Kjerkegor – Predavanje

Seren Kjerkegor je danski filozof, rođen 5. maja 1813. godine u Kopenhagenu. Poznat je kao
otac egzistencijalizma – pravca u filozofiji, prema kome egzistencija prethodi esenciji,
odnosno, pravca koji zastupa ideju da jedino u čovekovom slučaju metafizička suština nije
unapred data, već se ona mora ostvariti kao postignuće u toku postojanja. Kjerkegor proces
ostvarivanja ovih potencijala u toku života deli na tri stardijuma. Pored teorijskog prikaza ova
tri stadijuma, u svom izlaganju pružiću i praktičnu primenu ove teorije na primeru života
samog Kjerkegora.

U tom kontekstu on je razlikovao tri osnovna stadijuma. Estetski, etički, religiozni. Ako bi
smo stvari malo uprostili, mogli bi da kažemo da je estetski stadijum svojstven kako
detinjstvu tako i mladosti. Etički stadijum obeležava naše zrelo doba. A da je religiozni
stadijum nešto što je najčešče svojstveno starosti. Kad kažem najčešće, to onda znači da neko
može i ranije da sazri do najvišeg stadijuima. Svaki naredni stadijum je superiorniji u odnosu
na onaj predhodni. Ako kažemo da je religiozni stadijum najčešće svojstveno zrelom dobu ,
onda to Kjerkegor hoće da kaže da ličnost raste, da se ličnost razvija tokom celog života. Nije
razvoj ličnosti isto što i bilološki razvoj. Iz ugla psihologije bi se starost mogla objasniti kao
neki degenerativni period života, polakao popuštaju životne funkcije. Kjerkegor smatra da se
čovek uvek razvija. Ako se ne razvija telom, razvija se duhom. To da se u starosti razvijamo,
to znači da i u starosti imamo mogućnost za besmrtnost i spasenje.

Estetski stadijum:
Prvi stadijum, estetski Kerkegor na jednom mestu određuje kao onaj stadijum na kome težimo
uživanju. Uživanje je ključna reč eststkog stadijuma egzistencije. To je naša prirodna
sklonost. Zato u detinjstvu i u mladosti imamo tu težnju i estetski stadijum je svojstven
ranijem životnom dobu.
Pesnički stil života.
Svojstvena je imaginacija, maštanje, fantaziranje, igranje sa mogučnostima ne birajući
nijednu.
Ovde imamo poigravanje sa različitim životnim mogućnostima koje je dakle obeležje
estetskog stila egzistencije. Međutim Kjerkegor konstatuje da se u toj igri sa mogućnostima
dešava to da se ne donosi nikakav izbor. Ono što je neodstatak igre sa mogućnostima i
poigravanja i eksperimentisanja sa vlastitim životom to je da nema istrajnosti.(kritika: osim
istrajnosti u poigravanju). Što se nijedna mogućnost ne realizuje. Nijedna mogućnost se ne
dovodi do ispunjenja. Neko ko živi estetski ceo život provodi u zaletima da počne živeti.
Pesnički stil egzistencije podrazumeva sanjarenje, maštanje. To da živimo u svetu mašte i da
nam je sve dostupno, i sve mogućnosti su nam otvorene, ali zapravo nijedna mogućnost nije
istinski otvorena, zato što uvek zastajemo na pola puta i nijednu od tih mogućnosti ne
realizujemo. Onda Kjerkegor govori o kvazi-izborima umišljenim u svetu mašte kao nešto što
je svojstveno boemima. Često ćete doći do toga da se boemi okarakterišu kao slabići koji ništa
konkretno i ne urade u svom životu, puno obećavaju, deluju jako zanimljivo, nisu dosadni ali
nemaju rezultate i ne pružaju ništa ozbiljno u životu.(zapažanje-danas postoji industrija
zabave koja omogućava boemima da se njihov način života isplati, to jest da se realizuje).
Iracionalnost kao voluntarizam.
Raspršenost psihe na pojedinačne nagone. Nedostaje koncentracija na jednu želju.
Ljudi izbegavaju strepnje nevolje i paradokse i vole ishode jer im to pruža estetsko
zadovoljstvo (ESTETSKI STTADIJUM).

Etički stadijum
Etički stadijum ppočinje izborom jedne mogučnosti i prihvatanjem odgovornosti za nju.
Egzemplar je brak.
