Traktat ima dva predgovora. Jedan potiče od samog Vitgenštajna, drugi je napisao Rasel.

I
upravo je Raselov predgovor obezbedio objavljivanje knjige. U predgovoru, Vitgenštajn kaže
da ova knjige nije namenjena svakome, već samo onima ko se već susreo sa problemima i sa
razmišljanjima o kojima ce biti reči u samoj knjizi. Ona ne treba nikoga da uputi u filozofiju,
ona nije udžbenik i on u stvari računa na samo mali broj čitalaca kojima će i način pisanja i
njegovi stavovi biti bliski. Zadatak koji je on sebi postavio u Traktatu je da se odrede granice
mišljenja, da se na neki način izvrši demarkacija između onoga o što se može misliti i onoga o
čemu se ne može smisleno razmišljati, o čemu se ne može oformiti jedna misao. Pošto se sve
što se može misliti ujedno se može i smisleno iskazati, granica onoga o čemu se može misliti
poklapa se sa granicom onoga što se smisleno može iskazati u jeziku. Tako zadatak
Traktatusa postaje da razgraniči sve ono što se u jeziku može smisleno iskazati, od onog
drugog. Ovu granicu u mišljenju Vitgenštajn ima ambiciju da povuče iznutra, jer ne može se
otići sa one strane onoga što se može misliti, u zonu nemislivog, pa odatle spolja ograničiti
prostor onoga što se može misliti. Istu ambiciju on je imao i sa onom drugom formulacijom
svog zadatka -- povući granice onoga što se smisleno može izreći iznutra, smislenom
upotrebom jezika. Prema svom vlastitom priznanju na kraju knjige, on u tome ipak nije uspeo.
Prepoznatljivi su neki aspekti njegovog postupka koji zadaju poteskoće tumačima. Prvo, on
jako retko ukazuje na svoje izvore. Danas znamo da je zapravo Vitgenštajn u znatno većoj
meri poznavao istoriju filozofije nego što se predstavljao. Štaviše, naknadno je podržavao
lažnu sliku o sebi kao osobi koja nije dobro poznavala antičku filozofiju ili filozofsku
tradiciju uopšte, itd. Uporno je insistirao da, na primer, nikada nije čitao Aristotela i nije
dobro pznavao antiku, ali onda kada čitate spise iz srednjeg perioda i njegova beleške, onda
vidite da vrlo često ima tačno odgovarajući citat iz Platona, koji treba da ilustruje mesta o
kojima govori. Tako da budite oprezni. Osim toga, pošto ne navodi izvore i filozofe koji su
uticali na njega, tumači, naročito na početku, su bili skoni da mu pripišu neopravdano znatno
veću originalnost. Bez ikakvog pokušaja da umanjim Vitgenštajnovu originalnost, sasvim
sigurno, puno ideja koje je on zastupao su imale svoje preteče u istoriji. Vitgenštajn kaže da
on, u stvari, ne pretenduje da su njegove misli originlne, i ako neko smatra da je neki drugi
autor, drugi filozof, pre njega sve to isto zastupao, iskazao ili objavio, da je onda sa njim sve
to u redu. Da je njemu samo važna tačnost tih misli, a ne to da je on prvi koji ih je izložio.
Osim toga, jedini autori koje spominje u predgovorima, kojima se posebno zahvaljuje i na čija
dela ukazuje kao na izvore uticaja, su upravo Frege, sa svojim veličanstvenim spisima, tako se
lično Vitgenštajn izražava o Fregeu, i njegov prijatelj Bertrand Rasel, sa kojim je imao sreću
da diskutuje o mnogim problemima, o kojima piše pre rata. Na neki način, Traktat, iako je
knjiga jednog nevelikog obima, je trebalo, u stvari, da ostvari izuzetno veliku ambiciju.
Ova knjiga je trebalo da stavi tačku na celokupnu filozofiju. Naime, Vitgenštajn je
rekao da je sa objavljivanjem Traktata on, u stvari, rekao ne samo sve što on ima da kaže o
filozofiji, nego da je time uspeo da pokaže da su tradicionalni filozofski problemi pseudo
problemi i, na taj način, da ih razreši. Po njemu, u stvari, pogrešno je pokušavati da se pruže
direktni odgovori, pozitivni ili negativni, na izvesne filozofske probleme koji su veoma stari.
To što su se ti problemi tako dugo opirali pokušajima da se pronađe rešenje na njih, dokazuje
samo da su oni, na neki način, defektni, da su loše formulisani, da su pseudopitanje, itd. I
potpuno dosledno onome što je zapravo ispovedao u svojoj knjizi, i zagovarao kao filozofski
stav, on je, po objavljivanju Traktata, doneo odluku da prestane da se bavi filozofijom, jer je
smatrao da se u filozofiji više ništa ne može uraditi. O tome smo pričali više prošli put. I
kako se vratio ponovo bavljenju filozofijom krajem 20-ih.Međutim, taj isti stav provejava u
njegovoj poznoj fazi, kada je pisao Filozofska istraživanja. Sada je mislio da je proizveo
sasvim drugačiji filozofski metod, jednu radikalno drugačiju filozofiju. Možda je mislio i da
je ona mnogo više drugačija nego što realno jeste. Sa druge strane, ponovo je mislio da i taj
metod pruža način da se razreše sva filozofska pitanja i da će opet filozofska pitanja biti
prepoznata, za razliku od, recimo, problema u nauci, kao pseudopitanja. Dakle, neki od
aspekata njegove filozofije su bili zadržani. I još jednom je, u drugoj fazi, mislio da je taj
oblik filozofije, do koje je on stigo, konačan, da je, na neki način, opet stavio tačku na samu
filozofiju, i da se tu ne može puno uraditi, sem da se metod, koji je izložio, samo opet
primenjuje na nove probleme, da se ukazuje na nove detalje i da se posmatraju novi
pojedinačni slučajevi. To je sve čega tu još ima.
Postoji 7 osnovnih stavova ili teza u ovoj knjizi. One su numerisane jedine celim
brojem, sve ostale imaju i decimalni deo. Kako čitati knjigu? Ovih 7 osnovnih se čak i
međusobno nastavljaju. Ja ću vam pročitati zaredom, da shvatite koja je osnovna potpora ovih
teza. Ostale i preostale teze predstavljaju samo razjašnjenje pojedinih od ovih teza. Sedma
teza stoji poslednja sama, ona nema nikakvih daljih razjašnjenja. Dakle, kako čitati? Recimo,
ako vidite stav koji isped sebe ima broj 1.1, on je razjašnjenje stava 1. Ako vidite stav koji
ispred sebe ima broj 1.1.3, on je sada treći stav koji razjašnjava stav 1.1 koji je opet
razjašnjenje stava 1, itd. Ovaj sistem numeracije je trebalo, na neki način, strukturu dela da
učini preglednijom i jasnijom čitaocu. U delu nema tradicionalnih argumenata, dakle, niti se
sada pominju teze drugih filozofa, sa kojima se ulazi u polemiku, niti se ukazuje na
nedostatke njihovih ranijih stanovišta, vrlo retko se to čini. Nego se praktično jednim
apodiktičkim tonom izlaže nešto što pretenduje da bude konačna istina o odnosu sveta i
jezika. I koja onda treba da razreši pitanje šta je to što se može smisleno iskazati, a to
Vitgenštajn posmatra sa tim o čemu se uopšte može misliti. I kada dobijete jednom tako skup
tih tvrđenja, odnosno, ispostaviće se kasnije, da to ni sama nisu tvrđenja. Vi, u stvari,
prolazeći kroz tu knjigu, dobićete odgovor na to glavno pitanje. Znači, nije mu bilo stalo do
toga da svoje stavove brani od napada, od suprotnih stavova, itd, već pre da ih izloži i u što
većoj meri razjasni. To je, naravno, potpuno dosledan stav, zato što, u stvari, i sam Vitgenštajn
je mislio da celokupna filozofija se i svodi na jednu aktivnost razjašnjavanja, logičkog
razjašnjavanja iskaza. I da ničeg tu više i nema, tako da, na neki način, je i sam pokušao da
primeni svoj vlastiti metod u konstrukciji knjige.
Sad ću reći koji su to 7 stavova koji praktično čine ovu knjigu. Ovo je knjiga od 7 teza.
Slušajte i zapanjićete se, u stvari, do koje mere se oni najneposrednije nadovezuju, tako da u
stvari prvih 7 teza, bez ikakvih dodatnih razjašnjenja, možete odmah pročitati. To vam je
glavna stvar u knjizi. One glase ovako:
1. Svet je sve što je slučaj.
2. Ono što je slučaj, činjenica, jeste postojanje stanja stvari.
3. Logička slika činjenica je misao.
4. Misao je smislen iskaz
5. Iskaz je istinitosna funkcija elementarnih iskaza. Elementarni iskaz je istinitosna
funkcija samog sebe.
6. Opšta forma istinitosne funkcije izgleda ovako. To ću vam objasniti šta je: [p, ξ,
N(ξ)].
7. O čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati.
I to vam je 7 stavova koji u stvari čine Traktatus.
Ono što znamo, na osnovu fon Rihtovih istorijskih istraživanja i na osnovu različitih
verzija ove knjige, kao i Proto-tractausa, dakle, jedne od ranijih verzija koja se i sama
objavljuje, jeste da se on, u stvari, dugo poigravao kombinovanjem ovih misli u celinu.
Ponovo, to je postupak koji je bio karakterističan za njega u svim fazama. Traktat izvorno nije
trebalo da počne sa ovim stavovima koji govore o svetu. 1. i 2. teza su ontološke, one govore,
dakle, šta postoji, tek posle u -- trećem i četvrtom segmentu knjige, u onim stavovima koji su
razjašnjenje treće i četvrte teze, mi se onda bavimo jezikom koji treba da oslika tu stvarnost.
Ali sa prve dve teze on govori nešto ne o jeziku, nego o stvarnosti. Vitgenštajn je tek
naknadno izabrao da svoju knjigu počne na ovaj način. Prvobitno je želeo da knjigu počne
raspravom o jeziku, pa da onda postepeno dođe do onih svojih teza koje se odnose na
realnost. Tek je na kraju rešio da zameni redosled ovih teza. Naravno, teze i razjašnjenja, koja
iznosi u pogledu stvarnosti, potpuno su paralelne onima koje će kasnije izneti o jeziku. I to je
jedna od onih nametljivih stvari koje ćete odmah uočiti kada budete čitali ovu knjigu. Peti i
šesti delovi, odnosno, 5. i 6. teza su logičke. One govore o odnosu između jednostavnih ili
elementarnih iskaza i onih koji su dobijeni ili formirani od njih. Vitgenštajn je tragao za
nekom opštom formom svakog smislenog iskaza, po kome bi se mogao poznati smislen iskaz
i razlikovati od onog koji je besmislen, a prividno izgleda kao da je smislen, jer je gramatički i
korektno formulisan. To, naravno, treba da razreši sve filozofske probleme, jer će se
ispostaviti da su, u stvari, filozofske teze samo prividno smislene. Naime, one predstavljaju
pseudoiskaze, u njima imamo teško prepoznatljiv besmisao. I na kraju, imate ovu poslednju
konstataciju da o onome o čemu ne možemo da govorimo, o tome treba ćutati. Opet, pošto je
za Vitgenštajnovu knjigu karakteristična jedna čuvena razlika između onoga što se može
smisleno iskazati, dakle, putem jezika, i razlika između onoga što se ne može reći u jeziku, ali
se može posredstvom jezika nekako posredno saopštiti, odnosno, pokazati. Razlika između
iskazivanja i pokazivanja. Njoj je Rasel upravo, u svom predgovoru, posvetio najviše pažnje i
njom je bio najmanje zadovoljan, ali opet o tome nešto malo kasnije.
