,
signali misli su prihvaćeni i na osnovu njih su se pokretali udovi. Misis Šojerman
je pomoću misli pokretala svoju veštačku ruku i kao prvu nagradu sebi stavila u
usta parče čokolade, a pre toga nije mogla čak ni da mrdne ramenima. Čovek, čije
se ime prećutkuje a posle saobraćajne nesreće ostao je paralizovan, dobio je
egzoskelet sa bioničkim zglobovima koji koriste mali motor i sistem opruga, na
osnovu projekta nekog profesora Hjua Hera. Pacijent je ponosno izjavio:
„Sa veštačkim udovima bolje sam se penjao uzbrdo, nego što sam uspevao
pre nesreće. Tehnologija ima tu neverovatnu mogućnost da leči, rehabilituje, pa
čak i proširuje ljudske mogućnosti i iznad onoga što im je dala priroda. Mislim da
je normalno telo čak i dosadno…“
Zamišljam vojnike koji zahvaljujući takvim pomagalima postaju
natprirodno snažni i izdržljivi. U tom slučaju bi valjda bili nepobedivi. Opet
dostižna stvarnost zvuči kao naučna fantastika.
Ruska vojska nije luda da o tome išta objavi preko interneta, ali svakako radi
i na tom polju.
Šta će mi sve to? Zabavlja me i skreće mi pažnju sa glavnih problema,
informatike u bankarskim sistemima za vreme ove krize, ali možda je korisno da
bi se informatički predvideo razvoj tržišta.
 Kako da pitam računar da li da ostanem mali šraf u velikim sistemima i da
se preselim u taj Brazil ili da otvorim novo poglavlje života u Beogradu i da se
posvetim područjima na granici naučne fantastike... Ako zahvaljujući ovim
ludorijama, smatrajući ih zabavom, kao da rešavam ukrštene reči ili slažem
pasijans, zaista mogu da se odmorim, onda sve to ima nekog smisla. A ako
neočekivano osvojim područja na kojima se pruža bezbroj mogućnosti, o kojima
nisam ni sanjao? Još bolje!
Lako se budim kao uvek. Vrane. Čini se da ovde samo meni smeta njihovo
kreštanje. U Frankfurtu živim blizu velikog, uređenog parka. U ovo doba godine
veoma rano ujutro se prvo oglasi jedna ptica kao da daje intonacije, a zatim
cvrkutavi hor. Onda se zadovoljno okrenem na drugu stranu i spavam bar još pola
sata. Ovde imam utisak kao da mi vrane to ne dozvoljavaju.
Opet idem po novine, ali sad su pred ulazom parkirana crna mrtvačka kola.
Jedva prepoznajem da je pop sa negovanom bradom, u kompletnoj odori svog
poziva, onaj isti pacijent koga obično viđam u šarenom bademantilu. S njim su
upravnik i mlada žena koja je na ramena ovlaš nabacila beli lekarski ogrtač, kao
da to čini namerno samo da bi se videlo da ispod njega nosi veoma kratku haljinu
i da ima lepe noge. Zapažam i da se prema upravniku ne odnosi ponizno, kao one
dve njegove stalne pratilje, nego da i s njim i sa sveštenikom razgovara potpuno
ravnopravno. Do sada je nisam video.
Pavle je već u kafani. Kao da smo se dogovorili da danas zabušimo
kineziterapiju. Pitam ga o čemu se radi, ko je ta zgodna, mlada žena, a on
objašnjava da je lekarka, patolog iz Beograda, dolazi ako na licu mesta treba da se
izvrši obdukcija i da konstatuje smrt. Da li je to često? Moj prijatelj kaže da mu
nije poznata statistika umiranja u ovom rehabilitacionom centru, ali da mrtvačka
kola viđa bar dva-tri puta nedeljno.
Naših staraca još nema. Voleo bih da im postavim pitanje koje mi se nekako
stalno nameće, pitanje o njihovom ljubavnom životu. Da li je u njihovo vreme bilo
drugačije nego danas? Jednostavnije? Komplikovanije? Bojali su se da im devojke
ne zatrudne jer nije bilo pilula. Bojali su se tripera i sifilisa, ali za AIDS nisu znali,
bar to neka im naknadno bude nekakva uteha. Morali su da se pomuče da nađu
pogodno mesto gde će se intimno sastati sa devojkama, stanova je bilo malo, u
hotele se nije moglo bez venčanica, porodice su čuvale svoje kćeri... Kako se
devedesetogodišnjaci sećaju svojih prvih ljubavi? Svoje seksualnosti? Kako je bilo
odreći je se? Da li ova neurobionika, koja pomaže totalno paralizovanim ljudima
da prohodaju, čini nešto za impotentne? Da li sanjaju da su još potentni? Neko
veče General je pevušio: pervim delom, pervim delom samoljoti, a đevuški, a
đevuški potom. Slučajno, ili je mislio na neku konkretnu đevušku. A ja, kada ću ja
poslednji put? Da li ću znati da je poslednji put? Verovatno neću. Da li da ih pitam
da li su znali da je možda poslednji put?
 Onaj šugavi pas. Jedna žena, očigledno pacijentkinja, jer je teško hodajući
sela za sto najbliži šumi, donela mu je viršle. Kombi bordo boje sa parkinga stiže
stazom koja nije predviđena za automobile i staje pred samom terasom naše
kafane. Iz kola izlaze dvojica muškaraca u onim bordo overalima sa štapovima na
čijem je kraju omča. Pas istovremeno kao i ja shvata da love njega i šmugne u
šumu. Jedan od dvojice šintera kreće za njim, drugi seda za jedan od susednih
stolova. U početku nisam bio siguran da li je žena sa viršlama kao mamcima bila
u dosluhu sa njima, ali kelnerica stavlja pred nju još jedan tanjir, znači jeste. Čovek
sa omčom na štapu vraća se iz šumice nesvršena posla, sleže ramenima, seda pored
svog kolege. Zašto momci u tim čudnim uniformama, koje sam do sada vezivao
za poslove našeg instituta, jer je bilo očigledno da su imali neke zadatke vezane
za tajanstvenu kulu i ko zna za šta još, moraju sad da se bave i strvoderskim
poslovima? Kelnerica njima i ženi sa viršlama donosi po pivo. Pavle i ja mahnemo,
naručimo i za nas.
Na drugom kraju kafane crnokosa devojka i njen Laslo zabavljeni samo
jedno drugim.
Vrane.
Stižu naša tri stara gospodina. Pitam da li su bili vredni. Uzajamno se
pomažu, a čini se da se usput opet svađaju. Moji roditelji su umrli iznenada, pa
nisam doživljavao da nesigurno hodaju, moraju da se pridržavaju za nekoga, jedno
za drugo, da se služe štapovima ili štakama. Naravno da sam bezbroj puta na ulici
viđao invalide, bogalje, nesrećnike, ali ne iz takve blizine, ne tako intimno. Manje
mi je žao njih, više se bojim da ću i ja neminovno ostariti. Ako ne umrem mlad.
Mlad više ne mogu da umrem, nego sredovečan. Kakva je to reč? Midlife Crisis –
kriza srednjih godina? Da li ovde počinjem da shvatam da sva ta moja razmišljanja
znače da sam upao u tu krizu? Šta ono reče doktor Stričević o burnautu?
General i Profesor diskutuju o Beloj Crkvi, da li je tamo Srbin pucao u
Srbina ili borac za slobodu u predstavnika okupacionih vlasti. Direktor moderira.
Uvek nađu neku novu temu.
Nisam obratio pažnju kad su se šinteri u bordo uniformama povukli, kola im
još stoje tu. Pas se pojavljuje iza jednog žbuna, osvrće se, očigledno zna da mu
preti velika opasnost. Žena maše viršlama. Pas oprezno prilazi. Rana na leđima
mu se povećala, sva je gnojna, prizor nije lep, zaista nije. I starci su prestali da
diskutuju, svi posetioci kafane posmatraju. Svi osim mladog ljubavnog para, dece
koja osim jedno drugog ništa ne vide. Žena vabi bolesno kuče viršlama. Ono se
najzad usuđuje, pojede jednu, ona mu pruža drugu, iznenada dvojica u bordo
overalima iskaču iz svog kombija, pas pokušava da pobegne, ali kasno je, veštim
potezom njih dvojica mu sa dve strane nabacuju na vrat svaki po omču. Pas cvili.
Ubacuju ga u bordo kombi i u rikverc kreću prema parkingu, tamo okreću vozilo
prema izlazu i daju gas.
 Da li da se ponadamo da grešno kuče vode u veterinarsku ambulantu gde će
mu očistiti ranu i izlečiti ga sa nekoliko injekcija antibiotika? Ili? Ili šta? Zna se.
Ali ponovo se pitam zašto to rade ljudi koji u bordo uniformama u naš centar
dolaze u bordo kombiju. Koje još sve zadatke obavljaju osim što uklanjaju ružne
džukele sa lepe terase kafane ispred Instituta? Posmrtne ostatke nekog pacijenta
očigledno su ipak uz pratnju popa odvezli u crnim posmrtnim kolima, ne u svojim
vozilima.
Žena koja je namamila psa u slast jede viršle koje su joj ostale u tanjiru.
Kelnerica joj donosi drugo ili treće pivo i gleda u našem pravcu da li i mi želimo
još nešto. Kako da ne želimo, naručujemo i starci počinju da raspravljaju o tome
ko je na redu da plati i kad su se zaneli tim problemom, ja krišom plaćam sve što
se konzumiralo za našim stolom.
 10.

Bio sam jednom prilikom u Velenju u Sloveniji, moja banka je imala neke poslove
u Ljubljani. Ponudili su mi da posetim fabriku Gorenje jer je u njoj informatika
već u ono vreme, početkom ovog milenijuma, bila visoko razvijena. Proveli su me
kroz sve pogone, a opšti utisak bio je da s jedne strane mašine utovaruju vreće sa
kuglicama od kojih se stvara plastika, žice i ostale sitne delove, a na kraju je
ogroman magacin na pet ili šest spratova, ne sećam se tačno, gde mašine smeštaju
mašine, to jest, gotove frižidere, mašine za pranje rublja, štednjake, a treće mašine
ih ekspeduju u radionicu gde ih četvrte mašine oblažu stiroporom da se ne bi
oštetile i okivaju u sanduke spremne za transport. Između te dve krajnje tačke rade
roboti. Tu i tamo na udobnim stolicama sede nasmejani muškarci i žene u lepim
radnim uniformama, imaju pred sobom sokove ili šoljice kafe i gledaju u ekrane,
a drugi ekrani iznad njih obaveštavaju koliko je kojih mašina za domaćinstvo tog
dana upravo kompletirano.
Posle toga su mi pokazivali menzu koja liči na restoran sa pet zvezdica i
odveli me na sportska igrališta.
Ja sam pitao da li je moguće da neko spolja upadne u taj sistem. Moj kolega,
šef informatike fabrike, odgovorio je da je nemoguće. Rekao sam da su spretni
hakeri upadali u računare nemačke kancelarke i američkih obaveštajnih agencija,
kao i u spiskove klijenata banaka, što mene posebno zanima, iako zaštita podataka
nije moj resor kod mog poslodavca, i da je sve moguće i pitao kakva je njihova
zaštita. Pomalo uvređeno je ostao pri tome da je upad nemoguć, a detalje o zaštiti
ne zna, međutim, i da zna svakako ne bi smeo da mi ih saopšti. To shvatam.
Žalili su mi se da teško nalaze perfektne stručnjake, uzimaju ih gde mogu da
ih nađu. Znam da je tako u mojoj struci, nije dovoljno završiti određene škole,
moraš da imaš još nešto, kako da se izrazim, pa da svoj zanat imaš u prstima,
intuiciju, gotovo bih rekao njuh da pronađeš što tražiš. Takvi su eksperti danas
potrebni u svakom ozbiljnom poslu. Prosto je neverovatno šta neki klinci umeju a
da nemaju pojma o višoj matematici.
Izneo sam kolegi sledeću mogućnost: Angažovali ste inženjera koji je tajno
zapravo vernik neke radikalne sekte, hajde da ne izgovorim koje. Nije bitno što je
onaj pilot, 11. septembra nad Njujorkom, bio perfektan inženjer, onaj Muhamed
Ata ili kako se zvaše, ali bio je musliman. Takav vam uđe u fabriku. Sjajno radi,
stiče sve više poverenja, slobodno se kreće gde god mu padne na pamet. Preko
svog prijatelja i istomišljenika iz Krškog ili Instituta „Jožef Štefan“ nabavi šta mu
treba, ubaci gde treba, ubaci se i u sistem prodaje, na kraju frižider u kome je
atomska bomba stigne u čajnu kuhinju gde treba i raznese pola grada...
 „Ti si poludeo“, reče mi kolega, preporučio je da počnem da pišem romane,
a da se okanem ozbiljnih poslova. Već i tada sam se u šali kretao na rubu naučne
fantastike.
Šale radi, sad sam mu se iz Instituta javio telefonom i objasnio gde sam.
Zabrinuto je pitao za moje zdravlje. Utešio sam ga da samo „čekiram“ kako sam,
jer je tu jedan moj prijatelj, pa ga pitao da li može da proveri da li su direktno iz
fabrike prodavali nešto Institutu u kome se nalazim. Promenio je ton, rekao je da
bi to za njega bilo komplikovano i preporučio da se raspitam u samom Institutu,
on s tim u fabrici nema veze, ali koliko zna ni prodaja ne daje nikakva obaveštenja
o mušterijama, to je jedno od osnovnih pravila, kao čovek koji radi u banci valjda
mogu da shvatim. Izvinjavao se da sad ima mnogo posla i poželeo mi je brz
oporavak.
Šta mi informatičari zapravo radimo? Takva jedna fabrika mašina za
domaćinstvo nekada je zapošljavala stotine i stotine radnika, a sada nekoliko
desetina tehničara i kontrolora. I obezbeđenje. A neko zarađuje. U bankama je još
mnogo gore. Banke vladaju svetom. Ja i meni slični proračunavamo gde će one
uložiti svoj novac, a neki pri vrhu će podeliti zaradu. Hajde, u redu, ja to uvek
pošteno priznajem, dobijam i ja svoj pristojan deo. Na kraju godine i bonus, ako
smo bili uspešni. A uspešni smo uvek. Isto tako je i sa Franciskom i njenom
farmaceutskom industrijom, njom valjda pogotovu. Moja devojka kaže da ja
varam ljude, ja njoj uzvraćam da ih ona truje. Međutim, institut u Srbiji u kome se
sada nalazim koristi takođe i modernu informatiku i raznorazne lekove i čini se da
je povezan sa svetom, znači, i sa njenom i sa mojom strukom.
Da mi je znati šta rade u toj tajanstvenoj kuli. Pavle tvrdi da to svakako ima
nekakve veze sa nuklearnom medicinom, da je u bordo kombiju kroz otvorena
vrata video burad sa oznakom radioaktivnosti.
Ja o vuku, a upravnik na vrata. Pored njega je ona doktorka za koju su mi
rekli da je patolog. Opet konstatujem da se ona prema njemu ne ponaša
snishodljivo, kao mlade lekarke, koje sam ponekad viđao u njegovom društvu, pa
i svi ostali zaposleni u institutu. Začudo, trenutno nema mnogo praznih mesta u
kafani. Klimnemo jedni drugima glavom. Fiksiram ih, upravnik se trudi da bude
učtiv, njih dvoje prilaze, predstavlja nam lekarku iz Beograda, zatim mahne
kelneru koji sastavlja dva stola da bi nam bilo udobnije. Znači, ubraja me u elitu,
najzad, pristao sam zdrav da mu uplatim za četiri nedelje, radim u banci svetskog
renomea, to je valjda čak i za njega „nešto“.
„Ova moja koleginica je čudan stvor, da znate“, kaže on valjda da bi
pokrenuo bilo kakvu konverzaciju. „Vrhunski patolog, specijalista, sudski veštak,
ali ne može da vidi krv...“
Ona se smeje. Ima savršene zube.
 „Mogli biste da reklamirate pastu za zube!“, kažem.
„Da li je to neka vrsta udvaranja, gospodine... Nisam vam zapamtila ime na
brzinu...“
„Đorđe. Prijatelji me zovu Džordž.“
„Drago mi je što smo se upoznali, Džordže. Tako bi rekli u američkim
filmovima be-produkcije, zar ne? Ja sam za prijatelje Cica.“
Pokušao sam da se našalim:
„A za neprijatelje?“
„Stojanka. Doktorka Stojanka. Zvuči isuviše ozbiljno za moj privatni život,
dosta mi je strogosti i preozbiljnosti na poslu.“
Cica i ja preuzimamo vodeće uloge u razgovoru.
„Da li je zaista istina da ne možete da vidite krv, doktorka Cico?“
„Istina je. Ni injekcije više ne dajem. Bojim se ljudi. Bojim se tesnih
zatvorenih prostora, na primer lifta, i mraka i bučnog razgovora i ljudi...“
Nasmejala se. „I kreštanja ovih prokletih vrana.“
„Najzad neko kome takođe smetaju. Ali kako ste se onda provukli kroz
kliničke predmete?“
„Nasmejala bih se ovim mojim zubima, koji se i vama sviđaju, Džordže, pa
bi mi svašta progledali kroz prste.“
„A leševi koje secirate?“
„Mrtvaca se ne bojim. Oni su mrtvi. Mene zovu tek kad je sigurno da su
sasvim mrtvi.“
Ne znam kada se šali, kada se ruga sebi i svojoj profesiji, a kada govori
ozbiljno.
„Svejedno ne razumem zašto ste izabrali ovu specijalizaciju.“
„Možda je ona izabrala mene. Pa htela sam da sama sebi dokažem da mogu
da stisnem zube i uradim šta hoću, položim ispite, suočim se sa svojim strahom...
Druga varijanta bila je da postanem psihijatar.“
Opet oni njeni zubi.
„Ali kako se penjete na ovu kulu?“
„Koristim stepenice. To je zdravo.“
„Može biti da je za zdrave zdravo, ali strašno je kad teški bolesnici moraju
da se penju ili silaze sa viših spratova, a liftovi su u kvaru.“
Sad je upravnik našao za potrebno da se umeša:
„Tačno! Trebalo bi kompletno da ih zamenimo. To je jedan od naših
ozbiljnih problema, ali nemamo novaca za ozbiljne investicije, samo krpimo.
Možda biste jednom, kao čovek koji poznaje međunarodno bankarstvo, mogli da
me posavetujete, gospodine Džordže. Dozvoljavate da vas i ja tako oslovim?“
Sledećom prilikom kad smo se sreli, a u Institutu svakome sa svakim se
svaki čas ukrštaju putevi, upitao sam doktorku da li je danas teško raditi kao
patolog, zapravo me nije naročito zanimalo, ali sviđala mi se, hteo sam da budem
s njom u bilo kakvom kontaktu, a ona je prihvatila:
„Patolozi nisu mrtvozornici i retko rade kako se prikazuje u filmovima.
Najčešće zure u mikroskop. Ali to je, svejedno, i te kako odgovoran posao.
Premorena posle osam ili deset sati u prostoriji sa veštačkom ventilacijom treba
da budem dovoljno pažljiva da bih mogla da utvrdim da li je nalaz negativan ili
pozitivan. Za laika rečeno: da li neko ima rak. Ako je ono najgore, doduše, ne
izričem smrtnu presudu, ali je saopštavam kolegi. Nemam kontakt sa živim
pacijentima, niko mi ne poklanja bombonjere, cveće ili viski, niko ne nudi pare u
koverti, ne sklapam korisna poznanstva kao hirurzi ili ginekolozi, uvek ostajem u
senci, nemam zahvalne pacijente...“ Onda kao da je zbrisala sumornost sa svog
lica opet se zarazno nasmejala. „Prednost je samo što se nijedan moj pacijent nije
požalio da sam pogrešila.“
 11.

Sedim u kafani sam. Sve ređe idem na propisane terapije, smatram ih suvišnim,
pritisak mi je u redu, samo se kupam u bazenu sa toplom vodom. Razmišljam kada
da prekinem boravak. Čini mi se da bih morao da se otrgnem silom. Zašto,
dođavola? Odmarao sam se. Odmorio sam se. Valjda jesam. Ovde sam ipak
isuviše udaljen od normalnog života da bih donosio racionalne odluke. Ali znam
da ću odluku doneti ja, ja sam, a ne u dogovoru sa Franciskom. Saopštiću joj šta
ću uraditi, pa neka mi se prilagodi ili ne. Videćemo. Da li je to pomalo borba
između nje i mene? Jeste. Između muškog i ženskog pola? Gluposti. Zašto sam
opet počeo da filozofiram? Ne bih voleo da donesem definitivnu odluku, a da
izgubim nju.
Doktorku Cicu sam jedva prepoznao bez belog mantila. Nije samo mantil u
pitanju, drugačija je bez onog nadmenog držanja, koji lekari ponekad nehotično,
ali često baš i namerno, zauzimaju u odnosu na nas, ostale smrtnike, pogotovu u
odnosu na jadne, nesigurne pacijente ovde. Vole da se ponašaju kao bogovi koji
odlučuju o životu i smrti. Krleža ih je nazivao „švarckinstlerima“. Mi ih
ogovaramo, ali kad zaboli ili se jave druge muke, potrčimo ne bi li nam našli leka.
Plavi uvojci. Laka bluza, kratka suknja. Ovako privatno rekao bih da
pokušava da se oblači kao devojčica, ali to više nije. Htela bi da bude što
prirodnija, ali čim svesno pokušavaš da se tako ponašaš, javlja se izvesna krutost,
koju bih ja nazvao početnom uštogljenošću. Gleda unaokolo, zatim joj se pogled
zaustavlja na meni:
„Dobar dan, čekate nekog?“
Jasan izazov.
„Dobar dan. Ne čekam nikog određenog, bilo bi mi drago ako biste hteli da
mi se pridružite.“
Sela je brzo, kao da je očekivala poziv. Malo je izmakla stolicu i prebacila
bosu nogu preko druge noge. Očigledno je već stigla da se negde sunča. Gledamo
se kao da se opipavamo. Moderne devojke, u ovom slučaju mlada žena, nisu
sramežljive, a pogotovu neće glumiti da su sramežljive. Nema nikakvog obaranja
pogleda koji bi stari pisci nazvali smernim. Da li se ona meni nabacuje ili samo
uobražavam da sam tako zanimljiv i zgodan. Ćutimo, pa onda prvu rečenicu
izgovaramo istovremeno:
„Kolega Stričević mi je rekao da ste zapravo zdravi…“
„Moj prijatelj Pavle mi je pričao o vama otprilike kao da ste vi za nas ovde
mrtvacolog...“
 Naravno da smo se nasmejali:
„Takav opis mog poziva još nisam čula, ali ako ste time hteli da kažete da
se bavim naukom o smrti, pa i konstatacijom smrti, mogu da se složim. Ali ne bih
opet o tome, trenutno se odmaram.“
„Shvatam, ali ja ne mogu da budem sa vama a da ne budem svestan da vam
je posao da prevrćete po utrobama leševa.“
„Pfuj, kad vi to tako kažete zaista zvuči da se čoveku smuči. Ali da znate da
je kadaver za mene isto što je vama računar. Kad radim, ne smem da razmišljam
o tome da je to bio čovek.“
„Ali vi ste osoba koja utvrđuje da taj organizam više nije čovek. Možete li
stoprocentno da kažete da sam ja živ?“
Opet se nasmejala. Prihvatila je moj način razgovora. Objasnila mi je da je
smrt nešto što je studirala na fakultetu, što je nabubala, pa sad naučeno primenjuje
u praksi. Smrt je, reče, nepovratno prekidanje životne aktivnosti organizma, a to
za sobom povlači prestanak postojanja jedinke kao zasebnog živog sistema. Da bi
se utvrdilo da postojim kao zasebna jedinka, nisu potrebna dodatna istraživanja,
to proizlazi iz našeg razgovora, mog drskog, mužjačkog pogleda, podrhtavanja
mojih ruku.
„Pogodak!“, rekoh. „Kad vas gledam više volim da sam živ nego da krut i
pobeleo ležim pred vama na hladnom stolu mrtvačnice. Da li ovaj naš institut ima
posebnu mrtvačnicu?“
„Mora da ima! To je propis.“
Najzad se pojavila dežurna kelnerica i naručili smo kafu. Nehotice sam
pogledom pretražio okolinu kao da se nadam da žuti pas može da se pojavi živ.
Nije. Životne aktivnosti njegovog organizma po svoj prilici su nasilno prekinute.
Cica je počela da mi citira grčke filozofe:
„Bojati se smrti, ljudi, nije drugo nego misliti da si mudar, a nisi. To znači
misliti da znaš ono što ne znaš. Ta niko ne zna da li smrt nije upravo najveće od
svih dobara za čoveka, a opet je se boje kao da sigurno znaju da je najveće zlo. I
zar to nije neznanje, i to ono najvećeg prekora vredno, kad neko misli da zna ono
što ne zna? A ja“, smešila se koketno i nastavila malo dubljim glasom kao da
imitira muškarca, „baš se u tome i time razlikujem od većine ljudi, pa ako bih
zaista rekao da sam u čemu mudriji nego drugi, rekao bih da sam u tome što, pošto
ne znam ništa o prilikama u Hadu, i ne mislim da išta znam... Dakle, namesto
onoga zla za koje znam da je zlo, nikad se neću bojati i kloniti onoga o čemu ne
znam nije li baš dobro...“
„Citirali ste Sokrata, to čak i ja znam.“
 Ispričah kako sam se zbog nestanka struje našao u liftu između dva sprata sa
lešom i dvanaestak pacijenata koji su vrištali i popom koji se molio i da je to za
mene bio pakao. Ona je odgovorila da bi za nju to pogotovu bilo pakleno, pored
ostalog i zbog toga koristi stepenice, a ne lift, ali i zbog toga što treba da se zna šta
je život, a šta smrt, bolje rečeno, šta je razlika između toga da se živi ili da se bude
mrtav, jer, objasnila je:
„Dok mi postojimo, nema smrti, a kad dođe smrt, tada više nema nas. Kako
bi bilo da nam sad naručite po lozovaču, Džordže? I da se dogovorimo, nećemo
više o svojim profesijama. Imala bih i ja vas ponešto da pitam, ali neću.“
„Zašto nećete? Samo izvolite.“
Rekla je da bi bilo lepo da se pre svega malo bolje upoznamo. Ona zna da
sam informatičar u nekoj stranoj banci, da sam došao u posetu prijatelju, a
upravnik me nagovorio da čekiram zdravlje, što je po njenom skromnom mišljenju
koješta, zdrave ljude ne treba plašiti, a nešto se uvek pronađe svakome. Međutim,
eto, Stričević razmišlja samo o tome da nekom izvuče pare iz džepa da bi mogao
da nastavi da jurca naokolo za svojim velikim idejama. Kojim velikim idejama,
pitao sam, ali ona je odgovorila da to pitam njega. A šta ja znam o njoj? Da je
lekar i, kao što sam se izvoleo izraziti „,mrtvacolog“. I da se boji svega kao slon
miševa, osim da barata leševima jer oni definitivno nisu opasni.
Njeno dociranje mi nije bilo nimalo dosadno, poželeo sam da produži:
„A rekoste da se plašite krvi i zatvorenog prostora? Zar to ipak nije velika
protivrečnost sa svim što ste mi izložili?“
„Nešto sam izložila? Odakle vam taj rečnik? Pa lepo, to jednostavno nema
veze sa mojim poslom. Već sam vam objasnila da uspevam da o kadaveru ne
mislim kao o bivšem čoveku, nego o predmetu, pa na osnovu toga mogu da
konstatujem o čemu se radi, izvučem zaključke i opišem ih kako se to od moje
struke zahteva. Menjam temu. Da li ste vi oženjeni Džordže, vidim, burmu ne
nosite, ali to ništa ne znači.“
Nema sumnje, ponašala se izazovno. Bila je za moj ukus isuviše šareno
obučena. Da li je to trebalo da bude kontrast prema njenoj ipak pomalo jezivoj
profesiji? Da li je priča o strahu od krvi i zatvorenog prostora samo igra? Ili u njoj
žive dve ličnosti, doktorka Džekil i misis Hajd?
Zašto da ne budem iskren? Rekao sam da nisam baš samac, da živim u
čvrstoj i dobroj vezi sa ženom sa kojom se odlično slažem u svemu. Pa ne baš u
svemu, to bi bilo dosadno, taman se onoliko ne slažemo da bi ponekad bilo
zanimljivo svađati se. Moja prijateljica je samostalna, ima svoju profesiju u kojoj
je uspešna, često nismo zajedno jer nas poslovi vode na razne strane sveta, ali
imamo zajednički stan u Frankfurtu, koji smatramo svojim domom. Nemamo ništa
protiv braka kao institucije, ali ne smatramo da je blagoslov svete crkve ili
uvaženog matičara bitan doprinos dobrom suživotu. Do te mere nam je svejedno
da bismo se čak i venčali ako bi to donelo primetne poreske olakšice, ali u našoj
situaciji to prosto nije slučaj.
Doktorka me je gledala zainteresovano. Pijuckala je svoju lozovaču
očigledno uživajući u njoj, pa me upitala da li nameravamo da imamo decu i
dodala da ja imam vremena i pitala koliko dotična dama ima godina. Rekoh da je
mlađa od mene, ali ne mnogo mlađa.
„Neću vam reći ništa novo, ali biološki sat kod žene nažalost otkucava
drugačije nego kod muškarca...“
„A vi?“
Mislio sam da ću je pogoditi brzim pitanjem, bar je za trenutak dovesti u
neprijatnu situaciju, ali odgovorila je da ima sina studenta koji još stanuje s njom,
divno se slažu, ima prijateljske odnose sa njegovim ocem iako se davno rastala od
njega. Otelo mi se:
„Svaka čast!“
„Život ne bi bio tako lep da ne moram da se brinem i o njemu. I da ne mogu
da volim mladog, lepog muškarca bez zadnje pomisli...“
„Kuda si to krenula?“ Jednostavno sam prešao na ti.
„A o čemu bi ti...“ Počela je kao pesmicu, govorila sve brže, sve više
stavljala akcente na reči koje meni ništa nisu značile: forenzička patologija,
forenzička toksikologija, forenzička antropologija, forenzička psihopatologija,
analiza DNK... Da li je htela da me impresionira svojom naukom ili je ipak samo
skrivala svoju zbunjenost što je započela ovakvu igru.
Na prvom spratu Instituta imala je svoju sobu. Po veličini sličnu mojoj, ali
okrenutu prema svetlarniku i bez terase. Na sprat smo se, naravno, popeli peške,
primetio sam da ona obraća pažnju na to da nas ipak niko ne vidi zajedno, meni je
bilo svejedno.
Pred zoru sam za tren razmišljao da li da začas pođem u svoju sobu po ono
staro francusko vino i da ga zajedno popijemo u našu čast, ali sam odbacio ideju.
 12.

Doktorka Cica, žena sa belim plaštom na uskim, devojačkim ramenima i

naočarima sa dosta jakom dioptrijom na povelikom, neko bi ga nazvao grčkim,
nosu čačkala je po leševima, ali gola u uskom krevetu svakako ni po čemu nije
podsećala na majku odraslog sina koji je već student.
Amerikanci to zovu kviki. Nije moj običaj. Ne znam ni šta Franciska radi
kad je sama u nekom dobrom hotelu. U nekom velikom gradu. Na primer, na
sajmu farmaceutskih proizvoda ili nekom od onih kongresa koje prodavci lekova
organizuju za lekare i njihove žene. Ili ljubavnice. U Njujorku, Tokiju ili
Melburnu. Pričao mi je jedan moj prijatelj, inače takođe Srbin, ali dogurao do
jednog od vodećih urednika na Radio Hamburgu, da su snimili fičer o
mahinacijama farmaceutske industrije i metodama podmićivanja lekara, ali
pozvao ga je generalni direktor i, u prisustvu pravnog savetnika, rekao da ne može
da to pusti. Moj drug urednik je dokazivao da je sve provereno, neće moći da ih
tuže, mislio je da je pravnik imao rezerve u tom pogledu, ali nije o tome bilo reči,
nego koliko upravo ta fabrika lekova daje na oglase.
Nisam nastavio da razmišljam o tome, nego šta li moja lepa Franciska radi
za vreme svih tih velikih priredbi na kojima se, to mi je pričala, pije mnogo
šampanjca, viskija i konjaka. Svakako boravi u prostranijim sobama ili
apartmanima nego što je ova Cicina ćelija u Institutu.
Cica je palila cigaretu za cigaretom, iako je pušenje bilo zabranjeno u celom
Institutu, osim na terasi kafane, za šta nju naravno nije bilo briga, i iznenada mi
saopštila:
„Ponekad se čovek najlakše ispoveda nekome koga jedva poznaje.“
Nije se ustručavala da bar donekle odgovori na moje pitanje šta u stvari radi
u Institutu. Ja sam joj poverovao. U takvim situacijama muškarci nisu sumnjičavi.
Uprkos velike lekarske pažnje i vrhunskih medicinskih usluga, reče, dogodi se da
neko umre i ovde. Leče i pacijente posle moždanog udara, ima recidiva. Posle
raznih operacija dolazi do iznenadnih embolija. Smrt mora da se konstatuje
službeno, što ovde čini upravnik ili lekar koji je neposredno lečio pokojnu osobu,
a ona kao predsednik komisije zapravo igra glavnu ulogu u pogledu utvrđivanja
uzroka smrti.
Porodica se obično obavesti tek posle konačnog pregleda pokojnika, jer smrt
se ovde uvek dogodi iznenada, inače bi bolesnik na vreme bio prebačen u neku
beogradsku kliniku. Zatim se porodici predlaže da se izvrši obdukcija jer bi
rezultati ponekad mogli da budu od opšte koristi za medicinu, ali ona bi se vršila
u Beogradu, nje se više to ne bi ticalo. Obično ne pristaju. Cica smatra da je Srbija
u tom pogledu primitivna zemlja. Sud može da naredi obdukciju protiv volje
porodice samo u slučaju osnovane sumnje da se radi o krivičnom delu.
Pošto sam navaljivao, priznala je da se ponekad uzimaju uzorci tkiva za
proučavanje. Šta znači „uzimaju se“? Da li ih ona uzima? Nasmejala se:
„A ko bi drugi?“
Uozbiljila se kad sam je pitao šta se zapravo događa u četvrtastoj kuli kojoj
većina osoblja i pacijenata nema pristup. Prvo je tvrdila da nema veze s tim. Pošto
sam insistirao i rekao da joj prosto ne verujem, rekla je:
„Da li bi ti meni odgovorio ako bih konkretno pitala za neke određene poteze
tvoje banke ili kako se donose odluke o rizičnim investicijama? Ne umem ni da
pitam jer o tim stvarima nemam pojma. A ni ti nemaš pojma o medicini i
medicinskim eksperimentima, pa nemoj ni da me pitaš.“
„Izdala si se. Radi se o eksperimentima. O kakvim eksperimentima? I šta će
im za to patolog?“
„Nemam komentar.“
„Kaži mi bar da li to ima veze sa robotikom? Sa nuklearnom medicinom?
Sa neurobiotikom?“
Nasmejala se:
„Vidi, vidi... Šta ti znaš o tome?“
„Znam da postoji.“
„I to je već nešto, ali rekoh već, i da umem da te pitam za tajne banke, ti mi
svakako ne bi odgovorio.“
U tom pogledu je bila u pravu.
„Imate finansijska sredstva za medicinske eksperimente, a nemate za nove
liftove, puštate polupokretne i nepokretne pacijente da se muče, hajde, kaži da to
nije strašno.“
„To lepo ispričaj upravniku, to nije moj problem. Znam samo da određene
dotacije mogu da se koriste samo u svrhe za koje su date.“
Brzo je prešla na drugu temu. Pričala je da često sanja isti san. Ne, nije baš
uvek isti, ali sličan. Kad se probudi, ima utisak kao da je samo iz jednog sveta
prešla u drugi.
„Razumeš li ti mene ili vi informatičari nemate tu vrstu mašte?“
„A vi, mrtvacolozi, imate maštu?“
„I te kako!“
Nađe se u selu u kome na javi nikad nije bila. U najmanju ruku se u snu seća
da se takvog sela ne seća. Ulice su uređene, čiste, delom asfaltirane, delom
popločane turskom kaldrmom. Redovi lisnatog drveća, ne zna koga tačno, ne seća
se, nije joj važno u snu, ali četinari svakako nisu. Sve su kuće prizemljuše, prozori
zatvoreni, zavese navučene, zbog velikih kapija se naslućuje da se iza njih protežu
prostrana dvorišta, zapaža dimnjake, ali u snu pomisli da je zanimljivo da ni iz
jednog ne izlazi dim. Na javi ne bi razmišljala da li se neki dimnjak dimi li ne.
„Pazi! Važno je da u snu razmišljam o tome kako bi bilo na javi. Znači, znam
da sanjam...“
Žedna je. Najzad nalazi gostionicu. Ulazi. Nikog nema. Doziva. Niko se ne
javlja. Viče u snu sve dok ne promukne, dok joj glas ne postane kreštav. Ništa.
Pođe iza šanka. Poređane boce sa lepim, njoj nepoznatim etiketama. Prazne su. Iz
česme ne curi voda, samo šišti. U panici napušta krčmu, nađe bakalnicu. Ni u njoj
nema nikoga. Na policama prazne flaše. U frižideru prazne boce mineralne vode.
Toalet je čist kao da nikada nije ni upotrebljavan, ali vode nema.
Očajna na ulici. Pada mrak. U sumrak stiže na groblje. Iz prvog groba pored
kapije diže se brkati muškarac sa šajkačom na glavi, srbijanski obučen, s opancima
na nogama. Ona se ne plaši, samo se čudi. Vaskrsli seljak ljubazno klima glavom
u znak pozdrava, ali ne kaže ništa. Ne deluje nimalo preteći. U savršenom miru iz
grobova jedan za drugim izlaze ljudi. Starci, muškarci, žene, deca. Seljački su
odeveni, šumadijski.
Savršena tišina. Onaj prvi brkajlija joj rukom pokaže da izvoli s njim.
Veče u selu. Iznenada se iz krčme čuje muzika. Narodna muzika. Pevačica
na podestu. Za šankom devojka sa lepim kikama. Pod jelekom se tresu grudi.
Natoči i pruža joj veliku kriglu piva u znak dobrodošlice.
„Onda se probudim, znam da sam sanjala, opet sanjala, strahovito sam žedna
i potrčim u kuhinju da popijem čašu vode.“
„A da li se na kraju tog sela diže brdo obraslo šumom?“, upitah.
„Ne“, odgovori začuđeno.
„A na vrhu brda zamak sa četvrtastom kulom?“
„Ne“, nasmeja se doktorka Cica, „sad te razumem, ama ne, čoveče, ne u snu.
To je na javi!“
„Nisi pitala nekog kolegu psihijatra?“
„Samo mi još psihoanalitičar nedostaje! Pa sve je jasno. Toliko sam i ja
naučila na medicinskom fakultetu. A šta ti sanjaš?“
„Obično ništa. Ili se ne sećam. Ali sad bismo mogli da siđemo i da popijemo
po pivo na javi. I ja sam žedan.“
Ustaje gola. Oblači se. Posmatra me dok se ja oblačim. Da li takvim
pogledom taksira i svoje leševe?
Sad je u belom mantilu, doktorka koja uliva poštovanje.
 „Izađi prvi. Bolje je da te niko ne vidi, ali ako neko slučajno prolazi ponašaj
se normalno. Izlaziš iz lekarske sobe. Ja ću posle nekoliko minuta za tobom.“
„Živ izlazim iz sobe mrtvacologa?“
Da li je moguće da te zaraze snovima? Svakako da nije, ali možda priča o
tuđim snovima utiče na onaj deo podsvesti koji stvara naše snove. Ništa ja o tome
ne znam, znam samo da sam sledeće noći sanjao Cicu, ali kao dvoglavu ženu. Prvo
sam veslam u čamcu. Polako plovimo pored stenovite obale, ali more je neobično
čisto, providno, privlači. Na sebi imam samo šorts od dosta grubog platna, lako se
spustim u vodu. Plivam pored čamca. Voda je topla. Fantastična. Cica me iz čamca
pomalo prekorno posmatra obema glavama. Ima na sebi svoj beli mantil, ali, kao
što rekoh, iz vrata su joj izrasle dve glave. Najčudnije je što me u snu nije nimalo
čudilo što ima dve glave, jednu šeretski nasmejanu, drugu na doktorski način
nasmrt ozbiljnu. Čas je govorila ustima jedne, čas druge glave. Nisam razumeo šta
kaže. To me je nerviralo. Snovi ne moraju da budu logični. Skida mantil, sad je u
bikiniju koji joj odlično stoji. Skače u vodu, pliva pored mene, sad se smeje obema
glavama... Najčešće se ne sećamo svojih snova, ali ponekad se sećamo veoma
živo. Sećanje na san o dvoglavoj doktorki Cici bilo je veoma živo. Prisutno kao
da to nije bio san, nego nešto što mi se dogodilo. Brzo sam ustao i tuširao se prvo
vrućom, pa ledenom vodom.
Odlučio sam da Cici ne ispričam svoj san o njoj sa dve glave, iako ga je po
Frojdu isuviše lako protumačiti.
 13.

Vreme prolazi. Pada mi na pamet melodija Idu dani...

Rekoh već da mi se od celokupne terapije koja mi je prepisana jedino sviđa
plivanje u bazenu sa toplom vodom, mada ne mogu ozbiljno da zaplivam jer je
isuviše nespretnih, mahom hendikepiranih kupača. U drugim banjskim hotelima
mogao bih mnogo lakše i bolje da plivam. Ima ih u Srbiji na sve strane. Preskačem
elektroterapiju, kineziterapiju, masažu, merenje pritiska i EKG, ali niko ne
razgovara sa mnom, niko mi ne zamera niti me podseća da plaćam za te usluge,
ne posvećuju mi pažnju kao živom čoveku, kao ličnosti. Lekare baš briga. Možda
znaju da ne bolujem ni od čega ozbiljnog, pa me zbog toga zapostavljaju.
Za lečenje, odnosno rehabilitaciju verovatno je zaista najbolje što je voda
tako topla, to znaju fizijatri, a za sportsko plivanje nije ni predviđena, kupanje
ovde nije namenjeno za razonodu, pa ipak ima neuviđavnih plivača koji kraulom
seku vodu s kraja na kraj bazena i prskaju druge jedva pokretne pacijente, koji bi
da se „rehabilituju“.
Bazen Instituta je divan, ali nema dovoljno kabina za presvlačenje, kao što
često biva u Srbiji, nema ničeg što bi trebalo da prati suštinu koja je lepo
zamišljena. Lift koji se sa gornjih spratova sa sobama pacijenata spušta pravo do
njega još je češće u kvaru od drugog, glavnog, koji vodi do hola. Neki pacijenti
onda koriste lift koji funkcioniše, pa u bademantilima do bazena prolaze kroz
veliku trpezariju, a gladnice već sede sa kašikom u ruci i čekaju svoju supu.
Po kvadraturi bazen je olimpijskih razmera, ali nije strogo pravougaonog
oblika, ima niša u kojima je plitak i gde pacijenti mogu da vežbaju. Pločice na
zidovima i patosu su nežnih boja i dobro očuvane, a takođe i naslonjače i fotelje
presvučene crnim skajem. U ogromnim saksijama palme. Osvetljenje je takođe
izvanredno. Imam vremena da sve posmatram podrobno. To je za mene nešto
novo. Do sada bih uglavnom kroz gotovo sve u životu samo protutnjao, žurio bih
nekuda, razmišljao o konkretnim povodima, nisam obraćao pažnju na sve ono što
sam odbacivao kao sitnice. Da li to znači da nisam živeo punim plućima, da mi
ipak jednog dana preti onaj sindrom, burnaut – burnout – kako li se zove.
I ovde, kao i u sali za kineziterapiju, nekoliko mladića i devojaka u belim
mantilima sede u staklenoj kabini i pričaju li pričaju, a pacijenti vežbaju sami.
Niko ne kontroliše ko ulazi, ko izlazi, ko se kako ponaša.
Tužno je gledati neka izvitoperena tela, bogalje u kupaćim kostimima, kako
ostavljaju štake na rubu bazena, pa se oprezno, nesigurno, korak po korak, grčevito
se hvatajući za ogradu, spuštaju niz stepenice u bazen, gde sami rade ono što su
im valjda na početku pokazali fizioterapeuti, a ja mislim da bi ti stručnjaci trebalo
stalno da budu pored njih u vodi. I opet se stidim što se gadim ružnih ljudskih tela,
što se trudim da ih ne vidim, ne gledam u njihovom pravcu, ni slučajno ih ne
dodirujem plivajući.
Ja sam prvi primetio da je u dubljem delu bazena jedan mladić iznenada
počeo da se čudno praćaka i da se davi. Priskočio sam, pored mene se našla i ona
lepa crnokosa devojka, koju sam pre neki dan zapazio u kafani, takođe i u liftu sa
mrtvacem – začudo, do tog trena nju i njenog dečka nisam ni primetio – ona i ja
smo lako izvukli bolesnog momka na suvo. Nije znao za sebe, čudno se trzao,
krkljao neartikulisano, nisam bio siguran da li je to epileptički napad ili nešto
drugo. Tek kada je oko nas nastala gužva, jedan od fizioterapeuta je dotrčao iz
kabine, nagao se nad pacijenta, mahao u pravcu kabine, viknuo da se sklonimo, a
posle nekoliko minuta stigla je i lekarka. Nesrećnika su odneli na nosilima.
Devojka i ja smo se nasmešili jedno drugome. Ona je opet prišla svom
momku, plivaju jedno pored drugog. Njih je prijatno gledati.
 14.

Posle večere, koja je bila tako loša da sam je ostavio posle nekoliko zalogaja,
izašao sam na terasu kafane i naručio porciju ćevapčića i pola litre crnog vina.
Starci su me gledali podsmešljivo, Profesor mi je doviknuo:
„Gospodin bankar iz Nemačke se zaželeo roštilja!“
„Nisam bankar, nego informatičar u banci.“
„Šije mi ga Đura.“
„Samo da prezalogajim, ako dozvolite, malo posle ću da vam se priključim,
moram nešto da vam ispričam...“
Pošto sam im opisao šta se dogodilo u bazenu, Predsednik je klimnuo
glavom i rekao da zna o kome se radi, nije prvi put:
„Tipičan slučaj posttraumatskog stresa...“
„Molim?“
Objasnio je da se radi o psihičkom oboljenju koje nastupa posle nekog
veoma teškog doživljaja, poplave ili požara, političkog ili seksualnog nasilja,
preživljene robije, posebno ako dotično lice kaznu smatra nepravednom.
Amerikanci su tu pojavu proučavali kod bivših boraca posle rata u Vijetnamu i
nazvali je „postvijetnamskim sindromom“. Smatra se da je takvih pojava bilo
oduvek, samo se nisu posebno tretirale. Čovek može da se razboli čak i ako nije
lično doživeo ništa strašno, ali je prisustvovao tuđoj nesreći, posebno ako se plaši
da ju je nehotice on prouzrokovao. Do simptoma oboljenja najčešće dolazi tek
posle određenog vremena, najmanje pola godine, a ponekad i više godina posle
povoda. Pacijent koga sam spasavao iz bazena ovde je zbog preloma ramena, koji
je zadobio u saobraćajnoj nesreći, ali učestvovao je u borbama na Kosovu. O tome
ne voli da priča, ne zna se da li je možda bio zarobljen od strane UČK ili je,
naprotiv, bio u srpskim formacijama koje su učinile nešto nedolično, ali to je
očigledno bio uzrok.
Profesor se ironično nasmejao:
„Posle Drugog rata to se kod nas nazivalo partizanskom bolešću...“
„Molim?“
„Bivši borci su ponekad nasred ulice padali kao snoplje i počinjali da se
trzaju i vrište...“
„Da li je to istina?“, obratio sam se Generalu.
„Bilo je takvih slučajeva. Govorili smo o živčanim napadima... Simptomi su
prolazili sami od sebe…“
 Počeli su veoma živahno da diskutuju o ratu, o osvetama posle oslobođenja,
o opravdanosti strogosti. Profesor je iznosio teze o uništavanju cveta srpske
mladosti, koju su slali na Sremski front. General je rekao da je to koješta, nije bilo
zaraćene zemlje koja nije mobilisala generacije sposobne za borbu, a nama je
posebno bio cilj da sami oslobodimo zemlju. Imao sam utisak da su Generalovi
argumenti jači, u svakom slučaju govorio je vatrenije, pa i glasnije, iako je rastom
bio manji od druge dvojice i fizički delovao slabije. Direktor je opet igrao ulogu
nekog na sredini i primetio sam da mu to prija. Posle nam se priključio i Pavle, ja
sam naručio po viljamovku za sve nas, stara gospoda nisu odbijala.
Za trenutak sam zaboravio gde sam. Pavle i ja, sredovečni muškarci,
slušamo u kafani naglabanje staraca koji bi bukvalno mogli da nam budu očevi,
da su se baš mnogo potrudili čak i naše dede, mi smo još malo pa
četrdesetogodišnjaci, a oni stari gotovo devedeset godina. Ne baš svakodnevna, ali
ne i neprirodna situacija. U kafani trenutno nije bilo težih bolesnika, a cela
atmosfera više nije podsećala na činjenicu da smo u zavodu za rehabilitaciju
ozbiljnih problema. Ostali smo da sedimo sve do posle deset, dežurni kelner nas
je posmatrao tako očajno da sam naručio još jednu rundu i po kafu za svakog od
nas.
Nad šumom se pojavio mesec. Pavlu je zazvonio mobilni. Ustao je i onim
svojim čudnim pokretima, kao da je lutka koja visi na koncima, udaljio se od nas,
shvatio sam da razgovara sa ženom jer su mu svi pokreti odavali radost, primetio
sam to iako nam je bio okrenut leđima. Kao da je postojala nekakva tajanstvena
režija, posle minut-dva, zazvonio je i moj aparat. Franciska javlja da je stigla kući
u Frankfurt. Nisam se usudio da pitam odakle. Zar nije rekla da će biti odsutna
nekoliko nedelja? Ona je očigledno pretpostavljala da znam, nisam smeo da se
izdam da sam potpuno zaboravio šta mi je prošli put pričala.
„Kako si se provela?“ Pomalo se ustručavam što razgovor vodim na
nemačkom jeziku pred tim ljudima, ali me mrzi da ustanem kao učtivi Pavle i da
se malo povučem.
„Uobičajeno. Dosadno. Uvek ista predavanja, delimično čak i isti ljudi.
Popila sam više nego što je trebalo...“
Za tren pomislim na noć sa doktorkom Cicom.
„Lepo se ispavaj...“
„Potrudiću se, ali sutra ujutro moram u firmu da bih napisala izveštaj. A ti
se odmaraš, blago tebi, kad se vraćaš?“
„Ne znam još tačno...“
„Požuri ako hoćeš da me zatekneš. Ja kroz koju nedelju moram da odletim
u Singapur i Kuala Lumpur.“
 Mobilni telefoni su nas podsetili na život izvan ove čudne kafane, koja
pripada rehabilitacionom centru u srpskoj provinciji, kao i na to da smo Franciska
i ja, za razliku od prijatelja za stolom, građani sveta.
Sutradan odlučim da posle doručka – čaj bez ukusa, zapravo topla voda,
paštetica, neljubazno nasečen hleb – odem na kineziterapiju. Pacijent uvek mora
da pokaže listu. „Oho“, reče fizioterapeutkinja, ironično i vrlo glasno da bi i svi
ostali pacijenti čuli kako konstatuje da im promene radi opet ukazujem čast.
Pokazuje mi na koji krevet za vežbanje da legnem. Bacam pogled na ostale jadnike
koji predano, poslušno, gotovo pobožno pokušavaju da izvedu svaki pokret koji
ona pokazuje. Meni je sve to lako, ali dosadno. Ne mogu da izdržim i kažem da
sve to umem i sam, da kod kuće imam i trenažni bicikl i sve moguće sprave, a ona
da joj bedna plata neće biti ni veća ni manja dođem li ja ili ne dođem; ironično
dodaje da me moli da joj ne uzmem posao, iako očigledno sve znam bolje od nje.
Naljutila se. Odluku sam doneo iznenada, presvukao se, seo u kola i pravac
Beograd.
Stigavši u svoj stan, zapravo u stan svojih roditelja, koji nekako još uvek
smatram njihovim, a ne svojim, stan gotovo nedodirnut sve te godine, dok perem
ruke, opet posmatram svoje lice u starom ogledalu u kome sam se ogledao od kada
se sebe sećam, izraz lica. Da li bih se sebi sviđao da sam neko drugi? U istom
ogledalu sam sebe studirao i kad sam bio u pubertetu, isprobavao grimase pred
prve sastanke sa devojkama, pred ispite na fakultetu, brijao se kao student...
Odlazim u svoju staru, malu sobu, toliko promenjenu sa desktopom i svom
opremom koju sam instalirao, i mislim na klinačko vreme kada su tu bile samo
knjige, posteri, gramofon... Ako bih odlučio da se definitivno preselim u Beograd
i ovde započnem posao, bolje bi bilo da prodam ovaj stan, uzmem drugi, veći ili
kupim kuću, da se nekako oslobodim aveti prošlosti koje me povlače u svoj
prokleti zagrljaj.
Nisam znao šta da radim. Trebalo bi da se raspitam za uslove otvaranja
firme, sudeći po svemu što sam pročitao u novinama, to je vezano sa ogromnom
birokratijom, ali moj stari prijatelj Bambus – Bole, Božidar, Bubica, čovek sa
najviše nadimaka koga sam upoznao u životu – danas poznati advokat, sigurno sve
može da sredi. Da zakažem sastanak s njim? Trenutno mi je i to dosadno.
Najteže u životu je donositi odluke.
Navratim kod Ljube zubara. Ljuti se što nisam zakazao, čekaonica mu je
puna, ali uzima me preko reda, kaže da će da mi očisti kamenac, ali svi su zubi
zdravi, za svaku pohvalu u mojim godinama.
U trenutku dok mi baš nije sa svojim instrumentima u ustima, kažem da sam
na oporavku u Institutu. Čudi se. Dok ispiram usta objašnjava da sam zaista mogao
da nađem mnogo bolju, efikasniju, a pre svega opremljeniju banju, ima sasvim
pristojnih čak i u Srbiji, a kamoli u Nemačkoj, nabraja nekoliko i preporučuje
Sloveniju ili Češku kao da je turistički agent. Objašnjavam da sam tamo zbog
Pavla, koga on takođe poznaje.
„U taj institut šalje državno zdravstveno osiguranje, što je samo po sebi
nepovoljna preporuka, ali je pogotovu na zlu glasu jer se navodno vrše
eksperimenti na ljudima...“
„Kakvi eksperimenti?“
„Šta ja znam, bilo je nečeg u žutoj štampi, usledilo je, naravno,
demantovanje naveliko i pretnje tužbom zbog klevete, bilo je i nekakvih komisija,
ne sećam se baš tačno, ali nešto tamo sigurno smrdi naveliko. Znaš za onu, gde
ima dima sigurno gori i vatra.“
Shvatam da njegovi pacijenti čekaju dok mi brbljamo, moramo da skratimo.
Dogovorimo se da mu se javim dok sam još u Beogradu, pa da se negde nađemo
na miru. Na kraju još napomenem da razmišljam da li da napustim posao u
nemačkoj banci i otvorim svoju firmu u Beogradu, a on – već sam na vratima –
glasno viče za mnom da sam blesav, da bi to bilo još gluplje nego što sam otišao
u onaj provincijski institut, ali to je, koliko me je shvatio, samo za nekoliko dana;
da nemam pojma, trebalo bi da znam da odavde beži ko može, neka tri puta
razmislim pre nego što stanem na ludi kamen.
Ludi kamen? Posle zaista razmislim: zar se to ne kaže za nekog ko se ženi?
Sa Franciskom mogu da stanem na ludi kamen. Ako hoću. I ako ona hoće. Da li
bi ona „stala na ludi kamen“ da dođe u Beograd? Ne znam. Bila je nekoliko puta.
Grad joj se sviđa. Išli smo na splavove, hvalila je neke restorane, pogled sa
Kalemegdana na ušće Save u Dunav, šetnje po Adi Ciganliji. Ona nije osoba sa
socijalnim nervom, ne smeta joj isuviše što drugi pate, što su drugi u bedi. Kaže
da nije ona kriva, daje prilog svim mogućim socijalnim akcijama, time uspavljuje
savest, prosjacima na ulici nikada jer tvrdi da po njih posle dođe mercedes, da je
prošnja profesija baš kao što je Breht opisuje u svojoj Operi za tri groša.
Odem u Srpsku kafanu na ručak. Franciski se najviše sviđala, mnogo više
od Skadarlije. Nikog ne poznajem. Znači, nisam više ovdašnji. Kao student nisam
mogao da uđem ni u jedan poznatiji restoran u Beogradu a da ne naletim na grupu
prijatelja, poznanika... Sve sami muškarci. Gde li su njihove žene, ženskinje,
devojke, ljubavnice, metrese? Valjda sa njima ne idu na ručak, nego večeravaju.
Da li mi se samo čini ili muškarci ovde imaju neobično velike glave usađene u
grudi, takoreći bez vratova.
Ne znam šta drugo da radim, vraćam se kući peške. Očeva biblioteka.
Izvadim Čarobni breg, listam, moram da proverim da li moja trojka staraca zaista
ima nekakve veze sa Setembrinijem, Naftom, Peperkornom, upravnik Stričević sa
profesorom Berensom. Posle ću prelistati. Uobrazio sam da ima veze kao Srbija
sa Švajcarskom. To jest, nema nikakve veze, osim što sunce izlazi na istoku, a
zalazi na zapadu. Breg sa Institutom nema veze sa čarobnim bregom u romanu
nemačkog nobelovca, ali sa nečim ima. Posle podne razmišljam da li da proverim
da li je doktorka Cica u gradu. Dala mi je vizitkartu, znači da ne bi imala ništa
protiv. Možda bi mogla da mi predloži na koji splav da odemo. Niko se ne javlja.
Nameravao sam da spavam kod kuće, ali iznenada donosim odluku da se
vratim u Institut. Krećem auto-putem. Neko vreme vozim pravo na jug, na zapadu
se sunce preko njiva kotrlja prema zalasku, pretvorilo se u veliku crvenu loptu, a
prozori seoskih kuća, pored kojih prolazim, užarili se od njegovih poslednjih
zraka, bukte kao da je unutra izbila vatra, kao da me zaslepljuje požar u svakoj
zgradi u tim selima Srbije. Neobična prirodna pojava, ali nemam vremena da joj
se posvetim, moram da naglo zakočim. Preda mnom se dogodio sudar. Policija
zaustavlja. Stvorila se kolona. Ne mogu više ni natrag. Gužva ispred mene, gužva
iza mene. Na radiju nalazim muziku koja mi odgovara, melodije iz moje mladosti.
Najzad krećemo. Neki zeleni automobil se zakucao u kamion. Usporavam da
vidim šta se dogodilo, ali policajac nervoznim mahanjem tera da požurimo dalje.
Možda ima mrtvih. Možda se neko slomio, biće operisan, pa će ga na
rehabilitaciju poslati u moj institut. Zašto moj?
Stižem tek pred ponoć. Pred ulazom mrtvačka kola, upravnik, Cica u belom
mantilu. Upravo iznose kovčeg. Shvatam da sad ne treba da im prilazim,
pozdravljamo se nemo.
Ne znam zašto sam iznenada otišao u Beograd, ali još manje znam zašto sam
se istog dana opet vratio u Institut. Ne znam da li ću ujutro pokupiti svoje stvari i
definitivno otići ili ću ostati još malo. Čini mi se da nikada nisam bio tako nemiran,
neodlučan, čak sam i kao student uglavnom znao šta hoću, imao čvrste planove,
radio na tome da ih ostvarim. A možda mi se to samo čini. U Institutu sigurno
imaju i nekog psihijatra, mogao bih da pitam Cicu. Ali... Ali unapred znam da se
ne bih otvorio, da mu ne bih rekao šta me sve muči jer mu ne bih verovao, šta će
mi onda takav, sam moram da izađem na kraj sa svojim nedoumicama. Zamislim
se. Kakva je to nova pojava kod mene? Franciska me je često zavitlavala da sam
isuviše miran, spokojan, hladnokrvan. Umesto da me odmor u institutu za
rehabilitaciju smiri, sve me ovde draži. Sve? Starci, Pavle? Cica? A možda mi se
ovde pružila prilika da se sretnem sa onim pravim ja, onim koga inače potiskujem,
pa preti da jednog dana izbije još jače, svom snagom i... I šta onda?
 15.

Naravno da više nisam odlazio ni na kakvu kineziterapiju. Neka idu Kinezi, šalim
se. Profesor me gleda zabrinuto. Sedim sa starcima, a on gotovo nežno objašnjava
da to nema veze sa Kinezima nego sa pokretom. Kažem mu da grčki, doduše, ne
znam, ali da sam studirao matematiku i da o fizici, pa prema tome o naučnom
viđenju svake vrste kretanja i pokreta, sigurno znam mnogo više od njega i da mi
je žao što nemaju humora da shvate kad se neko šali. Znam da sam reagovao
neprimereno žestoko i da me sad s pravom ismejavaju.
„A zašto ste se toliko naljutili, gospodine Đorđe?“, pita Direktor. „Niste
dobro spavali? Na poslu u banci niste sebi dozvoljavali da pokažete da ste pod
stresom, a sad imate priliku da se otvorite?“
Naljutilo me što sam i ja razmišljao nekako slično, što me tako lako
„pročitao“, ali sam uspeo da se savladam i da odgovorim mirno.
„Bio sam u gradu, kasno se vratio, a pred recepcijom mrtvačka kola,
mrtvac...“
„Ako vas to nervira, nemojte se uveče mnogo šetati“, kaže General. „Na to
ovde možete naići gotovo svake noći...“
„Smrti možete prići sa medicinske ili sa filozofske strane, ali najbolje je da
u književnosti proučite šta je ko o njoj pametno ili duhovito već rekao“, dopunjuje
Profesor.
„Najbolje je da ne razmišljate o toj temi“, zaključuje Direktor. „Ona će
svakako da se seti vas kad dođe vreme.“
General upada u reč:
„Po računu verovatnoće, a vi se bolje od nas razumete u sve začkoljice
računa verovatnoće, svaki od nas trojice je bar za po pola stoleća bliži od vas
nalaženju odgovora na pitanje šta je zapravo smrt.“
„Sećam se da sam se nekada radovao kad padne veče, spusti se noć i
približava čas da pođem u postelju i da spavam“, zamišljeno će Profesor. „Sad se
bojim. Spopadne me nekakva nelagodnost. Sve bi bilo u redu da me veče ne
podseti da je moj život opet skraćen za dan. Onda popijem pilulu protiv bolova,
pilulu za spavanje, svaki dan pregršt lekova, nagutam se hemije, farmaceutska
industrija zarađuje, a ja svejedno umirem.“
Trgnem se zbog pominjanja farmaceutske industrije, ali oni ne znaju da moja
devojka u Nemačkoj zarađuje zastupajući njene proizvode širom sveta.
 Svakako da sam se bolje od njih razumeo u račun verovatnoće. Hranio sam
svoje računare na različite načine ne bih li približno predvideo razvoj na berzama,
u sektoru investicija. Postoji onaj film o verovatnoći kad kladionica na veliko pred
bankrotom svoju sudbonosnu odluku ipak donosi bacanjem novčića i proverom da
li je pismo ili glava. To je šala, to je Holivud. Postoji zbilja, postoji stvarnost
bankarskih sistema širom ovog našeg sveta. Ne mogu da im održim predavanje o
matematici i matematičkim sistemima, o pojmu algoritma, o uticaju teorije na
monetarno-kreditne sisteme, propasti Grčke, Kipra, o tome šta gotovo neprimetne
bankarske odluke znače za sudbinu Portugalije, Španije, Italije... Evra... Naravno
i Srbije. Direktor kao biznismen i General kao pilot bi me možda bar donekle
razumeli, možda. Oni su imali posla sa matematikom. Profesor? Sumnjam. Ali oni
su pokrenuli pitanje verovatnoće u odnosu na to ko će od nas duže živeti.
Mogao bih da zamislim da računar nahranim podacima o nama, svime što
znamo o zdravlju svakoga od nas, svim podacima iz naših zdravstvenih kartona.
Zatim podacima o užoj i široj porodici, statistikom dužine života osoba rođenih u
našem rodnom mestu, u vreme društvenopolitičkog sistema u kome smo proveli
koji deo našeg života. Ako bih nastavio u tom pravcu, mogao bih verovatno da u
računaru međusobno ukrstim na hiljade podataka pa da sačekam kojim će
redosledom stara gospoda umreti, jer ja, pola stoleća mlađi, svakako imam veću
šansu da ih nadživim. Šansu svakako, ali izvesnost ne. Verovatnoća će se izraziti,
na primer, sa 96,5 procenata, a neko može da bude u onih 3,5 od sto na koje se
proračun ne odnosi – to ne može da se uhvati nikakvom računicom.
Imam li zaista više šanse da živim duže od njih? Setio sam se automobilske
nesreće na koju sam sinoć naišao. I iznenadne pogibije mojih roditelja na putu za
more, pred odmor za koji su se srećno pripremali jer sam ja već bio odrastao čovek,
uspešan student, a oni ipak još dovoljno mladi da se raduju životu. Ja mogu da
poginem kad se opet budem vozio za Beograd. Sutra ili prekosutra. Ne moram ja
da pogrešim, može neki ludak da naleti na mene. Znači, morao bih da u računicu
unesem i koliko će se koji od nas koliko voziti kojim drumovima i kakva je
statistika smrtonosnih akcidenata na tim pravcima. I nikad kraja. Znači, još su
najpametnije frazerske rečenice kao što je: smrt je izvesna, čas je neizvestan.
Razgovor je opet skrenuo na temu šta li se radi u kuli. „Čarobnoj“ kuli. Baš
u kuli, a ne u bilo kom odeljenju našeg finog Instituta. Ispričam da sam bio kod
zubara koji redovno čita svu srpsku žutu štampu i da se povremeno pisalo kako se
u našem Institutu vrše neki opasni eksperimenti.
„Svašta se piše...“, kaže Profesor. „Tabloidi ne mogu bez senzacionalizma,
to nema veze sa stvarnošću...“
„Nečeg ipak ima, dragi moj! Znam samo da se naše vazduhoplovstvo i te
kako interesovalo za iskustva i saznanja instituta sličnih ovom“, objašnjava
General. „Ne brinite, konkretno o našem ne znam ništa, ali zanimalo nas je koliko
čovek može da izdrži pod uslovima koji se ponekad javljaju u veoma brzim
avionima, kako reaguju motorni nervi u slučaju nedostatka kiseonika, kakvim se
automatskim kombinacijama mogu zameniti ljudske odluke...“
Krenuše oni sa svojim pričama. Naklapanje. Direktor je najrealniji, on je
radio sa parama. Sa „novcima“, kako se kaže u njegovoj Vojvodini. Do sad se
nisam setio da ih tako procenim, ali on je i ideološki najneutralniji. General čvrsto
veruje u svoje ideale iz mladosti. Ponekad kaže da se pre tridesetak godina čudio
i radovao tome kako su se brzo ostvarili njegovi snovi, sad vidi da nije bilo „baš
tako brzo“, ima još prepreka, on više komunizam neće doživeti, ali... A Profesor
veruje u naciju, u tragiku i sveti zadatak Srpstva na ovim meridijanima.
A ja? U šta ja verujem? U svoje brojke? U bonus koji će mi centrala isplatiti
na kraju godine?
Nisam ni primetio kako su skrenuli i počeli da razgovaraju o opasnostima
atomskih centrala. Direktor razmišlja o alternativnim mogućnostima, General o
pretnji totalnim ratom kao garanciji za mir, a Profesor veruje u nadmoć
kapitalizma nad socijalizmom, iako baš ne vidim konkretnu vezu sa pitanjem.
„A nuklearna medicina?“, pitam ja. Nemaju odgovor.
Sabiram: robotika, nuklearna medicina, retardirane noge, ruke. Kako se
nekakvim neurološkim bajpasom može uspostaviti veza između mozga i pokreta?
Sve to pohraniti u računar. Ma ne mogu oni bez mojih kolega, to je jasno. Neko
sve to mora da poveže, ali ko to, dođavola, čini ovde? Ne mora da bude na licu
mesta, može da sedi bilo gde i da bude povezan sa njihovim računarom. Nema nas
tako mnogo na svetu, možda i poznajem tog tipa. Možda bih mogao da upadnem
u njihov sistem. A da bi se sve smirilo, primirilo, pripremilo, potrebni su i
farmaceutski proizvodi. Nije reč samo o fizici nego takođe i o hemiji i biologiji.
Pardon, u konkretnom slučaju o farmakologiji. Moram da uključim Francisku,
neka zapne malo, neka izvidi ko šta kome u Srbiji isporučuje mimo onog što se na
najzvaničniji mogući način može naći na odgovarajućim sajtovima.
Prilazi Pavle i sav srećan nas obaveštava da će ga sutra posetiti žena i deca.
U to ime on naručuje rundu lozovače.
Ne znam zašto sam se tog časa setio onog žutog, ranjenog psa koji se
nekoliko dana umiljavao oko nas, a posle su ga uhvatili šinteri u bordo overalima.
Gotovo da mi nedostaje. Te večeri sam jedan za drugim gledao tri filma na
televiziji, a da uopšte nisam zapamtio o čemu se radilo. Ozbiljno sam se zamislio
tek kad sam prekinuo treći. Koliko desetina glumaca radi i zarađuje ispred kamere,
koliko još desetina ljudi iza nje, a opet ne znam koliko ih je u studijima,
producentskim kućama, a posle u pi-ar firmama, časopisima, koliko je onih koji
sastavljaju tv-programe za novine i koji pripremaju reklame koje će prekidati
filmove. Ne jedna, nekoliko industrija samo da bismo ja i meni slični nekako
premostili, odnosno izgubili vreme koje nam je dato do smrti. I da li je zaista
pametnije da umesto toga čitam Dostojevskog, Filipa Rota, ili, molim lepo, neko
drugi ako je dovoljno obrazovan i pametan, Ilijadu i Odiseju u starogrčkom
originalu?
Tipkam napamet na laptopu ne bih li našao nešto mudro. Hajde, Leonardo
iz sela Vinči je jedan od najvećih genija svih vremena i kao da me nešto navelo na
citat koji odmah sejvujem na svojoj posebnoj datoteci za naročito dragocene misli,
kao da mi to ikada može zatrebati za bilo šta drugo osim da se citatima pravim
važan u nekom nevažnom razgovoru, na primer, dole na terasi, pored lepe šume,
pred Pavlom i našim dragim starcima:
„Čovek se, sav svečan očekujući uvek nanovo proleće i uvek nanovo leto,
ipak žali što se stvari za kojima čezne kolebaju da stignu i ne zapaža da želi samo
svoj sopstveni nestanak. Međutim, baš ta želja je kvintesencija elemenata koji se
silom duše osećaju utamničenim u telu i uvek nanovo teže da se vrate Onome koji
ih je poslao. Ali ja želim da znaš: ta ista želja i jeste pravi duh prirode, čovek samo
model kosmosa.“
Nazdravlje, pomislim. Nazdravlje u onom bukvalnom smislu.
Zaželim se šetnje. Noć mlaka. U hodnicima svetlost prigušena. Lako silazim
peške. U holu takođe samo prigušeno noćno osvetljenje. Recepcija je sada prazna.
Nisam iznenađen što pred ulazom opet stoje mrtvačka kola, upravnik, jedna
nepoznata, starija lekarka i Cica sa belim plaštom preko ramena. Pop u mantiji,
sav služben. Prepoznajem ružnu staricu koju sam pre nekoliko dana posmatrao
kako se nežno ljubi sa svojim starim partnerom. Stoji nemo naslonjena na obe
štake. Lice joj je nepomično, žuto, kao od voska izvajano.
Cica zapaža da sam stao i da gledam, prilazi i šapatom će:
„Šta ćeš? Imao je osamdeset i pet godina. Prirodna smrt. Oprosti, red je da
ga ispratim...“
Pomažu staroj ženi da se popne pored vozača. Lekarka se vraća u Institut,
upravnik i Cica prilaze svako svojim kolima na parkingu.
Krećem stazom u park. Zašto je naglasila da je starac umro prirodnom
smrću. Znači li to da se ovde ponekad umire i neprirodnom, što bi značilo nasilnom
smrću? Da li se izdala ili je samo rekla nešto neobavezno? Grančice mi pucketaju
pod nogama.
 16.

Sedimo u kafani. Deca jure Pavlu u susret. Sin star jedanaest, kćerka osam godina.
Ustao je, prilazi im onako gegavo.
„Tata, zašto se klatiš kao lutan?“
„Mogu ja još i smešnije!“ Preteruje da se ne bi primetilo kako je stvarno.
Shvatam da bi trebalo da prigrabi tu decu, podigne ih, zavitla njima u vazduhu, da
su verovatno tako navikli, ali ne sme, ne može, boji se. Deca sve teža, on sve
nemoćniji. Saginje se dole prema njima umesto da ih podigne k sebi. Da li deca
sve to shvataju? Žale li oca kome su se do tada divila?
Zagrljaj sa ženom. Valjda su genetski predodređeni jedno za drugo. Bar se
meni tako čini. Da li to uopšte postoji? Oni su par čak i sada, iako je on bogalj a
ona zgodna, očigledno jaka žena. Ne verujem da smo Franciska i ja baš tako
„genetski“ istovetni, da nikako ne bismo mogli da živimo jedno bez drugoga i da
nikada ne bismo mogli da zamislimo da smo sa nekim drugim. Bar na takav način
nismo jedno, kao Pavle i njegova supruga. Možda negde svetom luta neka žena
koja je na takav način srodna meni, a nikad se nećemo sresti. A možda takva uopšte
ne postoji.
Pijemo pivo, deca sokove. Kafa. Sladoled.
Hajde da ručamo negde. Ovaj region je slavan po jagnjećem pečenju. Deci
je zanimljiviji moj alfa romeo od starog, roditeljskog juga. Zašto da ne? Sedaju
kod mene.
„Vežite se!“
Juni. Posle one oluje više nije padala kiša. Krošnje bogato zelene, uredne
leje cveća pred Institutom, redovno ih zalivaju.
Opet kroz grad. Nekoliko puta sam već prošao tom glavnom ulicom, pored
kafića, banaka, apoteka, menjačnica, a stao samo jedanput, onaj prvi put na
benzinskoj pumpi. Kao da sam okovan samo za taj čudni, prokleti Institut, ovako
nikad neću upoznati filozofiju palanke o kojoj je napisana ona knjiga u tatinoj
biblioteci, koju nisam izvukao da bih je poneo sa sobom.
Na parkingu pred restoranom odmah nalazim mesto u hladu. Često imam
sreću sa parkiranjem. Da li da pokušam da mesto gde ću ostaviti auto ubacim u
neku formulu? Sa koliko hiljada podataka bi trebalo da se nahrani računar da bih
saznao u koje vreme u kom gradu imam šanse da se ne sekiram isuviše dok tragam
za mestom predodređenim za mene, na koje ću da stanem.
Pavlov sin juri napred. Majka viće da pazi. Kćerka se privija uz oca. Žurim
da kao prvi potražim sto za nas petoro, ali na terasi pred restoranom sve je
popunjeno. Nerado ulazim na poziv kelnera i prijatno se iznenadim. Klimatizacija
radi. Čisti stolnjaci. Ne čekamo isuviše dugo na uslugu. Zna se, jagnjeća čorba,
jagnjeće pečenje, deca bi pomfrit, odrasli pečene paprike. Pavlova žena me
prekorno gleda jer naručujem špricer iako vozim. Njoj za ljubav staću na ovom
jednom. Vitrina sa odabranim tortama, deca biraju. Pretvaram se da odlazim do
toaleta i plaćam viza karticom, ali dodajem i dobar bakšiš u gotovom. Kroz
otvorena vrata separea zapažam četvoricu ili petoricu muškaraca u bordo
overalima. Njihov kombi pred restoranom nisam primetio.
„Neka ovdašnja firma?“, pitam kelnera.
„Stalni su gosti, ali kad sam ih ja učtivo pitao, jedan od njih mi je odbrusio
da me se to ne tiče. Ima čovek pravo. Važno je da daju pristojne napojnice. Kao i
vi, gospodine.“
Znači, tačno kao i na benzinskoj pumpi.
„Gore kod Instituta video sam kola iste boje sa nekom čudnom stranom
registracijom.“
„Odmah sam pomislio da je gospodin u vašem društvu pacijent. Čudno
hoda. Da nema Instituta, pacijenata, njihovih gostiju i dobavljača, naš grad bi
prolazio još gore. Ali mi najmanje smemo da se žalimo, na našu jagnjetinu dolaze
čak iz Beograda.“ Nasmešim se jer gotovo istim rečima ponavlja ono što su mi
prvog dana rekli na benzinskoj pumpi. „Da li ste bili zadovoljni?“
„Jesmo, jesmo!“
Na ženino pitanje Pavle odgovara da je upravnik rekao da mora da ostane
bar još dve nedelje, ali da se i subjektivno oseća mnogo bolje. Ja kažem da sigurno
ne mogu da mu tako dugo pravim društvo, moraću da se vratim u Frankfurt, a pre
toga da obavim razne poslove u Beogradu.
„Baš mi je žao...“
„Veruj, i meni.“
„Još malo, pa ćeš kući“, teši ga žena.
Institut. Ispratimo ženu i decu do njihovih starih kola. Rastanak. Da li radost
sastanka predstavlja dovoljnu ravnotežu za tugu rastanka?
„Pazi kako voziš sa malom decom“, upozorava Pavle.
„Ti gledaj što brže da se oporaviš, nedostaješ nam“, uzvraća njegova žena.
Obećava da će se javiti čim stignu.
Pavle nekoliko minuta gleda za kolima, pa dalje u pravcu kapije kroz koju
su prošla. Kako da ga ostavim samog? Zašto sam ja tako dobro prošao u životu?
Bar zasada. A on loše. Sad mu je stalo samo do toga da ozdravi, ali rekao mi je,
gotovo uzgred, da ima velike finansijske probleme. Deca bi svašta htela, na primer,
nove firmirane patike, nove lap-topove, smartfone, kažu da ih svi drugovi iz
razreda imaju. Pa se zagrize, gotovo bukvalno zagrize za jezik. Ja odlučim, kad
sledeći put budem dolazio, doneću mu ih na poklon, dobijam takve stvarčice sa
velikim rabatom, ali neću da mu kažem unapred. A znam da zna da sada upravo
mislim to ili nešto slično i da mu je žao i sramota ga je što me je na neki način
ipak zamolio za pomoć. Njega je stid, mene je stid što ga je stid i što je meni tako
dobro, a njemu toliko gore, ali ne možemo da otvoreno razgovaramo o tome, o
tome ne, a zbog toga više ne možemo čak ni o našim zajedničkim studentskim
danima a da ne fraziramo. S kim još mogu otvoreno, do kraja otvoreno da
razgovaram. Ni sa kim? Sa Franciskom? Donekle, ali na nemačkom ili engleskom
jeziku. Na svom maternjem, srpskom jeziku takvog partnera više nemam jer ovde
nisam našao nikog ko bi sa mnom bio ravnopravan. Kao da sam bela vrana. Ja
opet o vranama?
Eto, kajem se što sam uopšte pristao da ostanem u Institutu, a ne znam zašto
ne krenem već sutra. A zašto ne večeras? Umesto da to učinim, idem da pola sata
plivam u bazenu sa isuviše toplom vodom. I opet i uvek nanovo, sve dok gotovo
silom ne odagnam tu misao, pitam se šta me ovde vezuje, svestan sam da me nešto
zadržava, nije to ni Pavle, nego radoznalost, baš bih voleo da saznam šta se ovde
tajno događa.
 17.

Prolazim kroz hol. Oko klavira postavljene su fotelje, kelneri donose stolice iz
kafane i postavljaju ih u širokom krugu. Na moje iznenađenje, moji starci su
zauzeli mesta u prvom redu.
„Požurite sa večerom, zadržaćemo vam mesto. Pridružiće nam se i gospodin
Pavle“, kaže Profesor.
„O čemu se radi?“
„Videćete!“, dodaje General svojim pomalo piskavim glasom.
Nije preterano da nazovem bućkurišom to što su mi servirali, a nazvali
lovačkom šniclom. Pirinač, tanko, tanko parče mesa i neka mrka tekućina, koja je
valjda trebalo da predstavlja sos. Posle fenomenalne jagnjetine na drumu
verovatno mi se večera činila još bljutavijom nego inače.
U međuvremenu je stigao i Pavle. Sve je više pacijenata zauzimalo mesta.
Ništa nije bilo plakatirano, nikakvih objava nigde nisam video, ali u Institutu
očigledno najbolje funkcioniše obaveštavanje od usta do usta. Uto je pijanista
zauzeo svoje mesto i počeo da svira uvertiru neke Verdijeve opere.
Na svoje veliko iznenađenje primetio sam da moj kolega Janez, koji sada
radi u CERN-u u Ženevi, seda na jednu od desetak fotelja smeštenih na pomalo
uzvišenom mestu hola. Loža za prominentnije goste? Pored njega nekoliko za
ovdašnje prilike isuviše ozbiljno odevene gospode, kao da su na svečanom prijemu
u glavnom gradu. Jedan od njih je shvatio da je, kako se to lepo kaže, u najmanju
ruku overdresed i skinuo kravatu. General mi je šapnuo da je onaj visoki, crni,
tamo gore, stari pilot, ranije je bio, a možda je još uvek zamenik komandanta
ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane i da nije znao da je vojska
nekakav sponzor ovdašnjih eksperimenata. Pored upravnika Stričevića seda
omalen čovek, koji bi sudeći po izgledu mogao biti Kinez, svakako Azijat. Te lepe,
crvene, kožne fotelje su i inače stajale tamo, samo što su sada okrenute prema
klaviru. Janez i ja smo se pozdravili mahanjem ruku. U to je upravnik Stričević,
koji je svakako primetio da se poznajemo, seo do njega, nešto ga pitao pa tek onda
dao znak klaviristi, ovaj je zasvirao tuš i dva reflektora su uperila snop svetlosti u
pravcu inače uvek zatvorenih vrata, za koja sam znao da kriju lift koji vodi gore
do kule, a samo jednom u toku svog boravka primetio sam da ih je upravnik
otključao.
Vrata su se otvorila. Na električnim kolicima, kakva koriste najteži invalidi,
u hol se ukotrljala plavokosa devojka. Noge su joj bile uvijene u bordo ćebe.
Nosila je tanku, plavu majicu pripijenu uz mladi torzo. Ruke su joj ležale na
naslonu kolica, pomislio sam da svojim, tankim prstima upravlja njenim
bešumnim kotrljanjem, ali nisam primetio da ih pokreće. Iza nje je išla sredovečna
žena sa belim mantilom sa logom Instituta prebačenim preko sive trenerke.
Klavirista je počeo da svira Šopena, a devojka je iznenada graciozno podigla
ruke. Kolica su nastavila da se kreću i da obilaze oko nas, oko publike. Imao sam
utisak da neko bežično upravlja njenom putanjom. Pratilja se predstavila kao viši
fizioterapeut:
„Gospođica Ines, po profesiji balerina, naš dragi pacijent, upravlja svojim
kolicima snagom volje. Zahvaljujući povezanosti neurologije sa robotikom i
nuklearnom medicinom i napretku u specijalnom odeljenju našeg Instituta, ona
voljno upravlja ne samo svojim udovima koji su joj posle teške saobraćajne
nesreće bili oduzeti, nego i mašinama.“
Klavirista je svoj valcer prekinuo tušem i mi smo kao publika shvatili da je
to znak da možemo da aplaudiramo. Posle toga je nastavio da svira. Ines je
odbacila ćebe. Na sebi je imala triko iste boje kao i majica, duž dugačkih, lepo
izvajanih nogu išle su sjajne crne trake kao neki generalski lampasi, a na
kukovima, kolenima i članku su se širile i nekako bile zapečaćene okruglim
metalnim diskovima prečnika nekih deset santimetara. Ona je na klavirsku muziku
počela da se graciozno kreće, visoko izdignutih ruku igrala je balet samo gornjim
delom tela nekoliko minuta. I ta tačka se završila aplauzom. Zatim je klavirista
pažnju izazvao udaranjem u dve dirke, kao kada bubanj u cirkusu upozorava na
posebnu akciju i Ines se neverovatnom brzinom obema rukama uhvatila za drške
svojih kolica i podigla telo i noge uvis, napravila stoj, i u tom položaju voljom
pokrenula kolica i polako vozila krug oko klavira, pa se opet spustila u sedeći
položaj. Nasmešila se malo usiljeno, umorno, a aplauz je zaista bio frenetičan.
Fizioterapeutkinja je stajala ruku prekrštenih preko grudi, pa se opet oglasila
da je sve to početak povratka gospođice Ines u umetničku profesiju, ali da će
medicinski uspeh prikazati tek sada. Podsetila nas je da je mlada balerina u Institut
dovezena sa potpuno nepokretnim donjim delom tela, paraplegijom kao
posledicom povrede. To je oduzimanje pokretljivosti slabinskog dela, poremećaj
funkcije pražnjenja bešike i creva i poremećaj seksualnih funkcija. Pažljivo sam
posmatrao lepo lice devojke o kojoj je, meni sad odvratna, žena govorila kao da je
nekakav predmet proučavanja, lice je bilo nepokretno, ali izraz pažljiv.
Fizioterapeutkinja je nastavila da je pitanje seksualnosti, naravno, kod tako mlade
osobe posebno važno, često je čak i moguće – sa izvesnim izmenama u delovima
tela koji poseduju osećaj – da se stvore i nove erogene zone, dok je sa plodnošću
situacija drugačija, sve zavisi od toga koji su sve nervni putevi oštećeni. Pomalo
sam se stideo što slušam tako radoznalo, ali isto tako i što se o živom biću pred
nama govori tako otvoreno. Nikad ne bih voleo da se o nekim mojim povredama,
bolestima, strepnjama, brigama govori javno, kao na nekoj predstavi.
 „Naš Institut u saradnji sa mnogim drugim institucijama može da pomogne“,
rekla je žena. „Izvoli, Ines!“
Pijanista svira pijano. Ines se rukama oslanja na drške i naglo ustaje. Jedva
malo se klateći, stoji na svojim nogama, fizioterapeutkinja je iza nje da bi mogla
da je prihvati ako padne, ali mlada balerina kreće korak po korak...
„Manje se klati od mene“, šapuće mi Pavle na uvo.
Albinonijev Adađo. Ines igra. Noge su pomalo nesigurne, ali trup i ruke...
To je ipak umetnička igra, balet. Posle dvadesetak taktova balerina pogledom
pokreće kolica, poziva ih da se dokotrljaju do nje. Pre nego što umorno sedne,
uspeva da napravi reverans u pravcu upravnika i njegovih gostiju, koji su na
malom podestu kao u nekoj kraljevskoj loži.
Upravnik silazi u centar zbivanja. Ljubi balerinu prvo u kosu, zatim u ruku,
moli za još malo pažnje, pa objašnjava da Ines svojom voljom, svojim mozgom
pokreće noge. Reče da se radi o novoj vrsti egzoskeleta. Na japanskom
Univerzitetu Cukuba napravljen je egzoskelet koji gotovo da liči na opremu
astronauta. U rancu, koji pacijent nosi na leđima, nalazi se računar, za pojasom
baterije, bioelektrični impulsi prenose volju iz mozga na motore, koji poslušaju
čak i brže od naših mišića. Međutim, ta japanska oprema, koja je već u funkciji,
teška je dvadeset dva kilograma. Univerzitet u Berkliju napravio je neku vrstu
robota koji liči na trenerku, može da se obuče, pogodan je za ljude visoke između
1,50 i 1,90 metara pod uslovom da nisu teži od sto kilograma. Noge doduše moraju
da se pokreću pomoću prstiju naročitim dirkama, ali pomoću senzora proverava
se i volja paraplegičara, koji može da hoda pod uslovom da mu je neko pomogao
da obuče taj dres. Naš egzoskelet se, međutim, sastoji samo od posebnih traka i
diskova, koji se mogu videti, ali da je gospođica Ines umesto da nosi baletski triko
obukla malo šire pantalone, ne bi se zapažalo ništa.
Iz publike se začulo pitanje:
„Zašto gospođica Ines ne kaže ništa? Kako se ona oseća? Da li nas uopšte
čuje i razume?“
Balerina se uz pomoć ruku malo podigla, lako naklonila i klimnula ljupkom
glavom, pa pokazala u pravcu doktora Stričevića. On je objasnio da je, umesto
kompjutera na leđima, Ines ugrađen mini-računar na atomski pogon u samu
lobanju, ali nehotice je nekako oštećena njena funkcija govora. Sve ostalo
funkcioniše besprekorno, ali govor ne. Ines sada za svaki slučaj uči govor
gluvonemih, ali radi se na tome da se ukloni i to stanje, koje je, kao što se svi
nadaju, privremeno.
Ako je sve to istina, možda će i zaigrati pred publikom, ali svakako ne kako
je sanjala kada se, verovatno kao devojčica od desetak godina, upisala u baletsku
školu i zamišljala sebe kao Žizelu, kao labudicu, kao vilu. Ako bude nastupala,
sigurno će dobijati velike aplauze, ali više će biti atrakcija nego baletska tačka.
Stričević je nešto šapnuo klaviristi i ovaj je zasvirao marš. Reflektori su ispratili
Ines, koja se sad vozila u kolicima, i njenu pratilju sve do vrata lifta za kulu. Gosti
na podestu su ustali i krenuli prema izlazu, upravnik Stričević je požurio za njima,
u trenu pomislih da pojurim i ja, zaustavim Janeza i upitam ga ko su ti ljudi, zbog
kojih je očigledno smišljena cela ova priredba, ali odlučih da će biti bolje da
pokušam da ga kasnije pozovem mobilnim.
Publika, pacijenti i doktori Instituta idu na razne strane, a neki ostaju jer je
klavirista nastavio da tiho svira.
I ja sam krenuo, pomalo neodlučno, pa sam se slučajno našao sam pored
Lasla i njegove devojke. Pozdravili su me sa osmehom, u Institutu se lako sklapaju
poznanstva. Oslanjajući se na svoju štaku, momak reče onim svojim simpatičnim,
mađarskim akcentom:
„Nadam se da ću sasvim ozdraviti i da mi neće biti potrebna ta čudna stvar...“
„Egzoskelet“, pomogla mu je devojka Rada.
„A pogotovu da neće hteti da mi nešto ugrade u mozak.“
„Pfuj!“, reče Rada.
Pomislih da ovde ipak mogu da se dožive i lepi trenuci.
 18.

Naravno da smo se posle seanse sa Ines sastali na terasi kafane, brzo naručili
sladoled i mineralnu vodu i počeli da diskutujemo o tome što smo videli. Tek sam
sada shvatio da trojica starije gospode, koje sam u sebi nazivao Direktorom,
Generalom i Profesorom, uvek sede zajedno. Lečili su se od različitih bolesti, nisu
bili smešteni u istim sobama, ni svoje redovne obroke nisu uzimali za istim stolom,
ali ja sam ih uvek zaticao u istom sastavu kao trojku i za mene su postali gotovo
jedno troglavo biće. Diskusiji nije bio cilj da proizvede zaključke, bila je sama
sebi svrha ili u najmanju ruku najbolji način da se provede vreme do... Do čega?
Hajde da kažemo do ozdravljenja, do otpusta iz Instituta. Pavle me je upoznao sa
njima, on im je bio neki privezak. A ja sam došao i ostao zbog njega, znači... Šta
li znači to što sam se ja do te mere sjedinio sa njima da sam shvatao kao nešto
najprirodnije da smo isto društvo; iako smo toliko različiti u svemu, gotovo uvek
sedimo zajedno. Odvojeni od ostalih pacijenata. Samozvana elita.
Franciska kaže da počinje da joj biva nejasno šta ja to bajagi radim u
nekakvom rehabilitacionom centru, odnosno, kakvu sam žensku našao, pa da ne
mogu da se odlepim.
Veče bi bilo zaista prijatno, vazduh gotovo da bih rekao umiljat, samo da
nije vrana koje osim meni nikome ne smetaju. Podigao sam glavu prema
zvezdanom nebu. Bliže ekvatoru one drugačije sijaju, iako su iste na neshvatljivo
velikoj daljini, što znači da mnogo toga zavisi sa koje tačke posmatramo stvari,
događaje, ljude.
Profesor je rekao da bi on više voleo da bude nem ako bi morao da se odluči
da li da bude nepokretan ili da ne može da govori.
„Baš vi to kažete“, naruga se Direktor, „pa ne mogu da vas zamislim kako
ćutite bar pola sata, verujem da u toku noći hodate gore-dole po svojoj sobi i držite
predavanje imaginarnoj studentariji.“
„Sad samo još čekam ko će od vas dvojice da konstatuje da po staroj
poslovici govor vredi srebra, a ćutanje zlata“, General je bio ironičan. „Čak i pilot
u kokpitu komunicira sa tauerom i kontrolom leta.“
„Znači, da ste nešto mlađi i da vam ugrade takav, kako se zove, endoskelet,
što se ruku i nogu tiče mogli biste da letite, ali oduzeli bi vam dozvolu jer ne
možete da razgovarate sa zemljom?“
„Tako je“, reče bivši pilot ozbiljno, ali je nastavio zamišljeno: „Samo što ja
to ne bih voleo. Ne volim ni da sam živ na ovakav način. Imao sam druga Luku,
starijeg po činu, umro je pre nekoliko godina mirno u svom krevetu. Posle mu je
unuk postao diler, prodavao drogu. Ispostavilo se da je živeo u nekoj vili na
Dedinju, koju su mu naši dodelili, ali odnekud se pojavio neki Jevrejin iz Amerike
i tvrdio da je njegova i da treba da mu je vrate, ali srećom sve te peripetije nije
preživeo. Unuk diler, kriminalac! Saznanje da je živeo u kući otetoj od Jevrejina!
Sreća što to nije saznao, ja ne znam šta bih radio na njegovom mestu u takvoj
situaciji. Heroji bi trebalo da poginu mladi kao Če Gevara ili naš Lola Ribar, a ne
da se vuku po ovakvim institutima...“
Nisam baš pažljivo slušao generalovu jadikovku, pomislio sam da nije lepo
što tako podrugljivo razgovaraju povodom sudbine jadne devojke, balerine, koja
svakako neće ostvariti svoje snove, makar uspela nekako da prohoda, ali Pavle je
izrekao moje misli i prekoreo starce. Oni su se čak za tren zamislili. Ispostavilo se
da znaju ponešto o sudbini devojke, iako nisu imali pojma da je na tretmanu u kuli
jer je ranije bila u delu Instituta u kome se mi nalazimo. Imala je sedamnaest
godina, na nju je pucao ljubavnik, pa je, misleći da ju je ubio, presudio sebi istim
pištoljem. Njena povreda kičme prouzrokovana je metkom. Stigla je u pratnji
roditelja. Sve to je poznato jer je bilo u novinama i na televiziji. Pošto je nestala
iz njihovog vidokruga, starci nisu više razmišljali o njoj, pacijenti dolaze i odlaze.
Njih četvorica, Direktor, Profesor, General i Pavle, preslišavali su se kada
su je zapravo videli poslednji put pre javne seanse. Ja sam u Institutu bio tek deset
dana. Pa ona je sigurno sedela na koncertu pre tri nedelje, ustanovi Direktor.
Neverovatno! To bi značilo da su taj fantastični uspeh, usađivanje mini-računara,
čipa, šta li je, i veze kojom voljno pokreće egzoskelet ugradili za tako kratko vreme
i da je tako brzo naučila da pokreće udove na taj način.
Direktor je glasno počeo da razmišlja da su uspehu sa ovom devojkom
svakako prethodili brojni eksperimenti, mora da su uključene čitave industrije i
institucije, verovatno ne samo domaće nego i inostrane. Nemoguće je da Srbija,
koja tako malo sredstava izdvaja za nauku, sama može da sve to izvede, i to u
jednom gotovo anonimnom institutu u širom sveta nepoznatoj provinciji. Ali ako
su uključene laboratorije, klinike, univerziteti iz više zemalja, zašto se završni opiti
vrše baš u Srbiji? Zašto bi se njoj prepustila slava što je učinila tako veliki korak
u nauci? Da li je razlog možda to što imamo na raspolaganju više ljudi kao
zamorčiće nego što je moguće da se nađe drugde?
„Da li ste primetili onog gospodina azijatskog izgleda pored našeg
upravnika?“, upita Profesor.
„Ja jesam“, odgovori General. „Ja sad sve to povezujem i sa bordo kombijem
sa stranom registracijom, sa ljudima u bordo overalima. Sa našim generalom
vazduhoplovstva u civilu, koji je sedeo sa upravnikom i drugim gostima. Ovde
nešto smrdi, gospodo, nešto mnogo smrdi...“
„Radi se o mnogo novaca...“, razmišljao je Direktor.
 „Ako se takvi uspesi postižu u Srbiji, to je dobro za Srbiju, pa onda ne smrdi,
poštovani moj generale, nego miriše... Miriše na uspeh!“, Profesor nije popuštao.
„Meni bazdi!“, General je ostao pri svom mišljenju.
Ne znam da li je ta fraza o smradu najpogodnija reč, ali ne znam ni koju bih
ja upotrebio a da bude adekvatnija, podesnija. Na onom podestu je, dakle, bilo
nekoliko ljudi, samo za jednog sam po obliku lica pomislio da je Kinez, iz Azije
je svakako bio, verovatno je bilo još nekoliko stranaca i, kako reče naš prijatelj
General, visoki predstavnik srpskog ratnog vazduhoplovstva, ali u civilu da ne bi
svi videli da je predstavnik oružanih snaga. Osim toga, što sam ja znao, ali drugima
nisam rekao jer smo mi koji radimo na osetljivim mestima u bankama navikli da
budemo diskretni, bio je tu moj poznanik Janez, koji radi u najvažnijoj i najvećoj
na svetu instituciji koja se bavi nuklearnom tehnologijom, u CERN-u u Ženevi. I
ko zna ko sve još. Čudan sastav, čudna situacija, tako bih to nazvao svojim rečima.
Nastala je prilično dugačka pauza. Razmišljao sam šta da kažem da bih je
prekinuo, ali ništa pametno i prikladno mi nije padalo na pamet.
„Osećam se sve gore“, najzad reče General prilično tiho, a mi ga svi
pogledasmo začuđeno jer od njega se ne očekuje da se žali. „Ja sam, da upotrebim
glupu frazu, često gledao smrti u oči. Jeste, naravno da sam se bojao, naravno da
smo se svi bojali pred poletanje na borbeni zadatak i nakon sletanja; kad bi nam
prošlo kroz glavu koji su sve trenuci mogli da budu sudbonosni, naknadno bismo
se uplašili još i više, ne prekidajte me, znam da sam vam to već bezbroj puta
ispovedao, ali nisam se nikada osećao kao sad. Kad si mlad, znaš da možeš da
pogineš, a opet ne veruješ da to može da se dogodi baš tebi. Da li me razumete?“
Svi smo nekako potvrđivali, klimali glavom, mrmljali nešto. „Ali sad je drugačije,
sad je blizu i neminovno i, uz svu strepnju, kod mene se javlja i radoznalost kako
će to biti. Ne smrt, znam da je smrt ništa, ni u kakav zagrobni život ne verujem,
ali umiranje! To će biti novo iskustvo.“
„Ja sam pravoslavni vernik“, kaže Profesor. „Ali ja ne želim da vama budem
misionar, iako bi to svakako bilo bogougodno.“
Neočekivano se umeša Pavle. Obično smo puštali matorce da pričaju, a mi
se tajno zabavljali.
„Kad sam ja doživeo taj takozvani anafilaktički šok, znate, ja sam bio
siguran da umirem, a nisam se bojao za sebe, časna reč, nisam. Strahovito sam se
brinuo kako će moja žena da doživi moju smrt. A deca! Nisam im nikada ništa
definitivno i poučno rekao, napisao. Nisam napravio testament, nije mi palo na
pamet da ga pravim, nisam razmišljao o smrti. Nema šta da se nasledi, sve je kod
nas jasno, ali nisam se oprostio, nisam rekao kako želim da me sahrane, još uvek
ne znam, a obećao sam sebi da ću sad nešto napisati o svemu tome...“
Posle male pauze Direktor se oglasi:
 „Da li se mi to sad redom ispitujemo pred smrt? Ne znam, gospodo, šta da
vam kažem. Ja se toliko bojim smrti da jednostavno ne želim da razmišljam o njoj.
Samo što mi je sve teže da ustanem iz kreveta. A kad ležim sve me više boli. Teško
mi je da obujem sokne. Teško mi je da se savijem nad umivaonikom kad perem
zube i da se obrijem. Sećam se da sam nekada i ujutro i pred noć sa odlaganjem
odeće i oblačenjem, svim tim sitnicama, bio gotov za pet minuta, možda deset, sad
mi treba više od pola sata...“
Svi su pogledali u mene. Slegao sam ramenima. Morao sam da priznam da
sam uz sve racionalno saznanje da ću umreti bio ravnodušan. Za sada. Smrt za
mene nije bila tema. Pregrizao sam jezik da ne kažem da baš kad njih gledam,
shvatam da imam vremena još pola stoleća. Ne znam kako bi oni to shvatili.
Iako sam čovek kompjutera, još uvek nisam nabavio tablet za čitanje dužih
tekstova. Volim knjigu kao predmet, čak i kad nepažljivo povezani primerci posle
višestruke upotrebe pomalo počinju da se raspadaju, kao što se to događa sa
mnogim izdanjima srpskih izdavača. Meni je bliska i sama hartija, koja bledi ili
žuti, baš kao i štamparska boja. Znači li da sam zapravo konzervativan čovek? To
svakako ima veze i s tim što ne volim automobile sa automatskim menjačem, što
prilikom vožnje ne koristim GPS. Ne mogu da zamislim kako bih sa ekrana čitao
Čarobni breg Tomasa Mana. Mada znam da je to budućnost. Voleo bih da uvek
imam pri sebi primerak po neke drage knjige, ali ne da ih vučem sa sobom, jer
volim da putujem sa što manje prtljaga; ipak, neću odoleti tabletu. Knjiga, kakvu
danas poznajemo mnogo je mlađa od književnosti, od samog čitanja. Obrazovani
Grci i Rimljani u klasična vremena mnogo su čitali sa svitaka, što se nama danas,
kad zamislimo kako je to u praksi izgledalo, čini neverovatno komplikovanim, da
ne kažem nespretnim. Uskoro će takav odnos prema današnjoj knjizi imati budući
čitalac. U to sam uveren.
Direktor fizički nimalo ne liči na Setembrinija, ali zastupa njegovu
intelektualnu prosvećenost. Delovati, raditi, postići uspeh, u njegovom slučaju
komercijalni, za njega je to etički u redu i gotovo. Mogao bih da ga zamislim kao
masona, kao što Man opisuje Setembrinija. General na Naftu više liči fizički nego
svojim nastupom, ako ne uzmemo kao paralelu da je komunista ili u najmanju
ruku ono što on sam pod tim podrazumeva. Ako se dobro sećam, u romanu Nafta
kaže Hansu Kastorpu da dostojanstvo čoveka počiva na njegovom ličnom
dostojanstvu i otmenosti, da je, ako je bolestan, na neki viši način čovek. General
meni, ako sam ja Kastorp, nije rekao ništa slično, ali mogao bi, verujem da bi
mogao, čini mi se da bi se složilo sa njegovim karakterom. Peperkorna Setembrini
u Manovom romanu naziva naduvanim, glupim matorcem. To Direktor ne bi rekao
Profesoru u lice, ali verovatno misli. Ma uvek nanovo dolazim do zaključka da
ovaj naš institut liči na sanatorijum iz Čarobnog brega kao ova naša palanka na
Davos. Zašto mi se svejedno nameće misao o sličnosti?
 Da nastavim sa laičkim „literariziranjem“: odnos ovog grada prema Institutu
nema veze sa Tomasom Manom, ali možda ima sa Direnmatovom Posetom stare
dame. Ona grupa finih ljudi na podestu, dok se jadna, nežna plava balerina nemo
producirala, možda zaista može da se uporedi sa gospođom Zahanasijan, a ubistvo
Alfreda sa brojnim neobičnim smrtnim slučajevima u kuli Instituta, ali to bi bilo
gotovo sve. A „stara dama“ sa svojim bogatstvom ili tek treba da dođe ili već
uveliko tajno finansira eksperimente u kuli.
Trčim pred rudu. Svejedno, našao sam nekoliko prilično zanimljivih
činjenica. Univerzitet u Pitsburgu, na primer, naučno je ustanovio da su rezus
majmuni, kojima je u mozak usađena mikroelektroda, mogli voljno a bežično da
pokrenu veštačku ruku, ruku robota, koja im je brala banane. Elektroda je snimala
moždane aktivnosti majmuna, na osnovu toga je napravljen softver koji
prepoznaje različite aktivnosti mozga prilikom pokretanja robotske ruke. I ne
pokušavam da to objasnim starcima, ali to je u principu isto što se postiglo kad
balerine: zahvaljujući čipu usađenom u mozak ona pokreće egzoskelet, što mi, pa
i ona, doživljavamo kao da pokreće zauvek oduzete noge.
Pentagon je zatim finansirao eksperimente ugrađivanja u mozak posebnog
čipa koji će bežično pokretati delove tela prevođenjem motoričkih signala mozga
u kompjuterske signale. Stoprocentno paralisana žena je na kraju uspela da samo
svojom voljom pokrene robota. Radi se na tome da se žice između elektroda i
robota zamene vaj-faj vezom, a takođe da se mozgu daju i povratne informacije,
na primer, da li je predmet, koji je dodirnula ruka robota, hladan ili vruć, mek ili
tvrd. Osim toga se razmišlja o mogućnosti da se umesto usađivanja čipova u sam
mozak konstruiše obruč koji bi se spolja mogao staviti na glavu.
Ali zašto se vojske širom sveta toliko interesuju baš za eksperimente
direktnog povezivanja misli sa mašinama – robotima? Neće biti da se radi o čistom
humanizmu, da bi se pomoglo napaćenim bolesnicima. Koliko je sve to važno za
vojsku General bi možda donekle shvatio. A možda i ne bi. Ja zamišljam da pilot
sedi u fotelji u svom bunkeru, gleda u ekran i vidi šta snima letelica kojom upravlja
samo zamišljajući kako upravlja njome, svoje odluke bežično i bez pokretanja
makar i jednog prsta prenosi na mašinu i, naravno, na bombu koju ona nosi. A da
bi imala dovoljno energije, umesto pogonskog goriva ona nosi plutonijumsku
bateriju. Nisam dovoljno stručan da bih shvatio zašto su u pejsmejkere ranije
ugrađivali plutonijumske, a ne litijumske baterije. Trebalo bi da pitam Janeza.
Možda čovek baš zbog toga dolazi u naš institut. O opasnosti plutonijuma čak i ja
znam prilično mnogo. Pročitao sam negde da je u Nemačkoj u nekom gradu
konstatovano iznenadno povećanje smrtnosti od raka pluća. Tek posle dugotrajnog
ispitivanja su ustanovili da su na mesnom groblju spaljivani mrtvaci kojima je za
života ugrađen pejsmejker sa plutonijumskom baterijom. U staromodnim
pejsmejkerima bivalo je do dvesta grama plutonijuma. Čim se oslobodi,
plutonijum ubija dvostruko, i kao otrov i time što prouzrokuje rak. Ljudi su nosili
u grudima male nuklearne centrale na bazi te paklene materije da bi živeli što duže,
da bi što kasnije otišli u Plutonovo carstvo, a nisu znali da ih baš to ubija još brže,
i to ne samo njih nego i njihove najdraže, celu njihovu okolinu.
Plutonijum je navodno ime dobio po planeti Plutonu, ali to nebesko telo po
grčkom bogu podzemlja, po vladaru pakla. A ko je sad gospodar neugasivog
plamena? Homo sapiens? Mi?
Možda u budućnosti više neće regrutovati vojnike, nego u boj slati robote
kojima upravlja mozak generala koji sedi u svom kabinetu i uz to pije kafu i
sokove. Ili možda viski ili votku? Roboti naravno neće biti čovekoliki, nego
oružje, municija, motor koji pokreće točkove ili pogonski mlaz ubitačnog aparata.
Kakvi poslovi na tom polju čekaju nas programere?
„Šta je s tobom? Kuda si odlutao?“ Pavle je primetio da više uopšte ne
slušam o čemu pričaju.
„Ma nešto o poslovima koji me očekuju.“ slažem.
„Moraćete da nas napustite?“, pita Direktor.
„Svakako.“
„A da li ti je bar malo koristilo što su te ovde pregledali i što si malo vežbao,
ili si zbog mene samo gubio vreme?“, pita me Pavle.
„Sigurno mi je koristilo.“ Valjalo je da utešim svog starog druga. „Moraću
da se vratim svakodnevnom životu, ali, časna reč, nedostajaće mi ovakvi
razgovori. U Nemačkoj nemam ni vremena, ali ni takvog društva.“
Ni to nije bilo iskreno. Zaželeo sam se da sa Franciskom sednem u neki
dobar italijanski restoran i da naručimo pastu sa plodovima mora i pošteno vino.
Ne kažem da u Srbiji nema dobrih vina, ali ne umeju da ih reklamiraju, ne
održavaju isti nivo iz godine u godinu i ne ističu godište berbe kao važan podatak,
a da i ne govorimo o tome da u kafani Instituta nema gotovo nikakvog izbora. To
čak i ne smem da kritikujem, ko bi ovde naručio bocu po ceni od stotinu evra ili
vise? Pije se otvoreno „belo“ ili „crno“ za petsto dinara po litru.
„Dozvoljavate li da naručim bocu vina za laku noć?“ Starci su živo klimali
glavom, Pavle se samo nasmešio. Kao vrhunac ponude našao se vranac, ali ne
crnogorski, nego makedonski. Nas petorica na sedam deci vina? Ispismo začas i
Pavle i ja poželesmo starcima laku noć. Stari General je zaista jedva, jedva hodao,
jadnik.
„Da se prošetamo?“, predložim Pavlu.
„Ne mogu. Mada šepam bolje od ovih naših starih prijatelja, zar ne?“
„Svakim danom sve bolje!“
 Morao sam da krenem sam. Staze parka su pristojno osvetljene, a takođe se
pojavio mesec iznad šume. Kako reče onaj momak u svemirskom odelu kad je
stupio na tle Meseca: „Mali korak za mene, a veliki za čovečanstvo“? Ne umem
stvarno da zamislim da su bili na saputniku naše planete, mada znam da jesu.
Fantastična je i mlada balerina, koja je ostala nema zbog čipa u mozgu, a video
sam kako se ponaša. A da li u stvarnost spada doktorka Cica gola u svom uskom
krevetu, a posle će obučena u beli mantil kopati po utrobi leševa pre nego što će
potpisati smrtovnice.
Vrane krešte. Zar ne bi trebalo da spavaju u krošnjama? Čuo sam za priče
da gavranov krik usred noći znači da je ptica došla po nečiju dušu.
 19.