Kjerkegor smisao etičkog opisuje preko kategorije izbora, naglašavajući da je izbor važan za
samu osobu koja bira a ne za objekat izbora. I da je izbor ono što zapravo integriše ličnost,
nešto što ličnost čini sabranom . dok neko ko živi estetski on je rasplinut, hirovit,
neuravnoteženih rasploženja. Na etičkom stadijumu se stvaraju pretpostavke za integraciju
ličnosti. Za to da se ličnost izmiri sama sa sobom, da ne bude rastrzana i to se sve dešava
preko izbora. Izbor je izlazak iz indiferentnosti. Tek sa izborom se pravi razlika. Neko ko se
ponaša don žuanovski ne pravi razlike između svojih objekata. A sa izborom jedne osobe je
napravljena kvalitativna razlika i ta osoba je drugačija od svih ostalih osoba i to je zapravo
ono što je postignuće na etičkom stadijumu. Uz to etički stadijum i izbor podrazumeva
preuzimanje odgovornosti i odgovornije ponašanje prema drugom. Don Žuan je krajnje
neodgovoran prema ženama koje zavodi.(opažanje: odgovoran je prema smislu estetskog
stadijuma). Na etičkom stadijumu vlastiti izbor podrazumeva i vlastitu odgovornost. Sve ovo
Kjerkegor ilustruje na primeru braka. Dakle brak je po njemu institucija etičkog stadijuma
egzsitencije, na kojem se prevazilaze slabosti takozvane romantične ljubavi i Don
Žuanovskog načina ponašanja. U braku pojedinac postaje odgovran prema jednoj osobi.
Baveći se temom braka Kjerkegor objašnjava nasprot Hegelu koji je smatrao do ljubav
proističe iz odluke, iz izbora. Kjerkegor nasuprot tome ukazuje na to da ljubav mora da
prethodi braku. Ne može odluka sama po sebi da proizvede ljubav, ali ljubav može da se
transformiše u brak. Ljubav nije stvar racionalne kalkulacije, da li bi nama neko odgovrao ili
ne, već mora postojati ta emotivna baza ali ona treba da se transformiše u preuzimanju
odgovrnosti i to tek neku vezu čini zrelom i osobu etički odgovornom. Ono što je još važno
kod Kjerkegora kad razmatra temu braka jeste to da brak ako proističe iz ljubavi jeste nešto
što uključuje i estetsku vrednost, on u tom smislu govori i o estetskoj legitimnosti braka.
Estetskoj valjanosti braka. Nije etički stadijum nešto što nužno isključuje zadovoljstvo.
Smisao etičkog stadijuma jeste da se osigura neko zadovoljstvo. Brak je jedan modalitet kako
se zapravo može zadovoljstvo učiniti trajnijim. Zadovoljstvo u braku nije manje od
predbračnog zadovoljstva. Zato što se u braku objedinjava veći broj suprotnosti. Dakle kada
neko govori o esteskoj vrednosti, onda on ima na umu jednu ideju da estetska draž, estetska
vrednost proističe iz spajanje nekih suprotnosti. U bračnoj ljubavi se spaja veći broj
suprotnosti nego u romantičnoj ljubavi ili seksualnoj vezi. Tu se spaja odgovornost sa
žudnjom, što onda obogaćuje taj odnos. I ono što Kjerkegor naglašava jeste to da bračna
zajednica, bračna ljubav uključuje religioznu dimenziju. On kaže da bračna ljubav za razliku
od romantične uključuje rezignaciju. U bračnoj zajednici ćemo u jednom trenutku postati
rezignirani drugom stranom, što nam više nije tako lepo kao što nam je bilo i tako dalje. Ta
rezignacija je međutim nešto što pruža šansu za dalje sazrevanje ličnosti. Dakle ako smo rekli
da religiozni stadijum podrazumeva stradanje, onda je to suočavanje sa iskustvom rezignacije
ono što pruža šansu da se ličnost dalje transformiše i dalje razvija i zato je i Kjerkegror bio
pun hvale za instituciju braka.
Etičko je univerzalno i kao univerzalno univrzalno je važeče, što znači da važi sve vreme.
Imanentno je, nema svrhu izvan sebe (KRITIKA TELEOLOŠKIH UZROKA), već je ono
svrha, a kad bi se u njega unelo nešto što je izvan njega prestalo bi da važi (AUTONOMIJA
I HETERONOMIJA). Pojedinac ima svoju svrhu u univerzalnom, a njegov etički zadatak je
ada konstantno odbacuje svoju pojedinačnost radi univerzalnog. Čim pojedinac stavlja svoju
pojedinačnost naspram univerzalnosti on čini greh i upada u duhovnu krizu. Etičko
izjednačava sa večnim blaženstvom jer se pojedinačno ne guni kada se njega odriće nego
ostaje sačuvano u višem koje je njegova svrha.
U etičkoj fazi čovek ima dužnost da se oslobodi unutršnjeg poput osečanja i raspoloženja. i
izrazi ga u nečemu spoljašnjem. Svaki put kada pojedinac želi da napusti to spoljašnje radi
unutrašnjeg dolazi do duhovne krize.
Univerzalnost vodi u praznu formalnost i to je ono što tera čoveka napred u sledeču fazu
razvoja.