Međutim, hoću da vam kažem jednu stvar. Prošlog puta smo rekli o vezama između
Vitgenštajna i Bečkog kruga i pojedinačnih pripadnika Bečkog kruga. Ono što je najviše
šokiralo, u stvari, pripadnike Bečkog kruga kada se on vratio iz sela, gde je učiteljovao, i
kada su uživo upoznali čoveka koji je napisao knjigu, koju su proučavali mesecima, ono što je
bilo za njih najveći šok jeste što su oni verovali da je Vitgenštajn imao vrlo negativan stav
prema svemu onome za šta je smatrao da se ne može smisleno izreći. U to je svrstavao i
metafiziku, i etiku, i estetiku, religiju, itd. To, međutim, nije slučaj i time su oni bili radikalno
iznenađeni. Najme, Vitgenštajn je, i to pokazuju neka sačuvana dokumenta, kada je
pokušavao da objavi svoju knjigu, on je bio razočaran prijemom na koji je ona naišla kod
izdavača i urednika literarnih časopisa. Poznavao je urednika časopisa Brener, Fon Tikera,
koji je pokušavao da to objavi. Vitgenštajn je verovao, pošto je preko njega finansijki
pomagao razne književnike, da će on sada, posle Prvog svetskog rata, njemu pomoći da on
objavi svoju knjigu unutar istih tih edicija, štaviše priželjkivao je da ta knjiga izađe u ediciji u
kojoj su u Austriji izlazila Kjerkegorova dela. To je zanimljiv podatak. Međutim, u tom pismu
Fon Tikeru, on govori da je zapravo, kada je napisao Traktat, zapravo izložio dve knjige. U
njegovom delu postoje dva teksta, jedan je napisan, on se se sastoji od svih ovih rečenica koje
je eksplicitno izrekao, a drugi je nenapisan. Druga knjiga se zapravo sastoji od svega onoga
što je, uz pomoć svojih rečenica, uspeo da pokaže. I da je cela poenta ove knjige jedna etička
poenta i da je zaprepašćujuće kako je to svima do sada promaklo, i da je ćuteći o etici, ne
govoreći ništa o njoj, a puštajući da se pokaže ono što se može pokazati, da je uspeo da kaže o
etici, na taj način, više od svih onih koji danas o njoj brbljaju. To je bila Vitgenštajnova
konstatacija u tom pismu. I da je, na neki način, bio apsolutno razočaran činjenicom da je ovaj
drugi, nenapisani deo, koji, dakle, treba čitati između ovih numerisanih stavova, koji je samo
preko njih posredno saopšten, svima promakao, i da niko nije uočio šta je prava poenta ove
knjige.
U pogledu Traktatusa, kao i u nekim aspektima Filozofskih istraživanja, ne postoji
konsenzus. Dakle, postoji mnoštvo različitih interpretacija i neke od njih su radikalno
oprečne. Ja, na ovom kursu, ne mogu ulaziti u detalje tih interpretacija. Ja ću vam ponuditi
onu najtradicionalniju, koja je do skora bila čak dominantna, iako je, samo ću vam reći da je,
u novije vreme, dovedena radikalno u pitanje. Dakle, na neki način, ću činiti ono što se obično
čini na preglednim kursevima. Daću vam oficijalno tumačenje, koje je dugo vladalo scenom,
iako je potpuno i meni jasno da je ono u mnogim aspektima problematično. Ali, kažem, u
detalje interpretacija i u neslaganja među interpretatorima nemamo uopšte prostora da
ulazimo. Slično je, u stvari, i sa Filozofskim istraživanjima. Ono što se, u stvari, promenilo u
poslednje vreme u recepciji Vitgenštajna jeste, u stvari, vrednovanje Traktatusa. Pošto je
napisao, u predgovoru Istraživanja, da je zahvaljujući Frenku Remziju, pre svega, on shvatio
da njegova ranija pozicija, koja je izložena u Traktatusu, sadži brojne pogreške i da je
neprihvatljiva, onda on, sada, u Istraživanjima izlaže svoju novu filozofsku poziciju. Onda je,
na neki način, sam Vitgenštajn dao povoda za stvaranje ili kreiranje onog mita o dva
Vitgenštajna koji su radikalno suprotni, jedan je autor Traktatusa, drugi autor Istraživanja. Taj
mit, opet kažem, je doveden u pitanje. Ja sam namerno dao ove 4 faze u razvoju Vitgenštajna,
tako da nemamo 2 Vitgenštajna, imamo ih barem 4. I, naravno, između faze, u kojoj je pisao
Traktat i faze, u kojoj je pisao Istraživanja, danas u zaostavštini imamo brojna objavljena
dela koja ukazuju na postepenu tranziciju, pre nego na neko naglo odbacivanje ranije
izloženih ideja i sad zauzimanje radikalno suprotnog stanovišta. Takvo nešto se, po svoj
prilici, nije ni desilo. Ne samo da je ta slika u međuvremenu revidirana, već je revidiran
zapravo i jedan posledični odnos prema Traktatu. Upravo zato što je sam Vitgenštajn, u
predgovoru Istraživanjima, bio tvorac ove slike o naglom zaokretu, o tome da je on sam
spoznao sve nedostatke svoje ranije knjige, Traktat je dugo bio nipodaštavan i zanemarivan.
Mnogi su verovali da je ta knjiga prosto još jedno od onih filozofskih dela koja su samo od
istorijskog značaja, zato što, u stvari, bez te knjige se ne bi pojavio logički empirizam ili
logički pozitivizam. Dakle, članovi Bečkog kruga ne bi ni postupali onako kako su postupali.
 Dakle, ta knjiga je presudno uticala na pojavu jednog filozofskog pravca, a u
međuvremenu i sam taj pravac je postao nepopularan, ima sve manje sledbenika, ako ima i
jednog. Na kraju se činilo da je sav taj legat Traktata jedna zauvek završena epizoda i da se
samo u istorijskom kontekstu i može proučavati. Da je Traktat samo neka vrsta početne
greške, a da je veličina Vitgenštajna u tome što, ne samo što je formulisao jednu pogrešnu
filozofiju, u toj knjizi, nego je imao dovoljno snage da u kasnijoj svojoj filozofskoj aktivnosti
spozna vlastite zablude i greške i da izgradi jednu mnogo tačniju, moćniju i bolju filozofsku
poziciju u Istraživanju, koja će biti izvor filozofije običnog jezika. To vam je bila jedna
dogma do skoro. Ta dogma je, međutim, u velikoj meri pogrešna. Sa druge strane, ljudi su,
negde u literaturi, pošto je Vitgenštajn umro 51-ve, Istraživanja izlaze 52-ge, onda i ne čudi
što je ta knjiga bila izuzetno značajna u tom prvom talasu literature o Vitgenštajnu iz 50-ih,
60-ih godina. Dominirale su knjige i članci o Filozofskim istraživanjima. Ta knjiga je
smatrana pravim Vitgenštajnom, sve ostalo su rane mladalačke zablude. Ta slika je danas
izmenjena. Štaviše, danas je produkcija o Traktatu bogatija. Desilo se, u međuvremenu, da ne
samo da je logički pozitivizam zapao u nemilost i da se smatra jednom lošom i završenom
epizodom kod mnogih savremenih filozofa. U istoriji filozofije već je odavno zapala i
filozofija običnog jezika, o kojoj mnogi imaju i gore mišljenje nego o logičkom pozitivizmu,
tako da je, u stvari, sada nepopularan i pozni Vitgenštajn. Zapravo, sa oživljavanjem
metafizike ova knjiga, koliko god da je imala anti-metafizička nastojanja, bila je shvaćena kao
neka vrsta metafizičkog opovrgavanja metafizike. Oživljavanjem metafizike se, u poslednjim
decenijama, interesovanje za Traktat probudilo. I, osim toga, pojavile su se opet kontroverze
u pogledu samog tumačenja Traktata, koje su onda oživele novu produkciju. I negde od 90-ih
godina, znači sasvim sigurno u poslednje dve i po decenije, interesovanje za Traktat je
dominantnije nego interesovanje za poznog Vitgenštajna, što je neobična pojava. Opet, ne
mogu ući u sve. Važno je da dobijete neku sliku koja preovladava ili koja je bar osnov za
danas značajne kritike.
Dakle, čuli ste ovih 7 teza. Prva teza glasi: Svet je sve što je slučaj. Ova teza se
zapravo ne razlikuje suštinski od Raselovih stavova iz Filozofije logičkog atomizma. Dakle, u
one dve godine pre Prvog svetskog rata, tokom kojih su oni intenzivno razgovarali i
sarađivali, tokom kojih je Rasel bio Vitgenštajnov mentor, oni su prvo uočili to da ne možete
dati kompletan opis realnosti time što ćete navesti kojih sve objekata ima u stvarnosti. To nije
dovoljno, jer ti objekti mogu stupati u različite odnose. Možete imati i moguće svetove, koji
se sastoje od potpuno istih objekata, ali ti objekti stoje u međusobno različitim relacijama i ti
svetovi će se onda razlikovati od aktuelnog. Ako hoćete da opišite univerzum, kakav on zaista
jeste, spisak postojećih objekata je nedovoljan. Šta je potrebno da znate? Potrebno je da znate
šta su to činjenice, odnosno, koja svojstva imaju ti objekti, u kojim relacijama stoje, itd. To je
osnovna ideja i ona je izražena već u tom prvom stavu. Svet je, dakle, sve što je slučaj,
odnosno, što je činjenica. E, sad, kao i kod Rasela, imamo razne činjenice, neke od njih su
najjednostavnije. Te najjednostavnije činjenice nazivaju se stanjima stvari. Nemački termin
koji Vitgenstajn koristi je sachverhaltes. To su najjednostavnije činjenice. Među činjenicama
imamo klasu najjednostavnijih, to su ova stanja stvari. Stanja stvari su poznata još u
fenomenoloskoj tradiciji i odatle su zaživela u nemačkom govornom području. Šta su stanja
stvari? Stanja stvari su, u stvari, konfiguracije objekata, i tako se o njima Vitgenštajn i
izražava. Kako to shvatiti? Stanja stvari se sastoje od objekata. Dakle, objekti su sastavni
delovi stanja stvari. Opet je ozbiljan problem sa interpretacijama Traktata, dok Filozofska
istraživanja imaju jedan standardizovan engleski prevod koji se obično objavljuje sa
nemačkim originalom. On je skoro, nedavno, bio reinterpretiran vrlo neznatno, tako da u
osnovi tu imamo jedan tekst na engleskom, jer su se, naravno, Vitgenštajnom filozofi mnogo
više bavili u okviru analitičke anglo-američke tradicije, nego u okviru kontinentalne, tako da,
u stvari, imate jedan taj standardni prevod na engleski i sačinila ga je jedna od najvernijih
učenica i nastavljač njegovog dela. S druge strane, kada je reč o Traktatu, stvari su značajno
mutnije. Imate taj prvi prevod, koji je napravio Ogden i nepotpisani Remzi, koji je redigovao
Vitgenštajn, koji je dugo smatran lošim. Smatran je lošim, jer nisu bili u posedu prepiske
između Ogdena i Vitgenštajna, gde se vidi da je sam Vitgenštajn birao rešenja na engleskom
za taj prevod, i imate drugi prevod koji su načinili Pers i MekGinis. Problem sa prevodom
Persa i MekGinisa, koji je korišćen godinama, je što je korišćena Raselova terminologija,
eksplicitno iz faze logičkog atomizma, i bile su zamrljane razlike između Raselove pozicije,
od pre Prvog svetskog rata i neposredno posle, i Vitgenštajnove, time što je Vitgenštajn
nasilno prevođen u skladu sa terminima koje je koristio Rasel. Tako da taj prevod možda ima i
ozbiljnije nedostatke. Sa otkrićem prepiske između Ogdena i Vitgenštajna, tumači su opet
počeli da koriste stari prevod i sad imate jednu konfuziju, zapravo, sad svi koriste po izboru.