Stara je mudrost da je jutro obično veselije od večeri, pogotovu kad možeš da

izađeš u lepu prirodu i nemaš pred sobom nikakvu obavezu. Pred recepcijom
sretnem crnokosu devojku, još nikad nismo razgovarali, samo smo se pozdravljali
u prolazu, ali sad mi prilazi i kaže da mora u grad, roditelji joj idu na godišnji
odmor, ima posla oko toga, prespavaće kod kuće, da li hoću malo da pripazim na
njenog Lasla? Nasmejem se, kažem da je on sila, on bi mogao na mene da pripazi,
ali neka mirno požuri na autobus, pobrinuću se za njega koliko mi on bude
dozvolio.
Još će mi na kraju ipak donekle biti žao što ću napustiti ovaj rehabilitacioni
centar, Institut, ovaj svet, ali krajnje je vreme da se otrgnem. Da li sam počeo da
puštam neko svoje korenje ili me nešto drugo tajanstveno vezuje i omamljuje?
Stalno sebi govorim da je dosta, a ne znam šta me i dalje zadržava. Gde god da
živimo, oko nas se stvara nekakva nova, sopstvena galaksija, hajde da ne preteram,
bar sunča-ni sistem u kome smo mi zvezde, svaki pojedinac zvezda, sistem, u
kome sam ja ognjeni, životodavni centar, a oko mene se vrte planete, moji najbliži,
oko njih njihovi meseci, sateliti. Postoje i drugi, meni nepoznati ljudi ili neki koje
poznajem samo u prolazu, takoreći na „dobar dan“, to su oni drugi sunčani sistemi.
Međutim, ja bih rekao da se nigde odnosi ne učvršćuju tako intimno kao u krugu
bolnice, jer Institut je ipak bolnica, zar ne? Možda je takođe tako u zatvorima, to
ne znam, nisam iskusio, valjda i neću, ali donekle mogu da zamislim. Hoću da
kažem, konstatujem da mi je potrebna izvesna snaga da napustim privlačnost koja
je možda pogubna, neko jače pogonsko gorivo volje. Da pijem malo više? Malo
sam se ipak zabrinuo za svoje zdravlje. Sa završnim nalazom otići ću kod svog
doktora u Frankfurtu da ga pitam šta on misli i da li da se konsultujem s nekim
nemačkim specijalistima, da li mi preti da puknem, što oni nazivaju burnautom.
U početku, kad sam se odlučio da se na nekoliko dana priključim Pavlu,
mislio sam da neće biti loše ako ovde nađem nekakav mir, i ako u miru, u ovim
mojim godinama, razbistrim šta u stvari želim u životu. Ali baš sam se ovde
uznemirio. Umesto o svojim, doduše, više razmišljam o tuđim, za mene verovatno
nedokučivim problemima. Ako sam podsvesno hteo da me na neko vreme ostave
na miru, baš sam se prevario. Priključivši se starcima zajedno sa Pavlom,
posmatrajući upravnika Stričevića i doktorku Cicu – dobro, u redu, priznajem, nju
nisam samo posmatrao – izgubio sam mir.
Stvar je u tome što Institut nije samo lečilište, to sam definitivno shvatio.
Samo što ja nisam pozvan da ovde odgonetam tuđe tajne, ali sve sam radoznaliji,
pitam se šta se događa u toj četvrtastoj kuli, ko stoji iza uniformi i automobila
bordo boje.
Pitao sam Francisku da li može da proveri da li naš institut naručuje neke
lekove ili druge supstance koji nisu uobičajena potreba jednog rehabilitacionog
centra. Odgovorila je da se sam Institut nigde ne pojavljuje na spiskovima svetskih
veledrogerija, ali to nije čudno jer nijedna ustanova iz Srbije ništa ne naručuje
pojedinačno, narudžbine se vrše na nivou drogerija na veliko i drugih centralnih
institucija, ministarstva, zavoda za zdravstveno osiguranje... Ni na šta neobično
nije naletela, a pošto ne zna šta me zapravo stvarno zanima, ne zna ni kako još
može da mi pomogne. Dodala je da, koliko ona zna, Srbija farmaceutske i razne
hemijske proizvode nabavlja takođe i u Indiji i Kini, a njihovim izvorima nažalost
nema pristupa.
„Aha“, izmaklo mi se.
„Šta ti znači to aha?“
„Video sam ovde jednog Kineza…“
„Ma nemoj! Nađi mi neko mesto na svetu gde ih nema.“
Bilo bi komplikovano da joj objasnim da možda nije bio bilo kakav Kinez
jer se za vreme demonstracije sa balerinom i njenim egzoskeletom našao u društvu
važnih ljudi, među kojima je bio i jedan od najviših oficira srpskog ratnog
vazduhoplovstva. Mora da joj je zasmetalo što sam napravio pauzu jer je nastavila
dosta energično da moram najzad da se odlučim u odnosu na Sao Paulo ili
investicije u Beogradu. Podsetila me da dobro znam da je ona za Brazil, iako
Balkan i Beograd počinju istim slovom B, ali ako je definitivno Beograd u pitanju,
pre nego što bi se ona odlučila da pođe sa mnom morala bi još dobro da prostudira
situaciju. Rekla je takođe da sam valjda imao dosta vremena da na licu mesta
ispitam šta je i kako je u Srbiji i da ona misli da bih mogao najzad da prekinem
takozvano lečenje i da se vratim u Frankfurt, ne može o svemu da se razgovara
preko Skajpa, ne samo zbog toga što nikada ne možeš da isključiš da te prisluškuju
sve obaveštajne službe sveta. Odmah sam se složio da nikakav virtualni kontakt
ne može da zameni lični, s druge strane ne moram da krijem da me zagolicalo sve
što se tiče instituta u kome se nalazim, ali nije me ni saslušala do kraja, nego mi
šeretski upala u reč:
„Ali ja pretpostavljam da si ti tamo naleteo na nešto mlađe i zgodnije od
mene, ti si u najopasnijim godinama!“
Ona već drugi put o tome. Da li se šali ili je stvarno ljubomorna? Odgovorio
sam da sam ne u najopasnijim, nego najozbiljnijim godinama. Smatram da s njom
imam zreo, odgovoran odnos punog uzajamnog poverenja i da je volim. Naravno
da je rekla da i ona voli mene.
 Bio sam iskren. Napola iskren jer doktorku Cicu, naravno, nisam video u
tom kontekstu. Nisam pomislio da je moj kontakt s njom nešto ozbiljno i spomena
vredno. Zaista nisam od onih koji sami sebi svoju muškost moraju da dokazuju
skačući iz kreveta u krevet i jureći za svakim znakom da možda može, koji bi neka
ženska dala. Samo što je Cica bila neobična žena. S jedne strane tako ozbiljna,
tajanstvena, najzad, ako ne gospodar, onda ipak sudija o životu i smrti, a s druge
strane vetropirasta ljubavnica. Žensko biće sa dve glave, kako sam je sanjao. A
mlađa od Franciske svakako nije bila, nisam pitao doktorku za godine, ali pošto
ima tako velikog sina možda je i deceniju starija od Franciske, nisam se, dakle,
nikako povodio za devojkom koja je isuviše mlada i time me izaziva.
I kako to biva, čim sam sišao u hol, naletim na nju. Čini se da je upravo
izašla iz lifta pod ključem koji je vodio u kulu, obučena u beli mantil, očigledno
umorna. To sam joj i rekao:
„Izgledaš mi umorno, da pođemo na kafu? Ponekad ipak koristiš lift?“
„Nerado, moram da stisnem zube... Stvarno sam mrtva umorna, cele noći
sam radila, moram kući da se ispavam.“
„Pa ti imaš sobu i ovde.“
„Imam, ali ovde svaki čas mogu da mi zakucaju na vrata. Idem kući, pa ću
isključiti sve telefone.“ Nasmejala se, ali delovalo je kao da samo za tren stavlja
novu masku. „Još ćemo se mi naći, ne brini...“
„Ne brinem, a voleo bih svašta da te pitam.“
„Videćemo da li ću moći svašta da ti odgovorim.“
U kafani u tom trenutku nije bilo gostiju, pa sam se popeo u sobu po laptop,
ponovo sišao i seo u prijatan hlad. Samo da nije bilo kreštanje vrana. Preleteo sam
nekoliko naših i nemačkih novina na internetu, pa otvorio komplikovani pasijans.
Osećao sam se usamljenim, stvarno je krajnje vreme da pobegnem odavde, zašto
se samo pitam zašto ne krećem – zašto, zašto, zašto? – mogu da krenem odmah,
ostavim Pavlu cedulju da mi se pojavilo nešto hitno, sednem u svoj alfa romeo pa
pravac Beograd. Zatim pravac Sao Paulo na rub onog sveta koji sam do sada
nazivao svojim. Ako sam se snašao u ovom institutu, snaći ću se i u najvećem
gradu Brazila na reci Rio Tinto, koji je za njihove pojmove tako blizu Rio de
Žaneiru i njegovoj, po opštem mišljenju, najlepšoj plaži na kugli zemaljskoj, sa
bezbroj od sunca opaljenih devojaka čvrstih mišića u onim tanga gaćicama. Nisu
im potrebni nikakvi egzoskeleti.
Ima i favela, naselja sa bednicima, socijalne nepravde, kriminala, Franciska
to ne bi ni primetila, a ja? Ja već unapred razmišljam o tome kako se podnosi kad
neko pati, a teško ti je da ne primetiš.
 Možda bih zaista i krenuo, našao snagu da se sad odlepim, baš ta mi je reč
pala na pamet, „da se odlepim“, što znači da sam se osećao „zalepljenim“, ali su
se tog časa pojavili starci. General je sad zaista jedva hodao uz pomoć dva obična,
privatna štapa, ne onih bolesničkih štaka, Profesor je išao naslonjen na jednu, a
Direktor dosta sigurno hodajući na svojim nogama.
„Radite?“, pitao je General.
„Dozvoljavate?“, dopuni Direktor.
Profesor mi je pogledao preko ramena:
„Zanimljiv pasijans, ja ga ne znam...“
„Izvolite“, rekoh.
Obradovao sam im se. Pomalo sam se začudio zašto mi je toliko milo što su
došli. Ne moram odmah da krenem. Imam izgovor da ostanem, bilo bi neučtivo da
ovog trenutka ustanem i pobegnem. Pobegnem? Od čega? A zavoleo sam te stare
ljude. Možda mi nedostaje otac. Sad mi pada na pamet, nikad kao odrastao čovek
nisam s njim razgovarao tako kao ovde na terasi kafane Instituta sa njima. Kajem
se. Kajanje nije prava reč. Propustio sam. Kako sam mogao, kako sam smeo da
propustim da sve o životu prodiskutujem sa rođenim ocem? I to je fraza: zašto
rođeni, ko bi pa bio nerođeni otac. Stani, Džordže, prevazilaziš logiku svoje struke
informatičara!
Živeti dugo znači da si doživeo ama baš svašta. Nadživeo si države, preživeo
ratove, verovatno si prisustvovao sahrani mnogih voljenih ljudi, možda se osušilo
čak i drveće koje si zasadio svojom rukom, iako je trebalo da te nadživi i daruje
plodove ili bar senku tvojim potomcima. Valjda nadživiš nekako i samoga sebe,
kakav si nekada bio, a srećan si ako ti je telo bar donekle čitavo, vidiš, čuješ,
mirišeš, možeš da se krećeš, osećaš i misliš.
Kao da je donekle osetio o čemu razmišljam, Direktor mi se obratio svojim
prijatnim, staloženim dubokim glasom:
„Vi sada mislite da ste strahovito odrasli, gospodine Džordži. Uspešni ste,
svetski čovek, video sam da vozite alfa romeo, to više govori o vašem karakteru,
nego o vašim prihodima i svemu što ste nam do sada rekli jer bili ste prilično
ćutljivi ovih dana, ali mogao bih da vas zamislim u poršeu, u lambordžiniju, ali ne
u nekom od onih superdžipova koje vole ovdašnji gangsteri...“
„Ne može da dođe do reči od vas“, upade General.
„Niste ni vi baš mnogo ćutljivi.“
„U redu, ispravljam se, naš mladi prijatelj nije mogao da dođe do reči od nas
trojice.“
 „Rado vas slušam“, rekoh. „Ali što se tiče velikih džipova, njih u Americi
uglavnom voze domaćice kad idu u kupovinu na veliko jer je manja šteta kad udare
u nešto, gangsteri tamo voze limuzine, nikako terence.“
„Zabavljamo vas?“, upita Profesor.
„Hteo sam da kažem da vi sad mislite da ste na nekom vrhuncu svog života“,
nastavi Direktor. „Pa donekle možda i jeste, ja ne znam mnogo o vama. Znam
samo da sam stariji od vas gotovo pedeset godina. Zahvaljujući sve boljim
lekarima i lekovima imate dosta šanse da dostignete naše doba, pa i više, znači,
imate pred sobom još pola veka. Živite svesno!“
„Pokušaću, gospodine Direktore.“
„Ponekad se pitam da li postoji reinkarnacija“, nastavi on. „Da li bih u
sledećem životu voleo, na primer, da budem slon. Slonovi su tako velike,
samosvesne i dobre životinje. Ne diraju nikoga, jedu samo biljke, iako imaju
kljove koje izgledaju tako opasno, a niko im ne može ništa. Osim ljudi. Samo da
ne budem neki šugav pas, kao onaj bedni žućko...“
„Ja sam pravoslavni hrišćanin“, reče Profesor po ko zna koji put, kao da se
brani od nečega, mada ga niko ni pogledom nije napadao.
„Ako se u tom vašem budućem životu ne budete sećali prethodnog, na
primer, ovog našeg instituta, nego ga samo budete živeli iznova, onda to inače
niste vi, pa je svejedno!“, General se smejao, ali nekako kiselo.
U tom trenutku se začulo nekoliko sirena i kočenje nekoliko automobila.
Nisam iz kafane video šta se događa, kratko sam se izvinio starcima što sam toliko
radoznao i žurno otišao do ulazu u zgradu. Kola hitne pomoći, ali je za njima, na
gumama koje su škripale, stigao mercedes one iste, neobične bordo boje kao
kombi, koji sam ranije zapazio, i sa registarskim tablicama kakve ranije, sve do
posete ovom gradu i njegovom institutu, nikad nigde nisam video. Iz njega je prvo
izašla doktorka Cica u civilu, u nekom ozbiljnom, zelenkastom kostimu, a s njom
jedan stariji, podebeli čovek u bordo overalu, ali sa zlatnim zvezdicama na
okovratniku. Gotovo trčećim korakom ušli su u zgradu Instituta.
Cica očigledno nije primetila da ja zajedno sa nekoliko slučajnih pacijenata,
koji su se upravo vratili sa večernje šetnje, radoznalo posmatram šta se događa i
konstatujem da joj se mnogo žuri.
 20.

Znači, odlazim. Najzad. Odlučio sam. Časna reč. Onda mogu još jednom da odem
i na tu kineziterapiju. Nešto novo: tu je u kolicima Ines. Namestili su je na sredini
sale i ona zadaje vežbe glavom i rukama, a fizioterapeutkinja stoji pored nje.
Prijatno je posmatrati plavokosu devojku, zapravo gotovo još devojčicu, i
gracioznost njenih pokreta, iskrenost njenog zainteresovanog lica, za razliku od
profesionalke pored nje iz koje prosto zrači dosada. Opet razmišljam o njenom
životu kao da mi je bliska. Bliska mi jeste, iako na to nemam nikakvo pravo.
Nadam se da će mala uz pomoć onog što su joj ugradili zaista prohodati, da će
progovoriti ili prosto naučiti jezik znakova, jezik gluvonemih, i da će još biti
srećna u ovom životu. Međutim, pošto sam malo vežbao kako je ona pokazivala i
pomislio da bih u Frankfurtu ili gde već budem živeo mogao redovno da odlazim
u teretanu ili bar da džogiram, jer sam verovatno ipak isuviše mator da počnem da
se bavim tenisom ili golfom, odlučio sam da se obratim šefici vežbaonice, dao sam
joj listu i rekao da ću sutra da napustim Institut. Rekla je da je to moja volja, ali da
bi trebalo da mi izmeri pokretljivost radi otpusne liste. Legao sam na jednu od
postelja, ona je uzela nekakav instrument, govorila kako da podignem, kako da
raskrečim noge, nešto beležila i rekla da sam savršeno zdrav, a rezultate će poslati
lekarki.
U holu mi, veoma uzbuđena, prilazi Rada, ona crnokosa devojka, i pita da li
sam video njenog Lasla. Nije bio na terapiji, nema ga u sobi, recepcija kaže da
nema pojma gde je, a nije njihov posao da prate svaki korak svojih gostiju.
Objašnjavam da sam sinoć dugo sedeo u kafani, ali da ga nisam primetio.
Prekorno, gotovo očajno mi kaže da me je zamolila da pripazim na njega. Isuviše
je nervozna da bih joj objasnio da to nisam ozbiljno shvatio. Šta znači da pripazim
na odraslog čoveka koga poznajem samo iz viđenja? Ali pošto je upravnik
Stričević upravo prolazio, a ja hteo da pomognem, pozdravim ga i zamolim da
ustanovi gde je pacijent Laslo, kako se ono zvaše upitam devojku, Laslo Šepreši.
Upravnik kao da se trgao, kao da je odmah znao o kome je reč, ali je samo rekao
da će proveriti.
Otišao je na recepciju, nešto tiho razgovarao sa recepcionarom, pozvali su i
lekarku iz sobe dežurnih. Prilazi nam i kaže da mora da se raspita u medicinskom
centru prijema i otpusta, koji je takođe imao sobu u holu. Vraća se posle desetak
minuta.
„Nažalost moram da vam saopštim da je gospodin Šepreši sinoć oko 23 sata
preminuo...“
 „Kako! Nemoguće! Pa on je tako mlad!“, viče Rada. Neki prolaznici kroz
hol zastaju, okreću se prema nama. „To je nemoguće, nemoguće! Samo mu je noga
bila slomljena. I to mojom krivicom. Proverite gde je!“
„Njegovi posmrtni ostaci već su prevezeni u Beograd.“
„Kuda? Moram da saznam sve! Od čega je umro? Hoću da ga vidim...“
Briznu u plač. „Hoću da ga vidim!“
„U kakvoj ste vezi bili sa gospodinom Šeprešijem, mlada damo?“
„Ona je njegova devojka“, objašnjavam jer vidim da ona ne može da govori,
jer se bori da više ne jeca glasno.
„Žao mi je“, reče upravnik Stričević. „U tom slučaju ne mogu da vam dam
nikakva objašnjenja. Ona se daju samo najbližoj rodbini. Moraćete njima da se
obratite. U moje ime i u ime Instituta svejedno primite moje najiskrenije
saučešće...“
„Ona je ovde ubeležena kao njegov pratilac“, pokušavam da pomognem.
Stričević me pogledao prodorno, čini mi se da je zaustio da mi nešto kaže,
ali se predomislio.
„To nema nikakve veze sa pravom na dobijanje podataka u ovakvom
slučaju. Ako ste bili njegov pratilac, gde ste bili sinoć?“
„U Beogradu. Ja sam...“
„Eto, sticajem okolnosti napustili ste ga u odsudnom trenutku. Kao zvanični
pratilac bili ste zapravo obavezni da neprekidno budete s njim. Izvinite, sada
moram da se bavim i svojim ostalim obavezama.“
Kažem Radi da je sve to zaista strašno, ali da mora da se poveže sa Laslovim
roditeljima. Nema druge, ove ovde verovatno stvarno vezuju njihovi propisi. Ona
objašnjava da su to seljaci iz okoline Temerina, Laslo ih se pomalo stideo, Rada
ih nikad nije ni upoznala. Kako sada da im se obrati? Ne zna im ni adresu, ne zna
da li imaju telefon, ne zna ni da li oni znaju da ona postoji... da je postojala u
njegovom životu. Pokušavamo da saznamo bar nešto o njima, ali u Institutu i u
tom pogledu vlada gvozdena disciplina. Mi nismo ovlašćeni da pitamo. Oni nisu
ovlašćeni da daju bilo kakve informacije o pacijentima i bivšim pacijentima, svaki
podatak predstavlja lekarsku tajnu.
Još sam neko vreme posedeo sa Radom. Ćutali smo. Šta da kažem? Hol,
prolaze ljudi, prošepaju bolesnici sa jednom ili dve štake. Protrčavaju kelneri.
Tavanica visoka, galerije oko lobija, udobne fotelje, pažljivo osvetljene slike na
zidovima, atmosfera dobrog hotela, ali znamo gde smo. Ovde se umire. Rada
plače. Pavle me gleda upitno. Ne znam šta da radim.
Naša briga za druge nije uvek postojana. Jedva sam poznavao taj simpatični
par, Radu i Lasla, šta ja tu mogu. Vratio sam se svojim problemima. Devojka se
spakovala, odjavila na recepciji i krenula na autobus. Oprostila se na brzinu. Imao
sam utisak da se čak i na mene ljuti što nisam bolje pazio na njenog Lasla. Rekla
je da će ipak nekako pokušati da nađe njegove roditelje, setila se nekih njegovih
prijatelja, kolega sa fakulteta, valjda će uspeti da se poveže sa njima, mora da
sazna šta su roditeljima javili o smrti svog pacijenta, pa će možda da se vrati da
još jednom pokuša da proveri šta se stvarno dogodilo. Pa jeste strašno za nju,
pomislim, mladić se teško povredio njenom nehotičnom krivicom, zbog toga se
ovde lečio. Nije bila tu baš te večeri kad je iznenada umro. Sve to nikako ne znači
da je njegova smrt povezana sa povredom. Ponekad čak i mladi ljudi umru
iznenada.
Onda sam se pitao da li možda užurbani, uzrujani sinoćnji dolazak doktorke
i čudnog starijeg čoveka u bordo uniformi imaju neke veze sa slučajem Laslo?
Možda ovde svako, pa i čovek koji za sebe misli da je racionalan, kao ja, postane
paranoično sumnjičav.
Zaista mi je sad dosta svega, pre svega cele ove atmosfere bolesti i smrti,
dobro je što ću sutra definitivno da odem. Samo što nisam otrčao u svoju sobu da
se spakujem i pođem smesta. Šta će mi sve to? Zašto da se uzbuđujem zbog tuđih
smrti? Kako da što pre zaboravim sve što sam ovde doživeo?
Seo sam u svoj alfa romeo, zasada bez prtljaga, i krenuo. Na parkingu ispred
najbliže banke sam stao i zamenio dve stotine evra za dinare. Bacio sam pogled
prema Institutu. Nebo kao na razglednicama, plavo, po neki ljubazni oblak.
Zelenilo brda, na njemu Institut kao zamak, visoka četvrtasta kula. Izgubio sam
pojam o vremenu, bacim pogled na sat: pola dvanaest. Odvezem se dalje u pravcu
Beograda, do restorana gde sam ručao sa Pavlovom porodicom. Zašto ne bih? Na
parkingu dva bordo kombija, ali pored njih i mercedes iste boje. Na svima one
čudne registarske tablice, narandžaste sa lila slovima i brojkama. Još uvek nisam
saznao iz koje su države, trebalo bi da se raspitam, nemaju oznaku odakle su, pa
zar je to dozvoljeno na evropskim drumovima?
Opet odlučim da jedem unutra, a ne ispred restorana, iako gusta
predvečernja senka jablanova kao da ljubazno poziva. Jagnjetina izvrsna kao i
prošli put. Takve u Nemačkoj nema ni u takozvanim „balkanskim restoranima“.
Hvala, ne želim nikakav desert. Otvaraju se vrata sale do ove glavne, izlazi
plavokosi mladić u bordo overalu, zapazim da je unutra desetak ljudi u istoj
uniformi. Na prvi pogled mi se čini da su sve sami muškarci, nijedne žene.
Vraćam se u Institut smireniji, ali svejedno još čvršće rešen da sutra ujutro
prekinem takozvano lečenje i vratim se u normalan život. Shvatio sam da u
najmanju ruku za mene zdravog u Institutu nema normalnog života.
U holu odmah naletim na Pavla. Pita gde sam bio. Kažem. Kaže da sam baš
mogao i njega da povedem. Izvinjavam se, naglo sam krenuo prosto samo da se
provozam, pa sam navratio u gostionicu. Da li zapažam koliko prirodnije hoda?
Potvrđujem da je tako iako nije.
Utučeno i bez reči izlazimo na terasu kafane. Direktor i Profesor. Prilazimo.
Taman sam zaustio da kažem da prvi put vidim samo njih dvojicu, a da nisu sva
trojica zajedno, kad Profesor diže glavu:
„Naš prijatelj se sinoć oko ponoći ubio.“
Širokim pokretom ruke nas poziva da sednemo.
„Ostavio nam je i oproštajno pismo.“
Moja prva misao bila je da to možda znači da ono uzbuđenje u toku noći kad
je doktorka-patolog unezvereno stigla u bordo mercedesu, nema nikakve veze sa
Laslom, da je Laslo, pokoj mu duši, umro prirodnom smrću, iako sam svašta
posumnjao, da je logično da je samoubistvo, i to dobrovoljna smrt jednog
penzionisanog generala morala da izazove uzbuđenje.
Pismo je bilo upućeno Direktoru. Počelo je rečima: „Oprostite što vas
gnjavim, ali vi ste najpraktičniji i najmanje sentimentalan čovek ovde...“ Zatim je
rekao da mu opadaju fizičke, a u poslednje vreme i duhovne snage, ne ume više
da se dovoljno argumentovano opire večnim intelektualnim protivnicima.
Ponekad čak ne zna gde je, mora da zastane i da razmisli o tome. Pitao je svoju
doktorku, ona je slegala ramenima, predložila je da ga upute na neurologiju.
Konstatuje da je i za decu i unuke komotnije da umre ovde, sve te neophodne
gluposti administracije oko smrti za njih će biti jednostavnije. Osim toga ne želi
da sebi pokvari kraj ne uvek lepog, ali zaista bogatog života. Uglavnom nema čega
da se stidi. Razmišljao je da li je njegovom životu kraj bio već onda kad mu je
zabranjeno da leti, ali nastavio je, sad je, međutim, izvesno sve gotovo. Ako
počeka, može da se dogodi da više i ne ume da sam završi. Oružje je dostojno
čoveka koji je pre pedeset godina bio ratnik na pravoj strani. Legao je na svojoj
terasi podmetnuvši veliki peškir pod glavu i pucao sebi u usta da bi tako ostavio
što manje nereda za sobom, napisao je i cedulju da se izvinjava sobarici što će ipak
morati da očisti posle njega i ostavio joj bakšiš. A za mene je ostavio posebno
pismo u zatvorenoj koverti adresirano: „Mladom informatičaru koji je često sedeo
sa nama.“
„Zašto meni?,“ začudih se. „Pa vi me jedva poznajete... Pokojni gospodin
general me je jedva poznavao... Nisam se usuđivao da nešto svoje unesem u vaše
zanimljive razgovore. Šta je on, šta ste vi svi znali o meni? Ništa.“
„Videli smo da vozite alfa romeo. Zar je to ništa?“, reče Direktor.
Profesor je uzdahnuo:
„I meni je zanimljivo što je vama uputio posebnu poruku. Gete je o smrti
rekao da ona posle kratkog straha i brzog bola donosi mir. Meni će general
nedostajati. Veoma će mi nedostajati polemike s njim. Da li vi, mladi gospodine,
verujete da ćemo se viđati na onom svetu?“
„Verujem samo u rezultate matematičkih jednačina“, odgovorih, „a one o
tome ne kazuju ništa. Ne znam kojim bih podacima trebalo da nahranim računar,
pa da nešto saznam na tu temu...“
„Samo se vi rugajte, vi još mislite da ste besmrtni jer je vaša smrt možda još
daleko. Ja se trudim da budem dobar pravoslavni hrišćanin, ali ne znam... Mnogo
toga ne znam...“
Popili smo po lozovaču za pokoj duše, a zatim sam se povukao u svoju sobu
da pročitam šta je imao da mi kaže. U holu se gotovo sudarim sa Cicom. Zaustim
da nešto kažem, ali ona će hladno i poslovno:
„Trenutno sam veoma zauzeta, gospodine Đorđeviću, ali biću u Institutu sve
do koncerta večeras. Da li imam vaš mobilni?“
Dao sam joj vizitkartu. Zar se uplašila da će neko da primeti ako
porazgovaramo intimnije? Ili je za nju taj naš provod bio „kviki“, pa sad prelazimo
na službeno obraćanje jedno drugom. Ili je pak na ovakav način baš htela da mi
stavi na znanje da još treba da se viđamo, možda u njenoj sobi na prvom spratu.
Baš me briga. Koji je muškarac ikada shvatio šta žena hoće, šta uopšteno, a šta
konkretno od njega. Što se nas dvoje tiče, videćemo.
Tek pošto me upozorila na koncert, primetio sam objavu na recepciji i pred
trpezarijom da večeras možemo da uživamo u koncertu klasične muzike koji
priređuje gudački kvartet iz Beograda. Baš me zanima ko će se od ovdašnjih
pacijenata okupiti da bi uživao u toj vrste zabave, ja sam procenio da bi u našem
Institutu bilo više publike za narodnjake. Ne sećam se više kada sam poslednji put
bio na koncertu, ali često pred spavanje na Jutjubu Franciski i sebi biram Šopena,
Lista, ponekad čak i Betovena.
Dva puta sam pročitao Generalovo pismo. Iznenadio me njegov lepi,
pravilan rukopis ćirilicom, očekivao bih od bolesnog čoveka njegovih godina da
mu ruka podrhtava pri takvom naporu. Nisam shvatio zašto ga je poslao meni i to
pred smrt, nisam baš tačno razumeo šta je hteo da kaže. Možda je već bio pomalo
smušen. Možda je čak i znao da više ne vlada sasvim svojim ne samo fizičkim
nego ni psihičkim moćima.
Napisao je da pouzdano zna da se u Sjedinjenim Američkim Državama –
ispisivao je celo kompletno ime države – odavno vrše eksperimenti na živim
ljudima koji s tim nisu upoznati. Posle Drugog svetskog rata mnogi su se vojnici
vraćali iz Evrope zaraženi polnim bolestima. Da bi se ispitale sve mogućnosti što
bržeg lečenja te pošasti, u Gvatemali su zarazili gonorejom i sifilisom oko 1.500
ljudi, zatvorenike, prostitutke, vojne obveznike, pa čak i decu. Vlada u Vašingtonu
je priznala eksperiment tek 2010. godine, Hilari Klinton je zajedno sa ministarkom
zdravlja Ketlin Sebelius izdala zajedničko saopštenje kojim se SAD izvinjavaju
zbog takvog istraživanja pod okriljem akcije za zdravstvo. NASA od sredine
sedamdesetih godina, ako ne već i ranije, vrši eksperimente na ljudima svesno ih
izlažući zračenjima da bi se ispitalo da li se i kako time menjaju osobine i karakter;
u stotinama klinika pacijentima je injiciran plutonijum, a retardiranu decu hranili
su ozračenim kornfleksom. Piloti su morali da proleću kroz zatrovane oblake posle
testova atomskih bombi a da to nisu znali. Trudnim ženama je injiciran
radioaktivni materijal da bi se utvrdilo koliko se toga zadržalo u pupčanoj vrpci
posle rođenja deteta. Stari general je u svom oproštajnom pismu tvrdio da su
kasnije takvi eksperimenti prebačeni u Izrael, kao dokaz je naveo da je 14. avgusta
2008. godine izraelska televizija Kanal 7 emitovala dokumentarac u kome se
govorilo o tome da su američki eksperimenti na neobaveštenim ljudima
nastavljeni u toj zemlji. Izneo je uverenje da se određeni eksperimenti sada vrše
kod nas, i tu mu je rukopis pomalo zadrhtao:
„Uveliko se piše o ’žutoj kući’ u Albaniji, ukradenim bubrezima i srcima, a
svi ćute o tome šta mi sami za tuđ račun činimo usred naše lepe Srbije...“
Nisam poverovao da je sve to istina, prosto nisam mogao da poverujem, ali
jesam pomislio da je ponečeg moglo da bude u materijalima koje je General
pročitao svojevremeno, dok je još bio na visokom položaju. A da li je sve zapamtio
tako precizno? Da li je njegova mašta u toku usamljenih noći dodavala nove,
izmišljene pojedinosti, da li je i on patio od te paranoje koja izgleda da se u ovom
institutu javlja kao da je infektivna bolest?
Zatim je pisao nešto o „beogradskoj školi robotike“, koja se takođe oslanjala
na američka saznanja, i navodio tekstove iz stručnih časopisa. Tvrdio je da se
egzoskeleti, koji se kod nas izrađuju da bi pomogli bolesnicima kojima je oduzet
deo tela, mogu dodatno obrađivati tako da se stave na zdrave ljude, na primer, na
vojnike, kojima se na taj način višestruko povećavaju fizičke moći, kao što su brzo
hodanje, marširanje, preskakanje veoma visokih prepreka... Najzad, izneo je
pretpostavku da se čipovima, koji se ugrađuju u mozak da bi ovladali
egzoskeletom, znači fizičkim sposobnostima tako opremljene osobe, može uticati
na volju čoveka, tako da bi vojnik sa egzoskeletom i čipom u glavi postao mašina
za ubijanje, kojom se upravlja iz bilo kojeg centra moći. Takva osoba ne bi bila
svesna da se pokorava tuđoj volji, samo bi se radovala neverovatnim sopstvenim
fizičkim osobinama stečenim zahvaljujući prethodnom tretmanu. Prirodan strah,
naime nagon za održavanjem života i vrste, na taj način bio bi isključen. Tako bi
zahvaljujući elektronici postajali „vitezovi bez mane i straha“.
„Mislim da ugrađuju čipove u mozgove pretežno mladih, snažnijih ljudi jer
se na njima bolje proverava dejstvo, ali dogodi se da tako ponekog slučajno ubiju...
Ne raspolažem ovdašnjom statistikom, ali čini mi se da mladi ljudi, koji nisu teško
bolesni, nego samo povređeni, isuviše često nestaju.“
 I na kraju je pokojni General tvrdio da se, kako je sam napisao,
„kvintesencija“ svega toga očigledno nalazi u tajanstvenoj kuli ovog našeg
instituta, a da sve finansira strana organizacija, koja je tako sigurna u sebe da se
po Srbiji šepuri sa svojom nacionalnom, tamnocrvenom bojom.
Zamislio sam se. Šta sad da radim? Kome da dam nemu-što pismo? Zašto
ga je poverio meni? Da li da pođem od pretpostavke da se radi o fantazmagorijama
teško bolesnog čoveka pred dobrovoljnu smrt i da celo dugačko pismo bacim ili
nemam pravo da njegove pretpostavke zadržim za sebe. Ali znao sam, naravno,
ako ga predam ovdašnjim vlastima, počeće ispitivanje o tome šta i kako sam ja to
razumeo, zašto je taj papir upućen baš meni? Jasno je da bi se svakom istražnom
organu to moralo učiniti sumnjivim. Ili da iznesem dokument u Nemačku i predam
tamošnjim službama? Tu sam misao smesta odbacio, tek bi tamo počele istrage i
ispitivanja.
Zasada sam generalovo pismo zaključao u svoju torbu koja se zatvarala
šifrom. Setio sam se da sam ranije, još pre nego što sam odlučio da posetim Pavla,
na internetu proveravao kakav je taj naš institut i pomalo se začudio da malo piše
o sebi, ali tada sam samo pomislio da se radi o nedovoljnom iskustvu naših
institucija da se na koristan način predstave svojim sajtom. Odlučio sam da
pokušam da upadnem u korespondenciju Instituta, mislio sam da za čoveka sa
mojim iskustvom to ne bi trebalo da bude teško, ali na brzinu nisam uspeo. Mnogo
toga bilo je veoma dobro zaštićeno. Začudilo me da je javni sajt tako površan, a
korespondencija obezbeđena kao da se radi o veoma važnoj ustanovi. Pokušaću
ponovo, ali biće mi potreban veoma komplikovan pristup, na način da ne otkriju
ko pokušava da provali u njihove misterije. Njihove? Ko su oni? Upravnik
Stričević i doktorka Cica nisu mogli da budu više nego pioni na velikoj šahovskoj
tabli koju sam sada počeo da zamišljam. Bordo uniforme, bordo automobili...
Mrtvačka kola svake druge ili treće noći pred institutom za rehabilitaciju...
Za koncert se okupilo dosta zainteresovanih ljubitelja muzike, svakako
većina pokretnih pacijenata i pratilaca. Prijatno sam se iznenadio. Niko se nije
usudio da sedne u fotelje u prvom redu, pa sam to učinio ja iako sam stigao među
poslednjima, pred sam početak. U to stiže Cica u kratkoj, prilično dekoltovanoj i
šarenoj letnjoj haljinici, uz šapatom izrečeno: „Dozvoljavate, gospodine
Đorđeviću?“ sela je pored mene i levu nogu prebacila preko desne. Zapitao sam
se koliko li se đavola krije u toj ženi. Gledao sam u njene gole mišiće, fine duge
prste na rukama i opet pomislio da njima drži instrumente pomoću kojih prebira
po plućima, srcu, crevima i jetri mrtvaca. A ja poželim da njima dodirne mene...
Na najintimnijim mestima... Toliko je čudno da sam počeo da razmišljam da li
Franciski da pričam o njoj. Ne, naravno, sve između doktorke i mene, taman posla,
samo da sam upoznao takvu osobu.
 Upravnik Stričević je izašao pred nas i zamolio da minutom ćutanja odamo
poštu svim našim dragim prijateljima, odnosno pacijentima kojima ni pored
ljubavi, volje i znanja ovde nije moglo da se pomogne, ali je takođe napomenuo
da zadovoljstvo koje osećamo svi mi, i zdravstveno osoblje i štićenici ovog
instituta, kad doskora bolesne, pa i teško bolesne ljude otpuštamo kao zdrave,
predstavlja protivtežu časovima žalosti. Pijanista je svirao Šopenov posmrtni
marš, koji smo saslušali stojeći. Zatim je svako od nas, zacelo utonuo u sopstvene
misli, odsedeo do kraja koncerta. Ne mogu da sudim o kvalitetu muziciranja. Na
kraju smo Cica i ja zajedno pošli prema stepeništu, ne osvrćući se na to da li nas
prate nečiji pogledi, i noć proveli u njenoj lekarskoj sobici.
 21.

Ne spadam među muškarce koji već posle trećeg koktela ili viskija počinju da se
hvale svojim seksualnim avanturama. Hajde najkraće i jezgrovito: Cicino i moje
telo su se savršeno slagali. Pred zoru uvek dođe čas kad ti se posle zdravog
uzbuđenja još uvek ne spava i počinju razgovori. Ljubavnici se pretvaraju u
ljudska bića našeg kova, koja još jedanput, a sada bajagi na intelektualnom nivou,
žele da se pokažu u što lepšem svetlu, jednostavnije rečeno, da se prave važnim.
Znamo iz loših, pa čak i malo boljih romana i filmova da obaveštajci baš u takvim
prilikama od svojih partnera saznaju sve što bi hteli. Ili partnerke od njih.
Milovao sam njenu ruku. Rekao sam već da je elegantna, prefinjena. Vešta.
Onda sam pitao kako žena koja sa tolikom samosvešću i bez straha i predrasuda
konstatuje uzrok smrti može da bude klaustrofobična. Odgovorila je da je osećanje
teskobe u zatvorenom prostoru jednostavno jače od nje. Da li je ona potpisala
smrtovnicu za generala posle samoubistva? Malo se začudila što to već znam, pa
sam objasnio da sam dobio od njega oproštajno pismo. Klimnula je glavom,
dabome, tako nešto ne može i ne treba da se zataji, za zdravstvenu ustanovu uvek
je neprijatno kad se dogodi suicid, pogotovu ako se radi o poznatoj i uvaženoj
ličnosti, ali ništa u njegovom dosijeu nije upućivalo na opasnost, niko nije ni
naslutio da bi sam sebi mogao da prekrati život, mada sad naknadno priznaje da u
tome ima nekakve logike.
„Posle svršenog čina svi smo uvek pametniji. Ali šta bismo uradili čak i da
smo naslutili šta namerava? On bi odbio pomoć psihologa, ne bi pristao da uzima
sedative, ne bismo imali pravo da ga prisilimo...“
Njen posao je, reče, bio jednostavan. Čovek je bio vojnik, pištolj u ustima
stegnut među zubima, metak u magnovenju raznese mozak, smrt je trenutna. Pošto
se radi o bivšem visokom vojnom licu, detaljna obdukcija će se obaviti u
Beogradu, na VMA, ustanoviće se u kakvom su stanju bili ostali organi, to nije
bio njen posao jer je uzrok smrti bio nesumnjiv, ali ništa senzacionalo ne može da
se očekuje. U medijima će sigurno nešto morati da se objavi, ali to će valjda biti u
dogovoru sa porodicom i uz neophodnost da mu se posmrtno odaju zaslužene
počasti.
Što se tiče Generalove smrti svakako je govorila istinu. Pokušavao sam da
analiziram njenu reakciju na moju izjavu da mi je napisao oproštajno pismo.
Nisam imao utisak da je bila naročito iznenađena, nije se trgla, nije se uplašila,
nije pokušavala da sazna šta mi je poverio u času pred smrt. Ako su ovde zaista
vršili opasne eksperimente sa živim ljudima, koji o tome nisu bili obavešteni, ako
su – i ta se sumnja pojavila u mojoj sad smušenoj glavi – uzimali nekakve uzorke
sa živih bolesnika ili ih čak ubijali da dođu do... Pa ne znam do čega, možda sam
počeo da fantaziram pod ovim čudnim okolnostima, do nekih nerava, genoma...
Da li je moguće da ova žena čak i ubija radi nauke?
Ustala je. Protezala se. Posmatrao sam je golu kako ide u svoje malo
kupatilo. Svitalo je. Pošto se vratila, rekla je da ima iznenađenje za mene i iz
ormana izvukla bocu starog, francuskog konjaka, izvinjavala se što ima samo
jednu prostu čašu za pranje zuba, jedno od nas dvoje može potegnuti iz flaše.
Ponudio sam se da to budem ja. Začudo, iznenada više nisam bio nasmrt umoran
i pospan. Iskoristio sam trenutak opuštenosti i direktno je upitao zar te iste noći
kada i General nije umro i onaj mladi Mađar iz Vojvodine?
„Jeste.“
„Od čega?“
„Lekarska tajna“, reče nasmejana.
„Da li i naše ljubavne igre takođe spadaju u lekarske tajne?“
„Pa naravno.“
„Hajde, kad znam za njih, a valjda znam, kad sam tu s tobom, možeš bar
nešto više da mi kažeš o njemu. Tako mlad, pa da tako iznenada ode...“
„Reći ću ti, ali ostaje među nama, ako ikad ikome ispričaš, demantovaću, pa
će biti izjava protiv izjave. Kao bankar si valjda u stanju da ne brbljaš, ako ne treba
i ako se ne sme. On je hteo da mu se ugradi čip u mozak. Hteo je da bude neka
vrsta supermena, već i da bi imponovao svojoj Radi i utešio je što je bila kriva za
njihov udes.“
„Imate li pismeno da je pristao?“
„Koješta. Ma sve je to tajna.“
„Da li si ga ti ubila?“
„Šta ti je? Jesi li lud? Ja sam tu da konstatujem smrt, a ne da ubijam, sačuvaj
Bože!“
„I da malo izvrneš nalaz?“
„To nikako. Uzrok smrti je...“ Malo se pokolebala.
„Šta je uzrok smrti?“
„Ako umre neko takav, taj momak, na primer... Desetinama ćemo olakšati
da se vrate u normalan život, stotinama.
„Ako iskoristiš neki deo njegovog organizma kao pomoć drugom bolesniku?
Ili za eksperimente.“
„Ta oblast kod nas još nije dovoljno korektno zakonski regulisana, mada se
radi na tome.“
„A vojni faktor?“
 „Gde nema vojnog faktora u savremenom životu?“
„Ko ti je taj debeljko u bordo uniformi sa onim zlatom na okovratniku, onaj
sa kojim si sinoć stigla u bordo mercedesu? Sve mi je nekako bordo boje oko ovog
vašeg instituta.“ Oćutala je. „Bar mi reci koje je nacionalnosti.“
„Srbin. I to rodom iz ovog grada.“
„Ali kakva je to organizacija sa bordo kolima i uniformama? Zašto si ti u
belom mantilu, a ne u nekom plaštu njihove boje? Za koga radi taj tvoj Srbin? Za
koje strance?“
„Za koje strance radiš ti, Džordži?“
Da li sam očekivao odgovor? Naravno da nisam. Znao sam da sam uzalud
radoznao, ali istovremeno sam pomirljivo pokušavao da samome sebi govorim da
me se ne tiče. Zaista imam i druge probleme.
Prevario sam se. Iznenada je izbilo iz nje:
„Neki dan bilo je reči i o tebi.“
„Gde?“
„Na kolegijumu.“
„Kakvom kolegijumu?“
„Na našem.“
Možda je trebalo više da insistiram kakav je to kolegijum, ali sad me je više
zanimalo nešto drugo:
„Šta ste pričali o meni? Hajde, ti si počela...“
Polako se oblačila. Izazovno. Gotovo da je pozovem natrag u krevet.
„Institut treba da se proširi. Burnaut je zanimljiva pojava. Pomodna. Uspesi
Srbije da poveća prihode sa banjama nisu uspeli. Aranđelovac, na primer, zaista
ima šta da ponudi, ali ne možeš da pridobiješ strane goste ako nemaš domaće
okruženje i ne pružiš nešto posebno, što drugde ne postoji ili bar ne postoji po tako
niskim cenama. Na primer, lečenje od burnauta u novoj, takoreći nevinoj sredini,
možda bi dobro moglo da se ponudi...“
„Kakve veze ja imam s tim?“
„Pa da si, ne daj Bože, umro ovde, jer se nisi lečio od tog strašnog fenomena,
a mi kasno prepoznali... Ako bi čipovi u mozgu pomogli da se stekne pozitivniji
stav prema životu, to bi zabeležili i mnogi strani mediji, zar ne bi?“
„Ne znam. Ne bi. Precenjujete me. Ne bi vam se isplatilo da me ubijete.“
„Tako je. I mi smo došli do tog zaključka.“
Zamislio sam se pa rekao:
 „Znaš da nije ukusno da se zavitlavaš sa takvim stvarima. Zar bi me ti ubila
u interesu nekog zanimljivog eksperimenta? Kako to radite? Kako to radiš?“
Završila je oblačenje, pa i šminkanje pred ogledalom postavljenim iznad
stočića koji je bio i pisaći i toaletni.
„Kao što naš razgovor dokazuje, ja te nisam ubila, bar ne doslovno, dragi
moj. Teoretski ima raznih načina. Ima tih nokaut-kapljica koje deluju vrlo brzo, a
posle desetak sati njihovo postojanje više ne može da se dokaže, a toliko vremena
do kompletnije obdukcije ja kao prvi patolog, koji se bavi sa lešom, uvek mogu da
izvučem.“
Da li je bilo trunke istine u tome što mi reče ili je sve to njeno morbidno
zavitlavanje?
Svanulo je. Pred prozorom dan. Ptice, vrane svojim kreštanjem nadjačavaju
pevačice. Negde sam pročitao da vrane kradu jaja iz gnezda drugih ptica. Neko bi
možda u vranama tražio nekakvu zlokobnu simboliku za ovaj institut, ja samo
kažem da se ne razumem u ornitologiju. Uhvatio sam obema rukama Cicu za
glavu, pomilovao joj obraze, pokušavao da budem i čvrst i nežan istovremeno.
Mislio sam da će da zaplače. Nije. Ona da zaplače? Odgurnula me je. Nežno? Ne,
nego odlučno.
„Da li te vrane igraju nekakvu ulogu u vašem radu? Da li eksperimentišete i
sa njima? Sa životinjama?“
„Ne.“
„Zašto ne?“
Nasmejala se.
„Baš si uporan. Pa nismo mi jedini u tom lancu...“ Hteo sam da saznam u
kakvom sad lancu, ali nisam hteo da je prekinem kad je očigledno bila voljna da
kaže nešto više. „Na istom projektu radi mnogo institucija, a ja sam daleko od toga
da imam pregled, veruj mi...“
„Sklon sam da ti u tom pogledu čak i zaista poverujem.“
Nastavila je gotovo ravnodušno:
„Baš ti hvala. Hajde, obuci se najzad, vreme je da krenemo.“
Sišao sam prilično neispavan. Seo sa laptopom na terasi. Bio sam zadovoljan
što tog trenutka na terasi kafane nije bilo nikog osim mene. Proveravao sam neke
podatke svoje banke, koje sam mogao da dobijem zahvaljujući ličnoj šifri. Bio
sam blizu, veoma blizu odluke da prihvatim rešenje da me pošlju kuda hoće. Ili da
prihvatim ponudu za Sao Paulo. Profesor i Direktor se nisu pojavili. Valjda su
negde tugovali za svojim prijateljem Generalom.
Da li se ja zavaravam kad mislim da mi je u životu, bar posle smrti mojih
roditelja, sve savršeno? Da li je naprotiv baš to uverenje zapravo lažno i znak da
je sve suprotno od toga, da nisam stvarno zadovoljan, presrećan, da nisam želeo
takav život, da ću zbog te protivrečnosti – kako da kažem – da puknem, da bi mi
bilo milije da živim kao Pavle u Beogradu.
Pred ručak je stigao Pavle sa terapije. Rekao sam mu da sutra definitivno
moram da putujem. Kako bi bilo da ručamo negde u gradu? Rekao je da bi bolje
bilo da umesto večere odemo negde na pristojan roštilj. Odmah sam pristao jer
sam bio veoma pospan, ali gadilo mi se da odem u trpezariju među sav taj tužni,
bolesni svet, nisam hteo ni da se okupam u bazenu sa toplom vodom da ne bih
morao da proplivavam među bogaljima. Umesto da sam zahvalan što sam takav
kakav sam, srećan sa svojih trideset i devet godina, dozvoljavam sebi nadmenost.
Odlučio sam da lift više ne koristim da bih izbegao blizinu sa jadnim bolesnicima.
Liftovi svejedno opet ne rade. Preskačući po dva stepenika penjem se na
sprat. Soba mala, ali vrata su otvorena prema terasi. Bez obzira da li ima trunke
istine u tome što mi je Cica pričala, osetio sam da treba da odem odavde. Da bežim
dok sam još čitav?
Pavle me već čeka. Krećemo prema mojim kolima. Prijatelj me pita:
„Zar ne hodam sve bolje i bolje?“
„Kako da ne. Kad ćeš kući?“
„Rekoše da bi trebalo da ostanem bar još nedelju dana, ali da su zadovoljni
mojim oporavkom. Veoma sam ti zahvalan što si mi ispunio vreme ovih nekoliko
dana.“
„I meni je drago. Pa i što sam upoznao te čudne starkelje.“
Ispili smo prve čašice viljamovke za pokoj duše starog Generala. Pokoj
duše? Tako se to kaže. Nešto mora da se kaže kad te smrt upozori na činjenicu da
postoji.
Čini mi se da je roštilj nekada bio bolji, ali verovatnije je da sam ja kao mlad
čovek uvek bio gladniji. Čini mi se da su i Cigani nekada svirali bolje, ali isto tako
je verovatno da nisam bio tako probirljiv kao što sam sada.
„Zar nije divno?“, pita Pavle osvrnuvši se. Restoran se ispunio dobro
raspoloženim ljudima.
„Jeste. Kažem ti, zaista me raduje što sam te posetio, pa ostao i doživeo sve
ovo, ali sutra jednostavno moram da krenem.“
„Žao mi je. Naravno, shvatam. Vidimo se još ujutro da ti zaželim srećan
put.“
„Svakako. Želim takođe da se oprostim i od ono dvoje staraca.“
Ispričao mi da je čuo da će strana firma, koja ulaže u eksperimente u
Institutu, koja ima bordo kombije i ljude uniformisane u bordo overale, sagraditi
luksuzan hotel koji neće imati direktne veze sa centrom za rehabilitaciju, uz njega
će se nalaziti veliki akva-park, sportska igrališta... Biće lepo. Kažem da sam i ja
pomislio da bi to bilo korisno. Možda ćemo navratiti kao zdravi ljudi. Kroz desetak
godina imaćemo tek pedesetak godina.
 22.

Retko pamtim šta sam sanjao, ali ako sanjam, to je gotovo sasvim realistično. Na
primer, na pustom drumu pukla mi je guma, pa konstatujem da nemam rezervni
točak. Ili stižem sa Franciskom i mnogo prtljaga u hotel, ali kažu da nisam
rezervisao na vreme, nemaju slobodne sobe, očajan ne znam šta ću. Ili me zovu na
najviši sprat moje banke, tamo su nekakve nove, fantastične kancelarije, za
ogromnim stolom sedi meni nepoznati starac i ne samo da mi grubim rečima
saopštava da sam dobio otkaz nego kaže da će zahtevati da za pogrešne aktivnosti
platim ogromnu odštetu... San sa dvoglavom Cicom je zaista bio izuzetak.
Moj brat od ujaka, psihijatar, kome sam ispričao šta mi se događa, reče da
kao matematičar i informatičar do te mere nemam mašte da ni moja podsvest ne
ume da fantazira i da to nije dobar znak, trebalo bi da se opustim, da obavezno
nađem nekakav hobi. Da li znam da se i dugačak san odvija zapravo poslednjih
nekoliko sekundi pred buđenje? Znam, čuo sam, samo ne razumem šta je u datom
kontekstu time hteo da kaže.
U snu sam krenuo kroz hol Instituta, ali teško, veoma teško. Hod mi je bio
kao da sam jedan od najtežih pacijenata. Pomislio sam da su me zarazili. Kako
mogu da nekoga zaraze prelomima, posledicama moždanog infarkta, pa to nisu
posledice virusa? Možda nečeg ima u vazduhu, u atmosferi, pomislih u snu, možda
te proklete vrane prenose nešto do sada nauci nepoznato ili nedovoljno proučeno,
pa je baš to ovde predmet za eksperimentisanje. Možda me Cica namerno zarazila
da bih se podvrgao njihovim eksperimentima, ubiće me jer je za istraživanje
potreban odrezak mozga jednog dobrog informatičara.
U tom snu sam krenuo lepim stazama kroz park, ispred mene stepenice do
užeg puteljka. Obično bih preskakao po dva stepenika, ali sad sam uz pomoć ruku,
dižući butinu, stavljao prvo levu nogu na gornji, pa nekako vukao za sobom desnu.
I nanovo. I nanovo. Onda su mi se pod miškom volšebno stvorile štake, koristio
sam ih kao da se nikad nisam kretao drugačije, kao da su deo mene, a ne pomagala
od plastike, kretao sam se, ali sa strahovitim naporom.
Staza sve uža, šuma gušća. Kričanje vrana. Iznenada proleću nisko, prolete
pored moje glave, uplašim se njihovih oštrih kljunova, ali one se ne obaziru na
mene, proprhnu ispred mene, plašim se da bi mogle da prolete kroz mene, probuše
me; na stazi sad jure zečevi, pa veverice i to hitro skakućući po zemlji, inače valjda
skaču sa grane na granu, ne shvatam šta im je sad, čak su i ježevi brži od mene,
čak i kornjače, nekoliko velikih kornjača me prestiže s lakoćom. Oklopi im nisu
uobičajene boje, nego bordo. Svi stanovnici šume jure nekuda. Najzad me
prestigne i žuti, šugavi ranjeni pas, koga su u kafani namamili viršlama da bi ga
uhvatili momci u bordo uniformama. Zar ga nisu ubili? Hvala Bogu nisu, bar nešto
lepo u tom strašnom snu, za koji i u snu znam da je san, ali ne umem da se
probudim, da se iz njega kao Minhauzen izvučem za sopstveni perčin,
Zbog tog psa se osvrnem i shvatim da mi se otpozadi iz pravca Instituta
približava čopor vukova sa užarenim očima, iza njih je buknuo požar koji se širi,
to je vatreni zid sve do neba, sve me brže sustiže šiban snažnim vetrom, već me
guši dim.
Stvarno me guši dim.
To me probudilo. Prvo pomislim da sanjam na nov način, moraću da
ispričam svom rođaku psihijatru, možda mi ovde jača mašta, možda je dobro što
se odmaram, ali na javi sad jedva dišem od dima. Istrčim na terasu. Vidim deo
krova Instituta, sa njega uvis liže plamen. San? Nije više san. Shvatim da je izbio
požar i tog trenutka se oglasi sirena. Uzbuna. Očigledno sa zakašnjenjem. Zar
nemaju svuda one sprave koje automatski oglašavaju uzbunu kad izbije požar?
Ama ovde sve može da bude u kvaru kao liftovi.
Zgrabim samo koferče sa laptopom, pod ruku farmerke i košulju i izjurim iz
sobe. Ostavljam garderobu, toaletni pribor, prazan kofer, zaboravljam crnu torbu.
Nemam vremena za takve sitnice.
U hodniku se još jače oseća dim. Liftovi, naravno, ne rade. U slučaju požara
liftovi inače ne smeju da se koriste. Tek se sad gase svetla. Za trenutak mrak, ali
srećom odmah uskoči pomoćno svetlo. Bar to.
Dosta nas silazi, većina brzo, što brže mogu, mnogi s mukom na svojim
štakama, sve ih prestižem.
U holu je ipak manje dima, ali oseća se. Osvrnem se. Zastrašujući prizor kao
nastavak sna, niz stepenice beže pacijenti koji su bar toliko pokretni da mogu, ali
ja zamišljam da nadole nekako skakuću ne samo spretne veverice nego i one
kornjače. Za njima oni vukovi sa užarenim očima. Horor. Ko zna koliko pacijenata
ostaje zarobljeno na višim spratovima. Silazi i nema balerina, kreće se dosta brzo,
ali su joj pokreti nekako ćoškasti, usporeni, kao da visi na nevidljivim koncima.
Njeni koraci niz stepenice me podsećaju na Pavla. Obukla je triko sa lampasima
za koje znam da su zapravo moderan egzoskelet – kako je uspela tako brzo? A
možda spava u njemu. Pomislim da je to spasava. Zastanem začas gledajući njeno
gracilno telo, njeno ljupko malo lice. Ona se spotakne, padne, preko nje gaze drugi.
Gaze je nogama i štakama. Setim se da je ona nema. Ne može da krikne, da upozori
na sebe, da pozove u pomoć. Znači da je te skalamerije nisu spasle. Još se kolebam
kako da se proguram do nje kad se tog trenutka sa treskom otvaraju vrata onog
lifta koji je inače uvek zatvoren a vodi ka kuli. Iz otvora šikne plamen i zahvati
trojicu pacijenata koji su upravo prolazili pred njim. Zapomažu. Nova panika.
Nema balerina gori, pretvara se u lomaču, a ne može da zaurla.
 Niko se više ne osvrće ni na koga. Jasno, svako misli samo kako da spase
sebe. Svoj jedini život. Da li je to još san? Ne, nije, znam da je java, java, java.
Posle razmišljaš kako da opišeš takve scene. Možda da sebe pred drugima
prikažeš u malo boljem svetlu nego što samoga sebe vidiš.
Ne, ne mogu sebi da dam oprost. Ne bi mi dao ni onaj pop u šarenom
bademantilu. Isti sam kao i svi ostali. Strah je jači od dobre volje da se pomogne,
od savesti. Nisam odlučio da priskočim maloj balerini, zapamtio sam joj ime, Ines.
Izgazili su je nasmrt. Ako nisu, izgorela je živa a da nije mogla ni da zajauče.
Nikom ne mogu da pomognem. Bežim. Shvatam da sam počeo da bežim i pre
nego što sam svesno doneo odluku da me se niko drugi ne tiče. Samo da bih što
brže prošao guram u stranu sporije, bogalje, one sa štakama, one u kolicima.
Najzad sam na izlaznim vratima.
Sirene sa druma, sa parkinga. Tek sada. Nekoliko vatrogasnih kamiona,
policija, hitna pomoć. Kroz haos trčim prema svom alfa romeu. Ispred njega se
isprečila cisterna vatrogasaca. Svejedno, mogu u rikverc preko leja cveća i nekog
niskog žbunja, rušim klupu, udarim u nekog fiću, sad imam pred sobom slobodan
prostor i dajem gas. Uspeo sam da se izvučem.
Nikom nisam pomagao. Nisam ni pokušavao da pomognem. Pavlu? Starom
Profesoru? Direktoru? Junak na filmu bi se vratio u požar, učestvovao u
spasavanju, odjurio do Pavlove sobe, izvukao ga živog, poneo ga na leđima kroz
vatru. Ali ovo nije film, a ja nisam nikakav junak.
Tek naknadno, tek kasnije, pitaću se gde je bila Cica? U Institutu? Da li se
za vreme eksplozije nalazila gore u kuli? Ili je te noći bila kod kuće? Nikada neću
saznati.
Janez i CERN? Čovek azijatskog porekla pored visokog funkcionera ratnog
vazduhoplovstva? Dobra zaštita elektronske korespondencije instituta? Da li da
pokušam da posle iz Frankfurta ipak provalim u nju? Nije isključeno da bih uspeo.
Da li se u Institutu ubijalo svesno ili iz nemara? Da li su ubili Lasla? Da li je njihov
cilj samo da se pomogne nekom kao što je moj Pavle? Ili ona paralisana balerina?
Bar teoretski, bar u pokušaju? Ili je sve to potrebno nečijoj vojsci, tajnim silama
koje bi da vladaju svetom? Koje već uveliko vladaju svetom?
Da li da sve to odgurnem od sebe, pokušam da zaboravim? To je sigurno
najbolje i najpametnije.
Zaboravio sam da spakujem staru bocu vina iz Bordoa koju sam poneo za
specijalne prilike. Zar ih nije bilo? Svejedno, širom kugle zemaljske vaistinu još
ima dobrih vina.
Stigao sam na drum. Iza mene se čuje veoma jaka eksplozija. Zakočim,
izađem iz kola, osvrnem se načas. Kula je razneta u paramparčad. Iznad nje se
kroz prvu jutarnju sivu svetlost diže visoko pod nebo, već obojeno prijatnim
crvenilom jutra, tamnosivi oblak dima u vidu pečurke. Da li me to iznenađuje?
Nuklearna eksplozija? Možda se takav oblak dima stvara i zbog požara pod
normalnim okolnostima? Pod kojim normalnim okolnostima eksplodiraju kule
koje se nalaze na dvorcima u kojima su instituti za rehabilitaciju? Ništa ne
razumem. Kasnije ću razmišljati o svemu i pokušati da razumem, ali ne verujem
da ću uspeti, sad nemam vremena, moram da pobegnem. Hoću da živim.
U pravcu Instituta punom brzinom jure vatrogasna vozila iz susednih
gradova. Vojni kamioni. Sporije, ali koliko god mogu brzo, građevinske mašine.
Ja sam u koloni onih koji beže u suprotnom pravcu. Protutnjim kroz grad. Nisam
svesno ni zapazio kad je sasvim svanulo. Dan je beo, sunce počinje da ga
pozlaćuje. Sad mogu da ugasim velike farove svog automobila.
Napuštam srpsku palanku. Najzad sam na širem drumu i zahvaljujući snazi
motora lako prestižem ostale učesnike u saobraćaju.
Žetva pšenice tek što nije počela. U to se ne razumem, ali su polja sva u zlatu
jutarnjeg sunca. Lepo je.
Nema više gužve na drumu, prestigao sam sve begunce. Moj alfa romeo je
najbrži. Nasmešim se, prvi put kao da imam neku korist od takvih kola. Zar imam?
Važno je bilo da izađem iz Instituta, ostalo je bilo... Šta je bilo? Rutina? Rutina
kako da se pobegne od katastrofe? Sad mi je laknulo. Sve je preda mnom opet
otvoreno, sve u životu.
Pred ulazak na auto-put prema Beogradu stajem još jednom na parkingu.
Biće topao letnji dan. Na svetloplavom nebu tek po koji oblak. Grad sa Institutom
je ostao daleko iza mene.
Hajde redom. Da se nisam po starom običaju javio Pavlu, ne bih znao da je
preživeo anafilaktički šok i da je u tom institutu. Da nisam odlučio da ga posetim,
pa da se zadržim u njemu, ne bih saznao da to nije obična ustanova za rehabilitaciju
posle određenih bolesti i povreda. Da se nisam zbližio sa trojicom staraca, General
ne bi meni ostavio oproštajno pismo sa jezivim optužbama. Da nije baš one noći,
koju sam i inače nameravao da provedem u tom institutu kao poslednju, izbio
požar i da nisam zaboravio ili podsvesno ostavio onu torbu, sad bih nastavio da se
kolebam kojoj službi da ga predam ili da ga uništim... Da sam u Beograd došao
desetak dana kasnije, Pavle mi se ne bi odazvao na poziv jer bi već davno bio
mrtav, izgoreo, a ko zna kada bih to i od koga saznao...
Tek sada shvatim da sam još uvek u pidžami, skidam je i bacam. Šta sam
sve ostavio u svojoj sobi? Ništa važno. Malo garderobe, sapun, četkicu za zube,
sve ću kupiti u Beogradu. Vino. I crnu torbu koja se zatvara šifrom, a u njoj
Generalovo pismo sa optužbama da se u Institutu vrše eksperimenti sa živim
ljudima, da se zbog toga umire. Šta bih s njim da sam ga poneo? Ponavljam u sebi,
dabome, ipak bih morao nekom da ga dam, morao bih da se potrudim da provere
šta se stvarno događalo u institutu. Sada ne moram ništa. Čak da nekom – kome,
kojoj službi, kom nadleštvu? – ispričam šta mi je General poverio, ko bi meni
poverovao? Sve bi to delovalo neozbiljno.
Ne znam zašto sam bacio pidžamu. Podsvesno? Ne, učinio sam to baš
svesno, namerno. Hoću da se oslobodim Instituta, bolesti, bogalja, eksperimenata,
svega u šta sam se upetljao i groznih pitanja na koja ne umem da nađem odgovore.
Pogotovu doktorke Cice, hrabre u krevetu, neozbiljne kad bi se našla u mraku,
zastrašene u zatvorenom prostoru, Stojanke, koja nije volela svoje kršteno ime,
doktorke, specijalistkinje za leševe. Doktorke Smrt. Pa čak i Pavla. Pavla, mog
jadnog, genijalnog kolege, koji se nije ostvario, nije bio uspešan u životu. Nisam
mogao da mu pomognem. Da li sam bar uspevao da mu malo olakšam deo boravka
u toj čudnoj, morbidnoj, prokletoj sredini?
Bacam pogled niz široka polja. Leto u Srbiji. Sve je toplije. Gubim vreme,
neće ga biti dovoljno za čestiti odmor, na primer, na Karibima. Možda ne bi bilo
loše. Ipak sam se nagutao dima bežeći kroz hol Instituta. Mogao sam da izgorim.
Da umrem. Bože, kako li je nadisati se nekog slanog, svežeg, čistog morskog
vazduha! Svejedno, naći ćemo nešto lepo na internetu, bar za nekoliko dana.
Navlačim farmerke, oblačim košulju. To sam ja. Proveravam u retrovizoru.
Lice mi je bledo, ali garavo. Tražim krpu za brisanje šoferšajbne, tu je i flašica
vode. Umivam se nekako. Zar je važno da li ću u Beograd da stignem kao
civilizovani savremenik ili kao odrpanac... Ama, nema veze, samo da ga se
domognem, pa da razmislim šta ću posle. Nešto me ovde guši, klaustrofobičan
zbog svega što me ovde snašlo, zastrašen kao doktorka Cica u liftu.
Ako se ona ipak nalazila baš u kuli kad je izbio požar? Da li je izgorela živa?
Kao da je bila veštica? Veštica na srpskom jeziku podseća na „vešto“, a ona je
veštačila o smrti.
A što se mene tiče, jedva sam se izvukao živ.
Franciska! Stižem! Hoću da živim. Časna reč, stvarno hoću!
VILA NA DEDINJU
 1.

Najlepši i najprijatniji mesec u Beogradu bio je i te godine septembar. Sunce,

zlatna kugla, veoma sporo se kotrljalo u pravcu zapada, postepeno izgubilo snagu,
pocrvenelo pred smiraj i tada je bilo najlepše. Večeri prijatne. Beograd gotovo
svake godine nanovo uživa u svom miholjskom letu. Da ne poveruješ da će mu
uskoro definitivno biti kraj. Bar za ovu godinu. Ali dogodine sve iznova. Za onog
ko doživi.
Takav je bio i septembar kad je stari džip pred ponoć neukroćen vozio niz
strmu ulicu u pravcu beogradskog Južnog bulevara sve brže i brže. Noć tiha i topla,
još se moglo hodati u majicama, samo su neki stariji građani za svaki slučaj poneli
džempere. Miško je izgubio kontrolu, menjač starog vozila bio je isuviše tvrd,
prosto ga nije slušao, ulično osvetljenje loše, čak očajno, zbunjivale su ga senke,
koje su kao rešetke padale preko asfalta, semafor je iznenada podmuklo zasvetleo
crveno, noga mu je kliznula sa uzane pedale kočnice i nehotice pritisnula gas,
vozilo je poskočilo, zbunjeni vozač više nije znao šta da radi. Očaj. Dvostruki
tresak. Nešto je lupilo u branik, a automobil u banderu. Shvatio je da nije
povređen, samo su ga ruke bolele, jer se tako grčevito držao za volan, ali deset
metara pred njim na kolovozu je ležala devojka sa čudno raskrečenim nogama. Do
tog trenutka je nije primetio. Iznenada, kao niotkuda, pojavilo se dosta prolaznika,
ni njih nije bio svestan dok mu nisu prišli i počeli preteći da viču, a on je ostao da
sedi nepomičan i nem; sačekao je policiju i hitnu pomoć.
Grubi policajac se izderao na njega:
„Da li imaš vozačku i saobraćajnu dozvolu?“
„Izvolite...“
„Vozačku si dobio tek pre pola godine! Da li znaš da ti ova saobraćajna nema
veze. Prastara, odavno istekla. Ni ove registarske tablice ti ne važe. Kako si se
usudio da ovako voziš po gradu? Hej, probudi se, momče, čije je to vozilo?“
„Dedino... Bilo je dedino. Ratni trofej...“ Povređenu devojku su oprezno
podigli u ambulantna kola. „Da li će ostati živa?“
„To još ne znamo. Ako budeš imao sreće, hoće. Da si se nalazio u nekim
slabijim, manjim kolima i ti bi sad bio polumrtav, ali ovo staro vojno vozilo je
pravi mali tenk.“
S druge strane kola prišao je stariji čovek u civilu. Za razliku od prvog bio
je vrlo tih, ali glas mu je ipak zazvučao preteći jer je u ruci držao revolver, dršku
je oprezno obavio maramicom.
„Pucaljka ti je bila na suvozačkom sedištu. Jesi li pucao iz nje, mali?“
 „Nisam, majke mi... reče Miško, pa se ispravi. „Možda i jesam, ali samo na
limenke piva.“
„Tako? Cev mu je još topla.“
Civil je mahnuo glavom. Policajac je shvatio i stavio mladiću lisice na ruke.
Njemu se to za tren učinilo smešnim, pomislio je: zar tako nešto zaista postoji u
pravom životu, ne samo na filmu? Zar je moguće da se to zaista događa meni?
Nije znao da male gvozdene karike tako bolno stežu.
U policijskoj stanici poslušno je dozvolio da mu starija, mrzovoljna
bolničarka uzme krv. Svi su se čudili što alkotest nije pokazivao ništa. Nula koma
dva promila. Međutim, parafinski test je dokazao da je Miško pucao.
„Pa to sam odmah priznao. Ali samo onako...“
„Da li si uživao u opojnim sredstvima?“
„Nisam!“ Zatim se ispravio. „Danas nisam, majke mi!“ Čak je pokušavao
da se pobuni. „Zašto mi govorite ti Ja sam punoletan!“
„Zato što mi se tako sviđa!“
Prebacili su ga u malu sobu u kojoj su se nalazili samo sto i stolica i
zaključali vrata. Nije obraćao pažnju na okolinu. Čekao je. Mobilni su mu uzeli,
ali svejedno ne bi znao koga da zove. Bar bi mogao da se zabavi igricama. Voleo
je onu sa zmijom koja vijugajući guta male ili velike crvene kružiće, ali igra se
prekida ako se zmija sretne sa sopstvenim repom. Da je deda živ mogao bi
policajce da zamoli da mu jave, ali šta bi on uradio? Ništa. Verovatno bi rekao
neka istraga ide svojim tokom. Bio bi ljuti, ljut na svoj tihi način, ali ne bi želeo
da njegov unuk uživa bilo kakvu protekciju. Policija će lako da utvrdi da je džip
zaista bio registrovan na dedu i ko je on bio. Da je mama u Srbiji nešto bi svakako
učinila, ali ona je u Americi. Setio se da na filmovima posle privođenja svako ima
pravo na jedan telefonski razgovor, pre svega sa advokatom. Njemu nisu ponudili
da se nekome javi, ali čak i da jesu ne bi znao kome.
Pa valjda je i to deo života da ti do bola stegnu ruke čeličnim lisicama, zatim
te ostave gladnog i žednog u gotovo mračnoj sobici. Retko kad je bivao gladan,
ali uz to bi se uvek unapred radovao da će se uskoro najesti. Možda bi mu i ovde
dali nešto ako zakuca na zaključana vrata i zamoli, makar čašu vode jer mu se
gorak ukus širio nepcima.
Sat mu nisu oduzeli. Deset do jedan. Onda je položio ruke na sto, glavu na
ruke i zaspao sedeći na tvrdoj stolici.
Iznenada se trgao i shvatio da po uzanom prozoru dobuje kiša. U sobu je
ušao gospodin u civilu. Miško ga je posmatrao staloženije, video je da na nosu ima
staromodne, smešno velike, verovatno jevtine naočari, odelo pomalo pohabano,
nad usnama brčići kao da su prilepljeni, ali inače pažljivo izbrijan čak i sad u zoru.
Mora da se predveče toga dana brijao po drugi put. Delovao je vrlo umorno, ali
pomalo smešno, predstavio se kao inspektor, promumlao svoje ime i privukao
stolicu. Miško je policijske inspektore, istražne sudije, detektive – nije tačno znao
ni šta je kod nas razlika među njima, koji posao ko od njih obavlja jer iskustva nije
imao, samo je video bezbroj američkih krimića – uvek zamišljao kao mlade ili
sredovečne, energične i zgodne muškarce, a ne kao pogrbljene, postarije, pomalo
ofucane činovničiće koji deluju sirotinjski.
„Lišen si slobode. Određujem ti pritvor od četrdeset i osam sati. Optužba je
za sada upravljanje neprijavljenim motornim vozilom, prestup u saobraćaju
povezan sa teškom telesnom povredom, nošenje vatrenog oružja bez dozvole. Ako
devojka umre ili se pokaže da si revolverom počinio krivično delo, optužnica će
biti proširena. Da li si razumeo?“
„Jesam“, reče Miško očajno.
„Odakle ti taj divni kolt?“
„Bio je dedin.“
„A šta je bio taj tvoj deda? Kauboj?“
Miško je uprkos svom neobičnom položaju morao da se nasmeje
zamišljajući svog dedu sa širokoobodnim šeširom.
„Naravno da nije!“
„A da revolver nije takođe ratni trofej?“
„Jeste.“
„Pa ko je, dođavola, bio taj tvoj deda? Zašto se smeješ, budalo, zar ne
shvataš u šta si se uvalio?“
Miško se načas zamislio. Da li će se ovaj mali, bedni policajčić začuditi i
trgnuti kad bude saznao ko mu je deda. Ko mu je bio deda. Da li dedina partizanska
ratna slava nekome još nešto znači ili je otpisan kao komunjara? Da li će inspektor
ipak skinuti tu prezrivu masku koja pokazuje dosadu kad sazna čiji je unuk
optuženik. Znao je, međutim, da to neće mnogo da mu pomogne. Nije odgovorio,
ali inspektoru to nije zasmetalo.
„Nastavićemo posle. Neka pitanja moraću da ti postavim nanovo za
zapisnik. Razumeš? ‘
Miško je samo klimnuo glavom. Šta je drugo mogao? Da li će sada zbog
trenutka nepažnje da se promeni ceo njegov život? Pa ako! Zar sve što se do sada
događalo s njim, a posebno poslednjih nekoliko nedelja, nije prosto bila danguba?
 2.

Miškova majka je bila zubarka u Vojnomedicinskoj akademiji, ali je radila takođe

i u privatnoj ordinaciji prijateljice. Mnogo je radila, to je njen sin naravno znao,
navikao se, oduvek je bilo tako. Radila je kao da želi da pobegne od stvarnosti, od
života. Šta je bio njen život, ukoliko se ne bi svodio na miris lekova i zadah usta
u kojima je radila, tuđih usta. Kakav je bio život u njihovom domu? Ako se ta
sterilna hladnoća prisutna u velikoj, otmenoj, dobro, veoma dobro, čak sa ukusom
opremljenoj vili na Dedinju mogla nazvati domom. Od nečeg je očigledno bežala.
Novaca je u njihovoj porodici uvek bilo dosta, zaista nije morala dodatno da
zarađuje.
Miško je znao da uvek „ima“ za sve što treba, ali „šta treba“ određivao je
deda. Dugo sebi nije postavljao pitanje zašto mama radi to što radi, zašto je
drugačija od majki većine njegovih drugova, tek postepeno, kad je krenuo u
gimnaziju, počeo je na nov način da vidi i nju i svoj život, pa je potpuno promenio
shvatanje sebe, porodice, a celog okruženja tek poslednjih nedelja, kad je najzad
progovorila o njegovom ocu.
U odsudnim godinama detinjstva, kada se dete pretvara u malog čoveka i
oblikuje svoj karakter, za dečaka je deda, general, bio i preteći, nedostižni ideal,
pa ipak istovremeno i najbliži stvor na svetu. Vitki starac u šarenoj košulji i lakom
džemperu, privatnom, i kao za još koji santimetar viši u uniformi, kad bi se
spremao da izađe iz vile. Na neki način bio je istovremeno i otac i deda, drugo je
pitanje da li je bio uspešan kao uzor i vaspitač. Očigledno se trudio, ali nije umeo.
Čovek koji je u toku rata komandovao bataljonom, brigadom, pa divizijom, posle
rata armijom i armijskom oblašću, neko vreme zapravo i celom vojskom, nije znao
kako da vaspita ni svoju kćerku, a kamoli jedinog unuka.
Generalovog unuka prilično dugo nije uznemiravalo pitanje ko mu je
zapravo otac, od kada se seća, znao je da i inače živi drugačije nego njegova
okolina, ali što je bio stariji sve više ga je ipak zanimalo sopstveno poreklo. Celo
poreklo, a ne samo ko su deda i majka. Neki njegovi drugovi su takođe rasli bez
očeva, ali znalo se i pričalo ili da su pokojni, kada i kako su umrli, ili da su
razvedeni od majki ili da žive u inostranstvu, takvi bi se kadkad pojavljivali, o ocu
jedne drugarice iz škole čak se pričalo da je u zatvoru. Ali nešto se znalo o svim
očevima, samo on o svom ocu nije znao ama baš ništa. Zasmetalo mu je što je to
tajna, ali ne isuviše. Tek ponekad bi pred njim iskrslo pitanje zašto o tome ne zna
ništa.
Važna, najvažnija, ako ne i presudna za Miškovo ipak mirno rano detinjstvo
bila je tetka Julija. Znao je da mu Julija nije nikakva tetka, nego folksdojčerka,
odvajkada domaćica u generalovoj kući, zapravo služavka; od kada sećanje
doseže, od najranijeg detinjstva osoba kojoj se kaže šta treba da se uradi, ona
poslušno klima glavom i tvrdi da je razumela, pa onda svejedno uradi kako sama
misli da je najbolje i uvek se pokaže da je bila u pravu. Zbog toga joj ni mama ni
deda ne zameraju, nego je čak i pohvale i zahvale se. Ona priprema obroke, odeću
ne samo njemu, nego i drugu generalu jer mora da mu pegla uniforme, košulje,
kravate, čisti čizme i cipele, on se presvlači dva, ponekad tri puta na dan, ona daje
na hemijsko čišćenje kad i šta treba, premešta lentice ordenja sa jedne oficirske
bluze na drugu, dečku leči prehladu i stavlja flastere na ogrebotine, mami pere
kosu i referiše šta će da kuva ili kakvu zimnicu namerava da spremi, ali je ipak
zapravo samo „personal“, posluga. Deda je general takođe i u svojoj maloj
porodici, kad se radi o nekim ozbiljnim pitanjima njegova je reč poslednja.
Majka bi, ako je prisutna, a često nije, stajala ili sedela između njih, visoka,
lepa, uvek elegantna, čak i privatno u svom domu, nikad neuredna ne bi izašla ni
iz svoje sobe, a kamo li iz kuće. Nije mnogo govorila, ali se smešila ironično kao
da je stranac koji može sebi da dozvoli da samo posmatra. Za doručkom bi
proveravala kako je Miško obučen, pa klimala glavom da je sve u redu, ovlaš bi
ga pomilovala po kosi, uveče bi dolazila da ga za laku noć poljubi u krevetu, ništa
joj se nije moglo zameriti, sve bi uradila kako treba, činilo se čak da je i svoje dete
volela disciplinovano, onako kako je red, sin to ne bi umeo da objasni svojim
rečima.
Kad je bio sasvim mali, Miško je stvarno mislio da bi deda, ako bi baš
ozbiljno naumio, mogao da zaustavi kišu ili da naredi oblaku da zagrmi i sevne,
ali, eto, ima neke svoje neobjašnjive razloge pa neće uvek. Kad je na ulici i kod
drugova čuo kako govore o Bogu, zamišljao je da sigurno liči na dedu; tvorca i
naredbodavca sveta mogao je da zamisli samo u uniformi, verovatno sa još većim
zvezdama na epoletama od naših generala, mora da je po rangu viši čak i od samog
druga Tita. Postepeno je ipak počeo svesno da primećuje da deda nije samo „strog,
ali pravičan“, nego i hirovit, čak i slab ili nedosledan. Ne objašnjavajući razloge
ponekad bi bez obrazloženja promenio mišljenje, povukao naredbu, već izrečenu
odluku. Miškova vera se malo poljuljala, pojavio se i prvi crv sumnje da li baš sve
uvek mora da bude kako jeste, ali svejedno, deda ostaje gospodar gromova i
munja, a sam Bog, đavo će ga znati zašto, valjda postupa nekako slično kao deda.
Nije mu bilo neprijatno što je odrastao u uverenju da je najmiliji čovek,
najbliže stvorenje, deda, gotovo svemoguć. Prvo pravo razočaranje bilo je ipak
kad se general jedne zime razboleo, sav savio, pogrbio, ne oblačeći uniformu, u
bademantilu na pruge jedva hodao kroz veliku kuću i prebacujući šinjel preko
kućnog ogrtača izlazio u baštu potpomažući se štapom. Nije mario što je tetka
Julija uznemireno upozoravala: „Ne bi trebalo, druže generale, pogoršaće vam se
stanje!“ Ona je zvala vojnu hitnu pomoć, koja je stigla začas, a posle je mama
nekoliko dana svom ocu davala injekcije. Ozdravio je kao da ništa nije ni bilo.
Miško je shvatio da ponekad odnekud dolazi i poneka nezgoda, ne baš nesreća, ali
neprijatnost, međutim, još uvek je uobražavao da svako zlo uvek nekako može da
se prevaziđe. Dedi trajno niko ne može ništa.
Dedina vila imala je osam soba, četiri u prizemlju i četiri na spratu. Garaža
za troja kola je naknadno dograđena. Uvek se govorilo „dedina vila“. Na spratu je
mama imala svoju spavaću sa toaletnim stočićem i svoj salon sa televizorom i
pisaćim stolom, on spavaću sobu i sobu za igranje i učenje, zajednički su im bili
kupatilo i ogromna terasa, na kojoj bi se za leto postavljali suncobran i garnitura
pletenih fotelja, koje gotovo niko nikad nije koristio, ali vojnici bi stizali u maju
da sve spreme za leto, a početkom oktobra da sklone ono što nikom neće koristiti
u toku zime. U prizemlju su bile dedine sobe, spavaća i radna, veliki salon i
trpezarija, svi zidovi bili su okrečeni u belo. Iza kuće se prostirala bašta, ispred
stražnje fasade leje sa cvećem, sa leve strane duž ograde prema susedu veći
žbunovi ruža, na kraju lepa trešnja, viša od terase na prvom spratu. U njenom hladu
bi na proleće, čim bi to vreme dozvoljavalo, vojnici postavili belu baštensku
garnituru, koja se, za razliku od one na terasi na spratu, često koristila, čekala je
da general posle podne popije svoju kafu, a ponekad primi i goste, najčešće visoke
oficire. Najlepše je bilo vreme kad bi se trešnja rascvetala, Miškov prozor se
otvarao na baštu, on se budio sa pogledom na nju. Ptice su pevale. Nikad nije
naučio da razlikuje pesme ševe i slavuja, kosa i drugih pevačica. Šteta. Detlića bi
prepoznao po tome kako kuca, ali taj zvuk se nikad nije pojavio u njihovoj bašti.
Kad je krenuo u osnovnu školu, deda je dozvolio da pozove drugove, pa da beru
slatke, crvene trešnje.
„Pazite! Ko ipak padne neka brzo dođe da ga podignem!“, pokušavao je deda
da se našali dižući pogled sa novina.
S desne strane dvorište je bilo oivičeno sa osam breza, a njegov srednji deo
bio je travnjak, uvek lepo negovan - povremeno je dolazio baštovan iz Poslaničkog
kluba da sredi što je potrebno.
Jedne večeri deda je pozvao svoje ratne drugove na roštilj, već posle podne
je nastalo veliko uzbuđenje, došla su dva kelnera i jedan kuvar iz kluba i pomagali
tetka Juliji. Neko je svirao harmoniku. Pevale su se partizanske pesme. Mama se
šetala po bašti od jednog do drugog gosta u ulozi domaćice, savršeno je igrala i tu
ulogu, nudila piće i ponekad bi zastala da popriča sa ženama ostalih generala, ali
kao posebna šefica, koja je sve diskretno kontrolisala iz pozadine, delovala je tetka
Julija i upravljala dešavanjem. Miško se neko vreme vrteo oko brojnih oficira i
malobrojnih civila, dozvoljavao da ga pomiluju i konstatuju da je porastao i da je
zgodan dečko, pitali su ga za uspeh u školi i šta želi da bude, valjda vojno lice kao
deda, pojeo je svoja tri ražnjića i jedva čekao da ode gore u svoju sobu. I general
je prilazio čas jednom, čas drugom gostu i naređivao kelnerima da odnesu ili
donesu šta treba. Miško je tada imao samo šest ili sedam godina, ali je dobro
zapamtio baš to veče jer je primetio sa koliko poštovanja, pa ponekad i
ustručavanja većina, pa čak i ostali visoki oficiri prilaze domaćinu, ali sutradan za
doručkom deda je rekao, obraćajući se više tetka Juliji nego mami:
„To nećemo često... Svi su mi dosadni, a najdosadnije je da se pretvaram
kako mi je milo. Jedva sam izdržao! Ali vi ste se baš naradili! Baš vam hvala, šta
bismo mi bez vas, Julija?“ Pa ipak, roštilj je još nekoliko puta raspaljivan u bašti.
Mama se ironično smešila, ali je ćutala.
Miško će tek kao odrastao mladić shvatiti da je prve godine života proveo
prilično usamljeno, ali tada to nije osećao jer nije znao da bi moglo da bude i
drugačije. Do mile volje mogao je da se igra u bašti, dobijao je skupe igračke, rano
i prvi bicikl. Tek kad je pošao u školu, počeo je da posećuje drugove, a i oni njega,
pa je shvatio da niko nema toliko prostora, da je čudno što njih četvoro žive u
osam soba sa dva kupatila i tri klozeta i imaju svoju baštu i garažu za tri automobila
– dedin privatni, mamin i stari trofejni džip – iako po dedu obično dolaze službena
kola sa šoferom, pa njemu nije ni potrebno sopstveno vozilo – a porodice nekih
dečaka njegovih godina moraju da se stisnu u dve ili samo jednoj sobi i da čekaju
na red pred jedinim klozetom, koji je ponekad zapušen. Kao kod Bate. Kod njega
bi se često i bojler kvario, a ponekad ne bi bilo novaca da ga odmah poprave. U
tom stanu vladao je čudan miris. Nije još poznavao reč „sterilno“, koja je bila
najpogodnija da opiše kako je kod njega. Još nije razmišljao o tome da li je to
nepravda ili prosto tako jer nije drugačije, kao što ima dana kad sija sunce i drugih
kad pada kiša, grad ili sneg. Razlike će početi da ga zbunjuju kasnije, a pogotovu
kada je počelo da se priča da nije sve tako kao što je Miško mislio da jeste, da vila
nije dedina, nego „oteta“ i kada se definitivno urušio svet u kome je odrastao.
Zapravo je ipak i mnogo ranije znao da ništa više ne može da bude onako kao što
je bilo, a on mislio da će uvek biti jer tako mora da bude. Promene u njegovom
životu su usledile postepeno, baš kao u gradu oko njega, u zemlji u kojoj se rodio.
Veoma dugo, možda neprirodno dugo, još i u gimnaziji, nastavio je da misli
da valjda ipak mora da bude kako jeste jer drukčije prosto biti ne može, da je
oduvek bilo tako – bar tako nekako – i da je deda ipak neka vrsta poluboga. Ipak!
Ali na osnovu bezbroj znakova naučio je malo-pomalo da ima i većih bogova
iznad dede i da nije baš sve u životu pod kontrolom.
Nije, naravno, znao kako su u tihu osmosobnu vilu bar za neko vreme upravo
s njim, kad se rodio, ušli smeh i plač deteta, miris mleka i pelena, ali takođe i
mnoga gotovo nerešiva pitanja, mučna i za samog generala. Tetka Julija se
pretvorila u pravu tetku, gotovo u baku, iako je i baba još bila živa, ali nje se nije
sećao. General je imao svoje dve sobe u koje je mogao da se povuče. Niko se nije
usuđivao da ga ometa kad bi za sobom zatvorio vrata.
 Odmah je zavoleo prvog, pokazaće se jedinog unuka, ali ne i nered koje
malo dete unosi čak i u tako veliku kuću, a pogotovu ne okolnosti pod kojima se
pojavio. Dabome, vila je bila dovoljno velika, njegov intimni krug nije bio ugrožen
pojavom novorođenčeta. Kad mu je kćerka Slavica prvi put pružila bebu, kad ju
je primio i držao u naručju nežno, mada zbunjeno i nesigurno, najzad se nasmešio
i trebalo je desetak minuta da povrati svoj strogi izraz lica. Ako su ga ostali najviši
oficiri, ali takođe i podređeni, ogovarali, a znao je da to čine, nije to primao k
znanju, pravio se da ništa ne dopire do njega. Miško to svakako nije mogao da zna,
međutim, kako je rastao, kad je baka umrla, a pogotovu kad je krenuo u školu,
atmosfera strogosti se vratila. Kao da je vazduh u vili postajao sve hladniji i
hladniji, iako je zimi etažno grejanje odlično funkcionisalo.
Deda u kući nikada nije dizao glas, nije izdavao naređenja, ali kao da je uvek
video sve:
„Miško, tvoj kaput u predsoblju visi neuredno, molim te idi i obesi ga
pravilno!“ ili: „Budi ljubazan i pokupi svoju loptu, koju si zaboravio u bašti, i
odnesi je u svoju sobu!“ Jednom prilikom, kad se vratio iz parka, a deda slučajno
baš sedeo u salonu kroz koji je morao da prođe:
„Kako ti izgledaju cipele? Molim te, smesta ih očisti...“
„Neću više izlaziti iz kuće, uzeću papuče, tetka Julija će ujutro kad bude
čistila tvoje...“
„Tetka Julija da čisti tvoje cipele?“, pitao je starac začuđeno.
„Pa da, kad se već brine o tvojim...“
„Više neće. Svoju obuću čistiš sam, jesmo li se razumeli? Još te niko nije
unapredio za generala!“ Nije to rekao namrgođeno, zvučalo je kao neko
jednostavno uputstvo, ali bilo je neprikosnoveno. Dečak je drugom prilikom pitao
šta zapravo znači reč „neprikosnoveno“. Odgovorila je mama:
„To je kad tvoj deda nešto kaže!“
Miškovi drugovi su dolazili da uče ili da se igraju s njim gore na spratu, u
njegovoj sobi, penjali su se tiho i gotovo na prstima, ali deda se sam setio i naredio
da se u bašti postavi tabla za košarku. Nikada se nije igrao sa decom, jedva da bi
sa njima progovorio koju reč. Ne sačekavši odgovor samo je pitao:
„Koji si ti? Baš lepo. Pa kako je, kako je u školi?“
„Je li uvek tako strašan, Miško?“, pitao ga je Bata.
„Ko kaže da je strašan? Ma on je samo general...“
Deca umeju prkosno da se odupiru svakoj zapovesti, ali nemi pritisak
ćutanjem i pogledima jači je od svake vike. Nema odbrane. Tek u gimnaziji je
Miško je postajao svestan da njegov način života ima dosta mana, ali i velikih
prednosti. I naslutio da će jednog dana eksplodirati. Ili se osloboditi.
 Šta bi bilo da je njegova baba poživela duže, da nije, po svoj prilici kao
posledica tifusa preležanog za vreme rata, tako rano obolela od srca i umrla kad je
on, njen unuk, imao samo dve godine? Možda bi u vilu unela drugačije odnose,
vedrinu i iskrene osmehe ili čak smeh. Verovatno bi ona bila prava domaćica, a ne
strana osoba, tetka Julija. Osim generala niko nije znao kakva je zapravo bila kao
mlada žena. Znalo se da je bila partizanska bolničarka, da je u rat krenula iz osmog
razreda gimnazije. Koliko je imala godina kad se odlučila da se priključi borbi?
Osamnaest? I ona je imala ordenje, odlikovanja iz rata. Miško je o njoj znao samo
toliko i to mu je bilo dovoljno. Za sada. Nije postavljao pitanja gde se rodila, pošla
u školu, ko su bili njeni roditelji, pa ni o dedinom poreklu nije znao ništa, znao je
samo da je general. Slavica nije mnogo pričala o svojoj bledoj, bolesnoj majci,
koje se sećala kako u šarenom, svilenom kućnom ogrtaču sedi za stolom, a
poslednjih nekoliko godina uglavnom leži u krevetu čitajući ruske i francuske
romane. Nije ni o mirisu lekova, koji je pratio njeno devojaštvo u vili na Dedinju.
Ili je to samo uobražavala? Zašto se njen otac nikad nije ponovo oženio, nego je
na svoj način tugovao sve do svoje smrti i tako sistematski uništavao i njen i
Miškov život? Kakav bi on bio da mu je jedina velika ljubav poživela? Tito se
ponovo oženio, iako je njegova Davorjanka umrla odmah posle rata, Ranković se
ponovo oženio, a njegova prva žena je poginula još u toku rata, ali njen otac,
Miškov deda, nije. On je uspravno do kraja svog života verno tugovao za svojom
jedinom ljubavlju, isuviše snažno da bi za to našao reči.
Bilo je prirodno da se ujutro posle doručka kratko oglasi zvono na spoljnim
vratima, tetka Julija otvori, deda već u uniformi izlazi iz svoje sobe, a mladi oficir
stane mirno i javlja:
„Kola su stigla, druže generale!“
„Vidim da si stigao, Stevo, ne moraš svakog jutra tako svečano da mi se
obraćaš, nismo na poligonu...“
„Razumem, druže generale!“
Ali sve se ponavljalo svakoga radnog dana.
„Julija, budite ljubazni, dajte mom momku kafu, sedi Stevo dok se ne
spremim!“
Julija je već bila na vratima sa skuvanom kafom i pre nego što je general
završio rečenicu.
Kad je krenuo u školu, Miško je zamolio dedu da ga odveze bar jedanput
autom da bi ga drugovi videli u njemu.
„Ne može. To su službena kola. Škola ti je na deset minuta peške.“
„Onda me bar jedanput odvezi svojom starim džipom.“
 Pozadi u velikoj garaži stajao je džip kojim je deda na čelu svoje brigade
stigao u Beograd, jer on je „oslobađao Beograd“. Tako je Miško zapamtio
objašnjenje, valjda ga je prvi put čuo od tetka Julije. Armija je vozilo poklonila
dedi kao trofej. Deda bi ponekad zajedno sa Stevom detaljno pregledao kola i dva-
tri puta godišnje ga izvezao na ulice Beograda. Miško je od svoje šeste godine
ponekad dobijao dozvolu da se provoza sa dedom na neki mali izlet, na primer, na
Avalu do Spomenika neznanom junaku. Tu bi se popeli na plato. Deda bi
zamišljeno zastao i sa malo reči unuku objašnjavao tok beogradske operacije.
Miško je dobro zapamtio penjanje uz stepenice sa dedom, pogled na sve strane
kad bi obišli spomenik. Kasnije je saznao da ga je naručio kralj Aleksandar, a
sagradio vajar Meštrović. Ali nije dolazilo u obzir da se džipom odveze u školu.
„Ne može, Miško. Tvoji drugovi sigurno ne dolaze kolima.“
„Neki dolaze!“
„Ti nećeš. Moraš da budeš skroman. Baš zbog toga što...“, nije dovršio
rečenicu i nije bilo odgovora na pitanje zašto.
Deda nikad nije saopštio odluku da neće više da koristi džip. Jednostavno ga
nije više pokretao. Njegova škoda je takođe stajala u garaži nekorišćena. Vozio se
svojim službenim mercedesom, ali privatno nikuda, čak je ponekad pozivao taksi
i izlazio u civilu. Kasnije je dedi prestala vojna služba, mama je kupila mali crveni
ford, samo što Miško više nije moljakao da ga voze, nije više osećao potrebu da
se na račun dede pravi važan, znao je da društvo zna ko je on i da ga nazivaju
„generalskim prasetom“, bar donekle je počeo da razmišlja o socijalnim razlikama
i da će jednog dana morati nešto da se promeni. Znalo se da je u januaru hladno,
Beograd proleća gotovo nema, maj mesec je već veoma topao – u životu neki
imaju više, drugi manje, zar ne? Po zasluzi? Valjda. U socijalizmu, govoraše,
svako dobija po zasluzi, u komunizmu će svako sve imati prema potrebi. Glupo je
ne miriti se sa činjenicama. Ali jednog dana je ipak počeo da razmišlja i o tome da
deda kao mlad čovek nije više hteo da prihvati činjenice kao činjenice, a da to nije
učinio svakako ne bi postao general sa toliko odlikovanja i sa vilom na Dedinju i
ađutantom koji svakog radnog dana ujutro dolazi po njega službenim mercedesom.
Ko zna šta bi postao. Činjenice bi ga prestigle, možda i dotukle.
Malo ko je u Beogradu u to vreme živeo kao Miško i njegova majka i njegov
deda. Ali poneko jeste.
„Od danas si učenik, pa večeravamo svi zajedno!“, odredio je deda. „I to
tačno u pola osam, a ako slučajno budem službeno odsutan, vi ćete se svejedno
pridržavati tog rasporeda.“
„Razumem, druže generale!“, našalila se mama.
„Zašto mi živimo u tolikoj kući, deda?“, pitao je kad su seli za veliki, ovalni
trpezarijski sto.
 Tetka Julija je unela teleće šnicle i salatu, pa sela sa njima za isti sto. Drug
general svoju domaćicu nije tretirao kao poslugu, nego kao saradnicu još od kada
ju je izvukao iz logora u kome su posle rata smeštene Švabe. Tada je bila mlada
udovica.
„Kad sam se vratio iz rata, prvo sam spavao u kasarni zajedno sa svojim
borcima, Miško, ali to je vojnicima bilo nezgodno, pa su me smestili u odvojenu
sobu, ali smetalo im je i to jer su me u hodnicima stalno pozdravljali i stajali mirno,
iako sam im rekao da ne treba, pa su mi se sklanjali s puta...“
„Shvatam, deda. Ali zašto si morao da uzmeš toliku vilu.“
„Ja uopšte nisam hteo da ostanem u vojsci, hteo sam da nastavim studije
medicine, ali rekli su mi da ne mudrujem mnogo, nego da slušam, pa su me
smestili ovde.“
„Ko ti je to rekao? Ko te je smestio?“
Mama se nasmejala, ali je svejedno prekorila sina:
„Nemoj da budeš drzak prema dedi!“
Deda je mirno odgovorio, kao da nije čuo ironični podzvuk unukovog
pitanja i kćerkine primedbe.
„Ce-ka, Miško. Hajde sada da jedeš.“
„Šta je taj Ce-ka?“
Mama se opet umešala:
„To je kao amin u crkvi“.
„Pa mi ne idemo u crkvu, mama. Moj drug Bata stanuje u podrumu, a ima
dva brata i dve sestre, njih je sedmoro u dve sobice.“
„Ko je Bata?“
„Komšijin sin“, objasni tetka Julija. „Otac mu je kondukter u Gradskom
saobraćajnom ili tako nešto. Simpatični ljudi...“
„O ponečem ćemo razgovarati kad budeš malo veći, Miško.“
To je u početku bilo sve, jedan od malobrojnih dužih razgovora koje je dečak
zapamtio, dobro zapamtio već i zbog toga što je valjda zbog teme mama bila malo
govorljivija nego obično, ali na tome nije moglo da ostane.
Baba je za njega bila slika ozbiljne crnokose, mlade žene u zlatnom ramu, u
dedinoj radnoj sobi. Na toj slici nikako nije ličila na bake njegovih drugova. Tetka
Julija mu je objasnila da se za dedu udala nekoliko godina posle oslobođenja,
rodila Miškovu mamu, dugo bolovala, dočekala i da se rodi unuk, ali su ipak svi
bili strašno iznenađeni kad je umrla od infarkta.
„Zar niste mogli da je spasete, deda?“
„Medicina nije svemoguća. Nisu mogli da spasu ni Davorjanku...“
 „Ko je Davorjanka?“
„Titova velika ljubav iz rata“, objasni mama.
Tako su razgovarali za ručkovima i večerama i sadržaj svih tih priča je
Miško poneo u život da bi tek kasnije počeo da sastavlja stara saznanja jedno po
jedno kao kockice, kao da su delovi jedne velike slagalice čiji smisao i poruku još
uvek ne razume. Možda nikad i neće sve razumeti. Pa ko razume smisao svog
života?
Deda bi izlazio gotovo posle svake večere. Ponekad u uniformi, onda bi
vozač dolazio po njega, drugim prilikama u civilu. Svojima bi samo dobacio:
„Biću u klubu!“, „Biću u Domu garde!“ ili: „Ako zatreba, možete da me nađete u
mom kabinetu“, a ponekad bi u notesu pored telefona zabeležio broj preko koga
mogu da ga nađu jer mobilnih telefona još nije bilo, još se nije ni znalo da će takvo
čudo uskoro da postane svakodnevno, predmet bez koga se život ne može ni
zamisliti.
Zidovi dedine sobe bili su pokriveni policama za knjige, koje su samo na
dva mesta ostavljale mesta za slike, za babin portret i za neku čudnu, apstraktnu
mešavinu divljih boja, pre svega žutih, mrkih i raznih nijansi zelene, sa ponekim
akcentom crvenog, a nejasnih oblika. Miško je imao osećanje da slika izražava
nešto divlje. Tek će mnogo kasnije da sazna ime slikara, crnogorskog umetnika,
koji je vojevao u dedinoj brigadi i postao slavan, ali već i pre nego što je zapamtio
ko je taj slikar znao je da se iza te slike krije sef, a da se u sefu, pored ostalog,
nalaze i dedini trofeji.
Na jednoj vitrini, u srebrnom ramu, stajala je Titova fotografija sa ličnom
posvetom dedi: „Mom ratnom drugu…“
Kao malo dete se nije ni setio da razmišlja o tome zašto nema drugog dedu
i drugu babu, odnosno, da ne zna ko su i gde su i jesu li uopšte živi. Kasnije je
jedanputa ili dva puta pitao mamu jer je pitao i za oca. Mama bi ga pogledala
ozbiljno, ali ipak uvek sa onom podrugljivom iskricom u očima i rekla de će o
tome da priča jednog dana kad bude malo stariji, kad bude došlo vreme, kad bude
mogao bolje da razume o čemu se radi. Umela je da odmahuje glavom na način
koji bi stavljao na znanje da je nešto definitivno. Gotovo! Kao kad Indijanci kažu
haug. U tom pogledu se takođe navikao da je sve tako kako jeste i nikako
drugačije. Druga deca imaju dva para deda i baba i živog oca, ili mrtvog čiji se
grob posećuje, a on samo jednog dedu, ali generala i narodnog heroja. I osmosobnu
vilu. I psa.
 3.