Ono što je Kant veličao kao suštinu moralnosti, to je mogućnost univerzalizacije, da svi
podležemo istim pravilima, to je za ličnosti neka vrsta prinude, jer ličnost želi da se razlikuje i
da na neki način bude izuzetak u pravilima, a ne da podleže pravilima i to je osnovni impuls
koji pokreće egzistenciju, tj. ličnost na dalje transformacije i usmerava ih ka traženju nekog
modaliteta života koji će u većoj meri afirmisati ono što je ličnost
Ljubav viteza beskonačnosti prema konkretnom poprima religiozni karakter i preobražava se
u ljubav prema Večnom Biču koje mu ne uzvrača ljubav ali mu pruža psihički mir potvrdom u
večnoj svesti značaja te ljubavi u obliku večnosti koju realnost ne može oduzeti. Vitez na taj
način ono nemoguče čini mogučim izražavajući ga duhovnom, ali to čini tako što se odriče te
konačne stvari. Želja koja je nemoguča u stvarnosti okreče se u unutrašnjost u duhovnost ali
se ne zaboravlja (SUBLIMACIJA). Za tu ljubav više nisu potrebni konačni podsticaji jer ona
gubi seksualni karakter već je to ljubav prema objektu u ljubavi u večnom aspektu.
(PROVANSALSKI VITEZOVI
Beskonačna rezignacija je poslednja faza koja prethodi veri tako da niko ne može doči do
vere, a da nije prošao kroz beskonaččnu rezignaciju. jer u beskkonačnoj rezignaciji subjekat
postaje svestan sopstvene večnosti i tek je td omogučno viđenje postojanja iz perspektive
vere.
Za rezignaciju nije potrebna nikakva vera, ona je delo večne svesti, to je filozofsko kretanje
koje se može izvesti po želji svaki put kada čovekom vlada heteronomna želja za konačnim
jer večna svest voli Boga večnom ljubavlju (SPINOZA).
DAJ PRIMER SPINOZE O VEČNIM I PROLAZNIM ZADOVOLJSTVIMA
Bezgranična rezignacija implicira samodovoljnost.zato viteza begranične rezignacij nije briga
za postupke ljubavnog objekta. Samo niža vrsta ljudi nalaze zakon svoga delanja u drugom
čoveku, a premise svoga delovanja izvan sebe samog (SPINOZA, KANT, NIČE).
Zašto Kjerkegor naglašava neka neprijatna iskustva kao što je očajanje ili kao što je strepnja,
seta, strah i drhtanje? Pa poenta je u tome da je čovek koji nema duboka osećanja nužno
površan. Kjerkegor samu objektivnost ne shvata kao vrlinu. Mi smo danas skloni da smatamo
da je nekakva nepristrasnost, bezinteresnost, objektivnost pozitvna stvar. A da je nasuprost
tome nekakva emotivna uzburkanost nešto loše. Filozofska tradicija nas uči da je za
formiranje ličnosti refleksija, tj. samosvet i promišljanje najvažnija stvar. Dakle, osvestiti
neka iskustva i imati što bolji uvid u vlastito biće i u spolk. svet je ono što formira ličnost.
Kjerkegor tu pravi obrt. Za njega je subjektivnost, pristrasnost i emotivnost, a ne racionalnost
ključna stvar za formiranje ličnosti. Dakle, nas formiraju emocije, a ne misli. To iskustvo
straha i drhtanja je zapravo način da se izađe iz ravnodušnosti! Racionalnost, objektivnost i
moralnost se mogu svesti na ravnodušnost. Mi se sa ravnodušnošću odnosimo na ono što se
dešava u svetu i što se dešava nama samima, a to se često naziva zrelošću. Brojni su primeri iz
istorije filozofije kojima se može potkrepiti to stanovište koje Kjerkegor kritikuje. Recimo
Platon je smatrao da je najveća nesreća koja može zadesiti čoveka je to da postane mrzitelj
uma. Dakle, ako posumnjamo u um i razgovetno mišljenje, onda smo u velikom problemu po
Platonu. Spinoza je još bolje formulisao ono što Kjerkegor kritikuje i on na jednom mestu
kaže: „ne smejati se, ne plakati, ne proklinjati nego samo razmevati. Spinoza od nas traži da
sa mirom i ravnodušnosti prihvatamo svet oko sebe. Razmevanje na kom insistira Spinoza,
zahteva od nas da se emotivno ne uzbuđujemo, da nemamo ni pozitivne, a ni negativne
emocije. Kjerkegor smatra da kada se razmišlja na taj način ličnost se ne potvrđuje. Po
Spinozi, za razvoj ličnosti najvažnije je podleći apatiji. Znači razumevanje o kome spinoza
govori veoma liči na apatiju. Znači racionalnost i moralnost nameću duh pokoravanja, duh
pokornosti, gde čovek olako pristaje na gubitak. Čovek tu i ne pokušava da ostvari neke svoje