Neki koriste stari, neki novi prevod, a neki koriste neke delove starog, za koje smatraju da su
bolje prevedeni, a druge paragrafe preuzimaju iz novog i gledaju da insistiraju na nekim
nemačkim rečima. Šta je problem? Vitgenštajn je bio izuzetan perfekcionista, tako da imamo
ozbiljne razloge da verujemo da je svaka tu reč pažljivo izabrana. Imamo nekoliko reči za
ono što bi preveli kao stvar ili predmet, i sad je pitanje kakvo je njihovo tačno značenje? Ne
mogu ulaziti u sve probleme ove knjige, ali recimo da je jedna od najčešćih reči, koje koristi
za objekat, je gegenstand, ali pored nje imate i reči zache i ding. Šta je razlika izmedju te tri
reči mnogi tumači su pokušali da ekspliciraju, ne mogu ulaziti u pojedinosti. Ja ću za to
sumarno koristiti reč objekat.
Objekti ulaze u stanje stvari. Objekti ne mogu postojati van stanja stvari, kod
Vitgenštajna. Ne možete imati, on je tu eksplicitan, jednoobjektno stanje stvari. Znači, svako
stanje stvari sadrži dva ili više objekata koji su na neki način spojeni ili ulančeni, jer to je
fraza koju koristi Vitgenštajn. Kako to da zamislite? Na fundamentalnom nivou, jedino što
stvara pravilnost su ta stanja stvari. Ako jedno stanje stvari obuhvata objekte A,B i C, oni su
nekako nasađeni jedni na druge. Ne mogu se svi objekti kombinovati sa bilo kojim drugim, ali
ako su spojeni, onda stanje stvari utiče na druge objekte. Na neki način, kada biste mogli da
posmatrate realnost kakva je ona na fundamentanom nivou, da stavite neku vrstu naočara, da
zanemarite sve privide i da stignite do onog najbazičnijeg nivoa stvarnosti, tu bi ste naišli na
jedan go, blistav prazan prostor, u kome biste tu i tamo nailazili na grupe objekata, to su stanja
stvari. Činjenice su da neko stanje stvari postoji u aktuelnom svetu, ali činjenica je i da neka
moguća stanja stvari nisu realizovana u aktualnom svetu. To su negativne činjenice. Kao i kod
Rasela iz iste faze, i kod Vitgenštajna imate negativne činjenice. Sa druge strane, stanje stvari
su ono što čini istinitim ili lažnim elementarne iskaze, ali Vitgenštajn dopušta da kada od
elementarnih iskaza, pomoću veznika, dobijemo pomoću istinitosnih funkcija složenije
iskaze, onda ćemo dobiti da ono što njih čini istinitim ili lažnim, su opet činjenice. Tako da,
na neki način, skoro da dopušta govor o složenijim činjenicama. Ali činjenica može biti samo
ta stvar da u svetu nedostaje jedno stanje stvari. To, naravno, nije novo stanje stvari.
Nepostajanje određene grupe objekata ili nove grupe objekata, ali je to činjenica da određenog
uglačenja objekata u stvarnosti nema.
Objekti su, dakle, kombinovani u ta stanja stvari i kada govori o objektima, on koristi
sledeće epitete. Objekti su čvrsti, postojeći, nepromenjivi. Sasvim suprotne epitete primenjuje
na stanja stvari. Stanja stvari su ono što je promenjivo, nestabilno i to postoji, ali samo
slučajno postoje. Dakle, Vitgenštajn bi smatrao da svi objekti, kojih ima u svetu, nužno
postoje. Ako se sećate, kod Rasela imena su direktno referirala na objekte. Pošto ime nije
moglo da ima nikakvo značenje ako nema referenciju, jer je referiranje direktno, nema sinna
koji bi posredovao u tom referiranju. Rasel je onda zaključio da jedina logički prava imena,
koja imamo u običnom jeziku, jesu demonstrativne zamenice ovo i ono, jer one uvek upućuju
na neki neposredni sadržaj svesti, one ne mogu da ne referiraju. One se uvek za nešto zakače,
za ono što je prisutno u vašoj svesti. Nije moguće čim govorite ovo, ta reč na nešto referira, ili
ono. To su jedina logički prava imena koja direktno referiraju.
 Isto tako i Vitgenštajn je zastupao, u Traktatu, teoriju direktne referencije. Imena
referiraju na objekte koji su konstituenti stanja stvari. Međutim, da bi se obezbedilo da imena
uvek imaju referenciju, ima drugo rešenje. On nije smatrao da su ovo i ono jedina logički
prava imena, nego je smatrao da imena ne mogu ostati lišena referencije ili značenja, zato što
objekti na koje referiraju postoje nužno. Nije moguće da nema objekta. Dakle, sve što postoji,
krajnji konstituenti ove stvarnosti, nužno postoji. Vitgenštajn ih zato naziva supstancijom
sveta. Supstancija sveta određuje odnos svih mogućnosti. Zašto? Pa, pošto svi objekti, koji
sačinjavaju aktualni svet, postoje nužno, oni isto tako postoje u svakom mogućem svetu, To
znači da se mogući svetovi među sobom ne mogu razlikovati po tome što bi neki od njih
sadržali dodatne objekte ili bi u nekima od njih nedostajali oni objekti koji postoje u
aktualnom svetu. To nije moguće. Svaki mogući svet sadrži tačno iste objekte. Domeni svih
mogućih svetova se poklapaju. Ovo stanovište, koje je on ovde eksplicitno zastupao, koje su
zastupali i neki raniji filozofi, danas opet ima svoje sledbenike u savremenoj metafizici,
naziva se necesitizam. Necesitizam je metafizička teorija da sve što postoji nužno postoji.
Suprotna teza je kontingentizam. To je teza da bar jedan objekat u svetu postoji kontingentno.
Vitgenštajn je izraziti preteča necesitizma. Po čemu se onda razlikuju ovi mogući svetovi
među sobom? Razlikuju se po tome koje stanje stvari sadrže. Naime, u aktualnom svetu
objekti su združeni u ove grudve, u ove kompetencije ulančanja, u ove lance objekata, grudve
objekata, konfiguracije objekata ... itd, u koje oni ne moraju biti združeni u nekom samo
mogućem svetu. Ako biste uzeli nekakav spoj objekata i onda ga rastavili, dakle, neku
konfiguraciju objekata, na sastavne deliće objekte, a onda te deliće, tako dobijene, združili sa
nekim novim objektima, i dobili bi nove grudve, koje i ne postoje u ovom aktualnom svetu,
dobili biste onda nekakav mogući svet. U drugim, dakle, nerealizovanim mogućim svetovima,
isti objekti su samo neki od onih koji su združeni u stanje stvari, su međusobno razdruženi, a
drugi, koji su u aktualnom stanju stvari razdruženi, su združeni. Mogući svetovi se, dakle, za
Vitgenštajna, samo razlikuju po rekombinovanju već postojeće grupe objekata. Zato naziva
skup svih objekata supstancom sveta, tako što on određuje čega sve može biti. I on će reći:
Kada znamo sve objekte, automatski su sa njima određene i sve mogućnosti. Ali, stoga ne
znamo koje su od tih mogućnosti aktualizovane u stvarnosti. Svaki objekat postoji samo
unutar nekog stanja stvari, on ne može postojati za sebe. On je uvek ulančen sa nekim drugim
objektima. Ne može se svaki objekat kombinovati sa bilo kojim drugim objektom u stanje
stvari. Neki objekti dopuštaju kombinovanje međusobno, a neki ne. Neki se isključuju, ne
mogu se spojiti, da tako kažem. Nema nikakvog lepka koji bi povezivao objekte u stanje
stvari, oni se neposredno spajaju .To možete da zamislite kao kad bi objekti imali nekakav
intristični oblik, iako je sve ovo metafora, naravno, i onda, kao što ne možete svaki komadić
kugle da sastavite sa drugim, već samo sa onim komplementarnog oblika, tako ne možete ni
svaki objekt da spojite sa drugim u neku konfiguraciju. Možete samo sa onim objektima koji
imaju odgovarajući oblik. Mogućnosti kombinovanja objekta sa drugim objektima su već
date. Čim znate objekat, znate već sa čime se on može kombinovati. Nije potrebno nikakvo
istraživanje da bi se to saznalo. On ove mogućnosti kombinovanja jednog objekta sa drugim
objektima u stanje stvari naziva formom jednog objekta. Forma ili formalna ili unutrašnja
svojstva objekta govore o tome sa kojim se drugim on objektima može povezati u jedno stanje
stvari. Dakle, obim objekta čine sva moguća stanja stvari u kojima dati objekat može da
učestvuje. Taj skup je uvek manji od skupa svih mogućih stanja stvari. Sa druge strane,
materiju ili materijalna svojstva jednog objekta čine ono, od tih mogućih stanja stvari, koje su
de facto realizovani u aktualnom, samo neka od njih su ostvarena. Na primer, jedan objekat A
može da se kombinuje sa tri druga B, C ili D. A u aktuelnom svetu povezan je samo sa
objektom D u stanju stvari. Ovo je najprostiji slučaj, kao ilustracija, da shvatite o čemu
govorim. Sad sam vam nešto rekao o stanjima stvari i objektima. Stanja stvari su nepostojana
i sva su slučajna. Nijedno stanje stvari nije nužno. Za svako stanje stvari koje kažem postoji
neki mogući svet u kome ono nije realizovano, u kome su njegovi konstituenti združeni
drugačije, prekombinovani sa drugim objektima u drugačija stanja stvari. Sva stanja stvari su
slučajna. Ali ono što nije slučajno je da se objekti, koji su njihovi delovi ili konstituenti, mogu
kombinovati u stanja stvari. To nije nešto što otkrivamo na osnovu iskustva, naprotiv, to je
upravo nešto što a priori možemo znati, sa kojim se drugim objektima jedan objekat može
kombinovati. Ono sto ne možemo znati, bez istraživanja stvarnosti, je sa kojima se on faktički
spojio u taj lanac koji čini jedno stanje srvari.