Prvi svesni susret sa smrću za Miška je bilo umiranje dedinog vučjaka Trefa. Tref
je bio stariji od dečaka, ali je prihvatio dete kao novu dragocenost u kući koju valja
čuvati. Znalo se ko je alfa pas. Deda, razume se. Kad je deda došao do zaključka
da je Miško dovoljno velik da bi ga razumeo, objasnio mu je da je Tref ne samo
izuzetno lep primerak svoje rase, ne samo da mnogo vredi i skupocen je već je
najviše dragocen zbog toga što je poklon druga Tita. Potomak jednog od Titovih
vučjaka. Tito je nekim svojim najdražim saborcima poklanjao takve pse. Tigar je
poginuo svojim telom odbranivši Tita na Sutjesci. I to je Miško prihvatio kao
činjenicu jer je deda tako rekao, da li je to samo legenda pitao se tek kad je
odrastao. Ali Tref svakako nije bio legenda, nego nešto najmilije što se moglo
milovati.
„Zašto si ga krstio Tref, deda?“
„Pred rat sam voleo da igram poker, znaš, to je opasna igra sa kartama. Kad
budeš veći, naučiću te. Ako se igra s merom, možda je čak dobra vežba za karakter.
Jedne noći sam kao student dobio mnogo novca jer sam imao sve karte u istoj boji,
u trefu. Zato mislim da mi tref donosi sreću.“
„Stvarno, deda?“
„Taman posla, šalim se. Valjda znaš da nisam praznoveran. Ali zar to nije
dobro ime za tako lepog psa?“
„Jeste. I stvarno ćeš me naučiti da se kartam?“
„Hoću, ali kad budeš dovoljno zreo.“ General nije održao reč. Umro je pre
nego što je ustanovio da je Miško dovoljno zreo za poker. Svašta Miško nije
naučio ili saznao na vreme jer je neko smatrao da nije dovoljno zreo da razume,
da „još ne treba“, govorili su da ne valja „trčati pred rudu“.
Pošto je pas bio veoma poslušan, deda je dozvolio Mišku da ga šeta po
Dedinju, i to još pre nego što je krenuo u osnovnu školu. Prolazio je sa Trefom
onim istim ulicama kojima se i Tito kretao prvog ratnog leta usred okupacije jer
je s pravom smatrao da nijedan agent neće posumnjati da je upadljivo elegantni
gospodin sa velikim psom zapravo generalni sekretar ilegalne Komunističke
partije, koja je krenula u borbu protiv moćne nemačke imperije. Kretati se
najupadljivije što možeš najsigurniji je način da budeš neupadljiv. Dečkić, gotovo
dete još, i ogroman pas, koji je četvoronoške bio visok gotovo kao Miško.
Uniformisani pozornici i diskretni agenti službe bezbednosti u civilu, koji su bili
raspoređeni u širokom krugu tog dela Beograda, svakako su znali da su to unuk i
pas onog generala.
 Tref se razboleo, videlo se da se muči čak i da izađe u vrt da bi se olakšao,
opirao se da ide u šetnju, kad bi ga Miško zvao, samo bi tužno okretao glavu i ne
bi se pomerio sa svog malog ćilima, drhtale su mu stražnje šape. Deda je sedeo u
svojoj fotelji i pušio, a Tref bi se dovukao do njega i položio mu glavu u krilo. Pas
i gospodar su se gledali, činilo se da se dobro razumeju i bez reči. Bili su mužjaci,
čovek i pas, obojica izrazito muški stvorovi, znali su da treba da budu hrabri, da
ne smeju da cvile i da moraju da savladaju najjači nagon svakog živog bića, želju
za životom, i strah od smrti.
Jednog popodneva došao je oficir, potpukovnik veterinarske službe, sa
povećom crnom torbom. Detaljno je pregledao psa, a posle tiho porazgovarao sa
dedom.
„Pomiluj Trefa, Miško. Pogledaj ga u oči. Zatim idi gore u svoju sobu. Neću
dozvoliti da ga toliko boli i da nastavi da se muči.“
Posle ga je zvao:
„Siđi, obavljeno je.“
Deda je sa tavana doneo stari, prilično veliki kožni kofer, zavio Trefa u svoj
vuneni šal i položio ga u taj kovčeg. Sad je dozvolio unuku da posmatra kako su
on i njegov ađutant pod trešnjom iskopali jamu i pažljivo u njega položili kofer sa
Trefom. Mama je stajala po strani i nije rekla ništa, ali izuzetno se ovoga puta nije
podrugljivo smešila. Miško je imao utisak da ona nije naročito volela psa. Možda
ga se malo i pribojavala. Nikad ga nije šetala, koliko se dečak sećao, nikad ga nije
ni pomilovala. Za njegove obroke se takođe starala tetka Julija, ponekad bi ga
čašćavala kockom šećera, koja bi prosto nestajala u njegovom velikom ždrelu.
General se prvo obratio kćerki:
„U toku si. Kad dođem na red, molim te da mi niko aparatima ne produžava
muke. Ne brini, ja ću to svakako i napisati, ali hteo sam da ti kažem i ovom
prilikom.“ Zatim se obratio unuku: „Baci u jamu prvu lopatu zemlje, Miško!“
Tek posle nekoliko dana unuk je pitao dedu:
„Da li ćeš uzeti novog psa?“
„Ne.“
„Mene niko ništa i ne pita?“, više je konstatovala nego pitala mama. Na tome
je ostalo.
Da li je Miškova mama bila hladna, povučena, zapravo nesrećna žena, koja
je patila zbog nepokolebljive odlučnosti, patrijarhalnosti i tihe porodične diktature
svog oca, dede generala? Ili srećna jer je bila materijalno nezavisna i uspešna u
svojoj profesiji? Dete će tek mnogo kasnije da se pita da li je sve moglo da bude i
drugačije. Nije shvatio zašto, na primer, Batina majka stalno grli i ljubi svoju decu,
iako se, čim bi se izmakao, Bata pred Miškom upadljivo brisao od „njenih slina“,
a njegova mama njega nikad nije ljubila javno, nikada iznebuha, nego samo
nekako teatralno i kao reda radi pred spavanje za laku noć.
 4.

Zavoleli su se za vreme rata. Bio je ranjen. Vredna bolničarka kao da se naročito

brinula za njega, ali više od pogleda ništa nije moglo da bude. Nije se smelo više.
Nikako. Ali pogledom može da se kaže veoma mnogo. Neko je imao foto-aparat,
stari kodak. Škljocao. Tako je osim uspomena ostao i jedan dokument neostvarene
ratne ljubavi. Izgubili su se iz vida. Oporavljen, premešten je u neku drugu
brigadu. General je o tome razmišljao svakoga dana. Sve ga je podsećalo na nju.
Ali nije govorio. Nije hteo. Ne bi ni umeo.
Jednog dana, kad su se ponovo nagledali pištolja i revolvera iz sefa, jer
tmurni decembar nije bio pogodan za igre napolju, a general je zamišljen ostao da
sedi u svojoj fotelji, Miško je pitao:
„Da li si ti ugradio taj sef, deda?“
„Koješta, zatekao sam ga. Bio je otvoren, ključ u njemu. Sliku sam kupio
kasnije.“
„A šta ti je u onim kovertama, deda?“
Tog trenutka se izgleda neki oblak povukao, pa je zrak sunca snažno probio
u sobu, jer zavesa nije bila navučena, i kao reflektorom obasjao baš bakinu sliku.
Miško to ne bi zapamtio da nije bilo tako iznenađujuće i čudno. General je
rasejano, naizgled nasumice odabrao običan plavi omot i izvadio već pomalo
požutelu fotografiju. Dva mršava muškarca u partizanskim uniformama, između
njih lepa devojka takođe sa titovkom na glavi. Da li je tiho, gotovo neprimetno
uzdahnuo?
„Baba?“
„Jeste.“
„A ko je onaj drugi?“
Generalov glas je zvučao kao i obično. Gotovo kao obično. A možda se
Mišku kasnije samo činilo da se starac nekako savlađivao da ne bi...
„Ratni drug. Mislim da je bio Jevrejin. Sramota je, ali zaboravio sam mu
ime. Verovatno je poginuo jer više nikada nisam čuo za njega. Izgubili smo mnogo
divnih drugova... Znaš, tu su fotografiju snimili na moj trideseti rođendan, a on se
rodio istog dana i meseca, ali, koliko se sećam, ja sam bio nekoliko godina stariji.
To je jedina babina fotografija iz vremena rata. Šteta!“
Ponovo je ućutao zamišljeno.
Njih dvoje, bolničarka i on, bivši komandant brigade, sreli su se ponovo
slučajno, kada je nekoliko godina posle oslobođenja general mrzovoljno, ali
disciplinovano, jer se to od ljudi njegovog ranga zahtevalo, otišao na redovan
medicinski pregled. Ona je i sada bila bolničarka. Razgovarali su posle o tome,
oboje su imali osećanje kao da su sve vreme posle rata samo čekali jedno na drugo.
Bili su mladi, prilično mladi, a pobednici. Kao što je tada bio običaj i red, svoju
odluku su prvo prijavili svojim partijskim organizacijama, rekli su da nameravaju
da žive zajedno bez obzira na to gde će ih Partija postaviti ubuduće. Tada nisu
osećali ništavnost fraza. Deo njihovog pogleda na svet, njihove vere, koju nikako
ne bi nazivali nekom vrstom religije, bila je disciplina. Sistem je zahtevao da
registruju činjenicu da hoće i pred Partijom i pred svetom javno da žive zajedno.
Ljubav se nije pominjala. Dobili su dozvolu. Nije bilo ničeg spornog, ali bio je
običaj, pravilo, red... Registrovali su se kod matičara. Tako se tada nazivalo
venčanje. Zamolili su dva druga da budu svedoci jer je to zakon nalagao, ali nisu
ih nazivali kumovima i nisu smatrali da je njihovo učešće u administrativnoj
formalnosti razlog za doživotno prijateljstvo. Nikog se ne tiče šta će privatno da
rade – osim, naravno, Partije – kako će da žive i s kim će deliti trpezu i postelju.
Međutim, da bi imali gde da postave dostojan krevet i dovoljno udoban sto sa
stolicama, dodelili su im vilu na Dedinju. Njih dvoje se nisu pitali koga su iz nje
iselili. Ce-ka je odlučio. Radilo se o Titovoj direktivi. Rodila se devojčica. To je
bio razlog za slavlje. Dabome da jeste! Nazvali su je Slavica, što nije imalo
nikakve veze s tim što se prvi jugoslovenski film zvao isto tako. Nije imalo veze?
Svako slavlje je nekoliko prvih godina posle oslobođenja ležalo u vazduhu. Za
neke. Za druge nije. Deda i baba su bili pozvani na premijeru filma sa Irenom
Kolesar. „Pjevaju mornari sa Titovih lađa...“ Devojčicu Slavicu za to vreme čuvala
je domaćica, tetka Julija, folksdojčerka iz Banata.
Slavičina mama, generalova supruga, često je patila ne samo od srca nego i
od zubobolje. General je smatrao da je to ženska rabota. On je imao zdrave zube
sve do kraja života. Slavica je pratila svoju majku u vojnu bolnicu i odmah se
zaljubila u lepog kapetana, dentistu. Bilo je dosta komplikovano da se nalaze
nasamo. Ponekad bi mu neki kolega ustupio svoju garsonjeru. Nije dolazilo u obzir
da iznajme sobu u hotelu. Neko bi to možda saznao. Bio je oženjen i nimalo voljan
da se razvede jer bi to škodilo njegovoj vojnoj karijeri. Možda je baš zbog te
ljubavi odlučila da studira stomatologiju. Od najranijeg detinjstva je bila uporna,
uspevala je da sebi ispuni mnoge želje, gotovo sve, bar je pokušavala da zadovolji
svoje prohteve, ali s vremenom više nije bila tako sigurna šta zapravo hoće, šta bi
htela da hoće. To nikome nije uspevala da objasni, ali kad bi na kraju od nečeg
morala da odustane, jednostavno bi prihvatila činjenice, bar privremeno.
Polagala je ispite na vreme, nijedan sa ocenom manjom od osmice, i posle
završetka studija odmah se zaposlila u Vojnomedicinskoj akademiji. Tamo su rado
primali decu oficira, a pogotovu oficira sa najvišim činovima. Ako su bila
talentovana i vredna pogotovu. Nikad se nije pokajala što je odabrala taj poziv.
Pokajala se nije, a da li je bila srećna? Emocije su se krile iza njenog lepog,
visokog čela i poluironičnog osmeha.
General nikad ni za koga iz porodice ne bi pokrenuo „veze“, kako se to tada
zvalo, ne bi telefonirao da nekome nešto privatno naredi, nagovesti želju ili
napomene nekakve protivusluge. Pogotovu ne da moli. Ali činjenica da je on bio
to što je bio sigurno je doprinela tome da Slavica dobije Humboltovu stipendiju
da bi u Bonu specijalizirala maksilofacijalnu hirurgiju. Ako jugoslovenska strana
nije potegla poznanstva, nemačka ambasada je i te kako znala ko je njen otac, pa
je verovatno smatrala da nije loše da na ličnost kao što je Slavica pokuša da izvrši
izvestan uticaj, a politika nemačkih fondacija od samog početka bila je da se
privuku „zanimljive ličnosti“. Naravno da je pitala oca da li se slaže, iako je kao
punoletna osoba sama mogla da odluči. Znala je i da će on sa svoje strane da se
raspita gde treba. Složio se. Pitao je da li joj je nešto potrebno, da li ima pogodnu
garderobu, da li bi trebalo da joj pomogne da kupi šta treba.
„Dovoljno zarađujem, tata, ali hvala ti. A za sve tvoje potrebe umeće da se
pobrine i Julija.“
„Kao i do sada.“ Osetila je da je progutao da ne kaže da se njena ruka ni
inače nije baš osećala u vođenju domaćinstva. Lično ju je ispratio na voz, ali u
civilu, vozeći svoju škodu.
Brzo je naučila nemački onoliko koliko je bilo neophodno, a engleski je
znala dosta dobro. Četiri dana u nedelji je u Bonu posle podne radila sa
pacijentima, pre podne asistirala na operacijama na univerzitetskoj klinici, dva
dana posećivala predavanja, a uveče pohađala kurs jezika. Svi su je hvalili da brzo
shvata, da ima laku i preciznu ruku. Profesori su je prihvatali kao darovitu, mladu
koleginicu, pacijenti obožavali.
Našla je vremena da šeta pored Rajne ili po šumi Kotenforst. Ja zapravo i ne
poznajem Srbiju, pomišljala bi usamljena hodajući kroz prelepu prirodu, a
upoznajem Nemačku... Nikada tako nije hodala kroz domaće šume ili kraj velikih
reka svoje domovine. Legende kazuju da je Rajna posebna nemačka reka, ali za
Slavicu je to bio vodotok koji se baš ovde probija između brežuljaka sa uređenim
selima, pa šta?
Zime su pored Rajne blage. Sneg se te godine nije dugo zadržavao. Ponekad
je viđala srne, jedanput naletela na divlju svinju, posle nije znala ko se više uplašio,
zverka ili ona. Prilično povučeno je živela takođe i u Beogradu, u očevoj vili,
pogotovo kada se rastala sa lepim kapetanom, pa nije ni sada isuviše patila što je
usamljena u iznajmljenoj sobici u trosobnom stanu, koji je delila sa dve koleginice
iz Španije. One su bile živahne, brzo našle kavaljere, gotovo svake večeri izlazile.
Onda je na miru mogla da sedne u kadu sa vrelom vodom u zajedničkom kupatilu,
kako je navikla u vili na Dedinju, pa da posle čita u krevetu. Nije bila svesna da
ima razloga da pati jer život prolazi, možda zahvaljujući tome što je do te mere
bila utegnuta obavezama da se osećala slobodnijom nego ikada u životu pored oca
generala. Naravno da je kao mlada žena i više puta na dan u ogledalu proveravala
zašto je prate muški pogledi, jer to je sa izvesnim ponosom primetila. Ovde niko
nije morao da se ustručava da joj se udvara zbog nekakvog njenog oca.
Posle završena dva semestra postdiplomskih studija vratila se u Beograd sa
diplomom specijaliste za hirurgiju vilice – i trudna.
 5.

Mogla je i peške da odšeta do svog radnog mesta na Vojnomedicinskoj akademiji,

najčešće je to i činila. Nastavila je da radi za vojsku i insistirala da delom plate
doprinese vođenju zajedničkog domaćinstva sa ocem, što je general sa smeškom
prihvatio iz principa. Slavica je ipak smatrala da joj dan nije do kraja ispunjen ako
ne bude radila i više nego što se u njenoj ustanovi zahtevalo. Kad se ponudila da
bez posebne naknade radi prekovremeno, jedan kolega ju je upozorio:
„Nemoj baš toliko da se praviš važna, pa da zasmetaš drugima! Tebi je
dosadno, ali drugi nemaju tate generale i vile na Dedinju i neće da rade džabe više
nego što se mora.“
Generalova žena, Slavičina majka, doživela je da vidi unuka i nekoliko
meseci posle toga tiho umrla u Vojnomedicinskoj akademiji. Kćerka je bila u
njenoj sobi, kraj njene postelje, držala je za mršavu, vrelu ruku, mislila je da je
starica samo zaspala, nije ni primetila kada se taj san pretvorio u smrt. Prva je
javila ocu telefonom i tek je posle zaplakala, a dobro je znala sa koliko muke se
njen otac uzdržava da ne plače.
Počela je da radi posle podne, pa i predveče, u ordinaciji koleginice sa studija
Sanje, koja je imala privatnu praksu na Senjaku. Razgovori sa pacijentima su je
zadovoljavali, nije tražila društvo, osim rada, kao da nije znala ni za šta drugo. Za
sada. Da li je njen otac general to zapažao? Sigurno jeste. Da li se brinuo?
Verovatno. Zašto nije umeo intimnije da razgovara sa svojom jedinom kćerkom?
Nije umeo. Deda, mama i unuk su živeli u velikoj kući nekako jedni mimo drugih.
Ranije ih je generalova žena – supruga, mama i baka – ipak povezivala, nametala
razgovore, unosila i poneku šalu među čisto belo okrečene zidove. Tetka Julija,
kao da je draga rođaka, a ne kućna pomoćnica, Švabica koju je general spasao iz
logora, bila je sad lepak koji je porodicu držao zajedno jer je ona sa svakim od njih
na drugi način bila ljubazna, znala je šta je kome potrebno. Vodila je domaćinstvo
kako je htela, nudila je obračune, ali su je i general i doktorka samo molili da
nastavi jer su joj toliko zahvalni... Ali šta je bilo potrebno njoj? Miško je znao da
ga tetka Julija voli. I on je voleo nju. Ali posle dedine smrti, kad je već bio u višim
razredima gimnazije, pitao se da li je ona zaista mogla da voli generala, ili...
Jedno od ranih Miškovih sećanja bilo je vezano za gubitak prva dva mlečna
zuba. Žalio se tetka Juliji, ona je slegala ramenima, smešila se i rekla da tako mora
da bude. Žalio se dedi. Kome bi drugom? Ali deda je rekao:
„Pitaj mamu, ona to bolje zna, ona je zubni lekar!“
Mama zna nešto bolje od dede? On to priznaje? I mama je zaista mirno i
lepo umela da objasni sve što će i kao odrastao čovek sa idealno sačuvanim,
zdravim zubima morati da zna. Pokazivala mu je svoje stručne knjige sa zdravim
i bolesnim zubima i šemama na kojima se videlo kakvo korenje imaju.
Bio je možda jedino dete u Beogradu koje je zube čistilo koncem, a ne
nekakvim starim, „prljavim“ četkicama.
„Šta ćeš s njim?“, pitao je dečak.
„A šta bih?“
„Batina baba njegove zube stavlja u jednu lepu kutiju. On je već tri izgubio!“
„Lepo. Znači, znao si da se to dešava i pre nego što si mene pitao. Ali ako je
kod Bate tako onda ćemo i mi tvoje takođe da sačuvamo.“
Našla je kutiju za nakit koji je dobila na poklon, ko zna od koga, i koji nikad
nije nosila.
„Zašto ja nemam nijednu baku, a Bata ima dve?“
Slavica je naravno znala da će je njen sin jednog dana pitati nešto slično i da
će to ponavljati nanovo i uvek nanovo, ali nije se pripremila, zasada je izbegla da
mu odgovori.
„Tvoja baba, moja mama, bila je divna žena. Prvoborac. Kad budeš veći,
shvatićeš šta je to. Pa znaš, ona slika u dedinoj sobi prikazuje nju!“
„Kako da ne znam.“
Miško još nije zapazio da mu je ostala dužna objašnjenja i zadovoljio se s
tim što je rekla.
Kasnije je govorio:
„Dugo sam morao da se borim da me ne uguši ta vila, pa pride još i sve oko
mog porekla...“
Osećao se dobro i slobodno u suterenu Batine porodice punom galame, dece,
smeha, svađa. Svaki čas je neko mazao pekmez od šljiva na hleb, nudio napola
sazrelo voće, ponosno pokazivao novu igračku, istovremeno su treštali radio i
televizor. Kod dede generala su doručak, ručak, užina i večera služeni uvek u isto
vreme, disciplinovano, niko nije bio zaista gladan, nije stizao da pošteno ogladni,
ali jelo se kao što je red. U uglu, na posebnom stočiću, stajali su bokal vode sa
kockicama leda i vino. Deda je vino sipao tetka Juliji, mami i sebi, tetka Julija
vodu dečaku. Činilo se da je oduvek bilo tako, pa je Miško tek kao gimnazijalac
zapazio da je donekle neobično što general Juliju – poslugu – nudi pre nego svoju
kćerku – člana porodice. I da je to lepo.
Pre nego što će Miško krenuti u prvi razred osnovne škole, deda ga je pozvao
u svoju radnu sobu i rekao mu da bi mogli redovno tako da se sretnu svake subote
posle doručka i da porazgovaraju „kao dva muškarca“. Tom prilikom će uvek
dobiti džeparac za sledeću nedelju, a visina će se kasnije menjati već prema uspehu
u školi.
„Kad te budu pitali za porodicu, znaš, mama ti je lekarka, a za mene kaži da
sam vojno lice.“
„Ali ti si general!“
„Generali su takođe vojna lica, Miško. A ako te pitaju za oca, kaži da živi u
Nemačkoj i da nemaš nikakve veze s njim. Zapamti, nikad nemoj da lažeš, ali to
ne znači da svakome treba da pričaš sve što znaš.“
„Pa ja o njemu i ne znam ništa.“
„Znaćeš kad bude vreme.“
Najzad ipak nešto. Dete je shvatilo da tim za sada mora da se zadovolji.
General je svakako želeo sve najbolje, ali umesto intimnog odnosa koji će
mu omogućiti da unuka gotovo neprimetno vaspitava i „navodi na pravi put“,
sastanci sa dedom su za dete postali samo još jedna dosadna obaveza. Trebalo je
da smisli o čemu će dedi „referisati“ i šta da ga pita. Nije znao da sve to liči na
obavezu katoličke dece da se redovno ispovedaju, samo što sveštenik ne bi bio
rođeni deda i ne bi s njim stanovali u istoj kući. Kad je Bati ispričao za novi
program svake subote, pametni komšijski sin odmah je dao pravu ocenu:
„Tako dakle, znači jedanput nedeljno na raport kod generala.“
Kad subotom ne bi znao šta da kaže, Miško bi zamolio dedu da mu pokaže
svoje staro oružje. To je uvek uspevalo da starca obraduje i da mu skrene pažnju.
Spremno bi izvadio ključić iz džepa, pomerio sliku, otključao sef i vadio redom
staru, srebrom ukrašenu kuburu iz Crne Gore, revolver kolt 860 sa naročito lepom,
drvenom drškom, poklon američke Nacionalne garde, jednu beretu, koju su mu
nekom drugom prilikom poklonili takođe u Americi, pištolj štejr 27 sa posebnom
gravurom, oduzet nekom nemačkom generalu čije je ime goticom bilo urezano u
dršku, ali ni deda, ni unuk nisu umeli da ga pročitaju – „Jednog dana najzad ću
morati da nađem nekog ko će umeti da to prevede“, rekao bi deda, ali bi posle
zaboravio – specijalni primerak ruskog makarova i tetejac sa ugraviranim dedinim
imenom, poklon kragujevačke fabrike oružja. Miško bi dobio dozvolu da uzme u
ruke pucaljke, jednu po jednu, pa da ih uredno položi na veliki sto od crnog drveta
prekriven šarenim ćilimom. Ponekad bi ih zajedno pažljivo čistili.
„Uvek proveri da slučajno nije ostao metak u cevi, uvek! Jedna mađarska
poslovica kaže da nenapunjena pucaljka ne postoji jer čak i kišobran iznenada
može da opali.“
„Da li imaš municiju za sve te pištolje?“
„Kolt i štejr nisu pištolji, nego revolveri, a kubura opet nešto posebno jer se
punila barutom spreda. Naravno da nemam za sve, šta će mi? Imam po kutiju za
tetejca i za kolt, jer su mi poklonili zajedno sa njima. Kad imaš vojni čin, ljudima
ponekad ne pada na um ništa pametnije nego da ti poklone oružje. U tom pogledu
su se ipak Švajcarci razlikovali od većine mojih ostalih domaćina u raznim
prilikama, oni su mi poklonili ovaj nož. Hajde da ne preteram, poneki kulturni
ljudi su poklanjali i slike.
Miško se tada nije pitao zašto generalima uopšte moraju da se daju pokloni,
prosto se uvek nanovo divio nožu sa crvenim koricama ukrašenim belim krstom,
sa nekoliko sečiva i desetak različitih alata.
„Zašto mi ga ne pokloniš, deda?“
„Pokloniću ti ga kad budeš veći, meni inače ne treba.“
„A da li si ti pucao za vreme rata.“
„Naravno da jesam.“
„Iz kojeg oružja?“
„Kako kad. Nosio sam i puškomitraljez...“ Deda je uzdahnuo i iz dubine sefa
izvadio još jedan crni pištolj, najneugledniji od svih objekata na stolu. „To je
valter“, objasnio je. „Zapravo valter AP, proizveden u malom broju primeraka za
nemačke oficire. Bio mi je dobar drug…“
„A da li si njim nekog ubio?“
„Miško, pogledaj me u oči. Tako. Ubiti čoveka je strašna stvar. Najstrašnija
stvar na svetu. Ali to je bio rat, mi smo se borili sa neprijateljem, pored ostalog i
za tvoju bolju budućnost. Nadam se da ti nikada, nikada, nikada nećeš doći u
situaciju da nekog ubiješ!“ Znači, deda je ubijao, zaključio je dečak. „Bolje bi bilo
da sam skupljao marke ili postao numizmatičar, pa bi imao šta da naslediš, Miško.“
Na dečakove molbe da ga nauči da puca general je rekao da će krenuti u
streljanu kad napuni petnaest godina. Nešto se stalno odlagalo, pa odlagalo. Zatim
su na red njihovih subotnjih „razgovora među muškarcima“ dolazile druge teme i
zaboravili su na streljanu.
Miško je imao valjda šest godina, možda i sedam, kad je od dedinog ađutanta
za Novu godinu dobio pištolj-igračku koji je izgledao kao pravi. Posle nekoliko
dana deda je rekao:
„Ne volim da se igraš oružjem.“
„Ali to je igračka, deda!“
„Znam, ali ne volim!“
Nije naredio da skloni igračku, da je baci, ali primedba je bila dovoljna da
se dečak njom igra samo sam u svojoj sobi, nišani na trešnju u dvorištu kroz prozor
ili na golubove, koji bi ponekad sletali na ogradu terase. Pitao se da li bi pogodio.
Kad je drugom prilikom dobio pištolj od čokolade, pojeo ga je sam u svojoj sobi
da deda ne vidi.
„Kako to da nemaš nijednu pušku, deda?“, pitao je jednom kad su opet čistili
trofejno oružje iz sefa.
„Nemam. Nisu mi potrebne duge cevi. U lov ne idem.“
„Zašto?“
„Možda sam grešan, Miško, jer meso jedem. Kao što znaš, rado ga jedem.
Znam da je neko zaklao jagnje ili prase, pre nego što će da ga ispeku. Nikad nisam
poželeo da mi jagnje kolju u našoj bašti i kod nas ga nataknu na ražanj i prosto ne
umem da pucam u lepe životinje.“
Dečak je za trenutak bio zbunjen.
„U ljude si pucao.“
„Da. Razgovarali smo o tome. Za vreme rata. Jesam...“
Mali se setio još nečeg:
„Video sam na televiziji da drug Tito ide u lov!“
„Ide. Svaka njemu čast. Zvali su me jedanput da učestvujem u lovu sa
diplomatama, ali otada znaju da ja to neću, pa me ostavljaju na miru bar u tom
pogledu.“
Miško je dobro zapamtio taj razgovor. Posle je razmišljao šta je značilo ono
„bar u tom pogledu“. Znači li da u nekom „drugom pogledu“ dedu „ne ostavljaju
na miru“? Kad nešto ne bi shvatao, obično je pitao tetka Juliju da mu objasni, ali
osetio je da tu temu ne sme da pokrene s njom. Sa mamom? Nikad je nije pitao za
opšte ili ozbiljne stvari. Kao odrastao mladić počeo je da sluti da se deda, narodni
heroj, nije uvek slagao s onim što je disciplinovano bez pogovora radio. Da li je
bilo tako? Zar i kod ljudi na tako visokom položaju? Kod tako hrabrih ljudi?
Mrtva baba ih je nemo posmatrala stegnuta okvirima zlatnog rama. Jeste,
ona je bila bolničarka, ali partizanka. Sigurno je takođe nosila oružje. Možda je
ponekad pucala na neprijatelja, branila sebe, svoje ranjenike i bolesnike. Ni za to
nije pitao, nekako je smatrao da bi to bilo neumesno. Da li je baš zbog toga ipak
nekakva iskra stvarnog razumevanja zapucketala između dede i unuka?
General je smatrao da vrši svoju porodičnu dužnost, a takođe i da je
neophodno da „poštuje čoveka“ u sedmogodišnjem, pa sve starijem i odraslijem
detetu. A naravno da ga je voleo svim svojim bićem, samo nije hteo ili nije umeo
da to pokaže. Miško je znao da će nekako uspeti da natera ćudjivog dedu da bar o
nečem progovori, ako ne i da se otvori, ako pokrene razgovor o pištoljima, pa
postepeno i o drugim temama, najčešće ratnim, međutim, ni na taj način nije
saznavao mnogo više nego što će posle učiti u školi. O svom neposrednom učešću
u pojedinim borbama general nije hteo da govori.
 „Ti si dobio orden narodnog heroja, deda. Znači da si bio junak!“
„Nismo se borili za ordenje. Mnogi su divni drugovi poginuli a da nikakve
značke nisu dobili.“
U sefu se nalazila i kapa titovka, na dva mesta probušena metkom koji je
slučajno prošao tako da dedu nije čak ni okrznuo, zatim zlatna tabakera sa
posvetom, poklon iz Alžira, nekoliko koverata, koji Miška nisu zanimali, i ključevi
od džipa, jedinog trofeja koji nije smešten u sef, nego u garažu.
Posle pola sata razgledanja oružja Mišku bi dosadilo i jedva bi čekao da ga
deda otpusti da istrči na ulicu i sa Batom i ostalim drugovima igra fudbal na
dedinjskim ulicama, dok ih stražari pred vilama i pred dugačkim zidom u Užičkoj,
iza koga je stanovao Tito, ne bi oterali.
„Šta bi želeo za osmi rođendan?“, pitao je deda. Nije bilo teško da se
opredeli, a ni dedi generalu da mu ispuni želju. Miško je dobio fudbal kojim je
odigran derbi između Partizana i Crvene zvezde sa potpisima većine igrača
Partizana. To mu je stvorilo veliki ugled u razredu, iako je većina njegovih
drugova navijala za Zvezdu.
Što je bio stariji, deda je sve češće nalazio vremena da i duže razgovara sa
unukom. Ne samo subotom, nego ponekad iznenada pre večere, ali nikada nije
imao dovoljno vremena ili strpljenja da zaokruži temu koju bi započeli. To za
Miška više nije bila samo dosadna obaveza, rado je slušao, samo što bi se posle
desetak minuta stari oficir trgao, setio nečeg drugog, izvinio se detetu i krenuo
prema svom pisaćem stolu ili bi počeo da telefonira, a Miško je znao da ne treba
da sluša, pa bi izašao iz sobe. Ponekad bi general iznenada krenuo prema čiviluku
u predsoblju, doviknuo tetka Juliji da izlazi nakratko, uzeo kapu, zimi i šinjel, i
krenuo nekuda.
„Pomenuo si da su ti poklanjali slike, deda. Koje su to slike?“, upitao je
jednom kad je razgovor među njima zastao, a starac još nije pokazivao nameru da
ustane i krene nekuda.
„Zapamtio si? To je dobro. Imamo nekoliko grafika drugova iz borbe, Piva
Karamatijevića, Đorđa Andrejevića Kuna. Dobri ljudi, dobri borci. Da li su dobri
slikari ne znam, nažalost nisam obrazovan u tom pravcu, ali drugi tako kažu. Ti bi
trebalo da saznaš više i o tome, Miško. Neke slike sam kupovao. Imao sam jednog
malog u generalštabu koji je studirao istoriju umetnosti, sad je i on nekakav likovni
umetnik, on me savetovao šta da uzmem, kako da uramim slike i gde da ih obesim.
Ako te bude zanimalo, upoznaću te s njim.
Obrazovanje je važno. To je i Lenjin naglašavao, znaš ono „učitsja, učitsja,
učitsja...“ Ali valjda ni on nije znao kako brzo vreme prolazi, život prođe, a da
nisi...“ Nije završio. Retko bi govorio toliko najednom. „Da li sad treba da ideš
gore da učiš, Miško?“
 „Šta je to lenjinizam, deda?“ Dečak još nije hteo da prekine razgovor.
„Kad bude vreme preporučiću ti šta da čitaš. Tamo na polici su Lenjinova
sabrana dela, ali ne bi trebalo da ih proučavaš pre nego što ćeš razumeti, inače će
ti brzo dosaditi i posle ih se više nećeš prihvatiti. Samo da znaš da ni za sebe ne
smatram da sam stručan za marksizam i lenjinizam.“
„Da li si ti lenjinista?“
Deda je opet uzdahnuo. Da li je sad sve češće uzdisao? Pred svojim
ađutantom nije nikada. Ni pred retkim gostima. Zar samo pred unukom?
„Ja sam član Saveza komunista Jugoslavije, Miško. Neka ti to zasada bude
dovoljno.“
Kad je Miško krenuo u drugi, a pogotovu treći i četvrti razred osnovne škole,
redovni sastanci sa dedom u subotu pre podne postajali su još intimniji. Deda bi
na stolu razvio veliku kartu Jugoslavije, ali i manje karte, takozvane sekcije, sa
veoma preciznim podacima, i učio dečaka kako da ih čita. Sad je s njim prolazio
mesta gde su se odigravale velike bitke Narodnooslobodilačke borbe, ali o svom
ličnom učešću i dalje nije hteo da govori, isto tako objašnjavao je i bitke iz Prvog
svetskog rata, pa i kako se na Kosovu polju kretala Lazareva, a kako turska vojska.
Zatim je vadio atlas i prolazili bi kroz zemlje koje je kao general posećivao.
Mnogo kasnije će momak shvatiti da je gotovo sve što misli i kako razume svet,
pogotovu geografiju i istoriju, naučio od dede, a ne u školi.
Mama bi ga svakog jutra budila, uveče poljubila u kosu, tetka Julija bi
pripremila njegovu garderobu i vodila ga u školu prvih nekoliko meseci, sve dok
deda nije rekao da od sada mali može i sam. Sa mamom je bio svaki dan bar
nakratko, sa tetka Julijom gotovo celoga dana, kad bi bio kod kuće, sa dedom za
trpezom uglavnom ćutke, ali subotom sat-dva, posle i celo pre podne, igrali su se
čoveče ne ljuti se, halmu, naučio je da igra šah, domine, remi udvoje i pritom su
razgovarali.
„Da li je stvarno postojao Sveti Sava?“
„Kako da ne, to je istorijska ličnost, princ Rastko Nemanjić.“
„A da li je svetac?“
„ a nisam vernik, Miško, a ti ćeš jednog dana, kad sazreš, sam odlučiti u šta
ćeš verovati.“
„Da li se bojiš atomskog rata, deda?“
„Drug Tito je rekao da treba da živimo kao da će večito vladati mir, ali treba
da se pripremamo kao da će sutra izbiti rat.“
„Ti njega uvek slušaš?“
„On je moj vrhovni komandant.“
 „A da li mu ponekad kažeš šta misliš?“
„Drug Tito obično poželi da na sastancima govore svi drugi, pa da na osnovu
toga na kraju donese zaključak.“
„Znači govoriš mu i on te sluša?“
„Pravilnije bi bilo reći da on sasluša svoje savetnike.“
„Ali ti si učestvovao u velikim bitkama, deda? Na Neretvi, Sutjesci?“
„Jesam.“
„Pričaj, molim te.“
„Ti se zasada drži onog što ćeš da nađeš u udžbenicima.“
„Zašto samo zasada?“
„Zato što svako od nas ima svoju priču.“
„Vi prvoborci imate razne priče o istim događajima?“
„Naravno.“
„Ali ti si bio junak, zar ne? Zar se nikad nisi bojao?“ Deda je oćutao. „Kaži,
da li si se ikada plašio za svoj život?“
„Slušaj, Miško, da ti kažem nešto, laže ko god tvrdi da se nikada nije plašio
i bojao i strepeo za svoj život. Hrabrost nije da se ne uplašiš. Samo se budala ne
boji ničega. Hrabrost je savladati svoj strah.“
Dečak je shvatio da je i ta tema za dedu završena.
„Da li je Amerika lepa zemlja?“
„Amerika je kontinent na kome ima mnogo država, ali ti me pitaš za
Sjedinjene Američke Države. Nema zemlje na svetu u kojoj nema mnogo lepota.“
„Šta si hteo da postaneš kad si bio mali, deda?“
„E moj Miško. Upisao sam medicinu, ali kao što vidiš ništa od toga... Ne
kajem se, ali ponekad mi je žao...“
Šta god da je deda pričao, u njegovim rečima uvek se nalazilo nešto... Šta?
Kako kad, ali uvek da se zapamti za ceo život. I neko skriveno pitanje, na koje ne
bi odgovarao jer možda ne bi ni znao odgovor. Mnogo kasnije će Miško shvatiti
da bi reč „spartanski“ bila prava reč da obeleži mnogo toga što je bilo
karakteristično za generala.
Tetka Julija se kretala sve teže. Kad bi mislila da je niko ne čuje, teško bi
uzdisala. I tako je jednog dana Suzana, mlada Slovakinja iz Kovačice, počela da
dolazi tri puta, ponekad i četiri puta nedeljno da pomogne u kući. Miško je sa
svima u kući bio na ti, pa i sa tetka Julijom, a sada i sa Suzanom, ali primetio je
da joj deda i mama govore vi, a tetka Juliji ti, nije se čudio, samo je konstatovao
da je tako. Lako je Englezima, ali i Izraelcima na čijim jezicima to oslovljavanje
po rangu u društvu, bar u razgovoru, ne postoji.
Znao je da je drug Tito bolestan. Svi su to znali. Pisalo je u novinama. O
tome se razgovaralo i u školi. Deda je uvek bio ćutljiv. Sada kao da se još više
zatvorio. Za ručkovima i večerama se u vili ni inače nije mnogo razgovaralo,
najmanje o politici, gotovo nikada o temama mimo pitanja kuće i kako Miško uči.
Jednom je mama ipak pitala:
„Zašto je u Ljubljani? Zar naša VMA nije dovoljno dobra?“
„Ne znam“, odgovorio je general nervozno. Za obroke sa porodicom uvek
se presvlačio u civilno odelo, čak i ako bi odmah posle ponovo morao da obuče
uniformu. „Nisu mi rekli, a nisam pitao…“ Napravio je pauzu, pa zamišljeno
nastavio. „Ne treba ništa da se zapitkuje. Valjda je on tako odlučio.“
Onog popodneva su se slučajno svi našli u dnevnoj sobi pred televizorom.
Slučajno? Emisija se prekinula. Deda je daljinskim brzo prešao na drugu
jugoslovensku stanicu, dva sekunda posle toga na ekranu se opet izgubila slika.
„Znači, gotovo je“, reče deda.
„Ti si ipak nešto znao, tata“, reče mama.
„Svi smo znali!“
Zatim se ekran opet osvetlio i spiker u crnom odelu i sa crnom kravatom je
i zvanično saopštio:
„Umro je drug Tito.“
Večerali su kao i uvek.
„I šta će biti sada?,“ pitala je mama.
„Sad ćemo videti da li smo tako čvrsta zajednica kao što mislimo da jesmo.
S njim smo to bili. Pravi ispit za sve nas počinje tek sada kad smo ostali bez njega.
Ali nije dobro…“
Tetka Julija, koja se obično nije oglašavala za stolom, iznenada je rekla da
će za sutra ujutro naročito pažljivo ispeglati svečanu uniformu.
„Hvala, ti si najpraktičniji stvor među nama.“
Miško je ćutao. Za njega je sahrana uz prisustvo tolikih stranih državnika
bila samo još jedna ceremonija vise koja se prenosi na televiziji, a što se dede tiče,
nije bilo prvi put da bude ozbiljan, da ćutljiv odlazi i dolazi čas u redovnoj, čas u
svečanoj uniformi. Malo-pomalo sve je opet krenulo uhodanim tokom. Raspored
časova. Srpski jezik i književnost, matematika, engleski, biologija, hemija, fizika,
fizičko vaspitanje, predvojnička obuka. Mama je zamolila sina jednog kolege,
studenta, da dođe tri puta nedeljno da bi pomagao Mišku. Najveći problem bila je
matematika.
 „Zašto ti ne radiš sa mnom domaće, mama?“
„Ja to vise ne znam. Zaboravila sam.“
„A deda?“
„On je pogotovu zaboravio sve što nema veze sa vojskom ili politikom, osim
toga nema vremena.“
„Nije tačno, mama. O geografiji i istoriji zna mnogo više nego moji
nastavnici u školi.“
Mama se nasmejala:
„Ma nemoj! Biće da je to za njega deo vojne nauke.“
Leta su provodili u vojnim odmaralištima. Kupari, „hotelsko-turistički
kompleks Jugoslovenske narodne armije.“ Posebno ograđen kompleks, u njega je
uloženo bar milijardu dolara iz vojnog budžeta, a u okviru njega opet poseban
luksuz za generale i njihove porodice. Sveže cveće i voće u velikom apartmanu.
Nije imalo smisla pitati zašto su ovde, Miško je znao da bi odgovor bio isti kao
kad je pitao za njihovu vilu na Dedinju, tako je odlučio Ce-ka i amin.
Širina mora, ali inače dosadno. Mnogo debelih muškaraca i žena, ali deda
visok, vitak, dobar plivač, ljubazan, deli osmehe na sve strane, ali i taj njegov na
silu predusretljiv izraz lica pomalo odbija. Dok mnogi uveče na terasi igraju
preferans, on usamljen šeta duž mora. Gleda li u nebo i zvezde uredno poređane
na njemu, sluša li brbljanje talasa?
Miško je takođe išao i na ekskurzije sa svojom školom. Sa Ferijalnim
savezom na moru, šatori, rasklimatani gvozdeni kreveti sa polupocepanim
madracima, hrana sa kazana, mnogo smeha i zavitlavanja, svi su manje-više
jednaki ili bar slični, važnije je biti dobar odbojkaš ili plivač nego dete sa Dedinja,
što je donekle čak minus, puše se prve cigarete, u letu hvataju prvi poljupci sa
devojkama, vršnjakinjama, koje se ipak čine da su već za generaciju-dve starije od
njega, i tako je na Kopaoniku naučio i da se skija. Marihuanu još nije upoznao. Još
nije.
Život nije večan ni za male životinje. Batina porodica imala je veselog psa,
uličara. Našli su ga kao klupko puno buva i krpelja i odnegovali u lepu, veselu
životinju. Nimalo originalno nazvali su ga Žućko. Žućko je poginuo jer se isuviše
bezbrižno igrao sa decom nasred ulice. Bilo je rano veče, taman se smrkavalo,
jurio je za Miškovim fudbalom, iz sporednog sokaka iznenada je izleteo
automobil, kuče je prosto poletelo u stranu, tresnulo u ogradu i ostalo da leži na
pločniku. Vozač nije zaustavio kola. Miško je dedu sačekao pred vilom. General
je bio iznenađen, zabrinuto je pitao da li se nešto dogodilo.
„Imam jednu strašnu molbu, deda!“
 „Baš strašnu?“ Iskusni starac je po detetovoj intonaciji shvatio da neće biti
baš tako strašno i nasmešio se. „Reci!“
„Znaš mog najboljeg druga Batu?“
„Znam, šta je s njim?“
„Nije s njim, nego sa njegovim kučetom. Pregazili su ga. I to dok je jurio za
mojim fudbalom, koji si mi ti poklonio.“
„Baš mi je žao“, general je dao znak svom vozaču da može da pođe, spremao
se da uđe u kuću, pa se setio da pita: „Šta je molba?“
„Deda, da li bismo mogli da sahranimo Žućka pod našom trešnjom? Pored
Trefa. Da mu pravi društvo. Ne možemo prosto tako da ga bacimo u kontejner ili
ne znam šta…“
„Možete, ali, lepo pažljivo i posle izravnajte teren. To je u stvari zabranjeno,
ne treba mnogo da pričate da ste ga ukopali kod nas. Ali možete da zasadite neko
lepo, jednostavno cveće.“
Da bi posebno obeležili mesto na kome su sahranili svoje četvoronožne
ljubimce, složili su petokraku zvezdu od belih kamenčića.
Godine su prolazile. I drugi kućni ljubimci iz neposredne okoline su uginuli
i još je nekoliko njih, jedan posle drugog, našlo večni boravak pod zvezdom od
kamenja, koju bi uvek nanovo napravili ispod trešnje u bašti generalske vile.
Mama je posmatrala, nije protivrečila, samo je jednom rekla:
„Ako kroz sto hiljada godina arheolozi budu prekopavali ovaj teren,
pomisliće da je Dedinje bilo naselje pasa, a ne ministara i generala.“
Dedini, mamini i tetka Julijini rođendani se nisu proslavljali, ali na svoje je
Miško mogao da pozove sve drugarice i drugove. Za deseti rođendan mu je deda
u bašti raščistio još jedan ugao i postavio i drugi koš.
„Baci i ti, deda!“
„Neću da promašim, pa da mi se smejete.“
Deca su volela da dođu kod Miška da se igraju, pa i da se povuku u njegovu
sobu. Niko im nije smetao.
Miško, mama i tetka Julija su se začudili kad je jednom za večerom general
napomenuo da će napuniti šezdeset i petu godinu života:
„Odlučio sam da zatražim penziju.“
„Pa ti si krepak, tata“, reče Slavica. „Zar moraš?“
„Još mi niko nije rekao da moram, ali ne želim ni da sačekam da me oteraju.
Ne mogu da podnesem da mi Pera Parastos bude načelnik Generalštaba.“
„Ko je Pera Parastos?“, upita Miša.
Deda i mama su se nasmejali:
 „General Petar Gračanin. Ali ti da se nisi usudio da ga tako zoveš pred
decom!“
Gotovo sve vreme koje je ranije provodio u službi deda je sada sedeo u
svojoj radnoj sobi i pisao. Pisao je penkalom. Stari general nije umeo ili nije hteo
da kuca ni na klasičnoj pisaćoj mašini, a kamoli da koristi računar, navikao je da
diktira. Samo bi tetka Julija povremeno tiho kucala na vrata i pitala da li nešto želi,
možda još jednu kaficu. Niko nikad neće saznati šta je četiri ili pet godina pisao
svakoga dana jer je jednog jesenjeg popodneva iznenada Miška zamolio da mu
pomogne da iznese desetak kutija punih ispisanih listova hartije u dvorište i poslao
ga u kuhinju po šibice.
„Šta radiš, deda?“
„Predomislio sam se. Nikom ovo ne treba. Sve ćemo lepo zapaliti.“
Činilo se daje lomača vesela. Za večerom je Miško saopštio mami:
„Deda je spalio svoje rukopise.“
„Sve što si godinama zapisivao?“
„Sve.“
„Zašto?“
„Eto, tako...“
„Tata, da li se ti to nečeg odričeš?“
„Ničeg se ja ne odričem, ali ni za šta neću da budem svedok. Ja sam bio
učesnik događaja, ne mogu da budem njihov komentator.“
„Tata!“, rekla je Slavica glasom protesta kakav inače nikad nije pokazivala
u prisustvu oca, a on je razumeo.
„Ove generacije posleratnih mladih skojevaca, ovih što su se rodili dvadeset
devete, tridesete, za Sremski front još nisu bile stasale. Ti su se ljudi neprekidno
kajali što nisu učestvovali u našim borbama, neprestano su patili od griže savesti,
i taj moj kapetan Steva je takav, oni bi hteli da budu onakvi kao što smo mi bili,
pa nas slušaju, a ne shvataju da bi trebalo da se bune ako hoće da budu kao mi jer
mi smo se bunili...“
„To važi i za mene i moju generaciju, iako sam malo mlađa. Izvini, ali protiv
čega da se bunimo?“
„Vi treba da znate. A ja mislim da si ti znala i pobunila se“, reče general opet
na takav način da su kćerka i unuk, koji je zanemeo i nije razumeo o čemu je reč,
shvatili da je razgovor završen.
Posle toga je i pre i posle podne po svakom vremenu polazio na usamljene
šetnje, uskoro već i sa lepim štapom od bambusa. Odbio je Miškovu ponudu da ga
ponekad prati. Odbacio je ideju da opet uzmu psa koji bi mogao da mu bude drug
na malim izletima. Nikad nikom nije rekao ni kuda je išao ni o čemu je usput
razmišljao. Uz obrok bi popio dve čaše crnog vina, a ne samo jednu kao pre. Tek
bi ponekad nešto iznenada rekao:
„Da sam završio medicinu, ne bih bio loš lekar, šta misliš, Slavice?“
„Sigurno, ti bi...“
Odmahnuo bi rukom i ne bi nastavio, a drugom prilikom:
„Tvoja mama, Slavice, tvoja baba, Miško, za mene je bila najlepši stvor na
ovom svetu. Bili smo strašno zaljubljeni već u toku rata, ali tada nismo mogli da
budemo zajedno i izgubili smo jedno drugog iz vida. A kad smo se ponovo sreli u
oslobođenom Beogradu... To ne mogu da vam opišem. To je bila dovoljno velika
sreća za jedan ljudski život! Samo da nije tako kratko trajala.“
Miško je zatražio i, naravno, dobio dozvolu da koristi dedinu biblioteku.
Pored sabranih dela Marksa, Engelsa, Lenjina, Tita i ostale političke literature,
našao je dosta izdanja o vojnoj strategiji i Narodnooslobodilačkoj borbi, memoare,
često sa ličnom posvetom, i beletristiku, ruske, francuske i engleske klasične
romane, i jednu lepu, staru Bibliju.
„Otkuda ona, deda?“
„Porodična je. Nikad ti nisam pričao da je moj deda bio pop ispod planine
Rudnika.
„Nisi, pričaj!“ uzviknuo je dečak.
„Drugi put!“ Ni do tog „drugog puta“ nikada nije došlo.
Na policama se stislo i nekoliko knjiga o umetnosti, monografije o velikim
umetnicima, katalozi sa izložbi. Miško je pitao kako su se tu našle.
„Eto, poklanjali su mi ne samo oružje nego i takve stvari... Ali, nažalost,
nisam postao nikakav stručnjak. To sam ti već rekao. Možda ćeš ti biti jednog
dana.“
Pošto je krenuo u klasičnu gimnaziju Miško je jedne večeri izjavio:
„Studiraću istoriju umetnosti!“
Mama je začuđeno spustila čašu vina koju je upravo podigla. Deda je pitao
sa prikriveno zadovoljnim prizvukom:
„Da li si čvrsto odlučio? Ja sam se nadao da ćeš studirati medicinu i nastaviti
gde sam ja stao.“
„Mislim da mi se sviđa likovna umetnost, a bojim se da nemam talenta da
slikam ili vajam. Ali sviđa mi se i pozorišna akademija. Zar ne bih mogao da
postanem reditelj?“
„Ne znam. Ima još vremena. Shvatam da vojnu akademiju i ne pominješ...
Razmisli, raspitaj se, ali budi siguran da ćemo te podržati bez obzira šta budeš
odlučio, zar ne?“ General je zamišljeno pogledao svoju kćerku, koja je opet uzela
čašu, otpila još jedan gutljaj i samo klimnula glavom.
Atmosfera se u kući malo-pomalo promenila. Da li nabolje? Kao mladić od
šesnaest, sedamnaest, osamnaest godina Miško je, naravno, počeo drugačije da
razmišlja o svom dedi, generalu i narodnom heroju, o svetu u kome je živeo, zemlji
u kojoj je odrastao. Školski drugovi u dedinjskoj gimnaziji svakako nisu bili
prosek njegove generacije, ali bilo je jasno da postoji grupacija pobednika, sada
pokolebanih pobednika, koje je Milovan Đilas, o kome se sve otvorenije
diskutovalo, nazivao „novom klasom“, i nasuprot njih „gubitnika“, onih kojima su
oduzeli dedinjske vile, pa su morali da se snađu u stanovima koje bi im milostivo
dodelili, a koji su, kako se takođe šuškalo, „počeli da dižu glave“. Da li je Sremski
front bio herojska bitka za oslobođenje ili gubilište za cvet srpske inteligencije?
Bilo je i onih iz suterena, kao Bata. Otac mu je rano umro, još kad su pošli
u gimnaziju, majka je preprodavala nešto, snalazila se, ali najmlađi, Kosta, bio je
najbolji, odlikaš, vukovac, iako su mu se svi rugali da je nezgrapna bubalica. Oni
su nastavili nekako da se školuju, iako se njihova majka ubrzo vratila na selo
svojim roditeljima i samo jedanput nedeljno dolazila na pijacu, gde je iznajmila
tezgu, sinove je i dalje podržavala ne samo novčano nego i vrećama krompira,
voćem, kajmakom, slaninom.
Miško je napustio ideju o studijama istorije umetnosti, konkurisao je na
pozorišnoj akademiji, ali nije prošao. Jedini on od starih drugova nije uspeo da se
odmah upiše na fakultet, a naizgled je imao najbolje uslove, bio je materijalno
potpuno obezbeđen, imao svoju sobu, mir, podršku majke i dede. Šta mu je
nedostajalo da bude uspešan? Možda borbenost, snaga da se bori za nešto jer je
sve već imao. Deda i majka mu nisu prigovarali, ali je zapažao njihove zabrinute
poglede. Nije znao da li potajno razgovaraju o njemu, zapravo, nikad nije zapazio
da njih dvoje sednu i raspravljaju o bilo čemu. I dalje su živeli zajedno a da nisu
bili zajednica.
Bata je sad stanovao u nekoj sobici, koja je ranije bila mašinski prostor za
lift. Sreli bi se u nekom kafiću. Miško je, naravno, uvek čašćavao, iako se i Bata
hvatao za džep, ali nekako usporeno. Ponekad bi pomenuli pseće groblje pod
trešnjom u bašti generalove vile i petokraku zvezdu sastavljenu od belog kamenja
i Miško je osetio potrebu da se pravda:
„Ja je redovno doterujem kad bi se neki kamenčić pomerio, ali, znaš, to nema
veze sa...“
„Sa čim?“
„Pa američki vojni avioni takođe imaju bele petokrake zvezde kao svoj
znak.“
„Nisam o tome razmišljao...“
 Ručkovi i večere su i nadalje bili pripremljeni za sve, sto postavljen, jela
zagrejana, ali uredno uvek u određeno vreme za sto bi sad seo samo general, a za
drugi kraj stola, pošto bi ga poslužila, tetka Julija. Miško je izlazio gotovo svake
večeri sa džeparcem uredno primljenim u subotu, a mame takođe često ne bi bilo.
General nije stavljao primedbe, iako ga je Julija gledala upitno, pa čak i pitala:
„Mislite da neće doći na večeru, druže generale?“
„Ne znam. Sad je već i Miško punoletan, a Slavica... Pa znaš.“
Doktorku i studenta bi jelo sačekivalo kad god bi stigli, pa bi nešto
podgrejali ili ne jer su već jeli ili nisu bili gladni.
„Mnogo se baca!“, govorila je tetka Julija.
„To nije dobro“, odgovorio bi general.
Tako se živelo sve dok se jednog jutra general nije pojavio na doručku.
Doktorka je već otišla na posao, Miško je još spavao, posle devet je tetka Julija
tiho ušla u generalovu spavaću sobu, podigla roletne, kriknula, otrčala na sprat i
prodrmala spavača:
„Miško, sine! Miško! Čini mi se da je drug general umro u snu!“
Telefonirali su hitnoj pomoći. Telefonirali su mami u VMA. Telefonirali su
Generalštabu, koji je formirao odbor za sahranu. Telo druga generala izloženo je
u Domu vojske. Za to vreme je vojni protokol pripremio mesto u Aleji zaslužnih
građana na Novom groblju. Na sahrani se postrojio pešadijski vod. Počasna paljba.
Miško je pred lafetom, na kome se nalazio kovčeg, nosio trougao sa imenom,
činom i godinama 1915-1993, za njim Steva, bivši ađutant, u međuvremenu
unapređen u potpukovnika, jastuče sa ordenjem. koje je pre toga tetka Julija
pažljivo poskidala sa počasne uniforme u koju su obukli omršavelo telo. Venac je
poslala i američka Nacionalna garda, položio ga je američki vojni ataše. Svirala je
vojna muzika, a za sve pojedinosti, kao što su oglasi u novinama, daća u vili,
rešenje da Miško kao redovni student mlađi od 27 godina može da prima
porodičnu penziju po dedi, pobrinuo se neko iz vojske. Zbog toga je hitno morao
da se upiše na bilo šta. Primljen je na bugarski jezik i književnost.
Miško je mislio da bi deda možda voleo da bude sahranjen pod onom
trešnjom pored vučjaka Trefa, koga mu je poklonio Tito, makar se tu nalazili i
posmrtni ostaci drugih kučića i mačaka, ali znao je da je to nemoguće, za trenutak
je razmišljao da li da to šapne mami, ali je pretpostavljao da ni ona ne bi shvatila
šta bi time hteo da kaže. Dedi bi svakako odgovarala i petokraka zvezda od belih
kamenčića, koju je njegov unuk tako pažljivo obnavljao.
Zvanična ceremonija je održana kako običaji nalažu, govore su održali i
civili i visoki oficiri, ali tek kad je vod vojnika odmarširao sa Novog groblja, a
pogotovu posle, kada su se razišli gosti iz vile, uglavnom oni isti ljudi za koje je
pokojni general rekao da su mu dosadni, znalo se da je i za tu malu porodicu jedno
poglavlje života definitivno završeno.
Posle toga su doktorka Slavica, Miško i tetka Julija ostali sami u osmosobnoj
vili na Dedinju. Ne zadugo.
Tek posle nekoliko dana su našli snage da bar donekle raščiste generalovu
sobu. Odlučili su da nekoj dobrotvornoj ustanovi poklone njegova civilna odela i
cipele jer je deda bio viši i imao znatno veće noge od svog unuka, ali košulje,
pulovere i šalove unuk bi mogao da preuzme... kroz neko vreme. Uniforme su
spakovali u kofere. Ordenje poređali u staklenu vitrinu u dnevnoj sobi pored
nekoliko ordena i medalja njegove žene, on bi rekao drugarice. Ta znamenja su
odavno ležala tu pod staklom. Dok je bio mali, Miško je ponekad molio da ih
izvade, deda bi nevoljko pristajao:
„Ali odnosi se prema njima sa poštovanjem. To nisu igračke!“
U sefu su našli nekoliko hiljada dolara i nemačkih maraka, dvadeset i sedam
dukata, oružje i ostale trofeje, pa i ključeve džipa. O novcu i zlatu deda nikada
ništa nije rekao ni kćerki ni unuku, o poreklu tog malog bogatstva nikad ništa neće
saznati. U jednoj od koverata, očigledno veoma staroj, požuteloj, našli su list
hartije na kome je pisalo B 2 – B 4.
„Šta je to?“, upita Miško.
„Ne znam, zaista ne znam.“
„Dedin rukopis nije.“
„Sigurno nije.“
„Da li nekom treba da se prijavi? Valjda je sad sve to naše, zar ne, mama?“
„A čije bi bilo?“
Ključ sefa je mama stavila na svoj privezak. Bilo je još mnogo toga što je
moralo da se smesti u kutije i sanduke pa da se snese u garažu. Miško bi sada
mogao da vozi dedinu škodu, pa i taj ratni džip, ali morao je da sačeka ostavinsku
raspravu da bi ga prepisao na svoje ime, iako ništa nije bilo sporno, i naravno da
što pre položi vozački ispit.
Tetka Julija je pomagala pri raspremanju, ali se pri tom poslu zadihala i
nekoliko puta je morala da sedne. Doktorka joj je izmerila pritisak – sto devedeset
i pet sa sto deset.
„Trebalo bi smesta da te odvedem u bolnicu...“
„Ma nema veze, Slavice, draga, nisam ja kopriva u koju će grom... Posao i
uzbuđenje...“
„Ima nečeg u tome. Hajde, videćemo sutra...“
 Sutradan je već bilo drugih poslova. Za večerom je starica ispričala da je
uštedela dosta novaca jer je sve te decenije praktično živela besplatno, a dobijala
platu, i da se prijavila u jedan dobar dom za stare ljude. Pošto nije više korisna, ne
bi da smeta.
„Dobra je ta Suzana. Ništa ne brinite, sve će ona...“
Slavica i Miško su je nagovarali da ne ide, ne mora ništa da radi, samo da
nadzire, neka uživa u okolini, šeta se, zaslužila je mir.
„Zar nismo kao jedna porodica?“, pitala je Slavica. A zapravo su malo znali
o toj ženi, osim da joj je muž bio nemački vojnik, da je umro ili poginuo, da ju je
general uzeo iz jednog od onih logora u Banatu u koje su posle oslobođenja
nemilosrdno slali sve ljude nemačkog porekla, i starce i žene i decu. I da nigde
nikoga svoga nema. Sad možda nije bio zgodan čas da počnu sa nekakvim
propitivanjem o njenom životu kad se ranije nisu setili.
„Mi te volimo“, reče Miško i pomisli da dedi to nikada nije direktno rekao.
I opet je ostalo neodređeno.
Kroz nekoliko dana je tetka Julija, kuvajući paradajz čorbu, pred električnim
šporetom pala mrtva. Infarkt mozga. Hitna pomoć. U fioci njenog noćnog
ormarića našli su cedulju, neku vrstu testamenta, da sve što ima ostavlja Mišku,
što ne može da se koristi neka se ispoklanja ili rasproda. Sa velikim osećanjem
nelagodnosti majka i sin su pregledali urednu sobicu u kojoj je Julija proživela
toliko decenija. Na zidu je bila slika Svetog Franje, na stočiću Biblija na
nemačkom jeziku, na polici nekoliko desetina knjiga pisaca nemačke klasike.
„Nisam znao da je bila pobožna“, zamišljeno je rekao Miško.
„Pravi hrišćani ne prave buku oko svoje vere, čini se da je ona bila vernik u
onom pravom smislu te reči.“
Miško je otišao u katoličku Crkvu Svetog Petra apostola u Makedonskoj
ulici. Nije pogrešio. Paroh, isusovac, i sam poreklom podunavski Nemac, dobro
je poznavao tetka Juliju, znao i gde je služila, uzgred ispričao i da je o gospodinu
generalu uvek govorila najlepšim rečima i rekao da je redovno dolazila na misu
svake nedelje i na veće praznike.
„Draga, blagoslovena žena, neka bude blažena u carstvu nebeskom!“
Dogovorili su se o sahrani. Naravno da je doktorka platila sve, a Julijinu
ušteđevinu Miško nije hteo da uzme, zamolio je sveštenika da je iskoristi u
dobrotvorne svrhe. Na pogrebu je, osim sveštenika, Slavice i Miška, bilo još
nekoliko desetina Julijinih poznanika iz crkve, za koje Dedinjci nikad nisu ni čuli.
„Zapravo je nismo ni poznavali, a živeli s njom kao... Kad sam bio mali, bila
mi je bliža od tebe, mama.“
 Slavica je ustuknula, jedva se uzdržala da ne odgovori grubo ili bar ironično.
Rekla je samo:
„Tvoj deda se ponašao prema njoj kao da nam je rod rođeni, a ne...“, tražila
je reč, nije htela da kaže posluga.
„Kućni servis“, pomogao joj je Miško. On je takođe umeo da bude ironičan
baš kao i njegova majka. Razmišljao je o svečanom, vojničkom pogrebu svog dede
i kako se njegov kovčeg vozio na lafetu, ali isto tako o svom prvom susretu sa
smrću, kad su vučjaka Trefa stavili u kofer i zakopali pod trešnjom. I o ostalim
kučićima i mačkama koji su mu tamo pod poravnatim travnjakom pravili društvo.
„Ova kuća je prokleta, u njoj su počeli da umiru svi redom“, mama je
prekinula ćutanje spremajući večeru, koja se sad sastojala samo od čaja, tosta i
margarina jer se nisu setili da kupe nešto drugo.
„Naprotiv, mama“, reče Miško. „Ova je kuća blagoslovena jer se u njoj
umire lako, i baba i deda i tetka Julija umrli su smrću pravednika.“
„Lepo je što si setio da to tako kažeš, ali moraćemo da je se oslobodimo kad-
tad...“
Kad je bratoubilački rat zahvatio zemlju, Slavica je rekla svom sinu:
„Možda je dobro što tvoj deda to nije doživeo.“
„A da li je slutio?“
„Ko zna. Poslednjih godina svog života bivao je sve neraspoloženiji. Ne
znam zašto je spalio sve što je godinama pisao. Šteta. Ali možda je to bilo i zbog
godina, bolova, šta ja znam. Šta iko zna o svojim bližnjima, pa i najbližim, kao što
je sopstveni otac...“
„Ili sin!“
„Šta želiš da kažeš?“
„Ništa naročito, mama, vodimo konverzaciju. Šta želim da kažem? Na
primer, da ja još uvek ne znam ko je moj otac, ako nije Sveti duh lično.“
„U pravu si, ali sad moram u kliniku. Ne mogu na brzinu. Hajde da
razgovaramo večeras...“
Ali još uvek nije dolazilo do toga.
Održavanje tolike kuće sa platom lekarke, čak i sa onim što je dodatno
zarađivala u privatnoj ordinaciji, postalo je veoma teško.
Na osnovu novih zakona, novcem koji su našli u dedinom sefu uspeli su da
otkupe vilu. Sada je kuća sa osam soba, garažom, baštom, bokorima ruža,
trešnjom, brezama i sakrivenim psećim grobljem i formalno bila mamina svojina.
Nisu mogli da angažuju baštovana, a iz Kluba poslanika, naravno, više nikakva
pomoć nije dolazila, doktorka je bila isuviše iscrpljena i da pomisli da nešto radi
u njoj, a Miško je izjavio da ne ume i da ga to ne interesuje. Umesto lepe trave,
malo-pomalo ovladao je korov. Drugovi više nisu dolazili da igraju košarku,
nalazili su druge zabave, novo društvo.
Najveći deo vremena majka i sin su provodili samo na spratu, svako u svoje
dve sobe koje su sami nameštali svakoga dana, kao da prizemlje nije ni postojalo,
osim kuhinje i ostave. Suzana, koja je sada dolazila dva puta nedeljno, spremala
bi i generalove sobe naročito pažljivo, kuvala za po dva dana, pa bi se večeravalo,
ručavalo, ponekad zajedno, ponekad odvojeno, naravno dole u kuhinji. Majka i sin
živeli su kao dva cimera u isuviše velikoj kući, majka je malo znala o tome šta radi
sin, a pogotovu sin nije znao šta radi mama.
„Kako si?“
„Hvala, odlično, mama, a ti?“
„Studije?“
Odgovor ironičan:
„A tvoji pacijenti?“
Nije razmišljao o tome da u njenom životu može da postoji još i nešto drugo
osim da gleda u tuđa usta i zube.
Pa ipak, kad su jednom u nedelju ujutro, zapravo, bilo je već deset pre podne,
zajedno doručkovali, Miško se prvi setio:
„Mama, zašto od prizemlja ne bi napravila ozbiljnu privatnu ordinaciju?“
Slavica kao da se malo trgla:
„Već sam razmišljala o tome. Možda nije loša ideja. Ali zar da pomerimo
dedine stvari? Šta bismo sa njegovim knjigama?“
Zatim je doktorka razradila ideju. Predložila je svojoj koleginici Sanji, u
čijoj je privatnoj ordinaciji radila kasno posle podne i uveče preuzimajući
komplikovane slučajeve i male operacije, da u prizemlju vile na Dedinju otvore
zajedničku privatnu zubnu kliniku. Ova je oduševljeno pristala da najbolji deo
svoje opreme prebaci u vilu kod Slavice, ostalo rasproda i tako da svoj ulog za
otvaranje zajedničke ordinacije. Verovale su da će kod njih doći dosta pacijenata
iz susedstva, iz diplomatije i krugova ljudi koji su se u poslednje vreme obogatili.
Saznale su da lako mogu da dobiju pristojan kredit za preuređenje dela vile za
pravu privatnu zubnu kliniku. Sve što bude potrebno, najnovije aparate i
instrumente, uvešće iz Nemačke. Tamo se čak i komplikovanija oprema, korišćena
samo nekoliko godina, ali za ovdašnje pojmove još savršeno moderna mogla
dobiti za veoma pristupačnu cenu.
Slavica je znala kome bi mogla da se obrati u Bonu. Neko se vreme kolebala
da li da pokrene tu staru, staru, duboko u podsvesti zakopanu vezu. Ako uopšte
bude mogla da je uspostavi. Ako je taj čovek uopšte živ i ako se još uvek bavi
starim poslom.
Doktorka Slavica je imala svoj lični mali sef pričvršćen za dno svog plakara.
Jednog popodneva je iz njega izvadila pregršt pisama napisanih u vreme kada niko
o internetu i dopisivanju preko njega još nije ni sanjao. Razmišljala je o svojoj
vezi. Iz koje se rodio njen jedini sin. Kako da se obnovi na nov način? Nije više
bila zaljubljena u Mirka, jedva se sećala kako je izgledao. Zar je moguće da je do
te mere potisnula veliku ljubav? Toliko bila uvređena? Nije imala nijednu njegovu
sliku.
Kad bi razmišljala o konkretnim koracima potrebnim da isprazni spavaću i
radnu sobu svog oca, činilo se kao da ga time ne bi samo ponovo sahranjivala,
nego gotovo kao da se sprema na ubistvo svog roditelja. Znala je, naravno, da je
to koješta, da uspomenu na njega može da čuva posećivanjem groba u Aleji
zaslužnih građana na Novom groblju, gledanjem u njegove fotografije ili prosto
samo misleći o njemu. Uto je preko VMA stigla ponuda da pođe na polugodišnje
usavršavanje u Ameriku, a preporuku je posebno podržala američka Nacionalna
garda, sa kojom je njen pokojni otac održavao dobre veze. Imala je odličan izgovor
pred samom sobom da odloži odluku.
„Jesi li čula da se sprema nekakav zakon o restituciji?“, pitala je Sanja
zabrinuto, ponovo procenjujući ideju o zajedničkoj ordinaciji, pravoj maloj zubnoj
klinici.
„Čula sam, ali nisam pratila u detalje, zar je trebalo?“
„Mogli bi da ti uzmu vilu. Pročitaj!“ Mahala je novinama u kojima je
objavljeno da će se starim vlasnicima ili njihovim zakonitim naslednicima vratiti
imovina koja je posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih
pravnih lica. „Da li ti uopšte znaš čija je bila ova kuća pre nego što su je dodelili
tvom tati?“
„Nemam pojma. Tata mi nikad ništa nije govorio o tome. Samo znam da je
on u nju ulagao dosta svojih sredstava, na primer, dogradio garažu, nije sad ista,
kao kad se on uselio u nju, posle ostavinske rasprave sve u njoj je pripalo meni. I
znam da smo je legalno otkupili od države.“
„Možda država nije imala pravo da je proda. Moraćeš na vreme da uzmeš
dobrog advokata i da to raščistiš pre nego što uđemo u ozbiljne investicije.“
„Svakako, svakako, ali u međuvremenu mogla bi i ti da se raspitaš!“
I odluku je odložila za vreme posle povratka iz Amerike.
Prokleta, a možda blagoslovena vila na Dedinju još je neko vreme ostala
Slavičina i Miškova, ali nošeni novim vetrovima približavali su se neočekivani
oblaci i promene.
 6.

Desetak dana pre nego što će krenuti u Ameriku Slavica je pozvala Miška da
porazgovaraju u generalovoj sobi. Još uvek su je tako zvali. Miško je shvatio da
njegova majka želi da tom susretu prida naročiti značaj jer tu prostoriju posle
dedine smrti gotovo uopšte nisu koristili.
Slavica je iz svoje torbice izvadila svežanj ključeva i pokazala sinu koji od
njih otvara sef iza slike.
„Znam, znam mama! Da li znaš koliko puta je deda preda mnom otvarao tu
kasu?“
Nije reagovala na sinovljev grubi ton. Trudila se da ostane mirna. Što
mirnija. Objasnila mu je da će za vreme njenog odsustva banka sa njenog računa
isplaćivati račune za električnu struju, vodu i ostale dažbine, a ostatak će se
automatski prelivati na njegov račun, koji je nedavno otvorio. U belom omotu se
nalazila veća količina gotovog novca. Trebalo je da redovno plaća kućnu
pomoćnicu i sve što bi ona kupovala za održavanje kuće, a za sebe da uzme koliko
je potrebno da jede i za prevoz.
„Kako ćeš sam?“
„Kao i do sada. Nisam primetio da se isuviše brineš šta radim, a svakako
sam u mnogo povoljnijem položaju od većine svojih kolega. Suzana će dolaziti.
Viršle i jaja umem i sam da skuvam, postoje Mekdonalds, picerije i kafići...“
Dugo je pogledom tražila njegov pogled i čudila se što ga ne nalazi. Kajala
se. Zašto sa svojim jedinim sinom nikad nije uspela da uspostavi intimniji odnos?
Da li je između nje i njenog tate bilo drugačije, bolje? Činilo joj se da ipak jeste,
mada je ponekad pomišljala da je sva generalova ljubav potrošena na njegovu
suprugu, a da se sve ostalo moglo shvatiti kao izvršavanje dužnosti. Možda je
izvesnu ulogu u tome odigralo i razočaranje njenom vezom sa Mirkom. Iz koje se
rodio Miško.
Poželela je da ustane, da priđe sinu i da ga pomiluje. Da ga poljubi. Da ga
uzme u naručje i njiše kao kad je bio sasvim malo dete, ali je nepomično ostala da
sedi, možda i zbog toga što se bojala da će on odbiti svako maženje, samo je
nervozno jednom cigaretom upalila drugu. Miško se takođe osećao čudno. Celog
života je mama, mada otuđena majka, živela, spavala, disala, pušila na istom
spratu s njim, a da nije razmišljao o njenom načinu života. U njegovom sećanju je
i dalje pre svega živeo deda general. I tetka Julija. I još uvek Tref. Mama takođe,
mama malo udaljena od svih njih, tu, a daleko sa svojim ironičnim osmehom,
upadajući na kraju većine razgovora samo sa ponekom polurečenicom. Ali bila je
tu. I sad treba da ostane sam u vili sa osam soba, sa garažom u kojoj se nalaze tri
automobila, dedina škoda, mamin crveni ford i trofejni, ratni džip. Imao je sam za
sebe baštu sa trešnjom pod kojom su ispod petokrake zvezde od belih kamenčića
sahranjeni dedin vučjak i još nekoliko kučića i mačića, sa dva koša od kojih su
ostali samo zarđali obruči, a da odavno niko nije ubacivao loptu, neurednim
travnjakom i redom od osam breza.
„Mama“, rekao je najzad. „Možda je sada pravi čas da mi najzad kažeš ko
je moj otac.“
Babina slika. Da li je deda sve znao? Sigurno jeste. Miško je i dalje verovao
da je deda uvek znao sve. A baba? Da li bi trebalo da se nađe mesto i za dedinu
sliku? Svakako pored njene. U istom takvom ramu. Ukloniće knjige da bi napravio
mesto. Da li uvećati onu iz 1945. godine, mladi oficir sa titovkom na glavi? Ili
bolje kakvog ga Miško pamti, u svečanoj uniformi general-pukovnika? Još bolje
u civilu u šetnji sa Trefom? Negde se svakako nalaze i fotografije koje prikazuju
njega, moraće jednog dana da nađe snage i otvori sve fioke u dedine dve sobe.
Kćerka i unuk bi trebalo da se dogovore o tome. Jednog dana. Svakako ne sad, sad
pred mamin odlazak nikako. Pogledom je preleteo preko polica sa knjigama koje
odavno niko nije držao u rukama, ali Slovakinja je uredno brisala prašinu. Setio
se da poneko ponešto krije među knjigama, sve bi trebalo da otvori i prelista, mada
nije verovao da bi deda nešto stavio u jednu od njih jer je imao sef.
Velika, šarena slika je pomerena u stranu, sef je otvoren. U njemu je trofejno
oružje. Ne samo ono, ali dok je bio dete, Miška je samo to zanimalo. Posle više
nije razmišljao o revolverima i pištoljima, a kad mama ode, moći će da ih izvadi
kad god hoće. Da se seti šta je deda o njima pričao. Da ih drži u rukama. Tu su
bile u kutije sa mecima. Nije došlo do toga da ga deda vodi u streljanu i nauči ga
da rukuje oružjem. Ali zar je to neka velika veština, bezbroj puta smo na televiziji
i u bioskopu videli kako se puca i sa kakvim rezultatom. Mnogo toga deda nije
stigao da mu kaže i pokaže, iako je obećao...
Govorio bi: „Kad dođe vreme.“ Nije došlo. I sad ne može više nikako da
dođe.
Da li se mama uopšte setila da je u sefu oružje kad je odlučila da mu da
ključ? Da bi prekinuo ćutanje Miško je ponovo progovorio.
„Mama, isuviše pušiš!“
„U pravu si, ali spremam se na razgovor između majke i sina koji nije baš
jednostavan. Ti imaš trideset godina. Ne znam kuda su pobegle sve te godine,
pogotovu ova poslednja decenija... Nikako da diplomiraš, makar taj bezvezni
bugarski jezik...“
„Tako je. Jer me ne zanima.“
„A šta te zanima, sine?“
 „Ti bi rekla da volim da gluvarim. Moj deda je bio vredan, a moja majka isto
tako, dovoljno ste bili vredni za nekoliko generacija!“
Nije htela da zaoštri situaciju i da mu odgovori kako bi zaslužio. Nastavila
je koliko god je mogla mirnije:
„Ranije si zapitkivao, ali u poslednje vreme više nisi, kao da si se pomirio
sa stanjem ili te više nije zanimalo. Razmisli, molim te... I ja sam nekada bila dete,
pa odrasla, jednog dana imala dvadeset godina i živela u ovoj kući sa svojim ocem,
tvojim dedom, znaš kakav je bio, a on je tada bio mlađi i još stroži, zakopčaniji...
Ne kažem da nije hteo da bude nežan, ali nije umeo. Sad ćeš da mi kažeš da ni ja
ne umem. Od sveg srca ti želim da budeš drugačiji. I srećniji...“
„Da, mama, ali ja sam te do sada samo zapitkivao, a sad te pitam jasno i
glasno, ko je moj otac?“
 7.

Advokat doktor Egidijus Vaks u Beču se pretežno bavio imovinskim pravom i

prilično je dobro zarađivao. Kancelarija mu je bila u Osmom kvartu, u širem centru
grada, poznatom po imenu Jozefštat, posao je iz godine u godinu išao sve bolje,
već je razmišljao da negde na pogodnom mestu nađe veće prostorije i zaposli još
dvojicu ili trojicu mladih pravnika. Mogao bi da se preseli na drugu obalu Dunava,
gde su nicali oblakoderi sa odlično uređenim poslovnim prostorijama, ali možda
bi izgubio neke dosadašnje mušterije, koje bi mrzelo da idu tako daleko, a negde
u blizini zasada nije našao ništa pogodno. Nije se žurio. Cenio je staru poslovicu
Kommt Zeit, kommt Rat – što otprilike znači da ćeš čim stigne pogodno vreme
naići i na pravilan savet šta da radiš, nikako nije voleo nagle odluke. Što duže traje
proces, to se više zarađuje na njemu. Bio je uveren da će se uskoro pružiti zgodna
prilika za selidbu. Ako ne uskoro, onda kad dođe pravi čas.
Do sada je imao srećnu ruku angažujući mlade saradnike. Na primer
Florijana Pika. Florijanov otac bio je penzionisani sudija, majka poznata
harfistkinja, fina porodica. Vaks je voleo da s njim ujutro porazgovara o svemu i
svačemu pre nego što bi proučavao nove slučajeve ili primao stranke. Preslišavao
je sebe, bilo je dobro da se sazna šta misli mlada generacija, a mladić bi ponekad
imao pristojne ideje koje je mogao da prisvoji.
„Razmišljao sam da li tebi da poverim ovaj slučaj u Beogradu, dragi moj,
kolebam se da li da lično radim na njemu jer me je zamolila ona moja stara
prijateljica Barbara, znaš je... Evo kako ćemo! Ja ću zasada ipak neposredno da se
bavim tim predmetom, ali ti budi stalno u toku, molim te, ako mi dosadi,
prepustiću ga sasvim tebi, pogotovu ako treba da se putuje dole jer to bi me mrzelo.
Ne volim hotele, a ko zna kakvi su tamo... Barbara me gnjavi jer nju gnjavi neka
njena prijateljica, Heršlova, Hiršlova, Hirš, nisam zapamtio, naći ćeš u spisima...
Pogledaj još danas! Pa tako je to kod nas u Beču, prijateljica i prijateljičina rođaka.
Kako bilo, one žele da se pozabavim predmetom kćerke njene koleginice sa
fakulteta. Jevrejska porodica. Unapred znam da ćemo samo izgubiti vreme koje
nam je potrebnije za važne klijente.“
Mladi advokat je naravno znao da trenutno nemaju velike poslove za važne
klijente jer svi stari slučajevi idu kao po loju, ali je shvatio da kao i obično mora
učtivo da se uključi u dijalog:
„Pa zašto ne odbiješ, gospodine doktore?“
U Austriji se lako prelazi na ti, ali se i posle toga zadržava oslovljavanje
titulom. Bez titule nisi ništa. Kelner će te i nepoznatog u kafani pozdraviti sa
„gospodine doktore“. Ako gost kaže da nije doktor, kelner će još učtivije:
„Oprostite, gospodine profesore.“ Ako si trgovac, na vizitkartu ćeš napisati da si
„komercijalni savetnik“. Ministra ćeš pozdraviti sa: „Kako si ekselencijo?“ a da to
ne zvuči nimalo podrugljivo.
Ranije su se u austrijskoj socijaldemokratiji obraćali funkcionerima sa:
„Samo da ti kažem, gospodine druže doktore...“
„Ne mogu. Zasada ne mogu. Možda posle nekako elegantno da se izvučemo
iz afere.“
Doktor Vaks je objasnio da se radi o gospodskoj vili u Beogradu. Barbari je,
doduše, odmah rekao da bi bilo bolje da stvar preuzme neko ko je već radio tamo
dole, možda baš tamošnji advokat, koji će se lakše snaći, ali ne, hteli su baš nekoga
ko bi krenuo po nepoznatom tlu i mogao sebi da stvori objektivnu sliku u korist
austrijskog mandanta. Teren je svakako i emocionalno pomalo osetljiv, em se radi
o Jevrejima, em o toj Srbiji.
„Da li ti mene pratiš?“
„Pratim, naravno!“
„Znaš kako je... Pazi ovako! Kuću je krajem tridesetih godina sagradio jedan
veoma mlad, ali uspešan poslovni čovek, Jevrejin, tamo su tada govorili Srbin
mojsijevske vere, gospodin Leon Hortič. Ma ko ume da izgovori ta njihova
prezimena? Navodno ga je njegova porodica iz Beča kreditirala, na to se poziva
naša mandantkinja, ali sve se čini da je to bio prijateljski zajam, ima nekakvu
potpisanu priznanicu, ali ona nije overena, ceduljica sa nekakvim naškrabanim
potpisom, do sada se nije pojavilo ništa upotrebljivo, verovatno možemo da se
pozovemo samo na nasledno pravo, ako nema bližih naslednika, a izgleda da
nema, rat je sve počistio. Nije lep izraz kad se radi o Jevrejima, znam, ali sada
razgovaramo u četiri oka... Moramo da tragamo za eventualno još postojećim
dokumentima, ali nisam siguran da ćemo da nađemo bilo šta. Koliko sam shvatio,
radi se tamo o nekom brežuljku, ranije je bio pokriven vinogradima, ali posle
Prvog svetskog rata njihov kralj je sebi baš tamo sagradio dvor, pa je postalo
otmeno da se naseliš baš tu, posle toga je vrednost parcela i nekretnina skočila
nebu pod oblake. Samo što mi sa istorijom tog naselja nemamo mnogo veze. Radi
se o pristojnoj vili, osam soba, preko dvesta kvadratnih metara, sa dosta velikom
baštom uređenom kao vrt. Sve perfektno u tadašnjem stilu, znaš. Ali četrdeset i
prve Beograd su okupirali Nemci..
„I naši Austrijanci, nažalost“, ubaci Florijan, koji je, kao mnogi pripadnici
njegove generacije, za razliku od svoje porodice, zauzimao nekakve napola leve
poglede, Vaks bi rekao na „salonski način“.
„Ja se držim teze da je Austrija prva žrtva nacifašizma, a da su zločinci iz
naših krajeva bili pojedinci. Hajde, momče, nije o tome reč, nego o jednoj baš
veoma žalosnoj priči. Suprugu dotičnog gospodina Leona, koja je bila u drugom
stanju, odveli su u logor, koji se zvao Sajmište, i tokom proleća četrdeset druge
ubijena je u kamionu dušegupki marke zaurir. Strašno! A komandant je bio neki
Austrijanac, Andorfer, ali ni to se nas ovim povodom ne tiče. Samo što niko ne
zna šta se zapravo dogodilo sa gospodinom Leonom. Pojavio se nekakav ugovor
potpisan juna četrdeset prve. Ako mu je verovati, Leon je vilu prodao gospodinu
čije prezime ne umem da izgovorim, pa ću i njega pominjati samo krštenim
imenom, dakle, reč je o izvesnom fabrikantu tekstila. Njegovo prezime je takođe
nekako na „ič“, ali pre toga ima bar četiri sloga, pa zbog toga kažem neka za nas
zasada ostane gospodin Petar. To je kao Peter, vrlo jednostavno. Međutim, neki
podaci govore o tome da je Leon tog časa već bio u sabirnom logoru za
potencijalne taoce koji se zvao Topovske šupe. Moraš da praviš beleške, Florijane,
ne možeš sve to da zapamtiš, a dok u dokumentima nađeš gde je šta izgubićeš
dane, ako ne i nedelje. Ako je zaista bio tamo interniran, možda je bio prisiljen da
potpiše dotični ugovor. Možda su mu obećali da će ga pustiti ako potpiše, možda
su ga i pustili, pa je uspeo da pobegne, ali da je ostao živ valjda bi se javio. Ne
znam, o tome nemamo nikakvih podataka. Zasada... Fakat je da je nestao, a ako je
stvarno bio na tom mestu, verovatno je streljan kao talac. Zvanične smrtovnice
nema, ali ako se tako dugo nigde nije pojavljivao, sigurno može da se pribavi. To
nije problem. Uradićemo ako treba, mada ni to ne može preko noći. Tada je po
Hitlerovom naređenju za jednog ubijenog nemačkog vojnika streljano stotinu, za
svakog ranjenog pedeset talaca. Naravno da ni to nije naš problem, osim što
ukazuje na verovatnu sudbinu gospodina Leona...“ Pa u čemu je onda naš problem,
pomislio je mlađi advokat, ali je oćutao. „Bitno je da pravno valjanih podataka
nemamo. E pa, taj gospodin Petar se uselio u kuću, bio je blizak okupacionim
vlastima onog njihovog kvislinga, generala Nedića, bio je snabdevač nemačke
vojske i esesovskih jedinica, a verovatno i pojedinaca iz okupacionih vlasti.“
Mladi Florijan se u početku iskreno spremao da nekako otrpi jedno od
dosadnih jutarnjih predavanja svog šefa, ali sada je slušao sve pažljivije i da bi to
dokazao ipak hrabrio svog šefa potpitanjima.
„U čemu je problem koji se tiče naše klijentkinje?“
„Samo polako, videćeš, radi se o jezivoj zbrci. Stiže godina četrdeset četvrta,
ulaze partizani, tog Petra hapse zbog saradnje sa okupatorom, konfiskuju mu
imovinu, strpaju ga u zatvor, gde umire navodno od srčanog udara. Kuću dodeljuju
nekom svom generalu. Sledećih decenija u njoj živi komunistički general. Posle,
u vreme kad je tamo vladao onaj Slobodan Milošević, donet je zakon da stanari u
stanovima i zgradama u državnom vlasništvu mogu da ih otkupe relativno jevtino.
Pošto je u to vreme u Srbiji vladala najveća inflacija ikad zabeležena u istoriji
čovečanstva, vlasnici deviza su svoj stambeni prostor mogli da kupe praktično
džabe. To je iskoristio ne samo taj njihov Milošević lično nego bogami i general
ili njegova kćerka s predmetnom nekretninom. Kupili su vilu sa baštom za
protivvrednost od dvadesetak hiljada maraka, a vredi bar deset puta više, zamisli
šta se sve tamo događalo! Naslednik nekretnine je njegov unuk jer je njegova
kćerka, majka tog unuka, poginula u Americi u saobraćajnoj nesreći za vreme svog
boravka na dodatnoj specijalizaciji.“
„Zamišljam“, reče mladi advokat samo da bi nešto rekao jer ništa nije
razumeo, moraće posle na miru da složi kockice svih tih podataka.
„Znaš, dotični general je imao samo jednu kćerku, zubnu lekarku po
zanimanju, i jednog unuka, njenog sina...“
„Šta imamo od dokumenata, a šta je rekla-kazala?“
„Imamo overene prepise, sve o izgradnji vile i tapiju gospodina Leona
Hortiča, tako se njegovo ime tamo piše, kupoprodajni ugovor između Leona i
Petra, smrtovnicu tog Petra, odluku o dodeli vile generalu, ugovor o tome da je
general imanje otkupio od države i odluku suda na kraju, ostavinsku raspravu.
„Još uvek ne razumem gde počinje posao za nas...“
„Pa, vidiš, Vlada Srbije je donela zakon o restituciji imovine koju je država
oduzela privatnim licima posle 8. marta 1945. godine. Na osnovu njega unuka
gospodina Petra traži povraćaj kuće. Ali prijateljica naše Barbare je Leonova
rođaka, kćerka njegovog brata, koji je živeo u Austriji i ubijen u logoru
Mauthauzenu, a ona smatra da je taj ugovor o kupoprodaji između Leona i Petra
iznuđen, pa prema tome ništavan, a Leon nije samo njihov blizak rođak, nego su i
njihove pare uložene u tu kuću. Eto, tu dolazimo mi na red. Osim toga se iz
Nemačke javlja izvesni gospodin Mirko Mirković, koji tvrdi da je generalov zet i
da je prema tome on naslednik. U Beogradu izgleda da nije bilo poznato da je
generalova kćerka bila udata, brak je zaključen u Nemačkoj, a dotična gospođa to
očigledno nije pričala na sve strane, detalje izgleda nije govorila čak ni svom sinu,
znači, i to je sporno, možeš li da me pratiš?“
Florijan je klimnuo glavom.
„Mogu, naravno da mogu.“
„Još nismo dobili, ali možemo da očekujemo i stav generalovog unuka,
izvesnog Mihajla zvanog Miško, ali osim toga beogradska jevrejska opština
smatra da imovina Jevreja koji nemaju direktnih naslednika treba da pripadne njoj.
Znači, moramo da se spremimo da uđemo u parnicu u okviru koje će pet stranaka
tražiti jednu te istu vilu.“
„Zanimljivo“, reče Florijan tek da bi nešto rekao.
„Ima još nešto. Naša austrijska klijentkinja tvrdi da ima pouzdanih saznanja
da je gospodin Leon zakopao sanduk sa zlatom i drugim dragocenostima u bašti
dotične vile ispod nekog drveta i da je ona naslednica i tog blaga!“
 8.

Kako da objasni svom sinu, pomisli „svom jedinom detetu“... Slavica odbaci čak
i da u sebi misli tako frazerski, nikad rečima ne možeš da izraziš šta zaista osećaš,
pa čak ni u mislima jer ipak misliš rečima... Ona to ume ponajmanje. Nikad nije
bila rečita. Kako sad jače da naglasi da je ona takođe rođena i odrasla u ovoj istoj
kući, da je u njoj bila već kao beba, čega se naravno ne seća, ali svedoče fotografije
uredno zalepljene u album, bila je dete koje se igralo u istoj bašti pod još mladom
trešnjom, kao i on, učenica, gimnazijalka, studentkinja stomatologije, nesigurna u
sebe, ali i posle, već kao lekarka, još uvek poslušno dete svog nepristupačnog,
velikog oca, iako je videla koliko je on, Miškov deda, prosto bio smrvljen posle
smrti svoje žene, njene majke. Ni posle toga nije postao nežniji prema kćerki. Nije
gestom, još manje rečima. Stario je tu pored nje, prišivao zvezdicu za zvezdicom
na epolete, a ona je neko vreme bila samo uznemirena, sve uznemirenija,
sakupljalo se nešto u njoj kao da bi da zamahne krilima da najzad izleti iz tog
zlatnog kaveza.
Sada je ona već prevalila i pedesetu, ali svejedno je još uvek žena, ne više
mlada, ali svi kažu da dobro izgleda, niko ne bi rekao da već ima toliko godina,
važno je kako se osećaš, a ne šta piše u krštenici, i još mnogo takvih fraza, ali ona
se samo pita: zar je sve prošlo tako brzo? Zar više ništa ne sme da očekuje od
života? Zar postoji način da sad ispriča svom sinu svoj život? Zar opet mora
nekako da poleti – poleti nekamo, ne zna kuda, ali kako da to objasni svom sinu?
Julija je kod njih došla kao mlada Švabica, uvek su o njoj govorili kao o
Švabici, a da li je nju to bolelo? Od kada se Slavica seća, ona je tu, kao da je život
bez nje nemoguć, ali brže je starila od ostalih. Da li je mogla da ih voli, kao što se
pretvarala, svakom uvek na usluzi, zračila je mir i bezbednost, sigurno je da je bila
najljubazniji stvor u njihovoj maloj zajednici, a jeste bila član zajednice, da li je u
dubini duše u generalu mrzela vlast koja je razorila njenu porodicu, režim koji je
ubio njenog muža, mladog muža – trebalo bi zamisliti mladu Juliju i njenog muža
– ili je gazdu volela kao čoveka koji ju je izbavio iz logora, pružio joj dom,
nekakav dom, a prema njoj uvek bio pažljiv kao da je član domaćinstva, a ne
posluga? Nema je više, toliko su živeli pored nje, nikad je onako ljubazno, intimno
nije ispitivala o njenom životu, mislima, osećanjima, ništa o njoj nisu znali. A šta
su njen otac, ona i njen sin znali jedno o drugome?
Da li je njen otac umeo da voli, pošto je izgubio onu crnokosu devojku,
partizansku bolničarku, koja ih je u radnoj sobi, u kojoj je Slavica sad sedela sa
svojim sinom, još i sada posmatrala pomalo strogo, pomalo zamišljeno, uokvirena
tim ramom kao da je i ona zatvorena? General je bio čovek dužnosti. Po dužnosti
se trudio da voli kćerku i unuka baš kao i Tita, Partiju i otadžbinu, ali... Da li je
potreban nekakav talenat da se voli? Ili samo talenat da se ljubav pokaže? Da se
pokaže i kad je ima i kad je nema?
Da li ona, Slavica, ume da voli, da li voli? Kako ne bi volela svog jedinog
sina. Ali kako da mu pokaže da je on sve... Sve, ali ne želi, ne sme da mu smeta. I
kako da pređe na priču o Mirku?
U osmosobnoj vili je uvek bilo hladno iako je etažno grejanje funkcionisalo
besprekorno.
Pa zar se nikad nismo smejali, pita se Slavica, a ćutanje između nje i
odraslog sina se isuviše produžilo.
„Da li se sećaš, da li smo se ikada smejali, Miško?“
„Kakvo je to pitanja, mama?“, zamislio se pomalo nervozan, ne shvatajući
šta sada hoće. „Naravno da smo se ponekad smejali. Kako da ne! Ali kad već
insistiraš na tome, jasno je da sam se više smejao i, oprosti, zezao sa drugovima,
nego sa vama, sa dedom i s tobom, kad ste uvek bili kao neki uštogljeni kipovi.
Sad, kad kažeš, za stolom, kad bismo doručkovali, ručali, večeravali ne sećam se
da ste se šalili, pričali zgode sa posla ili jednostavno viceve. Bože moj – moj deda
i vicevi! Pa za njega je sve na svetu bila vojna tajna. Pitali ste me za školu. Kad
razmislim, ti si ponekad rekla ponešto o svom poslu, čudnim pacijentima,
kukavičluku ratnih heroja kad dođu u zubarsku ambulantu, a deda je naravno
ćutao, slušao, ali imao sam utisak da je odsutan i kad razgovara sa nama. Ni do
danas nemam pojma šta radi jedan general u miru. Kod mojih drugova, pogotovu
kod Bate, uvek su se svi smejali. A ja takođe sa njima, drugovima, i kod nas kad
bismo igrali košarku u bašti, vidiš, ipak se deda setio da nam postavi koševe. I
dozvolio da sahranimo Žućka pored Trefa. Deda je bio dobar čovek, zar ne
mama?“
„Jeste, kako da nije!“ Za mene ne kaže da sam dobra, pomisli Slavica i
nastavi: „ A praznici, sećaš li se svih naših praznika?“
„Ne znam šta želiš? Jeste, bilo je roštilja u bašti. Dolazili su dedini ratni
drugovi i komšije iz drugih vila i posle bi on rekao da su mu svi oni dosadni. Slavili
ste moje rođendane. Mogao sam da pozovem drugove. Pomalo sam bio ponosan
što smo ih ugošćavali, pomalo sam se stideo što mi imamo svašta što oni nemaju.
Bio sam ponosan na dedu u uniformi, sa službenim automobilom i ađutantom. I
što je lično poznavao Tita. Ali, samo da znaš, stideo sam se što ne znam ko mi je
otac i što ne znam šta da drugovima kažem o tome, pa čekam kad ćeš najzad da
odgovoriš na to što te pitam, mama!“
„E pa vidiš, sine, ja sam odrasla kao devojka bez smeha, jeste, slavili smo
praznike, ali nekako kruto, Dan republike, Prvi maj, i moje su rođendane slavili sa
poklonima i tortom, koju je, naravno, Julija ispekla, takođe sam imala drugarice,
ali sam samo radila, učila, posle radila, nisam smela da obrukam svog oca, tako
sam vaspitavana, i moja mama, tvoja baba, insistirala je na tome, posle sam po ceo
dan gledala u tuđa usta, hrabrila uplašene junake, bilo mi je važno da moj otac
bude ponosan na mene, a njemu je valjda bilo prirodno da sam dobra, navikao se
da ga svi slušaju, stanu mirno i kažu: „Razumem druže generale.“ A kad sam
dobila tu stipendiju za Bon, meni se tamo prvi put širom otvorio život. Hej, Miško,
bila sam mlađa od tebe danas. Izletela sam iz ove kuće i sa ovog brda kao ptica iz
zlatnog kaveza u neku opasnu, ali divnu šumu!“
 9.