ciljeve i ne pokušava da se izbori za nešto do čega mu je lično stalo. Dakle, ta racionalnost i
objektivnost najčešće povlače i malodušnost. Znači olako se mirimo sa gubitkom i sa tim da
je nešto nemoguće
Prvi tip religioznosti jeste kretanje beskonačne rezignacije. Rekli smo da tu postoji
dvosmislenost, da kretanje beskonačne rezignacije počinje na etičkom stadijumu i da je neka
vrsta uvoda u kretanje vere. To kretanje beskonačne rezignacije je filzofsko kretanje, kako
Kjerkegor kaže. Što znači da je to jedno iskustvo koje uključuje emocije, ali te emocije nisu
glavna stvar, već je pre reč o jednoj refleksiji u smislu sagledavanja relativnosti naših htenja i
dolaženja do svesti o nečemu beskonačnom, za razliku od onoga što je konačno u našem
htenju. U beskonačnoj rezignaciji se afirmiše vlastito ja, kao nešto što je nesamerljivo i
nesvodljivo na bilo koji predmet htenja tog vlastitog ja. Dakle, kroz to prvo kretanje vere mi
zadobijamo nekakav mir i nekakvu svest o apsolutnoj važnosti, o beskonačnoj vrednosti našeg
vlastitog ja, jer mi možemo svega da se odreknemo. To rezigniranje možemo razumeti kao
neku vrstu odricanja, a u odricanju se afirmiše ili uzdiže to vlastito ja koje se odriče nečega
 Religiozni stadijum :

Razlika između viteza vere i tragičkoh heroja je što traggični heroj ostaje na etičkom nivou.
Etički odnos je odnos običajnosi. Vitez vere prevazilazi etičku sferu i svoju svrhu postavlja
iznadd etičkog.
TEOLOŠKA SUSPENZIJA ETIČKOG
Iracionalizam kao fideizam. Vera kao nadracionalizam.
Kako razumeti K. iracionalizam? Jedno od formalnih određenja jeste fideistička varijanta
iracionalizma. Iracionalizam može imati različite forme (npr. voluntarizam - primat volje nad
razumom) Kod K. nije voluntarizam već fideizam - naglašavanje značaja vere. Vera je iznad
razuma. Vera ide korak dalje od onoga što možemo racionalno sagledati. I to određenje
iracion. kao fideizma samo po sebi je maglovito i nejasno - neko može pomisliti da K.
afirmiše neku vrstu naivnosti, bezazlenosti; ako je vera najvažnija da li su u prednosti osobe
koje nemaju kapacitet za racionalnu kalkulaciju. Da li su u prednosti osobe koje su lakoverne.
Fideizam ne zahteva naivnost ili nerazvijenost intelektualnih sposobnosti. Zato se
religiozni stadijum egz. smešta na najviše mesto, posle etičkog stadijuma koji podrazumeva
razvijenost intelektualnih i moralnih sposobnosti. Dakle, kandidat za viteza vere ne može biti
osoba koja nije moralno razvijena, koja nema osećanje dužnosti ili osoba koja nije realistična,
koja nema kapacitet za racionalno sagledavanja situacije u kojoj se nalazi. Na nekim mestima
K. govori o verovanju snagom apsurda (snaga vere) koje se ogleda u tome da kada smo
sasvim načisto da je racionalno gledano nešto nemoguće mi ipak .?.. prvo, to možemo
protumačiti na taj način da je skok vere u pravom smislu moguć samo ako osoba nije u nekom
izmenjenom stanju svesti, suženom stanju svesti. Osoba mora biti potpuno načisto sa šansama
da nešto postigne. Kretanje vere nije nešto što bi mogli protumačiti kao samozaborav. Da
čovek zaboravi na stvarnost i date, realne šanse. Potpuno je puna i jasna svest o situaciji u
kojoj se nalazimo i onda nakon toga može uslediti skok vere. K. iracionalizam ne shvata u
tome da bi ta reč mogla etimološki da se protumači nešto izvan racionalnosti, nije smisao K.
iracionalizma da se afirmiše nešto što je izvan (ili ispod) racionalnosti u smislu nekog
prethodnog nivao. Iracionalizam podrazumeva nešto što je iznad racionalnosti, implicira to da
se racionalnost mora prethodno razviti i da se afrimiše nešto što preostaje kada racionalna
misao dođe do svojih krajnih granica. Dakle, kada se mi suočavamo sa granicama
racionalnosti onda se stvara prostor za skok vere. U tom smislu se za K. iracionalizam ne bi
moglo reći da je antiracionalizam ili subracionalizam (nešto što podrazumeva nešto niže od
racionalnosti, što joj prethodi) već je superracionalizam, nadracionalziam, puno uvažavanje
racionalnih moći ljudskih bića, ali potenciranje nečega što može da prevaziđe ograničenja
racionalnih moći ljudskih bića. K. na taj način vidi veru.