Ono što je glavna teza Vitgenštajna u Traktatu jeste da, u stvari jezik, može da
predstavi realnost samo tako što će sa njom deliti istu strukturu. U realnosti imamo dvostruke
elemente realnosti. Imamo proste delove, objekte, koji nemaju nikakve delove i oni postoje
nužno, nepromenljivi su. Jedino što je promenljivo je u kojoj konfiguraciji oni stupaju sa
drugim objektima. Stanja stvari, sa druge strane, kao što znate, su složena, ona uvek u sebi
obuhvataju više objekata, uvek su sastavljena, i uvek su ti objekti na neki određen način
povezani, i, naravno, ona su uvek slučajna, promenljiva i nisu nužna. Sa druge strane, u jeziku
imamo potpuni paralelizam. Imamo proste semantičke izraze, to su imena. Imena su
semantički prosta, jer ona, u stvari, uopšte ne sadrže delove koji bi sami imali neko značenje.
Imena referiraju na ove objekte. Ona to čine direktno, bez posredstva smisla. Objekti ili
gegenstande su bedeutunzi ovih imena. Imena imaju samo bedeutung, ona nemaju sinn,
referencija je direktna, kao kod Rasela. I objekte možemo samo da imenujemo. Sa druge
strane, postoje iskazi. Iskazi su semantički složeni izrazi. Ne postoji prost iskaz. Svaki iskaz je
složen, ima svoju strukturu i mogu se izdvojiti njegovi delovi. Jedan iskaz uvek opisuje neko
moguće stanje stvari. Ako je stanje stvari kod njih predstavljeno ili opisano i postojeće u
stvarnosti, taj iskaz je onda istinit. Ako tog stanja stvari među ovim grudvama objekata, među
stanjima stvari u realnosti nema, onda je taj iskaz lažan. Ali svaki smislen iskaz zapravo
opisuje neko moguće stanje stvari. Svaki iskaz ima sinn, ali nema bedeutung. Iskazi ne
referiraju na stanje stvari. Sećate se opet Raselove priče o tome da iskazi ne referiraju na
činjenice. Odnos između predmeta i imena nije isti kao odnos između iskaza i njim
predstavljenog stanja stvari. Naravno, Raselova ta priča, iz Filozofije logičkog atomizma,
nastala je na osnovu njegovih razgovora sa Vitgenštajnom, tako da imamo te potpuno iste
razloge. Znači, sada ovde je potpuno zadržana Fregeovska terminologija u Traktatusu. Imate
sinn i imate bedeutung. To su dva različita aspekta značenja. Ali nijedan izraz u jeziku nema
oba aspekta značenja, sinn i bedeutung su sada radikalno razdvojeni i podeljeni. U jeziku
imate samo dve vrste izraza. Imate imena i imate iskaze. Za imena je rezervisan bedeutung, za
iskaze je rezervisan sinn. Iskazi nemaju referenciju, oni ne referiraju, istinitosna vrednost nije
njihova refrencija, kao kod Fregea. Oni opisuju moguća stanja stvari i to čine još preko svog
sinna. Sa druge strane, imena direktno upućuju na objekat, ona izdvajaju objekat i ona to čine
bez posredovanja sinna, označeni objekat je svo značenje jednog imena.
Sad se postavlja najverovatnije najteže pitanje. Šta su, u stvari, ti traktarijanski objekti,
kako da ih zamišljamo? Da li su to nekakvi fizički objekti? Da li su to svojstva u stvari ? Da li
su to neke partikularije, ali koje su shvaćene fenomenološki, kao kod Rasela, pojedinačni
čulni podaci? Oko ovoga nema konsenzusa, ovo je najteže pitanje. Rasel je čak dao odgovor
šta su krajnji konstituenti stvarnosti. Imate partikularije, to su pojedinačni čulni podaci, koji
traju vrlo kratko u našem iskustvu. I imate univerzalije, to su ona svojstva koja instanciraju ti
čulni podaci i relacije između njih. Dakle, to je sve čega ima kod Rasela. Znate kako
objašnjava svet makroiskustva, kako objašnjava našu svest. Rasel je u jednom pismu
Vitgešstajnu, od njega traži da on kaže šta su ti objekti. Vitgenštajn je smatrao da to nije
njegov posao, kao filozofa, kao nekog ko sprovodi a priorno istraživanje, da odgovori na
pitanje šta su objekti, tj. šta su krajnji konstituenti stvarnosti. Odgovor na ovo pitanje daće
razvijena nauka. Prema jednoj interpretaciji, ove krajne objekte treba shvatiti kao neku vrstu
elementarnih čestica. Tvrđenje bi onda bilo da su svi objekti prosti i Vitgenstajn bi se onda
razumeo kao neko ko zastupa poziciju koja je danas poznata kao mereološki nihilizam, dakle,
ne postoje složeni objekti. Dakle, nije njegov posao da kaže šta su objekti, njegov posao je
samo da kaže da takvih nedeljivih elemenata stvarnosti mora da bude. Dok nam Rasel daje
primere imena i kaže demonstrativne zamenice ovo i ono su imena, Vitgenštajn će reći da opet
on ne može a priori da odredi šta su imena, samo da jedan jezik koji ima za svoju funkciju to
da predstavi stvarnost mora da sadži imena. Mora da sadrži logičke i semantičke izraze koji
neposredno referiraju na te objekte. Zašto je to tako? Ako se sećate, razlozi kod Rasela i
razlozi kod Vitgenstajna nisu uopšte isti. Kod Rasela, razlozi su epistemičke prirode. Rasel je
smatrao da ukoliko ne bismo imali neke semantički proste izraze, neke izraze koji se ne
sastoje od delova koji opet imaju značenje, mi onda ne bismo nikada mogli da započnemo sa
učenjem jezika. Najpre moramo da naučimo značenje nekih stvari koje su proste, za koje nije
neophodno da razumemo značenje nikakvih drugih reči u jeziku. I to su imena. Njihovo
značenje uglavnom razumemo na ostenzivni način, tako što neko uz pokazni gest pokaže na
koje se oni predmete odnose. Mi, kao da u svesti izvodimo unutrašnju ostenzivnu definiciju
kada kažemo ovo je belo i ovo kačimo za neki trenutni sadržaj naše svesti. Sećate se toga?
Znači, razlozi su takvi da za epistemički debi, proces učenja jezika ne bi mogao početi ako
značenje nekih izraza ne bismo učili tako što bi ih neposredno korelirali sa aspektima
realnosti. Kod Vitgenštajna, razlozi nisu uopšte epistemički. Razlozi su upravo isključivo
semantičke prirode. Ono što je distinktivno obeležje Vitgenštajnove pozicije, u odnosu na
Raselovu, jeste to da su sva ova jezičko-metafizička razmišljanja, izložena u Traktatu,
kompletno odvojena od bilo kakve epistemologije. On je to smatrao vrlinom, jer je smatrao
epistemologiju lošim zaostatkom psihologizma u logici i matematici, koji se preneo na
filozofiju. On je tako uporno govorio da je zapravo epistemologija prerušena filozofija
psihologije i da je, u stvari, pitanje kako mi nešto znamo, za takvo pitanje će biti relevantno
proučavanje naših psiholoških procesa. Međutim, za pitanje čega uopšte u stvarnosti stvarno
ima i na koji način jezik može da predstavi stvarnost, a pretpostavljamo svi da on to uspešno
čini. Sasvim je sigurno da mi kad govorimo, uspevamo da kažemo mnogo istine o realnosti.
Pa, dakle, naši istiniti iskazi su reprezentacije istinite realnosti. Sad je samo pitanje kako je to
moguće. Mi u jednom medijumu imamo reprezentaciju nečega izvan tog medijuma. I to je
njegov problem. A taj problem nema ničeg sa proučavanjem naših psiholoških procesa. Tako
da je on smatrao vrlinom svog stanovišta to što je ona kompletno lišena epistemologije. Sve
do O izvesnosti, Vitgenštajn uopšte nije želeo da se bavi epistemološkim razmatranjima ili je
to činio vrlo udaljeno, posredno i nerado.
Sa druge strane, šta je kod njega razlog zašto moramo imati ova imena? Posmatrajte
naš jezik, u njemu imate praktično dva tipa izraza koji imaju funkciju izdvajanja pojedinačnih
oblika koji su singularni termini. To su imena, ova imena koja neposredno referiraju, i imamo
nešto što nisu imena, što je upravo pogrešno poistovetio Frege sa imenima, a to su određene
deskripcije i one pretenduju da izdvoje pojedinačne objekte pomoću nekog opisa. Sad se on
pita: ,,A šta bi bilo da nemamo u jeziku imena, da li bi onda mogli da govorimo o određenim
stvarima koje postoje u svetu, isključivo pomoću određene deskripcije?” Odgovor je: ne
bismo. I to je ono što možemo znati a priori. Zašto? Pa, kao što je Rasel pokazao, određene
deskripcije mogu imati primarna ili sekundarna javljanja. To da li se u nekoj rečenici
određena deskripcija javlja primarno ili sekundarno, utiče na to koja je misao tom rečenicom
izložena. Dakle, ako imate ”Sadašnji kralj Francuske nije ćelav.“, ta rečenica, kada se
deskripcija javlja primarno, je lažna, a kada se javlja sekundarno, onda je istinita. Dakle,
jedanput ona nam daje istinitu misao, drugi put kad se javlja, izražava lažnu misao, u
zavisnosti od javljanja deskripcije. Ako bi svi singularni termini bili deskripcije, onda bi se u
jezik uvukla jedna sistemska dvosmislenost. Ni za jedan iskaz ne bismo bili sigurni kako da
ga protumačimo, jer bismo mogli onda ove termine, koji pretenduju da referiraju na objekte
kao određene deskripcije, da razumemo kao da se javljaju jednom primarno, ili kao da se
javljaju sekundarno, i onda smisao jednog iskaza u jeziku ne bi bio do kraja određen. To znači
da moramo imati mogućnost da bez deskripcije referiramo, bez upotrebe složenih izraza
izdvajamo objekte, to znači moraju postojati neki prosti elementi jezika koji neposredno
referiraju na objekte. Osim toga, Vitgenštajn kaže sledeću stvar. Dakle, već je Rasel to uočio,
to da određene deskripcije mnogo manje, po svojoj logičkoj strukturi, kad se jednom
analiziraju, liče na imena, a više liče na same iskaze. Dakle, svaka određena deskripcija, kad
se logički analizira, unosi već to nekakvo tvrđenje da postoji objekat koji zadovoljava određen
opis i da je on jedinstven takav objekat. Tako da ovo već podseća na iskaz i on je složen. I
sad, kaže Vitgenštajn, zamislite da čujete jednu novu rečenicu. Pokušavamo opet da
zamislimo da jezik ne sadrži imena, već samo deskripcije. U njoj se sad javlja deskripcija. Ta
deskripcija unosi u strukturu rečenice prikriveno tvrđenje da postoji objekat koji zadovoljava
određen opis i da je on jedinstven, a to onda znači da bih ja mogao da razumem tu rečenicu,
da bih mogao da joj pripišem i odredim smisao, ja bih morao da proveravam da li zaista ima
tog objekta ili nema. Međutim, to nije slučaj. Praktično bih morao za svaki iskaz da utvrđujem
jesu li neki drugi iskazi istiniti. Isto tako u stvarnosti, paralelno sa jezikom, kao što jezik mora
da sadrži određene proste elemente, to su imena, stvarnost mora da sadrži nedeljive proste
konstitutente, to su objekti. Zašto? Zato što kada bi zamislili da je svaka stvar koja postoji
složena, složene stvari postoje samo zato jer postoje dalji njihovi delovi, zato što ti delovi
stoje u nekim odnosima, organizovani su na neki način. Da bismo mogli da govorimo o nekim
stvarima, da bi to uopšte imalo smisla, mi bismo prvo morali da istražujemo realnost, da
utvrdimo da u realnosti de facto su neki objekti združeni u neke strukture, i da onda time
postoje i složeni objekti o kojima se govori. Drugim rečima, smisao jednog iskaza se ne bi
mogao razumeti, a da se prethodno ne utvrdi da li su neki drugi iskazi istiniti. To nam govori
ovo šta i kako mi razumevamo jezik. Smisao svakog iskaza mora biti razumljiv, a da se
prethodno ne istražuje istinitost nijednog drugog iskaza. To je je jedna od Vitgenštajnovih
deviza. Zahtev za određenošću smisla, on je to tako zvao, nalaže da spoznamo da u stvarnosti
postoje nekakvi prosti konsistuenti, to su objekti, i da u jeziku postoje prosti izrazi. Prosti
izrazi referiraju na proste konsistuente. Neposredno se odnose na proste konsistuente
stvarnosti. On sam ne može reći ni šta su imena. Kad bi znao imena, pošto se jedino značenje
imena sastoji u njihovoj referenciji, znao bi onda i šta su objekti, šta su krajnji elementi
realnosti, ali to tek treba da utvrdi nauka empirijskim istraživanjem. Sve što on, kao filozof,
može reći a priori, on može da tvrdi da takve stvari tamo negde mora biti, a sad šta su one
tačno, to treba da se utvrdi istraživanjem same realnosti.