Nije smatrala da sinu mora da ispriča da joj je prva ljubav bio zubar na
Vojnomedicinskoj akademiji, kapetan, kod koga je njegova baba popravljala zube.
I kako je to onda bilo, kako su morali da se kriju... Nikada nije ni pomislila da bi
on mogao da dođe kod nje, u njihov stan. Oženjeni kapetančić krišom kod
generalove kćerke! Koliko se razočarala kad je shvatila da se on nikada ne bi
razveo, i to ne zbog toga što ne zna koga voli više, nju ili svoju ženu, nego zbog
oficirske karijere. Ali, kako da kaže, „sokovi su se budili u njoj“, hormoni, bila je
„probuđena“?
Nije ni Miška pitala da li je... Pa mora da jeste kad ima trideset godina. Jeste,
bilo je znakova da neko dolazi kod njega i ne odlazi sve dok ona ne pođe na posao.
To je danas tako jednostavno. Oni kažu kviki, „na brzinu“. Pa čak i da se srela sa
nekom devojkom pred kupatilom? Nasmejala bi se i ništa. Devojke uzimaju pilule.
Ali nikada nijednu nije videla sa sinom, a kamoli da je predstavio koleginicu iz
škole, sa fakulteta, drugaricu... Nije valjda... To ne može direktno da se pita, majka
sina ne može da pita da nije slučajno... nevin ili homoseksualac. A možda bi
trebalo. Kao što ga je pitala za cigarete.
Sa Mirkom se upoznala na palubi broda na Rajni, sa čašom šampanjca u
ruci. Fondacija Humbolt u Nemačkoj svojim stipendistima nije organizovala samo
studije nego i društveni život. Kao da je sve dogovoreno sa bogovima koji
upravljaju vremenom, već je bilo prilično toplo iako se na izlet krenulo krajem
aprila. Sunčani dan na velikoj reci, zlatni zraci titraju po vodi koja se mreška. Živ
saobraćaj na reci. Prolaze tegljači sa baržama, ali mnogo više belih, putničkih,
izletničkih brodova okićenih zastavicama.
Cilj je bio da se mladi naučnici, koji su stigli iz dvadesetak zemalja sa tri
kontinenta, osećaju što bolje kod svojih nemačkih domaćina, ali još više da
stvaraju različite veze za celi život, koje će im trajno biti korisne. Nemačkoj
takođe. Uplitanje obaveštajnih službi? Pfuj! To se ne radi. Ne direktno. Nije ni
potrebno. „Dajemo stipendistima sve i otvaramo im svoje srce!“ Posle će celog
života biti vezani za nemačku stručnu literaturu, nemačke aparate i mašine,
nemačku nauku i tehnologiju. To je dovoljno.
Mirko se šarmantno smešio, imao je crnu kosu, nešto dužu nego što je bio
običaj, padala mu je u prirodnim talasima na potiljak, bio je za dve glave viši od
Slavice, srpski i nemački govorio je bez akcenta. Kad su na palubi slučajno – da li
slučajno? – stali jedno pored drugog i kada je počeo da objašnjava pored kojih
zamkova prolaze, možda zaista nije znao da je ona zubarka, a možda se samo
pretvarao da ne zna. Dok su prolazili pored čuvene stene, recitovao je Hajneovu
baladu o vili Lorelaj, prvo u srpskom prevodu pa na nemačkom, i objašnjavao
odnos jevrejskog pesnika prema svojoj domovini Nemačkoj – Nemačka jedna
zimska bajka – prema socijalizmu, govorio je o prijateljstvu velikog pesnika sa
Marksom i kako je u Parizu kupao bolesnu Marksovu bebu. Kasnije je rekao da je
predstavnik značajne firme za zubotehničke aparate i instrumente, i to tek kad ga
je neposredno pitala da li je i on stipendista i šta radi. Posle toga su za vreme celog
izleta razgovarali takođe i o struci, mogućnostima koje pružaju nove tehnike, koje
firme u Nemačkoj proizvode moderne sprave, pa bi mogao da organizuje da ih ona
poseti, o komplikovanim operacijama vilice, budućnosti zubarstva, takođe i u
socijalnom pogledu, naime o tome da svako, a ne samo bogataši, treba da dobije
besplatno kompletne dentističke usluge.
Rasejano su jeli sendviče i minjone i jedva su zapazili kada se brod okrenuo
i kada je sunce počelo da vodu tamne reke boji novim, neočekivanim nijansama.
Mnogo su se smejali. Slavica se nikad u životu nije toliko smejala. Bilo je
trenutaka kada bi se zacenila od smeha, alkohola, zalogaja koji bi joj zapeo u grlu
i čudila se samoj sebi. Kako da to sada ispriča sinu, kada su upravo razgovarali o
tome da se u njihovom porodičnom životu malo smejalo? Malo ili nikako. Na
rastanku su ona i Mirko imali utisak da su tek počeli, a nikako završili dijalog,
dogovorili su se da se sretnu sutra uveče.
„Ne znam kuda da te izvedem...“, počeo je Mirko. „Da li si već čula šta je
razlika između Bona i groblja u Čikagu?“
Slavica je to shvatila ozbiljno.
„Nisam. Pa tek sam nedavno došla.“
„Groblje u Čikagu je mnogo veće od Bona, ali Bon je mnogo mrtviji od
groblja u Čikagu. Nego hajde da odemo do Diseldorfa.“
Pristala je:
„Nikad nisam bila.“
Vozio je mali sitroen spaček. To je tesno vozilo, njena butina bi ponekad
dodirivala njegovu. Jeli su svinjske papke sa kiselim kupusom u restorančiću čiji
je vlasnik bio Slovenac, krčma se zvala Schweine-Janes – Svinjar Janez, nalazila
se u Bolkerštrase, u srcu starog grada, a na jelovniku su bile isključivo razne
varijante svinjetine. Porcije su bile ogromne. Zatim su navratili u staru pivaru i pili
sveže, mutno, nefiltrirano pivo iz krigli od po celog litra. Oko njih su se stiskali
mladi parovi koji su se grlili i ljubili. Slavica se nije branila kad ju je Mirko obgrlio
oko ramena. Čula je samo veselu buku oko sebe. Znala je da se napila, prvi put u
životu stvarno napila, i osećala se vrlo bezbednom u Mirkovom zagrljaju. Sa
svojih dvadeset pet godina osećala se čak starom u ovom metežu, pomislila je da
je do sada mnogo toga propustila u životu i pitala se da li i u Beogradu ima ovakvih
mesta za zabavu. Znala je da ima, ali zašto nikad nije odlazila, zašto se uveče uvek
rano vraćala u vilu na Dedinju samo da bi izbegla upitni pogled svog oca, generala,
koji verovatno nikad ne bi odraslu kćerku, studentkinju, pa doktorku dentističkih
nauka, pitao gde je bila tako kasno, ali njegov pogled bi bio i znak pitanja i znak
usklika ujedno, ali sada je bila dovoljno daleko od njega?
Ništa nije rekla, nije se bunila kad ju je Mirko odvezao u svoj stan u delu
Bona koji se zove Bad Godesberg.
Probudila se sva bunovna i nakratko nije znala gde je. Onda je neko pomerio
zavesu, zrak sunca joj je pao na lice i za tren ju je strahovito zabolela glava, tek je
onda videla Mirka pred prozorom u šorcu i majici, držao je čašu vode u ruci, nešto
mešao u njoj i progovorio prvi.
„Ako te boli glava, dva aspirina u čistoj vodi, zatim jaka kafa...“
Učinio joj se lepim kao glumac u odgovarajućoj sceni nekog glupog filma.
„Ne znam kako da ustanem, nemam šta da obučem...“
Nije se sećala ničeg, ali bila je gola.
„Pored kreveta naći ćeš kimono. Mislim da će ti biti taman.“ Stavio je čašu
vode sa aspirinom na stočić pored širokog kauča. „Vrata levo vode u kupatilo.
Idem da skuvam kafu.“
Otišao je iz sobe da bi na miru mogla da ustane. Shvatila je da on u stanu
ima i ženski kimono. I dve netaknute četkice za zube, još u celofanu, u kupatilu.
Zašto? Za iznenadne posete kao što je njena? Ali nije joj smetalo. Još nije.
Pomislila je na one česte rečenice iz američkih filmova: „Tata, ja sam odrasla
devojka.“
Taj vikend su proveli šetajući se uz Rajnu, popeli su se na tvrđavu
Godesburg, odande je videla kako je grad uklješten između reke i brda, dugo su
hodali kroz šumu Kotenforst, gde im je pred nosom pobegao srndać, a table
upozoravale na oprez jer može da se pojavi divlji vepar. To je sad, toliko godina
posle, mogla da ispriča sinu. Zatim su se vratili u njegov stan. Nadoknađivala je
ono što je propustila pre pet ili čak deset godina. I tek kad ju je u nedelju kolima
vratio pred sumornu kuću, u zajednički apartman sa one dve njene koleginice
preko puta Univerziteta „Fridrih Vilhelm“ u Bonu, shvatila je da uopšte nisu
razgovarali o sebi, ona nije rekla ko je, samo da je iz Beograda, on je ispričao šta
radi i da je rođen u Nemačkoj i nemački državljanin. To je bilo sve. Zapravo ništa
nije znala o njemu. Ali dogovorili su se da sledećeg petka predveče dođe po nju,
ne pred kliniku, kao što je predložio, nego mnogo kasnije pred njen stan.
Nameravala je da ponese sa sobom torbu sa najpotrebnijim, za svaki slučaj...
Večerali su u argentinskom restoranu krvave bifteke sa krompirima u
aluminijumskoj foliji, pili crveno vino i tek kad su pred ponoć stigli kod njega,
setila se da kaže:
 „Pa nas dvoje ništa ne znamo jedno o drugome.“
Odgovorio je zagrljajem i šapnuo joj na uvo:
„Zar za to nema vremena do sutra ujutro? Zar sad nemamo važnija posla,
ljubavi moja?“
Još niko joj nije tako nežno šaputao na uvo. Ujutro bi je odvezao na kliniku,
uveče došao po nju. U početku se nije ni setila da pita kada on radi, gde radi. I tako
iz dana u dan. Mirkov dvosobni stan jedva da je bio malo veći od trpezarije u
njenoj osmosobnoj vili na Dedinju, ali njima osim postelje i stola u kuhinji ništa
nije bilo potrebno. Budila se sa smehom, zaspala bi sa smehom. Mirko je shvatao
da je došla da radi, da naporno radi, da savlada tehniku oralne hirurgije, razumevao
ju je utoliko bolje što je dosta znao o njenoj veštini jer se bavio instrumentima koji
su joj bili potrebni, tako da je i to bila tema njihovih razgovora.
Život pored oca generala navikao ju je da neko drugi planira i bez velikih
reči, bez izdavanja formalnih naređenja, upravlja i njenim životom. Uopšte nije
primetila da je iz jednog velikog uletela u manji, ali veseliji kavez.
Prvog vikenda su se ponovo odvezli u Diseldorf, imao je karte za operu,
posle nisu skoknuli do Janeza da jedu svinjetinu, nego u dobar hotel, u kome je
naručio apartman. Večerali su uz francusko vino. Nije se pitala odakle mu toliko
novaca, zar se tako sjajno zarađuje u firmi za dentističku opremu. Sledećeg
vikenda skoknuli su do Holandije. Ta zemlja se mogla obići za jedan dan –
Roterdam, Hag, Amsterdam. Na povratku su stali u gradu Ahenu i obišli
osmougaonu katedralu, koju je krajem osmog veka sagradio Karlo Veliki, u
Francuskoj poznat kao Šarlemanj. U njoj su sve do polovine šesnaestog veka
krunisani nemački carevi.
Nije se čak ni iznenadila kad joj se predložio da se venčaju. Setila se da se i
njen otac sa njenom majkom venčao bez buke i ceremonija, jednostavno otišavši
kod matičara, i da je ponekad setno pričao o tome da za ljubav nisu potrebni ni
popovi ni ciganska muzika.
Zamolila je da joj otac pošalje određena dokumenta. Nije lagala, ali nije ni
rekla zašto su joj potrebna. Nadala se da general neće razmišljati o tome, a ako
hoće, valjda će poverovati da su neophodna zbog stipendije ili overe
specijalističkih studija. Za kćerku čoveka na tako visokom mestu u Jugoslaviji bila
je isuviše naivna.
Slavica i Mirko su se venčali u jugoslovenskoj ambasadi u Bad Godesburgu.
Pošto niko njen nije mogao da bude prisutan, ni Mirko nije pozvao svoje roditelje,
koji su stanovali u Braunšvajgu.
Za doručkom, posle tog čina koji su proslavili večerom udvoje u čuvenom
restoranu Maternus u Godesbergu, pokušala je da kaže sa što šaljivijom
intonacijom:
 „Sad kad smo i zvanično muž i žena, možda je vreme da se uzajamno malo
detaljnije upoznamo.“
„Ja o tebi znam mnogo toga.“
„Kako to?“
Obrisao je usta, ustao, otišao do lepog, starog sekretera u uglu sobe i izvadio
plavu fasciklu:
„Tvoj dosije.“
Čitala ga je sa zaprepašćenjem. Kopije dokumenata. Njen izvod iz matične
knjige rođenih u Beogradu. Beogradska adresa. Fotokopija diplome, pozivnog
pisma Fondacije Humbolt. Na posebnom listu bez zaglavlja nalazili su se prilično
detaljni podaci o ocu i majci. Posebno je naglašeno da je otac general-pukovnik i
vrlo uticajna ličnost u Jugoslaviji. Pokojna majka bila je major.
„Ko ti je to dao? Zašto? Šta to znači?“
Mirko se smejao:
„Nema veze. Sad si moja.“
Tek posle nekog vremena se probudio u njoj prkos, valjda geni njenog oca,
pa je pomislila: „Tvoja? E pa neće biti!“
 10.

Sinu je ispričala samo kako se sa njegovim ocem upoznala na izletu na Rajni, ali
svakako nije mogla da dočara atmosferu. „Znači, ti si se zaljubila u tog Mirka... U
mog oca?“ Majka je pocrvenela pred sinom.
„Jesam. Kako da to objasnim tebi?“
„Na prvi pogled?“
„Pa... pada!“
„Zašto mi nikad ranije nisi sve to ispričala? Pa nisam ja jedino dete iz
razvedenog braka. A ko su moji deda i baba po očevoj strani? Jesu li još živi? I
gde je taj moj tata?“
„Ne znam. Jednostavno ne znam. Odavno smo prekinuli svaku vezu. Strašno
me uvredio... Druga baba ti je bila domaćica, a deda takođe general.“
„Šta kažeš? Pa u čemu je problem?“
„Bio je kraljev general. Bio je u ratnom zarobljeništvu, odbio da se vrati u
komunističku zemlju, pisao pamflete protiv Tita.“
„A ti, mama?“
„Nisam znala. U početku nisam znala. Ostala sam s tobom u drugom stanju
posle mesec dana.“
„A da ti je on odmah rekao? Tamo na tom vašem brodu?“
„Ne znam, sine, ne znam. Neću sad da te lažem, Miško.“
On je možda prvi put osetio da mama njegovo ime izgovara s ljubavlju.
Zašto ga tim tonom nikad nije oslovljavala kroz celo njegovo detinjstvo? A možda
i jeste, samo što on to nije shvatio, nije razumeo. Kao da su ona i on bili jednako
oštećeni.
„Iza onih enciklopedija tvoj deda je krio staru crnogorsku lozovaču“, rekla
je Slavica. „Mislim da je sada trenutak da je načnemo, Miško. Sine, pa ja čak ne
znam ni da li ti piješ alkohol!“
Posle smrti generalove žene razgovori između oca i kćerke obavljali su se
najčešće za vreme obroka u velikoj trpezariji, koja je imala i salonski deo.
Domaćica Julija bi pokupila posuđe i povukla se. Kad je Slavica maturirala, otac
ju je prvi put ponudio cigaretom. Bez reči. Ona je prihvatila, on joj je učtivo
pripalio. To je bilo nemo priznavanje da je kao studentkinju prihvata u svet
odraslih ljudi.
Rekao je da ga raduje što je odabrala tako ozbiljne studije kao što je
stomatologija. Da li je znao za njen flert sa lepim oženjenim kapetanom? I da je to
bilo više od flerta? Slavica se tada ipak za trenutak upitala da li je KOS prati i
izveštava njenog oca, ali on nikad nijednim gestom, a kamoli izrečenom aluzijom
nije pokazao da išta zna o njenoj prvoj ljubavi. Kad je doktorirala, izveo ju je na
svečanu večeru u Dom narodnih poslanika i predstavio svim prisutnim
poznanicima, a to se ponovilo i kad je završila specijalističke studije, pre nego što
će sa Humboltovom stipendijom krenuti u Bon. General u svojoj kući nikada ništa
nije naređivao. Nije hteo da na kćerku, a kasnije na unuka deluje kao komandant.
Namerno je uvek govorio tiho i sporo. Zbog toga je bilo dosledno što domaćicu
tetka Juliju nije tretirao kao poslugu, ona je postavljala i servirala, ali zatim je jela
i pila za istim stolom. Ni njoj general nikada nije zapovedao, nego je molio da
učini ovo ili ono. Kad bi sekao meso ili nalivao vino, nju bi kao stariju posluživao
pre nego kćerku. Međutim, ton mu je bio drugačiji kada bi u kuću ulazili njegov
ađutant, šofer ili nekim poslovima vojnici, na primer, da srede baštu ili da
pomognu kada bi pozivao na roštilj. Ni onda, naravno, ne bi vikao, ali govorio je
nešto glasnije i brže. Neposlušnost se, međutim, nije mogla zamisliti ni u jednom,
ni u drugom odnosu. Umeo je i da ćuti na neki odlučan, sugestivan način. Nije se
moglo zamisliti da iko govori glasno kad on ćuti, eventualno je moglo samo da se
šapuće.
Sad je Slavica ispričala sinu kako su ona i njegov deda prvi put razgovarali
o njemu, Mišku, koji je tek trebalo da se rodi. I da je to bila neka vrsta njene
pobune. Ustanak u kući! Kontrarevolucija... Kad se vratila iz Nemačke, zagrlila je
oca čim je spustila kofere u predsoblju, kao što bi se uvek grlili kad se malo duže
ne bi videli, ali čak i to učtivo i nekako hladno, „kako treba“. Rekla je:
„Tata, imam nešto da ti kažem!“
„Očekivao sam da mi kažeš.“
„Udala sam se u našoj ambasadi u Bonu.“
„Znam.“
„Slutila sam da znaš...“
„A znam i za koga. Ali predlažem da prvo odeš u svoju sobu, da se istuširaš
i presvučeš, pa kad budeš spremna, dođi u moju sobu...“
Tetka Julija je požurila da joj pomogne da se raspakuje; primila je svoje
poklone, uramljenu grafiku tvrđave Godesburg u Bad Godesburgu i vaznu za
cveće od kobalta. Njoj je Slavica mogla da ispriča sve. Lakše nego ocu. I da se
malo isplače u njenom zagrljaju.
„Zamisli. Nije bio zaljubljen u mene. Mislim da je sve bilo iz računa... Zar
to nije strašno? Ne znam šta će tata sada... Može da mu naškodi, zar ne? Čeka me
dole.“
 „Drug general se samo pretvara da je tvrd, on ima vrlo meko srce. Razumeće
te. Samo ti ne daj da ti majka ćuti, uvuci je u razgovor, pozivaj se na nju, ona će
uvek biti na tvojoj strani, a on nju obožava. Ne boj se za njega i njegov položaj,
njemu niko ne može ništa.“
Šta jedna tetka Julija zna o takvim stvarima, pomislila je Slavica, samo me
teši. Tati je takođe donela jednu grafiku sa prikazom opsade grada u plamenu u
vreme tridesetogodišnjeg rata i bocu nemačke žitne rakije korn.
„Gde je mama?“, pitala je čim su seli.
„Ne oseća se dobro. Ona i ja smo se dogovorili da ovaj razgovor s tobom
prvo obavim ja. Naravno da sam joj ispričao sve što sam saznao. Ali sada bih voleo
da čujem tvoju verziju, ako si spremna.“
Nije znala kako sad da postupi po Julijinom savetu.
„Tata, kako da počnem?“
„Hajde da ti pomognem. Naravno da znam s kim si se tamo družila. Naravno
da znam šta se dogodilo u ambasadi. Mi nažalost nismo anonimusi. Nismo
slobodni. Naravno da me ambasador posebnom linijom pitao šta da radi, a ja sam
odgovorio da nemam nameru da se mešam u privatni život svoje odrasle kćerke.
Tvoja majka je noćima plakala zbog toga što nisi našla za potrebno čak ni da nas
obavestiš, ako već nisi nameravala da nas pitaš za savet. Kasnije sam saznao da si
trudna. Ne znam šta sad nameravaš. Reći ćeš nam kad budeš smatrala da treba. Sa
našeg stanovišta stvari stoje tako.“
Mišku je sad ispričala da je deda ponudio da „problem“ diskretno reši
ginekolog u vojnoj bolnici. Mladić se stresao što mu majka tako govori o njegovoj
smrti pre nego što se i rodio, tako hladno. Ne! Da ga je pobacila to ne bi bila smrt,
nego ga prosto ne bi bilo. Kako to da zamisli? Zbunjeno se nasmešio.
General je znao iz kakve je porodice njegov zet, ako je Mirko svašta znao o
njoj, general je još mnogo više saznao o njemu i njegovom ocu. „Ozna sve dozna“
i „Udba je naša sudba“, a drug general je znao koga treba da pozove preko
specijalne linije da bi postavio određena pitanja, a verovatno bi ga o ponečemu
obaveštavali čak i da se nije interesovao jer bi oni koji su nešto saznavali smatrali
da on takođe treba da zna. U kabinetima važnijih ličnosti, u malim sefovima na
pisaćim stolovima stajali su „specijalni telefoni“, koje navodno niko nije mogao
da prisluškuje, i specijalni teleprinteri preko kojih su stizale vesti i obaveštenja
nenamenjeni široj javnosti. Ko nije raspolagao takvim telefonom i tajnom vezom
za prijem posebno poverljivih podataka, jednostavno nije spadao u „elitu“, u
„vrhušku“, svejedno kako ćemo to zvati, važno je da znamo o čemu je reč i o kome
se radi.
Samo što je Slavica odlučila da rodi.
 „Rodiću, tata! Sa moje strane to je bila ljubav, ali mislim da se više nikad
neću zaljubiti. Nikad. Ali hoću dete baš zbog toga jer inače ga nikada neću imati,
razumeš, tata!“
Zaplakala je. Prvi put od kada je pošla u osnovnu škola zaplakala je pred
ocem. A on je nju zagrlio samo za tren i opet pustio. General je i tada delovao
strogo, trudio se da bude strog i ozbiljan, ali je uprkos svemu bio čovek koji je
poštovao svačije odluke, pa čak i svoje jedine kćerke, sada punoletne i doktorke,
specijalistkinje za maksilofacijalnu hirurgiju. Uzdržavao se da pita kako može kad
je to dete iz takvog odnosa. Da li je još uvek volela tog čoveka? I zašto? Pa svakako
da ga je zavolela, inače se ne bi udala za njega, ali on, njen otac, sad je trebalo da
bude zadovoljan što nije odlučila da ostane u Nemačkoj, što je tog podlaca naglo
ostavila kad je saznala zašto je pošao sa njom, kao što je naglo odlučila da se uda
za njega. Bila je uvređena, strahovito uvređena što joj je Mirko tajio da ima veze
preko kojih je saznao sve o njoj. Rekao je da je sad njegova. On njoj da je njegova!
E pa nije ničija! Nije trebalo da to objasni generalu. Otac je prihvatio da mu kćerka
ima pravo da bude diskretna i da ne objašnjava svoje odluke jer je i on bio
diskretan čovek, itekako je umeo da ćuti, ali je bio iznenađen što ona, celog života
tako poslušna, krotka, ćutljiva i povučena, tako naglo, gotovo hirovito ume da
donese odluke, i to mu se zapravo sviđalo.
Miškova baka se nije izjašnjavala. Pitali su je šta ona misli, ali ne sačekavši
da to kaže rekli su joj šta su odlučili. Sela je pored Slavice na dvosed i zagrlila je.
Pomalo je plakala samo kada je bila sigurna da je niko ne posmatra. Onaj
devojčurak, koji je pravo iz kragujevačke gimnazije otišao u partizane, ta
neverovatno hrabra partizanska bolničarka, koja je ona bila nekad davno, odavno
se izgubila ko zna gde. Da li je zaista ona jurišala na nemačke bunkere i rizikovala
život da spase nepoznate tifusare? Nije moguće. Moguće je jer je baš tako i bilo. I
nešto njeno se ulilo u kćerku, ali moglo je da izbije na videlo pod drugačijim
okolnostima.
General nije znao šta njegova kćerka zaista misli, šta je osećala i šta oseća,
ali je ponovo prostudirao dosije u kome je pisalo da je dotični Mirko rođen u
Braunšvajgu, majka mu je Nemica, otac bivši divizijski general, general kraljeve
vojske, koji je pao u nemačko ratno zarobljeništvo i odbio da se vrati u
komunističku Jugoslaviju, čak je bio aktivan u nekim medijima, u „neprijateljskoj
štampi“, kako se to u zemlji nazivalo i kako je u izveštajima o njemu pisalo. Član
neprijateljske emigracije. Vrlo je verovatno da je nemačka služba namerno
nabacila Mirka na Slavicu. Pošto je proučio sve detalje, pročitao neke tekstove
onog drugog dede njegovog prvog unuka, general je osećao potrebu da još jednom
malo ozbiljnije porazgovara sa svojom kćerkom. Ponovo ju je zamolio da dođe u
njegovu radnu sobu, njena majka opet nije bila prisutna, ponudio joj je da sedne
kao da je stranac, kao da je gost.
 „Moramo još jednom da popričamo, Slavice...“
„Znam, tata. Čudi me što nisi već i ranije navaljivao. Ali odmah da ti kažem,
ja imam blizu trideset godina, imam svoju struku, a kažu da nisam loša.“
„Nemaš još ni blizu trideset godina, ali punoletna svakako jesi. Što se tiče
tvog rada, svi te hvale. U tom pogledu sam ponosan na tebe. Prvo pitanje je: da li
definitivno nameravaš da ostaneš u Jugoslaviji ili da se vratiš kod njih u
Nemačku?“
„Svakako ostajem u Jugoslaviji. Njega nikad više u životu ne želim da
vidim. Isuviše me je povredio. Da li nameravaš da me izbaciš iz svoje kuće?“
„Nikada. Ona je tvoja koliko i moja. Dali su je meni sa porodicom. Ako nas
budu izbacivali, zajedno ćemo. A on, da li si mu rekla da ga ostavljaš? Da li je
možda on nameravao da se preseli kod nas?“
„Naravno da nije!“ Rekla je to malo glasnije nego što je trebalo. Nešto je
zatreperilo u njenom glasu. Savlađivala se.
„Verovatno slutiš da sam se raspitivao i da znam iz kakve je familije i sve
ostalo što si mi tek sad ispričala.“
„Naravno.“
„Da li ti sve znaš o njemu?“
„Ako misliš na to da je nemački državljanin, a da njegov otac mrzi
komuniste, znam. Da je pre nego što je počeo da mi se udvara pročitao dosije o
meni... I o tebi, tata. I to znam. Da li je to za tebe strašno? Da li sam ti mnogo
naškodila? Nisam htela! Bila sam zaista glupača!“, zaplakala je.
„Sad nisam ja na tapetu. Ja sam ti otac, Slavice. Svejedno ne znam da li
imam pravo da te ispitujem. Bolje bi bilo da to čini mama, ali... Žao mi je što
nismo bili dostojni tvog poverenja. Nastojao sam da postaneš ponosna žena. Svoj
čovek. Izvini. Znači, vas dvoje ste se definitivno posvađali?“
„Kažem ti, strašno me uvredilo. Uopšte ne znam da li je on mene voleo. Da
li me voli. Razišli smo se....“
Tek sada je ocu ispričala na koji način joj je Mirko pokazao da poseduje njen
dosije i da je to smatrala toliko uvredljivim da je odlučila da odmah prekine s njim.
„On ti je pokazao papir otvoreno. To me čudi. Rodićeš ipak?“
„Rodiću.“
„Na moju i maminu pomoć možeš da računaš dokle god smo živi. Mislim
da to znaš!“
„Tata, nisi mi odgovorio jasno da li tvojoj karijeri škodi što ću roditi dete
takvog čoveka?“
„Mi komunisti ne pravimo karijere. Taj pojam za mene ne postoji...“
 Da li je taj mladi čovek zaveo kćerku Titovog generala po nalogu njihove
službe? Visoki oficir kontraobaveštajne službe uz dužno poštovanje izneo je drugu
generalu svoje razmišljanje i izvesnu zabrinutost. Oni mogu i da se pomire.
Moguće je i da se nisu stvarno posvađali, nego da ju je poslao natrag sa izvesnim
namerama, a dete će biti talac. Dete će na neki način uvek biti veza s njim, a to
znači sa njima. Da li bi možda bilo bolje da ipak više ne stanuju zajedno? General
je rekao da u svakom trenutku mogu da ga zajedno sa porodicom isele iz vile na
Dedinju koju on nikada nije tražio, da je ona zaista isuviše velika za njegovu malu
porodicu, ali da on inicijativu u tom pravcu neće preduzeti i da sa jedinom
kćerkom ni po koju cenu neće raskrstiti jer ona nikad neće izdati ni njega ni zemlju.
Negde sasvim gore odlučeno je da se slučaj zatvori i stavi ad akta. Kad se
prvi put posle toga general našao na prijemu na kome je bio i Tito, stari maršal ga
je za trenutak uzeo podruku i poveo u stranu:
„Boga ti, hoću da ti kažem da su mi referisali. Svi mi imamo probleme u
svojoj kući, ti sigurno znaš koliko me moj Žarko brukao... Ali ja u tebe imam
beskrajno poverenje.“
„Hvala ti, druže Stari. Ja bih mogao da napustim vojnu službu i...“
„Bjež’, bolan. Koje ti beše godište?“
„Devetsto petnaesto...“
„Ja sam vise od dvadeset godina stariji od tebe, pa mi ne daju da skinem
uniformu. Eto, sad moram još u tu Havanu da smirim ludog Kastra. Hajde,
dogovorićemo se jednog dana da li bi mogao nešto drugo da radiš, ali sad ostaješ
gde si.“
Na tome je ostalo. Tito je umro. Slavica je počela da radi u Klinici za
maksilofacijalnu hirurgiju, koja se upravo odvojila od Stomatološke klinike
Vojnomedicinske akademije. Specijalisti kao ona trenutno su bili najpotrebniji.
Ako se nešto šaputalo o njoj kao samohranoj majci, to nije dopiralo do nje. Ili nije
dozvolila da dopire. Bila je mlada, nezavisna žena. U Akademiji je bilo i zgodnih,
sredovečnih, avantura željnih oficira-lekara. Pacijenti sa problemima u ustima
inače mogu da budu zdravi, fini ljudi. Ali koga se to tiče?
„A baka se u sve to uopšte nije mešala? Ne razumem“, Miško je ustreptalo
saslušao maminu priču.
„Već je bila bolesna. Tvoj deda i ja smo se trudili da je ne uzbudimo bez
potrebe. Nismo o tome mnogo razgovarali s njom, tešili smo je da je sve u redu,
ali znali smo da ona želi da se rodiš... Da te upozna. Da sam... Brinula se samo
kako podnosim trudnoću, kako spavam, da li se ispravno hranim... Miško, sine,
teško mi je da tako razgovaram s tobom!“
„Ne budi patetična! Hajde da nastavimo.“
 „Imaš pravo. Da sam tada abortirala, ona verovatno nikad ne bi držala u
naručju svoje unuče. Ko zna kada bih našla nekog... Nekog novog. Pa znaš i sam
da se nisam ponovo udavala.“
„Nisi se ni razvela?“
„Nisam.“
„Zašto? Niste živeli zajedno. Niste se nigde ni viđali, mama? Onako
potajno?“
„Nismo.“
„Pa zašto se niste i formalno razveli?“
„Ne znam ni sama, sine. Možda je glupo, ali prosto ne znam. Bilo bi
komplikovano. Nisam se ni raspitivala šta bi sve trebalo da se preduzme da se
razvedem. Čiji bi sudovi bili nadležni. Mrzelo me i da razmislim o tome. Nisam
imala snage da pokrenem neke tužbe, formalnosti, nisam znala koji razlog da
navedem, kako da formulišem razlog svoje uvređenosti i gluposti što sam se udala
tako navrat-nanos, kao da sam devojčurak, a ne lekarka. Jednostavno više nisam
htela da imam bilo kakve veze s njim, nisam... Prvo me čudilo što on ne preduzima
ništa. Strepela sam. Ali iz Nemačke nisu stizale nikakve vesti, nije se raspitivao
za mene, čak ne znam ni da li je znao da sam trudna, da li zna da ti postojiš. I
gotovo! Kako je vreme prolazilo, bilo mi je sve besmislenije da preduzmem bilo
šta. A ni tvoj deda nije rekao ništa o tome, nije insistirao…“, i nije mogla da nastavi
dalje.
Miško je kao ukočen sedeo u svojoj fotelji. Pred njima su nedodirnute stajale
dve čašice sa dedinom starom lozovačom. Onda je doktorka Slavica iznenada
počela da plače, da histerično rida, da se trese. Miško nikad nije video majku u
takvom stanju. Nikad nikog odraslog nije video da se tako ponaša. Majka mu jeca
u hladnoj vili u kojoj je celog njegovog života sve uvek proticalo po krutim
pravilima lepog ponašanja, stroge ljubaznosti. Emocija nije bilo ili su se vešto
krile. Osećao je, znao je da bi trebalo da joj priđe, zagrli je, poljubi suze na njenim
obrazima, sedne joj u krilo kao malo dete, kao njen sinčić, ili da nju uzme u svoje
krilo, ali nije mogao. Kad joj je kroz nekoliko minuta prošao taj napad i grč, kad
je prestala da se trese, još su nekoliko minuta nemo sedeli u generalovim
foteljama.
Tek kad ga je iznenada zaslepio zrak sunca, koji je pao kroz prozor, postao
je svestan da je dan sve do tog trenutka bio oblačan i tmuran.
 11.

Pre nego što će mama krenuti u Ameriku morali su da završe neke poslove, a druge
da odlože. Dve doktorke su do daljeg prekinule razmišljanje o tome da li će
restitucija pogoditi i vilu i da li treba da se podigne kredit da bi se prizemlje
pretvorilo u privatnu zubnu kliniku. Slavica je počela o svim problemima da
razgovara sa Miškom, da ga tretira kao ravnopravnog člana male porodice, koju
su sad sačinjavali samo ona i njen sin. On se zadovoljavao tim da se složi sa svim
njenim predlozima. Nije pokretala temu, koja je nju sad najviše mučila, zašto ne
završava studije, dokle misli tako, a zreo je mladić. Trebalo bi da je više nego
„zreo“. Bojala se da ne ispadne da joj je žao da ga izdržava. Naravno da je znala
da dobar deo njegove generacije živi tako na račun roditelja i ne vidi nikakvo
rešenje za svoju budućnost, ali zašto takođe i on? Posle dvadeset i sedmog
rođendana ukinuta mu je dedina penzija. Bugarski jezik i književnost još uvek nije
diplomirao, a i šta bi s tim, gde bi se zaposlio? Da je general živ, on bi svakako na
svoj tihi način nešto rešio. Čak ne bi morao da upotrebi neke svoje posebne veze,
to on nikada ne bi, ali mnogi bi samoinicijativno razmišljali kako da nađu pogodno
mesto za jedinog unuka druga generala, na primer u nekom našem predstavništvu
u Bugarskoj.
Jednog dana Miško je za doručkom samoinicijativno pokrenuo temu pomalo
razdraženim glasom:
„Znam šta sad misliš, mama, iako ćutiš na tako značajan način. Meni je
takođe krivo, ali nisam sam kriv. Očigledno ste deda i ti potrošili svu genetsku
vrednoću, sposobnost i snagu koja je bila rezervisana za našu porodicu.“
Nije znala šta da kaže, kako da mu odgovori.
„Imaš vremena, sine. Niko te ne požuruje, ali ako hoćeš, o svemu ćemo se
dogovoriti kad se vratim.“
Majka i sin su počeli da doručkuju zajedno, ali u kuhinji da bi se manje
raspremalo. Mlada Slovakinja Suzana i nadalje je dolazila dva puta nedeljno i
kuvala za po dva dana, mama i sin obično nisu dolazili da bi ručali i večerali
zajedno, nego kako stignu. Kad više ništa od pasulja sa rebarcima, punjenih
paprika, mladog kupusa sa govedinom ili svinjskog pečenja sa nekim povrćem ne
bi ostalo, ručavali su u restoranima, svako za sebe. Miško je voleo da se hrani u
kafićima u centru grada, naručivao je pice ili hamburgere, osećao se nekako zrelim
i odraslim naručujući, pa posle plaćajući, ali u frižideru kod kuće uvek je bilo
jogurta, margarina, suhomesnatog i sireva, bar za to se Slavica kao domaćica
brinula.
 Miško je, na svoje prijatno iznenađenje, uspeo da već u drugom pokušaju
položi vozački ispit.
„Da ti pomognem da se spakuješ, mama?“
„Ne treba, hvala. Sama ću, ali...“
„Kaži kako mogu da ti pomognem.“
„Kako ćeš da se snađeš, Miško?“
„Bolje nego većina mojih drugova.“
„Nikad mi nisi pričao o svojim drugovima. I drugaricama. Sine, pa ja čak ne
znam da li ti imaš devojku!“
„Ni ja ne znam ništa o tebi, mama. Ti si još uvek lepa žena...“
„Hvala.“
„Znam da si me rodila. To je neosporno. Ja sam živi dokaz. Ali pojma
nemam šta si inače radila ili radiš. Mi smo nekakva diskretna porodica. Nije valjda
da si trideset godina živela kao monahinja.“
Taman se činilo da je sve lepo, da se razumeju, dogovaraju, pripremaju za
malo duži rastanak u miru, u slozi, ali se dijalog opet oteo dobroj volji. Ućutali su
sedeći u Maderi za skupom večerom sa dobrim vinom. Slavica je insistirala na
otmenom izlasku za oproštaj, Miško je promrmljao da je to bacanje novca, ali je
zapravo rado pristao. Bio je radoznao kako izgledaju ljudi koji dolaze na takva
mesta. Razočarao se. Bučni, nezanimljivi ljudi, isuviše našminkane žene, servilni
kelneri.
Nastala je dosta dugačka pauza, koju je Slavica prekinula zamolivši da se
ponovo donese jelovnik da bi izabrali desert.
„Uvek si voleo kesten-pire, zar ne, Miško?“
,Jesam, mama.“
Te noći se dugo vrteo u krevetu pre nego što mu je san pao na oči. Prva
nesanica u njegovom životu. Do sada nije razmišljao o tome da na istom spratu
spava i njegova majka jer je tako bilo oduvek. Deda, general, i Švabica, tetka Julija
već odavno nisu sa njima, ali oni su spavali u prizemlju - činilo mu se da je to
prilično daleko, a ne udaljeno samo udobnim stepenicama. Tek sad je sebi zaista
predočio da će od sutra biti sam u vili sa osam soba i sa garažom za troja kola, čije
će ključeve imati, koja bi mogao da vozi, sa baštom sa zapuštenim travnjakom,
lejama cveća i trešnjom, pod kojom su masovnu grobnicu dedinjskih kućnih
ljubimaca označavali beli kamenčići poređani u vidu petokrake zvezde – taj znak
je još uvek s vremena na vreme popravljao – sa dve karike koševa i elegantnim
špalirom od osam breza. Sasvim sam. Pomislio je da bi trebalo da se raduje tom
novom periodu svog života, da je sad stvarno odrastao čovek, da je u svakom
pogledu u velikoj prednosti u odnosu na sve vršnjake koje poznaje, ali se ipak
osećao nelagodno. Bojao se, ali nije znao čega.
Doručak u kuhinji, ćutljiv kao i obično. Nikad ne bi priznao mami da se
uplašio što ostaje sam. Samome sebi je rekao: zaboga, pa imam gotovo trideset
godina! Da li je u tim godinama deda već bio general?
„Znači, dogovorili smo se o svemu!“
„Jesmo, mama!“
„Plaćaš račune i Suzanu, kažeš joj šta da ti kuva, studiraš i... I paziš na sebe,
Miško, ti si sad odrastao čovek.“
„Jesam, mama. Da li ima neke veze što se ja zovem Miško, a moj otac
Mirko?“
Iznenadila se:
„Nema. Veruj mi, do sad nisam ni zapazila... Deda je od tvog pravog imena
Mihajlo napravio Miško... Molim te, ako budeš uzimao auto, pazi kako voziš.
Časna reč?“
„Časna reč. Ali nemam nameru mnogo da se vozikam, nemaš gde ni da se
parkiraš u centru.“
„Javiću ti se čim stignem.“
„Ne brini ništa, mama.“
Izvezao je njen crveni ford iz garaže, odvezao mamu na aerodrom, otpratio
je do izlaska za inostrane letove, poljubili su se jer se majka i sin ljube na rastanku,
a kad je ponovo pokrenuo automobil i dao gas na auto-putu prema Beogradu, pre
svega se osećao odraslim kao nikada do tada u životu. Po svetlom sunčanom danu
to je nadvladalo sve noćne nedoumice, brige i strahove.
 12.

Mladi pripravnik, doktor Florijan Pik učtivo je zakucao na vrata, ali je odmah ušao
ne sačekavši poziv, ustremio se pravo ka fotelji pred šefovskim stolom jer je
doktor Vaks podigao pogled sa akata koja je baš proučavao i pokazao mu rukom
da sedne.
„Upadaj, samo ti upadaj, Florijane, izvoli...“
Mladić je već sedeo i znao da će sad početi jutarnja lamentacija. Doktor
Egidijus Vaks se uvek žalio na nekoga ili nešto.
„Ovo ovde definitivno prevazilazi naše kapacitete. Nema smisla, sve skupa
nema nikakvog smisla! Nikako nije trebalo da preuzmemo taj slučaj...“ Napravio
je pauzu. Mladi saradnik jedva se uzdržao da ne pita zašto je uopšte preuzeo
predmet sa neizvesnim ishodom na nepoznatom terenu i sa malim izgledom da se
nešto krupnije zaradi. Honorar se jednim delom obično ugovarao i na procenat od
realizovanog uspeha, a ovde uspeha očigledno biti neće. Čekao je da šef nastavi,
ali ovaj je iznenada promenio temu:
„Ima li šta novo u slučaju Vekselmajer i Profala?“
„Stojimo pred poravnanjem korisnim za obe strane. Prava win-win situacija.
Treba samo još vi da bacite pogled i da odobrite. Da donesem dosije?“
„Vrlo dobro. Ne, ne sada. Posle! Moram da ti ispričam šta se sve dogodilo
tamo dole u Beogradu. Dakle, onaj mladi čovek, onaj Miško, unuk general-
pukovnika, on se za sada i dalje vodi kao vlasnik predmetne vile. To smo znali i
nije se promenilo. Da li me pratiš?“
„Naravno, gospodine doktore.“
„Novost je da je on vozio nekakav džip preostao iz vremena rata i njim ne
samo udario mladu ženu nego su mu na suvozačkom sedištu našli pucaljku.
Revolver, pištolj, kolt, šta ja znam...“
„U koga je pucano?“, Florijan je počeo da se interesuje za priču.
„To još ne znam. Ne znamo ni da li je pucao. Javljeno nam je samo da je
uhapšen.“
„Oprosti, ali kakve to veze ima sa imovinskom raspravom oko nasleđa u
kojoj zastupamo jednog od mandanata?“
„Sad ću ti reći. Mladi Miško je dozvolio da se i bez sudske odluke pregleda
vila u Paunovom sokaku, odvezao se tamo odmah posle udesa, u ranim jutarnjim
časovima, sa istražnim sudijom i policijom radi pretresa kuće, a tamo je došlo do
pucnjave. U vili su se nalazili neki nepoznati ljudi. Stiglo je pojačanje policije,
neka su lica po svoj prilici pobegla, ali su u bašti naišli na dva sveža leša.“
„Molim?“, sad je mladi pravnik bio zapanjen. Takav obrt nije očekivao,
mislio je da će se i nadalje sve na dosadan način vrteti oko nasleđa nekretnine.
„Jedan od njih bio je školski drug dotičnog Miška, ali već neko vreme poznat
policiji kao diler narkotika, a drugi vezana gola devojka, valjda ljubavnica tog
Miška, a ispod jedne voćke naišlo se na tragove kopanja. Razume se da su nastavili
da kopaju, nisu našli nikakav sanduk sa zlatom, o kome je pričala prijateljica moje
prijateljice Barbare, nego poluraspadnuti kofer sa ostacima jednog psa, još
nekoliko crkotina pasa i mačaka, ali takođe i jedan sanduk. I znaš li šta se u njemu
nalazilo?“
„Gotovo da slutim...“
„Tako je. Dva kilograma čistog kokaina, nešto heroina i dosta ekstazija.“
„Šta su uradile srpske vlasti?“
„Naravno da su uredno obavestili američki Drug Enforcement
Administration“, Florijan Pik se, doduše ne prvi put, zgrozio zbog akcenta kojim
je doktor Vaks izgovarao engleske reči, „takođe i Interpol i našu saveznu policiju
i sad se svi oni interesuju za vilu u Paunovom sokaku, to je sad međunarodna
krivična stvar, a imovinska rasprava će morati da sačeka.“
„Ako smem da primetim, utoliko bolje za nas.“
„Razgovarao sam telefonom sa našom ambasadom u Beogradu, ambasador
je mlađi brat jednog mog druga sa studija, pa znaš kako je to kod nas u Austriji,
svako će uvek da nađe nekog ko poznaje nekog, ali on mi je samo rekao da ama
baš ništa ne može da mi kaže jer tretman kriminala svakako ima prednost u odnosu
na imovinskopravna pitanja, kao da to nisam znao i bez njegove pametne pouke,
a u taj slučaj nije involviran nijedan austrijski građanin. Hvala Bogu, ali nikakve
koristi od poznanstava, ama baš nikakve... Samo, znaš šta je najčudnije, kolega?
Da taj naš Miško nije džipom udario devojku i da nije kod sebe imao revolver,
srpska policija ne bi naletela takoreći in flagranti na oružani sukob dve bande
dilera u kući koju bi Barbarina prijateljica htela da nasledi.“
 13.

Mama je odletela u Ameriku, a Miško ostao sam u vili. Nekoliko dana kasnije se
slučajno sreo sa Batom u piceriji na Cvetnom trgu. „Kako si? Gde si? Od kada se
nismo videli? Šta sad radiš?“
„Ovo je Ljiljana, ali svi je zovu Lilo“, predstavio je Bata crvenokosu
devojku.
„Drago mi je, ja sam Miško. Tvoja riba?“
„Nažalost nije. Samo prijateljica... Ovog ovde smo zvali generalsko prase“,
nastavio je Bata. Objašnjavao je da je nekada stanovao u suterenu jedne od tih
relativno novih, „socijalističkih“ višespratnica preko puta Muzeja 25. maja na
Dedinju, ali ovaj Miško u pravom dvorcu sa sopstvenim parkom i košarkaškim
igralištem. Miško ga je upozoravao da ne treba da preteruje, to je bila prosta kuća
sa travnatim dvorištem sa dva koša.
„Prosta? Kako da ne!“, nastavio je Bata, „ali ne možeš da porekneš da je to
bila gospodska vila sa koliko soba? Osam? Pa šta ti kažem, a koliko vas je
stanovalo u tom čudu? Četvoro. Koliko kupatila? Eto vidiš, a nas smo se osmoro
stiskali u dve sobice sa jednim gotovo uvek zapušenim klozetom!“
Lilo je ćutala, ali mu je izazivački gledala pravo u oči. Mišku je zaista bilo
neprijatno. Nekoliko puta je zaustio da nešto kaže, da skrene razgovor u druge
vode, ali prosto nije dolazio do reči. Bata se pred devojkom hvalio takvim
poznanstvom i isticao svoju bedu. Devojka se Mišku sviđala. Imala je nešto oko
očiju. Ne bi umeo da opiše šta. Zelene oči, zelen pogled. Nekako iskošen. Nije
hteo da se pravi važan pred njom, pitao se za tren da li se on njoj sviđa ili je samo
zanima neko ko ima vilu na Dedinju. Koliko li ima godina. Mlađa od njega
svakako jeste. Bio je svestan činjenice da nema iskustva sa ženama. Ne sa takvim.
Zbog toga će se na kraju malo ustručavati da plati ceo račun, ali shvatiće da su
Lilo i Bata to od njega zapravo očekivali.
Posle trećeg piva postali su veseliji i naručili i tiramisu.
„Šta si radio u međuvremenu? Da li si završio studije? Jesu li te drugari tvog
dede zaposlili negde?“, pitao je Bata.
„Studiram bugarski. Hoću da kažem, studirao sam, ali ne baš mnogo
prilježno, davno nisam bio na faksu, pa još uvek nisam diplomirao. Nedostaje mi
još nekoliko ispita. A nikakve dedine drugove ne poznajem, ne znam ni da li ima
živih ni da li bi hteli ili mogli da me zaposle.“
„Pa od čega živiš?“
To je bilo neprijatno.
 „Sa mamom sam...“
„Ako, ako! Mama mu je zubarka“, objasnio je devojci. „Odkud ti bugarski?
Celo vreme bugarski, pa bugarski?“
„Trebalo je da upišem bilo šta da bih dobijao dedinu penziju. Na pozorišnu
akademiju me isprva nisu primili, a posle sam shvatio da mi tamo stvarno nije
mesto, isuviše sam stidljiv, mislio sam na režiju, ali valjda ni reditelj ne sme da se
stidi da glumcima kaže šta da rade...“ Imao je utisak da ga baš i ne slušaju pažljivo,
Lilo nije više gledala u njega, pogled joj je odlutao, verovatno je shvatila da nije
naročito zanimljiv čim ga majka izdržava, činilo se da nekog traži među ostalim
gostima lokala, ali on je piljio u nju, pa je zbog toga završio naglo: „Pravi sam
večiti student. Ali valjda će i sa mnom nešto da se dogodi... Videćemo.“
„Uh, što me te žao, hleba očigledno imaš da jedeš.“ Bata je rekao da ni on
nije završio studije, a da se danas teško živi. Nema se od čega, ako se čovek ne
snađe. „Ali nekako uvek možeš da se snađeš!“ Nisu razjasnili šta to znači snaći se
danas.
Posle je naišao Batin najmlađi brat Kosta. Za razliku od njih, u sivom odelu
sa elegantnom kravatom, ali je sa sobom nosio poveću sportsku torbu marke
adidas. Miško se začudio, pitao ga što se tako nalickao.
„Dolazim sa posla...“
Ispostavilo se da studira informatiku, ali je tako dobar da već sada radi u
jednoj od inostranih banaka, održava im računarske sisteme. Oni zahtevaju takav
„autfit“. Miško nije odmah shvatio šta ta reč znači.
„Oprosti, ali ta torbetina nikako ne ide uz taj tvoj... kako se to danas zove?
Taj tvoj autfit.“
„Idem na trening. Jedrim. Presvući ću se u našem klubu.“
„Samo da znaš, on ti je sad već nešto sasvim fino“, rekao je Bata.
Kosta nije hteo da sedne i da popije sa njima, stajao je da bi razmenili
nekoliko reči, samo je upozorio starog poznanika:
„Čuvaj se mog brata. Nemoj da te uvuče u svoje društvo!“
„Zašto?“
„Za tebe bi bilo bolje da ne saznaš zašto.“
Bata je posle pitao:
„Mama ti se nije ponovo udala?“
„Nije.“
„A da li si saznao ko ti je otac?“
Lilo se umešala:
„On ne zna ko mu je otac?“
 „Mama mi je trenutno u Americi na nekakvoj dospecijalizaciji“, rekao je
Miško da bi izbegao nezgodnu temu.
„Alal joj vera! U njenim godinama! Mama mu nije obična, nego nekakva
superzubarka, u vojnoj bolnici, znaš“, objasni Bata. „Čekaj, znači da si u tolikoj
kućerini sam?“
„Jesam. Zasada...“
„Pa onda se kod tebe savršeno mogu organizovati druženja, parti, žurke,
hej!“ Pošto je Miško pomalo zabrinuto oćutao, Bata je nastavio: „Tvoj deda
general je uvek bio gostoljubiv prema nama klincima. Hajde, nije valjda da si
postao namćor pod stare dane.“
Miško se našao u dilemi. Od maminog polaska u Ameriku tek je prošlo
desetak dana. Deset pomalo dosadnih dana. Otišao je čak i na fakultet da bi ubio
vreme, raspitivao se šta mu zapravo još treba da bi diplomirao i saznao da po
novim pravilima iz Bolonje do određenog roka mora da završi studije, inače mu
se brišu i svi položeni ispiti. Mama bi se strahovito obradovala ako bi do njenog
povratka nešto učinio u pravcu diplomiranja. Odsedeo je i dva dosadna
predavanja. U svojoj sobi je imao mali, dole u salonu u prizemlju veliki ekran, pa
je počeo da koristi i taj deo stana, gledao je jedan film za drugim. Ulazio je takođe
i u dedinu sobu. Do sada nikada nije proučavao uredno nanizane knjige na
policama. Marks, Engels, Lenjin. Narodnooslobodilačka borba Jugoslavije Pere
Morače sa posvetom „ratnom drugu“, Narodno-oslobodilački rat i socijalistička
revolucija Jovana Marjanovića sa posvetom „uvaženom prijatelju i narodnom
heroju“, kompleti Srpske književne zadruge. Celokupna Šekspirova dela. Balzak,
Zola, Stendal. Ko bi rekao! Nasumice je izvukao Moračinu knjigu, ali nije imao
volje da se udubi u štivo. A trebalo bi. Sad na dnevnom redu nije istorija, nego
bugarski jezik i književnost. Ali hoće jednoga dana! Morača i Marjanović su
verovatno bili dedini gosti kad je priređivao svoje retke roštilje u bašti.
Setio se da ima ključ kase. Gurnuo je u stranu modernističku ratnu sliku i
otvorio sef, polako prebrojao novac koji mu je mama ostavila u beloj koverti,
vadio trofeje jedan po jedan i stavljao ih na sto, uzimao u ruke pištolje i revolvere
i imitirao pokrete šerifa i gangstera kako ih je viđao na filmu, potezao i... Kamo
da ih uperi? Nije mogao u babinu sliku u zlatnom ramu. Tražio je metu. Kroz
prozor se videla trešnja na kraju bašte. Ciljao je u nju, vraćao kolt pod pazuho i
ponovo nanišanio vrh trešnje. Šteta što deda nije stigao da ga vodi u streljanu.
Zatim je izvadio plavi omot i sliku dede, babe i njihovog nepoznatog ratnog druga.
Upoređivao je već pomalo požutelu sliku te mlade, zgodne partizanke sa
uramljenim portretom. To je bila njegova baba, mama njegove mame, koja je sad
u Americi i napisala mu je već dve šarene dopisnice umesto da se javlja preko
Skajpa. Ipak je nekako staromodna, a kažu tako vešta zubarka. Piše razglednice,
čudo da ih uopšte još nalazi, ali napisala je da je htela da iznajmi automobil sa
manuelnim menjačem, a činovnik Avisa joj je rekao da nema. To je, znači, njegovo
poreklo. Pola porekla. O drugoj polovini ni posle mamine ispovesti još uvek nije
znao gotovo ništa, nije mogao da zamisli svog oca. A hteo bi. I roditelje svog oca.
I kako se živi tamo u Nemačkoj. Zar iko zaista može da zamisli tuđi život, nešto
što je u svakom pogledu izvan sopstvenog, jedinog života?
„Gde si, hej?“, Bata je zapucketao prstima pred Miškovim licem. „Šta ti je?
Što si se zamislio? Hoćeš ili nećeš da nas primiš?“
Njihov dolazak svakako bi podrazumevao da dođe i Lilo.
„Hoću, hoću, dogovorićemo se... Ali sve mora da ostane u redu da se moja
mama ne bi naljutila kad se vrati.“
„Stara mamina maza!“
Kako je prošlo vreme? Deset poslednjih godina. Gotovo dvadeset godina
posle dedine smrti. Bio je tinejdžer kad je išao ispred lafeta sa kovčegom. Opet se
setio treštave, tužne vojne muzike. Počasnog plotuna. Mame u crnini. Mnoštva
oficira. Ozbiljnih lica. Izjava saučešća. Muvanja vojnog protokola, došaptavanja
gde da stane, da bi bilo lepo da se malo ispravi, da sad može da se krene...
„Hej, Miško, trgni se!“
„Oprosti. Nešto sam se zamislio. Gde nam prođe sve to vreme od kada se
nismo videli...“
„Čuješ li ti njega, Lilo? Govori kao starac.“
Bata je pitao da li će uopšte moći da zadrže toliku kuću, čija je bila pre
dolaska partizana i da li će potpasti pod zakon restitucije. Miško je objasnio da
nema pojma, da ga mnogo ne zanima, ali da se mama sprema da posle povratka sa
koleginicom u prizemlju otvori privatnu zubnu kliniku i da pre toga sve proveri.
Na Dedinju ima dovoljno novih bogataša koji će za svoje zubalo opterećeno
biftecima i mesom od divljači, čokoladom i alkoholom, želeti posebnu negu.
„Takvi se uvek snađu!“, reče Bata obraćajući se devojci, koja se sad
nasmešila valjda da bi pokazala svoje zdrave, bele zube. „Vidiš li kakvi su, njega
čak i ne zanima da li će ostati u svojoj palati. Misli da ništa loše ne može da mu se
dogodi. Ali sada će možda čak i oni da dolijaju.“
„Baš si ljubazan!“ Batin ton je Miška ipak naljutio. „Samo da znaš, moj deda
i njegovi drugovi bili su sto puta skromniji i bolji ljudi od ovih sadašnjih!“
„Gotovo da bih mogao da se složim s tobom“, odgovorio je Bata
pomirljivije. „Mada ponekad ne znam ko je gori. Meni je uvek jednako loše.“
Lilo je i dalje uglavnom ćutala, pa je Miško hteo nekako da je uvede u
razgovor.
„Da li ti je boja kose prirodna ili je farbaš?“
 „Ako jednog dana uspeš da mi skineš gaćice, videćeš kakva sam dole!“
Dogovorili su se za sledeću subotu. Miško je prepustio Bati da pozove
desetak drugova. Naravno i devojaka. Osećao se odraslim kad je maminim fordom
pošao u samoposlugu da kupi nekoliko gajbi piva i koka-kole. Strahovito
ozbiljnim. Moraće nešto i da se pregrize. Ali zašto postoji pica-servis? Koju
muziku voli da sluša ova sadašnja, ova njegova generacija? Zamolio je Batu da on
donese diskove. Odlučio je da dedine dve sobe zaključa i kaže da mu mama nije
rekla gde su ključevi.
Sedeli su na garnituri u bašti pod trešnjom. Neko je pitao šta znače beli
kamenčići u obliku petokrake zvezde. Bata i Miško su se utrkivali ko će pre da
objasni.
„Sećaš se kako smo zakopavali kučiće i mačiće baš ovde..
Zatim je Miško upalio sva svetla. Trava je doduše narasla, bašta nije bila
uredna, kao što je bilo u dedino vreme, kad je redovno dolazio baštovan, ali trešnja
u jednom uglu i breze kao počasna straža na drugom kraju bašte delovale su
ozbiljno, a cvrkut ptica se nije obazirao na stanje hortikulture. Njegovo novo
društvo je očigledno bilo impresionirano, on se osećao kao domaćin. Komšije iz
susednih vila zapaziće da se nešto događa, ovde je, naravno, svako poznavao
svakoga. Reći će mami, kad se vrati. Pa šta?
Bata i Miško su nastavili da ostalima pričaju o svom detinjstvu. Miško je
ipak pre svega mislio na Trefa. Na svoje rođendane. I na dedu, roštilje koje je
priređivao za ljude za koje je govorio da su mu dosadni. Ponovo na dedinu sahranu
sa svim vojnim počastima. I kako je Steva na plavom, somotskom jastučetu pred
povorkom nosio ordenje. Često bi se tako zamislio, pa trgao kad bi primetio da
ostali to ne primećuju, ćaskaju, viču, smeju se, kao da njega nema. Iako ih je on
pozvao u svoju kuću, nije se našao u centru zbivanja.
Piva je bilo dovoljno. Pica-servis nije zatajio. Bata je savijao džoint, pripalio
sebi i ponudio Mišku:
„Hvala, ja ne pušim.“
„’Leba ti?“
„Meni to nije potrebno da bih dokazao da sam odrastao.“
„Možda je ipak taman vreme da počneš, zar ne, društvo? Ali nikako
kojekakve obične cigarete.“
„A šta je to?“
„Trava. Obična trava. Tako se to zove. Što se praviš lud? Nisi beba. Nemoj
da mi kažeš da nemaš pojma.“
„Ma čuo sam... Ali ne bih voleo da se navučem...“
„Sa kanabisom nikako. Možeš da prestaneš kad god hoćeš.“
 „Problem je samo što obično ne želiš nikad više da prestaneš“, reče neko iz
društva smejući se.
Posmatrao je Batu kako vadi duvan iz cigarete, dodaje marihuanu, meša,
spretno savija u hartiju, pali, povlači dim, daje Lilo da i ona povuče pa ponudi
Mišku:
„Sad ti? Povuci duboko.“
Zašto ne bi? Samo se malo zakašljao. Ništa. Još jedan cug i daje pljugu dalje
kao što je video na filmovima. Posle se zaista osećao lepo. Da li zbog trave ili zbog
veselog društva? Zajedničko pušenje ga je ujedinilo sa gostima, nije se više osećao
usamljenim usred vesele galame. To je nešto novo. Dosadno svakako nije. Da li
je to ono što se naziva high? Pa onda zaista nije strašno. Možda različito deluje na
razne osobe...
„Ovde kod tebe bismo mogli i da zasadimo konoplju. Naravno samo za naše
potrebe.“ Miško se ponadao da je to šala. „Ne boj se, niko neće posumnjati.“
Jesen blaga, kraj oktobra još uvek izuzetno lep, čak i večeri prijatne. Na
tamnoplavom nebu se pale zvezde, kao da neko i tamo gore priprema lepu žurku.
Prvi parti u vili pokojnog generala u Paunovom sokaku prošao je mirno, svi su bili
zadovoljni. Gotovo se već razdanilo kad se društvo razišlo. Lilo je na rastanku
poljubila Miška u usta.
Kad li će doći Suzana, pomislio je pre nego što će se popeti na sprat u svoju
sobu. Prekosutra? Dotle neće baš detaljno da raspremi. Haos! Nema veze. Niko
neće da ga poseti. Usta su mu suva. Otišao je u kuhinju, napio se vode, iako je
ostalo piva, ali mu se od tog pića sad pomalo gadilo. Sva sreća što je vreme bilo
tako lepo, bašta privlačna, tako da nikom od gostiju nije palo na pamet da zatraži
da se popne gore ili da zamoli da otvori vrata salona koja su vodila u dedine sobe,
nije morao da laže. Ali šta je Bata mislio kad je rekao da bi mogla da se zasadi
konoplja? Da nije ipak ozbiljno? Te noći je odlično spavao. Da li zbog trave ili
zbog društva?
Bata i trojica njegovih drugova su se najavili i sledećeg dana. Sa Lilo. Pričali
su o svemu i svačemu.
„Novac leži na ulici. Samo nema ko da ga pokupi!“
„Kako to misliš, pa sam si rekao da je sve teže.“
„Jeste, ali kao uvek – kako kome. Svi su kafići puni. Sve privatne apoteke
odlično prolaze. Menjačnice deviza na svakom ćošku. Na Savi splav do splava,
siromasi su željni zabave i da bar malo budu srećni, ako to mogu sebi da priušte.
A tebi kućerina stoji prazna.“
Te noći je Lilo ostala da spava u vili. I sledećih nekoliko noći. Miško je tek
sa trideset godina saznao koje sve mogućnosti postoje za dva mlada ljudska tela.
Uz alkohol. I uz travu. I tek je sad zaista postao svestan veličine prostora cele kuće,
televizora u prizemlju i na spratu, velikog frižidera koji je počeo da puni
crnogorskom pršutom, francuskim sirevima i skupim vinima da bi imponovao
devojci. Nije razmišljao o tome da će tim tempom brzo potrošiti novac koji mu je
mama ostavila za nekoliko meseci iako je imao ovlašćenje da prima i njenu platu.
Pre više od deset godina se kasno uveče prvi put sa koleginicom sa fakulteta
ušunjao u svoju sobu. Deda je već bio mrtav, ali u maminoj spavaćoj sobi još je
gorelo svetlo. Trudili su se da budu veoma tihi. Posle je pomislio: zar je to tako
jednostavno?, a takođe i: zar je to bilo sve? Ujutro su čekali da mama ode na posao
pre nego što su sišli da nešto pojedu. Nije znao da li je mama primetila da je neko
bio kod njega. Verovatno jeste, iako ga je pitala, a on nije odgovorio. Sigurno
jeste. Nije čudo što nije rekla ništa. Bila je takva. Svi su bili takvi, deda, mama,
Julija, on – diskretni. Svi smo bili takvi, dodao je u sebi, jeste, i ja sam takav.
Takav sam bio. Da li je to dobro? Možda ipak nije. Deda je na kraju očigledno bio
razočaran. U šta? U sve? Šta je to „sve“? U nas mlade, koji se nismo pobunili? Da
li je mamina pobuna bila što je rodila mene? Šta je deda sve napisao, a posle spalio
u našoj bašti?
Ohrabren što je uspeo prvi date, kao što je iz američkih filmova naučio da
se takvi sastanci nazivaju, ponavljao je pozive devojkama. I neke su se odazivale.
Ali samo katkad. Kad bi se ukazala prilika. Pa ja sam normalan mladić, govorio je
sebi, živimo u vremenu kad je to jednostavno. Nije bio problem muškaraca da li
devojke uzimaju pilulu, da li će sprečiti začeće. „Ako nemaš sidu, imaj me u vidu!“
Jedna od kratkotrajnih drugarica bila je članica organizacije koja je delila
prezervative i borila se protiv AIDS-a. Ali sad je sve bilo drugačije. Cela kuća
prazna. Nije morao da razmišlja kad će mama doći, kada otići. Ni da bude tih.
Možda Lilo i nije bila bolja ljubavnica od njegovih dosadašnjih devojaka, ali
uslovi su bili drugačiji. Otišao je u parfimeriju. Bilo ga je malo stid, ali upitao je
lepuškastu prodavačicu koje vrste kozmetike danas mlade devojke najradije
koriste, pa sve što mu je preporučila stavio u kupatilo.
„Niko u Beogradu nema takvu gajbu“, rekla je devojka, a momak je prvi put
u životu izgovorio ono što mu na pamet nije padalo prilikom ranijih kratkih
susreta, koje su nazivali sudarima:
„Da li ti mene voliš?“
„Pa naravno da te volim, budalo jedna!“
Popuštao je pred svim njenim zahtevima, uključivao se u igre svog novog
društva. To više nije bila igra. Bata se služio nekim starim, crnim audijem, ali je
zamolio Miška da ga ponekad provoza crvenim fordom.
„To je strogo poslovno. Moram nešto da uzmem, a ne znam da li audi već
prate.“
 „Ko bi ga zašto pratio?“
Trebalo je da se zamisli, ali nije. Još nije. Kasnije se tešio da je sve samo
mala, kratkoročna avantura. Pa to rade mnogi. Situacija u Beogradu se neće
promeniti nagore ako izađe u susret prijateljima koje je jedva pronašao. Najzad
ima društvo, pravo društvo, zašto ga do sada nije imao? Samo bi za trenutak
posumnjao da li je to „pravo društvo“, pa bi odagnao sumnju jer je ovako sada bilo
prijatno. Sve to ne može dugo da traje, kad se mama bude vratila, inače više neće
moći tako slobodno da piju i puše i pevaju. U njega za to vreme sigurno niko neće
da posumnja. Zašto bi imao nešto protiv toga da ispod trešnje pored kučića
zakopaju mali sanduk? Trefa to više ne može da uznemiri. Bele kamenčiće u vidu
petokrake zvezde su pažljivo vratili na staro mesto. To je bio njegov uslov, ali
Bata je odmah prihvatio:
„To ti je odlična ideja!“
 14.

Naglo se probudio iz neudobnog položaja sa glavom na ploči stola i odmah znao

gde se nalazi i zašto. Zagledao se u sobu, prazne zidove, sto pred sobom. Na njemu
je zaspao. Duboko. Kao da beži od stvarnosti, od jave. Kad su ga uveli, nije ni
primetio koliko je star i neugledan taj komad nameštaja. Očigledno je bio u takvom
šoku da ni na šta nije obraćao pažnju. A možda je bio isuviše razmažen zbog
okoline u kojoj je odrastao i živeo gotovo trideset godina. Fotelje i kauči su se
nanovo tapacirali svakih nekoliko godina, tapete menjale, zidovi sporednih odaja
krečili, pločice u kupatilima i kuhinji obnavljale kad bi porodica bila na godišnjem
odmoru. A ko je sve sedeo pred ovim stolom i čekao da ga saslušaju? Desetine,
možda stotine okrivljenih? Svaki sa svojom sudbinom, strahom, prkosom ili
spremnošću da se preda na milost i nemilost. Okrivljeni, da li je to prava reč? Neki
su sigurno bili krivi, krivci, drugi nevini, treći žrtve nezgodnih okolnosti kao on.
Da sam uspeo da postanem dramaturg, pomisli Miško, pa da mi se posle toga
dogodilo sve ovo, mogao bih da napišem i režiram dramu o desetak lica koja su
sedela za starim stolom u policiji čekajući da budu saslušani. Da ispričam zbog
čega. Onako rašomonski, kako oni vide stvari, kako budući svedoci, kako istražni
organi – policijski inspektor, tužilac, sudija, nije znao ko od njih šta radi, ali ne bi
bilo teško saznati, uostalom, sad će ponešto da doživi na „sopstvenom slučaju“.
Posle udesa Miška nisu zatvorili u pravu ćeliju, nego u ovu zapuštenu
kancelariju ili ostavu, šta li je, sa tim praznim, pisaćim stolom i dve stolice, ali su
mu oduzeli mobilni telefon. Sat mu nisu uzeli. Ustanovio je da je deset minuta
posle ponoći. Kako da ubije vreme? Još nikada sebi nije postavio takvo pitanje,
mada je tolike godine proveo bez pravog posla. Zažmurio je i pokušavao da broji
što sporije do šest stotina nadajući se da će tako proći bar deset minuta. Pa i više
jer je brojao sporo. Dosadilo mu je kad je stigao do tri stotine, bacio je pogled na
sat: prošlo je šest minuta. Da pokuša da broji na engleskom? Da su mu bar rekli
koliko mora da čeka lakše bi dočekao... Dočekao šta? Šta se dogodilo? Njemu
dogodilo? Pucao je iz starog kolta na prazne konzerve piva. Sve uspešnije, mada
su drugi bili bolji strelci od njega, ali to je svejedno bilo veselo. Dogovorili su se
da se nađu u vili, da on krene napred. Lilo je htela da pre toga još kratko navrati u
svoj stan po nešto i pošla sa Batom u starom audiju. Dedin džip je mnogo, mnogo
stariji. I mnogo neobičniji na ulicama. Njim se deda uvezao u Beograd. U njemu
je oslobađao grad. A sad ga je vozio Miško, slobodno, ponosno, brzo. Dogovorili
su se da se trkaju. Osećao se... Sjajno se osećao. Pokazao im je da je ta matora
mrcina od kola brža od njihovih otmenih automobila. Pogotovu nizbrdo. Ali onda
je izgubio kontrolu, znao je da više ne vlada mašinom... Trenutak, tren. Zašto nije
uspeo da zakoči? Pa učio je da može da se koči motorom, ali u odsudnoj sekundi
se toga nije setio. Poludela mašina bila je mnogo jača od njega. Udario je u nešto,
ali pre toga je kolima udario devojku. Da li je živa?
I tako je ovde zaspao i sada sedi u prašnjavoj sobi usred noći i čeka. Kako
bi lepo bilo da može da se probudi i sutra ujutro da ispriča Lilo i Bati da je sanjao
nešto baš strašno. Znao je da to nije san i opet je počeo da broji. Lilo i Bata su
sigurno već stigli u vilu i čude se što ga nema, sva sreća što ona ima ključ. Laknulo
mu je kad su se vrata otvorila.
„Izađi.“ Prešli su u veću prostoriju sa nekoliko pristojnijih stolova, na
zidovima karta Beograda, ali osim inspektora sa brčićima niko drugi nije bio
prisutan. „Sedi, momak. Hajde da još jedanput potvrdimo osnovne podatke. Ime,
prezime, datum rođenja...“
Miško je izdeklamovao svoje podatke.
„Tvoja adresa? To je na Dedinju?“
Miško je znao da je u nekim sredinama u Beogradu gotovo neugodno da se
kaže da stanuješ na Dedinju, mada ga je Bata ponekad tešio da to nema veze, pa
eto, i on je kao dete stanovao na Dedinju, doduše u polumračnom suterenu.
„Kažeš da stanuješ sam u toj vili?“
Potvrdio je. Bar zasada, majka je na studijskom putovanju u Americi. Zatim
ga je inspektor pitao za kolt. Vrteo je glavom kad mu je Miško rekao da je sa
društvom išao da gađaju konzerve piva na Zvezdari. Samo onako. Zašto? Kladili
su se ko je bolji strelac, najgori će platiti gajbu piva. Kako je prošao? Loše, možda
je kriva ta njegova stara pucaljka, ali verovatnije je da su ostali prosto bolje
uvežbani, on nikad nije išao u streljanu iako mu je pokojni deda obećavao da će
da ga vodi. Nije stigao, umro je.
„Imao je svečanu sahranu sa svim vojnim počastima.“
„To sad nema veze. Ja želim da izvršim pretres te tvoje kuće. Teoretski mi
je potreban nalog istražnog sudije, u najboljem slučaju mogu da ga dobijem tek
oko podne, ali ako se ti slažeš, možemo da krenemo odmah, pa da to svršimo. Da
li tamo nešto kriješ?“
„Ne krijem! Zašto bih krio? Mogao bih i kafu da nam skuvam,“ rekao je
isuviše brzo, ali se pokajao. Sad više nije bilo zgodno da se predomisli. Da li su
Bata i društvo stigli pre njega ili su prošli pored njegovog udesa, shvatili da je
uhapšen, otišli da sklone sve što je trebalo da se skloni. Ali sve je dobro zakopano.
„Da li treba negde da potpišem da se slažem sa pretresom?“
Inspektor je iz fioke izvadio formular i preko telefona izdao potrebna
naređenja.
„Daj meni da vozim jer sam ti oduzeo vozačku dozvolu“, reče kad su prišli
Miškovom džipu. „Nikad nisam vozio takvu krntiju.“
 Policijski pežo je krenuo za njima. Prazne ulice. Jesenje jutro. Beograd još
spava. Uzbrdo, pa Bulevarom vojvode Putnika. Sviće. Nebo nad Beogradom se
menja, modra boja noći već je nestala, nadvladala je siva, postajala ljubičasta,
gotovo ružičasta. Vazduh je posle ustajale atmosfere u policijskoj stanici bio pravo
osveženje, Miško ga je udisao punim plućima.
„Tu smo!“, upozorio je inspektora kad su stigli pred vilu u Paunovom
sokaku. Prozori susednih kuća zatvoreni, još se niko nije probudio. Pomislio je da
bi bilo bolje da ne vide da je stigao uz pratnju policije, pa da počne ogovaranje
komšiluka, ko zna da li se mama sa nekim dopisuje, ali ne bi ličilo na nju, ni sa
kim nije toliko intimna.
„Majku mu, sam u tolikoj kućerini?“
„Da, gospodine inspektore! Ranije su u njoj stanovali deda, mama, kućna
pomoćnica...“, zatim je iznenađeno uzviknuo: „Gledajte! Gore na mom spratu su
upaljena sva svetla. Neko je unutra!“
„Nisi ih ti ostavio?“
„Nisam, još je bio dan kad sam krenuo. A tu je audi.“
„Kakav audi?“
„Onaj tamo preko puta. Oni su ga vozili!“
„Ko?“
Miško nije odgovorio, nego uzviknuo:
„A sad je neko ugasio svetlost! Čuli su nas!“
„Ko?“, upitao je inspektor ponovo, ali je ne sačekavši odgovor naredio
dvojici policajca, koji su ih dopratili svojim službenim kolima, da čuvaju crni
automobil preko puta i krenuo prema vratima. Priključio im se treći policajac,
izvadio je iz futrole pištolj i otkočio ga. Kao na filmu, pomislio je Miško i izvadio
ključeve iz džepa, ali vrata su bila otključana. Hteo je da kaže da njegova devojka
ima ključ, ali je oćutao. Nije znao šta bi za nju bilo najgore. I za Batu. Da li su
doneli opet nešto da zakopaju, pa su prepakivali. Nisu mu govorili sve. Da li nisu
hteli isuviše da ga umešaju u te stvari ili nisu imali poverenja u njega? Verovatno
bi bilo bolje da ne bude deo svega toga... A da nije kasno?
Čim su ušli u predsoblje, odjeknuo je pucanj. Zatim drugi. Inspektor je
oborio Miška, bacio se na njega da bi ga pokrio, policajac je možda samo nasumice
uzvratio paljbu uz stepenište. Miško nije bio siguran gde se zapravo pucalo. Na
ulazu iza njih pojavio se drugi policajac.
„Šta se događa?“
„Pozovi pojačanje i obezbedi ulicu!“
 Trenutak tišine u polumračnom predsoblju, ali videlo se dovoljno jer je već
svanulo, prepoznavali su se obrisi nameštaja. Zatim je iznad njih zaškripao patos
i na spratu su se začuli koraci.
„Lako mogu da se spuste kroz prozor na krov garaže, pa kroz bašte... rekao
je Miško i nehotice šapatom. Sa ulice su se posle nekoliko minuta javile sirene
policijskih kola. Sad su sigurno probudili sav komšiluk. Inspektor je oprezno ustao
i pomogao momku da se uspravi.
„Jesam li te povredio?“
„Niste.“
Nekoliko policajaca je već ušlo u vilu, drugi u baštu, inspektor ih je
raspoređivao, pitao je Miška kojim redom da pretraže kuću, kuda vode ova vrata.
„U dedinu sobu.“
Hteo je da otključa, ali vrata su bila otvorena. Lilo za njih nije imala ključ,
ali za nepozvane goste očigledno nije bio problem da ih obiju. Samo na prvi pogled
je sve bilo u redu, međutim, velika slika bila je skinuta sa zida, tako da se video
sef ugrađen u zid, ali njega očigledno nisu umeli da otvore ili prosto nisu imali
dovoljno vremena.
„Da li imaš ključ za tu kasu?“, pitao je inspektor.
„Imam.“
„Šta je unutra?“
„Dedino trofejno oružje. I druge ratne uspomene. Neke koverte. Ima i novca,
mama mi ostavila za život i kućne potrebe. Ako želite, možemo da otvorimo.“
„Ne sada, kasnije, komisijski. A šta ti je ovo?“
Na ovalnom stolu stajala je naprava koju Miško nikad nije video.
„Nemam pojma. Izgleda kao nekakva vaga.“
Inspektor ga je pogledao sumnjičavo.
„Nekakva vaga? Naravno da je to digitalna vaga, često se koristi da bi se
precizno izmerila droga pre pakovanja u porcije za prodaju. Baš nemaš pojma
kako se stvorila u sobi tvog dede?“
Miško nije stigao da odgovori jer je jedan od policajaca iz bašte viknuo:
„Inspektore! Brzo! Da vidite!“
Krenuli su napolje. U bašti je već bilo desetak policajaca. Teren ispod trešnje
osvetljen jarkim reflektorom, zemlja razrovana, nije više bilo traga od petokrake
zvezde obeležene belim kamenjem. Da je krvavi leš nekada bio Bata, njegov
školski drug, Miško je prepoznao po kožnoj jakni i firmiranim farmerkama jer ih
je pohvalio pre nekoliko sati, kad su na Zvezdari pucali u konzerve. Glava mu je
bila razneta, zapravo, pretvorila se u smesu kostiju, krvi i mozga. Mrtvoj, goloj
devojci ruke su bile vezane na leđima. Nedeljama je spavao s njom, ali je svaki
put bio isuviše uzbuđen da bi se setio da, kako mu je Lilo rekla, proveri da li joj je
kosa obojena tako što će videti da li je dole iste boje.
Za trenutak je zanemeo, a zatim počeo da plače. Da vrišti i da plače. Slušao
je samoga sebe kao da jeca neko drugi. Delom kao da se zaledio, kao da je taj koji
tako prestrašeno, očajno, neartikulisano viće neko drugi, a ne on. Inspektor se
iznenadio, doviknuo nešto policajcima i zagrlio momka. Blicevi službenog
fotografa su nastavili da sevaju, odnekud su se pojavili ašovi, tek sada je Miško
primetio da je ispod trešnje neko već počeo da kopa. U međuvremenu je stigla
hitna pomoć, inspektor je mahnuo doktoru, pozdravili su se zamalo veselo, kao
stari poznanici. Pošto je primio injekciju Miško se smirio.
„Žao mi je,“ obratio mu se inspektor, „ti naravno ostaješ lišen slobode, ali
postaraću se da dobiješ pristojnu ćeliju. Da li sad možeš da mi odgovoriš bar na
jedno pitanje?“
Miško je nekako progutao pljuvačku koja mu se nakupila u ustima.
„Izvolite.“
„Da li znaš ko su oni?“, glavom je pokazivao u pravcu leševa.
„Znam, Bata i Lilo. Sa njima sam bio na Zvezdari... Pucali smo u konzerve...
To sam već rekao. Zašto oni tamo kopaju?“
„Kao što vidiš, neko je već pre nas počeo da kopa baš tamo. A da li ti znaš
šta će da nađu?“
„Slutim...“ Zateturao se. „Oprostite, ne mogu više... valjda od te injekcije...“
„Dobro. Nastavićemo sutra, zapravo danas posle podne, kad se ispavamo i
ti i ja.“
Svanuo je dan, jutro toplo kao da je početak maja, a ne sredina jeseni.
Inspektor se dogovorio sa komandirom, jedan policajac je uzeo Miška
podruku. Miško je u policijskim kolima izgubio svest. Kad se probudio, shvatio je
da je pokriven grubim ćebetom. Kroz mali prozor sa rešetkama prodirala je dnevna
svetlost. Nikad još nije imao tako strašnu glavobolju. Sat mu je još uvek bio na
ruci. Bilo je pola jedanaest.
Leš mrtvog druga sa raznetom glavom. Druga iz detinjstva. Mrtva devojka.
Gola. Njegova mrtva devojka. Njegova prva prava devojka To je, dakle, smrt.
Dedina nije bila takva. Generalovo lice je u smrti delovalo voštano, kao da se taj
krupan čovek mrtav smežurao u svojoj paradnoj uniformi, ali na neki način
otmeno, savršeno mirno. I živ je uvek bio miran, ni mrtav nije mogao da bude
mnogo mirniji. Mama je u crnini bila lepa. Možda lepša nego ikada. Tada je tek
shvatio da ima lepu i mladoliku majku. Dobro je što postoje ceremonije. Mnogo
vojnih lica, civila, poznatih i nepoznatih, graja, nije bio sam. Mama i on su primali
saučešće. Tetka Julija je vratila ordenje sa somotskog jastučeta u vitrinu. Miško se
zapitao zašto deda, pošto je otišao u penziju, ordenje nije stavio u sef, u kome se
nalazilo trofejno oružje, nego u orman kao da su obični delovi odevnih predmeta,
kao da nisu naročito važni. Verovatno zbog toga što je ih dobio posle rata, mada
za ratne zasluge. To se nazivalo zaslugama, nagrađivalo bedževima, značkama na
krpicama koje je potpukovnik Steva nosio kad su na Novom groblju povezli dedu
na lafetu. Posmrtne ostatke njegovog dede, tako se to kaže. Kovčeg sa nekim ko
je bio njegov deda. Dedina je smrt bila uredna smrt, kao što je on bio uredan čovek.
Smrt Bate i Lilo neuredna, kao valjda i njihovi mladi životi. U trenutku kad se
ponovo setio počasne paljbe nad dedinim grobom u Aleji velikana, neko je grubo
zakucao, ali odmah i otvorio vrata ćelije.
„Zar nisi gladan, momče?“
Tek je tog trenutka shvatio da je zaista gladan.
Obradovao se kad je pozvan na prvo saslušanje. Inspektor, sada ispavan i u
ispeglanom, mada pomalo ofucanom plavom odelu, sa crvenom kravatom,
izgledao je ipak nešto mlađi i pristupačniji nego protekle noći i zore. Za vreme
protekle noćne more, koju bi trebalo zaboraviti, ali neće moći dok se ovo ne završi.
Sigurno neće nikada u životu.
„Tebi je određeno lišenje slobode od 48 sati, ovo je saslušanje na osnovu
koga će biti odlučeno na koji način ćemo nastaviti. Da li si razumeo? Pušiš?“
„Hvala, ne. Da... molim.“
„Šta ti to znači?“
„Ponekad. Sa društvom. Ali ne stvarno. Još nikad nisam kupio cigarete.
Pušio sam samo tuđe...“
Inspektor mu je pružio kutiju danhila i pripalio mu. Miško se zakašljao.
Povukao još jedan dim, pa ostavio cigaretu na pepeljari.
„Kome da javimo da si lišen slobode? Da li imaš advokata?“
„Ne znam. Mama mi je u Americi...“
„To si već rekao. Otac?“
„Doskora nisam ni znao kako se zove, on je u Nemačkoj.“
„Da, da, znam. Znamo ko je. Imamo dosije. Pitao sam više reda radi da vidim
kako ćeš da reaguješ. Dobro...“ Inspektor je posmatrao kako se okrivljeni ponaša
i konstatovao da je gotovo odsutan, kao da ga se sve to i ne tiče. „Prvo da ti kažem
dobru vest. Devojka koju si oborio nije teže povređena. Puštena je na kućno
lečenje. Možda privatno neće da te tuži jer priznaje da je i sama bila neoprezna.
Fina cura. A loša vest je da se optužba više ne zadržava na voženju
neregistrovanog motornog vozila bez saobraćajne dozvole, nanošenja telesne
povrede i nošenje vatrenog oružja bez dozvole, nego se širi i na posedovanje i
rasturanje opojnih sredstava po članu 246 Krivičnog zakona. Da ti pročitam
članove zakona vezane za ostale optužbe? Ne? Dobićeš, naravno, napismeno. Da
li si me razumeo?“
„Ne baš sasvim. To sa drogama... Kakve ja veze imam sa drogama?“
„Da li si znao šta je zakopano pod trešnjom?“
„Da. Ne... Ne baš tačno šta je tamo bilo. Ni koliko je...“
Kratko kucanje na vratima. Policajac je uneo dve kafe i dve čaše vode.
Miško je odmah, ne sačekavši da inspektor prvi napravi neki gest ponude, ispio
čašu. Sad mu je na neki čudan način bilo prijatno. Posle košmara. Posle
saobraćajke, hapšenja, suočavanja sa mrtvim Batom bez pola glave, golom Lilo.
Kafa, cigareta, miran sagovornik koji je usredsređen na to šta će da kaže. Imao je
utisak da se sve smiruje, ulazi u nekakav normalni kolosek. Nije morao da donosi
nikakve odluke, nego samo da bude poslušan.
Inspektor se nije žurio. Možda je na tragu rešavanja ozbiljnog slučaja, ali
verovatnije je da mali nije važan igrač. Čak i ne zna šta je važno, pa ga treba
navesti da se raspriča.
„Baš si bio potresen kad si video svoje ubijene prijatelje...“
„Jesam. Ali sam pomislio i da smo uznemirili Trefa i..
„Ko je Tref?“
„Dedin vučjak.“
Počeo je da priča o svom detinjstvu. Imao je sve što njegovi drugovi nisu,
ali nedostajalo mu je mnogo toga što su svi njegovi vršnjaci imali. Saslušavanje
se pretvorilo u ispovest. Inspektor nije morao da postavlja potpitanja. Znao je da
će tako najsigurnije da stvori sebi mišljenje o mladom čoveku koji je skrušeno
sedeo pred njim. Možda ga je njegova sudbina zainteresovala jer je toliko
odskakala od onih sa kojima je obično imao posla. Ljude, kao što je bio Miškov
deda, nikad lično nije upoznao, u početku im se divio iz daljine, posle se samo
bojao onih sa sličnim životnim putem, koji su mu na hijerarhijskoj lestvici bili
nadređeni, stajali gotovo nedogledno visoko iznad njega. Možda je, bar u početku
rada na ovom slučaju, prosto bio umoran – godinu-dve je pred penzijom – zapravo
ravnodušan, pa se držao stare parole iz Jugoslovenske narodne armije: cilj je teme
da prođe vreme, ali malo-pomalo se u njemu probudila želja da još nešto pokaže
u struci, da dokaže da poseduje potreban instinkt i da je šteta što ga nije koristio
više. Što njega nisu koristili više.
Miško je pričao o igrama sa drugovima na ulici. O prvom pregaženom
kučetu i kako je zamolio dedu da i njega sahrane pod trešnjom da bi Trefu pravio
društvo. Kako su napravili petokraku zvezdu od belih kamenčića. O košarci, koju
su igrali u njegovom dvorištu i kako ih je deda onako visok, mršav, stojeći u
vratima posmatrao i po pola sata a da ne bi progovorio ni reč. O Bati, najboljem
drugu valjda do kraja osmogodišnje škole, a posle su jedan drugog za duže vreme
izgubili iz vida. U detinjstvu su veština u fudbalu, drskost pri preskakanju raznih
prepreka i dovitljivost bili važniji od socijalnog porekla. Zamenjivao je svoje kifle
sa puterom i njeguškom pršutom za hleb sa mašću i alevom paprikom kao da su
ravnopravne užine. Deda nije bio široke ruke prilikom davanja džeparca, hteo je
da se Miško ne istakne isuviše, ali nije uspevao u tome, Miško je za drugove ipak
bio „nešto drugo“. Svejedno, naučio je da živi s tim. Morao je da nauči. Detinjstvo,
mu je bilo lepo, samo što nije znao ko mu je otac, a mama i deda uporno su
izbegavali da pričaju o tome.
„Još uvek ne poznaješ svoje poreklo?“, inspektor ga je ipak začuđeno
prekinuo.
„Ne znam sve, ne dovoljno. Mama mi je tek pred ovaj svoj put najzad
ispričala suštinu, ali ne znam da li je to bilo sve... Saopštila mi je svoju verziju.
Nikako ne razumem zašto je bio tako veliki problem što mi je drugi deda bio
kraljev general, zašto se to držalo u tajnosti kao da je velika sramota…“ Inspektor
je samo klimao glavom i uzdržao se da išta kaže. „Nemam pojma kako su na vezu
mog oca sa mojom mamom gledali njegovi roditelji. Ako su ikad saznali za nju,
ako uopšte znaju da postojim...“
Inspektor je upozorio Miška da nije nemoguće da se njegov otac udvarao
njegovoj majci – koristio je reč „udvarao“, zamalo nije rekao „nabacio“ – jer je
strana služba htela da stvori vezu sa domom jugoslovenskog general-pukovnika.
„Toga se u prvom trenutku uopšte nisam setio. Zar vi mislite da je tako?“
„Isključiti se ne može. Razmišljam da li zbog toga da uključim i De-be.“
„Šta je to?“
Sad je inspektor morao da se nasmeje.
„Da li je moguće da si toliko naivan ili se pretvaraš. De-be, Državna
bezbednost, to je nešto kao što je nekada bila Udba. Služba, služba koja čuva
državne interese...“
Miško je klimnuo:
„Kao i Kos...“
Inspektor se nasmejao:
„To dakle znaš. Generalov unuk. Da, tako nekako...“
Miško je priznao da je osrednji u svemu. Ili malo gori od osrednjeg. Ne
najgori. To se odnosilo na ocene, na fudbal i košarku, na sve... I na gađanje u
limenke piva. Jeste, bio je pomalo usamljen mladić. U gimnaziji nije imao
„najbolje drugove“ kao u ranom detinjstvu. Ništa ga nije posebno zanimalo, na
fakultet se upisao na jedvite jade, na kraju na bugarski jezik i književnost, samo
da bi redovno dobijao dedinu penziju. Deda ne bi bio zadovoljan njim. Da li je bio
zadovoljan njim dok je bio živ?
„Ali on nije bio pričljiv čovek. Kad bi mi pokazivao svoje ratne trofeje, malo
bi se otvorio, ali nije hteo da mi govori o borbama kroz koje je prošao, rekao je da
pročitam šta je o tome zvanično objavljivano. Pošto se penzionisao, mnogo je
pisao, ali je na kraju sve spalio.“
„Šteta!“, inspektor nije uspeo da se uzdrži.
Miško je ispričao da je, naravno, znao da se nešto menja. Kao dete je pitao
dedu zašto stanuju u tolikoj kući, dok drugi, kao Bata, žive u suterenu. Ispričao je
inspektoru da se mama narugala da je o tome odlučivao Ce-ka.
„Znate, ja mislim da je deda otišao da ratuje ne samo za slobodu, nego i te
kako i za socijalnu pravdu i da nije mogao da bude sasvim zadovoljan, ali nije se
više bunio kad je prošlo vreme njegove bune.“
„Lepo govoriš, momče, ali to nije naša tema…“ inspektor je došao do
zaključka da mora da se vrati na predmet istrage.
„Samo trenutak. Pred mamino putovanje sam shvatio da će biti nekakve
restitucije. Ona je nameravala da sa koleginicom napravi privatnu zubnu kliniku u
našoj vili, ali da li će nam je sad uzeti? Da li je sad sve po nas još gore, jer sam...
jer sam se uvalio u sve to?“
„Nisu mi poznati nikakvi detalji u vezi sa Zakonom o restituciji, ali tvoj
slučaj s tim sigurno nema nikakve veze. Nego da se vratimo tvom Bati. Rekao si
da ste se izgubili iz vida posle završetka osmogodišnje škole, pa kako ste ponovo
uspostavili vezu?“
Miško je nastavio da priča kako je zaista bilo, odnosno, kako se on sećao
redosleda događaja. Ni sam vise nije bio siguran. Posle prvog susreta u kafiću na
Cvetnom trgu počeo je intenzivno da se sastaje sa novim društvom. Ranije se u
dedinoj kući uvek govorilo tiho i učtivo, posle njegove smrti možda još i tiše.
Psovku nikad nije čuo u svojoj porodici. Ali sad je s tim mladim ljudima bilo
drugačije, slobodnije, bučnije, veselije. Kao da je uspeo da iz neke polutame izađe
na svetlost dana.
„Kao što će valjda biti kad me pustite, gospodine inspektore.“
Nastavio je da objašnjava kako je počeo da puši travu. Da priča o Lilo.
Inspektor je samo klimao glavom. Kako se društvo oduševilo dedinim džipom u
garaži. Nisu hteli da se vozikaju maminim dosadnim, crvenim fordom.
„Naš stari audi je zanimljiviji od tog tvog kepeca“, rekli su, ali takav džip su
do sada videli samo u ratnim filmovima.
„Ja ću te usrećiti!“, rekla mu je Lilo ushićena. Jednog dana je odlučio da
otvori i dedine sobe. Bili su iskreno impresionirani trofejnim pucaljkama iz sefa.
Pa to je nekako moralo da se iskoristi. Miško je postao zanimljiva ličnost i uživao
u tome. Sve češće su se sretali u vili, sve ređe u gradu. Dao je Lilo rezervni ključ.
Slovakinji je davao napojnice pored dogovorenog honorara.
„Molim te, kad se mama bude vratila, nemoj mnogo da pričaš o našim
gužvama.“
„Ne brini, Miško.“
„Nikad nisi posumnjao da te iskorišćavaju?“
Momak se zamislio:
„Pa nije da nisam... Ali bilo mi je lepo.“
I tako su jednog popodneva pošli sa dvoje kola, krenuli na Zvezdaru da bi
gađali limenke.
„Hteo sam da se pravim važan pred devojkom! Razumete? Ali nisam bio
dobar. Često sam imao pucaljke u rukama... Dedine, znate. Ali nikad nisam vežbao
sa pravom municijom. Deda je obećao da će me odvesti u streljanu i naučiti me,
ali nije stigao.“
Raspričao se gotovo plačljivo, ali inspektor ga je prekinuo.
„Polako. Ponavljaš se. Da se vratimo malo natrag. Da li ste se prvi put zaista
slučajno sreli na Cvetnom trgu ili je on nekako saznao da si ostao sam u vili, pa
prosto znao gde će naići na tebe? Ranije je stanovao blizu vas, sigurno je još uvek
imao poznanika u tom kraju, komšiluk uvek zna sve. Da li misliš da je moguće da
je sve bilo planirano, da su ti i devojku namestili da bi ušli u vilu, u baštu, da bi
tebe i sve skupa iskoristili za rasturanje droga? Da li je tvoja kuća trebalo da
postane baza njihove bande? Da li si ispao ne važan, nego glupavi naivko?“
Miško je zbunjeno ćutao nekoliko trenutaka.
„Može biti. Ne znam. Zaista ne znam, ali kad vi kažete... Bilo bi strašno ako
je tako. Uopšte ne mogu da zamislim da se sve to dogodilo i da sam ja zgazio
nekoga... Ali ko je njih ubio? Zašto?“
„To je sasvim jednostavno. Pošto su naišli na tebe i sve što je po njihovom
mišljenju nudila vila na Dedinju, precenili su svoje mogućnosti i pokušali da
prevare jače igrače od sebe. Vila jednog pokojnog generala zaista je mogla da bude
odlično skrovište, ali neko iz vašeg okruženja je cinkario. Rasturanje narkotika je
surova igra! To ćemo sve još potanko ispitati.“
Istraga je zapravo bila završena, Miško je vraćen u ćeliju, inspektor je slučaj
mogao da prebaci tužiocu, ali zvao ga je šef.
„Sedite, sedite kolega, izvolite...“ Novi mladi šef ljubazno je dočekao starog,
iskusnog inspektora, koji ni pod jednim režimom nije uspeo da napravi karijeru i
sada je čekao da ode u penziju. Prividno ljubazno. Nije ustao da bi se rukovali,
nije naručio kafu. Postavljen je po partijskoj liniji, završio je prava na nekom od
tih silnih privatnih univerziteta, koje je stari inspektor prezirao utoliko pre što je
on ipak završio prava na klasičan način, samo što mu ni to, ni njuh, ni upornost,
ni marljivost, nisu pomogli da brže napreduje, a bio je uveren da i te kako ima
talenta i da zbog toga lako rešava i komplikovane slučajeve, da je već i zbog toga
zaslužio vise u ovom životu, neko bolje mesto u pravosuđu ili policiji, a ne da se
penzioniše sa tako skromnog položaja. Stari inspektor i njegov novopostavljeni
mladi šef nikako se nisu voleli.
„Kako ste, kako poslovi, kolega?“
„Hvala na pitanju. Sve ide svojim tokom.“
„Zvao sam vas u vezi s onim Miškom, kako se ono zvaše, znate na koga
mislim? Vi radite na tom slučaju. E pa za njega su se zainteresovali neki stari
drugovi njegovog dede.“
„Izvolite?“
„Pa čini se da on nema nikakve veze sa narkoticima, zar ne? Nije bio svestan
u šta su ga upetljali. Zaključite stvar, neka bude samo saobraćajka i nošenje
vatrenog oružja bez dozvole i gotovo.“
„Meni sve to još nije sasvim jasno. Ostavite mi ga još koji dan. Uspostavio
sam dobru međuljudsku vezu s njim, a sama ta vila na Dedinju.
„Rekao sam da sve završite što pre!“
„Ovo je istraga u vezi s opojnim drogama. Još jedan dan pre nego što ga
predam dalje! Molim!“ Mrzeo je sebe što moli tog žutokljunca i pitao se zašto ga
taj slučaj uopšte posebno zanima. Trebalo bi da ga je baš briga, ali njuh! Njuh na
koji je bio tako ponosan.
„U redu. Dogovorili smo se...“
Posle tog razgovora inspektor i Miško su se ponovo odvezli u Paunov sokak.
Miško je otvorio sef.
„Ovo činiš dobrovoljno jer si voljan da sarađuješ sa istragom!“, naglasio je
inspektor. „Potpiši izjavu da je tako. Istraga nije prethodno zapečatila sef, prema
tome ti kao vlasnik možeš da ga otvoriš na osnovu sopstvene odluke. Bar ja tako
tumačim situaciju.“ Inspektor je naravno bio svestan da pravno gledano i nije sve
tako jednostavno, možda je ite kako nepravilno, ali, što reče neko, ne mora čovek
uvek da se drži zakona kao pijan plota. Pouzdao se u svoj njuh. Ako otkrije nešto
bitno, posle niko neće sve premeravati naročito strogo.
Izvadili su sadržaj i poređali ga na ploči stola, pištolje, kapu probušenu sa
dva metka, tabakeru, nož, nekoliko koverata. Kao kad je deda bio živ. Miško je
poželeo da prepriča šta je deda govorio o kom revolveru, pištolju ili koltu, ali
inspektora su više zanimale koverte. Nasumice je otvorio jednu za drugom. Dva
novija, poveća, žuta omota, u jednom dinari, u drugom evri. Miško je ponovo
objasnio da mu je to mama ostavila za svakodnevne potrebe, inspektor je pažljivo
prebrojao novac, napravio o tome belešku i dao mladom domaćinu da potpiše,
zagledao se u stari plavi koverat sa požutelom fotografijom dva borca i partizanke,
mladi domaćin je rekao da su to deda, baba i jedan nepoznati drug, pa je otvorio
neugledan, očigledno star, žut omot, u njemu su se našli list hartije „na kocke“ na
kome je pomalo izbledelim zelenim mastilom zabeleženo samo:
B 2 – B 4.
„Šta to znači?“
„Nemam pojma. Ne zna ni mama.“
Nikad nije pretraživao sadržaj sefa do kraja, zanimalo ga je samo oružje, u
poslednje vreme novac, ali inspektor je smesta rekao:
„To je neko tajno uputstvo. Sigurno nema veze sa ovim tvojim drugarima,
dilerima, jer je hartija prilično stara. To naravno kasnije možemo tačno da
ustanovimo ako bude potrebno. Beleška upućuje na prvi korak šahovskog
otvaranja. Označava da je nešto zakopano.“
„Možda. Nemam pojma. Ne verujem...“
„Da li je tvoj deda igrao šah? Da li je to njegov rukopis?“
„U nekoj od fioka ovde stoji lepa šahovska garnitura, ali nikad nisam video
da igra sa drugima. Mene je naučio potezima. Nije se ni kartao, pomalo prezrivo
je govorio o onima koji gube noći na preferansu. Međutim, pričao mi je da je kao
student igrao poker. Znate, njegov pas se zbog toga zvao Tref...“ Inspektor je
odmahnuo, to ga nije zanimalo. Mladić je nastavio. „Ne verujem da je njegov
rukopis, ne, to nisu njegova slova!“
Inspektor je svejedno i dalje verovao da je na dobrom putu. Predosećao je
da se nalazi na tragu senzacije koja će ga ipak proslaviti, o kojoj će pisati tabloidi,
pa čak i ozbiljne novine. Zaslužio je značajan završetak karijere. Možda i orden
pred penziju ili makar javnu pohvalu.
„Verujem da je u bašti još nešto je zakopano. I to odavno.“
Reda radi je ponovo zamolio za izričitu dozvolu formalnog kućevlasnika
Miška da odmah provere jer mu se žurilo, a Mišku je bilo svejedno, i sam je bio
radoznao. Potpisao je sve što je inspektor od njega tražio. Inspektor je zatim
telefonom naredio da policija dovede nekoliko pritvorenika. Izmerio je baštu, bila
je kvadratna, dvadeset sa dvadeset metara. Znači, pomislio je, šahovska tabla sa
kvadratima od po dva i po metra. Ako je A 1 levo, treba kopati dva i po do pet
metara levo od zida i dva i po do pet metara i sedam i po do deset metara udaljeno
od kuće, ali ako mu je zamišljeni A 1 dijagonalno preko puta, onda dva i po metara
od desnog zida, gde stoje breze, ali deset do dvanaest i petnaest do sedamnaest
metara od stražnje fasade. Vikao je, terao ljude da kopaju brže, dublje. Ništa nisu
našli. Bašta odavno nije bila sređena, baštovan godinama nije dolazio, ali ipak je
sa trešnjom, brezama i nabujalom travom čak i ovako divlja bila lepa, neukroćeno
prirodna, ali pošto su se radnici povukli, izgledala je kao bojište nad kojim je sad
zalazilo jesenje sunce. Inspektor je morao da vrati pritvorenike, otpusti policajce,
lično je vratio Miška u pritvor i sutradan ujutro oko devet, kad je šef stigao, podneo
mu izveštaj.
„I šta sad? Rekao sam vam da ćemo se obrukati sa tim vašim njuhom,
kolega!“, narugao mu se mladi pretpostavljeni. „Zar mislite da je dovoljno pokriće
što vam je mladić dao i pismenu dozvolu, vi ste daleko prekoračili svoja
ovlašćenja, bez komisije niste smeli ni sef da pregledate. Komšiluk je sigurno
zapazio da se svašta događa, pola dana ste se tamo motali uz policijsku asistenciju.
Sad moramo da se postaramo da se sve dovede u prethodno stanje, nemojte da
troškove odbijemo od vaše plate!“
 15.