Paradoks vere se sastoji od toga što postoji unutrašnjost koja je nesamerljiva spoljašnjem
(AUTENTIČNOST). Ipak treba imati na umu da ta unutrašnjos nije identična estetskoj
unutrašnjosti več da je to nova unutrašnjost. Na taj način bi ze vera svela na raspoloženje,
osečanja i nagone. Veri mora prethoditi etički stadijum, beskonačna rezzignacija jer tek tada
vera neočekivanim skokom nastupa kao apsurd.
Iz etičke perspektive Avram je ubica, oz religiozne on je pobožan jer je hteo žrtvovati isaka.
Iz toga sledi da ako se vera izuzme Avram je običan ubica.
Kjerkegor tvrdi da je vera najviša vrednost i da se zato o njoj sme govoriti. Upravo u veri ljudi
treba da podražavaju Avrama ne u činu i na taj način mu postaju slični. Ako se ljubav svodi
samo na trenutnu požudu (SEKSUALNI NAGON)., ona postaje klopka za slabe
Međutim vitez vere čini još jedno kretanje vere u odnosu na vitezaa beskonačnne rezignacije i
smatra da će samom moči apsurda on ipak dobiti svoj lubavni objekat na ovom svetu. Apsurd
leži van domena razuma. Prema razumu nemoguče je da se dođe do objekta ljubavi u
konačnom smislu već je moguče samo u beskonačnom.
Na osnovu toga Kjerkegor zaključuje da vera nijeu domenu estetskog, nagon već paradoks
postojanja do koga se dolazi prolaskom kroz beskonačnu rezignaciju i uviđanje nemogučnosti
zadovoljenja želje (DA BI POSEDOVAO VERU SUBJEKAT MORA DA BUDE
SVESTAN DA JE NEMOGUČE ZADOVOLJITI ŽELJU, A DA IPAK VERUJE U
NJENO ZADOVOLJENJE).
Dovoljna je ljudska hrabrost za odricanja od vremenskog da bi se zadobila večnost. Međutim
potrebna je paradoksalna i skrušena hrabrost za pristupanje vremeitosti iz perspektive apsurda
(BOŽIJA MILOST, JASPERSOVA TRANSCEDENCIJA).
Dok je tragiični heroj velik na osnovu etičke vrline jer se žrtvuje za narod, Avram je velik
zbog lične vrline. Avram žrtvuje sina ne radi naroda već radi ljubavi Boga jer je Bog zahtevao
tu žrtvu kao dokaz vere i radi samog sebe da bi Bogu pružio traženi dokaz.
Paradoks vere se sastoji u tome da je pojedinačno više od univerzalnog tako da pojedinac svoj
odnos prrema univerzalnom određuje posredstvom svog odnosa prema Apsolutu, a ne obrnuto
odnos prema Apsolutu posredstvom odnosa prema univerzalnom. Taj paradoks Kjerkegor
izražava i tvrdnjom da postoji apsolutna dužnost prema Bogu jer se tom dužnošću pojedinac
odnosi apsolutno prema Apsolutu. U tom kontekstu ljubav prema Bogu svodi etičko na nešto
relativno. To ipak ne čini etičko ništavnim već etičko postupanje čini drugačijim
U dvostrukom kretanju vere čovek je sposoban da se odrekne konačne stvari ali opet
istovremeno i da je zadrži. Kretanje vere mora biti postojano snahom apsurda ali tako da se ne
izgubi konačnost već da se zadobije upotpunosti.
Vitezovi bezgranične rezignacije teže beskonačnom, dok vitezovi vere teže konačnom,
konkretnom, ovozemaljskom.
Vitetovi vere teže konačnom tako što ga se u kretanju apsurda odriču.
Tek na tom drugom nivou se čini korak dalje od razuma, zato se ne može reći za religioznost
tipa B da je filozofsko kretanje. Ta religioznost podrazumeva otvaranje za ono što je
sablažnjivo, za ono što je paradoksalno, a jedino kroz tu otvorenost ili spremnost se ide dalje
od onoga što razum zahteva. Paradoksalna religioznost uključuje traženje nemogućeg. To
iracionalno kretanje je sad bitan kvaliitet, to je kretanje na osnovu koga je jedino moguće
povratiti nešto za šta nam se činilo da je nepovratno izgubljeno. U tom smislu Kjerkegor za
ovaj drugi tip religioznosti kaže da je to kretanje konačnosti. Ovde dolazimo u poziciju da
možemo ponovo zadobiti ono što su konačne vrednosti u našim vlastitim životima. Dakle, to
odricanje koje nam razum često nalaže nije poslednja reč vere. Poslednja reč vere se ne sastoji
u rezignaciji ili osećanju žalosti, iako se ponekad o veri razmišlja u tim okvirima, ali
Kjerkegor jasno naglašava da je pravi vitez vere onaj ko može da sačuva ono što je konačno.