U jeziku imate iskaze koji su strukturisani. Iskaz je, za Vitgenštajna, slika jednog
mogućeg stanja stvari. Kako sad taj iskaz predstavlja neko moguće stanje stvari? I sad tu
imate korene Vitgenštajnove takozvane piktorijalne teorije značenja. On je iskaze zvao
logičkim slikama stanja stvari. Kako je došao na tu ideju, tu postoji jedna anegdota. Bio je
pozvan da učestvuje na izvesnom suđenju kao član porote. I suđenje je bilo sprovedeno zbog
izvesne saobraćajne nesreće. Na tom suđenju pokušali su da rekonstruišu tok saobraćajne
nesreće. Kako su to uradili? Koristili su maketu, odnosno, trodimenzionalni model. Na maketi
oni su pokušali da predstave prostorne odnose između učesnika nesreće. Napravili su maketu
te raskrsnice, gde se desila nesreća, pa su uzeli mali automobilčić i on je predstavljao jedan
automobil, koji je učestvovao u nesreći, pa su uzeli drugi automobilčić, koji je bio znak za
drugi automobil koji je došao iza ugla, i onda su ih pomerali. Tačno su pokušali da ih stave u
one odnose, u kojima su stajali sami automobili u realnoj nesreći, i da tu pozicioniraju male
figure pešaka, kao znake za pešake, itd. Ova maketa ili ovaj trodimenzionalni model jedne
saobraćajne nesreće oslikavao je ili direktno prikazivao jedno stanje stvari koje se desilo,
dakle, jednu saobraćajnu nesreću. I sad je Vitgenštajn došao na ideju da je sve reprezentacija
na bukvalno isti način. Kako je ovaj model mogao da predstavi jedno stanje stvari, jedno
faktičko stanje stvari? Pa, tako što su elementi modela odgovarali elementima nesreće. Imali
smo figuru čoveka za realnog pešaka koji je učestvovao u nesreći, imali smo mali
automobilčić koji je predstavljao, tj. direktno ukazivao na neki automobil koji je zaista u
stvarnosti učestvovao u nesreći. Dakle, svakom elementu stvarnosti dali smo jedan element
makete. I sad će on reći sledeću stvar, elementi makete su bili stavljeni u iste prostorne
odnose, u kojima su stajali zapravo elementi samog stanja stvari, učesnika u nesreći. Dakle, to
je ono što je činilo ovu maketu trodimenzionalnom reprezentacijom u saobraćajnoj nesreći. To
što je ona zapravo sa samom nesrećom, koju je predstavljala, delila iste prostorne odnose, što
je svaki element nesreće bio predstavljen jednim elementom makete i još elementi makete su
bili stavljeni u iste prostorne odnose kao elementi nesreće. To je zato prostorna
reprezentacija. Međutim, nisu sve slike, nisu sve reprezentacije stvarnosti, prostorne
reprezentacije stvarnosti. Ta ista saobraćajna nesreća mogla je biti predstavljena nizom
fotografija. Svaka ta fotografija je dvodimenzionalna reprezentacija događaja koji je
trodimenzionalan. U fotografiji, kao dvodimenzionalnoj reprezentaciji, ne možemo staviti
elemente fotografije u iste prostorne odnose kakve imaju u njima predstavljeni objekti. To
postižemo tako što u fotografiji postoji neki metod projekcije koji omogućava da razumemo
ono što je predstavljeno na fotografiji. Ali taj metod projekcije pokazuje da i tu imamo neku,
mada drugačiju, zajedničku formu sa onim što je predstavljeno. I sad će Vitgenštajn reći jednu
stvar: Svaka forma je ujedno i nekakva logička forma. Logička forma nije ništa drugo no
najopštiji slučaj forme. Jedan iskaz je takođe reprezentacija nekakvog stanja stvari, tako što
on sa tim stanjem stvari deli logičku formu. On je logička slika stanja stvari. To znači da ako
imate jedan iskaz koji je istinit, koji predstavlja stanje stvari koga stvarno tamo ima, kada se
taj iskaz logički analizira, on će imati tačno onoliko delova koliko ima predstavljenih stanja
stvari. Onim prostim delovima iskaza, imenima, odgovaraće prosti elementi predstavljenog
stanja stvari, objekti.Imena će stajati u istim logičkim odnosima, biće na isti način strukturisan
taj iskaz, kao što su zapravo objekti povezani u stanju stvari, u realnosti. Kao što su oni
ulančeni u jedan lanac u realnosti, tako će imena, koja stoje umesto njih, biti spojena u iskaz.
Iskaz, dakle, nema predikata. Kada se iskaz do kraja izanalizira, ono jedino što u njemu
preostaje su imena. Činjenica je da se vrlo često zaustavljamo na običnoj formi, u kojoj se
prepoznaje nekakav predikat. Ako je nešto različito od imena, to samo za Vitgenštajna
pokazuje da deo logičke analize nije sproveden do kraja, Naravno, logika je otišla drugim
tokom i nadovezala se na ortodoksiju Frege-Rasel, ali ovde sad imate jednu različitu
koncepciju. Do kraja logički analiziran jedan iskaz nije ništa drugačiji od spiska imena. Nema
ničeg više u njemu. Ali, ako se sećate, kod Rasela su imena bila potpuni simboli koji su imali
svoje značenje i van iskaza.
To nije slučaj kod Vitgenštajna. Kod Vitgenštajna, ona više podsećaju na nepotpune
simbole, jer ona mogu referirati na objekte samo unutar smislenog iskaza. Kao što objekti ne
mogu postojati izvan stanja stvari, gde su združeni sa drugim objektima, imena imaju
bedeutung, jer referiraju na objekte isključivo u ovim strukturisanim reprezentacijama,
odnosno, ovim lancima imena koji čine iskaz. Logička forma je ono što je zajedničko iskazu i
njim prestavljenom stanju stvari i ona upravo omogućava da iskaz razumemo kao
reprezentaciju stanja stvari. Vitgenštajn će reći jednu stvar: Svaki iskaz je i sam jedna
činjenica. Šta to znači? Ako iskaz posmatrate kao izgovoren iskaz, izgovorenu rečenicu,
zapisanu rečenicu, onda imate činjenicu da je to jedno stanje stvari, da su se u jednom
trenutku izvesni zvuci emitovali u vazduhu u ovoj sobi. I da se na tabli u jednom trenutku
pojavljuje trag određenog grafičkog oblika. To su sve činjenice koje treba objasniti. U tom
smislu, iskaz je činjenica. I on nije samo činjenica, on je činjenica koja ima tu mogućnost da
opiše ili da bude reprezentacija neke druge činjenice. Kako to može da bude? Pa, tako što će
sa tom drugom mogućom činjenicom, mogućim stanjem stvari, delititi logičku formu. I,
naravno, sve te reprezentacije su reprezentacije nečega drugog, s tim što one predstavljaju i
dele formu.
On sada tu daje mnogo slikovitih primera. Na primer, ako posmatrate jednu izvedenu
simfoniju, ona je istovremeno predstavljena i nizom zvukova koje čujete na izvođenju na
koncertu, ali istovremeno ona je predstavljana i partiturom, dakle, muzičkim tekstom. Šta je to
što partitura deli sa izvedenom simfonijom? Pa, istu strukturu. Partitura se ne sastoji od
zvukova, simfonija se sastoji od zvukova. Partitura, ili notni tekst, se sastoji od nota, ali te
note su uređene u partituri na isti način na koji je ovaj niz zvukova izveden na jednom
koncertu. To što im je zajedničko je muzička struktura. Muzička struktura je samo specijalan
slučaj logičke strukture. Dakle, time što notni tekst ima istu strukturu sa izvedenom
simfonijom, on je njena reprezentacija. Isto je tako ako uzmete gramofonsku ploču. U njoj
kao da imate preveden notni tekst na jedan drugi jezik. Nizom udubljenja i zareza sada
dobijate novu reprezentaciju iste simfonije. Šta je to što omogućava da ovaj niz udubljenja i
zareza bude reprezentacija baš te simfonije, a ne neke druge? Zajednička struktura. Dakle,
ovaj niz udubljenja i ispupčenja potpuno će strukturno biti ekvivalentan notnom tekstu, a
potpuno će biti strukturno ekvivalentan dobrom izvođenju tog muzičkog komada. Zajednička
struktura je ono što omogućava da o jednoj od ovih stvari govorimo kao o reprezentaciji
drugih. Vitgenštajn kaže: Zato i ne iznenađuje da su sva primitivna pisma, kojima su ljudi
pokušavali da zapišu jezik, bila piktorijalna ili slikovna pisma i još daje primer hijeroglifa u
starom Egiptu. Takođe, i u Japanu imate pismo koje je iz niza slika koje se posle stilizuju,
uprošćavaju. Isto i sa kineskim pismima, razna pisma su piktorijalna. Nešto uspeva da
predstavi nešto drugo samo tako što sa njim ima istovetnu strukturu. To znači praktičnu stvar.