Bečki advokat doktor Egidijus Vaks svoju staru prijateljicu Barbaru nije pozvao u
svoju kancelariju, to bi bilo isuviše službeno, nego u obližnju kafanu Huml, u ulici
Jozefsteter štrase u Osmom kvartu. To je bila „njegova kafana“. U Beču svaki
pristojan čovek ima „svoju“ kafanu na koju može i poštu da prima, a ranije, dok
nije bilo mobilnih telefona, prijatelji i poslovni saradnici su znali na koji broj mogu
da ga pozovu i kad je u kafani. Pošto su kafane veoma različite – ima ih u starom
stilu sa neudobnim drvenim stolicama i malim mramornim stočićima, ima bajagi
modernih sa sedalicama od plastike, ima kafića, kakve voli omladina, ima i
Starbaksa i ostalih svetskih linija, a takođe i veoma otmenih, u kojima je sve
dvostruko skuplje nego drugde, kao što su Zaher i Demel – prema tome kakvu
kafanu posećuješ pokazuješ i svoje društveno stanje, status i karakter. Mladi
advokat Florijan, koji je sa svojim šefom ponekad morao da ode i u Huml, govorio
je potajno da ga taj lokal podseća na restoran u železničkoj stanici nekog grada u
teškoj provinciji.
Doktor Vaks je naručio koktele od šampanjca i sveže ceđenih pomorandži i
ispričao da je beogradska policija prekopala celu baštu vile u Paunovom sokaku
na Dedinju, ali da nisu našli nikakvo blago. Službeno je takođe obavešten da je
istraga u vezi s ubistvom i narkoticima završena, generalov unuk prošao je samo
sa prekršajnom kaznom zbog saobraćajnog delikta, i da proces oko restitucije
predmetnog objekta može da se nastavi.
„Kako si inače, draga moja?“
„Sve starija, sve starija... Na to me ne podseća samo ogledalo, nego i bolovi
u nogama, ramenu... Ranije nisam znala šta sve može da boli. A ti se uopšte ne
menjaš, kako uspevaš?“
„Trudim se da što manje radim, imam dobre pomoćnike. Ti starija? Nikad
bolje nisi izgledala.“
Sve to je moralo da se kaže pre nego što se pređe na stvar, takvi su austrijski
običaji, čak ni za pravnike ovde ne važi ono staro in medias res.
„Znaš, draga Barbara, više volim da kažem tebi nego tvojoj cenjenoj
prijateljici, ako hoćeš mogu da joj dostavim napismeno, ali stvari u Beogradu stoje
naopako po nas. Pet stranaka se javilo i zahteva predmetno imanje. Na prvom
mestu stoji taj Miško, generalov unuk, koji ima i stambeno pravo, prijavljen je na
toj adresi, u međuvremenu je pušten na slobodu, njegov deda je po tadašnjim
zakonima legalno otkupio zdanje, koje je pre toga formalno bilo državno
vlasništvo, a on je nesumnjivo naslednik u najmanju ruku pokretnih predmeta u
kući, koji će naravno takođe biti predmet rasprave. Na drugom mestu je porodica
srpskog trgovca kome su komunističke vlasti 1975. godine restituirala posed. Ona
se poziva na novi Zakon o restituciji, koji je u suprotnosti sa ranijim, ali to je stvar
sudova u Srbiji. Na trećem mestu je jevrejska zajednica u Beogradu, koja iznosi
mišljenje da je vila u Paunovom sokaku zapravo oteta od njenog prvobitnog
vlasnika, onog gospodina Hortiča ili Hortika, ne znamo tačno ni kako se to ime
izgovara, sigurno je samo da je dotično lice nestalo za vreme rata, a ta jevrejska
organizacija želi da dobije sve što je ostalo iza ubijenih Jevreja. Kao veliko
iznenađenje iz Nemačke se javio izvesni gospodin Mirko Mirkovic ili tako nešto,
koji tvrdi da je zakoniti suprug doktorke, majke onog Miška koga sam pomenuo
kao prvog, a koja je nedavno izgubila život u saobraćajnoj nesreći u Teksasu i koja
bi bila naslednik pre svog sina, pomenutog Miška. I tek na petom mestu smo mi
koji tvrdimo da je naša mandantkinja pravna naslednica prvog vlasnika, koji se po
njima zvao Ludvig Hirš i da je njena porodica u tu kuću takođe uložila izvesnu ne
tako malu sumu, imamo neke papire o tome, možemo da mašemo njima i da
odugovlačimo, ali pitanje je da li će ih srpski sud priznati...“ Advokat je značajno
pogledao svoju staru prijateljicu. „U tvoje zdravlje, Barbara!“
Ispio je svoj koktel do dna i mahanjem ruke dao znak kelneru da donese još
dve čaše.
„Kako sad ovde Hirš, tamo Hortič, ne razumem...“
„Pa u tome i jeste stvar što ni ja ne razumem, svašta bi još trebalo da se
raščisti, sad ću da ti kažem...“
Gospođa Barbara je upala u reč advokatu.
„Ti hoćeš da joj ja kažem da je beznadežno da ne bi lično morao da joj
saopštiš lošu vest? Smatraš da ja treba da vidim šta ću i kako ću zbog toga što sam
preporučila tebe?“
„Znaš, mila moja, da se radi o slučaju kada se dve osobe nadmeću, teoretski
bi svakako postojala mogućnost vansudske nagodbe, ali kako da pokušamo da mi
kao peti nađemo kontakt sa četiri potpuno različite stranke? Jeste, moram da
kažem da ne vidim gotovo nikakve šanse, ali nećemo ništa ni naplatiti, sa
stanovišta moje kancelarije, uz tvoj ljubazni pristanak, otpisujem naš dosadašnji
trud a fonds perdu... Zamisli, tamo su baš i ne tako davno, nema ni sto godina, bili
nekakvi vinogradi na rubu grada, pa su posle Prvog svetskog rata i stvaranja
Jugoslavije pametni investitori počeli da grade. Tako i taj Hortič, sva sreća što nije
Horti, kao onaj mađarski fašistički regent, pa naši Austrijanci, koji se prezivaju
Hirš, ko zna ko još, u nekim papirima se javlja čak i prezime Hortobađi, a ne znam
kakve ima veze sa našom problematikom. Trebalo bi iznajmiti detektiva da utvrdi
da li zbog početnog slova imena postoji nekakva veza između Hirša, Hortobađija,
koji se piše Hortobagyi, i Hortiča. Taj relativno mali posed pre osamdeset ili
sedamdeset godina nije bio ništa, a sad ko zna koliko vredi. Za pojmove Beograda
očigledno vrlo mnogo. Pa zamisli ako je istina da se u bašti nalazi još i zakopano
blago!“
 16.

Inspektor je Miška dočekao u sobi upravnika zatvora, a ne u prostoriji za

saslušanje. Zagrlio ga je. Kafe su već bile na stolu.
„Da sednemo. Kako si? Ne moraš da odgovoriš na moja pitanja, mogu da
zamislim kako se osećaš. Zamalo nisam nagrabusio zbog tvog slučaja, ali ti ništa
nisi kriv, ja sam se zaleteo. Službeno više nemam nikakve veze s tobom, ali pošto
mislim da smo stvorili dobre međuljudske odnose i pošto si sad tako usamljen u
Beogradu, zamolio sam dozvolu da ti ja prenesem dve vesti, jednu dobru i jednu
nažalost veoma lošu, da ne kažem strašnu. Htela je da dođe i ona koleginica tvoje
mame, gospođa Sanja, kako li se zvaše, zaboravio sam joj prezime, pa da sad ne
otvaram akta, znaš, sa kojom se zajedno spremala da otvori privatnu kliniku u
vašoj vili, upoznao sam je, razgovarali smo, veoma simpatična žena, ali ja sam uz
njen pristanak sve uzeo u svoje ruke, ne ljutiš se?“
„Ne. Ali ništa ne razumem. Kakve ona ima veze sa bilo čim?“ Miško nije
znao šta više da kaže, samo je gledao u oči tog gospodina sa tankim brčićima.
„Prvo, dobra vest. Puštaju te još danas. Optužba za posedovanje,
proizvodnju i distribuiranje droga je povučena. Ostale optužbe mogu da se
preinače tako da ne budu tretirane kao krivična dela, nego kao prekršaji. Kažnjen
si sa onoliko dana, koliko si već odsedeo u istražnom zatvoru.“
„Da, hvala, ali...“
Inspektor je ustao. Obišao stočić i fotelju i otpozadi čvrsto zagrlio Miška.
„Majka ti je poginula u saobraćajnoj nesreći u Americi...“
„Prokleta kuća!“, rekao je Miško sasvim tiho.
„Ne razumem.“
„Svi umiru. Umiru naglo, umiru lako, umiru kao da su blagosloveni što ne
pate dugo, ali umiru. Razumete, umiru!“, i tek je onda briznuo u plač. „To je rekla
mama! Nije valjda već i tada nešto slutila, mislila i na sebe?“
Saobraćajna nesreća, u kojoj je Slavica stradala, čak je i za američke prilike
bila neuobičajena, pa su je zabeležile i veće novine i vest je dospela na internet:
„Automobil marke ševrolet, iznajmljen u Nju Orleansu na ime dr Nelsona Patrika
V., Afroamerikanca, profesora iz Bostona, na regionalnom drumu koji vodi uz
reku Misisipi, pred gradom Memfisom, punom brzinom naleteo je na kamion-
cisternu, koji je već bio u plamenu. Vozači kamiona Vilijam V. i Stjuart G. iskočili
su na vreme i nisu povređeni. Pored profesora Nelsona na mestu suvozača sedela
je doktorka Slavica P. iz Beograda, Srbija, državljanka Srbije, belkinja, stara 58
godina, koja je bila specijalizant na Univerzitetu u Bostonu, ali do tada nije bilo
poznato da je u tom gradu bila u kontaktu sa profesorom Nelsonom i kako je
dospela u njegov automobil u državi Tenesi. Profesor Nelson je, uostalom, bio
istaknuti borac za ljudska prava. Još se ispituje šta su gospođa S. i gospodin N.
zapravo radili u Nju Orleansu, da li su tamo bili zajedno ili su se slučajno upoznali
u tom gradu, kada su, preciznije, odakle su tačno zajedno krenuli u pravcu severa,
odnosno, da li su nameravali da posete Memfis.“
Vest je preneo i jedan beogradski list, napomenuvši da je doktorka,
specijalista za maksilofacijalnu hirurgiju sa VMA, Slavica P., koja je tragično
poginula u Sjedinjenim Američkim Državama, kćerka pokojnog general-
pukovnika i narodnog heroja.
Odeljenje za krvne delikte je svoj posao završilo pre nego što je Miško
pušten iz zatvora. Mogao je da ide u svoju vilu u Paunovom sokaku. Tamo je prvo
u svojoj sobi zbacio svu odeću na patos, go otišao u kupatilo – svoje kupatilo! – i
dugo se tuširao. Vruća voda, hladna voda, vruća voda. Od kada je znao za sebe,
imao je svoje kupatilo i čiste, sveže ispeglane, čupave peškire i dobre sapune. Bata
nije. Kao ni on u zatvoru.
Posle je telefonirao Suzani u Kovačicu, ona je došla već sutradan, napravila
red u celoj kući, odelo, u kome je bio zatvoren i pušten, odnela na hemijsko
čišćenje i skuvala mu čorbast pasulj za bar tri dana. Dogovorili su se da i nadalje
dolazi dva puta nedeljno i uvek mu spremi hranu za nekoliko dana. Dvorište, koje
su po nalogu inspektora toliko razrovali, bilo je ovlaš poravnato, ali to je sad bila
gruba, crno-mrka zemlja, ništa od travnjaka, urednog za dedina života, divljeg, ali
i te kako živog i na svoj način lepog, prirodnog i posle, kad je zapušten. Ispod
trešnje, naravno, ni traga belim kamenčićima koji su bili složeni u vidu petokrake
zvezde. A kofer sa Trefom, ostaci ostalih kučića i mačića... Sigurno su ih uklonili,
spalili negde kao što se to čini sa crkotinama.
Sama trešnja u svom uglu na kraju placa i četiri breze sa druge strane ostale
se nepromenjene, zahvaljujući njima to je ipak bio onaj teren sa kojim se saživeo
od rođenja. Pozornica većeg dela njegovog dosadašnjeg života. Sećao se
detinjstva, kako se igrao u toj bašti, posle kiša posmatrao kišne gliste, ali sa istim
interesovanjem leptirove i pčele kako lelujaju između ruža, kako je deda naredio
da se postave koševi, sa kakvim oduševljenjem je posmatrao kad su ih pričvrstili
i kad je bacio prvu loptu.
Ali gde su procurile godine od mature sve do sada? Dvanaest godina a da
ništa naročito nije zapamtio. Setio se letovanja na moru. Deda u kupaćim
gaćicama, običan starac bez uniforme ili odela šivenih po meri. Dabome, tek je na
moru shvatio da je običan čovek, mada su se svi i prema njemu gotovo golom
ponašali sa poštovanjem. Noćno nebo sa mnogo više onih treptavih srebrnih
tačaka koje nazivamo zvezdama, mnogo više nego u toku beogradskih noći.
Muzika. Galame. Neka društva, koja ga nisu zanimala. Mnoga lica, koja je
zaboravio, pa kasnije često, na ulici rodnog grada, kad bi ga neko presreo sa
uzvikom: „Gde si? Kako si?“, ne bi znao ko je to.
Da li ga je definitivno onesposobio taj život sa divnim, dobrim, ledenim
dedom i sa rezervisanom, ironičnom, lepom majkom, u hladnoj, isuviše velikoj
kući, uprkos zimi dobro zagrejanoj radijatorima, a zahvaljujući debelim zidovima
prijatnoj i leti? Za šta? Pa za život, za ono što većina ljudi, mladih ljudi kao on,
naziva životom. Ako način na koji je proveo tu deceniju može da se nazove
gluvarenjem, da li je sad prestao da bude gluv, da li će na novi način da čuje život?
Nije mu se ostajalo u kući, još manje mu se jeo pasulj. Ručao je u Meku na
Slaviji. Svejedno, moraće da rasporedi novac. Da smisli kako će da živi. Setio se
kako je prvi put otišao na univerzitet i proveravao šta može da se upiše pošto je
propao na prijemnom ispitu za Pozorišnu akademiju, kako je prostudirao programe
predavanja. Tada je naleteo na bugarski jezik i književnost. Zašto da ne? To ili
bilo šta drugo.
A sad, taman je pomislio da je sa Batom započeo da živi kao što dolikuje
njegovoj generaciji. Lilo? Ljubav? O čemu je razgovarao s njom? Ničeg ne može
da se seti, međutim, smejali su se, ludo smejali. Ali oni su bili dileri. Tako se to
zove. Prodavali su otrov deci. Toga nema samo na filmu. To se događa stvarno.
Njemu se dogodilo. Mislio je da najzad ima drugove, a oni su samo iskorišćavali
to što ima kuću. Zamalo da ga uvuku u rat sa krupnim zverkama, mogao je i da
pogine one noći kad je udario devojku džipom. Možda mu je ta neopreznost spasla
život. Ili mu je sve to upropastilo život. Ili je, naprotiv, sve samo veliko
upozorenje. Kao mamina čudna smrt u Americi.
Mamina prijateljica, doktorka Sanja, došla je čim je čula da se vratio iz
zatvora. Uveo ju je u dedinu sobu, ponašao se kao domaćin. Skuvao je kafu.
„Moždane želiš da pričaš o... Pao svemu. Ne znam ništa. Toliko se nakupilo.
Ono tvoje...“
„Zasada ne mogu, tetka Sanja.“
„Nešto sam čula, ali... A da li znaš ko je bio taj profesor koji se vozio sa
mamom?“
„Nemam pojma. Jedva sam poznavao ženu koja je bila moja majka!“
„Nemoj tako, Miško! Da li ste se čuli ponekad? Meni je poslala samo
nekoliko kratkih SMS poruka.“
„Meni je pisala čak i razglednice. U današnje vreme! Nisam znao da još
postoje. Ali dva-tri puta smo se kratko čuli. Rekla je samo da je dobro i da je njen
boravak u Americi koristan.“
Ponudila mu je da spava kod nje da sad posle mamine smrti ne bi bio
usamljen u velikoj kući. Odbio je. Da li ipak nešto može da učini za njega? Hvala,
ništa. Da li ima novaca, neka joj se slobodno obrati. Hvala, zasada ima dosta. Neka
ga pusti nekoliko dana. Ali mamini posmrtni ostaci... Pristao je da ona i njen muž
preuzmu sve oko prevoza urne sa njenim pepelom. Donela mu je neki lek, sedativ,
rekla mu da slobodno popije po pola pilule pre spavanja, ali da posle toga odmah
legne. Pokušala je da ga zagrli i poljubi, ali nije dozvolio. Pohvalila ga je da je
čvrst momak, pravi dedin unuk, da će biti teško, ali da će sigurno da pronađe svoj
put u život, ali on je više uopšte nije slušao i jedva je čekao da ode.
Upalio je veliki dedin televizor, iako uopšte nije znao šta gleda. U kući su
imali tri televizora, sad je shvatio da je i to bio simbol usamljenosti.
Obradovao se kad je telefon zazvonio. Inspektor ga je pitao da li može da ga
poseti.
„Sasvim privatno. Rekao sam ti, ja više nemam nikakve veze sa celim
slučajem, imam još samo pet meseci do penzije, bavim se banalnostima.“
Miško je živnuo:
„Čitate mi misli! Moraću nešto da vam kažem i pokažem!“
Inspektor je stigao kroz pola sata. I njega je uveo u dedinu sobu. To je sad
bio njegov salon.
„Skuvaću vam kafu!“
Snalazio se u kuhinji u kojoj je kao malo dete posmatrao kako tetka Julija,
koja mu nije bila nikakva tetka, rukuje posuđem i kuva kafu, savija sarme, stavlja
jagnjetinu u pećnicu, mesi testo, muti čokoladni krem za tortu. Dedi. Dedi i mami.
Naravno i njemu takođe. Njima svima. Uzdržavao se da ne kaže ništa dok ne sedne
pored inspektora u dedinu fotelju.
„Razmišljao sam. Što se tiče onog B 2 i B 4, gospodine inspektore, mislim
da ste pogrešili. Siguran sam da nema veze sa šahom. Osim toga, to svakako nije
zabeleška koju je napravio moj deda, sigurno nije. On je najčešće pisao ćirilicom,
a ovde je B latinicom. Još jedanput sam pažljivo upoređivao slova, on nije tako
pisao B. Ja vam kažem da se radi o nečem drugom...“ Napravio je pauzu. Bio je
ponosan što sada on određuje pravac razgovora, a ne stari pravnik.
„Pa o čemu se onda radi po tvom mišljenju?
„O drugoj i četvrtoj brezi!“
„Ako ne proverimo nikad nećemo saznati da li si u pravu!“
Inspektor je vrlo dobro znao da se upušta u akciju koja ne samo da mu nije
primerena nego čak ni dozvoljena. On se sad ovde nalazio u svojstvu privatnog
lica, a bašta je mesto zločina na kome su izvršena surova ubistva čije su žrtve, a
svakako i ubice, bile najuže povezane sa narkoticima. Nova istraga bila bi u
nadležnosti odeljenja za krvne delikte i suzbijanje opojnih droga, a nikako
inspektora pred penzijom. Ako je došao do novih saznanja ili sumnji, neizostavno
je trebalo da izvesti njih. Hteo je još jedanput, poslednji put, da proveri svoj njuh,
ne mogu mu ništa osim da ga penzionišu pola godine pre roka. Najzad, on je sad
privatno lice i može sa vlasnikom jedne bašte da kopa kako god se njima sviđa.
U garaži je bilo baštenskog alata. Inspektor i Miško su stali pred drugom
brezom i pitali se sa koje strane da kopaju. Najlogičnije sa one koja je okrenuta
kući.
Početak oktobra, ali toplo je kao da je kraj leta, a ne početak jeseni, kiša
odavno nije padala, zemlja je tvrda, opire se oštrici alata. Ipak su već posle
nekoliko minuta naišli na ljudski kostur uvijen u ostatke tepiha.
„Sad ipak moram da pozovem kolege!“, uzviknuo je inspektor.
Kroz desetak minuta mirnim ulicama Dedinja se opet razleglo zavijanje
sirena nekoliko policijskih, vatrogasnih i kola hitne pomoći. Iza zavesa komšijskih
kuća pojavljivalo se poneko radoznalo lice. Padao je mrak, ali bašta vile u
Paunovom sokaku začas je bila osvetljena reflektorima kao one večeri kad je
Miško napravio udes džipom i kad je došlo do pucnjave, kad su otkrili leševe Bate
i Lilo. Guralo se desetak uniformisanih policajaca i agenata u civilu, nije se znalo
ko naređuje, a ko izvršava zapovesti, tako da je jedva bilo mesta za vatrogasce,
koji su pažljivo do kraja iskopali posmrtne ostatke nepoznatog ljudskog bića, po
svoj prilici muškarca, odmah su ih preuzeli forenzičari i gotovo nežno, kao da još
mogu da povrede davno stradalog čoveka, stavili u svoju vreću. Našli su ostatke
odeće, neke predmete od metala, značku, tabakeru, ključeve.
Pod brezom broj četiri iskopan je, začudo relativno dobro očuvan,
staromodni kožni kofer. U njemu nekoliko desetina zlatnih poluga, u malim,
kožnim vrećicama su se nalazili nakit i drago kamenje.
„Naravno da ne mogu ništa određeno da kažem na licu mesta“, rekao je
doktor hitne pomoći, „ali siguran sam da je leš ovde zakopan pre više decenija,
možda još za vreme rata ili pre...“
Šef je posle inspektoru, koji je otkrio stari leš i zakopano blago, zamišljeno
rekao:
„Ne znam da li treba da vas nagrade ili kazne.“
Ubrzo je ustanovljeno da se radi o muškoj osobi ubijenoj iz vatrenog oružja.
Metak je razneo lobanju. Pucano je spreda iz neposredne blizine. Nije bilo teško
čak ni da se ustanovi kada se ubistvo dogodilo jer je u džepu sakoa bio ostatak
lista Politika i mogao se pročitati baš i deo datuma, april 1941. godine, dan se nije
razaznavao. Bedž je bio značka nacističke partije. U tabakeru je bilo ugravirano
ime, na osnovu toga lako je ustanovljeno da je leš pripadao mladom Nemcu,
neuspešnom građevinskom preduzimaču iz Banata, čiji je nestanak, doduše,
prijavljen aprila 1941. godine, ali se zbog ratnih događaja tome očigledno i nije
pridavao poseban značaj, možda su mislili da se priključio nekoj nemačkoj
organizaciji ili vojsci pa otišao na ko zna koji front i poginuo ko zna gde. Sadržaj
kofera, zlato i nakit, precizno je izmeren i popisan, obavešten je nadležni sud, pa
je nalaz sklonjen na sigurno mesto.
„Da se nisi kao lud spuštao džipom niz onu ulicu i udario devojku, da nisi
na sedištu držao dedin kolt, ne bismo odmah počeli istragu i došli u vilu, ko zna
šta bi ti uradili mafijaši, ako ne bi bili zadovoljni smrću Bate i one jadne devojke,
jer su očigledno slutili ili znali da je negde zakopana droga za koju su smatrali da
je njihova, verovatno bi ubili i tebe. I ko zna kada bismo otkrili šta se sve događalo
u vili u Paunovom sokaku, da li bi policija ikada našla leševe tvog školskog druga
i devojke, a možda i tvoje posmrtne ostatke, a gotovo sigurno nikada niko ne bi
našao leš i blago pod brezama.“
 17.

Fiksni telefon. Miško se trgao. Od kada se vratio iz zatvora, zvali su samo

inspektor i nekoliko puta mamina koleginica. Zvuk telefona svakako je značio da
je živ, da se vraća u život, u normalan život. Obradovao mu se, ali zar život može
da bude normalan posle svega što je doživeo poslednjih nekoliko nedelja?
„Ovde Kosta...“ Pošto Miško nije odmah odgovorio, glas je nastavio. „Tvoj
bivši komšija, Batin brat, znaš?“
„Znam, znam. Zdravo. Izvoli.“
„Da li bih mogao da te posetim?“
„Naravno, kad god želiš.“
„Pa ako imaš vremena možda za jedan sat?“
Kosta ovoga puta nije vezao kravatu, ali je na sebi imao elegantan džemper.
Miško njega nije odveo u dedinu sobu, nego mu ponudio da sedne u trpezariji. Ni
sam nije znao zašto sve posetioce ne prima na isti način.
„Oprosti što smetam. Možda ti je teško, ali, veruj mi, ni meni nije nimalo
lako. Voleo bih da vidim gde je... gde su... Bata! Gde su ga ubili.“
Izašli su u baštu i do trešnje. Nekad davno, ne tako davno, pre desetak
godina, dečaci su između breza i bokora sa ružama igrali košarku. Mali Kosta je
tada ljubomorno gledao kako to rade stariji momci, tek kad bi se umorili
dozvoljavali bi mu da i on baci pokoju loptu. Nije bio naročito spretan, smejali su
mu se, zavitlavali ga, kao što mangupi to obično čine sa mlađima, prezrivo
odbijaju klince, a oni trpe sve samo da bi ostali u društvu. Takav je bio, a sad
izgleda kao pravi sportista, vitak, ali ne mršav. Kako je to moguće kad kao
informatičar stalno zguren sedi pred računarom? Valjda mu pomaže to njegovo
jedrenje, pomislio je Miško, ali nije smatrao zgodnim da ga pita. Kosta je ispričao
da je jednom ili dva puta prisustvovao i sahranjivanju pasa i mačaka iz susedstva.
Sada se nije radilo o psima, o poslu, o sportu, nego o bratu i drugu. Nekoliko
minuta su stajali pred voćkom. Kosta se prekrstio. Miško to nikad u životu nije
činio, ali sada je pomislio da je dobro da čovek nekim znakom, nekim poznatim,
utvrđenim gestom može da da oduška svojim osećanjima, tuzi, željama, čak i kad
nije pobožan, čak i kad ne promrmlja tradicionalne reči, ne razmišljajući šta
stvarno znači učiniti nešto, zaželeti nešto, upitati se o nečemu u ime Oca i Sina i
Svetoga duha.
„Ne razumem, ne mogu da shvatim. Strašno.“
 Miško je učtivo stajao malo iza Koste i sačekao da se on pokrene prvi. Vratili
su se u kuću.
„Oprosti što nemam čime da te ponudim osim kafom. Tek sam se vratio...
Znaš odakle...“
Kosta, mali Kosta, sada ozbiljan mladi student, a istovremeno već i čovek
koji dobro zarađuje, član uprave jedriličarskog kluba i bog zna šta sve još, pričao
je da su on i sestre dobro prošli, obe sestre su se zaposlile, jedna kao bolničarka u
Urgentnom centru, druga kao sekretarica u opštini. Bata je kao najstariji najviše
obećavao, pa onda...
„Razmišljao sam. Naš razvoj je za mene znak da nije stvar samo u
socijalnom poreklu, Miško, nije problem u tome što smo iz suterena. Ja zarađujem
već kao student, posle mogu da biram dobar položaj ovde ili da odem bilo kuda,
svuda traže takve kao što sam ja, mogu u Nemačku, u Ameriku. Možda ću otići
negde gde dobro može da se jedri. To sam zavoleo. Zapravo, hoću da kažem, ne
moraš da dođeš iz suterena da bi postao kriminalac, ti si se u to umešao iz
generalske vile. Prokletstvo. Šta da ti kažem?“
„Misliš da sam sad i ja kriminalac?“
Kostin odgovor nije zvučao ljubazno.
„Nije moje da o tome sudim. Za to postoje sudovi. Ja sam trenutno gost u
tvom domu, ali moram da ti kažem šta mislim, ti si bio u društvu mog brata. Bili
ste zajedno i neposredno pre nego što su ga ubili. Dosta toga bilo je u novinama,
a ja umem da saberem dva i dva, ja sam ipak informatičar!“
Znači, smatra me kriminalcem, pomislio je Miško. Valjda ću i s tim morati
da živim. Da ne bi na tome stalo, pitao je za Kostinog brata Marka, godinu starijeg
od njega, mlađeg od Bate.
„Dobro pitanje. Da ti pravo kažem, za njega sam se više brinuo nego za Batu.
Ja sam uvek bio dobar učenik, on loš. Mislim da sam bio ono što se naziva dobrim
detetom, on je govorio da je čitanje glupost, učenje gubljenje vremena, rano je
jurcao naokolo sa nekim čudnim tipovima. Tukao se. Hapsili su ga. Zapustio se.
Mama nam je bila očajna. Ne znam kad je otkrio da voli kik boks, kada su otkrili
da ima talenta za taj sport. Postao je prvak Srbije u najnižoj klasi, pa u višoj.
„Vidi, molim te, ti i on sportisti, a Bata...“
Miško nije preterano pažljivo slušao, ali razumeo je da je Marko počeo da
učestvuje na takmičenjima i u inostranstvu, sviđao se publici jer je delovao krhko
i nežno, ali sa neverovatnom lakoćom rušio je robusnije protivnike. Kosta je
objasnio da ne zna da li sve to ponekad nije bilo namešteno, tek, neki se bogati
Holanđanin zainteresovao za njega, sponzorisao ga, angažovao ga za svog
telohranitelja, školovao ga i na kraju postavio za menadžera luksuznog hotela na
Puketu, tajlandskom ostrvu koje je tako privlačno za bogataše iz celog sveta.
„Ne znam šta je pravi izvor simpatije tog holandskog tipa, nadam se da nije
homoseksualni... Slušaš li ti uopšte šta pričam, Miško?“
„Slušam. Brineš se da li ti je brat peder...“
„Ama baš me briga. Kosta se naljutio. „Suština je da živi na jednom od
najlepših mesta na svetu i da odlično zarađuje. Drugim rečima: izvukao se iz
suterena. Ponekad se čujemo preko Skajpa. Ali nisam to hteo da kažem, nego da
nas četvoro, Marko i ja i naše dve sestre, dokazujemo da beda iz suterena ne
osuđuje na propali život čak ni u ovoj našoj jadnoj zemlji. A moj Bata...“
Tužno je zavrteo glavom. Shvatio je da Miško ima drugih briga, shvatio čak
i da je logično da ih ima. Nije nastavio sa svojom pričom. Dogovorili su se da se
uskoro opet vide, ali je Kosta krenuo tako naglo da je zaboravio da ostavi svoj broj
telefona. Namerno? Ako bude hteo da se vide, moraće on da se javi.
Sledećeg jutra se Miško probudio naglo, prosto je skočio iz kreveta i nije
odmah znao gde je. Kod kuće. Najzad, Nešto strašno je sanjao, ali nije mogao da
se seti čega se u snu toliko uplašio. Kao da java nije dovoljno strašna. Mama je
mrtva. Mame nema. Dede odavno nema, ali to je bilo normalno, bio je star, sve
neraspoloženiji. Spalio je sve što je napisao. U prvom trenutku tada bio je skrhan,
kad ga je tetka Julija probudila da mu kaže, ali već na sahrani bio je miran, noseći
drvenu piramidu sa dedinim imenom i godinama rođenja i smrti shvatio je da to
nije kraj samo jednog generala, nego... Nego onog za što se borio. I da je kraj reda
i discipline koje je on predstavljao. Ali sad ni mame više nema. Bata i Lilo su
ubijeni u dedinoj bašti. U njegovoj bašti, sve je sad njegovo i ništa više nije
njegovo. Bio je u zatvoru jer je džipom udario devojku. Bio je optužen da diluje
drogu. Toga je oslobođen, a da li je ipak kriv, kriv zbog nepažnje, loše procene,
rđavog društva?
U oznojenoj pidžami izašao je na terasu i pogledao u nebo preko koga su,
nošeni dosta jakim vetrom, jurili oblaci. Normalno. Kraj je lepe jeseni.
Istuširao se, navukao farmerke, našao ispeglanu košulju, izvukao vetrovku
iz ormana za zimske stvari, skuvao sebi kafu, namazao parče hleba sa margarinom.
Više reda radi nego što bi nešto očekivao, proverio je poštansko sanduče i
iznenađen zatekao dve koverte, jednu sa američkom markom, iz Bostona, a drugu
iz Nemačke, iz Kelna.
Prvo je otvorio pismo iz Amerike jer je znao da je sigurno u vezi sa mamom.
Sa pokojnom mamom. Ubuduće će tako morati da kaže.
 „Dragi nepoznati prijatelju,
Nadam se da znaš engleski ili da lako možeš da nađeš nekog ko će ti
prevesti ovo pismo. Našla sam tvoju adresu zahvaljujući dokumentima tvoje
pokojne majke, koju su mi uručili zajedno sa zaostavštinom mog oca, ali
nikakvu internet adresu, zbog toga pišem ovako staromodno. Da ti odmah
izrazim svoje duboko saučešće, ali tuga nas spaja preko okeana jer je sa
tvojom mamom poginuo i moj dragi otac. On je ostao udovac za mojom
majkom pre više od pet godina, a posle toga ga nikad nisam videla dobro
raspoloženog, sve do one večeri nedavno kad me je predstavio tvojoj majci.
Da nisu tako nesrećno otišli sa ovoga sveta, možda bismo uskoro bili nešto
kao brat i sestra, što bi bilo utoliko čudnije zato što sam ja Afroamerikanka,
a ti beli Evropljanin. Ne znam baš mnogo o tebi i tvojoj porodici, o Srbima
i uopšte o Balkanu, samo ono što sam onako usput zapamtila zahvaljujući
čitanju novina i televizijskim vestima, nisam često bila u društvu tvoje
majke, ali ni u tim retkim prilikama nije mnogo govorila. Nešto malo više
me je obaveštavao otac, prema kome je svakako bila poverljiva. Svakako
bih volela da saznam što više o tebi i tvojoj porodici, o tvom dedi ratnom
heroju. Ako te ovo pismo nađe, a ti pristaneš da odgovoriš na njega, pisaću
ti opširnije i poslaću ti neke fotografije. Verovatno poslednje tvoje mame...“

Prvih nekoliko reči bilo je napisano rukom, lepim čitkim rukopisom, ostatak
otkucan. Miško je uglavnom razumeo sve, ali nije bio siguran da li shvata i sve
nijanse. Kolebao se da li da pita maminu koleginicu – u sebi ju je uvek tako zvao
– da li dovoljno dobro zna engleski, ili inspektora. Da je Kosta ostavio broj
telefona... On sigurni perfektno vlada engleskim jezikom. Gotovo da nije
poznavao nikog kome bi se rado poverio, mada je u sebi stalno ponavljao otrcanu
frazu da život mora da ide dalje.
Drugo pismo bilo je još čudnije, korektno odštampano ćirilicom na srpskom
jeziku:

„Dragi sine,
Znam da ćeš se trgnuti kad pročitaš ove reči. Ne znam šta tačno znaš
o meni. Biću kratak, izneću ti samo najnužnije, a o svemu ću detaljno ako
potvrdiš da želiš da se upoznamo, onda ćemo se odmah sresti u Beogradu ili
kod mene u Kelnu.
 Zbunjen sam prvi put u životu, iako imam šezdeset pet godina.
Komplikovano mi je da ti se obratim jer nikad nismo imali nikakav kontakt.
Iako je to bila odluka tvoje majke, možda je trebalo da budem energičan,
uporan, i da se ne oslonim samo na njenu želju. Možda je i za mene to prosto
bilo komotnije, a kako je vreme prolazilo, sve je teže bilo da nađem razlog
da prebrodim neprirodnu barijeru koja se od samog početka podigla između
tebe i mene. To se promenilo smrću tvoje majke.
Odmah da ti kažem, dece osim tebe nemam. U proces u vezi s tvojom
kućom uključio sam se iz radoznalosti i da vidim kako u Srbiji funkcioniše
sudski sistem, ništa ne želim da tebi otmem, naprotiv, čak i ako odluka suda
bude u moju korist, vila će biti tvoja, nasledićeš je, kao što ćeš, ako prihvatiš,
naslediti moju kuću u predgrađu Kelna i sve što imam, a prošle godine sam
se povukao u penziju kao dosta imućan čovek. Celog života sam se bavio
prodajom zubarske tehnike, imam i akcije u nekim značajnim firmama koje
se time bave.
Kako sam za sve ovo saznao? Svet je danas mali. Pričaću ti ako budeš
želeo. Saznao sam i da si studirao bugarski. Sa znanjem bugarskog i srpskog
jezika u Nemačkoj možeš dobro da prođeš, a uveren sam da bi nemački jezik
brzo naučio jer ne bi imao nikakvih materijalnih problema da ga naučiš na
miru. Jeste, pozivam te da dođeš, da se upoznamo, da poživiš malo ili trajno
sa mnom, jer si, koliko shvatam, sada sam. A ako nećeš da dođeš, ali si
spreman da se upoznamo, javi mi, sedam u prvi avion i dolazim u Beograd.
Uveren sam da imaš računar, zbog toga prilažem i svoju elektronsku adresu
i nadam se, od sveg srca se nadam da ćeš mi odgovoriti.
Prvi put u životu završavam jedno pismo sa
Voli te, iako te još ne poznaje, tvoj tata.“

Sudske vlasti u Beogradu stavile su Mišku na znanje da bude spreman da u

nastavku sve komplikovanije istrage iznese sve što zna, sad više ne samo o
nađenim drogama, nego takođe o lešu i blagu zakopanom pod četvrtom brezom.
Osim toga očekivala ga je i ostavinska rasprava. Još uvek nije stigao da pita koji
su se to drugovi njegovog dede zalagali za njega da bi im se javio, zahvalio, pitao
za savet šta da radi, pre svega da mu preporuče advokata. Prosto nije imao snage
da bilo šta učini sad, sad odmah, tešio se da treba da prođe neko vreme, bar dan-
dva, pa da onda preduzme sve što je neizbežno.
Smutilo ga je pismo kćerke poslednjeg prijatelja, pa što da ne koristi pravu
reč, verovatno poslednjeg ljubavnika svoje majke, a ne manje i pismo oca o kome
do sada nije znao ništa.
 Nije mogao da spava. Setio se šta da radi, pretražio fijoke, našao u jednoj
sve što je bilo potrebno, duvana, papira, marihuane. Prvi put je sam zapalio. Zatim
je sišao u dedinu sobu. Još uvek ju je tako zvao. Kako drugačije da je zove? U
radnu sobu, naravno. U dedinu spavaću sobu posle njegove smrti nisu ulazili nikad
sve dok ga njegova majka nije pozvala na ozbiljan razgovor, iako je Slovakinja
uredno spremala i nju, brisala prašinu, soba je uvek bila u takvom stanju kao da bi
general mogao da stigne odnekud. Sve kao kad je bio živ. Kao pre osamnaest
godina, kad je umro. Dedina soba zapravo je za Miška bila samo ova dedina radna
soba sa policama sa bezbroj knjiga, sofom i kožnim foteljama, sefom iza
apstraktne slike bitke i sa uramljenom portretom lepe žene koja je bila njegova
baba.
Zašto je mama bežala iz ovog mira? Da li ju je gušio? Kao što je i njega
gušilo, a da to nije shvatao jer je mislio da sve mora da bude tako kako jeste. Sa
dvadeset i nekoliko godina je pobegla u Bon. Da bi se srela sa njegovim
nepoznatim ocem. Koji mu se sad javio iz... Javio se s one strane svesti. A sada,
sa dvostruko više godina, pobegla je u Ameriku da bi poginula na domaku tamo
nekakvog Memfisa. Ako je njen partner bio crnac, bar je sigurno da nije bio sin
jugoslovenskog kraljevog generala. Da li je bila srećna? Srećna u tom Bonu,
nesrećna kad se s njim nerođenim vratila kući? Da li je u Americi bila srećna,
najzad bar malo srećna, stara gotovo šezdeset godina, mladolika za to svoje doba,
zaljubljena u novog poznanika, pa da posle više nikada ne bude nesrećna? Mrtvi
nisu nesrećni, zar ne?
Ponovo je pomislio da svoju majku, sa kojom je u istoj kući proživeo svoj
dosadašnji život, nije poznavao mnogo bolje od oca koga nikada nije ni video. Da
li je posle svega što se dogodilo vreme da sad pobegne i on, upravo zbog toga što
zagušljivog mira više nije bilo, da pobegne od ovog nemira koji je nastao iz mira?
Da li da odgovori devojci sa čijim je ocem njegova mama... Njegova mama radila
šta? Da ponudi da odleti što dalje odavde, u Ameriku, da pokuša da se uz njenu
pomoć snađe tamo? Ili da ode u Nemačku kod neznanca koji kaže da mu je rođeni
otac? Mogao je, morao je da izabere šta će, da odluči. Nema ničeg težeg nego
donositi odluke, a ljutiš se kad odluke umesto tebe donosi neko drugi. Onda mu se
začas pojavila slika mrtvog Bate bez glave, mrtve gole Lilo sa rukama vezanim na
leđima.
Zaspao je sedeći u dedinoj fotelji.
 18.

Dvojica putnika iz Čikaga preko Frankfurta odlično raspoloženi stigli su na

aerodrom u Beogradu. Niži i deblji, stariji gospodin, koji se dobro drži, govori
srpski gotovo bez akcenta, mlađi, star nekih pedeset godina, izražava se, doduše,
tečno, ali sa naglaskom karakterističnim za zemlju iz koje dolaze. Preuzimaju od
Avisa svoj folksvagen pasat, koji je unapred naručen, upućuju se pravo u hotel
Hajat na Novom Beogradu. Naručili su apartman sa dve spavaće sobe, očigledno
ne moraju da štede. Upisuju se kao Leon i David Hortič. Recepcionar zaključuje
da su otac i sin i da stariji svakako mora da je rođen u našoj zemlji, mada se to po
pasošima ne vidi, oni su državljani Sjedinjenih Američkih Država. Stari gospodin
rođen je 1915. godine, znači, ima 96 godina, alal mu vera, izgleda mnogo mlađi.
Kreće se sasvim lako. Međusobno razgovaraju engleski, ali govore srpski sa
kelnerom od koga naručuju po šljivovicu, koju će stojeći popiti naiskap pre nego
što će se popeti u svoje odaje.
„Izvinite, odavde ste, gospodo?“, usuđuje se kelner.
„Ja sam rođeni Beograđanin, ali moj sin je prvi put u ovoj zemlji“, odgovara
starac sa osmehom.
Pozvali su jednog poznatog beogradskog advokata na ručak u hotelski
restoran. Već su neko vreme bili u vezi preko interneta, sad su se lično upoznali,
proćaskali, konstatovali da imaju zajedničke poznanike širom sveta, pa se
dogovorili da još neće započeti poslovni deo razgovora. Kad se čekalo toliko
godina, ne, nego decenija, ima vremena. Amerikanci će ga posetiti u njegovoj
kancelariji. Stari gospodin Leon je insistirao na svojoj uobičajenoj popodnevnoj
sijesti, sin se prošetao duž obale Save. Zanimljiva zgrada u kojoj se nalazi Muzej
savremene umetnosti nažalost je zatvorena, i to, kako mu rekoše, već poodavno.
To ga je veoma začudilo.
Predveče su se odvezli u Paunov sokak.
„To je ta vila?“, pitao je David.
„To“, potvrdio je starac.
„Da li bi je odmah prepoznao, tata?“ Stajali su na drugoj strani ulice da bi je
bolje osmatrali.
„Kako da ne. Čudi me što je u tako dobrom stanju, znači, solidno sam je
izgradio, a pristojno su je održavali. Dogradili su garažu.“
Neki slučajni prolaznici su ih zagledali obilazeći ih na uskom trotoaru. Ovde
su se očigledno svi poznavali, nova lica padala su u oči.
„Da li ti je teško, tata?“
 „Nikog više ne poznajem, niko me više ne poznaje. Izraslo je mnogo novih
kuća, neke su lepe ili bar pristojne... Kao što vidiš, ne plačem, ne jecam, ne bacam
se na zemlju, ne ljubim asfalt na kome stojimo. Čudim se da sam to doživeo. Ako
sam uopšte imao snage da se vratim, da se vratim s tobom, ništa više...“ Ipak je
zastao da bi savladao svoja naglo uzburkana osećanja. „Moja prva žena bila je
trudna... Znaš sve. Pričao sam ti sto puta. To je život sa kojim sam hteo da
prekinem, koji sam hteo da zaboravim kad sam se četrdeset šeste ukrcao na brod
za Ameriku. Otada je prošlo više od pola stoleća... Pobegao sam iz zemlje u kojoj
se desilo... što se desilo. A borio sam se za nju.“
„Advokat reče da u njoj sad stanuje neki mlad čovek, sam.“ David je
namerno pokušao da razgovor skrene na realne staze. „On nam je to uglavnom
objasnio, zar ne? Dobićemo je natrag.“
„Možda. Nije važno... A možda je važno iz principa. Hajdemo u kola. Sad
idemo u centar da ti pokažem grad svoje mladosti. Ako ga još budemo našli, ako
je išta od njega ostalo.“
Večerali su u Skadarliji.
„Čudno je to“, reče Leon. „Sve je napola kako se sećam, a sve je opet
drugačije..
Porcija mešanog mesa sa roštilja bila je isuviše velika za njih dvojicu, David
je jeo sa apetitom, ali starac jedva nekoliko zalogaja.
„Nemoj da zaboraviš da uzmeš svoje pilule!“
„Neću, ne brini!“ Nosio je odelo sa prslukom. Na njemu nije delovalo
staromodno, nego savršeno prikladno. Izvadio je iz džepa okruglu zlatnu kutijicu
i iz nje svoje dve pilule.
Sutradan su posle sastanka sa advokatom obišli Savez jevrejskih opština, pa
Jevrejski istorijski muzej u istoj zgradi. David nije pokazivao naročito
interesovanje.
„Meni je ovoga zapravo dosta, tata. Da nije bilo Hitlera, ne bih ni znao da
sam Jevrejin. Ja sam Amerikanac. I samo da znaš, mnogo mi je važnije što sam
unuk jugoslovenskog partizana, divim ti se zbog toga, a ne mogu ni da zamislim
da sam mogao da budem unuk Jevrejke ugušene u kamionu-dušegupki dok su je
vozili kroz taj tvoj Beograd. Mogao sam da budem taj fetus koji je ugušen s njom...
U njenoj utrobi... To se kaže tako, zar ne?“
Leon je ćutao dosta dugo. Da se rodilo ono dete – bilo je strašno pomisliti
„ono“ dete – bilo bi Davidov stariji brat. Ili sestra. Ne, ne. Da se rodilo, Davida
verovatno ne bi ni bilo jer onda ne bi imao razloga da pobegne iz Evrope i da se
kao udovac, kome su ubili ženu i nerođeno dete, oženi u Americi.
 „Da li da se provozamo tim putem od Starog sajmišta do mesta gde su ih
verovatno zakopali? Ili do Jajinaca? Tamo postoji spomenik.“
„Nemoj, tata! Zašto?“
„Postoji drugi spomenik baš njima. Na obali Save. Video sam fotografiju.
Čitao sam da je sve strašno zapušteno, ali da vidimo... Da odnesemo dve ruže. U
bašti vile smo svojevremeno zasadili ruže. Ko zna da li još postoje. Ne znam ni
kako se održavaju kroz decenije i decenije...“ Namerno je nastavio da govori o
sađenju ruža ne bi li samome sebi skrenuo pažnju sa spomenika. Sa uspomena.
„Ovde se na grobove polaže cveće, a ne kamenje kao što to čine pravi Jevreji. Šta
ti misliš?“
„Ja sam za cveće, kamenčići se ne bi ni zapazili, ali nemoj danas. Ako
insistiraš, neka to bude sutra.“
Odvezli su se sutradan posle podne. Bilo je neobično toplo doba godine.
Nebo čisto, bez ijednog oblaka. Moderan spomenik. Mogao bi da podseća na bilo
šta, ali najmanje na to da su žene, deca i starci ovde utovareni u specijalne
kamione, koji su ih provozili kroz okupirani Beograd. U toku vožnje bi se puštao
gas da ih poguši. Ali pre toga je komandant logora, Austrijanac Herbert Andorfer
delio deci čokoladice da bi sve proteklo što mirnije.
Na postolje spomenika preko bronzane table ostavljeni su kaputići, rančevi,
odmah pored njega dečaci igraju fudbal.
„Da li da ih pitam da li znaju gde su i na šta su pobacili stvari, tata?“
„Nemoj. Kako bismo im objasnili? Da imaju pojma ne bi…“ zastao je da ne
bi zaplakao. „Nema veze, ja je se sećam i bez spomenika. Iako nemam ni jednu
jedinu njenu fotografiju.“
Vratili su se do automobila toliko rasejano i zamišljeno da su tek spremajući
se da sednu u njega shvatili da još uvek drže u ruci po jednu ružu. Zar su mogli da
ih ostave pored onih nevinih dečijih predmeta, koji su za njih bili tako strašni baš
na ovom mestu? Krenuli su da večeraju negde u starom gradu, zaustavili se za tren
na mostu, iako je to bilo zabranjeno, i ruže bacili u Savu.
 19.

Posle uobičajenog sastanka sa celim osobljem u petak, na kome su kao uvek

analizirali šta su prošle nedelje uradili i šta ko treba da preuzme u ponedeljak,
doktor Vaks je zadržao Florijana.
„Nekom moram da kažem, inače ću da puknem, a samo sam tebe uputio u
sve detalje od samog početka. Sećaš se slučaja vile u Beogradu?“
„Od koga smo odustali...“
„Da. I to s pravom. Poštedeli smo se većeg truda, a našu klijentkinju
troškova. Ali završetak je kao iz bajke.“
„Slušam te, gospodine doktore.“
„Dakle, molim te, zamisli! U Beogradu se iznenada pojavio jedan starac iz
Amerike. Stigao je sa sinom. Dokazao je da je on kao mladić sagradio kuću u tom
Paunovom sokaku, da je on pravi vlasnik. Beogradski Jevrejin! Uz pomoć roditelja
iz Banata, a čini se i te svoje rodbine iz Austrije, energičan, uspešan kao poslovan
čovek, sagradio je vilu, a imao je tek dvadeset i neku godinu, očigledno je imao
onaj njuh karakterističan za njegovu rasu.“ Advokat se nasmejao, stavio prst na
svoja usta. „To, naravno, nije trebalo da kažem, ali... Ali kad su Nemci ušli u
Beograd, jedan njihov je došao kod njega i počeo da mu preti, da zahteva da mu
preda kuću, koliko znamo zahtevao je i novac da bi ga pustio da pobegne sa
familijom, a znaš šta je taj Jevrejin uradio?“
„Naravno da ne znam!“
„Izvadio je iz džepa pištolj i ubio ga. Prosto ga ubio. Jevrejin Nemca!
Fantastično, zar nije? A onda je leš zavio u tepih i zakopao ga ispod drveta, a pošto
nisu sve blago mogli da ponesu sa sobom, pod drugim drvetom su zakopali kovčeg
sa zlatom i draguljima. Dokazalo se da sanduk sa blagom postoji, baš kao što su
rođaci Barbarine prijateljice govorili. Našli su ga! Koliko sam shvatio radi se o
brezama.“
„O čemu?“
„Govorim o drveću pod kojim su zakopani Nemac i blago. Hej, momče,
pravo zakopano blago!“
„A dalje?“
„Pa ne znam baš sve. Sigurno je da je taj gospodin Leon, vlasnik, odmah
pošto je ubio Nemca, pobegao. Kako ne bi! I to u partizane. On nikada nije bio ni
u kakvom logoru, znači, dokazano je da je ugovor kojim je predao ili prodao vilu
falsifikat. Ništavan. Ali Leonova supruga više nije uspela da se skloni, odvukli su
je u koncentracioni logor tamo na obali reke Save, i ubili u kamionu u koji su
puštali otrovni plin. Naš Leon, kućevlasnik, posle rata se odselio u Ameriku.
Valjda nije hteo da ostane sa komunistima, šta ja znam. Ponovo se obogatio,
verovatno zahvaljujući tom svom njuhu, koji nije trebalo da povežem sa njegovom
nacionalnom pripadnošću, je li... Sad je pod stare dane došao i tražio svoje. I dobio
je.“
„Oprosti što nisam u stanju da pratim, šta je dobio?“
„Vilu sa baštom i garažom. Sanduk sa zlatom i dragim kamenjem. Mi smo
već ranije odustali, nemačka strana je odustala, potomcima tog gospodina Petra,
kako li se zvaše, presuđeno je da je njihov predak na silu ušao u posed i da nemaju
prava ni na šta, a momak, unuk dede generala, kome je vila pripala posle rata,
mora da se iseli. Svejedno ne bi mogao da je zadrži jer izgleda da nema nikakvih
sopstvenih stalnih prihoda. E, dragi moj, sad mi je laknulo kad sam sve ispričao,
moja žena ne razume takve stvari, a ne volim da je gnjavim pričom o poslovima,
pa onda...“
„Trenutak, trenutak! Stalno govoriš, trgovac, poslovni čovek, Jevrejin,
Leon, ali kako se preziva taj vlasnik koji preuzima svoje imanje?“
Doktor Vaks je već bio ustao, pa je naravno učtivo skočio i mladi saradnik,
ali se sad šef ponovo zavalio u svoju fotelju, pa je seo i on.
„To sam zaboravio da ti kažem, to je posebno zanimljivo i doskora je unosilo
još veću zabunu, pogotovu zbog pitanja s kim je u Austriji zapravo u srodstvu i da
li im je ostao dužan nešto, na primer, da li je od njih pozajmio kapital da izgradi
tu kuću, jer je Hitler prvo upao kod nas, pa kod njih, nekoliko godina docnije, i
sve se pobrkalo. Sad se zove Leon Hortič. Sa Č na kraju. Tako piše u njegovom
pasošu. Kuću je sagradio pod imenom Leon Hortić, sa Ć, kao što se obično zovu
Srbi. Ali gospodin Leon je svoje prezime, pod kojim je u Banatu, još u
Austrougarskoj, uveden u matičnu knjigu rođenih, promenio jer tamo je zapisan
kao Leo Hortobagyi, a to se u Jugoslaviji posle pisalo samo malo drugačije, naime,
Hortobađi. Samo što ni to nije izvorno. Njegov deda se rodio kao Hirš. Krajem
XIX veka formalno je mađarizirao svoje ime, što se moglo sa nešto malo novca, a
bilo je u modi. Ali pazi, Jevreji su u srednjoj Evropi, a to znači takođe i u
Austrougarskoj, prezimena dobili tek u XVIII veku. Marija Terezija je od njih
uzimala takozvanu taksu za toleranciju od najmanje 20.000 guldena, a njen sin,
Josif II, reda radi i zbog preglednosti naplate poreza i vojne evidencije, naredio je
da kupe nova prezimena sa nemačkim prizvukom. Dotle su se zvali po ocu.
Abraham ben Jakob, Abraham Jakobov sin. Oprosti, Florijane, zaboravio sam,
iako mi je bio dragi prijatelj, kako ono beše kršteno ime tvog cenjenog oca?“
„Mog oca?“, zbunio se mladi austrijski advokat. „Herbert, zašto?“
 „To znači da si ti, ne daj Bože, Jevrejin, a da živiš pre vladavine cara Josipa
II, zvao bi se Florijan Herbertov sin, Florijan ben Herbert, a ne Florijan Pik,
shvataš?“
„Aha...“
„Znači, preci gospodina Hortiča, o kome je reč, kupili su prezime Hirš, a
njegova rodbina iz Austrije, koja se i dalje prezivala Hirš, tragala je za njim zbog
predmetne kuće, misleći da se zove Hortobađi, da li sad razumeš?“
„Ne baš sasvim“, pošteno je odgovorio mladi Florijan. Doktor Vaks je
pogledao na sat i uplašeno ustao.
„Svejedno. Da li će Leon i Barbarina prijateljica sad međusobno da
uspostave kontakt, da se upoznaju, razgovaraju o svačemu, pre svega o tome kako
je ko od njih gde ostao živ, pa verovatno takođe o toj kući i koferu sa blagom, i da
li je neko od njih nekome dužan, to više nije tema za našu kancelariju, osim ako
nas nanovo ne ovlaste da posredujemo, ali to bi bio nov predmet. Samo što sad
zaista moramo da krenemo!“
Florijan je učtivo pomogao šefu da obuče svoj laki mantil. Za njih je epizoda
u Beogradu definitivno bila završena.
 20.

Gospodin Leon Hortič odlučio je da vilu u Paunovom sokaku na Dedinju pokloni

Savezu jevrejskih opština u Srbiji. I te kako je bio svestan da mu je, kako je rado
govorio, „garantni rok davno istekao“ i da uredni ljudi za života treba da se
pobrinu za ponešto što će uslediti posle njegovog prestanka. Njegov sin i unuci u
Americi apsolutno nisu imali namere da stvore bilo kakvu vezu sa Srbijom, imali
su svoje živote i bili dobro obezbeđeni, David je samo posle ozbiljnog starčevog
navaljivanja i pretnje da će inače sam da krene na put pristao da ga prati u Srbiju.
Slavičina koleginica, doktorka, izrazila je želju da iznajmi vilu od novih
vlasnika, od Saveza jevrejskih opština, da se privatno preseli na gornji sprat, a u
prizemlju otvori privatnu zubnu kliniku, koja će poneti prezime njene pokojne
koleginice sa kojom je to planirala, a to je bilo takođe i ime Slavičinog oca,
narodnog heroja.
Miško će sa spiskom, koju mu je pripremila, prvo da krene u Bon da se
upozna sa svojim ocem, ali takođe i da proveri koji aparati i instrumenti, polovni,
ali u perfektnom stanju, mogu da se kupe, a posle toga da odleti u Memfis, u
Tenesiju, da tamo poseti mamin grob jer njeni posmrtni ostaci nisu preneti u
Beograd, urna je položena na bostonskom groblju, pored urne profesora Nelsona
sa kojom je otišla u smrt, i da se tamo upozna sa njegovom kćerkom Aidom,
mladom Afroamerikankom, svojom nesuđenom „sestrom“. Tek posle tih
putovanja i novih poznanstava imao je nameru da se vrati u Beograd i položi
diplomski ispit na Filološkom fakultetu, na Odseku za bugarski jezik i književnost,
a posle da odluči gde će da nastavi svoj dosadašnji ili započeti novi, samostalan
život. Pred njim su se pružale brojne mogućnosti. Tačno je, doduše, da je teško,
možda najteže donositi velike odluke, ali sigurno je još gore životariti u stanju
potpune beznadežnosti.
Leon i Miško su se sreli u vili koju je stari gospodin sagradio, u koju se kao
mladić uselio, ali je iz nje pod tako strašnim okolnostima morao da pobegne, a
mladić, dosadašnji stanovnik, proživeo svoj dosadašnji život.
Gospodin Leon nije baš voleo da priča kako je ubio Nemca, pa otišao u
šumu, kako se tada govorilo, kako je izgubio ženu i nerođeno dete i zašto je posle
pobede nad zlom doneo odluku da se ne vrati u Beograd, ali nije hteo ništa da krije
pred ovim mladim čovekom jer nije smatrao da je sramota kako je živeo. Naprotiv.
Sramota nije nikako, ali užas, što je sebe uspeo da spase, a žena... Sajmište...
Kamion-dušegupka kroz Beograd, verovatno preko Terazija, Slavije...
Franca Vimera je odavno poznavao. Nemac je bio desetak godina stariji,
tada za njega zreo čovek, iz današnje perspektive mladić. Otprilike kao Miško.
Vimer prosto nije imao talenta za poslove. Njih dvojica su se ponekad sretali u
kafanama, na ulici u centru grada. Jednom je zatražio od Leona pozajmicu jer je
navodno imao u vidu veliki posao sa bojama i lakovima. Leon je kratko odgovorio
da sada nema dovoljno kapitala ni za sebe, da je dobio novac na zajam od svojih
rođaka u Austriji, i uputio ga na banke. To je bilo baš u vreme kada je kupio plac
na Dedinju i počeo da gradi svoju vilu. Vimer je to znao, valjda je upravo zbog
toga mislio da je ovaj bogatiji nego što je bio. Među njima je tada došlo do
uvredljivih reči, pored ostalog i o poznatom cicijašluku Čivuta kome će jednog
dana morati da se stane na kraj. Posle se više nisu viđali sve do okupacije.
Leon nije dovoljno ozbiljno shvatio opasnost približavanja velikog rata, nije
poslušao savete da sakupi sve što ima i pobegne bilo kuda, a ne da investira u
nekretninu u glavnom gradu Jugoslavije, ali se posle prisajedinjenja Austrije
Nemačkoj ipak pokolebao. Veći deo novca, koji mu je pretekao posle gradnje vile,
uložio je u zlato i drago kamenje, proučavao je mogućnosti u Latinskoj Americi,
pa čak i brodske linije koje su u tom pravcu vozile krećući iz Španije ili
Portugalije, ali njih dvoje su toliko zavoleli svoju novu kuću, baštu, leje ruža,
trešnju, koju je zasadio svojom rukom, mali špalir breza, da nisu mogli da zamisle
da sve to ostave. Osim toga putovanje je bilo rizično za trudnu ženu.
Onda je osvanuo dvadeset sedmi mart.
„Bolje rat, nego pakt!“
„Šta će biti sa nama?“, pitala ga je Reza.
„Ne znam! Ja se nadam da ćemo pomoću zlata uvek uspeti da se izvučemo,
da se snađemo, ali za mnoge će biti strašno.“
Od šestog do osmog aprila, za vreme bombardovanja, veći deo vremena su
proveli u podrumu. Reza je čitala bajke. Bajke prevedene sa nemačkog jezika, one
strašne Grimove bajke o vešticama, ljudožderima, zlu, ali na kraju je uvek
pobeđivalo dobro. Govorila je da mora da uvežba šta će pričati i čitati detetu.
„Zašto nismo izgradili pravo sklonište od vazdušnih napada, kao neke
komšije!“
„Hteli smo da odemo, Reza!“
„Ali nismo, a sada je kasno.“
„Možda još nije...“
Nemci su zauzeli Beograd 13. aprila, a već 17. aprila Jugoslavija je prestala
da postoji, zvanično je potpisana kapitulacija.
Pošto je kao starac ponovo došao u Beograd, Leon je morao da na sudskoj
raspravi daje službene izjave, dok su ga u jevrejskoj opštini ispitivali sa
saosećanjem. Tek je u Beogradu saznao da je vilu u Paunovom sokaku preuzeo
Petar Ičećević, trgovac, saradnik okupatora, na osnovu kupoprodajnog ugovora s
njim, gospodinom Hortičem, koji je tada navodno bio u logoru Topovske šupe.
„To nije moj potpis!“, izjavio je Leon Hortič. „Srećom nikad nisam bio
interniran u Topovskim šupama. Posle konflikta sa Vimerom, koga sam ubio u
bašti svoje kuće, uspeo sam da pobegnem i da se priključim partizanima. To se
može dokazati...“
Advokat, koga je Hortič angažovao, odlično je poznavao svoj posao i
raspolagao vezama koje nigde, a pogotovu u Srbiji, nikada nisu naodmet. Lako je
bilo utvrditi da se radi o falsifikatu, da je ugovor sklopljen za vreme okupacije
ništavan, tako da na osnovu njega, naravno, nema ni govora o restituciji, ali je u
vili u Paunovom sokaku stanovao unuk pokojnog generala Titove vojske, koji ju
je otkupio, pa bi unuk imao neka prava na nju. Miško, međutim, nije hteo da stvara
probleme, hteo je da se oslobodi svoje prošlosti, kako dobre, tako i zle, nije
uspevao da odagna prizor ubijenog Bate, gotovo bez glave, i leša gole Lilo u bašti
vile.
Sud i administracija radili su izuzetno brzo, nije bilo problema da Leon uđe
u posed vile i kofera sa blagom, koji je policija iskopala ispod četvrte breze.
Prihvaćeno je i da je Hortič ubio Franca Vimera u samoodbrani na samom početku
rata, baš kao što je sam ispričao i pismeno izjavio. Rekao je da se Vimer najavio
telefonom osamnaestog aprila 1941. kasno uveče, nije pitao da li je zgodno da
dođe, nego rekao da proverava da li su tu, a on će stići za četvrt sata. Reza je otišla
na sprat. Leon je Vimeru na vratima rekao da mu se supruga već povukla, trudna
je, boli je glava, i ponudio mu da odu u baštu jer je bilo prijatno prolećnje veče.
Vimer je doneo dokument, neka gospodin Hortič samo potpiše. Odmah je shvatio
o čemu se radi.
„Ne pada mi na pamet da vam prepišem imanje!“
„Morate. Ako nećete milom, onda ćemo silom. Ako me poslušate, možda ću
moći da vam pomognem da pobegnete u pravcu Italije...“
Leon nije voleo da priča šta se posle dogodilo. Vimer i on su se opet
posvađali, kao kad je Nemac zatražio pozajmicu. Počeli su da psuju. Na srpskom,
naravno. U početku su mešali srpske, nemačke i neke mađarske reči, kao mnogi
rođeni Banaćani njihove generacije, ali psovati su najbolje umeli na srpskom.
Vimer je zapretio da će još noćas da se vrati sa nemačkom patrolom i njega i ženu
strpa u logor. Kad mu je Nemac pomenuo Rezu, Leon je izgubio strpljenje i nadu
da drugačije može da se odupre pretnjama, izvadio je pištolj iz stražnjeg džepa
pantalona i ubio Nemca. Opalio mu je metak u čelo.
„Kako je moguće da ste pištolj imali kod sebe?“
„Od početka rata stalno sam ga nosio sa sobom. Kao da ću sa tom malom
pucaljkom odbraniti sebe, svoju porodicu i zemlju. Idiotizam, zar nije?“
 Naravno da se odmah posle toga strahovito uplašio. Otrčao je u kuću, žena
ga je dočekala uznemirena jer je čula pucanj. Kao u transu su izneli tepih iz
predsoblja i uvili leš u njega. Otrčao je u garažu po alat, zakopali su mrtvog Švabu
pod drugom brezom i utabali zemlju. Odvojili su nekoliko desetina dukata i
podelili ih, a ostatak bogatstva spremljenog za bekstvo stavili u kofer i privremeno
– mislili su da je privremeno – zakopali pod četvrtim drvetom. Mislili su da sad
ne mogu da beže sa teškim prtljagom, da je bolje da kofer sa većim delom blaga
ne ostane u samoj kući, možda će ipak biti pretresa, ko zna da li je Vimer nekom
rekao kuda je pošao ili ispričao šta je nameravao da uradi te noći. Leon se setio da
naškraba na cedulji samo B 2 i B 4 i da je stavi u sef da bi se posle setili gde je šta.
Odlučio je da odmah krene u noć, rekao je Rezi da poznaje neke ljude, žene i decu
sigurno neće dirati, ali čim uspostavi zdrave veze doći će po nju.
Pošto je sve rešeno u korist njegovog oca, starog Leona, David je
iznajmljenim kolima krenuo u Budimpeštu, na nekoliko dana, da obavi neke
poslove i upozna čuveni mađarski glavni grad. Oca je, zabrinut, ostavio samog u
Beogradu, a portiru hotela dao posebno veliku napojnicu da bi se brinuo za starog
gospodina i ostavio broj svog mobilnog telefona.
Leon nije plakao dok je momku nanovo kratko sve prepričavao, kao što je
to učinio na sudu, pa u jevrejskoj opštini. Kad je trideset i devete završio izgradnju
vile, na preporuku nekih prijatelja otkupio je jednu sliku Moše Pijade, koji je
upravo bio pušten sa robije i trebalo mu je novca. Tu staru vezu uspeo je da
pronađe, iskoristio je da ispriča šta je uradio, da je ubio jednog Nemca. Kome je
ispričao? Kome je trebalo, nije važno. Odmah su mu dali vezu da ide na Kosmaj i
obećali da će se pobrinuti za ženu. Verovao im je.
Sigurno su pokušavali. Nisu održali reč. Verovatno nisu bili u mogućnosti
da održe reč. Na tom mestu starac je ipak stao, ali još uvek nije zajaukao.
Jeste. Bio je u partizanima. Od samog početka. Borio se. Borio se na pravoj
strani. Za vreme rata verovao je da je neko sklonio njegovu ženu. Znao je da je
bilo Jevreja koji su uspeli da se u samom Beogradu sakriju kod dobrih ljudi. Ako
on ostane živ, srešće se opet jednog dana. Lakše je pucati u neprijatelja nego samo
čekati da te on strelja.
Ne seća se svakog detalja. Ili ne želi da se seća. Ne može da pruži svoj
doprinos istoriji, ne ume da govori o borbama Narodnooslobodilačke vojske. To
su drugi učinili. Nije bitno u kojim je bitkama učestvovao. Ranjavan je, preležao
tifus kao mnogi borci, zbog toga je morao da menja jedinice. Ne zna više kad je
saznao, pouzdano saznao, da je njegova žena stradala i kako su je ubili. To je bilo
pri kraju rata, valjda već pred Trstom. Ugušili su je u specijalnom u tu svrhu
konstruisanom kamionu. I nerođeno dete u njenoj utrobi. Dok su je vozili kroz
Beograd. Njihov Beograd. Tada je odlučio da u toj zemlji neće da ostane, neće u
njoj da živi, neće više ni da čuje za nju. Trst je oslobođen. Kako se našao u Trstu?
„Trst je naš!“ Valjda je i Dedinje naše, i Paunov sokak je naš, ali njega to više nije
zanimalo, svoj život je smatrao završenim. U najmanju ruku taj deo života. Došao
je do zaključka da posle takve smrti mlade žene, koja je očekivala njegovu pomoć,
koja mu je stoprocentno verovala, verovala da će doći po nju jer je obećao, a dotle
nikad nije prekršio ni jedno svoje obećanje, sad mora ili da se ubije ili da pokuša
da zaboravi sve i da počne novi život što dalje odavde. Kad se rat završio, nije
imao ni trideset godina, ali se osećao starijim i zrelijim. Ukrcao se u brod za
Španiju, iz Španije za Ameriku. Valjda je ipak bio sposoban, sposoban za nešto;
počeo je novi život, živeo novi život. Otada je prošlo šezdeset i pet godina.
Obogatio se. I sad je ipak sa sinom Davidom došao u Beograd da se oprosti od
grada svoje mladosti.
Šta mu znači što je u Beogradu? U ovoj vili? Čemu sve to? Dobio ju je
natrag. Neće više dugo živeti, dugo više ne može da živi. Čudo je što je još živ i
spreman na takva putovanja, takve susrete i razgovore.
„Sami ste došli?“, pitao je Miško kad su ušli u dedinu sobu da bi ispraznili
fioke, a pre svega sef. Po ostale stvari, nameštaj i knjige, koje nije imao gde da
smesti, doći će kamion i odvesti ih u iznajmljeni magacin, za koji je kiriju za šest
meseci velikodušno platio Leon. „Vaš sin...“
„Trenutno je u Budimpešti. Prekosutra se vraća. Ali on svejedno nije deo
ove priče.“
„Zašto ne napišete priču svog života?“, predložio je Miško kolebljivo, „pitao
bih vas još bezbroj stvari. Propustio sam da dedu ispitujem, slušao sam samo ono
što je sam hteo da mi kaže, a nije bio govorljiv.“
Leon je pomalo odsutno rekao da neće da piše. Prolazio je slično kao i svi
drugi. Dosta se pisalo o Holokaustu, dosta o ratu. Otišao je, proživeo, obogatio se
ponovo, valjda je prosto imao smisla za posao, za biznis, za tu ekvilibristiku sa
novcem koja donosi uspeh, to je sve, i sada na kraju ipak je hteo da vidi... Čovek
je radoznala životinjka.
Ne treba mu ništa, to je shvatio. Sve što mu se vraća pokloniće Savezu
jevrejskih opština, kuću, kofer sa blagom, neka ga koriste u dobrotvorne svrhe,
njegovo ime u tom pogledu ne treba da se pominje. Kuću jedva prepoznaje. U
sećanju mu je pre svega ostalo stepenište koje vodi na sprat. Kao dete živeo je u
prizemljuši u Banatu, otac mu je preprodavao žito, a kad je našao plac na tako
atraktivnom mestu i sagradio kuću na sprat, imao je tek dvadeset i neku godinu i
mislio je da je sve to samo početak, da niko i ništa ne može da mu stane na put.
„Dosta sentimentalnosti, momče. Hajde da obavimo što treba. Tvoj deda je
mnogo ulagao u ovu kuću, povećao joj vrednost. Garažu ste vi dogradili. Ovde je
i nameštaj koji je on nabavio, slike. Da li o tome postoji nekakva dokumentacija?
Pokretnine su, naravno, tvoje, a ja sam se već dogovorio da će Jevrejska opština
sve zajedno da iznajmi onoj doktorki, prijateljici tvoje pokojne majke, pa se u vezi
s tim dogovaraj i s njom. Želim da ti nadoknadim sve što je realno, pogotovu što
to za mene nije nikakav problem. Nemoj da zaboraviš da poneseš slike koje vise
na ovim zidovima. Pogledao sam potpise umetnika, ja mislim da dosta vrede“.
Miško je sumnjao da postoji validna dokumentacija. Sef je inače trebalo da
se isprazni. Po običaju, kao u vreme kad je to činio deda, prvo je izvadio trofejno
oružje. Leona je zanimalo da ga pregleda. Kao što je to nekada radio njegov deda,
Miško je sporo, pomalo svečano, redom pokazivao staru crnogorsku kuburu, kolt
sa naročito lepom drškom, sa londonske izložbe 1851. godine, koji je generalu
povodom jedne od njegovih poseta poklonila američka Nacionalna garda, beretu,
takođe američki poklon, štajr 27 sa posebnom gravurom, oduzet nekom
nemačkom generalu čije je ime goticom bilo urezano na cevi, ali deda nije umeo
da ga pročita.
„Daj da vidim, možda ću ja uspeti“, Leon je pažljivo uzeo u ruku revolver.
„Fon... Fon Šrek... Šrekenbah... Šrekenbaum... Tako nešto. Nisam siguran, slova
su baš nekako uvrnuta...“
Zatim mu je Miško dodao ruski makarov, pa tetejac, koji je dedi poklonila
kragujevačka fabrika oružja, i na kraju neugledni pištolj iz rata. Leon je uzimao u
ruku jedan komad za drugim, dugo ih razgledao, isprobavao kako mu stoje u ruci,
Miško je objašnjavao, sećao se svake dedine reči, pa je naveo i misao da je glupo
što ljudi smatraju da vojniku moraju da poklanjaju oružje. Stari Leon je klimao
glavom, a najduže je u ruci zadržao neugledni valter.
„Ja sam imao isti takav. Ne sećam se više ni ko mi ga je dao, ni kada sam ga
se rešio, svakako nisam smeo da ga ponesem sa sobom kad sam se ukrcao na brod
za Ameriku.“
„Deda je govorio da je njega koristio za vreme rata. Vi ste imali baš isti
takav? Zanimljivo. Da li želite da ga ponesete za uspomenu?“
„Ti bi mi ga poklonio? Hoću. Hvala. Sad je jednostavnije dok još nije
zvanično popisana imovina za ostavinsku raspravu...“
Miško je rekao da će ostale revolvere i pištolje pokloniti Vojnom muzeju,
ali zatražiće dozvolu da zadrži onaj stari, lepi kolt, najlepši dedin revolver.
„Oprostite što pitam? Smem li?“
„Pitaj.“
„Kad ste ubili onog Švabu? Kakav ste pištolj imali?“
Starac se nasmešio, odgovorio je tako brzo da se videlo da mu je misao na
staru pucaljku prijatna, da ga nije stid, da ga ne grize savest što je ubio čoveka u
ovoj bašti:
 „Stari brauning model 1910 kalibar 7,65. Zgodan za džep. Bio je u modi u
moje vreme... Zar te zanimaju takve stvari?“
„Ne baš naročito, ali deda je voleo da priča o oružju povodom ove svoje
male zbirke.“ Zatim je Miško izvadio iz sefa i pokazao kapu probušenu metkom,
švajcarski nož, tabakeru... Za to vreme se stari Leon osvrtao po sobi, zagledao se
u ženski portret.
„Ja nisam sačuvao nikakve uspomene iz rata. Tvoja baba?“
„Jeste.“
„Mrtva? Kad je umrla?“
„Negde početkom osamdesetih. Ja je se ne sećam. Deda nije hteo da mnogo
govori o njoj, uopšte nije bio pričljiv, ali rekao mi je jednom da je ona bila njegova
jedina ljubav i da mu se život promenio kad je otišla. Taj termin je upotrebio –
otišla. Ne sećam se ko je rekao da je ova kuća baksuzna, da svi u njoj umiru, baba,
deda, naša kućna pomoćnica, tetka Julija, dedin pas Tref, sad i moja mama...“,
zastao je kad je primetio da ga starac posmatra nekako razrogačenih očiju.
„Oprostite... Shvatam. Prva vaša žena takođe... I to tako mlada...“
Leon je mahnuo rukom, Miško je nastavio da prazni sef, izvadio je nekoliko
koverata.
„Ovde je novac, dinari... Ovde nešto evra. Poneću, naravno, samo da vam
pokažem. Mama mi je ostavila za održavanje kuće dok se ne vrati. A neće se
vratiti.“
„Dobro, dobro.“
Zgledali su se. Miško je vadio ostale koverte, a pošto mu se učinilo da se
stari gospodin zainteresovao za njegov život i porodicu, izvadio je iz stare, plave
koverte požutelu foto-grafiju sa dvojicom partizana i lepom bolničarkom.
„To je jedina slika babe i dede iz rata.“
Leon Hortič je uzeo fotografiju, za trenutak kao da se zaledio, a zatim
kriknuo, zgrčio se u fotelji. Miško još nikada nije video odraslog čoveka da se tako
ponaša, da ga tako trese neki čudan živčani napad, nije shvatio da su iznenada pale
sve ograde, da posle silnog uzdržavanja svih ovih dana starac više nije mogao da
izdrži. Nije dugo trajalo. Minut ili dva, ali bilo je strašno. Posle je starac izvadio
iz džepa čistu, belu maramicu, obrisao lice, uspravio se i samo rekao:
„Oprosti, mali. Ne brini, sad mi je opet dobro. Dosta horora!“
„Već sam razmišljao da li da pozovem hitnu pomoć. Šta vam je bilo?“
„Luka je tvoj deda?“
„Molim?“
„Tvoj deda se zvao Luka, zar ne?“
 „Jeste, naravno, ali nikad nisam čuo da ga iko zove imenom. Za mene je bio
deda, za mamu tata, a za sve ostale drug general.“
„Dečko moj, ovaj ovde pored njega sam ja. Fotografija je snimljena na naš
rođendan, naš zajednički rođendan 1943. godine. Tvoj deda i ja smo rođeni istoga
dana, naravno ne iste godine, Luka je bio nekoliko godina stariji. Ja sam bio
zaljubljen u tu lepu, hrabru devojku, koja će postati tvoja baba... I ja sam mogao
da postanem tvoj deda. Tako nešto ne može da se izmisli, takve kombinacije može
da napravi samo sam život.“
„Čudno“, rekao je Miško. „Baš strašno...“
„Čuo sam za još jezivije sudbine, mladiću moj. U Njujorku su mi ispričali
za jedan slučaj. Neki esesovski oficir je iz logora na Sajmištu izvukao jevrejsku
devojčicu i uzeo je u svoju kuću, verovatno tu negde blizu. On je pobegao na
vreme, ali ona je pred oslobođenje ostala u drugom stanju s njim. Imala je petnaest
ili šesnaest godina. Posle oslobođenja je rodila i odmah umrla, i sad, zamisli to
dete, čija je prababa ugušena u kamionu dušegupki, kao moja jadna žena, njegova
baba je bila Jevrejka, koja je služila kao igračka jednom esesovcu, a deda
esesovski oficir!“
Miško se nije trudio da to zamisli, bilo je isuviše komplikovano, ali ništa
nije rekao da ne bi povredio starog gospodina. Izašli su u baštu. U blizini drveća
žuto jesenje lišće se kao tepih bacilo na neuređeni teren, noćne boje nisu naročito
izražajne, pa se sve prikazivalo kao pokriveno lakim, providnim velom. Iza
ozbiljnih, ali ljupkih breza, oko kojih je teren bio poravnan i utaban, pojavio se
nezainteresovani mesec.
„Pošto smo se uselili, bili smo srećni, ne mogu da ti opišem koliko smo bili
srećni...“
„Deda je jedanput rekao da je bio srećan sa mojom babom. Veoma srećan.
Znači, u ovoj kući nije bilo samo smrti nego i sreće.“
Zagledali su se u nebo. Iznenada je dunuo vetar i svetlosivi oblaci su preleteli
preko njega.
„Baš bih poželeo da još malo poživim, još samo malo... Ja sam posadio tu
trešnju“‘, nastavio je posle nekoliko minuta tišine gospodin Leon, sada smirenim
glasom kao da uopšte nije čuo šta je mladić rekao. „Nisam bio siguran da li sam
sve uradio pravilno, držao sam se nekog priručnika, prvi put sam pokušao.“
„Uspeli ste“, rekao je Miško. „Ja to znam, ja sam jeo vaše trešnje.“
POREKLO
 1. Adam

Pisaću, dakle, na svoj način. Do sada nisam ni pomišljao da bih to umeo, ali Maki
je navalio, čovek je navikao da mu se želje ispunjavaju, uspeo je i mene da natera
da ga poslušam, da mi nametne svoju volju, iako sam ja njemu spasao život. Znam
da će mi već na ovom mestu smesta staviti primedbu da ne bi trebalo da trčim pred
rudu. Odgovaram da nisam navikao ni na kakvu rudu, ni na kakav jaram, nego da
slobodno jedrim okeanima, ako razumete šta hoću da kažem. Priredili smo i
probno pisanje. Kad ima probnih snimanja za filmove, zašto da za rukopise, koji
bi eventualno mogli da se pretvore u knjige, ne bude probnih pisanja? Ako od ovog
teksta, kako li samo da ga nazovem, ikada bude knjiga, u šta čisto sumnjam, ali
nema veze, onda... Onda ne znam šta. Ali hajde da počnemo, pa šta ispadne.
Priznajem da sam se mnogo bojao kako ću da sednem pred prazan list hartije
sa nekakvom pisaljkom, ili, kao što sada činim, da buljim u bledosivi ekran svog
računara, koji kao da se ironično smeši jer sam ipak zapisao prve reči, ali kako
ćemo dalje? Podsmeva mi se. Gluposti! Praznina ne može da se smeši nego je
potpuno ravnodušna prema ovim mojim najnovijim nastojanjima. Verujte, oluja
na otvorenom moru je manje strašna, časna reč. Sa jedrima umem. To sam
dokazao. Imam crno na belo. Nekoliko položenih ispita. Nekoliko pobeda na
regatama. Ja sam skiper. Da li znate šta je to? Obično se kod nas misli da je to
neko ko za tuđe pare vozi manje plovne objekte, što, naravno, nije sasvim tačno.
Reč dolazi iz holandskog, njihova reč „šiper“ je prosto označavala onog koji vozi
nešto po vodama. Po zakonu, skiper je lice koje je odgovorno za plovidbu, ima
dozvolu da vozi određeno plovilo u određenim vodama, a svejedno je da li vozi
svoj ili tuđi čamčić, jedrilicu ili veliku jahtu, svoju ili tuđu, sa putnicima ili sam.
Dalmatinci ponekad kažu barba, ali tako oslovljavaju sve starije ljude, često uz
pomalo cinično ukazivanje poštovanja. Iako to zapravo znači brada, barba ne mora
da bude bradat. Moji mangupi me prosto nazivaju mornarom. U najboljem slučaju
moreplovcem. Ali da pišem? Eto, baš se pokazalo da se rasplinjavam, umesto da
lepo pričam. Sva sreća, na računaru je lako brisati... Umem da ispunim formulare
u lučkim kapetanijama na nekoliko jezika. Mislio sam da je to od mene dovoljno.
Ali reči, i sam se čudim, reči koje sad cure iz mene – da li to sme tako da se kaže
ne znam, ali nekako mi se nameće baš tako – tih reči prosto kao da se oslobađam,
potekle su, ređaju se jedna za drugom, zaplovile su kao kad, ne žureći se nikuda,
pri srednje pristojnom vetru pustim svoju jedrilicu da malo zaplovi kad se ona i
vetar dogovore, a što se pomenutih reči tiče, posle ću već nekako da ih sredim,
dovedem u red, kao kad bacim pogled na GPS i zaokrenem svoj brodić na pravu
stranu. Ne umem da pišem, kažem, ali uvek su mi govorili da govorim lepo,
pristojno, rado su se smejali mojim šalama, vicevima, slušali me u različitim
društvima, uvek su me smatrali i zabavljačem, ćutolog nisam nikako. Kažu moji
stari da sam bio neobično pričljivo dete. Sećam se, mama me upozoravala: ispeci,
pa reci. Kažu da sam se tek posle uvukao u sebe i postao ćutljiv neko vreme, ali
da sam se ponovo razbrbljao pošto sam se vratio sa prvih malo dužih plovidbi.
Naime, kad preploviš Atlantski okean, što traje oko tri nedelje, uglavnom ćutiš ili
samo dovikuješ nešto nadvikujući huk vetra i galamu talasa.
U najgorem slučaju zamoliću nekog ko ume da mi sve ovo sredi. Ili će Maki
da se pobrine za to. Naći će on nekog. On me naveo na ovo... Na ovo zlo neću da
kažem, zašto bi bilo zlo? Ili ću, kao što rekoh, prosto sve da izbrišem. To je bar
lako. Ne moraš čak ni da pocepaš hartiju, baciš je, spališ, dovoljno je pritisnuti
tipku i kao da nikad ničega nije ni bilo.
Maks – Maki – jedan je od najvažnijih likova u mom životu. Roditelji,
izvinite! Naravno posle vas. Taj Maks, koga sam ispecao iz svog okeana... Izvinite
što svojatam okean, neskromno je, možda glupo, ali kad tako slobodno špartam
po njemu osećam kao da je moj. Zar nije? Nije samo moj, ali osećam ga svojim.
Makiju je pravo ime Maksimilijan Blaufarb. Bolje rečeno, to je jedno od
njegovih pravih imena. Tvrdio je da ne voli svoje „američko“ ime i prezime. Na
srpskom se potpisuje kao Maksim Plavšić, i to obavezno ćirilicom. Brzo ju je
naučio odmah pošto je prvi put došao u Srbiju. Kaže da je lepo pismo. Meni je
svejedno. Njegovo srpsko ime dođe mu kao slobodan prevod izvornog. U Srba i
nije neko naročito neobično ime i prezime. Time je dodatno objasnio svoju odluku.
Imao je i dva pasoša, američki na ime Maksimilijan Blaubfarb – Maximilian
Blaufarb, srpski na ime Maksim Plavšić. Sa istim fotografijama. Tvrdi da je to
zakonito, dozvoljeno u obe države. Baš me briga. Prijatelji su ga i tu i tamo zvali
Maki. Predlažem da ostanem pri tome: Maki.
Bez njegovog polujevrejstva, kako on to naziva, možda nikada ne bih saznao
detalje o svom zaista čudnom poreklu, nikada se ne bih ni setio da razmišljam o
svom četvrtjevrejstvu i, kako da to kažem, svom „četvrtesesovstvu“. O tome ću
malo-pomalo da pričam sve više. Do poznanstva s njim ne samo da nisam
razmišljao o tome nego nije imalo ama baš nikakvog značaja u mom životu od
koga potičem, nisam imao pojma o prilično komplikovanom, podzemnom
račvanju mog korenja. Sad, kad ponovo pročitam rečenicu, to sa korenjem mi
zvuči glupo, ali kako drugačije da se kaže? Jednostavnije je da zapišem da ništa
nisam znao o tom bitnom ogranku svog porekla. Bitnom? Veoma dugo uopšte nije
bilo bitno. Pa zapravo nije ni sada, kad znam za njega, samo što sam postao
zamišljeniji. Videću kasnije šta da ostane zapisano. Da li bi bilo dobro ili loše da
Maki nije insistirao na poreklu? Nemam pojma. Sad nema natrag.
Tek malo-pomalo prošlost počinje da se nazire kroz živahnu sadašnjost. Da li
umesto da kažem da se prošlost „nazire“ napišem da „provejava“? Da se
„naslućuje“? Da se „vidi“ ili u trajnom obliku „sagledava“? Brine me koju reč
kada da upotrebim. Ima ih toliko, a ne znam da li kad nešto kažem, drugi
podrazumevaju isto što ja mislim i hoću kad napišem baš nju, tu izabranu reč. Kad
razgovaram, takve nedoumice ne postoje, reči poteku, smeh ih prati. Ponekad
zabrinuti pogledi. U tom slučaju ne biram reči. Poteku same. Ne zastanem da
nađem što bolju. Bar ja to ne činim, ne znam kako je sa drugima, sa političarima,
sa facama na televiziji. Zaista ne znam. Da pitam? Kako i šta da pitam da bih
saznao nešto što ne znam da li hoću da znam? Koga? Što se mene tiče, želim da
me neko shvati. Znači, ubuduće moram da posmatram svoje sagovornike. Ako
čovek poznaje vetar i ima malo iskustva, a neskromno tvrdim da ga već imam,
prosto zna koje jedro kada treba da podigne ili spusti. Postoje pravila. Logična
pravila. Pravila neophodna da se opstane na vodi i pod udarima vetra, bure,
uragana, osim toga instinkt. Postoji i instinkt. Ima trenutaka kad moraš da deluješ,
a ne da razmisliš šta da radiš. Ali kada upotrebiti koju reč? I zašto baš nju?
Vremena bi bilo da svaku reč razmotrim sa svake strane. Koješta, kao da je reč
predmet koji ima strane.
Prelistavam rečnike, zbirke sinonima, pretraživače Gugl i Jahu. Lako bi bilo
da pišem na engleskom, koji ne znam dovoljno dobro za takve poduhvate, ali na
srpskom nema ni pravih priručnika. Malobrojne stručne knjige raznih Klajnova i
Feketea prosto mi ne ulivaju poverenje, možda zbog toga što nisam studirao
nikakve društvene nauke, ali zar moje jedrenje nije itekako „društveno?“ Nije?
Naravno da znam da po vama nije.
Ne sviđa mi se terminologija koja klasifikuje zanimanja i ljude koji se njima
zanimaju. Zanimaju ili bave? Zanimljiva su, pa se ljudi bave zanimanjima? Sve
što nalazim deluje sterilno i nimalo zanimljivo. Ali ko sam ja da presuđujem o
tome šta su mudre glave. Ma znam ja kako te mudre glave povraćaju ako se usude
da projedre i odnekud udari malo jači vetar, pa se jahta poljulja na talasima
visokim nekoliko metara. Čak je i moj tata odbio da ga povezem na duža jedrenja,
na okean. Zasada, kaže on. A on i sam ume da jedri, da nije tako, ne bih ni ja
počeo, ali svejedno bih ga ubrojio u vrstu mudrih glava jer sam kao dete mislio da
je sveznalica. Ne sećam se kad sam shvatio da nije. Jedri malo pri obali mora ili
na Savi i Dunavu, ali neće da se otisne dalje, gde nema reda i poretka na kakav je
on navikao.
Čudno je kad u nekom poslu, u ovom slučaju jedrenju, daleko prestigneš
svog oca i bar u tom pogledu postaneš stariji od njega. Autoritet. Bilo je neobično
kad sam shvatio da je tako, ali, bogami, sviđalo mi se.
Moj otac je gospodin koji voli red – čak sam već upotrebio i težu i gluplju
formulaciju, red i poredak, ali te dve reči zajedno, čini mi se, označavaju poredak
na koji u vezi sa svojim tatom zaista ne mislim – on mi je, dakle, vrlo rano objasnio
kako da odgovore na nejasna pitanja potražim u leksikonima. To obično nisam
činio, radije bih odbacivao nerazjašnjene probleme, prosto ih zaboravljao.
Kompjuteri, sistemi za pretraživanje, laptopovi, notbukovi, smartfoni još nisu
postojali valjda ni u naučnoj fantastici, a sad, jedva deceniju kasnije, niko pametan
ne bi mogao da krene čak ni polovnim jedrenjakom Dunavom a da se ne uzda u
elektroniku. U školi sam, naravno, naučio slova, pa čak i da koristim udžbenike,
koliko je bilo najneophodnije ili malo manje od neophodnog jer sam bio loš
učenik, što ću kasnije možda potanko da objasnim. Svakako, znao sam „da čitam
i pišem“, ali da ljudi čitaju knjige zabave radi, to prosto nisam razumeo. Gledao
bih u štampane redove, a misli bi mi odlutale nekuda. Ili nikuda. Za moju mamu
se govorilo da guta knjigu za knjigom. I to mi je bilo prosto smešno, gutaju se čaj,
kafa, piće, lekovi. Ima tako nekih izreka koje se meni prosto čine glupim. A možda
sam ja glup što ih ne shvatam ili ih shvatam isuviše doslovno. Do slova, do slova...
Zar to takođe nije koješta? Elem, kad sam čitao reči, reči, reči nagomilane u
rečenice, pasuse, poglavlja, obično bi mi začas sve postalo dosadno. Nisam umeo
da pratim tok misli. Nisam uspevao – ili nisam hteo da mi uspe – da nađem smisao,
da na osnovu pročitanog sebi stvorim slike, pa bih sve smesta zaboravio. Da bi
nešto zaboravio, valjda pre toga moraš i da zapamtiš. Ja ne bih ni zapamtio ono
što me nije zanimalo. Sad znam šta osećam kad pročitam reč kao što je, na primer,
okean. To je za mene odmah vetar i bonaca, zvezdana noć ili veoma mračni oblaci,
štektanje motora i onaj čudni zvuk pucketanja jedara, leteće ribe i susret sa kitom,
sve što mi jedna reč kazuje, a ni u čitavu biblioteku, a kamoli u jednu knjigu, ne
može da stane.
Kuda to odoh?
Da konstatujem: nisam čitao, jer mi je to bilo dosadno. Možda. Možda volim
da jedrim sam, bez putnika, najmiliji zadatak mi je da neku jahtu prebacim
odnekud dokud – ne znam da li tako sme da se kaže, verovatno ne sme, ali sviđa
mi se i čini mi se logičnim – po nalogu vlasnika, ne treba mi partner, čak ni kada
mi ga nude, jedrim jer to nikad nije dosadno. Ne može da ti dosadi da posmatraš
beskraj mora, sve nijanse između plavog, sivog i zelenog, sve oblike – oblike vode,
dabome, ne grešim – oblike tih brda i dolina, tih planina od valova viših od
najvišeg jarbola, od šestospratnica kod kuće u gradu. Planine se ne kreću, zamalo
da kažem da ne mogu ni da mrdnu, pa se setim da itekako umeju pa da na ljude i
naselja šalju smrtonosne lavine ili da bljuju oganj, ako su slučajno vulkani, a kad
sam projedrio imao sam prilike da ih posmatram kako uvis šibaju vatru, Etna, na
primer, pored koje turisti vole da ih provozam.
Valjda je krajnje vreme i da se predstavim, kad sam već odlučio da u prvom licu
kažem što nameravam da kažem, što Maki predlaže da kažem, mada sam ozbiljno
razmišljao da li da pišem kao da se bajagi radi o nekom drugom. Ili trećem. Zašto
drugom ili trećem, a ne o bilo kom? Svejedno. Zovem se Adam. Kad sam nešto
pre te moje proklete mature u sportskoj gimnaziji pitao svog oca zašto su mi dali
to kod nas relativno retko ime, odgovorio je da su mama i on hteli da sa mnom
porodična istorija počne iznova. Tada sam to prihvatio, mada nisam razumeo, pa
sam zaboravio ili potisnuo, sad mi se ponovo javlja pitanje zašto sam baš tako
kršten jer hoću sebe da objasnim, sebe sebi da objasnim, pa je nužno da se zabavim
i svojim imenom, zar ne? I onim svojim korenjem, poreklom koje me ranije nije
zanimalo, dok se taj prokleti ili blagosloveni Maki nije umirući pojavio nasred
okeana, a u mome životu.
Da moj uredni tata nije uobrazio da me je stvorio kao naš gospod Bog
Adama i Evu? Naravno da je to koješta, ali ko zna, njemu je svašta moglo da padne
na pamet. Mnogo kasnije sam ga pitao, pa mi je rekao, sa izvesnim ustručavanjem
koje tada nisam razumeo, a mnogo kasnije sam ga shvatio. Rekao je da su moja
mama i on već nekoliko godina bili zajedno, već su se gotovo pomirili s tim da
neće imati decu, pa je onda ipak zatrudnela i strašno su se obradovali. On je tada
imao trideset i jednu godinu, znači u najboljim godinama za oca, ali ona trideset i
dve, bila je dosta stara za prvorotkinju. Ja sam tada prvi put čuo tu reč. Onda je još
rekao:
„Njena majka je nju rodila isuviše mlada, a ona tebe dosta... Kako da kažem?
Što se tiče godina za rađanje... Već i zbog toga smo hteli da budeš novi početak!“
Nisam obratio pažnju da je to bio jedini put da je na bilo koji način pomenuo
moju „nesrpsku baku“ sve do konačnog objašnjenja. Ostao sam jedinac, odrastao
kao takav, a prilično dugo se nije pojavila nikakva pogodna Eva za mene. Bio sam
probirljiv.
Moj otac je bio pošten, uredan, dobar, jak, pravičan, valjan čovek. Zašto
kažem da je to bio, kad je, hvala Bogu, sve to i sada, a živ je i uprkos svojim
godinama zdrav. Valjda sam to u prošlom vremenu nehotice rekao zbog toga što
su mi sve te njegove osobine i vrline smetale, išle na živce, nekako me i
ponižavale, ali sada više ne stoje kao zidina između nas dvojice, shvatio sam po
čemu je ipak neobičan, čudan, drugačiji od njemu inače sličnih... Jedinstven ne
samo zbog toga što je za mene jedinstven kao moj jedini otac. Kao dete, kao
učenik, pogotovu kao maturant, koji je strepeo da li će uopšte položiti taj takozvani
ispit zrelosti, a osećao sam se i te kako zrelim, plašio sam se uzdaha koji mu se i
nehotice otimao zbog toga što ga brukam, brukam, brukam. Sve to bi me bacalo u
tihi očaj. A sve te njegove osobine bi isto tako mogle da se pripišu i mom stricu
Aleksi, lekaru u jednom od onih povećih banatskih sela, koja se osećaju važnim
jer ih je neki austrougarski car promovisao u grad, ali nisam imao utisak da u
odnosu na njega moraju da se naglašavaju, on svoje vrline nije pronosao svetom
kao ordenje.
Razmišljam. Po čemu se razlikuju moj stric i moj otac? Pa za strica se može
reći sve ono isto, valjan, pošten, pravedan, dobar, jak... Uredan? Malo manje, bar
koliko sam ja bivao s njim, u ordinaciji je sigurno uredan. Za tatu mogu da koristim
frazu: strog, ali pravedan. Za strica to ne bih rekao, strog nije bio, bar prema meni
nije, a mislim da bih umesto da ga nazovem pravednim pre rekao da je popustljiv.
I opet prema meni, govorim o sebi, šta ja znam kako su ta braća, moj otac i moj
stric, delovali na ostali svet.
Evo u čemu je bitna razlika. Stric Aleksa je boem. Gotovo svake večeri je
sedeo, i još sedi, u gostionici preko puta svog stana i često mu Cigani sviraju na
uvo. Romi. Kad sviraju govori se o Ciganima, zar ne? Nikog ne želim da uvredim.
Osetljiv na slične teme postao sam kad su me uvukli da razmišljam o jevrejstvu,
ali o tom valjda kasnije. O navikama svog strica su mi pričali, naravno da kao
dečak nisam prisustvovao njegovim noćnim sedeljkama. Rekli su mi da je „znao
meru“, pio je, ali se nije napijao. Ne isuviše. „Isti si stric“, govorio mi je poneko
stariji od mene, ako ga je dobro poznavao, a posle bio u društvu sa mojim
drugarima po beogradskim kafićima, jer i ja umem da pijem a da se ne napijem.
Svog valjanog oca ne mogu da zamišljam kako celu noć uživa u kafanskoj
muzici. Mi bismo izlazili na roštilj, mama i tata bi popili po špricer. Cilj bi bio da
jedemo, a ne da se zabavljamo. Pada mi teško da zamišljam – ne da zamislim,
nego da to zamišljam, ako razumete šta hoću da kažem – kakvi su bili kao deca i
da je Aleksa zaista tatin stariji brat. Danas ne liče jedan na drugoga, a da li su
delovali kao braća kad su bili klinci? Stric Aleksa je krupan, debeo, desi se da mu
je donje dugme košulje otpalo, pa da viri dlakava trbušina, takva neurednost je
nezamisliva kod mog oca, koji je manji, pa se uvek trudi da hoda uspravan, vitak,
obučen i obuven kao što on misli da priliči pristojnim građanima, a stricu kao da
je to svejedno. On je u svakom slučaju gospodin doktor. Stric nosi olabavljene
stare, ponekad i masne kravate, tatine su uvek sa urednim čvorom. Tata je i na
moru pazio da mu kupaće gaće stoje perfektno, nisu smele da budu ni isuviše
dugačke, ni prekratke, tarzanke nikad nije nosio, iako je po mom mišljenju po
svojoj građi to mogao sebi da dozvoli. Strica sam viđao na moru, pa vozao sam ga
iznajmljenom jedrilicom, ali njegove su dugačke kupaće gaće nemarno visile
ispod velikog trbuha i očigledno nije mario kako izgleda.
Stric ima dvoje dece, Olgu i Olega. Nemam pojma zašto se odlučio baš za
ta imena. O njima neće biti mnogo reči jer ne igraju nikakvu ulogu u mojoj
pripovesti. Stariji su od mene jer se stric oženio čim je završio studije, a tata je
čekao... Ne znam šta je čekao. Znam da je fraza, ali dođe mi da je koristim: ne
možeš da biraš porodicu u kojoj ćeš se roditi. Da li bih voleo da sam se rodio od
drugih roditelja, odrastao u drugačijoj sredini? Ja to prosto ne mogu da zamislim.
 Važna anegdota. Naravno da ne mogu da se sećam nečeg što mi se događalo
kad sam bio beba, ali kad ti stotinu puta pričaju nešto o tebi, čini ti se da si to
stvarno i lično zapamtio. Moji roditelji su imali malu jedrilicu, koju su kačili na
prikolicu i vozili na more. Pomalo neočekivano i neobično za valjanog građanina
beogradskog, zar ne? Kažem ponovo, moj tata nije baš prosek. Jedrili su, kao što
bih to danas nazvao, onako civilno uz obalu, pa do nekog lepog ostrva, ali samo
leti kad je vreme uglavnom dobro za takve amatere. Valjda je tata hteo da pokaže
da može i to. Prvi put su me poveli kad nisam imao ni godinu dana. Kažu da sam
bio miran samo kad bi me ljuljali. Dok bi se sunčali stavili bi me u mali gumeni
čamac koji je more ljuljalo u plićaku. Čudi me što su bili tako hrabri, ne slaže se
baš s njima kakve ih sada poznajem, pogotovu mama stalno drhti nada mnom, ali
kad govore da je tako bilo, valjda jeste. I oni su nekada bili mladi. Ali to je
verovatno razlog što se i pri oluji na otvorenom moru osećam bezbednije nego kad
treba da pretrčim preko ulice u tom mom ludom Beogradu. U tom pogledu mi
statistika daje za pravo, u uličnom saobraćaju se nesreće događaju hiljadu puta
češće nego prilikom jedrenja, pa makar i preko okeana.
Kad danas razmišljam, čini mi se gotovo nestvarnim da su moji roditelji, taj
valjani otac, najgrađanskiji građanin koga mogu da zamislim, i ta zabrinuta majka,
uvek prezaposlena i na radnom mestu i kod kuće, došli na ideju da kupe jedrilicu.
Ali zar iko svoje roditelje može da zamisli kao ljubavnike, kao par u
emocionalnom zanosu koji čini sve te čudne kretnje na osnovu kojih smo se
začeli? Naši ozbiljni roditelji i ti mladi strastveno zaljubljeni momak i devojka u
našoj svesti nikako ne umeju da budu jedni te isti, zar ne? Pa kao što tatu i mamu
ne umem da zamislim u bračnoj ili pre toga čak predbračnoj postelji, pa vala to
baš i ne želim, tako ne mogu da shvatim zašto su odlučili da jedre, što je za njih,
kako ih danas vidim, moralo da bude nešto kao suludi avanturizam. Istinu ne znam,
mogao bih, trebalo bi da ih pitam, ali ponešto umem da sklopim na osnovu šturih
podataka. Najzad, sad, kad sam odrastao, naknadno mi je čudno što ne samo moj
tata, nego i stric i strina, ali inače koliko ja znam niko drugi, mamu oslovljavaju
sa „Maco“ Mama je za njih maca. Kao dete sam to čuo samo kao zvuk maca, ma
ca, nisam razmišljao da to znači mala mačka, mačkica. Moja majka, koju inače svi
sa izvesnom opreznom distancom oslovljavaju sa gospođa ili eventualno gospođa
Mirjam, mačkica?
Jednog dana bi trebalo da pitam strica kako su se tata i mama upoznali i
zavoleli, do sada još nisam stigao. Na koji način bih njih mogao da pitam ne mogu
ni da zamislim, ali nekako slutim da me njihov odgovor, njihovo izbegavanje onog
što me zanima, nikako ne bi zadovoljio.
Najkraće rečeno, evo što sam saznao: kao mladi bračni par letovali su u
Dubrovniku. Posetili su marinu, šetali se pored jahti i oduševili se. Moj otac je
predložio, moja majka se složila, prvo su kaparisali, posle kupili jedan stari, brodić
od šest metara. Možda i sedam, moraću ponovo da ih pitam. Potrošili su za njega
sve pare koje su imali, pa još i pozajmili. Moj otac je na brzinu položio ispit za
jedrenje najniže kategorije, navodno naručivši bocu vina za komisiju, koja mu je
progledala kroz prste. To je opet nešto što ne mogu da zamislim, moj tata, tako
uredan i odan redu i poretku, pa da korumpira neku tamo crnogorsku komisiju.
Tako sam čuo, pa tako prenosim. Sledeće godine sam se rodio, a leta posle toga
su me ljuljali u pomenutom malom gumenom čamcu i predodredili moju sudbinu.
Ako je sudbina to što jedrim morima ove kugle zemaljske.
Moj deda nije voleo ni more, ni reke, ni vodu uopšte, vina pomalo, s merom,
ali je voleo svog sina, shvatio njegovu želju, dodao mu je koliko je još trebalo da
kupi taj prvi, stari jedrenjačić. Deda je bio stolar i došao je iz neke teške provincije
sa juga Srbije u glavni grad, s tim što je planirao da jednog dana ima sinove i da
jednog od njih uzme za šegrta, a drugog da da na zanat kod tapetara. Planirao je
da sa svoja dva sina napravi veliku radionicu umetničkog nameštaja, možda i
fabriku, ali socijalizam ga je sprečio da postane fabrikant. Čovek snuje, a Bog
odlučuje – da li se to tako kaže? Dobio je dva sina, baš kao što je smislio kao
momče koje traži sreću u velikom gradu, vredno radio, ne znam kako je uspeo da
izbegne služenje bilo kakve vojske, radio i za vreme okupacije, a posle nje postao
je šef smene u jednoj od državnih fabrika nameštaja, a kad su davno isplanirani
sinovi stasali da studiraju, dao ih je na studije. Deka je svakom prilikom hvalio
tadašnji politički sistem, iako se nikad nije učlanio u Partiju. Nije žalio što mu se
nije ostvario san da sa sinovima osnuje fabriku nameštaja. Govorio je da ovako ne
mora da brine za mušterije, ima fine godišnje odmore, kupio je fiću na kredit,
čuvao ga i mazio, tako da se vozio njim još i kad su ti modeli već nestali sa srpskih
drumova, a sinovi su postigli nešto. I to je opšta fraza, znam, ali zašto da izmišljam
nove kad sasvim lepo mogu da iskoristim stare, makar otrcane. To nešto što su
„postigli“ za mog oca bila je diploma ekonomskog fakulteta, a za strica da je
postao doktor, lekar. Ja mislim da je moj deda po ocu jedan od malobrojnih ljudi
koje sam sretao u životu a za koje mogu da kažem da su bili i ostali srećni. U
najmanju ruku, preda mnom nikada nije bio mrzovoljan, nikada otuđen, pa čak ni
zamišljen. Ne znam kako se osećao i ponašao kad mu je umrla žena, ali je
očigledno i tu jedinu veliku nesreću u svom životu prebrodio.
Nema sumnje da se moj otac jednog dana oženio. Za njega, valjanog, zaista
ne mogu da zamislim da ima vanbračnu decu, da imam negde nepoznatu braću ili
sestre – mada bi to bilo zanimljivo – ali u vezi sa stricem Aleksom svašta bih
mogao da zamislim, međutim, konkretno ništa ne znam. Valjda je i njegovo
nazoviboemstvo bilo nešto časno i malograđansko. Ponavljam, ne znam kako su
se otac i majka našli. Naravno, ne mogu da ih zamislim jednog bez drugog. Šta da
kažem o svojim precima? Sa očeve strane sve je jasno, sa majčine strane veoma
dugo ama baš ništa nisam znao. Osećao sam da je tu ponešto misteriozno.
Ostavljam to zasada na stranu. Zapišem „na stranu“, znam da je to normalno kad
se izgovara, ali kad vidim crna slova na beličastom ekranu, zapitam se šta treba da
znači „na stranu“? Na koju stranu, levu ili desnu? Naravno „nadole“. Ili u
memoriju. Zašto nisam rekao „o tom po tom“?
Nekako sam odrastao. Kažu da to nisu bila dobra vremena. Ja doduše
nikakva druga vremena nisam upoznao, čuo sam kako je bilo, kako je bilo divno,
divnije, najdivnije nekada „,onda“, „pa znate...“, ali Zlo, ono Zlo sa velikim
početnim slovom, nisam osećao na svojoj koži. Ako smem da ostanem pri frazama
iz svakodnevnog života: osećao sam se dobro kao riba u vodi. Ništa mi posebno
nije smetalo. Stric Aleksa kaže da sam mnogo toga potisnuo u podsvest. Ne znam
baš tačno šta tim hoće da kaže, samo mi fali još i psihoanaliza kako je shvata
banatski, provincijski doktor – nečemu me Maki naučio – ali slutim šta je o meni
hteo da kaže. Hteo je da kaže da sam tip koji se neprijatnosti i muka prosto ne
seća, blago meni. Pa to je dobro, a zašto bih se sećao nečeg što je loše i naopako.
Opet fraza. Mama kaže da sam plakao, ridao, zapomagao kada su bombe padale
na Beograd, nikako nisu mogli da me smire, a već sam imao dvanaest godina,
neshvatljivo je što se nisam ponašao razumnije, još čudnije da se toga ne sećam.
Stvarno se ne sećam, a mora da je bilo baš tako kad svi kažu. Ja, naravno, znam
da su nas bombardovali i da se govorilo da je to bilo zbog toga što mrze nas Srbe.
Tata i stric ne govore baš tim rečima, ali oni takođe kažu da je bilo baš strašno i
nepotrebno. Časna reč, baš me briga. Možda i zbog toga volim da otplovim. Bilo
kuda. Što dalje odavde! Ne bih voleo da neko pomisli da je to što plovim samo
izgovor. Da bežim. Bežim od svoje zemlje. Po čemu moje? Međutim, svečano
izjavljujem da ne bežim od svoje zemlje, nego volim da jedrim.
Kao loš učenik nisam ni pomislio da učim latinski. Posle sam morao da
nabubam sve što je bilo neophodno da položim anatomiju za skiperski ispit.
Zapamtio sam jednu izreku kojoj je, čini mi se, mesto baš ovde: Navigare necesse
est, vivere non est necesse. U prevodu: „Ploviti je potrebno, živeti nije potrebno.“
Stric je bio vrlo zadovoljan kad sam to rekao nekom prilikom jer se povela reč o
tome zašto volim da jedrim. Znao je da je to navodno izgovorio Ferdinand
Magelan kad je prvi krenuo da oplovi svet, ali su ga bezveze ubili na nekom ostrvu
u Tihom okeanu, tako da nije stigao da ostvari svoj san. Nisam još ni ja.