Nije podvig izgubiti nešto i imati svest o beskonačnoj vrednosti vlastitog ja. Podvig vere jeste
to da sačuvate nešto, a ne da ga izgubite. Dakle, ovo odricanje je samo jedna prolazna epizoda
na putu ka zadobijanju onoga što je konačna vrednost. U tom smislu Kjerkegorov opis viteza
vere podrazumeva to da se on već u ovom svetu dobro snalazi, da ima kapacitet da se raduje.
Bez obzira na to da li se desilo suprotno od onoga što je očekivao vitez vere će se radovati.
Osnovna odlika viteza vere je u tom kapacitetu da se raduje, a ne da tuguje ili da se odriče.
Utoliko je Kjerkegorov opis viteza vere opis nekoga ko ne deluje kao genije. Za viteza
beskonačne rezignacije možemo reći da ima neku crtu nesamerljivosti, da je upadljiv. Vitez
vere je krajnje jednostavan i krajnje neupadljiv. On je ostvario sintezu tuge i radosti. To
možemo da razumemo kao neku okretnost duha, jer šta god da se dogodi on će se radovati
tome. Tako da rezignacija i odricanje jeste samo jedna prolazna faza na putu ka emotivnoj
uravnoteženosti. Tek na ovom B stupnju religioznosti imate jedan bogat i uravnotežen
emotivni život. Na početnim fazama imate neku vrstu razočareja, tugovanja, rastajanja od
nečega, ali u narednom koraku se zadobija ono čega smo se prethodno odrekli, i tek je to ono
što Kjerkegor smatra istinskom istinskom veličinom viteza vere
Vitezovi vere su prostodušni i na prvi pogled deluju kao malograđani, dok u vitezovi
beskonačne rezignacije očigledni na prvi pogled. Vitezovi vere nisu genijalci. Međutim mada
tako ne deluje i vitez vere je morao proči kroz fazu beskonačne rezignacije, a ipak izači iz nje
sa iracionalnom verom. (MOGUČE POREĐENJE SA PASIVNIM I AKTIVNIM
NIHILIZMOM).
Šta veru i egzistenciju čini paradoksalnom - tri formulacije paradoksalnosti vere i
egzistencije: 1) K. govori da se paradoks vere i egzistencije ogleda kada je pojedinačno iznad
onog opšteg. Nešto pojedinačno postaje važnije od opšteg; to nameće probleme u
razumevanju onoga o čemu je reč. Još je Aristotel tvrdio da nije moguća nauka (racionalno
saznanje) o pojedinačnom, svaka nauka zahteva uopštavanje, kada se susrećemo sa nečim što
je pojedinačno i nesvodljivo na opšte, onda se krećemo u sferi paradoksalnog iskustva. 2) Na
drugom mestu kaže da se paradoks vere ogleda u tome što je ono unutrašnje veće i važnije od
onog spoljašnjeg. Ako se logički posmatraju stvari spoljašnjost u sebi sadrži unutrašnjost,
unutrašnje treba logički da bude manje od spoljašnjeg. Međutim, u iskustvu vere i u iskustvu
lične egzistencije (pleonazam) suočavamo se sa time da nešto što se dešava u duši jednog
čoveka postaje važnije od onoga što se dešava u svetu - tako možemo razumeti značaj
monaškog podviga: neko pokušava da služi čovečanstvu ne tako što će nešto menjati u
društvenim odnosima, npr. u sferi političkog života, već tako što će nešto promeniti u svojoj
duši (pitanje odnosa spoljašnjeg sveta i sveta duha, K. pridaje veći značaj onome što se dešava
u nečijoj duši, ono što se dešava pojedincu u njegovom intimnom životu ima prvorazredni
značaj - paradoksalno, ne može se braniti argumentima jer svako bi mogao da kaže: ima
toliko pojedinaca kako je moguće da je toliko važno ono što se dešava u privatnom životu
svakoga od nas; paradoksalnost se sastoji u nemogućnosti racionalnog opravdanja). 3) Treća
formulacija tiče se toga da Avram nije ni sa kim mogao da podeli svoju muku, tu zapovest
koju je dobio od boga. Nije mogu ni Sari (Isakova mama) da saopšti svoju nameru.
Paradoksalnost vere se tiče nemogućnosti komunikacije, nemogućnosti razumevanja i
sporazumevanja. Svako dramatično životno iskustvo podrazumeva neku vrstu usamljenosti u
vlastitom okruženju. Ta situacija u kojoj se Avram našao može se razumeti kao paradigma,
kao metafora nemogućnosti razumevanja sa drugima kada čovek definiše vlastiti život. Čovek
je sam, prepušten samom sebi. U tom smislu se paradoksalnost vere tiče nerazumljivosti
kretanja vere. Paradoksalnost ličnosti bi se ticala neshvatljivosti onoga što drugi čovek misli.