Ako mi imamo jedan jezik kojim uspešno uspevamo da izričemo tačna i lažna tvrđenja o
svetu, da ga predstavimo u jeziku, onda taj jezik mora biti izomorfan svetu. U našem jeziku
zapravo ima tačno onoliko imena koliko ima prostih elemenata stvarnosti u svetu, samo mi ne
znamo koja su to imena. Kada bismo izanalizirali do kraja, onda bismo to mogli da saznamo,
ali za to nam je već potrebna pomoć fizike. S druge strane, logička struktura svakog istinitog
iskaza potpuno je analogna strukturi stanja stvari koja postoji u svetu. Posao logičke analize je
da ispod ove površinske gramatičke strukture, koja prikriva pravu logičku strukturu, iznese na
videlo ovu logičku strukturu, iz koje će postati jasno koja imena se javljaju u iskazu i kako su
ona u njemu spojena, i odakle će se moći neposredno očitati koje stanje stvari je
reprezentovano takvim iskazom. Za razliku od Fregea, koji je verovao da se jedan smislen
iskaz može potpuno ravnopravno analizirati i raščlaniti na mnoštvo različitih načina,
Vitgenštajn sada ističe da postoji jedinstven, do kraja razložen oblik analize. Dakle, kada
stignete do niza imena, nema dalje analize. I to je jedini do kraja analizirani oblik početnog
iskaza. Posao logičke analize je upravo to. Odatle postaje transparentno šta je u stvarnosti
predstavljeno tim iskazom.
Svaki smisleni iskaz je slika stanja stvari, on je dakle logička slika stanja stvari. Prema
tome, jedan iskaz ima sinn jednog mogućeg stanja stvari. Ako je to stanje stvari aktualno, on
je istinit, ako nije istinit, on je lažan. Sinn jednog iskaza čine, kao i kod Fregea, njegovi
istinitosni uslovi. Kako razumemo smisao iskaza? Pa, kada razumemo koje moguće stanje
stvari sinn predstavlja. Svaki iskaz, kako kaže Vitgenštajn, određuje stvarnost na Da i na Ne.
Dakle, svaki smislen iskaz. Pa, on treba da ga potvrdi ako stanje stvari, koje je njime
predstavljeno, postoji ili da ga porekne ako ne postoji. On se tu realno približava principu
verifikacije. Traktat je početak 20-ih godina 20. veka, a princip verifikacije će Vitgenštajn
formulisati krajem 28-me, kada se ponovo poveže sa Šlikom. Međutim, pazite, to je jedna od
čestih zabluda koja se javlja kod interpretatora. Doslovno, principa verifikacije nigde nema u
Traktausu, iako su na taj način čitali članovi Bečkog kruga. Dakle, smisao se sastoji u
istinitosnim uslovima. Istinitosni uslovi određuju stvarnost na Da ili na Ne, jer oni
razgraničavaju sva moguća stanja stvari, koja su u skladu sa njima, i ona koja nisu u skladu sa
njima, na ona koja ih potvrđuju i na koja ih poriču. Svaki smisleni iskaz je kao mrlja prosuta
na papir. Ako biste uzeli jedan beli papir i na njega prolili mastilo, iako bi ostala jedna mrlja,
pojavilo bi se mnoštvo granica mrlje. Imali biste jednu crnu zonu koja je odvojena od bele
zone. Ovo razgraničenje dve zone, jedne koja je zapravo zaposednuta iskazom, i one koja je
ostavljena kao okolni prostor, van tog iskaza, ona zapravo predstavlja sinn iskaz. To je
poređenje kojim se služi sam Vitgenštajn.
Svaki iskaz je slika ili reprezentacija. To znači sledeću stvar. Kad god govorite, kad
god kažete nešto istinito o svetu, kada bi se vaš iskaz do kraja izanalizirao, u njemu bi ostala
samo ova traktarijanska imena, čije su referencije ovi traktarijanski objekti, što znači da za
svaki smisleni iskaz postoji jedinstvena analiza koja ga razlaže do iskaza u kome se nabrajaju
svi konstituenti predstavljenog stanja stvari i oni su još udruženi, strukturisani, na isti način,
na koji su objekti koji su referencija tih imena ulančeni u predstavljeno stanje stvari.
Vitgenštajn to često isto kaže. To da se iskazom tvrdi da objekat A stoji u relaciji r prema
objektu B. To se ne sastoji u tome što se kaže A stoji u relaciji r prema B, već se to sastoji
upravo u tome što su A i B spojeni na onaj način koji govori o tome kako su spojeni objekti
koji su njihove referencije u samoj realnosti.
To da svaki iskaz na neki način određuje stvarnost bi značilo da on na neki način
pokazuje kakva bi stvarnost trebalo da bude da bi on bio istinit. Njime se još tvrdi da je
stvarnost baš takva, pa ako ona jeste takva, to tvrđenje je tačno, ako ona nije takva, to tvrđenje
je netačno. Iz jednog smislenog iskaza se ne može a priori odrediti njegova istinitosna
vrednost. Pošto su sva stanja stvari samo slučajna, onda su svi iskazi, koji su njihova
reprezentacija, zapravo kontingentni empirijski iskazi. Oni su jedini smisleni iskazi. Sad
stižemo do onoga što je izvan sfere smislenog predstavljanja jezikom. Ono što je neposredni
rezultat ovakve piktorijalne teorije je sledeća stvar. Da bi jedan iskaz ili da bi bilo kakva
reprezentacija bila reprezentacija neke činjenice, bez obzira da li je reč o iskazu, slici,
fotografiji, trodimenzionalnom modelu ili bilo čemu drugom, gramofonskoj ploči, šta god
hoćete. Da bi bilo šta drugo bilo reprezentacija neke činjenice, ona mora sa njom da deli
logičku formu, a pored nje može da deli još neku drugu formu, specijalnu, na primer,
prostornu, ali mora da deli logičku formu. Iskaz rečenica mora da deli logičku formu sa onim
stanjem stvari koje predstavlja tom rečenicom. Ali ta logička forma iskaza nije novi
konstituent iskaza, jedini konstituenti iskaza su samo imena, ona nije novo ime pored već
postojećih imena. To, kako su imena povezana u iskaz, nije novo ime koje je predstavljeno
novim elementom, novim sastojkom iskaza. Dakle, da bi iskaz delio logičku formu sa
predstavljenim stanjem stvari, u njemu samom se ne može iskazati ništa o toj logičkoj formi
koja mu je zajednička sa predstavljenim stanjem stvari. Kad bi to bilo moguće, rečenica bi
mogla da izađe izvan svoje forme i da govori o njoj. Pošto je nužan uslov mogućnosti
reprezentacije sveta u jeziku, ovako zvuči potpuno kantovski, to da iskazi, koji opisuju stanja
stvari, imaju zajedničku logičku formu sa predstavljenim stanjima stvari. U samom jeziku se
ne može ništa reći o toj formi koju jezik mora da deli sa svetom. Ta forma se ne može
iskazati, ona se može samo posredno pokazati, ona se samo pokazuje.
Nemačka terminologija. Vitgenštajn nema konzistentno korišćenje jedinstvenih izraza,
ima više izraza koje koristi za iskazivanje i pokazivanje. U našim prevodima negde su
povučene neke distinkcije, negde su zanemarene. Glavni glagol za kazivanje je sagen, ima i
drugih, aussagen, sprechen, aussprechen, itd. Za pokazivanje, glavni glagol je zeigen. Pored
toga, on koristi ogledanje, spiegel, bukvalno preveden kod nas kao ozrcavanje. Glagol
darsstelung je posebno problematičan, nekad ga koristi u smislu kazivanje, nekad u smislu
pokazivanje. Da znate ova dva, dovoljno je, imate sagen i zeigen. Uslov da bi jedan iskaz bio
reprezentacija stanja stvari je da sa njim deli logičku formu, ali baš zato ne može više da
iskaže o toj logičkoj formi. Jezik mora da bude potpuno isto strukturisan kao svet koji je njim
predstavljen i to je ono što će se razotkriti u postupku analize. Vi mislite, kada govorite o
stolovima i stolicima, koji su propadljivi, da govorite nešto o realnim objektima. Ali to nisu
uopšte objekti, svi objekti koji postoje nužno postoje, među objektima nema nikakvih stolova
i stolica. Ali pošto vi govorom o stolovima i stolicama uspevate da izreknete neke istine o
svetu, onda vaše rečenice, koje su prividno o stolovima i stolicima, nisu uopšte o njima, nego
kada se do kraja izanaliziraju vi, i ne znajući, govorite nešto o traktarijanskim objektima, za
koje ne možete tačno da kažete nešto. Potreban je izuzetno visok nivo razvoja fizike da bi
saznali o čemu zapravo govorite kada govorite o svetu. I, naravno, gramatička forma ovih
rečenica o običnom iskustvu, koje su tačne, prikriva ovu logičku formu. On koristi jedno
poređenje i kaže da je gramatika običnog jezika kao jedno odelo koje skriva konture tela koje
je obučeno u to odelo, ali da to ništa ne smeta, zato što funkcija tog odela nije da otkrije pravi
oblik tela, već da obavi druge funkcije.
Već u ranom Traktatu imate tu ideju da je sa običnim jezikom sve u redu, samo vi
imate problem da pronađate, analizirate, oblik tog jezika koji će omogućiti da vam smisao
rečenica, za koje znate da su istinite, postane transparentan, njima izložen sinn da vam
postane transparentan i, u stvari, da vidite na koje konstituente realnosti de facto referirate čim
govorite o bilo čemu o svetu, iako toga niste svesni. Postoje brojna različita tumačenja o tome
šta su ovi objekti. Prema nekima, te objekte treba shvatiti kao elementarne čestice, prema
drugima, te objekte uopšte ne treba tako razumeti, treba da ih razumemo, prema uzoru na
Rasela, kao čulne podatke. Takvo mišljenje je zastupao Jako Hintika, on ga je značajno učinio
srodnim Raselu. Prema drugima, to nisu uopšte nikakvi čulni podaci, nego su to svojstva. Kod
Vitgenštajna, imena uopšte ne treba da shvatamo da stoje za neke pojedinačne objekte, već
stoje za svojstva. A kad govorimo o stanjima stvari, u koja su objekti ulančeni, mi zapravo
govorimo o koinstanciranosti ili koprezentnosti nekih svojstava. To je, u stvari, govor o
nekom stanju stvari, kao da kažete ovo je okruglo, crveno i veliko, imate svojstva crveno,
veliko i okruglo, koji su ulančani zajedno, i na taj način treba razumeti ovaj elementarni iskaz.