Veoma se dobro sećam kako sam kao klinac, dakle pre petnaestak godina,
rekordno brzo uspevao da sastavim prvu malu jedrilicu na kojoj sam učio da
navigam, plovilo marke optimist. Prosto sam odmah znao šta se s čim sastavlja,
kako se podiže jarbol, kako namešta jedro. Od početka sam osećao kako valovi
ljube pramac, koji ih deli, kako postaješ deo vode i vazduha, mojih prvih reka Save
i Dunava, vazduha koji se javlja kao vetar, a udiše punim plućima, sunca koje
drugačije sija nad velikom vodom, oblaka koji voli da lebdi nad njom, obala koje
proklizavaju... I sam postaješ deo svega toga, znači, deo si nečeg ogromnog i zbog
toga jesi velik. Počeo sam tako da jedrim baš u vreme kada su nas bombardovali,
što sam zaboravio, ali sećam se trenutaka savršene sreće kad sam počeo da jedrim
sam, to potisnuti ne mogu.
Trenutak? Znam, naravno, šta je to, pa ipak! Šta podrazumevamo pod
trenutkom? Koliko sekundi traje? Ili koliko minuta? Lepa je reč i magnovenje.
Trenutak kako za koga. Napišem reč trenutak. Da sam je izgovorio, nastavio bih
da govorim, ali nenaviknut na pisanje pogledam kako ta reč izgleda na ekranu
računara, ukucam je na Guglu, kad ono: trenutak, trenutka, trenutku, trenutak,
trenutče... Zastanem zaprepašćen. Pa sve sam to znao već i onda kad sam bio slab
iz gramatike. Trenuci, tre-nu-tak. Naučiš usput kad ti roditelji govore korektno,
zar ne? Inače Gugl ne objašnjava ništa. Nisam to hteo da znam. Ne znam ni šta
sam tačno hteo da saznam, možda pre svega šta će ko pomisliti, osetiti, shvatiti
kad napišem „trenutak savršene sreće“. Negde kažu da je trenutak dugačak koliko
i treptaj oka. U mom slučaju, ako ne paziš odakle će, vetar može odnekud da dune
i pocepa ti jedra dok trepneš okom.
Kuda odoh? Biće da ću pisati o tome da ne umem da pišem, a ne o Makiju i
sebi. I kako smo se i kada sreli usred okeana. Leksikone i rečnike neću da diram.
Priručnici za jedriličare sad ne mogu da mi pomognu.
Stari prijatelji, drugari, momci sa kojima sam češće pio koka-kolu nego pivo,
češće zavijao džoint nego ispijao rakije, zezali su me da mi devojke nisu potrebne
jer mogu da vadim sirene iz mora. Znam da su mi zavideli, nisam se ljutio. Jeste,
odgovorio bih, upecam ih, pa kad mi dosade, bacim ih natrag u okean, kao ribe
koje sam ulovio, ali ne valjaju, pa neću da mi se džabe praćakaju na palubi da ne
bi crkle i počele da smrde. Ponekad uskaču same, kao leteće ribe. Zar stvarno ima
riba koje lete? Pošto je pitanje ozbiljno odgovaram isto tako, naravno da ne lete,
ali iskaču visoko iznad površine vode i zaista ponekad upadnu u jahtu. Peraja šire
kao krila. Kad iskaču iz vode klize kroz vazduh kao ptice, polete i do četiristo
metara daleko, do pet metara visoko, zbog toga se naročito noću zaista dogodi da
padnu u jahtu, pljesnu na daske palube. Ako ih ne primetiš, pa ostanu duže na
suncu, zasmrde kao i sve druge ribe ili meso. Mogu da se jedu, jeo sam ih blizu
Filipina, tamo su omiljene, ali nisu ništa naročito, tanke su, imaju mnogo kostiju.
Latinski se zovu egzoketidije. Odkud znam? Pa svašta moraš da naučiš da bi vozio
jahte do devedeset devet tona, dugačke do trideset metara.
Ne vredi. Ne razumemo se. I ne pokušavam da opišem kakvo je osećanje
kad te prate delfini, a vetar, a talasi, a ja... Ja i okean. Onaj trenutak savršene sreće
zbog koga sam maločas zastao u pisanju.
Moj otac uredno, rekoh već koliko je uredan, tri puta nedeljno, u ponedeljak, sredu
i petak, ide na bazen i jedan sat pliva. Ne znam o čemu razmišlja kad pliva, dva-
tri puta sam ga posmatrao, stisne vilicu kao da se bavi nekim ozbiljnim poslom.
Zatim sedne sa svojim prijateljima, piju kafu ili pivo ili šta ja znam, i pričaju li
pričaju. Uvek imaju o čemu da pričaju, čini mi se da uvek pričaju jedno te isto, ali
nije im dosadno, nego se čak i uzbude i dižu ton, iako se ne svađaju jer su zapravo
istomišljenici. Nekoliko puta poveo je i mene. „Učini mi uslugu“, rekao je kad
sam se nećkao. To je bio novi odnos među nama, razume se, morao sam da
poslušam. U mom prisustvu me nije hvalio, ali znao sam, naravno, da je pričao o
mojim jedriličarskim uspesima.
On i njegovi prijatelji su pretresali ekonomsku situaciju u Srbiji, Evropi i
celom svetu, diskutovali o fudbalu, koji propada jer nije više sport, nego biznis.
Meni je smrdelo na hlor, ili šta već stavljaju u vodu u bazenu. Otvoreni bazen nije
mi smrdeo mnogo manje nego onaj unutra. Tata je tvrdio da to ne osećaš posle
dva-tri minuta, ali meni je smetalo i posle sat vremena. Činilo mi se da taj zadah
osećam i u njihovoj kafani. Valjda me je čist, slan vazduh nad morem učinio
osetljivijim na sve drugo što ima neke veze sa vodom. Razmazio me. Čak mi i
vodena para smeta kad se kod kuće tuširam vrelom vodom. Mama nikada ne bi
ušla u bazen, mada je dobra plivačica, kaže da njoj ništa ne može da nadoknadi
more, a nema ni vremena. Od kada je u penziji, ima još manje vremena nego pre.
Druga tema. Da li sam se kao dete, kao jedinac svojih roditelja, osećao
sigurnim, zaštićenim, bezbednim? Možda isuviše. Od kada pamtim, imao sam
svoju sopstvenu sobu. Prozor na dvorište, ali dovoljno veliki, dosta svetlosti,
većina mojih drugova nisu bili tako srećni. Danas mi se čini da me to svejedno
nije zadovoljavalo, iako još nisam znao kakvo je svetlo na pučini, bez obzira na to
da li je sunčan dan ili su nebo pokrili oblaci, pa je i ta dnevno svetlost... ne znam
kako da se izrazim, zar svetlost može da bude tamna? Upravo to što nemam reči
dokazuje da ili meni lično nedostaju ili da stvarno ne postoje za ono što bih rado
rekao, opisao, preneo drugima. Kome? Svima koji hoće da me saslušaju, da
pročitaju šta ovde pišem. Čak i ta gotovo neprovidna svetlost, koja nastane kad
magla pada na more, drugačija je nego bilo šta na kopnu, a da ne govorimo o
gradovima.
Kad ne vidiš dobro, na moru možeš čak i da se sudariš sa kitom, to nije
prijatno ni za njega ni za jedrilicu kojoj se našao na putu. Kao da automobilom
udariš u jelena koji je našao za potrebno da pređe preko druma.
Da ne grešim dušu. Uh, kakva je to tek fraza, ali pade mi na pamet, pa je
beležim jer je posle tako lako brisati... Nije bila loša ni ta svetlost, koja je
ispunjavala moju sobicu. Nije ni u jedno godišnje doba, različita jeste, već prema
tome da li je napolju grejalo sunce, padala kiša ili je nebo bilo onako čudno
beličastosivo kao pre nego što će da padne sneg, ali to je bila umirujuća gradska
svetlost i noću, kada bih gasio lampe, jer je grad uvek slao svoje svetlosti u moju
dečiju sobu, u moju sobu, istu sobu i kada sam odrastao i već postao mladić, čovek,
ali zvali smo je dečjom sobom.
Grad nikad nije mračan, uvek svetluca. Ni na moru nikada nije mrak,
karamrak, kako se kod nas ponekad kaže kad je baš mračno, dubok, totalan mrak
zapravo ne postoji osim u veštački zazidanom prostoru. Odakle mi se baš ta reč
sada nametnula? Samo da mi je znati kad sam je i od koga prvi put čuo.
Materijalnih briga nisam imao. Džeparac mi je rastao sa godinama, rastao bi
i brže da sam kući donosio bolje ocene iz škole, ali brigu roditelja zbog slabog
učenja uskoro sam počeo da nadoknađujem uspesima sa jedrenjem. Da se opet
uporedim sa drugovima, svoj položaj bih obeležio pri dnu gornje trećine, moji nisu
bili bogati, ali su pristojno zarađivali, posle im ni penzije nisu bile najgore i tata je
uvek nalazio dodatnih poslova, brzo je naučio da barata računarom, a što je isto
tako važno, nisu bili škrti. Kad bih ponekad objašnjavao da mi je za određenu stvar
potrebno više novca, otac bi me pažljivo saslušao i nikad nije odbio da mi da
koliko sam tražio. Valjda sam uvek imao dobra obrazloženja, a nisam bio ni
preterano neskroman. Nikad nisam morao dodatno da gnjavim majku, ali znao
sam da bih mogao u slučaju preke potrebe.
Tako sam odrastao sa svojim valjanim, urednim ocem i sa majkom koja se
uvek žalila da nema vremena. Bezbedan, bez pravih problema. Stric je govorio da
imam dobru narav jer se nisam sekirao zbog toga što bih se pred kraj školske
godine uvek našao u škripcu, u opasnosti da me obore iz nekoliko predmeta. Nikad
mi se nije dogodilo da ne mogu da spavam jer me nešto brine, časna reč.
Šta mi je ipak smetalo?
Kao što su me kao bebu stavljali u mali gumenjak da bi me ljuljalo more, a
ne oni, moji roditelji su se brinuli šta ću da radim posle podne kad ne bih bio u
školi. Zar ne bi bilo sjajno da učim da sviram violinu? Rekao sam da to mrzim. Pa
onda gitaru! Već sam jedrio, pa mi otac reče da gitara ide uz jahte, zar ne bi bilo
lepo da kao skiper uz gitaru pevam, a moji gosti se raduju. Svi Dalmatinci pevaju
lepo, dodala je mama. Samo što ja nisam Dalmatinac. To nisam rekao, ali sam
pomislio. Ja sam Srbin. Danas znam da sam samo nekakav polu-Srbin. Kasnije ću
i to da objasnim detaljnije, hajde da ne trčimo pred već nekoliko puta pomenutu
rudu. Svejedno. Kupili su mi gitaru i dogovorili se kod koga da učim. Uredno sam
na vreme odlazio od kuće, ali nisam odlazio na časove i novac namenjen učitelju
zadržavao sam za sebe. Ne dugo. Pošto sam to učinio treći put, odlučio sam da
priznam sve. Ne samo zbog toga što bi moji inače kad-tad saznali da ih varam.
Izjavio sam ocu pred večeru da nisam odlazio na časove, da neću ni ubuduće, da
sam novac za nastavnika potrošio, pa neka mi odbije od džeparca. Prihvatio je da
neću više da učim da sviram, ali takođe i da će mi za odgovarajuću sumu smanjiti
džeparac. Valjani tata, strog, ali pravedan. Čovek sa principima. Nije se nasmešio,
ali znam da je osmeh prikrivao. Ipak sam to osećao kao pobedu. Bio sam prijatno
iznenađen što otpor nije nemoguć.
Rekoh, imao sam loše ocene. Valjda me ta činjenica još uvek muči kad je
stalno ponavljam i ističem. Moj otac je u početku govorio da je to moja stvar, već
sam tinejdžer, moraću sam da vidim kako ću se probijati kroz život, rekao je da
roditelji mogu da mi pomognu, treba da mi pomognu, rado mi pomažu dok sam
dete, ali uskoro ću biti punoletan, pa onda... Mama nije bila tog mišljenja. Smatrala
je da nešto mora da se preduzme. Angažovali su Mišu, simpatičnog studenta iz
komšiluka, da sa mnom buba matematiku i gramatiku, za svaki slučaj kod nas kod
kuće, a honorar mu je mama isplaćivala lično. Pomoglo je. Nisam se baš
zainteresovao za svoje školske predmete, ali sam prošao bez slabih ocena.
Pokazalo se da će mi matematika biti potrebna kao jedriličaru jer sam morao da
naučim astronomsku navigaciju.
Sve sam ispričao Ljubi knjigomoljcu, našem odlikašu, koji je uprkos uspehu
u školi bio duhovit i sasvim pristojan dečak. On mi je doneo jednu Brehtovu
pesmu, naterao me da je naučim napamet; to mi nije bilo teško, pamćenje me služi
veoma dobro, pa sam pred večeru – čaj, džigernjača, šunka, puter, crni hleb, a
posle toga jagode sa šlagom – uspeo da iznenadim, prosto da prenerazim svoje
roditelje. Počeo sam svečano:
„Tata, mama, slušajte dobro:

Moj me mladi sin pita: Da li da učim matematiku?

Čemu, dođe mi da kažem, da su dva parčeta hleba više od jednog
Zapazićeš i inače.
Moj me mladi sin pita: Da li da učim francuski?
Čemu, dođe mi da kažem. Država propada. Trljaj trbuh rukom i jecaj
Razumeće smesta.
Moj me mladi sin pita: Da li da učim istoriju?
Čemu, dođe mi da kažem. Nauči kako da glavu sakriješ u pesak,
Onda ćeš možda ostati živ...“

Ponosno sam pogledao u oči svom valjanom ocu. Nekoliko sekundi pokušao
je da ostane ozbiljan, ali sad nije izdržao, izraz lica mu je prosto sinuo:
„On uči pesme napamet!“, obratio se mami. „To je...“
 „To je Bertolt Breht“, dopuni ga mama, ali ja sam se požurio da upozorim:
„Ima još dva stiha:

Dabome, uči matematiku, kažem,

Uči francuski, uči istoriju!

Ali u toj pesmi se ne pominje ni violina, ni gitara!“

Sa smrću sam se prvi put sreo kad mi je umro deda stolar. Ja se ne sećam njegove
žene, koju smo u porodici zvali srpska baka. Kao dete nisam razmišljao o tome
zašto je zovu „srpska“ jer sam oduvek čuo da je pominju kao takvu. Tek mnogo
kasnije mi je to prenaglašeno „srpska“ zazvučalo neobično jer je, po svoj prilici,
tu baku valjalo da razlikujemo od nečeg nesrpskog, sigurno od moje druge,
„nesrpske“ bake, koju uopšte nisu pominjali dok sam bio dete. Dok sam bio mali,
to nisam ni zapažao.
Deda, otac mog oca, bolovao je dugo. Blagovremeno, još kad je kao mladić
došao u Beograd, kupio je grobno mesto na starom Novom groblju. Tamo je
odavno ukopana i njegova žena, „srpska baka“. Zaželeo je jednostavnu, ali
naravno pravoslavnu sahranu i u testamentu naglasio „...bez onog paganskog
običaja da se jede i pije nad grobom“. Nosio sam krst pred malom povorkom.
Delegacija fabrike nameštaja, u kojoj je radio sve do penzije, donela je venac i
jedan njen član se oprostio od „dragog, vrednog kolege: Uspomena na njega je za
nas uzor!“ Pop je blagosiljao i pojao. Naravno da sam bio tužan. Nedovoljno sam
razgovarao s njim. Svaki put kad bismo ga posećivali ili kad bi on došao kod nas,
doturio bi mi neprimetno malo novca. Nisam plakao. Nije ni njegov sin, moj otac.
Ne znam kada su mi objasnili da muškarci ne plaču. Toga sam se držao prilično
dugo. Kad je ceremonija završena, odmah sam se malo odvojio od ostalih, i trgnuo
sa vrata crnu kravatu, koju mi je majka brižljivo vezala objašnjavajući da je to red.
Tada sam prvi put prošao pored odeljenog mesta opkoljenog sa tri zida sa veoma
lepim, očigledno uredno negovanim cvećem. Konstatovao sam da te ruže niko ne
lomi, ne kradu ih.
Nisam plakao ni kad se moja školska drugarica Tanja ubila. Imala je
osamnaest godina. Ne, nisam bio zaljubljen u nju, ali jeste, gledali smo se na neki
način, pa išli smo četiri godine u istu sportsku gimnaziju. Samo jedanput, bar
godinu dana pre nego što će sebi oduzeti život, uspeo sam da je nagovorim da je
povedem na mali izlet po Dunavu na mojoj jedrilici. Bio je lep dan i vetar taman
kakav bih poželeo za takvu priliku. Nismo se ni dodirnuli, samo se smešili jedno
drugom. Umela je fantastično da se smeši, ali činila je to retko. To tada nisam
zapažao, kasnije sam je se često sećao i pomišljao da je to bio nekakav znak. Kakav
znak?
Da li bi to devojče duže poživelo da sam mu posvetio više pažnje, unosio se
u njene probleme, a ne samo zverao u njena kolena? Ne kajem se. Ne bi nikom
pomoglo da se kajem, ali samim tim što razmišljam o tome ipak se pitam da li
snosim nekakvu krivicu? I da li je to ipak kajanje?
U sportsku gimnaziju su je primili jer je bila dobra gimnastičarka, ali inače
slab đak, mršava, telesno gotovo još dete, ali sa već čvrstim, lepo izvajanim
nogama i kao da je licem nagoveštavala tajnu kad se ne bi smešila na onaj svoj
način. Lice i noge žene, između njih telo devojčice. Možda je njen izraz lica već
nosio trag tragedije, možda. A možda sam to naknadno uobrazio. Šta sam ja tada
znao o devojkama, o ženama? Šta danas znam o njima? Ništa. Nije pila, nije
koristila opojne droge. Nikad nismo saznali zašto se popela na vrh solitera u kome
je stanovala i skočila predveče.

Sa petnaest godina sam postao prvak Srbije na jedrilici klase optimist i moj otac
je najzad imao priliku da bude ponosan na mene. Veoma ponosan. Ispričao mi je
da se dosta dugo kolebao da li da mi pokloni takav čamac da ne bih trenirao na
gotovo rashodovanim plovilima našeg kluba. Bio je sumnjičav zbog učenja gitare
koje sam tako brzo napustio. Naknadno mogu da ga shvatim. On mene doduše
nikada nije shvatao, nije znao da nisam hteo da sviram gitaru, a da sam hteo da
jedrim. Ne znam koliko je platio čamac, danas dobro održavan, ali već korišćen
optimist košta oko hiljadu evra, to je za nas tada bila prilična, ali ne nedostižna
suma. Nikad nisam sasvim odagnao sumnju da su moji roditelji želeli da se nečim
bavim, da se bavim bilo čime, ne samo da bih „postao neko i nešto“, kako je otac
neumorno naglašavao, nego da bi mirne savesti mogli da se bave sa sobom i
svojim malim, ali duboko ukorenjenim navikama, da sve bude mirno i po redu i
poretku i kako priliči, kako se nekad govorilo „da se ne talasa“. Meni svako
pominjanje talasa i talasanja, naravno, zvuči drugačije nego nekome ko se nikad
nije našao pred talasima visokim kao šestospratnici, spremnim da zdrobe jahtu.
Mama ima još jedno svoje objašnjenje, naime, da je postojala velika opasnost da
ću propasti zbog lošeg društva, u kome sam navodno već bio, ali sam se njega,
neka je slava i hvala Gospodu – govorila je tako iako nije bila pravi vernik, ne
sećam se da je ikada išla u crkvu osim ako bi se venčavala deca poznanika – njega
sam se, dakle, spasao jer mi je s tim jedrenjem palo na pamet nešto korisno i
zanimljivo. Ja bih dodao, nešto što su oni mogli da pominju u svojim društvima,
tata u svom, a mama u svom, kao „korisno i zanimljivo“. Verovatno je na mene
delovalo sve zajedno, osim ako je sveta Slučajnost pokretač naših sudbina.
Beograd leži na obalama Save i Dunava, dve velike reke itekako pogodne
za jedrenje, pa imamo desetak ili više jedriličarskih klubova. Moj otac je bio član,
povremeno i član upravnog odbora, jednog od njih još i pre nego što sam ja aktivno
počeo da se bavim sportom, još dok sam bio beba. Voleo je društvena zaduženja.
Nikad se nije takmičio, plovio je za svoje zadovoljstvo, naručio je, delimično
napravio sebi ružno, sporo, ali udobno plovilo, pravu kolibu na kobilici starog
brodića. U tom njegovom čudu na vodi može da se stoji uspravno, ono ima
kuhinjicu, pa čak gotovo normalan klozet. Svašta je kao dete naučio od svog oca
stolara, veći deo enterijera napravio je sam i svake godine je nešto dodavao,
popravljao, ukrašavao. Mama je takođe uvek imala posla na njihovoj „jahti“, oni
to čudo zaista nazivaju jahtom, i svakog leta su plovili, na primer, do Golupca, i
tvrdili da uživaju u tome. Na krovu je terasa za sunčanje. Kao jedan od najstarijih
članova kluba, ubrzo zatim i kao roditelj šampiona, pa skipera svetskog glasa, moj
otac ima pravo da uz špricere svima daje savete. Sada, ako to vreme iole
dozvoljava, od proleća pa što dublje u jesen, moji roditelji se provode na svom
brodu, ali retko kreću u vožnju.
Moj prvi čamac, moj optimist, s pravom nosi to ime jer na njemu deca
najlakše nauče da jedre, a deca su uvek optimisti. Namenjen je početnicima do
najviše petnaest godina. Još uvek mogu da se nađu stari primerci ove klase od
drveta, ali najčešće se gradi od plastike ojačane fiberglasom. Sa mog današnjeg
stanovišta optimist je koritance dugačko ni dva i po metra, sa jarbolom i jedinim
jedrom površine 3,3 kvadratna metra, rastavljen je težak samo trideset pet
kilograma. Izgleda maltene kao igračka, ali gotovo svi veliki jedriličari naučili su
da plove, ali takođe i da se takmiče, na tom tipu čamčića. Rekoh li već da sam već
pri prvom susretu s njim shvatio kako se sastavlja i rastavlja? Moja gitara činila
mi se preteška, težila je valjda tri i po kilograma, deset puta teži optimist mi se
činio lakim.
Znam da ovako dalje ne može. Neću opisivati sve tipove jedrilica koje sam
vozio. Pogotovu neću da koristim pojmove koji označavaju delove broda, jedara,
jarbola, krme, iako bi možda zvučalo egzotično da povremeno pomenem kako sam
u kojoj situaciji dizao koliki špinaker, da ubacim reči kao što su đenova, flok, dži-
pi-es. Vozio sam one brze jedrilice na regatama, kad ne smeš da poneseš ni
dovoljno hrane da bi uštedeo na prostoru i težini, gladuješ, nuždu vršiš preko
palube, spavaš na prostoru jedva dovoljnom da legneš, ako uopšte stigneš da
spavaš, ali takođe i jahte sa po šest apartmana, svaki sa kupatilom, salonom,
kuhinjom sa dva frižidera, specijalnom policom za vina, velikim televizorom.
Moji su gosti ponekad umesto da posmatraju more i zvezde, a ako bismo bili u
dometu gledali glupe serije na koje su navikli.
 Da bih položio sve ispite i dobio dozvolu da plovim kao skiper, morao sam
da nabubam sve delove brodove, sve vrste jedara, sve vrste užadi, šta da radim u
kom slučaju na moru, tumačenje meteoroloških izveštaja, davanje prve pomoći,
ali jedno je učenje, rekao bih, bubanje nasuvo, a drugo je nešto naučiti, a to se
može samo u praksi. Pitajte lekare. Pitao sam strica. Tek kad te puste da se
isprobavaš na pacijentima, naučiš da lečiš. Tek kad ti bura prvi put pocepa jedro
na pučini daleko od svake obale, upućen si na samoga sebe, pomoći niotkuda
nema, shvatiš kako je trebalo da upravljaš jedrilicom, a nisi. Morao sam takođe da
naučim da popravljam motore i električne instalacije, skladištenje namirnica i
pijaće vode, anatomiju. Stric me preslišavao i smejao mi se.
Moj valjani, oprezni, staromodni otac negde na početku mojih samostalnih
vožnji pitao me je da li sam naučio da se služim sekstantom, on nije umeo, ali je
naravno na filmovima viđao kako se instrument diže prema zvezdama, a posle
nešto šestarom premerava na karti i olovkom obeležava uz pomoć lenjira i trokuta.
Smejao sam se:
„Pa to je davno prošlo vreme, tata, mi imamo dži-pi-es.“
„A ako se pokvari?“
„Imamo i rezervni.“
„A ako izbiju sunčeve pege i određenog dana ne funkcioniše ama baš ništa,
ti si krenuo za Maroko, a stigao si pred obalu Izraela, gde će te zaustaviti njihovi
patrolni čamci...“
„To ne može da se dogodi, tata.“
Međutim, pre nego što sam prvi put krenuo preko Atlantika, morao sam ipak
da naučim da koristim sekstant radi utvrđivanja sopstvenog položaja na otvorenom
okeanu, i malo astronomije, a pri povratku mi se pokvariše oba instrumenta,
odnekud sam čuo da mogu da dođu k sebi ako se stave u zamrzivač, pomoglo je,
ali samo privremeno, treću trećinu vožnje preko okeana vozio sam po busoli i
držeći se Golfske struje, kao Kolumbo kad se vraćao istim pravcem, mogao samo
da se nadam da neću promašiti Azorska ostrva pred evropskim kontinentom.
Pošto sam prerastao, hoću da kažem i bukvalno telesno prerastao optimist,
što naravno ne znači da sam postao pesimista, ali sam se valjda zaista malo
uozbiljio – prosto sam bio isuviše krupan za taj tip majušne jedrilice – prešao sam
na lasere. Sećam se, obećao sam da neću o vrstama jedrilica, ali moram da kažem
da sam sa petnaest godina već bio juniorski šampion Srbije sa laserom, a to je već
ozbiljan brodić, čak olimpijska disciplina, i moj uspeh poslužio je mojoj zabrinutoj
mami kao mogućnost da me upiše u sportsku gimnaziju, za šta je bilo potrebno da
kandidat ima određene priznate sportske rezultate. Ona važi kao normalna
gimnazija, ali su zahtevi skromniji što se tiče maternjeg jezika, matematike, fizike,
hemije, istorije, geografije... Ma sve je lakše i jednostavnije. Svakako nije škola
za nekakvu intelektualnu elitu. Koliko će mi to sve biti važno za jedrenje opet ću
shvatiti tek u praksi, a mrzeo sam dosadne časove možda i zbog toga što su
profesori bili tako neverovatno gnjavatorske face da se u upoređenju sa njima čak
i moj valjani otac sa plovećom kolibom umesto brodom činio kao pravi pravcati
avanturista, o stricu doktoru-boemu da i ne govorim.
Jedrenje u Srbiji nije popularan sport, nikako nije u upoređenju sa fudbalom,
košarkom, vaterpolom, odbojkom, u poslednje vreme pogotovu sa tenisom.
Ovdašnji ljudi su daroviti za timske sportove. Jedrenjem može da se bavi samo
onaj ko voli da bude usamljen. Jeste, prilikom voženja regata sa većim plovilima
međusobna saradnja članova tima mora da je perfektna kao kod najuspešnijih
fudbalskih jedanaestorki, ali svi su ipak osposobljeni i ubeđeni usamljenici, samo
dovikuju šta treba, inače malo razgovaraju, nemaju vremena čak ni za dokone
priče, a nisu zajedno dva puta po četrdeset pet minuta, nego danima, a često i duže.
Mama mi je tek nedavno ispričala da ju je direktor sportske gimnazije
jednom zvao na razgovor. Zajedno s njom u kabinet je ušla još jedna majka.
Direktor je grdio mene i Mirka, sina te druge žene, rekao da stalno bežimo sa
časova, da tako ne može, da porodica takođe mora pozitivno da utiče na svoju
decu, on ništa ne garantuje ako se tako nastavi. Obe su žene pokunjeno ćutale i
obećale da će ozbiljno porazgovarati sa svojim sinovima. Ojađene i ćutke izašle
su na ulicu.
„Imate li prevoz?“, pitala je Mirkova mama moju. „Nemate? Da vas
povezem do centra?“
Mama je naravno pristala. Ušle su u neki ogromni srebrnasti džip, vlasnica
je šoferu naredila:
„Vozi!“
To je sad bilo drugačije držanje i ponašanje nego pred direktorom sportske
gimnazije. Pokazala se kao gospodarica koja sebe smatra vrlo važnom. Počela je
da se žali:
„Ne znam više šta da radim? Dvojicu telohranitelja plaćam da ne beži iz
škole, pa ne vredi, kako oni to rade?“
Mama se samo čudila besnim kolima, uslužnom, poniznom šoferu, priči o
telohraniteljima, a ja sam se smejao.
„Što se smeješ, sine?“
„Pa ti telohranitelji su bili malo stariji drugari iz našeg društva. Onog lošeg
društva, kako si ga ti nazivala.“
Jednom u životu trebalo bi da nagovorim svoje roditelje da sa mnom krenu
na vožnju bar dve nedelje na udobnoj jahti, zaslužili su jer da me nisu pustili da
me talasi njišu kad sam bio beba, verovatno ne bih ovako zajedrio, ostao bih u tom
mom nazovilošem društvu, koje mi sad toliko zavidi, ali me i dalje voli. Pogotovu
je mama zaslužila. Međutim, kako godine prolaze, a oni stare, vidno stare sve brže,
sve je manje verovatno da ćemo uspeti. Otac kaže, dabome, jeste, baš bi bilo lepo,
jednog dana možda, mama ćuti na tu temu, ali to ćutanje je još impresivnije od
tatinog neodređenog prihvatanja. Za vožnju sa njima, kako je zamišljam, fizički
ipak moraš da budeš spreman, makar ništa ne radio. Voleo bih da im pokažem
zvezdano nebo nad Karibima i da ih pitam da li ga doživljavaju isto kao ja.
Sopstvenu jahtu još uvek nemam, ima vremena, planiram da ih imam bar četiri, i
to u sopstvenoj marini, i da drugi skiperi voze za mene, možda bi Maki pristao da
mi pomogne ako se vrati živ sa svog putovanja oko sveta, mogao bih i sad da ga
zamolim za kredit, ali neću, ponekad pomislim da bi on i sam mogao da se seti da
me pita da li mi nešto treba, zasada mi je sasvim udobno da me angažuju drugi,
nema ni rizika u odnosu na novac, na kapital, inače na moru, naravno, uvek ima i
izvesnog rizika, ali, kao što rekoh i sve statistike dokazuju, mnogo manjeg nego u
drumskom saobraćaju – u svako doba mogu da iznajmim jahtu koja će na moje
roditelje da deluje superluksuzno u poređenju sa onom plovećom kolibom. Njima
želim i moram da dokažem, i dokazaću, da nisam bio nikakva lenština, u najmanju
ruku da to više nisam ako sam ikada bio.
Jesam li to bio? I jesam i nisam. A što se jedrenja tiče, jesam li vredan,
marljiv? Zaista ne znam da li možeš da nazoveš pohvalnom vrednoćom i uzornom
marljivošću ako radiš samo to što voliš. Radiš? Uživaš, iako je naporno. Pa ako
tim, što je drugima hobi, ali tebi posao, možeš da zaradiš za hleb i ponešto da
namažeš na njega, da li je to zbog toga što si vredan? Jok, meni je prelepo.
Zastajem pred rečju „vredan“. Vredan si i kad si „para vredan“, i takođe i kad
pomno radiš. Ima li to veze? Jesi li lenj ako ne voliš da činiš ono što ne voliš?
Mojim roditeljima je sve to jasno, meni nije.

Da li sam zaista bio u lošem društvu, iz koga su me spasli otac, kupivši mi jedrilicu
optimist, i majka upisavši me u sportsku gimnaziju? Da li su me spasli, kao što
iskreno veruju? Meni na pamet ne pada da im kvarim zadovoljstvo jer meni je to
zapravo svejedno.
Moji drugari u ono vreme... Njihova imena nemaju veze jer se odavno
družim sa ljudima druge vrste. Ali da sam... Šta bi bilo da je...? Da su me, na
primer, uhvatili kad sam im prenosio... A kad sam zaplovio, opet su mi se obratili,
sada sasvim ozbiljno i preteći... Makar samo tragati za odgovorima na takva
pitanja nije bezopasna igra.
Kako je počelo? Moj prvi trener mi je rekao da moram da budem snažniji,
inače ništa od pravih uspeha u jedrenju. Zbog toga sam počeo da treniram kik-
boks. Razvijaš snagu, postaješ hrabriji, naučiš da reaguješ u trenutku, sve je to
neophodno na jedrilici. Nisam bio loš, što dokazuje činjenica da su me angažovali
kao izbacivača pred kafićem u kome se valjala droga. Razmišljao sam da li bi bilo
najbolje da se zaposlim u žandarmeriji da bih se otresao zabrinutih pogleda mog
valjanog oca i maminog vajkanja, već sam se raspitivao kako se to postiže, ali
saznao sam da bi prvo trebalo da se prijavim kao kandidat za policiju, da prođem
kroz policijsku akademiju. Ništa od toga, ali moje tadašnje ideje i glupi planovi
valjda u dovoljnoj meri govore u kakvom sam se društvu zaista nalazio, ali takođe
i da sam shvatio da od njega treba da pobegnem.
Mnogo smo pričali o našem narodu, našem fudbalu, razume se o curama,
koje nažalost nisu bile naše, ali šta bismo radili sa njima spreda i otpozadi...
Sigurno nismo razgovarali rečima koje je moj valjani otac koristio u razgovorima
sa svojim prijateljima na bazenu, ali jesmo jednako žustro. I ja sam govorio, ali
nisam baš pažljivo slušao šta kažu drugi, čini mi se da smo svi samo voleli da
čujemo sebe, smirivali se isključivo čekajući da dođemo na red da kažemo svoje.
Pušili smo. Pušio sam naravno i ja. Duvan i travu. Lokali smo, naravno i ja, nisam
hteo da budem drugačiji od ostalih, tražili smo jedni u drugima sigurnost, koju
nam naše škole, naše društvo i naše vreme, pa ni naši roditelji nisu davali. Mlatili
smo se sa drugim bandama. I ja sam tukao druge, a zahvaljujući kik-boksu bio sam
dobar. Sviđalo mi se da nekog oborim na zemlju, ali ne bih ga gazio kad bi već
ležao, kao neki drugi. Nisam mrzeo one koje sam tukao, časna reč, nisam, ali danas
mi se čini da sam tada mrzeo samoga sebe onakvog kakav sam bio, pa sam morao
da se oslobađam te mržnje. Ili samo da dokažem da ja, sin jedinac valjanoga oca i
stalno prezaposlene majke, pripadam njima. I da mogu da se bijem i razbijam.
Iako posle, kao što valjda već rekoh, više nisam imao nikakav problem da
budem sam, štaviše, voleo sam da se povučem, osamim, smirim, tada neko vreme
prosto nisam mogao ni da zamislim samoću. Protivrečnost? Šta mogu kad je bilo
tako. Kasnije sam shvatio da najviše volim da sedim sam na krmi jedrilice usred
noći, ne verujem da se to, što bi se tada događalo u meni može nazvati
razmišljanjem. Tako se zbilo. Nije se izražavalo rečima. Nisam u sebi govorio:
„Bože, kako je lepo kad mi niko ne smeta, kad mi niko ništa ne nameće…“ Shvatio
sam da tuđa galama gotovo fizički može da boli. Kad pokušavam da pišem, moram
da se koristim rečima, ali time ne prekidam tišinu. Reči mi nisu dovoljne, ali s
druge strane su suvišne. Voleo bih da položim ruku na ekran računara, pa da drugi,
ako otvori moj fajl, može dlan da položi na isto mesto i da oseti isto što i ja.
Da li je to, što sam sada napisao, već naučna fantastika? Ko je pre dve-tri
decenije mogao i da zamisli da će na severnoj hemisferi, i ne samo na njoj, svaki
čovek i svako dete imati bar po jedan mobilni telefon? Da ćemo mobilnim
telefonom fotografisati, imati u njemu hiljadu slika, snimati filmove, ali nikad
nećemo imati dovoljno vremena da ih pogledamo, pregledamo, uživamo u njima?
Imaćemo mogućnost da sve trenutke zamrznemo i sačuvamo, ali nećemo znati
zašto da to činimo. Da će momak i devojka sedeti jedno do drugoga i, umesto da
se ljube ili bar drže za ruke, užurbano ko zna šta tipkati na svom aparatčiću?

Kao početnik sam često na optimistu jedrio po Dunavu, ali već sam tada shvatio
da nijedna reka ne može da se takmiči sa morem, pa ni Dunav jer čak i ta majka
svih evropskih reka teče, što znači da teče nekuda, teče nizvodno, teče sa
određenim ciljem, teče moru u susret. Jedriti, naravno, možemo i uzvodno, samo
sporije, a stešnjeni smo između obala, koje mogu da budu lepe, veoma lepe, ali
ograničavaju vodu koju volim. Ne znam zašto, ali proticanje vode u rekama uvek
me podseća da ima kraja. Negde je The End. Na određenom mestu svaka reka
prestaje da postoji. Dunav se prilično predomišlja, čini se kao da ne pristaje da
prestane da postoji, lukavo se račva u bezbroj kanala i stvara močvare i trščana
polja, zaokružuje ostrvca pre nego što će se predati i prihvatiti da ima da ga nema,
ali posle je sve more. Crno more. Nije crno. Bilo kakvo more.
Čini mi se nespretnim kad se govori o ušću, kad se ta smrt reke shvata kao
ulivanje tekuće vode u vodu kao u večnost. Znam da ni mora nisu večnost, da je
između mog Beograda, preko cele Vojvodine i Mađarske, sve tamo do bregova
Austrije postojalo more, pa je nestalo, presušilo, pa opet nastalo, pa ga sad nema,
ali ja govorim o svom vremenu. Za doba dato naraštajima kojima pripadam more
je večnost.
Na Dunavu se takođe ponekad stvaraju veoma visoki talasi, dižu ih strašni
vetrovi, a prete i druge opasnosti, jednom zamalo da me pregazi barža, nisu
zapazili moj mali optimist. Smrtonosniju opasnost ni na okeanu nisam doživeo,
mada itekako mogu da je zamislim, ali uživo se nisam sretao ni sa čim
nesavladivim. Do sada.
More je beskonačnost. Ušća nema, ni u šta se ne uliva. Večnost?
Besmrtnost? Pouzdane plime, oseke, morske struje. Reči li reči, ali kako da opišem
šta osećam na otvorenom moru? Talasi ne mogu uvek unapred da se proračunaju,
udare katkad sa svih strana, a kao što rekoh umeju da budu visoki ko planine od
vode i pene. Jedriš uzbrdo i nizbrdo umesto nizvodno i uzvodno rekom. Ja naravno
znam kad će da zapreti, ali ne bojim se nikad. Lažem! Naravno da se bojim, ali
naelektriše me, prkosim strahu i opasnosti. Nešto sam učio o adrenalinu. Hormon,
bajagi nam pomaže u stresnim situacijama da savladamo sve što nam preti, a to
nam pruža sreću. Potvrđujem. Pruža. Neiskazivo rečima. Velik si pred mnogo
većim. Osećaš sebe i svet. Stric Aleksa mi reče da čovek ne treba da se boji smrti,
nego umiranja. Da li on kao lekar zna nešto više o tome? Razgovarao sam sa
Makijem o tome kako se osećao kad je mislio da će da umre, kad se više nije nadao
spasu. Nije umeo da mi objasni.
Biti sam na pučini jedreći u susret noći, pošto si se oprostio od poslednjeg
svetionika. Svetionici su važne tačke za navigatora. Još jedna provera da li si se
pravilno pouzdao u svoju elektroniku. Tvrđave kopna, koje se opraštaju ili
upozoravaju ili se samo javljaju kao da te ovlaš pozdravljaju.
Najčešće sam plovio sa drugima, vozio druge – kad kažem „sa drugima“
mislim na regate, kad kažem „vozio druge“ na raznorazne bogataše ili
polubogataše koji su me iznajmljivali kao skipera zajedno sa brodom – ali voleo
sam da prevezem jahte gazdama sa jednog mesta na drugo, ponekad preko
Atlantika, voleo sam tu vrstu samoće. Rekoh li to već? Puštam da mi misli teku,
ponekad kod pravih pisaca ponavljanje može da se shvati i kao refren. Ili lajtmotiv.
Sam na pučini. Ničeg impresivnijeg, najradije bih rekao, ničeg bučnijeg od
tišine nasred okeana, ničeg glasnijeg od laganog pljuskanja talasa o brod, pre nego
što će se olujni oblaci navući na nebo, a kao prvi nagoveštaj iz daljine potmula
grmljavina. Bliže obali, naravno, galebovi, dalje od nje druge ptice. Kažu da
delfini zvižde, ali ja ih čuo nisam, samo sam često posmatrao njihovu igru. Pa kad
leteće ribe pljusnu na palubu.
Da se ne zavaravamo. Nikakve apsolutne tišine nema na otvorenom moru.
Nemam mogućnosti da sa bilo čim uporedim šumove koji su usred okeana uvek
prisutni, daleko od svakog kopna, od svih obala, nikakve veze nemaju sa bukom
u klancima između kuća kroz koje tutnji saobraćaj velegrada. Tiše jeste, ali tiho?
Ponekad pri bonaci, koja traje samo kratko, pa kad se ne žuriš i ne upališ smesta
motor, ume da bude tiho. Međutim, kad motor pod tvojim nogama klopara, to je
kao kad na užas svih suseda u uskim sokacima počinju da rade teške građevinske
mašine.
Pustiti da se čamac njiše, možda baciti udicu i čekati na dobru ribu ili sred
noći pod zvezdama južnog neba istrajati, to ja podrazumevam pod tišinom na
okeanu. Retko sam to doživeo, najčešće sam, ponekad kad bi ostali članovi posade
ili gosti spavali. Ti treptaji vremena, možda samo minuti, trajnije su mi se urezali
u pamćenje od nekoliko nedelja prelaska preko Atlantika.
Kad si u društvu ne možeš da se usamiš. Da učestvuješ u razgovoru, u
smehu, u lokanju, a da stvarno ne učestvuješ – pokušao sam, ali ne može. Ljudi su
s pravom uvek pretpostavljali da sam deo celine koju su... koju smo predstavljali.
Ali kad je na pučini, kao što rekoh, ali verovatno ne mogu da objasnim, začas
zaista tiho, vetra nema, morska površina kao staklo, miran, umoran, srećan sediš
na krmi, to je... Pa ne mogu da opišem, ne mogu, pa ne mogu, da mogu ne bi
trebalo da pošto-poto odjedrim tamo negde gde je između talasa i oblaka
nastanjena večnost, a da li da pišem kad ne mogu, ne umem, ne uspevam, neće mi
se, to je već drugo pitanje.
Možda da pokušam da kažem na razumljiviji način, bolje nego u zadimljenoj
krčmi diše se napolju, a vazduh je slan i svež.

Udaram po tastaturi računara. Ide mi sve brže i lakše. Nije kao ispunjavanje
formulara u lučkoj kapetaniji. Napišem reč „plavo“, a mislim na nebo i more.
Mogu da zabeležim tu reč. Mogu i reč „zeleno“, pa da opet mislim na more, ali
takođe i na lišće ili travu. Lišće bagrema možda, duda, lipe, kestena, hrasta ili
breze. Ili kraljevske palme i hlebnog drveta. Još jedan moj propust u školama koje
sam pohađao bio je što nisam mario za botaniku, a znanja o flori i fauni nisu
zahtevali na ispitima za skipera. Važno je da umem da napišem – zapišem –
zeleno, sivo i žuto, oblak, oluja, rakija i hleb, crni znaci, simbolčići na ekranu,
posle otprintam – ne kaže se više štampati – crno na belo na hartiji. Da li se onda
zna šta koja reč znači. Da li je svako razume na isti način? Mogu da opišem i
udarac pesnicom u lice. Neće biti, opisati ne umem, zapisati bez emocija je nešto
drugo. Prsti te zabole od udarca, ali znaš da onog, koga si nokautirao, boli više.
Kažem ja, zapisujem ja, to sam onda ja, zar ne? Da opišem sebe, da se
predstavim – pokušavam, ali valjda uzalud. Džabe. Beznadežno. Međutim, časna
reč, ja sam taj koji se ovde javlja.
Pročitam ponovo poslednje rečenice, stavove, i mislim da su strahovito
patetični. Ako se to tako zove. Ne odgovaraju onom što sam hteo da kažem, ne
odgovaraju baš nikako. Pisanje svakako više liči na reku nego na more. A rekoh i
ponoviću još sto puta, više volim more.
Zapravo sam hteo, a hoću još uvek, samo da pričam o Makiju i kako mi je
on ispričao da je doživeo to što sam mu spasao život, sve ostalo treba samo da
dovede do te tačke, a posle da odvede od nje u pravcu onog što ću ovde nazvati
našim korenjem. Zatim do njegovog plana da oplovi svet polazeći iz Beča. Časna
reč, stvarno sam mu spasao život, to je najtačniji kratak opis tog događaja, iako
zvuči nekako nadmeno, a to ne bi bilo moguće bez celog mog životnog puta, moje
veštine jedrenja, što mogu da dokažem pomoću bezbroj pehara i pohvalnica i
diploma, ne bi bez moje naravi, prkosa, odluke da isplovim sam da bih prevezao
tu jedrilicu od Kariba do Crne Gore, i, naravno, slučaja. Slučaj je, objasnio mi je
neko, posledica čije uzroke ne poznaješ. A neko bi rekao, ne bi to moglo bez Božje
pomoći.
Problem je samo što Maki kaže da ne veruje u tog, citiram ga, „jevrejsko-
hrišćansko-muslimanskog boga“. A ja? To je valjda privatna stvar. Maki priča, ja
o tome neću. Ikonu Svetog Nikole moreplovca nosim sa sobom. Maki mi se posle
rugao, rekao da je taj Sveti Nikola istorijska ličnost, ali da je bio velika svađalica,
učestvovao čak i u tučama:
„Baš kao i ti, Adame, sam si mi pričao.“
Tako smo kasnije razgovarali, kad smo se već zbližili. Neka veruje ko u šta
hoće, činjenice su činjenice, a činjenica je da bi, bez obzira na svoje bogatstvo na
kopnu i maloj kesi od bele kože sa zlatnicima čvrsto vezanoj za članak leve ruke,
umro od žeđi i sunčanice nasred Atlantika da nije bilo mene. I slučaja ili Boga ili
Svetog Nikole ili šta ja znam koga. A ta kesa samo što ga nije ubila još i pre smrti
od potpune iznemoglosti. Vezao ju je isuviše jako, pokvašen remen mu je ruku
stezao sve više, zaustavljao krvotok, samo što ga nije usmrtila vrećica sa nekoliko
zlatnika i srebrnih dolara.
Ikona Svetog Nikole je mala, na drvetu naslikana, kupio sam je na grčkom
ostrvu Patari, gde je svetac navodno rođen. Svi su moreplovci vernici ili bar
sujeverni. Ne verujem baš stvarno da bi mi svetac pomogao, imao bi isuviše posla
da nadzire sve plovidbe i da ima u vidu sve meridijane, ali škoditi ne može da mu
se obratiš kratkom molitvom kad zagusti, ikona ne zauzima mnogo mesta, možda
će svetac ipak obratiti pažnju baš na mene.
Još ću detaljnije opisati kako sam našao Makija, ali kad je već reč o veri i
molitvama, pošto smo se vratili do Kariba, na moje direktno pitanje mi je
odgovorio da se nije molio u svom gumenjaku, da je ateista. Ali kad smo sledeći
put uz koktele na terasi dobrog hotela ponovo, sad mirnije, kao da se nije radilo o
smrtnoj opasnosti, nego o planiranoj avanturi, razgovarali o svemu, priznao je da
je govorio Očenaš, prvo ga je samo mrmljao, pa sve glasnije, na kraju je vikao
koliko je još imao snage: Mi atyánk, ki vagy a menyekben...
„Molio se na mađarskom? Zašto baš na mađarskom?“
Reče da ni na jednom drugom jeziku nije znao nijednu molitvu napamet.
Nijednu na engleskom, hebrejskom, španskom, nemačkom ili srpskom. Nije on,
reče, hteo da se moli, da se obrati nekom važnom Gospodu tražeći pomoć, nego je
poželeo svoj sopstveni glas da čuje, prozukao već od žeđi, i da bi vreme brže
prolazilo, pa i da ga meri, jer je na svom ručnom satu merio koliko minuta treba
za molitvu, pošto sat je radio preciznije nego njegovo srce, koje je već posustajalo,
a na časovniku je imao i kalendar i mogao je da prati koliko je dana i noći bio sam
na pučini Atlantskog okeana sa sve manje nade da će neko da ga nađe, da će ostati
živ.
„Ali zatim je došao taj trenutak!“, ispriča Maki mirno, pošto je naručio
sledeću rundu pića, „Tada sam prosto bio srećan.“
„Ne razumem“, prekidoh ga začuđeno.
„Neizdržive žeđi više nije bilo. Kako da ti kažem, osećao sam se kao da sam
stigao do vrhunca svog života i da više ne treba ništa da radim, samo da uživam.
Ne treba ni da mislim, da izmišljam bilo šta, da sebe zamišljam u novim ulogama,
da se pretvaram u druge likove. Gotovo je. Sve ja dobro i završeno. Savršeno. Da
bi živeo, stalno moraš da budeš aktivan, ali ja više ništa nisam mogao ni morao da
činim, bio sam pospan, prijatno pospan, ništa me više nije bolelo, nisam se setio
da više neću da se probudim ako se sad opustim na tako fin, divan, miran način i
padnem u san. Znaš, to je bilo tako lepo da se nadam da ću to ponovo doživeti
pred svoju konačnu smrt.“
„A ja sam te trgao iz tog tvog raja?“, upitah ironično.
„Ne, ne, naravno da nisi. Ja sam se probudio i opet znao da sam sam nasred
okeana, sunce je strahovito pržilo, goreo sam, mislio sam, eto, bio sam malo u
raju, ali predomislili su se i poslali me natrag u čistilište, posle ću možda u pakao,
a onda sam daleko na rubu horizonta zapazio jedro. Naravno da sam pomislio da
je varka, fatamorgana, ali to je bila tvoja jedrilica...“
Sve se čini tako jednostavno, ali zapravo je veoma komplikovano i
nepregledno.

Te godine sam zimu proveo na Malim Antilima i vozao uglavnom bogate Šveđane
i Švajcarce po nedelju dana naokolo na najlepša ostrva. Što je čovek bogatiji, to je
veća cicija kad na kraju vožnje daje bakšiš. Ljudi, koji su sebi na jedvite jade mogli
da dozvole jedrenje prave se važni, hteli bi da ih skiper zadrži u pamćenju kao
prijatne, pa ne škrtare, daju velike napojnice. Pravi bogataši nikada, nije im stalo
da ih tamo neki običan jedriličar zapamti kao fine ljude, odmeravaju šta će da ti
daju kao milostinju. Na početku sam mislio da ne bi trebalo da primim takve pare,
da sa gađenjem odbijem bakšiš, posle sam shvatio da ne treba da izigravam
uvređenog genijalca, nego da radim svoj posao i zaradim koliko mogu.
Prejeo sam se jastoga jer su svi stalno hteli da jedu te velike rakove, koji su
na tim otocima jevtini. Ne kažem da nisu dobar zalogaj, ali ja sam se već zaželeo
sarme ili pasulja prebranca.
Na Karibe sam tom prilikom dospeo jer sam nekom beogradskom društvu,
koje je krenulo na put oko sveta, pomagao kao drugi skiper da pređu sve do
Martinika, gde im se pridružio neko treći, mene je mrzelo da za male pare prođem
svu tu gužvu kroz Panamski kanal. Kad se sezona završila, dobio sam dobro
plaćeni zadatak da jednu jedrilicu tipa bavarija prevezem preko okeana u matičnu
luku, u Hrvatsku. Ponuda je, naravno, bila da uzmem još jednog kolegu, ali ja sam
rekao da mogu sam, gazda ne mora da mi da dvostruki već jedan i po uobičajen
honorar. Bavarija je malo glomazna za jednog čoveka, ali kad se krene u pravo
vreme na proleće, na potezu golfske struje, pogotovu ako se ne žuriš, računao sam
da mi do Azora ne treba više od tri nedelje, a posle fino kroz Gibraltarski moreuz
sa pauzicom na Maderi, kroz Otrantski moreuz još tri nedelje, pa sam kod kuće.
Baš tako dugo dotle nikad nisam bio sam na brodu. Radovao sam se. Najzad mi
se ukazala odavno željena prilika.
Naravno da sam pažljivo pratio meteorološke uslove, krenuo sam nedelju
dana kasnije nego što sam prvobitno planirao jer se javila neobično jaka nepogoda
za taj period godine, klasični atlantski uragan. Sam sa povelikom jahtom boriti se
sa takvim vetrom bilo bi isuviše rizično i nepotrebno. Nisam hteo da izazovem
opasnost, nego da uživam u samotnoj vožnji, pa sam čekao, i sačekao, da se vreme
smiri. Meteorološke prognoze su dosta pouzdane. Sve su to na prvi pogled sitnice,
ali bile su važne da bih na kraju naleteo na polumtrvog Maksa, mistera
Maksimilijana Blaufarba, u njegovom gumenom čamčiću, ne mnogo većem od
onog u kome su me moji valjani roditelji ljuljali na Jadranu da ne bih plakao
bezveze.
Prvih pet-šest dana zaista je sve bilo idealno, ali onda sam ugledao čudno
plovilo bez jarbola. Spustio sam svoja jedra, upalio motor i prišao. Jahta od drveta,
specijalne, skupe izrade, dugačka oko jedanaest metara. Mora da je bila jezivo
skupa. Osim slomljene katarke, na prvi pogled sve se činilo u redu, ali nije bilo
guma za spasavanje, ni čamca za spasavanje. Shvatio sam, ti idioti su napustili
brod jer su se uplašili posle udara nekog jakog talasa ili vetra, a nisu spustili ili
smanjili jedra, skočili su u more. Proučavao sam situaciju, otada je prošlo četiri ili
pet dana. Možda je neko još živ, razmišljao sam sa koje je strane je mogao da ih
zadesi udar oluje, kuda su struje povukle brodolomnike, počeo sam pažljivo da
pretražujem pučinu i najzad našao Maksima. S mukom sam ga prebacio na svoju
bavariju.
Čovek koga sam spasao bio je go, pri svesti, ali nije mogao da govori. Na
jedvite jade je rukom davao neke znake zahvalnosti. Dao sam mu da pije gutljaj
po gutljaj ne isuviše hladne vode i počeo da ga umivam. Na ispitu za skipere smo
polagali i šta da se radi kad iz mora izvadiš polumrtvog čoveka ili davljenika. Sad
sam shvatio da je i to bilo korisno. Primetio sam da ga muči tanak remen kojim je
za levi članak privezao kesicu od bele kože, on se stegao toliko da mu je gotovo
prerezao kožu. Nisam uspeo da vrećicu odvežem, odsekao sam mu je s ruke, iako
je pokušavao da se tome odupre.
Na ostrvu Martiniku mi je bila ponajbliža luka. Obavestio sam vlasnika
svoje jahte da moram da se vratim, spasavanje je prva dužnost na svim morima.

Rekoh, sa optimista sam prešao na laser i počeo da sanjarim o učešću na

olimpijadama. Laser je idealno konstruisan, lepo možeš da jedriš i pri slabom
vetru. Jarbol je visok pet i po metara, sad već moraš da naučiš i da se pentraš i ne
smeš da se bojiš visine. Sve je to još sport, razonoda, razbibriga, zadovoljstvo,
nikako posao, a kamoli poziv. Kad budem isuviše star da sam jedrim po okeanu i
otvorim svoju školu jedrenja na Savi i Dunavu, i moji će klinci prvo učiti na
optimistu, pa preći na laser. Moja je sreća što me zadovoljstvo nije napuštalo ni
kad sam jedrenjem počeo da zarađujem prve pare.
Posle mojih sopstvenih klinačkih uspeha kao nekakvog šampiona Srbije u
najnižim klasama, stariji jedriličari su počeli da me pozivaju da budem član
njihove posade na ozbiljnim regatama na Jadranskom moru, pa na Mediteranu,
plaćali su mi put do Pule ili Splita, slali avionske karte da doletim na Maltu ili
Maderu, brinuli za vize.
„Plaćaju li te, Adame?“, pitao me tata.
„Plaćaju, ali sve potrošim sa društvom...“
„Ako!“, složio se tata.
„Kakvo društvo?“, pitala je zabrinuta mama.
„Kakvo? Moji drugovi!“

Jedrenju zahvaljujem i što sam se rano oženio. Srećno oženio. Imao sam dvadeset
pet godina. Tata se namučio da shvati da sam punoletan i da mora da prihvati moje
odluke, mama se prosto radovala jer se ponadala unucima, a stricu Aleksi se
sviđala devojka, pogotovu što se zvala kao i on – Aleksandra, svi su je zvali
Sandra, i što sam je upoznao zahvaljujući njemu.
Nju do sada nisam ni spomenuo? Kako je to moguće? Pošto je za mene uvek
prisutna, valjda sam mislio da je tu za svakog kome pričam. Izvinjavam se, sad ću
ipak nastaviti dalje korak po korak, ali ovo, naravno, nikako ne treba da se pretvori
u nekakav tanki ljubić.
Sandra je bila jedna od mojih putnica, gošća na jahti, i to baš kad sam prvi
put vozio kao plaćeni skiper po Egejskom moru. Strašno mi je išla na živce jer se
na jahtu popela sa cipelicama na štikle. Crvenim cipelicama. Prava gradska
kočoperna guska, pomislio sam, takve hoće na trip po moru, a ne umeju ni da se
obuku i obuju sportski. Zar ću sada morati da jedrim sa takvim osobama umesto
da sa dobrim timom vozim regate? Ne kažem da mi se inače nije sviđala, onako
kao pojava u celini, ženska i po. Posle mi je pričala da sam se i ja njoj dopadao
sprve, ali dotle još nismo stigli.
Ako bih sada nabrojao sva svoja učešća na regatama, bila bi to brošura za
posebne ljubitelje, ali naša bi se priča zatruckala. Počelo je tako što je neko
primetio da sam kao dečarac na laseru dobar, jer su nas matorci jedriličari
posmatrali. Dunav pred Đerdapom jezero je idealno za takmičenja, preko stotinu
jedrilica tumara po njemu svakog leta. Na stotine vrsta ptica, bogato ribama, ali
đavolski moraš da paziš da se ne sudariš ili se ne nađeš na putu tegljačima barži
ili salonskim brodovima sa stranim turistima. Dobra škola.
Roditelji većine mladih jedriličara obično su takođe bili i ostali jedriličari,
inače retko koje dete dođe na ideju da se okuša na tom terenu, hoću reći, ne na
terenima, nego na vodama, ako nije pošao stazama starijih i bliskih ljudi, a nikad
nisam čuo da je iko mnogo postigao ako nije počeo kao dete, to je slično kao sa
tenisom. I moji roditelji su u početku imali fini mali čamac bez prave kabine, teglili
su ga za letnji odmor do mora i natrag, pričao sam već kako su me ljuljuškali u
gumenom čamčiću u moru, more je i za njih bilo nešto važno u životu, posle su se
redovno svojom kolibom iznad kobilice polako spuštali niz Dunav da bi me
posmatrali, ali pre svega da sami uživaju, njima je bilo potrebno dosta vremena da
se sa svoja dva slaba motora vrate uz Dunav pred jesen. Oni su mi ispričali da
predsednik jednog od beogradskih jedriličarskih klubova, ugledni veterinar, inače
prijatelj strica Alekse – teško je da nađeš nekog u Srbiji ko nije prijatelj doktora
Alekse – traži darovitog momka za svoju ekipu za regate u Hrvatskoj i Trstu,
ostarili su, potreban im je neko mlađi da se popne na jarbol i zaroni i oslobodi brod
ako se negde nasuče ili se užad zaplete.
Tako je krenulo. Sve sam umeo. A moje starije kolege u timu, dvostruko i
trostruko starije od mene, uobraženi stari morski vukovi, koji nisu govorili skiper,
nego barba, amateri naravno, ali amateri su često zaljubljeniji u svoj hobi, nego
mi profesionalci u svoj posao, što je logično, e pa oni su shvatili da imam dara, da
su moji predlozi za kurs ponekad uspešniji od njihovih preciznih proračuna i
dugogodišnjeg iskustva.
Najbolji marketing su usmene pohvale, takozvana mundreklama. Jedni su
me preporučivali drugima. Skiperi samo malo stariji od mene prepoznali su da
mogu da me koriste i eksploatišu, što se pregovora tiče bio sam naivan kao frajlice
iz prošlog veka kad ih čika pozove na večeru. Tako su počeli da me zivkaju da za
siću učestvujem na tim međunarodnim regatama za gazde iz sveta. Posle sam
shvatao da bi momak koji bi me preporučio, a uzimao honorare, i pola mog
honorara stavljao u svoj džep a da mi nije ni rekao da hoće proviziju. Pravili smo
pauze na francuskoj obali, u Kanu i Monte Karlu, na Malti i Madeiri, mogli da
jedemo, pijemo, ako bismo pristajali na dan-dva i da rentiramo kola sve na karticu
vlasnika jahte, tada sam shvatio da sam prešao na viši nivo i da sam postao
profesionalac, ali da su mi potrebni još neki papiri, ispiti, zvanje. Na osnovu mojih
kratkih javljanja mama je bila pomalo srećna što imam uspeha, ali još više
zabrinuta, moj valjani otac umeo je da prikupi obaveštenja s kim sam i kakvi smo
i uglavnom je bio zadovoljan.
Kad sam se prvi put vratio sa takvog ozbiljnog, višenedeljnog jedrenja, i kod
kuće od svojih skromnih para prvi put sam platio svoj račun za mobilni, otac je
seo da „ozbiljno razgovara“ sa mnom. Saopštio mi je da je dugo bio zabrinut zbog
mene, zbog slabih ocena u školi, bežanja sa časova i lošeg društva. Ništa novo.
Opet to moje loše društvo. Sada je, reče, mnogo mirniji u pogledu moje
budućnosti, mada ne bi bilo loše da završim još nešto, višu trenersku školu, na
primer, a još bolje fakultet za nautiku u Kotoru. Imao je, naravno, pravo, samo što
sad nisam imao vremena, a što se „lošeg društva“ tiče takođe nije pogrešio jer
prosto više nisam imao dovoljno vremena za bivše drugove, kratko bih se nalazio
s njima samo da im pričam gde sam sve bio, šta sam jeo i pio, i uživao što mi
zavide.
„A devojke?“, pitao je moj otac sa blagim akcentom zabrinutosti.
Nasmešio sam se koliko god sam umeo tajanstvenije. Rekao sam mu da sam
u timovima sa kojima jedrim do sada svakako uvek bio najmlađi. Neka mi dozvoli
da kao činjenicu konstatujem da imam široka ramena, tanak struk, dobru
muskulaturu, kad se brijem i suočim sa sobom u ogledalu, mogu da kažem da se
sam sebi sviđam. Devojkama takođe. Neka mu zasada toliko bude dovoljno. Bilo
mi je smešno što sam shvatio da me opipava da nisam slučajno, ne daj bože, peder.
Prihvatio je, objasnio da je anketirao naokolo i da me zaista računaju među
one koji mnogo obećavaju.
„Samo što moraš bolje da se prodaješ, pa da uštediš nešto. Da imaš svoje
sopstvene pare, Adame!“
Zvučalo je nekako svečano kad bi me sa posebnim akcentom zvao krštenim
imenom, trebalo je da ga shvatim ozbiljno, trudio sam se da budem učtiv i pažljiv,
ali, ponavljam, nije da nije bio u pravu, samo što nije shvatao da nije dovoljno da
me kao talenat prepoznaju njegovi stari pajtaši, koje je „anketirao“, nego da još
mnogo moram da radim da bih zahtevao veće honorare kakve dobija svetska elita.
Zasada sam bio prezadovoljan što me kao najmlađeg pozivaju na velike evropske
regate. Nisam mnogo zarađivao, ali nisam mnogo ni trošio.
Moja sportska gimnazija bila je dovoljno predusretljiva, da ne kažem
neozbiljna, pa sam uprkos slabašnom znanju i bezbroj neopravdanih izostanaka
maturirao, ona je priznavala i sportske uspehe i učešće na priznatim takmičenjima.
Da bih položio za skipera, u Hrvatskoj su to zvali „zapovjednik jahte A
kategorije“, da bih mogao samostalno da vozim jahte do devedeset devet
brutoregistarskih tona dugačke do trideset metara, morao sam mnogo da bubam,
ali znao sam da ima smisla i da mi je potrebno, dok su me programi nastave u
gimnaziji, kako se danas kaže, smarali. Srećom, kao što sam valjda takođe već
rekao, za ono što me zanima imam zaista dobro pamćenje.
Moj valjani otac bio je ponovo zapanjen kad sam mu popravio auto. U
upoređenju sa brodskim mašinama njegova šklopocija od stare škode bila je za
mene igračka. Odbio sam da za održavanje kola primim neku vrstu povećanog
džeparca, pa je mamu i mene pozvao na svečanu večeru.
„Da li hoćeš da pozovem još nekog?“
„Zašto?“
„Nemaš nikog?“, pitala je mama zabrinuto.
„Zasada nikoga koga ili koju bih želeo vama da predstavim.“

Stric Aleksa je predložio da u Grčkoj iznajmim veću jahtu pogodnu da provozam

njega i njegovo društvo, ukupno osam osoba, da plovimo onako lepo od ostrva do
ostrva, od uvale do uvale, od jedne istorijske znamenitosti do druge. Smatrao sam
da je to sjajna ideja, već sam i sam razmišljao da bih na taj način mogao nešto da
zarađujem kad nema regata, ali još nisam znao kako da nađem mušterije za prve
pokušaje. Stric mi je ponudio da me plate, kao što je običaj za mlade skipere, sto
pedeset evra na dan i obroke zajedno sa svim putnicima. Pa zašto da ne? Divota
jedna!
Pitao sam da li će da pođu sa nama i moji roditelji jer sam mislio da je to
prirodno, ali stričev odgovor bio je odsečan.
„Taman posla, to neće biti nikakav porodični izlet, ja to organizujem za moje
prijatelje odavde, a moj mali brat, tvoj cenjeni otac, majstor je kvariš gde god se
pojavi u veselom društvu.“
Za veselo društvo ja sam istovremeno bio i posluga i vođa puta i, kao skiper,
komandant, koji kaže šta se može, a šta ne, kakav je red na brodu, kad je izlazak,
a kad povratak. Stric Aleksa se ponašao primerno, isticao je tu moju ulogu i na taj
način podržavao moj autoritet, kome su se i ostali podvrgavali, mada neki od
starijih sa osmehom, ako ne i sa podsmehom. Jedan od onih koji su se stalno
smeškali bio je i vlasnik gostionice u selu, pardon, u gradu, u kome je moj stric
bio lekar, a Sandra je kćerka tog krčmara.
Pomenuo sam crvene cipele sa visokim štiklama u kojima se popela na brod,
ali posle je trčkarala naokolo u bikiniju bosa. Obuvala je ta čudesa još nekoliko
puta kada bismo izlazili, a koliko se sećam, imala je bar još dva para cipela sa
sobom na jahti. Ne moram naročito da naglasim da je njen tata krčmar umeo i da
kupuje namirnice i da ih pripremi, a Sandra je, kao najmlađa ženska osoba na
brodu, bez gunđanja, dobrovoljno ljuštila krompir, prala sudove, sve poslove
svršavala ne samo brzo nego i neprimetno.
Osećao sam se odlično. Osećao sam se kao odrastao čovek. Vreme je takođe
bilo povoljno. Jednom smo imali srednje jaku buru sa srednje visokim talasima,
taman da uplaši moje cenjene putnike i da mi da priliku da pokažem svoju
spremnost da izađem na kraj sa silama prirode. Stric Aleksa stajao je oslonjen na
jarbol i pio viski iz srebrne pljoske. Ako je bio uplašen, uspeo je da to fino sakrije.
Sandra je čučala pored mene na krmi i pokušavala da sa izraza mog lica pročita da
li se nalazimo u opasnosti, ja sam prolazio i kroz gora nevremena i uspevao sam
da je posmatram, posebno njene velike, sivkastoplave oči. Bez šminke mi se njeno
lice činilo još lepšim nego kad bi se doterivala za izlazak na kopno. Na vratima
kabine stajao je njen otac i nešto mumlao, ne znam da li je psovao ili se molio
Bogu. Ostali su se stuštili pod palubu. Što se mene tiče, ta situacija mogla je da
potraje i mnogo duže. Sve ostale dane imali smo lepo vreme, nebo ukrašeno tek
ponekim belim oblakom, zvezdane noći kao da ih je kapetan broda posebno
naručio i umeren vetar pogodan za mirnu plovidbu. Tada sam se setio i da mi je
tata preporučivao da naučim da sviram gitaru i da pevam svojim gostima. Šta
mogu, nisam, bojim se da je sada kasno.
Već i tada sam prosto instinktivno nalazio usamljene zalive za prijatno
kupanje, danas, kada prilično dobro poznajem obale Sredozemnog mora, prosto se
čudim kako sam ta mesta pronalazio otprve.
„Zašto se ti nikada ne kupaš sa nama?“, pitala me Sandra.
„Uvek imam nekog posla na brodu.“
„Bojiš se vode?“, pokušavala je da me zavitlava.
„Mi skačemo u vodu samo kad nešto treba da se uradi!“ To je čak tačno.
Primorci i pomorci ne shvataju zašto bi plivanje bilo neka razonoda.
Ja nisam od početka znao da je između nas dvoje počelo da iskri. Da iskre
preskaču s jednog pola na drugi. Nisam imao iskustva. Takva još nisam. Kad danas
zapisujem svoje sećanje, znam samo da mi je bilo prijatno kao sve što sam
doživljavao kad sam prvi put kao skiper radio sa putnicima. Ne samo zbog toga
što je to bilo prvi put nego i što je to bilo društvo mog strica. Posle sam vozio i
prijatne i manje prijatne, pa i odvratne putnike, sa kojima ni za tren ne bih seo za
isti sto u kafani, ali pošto su iznajmili brod i plaćali, morao sam profesionalno da
izdržim sa njima nedelju ili dve. To mi je posao. Deo mog posla. Stric Aleksa
takođe ne može da bira sebi pacijente.
Kako je bilo između nas dvoje? Od početka? Jeste bilo. U vjeki vjekov. Sve
dok nas smrt ne razdvoji? Ja plovim, ona radi u nekoj kancelariji, nije važno.
Možda je dobro što nismo stalno zajedno, pa se toliko obradujemo kad jesmo i
uspemo malo i da se posvađamo. Ostajem pri tome da je zaiskrilo između Sandre
i mene. Kako drugačije da se govori ili piše o svojoj prvoj velikoj i nadam se
večnoj ljubavi? Ah; pardon, rekoh da ne pišem ljubić.
 2. Maki

Moj mladi prijatelj Adam je ponešto već rekao ne samo o meni nego takođe i o
našem prvom susretu nasred Atlantskog okeana, ali red je sada da se predstavim i
svojim rečima. Otac mi se zvao Moric Blaufarb, majka Srebrenka, rođena
Jovanović, znači, tata je imao za sve prilike neobično, a mama za Srbiju veoma
obično, svakodnevno prezime. Ja sam se rodio u Buenos Ajresu 31. oktobra 1960.
godine i kršten sam u tamošnjoj pravoslavnoj Crkvi Sveti Sava. Zašto? Pa moj
otac, koji je tada imao trideset godina, smrtno se zaljubio u jednu Srpkinju,
argentinsku Srpkinju, ako tako hoćete. Međutim, ja se Argentine ne sećam, o
srpskoj i jevrejskoj koloniji u toj zemlji ne znam gotovo ništa, nešto malo sam
posle pročitao ili zapamtio što mi je deda ispričao, imao sam dve godine, kad su
se moji roditelji preselili u Njujork, gde sam odrastao kao Maks Blaufarb, pa su
me smatrali Jevrejinom. Roditelji su međusobno razgovarali engleski, španski,
ponekad i srpski, ali religiozni nismo bili, mislim da ću biti najprecizniji ako
kažem da smo prema veri bili indiferentni, međutim, da je u Evropi sproveden
Holokaust, koji se na hebrejskom naziva Šoa, to sam znao oduvek. Valjda se u
našoj kući uvek pričalo o tome, pa i kako su moji stari, zahvaljujući mudrom dedi,
izbegli da ih ubiju. Kad se to tako konstatuje, stvarno zvuči bezveze. Nisam umeo
da zamislim masovno ubijanje, to mi se činilo slično kao saga o otmici Sabinjanki
ili tako nešto.
Mene je više od toga oduvek zanimalo zašto smo tako bogati. Nisam nikakav
humanista, nisam nežan prema sirotinji, prihvatam stvari ovog sveta kakve jesu,
ne želim da promenim ni kapitalizam, ni socijalizam, niti bilo šta na ovom svetu
jer ga zapravo prezirem, ali radoznao sam, oduvek sam hteo da shvatim šta jeste,
a šta nije, nije mi se sviđalo šta jeste, a mogao sam sebi da dozvolim luksuz da
ponekad budem i ono što nisam.
Čega se sećam? Dečje sobe u osmosobnom stanu kuće na uglu 111. ulice sa
Prvom avenijom, do samog Parka Džeferson, blizu Ist rivera, ne isuviše daleko od
Central parka. Ne znam zašto sam bolje od svojih roditelja zapamtio našeg
dormena, njegov široki, crnački osmeh od usta do usta i pozdrav: „Dobro jutro,
mladi gospodine.“ Tata i mama su me zvali Mek, ali „mladi gospodine“ zvučalo
mi je u početku mnogo bolje, kasnije nisam više znao da li je to u konkretnom
slučaju bilo ironično ili prijateljski.
Imali smo, naravno, i kuću na moru, koju je kupio još deda Samuel i tamo
proveo poslednju deceniju svog života, ali moj tata je govorio „naša kuća na
moru“. Radilo se zapravo o pravom dvorcu na Ki Largu, mi smo u toku mog
detinjstva tamo na odmor odlazili samo tri ili četiri puta lir-džetom do Majamija,
pa odande helikopterom. Mama nije volela taj kraj jer je po njenom mišljenju bilo
isuviše velike gužve i vrućina. Deda je, naprotiv, rekao da ne podnosi Njujork
zbog gužve. Nikad nisam razumeo koja je to „gužva“ njoj smetala u našem
letnjikovcu jer smo bili izdvojeni od svega i svakoga, imali svoju plažu, poslugu,
sletište za helikopter, kej za jahte i motorne čamce, verujem, baš naprotiv, da je
njoj tamo bilo dosadno, nije htela da uvek letujemo na istom mestu, svake godine
je izmišljala nešto novo. Obično je išla sama, tata gotovo nikada nikuda, govorio
je da ima posla, ja sam od svoje petnaeste-šesnaeste godine samostalno birao kuda
ću i šta ću. Leto devetsto osamdeset i četvrte proveo sam sa dedom na Ki Largu.
Tada mi je dosta pričao o našim korenima. Imao je blizu osamdeset godina, ali
odlično se držao, mnogo je plivao, nisam ni slutio da je to naše poslednje viđenje,
da će uskoro da umre. Sigurno mogu samo da kažem da ničim nije odavao da oseća
približavanje kraja i da ga se boji.
Šta je poreklo našeg bogatstva? Često su me pitali, dosadilo mi je da pričam,
ja svakako ni po čemu nisam zaslužan. Što se mene tiče, nasledio sam ga. Znam
da mnogi neće da mi veruju, ali nije jednostavno nemati nikakve zasluge, ne biti
ponosan ni na šta, stalno tragati za smislom života.
Neću isuviše detaljno, ali ponešto očigledno ipak moram ovde da zabeležim.
Ne razlučujem baš precizno šta je porodična legenda, a šta stvarnost, ali po svemu
sudeći moj pradeda Blaufarb je u devetnaestom veku imao drogeriju u mađarskom
gradu Kečkemetu, a moj deda posle Prvog svetskog rata istu takvu u Beču, i to u
centralnom, Drugom becirku, koji je dobrim delom bio nastanjen Jevrejima. Dosta
toga sam saznao ili naslutio i slušajući o čemu moji roditelji razgovaraju, šta tata
uvek nanovo prepričava mami, priznajem, prisluškivao sam, ali to nije bilo teško,
nije me grizla savest jer ništa nisu tajili, jednostavno su i preda mnom slobodno
razgovarali ne vodeći računa o mom prisustvu, ali najviše mi je ispričao sam deda
kad bismo uveče sedeli na našoj plaži, pili sveže ceđenu oranžadu i posmatrali
zalazak sunca.
Shvatio sam da je deda Samuel zaista bio mudar čovek. Istog dana kad je
nemačka vojska ušla u Austriju, marta meseca 1938. godine, nekoliko dana pre
nego što će Hitler raportom pod vedrim nebom objaviti „...povratak moje
domovine u nemačku imperiju“, deda, baba i moj tata su sa četiri ili pet kofera već
bili u Orijent ekspresu za Beograd. Od kad znam za sebe, znam i da je u kesi od
štavljene, bele kože deda poneo sa sobom gotovo celu svoju za ono vreme prilično
veliku imovinu, jer je uspeo da radnju i kuću u Beču proda dosta dobro, odnosno,
da ih pretvori u dijamante. Poznata je izjava ljudi koji su se na sumnjiv način
obogatili: „Samo nemoj da me pitaš za prvi milion, sve ostalo ću ti lako objasniti.“
Mene slobodno možete pitati za prvi milion u našoj porodici jer ja sam ga legalno
nasledio, a ti kamenčići u beloj kesi bili su i više od onog poslovičnog prvog
miliona, sadržaj kožne vrećice vredeo je znatno više od jednog miliona tadašnjih
dolara. Iz Jugoslavije moji su, takođe taman na vreme, u proleće četrdeset i prve,
pre nego što je rat stigao na njene granice, preko Španije dospeli u Argentinu.
Slušao sam svoje roditelje kako se često smeju jednim te istim stvarima, koje
tada još nisam razumevao, posle sam postepeno shvatao pa i sam morao da se
nasmešim. Imalin, kalodont, olagum... Najpoznatije marke postale su naziv za ceo
spektar proizvoda, sve paste za zube nazivali su kalodont, sve kreme za cipele
imalin, ali šta je bio olagum? Na tom mestu mama bi se uvek nasmejala, a tata
klimao glavom. Bio sam još malo dete kad sam je prvi put pitao šta je to. Mama
je rekla neka vrsta gumene rukavice, samo što se ne navlači na ruke. Na tome je
ostalo. Zatim sam u nekom starom albumu – moj deda je u jedan od svojih starih
kožnih kofera stavio i albume sa fotografijama, oni su preko Beograda, Barselone
i Buenos Ajresa stigli u našu vilu na Ki Largu – našao fotografiju na kojoj deda
stoji pred svojom bečkom drogerijom, a na njoj se pored ostalog vidi i velika
reklama za olagum. Suočio sam mamu sa slikom i insistirao: „Šta je to? Kakve
rukavice?“
„Pa rekla sam da nije za ruke, to je prezervativ.“
„A šta je prezervativ?“
Posle tog pitanja mi je objasnila ono što deca manje fina od mene saznavaju
od svojih vršnjaka ili naslute zahvaljujući televiziji.
Da skratim. Dijamanti su se trošili. Iako ih je bilo dovoljno za jedan život,
deda i otac su smatrali da je neophodno da se u nešto investira. Izgradili su prvu
ultramodernu fabriku za izradu prezervativa i zaštitnih rukavica u Južnoj Americi.
Osnovne sirovine kaučuka bilo je u izobilju relativno blizu i po veoma povoljnim
cenama. Deda je imao dosta iskustva, moj tada veoma mladi otac očigledno je
imao pravi njuh za posao ili prosto srećnu ruku. Pričao je da su mu se smejali,
njegovi prijatelji u klubu privrednika smatrali su da će pronalazak pilule za
sprečavanje začeća znatno smanjiti, gotovo ukinuti upotrebu prezervativa.
Prevarili su se. Širenjem AIDS-a interesovanje za zaštitu poraslo je gotovo
neverovatnom brzinom. Deda i tata su na vreme patentirali svoje proizvode i imali
su od te strašne pošasti ogromnu kolateralnu korist. Proizvodili su prezervative –
mnogi ih nazivaju kondomima – raznih veličina, boja, čak i ukusa, bilo je i onih
koji su svetleli u mraku. Od milionera postali smo milijarderi.
Odrastao sam kao sin milijardera koji je nezainteresovan za socijalna
pitanja. Kad bi se problem siromaštva pokretao u prisustvu mog oca, on bi skrenuo
razgovor na Holokaust, na Aušvic, na ravnodušnost većine građana Evrope, „...o
građanima ostatka sveta da i ne govorimo…“ prema sudbini Jevreja, nabrojao bi
koliko je naših bliskih i daljih rođaka gde i kako ubijeno, posebno bi pominjao
svog strica i njegovu porodicu, koji su zajedno sa dedom, babom i njim stigli iz
Austrije u Beograd i tu nastradali. Time bi ućutkao svaku diskusiju o bilo čemu
drugom.
Moram da priznam da su meni grozne priče o sudbini evropskih Jevreja i o
junačkom, pravovremenom, mudrom bekstvu moje porodice u vreme najranijeg
detinjstva uglavnom bile dosadne, tek kao zreo čovek počeo sam da o svemu tome
razmišljam na drugi način i zašto smo baš mi – ja i moja najuža familija – ostali
pošteđeni. Zaključio sam da ovaj svet nije dobar, da ljudi kao ljudi nisu dobri, čast
retkim izuzecima u koje ubrajam i sebe i naravno oca i dedu, ali hteo sam takođe
da pobegnem i od takvih tipova kao što sam, čini mi se, bio ja. Ko nema dovoljno
stvarnih problema sigurno će uspeti da ih stvori.
Ne sećam se više gde se to tačno dogodilo, mislim da je bilo na metro stanici
kod raskrsnice Brodveja sa Sedmom avenijom, svejedno, negde gde je bila velika
gužva, a ja sam slučajno zamenio koferče sa istim takvim samsonajtom koji je
nosio drugi putnik i tada sam prvi put osetio kako se oseća čovek kome su čelične
lisice kliknule na rukama kao da je običan smrtnik, to jest, shvatio sam da sam za
većinu ljudi običan smrtnik. Zar to do tada nisam znao? Nisam. Svakako, bilo je
poučno. To je bilo onog leta kad još nisam odlučio na koji ću se univerzitet upisati
ili možda preskočiti godinu. Moglo mi se kako bi mi se prohtelo.
Mama mi je govorila da se ne vozim podzemnom železnicom jer su ljudi
prljavi, zarazni, smrdljivi, da uzmem taksi, bar na tome ne moramo da štedimo, ali
naravno da je nisam slušao, kakav je to Njujorčanin koji se ne vozi metroom?
Mamine gluposti! Ali te večeri je gužva stvarno bila velika, spustio sam torbicu
samsonajt pored svojih nogu jer mi je bila teška, nosio sam nekoliko knjiga koje
sam nameravao da vratim prijateljici, nešto sam se zamislio, trgao sam se kad je
voz naglo stao, zgrabio torbu i požurio na peron, nisam obraćao pažnju na viku iza
sebe sve dok me neko otpozadi nije uhvatio za rame, besno sam se okrenuo i
gurnuo ga još pre nego što sam primetio da se radi o elegantno obučenom
Afroamerikancu. Zamalo nije pao na šine pod voz. Počeo je da viče: „Lopov,
lopov!“ Odnekud se stvorio policajac, takođe crnolik, pitao je o čemu se radi, onaj
prvi je tvrdio da sam mu ukrao torbu, a držao je sličnu u ruci, ja sam rekao da su
obojica budale, valjda sam zamenio svoju za tu njegovu jebanu... Počeli smo da
se svađamo, ja sam rekao da oni ne znaju s kim se upuštaju, videće oni svoje, jasno
je da će crnja uvek podržavati svoga, a na to me policajac vešto oborio na zemlju
i okovao.
„I vi ćete sa mnom u stanicu, gospodine!“, obratio se crni policajac crnom
džentlmenu.
U kancelariji policije ustanovili smo da su nam torbe gotovo identične, u
mojoj, koju je poneo tamnoputi čovek, bile su moje knjige, kao što sam unapred
rekao, u njegovoj poveća suma novaca u gotovom, izbrojali su je na pisaćem stolu,
bilo je preko dve hiljade dolara.
 „Ko normalan vuče u torbi gotov novac u metrou?“, pitao sam pobedonosno.
„To je moja privatna stvar“, odgovorio je crni gospodin. Policajac ga je sad
pogledao sumnjičavo i konstatovao:
„Očigledno se radi o zameni, a ne o krađi...“
„Naravno“, požurio sam da ga dopunim. „Ko bi znao da ovaj nosi keš u
takvom samsonajtu...“
„Vas svejedno mogu da tužim zbog uvrede službenog lica po rasističkoj
osnovi!“, obrecnuo se policajac na mene i pitao nas da li pri sebi imamo nešto
čime bismo se identifikovali. Afroamerikanac je pokazao vozačku dozvolu, ja
nisam imao nikakve papire, ali sam ponudio da se telefonira mojoj kući i uzbuđena
mama, koja se srećom zatekla da primi poziv, rekla je da će poslati po mene šofera.
Posle me izgrdila i ponovila da nije pametno voziti se javnim prevozom u ovom
ludom gradu.
Njujork je takav, šta ćete, ali ta mala avantura mi je dala ideju da zaronim u
masu, da se maskiram i pretvaram u razne likove. Skočio mi je adrenalin kad su
me uhapsili, pogotovu što sam znao da će me moji izvući i, pre svega, da ništa
nisam skrivio.
Adam me je upozorio da istu avanturu prepričavam treći put i čudio se što
je na mene ostavila tako dubok utisak. Imao bih još mnogo toga da kažem o tome
kako sam pokušavao da se izborim sa dosadom bogatog američkog mladića, koji
nema za šta da se bori. „Zar ti hormoni nisu radili?“, pitao me moj mladi prijatelj.
„Valjda si i ti prošao kroz pubertet, bio tinejdžer“, ali ni u tom pogledu nisam bio
nikakav izuzetak, odrastao sam u vremenu kada ni savlađivanje erotskih prohteva
nije bio naročito veliki problem, bar ne u mojoj klasi, a kao sin fabrikanta
prezervativa i nehotice sam o seksualnim aktivnostima i pretećim bolestima,
prateći razgovore svojih roditelja za trpezarijskim stolom, saznavao više od većine
svojih vršnjaka. Radilo se o biznisu, a uspešan biznis je uvek dosadan, zar ne?
Kad bih noću lutao naokolo po Njujorku, tom jedinstvenom čudu na ovom
svetu, pa bi me novi poznanici uz treće piće neučtivo pitali ko sam i šta radim, u
početku sam se predstavljao kao šofer zaposlen kod svog oca. Znao sam sve
detalje, mogao sam verodostojno da pričam.
Uz dozvolu roditelja, kao student preselio sam se u sopstveni, skromni stan
u Četrdesetoj ulici, blizu Sedme avenije, ali sam tamo noćivao retko, zadržao sam,
naravno, i apartman u roditeljskom penthausu i mogao da odem kad god bi mi se
prohtelo u letnjikovac na Floridi. Adam me pitao šta sam zapravo radio svih tih
godina. Odgovorio sam da ne znam, nekako sam provodio vreme. On mi je citirao
neku izreku iz jugoslovenske vojske: „Cilj je teme da prođe vreme“, a ja sam
radosno potvrdio da se kod mene zbilo tačno tako. Jeste. Zapanjen je pitao: „Zar
je to sve?“ Pa tako je. Nisam imao cilj. Mogao sam što god bih hteo i valjda zbog
toga nisam hteo ništa naročito, samo da se malo zabavim, zaista, to najbolje
pogađa suštinu, da prođe vreme, da živim svoj život.
Kakav život? Bolji od drugih, mnogo bolji ne samo od siromašnih. Čoveku
se u pamćenje ponekad urezuju čudne sitnice. Sećam se kad sam jednom prilikom
prilično kasno, sigurno posle devet uveče, ušao u jednu samoposlugu da kupim
pastu za zube i sapun jer sam se iznenada setio da ih nemam više u svom stanu, a
mrzelo me da odem u roditeljski i eventualno se izložim upitnim pogledima moje
majke, ako bi se tamo zatekla. Ispred mene pred kasom stajao je sredovečan čovek
u upadljivom, perfektnom, sigurno po meri skrojenom odelu od bar hiljadu dolara,
njegova frizura je takođe odavala da posećuje salon za bogate ljude. Dobro je
mirisao. Učinilo mi se da mu nije mesto u ovakvoj radnji. Ja sam, naravno, bio u
farmerkama i majici. Očigledno bogati džentlmen preda mnom kupio je konzervu
sa viršlama, dve kifle od integralnog brašna i jedan kolač. Zamislio sam kako se
iz neke svoje velike, perfektno nameštene kancelarije, u kojoj je proveo petnaest
ili šesnaest sati pred računarom, mrtav umoran vraća u svoj skupi stan, gde će
usamljen pred televizorom pojesti svoju bednu večeru i truditi se da se odmori za
sutrašnji radni dan. Jadan on, pomislih, šta će mu odelo od hiljadu i cipele od pet
stotina dolara, kad nema vremena ni za šta jer zna samo za rad i strahoviti zamor.
Moje je bogatstvo tada bilo ne samo što sam imao love nego i vremena koliko
hoću, zagorčano samo ponekad prekornim uzdasima majke i njenim pitanjima
kada ću se uozbiljiti, ali izbegavao sam to na taj način što sam izbegavao nju.
Adam je rekao da uz sve razlike u poreklu, pa i starosti i imovnom stanju, imamo
sličnosti, razgovori sa dedom, zabrinutost majki... Oca sam tih godina retko viđao,
a kad bismo bili zajedno, njegovo je raspoloženje, pa rekao bih veselje, bilo takve
naravi da niko nije smeo da ga poremeti. On se celog života radovao što je njegova
uža porodica, zahvaljujući spretnosti i mudrosti njegovog oca, mog dede, izbegla
Holokaust i što on uspeva svakoga dana da uveća svoje već basnoslovno
bogatstvo.

Niko ne zna, ako lično nije iskusio i ne može da zna, kako te sunce isprži ako si
mu bez zaštite danima izložen na otvorenom moru. Činilo se kao da je stalo sve,
more glatko, gotovo bez i najminimalnijeg mreškanja talasa, nebo titravo, plavo.
U pravcu sunca se nije moglo gledati. Bio sam sam u gumenom čamcu. Nisam
znao gde sam. Negde nasred okeana. Još me nije napuštala nada da će neko da me
pronađe i spase, nisam verovao da moram da umrem, sat na ruci je radio, bilo je
jedanaest pre podne, ali dane i noći sam zaboravio da brojim iako je na satu
naravno postojao i kalendar, ali kog dana je bila ona oluja? Da li sam usamljen
treći ili četvrti dan?
 Gumeni čamac bio je dugačak dva i po metra, širok metar i po. Predviđen je
za četvoricu, zaista udoban za jednog čoveka srednje visine i težine. Imao je i
motor od dvadeset pet konjskih snaga, ali niko u njega nije stavio gorivo. Šta da
kažem Marinu, ako ga ikad još vidim u životu? U susret na onom svetu ne verujem,
a nisam verovao ni tada. Pre nego što smo krenuli rekao je da je sve u redu, da se
za sve pobrinuo. Dalmatinac, pa se još i zove Marin, ko mu ne bi verovao, on je
nadzirao i izgradnju moje jahte, koju sam zvao Rozalija po svojoj babi, on ju je
opremio pre nego što smo krenuli preko okeana bez posebnog razloga, osim da se
provedemo, njegov je posao bio da sredi takođe i sve sa čamcem za spasavanje,
kad smo ga već imali i na moju sreću vukli sa sobom.
Gurnuo me u čamac kad smo mislili da će jahta potonuti i viknuo da ne
brinem, da je u njemu sve što mi treba, ali sad će i oni... To što je smatrao da mi
treba bila je flaša od litar i po vode, pola litra viskija, dve porcije dvopeka od po
dvesta grama, dve table čokolade, žvaka, tri kutije cigareta i šibice, samo što ja ne
pušim, osim toga signalni pištolj sa tri svetleća metka. Valjda bih uspeo da ga
napunim i upotrebim, iako uz njega nije bilo nikakvog uputstva za upotrebu. Kad
se sve stišalo, a jutro svanulo, nigde oko mene ničeg nije bilo osim plavkastosive
vode do nedogleda na kojoj je zlatastocveno titrao zrak sunca sa istoka, pokušao
sam da upalim motor i shvatio da em ne umem, em ne bih ništa postigao ni da
umem jer, rekoh, goriva nije bilo. Međutim, čak i da je bilo benzina i da sam ga
upalio, ne bih znao u kom pravcu da krenem jer niti je bilo karata, niti busola, niti
bih znao šta da radim čak i da ih je bilo.
Nekoliko puta sam plovio na iznajmljenim jedrilicama na Karibima, kao
dete sa roditeljima, ili sa dedom, sa Floride naokolo, sviđalo mi se, ali poželeo sam
da se izdvojim od svoje proklete, dosadne porodice, da ne budem deo tog njihovog
džet-set društva u skupim marinama, poželeo sam da nađem devičanske zalive, ali
to je bivalo sve teže, jedriličarstvo u tim lepim predelima postalo je masovna
pojava. Moram da imam svoju jedrilicu. Ne bilo kakvu, ne prosto samo
prepoznatljivu, nego sagrađenu za mene.
Položio sam prvi stepen za skipera. Nije bilo naročito teško. Nisam glup. Za
svoj četrdeset peti rođendan sam od ušteđenog džeparca i poklona roditelja i dede
nabavio svoj prvi brod. Rekoh prvi jer sam se nadao da u mom životu neće biti
jedini. Zahtevao sam da se moja prva jahta izgradi od najboljeg plemenitog drveta.
Upozoravali su me da je drvo osetljivo, da je održavanje veoma skupo, svake
godine nanovo treba da se obnove boja i lak, plastika i fiberglas su mnogo
pouzdaniji materijali. To mi nimalo nije smetalo, pa neću ja lično da je farbam,
važno je da bude lepa, da uživam u pogledu na svoju novu, veliku igračku. Kad
mi dosadi, prosto ću je prodati, makar i sa gubitkom, mogu sebi i to da dozvolim,
poznajem ja sebe, moje ljubavi za stvari, pa ni za devojke, nisu dugog veka. Zbog
toga se nikada nisam ženio, nikada vezu sa istom devojkom nisam održavao duže
od godinu dana. Neki moji poznanici su se venčavali i razvodili. Ja sam devojkama
uvek govorio da nisam mladoženja, nisam lagao, verovatno su verovale da će me
obrlatiti, to je bila njihova greška, ali... Neću o tome. Nije dolazilo u obzir da
žensko biće povedem na neko veliko putovanje. Pozivao sam se na ratnu
mornaricu Velike Britanije koja je smatrala da žena na brodu donosi nesreću.
Ja sam lično isplanirao kabine, krevete, krevetninu, kupatilca, gde će se
ostaviti koji sapuni, peškiri, čak i odgovarajuće čaše za pranje zuba, kuhinju, sve
do najsitnijeg detalja, kako će se odlagati vino... Mislio sam da će taj Marin da se
pobrine za nautičke sposobnosti naše Rozalije.
Šta mi je sve to vredelo? Prvog jutra sam na svom gumenom čamcu pojeo
parče dvopeka, koji je čudno krckao u ustima, ali to je bio veoma prijatan, rekao
bih gotovo normalan zvuk, posle sam otpio čašu vode i dobar gutljaj viskija, pa
počeo da žvaćem žvaku. Pomislio sam da sam nešto naučio, ubuduće – naravno,
sve pod pretpostavkom da ću ostati živ, ali u to zapravo još nisam sumnjao jer
nisam mogao ni da zamislim da ću da umrem – ubuduće, dakle, bolje ću
proveravati ko je od mojih saradnika sposoban, a ko mi se sviđa samo zbog toga
što je duhovit, što mi se dopadaju njegovi vicevi.
Prvog dana nisam bio naročito zabrinut. Još nisam. Za sebe nisam. Nadao
sam se da nemam razloga ni da strahujem za ostale. Avantura. Pa to sam želeo.
Krenuli smo preko Atlantika na dobrom brodu u pravo vreme. Marin je imao dosta
iskustva. U najmanju ruku, on se s time hvalio, nisam se ni setio da proverim
njegovu kapetansku knjižicu. Poveo je svog druga Džerija, lepog mladića koji,
reče, okean još nije prošao, ali je dosta jedrio pred obalama. Ja sam pozvao Pita,
sina našeg dormena, a naravno da se on rado odazvao. Do tada se nisam mnogo
družio s njim, pozdravljali smo se, dva-tri puta popili nešto u baru preko puta, on
bi se uvek hvatao za novčanik, ali nije se mnogo žurio, uspevao sam da ga
prestignem uz njegov blagi protest da je sad on na redu. Moj otac me pohvalio
zbog takvog socijalnog odnosa. On je obezbedio Pitu studije na njujorškom
državnom fakultetu.
Znali smo i da je proleće najpogodnije vreme za prelazak Atlantika u pravcu
istoka jer golfska struja gotovo da sama nosi plovila od američke obale prema
Evropi. Hteli smo da nekoliko dana provedemo na Azorima, računali smo da će
nam za deo plovidbe do njih biti potrebno tri nedelje, snabdeli smo se hranom i
svim potrepštinama za četvoricu. Posle toga, znači, već početkom leta, nameravali
smo da stanemo gde nam se sviđa, u Maroku, na Madeiri, na Malti, a pošto
uplovimo u novu marinu u Tivtu, da ostavim društvo da radi šta hoće, eventualno
nađe posrednika i prevozi goste naokolo, možda do Grčke, baš me briga, a ja da
mesec ili dva provedem u Beogradu, pa na jesen, kad bude najzgodnije vreme za
jedrenje sa istoka prema zapadu, da se vratimo u Ameriku.
 Moj otac je još pre dve-tri godine kupio nekoliko stanova u glavnom gradu
Srbije, većinu je izdavao, a jedan na Novom Beogradu, blizu Arene, opremio je i
zadržao za nas. Govorio je da je taj grad bio važna prolazna stanica na putu spasa
porodice. On je uvek voleo fraze. Ja nisam. Brigu o svojim beogradskim
poslovima poverio je jednom gospodinu, penzionisanom ekonomisti, dao mi je,
naravno, njegovu adresu i najavio moj dolazak. Kasnije će se ispostaviti da je taj
gospodin Mikrić kolega i prijatelj Adamovog oca. Igra slučaja. Moglo je da se
dogodi da za mog oca u Beogradu radi baš Adamov otac, otac onog istog kapetana
jahte koji mi je spasao život kad sam već mislio da umirem od žeđi i sunčanice
nasred okeana, pa zašto da ne kažem, kad sam gotovo već bio mrtav.
Ponovo i ponovo sam počeo da razmišljam o svakom trenutku naše plovidbe
preko Atlantika sve do katastrofe. Na početku nismo imali vetra, jedrili smo ne
prema istoku, nego prema severu, da bi, kako nas je Marin učio, a podaci na
internetu potvrđivali, prelazak okeana bio povoljniji. Ništa od tišine na moru,
neprekidno brujanje motora i blago podrhtavanje palube, fotelja, kreveta, klozeta
stvarno su išli na živce. Nisam se osećao tako dobro, kao što sam se ponadao da
hoću.