Postoji nekakva misterija u pokušaju da razumemo drugu ličnost. Postoje neizbežni
nesporazumi u ličnoj komunikaciji, ličnosti ne mogu da se razumeju i to nije nešto
akcidentalno, već nužno. Samodefinisanje ne može biti propraćeno od strane drugih ljudi. K.
nam kroz ovu priču o paradoksalnosti vere saopštava da su ljudska bića paradoksalna i ta ideja
se razvija kroz egzistencijalizam, Jaspers: čovek je uvek više od onoga što se može saznati o
njemu. Uvek postoji nešto nesaznatljivo, može se reći da je ličnost beskonačna tajna, svaka
ličnost je suštinski neprozirna; saznajemo samo manje bitne stvari, najbitnije stvari nikada
nećemo saznati.
Prvi problem, teleološka suspenzija etičkog: pozitivan odgovor, postoji teleološka suspenzija
etičkog. Postoje neke više vrednosti i više svrhe u odnosu na etičke vrednosti i svrhe.
Suspenzija etičkog nam omogućava da se afirmišemo kao ličnosti. Suspenzija etičkog jeste
afirmacija izuzetnosti pojedinca. Etičko povlači za sobom uprosečavanje, isti aršini važe za
sve. Teleološka suspenzija etičkog otvara šansu da se afirmiše ono neponovljivo,
individualno, različito u nama. K. pri tome ne smatra da se etičko može suspendovati za sva
vremena, ta suspenzija je uvek privremena, jer nam razum nikad neće postati nevažan (ne
negira racionalnost, ne možemo ga se zauvek odreći, ali možemo da u nekim kriznim
situacijama suspendujemo faktore racionalnosti). Suspenzija etičkog nije samo suspenzija
dužnosti već je suspenzija i nužnosti, suspenzija jednog načina razmišljanja koje se poziva na
racionalno sagledavanje, na to da nešto moramo. Suspenzija etičkog podrazumeva da se u
najvažnijim životnim situacijama ne ponašamo kao da nešto moramo. To moranje bilo u
smislu shvatanja da priroda od nas zahteva nešto (da ne možemo da pobedimo vlastitu
prirodu) ili da od nas zajednica zahteva nešto. To je način razmišljanja koji čoveka inhibira,
koji dovodi do hendikepa u razvoju ličnosti. Ako ličnost nije spremna da od sebe načini
izuzetak, a teleološka suspenzija etičkog jeste neka vrsta prestupa i upravo kršenje zabrane,
kršenje neke vrste pravila jeste neophodno za neke egzistencijalne promene. U tom smislu,
teleološka suspenzija etičkog je vremenski ograničeno stavljanje van snage pravila koja
regulišu naš život. To možemo razumeti kao nekakvu životnu improvizaciju, odustajanje od
rukovođenja racionalnim principima i pribegavanje intuiciji. U Šopenhauerovj fil. alternativa
rac. mišljenju bi bila intuicija. Intuitivno saznanje kako Šopenhauer opisuje podrazumeva i
omogućava sagledavanje celine vlastitog saznanja. Intelektualno i racionalno mišljenje nikada
ne može da sagleda celinu već samo uzročno-posledične odnose. Uvek je ograničeno na
nekakav sled sekvenci u vlastitom životu. Dok ove situacije kada se vrši suspenzija etičkog
podrazumeva da se u jednom trenutku sagledavaju životni prioriteti, ono zbog čega mi
živimo. Sama sintagma teleološka suspenzija podrazumeva suspendovanje neke niže
vrednosti u ime više vrednosti. Koliko god bile važne dužnosti odnosno moralne vrednosti
mogućnost da afirmišemo nešto što ima apsolutni značaj, što je beskonačna vrednost jeste
iznad bilo koje etičke vrednosti. Pogotovo ako se etičko shvati u smislu običajnosti jer K.
etičko shvata više u hegelovskom nego u kantovskom smislu. Kada je reč o suspenziji etičkog
tu se misli na neku vrstu istupanja impersonalnosti, prestajemo da se odnosimo prema
normama koje važe kao stereotipi u našoj zajednici. Ova priča o suspenziji etičkog je način
izlaženja iz anonimnosti, iz impersonalnosti. Vlastito ja se ne može afirmiasti ako nismo
odvažni da prekršimo pravila koja važe u našoj zajednici.
Vitez verse ne može posredovati što se izražava i kao nemogučnost govorenja. Čim se govori
izražava se ono univerzalno, a kada se ne govori i izražava ono univerzalno onda se ljudi ne
mogu međussobno razumeti. Vitez vere svoju situaciju može izraziri samo kao duhovnu krizu
jer ne postoji nikakav viši izraz univerzalnog za njegovo stanje koje prevazilazi univerzalno.
Tragičnog heroja svi mogu savetovati kako etički da postupi, a tragičnog heroja niko ne može
da savetuje.
Vera je sa jedne strane egoistična jer čini nešto grozno nekom drugom, a sa druge strane je
izraz apsolutne posvečenosti drugom jer čini to Bogu za ljubav. Ver ne može biti posredovana
opštim jer bi se time ukinula. Vera je paradoks koji pojedinac ne može učiniti razumljivijom
ni sebi samom kao n nekom drugom. Vitez vere ne može pomoči drugom vitezu vere Da
može to bi bilo protivrečno jer bi pojedinačno koje stoji izvan univerzalnog podvelo pod
univerzalno dok on treba da dela kao pojedinačno koje je izvan univerzalnog.(PUT DO
VITEZA VERE JE AUTENTIČAN).

Tragični heroj dela u skladu sa univerzalnim i u njemu nalazi psihički mir dok je vitez vere
konstantno psihički napet.
Tragični heroj brzo čini kretanje beskonačne rezignacije i ostaje siguran unutar univerzalnog
dok viteza vere konstantno muči duhovna kriza u obliku mogučnosti povratka na univerzalniu
etičku fazu. Niko ga ne može naučiti o tome šta je u pitanju jer bi tada bio van patadoksa.
Vitez vere na prvom mestu mora posedovati unutar sebe veliku stras da bi se usredsredio na
etičko koje krši. Sa druge strane tragični heroj etičku obligaciju preobražava u ličnu želju. On
se odriče lične želje da bi upotpunosti sledio dužnost. Za viteza vere su takođe želja i dužnost
identične ali onod njega apsolutna dužnost zahteva da bude rezigniran u odnosu na obe. I
tragčni heroj i vitez vere moraju biti svesni svoga odricanja ali tragični heroj nalazi uporište u
univerzalnom dok vitez vere ima samo sebe i u tome se sastoji užas njegove situacije,
Za razliku od Sokrata koji je suprotnost grehu video u vrlini, u ispravnom postupanju za
Kjerkegora suprotnost grehu u smislu nekog pogrešnog ponašanja jeste vera. Suprotnost
grehu jeste vera. Vera a ne vrlina. Šta to praktično znači. To ćemo bolje razumeti ako imamo
u vidu jedno mesto gde Kjerkegor određuje greh- greh je ne htetei duboko i iskreno. To je
izvor svih poroka. Iz malodušnosti, iz polovičnosti, zato što olako odustajemo od nečega,
smiso greha je u zastajanju na pola puta. Kada je čovek nedovoljno istrajan, nedovoljno
posvećen nečemu. Kad njegovo htenje nije dovoljno duboko, dovoljno iskreno, onda se radi o
grehu. Kako se ta malodušnost, ta polovičnost može prevazići, ne tako što ćemo mi racionalno
sagledati šta je vrlina, šta je taj ispravan cilj kome treba težiti, već što ćemo imati emotivnu
privrženost više nego racionalnu kalkulaciju. Dakle vera kao suprotnost grehu podrazumeva i
težnju ka nečemu o čemu nam razum govori da je neostvarivo i nemoguće. Vera je nešto
važnije, dalekosežnije i dublje od razuma, razum često podarazumeva neku vrstu rezignacije,
neku vrstu zastajanja na pola puta, mudro je proceniti realne šanse da se nešto dogodi, i onda
odustati od Don Kihotovskog nastojanja i jurišanja na neku neosvojivu tvrđavu. Vera je u tom
smislu korak dalje od razuma, korak dalje od vrline. Vera uključuje neku crtu ludosti, ludog
istrajavanja u htenju. To je smisao vere i zato je takvo shvaćena vera opoziti od greha od
greha kao ne hteti duboko i iskreno.(kritika: duboko i iskreno želim smrt nevinih). A to ne
hteti duboko i iskreno često je povezano sa razumskog kalkulacijom. To je takozvani
pragmatički um koji nam govorni da nije u našem interesu da pogibeljno težimo ka nekom
cilju. Podvig vere je sadržan u tome da budemo neustrašivi. Da ne odustajemo od nečega ako
nam razum sugeriše da je nešto nemoguće. Iako bi velika većina ljudi to smatrala dovoljnim
razlogom za odustajanje. Dakle jedna od poenti Kjerkegorove filozfofije jeste da granice
razuma nisu granice bića. To što je nemoguće za naš razum nije nemoguće za naše biće. Samo
ako imamo dovoljno jaku veru možemo da vlastitim životom dopremo, dosegnemo do
nečega, do čega ne možemo razumom i o čemu nas razum informiše da je besmisleno, ludo
dostići.
Primer za religiozni stadijum života možemo pronaći i u poznom periodu života samoga
Kjerkegora, koji je obeležilo objavljivanje časopisa Trenutak, u kome je kritikovao rigidnost
crkve ̶ u njenom insistiranju na univerzalizaciji i formalizaciji i posrednom odnosu sa
Bogom, dok je on sam zastupao neposredan individualni odnos prema Bogu. Objavljivanje
ovog časopisa, nažalost, prekinuto je već nakon deset brojeva Kjerkegorovom smrću od
tuberkuloze kičmene srži, 11. novembra 1855. godine.