Sam Vitgenštajn, opet, nije mogao da navede primere elementarnih iskaza. Njih će dati fizika,
kada bude dovoljno razvijena. Ali on, kao logičar, može da zaključi da takvih iskaza u jeziku
mora biti, ali šta su oni tačno, to nije posao logike, niti filozofije da otkrije. Drugi su opet rekli
da ta svojstva ne treba da razumemo kao univerzalije, kao kod Rasela, već treba da ih
razumemo kao intimna svojstva ili trope, kao ona svojstva koja, u principu, mogu biti
instancirana samo na jednom objektu. Treći su opet rekli da su to svojstva koja su zapravo
moguća da budu višestruko instancirana, ali bez obzira što mogu da budu višestruko
instancirana, moraju se zadovoljiti neki dodatni kriterijumi, moraju biti fenomenološki prosta
svojstva, ona svojstva koja neposrednim iskustvom ne možemo dalje analizirati. Dakle, broj
interpretacija o tome šta su ti objekti je enormno veliki i one se ne slažu. Sam Eskom,
zajedno sa Kokijem, je imala interpretaciju da to nikako nisu svojstva već gole partikularije,
goli objekti bez svojstava i da tamo gde već vidite neko svojatvo, na primer, crveno ili
individualnu nijansu crvenog, da se ona već realizuje samo tako što je više tih golih
partikularija već ulančeno u stanje stvari, tako da samo povezivanjem ovih golih objekata,
koji čak i ne mogu individualno biti nosioci svojstava, realizuju se svojstva. Opet šta su ti
traktarijanski objekti je najveća misterija. Važno je da ih ima. Opet, potpuno je paralelna
misterija šta su imena, kada bi znali jedno, znali bismo odmah i drugo. Ovo mi je bilo važno
da vam kažem. Dakle, slaganja između interpretatora nema. Kada vidite negde da vam neko
sugeriše šta su ti objekti, da eksplicitno pokušava to da kaže, to je verovatno samo još jedna
interpretacija koja je verovatno već isto dovedena u pitanje.
Ono što se ne može pokazati, ono što jedan iskaz ne može zapravo da izrazi, njime se
tvrdi da je neko stanje stvari, koje je predstavljeno tim iskazom, realizovano u svetu, ali to se
tvrdi samo tako što sam iskaz deli formu sa predstavljenim stanjem stvari, ali se ne može
opisati sama ta forma. I Vitgenštajn će to reći. Svaki iskaz, on, u stvari, već pokazuje svoj
sinn. I smisleni iskazi nešto pokazuju. Opet, uobičajena greška je da je Vitgenštajn smatrao da
imamo dve vrste rečenica, smislene i besmislene. Ove smislene nešto kazuju i ništa ne
pokazuju, a ove besmislene neke ništa i ne pokazuju, a neke mogu nešto da pokažu. To je
pogrešna interpretacija. Vrlo jasno se kaže da čim iskaz ima sinn ili smisao, taj sinn je
pokazan. Iskaz pokazuje svoj sinn, a tvrdi da su istinitosni uslovi sadržani u tom sinnu i
zadovoljeni. Šta su smisleni iskazi? Pa, samo oni koji su reprezentacija nekih mogućih stanja
stvari, a to su jedino drugi iskazi, složeniji, dobijeni od njih. Elementarni smisleni iskazi su
slike mogućih stanja stvari, to su vam zapravo kontingentna empirijska tvrđenja, koja su tačna
ili lažna. Šta se, međutim, dešava sa raznim iskazima koje srećemo u filozofiji? Problem sa
njima je, reći će Vitgenštajn, recimo, u metafizičkim tvrđenjima, što kada analiziramo te
iskaze, doći ćemo do jednog dela kome nije uopšte pridodat smisao, nije mu pridodato
značenje. Metafizički iskazi su besmisleni. Jedini pravi metod u filozofiji, za Vitgenštajna,
sastoji se u tome da kada neko počne da izriče metafizičke teze, da se njegove rečenice,
kojima on izražava te svoje stavove, analiziraju i da mu se pokaže da u nekom od delova, u
analiziranom obimu tih iskaza, taj govornik, koji tvrdi nešto metafizičko, nije pridodao
nikakav bedeutung. Pa, pošto postoji jedan delić, nekakav izraz bez bedeutunga, a imena
nemaju nikakvog drugog značenja osim bedeutunga, onda imate jedan deo rečenice u svakom
metafizičkom iskazu koji je potpuno bez značenja. Kao kad bi nešto govorili, pa ide neki deo
k,g,b,š, pa nastaviš nešto drugo. Onda ni sama celina nema smisao. Ove iskaze, koji sadrže
jedan deo lišen bedeutunga, pa zato nemaju smisla, Vitgenštajn ih naziva unsinn, dakle, oni
su besmisleni, ali za njih koristi specijalnu nemačku reč unseen. Postoje i drugi iskazi koji
nemaju smisao, ali im smisao nedostaje na drugi način. Takve su kontradikcije i tautologije.
Kako dobijamo složene iskaze od elementarnih? Tako što ih pravimo kao istinitosne funkcije
elementarnih.
Šta je opšta forma svakog smislenog iskaza? To je ovo: Kako razumeti ovaj znak?
Ovaj p, nadvučeni, to je, za Vitgenštajna, skup svih elementarnih iskaza, bez obzira da li su
tačni ili lažni. Kako dobijamo ostale iskaze? Pa, ostale iskaze dobijamo tako što ovo
ξ (sigma), ovo ξ je zapravo jedan, izaberite podskup ovih elementarnih iskaza iz p ili od nekih
još ranije dobijenih složenih iskaza, pa ih sve negirate. Pomoću Šeferovog veznika napravite
konjunkciju negacije svih tih iskaza, to vam je ovo N od ξ. Ako uzmete bilo kakav podskup
elementarnih iskaza i sve ih negirate, pošto su elementarni iskazi smisleni, dobićete smislen
iskaz. A onda taj smislen iskaz možete udružiti sa još nekim podskupom elementarnih iskaza,
sve ih negirate, dobićete novi smislen iskaz. I svi smisleni iskazi su samo to, ništa više. Dakle,
svi smisleni iskazi su samo istinitosne funkcije elementarnih iskaza. Ceo jezik je u potpunosti
ekstenzionalan. I, naravno, ono što je Rasel pogrešno verovao, to Vitgenštajn negira, i to
smatra jednom od osnovih teza u svom Traktatusu. Logičke konstante, odnosno, veznici nisu
imena, oni ne stoji ni za kakve objekte. Rasel se, u fazi pre nego što je upoznao Vitgenštajna,
spremao da napiše knjigu, koju na kraju nikad nije završio, ostala je u rukopisu, koja se zvala
Teorija saznanja, Theory of Knowledge, i on je tu zastupao ideju, vrlo ranu, da su, u stvari,
negacija, konjunkcija i disjunkcija imena apstraktnih objekata. To Vitgenštajn negira. U stvari,
nije potrebno uopšte. Ako bi to bilo slučaj, ne bi uopšte mogli da objasnimo na koji način
jedan iskaz ˥˥p ima smisao, isti sinn, kao iskaz p, jer ako bi negacija bila ime i stajala za neki
apstrakni objekat, u iskazu ˥˥p se taj objekat dva puta spominje, dok to nije slučaj sa iskazom
p. Dakle, iskaz ˥˥p govori nešto o objektu, o kom ovaj prvi ne govori, oni ne mogu imati isti
smisao. Dakle, ime nekakvog objekta se pojavljuje u obliku jednog, a ne pojavljuje se u
drugom od tih iskaza. To onda znači da oni ne mogu imati isti sinn, a oni imaju isti sinn, jer
imaju iste istinitosne uslove, sinn jednog iskaza su njegovi istinitosni uslovi. Veznici su
sinnkategorematski izrazi. Oni služe da od jednostavnijih rečenica, jednostavnijih smislenih
iskaza, formiramo nove i tada razumemo na koji način sinn novonastalog složenog iskaza
zavisi, kakva je on funkija od seenova ovih elementarnijih iskaza. To je sve što se može
razumeti u pogledu značenja veznika, nema tu ničeg više. Oni ne stoje ni za kakve apstraktne
objekte, kao što je verovao Rasel. Dakle, ta ideja je upućena protiv Rasela, iako se Rasel tu ne
spominje ekspicitno.
I, naravno, imamo sada situaciju da možemo sada kombinovati elementarne iskaze
koji imaju sinn, da napravimo iskaz kojima sinn nedostaje. To je slučaj sa tautologijom. Ako
posmatrate tautologiju, svaka tautologija je istinit iskaz, bez obzira koje stanje stvari postoji u
svetu. Ona je u skladu sa svakim mogućim stanjem stvari. Dok, sa druge strane, kontradikcija
isključuje svako moguće stanje stvari. Lažna je, kakav god da je svet, kakvo god je stanje
stvari u svetu. To Vitgenštajnu pokazuje da logičke istine -- koje su tautologije, i njihove
negacije -- koje su kontradikcije, u stvari, ništa o svetu i ne govore. One nemaju nikakav sinn,
nisu nikakve reprezentacije sveta. Ali one nisu besmislene na isti način kao metafizički iskazi.
Oni nisu unsinn, oni su sinnlos. Šta znači reći da su sinnlos? To znači da je izvor besmisla,
kod jedne i kod druge vrste iskaza, drugačiji. Kod metafizičkih iskaza, ako ih do kraja
analizirate, dolazite do parčića koji su lišeni svakog značenja, koji nemaju bedeutung. Sa
druge strane, ako uzmete, na primer, iskaz pv˥p, dobićete jednu tautologiju. U njoj, ako je p
nekakav smislen elementarni iskaz, onda je, u stvari, sve je tu smisleno. Nigde nemate jedan
deo kome nedostaje bilo kakvo značenje. Ali upotrebom veznika, bez obzira što ovi delići p,
pa i ne ˥p, imaju sinn, imaju smisao, upotrebom veznika dobijena je celina, u kojoj,
Vitgenštajn će reći, da je smisao pogrešan ili otkazan. Dakle, s obzirom na to kako su
sjedinjeni u širi kompleks, u celinu koja čini jednu tautologiju, bez obzira što svi delovi imaju
smisao, celini smisao nedostaje. Ona više nije reprezentacija nikakvog mogućeg stanja stvari,
već je u skladu sa svakim mogućim stanjem stvari. Ako je smisleni iskaz ona mrlja koja
razgraničava crnu i belu površinu, ona stanja stvari koja su u skladu sa njim, i ona stanja stvari
koja nisu u skladu sa tim iskazom, tautologija odgovara belom papiru. Ona je kao jedna tačka
u nultnoj dimenziji koja je skupljena u centru tog papira i ostavlja celo polje slobodnim. Sa
druge strane, kontradikcija odgovara mastilu koja prekriva ceo papir. Ona ne ostavlja logički
prostor više ni za šta, celog ga je ispunila.