Adam je posle komentarisao našu plovidbu. Slušao sam pažljivo. Sigurno je bio u
pravu. Citiram njega:
„Maki je po nekim svojim idejama naručio da mu naprave jahtu, ali ona nije
bila naročito dobra za jače udare vetra. Da kažem grublje: ne samo da on nije imao
pojma nego ni njegovi takozvani savetnici i saradnici. On je još kao klinac položio
ispit da bi mogao da jedri onako pomalo pred Floridom. Pa i ja sam počeo veoma
mlad, još kao dečko, ali ja sam malo-pomalo sticao prava iskustva, a on se samo
zabavljao sa lepim devojkama po relativno mirnom moru. Mislio je da je skiper, a
bio samo bogati uobraženko. Onda je krenuo sa trojicom drugara, od kojih su
dvojica mislili da umeju da jedre, samo što se nažalost pokazalo da nisu bili dorasli
pravim izazovima. Koliko sam razumeo Makija, hteli su da ih uragan nosi punim
jedrima, a kad im se slomio jarbol pozvali su hitnu pomoć – ali bojim se da su
samo mislili da to čine jer uspeli nisu, njihov SOS nigde nije primljen. Proverio
sam: nigde.
Makija su stavili u gumeni čamac i gurnuli ga dalje od broda da ga ne zahvati
kovitlac ako potonu, a nisu stigli da sami uskoče, nego su sa pojasevima otplivali
što dalje od jahte, za koju su mislili da će potonuti, i nadali se pomoći. Koja njima
nije stigla. Nikad ih nisu pronašli...“
 Tako to izgleda kad hladno procenjuješ spolja. Slažem se. Ja bih isto tako
mirno pričao da se radilo o nekom trećem, a ne o mom životu. Da nisam ja bio taj
koji je počeo da se boji smrti. Smrti? Ne. Umiranja? I te kako.
Ali kako je stvarno bilo? Sa mog stanovišta? Moram da kažem da se ne
sećam baš tačno. Ne svakog trenutka. Ne znam da li gospoda psiholozi priznaju
parcijalni blekaut. Hajde da pokušam od početka. Posle osam dana plovljenja,
uglavnom pomoću motora, počeo je da duva jak, pa sve jači vetar. Nebo se smrklo
u po bela dana, bolje rečeno, dan više nije bio beo nego tamnosiv. Pitao sam
Marina da li je opasno. Smejao se. Rekao je da je doživeo strašnije vetrove. Nije
vreme uragana. Njihova sezona traje od juna do novembra, a sad je maj. Rekoh da
juni nije daleko. Odgovorio je da sad najzad možemo da jezdimo punom brzinom
i da će podići sva jedra. Džeri je klimao glavom i pomagao mu. Pit je počeo da
povraća, šapnuo mi je da ga veliki talasi plaše i sišao u kabinu. Marin je pokušao
da peva glasnije od orkana.
Dovde se svega sećam jasno, ali sad mi nedostaju trenuci ili minuti. Kako se
jarbol slomio ne znam. Pukao je valjda. Pao na pramac, da je pao na krmu, gde
smo stajali, ja držeći se za ogradu, pobio bi nas odmah. Moja je jahta poskakivala
kao oni mehanički bikovi na kojima možeš da jašeš u provincijskim birtijama
širom američkog zapada. Marin je vikao da više ne može da upravlja i da je bolje
da pređemo u čamac za spasavanje i ne znam, zaista ne znam, kako me je ugurao
u taj prokleti gumenjak rekavši samo da se čvrsto držim, on i Džeri će prvo ubaciti
jadnog Pita, pa onda spasavati sebe, jedva da smo se razumeli, morali smo da
vičemo, da urlamo, gumeni čamac se odvezao od Rozalije, talasi su me nosili dalje,
sve dalje i tu je sad definitivni mrak. Rupa u sećanju. Iznenada predivno jutro na
otvorenom moru i, kao što ispričah, počeo sam da proveravam šta imam u svom
čamcu i pojeo sam prvo parče dvopeka, popio prvu čašu vode i prvi gutljaj viskija,
počeo sam da žvaćem žvaku i verovao da se radi o avanturi koju ću ponosno moći
da prepričavam, možda i da preteram kako je bilo strašno i opasno.
Prošao je prvi dan, prva noć, drugi dan, dan treći i noć treća... Nisam više
brojao. Pio sam sve manje vode, jeo tri dvopeka na dan. Gutljaj viskija ujutro i
uveče. Ranije nikad u životu nisam gladovao. Naravno, ponekad bih dolazio kući
gladan, ponekad jedva čekao da stigne porcija u restoranu, ali to nije glad, to je
apetit, to je fino, želja koju ćeš uskoro da zadovoljiš. Čitao sam o gladi u
koncentracionim logorima, kao što sam već rekao, tata je insistirao da znam kakav
je bio Holokaust od koga su se njegovi roditelji i on jedva spasli. Kad sam prvog
dana na pučini uveče osetio glad, pravu glad, jer me suvi dvopek i žvake naravno
nisu zadovoljili, još sam pomislio, dobro je što i to doživljavam, to je prosto deo
avanture.
Ali šta je sa Marinom, Džerijem i Pitom? Da li su se spasli? Ako jesu, da li
su već pokrenuli poteru za mnom? Ako nisu, ako su... ako su se udavili, kad će i
da li će iko da počne da nas traži, da me traži? Kad će otac da se zabrine? A mama?
Hiljadu puta sam ih molio da me ne proganjaju kad preduzmem nešto uzbudljivo,
da nisam više malo dete, da me ostave na miru. To bi sad moglo da mi se osveti,
navikli su da se ne javljam svaki čas.
Kada ima smisla da upotrebim signalni pištolj? Uzeo sam ga u ruke,
poigravao se njim, stavio patronu.
Zašto se taj jarbol slomio? Zar je vetar bio tako jak? Ili jedrilica tako loše
izgrađena? Ili je Marin stavio previše jedara da bi ubrzao našu vožnju, nije ih
prilagodio udarima orkana? Čika Šon me je upozoravao da ne verujem isuviše
mladim nazovimoreplovcima i da se ne upustim u gradnju sopstvenog broda, kad
se tako dobri tipovi jedrilica, koji su dokazali svoje sposobnosti na mnogim
regatama, mogu kupiti za proverenu cenu, a ako baš želim da budem originalan,
mogu da ih ofarbam kako hoću.
Čika Šon, Škotlanđanin, bivši prokurista mog oca, bio je čudak koji se posle
smrti svoje žene povukao na jedan brod ukotvljen dosta daleko od Sitija, uzvodno
na Ist riveru. Kažu da je svojevremeno, kao mlad čovek, bio odličan ribolovac,
specijalista za sabljarke, ali već godinama nije dizao sidro. Čak je i zime većim
delom provodio na svom brodu, koji je u tu svrhu bio odlično opremljen, zagrevao
se, hladio i kuvao je na plin, iako je držao i apartman u hotelu Taft, na Sedmoj
aveniji, za slučaj da se razboli, jer je u tom slučaju bolje da bude na Menhetnu.
Imao je dovoljno akcija naše firme da bi bez briga proživeo ostatak svog života.
Rekao mi je da na televiziji prati samo sport i političke vesti, a da mnogo čita, kad
sam ga pitao gde su mu knjige, pokazao mi je tablet i objasnio da zahvaljujući
njemu uvek raspolaže čitavom bibliotekom. Redak spoj veoma modernog i krajnje
konzervativnog čoveka. Što se tiče moje prve, originalne jedrilice, koja je već na
svom prvom putovanju doživela totalni brodolom, i mog kapetana Marina, kome
sam poverio ne samo nju nego i svoj život, bio je potpuno u pravu. Samo što mi
zakasnelo saznanje o tome u novoj, sve beznadežnijoj situaciji nimalo nije
pomoglo. Ako ostanem živ, u svakom slučaju moram da ga posetim i da mu sve
to kažem jer znam da bih mu time priredio pravo zadovoljstvo. Svako živ, pa i
likovi kao što je čika Šon, vole da im se kaže da su pametni.
Prva dva dana sam na pučini mislio: „Ako ostanem živ“, ali nisam sebe
shvatao sasvim ozbiljno, koristio sam te reči u mislima kao običnu frazu, kao kad
se kaže: „Daj Bože“ ili „Inšalah“ ili pitaš nekog kako je, a zapravo te nimalo ne
zanima i najradije bi ga poslao dođavola.
Pobrkao sam redosled dana, jutara, večeri i noći, jer su bili isti. Ne znam koji
su to bili dani u nedelji. To je zaista svejedno kad si sam. Sasvim sam. Sam sa
sobom.
 U početku sam uspevao udobno da spavam, u gumenom čamcu zamišljenom
kao spas za bar četvoricu jedan čovek srednje veličine baš je imao dosta mesta.
Još nisam bio naročito ni gladan ni žedan, iako sam predostrožno sebi odredio
koliko čega mogu da pojedem i popijem, a noći nisu bile prohladne, nego baš
prijatne. Imao sam vremena da posmatram zvezde, da shvatim kako su lepe kad
svetlucaju iznad mirnog mora, poželeo sam da ostanem živ već i zbog toga da bih
to mogao da pričam. Ljuljuškanje. More je retko kad sasvim mirno, ali tih noći se
smirilo, a kad bih se probudio ujutro od prvih sunčevih zraka, delovalo je glatko,
srebrnasto kao živa. Živu ipak uvek smatramo pomalo opasnom.
Dani su – prvi dan sigurno, a valjda i drugi – bili dosadni, a sunce je pržilo
sve jače. Ili sam ja sve više patio zbog njegove opake snage. Skinuo sam, naravno,
vetrovku i džemper, pokušao da pomoću njih i vesala napravim neku vrstu
nadstrešnice, veštiji čovek od mene bi uz pomoć konopca, koga je bilo u
gumenjaku, napravi nešto zgodno, ali ja sam jednom rukom uvek morao malo i da
pridržavam taj moj suncobran, što me je zamaralo. Razmišljao sam s koje strane
će najzad stići pomoć i sa kojim duhovitim rečima, svakako što ironičniji prema
samome sebi, mogu da je dočekam.
Imao sam vremena, pa bih se setio kojekakvih gluposti – ili mudrosti – koje
sam nekada pročitao. Na primer, da je ljudska koža tanja i najčešće manje maljava
nego kod većine drugih sisara. Koža štiti organizam od mehaničkih povreda i
drugih spoljnih uticaja. Štiti, ali strada pritom, na primer, od prekomernog
sunčanja. Mama me je od najranijeg detinjstva upozoravala da se od sunčanja
može dobiti rak kože, melanom! Dok sam morao da trpim sve što joj je padalo na
pamet uporno me je mazala pred svaki izlazak na bazen ili more. Sad mi je koža
bila izložena najjačem predletnjem okeanskom suncu i nisam više znao kako da
se spasem pod vetrovkom razapetom između dva idiotska vesla.
Nekad su se od ljudske kože pravili ukrasi. Da bi za takve poduhvate ostala
što elastičnija, zarobljenicima osuđenim na smrt gulili su kožu za života. Ta praksa
nije izumrla tako davno. U Buhenvaldu je žena komandanta logora Ilze Koh dobila
abažur za stonu lampu od kože tetoviranog, ubijenog zatvorenika. Moj deda nije
bio tetoviran, da nije na vreme pobegao sa dijamantima u vrećici od bele kože,
možda bi dospeo u taj Buhenvald, ali bar mu kožu ne bi uzeli u tu svrhu. O tome
sam takođe razmišljao sam nasred Atlantskog okeana, a koža mi je, uprkos svim
mojim naporima da se zaštitim, pocrvenela od sunca i počela da se guli. I da boli.
Strašno da boli. Priručnu apoteku sa mastima, na primer protiv sunca, nisu se setili
da stave u gumeni čamac za spasavanje moje jahte.
Kad sam sve to mnogo kasnije pričao Adamu, rekao sam da se sad naknadno
čudim zašto sam svoje doživljaje povezivao sa vremenom Holokausta, a rodio sam
se toliko godina posle rata. Kakve veze moja patnja zbog sunca na okeanu i strah
od melanoma imaju sa Buhenvaldom i Ilzom Koh? Valjda je strah od smrti uvek
strah od smrti, bol bol, nije nikakva uteha što je drugi patio više, a šta je to uopšte
„više“ kad patiš samo svoju sopstvenu patnju? Adam mi je rekao da nema pojma
o čemu trabunjam.
Trebalo je da pazim da neki avion ne preleti preko mene a da ne zapazi
gumeni čamac, trebalo je da signalni pištolj uvek držim u pripravnosti.
Da li da počnem da pušim da bi mi vreme brže prolazilo?
Predveče drugog, ali možda i trećeg dana gotovo pored glave mi je
prosviralo pravo jato letećih riba, koje su nekoliko metara dalje glasno pljusnule
u vodu. Mogao sam da posmatram i igru delfina. Stalno sam osmatrao horizont,
pitao se da li ću zapaziti crne trouglove peraja ajkula. Pitao sam se glasno:
„Da li ovde ima ajkula, molim?“
Začudio sam se što mi je glas zvučao tuđinski, nekako rapavo. Koliko dana
nisam progovorio? Od dovikivanja kad su me Marin i Džeri gurnuli u čamac za
spasavanje... ali nisam znao koliko je vremena otada prošlo. Uplašeno sam otpio
malo više vode nego što je štedljivost nalagala. Bila je topla, pomalo bljutava, ali
ipak tečnost. Razmišljao sam da li da plastičnu bocu držim pola sata ili ceo sat u
moru ne bi li se rashladila, ali plašio sam se da je slučajno ili iz nemoći ne ispustim,
a i morska voda je takođe bila mlaka. Strahovito sam zaželeo nekoliko kockica
leda.
Noć je padala brzo. Koja po redu noć? Podigao se laki vetar, okean se blago
zatalasao, posle pojava prvih zvezda zahladnelo je, hladnoću sam sad možda
osetio još i više jer sam bio gotovo prepečen od vrelog dana, iako sam se većim
delom sakrio u senci vetrovke, koju sam sada odvezao od vesala i obukao. Obući
je bio je naporan posao jer su me bolela ramena, a ruke gotovo da me nisu više
slušale, udovi su počeli da mi se otuđuju.
Pokušavao sam da odredim koja je koja zvezda, ali nisam se snalazio. Nisam
znao kako treba posmatrati nebo, samo sam se sećao da smo u školi nešto učili o
zvezdanom nebu i astronomiji, ali verovatno nisam pazio jer ništa korisno nisam
zapamtio.
Uspeo sam da zaspim lako, gotovo neprimetno, a probudila me kiša. Otvorio
sam usta. Svaka kap bila je dragocena. Držao sam i plastičnu bocu tako da se
pomalo dopunjavala. Kišnica je destilisana voda, ali kažu da može da sadrži i zrna
prašine i druge nečistoće. To iznad okeana verovatno nije slučaj. Međutim, ona
jedva da u sebi ima elektrolite koji su neophodni organizmu. Da sad imam laptop
u čamcu i da slučajno imam vezu preko satelita, mogao bih da proverim na Guglu.
Samo što ne mogu. Ne mogu ništa osim da razmišljam kojim ću rečima prepričati
svoj doživljaj. Posle sam izgubio nadu da ću ostati živ. Na kraju sam ipak mogao
sve da ispričam, prvo mom spasiocu, Adamu, a posle i drugima. I bilo mi je milo
što mogu da pričam o pravoj, o zaista pravoj avanturi.
 Da sam imao laptop i satelitsku vezu, mogao sam svakako i da se zabavljam
nekim igricama sve dok punjenje akumulatora drži. Kakva glupost! Da sam imao
bilo kakvu vezu sa bilo kim, mogao sam da pozovem pomoć!
Posle sam se skinuo do gole kože. Svakako je bilo prijatno što me je kiša
isprala po celom telu. Gledao sam niz svoje telo, pitao se da li je već omršavilo,
što bih voleo, ali nisam primetio nikakvu razliku. Dijetu svakako treba držati
znatno duže od dva-tri dana.
Onda sam odlučio da propušim. Nisam uspeo otprve da upalim šibicu, a kad
sam najzad uspeo i cigaretu prineo ustima, nisam znao kako da povučem dim. S
jedne strane me je to nerviralo, s druge zabavljalo, tek sa četvrtom šibicom uspeo
sam da zapušim. Zakašljao sam se. Potekle su mi suze od muke, ali sam se
nasmejao samome sebi i uporno sam popušio cigaretu kao da je neprijatan
propisani lek.
„Ne umeš ni duvan da pušiš!“, rekao sam samome sebi glasno, a pošto mi
se moj sopstveni glas opet nije sviđao, vikao sam: „Ti si budala, Makse Blaufarbe,
vreme je da odrasteš dan-dva pre smrti!“
Eto, tako! Potegao sam dobar gutljaj viskija, koji mi je vatreno klizio niz
grlo. Imao sam još malo čokolade. I vode. Onda sam žvakao žvaku sve dok nije
palo veče, zahladnilo je, srebrnasto nebo isprskano zvezdama još uvek mi se činilo
lepim a blagim, pomislio sam da mi je možda na neki način naklonjeno, vetar je
nosio gumeni čamac u nekom pravcu. Zamislio sam se. Nosio me je prema istoku.
To nikako nije valjalo, najbliža obala je sasvim sigurno bila na zapadu, ali to
Golfsku ili ko zna koju struju nije zanimalo, vetar još manje, naprezao sam se da
se setim da li ovuda postoji bilo koje ostrvo na kojem bih mogao da se nasučem
makar slučajno, da li da zaveslam, čuo sam bezbroj viceva o brodolomnicima na
pustim ostrvima, moglo bi da me nanese na neki otok gde se već nalazi devojka
koju je čudom posle katastrofe talas takođe izbacio na nepoznati žal.
Dobro je što još izmišljam koješta, pomislio sam i viknuo:
„Život je lep!“
Znao sam da izmišljam nemoguće, pa kao da sad razgovaram sa sobom,
odgovorio sam sebi:
„Pa šta?“
„Počinješ da razgovaraš sam sa sobom?“
„Pa šta?“
Setio sam se da je Život je lep naslov filma Roberta Beninjija u kome otac
teši sina da je život lep, iako je grozan jer se nalaze u koncentracionom logoru.
Namestio sam se što sam mogao udobnije i zaista uspeo da zaspim. Koja po redu
usamljena noć na gumenom čamcu? Tamo gde izlazi sunce, tamo je istok, tamo je
trebalo da stignemo na lepa Azorska ostrva. Ako budem još malo štedljiviji imaću
po zalogaj čokolade i jedan i po dvopek još danas i sutra, i desetak žvakaćih guma.
I još malo viskija. Znao sam da morska voda ne može da se pije i da čovek dosta
dugo može da gladuje, ali da se od žeđi umire za tri do četiri dana.
„Da me iko traži već bi me odavno našao“, rekao sam opet glasno da bih
proverio da li još mogu da govorim. Mogao sam, ali s mukom. Da li da pojedem
sve što imam, popijem sve što imam, pa sačekam tu smrt kroz tri ili četiri dana ili
da se spustim sa čamca u vodu jer je verovatno lakše umreti kad se utopiš, a ako
ajkula dođe da te spase može sve da prođe vrlo brzo. Odlučio sam da obavezno
skočim u vodu ako zapazim ajkulu, verujući da ću u njenoj pojavi shvatiti znak da
je gotovo, ali nikakav morski pas se nije pojavio na vidiku.
Brzo sam se navikao na gorki ukus duvanskog dima. Odlučio sam: ako
ostanem živ, biću pušač. Svašta još moram da isprobam u životu. A da li ću da
jedrim? Zašto ne bih, dva puta se takva katastrofa u istom životu sigurno ne može
ponoviti.
Tako sam se nekako privikao na situaciju. Možda prosto zbog toga što sam
bio isuviše umoran. Čak i da su se pojavile ajkule, verovatno ne bih uspeo brzo da
ustanem, priđem rubu svog čamca i skočim u more. Možda samo da se s mukom
privučem do ruba i nekako se prevrnem preko njega u vodu. Isuviše veliki napor.
Ali imao sam još snage da se prekrijem vetrovkom, da prekrijem i lice. Tako je
bilo još toplije. Toplo? Vruće. Ali umesto slanog mirisa okeana, smrad odeće, i
kad čvrsto zatvorim oči, dvostruka, duboka tama. Tako sam izdržao dugo, možda
sam pao u san, možda sam neko vreme bio u nesvesti. U čemu je razlika?
Pošto je ponovo palo veče, osećao sam se bolje. Bilo mi je dosadno. Znači,
živ sam, pomislio sam. Samo je živom pripadniku ljudskog roda dosadno. Preturao
sam po džepovima. Toga se do sada nisam ni setio. Prvo sam dohvatio belu kožnu
kesu sa dukatima i dolarima. Nosio sam je više kao amajliju, manje kao finansijsku
rezervu. Deda mi je tu vrećicu poklonio na osamnaesti rođendan i ispričao da je
ona, zapravo njen sadržaj, zahvaljujući slučaju i visprenosti, postao osnov
njihovog života, udobnog života uprkos svim pretnjama koje je mali deo njegove
porodice uspeo da prevaziđe. Čudo da mi do sada nije ispala, a bacao sam vetrovku
tamo-amo po čamcu, koristio je kao krov protiv sunca, pokrivao se s njom. Kesu
ne smem da izgubim. Ona je garancija daljeg preživljavanja kad god i ko god me
bude našao. Osim toga svakako donosi sreću. Uzanim remenom, kojom se
zatvarala, uspeo sam da je čvrsto zavežem za levu ruku. Pritegao sam malo isuviše
čvrsto, ali neka. Zatim sam posmatrao svoju fotografiju na vozačkoj dozvoli u
novčaniku, u kome je bilo još nekoliko stotina dolara. „To sam dakle ja!“ Zar će
neko da pronađe čamac kad već budem umro od žeđi, pa da kaže: „To je bio taj
Maksimilijan...“ Tu su bile i platne kartice. Po parče plastike, u mom slučaju
bogatstvo.
 „Još uvek sam bogat čovek“, rekao sam prvo onako za sebe, pa sam viknuo
iz sve snage. „Ja sam bogat, ništa mi ne možete!“, ali to me je baš uplašilo jer mi
je glas zazvučao nepoznato. Grlo me je zabolelo od napora. Dao bih stotinu hiljada
dolara za bocu hladnog piva, a sve što imam za flašu vode.
Setio sam se: prava reč za moje stanje bila je obamrlost. Pa imao sam još
jednu poštenu porciju vode u flaši. Ako prepolovim svoje dosadašnje sledovanje
na po nekoliko gutljaja mogu da je rastegnem na dva dana. Na tri? Čemu? Šta
odlažem? Šta produžujem? Muke. Umiranje. Više nema nade da će me naći. Ispio
sam flašu do dna, namestio se što sam mogao udobnije i zaspao.
Probudio sam se jer mi je bilo hladno. Čudno je što se tako tačno sećam
gotovo svakog trenutka, čudno, zar ne? Polusvesno sam stavio žvaku u usta, ali
imala je isuviše jak ukus mentola i setio sam se da više nemam čime da isperem
usta, pa sam je ispljunuo.
Spustio sam ruku u more, koje je bilo iznenađujuće toplo. Umio sam se
slanom vodom, ali posle mi je bilo samo još hladnije. Na istoku je horizont počeo
crvenkasto da svetluca i znao sam da je zora viđena usred okeana neshvatljivo lepa
prirodna pojava, pa sam pomislio, eto, i to sam doživeo. I to sam još doživeo, ali
šta mi vredi ako neću moći da pamtim kako je divna i da ispričam šta sam video.
Ništa ne vredi da doživiš, ako posle ne možeš da ispričaš.
Znao sam da će uskoro biti nepodnošljivo vruće.
Imao sam još četiri žvake i osam cigareta. Ali više nisam imao vode.
Pomislio sam: „To je to! Ja umirem od žeđi...“ Strahovito sam se napregao
i što sam mogao glasnije viknuo: „Bože, ja umirem od žeđi!“ Uspeo sam da
kriknem, ali nisam verovao da postoji nekakav Bog koji me čuje.
Plakalo mi se, ali nisam imao suza. Možda sam se već toliko isušio da zbog
toga nisam mogao čak ni to. Čas me je žeđ strahovito mučila, bolelo me je grlo,
čas bi nestala i osećao bih se sasvim dobro, mirno, opušteno, slabo, doduše, ali ne
strašno, samo nisam znao kako da skratim časove muka, kako da produžim
trenutke čudne sreće.
„Da li ću poludeti?“, pitao sam se, ali nisam izgovarao reči, koje su navirale
samo u umu, da se ne bih isuviše napregao. Kako bi bilo da naručim obilan
doručak sa šampanjcem? Ne, protiv žeđi jedino pomaže bistra, hladna voda. „Šefe,
bocu negazirane vode, molim. Vitel? Pa zar nemate evijan, uvek sam više voleo
evijan, kakva vam je to krčma bez te vode?“
Čuo sam sebe kako dahćem. Kad je počelo? Do sada nisam ni bio svestan
da tako teško dišem.
 Ležao sam na leđima i posmatrao kako nebo gubi jarku i svetlu boju. Nisam
više imao ni volje ni snage da se podignem i okrenem zapadu da još jednom vidim
kako će sunce pokvasiti svoj rumeni trbuh na horizontu i potonuti u okean.
Zar ovuda ne prolaze brodovi? Jahte? Ovim nebom ne lete avioni? Sam sam
usred okeana.
Znam, trebalo bi da mislim na nešto lepo. Da se usredsredim na... Najlepši
dosadašnji trenutak u životu? Ne pada mi na pamet.
Odavno nisam proverio koliko je sati. Prolaženje vremena obeležavali su
zora i sumrak. Pitam se koliko dugo sam već u gumenom čamcu usred Atlantskog
okeana. Mogao sam da proverim datum na svom časovniku, ali nisam više mogao
da se setim kojeg dana nas je zapravo zadesila ona oluja posle koje su me talasi
odneli od moje lepe, skupe igračke, jahte sa slomljenom katarkom, broda sa
nepouzdanom posadom. Naprežem se, ali ne mogu da se setim.
Sećam se da sam jednog jutra povraćao. Posle sam osećao olakšanje u
stomaku, ali nisam imao čime da isperem odvratni ukus. Sva sreća, setio sam se
da imam još malo viskija. Žestok alkohol baš i nije dobar protiv žeđi, ali jeste
protiv zadaha u ustima. Malo sam pljunuo, malo progutao.
Priželjkivao sam da padnem u nesvest. Želja mi se zaista ostvarila. Bar
napola. Kakva ti je to nesvest kad znaš da si u nesvesti? Osećaš se kao da si
onesvešćen? I dobro je što je tako jer će biti strašno kada se budeš osvestio i suočio
sa realnošću, beznadežnošću, bolovima, žeđi, paklom u svom grlu i grudima, sa
smrću. Pa mi je onda opet bilo toplo, prijatno, osećao sam se ušuškanim u toj
nesvesti, ako smem tako da je nazovem.
Podigao se blagi vetar i ljuljao čamac. Kao u detinjstvu, pomislio sam, i da
bi bilo lepo da taj polusan potraje još malo, da ne upadne mama sa blagim
uzvikom. „Diži se! Škola!“ i da ne povuče u stranu teške zavese. U svojim
neispranim ustima još sam pomalo osećao žestinu viskija, zamalo da se uplašim
da će mama pitati: „Gde si bio sinoć? Smrdiš na alkohol! Opet si se napio!“
A nisam se napijao kao učenik, nisam ni kao student, pio sam sa prijateljima,
ali ne više od ostalih, nikada toliko da ne bih znao gde sam i kako da se vratim
kući. I sad bih da se vratim kući, pomislio sam ironično. Ne ide mi se dole da se
vozim podzemnom. Taksi! U Njujorku nikad nema taksija kad ti je najpotrebniji.
Da li se sada osećam snažnijim? Kao da je tako. Da li me manje muči žeđ?
Ne toliko nesnosno kao pre nego što sam sinoć zaspao. Sunce na istoku još je bilo
blago. More se mreškalo jedva primetno. Samo što nebo nije bilo tako plavo kao
što sam očekivao, kao da se između njega i okeana navukao providan, beličasti
veo. Isparavanje? A možda sam već počeo da haluciniram. Ne bi bilo nelogično
posle toliko dana. Koliko dana? Zar to sad zaista nije svejedno, kad će uskoro sve
biti gotovo.
 Odlučio sam da ustanem. Uspelo je bez isuviše velikog naprezanja. Stajao
sam nasred svog gumenog čamca. Prišao njegovom rubu. Sad bih mogao čak i da
se prebacim preko njega, spustim u more, zaplivam nekoliko zaveslaja, legnem na
leđa, zaronim, uživam, to bi me osvežilo. Svaki pokret je bio napor kao da dižem
stotinak kilograma, najzad sam opet stajao go pod suncem, koje se određenom
putanjom polako penjalo prema svom zenitu. Ako bih zaplivao, ali ne sa namerom
da se udavim i skratim muke, nego samo da se rashladim, ako bih posle toga hteo
da se vratim na čamac, ne bih više imao snage da se prebacim u njega.
Pokušao sam da podignem jedno od vesala da bih oprobao svoju snagu.
Jedva sam uspeo. Hteo sam da ga zavitlam, ali ispalo mi je iz ruke. Osmotrio sam
svuda oko sebe, trouglastih peraja ajkula ni sada nigde nije bilo na vidiku,
samoubistvo skokom njima u ralje ne bi uspelo, dugo bih se davio. Možda bih se
očajno još dugo držao za čamac. Predomislio bih se, dalje bih se borio. Još uvek
sam se pomalo nadao da će nekim čudom neko da stigne u pomoć.
Moji roditelji ipak mora da su se zabrinuli, iako se ranije događalo da se
duže vreme ne javim, pravi roditelji treba da naslute ako im je jedino dete u
smrtnoj opasnosti. Da je živ, moj deda bi sigurno osetio da sam u nevolji. Nisam
se dovoljno družio s njim, nisam saslušao sve priče koje je mogao da mi ispriča,
sve savete koje je još mogao da mi da.
Možda su moji roditelji ipak odavno obavestili komandu obalske straže, a
ovi ustanovili iz koje sam luke, kojim brodom, sa kojom posadom i sa kojim
navedenim ciljem krenuo i sada pažljivo pretražuju kvadrat po kvadrat, tata je
angažovao i nekoliko privatnih helikoptera, naći će me, moraju da me nađu, tek
što nisu stigli. Još jedanput, stoti put, pogledom sam pretraživao ne samo pučinu
nego i nebo i proverio gde je signalni pištolj. Ništa. Nigde ništa.
Uspevao sam da onako potpuno nag stojim nekoliko minuta prkoseći suncu,
ali zatim sam morao da sednem na rub čamca. Hteo sam da potegnem još jedan
gutljaj viskija, tražio flašu, jedva je našao u samom uglu gumenjaka pored gomile
konopaca otvorenu i praznu. Šta se dogodilo? Nisam je zatvorio? Sagnuo sam se
četvoronoške, spustio glavu, pomirisao gumeni pod, još se osećao po alkoholu.
Uzdržao sam se da ga ne poližem. Nisam se više sećao koliko je još bilo viskija u
flaši. Malo. Malo, ali ipak bar za dobar gutljaj. Prosuo sam ga iz nepažnje, iz
gluposti. Bio sam, dakle, pijan. Isuviše pijan da bih sačuvao još malo pića.
Ništa. Ništa se tu nije moglo. Šta sam još imao? Jednu žvaku i tri cigarete.
Uspeo sam da zapalim jednu. Pritom sam se zagledao u svoju ruku, šaku,
nadlanicu prekrivenu plikovima. Logično. Od sunca. Čudio sam se kako to da me
ne boli. Ruka mi je drhtala. Pridržavao sam levicom desnicu. Tih detalja se
savršeno sećam, a mnogo toga se potpuno izbrisalo iz mog pamćenja. Otupeo sam
na bol? Dobro bi bilo ako je tako. Ali sad sam osetio da mi se koža zategla i na
ramenima, da sam sav ispečen. Pokušao sam da se našalim u mislima, sad bih
mogao da pojedem malo svog sopstvenog ispečenog mesa. Samo što nisam osetio
glad, a žeđ je do te mere bila stalno prisutna da je nadvladala sve, gotovo sve, ipak
ne baš sve, jer kad bih duboko uvukao dim cigarete, malo bi se stišala. Dim se
gotovo graciozno, srebrnastoplav, dizao sa cigarete u susret zažarenom nebu, ali
činilo mi se gotovo utešnim što je sunce ipak prevalilo zenit i dočekaću da zađe
na zapadu. Doživeću još jedno veče, još jednu noć. A da li još jedno jutro?
Pošto sam popušio cigaretu, klekao sam, zahvatio morsku vodu i polivao se.
U prvom trenutku slana voda je na popucalu kožu delovala kao da me secka
nožem, ali zatim je prijalo. Bio sam u iskušenju da otpijem gutljaj morske vode,
ali ipak sam znao da je to veoma opasno i da bih umro u velikim mukama. Umreću
svakako, ali možda ću uspeti bez muka. Postoji li udobna smrt? To pitanje mogu
da postavim i sada, dok pričam kako sam ostao živ, jer ako sam, kako se kaže, tom
prilikom pao smrti sa lopate, negde će me ipak sačekati.
Čučnuo sam tako da mi leđa budu zaklonjena od sunca. Odlučio da ove noći
po svaku cenu ostanem budan, posmatram zvezde, mislim o lepim stvarima, setim
se u čemu sam najviše uživao u životu ili šta mi je pre nego što je oluja zahvatila
jedra moje jahte bilo najuzbudljivije, da bih posle toga mogao da prespavam dan,
ako bude sreće opet u nekoj vrsti nesvesti. I da me žeđ ne muči previše jer sam se
navikao na nju. I da me opekotine od sunca ne bole strašno, nego samo podsećajući
me da sve dok boli znači da sam živ. Koji mi je to starac u Central parku u
Njujorku, valjda neki tatin poznanik, kad sam ga učtivo pozdravio i onako
ljubazno, kao što je red, upitao kako je, rekao nešto što je valjalo da zapamtim?
Nisam uspeo da se setim ko je to bio, ali jesam načina kako je rekao:
„Dobro, dobro, znaš, ali ako se jednog dana probudim a da me ne boli ništa,
znaću da sam protekle noći umro.“
Morao sam da se napregnem da bih disao. Disanje više nije funkcionisalo
automatski, a da ne mislim o njemu. Na trenutke tako nešto bi se događalo i ranije
u... Kako da kažem? U normalnom životu? Ovo svakako nije normalan život.
Morao sam da odlučim da udišem, izdišem, pokušavao sam da prestanem, fakiri
navodno mogu da zadrže dah, ali ja nisam uspevao, „disalo je i dalje“ da bi se
živelo. Ali svaki izdisaj bio je takođe i ubod u pluća. To je trajalo neko vreme.
Onda sam se iznenada setio da ne moram više da se naprežem da dišem jer sam
disao kao uvek, ali nisam znao kada sam iz jednog stanja prešao u drugo.
Uspeo sam opet da ustanem, ponovo sam se polako okretao pretražujući
horizont. Ništa. More je opet bilo mirno. Bez daška vetra. Dobro je što ne jedrimo
više u pravcu Evrope, pomislio sam, sad bismo se sekirali što je takva bonaca,
motor bi stalno radio i Marin bi po deseti put proračunavao da li imamo dovoljno
goriva.
 Iznenada sam primetio da me steže remen kojim sam kesu od bele kože
zavezao za levi članak. Do tog trenutka na to nisam obraćao pažnju. Iako sam je
davno zavezao za svoju ruku, sad me je zabolelo kao da su mi je sad zategnuli.
Setio sam se kako su me zabolele lisice kad sam u metrou slučajno zamenio torbu
sa crnim džentlmenom, a policajac me smatrao za lopova. Pokušavao sam da
odvežem čvor, ali nije mi uspevalo jer sam mogao da koristim samo jednu ruku.
Nisam uspeo ni da otvorim kesu, a pomislio sam da bih sad rado razgledao dukat
ili bar srebrnjak od jednog dolara tek da bih nešto imao pred sobom i da
konstatujem da ovde na pučini ne vrede ama baš ništa, jesti se ne mogu, piti još
manje. Nisam mogao da se tačno setim kako izgleda jedna, kako druga strana
dolara. Sa više strpljenja bih možda uspeo da rešim problem sa kesom, ali nisam
više imao strpljenja ni za šta. Zašto nisam bio strpljiv, kad nikakvog drugog posla
na ovom svetu nisam imao, osim da možda razdrešim to glupo parče stare bele
kože? A koliko puta su deda i otac prepričavali kako je stari, tada još ne tako stari
gospodin, stavio dijamante u ovu istu kožnu vrećicu i njima u Latinskoj Americi
počeo posao koji mu je doneo bogatstvo, koje je omogućilo i meni, Maksimilijanu,
da izgradim sebi dobru, novu jahtu Rozaliju, koja ipak nije bila dovoljno dobra da
bi odolela oluji na Atlantiku. Znači li, da su me ti dijamanti na kraju ubili, da su
postali ubitačni tek u drugoj, ne, nego u trećoj generaciji?
Sad sam već bio znatno stariji nego deda kad je odlučio da pobegne iz
Austrije, pa posle iz Jugoslavije.
Onda sam osetio da duva vetar i kad sam ponovo bacio pogled naokolo,
primetio sam da se na istoku gomilaju oblaci. Da li to znači da će opet padati kiša?
Dovoljno jaka kiša da se napijem vode? Kad sam pomislio da pijem, opet sam jače
osetio koliko sam žedan.
Oblaci su jurili preko neba, koje je zbog toga svaki čas menjalo boju,
tamnomodro se pretvaralo u svetloplavo, a ponekad bi sunce, koje se krilo iza
oblaka, njihove rubove nakratko bojilo jarkocrveno, zlatasto, narandžasto, pa čak
i ljubičasto. Bogatstvo boja preko celog neba kakvo se inače kratko može sagledati
kad se posle nevremena pojavi duga.
Pomislio sam: „Bože, daj da pada kiša!“ Uplašio sam se da Bog ne čita misli
i odlučio da opet proverim da li mogu da govorim i uspeo sam, makar kreštavo i
tako da me je strahovito zabolelo grlo, da viknem:
„Bože, Bože, molim te, daj da pada kiša!“
Vetar je odneo oblake i prestao da duva. Sunce je mirno zalazilo na zapadu.
Ništa od kiše. Prve zvezde, pa tamno nebo prekriveno zvezdama, nisam voljno
odlučio da legnem, ali sad sam opet ležao na leđima, posmatrao sam nad sobom
svetlucanje na nebu koje je delovalo kao baldahin od somota. Predao sam se.
Pomislio sam da više nikad neću moći da ustanem i ležao go u gumenom čamcu.
Nisam imao snage da dohvatim pantalone i da ih savijem u klupko i podmetnem
ispod glave, ni da se pokrijem vetrovkom. Onda sam sebi glasno rekao: „Laku
noć!“ i čudio se što sam to izgovorio gotovo normalno. Zaboravio sam odluku da
budan prebrodim noć.
Opet sam pomislio šta bih rekao da sam u nekom dobrom restoranu, prijalo
mi je da to ponavljam u sebi:
„Koji šampanjac možete da mi servirate, šefe? A koje godište rotšild šatonef
de papa imate u ponudi? Onda ništa! Donesite bocu negazirane, hladne vode
evijan, ako bar to imate, i mnogo leda!“
Trebalo je da razmišljam o bilo čemu da bih lakše premostio vreme. Vreme,
zašto? Čemu? Šta je bilo najzanimljivije u životu? Umesto da studiram, kao što
sam obećao ocu, lutao sam po njujorškim barovima, boljim i gorim restoranima,
kineskim prčvarnicama, nemačkim pivnicama, upuštao se u razgovore,
predstavljao se jednom kao batler, drugi put kao šofer, ponekad kao baštovan,
uobražavao sam da znam kako takvi ljudi rade i kako razmišljaju jer sam ih
posmatrao od ranog detinjstva u tatinim stanovima i u letnjikovcu u Floridi kod
dede. Zašto tatinim i dedinim, pa bili su isto tako i mamini. I moji.
Jednom je kod nas na večeri bio nekakav funkcioner federalne policije,
nisam znao zašto se družio sa tatom, nije me ni zanimalo. Bila je vrućina, gospoda
su odložila sakoe, pa sam u zgodnom trenutku iz federalčevog džepa ukrao bedž.
Posle sam se na jednoj pijanci nepoznatima predstavio kao pajkan i kratko se
legitimisao, niko nije zahtevao da pobliže pogleda i konstatuje da se na legitimaciji
ne nalazi moja fotografija. Nisam saznao kad je tatin gost primetio da mu nema
isprave, gde ju je tražio, šta pomislio, u koga možda posumnjao, ali sigurno je
imao načina da nabavi drugu, problem je valjda samo bio kako se poništava
važnost ukradene isprave.
Lažna predstavljanja su bila zgodna i za avanture sa devojkama, ali sada,
golišav u gumenom čamcu, nisam osećao svoju muškost i nisam hteo da mislim
na seks, svesno sam odbacio da zamišljam devojke.
Posle više nisam imao volje ili snage da se sećam bilo čega. Ležao sam go
bez pokreta, ali svestan, sav od bola. Tihi, ravnomerni zvuk talasa koji udaraju u
gumeni čamac. Pokušao sam da sebi nešto kažem glasno, ali samo je još
nerazgovetno krčalo iz grla, koje kao da je gorelo. „Čudno stanje“, pomislio sam.
„Mislim rečima, ali izgovoriti ih više ne mogu.“ Ispružio sam jezik koliko god
sam mogao ne bih li osetio dašak vlažnog vetra, ali nisam uspeo. „Srce da iskoči
iz grudi!“ Glupe li fraze, ali najtačnije opisuje kako sam se osećao, svaki dah goni
grudi „da prepuknu“. Čini mi se da bih se nasmešio da sam imao snage da pravim
grimase. „Upravo umireš sav miran i blažen“, rekao sam sebi bez reči. „To je,
dakle, baš tako.“ Malo sam se uplašio. Učinilo mi se da iz mraka mogu da mi
zaprete strašni likovi, ali verovao sam da će oni nestati kad najzad umrem.
Još sam zapažao kako se svetlost javlja odnekud, ali znao sam da je svakako
sa istočne strane, širi se zvezdanim nebom, i zapazio mladi mesec. „Sviće zora“,
pomislio sam „Puca zora... Još jedna zora...“
Ležao sam na samom rubu svog plovila i uspeo da desnu ruku spustim u
more, da je vlažnu izvučem i pokvasim lice, ali znao sam da ne smem da liznem
slanu vodu jer bi to pojačalo muke. Odoleo sam iskušenju.
Glavu posle više nisam mogao da pomeram. Još uvek sam čekao, čekao, ali
nisam znao šta, čudo da neko odnekud nekako stigne i spase me ili...

„Ne, ne sećam se nikakvih halucinacija“, pričao sam Adamu nekoliko dana kasnije
još uvek rapavim glasom. „Činilo mi se da je halucinacija kad si me prodrmao i
kad sam kao kroz izmaglicu video tvoje lice. To sigurno nikad neću zaboraviti!“
Nisam hteo da mu kažem da sam pred smrt, u koju sam već bio siguran,
razmišljao o raznim ulogama koje sam igrao u realnom životu, kako sam bio šofer,
baštovan, batler, visoki funkcioner FBI. Možda mi se pričinjavalo da sam sve to
zaista bio.
„Neverovatno je kako brzo si se oporavio“, rekao mi je Adam. „Ja sam
mislio da ćeš umreti pre nego što stignemo u neku luku sa bolnicom. Ali mi smo
na kursu za prvu pomoć učili šta da radimo ako naiđemo na brodolomnika nasmrt
žednog i gladnog kao što si bio ti.“
„Grehota je što nisam ja otkrio tvoje jedro u daljini, na filmu bi to bio važan
prizor, bela tačka na samom horizontu sve veća, muzika u pojačanju, sve se jasnije
vidi beli trokut jedra, najzad prepoznajem pramac jahte, ali ne ide u mom pravcu
nego smera nekuda udesno, uplašim se da li ćeš me zapaziti, upozoravam te
crvenom raketom signalnog pištolja…“
„Ne bi mogao. Proverio sam ga. Sav je zarđao, a meci su bili mokri. Ti si ga
očigledno davno izvadio iz nepromočive futrole i ostavio ga prosto pored sebe.
Plutao si tačno na mom kursu, inače te stvarno ne bih našao i jednog dana bi neko
naleteo na tvoj kostur u gumenjaku na pučini ili bi te sledeća oluja izvrnula iz
njega. Da sam onuda projedrio samo pola sata ili sat ranije, u mraku te sigurno ne
bih pronašao.“
Posle sam ga još bar deset puta molio da mi ispriča kako je dva dana ranije
primetio izvrnutu jahtu od plemenitog drveta sa slomljenim jarbolom, pročitao ime
Rozalija, povezao se sa američkom obalskom stražom, saznao ko je bio u njoj i da
nema nade, ali neka ipak otvori oči... Jeste, oluja, koja je potopila mene i moje
društvo, spadala je u jake vetrove, ali ne u orkane, prosečno dobar skiper trebalo
bi s njom da izađe na kraj, naravno ne ploveći punim jedrima, nego brzo ih
spuštajući i odupirući se snagom motora.
Adam mi je ispričao i kako je teško bilo moje nepokretno telo prebaciti na
palubu bavarije. Ja nisam bio pri svesti, disao sam bučno, kaže, omršavele grudi
kao da su se lomile, kao da će rebra da puknu od napora, ali krpa sa hladnom
vodom je neverovatno brzo smirila grčeve i znao je da treba da me napaja gutljaj
po gutljaj. Promenio je kurs da bi se što brže vratio u neku marinu i uvek se nanovo
brinuo za svog polumrtvog, tri četvrt mrtvog putnika, koga nije odvukao u jednu
od kabina, ostavio me je pred sobom na palubi onako golog jer inače ne bi mogao
da navigava, ali svaki čas me je umivao, prinosio mi čašu. Dole mi je časkom
napravio kašu od nekih mešanih pahuljica. Adam ih nije voleo, ali ih je poneo
dosta, znao je da treba da ih koristi radi uredne probave. Sad je meni, umirućem,
golom čoveku svakih četvrt sata utisnuo u usta kašiku ili dve sa kašom i sa
zadovoljstvom primetio da ih instinktivno pomalo čak prožvaćem, preturam po
ustima, pa gutam. Očigledno me je bolelo da gutam, priča mi on, jer ja se toga ne
sećam, kaže, trzao sam se, ali gutao sam, primao hranu. I kad sam se pomokrio i
nekako okrenuo u stranu da bih se olakšao, skiper je shvatio da taj organizam opet
funkcioniše, da će brodolomnik ostati živ. Morao je da pomeri telo i da počisti što
je izbacilo.
Adam se više nije bojao da će u luku stići sa lešom, ali će u svakom slučaju
morati da se izbori sa papirologijom. Vlasnik jahte, koju je prebacivao u Evropu,
slegnuće ramenima zbog gubitka vremena, zbog toga što će sa tolikom kašnjenjem
dočekati svoj brod u određenoj luci, ali znaće da je to pravilo koje nikako nije
smelo da se prekrši, viša sila, ipak će biti kivan i na Adama, koji ga je vrag naterao
da naleti na gumeni čamac sa čovekom koji samo što nije umro od žeđi. Svom
skiperu platiće samo koliko je pogođeno za prevoženje jahte preko Atlantika,
izgubljeni dani su njegov gubitak.
Adam je pristao u najbližoj marini na otoku Sveti Đorđe u Bermudima.
Tamo ga je sačekao gospodin Blaufarb, moj otac. Obučen u odelo krojeno po meri,
od svetloplavog tropikala sa diskretnim belim prugama, nosio je belu košulju, ali
bez kravate. Vitak, nizak, ni po čemu nije mogao da se zamisli kao otac golog,
maljavog poluleša, koji su jedva izneli iz gumenog čamca za spasavanje. Ni toga
se ne sećam, oslanjam se na ono što su mi tata i moj spasilac kazali.
Adam je poznavao takve ljude kao goste na jahtama, reče da su obično
beskrajno učtivi, tihi, ali prokleto zahtevni, nikad zadovoljni bogataši. Mrzeo ih
je, ali to su ipak bile važne mušterije.
Naravno da je iza gospodina oca stajao lekar u belom mantilu, kao da je
spreman za scenu u lošem filmu, a iza te dvojice još nekoliko muškaraca sa
nejasnim zadacima. Za jednog se ispostavilo da je telohranitelj, za drugog da je
pilot sanitetskog helikoptera. S njim je Adam osećao kolegijalnu povezanost.
Kažu mi da sam upalih, ispijenih obraza, ali potamneo od morskog sunca
sad stao na svoje noge u Adamovom šortsu i majici, koji su mi bili isuviše veliki.
Zagrljaj sa ocem bio je pomalo teatralan, ali kako otac i sin da se ponašaju u takvoj
situaciji?
„Gospođa Blaufarb nije imala snage da ovde sačeka našeg... Razumete?
Čeka u Hamiltonu, u apartmanu hotela pored Memorijalne bolnice kralja Edvarda,
ali sad ćemo joj se javiti...“
Hamilton je glavni grad britanske prekomorske regije Bermuda.
Osećao sam se već dovoljno dobro i rekao sam da mi nikakve bolnice nisu
potrebne, ali niko me nije slušao.
Adam je odbio da sa nama odleti u Hamilton i bude naš gost. Gospodin
Blaufarb je svakako hteo da mu se oduži zbog spasavanja sina, ponudio mu je sto
hiljada dolara nagrade, ali morao je da shvati da se skiper obavezao da preveze
jahtu u Evropu, da je izgubio mnogo vremena, ali važno je da je spasao jedan život.
„Zar niko ne može umesto vas, platićemo…“
„Ne može sve da se plati. Postoje običaji, da ne kažem čast. Ja sam primio
obavezu, a to je da jednu jahtu prevezem u određenu luku u Evropi. Spasavanje
života na moru, naravno, uvek ima prednost i potiskuje sve ostalo, ali kad je taj
zadatak izvršen…“
„Razumem. Svaka čast. Valjda ćemo imati prilike da vam se odužimo.“
Adam je na kraju pristao da naplati normalnu, višu stopu honorara, po dvesta
pedeset dolara za svaki dan koji je izgubio, znači, tri hiljade dolara. Na svojoj
jedrilici je dopunio sve što je bilo potrebno i opet krenuo preko mora prema istoku.
Od mene se čestito nije ni oprostio.

U istoj kompoziciji Orijent ekspresa sa mojim dedom, babom i ocem iz Beča za

Beograd je putovao i dedin brat od strica Maksimilijan, po kome su meni dali moje
smešno ime. Oslanjam se na ono što mi je deda pričao, a priznajem da nisam
naročito pažljivo slušao kad je onog našeg poslednjeg zajedničkog leta u Floridi
bio raspoložen da govori o prošlosti. Voleo sam dedu, zaista sam ga voleo,
poštovao sve što je učinio i, naravno, što je udario temelj našeg više nego udobnog
života, ali mene su tada već i te kako zanimale druge stvari. Smatrao sam svojom
dužnošću da sedim s njim, da se pretvaram da me veoma interesuje sve što želi da
mi kaže, ali nisam postavljao potpitanja i, eto, nisam sve zapamtio. U Beograd
sam, pored ostalog, došao da ispunim neke njegove želje, ali takođe i da saznam
bar nešto od onoga što mi on nije rekao, što nisam zapamtio ili što nije znao čak
ni on.
Taj moj deda-stric bio je po zanimanju krojač, ali je u bečkom Drugom
becirku držao i malu prodavnicu štofova. Nije verovao da će sve biti baš tako
strašno, omiljena mu je izreka navodno bila da supa ne mora da se pojede tako
vruća kao što je kad se iznese na sto. Njegov brat od strica, moj deda Samuel, u
poslednjem trenutku ga je nagovorio da ipak ostavi sve i da pođe sa nama, zbog
toga nije uspeo ni da pošteno unovči što je imao, krenuo je sa nama uveren da će
uskoro moći da se vrati u svoj Beč. Uvek je govorio „moj Beč“. S njim su pošli i
njegova žena, sin i kćerka, valjda dve i četiri godine mlađi od mog oca, imena im
nisam zapamtio ili ih nikada nisam ni znao.
Moj deda je iznajmio otmeni četvorosobni stan u Krunskoj ulici, prodao je
prvi dijamant i već je imao od čega da pođe, ali deda-stric je morao da se zaposli
kao pomoćni šnajder na Obilićevom vencu, kod uspešnog kolege koji mu je posao
dao više iz milosti nego što mu je bio potreban drugi majstor, a to je stalno
naglašavao. Mora da mu nije bilo prijatno. Porodica deda-strica mogla je da
iznajmi samo dve sobe sa upotrebom kupatila i kuhinje, doduše u centru, u Zetskoj
ulici, ali to je bilo ozloglašeno mesto uprkos neposredne blizine boemske četvrti
Skadarlije jer su se u njemu nalazila dva ili tri kupleraja. Deda je u slast izgovorio
na srpskom, a preveo mi šta to znači, da se tada govorilo:
„Svaka kurva belosvetska zna gde je ulica Zetska.“
Maksimilijan krojač se žalio da njegova deca moraju da odrastaju u takvoj
sredini, a Samuel ga je podsećao da mu je zaista na vreme preporučio da se spremi
da ode jer će onaj Hitler udariti!
Da ne dužim, a najmanje o onom što ne znam baš tačno. Moj deda je, kao
što već rekoh, sa svojima preko Španije stigao u Južnu Ameriku, a deda-strica
Maksimilijana, njegovu ženu i decu, uhapsili su odmah pošto su Nemci pobedili
Jugoslaviju. Ušli su u Beograd, pokupili Jevreje, smestili ih u logor, koji je u
samom gradu organizovan u paviljonima Sajmišta, i ubrzo posle toga ubijeni su u
kamionima u koje su se puštali otrovni izduvni gasovi motora. Ja sam, naravno, i
pre toga znao ponešto o Aušvicu, ali to je bio deo velike priče o Drugom svetskom
ratu, baš kao i japanski napad na Perl Harbur, D-day u Normandiji, borbe na ostrvu
Ivo Džimi, atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki i sve ostalo. Ko će da
razabere sve te strašne ili herojske priče? Jeste, naravno, zanimljivo je jer se tiče
naše porodice, ali u devet sam imao sudar sa riđom Džin, mojom vršnjakinjom, i
jedva sam čekao da deda završi priču za to veče. Dodao je, doduše, tada prvi put,
a nekoliko puta je ponavljao sledećih dana, da jednom moram da odem u Beograd
i saznam detalje o tom koncentracionom logoru na bivšem Sajmištu i o Jevrejima,
koje su tamo pobili, i da stavim četiri kamenčića, koje ću poneti iz Amerike, po
jedan za svakog člana tog dela porodice, na odgovarajuće mesto jer u Beogradu
valjda postoji nekakav spomenik Hitlerovim žrtvama. Iako sam, kao što rekoh,
kršten kao pravoslavni hrišćanin, znao sam da Jevreji na grobove ne polažu cveće,
nego kamenje, jer je to u pustinji bilo korisnije, čuvalo je grobno mesto, a cveće
bi uvenulo kroz nekoliko sati na onom judejskom suncu. Posle moje avanture i
umiranja usred Atlantskog okeana, ja sam bar znao šta je to biti na suncu, umirati
na suncu, biti mrtav na suncu.
Tada još nisam dedu shvatao naročito ozbiljno. Iskreno rečeno, nisam se
svih tih razgovora detaljnije setio ni u gumenom čamcu kad sam štedljivo trošio
vreme na druge misli pred smrt od žeđi. Ali posle, mnogo kasnije, pošto sam se
oporavio, ipak sam dedinu poruku shvatio kao da mi je nešto ostavio u amanet. To
nije bio jedini razlog da na duže vreme dođem u Beograd, ali je svakako bio
pristojan izgovor, bar isto toliko sam želeo da se družim sa mladim Adamom koji
mi je spasao život. Zvuči patetično? Pa jeste patetično.

Adam mi je pokazao nekoliko fotografija. Rekao je da se malo ustručavao da li da

mi ih pokaže jer možda nije bilo fer što ih je uopšte snimio svojim smart
telefonom. Pokazuju me kako go, mršav, upalih rebara, blesavo maljav, sa
mlitavim međunožjem ležim na palubi jahte, koju je tada vozio, lice mi je
neuredno zaraslo u bradu gotovo neprepoznatljivo, izraz neopisivo otuđen, kao da
sam već bio „na onoj strani“ ili sam unezveren što sam se odande vratio.
„Zar ne misliš da na ovim fotkama ličiš na one poluleševe koje su tvoji
Amerikanci oslobađali iz koncentracionih logora?“
„Ličim. Priznajem, ličim...“

Roditelji su mi rado dali dozvolu da na neodređeno vreme odem u Beograd,

ispunim dedin amanet i proverim kako bismo mogli da pomognemo bilo kome,
eventualno da osnujemo fondaciju ili uložimo u postojeću, u koju može da se ima
poverenja. Odavno sam bio punoletan, nisam morao da ih pitam, ali znao sam da
će se čak obradovati.
„Najzad nešto pametno“, rekla je mama pomalo otuđeno. U poslednje vreme
se ponašala čudno, ne znam kako da to objasnim, kajem se što nisam obraćao
pažnju.
Dogovarali smo se na večeri u našem stanu u Njujorku. Plemeniti porculan,
srebro, kristal, batler... Vode sa ledom koliko mi srce poželi. Od mog brodoloma
već je prošlo pola godine, ali još uvek sam imao utisak da se nisam dovoljno napio
vode. Bez obzira na to šta bih inače pio u toku dana, koka-kole, piva, vina, da ne
govorim o viskiju, votki ili tekili, uvek mi je bila potrebna i voda.
Te večeri sam zapazio koliko su mi roditelji ostarili. Tata se držao uspravno,
naravno da je i za porodični obrok bio uredno obučen, nikad bez kravate, o mami
da i ne govorim, skupi biseri oko smežuranog vrata, perfektna frizura kestenjaste
kose, nisam umeo da je zamislim kao sedu staricu, a jasno je da je farbala kosu. I
te večeri sam se osetio dvojako, i koliko ih volim, i koliko se slabo razumemo, do
koje mere smo se potpuno otuđili. Čudo što mi otac još nikad nije govorio o
testamentu, o tome šta ću... Samo jednom dosta davno, kad je shvatio da nikada
neću završiti studije:
„Znam da nemaš nameru da preuzmeš rukovođenje našom firmom, žao mi
jeste, ali ne brini, novaca ćeš uvek imati dovoljno. I ti i tvoja deca... Ako ih jednom
bude bilo...“
O tome da se još uvek nisam oženio i da je krajnje vreme da imam decu, ali
nije još kasno, inače je govorila mama, i to veoma često. Ja nisam smatrao da mi
je dužnost da joj nabavim unuke kao kućne ljubimce, niti da postoji nekakva
obaveza da produžim lozu Blaufarbovih.
Uslov je bio da sednem u avion. Nikakve jahte! Nimalo mi nije bilo teško
da poslušam. Molim lepo, kako da ne, biznis klasa. Objasnio sam mami da mi ne
pada na pamet da se bilo kojom jahtom udaljim od obale više od deset morskih
milja, ali lagao sam, razmišljao sam već o novim avanturama, samo ne još ovom
prilikom. Okean može da se posmatra ili bar nasluti i sa visine od deset milja.
Na Aerodromu „Nikola Tesla“ dočekali su me gospodin Mikrić, predstavnik
naše firme u Beogradu, koga nisam poznavao, i Adam. Odvezli su me u stan blizu
Arene na Novom Beogradu, koji je odavno bio naš, samo što ga još niko od naših
nije ni posetio, a kamoli u njemu stanovao. Otac mi je investirao u beogradske
stanove jer je hteo da troši na raznim meridijanima, a verovao da ponekad može
da bude unosno i ponešto što je trenutno bezizgledno, kao što je bila izgradnja
industrije prezervativa u času izlaska pilule protiv začeća na svetsko tržište.
Stan je mirisao kao što mirišu prostorije koje odavno nisu provetrene, iako
je gospodin Mikrić tvrdio da je neka Slovakinja, koja radi i kod njega, sve počistila
još pre nekoliko dana, zaista, prašina se nigde nije videla, stan je bio čist, ali
svejedno smo svi zajedno na moju molbu otvorili prozore i vrata na malu terasu.
Pošto sam pojeo nešto u avionu, odbio sam da večeram kod Mikrićevih,
zaželeo sam da ostanem sam, pa smo posle kratkog dogovora da Adam sutra oko
deset dođe po mene i da zajedno odemo u Mikrićevu kancelariju, uspeo da
ostanem sam.
Nije me čudilo što se taj Mikrić i Adam očigledno poznaju odranije, jer je
Adamov otac bio njegov kolega i poznanik, ali kada sam posle razmišljao šta je
šta i ko je ko u ovoj predstavi moga života, malo sam se začudio što je Adam
uopšte u Beogradu, a ne negde na pučini kao skiper. Bio je početak oktobra, a
vreme lepo, još uvek miholjsko leto, valjda je to za jedriličare iz ovog dela sveta
neka međusezona, pogodno vreme na Mediteranu je prošlo, a pravi posao na
Karibima još nije počeo.
Najzad su Mikrić i Adam otišli i ja sam se raspakovao. Nisam poneo mnogo
garderobe, kupiću šta mi zatreba, ali posle katastrofe sam počeo da se oblačim
pažljivije, skuplje. Nisam više iz inata roditeljima, koje sam ironično nazivao
prefinjenim, bio namerno neuredan i prljav da bih bio bliži društvu po barovima i
krčmama. Zatim sam izašao na balkon. Negde u gradu, istočno od moje terase, na
nebu se rasprskavao vatromet. Nisam znao o čemu se radu. Posle mi je Adam
pričao da ovde mnogi priređuju vatromete iz potpuno privatnih razloga.
Proverio sam programe na televiziji. Uključen je neki kablovski provajder,
imao sam CNN, ali i programe na mnogim jezicima, a začudio sam se što dosta
dobro razumem i srpski. Mamina zasluga. Nešto i njoj moram da priznam. Pa
jesam li polu-Srbin, pravoslavni hrišćanin, ili nisam? Šalim se. Religija me nikada
nije posebno zanimala. A da li Jevrejin, polu-Jevrejin, šta li sam, mogu da budem
genetski? Rasno? Ako je to zaista moguće, ako je tačno, pa ispituje se nešto takođe
i u vezi s rasnim psima i konjima, onda je taj prokleti Hitler na neki način bio u
pravu, a s tim ipak nikako ne mogu da se složim.
Dobro se sećam da sam sa dvadeset i nešto godina, kada sam počeo da po
Njujorku izigravam batlera ili baštovana bogataša, kao što su bili članovi
personala mojih roditelja, ili provincijskog šerifa, s jedne strane hteo da budem
stariji nego što sam bio, a s druge strane ljude od četrdeset i više godina smatrao
starcima, koji gotovo da više i nemaju prava da se mešaju u „pravi život“. Sada
imam blizu pedeset i osećam se vrlo mladim i sposobnim za sve. Ako sam preživeo
onaj brodolom, zaista za sve. Osetio sam da dolazak u Beograd može da bude
povod za novi život.
„Šta ćeš da radiš?“, pitao me Adam već prvog dana kod Meka na Novom
Beogradu. Insistirao je da on časti jer smo u Beogradu.
„Ništa“, odgovorio sam.
„Kako ništa?“
„Prosto ništa!“
„To je nemoguće, rekao je odlučno. „Ne može da se ne radi ništa, nešto se
uvek radi...“
Pomislio sam da možda možemo da postanemo dobra dopuna jedan
drugome.
 Deda mi je pričao i ponešto o tri godine koje je proveo u Beogradu, od
trideset osme do četrdeset prve, ali ne baš detaljno. Pomenuo je međunarodni
sajam vazduhoplovstva na koji je vodio svog sina, „Pitaj oca, bio je dovoljno star
da to zapamti!“ Jednom sam tatu zaista pitao na brzinu, rekavši da mi je deda rekao
da pitam, ali on nikad nije voleo da govorio o svom detinjstvu, samo je
promrmljao: „Bilo je veoma interesantno, bio sam strašno impresioniran...“ Nije
ulazio u detalje. Znam da se tada nije osećao dobro u Beogradu jer su ga poslali u
školu, a nije razumeo jezik nastave, drugovi su ga zavitlavali kao „Švabu“, nije
odmah ni shvatio da to treba da bude pogrdno, jedan od njegovih talenata bio je
da neugodne stvari zaboravi ili potisne kao da ih je stvarno zaboravio.
Učinilo mi se kao da ja sad moram da nadoknadim upoznavanje Beograda u
kome su živeli otac kao dete, deda i baba, mada to sad više nije bio onaj isti grad,
arhitektonski se izmenio, broj stanovnika se višestruko uvećao, svakako je i duh
bio drugačiji, ne samo zbog toga što se izmenilo nekoliko režima, pri čemu sam ja
bio stariji nego što je deda tada bio, a moj otac je svoje beogradsko vreme proživeo
kao uplašeno dete.
Pošto se deda očigledno kajao što nije spasao smrti svoje najbliže rođake,
možda je smatrao da se nije dovoljno ni potrudio, shvatio sam da mi je jedan od
zadataka da se bavim tim njihovim prokletim Sajmištem, sa koga su ih odveli u
smrt. Pa neka, bar sam imao neki zadatak.
Moj spasilac Adam može da mi pomogne ovde u Beogradu, iako ga se moji
sentimentalni problemi ne tiču. Kasnije ćemo tek shvatiti da ga se i te kako tiču,
ista jeziva prošlost pritiskivala ga je još i više nego mene, samo što to u početku
nismo znali. Između nas dvojice se razvija neki čudan odnos. Nikakvu ulogu ne
igra što sam ja sedamnaest godina stariji, a razlika se na prvi pogled čini još i
većom jer je on baš mladolik, još uvek ima neku bebi-facu. Ipak, za mene je stariji
jer bez njega mene ne bi bilo. Život zahvaljujem njemu kao i svom ocu.
Postoji još jedna sitnica na koju se često vraćamo u beskrajnim razgovorima.
Kajemo se što smo nedovoljno razgovarali sa svojim dedama. Bili su toliko
različiti, stolar iz unutrašnjosti Srbije, koji je skromnu sreću našao u
socijalističkom samoupravljanju, i drogerista iz Beča, koji je umeo da od gotovo
ničega stvori veliko bogatstvo, a ne znam da li je ikada bio srećan. Kako bi
izgledali razgovori između njih dvojice?
 3. Adamov otac

Već sam nekoliko godina u penziji, ali živim uredno kao kad sam bio u radnom
odnosu, držim se nekih svojih programa. Na primer, redovno se sastajem sa
nekoliko svojih prijatelja, koristimo saunu, otplivamo uredno koliko smo sebi
zadali, pa popijemo svoje kafe ili špricere i diskutujemo. A neki od nas imaju svoje
čamce na Savi, učlanjeni smo u klubove, drugi svake subote igraju poker u male
pare, treći neguju svoje čokote sa kiselim grožđem i dve-tri voćke pred
vikendicom kraj Dunava ili u nekom banatskom selu. Jeste, štedimo, bojimo se
iznenađenja kao što su pokvareni frižider ili bolesti jer su privatne ambulante
skupe, a ne pada nam na pamet da stojimo u redu u domovima zdravlja. Priznajem,
opasno su se utanjile ušteđevine nas, koje, eto, i dalje svojeglavo nazivam
srednjom klasom. Ja sam, na primer, ubedio i Macu, svoju ženu, da je leto na Savi
i Dunavu idealno i zdravo i da ne moramo više u Tursku, Tunis ili Egipat, a kamoli
u još skuplju Crnu Goru, možemo da se tešimo da je naš sin kapetan, koji umesto
nas plovi od jednog svetskog letovališta do drugog ne džabe, nego ga još i plaćaju
za to. Plaćaju, bar za ove naše srpske pojmove, prilično dobro. Ja mu, doduše, s
vremena na vreme kažem da bi trebalo polako da razmisli o nekom dobrom
penzionom osiguranju ili akcijama, da nešto uradi sa parama, nađe banku u
inostranstvu u koju može da se ima poverenja i da razgovara s njom, postoje razne
mogućnosti, nekako mora da se štedi, a on samo potvrđuje i kaže da sam u pravu,
ali me do sada nije poslušao.
Maca je čas na njegovoj strani, neka dete uživa, još je mlad, čas je krajnje
uplašena što se bavi „tako strašno opasnim poslom“ i nabeđuje i sebe i mene da
smo krivi jer smo ga nehotice na to „naveli“. Onda počnemo da analiziramo ko je
od nas kriv ili zaslužan što je „upao u loše društvo“, odnosno, „što smo ga izvadili
iz lošeg društva“, što smo uopšte poludeli i kupili našu prvu jedrilicu; da li smo i
time hteli da dokažemo da smo normalni i da dublje potisnemo sve ono što nismo
čak ni sebi hteli da prepričavamo i da priznamo, kao da je to moguće. Moguće ili
nemoguće. Zauvek ćutati ili jednog dana ipak... Pa Adam to zaslužuje. Ne, nikako,
Adama time ne treba opterećivati. Jednog dana ćemo ipak morati... Ne sada,
molim te, ne sada. Uspemo da se posvađamo pod stare dane. Aveti prošlosti? Ja
svakako nisam kriv, kriva nikako nije ni Maca, naprotiv, ona je žrtva, da li upravo
zbog toga svaku njenu želju moram da ispunim do kraja? Do kojeg kraja? Do
kraja!
Uvek sam ja taj koji ućuti i ode u drugu sobu, a Maca ta koja dođe i kaže:
„Hajde da se pomirimo“, a ja odgovorim: „Ja se nisam ni svađao...“
 Maca često govori o tome koliko pati što „njeno dete“ nije tu, ja joj onda
govorim da je bolje da plovi na Karibima i jede jastoga, nego, sačuvaj bože, da je
izbacivač pred nekim splavom na levoj obali Save ili da na sitno diluje drogu u
Srbiji. Ona uzdahne, a ja patim još i više od nje i ne smem da joj ispričam sve što
nalazim preko interneta o prevozu narkotika preko okeana upravo u naizgled
nevinim jahtama. Da sam ja carinik ili šef lučke kapetanije i da mi Adam pruži
svoj srpski pasoš prepun viza sa svih meridijana, ne bih baš bio ravnodušan, rečju,
ne bojim se da potone sa jahtom, nego da neko od njegovih putnika bez njegovog
znanja ne ukrca teret koji nije za prijavljivanje.
Kadgod joj se u društvu ukazuje prilika, moja žena priča da je ona našeg sina
spasla lošeg društva, istrgla iz zagrljaja zla i uputila na pravi put, ali sad, eto, pati
jer opet ne zna gde je, prekjuče se javio sa nekog ostrva koje je jedva pronašla na
Guglu. Obično oćutim ili potvrđujem, a ne ubacujem svoju misao da valjda postoji
i neka genetika, neće jabuka pasti daleko od grane, hajde, u redu, naš sin ne može,
nije mogao da postane kriminalac i nije ni postao. Hvala Bogu. O onom dedi i
genetici koja možda stiže do Adama baš preko... Kao da ni u našim mislima ne
sme da postoji...
Kako god, Adam je centralna figura ne samo u našim razgovorima nego i
našim mislima.

Naš život su promenile, u najmanju ruku u njega unele svakojake novosti kad je
Adam nasred Atlantika spasao gospodina Blaufarba, koji je ubrzo zatim kod nas
postao Plavšić, a o tome su pisali svi naši tabloidi, pa čak i neke ozbiljne novine.
Adam je bio pozvan da o svom „junačkom delu“ govori na televizijama Pink i
Hepi, pa je Maca bila strahovito ponosna, priznajem da je i meni i te kako prijalo,
iako sam bajagi ravnodušno slegao ramenima kad su mi o tome govorili pajtaši sa
bazena i sa Save, a sin samo rekao da je to sasvim dobro za njegov „biznis“, ali da
je važnije što je taj „stori“ bio i na Fejsbuku i na Tviteru i da mu je preporuka, koju
je napisao stari mister Blaufarb u Njujorku, vredna kao da je u marketing uložio
više desetina hiljada dolara. Da, da, i on je već počeo da priča o novcu, a ne samo
da ga divljački troši.
Gospodin Blaufarb mlađi, koga Adam zove Maki, pa ga na njegov zahtev i
ja ponekad oslovljavam tako, prvi put je bio kod nas na ručku kad je godinu dana
posle katastrofe koju je preživeo došao u Beograd. Ja sam hteo da ga izvedem u
Skadarliju, ali Maca nije dozvolila. Tost sa srži iz goveđe kosti, goveđa supa sa
domaćim rezancima, sarmice od zelja, smuđ zapečen u rerni i čuvene domaće
vanilice. Maki je rekao da bi trebalo da otvorimo restoran u Petoj aveniji u
Njujorku.
 Razgovor se, naravno, poveo o tome kako ga je naš Adam spasao. Iako sam
sve to već znao iz priča mog sina, koji je prepričao i šta je gospodin Blaufarb
njemu pričao, bilo je drugačije sve saznati iz njegovih usta. Nije me čudilo što se
rugao sebi, svom jadu, žeđi, bolovima, što je izgoreo od sunca, ali se uozbiljio kad
je pričao kako su se prkos i želja za životom gubili, pa je preovladao strah od smrti
i na kraju pomirenost sa sudbinom, čak i olakšanje. Shvatio sam da je to već
bezbroj puta nekome morao da kaže, pa je postao ravnodušan prema onome što je
zaista preživeo i govori kao da ga se sve to nije ni ticalo, kao da se radi o nekom
trećem. On je najviše govorio, moja žena i ja smo ponekad postavljali poneko
potpitanje, ne samo da bismo pokazali da nas zanima sve što kaže nego što nas je
njegova sudbina zaista zainteresovala, a moj sin i moja snaja su ćutali kao da
Adam nije bio sudbonosni lik cele avanture i bitan za njen srećni završetak.
Doduše, on bi gotovo uvek ćutao kad drugi razgovaraju. On nije čovek za
razgovor. On saopštava činjenice, ponekad i želje. Bar ga ja poznajem kao takvog,
a sigurno je drugačiji kad sedi sa nekim svojim drugarima, nije mogao biti takav
u onom, kako Maca to naziva, „lošem i opakom društvu“, sasvim sigurno nije
takav sa Sandrom, ali kao skiper sa gostima koje vozi mogu da ga zamislim da
sasluša šta mu se kaže, pa objasni šta može, a šta se mora i gotovo.
Lovio sam Sandrin pogled. Da li je u njemu bio majušni odsjaj
podrugivanja? Isuviše je učtiva u našem društvu, ali ne toliko da se ne bi naslutilo
i ono vragolasto, što je verovatno i privuklo našeg sina.
Posle kafe i starog konjaka, koji je Adam doneo sa nekog svog putovanja,
pitao sam gospodina Blaufarba šta će da radi ovih dana. Na prvom mestu, reče
gost, želi da se upozna sa svim podacima koji postoje o onom logoru koji su
nazivali Staro sajmište, ili tako nekako, reče gost.
„Vi znate da je tako nešto postojalo, zar ne?“
Žena i ja smo se za tren zgledali, pa brzo opet uperili pogled u gospodina
Blaufarba da ne bi primetio da nas je zbunio. Mislim da ni Adam nije zapazio da
nas je iznenadilo, ne samo iznenadilo, već zapanjilo, što je pokrenuo tu temu. Baš
nju. Zar je to znak da je došlo vreme da najzad i našem sinu ispričamo ponešto ili
sve o sudbini njegove babe po majci, mojoj pokojnoj tašti, jadnici, koju nisam ni
upoznao, ali kako? Kad nešto ne pokreneš na vreme nego, kako se to kaže, gurneš
pod tepih, nezgodno ti je da počneš da pričaš, sve je teže progovoriti o takvoj temi
jer uz nju bi u tom slučaju valjalo objasniti takođe i zašto se o njoj tako dugo
ćutalo. Da se poslužim drugačijom slikom, na tepih, pod koje je nešto gurnuto,
tokom vremena je naslagano toliko teškog nameštaja da bi ga trebalo uklanjati
komad po komad da bi se došlo do onog što nikad nije trebalo da se nađe.
Maca i ja smo se dogovorili da Adama kao dete ne opterećujemo sudbinom
predaka po majčinoj strani. Moj brat Aleksa je, naravno, bio u toku, ja sam ga
zamolio da o tome nikad nikom ne kaže ništa, čak ga upozorio da on svakako ume
da bude diskretan jer mora da čuva lekarske tajne. Rekao mi je da to nije pametno,
ali da je to Macina i moja stvar, njega se ne tiče i, razume se, poslušaće moju
molbu. Znao sam da hoće. Zamolio sam i svog oca da ne pokrene tu priču pred
Adamom, odmahnuo je rukom, odgovorio mi da svakako ne bi, nije to njegova
stvar, nikad nije ni razumeo o čemu se radi, samo mu je bilo stalo do toga da moj
i Aleksin brak uspeju, da ima srećne unuke, nije ni njemu uvek bilo lako... Kao da
se to može uporediti! Ali znao sam da sam, što se tiče naše jezive tajne, bezbedan
i sa njegove strane. Zašto smo tu tragediju čuvali kao tajnu? Valjda zbog toga što
smo i moja supruga i ja ozbiljni, ali vedri ljudi i nismo hteli da prihvatimo balast
prošlosti. Važna je sadašnjost. I budućnost, naravno. Zaboravili smo da se
budućnost uvek gradi na temeljima prošlosti i da nikako ne valja ako ti temelji
nisu solidni.
Da je Adam ikada insistirao da sazna nešto više o onoj svojoj drugoj, o
nesrpskoj babi, morao bih da mu kažem. Pa to nije nikakva sramota, možda čak
naprotiv, samo tuga jedna. Nije se raspitivao ni za moju majku, koju nije stigao da
upozna jer je umrla kad je imao dve godine.
Rekao sam našem gostu da ponešto o tom logoru zna svako u Beogradu.
Više ili manje.
„Zar ne, Adame?“, pitao sam tražeći pomoć, ali je on odgovorio
nezainteresovano:
„Mene to zaista nije mnogo zanimalo, samo bih rekao da je šteta za tako
dobar prostor, takoreći u centru grada...“
„Mislim da postoji i nekakva literatura. Tamo su pretežno stradali Jevreji…“
rekoh.
„Znam. Zbog toga pitam. Moj otac je Jevrejin i zamolio me...“
„Jeste, jeste. Trebalo bi da navratite u Savez Jevreja, imaju i muzej, tamo
sigurno možete da saznate više. Sećam se da je pisalo u novinama da treba nešto
sagraditi, izgraditi... Nisam zapamtio. A na obali Save podigli su i spomenik.“
„Tako je!“, potvrdio je Adam.
Maki Blaufarb je ispričao šta ga je njegov otac zamolio i rekao da će
verovatno biti dovoljno da položi nekoliko kamenčića pred taj spomenik na obali
Save, ali sada prvo prosto želi da upozna Beograd, nada se da će Adam da mu
pomogne. Adam je rekao da igrom slučaja upravo i nema poziva na jedrenje, baš
je hteo da se javi nekim drugovima da se raspita za novu vožnju, razgovara o ideji
da sa jednom grupom krene na put oko sveta i najzad preplovi i Pacifik, ali zasada
rado stoji na raspolaganju. Ja o namerama i planovima svoga sina obično saznajem
slučajno kad o njima govori pred nekim trećim licima. Ili od Sandre.
Svejedno, nisam baš sasvim shvatio zašto je mister Blaufarb posle tako dugo ostao
u Beogradu. Očigledno mu se sviđalo. Jeste, Adam ga je prosto oslovljavao sa
Maki, iako je dosta stariji, ali spasao mu je život, bili su na ti. Meni je padalo dosta
teško, logičnije mi je bilo da je za mene mister Blaufarb ili bar gospodin Plavšić.
Taj Amerikanac je izgleda voleo da se pravi mlađim nego što jeste, ali, priznajem,
dobro se snalazio u svakom društvu. Povremeno je dolazio čak i na moj bazen,
nije mnogo plivao, ali je sedeo sa mojim matorim drugarima i, naravno, bio u
centru pažnje. Imao je na repertoaru dosta tema, pre svega kako je naručio da mu
izgrade jahtu od plemenitog drveta, a kako se loša pokazala već pri naletu prve
oluje, jarbol je pukao kao šibica, i kako je jedini ostao živ, a stradali su njegovi
prijatelji, njegova posada koja ga je prvog gurnula u gumeni čamac za spasavanje,
na neki način žrtvovala se za njega, a zatim kako zamalo nije umro od žeđi sve
dok ga Adam nije spasao. Meni je to već dosadilo, ali svaki put bi nam se priključio
neko ko još nije čuo to ispovest, pa bi počelo iz početka, a on bi dodao novu nijansu
koje se upravo setio ili, kao što sam sumnjao, toga časa izmislio.
Imao je, međutim, i drugih tema, na primer, kako se na jednoj večeri, koju
je njegov otac priredio, upoznao s Barakom Obamom još dok je sadašnji
predsednik bio advokat u Čikagu. Voleo je da priča, a moji prijatelji da slušaju,
kako se, iako bogataško dete, izdavao za batlera, šofera, baštovana, šerifa... da bi
se lakše kretao po njujorškim barovima i prčvarnicama. Rado je pričao kako ga je
crni policajac uhapsio zbog toga što je bajagi pokrao i vređao crnog džentlmena,
kako se osećaš kad ti čelične lisice škljocnu na rukama i čini ti se da je neverovatno
to što doživljavaš „Takva je naša današnja Amerika!“, objasnio bi gotovo
ponosno. Govorio je i o tome da nikad nije voleo da uči ni da čita beletristiku, to
me podsećalo na mog toliko mlađeg Adama, samo što se Adam trgao, morao
trgnuti jer od čega bi inače živeo, a ovaj veseli naslednik nije nikad morao da se
brine za novac. Čudilo me pomalo što ga njegov otac nije terao da radi nešto
ozbiljno, čak sam ga jednom pitao kako je to moguće, a on mi je odgovorio da
njegov tata zna da su njihovi preci dosta propatili i da neko jevrejski krvi, kao što
je on bar napola, može da proživi kako hoće. Tada je iz džepa izvadio ofucanu
kesicu od bele kože i pokazao njen sadržaj, nekoliko dukata i srebrnih dolara.
„To uvek vučete sa sobom?“
„Uvek. Amajlija! U njoj je moj deda iz Beča poneo dijamante, bili su takođe
i u Beogradu, pa su preko Južne stigli u Severnu Ameriku, a sa mnom preko
okeana natrag ovamo. Valjda bi trebalo da je odnesem u Beč odakle je sve
krenulo...“
„Zar se ne bojite da će vam je neko ukrasti?“
„Ne može. Ona je deo naše porodice zanavek!“
 Šta da mu kažem? Da ništa nije večno? Ali šta se to mene tiče.
Preporučio sam mu na čiju advokatsku kancelariju da se osloni u Beogradu,
Mikrić nije pravnik, nego ekonomista kao ja, ali imao sam utisak da je Maki
snalažljiv, brzo je shvatio posebnosti našeg društvenog poretka i snalazio se u
njemu, ali bio je takođe i površan, ni na čemu se nije dugo i studiozno zadržavao.
Pošto su njegov deda i otac, još kao dete između 1938. i 1941, bili prijavljeni
u Beogradu na osnovu činjenice da su morali da pobegnu pred nemačkim
okupatorom, lako je dobio odobrenje za stalno nastanjenje, izjavio je da će se
baviti primenjenom umetnošću, pre svega kompjuterskim dizajniranjem, prijavio
je takođe kao svoj zvanični pseudonim Maksim Plavšić.
Znam da je često izlazio sa mojim sinom i snajom. Sandra ga je zavolela,
rekla mi je da zasmejava, da je sladak. Ona svakog ko joj se sviđa naziva slatkim.
Adam je Maci jednom ispričao, „Zamisli, mama, Sandra kaže da je tata sladak!“
Predlagala je Makiju da osnuje jedriličarski klub koji bi vodili ona i Adam. On je
na rečima prihvatio, ali nikad se nije raspitivao za detalje, što znači da nije mario
za to. Da je moj sin kao njegov spasilac navalio, možda bi dao pare, ali on kao
skiper valjda nije hteo da ga išta poslovno vezuje za Beograd, njegov dom bilo je
more. Bilo kakvo more. S tim sam se morao pomiriti i pomirio sam se. Sandra?
Ne znam. Maca nikada. A sami smo krivi. Da ga radi naše udobnosti kao bebu
nismo ljuljali u čamčiću na moru, valjda se ne bi do te mere odomaćio sa valovima,
sa plimom i osekom, sa tim životom koji je damaranje ustrajnije od naših otkucaja
srca.
„Šta misliš, da li je peder?“, pitala me Maca jedne večeri pred spavanje. Ume
ona tako da započne neku novu temu kad sam se taman okrenuo da usnim.
„Ko? Gospodin Blaufarb? Zašto misliš?“
„Nikad ne priča o ženama, o ljubavi... Ne znam. Ne volim što se Adam sad
toliko druži s njim.“
„A šta misliš, s kim se sve druži, kako ti kažeš, kad vozika svoje goste sa
jednog ostrva na drugo. Laku noć!“ Međutim, posle sam se i ja zamislio, ali
verovatno ne znam dovoljno o njima. Njima? Već je to pogrešno pitanje. Ili jesi
ili nisi... kaže se.
Maki, to jest sada već gospodin Plavšić kretao se u raznim društvima u
Beogradu, valjda baš kao što je to činio u Njujorku, ako mu je verovati. Brzo je
naučio srpski dovoljno da bi razumeo šta se govori u njegovom društvu, mislim
da je uzimao čak i časove, ali danas kod nas svako živ, bar kad se radi o mlađim
generacijama, zna dovoljno engleski da bi mogao da se sporazumeva sa
ljubopitljivim Amerikancem, kao što je Maki, Maksim, mister Blaufarb, gospodin
Plavšić.
Ja sam se zaljubio u Macu čim sam je prvi put video, zagledao se u njene ogromne
crne oči, zapazio njenu uplašenost, činilo mi se da se boji od svega. To me je
privuklo. Hteo sam da budem njen zaštitnik. Nisam odmah znao od čega treba da
je branim. Da li sam mogao da je branim ako nisam ni slutio šta joj preti? Prošlost?
Kako nekog da sačuvaš od prošlosti? Dosta dugo nisam znao šta je muči.
Uobražavam da meni može da zahvali što je postala tako samostalna, da ne kažem
samosvesna ličnost jer je pre nego što se oslonila na mene bila nesigurna. Nikom
nije verovala. Ona je, kako sama kaže, u meni od početka videla oslonac kakav
ranije nikad u životu nije imala. Mi smo jednostavno jedno pored drugog dobro
profunkcionisali. Nije mi otprve ispričala svoje poreklo, tek kad sam je zaprosio,
bolje rečeno, predložio joj da overimo što ćemo živeti zajedno, što se već samo po
sebi podrazumevalo, počela je da mi priča. Ne sve odjedanput. Noćima, kad bismo
legli, pa se pripijala uz mene. Mora da joj je bilo teško da progovori, veoma teško,
a takođe meni da slušam. Znao sam da ne treba da je prekidam potpitanjima jer ne
bi odgovorila, nego bi ućutala. Međutim, mislim da su je baš ti naši tihi razgovori
oslobađali. Ja sam se ježio, ali bih je prigrlio još više.
Da sad ja ispričam što jednostavnijim rečima. Moja žena, Mirjam, Maca,
rodila se 1945. godine. Ja sam godinu dana mlađi, ali ona i danas pored mene
izgleda kao fina devojka, a ja sam gotovo starac. Nije o tome reč. Njena majka
imala je jedva sedamnaest godina kad ju je rodila. Bila je Jevrejka. Izbegla je logor
na Sajmištu tako što ju je jedan esesovski oficir, Banaćanin po rođenju, uzeo kod
sebe, inače bi sigurno doživela istu sudbinu kao njena majka. Umrla je nekoliko
meseci posle Macinog rođenja u taman oslobođenom Beogradu.
O svemu tome ne znamo mnogo, gotovo ništa, nikakve detalje. Ne znamo
šta je sve Macina majka doživela za vreme okupacije u vlasti esesovca, ne
pomenulo mu se ime koje i ne znamo. Možda bismo mogli da ga pronađemo, ali
nismo ga tražili, nismo razgovarali o njemu, a kamoli o tome šta bismo radili ako
bismo ga našli prastarog. Njega ili njegovu decu. Njegovu decu iz nekog finog,
nemačkog braka. Koja možda ne znaju šta je za vreme rata radio. Eventualno ipak
znaju. Znaju verovatno bar da je služio u Beogradu. Možda i nije bio oženjen i nije
imao decu. Da nađemo fotografije... Fotografije Macinog oca u esesovskoj
uniformi? Pravili smo se kao da ne želimo da znamo da je postojao. Pa jeste, nismo
želeli. Bio bi to problem vise u našem životu. Ali bez njega ni Mace ne bi bilo.
Šta je njemu značila mala Jevrejka koju je spasao? Zašto ju je spasao? Jer
mu je iznenada bilo žao devojke? Šta je s njom radio? Bila je tako mlada kad ju je
uzeo... Uzeo! Zapravo ništa ne znamo. Bolje je što ne znamo. Kakav bi se odnos
stvorio između njegove dece, njegovih unuka i nas? Ako uopšte ima potomke. Ako
postoje nekakvi njeni rođaci u Nemačkoj ili, ukoliko je posle rata pobegao u Južnu
Ameriku kao mnogi esesovci, na drugi kraj naše planete.
 Maca je odrasla u Domu „Saša i Tamara“, u Sokobanjskoj ulici u Beogradu.
Ne voli kad kažemo da je to sirotište. Kaže da su se dobro brinuli o deci. Još je
bila dete kad je odlučila da ne želi da sazna detalje o sudbini svoje majke i kako je
dospela u tu ustanovu. Od samog početka je odbijala da sasluša kada je vaspitačica
htela da joj objasni šta su o njoj znali. Ostala domska deca su se raspitivala i na
svoj način pričala o svojim sudbinama. Na osnovu podataka, koje je ipak morala
da primi k znanju, shvatila je da joj je majka umrla oslabljena zbog rata i veoma
mlada odmah pošto ju je rodila. O ocu se ništa pouzdano nije znalo, ali to je bilo
dosta često. Takva su bila vremena. Govorilo se o pobednicima, o slavi, o
herojima, o svetlijoj budućnosti, a dete nije znalo gde mu je mesto u tom
kontekstu. Maca više nije mogla da se seti kad je najzad saznala da je ta njena
krhka majka, majka siroče, koje se, naravno, nije sećala, nije imala baš nikakvu
uspomenu na majku, služila kod esesovskog oficira, a nije bilo jasno da li mu je
zvanično bila služavka ili ju je tajno spasao ili...
Već smo dve ili tri godine bili venčani kada smo jedne večeri na televiziji
naišli na film Noćni portir italijanske rediteljke Lilijane Kavani, sa Šarlotom
Rempling i Dirkom Bogardom. Reč je o Jevrejki koju seksualno zlostavljaju u
koncentracionom logoru, a kad kao bogata žena udata za slavnog kompozitora u
Beču slučajno naiđe na svog bivšeg mučitelja kao noćnog portira u otmenom
hotelu, u kome je odsela sa suprugom, žestoko se zaljubljuje u njega i obnavlja
sado-mazohističku vezu.
Maca je gledala užasnuta. Pitao sam da li da ugasim televizor. Rekla je
nikako. Posle smo čak dva puta gledali Šindlerovu listu, gde je esesovski sadista
Get zaljubljen u Jevrejku, koju je iz logora izvukao da bi mu bila služavka. Maca
se pitala da li je moguće da je njena mama takoreći kao dete, danas bi se reklo
tinejdžerka, bila zaljubljena u esesovca koji joj je spasao život? To bi bio drugačiji,
ali opet sličan film. Jedno je film, drugo kad zamišljaš da neko tvoj najbliži doživi
nešto tako. Nešto što se zapravo ne može zamisliti do kraja.
Gde su stanovali u Beogradu za vreme okupacije? Ta mlada, mlada Jevrejka
i njen esesovac, spasilac, gospodar, ljubavnik, šta je on njoj bio, šta je mogao da
bude? Dovoljno moćan da je prosto uzme ili dovoljno vešt da je skloni? Da bi je
spasao? Ili za sebe? Možda ne bi bilo nemoguće dobiti spisak svih esesovaca koji
su služili u Beogradu, a poreklom su iz Banata, pa bi neki od njih mogao da ima
veze s njom, saznati kako su prošli? A kako je taj čovek svoju malu, trudnu
Jevrejku prepustio nekom kad je bežao? Ne bi bilo nemoguće da se traga, ali kako
vreme prolazi sve je manje verovatno da bi se išta pronašlo. Imamo samo
zabelešku u Domu u koji su doneli dete, a sve što smo na taj način saznali već sam
ispričao.
Adamu nikad ništa nismo rekli o njegovoj „nesrpskoj“ babi koja je njegovu
mamu rodila gotovo još kao devojčica. Ponekad bismo grešili, pa bismo o mojoj
majci razgovarali kao o „srpskoj baki“, ali on nije zapitkivao, nije insistirao da
sazna zašto tako govorimo. Možda nije ni primetio. A mi smo propustili pravi čas
da mu kažemo sve o njegovom poreklu. Koji bi to bio pravi čas? Da sednemo i
počnemo: „Sine, da popričamo o nečemu što bi trebalo da znaš. U tebi, sine, ima
i jevrejske krvi i... Ali i esesovske krvi...“ Naravno da ne postoji nikakva
„esesovska krv“, možda može da se kaže „nemačka krv“, ako neko veruje u krv
kao nacionalno obeležje. Ali kad govorimo o toj temi, nije bitno što je taj Adamov
deda bio Nemac nego što je bio predstavnik oličenja najvećeg zla.
Kako je vreme prolazilo sve bi čudnije bilo da počnemo o tome. Nismo
odlučili da bude tajna. Zašto bi bila tajna? Nije sramota. Naša sramota svakako
nije. Ali jeste tuga. Za Adama smo ostali najobičnija srpska porodica. To je
jednostavnije. Rodio nam se kad smo već nekoliko godina bili u braku. Već smo
mislili da ćemo ostati bez dece. Nismo hteli da kvarimo sreću, da komplikujemo
život pričama o poreklu. Krstili smo ga Adam i time potvrdili da za nas sve počinje
iz početka. Ali kad nam se sin našao u lošem društvu, kako je Maca to nazivala,
jednom me pitala sasvim tiho: „Da to nisu, sačuvaj Bože, nekakvi esesovski geni?“
Uplašio sam se. Pitao sam brata Aleksu, pa on je lekar. On nije bio sasvim
siguran, obratio se našem najboljem stručnjaku za genetiku, profesoru Vladimiru
Glišinu. Razume se da se raspitivao samo načelno, da li je, na primer, Volfgang
Amadeus Mocart mogao da nasledi gene svog manje slavnog, ali ipak u svoje
vreme poznatog oca Leopolda, pa je tako postao veliki muzičar? Da li postoje, pa
se na sličan način mogu naslediti geni agresivnosti, nasilnosti, sklonosti prema
kriminalu? Poštovani profesor mu je odgovorio pismeno, preneo mi je taj mail:
„Prilikom stvaranja jajnih ćelija i spermatozoida dolazi do mejoze ili
razmene gena između roditeljskih genoma. Posle toga dolazi do redukcione deobe,
kada se stvaraju jajne ćelije i spermatozoidi. Većina takvih proizvoda je dead and
street. Pa ipak, ono što preživi razlikuje se od roditeljskog genoma na dvesta
mesta, za toliko se potomak razlikuje od roditeljskog genoma. Ta razlika je
nasumična i nepredvidljiva. Ako pri tim mutacijama nije došlo do promene na delu
genoma odgovornom za neku osobinu, nazovitalenat, good enough. Međutim, i od
najtalentovanijih za neku osobinu stvara se potomstvo kao da im to nisu bili
roditelji. Mi to zovemo genomska lutrija. Ukratko, može da bidne, ne mora da
znači, ali upravo je ta nasumičnost i genomska nejednakost između roditelja i
potomstva osnova evolucije. Sada znamo da čak i jednojajčani blizanci nisu
identični, slični jesu, ali ne identični. I tokom života genomi ćelija mutiraju, zato
je neko, recimo, dugovečniji i mnoge druge osobine se međusobno razlikuju. Za
Mocarta ne treba brinuti, izvukao je premiju u genomskoj lutriji...“
Nisam razumeo gotovo ništa, samo sam se još više uplašio da li bi uvaženi
profesor nazvao premijom genomske lutrije da je Adam ipak dobio onaj gen zla
svog oca. Ako je takav gen postojao. Bolje ne razmišljati o tome, Maci nisam
ispričao šta mi je Aleksa preneo, a pogotovo ne bih čega sam se u vezi s tim setio.
Kaže li se to na latinskom apage?

Za tadašnje pojmove veoma moderne zgrade Beogradskog sajmišta, na levoj obali

Save, nisu pretrpele štetu od nemačkog bombardovanja početkom aprila 1941.
godine, ali su sve do zime zjapile prazne. U decembru su paviljoni iskorišćeni da
bi se otvorio koncentracioni logor za Jevreje, uglavnom ženu, decu i starce. Većina
muškaraca već je pre toga sakupljena u topovskim šupama i streljana, najčešće da
bi popunili potreban broj talaca kada se ubijalo po stotinu žrtava za jednog
ubijenog, a pedeset za jednog ranjenog Nemca. Uslovi u logoru bili su takvi da je
od hladnoće, gladi i bolesti od decembra do marta umrlo oko pet stotina osoba.
Leševi su smešteni u bivši Turski paviljon, koji je istovremeno služio kao kupatilo
i mrtvačnica, a svakih nekoliko dana leševi su prevoženi na Jevrejsko groblje u
Beogradu. Na licu mesta je između paviljona 3 i 4 javno streljano ili vešano samo
desetak zatvorenika, koji su pokušali da prokrijumčare vesti iz logora. Strašno je
što sam na ovom mestu izrekao reč „samo“.
Ne znam i prosto ne mogu da zamislim kako su živeli te žene i deca navikli
zimi na dobro založene sobe sa slikama na zidovima i tepisima na parketu, sa
kuhinjama i ostavama punim hrane i zimnice i kupatilima sa belim pločicama,
mnoge od njih sa služavkama i kuvaricama, sa automobilom pred kućom ili navikli
na fijaker dvopreg, a sada su se našli u salama sa grubim krevetima na tri sprata i
hranom koja se spremala od onog što, po nemačkom naređenju, nije bilo pogodno
za prehranu običnog stanovništva, a kamoli njihove vojske.
Ne znam i ne mogu da zamislim ni kako sada, ovog trenutka dok to
zapisujem, žive izbeglice u Sudanu, u Etiopiji, u Siriji i Iraku, u pojasu Gaze i ne
znam na koliko mesta na svetu. Sada, ovoga časa, sada! Ne mogu i neću i znam
da je vrlo udobno da se kaže da o tome neću da mislim. Pa onda te sustigne sudbina
koja ti je bliska ili bi bar trebalo da ti je bliska i natera te da... Da ne zaboraviš? Ili
da moraš da uložiš posebno mnogo truda da bi zaboravio.
Kratka kolona, na čijem čelu u nemačkoj varjanti džipa, u Kübelwagenu,
sedi komandant logora, za njim zatvoreni, specijalni kamion. Beograđani su
posmatrali. Zastajali na trotoaru. Pitali se šta se tu prevozi. Baš niko nije znao
ništa. Vozilo se do Jajinaca ispod Avale, dotle bi putnici sa Sajmišta već bili
ugušeni, očevici istovara su prepričavali da su svi najčešće bili nabijeni u prednji
deo hermetički zatvorenog kamiona. Leševi su bacani u već iskopane masovne
grobove. Nikom nije palo na pamet da tom poslu prisustvuje lekar, niko nije
proveravao da li je neko posle vožnje u plinu ipak ostao živ, da li je neko možda
još živ zakopavan zajedno sa leševima, da li će se za koji užasni minut probuditi
pod zemljom, a među mrtvima i shvatiti šta mu se dogodilo.
Na osnovu uredne dokumentacije i izjava komandanture logora takvim
vožnjama usmrćeno je oko 6.300 Jevreja. Spisak ubijenih ne postoji. Nisu bitne
ličnosti, samo brojka za raport Berlinu. Dokaz da je na taj način ubijena i baba
moje Mace nemamo, znamo samo da je krajem januara jednoj prijateljici u
Beogradu napisala dopisnicu, overenu od Crvenog krsta, sa datumom 28. januar
1942. godine, u kojoj sa nekoliko reči, jer više nije bilo dozvoljeno, kaže da je
zdrava i da je sama. Od nje nikada više nije bilo ni traga ni glasa, zbog toga je
izvesno kada je i kako ubijena. Imala je dvadeset devet godina. Napisala je da je
sama, to dokazuje da njena kćerka tada nije bila s njom u logoru na Sajmištu. Ne
znamo šta je tada u esesovskom domaćinstvu preživljavala njena kćerka, moja
tašta, stara tada trinaest-četrnaest godina. Ne znamo šta je znala, osećala, čemu se
nadala. Pri oslobođenju Beograda imala je sedamnaest godina i bila trudna.
Nemamo nijednu njenu fotografiju, nijedan njen lični zapis da bismo mogli da
razmišljamo o njoj bar na osnovu rukopisa. Lako je bilo da se sazna ime
komandanta logora Andorfera. Gotovo je sigurno da je poznavao oca moje Mace,
da mu je nekako – ko zna zašto – predao Macinu mamu. Mogli smo da pokušamo
da ga nađemo. Nismo. Zašto nismo?
Kako da sve to sada ispričam Adamu? Priču o životu njegove „nesrpske
babe“? Pitao sam se sto puta kako bi on to primio. Naizgled verovatno ravnodušno,
on ume da sakrije svoje emocije.
Blaufarb se interesuje za svog dedu-strica i njegovu porodicu. Mogao bih da
mu preporučim Albaharijev roman Gec i Majer, preveden je i na engleski, neka
ga nabavi preko Amazona. U Beogradu sigurno može da nađe Bajfordovu brošuru
Staro sajmište. Neka se obavesti. Ja nemam nameru da učestvujem o tome, a
najmanje da izložim naše porodične korene i potresam Macu. Zasada.