Dakle, tautologije i kontradikcije ništa ne kažu. Strogo uzev, one su besmislene. Ali
nisu besmislene na isti način, kao metafizički iskazi. One ništa ne kazuju, ali one nešto
pokazuju. Iskazi, koji su sinloss, mogu nešto i da pokazuju. Šta one pokazuju? Pa, one
pokazuju skele sveta. Upravo onu zajedničku logičku formu jezika i stvarnosti možemo
iščitati iz tautologija. Logičke istine, na neki način, posredno pokazuju formu koju jezik ima i
koja omogućava da bude uspešno sredstvo reprezentacije realnosti. Opet, šta je to što u
običnom jeziku vam se čini kao da ometa ovu tezu o izomorfnosti? Pa, mi često uvodimo
više imena za jedan isti predmet. To u jednom idealom jeziku ne može biti slučaj. Ali,
Vitgenštajn kaže sledeću stvar: Ono što je pravo ime, ne predstavlja nikakav pojedinačan
zvuk, znak, niti učestalo ponavljanje. To je ono što je zajedničko svim tim imenima koja
referiraju na isti predmet. Sva imena, koja referiraju na isti objekat, stoje u nekakvoj relaciji
ekvivalencije i klasa tih imena jeste ime, on to poistovećuje. Ako želite da kažete da dva
imena referiraju na isti objekat, kao Zornjača i Večernjača, to ne možete uopšte da kažete.
Iskazi identiteta takođe nisu smisleni. To, da različita imena stoje za isti objekat, je isto nešto
što se samo pokazuje. Ne može se smislemo izraziti u jeziku. Šta je to sve još što se ne može
smisleno izraziti u jeziku? Pa, ne može se ne samo govoriti o zajedničkoj formi iskaza sa
predstavljenim stanjem stvari. Ne mogu se smisleno izricati kontradikcije i tautologije. Da
sama tautologija nema nikakav sinn, vidi se već iz toga da kada napravite konjunkciju jednog
smislenog iskaza, koji je reprezentacija nekog stanja stvari, sa tautologijom, sinn ostaje
potpuno nepromenjen, tj. smisao početnog empirijskog iskaza. Dakle, nikakav sinn nije
pridodat, nema nikakvih novih istinitosnih uslova koje ova konjukcija sa tautologijom unosi u
složenu celinu. U stvari, sinn je na neki način otkazan u značenju na koji su sinnvoll, odnosno,
smisleni delovi kombinovani u složenu celinu, dolazi do otkazivanja smisla u celini kod
tautologije i kod kontradikcije.
Šta je to što se još uopšte ne može reći? Šta se još ne može iskazati u jeziku? Ne mogu
se iskazati, za njega, ni takozvana formalna svojstva. Kao što objekti imaju formalna svojstva,
tako i imena imaju formalna svojstva. Sećate se, formalna svojstva nekog objekta govore o
mogućnosti kombinovanja tog objekta u stanje stvari. Ne može se svaki objekat sa bilo kojim
drugim udružiti u stanje stvari. Te mogućnosti moraju biti unapred date. Nema nikakvog
naknadnog empirijskog otkrivanja mogućnosti, za Vitgenštajna. Sve mogućnosti se mogu
posredstvom logike saznati unapred. Formalna svojstva imena govore o tome sa kojim drugim
imenima se to ime može kombinovati u smislen iskaz. Ne može bilo kakav spsiak imena dati
smislen iskaz. Kao što se ne mogu bilo koji objekti kombinovati sa bilo kojim drugima u
stanje stvari, tako se ni sva imena ne mogu kombinovati sa bilo kojim drugima u smislen
iskaz. Naime, ime se može kombinovati samo sa imenima onih objekata sa kojim se njegova
referencija objekta, na koje on referira, može kombinovati u stanje stvari. Formalna svojstva,
ili forma imena, nju čine svi smisleni iskazi u kojima to ime može da se pojavi u različitom
obliku. Oni od njih koji su tačni, odgovaraće materijalnim svojstvima imena, kao što imate
materijalna svojstva objekta. Dakle, kombinatorne sposobnosti jednog imena su potpuno iste
kao kombinotarne sposobnsti objekta za koje to ime stoji. To je ono što omogućava
reprezentaciju.
E sad, ako biste trebali da kažete da ime ima izvesna formalna svojstva, to ne možete
reći. To se opet samo može posredno pokazati kroz upotrebu tog imena. Isto tako, ne možete
govoriti da je nešto ime, da je nešto iskaz. Ne možete čak reći da je neko ime, na primer,
numeričko ime. Isto tako, ne možete ni reći, na primer, za objekat čija je celokupna
referencija tog imena, da je broj ili da je fizički predmet. Ta formalna svojstva se mogu samo
pokazati. Naime, u adekvatnoj notaciji formalna svojstva imena bi bila direktno čitljiva iz
same notacije. Dakle, ako postoji više različitih kategorija imena, koje odgovaraju različitim
kategorijama objekata, s obzirom na njihove mogućnosti kombinovanja, onda će, u stvari, iz
toga da se neki objekat može kombinovati sa drugim objektom iz te kategorije, a ne sa
objektom van te kategorije. To će biti čitljivo iz toga što ćemo za sve te objekte, koji pripadaju
istoj kategoriji, koristiti istu vrstu konstante, istu vrstu varijable, a za objekte, koji pripadaju
drugoj vrsti kategorije, drugu vrstu konstante, drugu vrstu varijable. Dakle, iz jednog idealnog
zapisa i notacije to postaje potpuno očigledno. Vitgenštajn je čak smatrao da ljudi ne bi
trebalo da koriste uopšte jednakost, ona treba da iščezne, jer ako vi kažete a=b, to niste
stavili, onda je trebalo samo da koristite a. Ako kažete postoji x i y, sa nekim svojstvima, onda
se automatski isključuje da su oni, u stvari, isti, jer čim ste upotrebili različite varijable, time
ste pokazali da oni stoje i za različite vrednosti. To treba da bude transparentno iz sistema
notacije. Rasel je onda shvatio da Vitgenštajn, po njemu, nije ništa hteo da kaže o običnom
govornom jeziku, već je hteo da govori o idealnom veštačkom jeziku koji je trebalo napraviti.
I na takav način je čitao Traktat, kao pokušaj da se konstruiše jedan formalizovan jezik koji će
onda biti zgodan za izvesne naučne svrhe, pre svega, koji može da se koristi onda u
matematici i fizici. To, međutim, nisu bile Vitgenštajnove ambicije i to je jedno od glavnih
stvari što je zamerao Raselu, u njegovom predgovoru, činjenicu da ga je Rasel pogrešno
razumeo. Kao da je on hteo da opiše jedan novi alternativni formalizovani jezik, u odnosu na
onaj koji je, recimo, dao Frege ili koji je koristio Rasel u Principi matematici ranije, a to mu
uopšte nije bila namera. Namera mu je bila da se, zapravo, govorenjem o ovim traktarijanskim
imenima, koja referiraju na traktarijanske objekte, razotkrije prava struktura ovog jezika koji
de facto koristimo u komunikaciji, kojim se sporazumevamo. Da se govori o običnom jeziku,
onako kakav on stvarno jeste, samo što je njegova struktura teško uočljiva.
 Druga stvar koja je izazvala neslaganje, zašto je važan Raselov predgovor. Kao što
vidite, sam Vitgenštajn je smatrao da: da bi jezik mogao da predstavlja stvarnost, jezik mora
da deli strukturu sa stvarnošću koju predstavlja. Znači, ako imate više različitih jezika, koji su
svi oruđa reprezentacije stvarnosti, dubinska struktura svih njih mora biti ista logička, jer će
biti ista kao struktura sveta koji je opisan tim jezikom. Kako god da imate mnoštvo
gramatičkih kontigentnih razlika među postojećim živim jezicima, logička analiza će ih sve
svesti na jedan isti oblik koji će odgovarati strukturi sveta, jer samo tako se tim iskazima
može nešto reći o svetu. Bez tog uslova, ovi iskazi ne mogu uopšte biti oruđe reprezentacije
sveta. Istovetnost strukture je nešto što je uslov mogućnosti reprezentacije. To je osnovna
ideja. E sad, ako je to tako, Vitgenštajn zaključuje, dakle, o toj strukturi koju jezik deli sa
svetom, ne možemo govoriti u samom jeziku. Ona se pokazuje. To su ti mistični elementi kod
Vitgenštajna. Rasel je ovim bio veoma nezadovoljan. Rasel kaže: Vitgenštajn ovde jako puno,
u svojoj knjizi, govori o raznim stvarima, o kojima se ništa smisleno ne može reći, i čini se da
je puno toga, ne samo što smisleno, već i tačno, je uspeo da kaže o tim stvarima. Samom sebi
kao da tu protivreči i ne vidi se zašto ne bismo pribegli sledećem rešenju. Čak i ako priznamo,
Rasel je u toj fazi smatrao to tačnom tezom zapravo, čak i ako priznamo da je istovetnost
strukture uslov mogućnosti reprezentacije sveta u jeziku iz toga, i ako priznamo da se
struktura jezika ne može predstaviti u jeziku samom, ta struktura koju deli sa svetom, za čije
opisivanje služi. Ne vidi se zašto ne bismo mogli sad, to je istorijski izuzetno važan momenat,
da uvedemo jednu hijerarhiju jezika, u kojoj ćemo u drugom jeziku govoriti o prvom jeziku,
na isti način na koji prvi jezik govori o svetu. Tako da dok je posao prvog jezika da opiše svet,
zašto ne bismo uveli drugi jezik, pa ćemo u njemu govoriti o strukturi prvog jezika. To je, u
stvari, prvo pominjanje, istorijski, distinkcije između objekt jezika i meta jezika, jeste u
Raselovom predgovoru Traktatu. Znači 21-ve godine. To je i danas standardno mesto, to
učite na uvodnim kursevima iz logike. Ali to nastaje sad. To je, po Raselu, pokušaj da se
izbegne ova ideja da se o toj zajedničkoj strukturi jezika i sveta ništa ne može reći, već da se
ona samo posredno može preneti na ovaj misteriozan način, pokazivanjem. Ako se ne može u
jeziku direktno opisati struktura samog jezika, hajde da to učinimo u nekom drugom jeziku
koji će govoriti o prvom jeziku, čiji će predmet opisivanja biti prvi jezik, a ne svet. E sad, tu
je, naravno, veliko pitanje koliko je zadovoljavajuće ovo Raselovo rešenje. Tu je sad Rasel
ponudio izgradnju jedne potencijalno beskonačne hijerarhije jezika, kao izlaz iz ovoga
ćorsokaka pokazivanja, o kome ne možemo puno toga smisleno i eksplicitno kazati pomoću
samog jezika. Istorijski izuzetno važno! Ne možemo reći, na primer, da je pet broj, za
Vitgenštajna. To se uopšte ne može reći. To da je pet broj, pokazuje se time što stoji iza broja
pet. Numerički singularni termin 5 pripada određenoj notaciji, pripada numeričkim
konstantama, a to se vidi iz načina na koji se to zapisuje, a ne konstantama druge vrste. To sve
postaje transparentno iz same strukture zapisa iskaza, u kojima se govori o broju pet. Iz toga
kakva su ta imena koja stoje i kako su ona povezana sa drugim imenima. To je jedna od onih
stvari koja se pokazuju. Dakle, formalna svojstva objekata su takva da se o njima ne mogu
izricati smisleni iskazi, ona se sama pokazuju. Isto važi još više, samim tim, za pojmovna
svojstva jezičkih izraza, imena. Ne mogu se izricati smisleni stavovi etike, estetike i religije.