Pojava Maksimilijana Blaufarba, alijas Maksima Plavšića, kao što rekoh, unela je
izvesnu promenu u naš pomalo jednoličan penzionerski život, to mi nije bilo
prijatno, ja sam voleo našu lepu, uređenu jednoličnost. Adam je drugačiji, njemu
je to dosadno, smatra me isuviše urednim, nije mi to rekao u oči tim rečima, ali
tako sam shvatao da on mene shvata, smatrao me je proračunljivim čovekom.
Sigurno bih voleo da znam šta on misli o meni. Kakve su veze između očeva
i sinova u današnje vreme? Vreme je isuviše širok pojam, valjalo bi da suzimo i
konkretizujemo na šta mislimo, ne samo kad kažemo naše vreme nego i kad
govorimo o našem društvu, ovde u Srbiji. Ne može ni tako da se misli, svaki je
slučaj pojedinačan, svaka je porodica drugačija. Neko u mom društvu na bazenu
reče:
„Teško nama, Srbija više nema srednju klasu.“
Usprotivio sam se, rekoh: „To je opšta fraza, hajde redom da proverimo ko
je šta od nas i šta rade naša deca. Meni nije loše, pogotovu od kada moj sin zarađuje
više od mene, a i moja Maca ima osrednju penziju.“
Bio je prisutan i jedan penzionisani ekonomista, još uvek savetnik nekih
institucija, ovde nije važno kojih. Tu je i profesor privatnog fakulteta, njegov sin
je advokat, kćerka mu radi kao sekretarica u ambasadi jedne ugledne zemlje. Jedan
od nas je ugostitelj, bolje rečeno, vlasnik tri solidne kafane u gradu, dece nema,
drugi penzionisani novinar, ali još uvek objavljuje u našim i engleskim medijima,
žali se, doduše, troje dece mu žive na tri strane sveta, najstariji sin je lekar u
Holandiji, kćerka se udala za našeg diplomatu, trenutno je negde u Africi, a
najmlađi je zaposlen u nekom našem predstavništvu u Moskvi, nikako da se svi
sakupe na jednom mestu, kaže da je to tužno umesto da se raduje što je svima
dobro. Ja kažem da nas, eto, nije dovoljno za statistiku, samo četvorica, ali
karakteristično je da svi ipak spadamo u srednji stalež, deca nam ne sede kod kuće
spavajući do podne, a posle kraduckajući od naših penzija i gluvareći kroz noć.
„To je slučajno“, kaže novinar, „gledaj u celini.“
„Lako je tebi“, dodaje ugostitelj, „hajde, oprosti, lako je svima nama, tanjir
nam je pun, pa ne vidimo dalje od njegovog ruba.“
„Mi smo na Titaniku!“, konstatuje profesor. „Muzika svira i niko neće da
shvati da smo već udarili u ledeni breg i počeli da tonemo.“
„Mi smo potonuli još početkom devedesetih“, odgovara ugostitelj. „Plivamo
u ledenom moru, davimo se, ali navikli smo se, pa nam ne smeta.“
„Voleo bih da napravim anketu među tvojim gostima, ceo dan, pa sve do
duboko u noć te tvoje kafane su pune, odakle njima para za konzumaciju!“
„Lako je tebi da se praviš važan!“, kaže mi novinar. „Tvoj sin, ne samo da
mu je posao da se vozika sa najlepše plaže na svetu na još lepšu, nego još peca
polumrtve američke milionere iz okeana. Njemu je baš pala kašika u med. A kad
ćeš postati deda, pa da proslavimo?“
„To bih i ja voleo da znam“, promrmljam tiho. Tako mi svaki put kad se
sretnemo. Neka novost je uvek centralna tema, ubistvo na splavu, premijerov
govor, situacija u nekoj stranoj zemlji, na primer, upoređivanje Škotske i
Katalonije. Ukrajina. Takozvana „Islamska država“. Pitam se šta me se sve to tiče.
Ništa me se ne tiče osim mog Adama, osim mira u mojoj kući i Mace, ali izmiču
mi se i sin i žena, i on i ona imaju po neki svoj svet u koji ne umem da prodrem.
Što tiše i ljubaznije razgovaramo o nebitnim stvarima, to se manje razumemo, to
se više odvajamo jedno od drugoga.
Poslednjih godina... Godina? Pa biće već više od decenije – samo što vreme
prolazi sve brže, to je stvarno kao na peščaniku kad se pesak žuri da što pre prođe
kroz levak – Adam je dolazio kod nas svake nedelje na ručak ukoliko bi se zatekao
u Beogradu. A pošto se oženio, naravno, sa Sandrom. Uvek isti meni, teleća čorba,
teleći file sa pečurkama i doboš-torta. Maca je uvek dobro kuvala, ali od kada je u
penziji počela je da kupuje kuvare, da čuva stranice sa receptima iz novina i
časopisa, da pretražuje po internetu, da sa olovkom i notesom u ruci gleda
određene televizijske emisije, pa da onda doda nešto svoje, to je bar za mene
postalo, kako da kažem, nenadmašno! Ja sam se razvio u dobrog nabavljača, jer je
Maca umela da mi kaže šta treba. Ja sam gurme, ne gurman, naši često ne shvataju
razliku, o tome sam takođe već raspravljao sa svojim društvom, ja volim fine
stvari, ali ne jedem mnogo. Ja sam gurme. Gurmani, oprostite na izrazu, žderu i
nikad im nije dosta i zbog toga više ne osećaju razliku između... Čuo sam od
primitivaca, pa je to prešlo u šalu: razlika je u diferenciji. A doboš-torta je zaista
zahtevna.
Adam je jednog dana rekao da bismo na naš nedeljni ručak mogli da
pozovemo i Makija. Maca nije uspela da sakrije da je zapanjena:
„Kad god hoćeš i šta god hoćeš, pa već je bio kod nas, ali nemoj na naš
nedeljni ručak, to je za mene porodični događaj, znaš...“
Ja sam znao da Adam nije mogao da shvati šta za Macu sa njenim poreklom
znači porodica. Uža porodica. Svakako zbog toga što je ona, kao domac, nije imala
u detinjstvu.
„Onda sledeće nedelje ja pozivam sve vas. Ja ću da kuvam!“
Nismo smeli da protestujemo.
Iznenadio nas je, spremio je kinesku hranu, mnogo raznih jela, dosta toga na
bazi plodova mora i riba.
„Gde si to naučio?“
„Na sve strane...“
„A kako si našao te ukuse?“, Maca je s jedne strane bila prezadovoljna, što
naš sin ume i to, s druge čak malo ljubomorna.
„Donosim začine sa svih krajeva sveta, mama.“
Mi smo se trudili da što više govorimo engleski zbog Makija, Maci i meni
to baš i nije jača strana, Adam i Sandra, naravno, perfektno govore taj svetski jezik,
a Maki, mister Blaufarb, trudio se da što više govori srpski i, kao što se često
događa sitim ljudima, umesto da nam je preselo, mi smo razgovarali o jelu i piću.
Kažu da i gladni i prezasićeni najviše govore o jelu i piću. To je jedna od tema kad
nemaš šta da kažeš sagovorniku: šta si gde ručao i večerao, kakvo je bilo, kakvo
je i kakvo će biti vreme, mi stariji o cenjenom zdravlju, mlađi ne shvataju šta o
tome ima da se priča: šećer, holesterol, pritisak. Sada je čak običaj i da se lepe
porcije, pa posle i prazni tanjiri, fotografišu smartfonom i te slike pošalju svim
prijateljima.
Nas petoro smo uskoro izgubili nit razgovora. Sandra je prešla na modu,
Maca nesigurno prihvatala, a nas trojica muškaraca smo privremeno potpuno
ućutali. Kad je na kraju uz voćnu salatu za trenutak razgovor kompletno zastao,
Maca je rekla:
„Kod nas kažu da kad svi iznenada ućute, znači da je upravo anđeo proleteo
kroz sobu.“
„Zanimljivo, to još nikad nisam čuo“, reče Maki.
„Pa dokle mislite da ostanete u Beogradu, mister Blaufarbe?“, Maca je sad
očigledno namerno preuzela da upravlja razgovorom.
„Zovite me Maki, molim vas. Časna reč, ne znam. Adam i ja se još nismo
precizno dogovorili.“
Adam i on? Kakve veze u tom pogledu imaju Adam i on? Jeste, ja sam se
već pomalo čudio što Adam tako dugo, već četvrtu nedelju, sedi u Beogradu, ne
pominje sledeći posao, sledeću vožnju ili regatu, ali pomislio sam da se umorio u
poslednje vreme, nedavno se oženio, nevesta mu ispunjava život, očigledno da
imaju dovoljno novaca, nisam ga direktno pitao, nego pre neki dan samo onako
uzgred da li mu nešto treba, a odgovorio je da mu ne treba ništa i nisam dalje
insistirao. A sad taj Amerikanac kaže da se on i Adam nisu dogovorili. Još nisu
dogovorili? O čemu? Ponekad mi je žao što sam toliko diskretan, što ni i u vreme
kad je bio mnogo mlađi i prilično zavisan od roditelja nisam hteo da dublje
prodirem u sinovljev život, ali odkud sad pa ovo?
„Da li verujete u Boga, gospodine Blaufarbe?“, upita Maca.
„Plavšić. U Beogradu Plavšić ako može, a najviše volim kad mi govorite
Maki.
„Kako god vi kažete...“
„Pa onda da vam kažem jasno i glasno. Mene su doduše krstili u srpskoj
pravoslavnoj Crkvi Svetog Save u Buenos Ajresu, ali kao što možete da zamislite
ja sam onda bio beba i nisam mogao da se branim. Ja sam ateista. Ja ne verujem
ni u kakve bogove, a najmanje u tog jevrejsko-hrišćansko-muslimanskog tiranina
koji je dozvolio Aušvic!“
„Adam mi je rekao da ste mu vi ispričali da ste glasno govorili Očenaš i to
na mađarskom jeziku“, rekoh.
 „Svašta sam govorio i vikao naglas samo da bih čuo svoj glas... Nije bilo
prijatno, bolela me svaka reč, pekla u grlu, nisam bio sasvim pri sebi…“
Ispričao mi je kako se osećao kad je na pučini mislio da umire od žeđi, kad
je bio uveren da mu više nema spasa, očigledno je već stekao izvesnu rutinu da
govori o svom slučaju jer nije bio ni najmanje uzbuđen, izgledao je kao da
prepričava tuđu anegdotu koja ga se lično mnogo ne tiče, a ja nisam više navaljivao
jer sam se setio da je Adam veoma često izložen opasnostima na otvorenom moru.
Maci stalno objašnjavam da je rizik jedrenja preko okeana manji nego kad se ja
automobilom vozim do bazena na Banjici, ne znam da li mi ona veruje, ja sebi ne
verujem baš uvek, pogotovu ne verujem kad se nešto tiče moga sina jedinca, iako
sam učio statistiku, to je važan predmet za ekonomistu. Učio sam da na osnovu
sakupljanja podataka i njihove analize može da se dođe do objašnjavanja i
prikazivanja podataka koji su korisni da bi se čovek oslanjao i na teoriju
verovatnoće, pa znam da sam u pravu kad kažem da je na osnovu interpretacije
broja mrtvih u odnosu na milione pređenih kilometara, odnosno, kad se okeana
tiče, morskih milja, gotovo neverovatno da Adam strada na moru, samo što
pojedinac nije statistička jedinka ako je „jedinka“ koju voliš. Ako se ne javi
nekoliko dana, jer je to sa otvorenog mora preko satelitskog telefona prilično
skupo – a on ne shvata kakva je briga roditelja, ne samo briga, nego gotovo panika
– i ja samo što ne poludim. Dvostruko poludim jer ludujem u sebi, a takođe i zbog
toga što Maca luduje od straha, to ne može da sakrije, pa moram nju da tešim.
Osim te normalne ili preterane brige dodatno me muči i što sam kriv, što smo mi
njegovi roditelji krivi, bar je verovatno da smo krivi što je odabrao takav život. Da
ga nismo radi naše komocije kao bebu stavljali u gumeni čamčić i puštali da ga
Jadran uljuljkuje i smiruje, umesto da se možda mi više staramo o njemu,
verovatno ne bio postao tako intiman prijatelj ne samo ovog našeg mora nego i
nedoglednosti okeana.
A da li ja verujem u Boga? Da li se molim za Adama? Ne molim se. Mogu
da kažem da ne volim ovozemaljsku organizaciju crkve, ali znam da su i
sveštenici, pa i oni na visokim položajima, ljudi, a ne sveci, prema tome grešni,
zbog toga ne treba da sudim o Svevišnjem po ponašanju popa koji je
činodejstvovao na sahrani mog oca i zahtevao bezobrazno visok honorar, koji,
naravno, nisam mogao da odbijem; samo, kakve veze to ima sa molitvama? Maca
je po mom mišljenju više praznoverna nego pobožna, ali hoće da se prekrsti u
određenim situacijama i da promrmlja nešto što bi moglo da se shvati kao molitva.
Valjda baš zbog toga što njeno pravoslavlje i nije logično. Nije baš nimalo.
Sramota je da izgovorim: jevrejsko-germanski mešanac pravoslavne vere...
Pogrešio sam što sam u odnosu na Blaufarba-Plavšića uopšte pokrenuo pitanje
pobožnosti, kad na njega ni u svoje ime ne umem pošteno da odgovorim.
Blaufarb je sve nas pozvao u uzvratnu posetu u svoj stan na Novom Beogradu.
Večeru je zajedno sa kelnerom u smokingu naručio iz obližnjeg, otmenog i skupog
ribljeg restorana Marinada. Adam, koji se zaista razume u specijalitete iz mora,
potvrdio mi je da je sve to sigurno bilo vrlo skupo, ali po kvalitetu najnežnije
rečeno osrednje. Uprkos toj svečanoj organizaciji, domaćin je bio u farmerkama i
majici, a isto tako obučeni došli su i Sandra i Adam. Ja sam, naravno, obukao
tamnosivo odelo sa prslukom i plavom kravatom sa srebrnim tačkicama, koju sam
brzo odvezao, kad sam video ostale, a Maca u braon kostimu, ona više ništa kod
sebe nije mogla da promeni i pojednostavi.
Stan, koji je zajedno sa još nekoliko sličnih svojevremeno kupio gospodin
Blaufarb stariji kao nekakvu investiciju, bio je jedan od onih modernih blizu
Arene, pristojan, trosoban sa dve terase, namešten svim najpotrebnijim, ali nekako
bez duše, što nije čudo kad u njemu doskora niko nije stanovao, a svakako je
nedostajala ženska ruka. Zamislio sam se. Maki je u Beogradu već bar dva meseca,
zar nikoga, izvinjavam se zbog izraza, baš nikoga nije našao? Da li...? Po svemu
nije, daj Bože, ali on i Adam... Ne bi bilo Sandre da je... Ama šta ja znam o tim
današnjim vezama, kažu da ima svačega. Sve je bilo čisto, mora da mu je neko
spremao.
U toku razgovora za večerom onako uzgred pokrenuli smo i pitanje kako se
snalazi, ali znao sam i za ostale stanove Blaufarbovih u Beogradu. Maki je pitao
da li, s obzirom na to da je čuo da su cene nekretnina u Beogradu trenutno prilično
niske, sada treba ulagati i kupovati ili prodavati. Odgovorio sam da nisam baš
ekspert, ali da mi instinkt kaže da ne treba „talasati“ jer nije jasno ko bi ih i kada
otkupio za višu cenu, a izdavati se mogu jedva za cenu koja pokriva troškove.
Činilo se da nemamo zajedničke teme jer je ubrzo nastala tišina. Očigledno nas je
pozvao samo da bi se formalno odužio za gostoprimstvo koje smo mu mi do sada
pružali.
Sa zadovoljstvom sam primetio sa kakvim apetitom Sandra jede, iako lepim
pokretima i s neprekidnim, gotovo prirodnim smeškom, i kako se ona i Adam
povremeno za tren nežno dodiruju. Bar nešto lepo. Utešno u vezi s onim što sam
pomislio u odnosu na gospodina Blaufarba, pardon, Plavšića. Hoću da kažem da
je sve u redu, sin nam se oženio, stoji na svojim nogama, ima poziv koji voli, a
koji se čini opasnijim od drugih samo onima koji nemaju pojma o jedrenju,
morima i vetrovima. Moja žena i ja smo usred ove zbunjene Srbije zdravi, imamo
svoje male navike, uredan svakodnevni život, verovatno imamo pred sobom još
dosta prijatnih godina, baš nas briga za ovog stranca koji nam se svakako samo
nakratko pojavio u životu, pa zašto onda osećam nekakvu zebnju?
Nismo ponovo pokretali pitanje Starog sajmišta. Ja sam se setio da je
zainteresovanost Blaufarbovog dede i oca za bivši koncentracioni logor jedan od
razloga zašto je on ovde. Nismo mu ispričali u kakvoj je tragičnoj vezi naša
porodica s njim i da su u nekakvom kamionu za gušenje Jevreja stradali ne samo
njegovi dalji rođaci, kojima želi da oda pijetet, nego i Adamova rođena baba, ali
naš sin o tome nema pojma i da bismo ga sačuvali od te senke, ni mi nismo nikad
bilo kakvim gestom pokazivali našu tugu, naš bes, a ako ga zapravo nije ni bilo,
onda bar sećanje, jer sve smo uspešno potisnuli.
Uvek me nanovo muči što ćemo jednog dana morati svom sinu da ispričamo
sve o „nesrpskoj babi“ i stradanju njegove prababe. Svedočanstva o precima
zahtevali su nacisti, zašto bi nas, normalne građane današnje Srbije, uopšte
zanimalo nacionalno, rasno, genetsko poreklo? Problem nije samo u toj jadnoj
babi, devojčici koja je prošla tako strašne godine, nego je problem i taj deda, o
kome ništa ne znamo. Nemac. Ne bilo kakav Nemac, nego esesovac. Ne bilo kakav
pripadnik tog ogranka nacističkih oružanih snaga, nego njen visoki oficir, koji je
u okupiranom Beogradu bio dovoljno moćan da iz logora smrti za sebe izvuče lepu
jevrejsku devojčicu. Zašto kažem da je bila lepa kad ne znamo kako je izgledala?
Nije sačuvana ni jedna jedina fotografija, ništa što bi stvarno podsećalo na nju.
Zbog toga što je moja Maca lepa? Zbog toga što taj esesovac sigurno ne bi za sebe
odvojio ružnu devojku? A možda se ipak izložio nekakvom riziku jer je „rasna
sramota“ – seksualni čin sa osobom „niže rase“ – zakonom bila zabranjena za
svakog Nemca, a pogotovu za esesovca. Da je neki njegov zluradi starešina ili
kolega saznao šta radi, u najmanju ruku bi ga poslali na Istočni front, devojčicu
smesta ubili, pa onda ne bi bilo moje žene, ne bi bilo ni Adama... Ili bih se ja
oženio nekom drugom ženom, Adam imao drugu majku, druge babe i dede i...
Onda ne bismo stajali pred problemom šta i kako da mu ispričamo. I kako da se
suočimo sa njegovim reagovanjem, sasvim sigurno i sa pitanjem zašto mu sve to
nismo mnogo, mnogo ranije ispričali. Blaufarbova pojava sad na sve to ukazuje
na drastičan način, delom nas podseća na prošlost koju smo hteli da izbrišemo, a
mislili da smo u tome uspeli, a on, naravno, pojma nema kakvo breme nam nameće
svojim prisustvom i naivnim pitanjima o Starom sajmištu.
Zašto uvek kažem da je naša odgovornost što je Adam odrastao a da ne zna
ništa o najneobičnijoj grani svog porekla, odgovornost Macina i moja, kad bih tu
odgovornost pre svega trebalo da preuzmem ja? Da sam ja ikada bio odlučniji u
tom pogledu, ona bi se uvek složila sa mnom. Zašto nam se sada sve to čini tako
važnim i strašnim, a kad smo se zavoleli, kad smo se uzeli, nismo uopšte
razmišljali o tome? Nismo mnogo... Poreklo nam nije bilo važno. Kako to da moj
otac nije bio radoznao, nije se detaljnije raspitivao o poreklu svoje snaje? Ratno
siroče? Strašno. A možda je i pitao, a ja izbegavao prave odgovore, stvarno se ne
sećam više. Donekle razumem svog brata što nije insistirao da sinu ispričamo sve
o tome delu njegovog korenja, kao medicinar je svakako mnogo više znao o
genetici od mene. Drugim povodom smo se zavitlavali, tvrdio je da lekari moraju
da se dobro razumeju u statistiku, a ekonomisti u smrt samo ako rade za životno
osiguranje ili pogrebne zavode. Šta bi Sandra rekla, šta će Sandra reći kad bude
saznala za jevrejsko i nemačko-esesovsko korenje svog muža?
Tolika pitanja.
„Nešto ste se ućutali, dragi prijatelju?“, prekide Blaufarb moje misli. U sebi
ga uvek zovem Blaufarb, nikako da intimno prihvatim da sad hoće da bude
nekakav Maksim Plavšić Maki. „O čemu razmišljate?“
„Pa jeste, tata, šta ti je?“, upita i moj sin. Maca me je zabrinuto pogledala.
„Ne znam. Ništa naročito. Malo me zabolela glava...“ Bacio sam pogled na
sat. „Bože, kako brzo prolazi vreme.“
„Ako sutra ne bude kiše Maki, Sandra i ja ćemo otići na obalu Save da
pogledamo onaj spomenik Jevrejima koje su ubijali na Starom sajmištu. Zamisli,
živim u ovom gradu, a nikad se nisam setio da ga pogledam. A vas dvoje?“
„Nismo“, rekla je Maca brzo. Čudio sam se kako se brzo snašla. „Znam da
je tamo odmah posle rata bio štab omladinskih brigada koje su gradile Novi
Beograd...“
„Tata i ti ste bili isuviše mladi da u tome učestvujete?“
Nasmejala se, a verovatno sam samo ja primetio da je to bilo usiljeno.
„Naravno, hajde, sračunaj malo, jedva da smo tada bili rođeni!“
„Tačno. Moja generacija brka prošlost i davnu prošlost, prefekt i
pluskvamperfekt, nikad nisam bio dobar u gramatici..
„Što se tiče gramatike, ja sam verovatno bolja od tebe“, umeša se Sandra, na
koju u toku večeri nisam obraćao dovoljno pažnje, a malo je učestvovala u
razgovoru, možda smo joj bili pomalo dosadni, „ali i ja ponekad brkam šta su kada
doživljavali moji roditelji i babe i dede.“
„Ne verujem da ćemo vam se sutra priključiti…“ vratio sam se na Adamovo
pitanje. „Zar ne, Maco? Uostalom, zar nije vreme da polako krenemo?“

Možda bi Mirijam, Marija, moja Maca, trebalo da ispriča svoju priču, ona, a ne ja,
ali ja znam da ona to neće. Ne ume. Prosto ne može. Ne veruje da je bilo moguće
to što se desilo, a još manje da se to tiče nje, baš neposredno nje. Čak i meni se
poveravala samo postepeno i uvek samo nakratko, u početku u postelji, u mraku
pred spavanje, kasnije kad bi se nametnulo da razgovaramo o njenoj majci, i to
najčešće, pa možda čak i uvek, na njenu inicijativu – jer ja sam znao da ne smem
da započinjem da je ne bih zbunio, uvredio, povredio – posle bi iznenada brzo
razgovor skrenula na drugu stranu. A ponekad znam da ju je mučila misao na
majku koja je preživela tako strašne stvari i umrla tako mlada. Ja ću da progovorim
umesto nje.
Nju, njenu majku, oslobodioci su našli uplakanu, gladnu, zapuštenu, trudnu,
staru jedva sedamnaest godina, u sobici za poslugu, u stanu u Birčaninovoj ulici
koji je neposredno pre oslobođenja napustio visoki esesovski oficir. Sef ugrađen
u zid bio je otvoren, u njemu su se našli neki papiri, pa i o Macinoj mami i njenoj
porodici, koja je izgleda temeljno istrebljena, niko nije ostao. Kod većine srpskih
jevrejskih porodica obično bi bar neko ostao živ, neko ko je na vreme pobegao u
Italiju ili Švajcarsku, otišao u partizane, preživeo u nekom od logora ili je spasen
u krilu neke hrabre srpske porodice, pa je, mada je možda nepristojno reći u ovom
kontekstu, „ostalo za seme.“ Što se Mace tiče, ona je jedino seme. Možda
zatrovano jer ko bi bio njen otac, ako ne taj esesovski oficir?
Mi Beograđani rođeni posle rata obično naš grad pod okupacijom
zamišljamo na osnovu filmova, oni su upečatljiviji od priče, na primer, mog
pokojnog oca koji i nije bio neki kozer. Macinog oca i nehotice zamišljam kao
Stevu Žigona kad igra esesovskog oficira, hladnog, otmenog, ciničnog. A po
svemu je mogao da bude i drugačiji. A pošto ništa, ama baš ništa o njemu ne
znamo, ne možemo ni da zamislimo Macinu rodbinu u Nemačkoj. Ako postoji.
Ako živi u Nemačkoj ili bilo gde drugde. A to jeste njena rodbina. Najbliža rodbina
po ocu. Adamova rodbina. Svojta? Tu lepu staru reč u tom kontekstu nikako ne
želim da upotrebim.
Da li je njen otac poginuo pred kraj rata, možda baš u uličnim borbama u
Beogradu? Ali možda je kao mnogi esesovci pobegao u Latinsku Ameriku. Bilo
bi potpuno suludo da se upoznao sa tim Blaufarbovima, čiji potomak nam se sad
ovde nameće, ali to ne bi bila dobra konstrukcija čak ni u najluđem romanu. Ako
bismo hteli da nacrtamo genealogiju, drvo života, ta strana bi ostala sa suvim,
praznim granama. Međutim, ni o roditeljima Macine mame, mame moje Mirjam,
ne znamo ništa. Otac trgovac na Dorćolu. Trgovina svaštara kao što ih je bilo
mnogo. Nestao. Verovatno odveden u topovske šupe kraj Auto-komande i streljan
kao talac. Ni o tome nema podataka. A možda je uspeo da pobegne u partizane i
poginuo u jednoj od prvih borbi, tako da mu ime nije zabeleženo. To bi bila lepša
varijanta. Poginuti sa puškom u ruci i pre toga ubiti bar nekoliko neprijatelja.
Privlačno je poverovati u takav njegov kraj, dokaza nema, ali nema ni dokaza da
nije bilo tako. Da je Macina mama bila u logoru na Sajmištu znamo samo
zahvaljujući onoj jednoj dopisnici koju je Macina baba odande uspela da napiše.
Na osnovu filmova iz vremena okupacije ne možemo da naslutimo kakav je
bio život male Jevrejke u stanu esesovca. Imala je nešto više od trinaest godina
kad ju je doveo kod sebe. Trinaesta je godina punoletstva kod religioznih Jevreja.
Da li ju je uzeo iz saučešća? Kao dete? Da bi imao za sobom i neko dobro delo?
Kako je živela tri godine u tom stanu? Da li je uveče mogla da izađe bar malo oko
bloka? Staje jela? Valjda ju je hranio dobro? Šta je oblačila, pa rasla je, veš,
haljine, obuća, čarape, sokne...? Kako je održavala higijenu? Da li je čitala? Ne
znamo da li su oslobodioci u tom stanu našli biblioteku. Biblioteku sa kakvim
knjigama? Nemačkim, srpskim? Da li je mogla da sluša radio? Da li je esesovac
imao gramofon? Sa kakvim pločama? U to vreme mora da je dobila prvu
menstruaciju, da li je njena majka stigla da je pripremi za tako važnu promenu u
devojačkom, u ženskom životu, da li joj je on objasnio šta je to? Možda je imao
neku dovoljno poverljivu ženu, Nemicu ili Srpkinju, koja je dolazila da sprema
stan, pred kojom nije krio svoju Jevrejku? Ili je ona jadna pomislila da je i to
krvarenje neko prokletstvo koje ima veze sa ratom, smrću, s njim? Ko je on bio za
nju? Spasilac? Mučitelj? Šta je znala o čemu? A kada je on otkrio u njoj ženu? Od
samog početka? Ili pred kraj, kad se malo raskrupnjala, dobila prave obline možda
rano zrele šesnaestogodišnjakinje? Da li se može zamisliti odnos kao u onom
idiotskom filmu Noćni portir? Da li je osećala nešto za njega? Mrzela ga? Volela
na neki morbidni način? Opet mi se film nameće kao nekakvo moguće objašnjenje,
samo što se ovde radi o istini koju ne poznajemo, ali koja jeste istina. Bio je ne
samo prvi muškarac u njenom mladom životu, nego sve, sve, sve... Ništa, ništa,
ništa ne znamo, ne možemo da saznamo, nismo se usuđivali da istražujemo, sad
je verovatno kasno, isuviše je vremena prošlo, nema živih svedoka iz onih
vremena.
Odmah posle oslobođenja nove vlasti imale su važnija posla nego da ispituju
takve slučajeve ili prave zapisnike o njima. Devojci, detetu u drugom stanju,
valjalo je pomoći, umrla je nekoliko meseci posle porođaja, to je uredno
zabeleženo, podaci postoje u Domu u kome je Maca odrasla. O nestalom esesovcu
nema traga. Tada su mogli da se ispitaju komšije u kući u Birčaninovoj ulici, ko
je bio taj oficir, da li su nešto saznali o njegovom privatnom životu? Kako se
uopšte zvao? Zna se ko su bili komandanti Beograda, njegovi pretpostavljeni, pa
da se oni ispitaju i da se sazna nešto o njemu. Danas je kasno.
Nismo voleli ni da razgovaramo o tome, tek tu i tamo bi Maca u proleće
rekla:
„Da li je moja mama kroz prozor mogla da posmatra kako je ozelenelo
drveće...?“
Ili pred nekom radnjom sa modernim igračkama, kad bismo razmišljali šta
da kupimo malom Adamu, pokazivala mi je lutke i druge stvarčice za devojčice:
„Da li se moja mama pre okupacije bar malo naigrala kao devojčica? Da li
joj je onaj u početku donosio i igračke?“
Rekla je „onaj“. Šta bi drugo rekla? Mislila je na svog oca, ali nije htela da
na njega misli kao na oca.
 Bojim se da je najzad ipak došlo vreme da sve to ili bar deo te čudne i strašne
priče ispričamo Adamu jer ga se tiče, i te kako tiče! Da nije naleteo na tog Makija,
mister Blaufarba, koji zbog svoje rodbine hoće da ide na Staro sajmište da negde
položi nekakve kamenčiće, možda bismo do kraja života uspeli da izbegnemo
temu koje se bojimo. Da li Adam tamo nasred okeana nije naišao na brodolomnika,
nego na zapovest da sazna nešto o sebi i svom poreklu?
Dabome, moram da progovorim. Ali kako, kako da počnem?
 4. Adam

Otac me zamolio da nađem malo vremena, pa sam, naravno, požurio da dođem,

„navratim u roditeljski dom“, kako bi fraza glasila, a pošto je na telefonu zvučao
nekako ozbiljno, pomalo sam se uplašio. Pomislio sam da će da mi saopšti da je
bolestan ili da je mama bolesna, da se događa nešto preteće. Rekao sam Sandri da
me tata zove, ne znam zašto, pa se brinem.
„Šta je čudno da otac i sin porazgovaraju?“
„Ništa. Ali zvučao mi je... Ne znam. Nikad nije govorio takvim glasom...“
Seli smo u fotelje pred televizorom. Pitao me da li hoću nešto da popijem.
Odgovorio sam da zna da nikad ne pijem. Odgovorio je da mogu i da se
predomislim. Pitao sam gde je mama, odgovorio je da je „nešto izašla“. To je
zvučalo prilično neodređeno, ali nisam hteo odmah da pitam za detalje, važno je
da se ne radi o nekoj njenoj bolesti. Nastala je napeta tišina. Preleteo sam
pogledom preko poznate sobe u kojoj sam se zaista osećao „kao kod kuće“, iako
sam se odavno iselio i imao utisak da je tati i mami sada bez mene udobnije jer
imaju više mesta i ne moraju svoj program i ritam života da podešavaju prema
meni i mojim posetioci-ma. Čekao sam. Moj otac, taj valjani, uredni čovek, čovek
„reda i poretka“, i sada u svom stanu u odelu i sa pedantno očišćenim cipelama na
nogama, nikad u papučama, osim rano ujutro kada bi išao u kupatilo, zagledao se
u prazan ekran televizora i ćutao. Čudio sam se i uplašio još više. Morao sam da
prekinem neugodnu, neprirodnu tišinu i da pitam o čemu se radi.
„Sine, moram nešto da ti ispričam. Malo je komplikovano, pa imaj
strpljenja. Trebalo je ranije da ti kažemo, mnogo ranije, pa izvini... Radi se o tvojoj
mami...“
Znači ipak!
„Da nije u bolnici?“
„Nije, nije, zdrava je, oboje smo zdravi...“
Onda mi je ispričao sve što je znao o njenoj sudbini, o mojoj „nesrpskoj“
babi, govorio je tiho, uzdržano, ali video sam da mu teško pada, naravno da sam
se zainteresova o, ali prevario se ako je mislio da ću se uzbuditi. Vidljivo
uzbuditi... Najzad je završio i rekao:
„To znači, Adame, da je jedna tvoja četvrtina jevrejska, a druga nemačka,
da ne kažem esesovska...“
Izletelo mi je i rekao sam:
 „Pa šta!“ A pošto je opet nastala pauza, dodao sam. „Zaista originalna
mešavina, odlično da se prepričava... Baš će da odjekne u mom društvu!“
„Nije ti neprijatno?“
„A zašto bi meni bilo neprijatno, pa nisam ja to tako sredio.“
Međutim, pošto sam prvo krenuo svojoj kući da bih što pre ispričao Sandri,
ipak sam se zamislio, otišao do Kalemegdana da se prošetam na miru i bacio
pogled na Savu. I na onu drugu obalu. Gde je Staro sajmište.
Jeste, nekakav esesovsko-jevrejski mešanac je zanimljiva pojava, ali kad se
radi o nekom trećem, a ne o meni. Počeo sam da shvatam zašto se moji roditelji
nisu požurili da razglase mamino poreklo. Znalo se verovatno da je posle rata
odrasla u sirotištu, sigurno nisu bili uslovi kao u Dikensovim romanima, nego
mnogo, mnogo bolji, pa ipak! Onaj prošli sistem, o kome se sada govori ovako i
onako, davao je i toj deci mogućnosti da se školuju, uče i razviju prema svom
prirodnom daru. Naravno da sam znao da je mama bila u takvom domu i da je
morala da pati kao dete, ali posle onog rata u njenoj generaciji bilo je dosta
siročića, mama je ponekad, činilo se, bezrazložno tužna, drugi put, i to mnogo
češće, usplahireno energična. Nikako nisam mislio da je njena sudbina jedinstvena
kao što mi se prikazuje sada.
Nisam upoznao ni svoju „srpsku babu“, pa nisam razmišljao ni o
„nesrpskoj“. Deca se naviknu na to što jeste, život i svet su takvi kakve su ih
upoznali, voleo sam tog svog dedu, koga sam poznavao. I sahranio kao što je red.
Većina mojih drugova imali su dva para deka i baka. Fino za njih. Očigledno, ja
nisam odrastao kao tip naročito vezan za porodicu. Slučajno sam takav ili genetski
predodređen zbog takvog porekla?
Kad smo Maki, Sandra i ja pre neki dan obišli Staro sajmište, nismo bili
naročito dirnuti. Ma nismo nikako. Za mene je to bila još jedna od zapuštenih
znamenitosti mog rodnog grada. Beograđani znaju za Staro sajmište pre svega
zbog toga što se tamo dovlače pogrešno parkirani automobili. Divlji slam. Nijedan
od prolaznika nije umeo da nam kaže gde je nekada bio logor. „Onaj logor?“ Nisu
znali, osim da je negde nečega bilo.
Jedan jedini bivši paviljon bivšeg Sajmišta sveže je okrečen. U njemu se
nalazi fitnes centar Posejdon. Sreli smo grupu vesele omladine koja je upravo išla
na mali fudbal. Da li znaju da je ovde bila ambulanta logora za Jevreje? Prvi put
čuju, ali saopštavaju da se u paviljonu organizuju lude igranke. Čuo sam da je
1998. godine, znači još u vreme vladavine Slobodana Miloševića, sadašnji vlasnik
kupio paviljon za dva miliona maraka. Pored paviljona sa Posejdonom je auto-
mehaničar, a preko puta restoran So i biber. Prenosim Makiju da mi se čini da mi
je neko rekao da imaju odličan biftek za male pare. Da probamo. „Kako ga
želite?“, pita kelner. Sandra moli da bude dobro ispečen, ja tražim medijum, a
Maki hoće krvav. Baš fino, videćemo da li uopšte prave razliku. Svi smo pohvalili
kuvara, svako je dobio dobro, debelo parče obrađeno po njegovoj želji.
Na osnovu brošure, koju smo poneli, konstatujemo da je na mestu gde je
sada So i biber navodno bio mali, takoreći „priručni“ krematorijum za poneke
leševe jer se u tom logoru nije ubijalo sistematski, nego tek ponekad da se zastraše
logoraši, a umiralo se od bolesti i zime.
„Znači, moje su daleke rođake možda bas ovde ispekli!“, kaže Maki dok sa
apetitom žvaće svoje stvarno krvavo meso. Sandri i meni nije prošao apetit, ali
smo se zgledali.
Posmatrajući, samo desetak dana posle te naše posete Starom sajmištu, Savu
i njenu desnu obalu, pomislim da je tamo, znači, bila i moja prababa, možda u
istom paviljonu sa porodicom Makijevog deda-strica. Ja sigurno ne bih rekao da
su je tamo ispekli, ali ne mogu da se oslobodim ni njegovog načina izražavanja.
Ne, ne, nije to priča za razglašavanje. Ili baš jeste?
Zajedno sa Makijem smo tražili gde je bar nešto obeleženo. Imao sam sa
sobom fotografiju neke spomen-ploče sa čudno zapisanim tekstom koji se nije
držao gramatike, izgledao je ovako:

Na prostoru starog
sajmišta nemač
ki gestapo osno
vao je 1941. godine
logor „Sajmište“ u kome
je uz pomoć domaćih izdaj
nika, svirepo mučeno i
ubijeno preko četrdeset
hiljada ljudi iz razn
ih krajeva naše zemlje.
20. 10. 1974.

Posmatrali smo je na slici u čudu zbog tako prelomljenih redova, ali je nismo
našli, posle smo čuli da je davno uklonjena, ali smo umesto nje zatekli ploču na
pravougaonom betonskom postolju, sa sličnim, ali normalno napisanim tekstom,
do koje je vodila staza ispred paviljona sa onom karakterističnom kulom. Stali
smo, što se mene tiče, iskreno da kažem, bez nekih naročitih osećanja, bez pijeteta,
sve dok Maki nije upitao:
„I to je sve?“
„Čekaj!“ odgovorio sam. „Znam da ima nešto veće...“
Najzad smo izvan kompleksa Starog sajmišta, znači, izvan negdašnjeg
logora, na obali Save naišli na veliki, apstraktni spomenik koji ni na šta nije
podsećao. Kao što smo kasnije saznali, ranije je bilo smišljeno da se postavi na
neko udaljeno mesto i bez veze sa Sajmištem i gušenjem Jevreja, po mogućnosti
svih, ama baš svih preostalih beogradskih Jevreja u kamionu koji će se provozati
kroz Beograd... Provozala se najgora zamisliva smrt pored beogradskih šetača tog
proleća 1942. godine. Natpis je po mom mišljenju bio isuviše dugačak. Polako
smo sricali:
„Ovde, na Sajmištu, u nacističkom koncentracionom logoru, za vreme
okupacije Jugoslavije od 1941. do 1944. izvršen je ratni zločin i genocid nad oko
sto hiljada rodoljuba, učesnika Narodnooslobodilačke borbe, nad decom, ženom i
starcima. Svaki drugi zatočenik ubijen je u logoru ili na stratištima: Jajinci,
Bežanijska kosa, Jabuka i Ostrovačka ada. Mnogi su odvedeni u nemačke logore
smrti širom okupirane Evrope. Najviše je stradalo Srba, Jevreja i Roma.
Njima, žrtvama zloglasnog ustaškog logora Jasenovac i žrtvama mađarskih
okupatora koje su do Beograda doneli talasi Save i Dunava, hrabrom otporu
nacističkom teroru i svim žrtvama genocida posvećen je ovaj spomenik.
Beograd, povodom Dana sećanja na žrtve genocida 22. 04. 1995. i 50 godina
pobede nad fašizmom.“
„Aha!“, otelo se Makiju. „Pa da li je to sad spomenik, na primer, mojim
rođacima koji su pobegli iz Austrije da ih ovde uguše? Da li ovde mogu da položim
svoje kamenje?“
„Dva puta se spominje genocid!“, objašnjavala je Sandra kao da je iznenada
postala ekspert za takva pitanja. „Ta reč može da se odnosi samo na ubijene
Jevreje, zar ne?“
„Ako su to hteli, što nisu tako rekli?“, ostao sam tvrdoglav. Ja sam se ipak
malo pripremao. „Vikipedija govori o 8.000 jevrejskih i 32.000 srpskih žrtava, to
nije sto hiljada, kao što na spomeniku piše. Ko kaže da su svi ti Jevreji bili
rodoljubi u smislu naše herojske istorije, a ne prosto uplašene, jadne žrtve. A vajar
Miodrag Popović svoj projekat spomenika nije planirao za ovo mesto, nego da se
podigne u Jajincima.“
„Pusti to!“, reče Maki malo glasnije. „Šta kažete, mogu li ili ne?“
„Možeš!“, reče Sandra, kojoj je očigledno bilo dosta svega.
„Ma šta te briga!“, složio sam se.
 Maki je iz džepa izvadio desetak kamenčića i polako ih stavljao na rub
postolja čudnog spomenika.
„Probrao sam ih u Central parku u Njujorku. Ne znam zašto, ali ako je to
važno za njihove duše, neka se tamo malo prošetaju. Bolje bi bilo da sam doneo
poneki sa raznih meridijana Sjedinjenih Država, specijalno valjda iz Velikog
kanjona...“
Nisam znao šta želi da kaže, a očigledno nije ni moja mlada žena. Onda je,
na naše veliko iznenađenje, Maki iz drugog džepa izvukao molitvenu kapicu,
učinio korak unazad i svečano rekao:
„Jitgadal, jitgadal, jitgadal vejitkvadaš šemah raba...“, pa je zastao i dodao:
„Amin. Ne znam dalje, a mislio sam da sam zapamtio, učio sam ga napamet...“
„Šta je to?“, pitala je moja lepotica.
„Početak Kadiša, najveće jevrejske molitve. Nešto kao Očenaš hrišćana, čak
je i tekst tu i tamo sličan. Trebalo bi da se izgovori deset puta na dan, a posebno
kad se ukazuje čast mrtvima, kao ovde, ali možda ni ovako, kako sam uradio, kako
sam umeo, nije sasvim pogrešno.“ Naše ćutanje je pravilno shvatio kao pitanje.
„To što sam ja kršten kao pravoslavac nije smetnja, svako sme da izgovori tu
molitvu, ali uslov je da bude prisutan minjan, što znači deset jevrejskih muškaraca,
znači, nije kako treba...“
Kad je završio, pomislio sam da sad valjda najzad možemo da se vratimo do
mog automobila, koji je još uvek stajao kod restorana So i biber. Mogli bismo
tamo još po jedan espreso, pa čak izuzetno i neku rakiju da popijem. Sada,
gledajući sa kalemegdanske terase u pravcu one druge savske obale, pitao sam se
da li bih se drukčije ponašao da sam znao da je jedna od žrtava Sajmišta bila moja
rođena prababa, veoma mlada žena, a već majka one moje „nesrpske babe“ koja
je kao nejasan pojam lebdela kroz moje detinjstvo i gotovo kao devojčica umrla. I
da je moj nepoznati pradeda bio esesovac i kao takav odgovoran, neposredno
odgovoran, kriv za sva ubistva koja su ovde izvršena.
Da li me se to danas uopšte tiče? Najlakše bi bilo reći: ma kakvi!
Rekao sam ocu, onako zbunjen i na brzinu, da mi nije neprijatno što je tako
kako je. Neprijatno nije prava reč. Ranije sam se razbacivao rečima, pa bi bilo
svejedno, odbijanje da mi je neprijatno dovoljno je precizno odražavalo trenutno
odbijanje da se uopšte suočim sa stvarima koje me se nisu ticale jer na njih nisam
uticao, a ni na moj život neće imati nikakvog uticaja. Zar neće? Od mene zavisi.
Ne moram da pridajem nikakav značaj činjenicama. To je davno prošlo vreme.
Pluskvamperfekt, zar ne? Mogu da ih potisnem. Da li mogu? Sada sam se razvio
u čoveka koji misli – mislim, znači, postojim, reče nekad davno neki
pametnjaković – ali posle naše misli hoće da se izraze pravim rečima, čak i ako ih
niko ne izriče, čak ako samo ostanu misli – reči u mislima – a pogotovu ako neko
hoće da ih zapiše, kao ja... Baš sam se zapetljao. Zar je čudo?
Meni, Adamu, uspešnom skiperu sa svetskih mora rođenom u Beogradu,
glavnom gradu Srbije, kroz žile teče krv koja je jednom osminom jevrejska, a
drugom ne samo nemačka nego i esesovska, sve pod uslovom da postoji jevrejska
ili čak esesovska krv, ili je sve to zaista glupost koja nije nikakva tajna jer je do te
mere bezveze da je tata bio u pravu da mi je nikad ne pomene. Da li je bio u pravu?
Zar nije na meni da prvo saznam, pa odbacim? Ništa ne znam. I to je nekakva
izreka koju sam pokupio, a ne znam odakle, znam da ništa ne znam, ama baš ništa
ne znam o krvi, o genima, imam krvnu grupu be, rezus faktor pozitivan. To znam.
Kao skiper moram da idem na redovne preglede.
Sad je pitanje šta o svemu tome da ispričam Sandri. Nešto bih valjda morao
jer će naša deca, ako ćemo pravo, imati šesnaesti deo jevrejske krvi. To je već
zaista koješta, koliko ja znam ni Hitleru ne bi smetalo pod uslovom da je sve ostalo
u nama arijevsko, a šesnaestina nemačkog taman može lepo da zbriše dejstvo
šesnaestine jevrejskog kod mog nerođenog deteta.
Zaključak: tata je baš i mogao da me ne muči pojedinostima mog porekla,
ali kad jeste, sad ja moram da odlučim da li ću da ih primim k znanju. Skiper često
mora da donosi odluke već prema tome odakle vetar duva.

Maki je polako počeo da mi ide na živce. Svaki čas je postavljao pitanje šta da
radi. Predložio sam da posetimo strica Aleksu. Sandra nije imala volje da pođe sa
nama iako je to bila prilika da se i ona sretne sa svojom porodicom.
„Nemam strpljenja da ga slušam ceo dan. Kaži da sam zauzeta...“
Ručali smo kod njenog oca. Zna se, goveđa supa, domaća, vruća, pa
govedina sa renom, „rinflajš“, Maki se čudio što ga u Banatu tako zovu. Svinjsko
pečenje, pečeni krompir, salata, na kraju knedle sa šljivama. Banatski rizling.
Nastala je mala prepirka ko će da plati, i Maki i Aleksa su se latili novčanika, ali
je Sandrin tata naravno presekao, rekao je da mu je čast, da sam mu zet i da sve
ide na račun kuće, pa je izneo dudovaču i vanilice uz kafu.
Aleksin sin Oleg poveo je Makija da mu pokaže gradić, ali takođe i da posete
jednu naprednu farmu svinja.
„Ne sviđa mi se…“ počeo je stric čim smo ostali nasamo,
„Šta ti se ne sviđa?“
„Taj tvoj mister Blaufarb. Lepo je što si mu spasao život, tako se namestilo,
morao si. Aferim! Ali zašto nastavljaš da petljaš s njim?“
 „Čovek je došao da obiđe Beograd zbog svoje jevrejske rodbine, pa mu malo
pomažemo, vodamo ga naokolo... Šta u tome ima lošeg? Ti si bar čovek koji voli
neobičnosti, striče, boemluk, avanture, zašto ti baš taj čovek smeta?“
„Nije dobro društvo za tebe.“
Osetio sam da je to pravi trenutak.
„Da li znaš da mi je tata ispričao sve... Za maminu mamu. I za moje, kako
da kažem, poreklo...“
„Najzad. Bilo je vreme. To je izazvao dolazak tog Amerikanca?“
„Na neki način svakako jeste. Striče, znam da si sve znao, ali da te pitam
kao čoveka koji o tome zna više. Šta sam ja mogao da nasledim od tog esesovca?
Ne umem da kažem od tog svog dede...“
Stric Aleksa je uzdahnuo.
„Nauka o genetici se brzo razvija, ali o nasleđu osobina malo znamo. Pravo
da ti kažem, naučno dokazano ne znamo ništa. Više od humanih medicinara znaju
veterinari, ali ni oni ne mogu da objasne zašto se posle nekoliko generacija crnih
pudli, uprkos tome što se striktno vodilo računa o tome koje kuče s kojim ukrštaju,
usred ponovo crnog legla pojavi jedno belo štene.“
Prišlo je nekoliko stričevih poznanika.
„Zdravo, doktore! Tvoj slavni sinovac moreplovac? Možemo li ako ne
smetamo?“
„Izvolite... Nastavićemo drugom prilikom, Adame!“
Nateraše me da pričam o spasavanju američkog brodolomnika, iako su
gotovo sve već znali, nisam imao pojma da se priče tako brzo šire našom zemljom.
Maki se vratio sav oduševljen farmom i izjavio da ovih dana želi da idemo
na Palić jer tamo postoji farma mangulica. Nisam se javljao roditeljima. Tek, dva-
tri dana posle našeg razgovora o mom poreklu, bolje rečeno, tatinog govora,
gotovo bih rekao predavanja o mami, maminoj mami i mami i ocu mamine mame,
tata me je zvao telefonom i dosta zabrinutim glasom pitao kako sam. Odgovorio
sam da sam odlično, hvala, a kako je on. Onda je pitao kada ću opet na more i
posle male pauze dodao još jedno potpitanje, zar nemam više posla kao skiper, već
sam neobično dugo u Beogradu. Dugo? Jesam već preko mesec dana, to i nije tako
neobično, shvatio sam da zapravo propituje kako sam prihvatio nova saznanja.
Ranije su on i moja majka uglavnom pitali da li me posao na moru ne zamara
isuviše, zar ne bih mogao malo duže da budem u Beogradu, kod kuće, a sad su
bajagi zabrinuti što sam ovde. Valjda ne misle da bi skiper mojih kvalifikacija
mogao da ostane nezaposlen. Tata je mogao da pođe i od pretpostavke da na kopnu
želim da poživim svojim relativno novim, mladim, bračnim životom. Pomalo me
nerviralo što je s njegove strane sve toliko uvijeno, pa mu nisam rekao celu istinu,
nego samo da trenutno čekam bolje ponude. Pored ostalog mu nisam rekao da
imam povoljan ugovor sa Makijem jer sam, naravno, znao da mu moje prijateljstvo
sa tim čudnim Amerikancem prilično ide na živce i da mu je nerazumljivo.
Maki mi je, naime, ponudio da kao savetnik i delimično projektant
učestvujem u izgradnji nove jahte kojom bi on sam mogao da oplovi svet i da mu
pomognem da razradimo maršrutu polazeći iz Beča niz Dunav, pa kroz Crno more,
kroz Bosfor u Egejsko more, dalje prema Gibraltaru, preko Atlantika, kroz
Panamski kanal, Tihi okean i tako dalje i tako dalje i na kraju, kad kroz Suecki
kanal stigne u Sredozemno more, istim putem natrag. To je zvučalo apsolutno
fantastično, jedinstveno i nesuvislo, ludo, uopšte nisam verovao da je tako nešto
moguće, nisam razumeo kako neko ko zamalo nije umro samo stotinak kilometara
udaljen od obale uopšte priča o takvim planovima, ali ideja me je zaintrigirala.
Ponudio je Sanji da bude asistentkinja i da kao magistar ekonomije ispita troškove.
Napravili smo ugovor na šest meseci koji se može produžiti i kojim je predviđeno
da mogu da odsustvujem ako me pozovu na važne i zanimljive regate. Odustao
sam, dakle, od toga da skiperišem za dosadne mušterije, koje iznajmljuju jahte, i
da se pola godine posvetim drugom, i to veoma dobro plaćenom poslu. Ne znam
zašto sve to tati nisam odmah detaljno ispričao, valjda je to pomalo bila i osveta
što me je tako dugo ostavio u neizvesnosti o mojim precima sa majčine strane.
Maki je očigledno ipak bio, ako ne potresen, onda bar zamišljen posle
obilaska Starog sajmišta. Posle me pitao da li u Beogradu postoji jevrejsko groblje.
Morao sam da proverim pre nego što ću odgovoriti, ranije nikad nisam razmišljao
o tome. Postojalo je, dakle, staro, takozvano aškenaško groblje iz 1876. godine,
zapravo samo deo takozvanog Novog groblja, i novo, koje su zvali sefardskim,
izgrađeno 1925. godine, odmah preko puta, u prometnoj Ulici Mije Kovačevića,
ali već su se odavno tamo sahranjivali i Sefardi i Aškenazi, „u eskenaskom“ samo
potomci čiji preci tamo imaju grobna mesta. Posle Drugog svetskog rata nije ostalo
mnogo Jevreja za normalne sahrane – da li je sahrana ikad normalna? – a ja o svim
tim njihovim jevrejskim sektaškim razlikama ništa nisam znao, prosto me nije
zanimalo, pa sad ću valjda još i time da se bavim! Moraću izgleda jer ne znam čak
ni šta je bila ta moja „nesrpska“ baba? Ne znam da li sam po njoj malim svojim
delom Sefard ili Aškenaz – četvrt-Sefard ili četvrt-Aškenaz i u čemu bi bila razlika
u principu i za mene posebno. A po dedi? Prus, Bavarac, Rajnlanđanin,
Hamburžanin? O Nemcima sam znao samo onoliko koliko sam usput ponekad čuo
od svojih mušterija na jahtama.
Blaufarbovi su bili Aškenazi, to mi je Maki rekao.
Pored novog jevrejskog nalazi se u Groblje oslobodilaca Beograda 1944.
godine.
Setio sam se da je neki spomenik na tom jevrejskom groblju izgradio
Bogdan Bogdanović i da je nekad davno moj tata pomenuo da ga je poznavao.
Pitao sam ga. Odgovorio je da je to bio „veoma fini gospodin, veliki umetnik...“
Moj otac je znao i da se radi o spomeniku jevrejskim žrtvama fašizma, ali nikakvih
detalja se više nisam setio. Zašto postoji internet? U ovom slučaju je internet bio
pun podataka o nekom Bogdanu Bogdanoviću košarkašu. Ranije sam se zaista
interesovao za sve sportove u Srbiji, ali posle sam isuviše vremena provodio na
raznim morima, nisam znao da je na našim košarkaškim terenima izrastao takav
novi div, kao što je taj mlađahni Bogdan Bogdanović, obradovalo me što sad znam
i za njega, okej, ali mene je sad zanimao znatno stariji imenjak i prezimenjak, a o
njemu sam, tek prilično dugo kopajući, saznao bar deo onog što me zanimalo.
Takav je internet. Nepouzdan. Šta je slava nekog ko spretno ubacuje loptu u koš
pored arhitekte, političara i pre svega graditelja spomenika, kao što je stariji
Bogdan Bogdanović? Pretpostavljam da će njegova kakva-takva slava potrajati,
hajde da ne kažemo večno, ali prilično dugo, a vek sportista je kratak, slava
prolazi... Kad smo već na internetu, lako sam našao latinsku izreku: sic transit
gloria mundi. Valja treba da koristim svoje dobro pamćenje i da zapamtim što više
takvih fraza, a ne samo ono navigare necesse est... korisno je kad čovek ponekad
ume da se napravi važan.
Bogdan Bogdanović je taj spomenik na kraju glavne aleje sefardskog, a sada
opštejevrejskog groblja napravio 1952. godine. Dve čudno oblikovane stene
između kojih je stilizovana menora, svećnjak opisan u Bibliji. Svaka čast, ali sad
mi je zadatak bio da prošetam Makija iz Amerike. Posle spomenika pored Save
sad ovamo. Blago vernicima, oni mogu da se prekrste ili da promumlaju nešto što
nazivaju molitvama.
„Mogao sam i ovde da položim kamenčiće iz Njujorka“, reče Maki. „Ovo
ovde je posvećeno jevrejskim žrtvama fašizma, što su ti moji rođaci svakako bili,
a onaj pored reke je uopšteniji, zar nije?“
„Ne znam...“, rekoh.
„Ma kakve veze ja imam sa njima!“, progunđa Maki. „Ali kad su moji to
želeli... Naročito deda. Ja sam voleo svog dedu, Adame, a tako sam malo
razgovarao s njim. Bio sam nestrpljiv prema starcu. Da li ti to razumeš?“
„I te kako“, rekoh jer sam slično razmišljao o svom dedi, „srpskom dedi“ –
valjda svako ima takav odnos prema svom dedi kad više ne može ništa da ga pita.
A šta bih ja pitao svog „nesrpskog dedu“, esesovskog oficira? Imao bih mnoga
pitanja. Međutim, kakve ja veze imam sa svojom „nesrpskom“ babom – o kojoj
mi do sada nikad ništa nisu govorili, pa nisam ni razmišljao o njoj. Naravno da to
nisam rekao glasno. Sandra, koja je stajala korak iza nas prepuštajući nas našem
nepostojećem pijetetu, iznenada reče:
„Ponela sam nekoliko kamenčića sa Kalemegdana, Maki, ako ti to
odgovara...“
 Bravo, pomislim.
„Hvala!“, reče Maki, uze ih i položi ispod spomenika. „Ja mislim da je po
toj veri kamen kamen...“
Onda sam se setio da bismo, kad smo već ovde, mogli da obiđemo grob mog
dede. Srpskog dede, stolara, na čijem sam pogrebu bio i nosio krst. Prešli smo
preko ulice, kupio sam na ulazu u Novo groblje cveće, sveću i šibice, pa smo dosta
dugo lutali među spomenicima, ali na kraju sam našao grob dede, koga sam se
sećao, i srpske babe koje se nisam sećao. Kad je taj blesavi Amerikanac već izveo
svoj cirkus sa kamenjem, hteo sam da mu pokažem da i ja znam za neki red.
Prekrstio sam se, očistio ploču rukom, stavio cveće i zapalio sveću. Čim odemo
odneće ih naši dragi Romi. Neka ih. Ja nisam znao nijednu molitvu, setio sam se
da Maki zna Očenaš na mađarskom, da je to hrišćanska molitva na bilo kom
jeziku, ali da li ga zamolim da je izrecituje sada i ovde? Ne, to bi već bilo
preterano. Malo sam se poklonio, takve gestove sam viđao na televiziji, pa pošao,
Sandra i Maki naravno za mnom.
Malo smo lutali grobljem. Mnogi govore da je šetnja grobljima pozitivna,
da opušta. Video sam bezbroj puta na filmu sahrane, ta groblja, pre svega u
Americi, velika su i lepa ili kamere snimaju najlepše delove. Ima dovoljno mesta,
dosta drveća, žbunja, klupa. Ovo naše beogradsko veoma je gusto naseljeno.
Naseljeno? Šta drugo da kažem?
Tako smo naišli na površinu sa tri strane opkoljenu zidom, otvorenu prema
stazi. Ruže. Lepo, malo prostranije mesto. Stali smo. Sandra se setila da upita neku
stariju gospođu, koja je žurno, a sitnim koracima prolazila sa kantom vode, šta je
to, a ona je objasnila da je to ružičnjak gde porodica može da prospe pepeo
kremiranih posmrtnih ostataka svojih dragih pokojnika.
„Ali moj pokojni muž ima spomenik od crnog mramora, a ja ću uskoro da
legnem pored njega!“, ponosno je izjavila gospođa i požurila kuda je naumila.
Posle sam proverio, zvanično se to mesto ne naziva ružičnjakom, nego
„Vrtom sećanja“ i naglašava se da je to „posebno određeno mesto na Novom
groblju na kome se vrši rasipanje pepela kremiranih posmrtnih ostataka“. U Srbiji
nije dozvoljeno da se posmrtni ostaci u vidu pepela prospu bilo gde, na primer, u
Dunav. Da bi se to sprečilo, da niko ni slučajno ne bi pokušao da pepeo svog
dragog mrtvaca prokrijumčari da bi ga se rešio drugde, čak je zabranjeno da se
urna sa pepelom iznese sa groblja, ako se ne donese zvanična potvrda gde će se
ona na „za to odobrenom mestu“ odložiti, smestiti, sahraniti... To više nije pitanje
gramatike, nego nečeg između tuge zbog smrti, straha od smrti, pravničkog
zanovetanja i, po mom mišljenju, crnog humora.
Maki je takođe rekao da ne voli da ide na sahrane, čak će morati da ga nose
i na njegovu sopstvenu. Uobražava da je to duhovito. Ako jednog, nada se veoma
dalekog, dalekog dana ipak dođe dotle, objasnio mi je, neka, molim, njegov pepeo
bace na cveće ovog ružičnjaka beogradskog Novog groblja, to ne samo da nije
zabranjeno, naprotiv, izričito se preporučuje, ima i lepih, šarenih prospekata kao
da reklamiraju picu ili kinesku hranu, nije ni naročito skupo. Na tu temu moraću
još da se vratim. Odkud on sve to zna, a čeka da mu mi objasnimo. Zamislio se.
Onda je dodao:
„Ako mi ipak nije suđeno da me pojedu ribe...“

Maki je dobio telegram da hitno dođe u Njujork. Nije nam rekao zašto, ali bio je
veoma uzbuđen. Još ga nikad nisam video takvog, valjda čak ni kad sam ga posle
spasavanja iz okeana predao njegovom ocu. Možda zbog toga što je tada bio
isuviše iscrpljen ili srećan što je ostao živ, a možda se ja ne sećam njegovog
ponašanja jer ni ja tada nisam bio baš u „svakodnevnom stanju“ i više sam pažnje
obraćao na njegovog oca.
Sandra i ja smo ispratili Makija na aerodrom.
Iz Njujorka nam je poslao samo kratak mejl da mu je otac preminuo i da ima
dosta posla u vezi sa nasleđem. Vratio se posle dva meseca, nije zamolio da ga
sačekamo, uzeo je taksi na aerodromu, telefonirao nam iz svog stana i tek tada
nam je rekao da su mu onim telegramom javili da mu je otac doživeo težak
moždani udar.
Zatekao ga je u komi, seo na belu stolicu pored bolničke postelje, posmatrao
ga onako mršavog, bledog, upalog lica, vezanog pomoću bezbroj žica za aparate.
Mislio je na svoje umiranje od žeđi. Zatim je otac iznenada došao k svesti i otvorio
oči. Pogled mu je za trenutak bio prestrašen, ali zatim je prepoznao sina, preko
lica mu je prešao treptaj kao nagoveštaj nekog osmeha i uspeo je da malo pokrene
glavu. Maki je shvatio znak, pritisnuo zvonce kraj kreveta, za tren se u sobi stvorila
ekipa u belim mantilima, nešto radila, promenila infuziju, pa se povukla i profesor
je rekao da se dogodio iznenađujuće pozitivan obrt, sad će otac i sin moći malo da
porazgovaraju, ali samo kratko, gospodin Blaufarb ne sme da se zamori.
Shvatio sam da Maki oseća potrebu da nam sve ispriča detaljno. Ohrabrivao
sam ga.
„Došao si!“, šapnuo je njegov otac veoma slabim glasom i odmah dodao.
„Tek sam se osvestio, a već govorim gluposti, pa jasno je da si tu. Kako si? Bože,
još gluplje pitanje...“
„Ja sam dobro, tata“, rekao je Maki. „A sad ćeš i ti biti dobro. Postavio sam
kamenje pred dva spomenika u Beogradu... Pričaću ti detaljno kad ti bude još malo
bolje...“
 „Uskoro ćeš neki kamenčić i na moj... Nećeš imati mnogo posla, sve sam
pripremio. Pročitaće ti testament. Mislim da ćeš biti zadovoljan, ali ima jedna
klauzula koja stupa na snagu samo ako je prihvatiš. Ako je ne prihvatiš, ti si
univerzalni naslednik i radićeš šta hoćeš. Ama uvek si radio šta hoćeš.“
„Kad bude vreme svakako ću izvršavati sve tvoje želje, tata, ali ima
vremena.“
„Možda. Nisam se nadao da ću te još jednom videti. Bože, kako li je tebi
bilo kada si umirao tamo na moru, a bio si toliko mlađi od mene. Ja se uopšte ne
sećam kako me je udarilo. Mislim da sam gledao berzanske izveštaje kad me…“
„Ne uzbuđuj se!“
„Neću... Sad se vrlo dobro osećam, Makse, vrlo lako. Verovatno je od
infuzije, injekcije, ne znam, ali veoma sam umoran. Nismo dovoljno razgovarali,
sine, nismo o jevrejstvu, to je važno, veoma važno, nismo... Ti si naravno takođe
sin i svoje majke, ali... Oprosti, sad moram malo da spavam, nastavićemo kad se
probudim... Znaš, čudno je, veoma čudno, ali ne sećam se kad sam se u životu
osećao tako dobro... Tako opušteno...“
Razgovor preko telefona se odužio, ali nisam znao kako da prekinem Makija
i predložim mu da se nađemo i na miru ispričamo licem u lice. Maki je mirno
nastavio da govori da je tada pomislio da se osećao na sličan način srećnim kad se
posle strahovitih patnji i bolova u grlu, posle plamena po celom telu, predao i na
splavu usred okeana pomislio da umire, ali povratio se u život, pa možda će i tata,
onda će nanovo započeti i završiti sve razgovore koje su propustili u životu,
posebno taj o jevrejstvu. Stari Blaufarb je zatvorio oči i disao mirno. Onda se
Makiju učinilo da više ne diše i opet je uplašeno zazvonio i opet je dotrčala
lekarska ekipa i konstatovala smrt.
„Oprosti, Adame, lakše mi je da ti to sve kažem preko telefona jer svojim
glasom vladam, a ne vidiš da li plačem ili ne.“
I tek je tada prvi put rekao da je njegova majka odavno u specijalnoj, naravno
veoma skupoj i dobroj ustanovi, jer ima Alchajmerovu bolest, nije ni shvatila da
je ostala udovica, nije prepoznala svog sina, ali se očigledno ipak obradovala
ogromnom buketu cveća koji joj je odneo.
Najzad je završio. Rekao sam mu da umem da cenim što se baš meni
ispovedio tako otvoreno, a on je odgovorio da nema kome drugom. Na njegov
predlog smo se tek sledeće večeri sreli na jednom splavu na Dunavu, sačekao nas
je za stolom u uglu, muzika je treštala, jedva smo ga razumeli.
„Sad sam sâm na svetu. Doduše, čini mi se da sam od rođenja sam na svetu.
Formalno sam imao savršeno detinjstvo. Odrastao sam bogat, svestan da sam
bogat i da mogu da radim šta hoću, ali nikad nisam znao šta zapravo hoću. Bežao
sam u tuđe uloge, hteo sam da se prikažem kao lakej, kao baštovan, kao šerif...
Znam da sam to već ispričao. Da sam se bar osećao kao Srbin, pravoslavac, ili kao
Jevrejin, svejedno, kao bilo šta... Možda je trebalo da kao polu-Jevrejin odem u
Izrael i da se borim protiv Arapa ili da se kao polu-Srbin borim ovde, ali nisam
sasvim razumeo zašto se ovde ko bori protiv koga. Niti mi se ratuje, niti navijam
za takav Izrael, kakav mi se čini da jeste, niti za Srbiju kakva je očigledno bila za
vreme tih ratova. Možda bih mogao da se prijavim negde da se borim na
muslimanskoj strani, oni uvek ratuju za nešto. To bi tek bilo bezveze, ali gde bi
me iko primio kad nemam nikakvog iskustva sa oružjem?“
„Oprosti, Maki, da li si slučajno mrtav pijan?“, pitala je Sandra i uhvatila ga
za ruku.
„Verovatno jesam, ali to ništa ne menja na činjenicama.“
Ja sam ustao i platio na brzinu, Maki je dozvolio da ga odvedemo u njegov
stan i obučenog stavimo u krevet.
Sutradan ujutro smo došli da vidimo šta je s njim. Već je bio istuširan,
obrijan i popio je prvu nes kafu. Sad nam je ispričao da je u Njujorku potpisao sve
što je trebalo. Prihvatio je očev testament bez primedbe. Složio se da se proda
imanje u Floridi i penthaus u Njujorku jer nema nameru da ga koristi. Prepustio je
upravljanje firmom dotadašnjem upravnom odboru. Njemu je određena ogromna,
doživotna godišnja apanaža. Naravno da će se takođe do kraja njenog života
plaćati troškovi maminog boravka u domu. Čista dobit firme iznad tih troškova i
prihod od raznih akcija u njegovom portfelju, renta i ostatak imovine deliće se na
ravne delove između jedne fondacije za ispitivanje AIDS-a i druge posvećene
traganju za lekom za Alchajmerovu bolest.
Ispričao nam je da je posetio starog čika Šona, kao što je odlučio da će
učiniti, u slučaju da ostane živ, dok se blago talasao na gumenom čamcu usred
Atlantika kolebajući se između nade da će neko još da ga pronađe i očaja, mirenja
sa sudbinom, suočen sa sporom, jezivom smrću. Zatekao ga je u dobrom zdravlju,
večerali su sardelice i pečeni krompir – neku posebnu Šonovu varijantu engleskog
fiš-end-čipsa – i rekao je starcu da je bio u pravu kad ga je upozorio da ne veruje
nazovimoreplovcima i da se ne upušta ni u kakve gradnje brodova po sopstvenim
idejama.
„Davati savete je jedno“, reče mršavi starac, „poslušati ih drugo. Drago mi
je što si ostao živ.“
Referisao mu je o očevom testamentu, ali takođe i da namerava da ponovo
napravi jahtu.
„Govorio sam mu o tebi, Adame. On je klimao glavom i odmah preko
smartfona proverio ko si. Klimnuo je glavom, rekao da si solidan. Onda sam mu
ispričao da ću s tobom izgraditi novu lađu i trenirati pod tvojim nadzorom, ali da
ću na plovidbu oko sveta, polazeći iz Beča niz Dunav, krenuti sam. Rekao je da
sam lud, ali da zna da i njega nazivaju ludakom i da svako odgovara za svoj život
i za svoju smrt.“
Po Šonovom savetu ipak je prvo trenirao mesec dana u jednom od njujorških
jaht-klubova, položio ispit koji su mu preporučili i diplomu ponosno pokazao
Sandri i meni.
„Kao što vidite, sve je sređeno. Ponavljam vam sad i trezan, ja sam slobodan.
Ja se oslobađam Maksimilijana Blaufarba. Ja, Maksim Plavšić, mirno mogu da
pripremim svoj podvig i da krenem na svoj jedinstveni put oko sveta, naravno, uz
tvoju pomoć, Adame! I to pod srpskom zastavom!“
Objasnio je da će takav put oko sveta biti jedinstven jer će uključiti jedrenje
rekama nizvodno i uzvodno, takođe i dva najveća okeana. Iz Beča preko Beograda,
Crnog mora, Dardanela, Sredozemnog mora, Gibraltara, Kariba, Panamskog
kanala, a onda preko Tihog Okeana do Australije, Indonezije, Indije, uz istočnu
obalu Afrike, kroz Crveno more, Suecki kanal, Egejsko more, opet Dardanele... I
na kraju istim putem natrag kroz Crno more i uz Dunav. Navraćaće u luke,
odmaraće se kad bude neophodno, ali jedriće uvek sam. Svejedno je koliko godina
bude trajalo, neka traje, drugih planova u ovom svom jedinom životu inače nema.
„Vodiću dnevnik“, obećao je Maki. „Mnogo ću fotografisati. Ako se vratim
živ i zdrav, napisaću knjigu o svom putovanju. Kad samo pomislim koliko ću
divnih mesta ove naše lepe planete Zemlje obići! Šta će mi nasleđeno bogatstvo
ako to sebi ne mogu da ostvarim? U knjizi ću da pomenem i dedu i celu svoju
porodicu i kako si me ispecao iz Atlantika, Adame. Tome ću na miru posvetiti
ostatak svog života.“

Važno je da makar kratko zabeležim još nešto važno. Bilo je krajnje vreme da
Sandri kažem sve o svom poreklu. Pošto smo ispratili Makija, otišli smo kući i ja
sam s vrata, da se ne bih predomislio, rekao da imam nešto važno da joj kažem.
„I ja tebi. Jedva sam uspela da sačekam da ti saopštim na miru.“
Malo smo se koškali ko će prvi, na kraju smo bacili dinar i slučaj je odredio
da ja počnem. Uzdahnuo sam, uzeo joj ruku i počeo:
„Ti i ne znaš za koga si se udala. Ali do pre neki dan ni ja nisam ništa znao
o poreklu svoje majke.“
Nijednom me nije prekinula. Kad sam završio, čekao sam da nešto kaže.
Nije. Njeno me ćutanje uplašilo. Odužilo se.
„Reci nešto! Šta kažeš?“
„Šta mogu da kažem? Mi nismo odgovorni za naše pretke, ali jesmo za svoje
potomke.“
 „Da, da. Naravno. Dobro. Lepo si to rekla, U pravu si... Mene je svejedno
potreslo. Ali šta si ti htela meni da kažeš?“
„Tvoji baba i deda, o kojima si mi pričao, imaće praunuče, Adame.
Dobićemo bebu.“
 5.

Dnevna soba Plavšićevog stana na Novom Beogradu pretvorila se u kabinet za

konstrukciju jedrilice i planiranje puta oko sveta. Maki se dobro sećao kako mu je
zlosrećni Marin u Americi radio na projektovanju one prve, zbog koje samo što
nije poginuo. Ali Marin jeste. I još dvojica iz tima. Greška skipera? Greška
konstruktora jahte? Okean krije mnoge tajne. Sad je sve trebalo da bude mnogo
solidnije. Hvala Bogu, Adam nije Marin. Ne samo da ima više iskustva, iako kaže
da je on samo skroman jedriličar, a ne inženjer-konstruktor. Naručivali su stručne
knjige, kataloge sa sajmova plovila, počeli opširnu korespondenciju sa raznim
ekspertima. Sandra je vodila knjigovodstvo.
Maki je kupio nekoliko stolova. Na njima su ležale geografske karte, ali
najveća se nalazila na zidu, pored table od plute sa bezbroj slika, planova, nacrta
jedrilice, ceduljica sa zabeleškama u raznim bojama i vizitkarata pričvršćenih
ekserčićima. Posebno su skupljali meteorološke izveštaje i stare prognoze i
proračunavali do koje mere su se posle pokazale tačnim.
Na ulaznim vratima stana je kao ime vlasnika stajalo „Maksim Plavšić“.
Maki je sada govorio srpski gotovo bez akcenta. Imao je dva legalna pasoša, kao
američki državljanin bio je Maksimilijan Blaufarb, kao srpski Maksim Plavšić.
Zasada su sedeli i radili samo utroje, nameravali su da ostale potrebne stručnjake
iz Beograda i celog sveta pozovu kasnije.
Maki je otvorio bocu crvenog vina.
„Kod tate sam u podrumu našao veliku kolekciju arhivskih vina. Ovo je šato
ševal blank iz 1964. godine. Jedno od najboljih francuskih vina i odlično godište,
ali tek ćemo videti da li je u redu ili je, ne daj bože, ciknulo. Kod tih arhivskih
kapljica nikad se ne zna. Trebalo bi da su najbolje posle četrdeset-pedeset godina,
znači, ovo je taman pravo vreme, ali pod uslovom da je dobro čuvano. U tatinom
podrumu boca je stajala kako treba, u specijalnom ormanu za takva vina, ali ko
zna kad ga je od koga kupio i kako je podnelo putovanje.“
Sandra je na brzinu kucala nešto po svom smartu, pa coknula:
„Kažu da takva boca na aukcijama dostiže bar tri hiljade evra!“
„Kad se budem vratio sa svog puta oko sveta, doneću nekoliko sanduka
najboljih vina, pa ćemo proslaviti.“
Adam je pomislio: „Dobro bi bilo da se uopšte vratiš“, ali nije hteo da kaže
glasno. Znao je da Makija niko ne može da zaustavi, on je sad samo mogao da
pokuša da uspori pripreme, a svakako će se potruditi da budu što temeljnije. Neće
da ih sabotira, iako bi možda trebalo da ludom Amerikancu na taj način i drugi put
spase život.

„Da li je to dobro?“, pitala je majka.

„Šta?“, otac je odgovorio pitanjem bajagi rasejano, ali znao je na šta njegova
žena cilja, posle toliko godina znali su unapred šta će jedno od njih da pita drugo,
ali takođe i šta će biti odgovor.
„Zašto Adam sad sedi u Beogradu? Ranije sam strepela kad bi svaki čas
nekuda plovio, a sad se brinem što se promenio. Ništa nam ne govori o nekim
novim planovima, osim...“
„Onaj Amerikanac ga plaća.“
„Pa nije on jedrio za novac, pobogu. Da li misliš da ga je promenilo to što
smo mu rekli.
„Ne. Naprotiv. Da mu to smeta, on bi pobegao odavde što dalje...“
Očevi nisu kao majke, pomislila je Maca nezadovoljna. Ja sam ga nosila, ja
se drugačije brinem, a očevi misle da moraju da glume mačose i da se prave da ih
je baš briga, međutim...

Meseci su se zgušnjavali u godišnja doba, prolazili su, prošla je i godina. Adam je

Makiju davao časove, trenirao ga na Dunavu, naterao ga da redovno ide u teretanu,
angažovao mu je posebnog fitnes trenera, u stan su mu dovukli i neophodne
sprave. U početku se činilo da je taj stan isuviše velik za samca, sad je sve bilo
skučeno.
Trenirali su, naravno, i na Jadranu, i to u decembru da bi se Maki iskušao na
jakoj buri. Iznajmili su jedrilicu što sličniju onoj koja se gradila za Makija.
„Ti i tvoj Amerikanac ste stopostotno ludi“, rekao je Adamu vlasnik jedrilice
na kojoj su vežbali, „za tebe to nije ništa novo, ali ova tvoja jadna mušterija...“
U Kotoru i Tivtu sve je van sezone bilo relativno jevtino, bar za Makijeve
pojmove, čak i inače preskupi, slavni hotel Ridžent.
Putovali su na nautičke sajmove u Berlinu, Bremenu, Hamburgu, Londonu,
Bernu, Amsterdamu, Roterdamu.
Kobilica nove jahte, po izričitoj Makijevoj želji, trebalo je da se gradi u
beogradskom brodogradilištu. Pozvali su jednog poznatog stručnjaka iz Nemačke
da proveri ovdašnje mogućnosti.
 „Vaši su radnici dobri“, govorio je inženjer Alojz Šmit iz Libeka. „Dozvolili
su mi da dva dana provedem u brodogradilištu. Spori su, što ne bi bilo strašno, ali
uprkos tome ponekad ošljare, moraćete da kontrolišete svaku sitnicu ako insistirate
da se radi ovde, što ne bih preporučio.“
Proverili su gde će nabaviti mahagonijev furnir. Jedra su naručili u
Holandiji. Nedelju dana proveli su u malom gradu Rudolfscel na Bodenskom
jezeru gde se nalazi brodogradilište Martin specijalizovano za izgradnju jedrilica
po idejama vlasnika. Doneli su svoje planove i proveravali detalj po detalj.
„Samo da znaš, najbolje bi bilo da ti ceo brod izgrade ovde“, predložio je
Adam, dok su na njegovo insistiranje koristili fitnes centar hotela na obali jezera.
„Smeštaj je dobar, mogao bi i odavde da pratiš šta rade.“
„Ne. Želim da se kaže da je jahta, kojom ću na jedinstven način jedriti oko
sveta, građena po mojim idejama u Beogradu, makar svaki ekser dovezli odnekud
i sve samo sastavljali u Beogradu.“
„Biće tri puta skuplje, a ne jevtinije, ali to je tvoja stvar.“
Motor od 1.800 konjskih snaga naručili su od firme Man u Hamburgu tek
kad je konstrukcija jedrilice Samuel bila definitivno prihvaćena jer je i on morao
da joj se specijalno prilagodi.

Pošto muž nije uspeo da je umiri, Maca je pozvala snaju na kafu i kolače u hotelu
Moskva. Odmah je uzbuđeno počela:
„Šta je sa Adamom?“, pitala je. „Nisi zabrinuta?“
„Nisam. A zašto bih?“
„Niko ga više ne zove kao skipera?“
„Zovu ga, kako da ga ne zovu“, Sandra se nasmejala. „Trebalo je da zajedno
sa kolegom prebaci jahtu sa dve katarke, dugačku trideset metara, usidrenu u
Kotoru, do Paname. Odbio je. Trebalo je da bude predavač na seminaru za trenere
jedriličara u Piranu. Mrzelo ga je, a ne bi bilo naročito dobro plaćeno. Zagrejao se
da pomogne Makiju da završi konstrukciju te njegove jedrilice i spremi ga za put.
A meni prija što je ove zime uglavnom kod kuće.“
„Razumem ja tebe, ali da li... Da li gospodin Blaufarb uopšte ima šanse da...“
„Da ostane živ? Pa ne isuviše. Ja lično mislim da je to samoubistvo, u
najboljem slučaju ruski rulet. Biće nam strašno žao ako Maki pogine. U tom
pogledu ne znam šta da mislim. Kad on najzad bude krenuo na proleće, ja ću taman
roditi vaše prvo unuče, planiramo da sledeće zime zajedno sa bebom odletimo na
Karibe, a Adam da vozi glupe bogataše da bi nas izdržavao na gospodski način i
da ponekad između dve ture bude sa nama. Pretpostavljam da tada više nećemo
mnogo da mislimo na Makija.“

Opet su svi sedeli zajedno u starom stanu Adamovih roditelja, Sandra i Adam,
njegov otac i majka i neizbežni Maki. Dudovača iz Aleksinog sela, zeljanica,
knedle sa šljivama.
„Zar nećete biti strašno usamljeni nekoliko godina na tom malom brodu,
mister Blaufarbe?“
„Maki, moliću, ili Plavšić. Ovde nisam Blaufarb, a još manje mister,
gospođo...“
„Usidriće se u najlepšim marinama na svetu“, objasnio je Adam. „Jedriličari
se lako upoznaju, pa pričama nikada kraja. Nemci za to što pomorci bulazne imaju
poseban izraz Seemannsgarn – mornarsko uže zapleteno, pa nikako da se
rasplete... Priča se, na primer, šta se sve događalo u Bermudskom trouglu, da li su
se tamo pojavili vanzemaljci i tako to. Maki nema nameru da se žuri, on ne obara
vremenske rekorde.“
„Pa šta ja znam“, nadovezao se otac. „Nadajmo se da je tako. U grobu ćemo
posle svakako biti sami i usamljeni.“
„Zar zaista mislite da je u masovnim grobnicama, kao u Jajincima, mnogo
društvenije i veselije nego na otvorenom moru?“, Maki je opet pokušavao da bude
duhovit.
Adamovi roditelji su se zgledali i ućutali, pa je otac nastavio:
„Zar vas nije strah, čoveče, zar vaš oproštaj od svih nas nije kao da se
opraštate od života?“
„Umirem od straha. Gotovo svake noći se preznojavam i sanjam da opet
umirem od žeđi i sunčanice i budim se srećan što sam živ i na kopnu i materijalno
nezavisan i relativno zdrav. Ali taj svoj strah moram da pobedim, inače nisam
čovek. Ne mogu da zamislim da negde dokon trošim pare koje sam nezasluženo
nasledio.“
„Zeljanica je divna kao i uvek“, Sandra je spasavala situaciju. „Zar ne,
Maki?“

Sastajali su se i u najskupljim i najinteresantnijim restoranima Beograda, Klubu

književnika, Zapletu, Vuku, Maderi, ali često i u Makijevom stanu jer su tu bile
karte i svi podaci, za slučaj da se iznenada sete da provere još nešto u vezi s
njegovim putovanjem. Prolazeći prstom preko Pacifika ispod Indonezije, a posle
uz istočnu Afriku Adam je iznenada pitao:
„Da li si ti svestan da prolaziš i pravcima na kojima često dolazi do napada
gusara?“
„Znam za to, ali nisam naročito razmišljao. Samo sam odlučio da ne
ponesem nikakvo oružje jer bi oni bili i brži i bolji od mene.“
„Oni ucenjuju! Sad su skoro negde kidnapovali nemački bračni par i njihovu
jahtu i pretili da će ih ubiti ako im se ne uplati četiri miliona evra.“
„Pa?“
„Pustili su ih. Nije poznato koliko je ko platio. A ti si, Maki, naročito bogat
čovek, zanimljiv si plen!“
„Ako me ti ne izdaš, ne znam kako će saznati da sam bogat. A ti nećeš, majke
ti?“
„Adamova mama i ja smo nedavno razgovarale o tome, da li ti nameravaš
da se ubiješ na neki naročito spektakularan način tim svojim jedrenjem?“ Sandra
je preuzela loptu posle treće flaše ne tako slavnog, ne baš šato ševal blanka, ali
ipak veoma solidnog, teškog korčulanskog dingača.
„Naprotiv“, odgovori Maki. „Ponavljam i ponoviću još stotinu puta ako
treba, ja – kako ti kažeš na naročito spektakularan način – želim sebi da dokažem
da sam i te kako živ. Evo za ovim stolom časna reč, ako se vratim čitav, kao što
se nadam, podvrgavam se lekarskom pregledu, počinjem da držim dijetu, redovno
odlazim na fitnes i nastavljam da živim do svoje stote godine. Dogovoreno?“

„Hajde, ustani, idi u kupatilo, doručak čeka!“

„Ma čekaj, Sandra... Drugo je spavati u ovakvom krevetu, a ne na onom
uskom ležaju na brodu, ne mogu da se nauživam...“
„Jeste, praćakaš se cele noći kao leteća riba kad tresne na palubu.“
Adam se dugo tuširao, radovao francuskim sapunima, koje je Maki darovao.
Dočekala ga je bogata trpeza, pršuta, salama, puter, sirevi, paradajz, kifle i
zemičke, tost, voće, džem od pomorandže, sok od jabuka, ruža u važni.
„Šta ti je?“ Obično su ujutro jeli manje, više s nogu u kuhinji. „Da li je neki
praznik na koji sam zaboravio?“
„Ne. Počinjemo da živimo pravim bračnim životom. Zar nije krajnje vreme
sad kad će nas uskoro biti troje?“
Nisu još ni završili kad je Sandra počela, iako je njen mladi muž još uveliko
žvakao.
 „Upisala sam se na nemački jezik. A posle krećem sa velikom istragom.
Sigurno je moguće da se sazna koji su sve esesovski oficiri služili na višim
položajima u Beogradu od početka okupacije do oslobođenja. Nemci su tako
uredni, arhive su im kompletne. Pa ću suziti istragu i proveriti gde je ko od njih
stanovao. Ko je bio u Birčaninovoj ulici.“ Adam je ostavio tost na tanjirić,
uspravio se, nije je prekidao, ali ona to verovatno ne bi ni dozvolila. „Ući ću mu u
trag. A posle otkriti da li je imao porodicu, da li ima potomke u Nemačkoj... A
možda u Latinskoj Americi, znaš da su mnogi od njih uspeli da pobegnu preko
okeana.“
„Šta će ti to?“, pitao je gotovo grubo.
„Možda negde na svetu imaš bliske rođake, čoveče! Zar te to baš nimalo ne
zanima?“
„Ne!“ Otelo mu se vrlo glasno i grubo. Nastala je kratka pauza. Sandra nije
očekivala da će da viče. Osetio je za lepo postavljenim stolom zahlađenje koje
zaista nije hteo da prouzrokuje, pa je spustio glas. „Možda me i zanima, ali prosto
neću da znam. Lepo sam živeo i dok nisam znao ništa…“
„Možda ćeš se predomisliti. A tvoje dete će svakako zanimati.“
„Ako bude na mene ne verujem!” Obrisao je usta i ustao. „Hvala ti na
iznenađenju sa doručkom... Stvarno, pravo kažeš, zahvaljujući Makiju sad imamo
vremena za bračni život.“
Najzad je jedrilica bila gotova. Pružala je sve udobnosti, imala naročito
veliki rezervoar za gorivo, celokupnu elektroniku ugradili su trostruko da Maki na
otvorenom moru ne bi morao ništa da popravlja, nego samo da eventualno zameni
delove, opremljena je najmodernijim navigacionim uređajima. Naravno da je
nabavljen i satelitski telefon.
Maki je svoj brod krstio Samuel po dedi jer se njegova prva jahta zvala
Rozalija po babi. Deda Samuel je tako vešto uspeo da prevaziđe sve opasnosti u
životu da je i svom unuku stvorio šansu za bezbrižan život. Pa takođe i za ovakvo
jedrenje oko sveta. Međutim, pokazalo se da je bezbrižnost obično dosadna,
strahovito dosadna, svoju pravu vrednost pokazuje tek kada pruža priliku za veliki
izazov.
U Starom zavetu Samuel je poslednji prorok Jevreja. Svoje sinove postavio
je za sudije, ali pokazalo se da su podmitljivi i razočarao se u njih. I deda Samuel
bi možda bio ljut na Maksimilijana Blaufarba, na svog jedinog unuka, ali Maki je
tvrdio da ne bi bio. Opraštao bi mu. Deda sa svojim imenom mora da krene na
ovakav put. Maki se uozbiljio:
„Znaš šta, Adame, sad ćemo zajedno do Beča. Deda Samuel je krenuo iz
Beča, Beograd je samo prva velika međustanica. Ima još nešto. U Knjizi proroka
Samuela piše: Gospod ubija i oživljava, spušta u grob i izvlači! Moj gumeni
čamčić je već bio grob, ali nebo je poslalo Adama da me izvuče u ime uzvišenosti,
zar ne?“
„Da li se zezaš ili si sasvim poludeo?“, pitala je Sandra.

Maki je zajedno sa Adamom, koji, međutim, sve vreme nije ni prstom mrdnuo,
jedrio niz Dunav sve do Milanovca, pa natrag.
„Dobar si!“, rekao je skiper. „Moraćemo ipak da napravimo probu i na
moru.“
Prebacili su jedrilicu do Tivta, što nije bilo nimalo jednostavno, krenuli na
Mljet, Vis, Paklene otoke, pa sve do Venecije, Trsta i natrag. Imali su sreće, bilo
je i bonace, ali posle se digla i bura od sedam bofora i Maki je imao prilike da se
pokaže i u takvoj situaciji.
„Nikad se bolje nisam provodio“, pričao je Adam svojim roditeljima. „Sve
je ispalo kao naručeno. Apsolutno ništa nisam radio, pustio sam ga da opremi brod
hranom, pićem, gorivom, da ga proveri, jedri, usidri se, priveže, a da se ne očeše,
da se prijavi i odjavi u lučkoj kapetaniji, zatim sam mu predložio da peca ribe,
imao je sreću i u tom pogledu, to nije mala stvar, naučio je da ih čisti i pripremi,
slušao me kao đače starog profesora pred ispit, a toliko sam mlađi od njega! Terao
sam ga da se popne na jarbol, a posle da zaroni i proveri kobilicu odozdo i, nećete
mi verovati, odličan je za svoje godine, iskreno sam mogao da ga pohvalim, kuvao
je za nas obojicu, čistio kabinu i palubu. Prvi put u životu je mene neko služio…“
na majčin uznemireni pogled brzo je dodao: „osim, naravno, tebe, mama. I Sandre,
kad je baš raspoložena, ali sad govorim o životu na brodu.“
„Ali on treba da pređe i Pacifik. Zar to nije mnogo veća udaljenost nego
preko Atlantika? Ni ti nisi...“
„Nije mi se još ukazala prilika, ali, ako niste znali, Pacifik su već prelazili
na splavu sastavljenom od plastičnih boca, Pacifik je čamcem na vesla prešla jedna
Engleskinja, sa dobrom jedrilicom to je danas rutina, od zapadne obale Amerike
do Australije ima mnogo lepih ostrva. Osim toga, Sredozemno more je opasnije
od okeana, to dokazuju statistički podaci, proveri, tata, ti su studirao statistiku.“
Otac se još uvek nije smirio:
„Sve je to lepo, sine, ali da li je on zreo da krene sam na put oko sveta?“
Adam se uozbiljio.
„To je već drugo pitanje.“
„Da li ti njega šalješ u smrt, sačuvaj bože?“
„Prestani molim te. Dosadilo mi je da ti i mama ponavljate sve jedno te isto.“
 Otac je ostao zabrinut:
„Možda je tebi udobno što sad lako zarađuješ jer te on dobro plaća, Adame?
Ili je tebi dosta... Bar za neko vreme. Ili jednostavno voliš da se praviš važan i da
na takav način komanduješ starijem i bogatijem od sebe?“
„Ja njega ne šaljem nikuda, ali ja sam, naravno, i sebi postavio sva ta pitanja
i ozbiljno razmišljao. Shvati, tata, ja nisam više površan i neozbiljan dečak i
svestan sam svoje odgovornosti. On je svakako odlučio da krene. Niko ne bi
mogao da ga zaustavi. Ja samo pokušavam da povećam njegove šanse da ostane
živ.“

Uz Dunav su jahtom Samuel krenuli Maki, Adam i Sandra. Sa obale su im mahali

samo roditelji mladih supružnika. Kao što su se dogovorili, Maki je jedrio sam,
Sandra je kao hostesa održavala čistoću, a Adam je kuvao. Vožnja nije bila nimalo
prijatna, gotovo neprekidno je šibala kiša, napredovali su sporije nego što su
planirali, uglavnom pomoću motora.
„Ne brini“, tešio je Adam Makija ironično. „Na putu ćeš imati mnogo,
mnogo veće probleme, ali bez obala sa gostionicama nadomak ruke. Da li hoćeš
da pristanemo tu negde u Mađarskoj?“
„Guraćemo kao da smo nasred okeana!“
U Beču su odseli u dva apartmana otmenog hotela Imperijal u centru.
Posetili su predstavu Bizeove opere Karmen, odmah preko puta u Državnoj operi,
a sutradan i nastup belih lipicanera. Taksijem su se odvezli u Grincing da bi
večerali u lokalu posvećenom mladim vinima zvanom Hojriger.
„Uživaj još malo, dok možeš!“, govorio je Adam.
„Jedva čekam da vas se otresem i otisnem u svoju samoću, u svoju ličnu
beskonačnost!“ Makijev glas baš i nije zvučao uverljivo hrabro.
Jedan bečki dnevni list doneo je kratku vest da Maksimilijan Blaufarb, alijas
Maksim Plavšić, jahtom Samuel, tako nazvanom po njegovom dedi, koji je 1938.
godine uspeo da pobegne pred nacističkom strahovladom iz Austrije, kreće niz
Dunav sa namerom da sam preko Crnog mora, Dardanela i Gibraltara izbije na
Atlantski okean, oplovi oko sveta i istim putem se vrati uz Dunav u glavni grad
Austrije. Opširniji članak i mali intervju sa budućim putnikom oko sveta štampao
je jevrejski časopis, koji je našao čak i staru fotografiju drogerije Blaufarb, u
Drugom bečkom becirku, iz vremena pre nego što se Austrija priključila
Hitlerovoj imperiji. Redakcija je privolela Makija, koji se prvo opirao, da ga
fotografišu na njegovoj jahti. Dao je dužu izjavu da ta njegova plovidba treba da
bude posvećena ne samo dedi nego i dedinom bratu koji je zajedno sa svojom
porodicom ubijen u Beogradu, a posebno srpskom moreplovcu, koji je njega,
Blaufarba-Plavšića, spasao iz beznadežne situacije.
Adam i Sandra su za Beograd krenuli avionom i Makija, koji je sad najzad
plovio sam, dočekali u svom jaht-klubu na obali Save, preko puta Ade Ciganlije.
Interesovanje u Beogradu bilo je znatno veče. Nekoliko tabloida je donelo
opširne članke u Maksimu Plavšiću koji iz Beograda niz Dunav kreće na put oko
sveta, a na krmu svoje jahte staviće srpsku zastavu. O svom planu i razlogu da ga
ostvari govorio je i na jednom televizijskom kanalu sa nacionalnom frekvencijom.
Štampali su takođe i Adamovu izjavu da je jedriličarski sport u Srbiji potcenjen,
iako imamo mnogo odličnih skipera, i da je sramota što im država ne daje
mogućnosti da treniraju za sledeću olimpijadu, gde bi imali šanse u nekoliko
disciplina. Nekoliko dana pre nego što će najzad isploviti, Maki je priredio veliku
večeru u Klubu književnika, na koju je pozvao sve prijatelje iz Srbije. Adamov tata
mu je nazdravio i poželeo srećan put, dobro more, divan provod i povratak u
zdravlju i veselju, a odgovor je glasio:
„Hvala svima vama što ste se odazvali mom pozivu. Nije da me nije strah,
ali sad bih zaista ispao najveća kukavica ako bih odustao.“
Pre nego što se ukrcao Adam mu je šapnuo:
„Nemoj ništa na silu! Pažljivo prati meteorološke izveštaje. Ne žuri, nije
važno kad ćeš dokle stići.“
„Ne brini. Hvala ti što si me naučio da budem oprezan.“
Glavni oproštaj bio je u Beogradu, gde su put planirali, gde je deda Samuel
ostavio trag svoje odiseje. Najviše je, naravno, došlo jedriličara, članova
beogradskih klubova, ali takođe i relativno mnogo informatičara jer su ti eksperti,
koji su i po deset-jedanaest sati prikovani za svoje fotelje s pogledom na ekrane,
posebno voleli da sebi daju oduška jedrenjem na otvorenom moru. Adam je već
poznavao Kostu Krstića, koga su mnogi nazivali malim genijem, odrastao je u
suterenu, doduše, suterenu jedne zgrade na Dedinju. On je pozvao nekog Miška,
generalovog unuka, koji je imao vilu na Dedinju, i svog kolegu Đorđa iz
Frankfurta na Majni i njegovu životnu saputnicu Francisku jer su i oni razmišljali
da po svom ukusu daju da se sagradi jahta u Beogradu, pa da vide ovo čudo, koje
se sprema da oplovi svet. Kosta je insistirao da se Miško i Adam bliže upoznaju i
jednog dana sretnu i ispričaju jer obojica imaju neobično poreklo. Stric Aleksa je
doveo veliki ciganski orkestar, koji je treštao dok su se prijatelji opraštali od
Makija. Zahvaljujući vestima na radiju, stotinak radoznalaca je sa usklicima i
snimajući svojim smartfonima ispratilo kako je jedrilica Samuel isplovila iz Save
u Dunav, nekoliko desetina jahti i glisera krenulo je za Makijem kao svečani
ispraćaj niz Dunav, ali su se jedan po jedan posle pola sata ili sata vožnje vratili,
samo su još Adamovi roditelji i Sandra pratili Makija pedesetak kilometara i
poslednji put mu svi mahnuli.
Vreme je bilo zaista lepo, kao što dolikuje kraju aprila, kao da je već potpuno
ovladalo proleće, obale zelene, ali Dunav ravnodušan.
Adam je objasnio roditeljima:
„Ima komotno vremena da pre oktobra stigne do Kanarskih ostrva, da se
tamo lepo odmori i pripremi, pa da u novembru krene preko okeana, to je
najsigurnije vreme, a kad stigne do Paname videće dalje. Preporučio sam mu da
se odmori u jaht-klubu na jednom od malih ostrva panamske provincije Bokas del
Toro. U prevodu usne bika, zar to nije čudno, ali i lepo ime? Sigurno će nam se
javljati...“
Adam se zapitao zašto li je zapisao svoje utiske, pa i svog oca zamolio da
kaže sve što zna sa svog stanovišta? Samo zbog toga što ga je Maki pred svoje
jedrenje u neizvesnost zamolio? Ili zbog toga što je poverovao da ni njegova,
Adamova, sudbina nije nezanimljiva? Njegovo čudno poreklo takođe zaslužuje
pažnju, zar ne? Pomislio je: „Da tog čudaka nisam ispecao iz Atlantika, možda
nikada ne bih ni saznao ko sam, šta sam...“
A šta je saznao? Za patnju svoje babe, ne bilo kakve jadne žrtve, devojčice
izložene hirovima starijeg čoveka, koji ju je po svoj prilici ipak spasao sigurne
smrti. Ne bi saznao, ni za tog dedu, koga nikako nije mogao da zamisli. Nije znao
kako da ga u mislima oslovi, zar istom rečju deda, deka, dedice, kao onog čestitog
stolara iz Šumadije...? Gde je kraj ove rečenice? Ostao je zbunjen, iako je
pokušavao da se ponaša kao da ta priča nema nikakve veze s njim. Veze, veze, šta
je povezano sa čim? Zapisao je još:
„Hoću da kažem, da nije bilo Makija, ja ne bih znao da nisam baš običan,
svakodnevan tip, da mi je poreklo neobično, nesvakidašnje, kako da ga nazovem?
Ili bi mi to moj otac ipak jednom ispričao? Vreme je prolazilo, ja nisam zapitkivao,
nisam se ni setio da se pitam ko su bili moja nesrpska baba, ko drugi deda.“
A zar nije ostao običan, isti, kao da nema nikakve neobične pretke, nego
samo dedu stolara poreklom iz srca Šumadije. Normalan kao bilo ko. Kakve veze
sudbina naših dedova i prababa uopšte ima sa našim životom u stvarnosti? Geni?
O njima ne znamo skoro ništa.
Adam završava, kao što je i počeo:
„Da zapišem na svoj način. A možda sam malo-pomalo izoštrio svoj način
istraživanja. I izražavanja, tako se kaže? Ležernije kazujem...
Tanke su mi Morave čak i kad nabujaju na proleće i pokušavaju da zaplaše
dobre Srbe. Meni ne mogu ništa. Obične pritoke reka, koje su opet pritoke sve dok
ne stignu do svog završetka koji se zove more.
 Jedan mi je deda sa Morave, to znam. Drugi sa Rajne, Majne, Labe, šta ja
znam! Sandra je veoma tvrdoglava. Možda će zaista početi da istražuje ko je on
bio, da nađe nešto... Baš me briga. Pa i nije da me nije briga.
Nismo odoleli da ne proverimo na ultrazvuku, uskoro će mi se roditi sin.
Pitam se da li će ga zanimati jedrenje. Ili poreklo. Njegovo poreklo se zasniva na
mome, predajem mu breme, iako olakšano razmakom koji predstavlja još jedna
generacija. Moj nepoznati deda njemu je pradeda.
U kakvom će svetu da odraste i da živi? Da li će prema meni imati ponekad
rezervisan stav kao ja prema svom ocu, tom urednom, valjanom čoveku? Da li bih
to voleo? Ili bih voleo da budem bolji otac? Još bolji otac? Ne znam šta o tome da
zapišem i da li to još spada u ovaj napis ili bi valjalo da se otvori nova knjiga
života. Uprkos svemu, meni, kakav sam da sam, ostaje moj okean. Dok sam živ
niko ne može da kaže da nije moj, moj, moj...“
Zahvaljujem ekspertima koji su pročitali rukopis ovog romana i svojim savetima i
upozorenjima pomogli da moji junaci ne odlutaju u nezamislive situacije,
pokojnom profesoru dr. Laslu Svirtlihu, jednom od svetskih pionira primene
robotike u rehabilitaciji pacijenata prof. dr Vesni Škuletić, patološkinji na VMA,
i Milošu Vasiću iz nedeljnika Vreme. U vezi sa informatikom i psihologijom
bankarskih informatičara pomogao mi je Aleksandar Lazarević, ekspert Sitibanke
iz Njujorka u Londonu, a u odnosu na jedrenje stručnjak na koga sam mogao da
se oslonim, moj je unuk, skiper Vladimir Švab.
 O autoru

Ivan Ivanji rođen je 24.1.1929. godine u Zrenjaninu. Književnik je i prevodilac.

Roditelji, oboje lekari, Jevreji, ubijeni su 1941. godine, a on se spasao bekstvom
kod rođaka u Novi Sad. Tu je uhapšen u martu 1944. godine, posle čega je bio
zatočen u koncentracionim logorima Aušvicu i Buhenvaldu do aprila 1945.
godine.
Završio je srednju tehničku školu u Novom Sadu, posle toga studirao
arhitekturu, a zatim i germanistiku u Beogradu. Preko dvadeset godina bio je
prevodilac za nemački jezik Josipu Brozu Titu, kao i drugim državnim i partijskim
funkcionerima. Paralelno s karijerom pedagoga, novinara, dramaturga i brojnim
funkcijama koje je obavljao u kulturnom životu Beograda i diplomatiji, Ivanji se
bavio i književnošću i od rane mladosti objavljivao poeziju, prozu, eseje, bajke i
drame. Njegovim najznačajnijim delima smatraju se romani Čoveka nisu ubili,
Dioklecijan, Konstantin, Julijan, Na kraju ostaje reč, Preskakanje senke,
Barbarosin Jevrejin u Srbiji, Guvernanta, Balerina i rat, Moj lepi život u paklu,
Poslednji potez, kao i zbirke pripovedaka Druga strana večnosti i Poruka u boci.
Njegova dela prevođena su na nemački, italijanski, engleski, mađarski,
slovački i slovenački jezik. S nemačkog i mađarskog jezika preveo je desetine
knjiga i drama.

Sken: Bane17
Obrada: