Ničeovo tumačenje Spinoza: Kontekstualna studija, posebno o recepciji

Kuna Fušera

Ničeov posmrtni govor Petera Gasta: Ti si bio jedan od najplmenitijih, najiskrenijih ljudi koji
je ikad hodio zemljom. I mada i prijatelji i neprijatelji to znaju, ne mislim da je nopravdano i
verbalno posvedočiti to pred tvojim grobom, jer mi znamo svet, znamo Spinozinu sudbu. Jer
svet može položiti senku oko sečanja na Ničea takođe. Zato zaključujem sa ovim rečima: Mir
tvome pepelu, nek sveto bude ime svih koji će doči.
Ničeovo pismo Overbaku 30. jul 1881: Ja sam potpuno iznenađen i potpuno očaran. Imam
preteču u Spinozi, i to kakvog preteču. Jedva sam poznavao Spinozu, moja želja za njim je
nagonska. Ne samo da je njegova glavna tendencija ista kao moja – da učinim znanje
najmočnijim nagonom već pronalazim sebe u pet glavnih tačaka njegovog učenja, ovaj naj
abnormalniji i najusamljeniji mislilac mi je najbliži oprecizno u ovim stvarima:
1. Poriče postojanje slobodne volje
2. Poriče postojanje teleologije tj svrhovitosti.
3. Poriče postojanje moralnog uređenja sveta.
4. Poriče postojanje neegoističkog
5. Poriče postojanje zla.
Mada priznaje da postoje  i velike razlike između njih, Niče smatra da su te razlike izazvane
različitim vremenom, kulturom i stepenom razvijenosti nauke. (VAŽNO ZA RAD).
Ničeovo pismo Overbaku 2 Jula 1885:Niče se plaši da će Evropa postati nemoguča za njega.
Takođe se žali da je njegovo doba beskrajno površno i da se često stidi što je rekao previše
toga javnog, što nikad, ni u mnogo vrednijim i mudrijim dobima ne bi bilo prikladno reči
javno. U sred veka slobode i bestidosti štampe, ukus i nagoni ljudi Ničeovog doba su
iskvareni, i razmišljao o Danteu i Spinozi koji su mnogo bolje podnosili usamljenost jer su
njihove misli bile mnogo pogodnije za podnošenje usamljenosti nego Ničeove, jer za sve one
koji su imali Boga za društvo nije bilo prave usamljenosti. Ničeov život se sastoji od želje da
može biti drugačije u vezi svih stvari koje je razumeo i da neko može učiniti da mu njegove
sopstvene istine deluju neverovatno.
Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  12 (52 )(1881): Niče je ponosan što je Platonov,
Paskalov, Spinozin i Geteov naslednik kada govori o njima. Kada govori istinu o njima jer su
dovoljno dobri prethodnici da ništa ne mora da krije. Zato je Niče ponosan na prošlost, na
čovečanstvo i apsolutnu istinitost. (VAŽNO ZA RAD).
Srednji posthumni fragmenti 25 (454) (1884):Čovek je nešto to treba prevazići. To zavisi od
tempa. Grci to čine bez žurbe. Ničeovi prethodnici su bili Heraklit, Empedokle, Spinoza i
Gete. (VAŽNO ZA RAD).
Autor tvrdi da je Niče naišao na Spinozu dok je bio student u Bonu i pohađao predavanja
Karla Šaršmidta 1865 i kurs čitanja Šopenhauera, Langove Istorije materijalizma,
Hartmanove Filozofije nesvesnog, Uebervegove Osnovne istorije filozofije Diringove
Vrednosti života
Rani posthumni fragmenti 9 (1) (1875):
Uvod

Snagu optimizma čini previđanje i ignorisanje disharmonije u svetu, dok pesimizam poredi
različite sisteme. Optimizam je filozofija za logičnije ljude, što se tiče zaključivanja iz
raspoloživog sadržaja ali on namerno predstavlja nepotpun sadržaj i ignoriše drugačiji.
Pesmističko rešenje je nelogično, ono postavlja paralelno dva nepomirljiva sistema, jer viši
nivo stvari ne treba da objašnjava niži već da ga ukine, da ga uništi. Pesimisti uzimaju slepu
iracionalnost za uzrok stvarnog sveta. Pesimiuam ne stvara logička već poetska potreba.
Praktična potreba ne stvara optimizam, optimisti žive udobno i stvaraju sistem od svog
optimizma, koji logički opravdavaju tek kada ih ba to prisili pesimizam. Optimizam je
zapravo samoodbrana srečnih od pesimističkih tvrdnji. Pesimizam je agresivan i ima poreklo
u nevolji, on je stariji i originalniji od optimizma, on je stvaralački, tako da je on sam uzrok
svoje suprotnosti, optimizma. U sferi praktičnig sudova i vrednosti,, ne postoji čist sud, čisto
znanje. U čovekovim težnjama i namerama je temelj njegovih sudova o prihvatanju ili
odbacivanju života. Ovo je kritika Šopenhauerove filozofije. Određene predstave nisu moguče
sem u odnosu sa voljom. Svaki nagon je potreba i sadrži predstavu o postojanju objekta koji
če ga zadovoljiti, tako da nagoni stvaraju predstave. Suprotnost između čistih teorijskih
sudova i praktičnih vrednosti (SUDOVA) je utome što teorijski sudovi predstavljaju slagnje
sa čistim teorijskim pojmovima dok  praktične vrednosti (SUDOVI) predstavljaju slaganje sa
nastojanjima koje zapravo predstavljaju pravi kriterijum delanja. Krajnji sud o vrednosti
života je rezultat elementarnih determinanti, ne postoje teorijski pojmovi koji bi odredili
unapred kakav bi život trebalo da bude prihvačen od strane čoveka. Takvo stanovište je
besmisleno. Zlo treba da bude odbačeno zato što je stvarno zlo iz perspektive čoveka. Spinoza
je u pravu kada tvrdi da nijedna stvar po sebi nije prekorljiva već čovekova volja označava
stvari kao dobre ili zle. Ako neko odustane od onoga što je ljudsko na ovaj način, izgubiče
svaki kriterijum praktičnog vrednovanja, izgubiču sposobnost  moralnog suđenja,  neče moči
da govori o dobru i zlu, svaka odluka koja nije čisto teorijska bi bila prevara. Dakle teženje je
kriterijum vrednosti, za one koji ne teže ne postoje vrednosti, oni poseduju samo teorijske
sudove. Dakle visina vrednosti života zavisi od visine i snage težnji, primarno od cilja te
težne, a sekundarno od stepena intenziteta kojim se ide ka tom cilju. Svaka potvrđujuča
vrednost je težnja, svaka negativna vrednost je težnja protiv te stvari. Svi praktični sudovi se
temelje na sviđanju ili nesviđanju. Sve čisto teorijsko pripada osnovnom obliku praktičnog.
Razum daje zakon ta je intelektualno, a šta ne, odnosno šta treba, a šta ne treba da bude. On se
slaže sa onim što je u skladu sa njegovom sopstvenom prirodom. Dakle sud o vrednosti života
je emocija, ili težnja za životom ili umor od života. Zato je Diringovo poricanje mržnje prema
životu nagon života koji ide protiv samog života. Postavlja se pitanje da li je emotivni i život
utisaka nepomirljiv sa harmoničnim postojanjem?  Pitanje da li je ovaj svet najbolji od svih
svetova je apsurdno jer čovek ne poseduje predstavu o drugačijoj mogučnosti. Diring tvrdi da
je jedini način da pobedimo bol i zlo u svetu je da se pomirimo sa njim kao činjenicom, da te
zavađene suprotnosti prevaziđemo teorijski u obliku harmonične celine, da prevaziđemo
pojedinačno nezadovoljstvo uviđanjem šireg konteksta. Međutim Niče tvrdi teorijsko
pomirenje nije dovoljno. Ako bi mišljenje moglo da stvori čiste tvrdnje, onda bi teorijska
mudrost, kao i sve što obečava da će biti zadovoljena samo teorijom, poput umetnosti, bila
eksluzivna delatnost čoveka. Međutim to nije način za nošenje sa zlom. Filozofija mora da
prihvati da slaganje predstava nije dovoljno za nošenje sa zlom. Mora se dodati i delo i svest o
tom delu. Prava promena utisaka mora dati predstavama drugačiju osnovu, mora se promeniti
raspoloženje. Čak i teorija koja pretpostavlja harmonični pogled na svet ne može odbaciti
pretpostavku da je delanje potrebno protiv zla. Samo onome što je nepromenjivo fiksirano za
čoveka traži samo slaganje predstava. Tamo gde ljudska intervencija može promeniti stvari
primarno je delanje. Optimizam je često prezren jer ublažava zlo zbog svoje lenjosti. Večina
filozofa takođe pretpostavlja nepromenjivost tamo gde ljudsko delanje još ima šansi za uspeh.
Sud o vrednosti života zavisi od toga kako čovek povlači distinkciju između nepromenjivog i
onoga što čovek može promeniti. (RAZLIKA IZMEĐU REZIGNACIJE I VEČNOG
VRAČANJA ISTOG) (VAŽNO ZA RAD) .Zbir vrednosti mnogih pojedinaca je sud o
vrednosti života za svako vreme. Nijedna vrednost nije tvorevina čistog znanja, sve su rezultat
osečanja duha. Dakle ni zbir vrednosti nije ništa do izraz osečanja uma. Dakle sud o vrednosti
života niječisto saznanje. Svi sudovi o vrednosti života su nečisto saznanje Ta nečistota leži u:
1. U načinu na koji je sadržaj dostupan, uvek je nepotpun.
2. U načinu na koji se zbir formira jer se pravi lažna generalizacija, zbir čovekovih
iskustava ne može opravdati sud o životu, tako da je logički uzraz tog računa
pogrešan.
3. Svaki deo sadržaja je nužno rezultat nečisog saznanja. Ne postoji takvo iskustvo o
pojedinačnoj stvari koje bi bilo potpuno i na taj način imalo logikko pravo na ukupnu
procenu. Sve procene su preuranjene i moraju biti (NIČE KRITIKUJE
INDUKCIJU). Takođe kriterijumi prema kojima merimo svoje biče nisu
nepromenjivi kvantiteti, več zavise od čovekovog raspoloženja. Čovek mora da
poznaje sebe da bi ispravno procenio odnose drugih stvari prema sebi.
Dakle svi sudovi o vrednosti života su nepošteni i nelogični. Međutim iz toga ne sledi da
čovek ne treba da sudi jer čovek ne može živeti bez vrednovanja, bez averzije ili naklonosti
jer su sve averzije i sklonosti u vezi sa procenom. Ne postoji nagon bez znanja šta je korisno.
Ljudi moraju prihvatiti da su rođenja nelogična i zbog nepravedna biča. To je jedna od
najčudovišnijih disharmonija postojanja. Čovek poseduje u sebi nepromenjivi kriterijum
prema kome meri postojanje, taj kriterijum je princip identieta. Taj kriterijum je jedina
harmonija koju čovek poznaje. Svet je disharmoničan a harmonija u principu identiteta je
samo predstava, teorija. Postavlja se pitanje da li može uopšte da se razmišlja o
samoprotivrečnom kao  stvarnom? Filozofija stvarnosti (METAFIZIKA?) se preporučuje
popularnom predrasudom o stvarnom i nestvarnom. Međutim ako se bez pojma harmonične
stvarnosti stvari ne mogu vrednovati, čak ni pogrešno onda je suđenje, određivanje vrednosti,
samo procena navodnog stvarnog sveta u odnosu na onaj koji je stvarniji za ljude. Dakle
distinkcija između dva sveta, jednog koji je gori i nestvarniji u odnosu na stvarniji i bolji svet,
što je pesimistička teza, (NIČE IZJEDNAČAVA PESIMIZAM SA IDEALIZMOM)
prethodi svakom vrednovanju, ona leži u osnovi moči suđenja koja počinje od identiteta kao
dostupnog sveta. Poreklo razuma i njegove konstitucije ne mogu se zaključiti na osnovu
praktičnog ponašanja prema stvarima. Razum ne predstavlja razvoj duha, već sve naklonosti i
averzije pretpostavljaju postojanje razuma i njegovog principa protivrečnosti. Bez logike
nema ni utisaka, raspoloženja i predstava. 
Autor tvrdi da Ničeovo dublje interesovanje za Spinozu počinje čitanjem Istorije moderne
filozofije Kuna Fišera.
Ničeova razglednica Overbaku 8 jula 1881: Niče trazi Overbaku da mu pošalje Helvaldove
knjige o zemlji i njenim stanovcima i o istoriji kulture, kao i knjigu Kuna Fišera o Spinozi.
Posthumni pozni fragmenti 7 (4) (delimično moj prevod) (1886) (Volja za moć: 368, 412,
530,  :Naivni: Lamne, Mišelet. Viktor Igo
Zbog navike da veruje bezuslovno autoritetima čovek je stekao potrebu za bezuslovnim
autoritetima. Ta potreba je toliko jaka da je i u Kritičko Kantovo doba umela da podredi i
iskoristi rad kritičkog razuma. Ta potreba iskazala se i u sledečoj generaciji koja je zbog
istorijskog nagona svaki autoritet shvata kao relativan, tako što je bila u službi Hegelove
filozofije razvića koja je zapravo istorija, i predstavilaje istoriju kao progresivnu
samospoznaju i samoprevazilaženje moralnih ideja. Od Platona moral je vladao filozofijom.
Čak i kod njegovih predhodnika moral ima odlučujuću ulogu. Na primer Anaksimandar tvrdi
da sve stvari propadaju za kaznu jer su se oslobodile čistog bića dok kod Heraklita zakonitost
pojava je dokaz moralno-zakonskog karaktera sveta nastajanja.
Psihološka pozadina spinozine filozofije:
1. Hedonistička perspektiva - Potraga za trajnim zadovoljstvom ili načinom da se
osečane zadovoljstva produži. Sve dok je zadovoljstvo u odnosu sa pojedinačnom
stvari ograničeno je i prolazno. Postaje savršeno kada se više ne menja sa stvarima,
već ostaje u nepromenjivoj vezi. Ono postaje večno ako čovek sve preobrazi u svoju
svojinu.
2. Naturalistička egoistička perspektiva -  Moć i vrlina su identične. Vrlina ne odbacuje
već želi, ne bori se protiv prirode već za prirodu, one ne uništavaju najmočnije nagone
već ih zadovoljavaju. Dobro je ono što povečava moć, zlo je ono što je
smanjuje,Vrlina je posledica težnje za samopreživljavanjem.
3. Specifični mislilac se razotkriva. Znanje je jače od ostalih nagona i vlada njima.
Suštinska čovekova aktivnost je mišljenje, racionalno razmatranje. Želja za delanjem
je želja da se živi racionalno.
Spinozu nije briga za Sokratov, Platonov i Aristotelov autoritet. Platonovske ideje i
sholastički pojam svrha smatra budalaštinama.
Fojerbahova zdrava čulnost Fojerbah je u svojim Principima buduče filozofije  protiv
apstraktne filozofije. Antička filozofija je uzimala čoveka kao cilj  prirode. Hriščanstvo
čovekov spas smatra ciljem  Božijeg proviđenja,
Spinoza grižu savesti vidi kao tugu pračenu predstavama o neispunjenim očekivanjima iz
prošlosti. Suprotno, veselost je osečanje kada se negativni očekivani ishod ne dogodi i strah
nestane. Niče smatra da je u slučaju nečiste savesti Spinoza izabrao viši pojam, a da je
zapravo definisao objektivnu suštinu kajanja jer je Spinoza odbaci krivicu pa na taj način i
postojanje nečiste savesti. Ako se u krajnjoj istanci sve dešava zbog božije moći onda je sve
savršeno i ne postoji zla u svetu. Ako kao posledica toga čovek nema slobodnu volju ne
postoji zlo ni u njegovoj volji. Zlo dakle postoji samo u čovekovoj imaginaciji. Bog nema
volju, razum, ličnost i svrhu. Spinozaa poriče da Bog čini nešto jer je to dobro. To
pretpostavlja nešto van Boga, što je nezavisno od Boga, prema čemu Bog podešava svoja dela
i to uzima za cilj. To znači potčiniti Boga sudbini što je protivrečno.
Smatra se da je poslednji uzrok svih događaja Božija želja. To verovanje je sklonište za
neznalice. Ali Božija volja je neprobojna za ljude. Kada bi ovo shvatanje bilo istinito istina bi
večno ostala skrivena od čoveka, da ne postoji matematika koja se ne bavi ciljevima već samo
prirodom i svojstvima veličina. Spinoza i Dekart su krivili promenjivost za svoje ne znanje, za
to što su se mnoge stvari koje su smatrali istinitim ispostavile kao lažnim. Spinoza je takođe
tvrdi da kada bi postojalo autentično i fiksno dobro da bi i zadovoljstvo koje ono pruža bilo
jednako trajno, da bi bilo večno.  Niče smatra da je to psihološka greška. Iz trajnosti stvari ne
sledi trajnost osečanja koje ona izaziva. Potpuni nedostatak umetničkog senzibiliteta je najviši
i najkomičniji oblik cepdilačenja logičara koji stvara idola od svog nagona. Spinoza je
verovao da prepoznaje sve. On ima največu moć. Ona je prevladala i izbrisala sve ostale
njegove nagone. On je toga bio svestan. Zato mu je delovalo da ga prati Božilja ljubav.
Uživao je u postojanju i svemu što postoji. Izvor uznemirenosti,  tuge, straha, mržnje, zavisti
je čovekova ljubav prema kratkotrajnim stvarima. Sa tom ljubavlju nestaje i cela ta vrsta želja.
Ništa nema vrednost u poređenju sa vrednošču čistog mišljenja. Sve ostale vrednosti su
posledice lošeg mišljenja. Grubo odbacivanje svih životnih dobara, konstantno klevetanje
svega da bi se došlo do najvišeg oblika čistog mišljenja. Spinoza tvrdi da sve sumnje nastaju
kao posledica toga što se stvari ispituju bez reda. Isto smatra i Šopenhauer. Želje su neme pod
silom estetske kontemplacije. Ovo je opšte i pogrešno tumačenje psihološkog iskustva. To je
lajbnicovo zaključivanje od posledici kod uzroka. Na taj način je on zato što je Bog izabrao
ovaj svet zaključio da je on najbolji svet.
Kantova filozofija se zasniva na teološkoj predrasudi. On je nesvesno dogmata, robuje svojoj
moralnoj perspektivi.  Kant vrdi da ne znamo da li postoje saznanje, kao i šta je uopšte
saznanje. Ako ne znamo šta je saznanje ne možemo uopšte znati da li postoji. Ali ako to ne
znamo ne možemo ni postaviti pitanje šta je saznanje. Zbog toga Kant veruje u mogučnost
saznanja. Kant tvrdi da je saznanje sud, ali sud je verovanje u nešto, a ne
saznanje.Legitimnost vere u saznanje uvek se pretpostavlja, kao i legitimnost griže savesti. Iza
oba verovanja stoji moralna predrasuda. Zaključak je:
1. Postoje iskazi koje smatramo nužnim i univerzalnim.
2. Nužnost i univerzalnost ne mogu poticati iz iskustva
3. One moraju poticati iz nečega što nije iskustvo, morapostojati neki drugi izvor
saznanja.
Kant zaključuje:
1. Posoje iskazi koji važe samo pod određenim uslovima.
2. Taj uslov je da ne potiću iz iskustva već iz čistog razuma.
Pitanje koje sledi iz toga je na čemu se zasniva vera u istinitost takvih iskaza, a ne šta je uzrok
te vere. Pitanje porekla vere je pitanje za psihologiju. I malo iskustvo može uzrokovati takvu
veru.  Ona pretpostavja da postoj  a priori informacije, a ne samo a posteriori. Nužnost i
univerzalnost ne mogu biti  dati iz iskustva odakle sledi da im je poreklo van iskustva.
Pojedinačan iskaz nikada nije istinit, nikada ne pretenduje na status saznanja, tek u odnosu sa
drugim iskazima. Kant tvrdi da se  istinita vera se razlikuje od lažne po tome što je božanska.
Saznanje je božansko. Nužnost i univerzalnost se ne mogu nači u iskustvu. Iz toga sledi da su
nezavisne od iskustva, da su pre svakog iskustva. Kant zaključuje da je to apriorno saznanje
nezavisno od iskustva koje dolazi iz samog razuma. One su čisto saznanje. Prema njemu
osnovni principi logike, principi indentičnosti i protivrečnosti čisto su razusmka  saznanja jer
prethode iskustvu, ali Niče tvrdi,  ovi principi nisu saznanje već verovanja koja imaju
regulativni karakter. Hjum tvrdi da ne postoje sintetički sudovi a priori, Kant to negira
pozivajući se na matematičke iskaze. A ako su moguči matematički iskazi, postoje metafizički
iskazi, saznanje čistog razuma. Međutim Niče tvrdi da je matematika moguča pod uslovima
pod kojima metafizika nije moguča. On tvrdi da je svako ljudsko saznanje ili empirijsko ili
matematika. Sintetički iskaz vezuje različite predstave. Ako je taj sud a priori onda je to
vezivanje univerzalna i nužna istina do koje nije moglo da se dođe čulnim opažanjem već
jedino putem čistog razuma. Niče, pozivajući se na Kanta, daje dokaz svoje regulativne
upotrebe razuma:
1. Ako postoje sintetički iskazi a priori, razum mora biti u stanju da povezuje.
2. Povezivanje je forma.
3.  Dakle razum mora imati moć davanja forme
Prostor i vreme kao uslovi iskustva. Kant opisuje Francusku Revoluciju kao prelaz iz
mehaaničkog u organsko stanje. Kant razlikuje velike naučnike i genije. Sve što su veliki
naučnici izmislili i pronašli može se naučiti. On tvrdi da u nauci razlika između največeg
izumitelja i najvrednijeg imitatora i učenika je samo razlika u stepenu. Ovo je za Ničea
psihološki idiotizam. Muzika i slikarstvo čine sopstveni umetnički žanr koji se zove lepa igra
utisaka.
Pre nego što se postavi pitanje da li čovečanstvo ima težnju ka dobrom mora se postaviti
pitanje da li postoji događaj koji se ne može objasniti na drugi način sem ljudskom
dispozicijom za moral. Takav događaj je revolucija. Ako se čovečanstvo pogoršava, njegov
cilj mora da je apsolutno loš. To je teroristički nalčin mišljenja suprotan wudaimonističkom ili
hilijazmu. Ako se čovečanstvo koleba između progresa i regresa, sav njegov napredak je bez
svrhe i cilja, ništa osim zaokupljivanja glupošću, tako da dobro i zlo neutrališu jedno drugo i
sve se svede na šalu. To je za Kanta glup način predstavljanja. Kant ne vidi ništa sem pokreta
morala kroz istoriju. Savesni sudija jeretik je samoprotivrečnost. To je psihološki idiotizam.
Bez ponovnog rođenja za Kanta sve vrline su briljantne mizerije. Njihovo poboljšanje je
moguče samo zahvaljući umnom karakteru. Bez njega ne bi bilo slobode unutar sveta niti
slobode volje, niti iskupljenja zbog zla. Ako spasenje nije poboljšanje može biti samo
uništenje. Poreklo empirijskog karaktera,, naklonosti zlu i ponovnog rođenja za Kanta je u
delima motivisanim umom. Empirijski karakter mora biti izokrenut iz temelja.
Sažaljenje je rasipanje osečanja, parazit štetan po moral.Kad čovek čini dobro iz sažaljenja,
on čini dobro samo sebi, a ne drugom. Sažaljenje nije zasnovano na maksimama već na
nagonima, ono je bolesno. Tuđa patnja i sažaljenje su zarazni. Nemci su najviše na svetu
usavršili gestove i reči potčinjavanja. To je dokaz rasprostranjene tendecije čoveka da puzi, a
ko puzi ne može da se žali što ga gaze, Zamislivost slobode zasnovana je na transcedentalnoj
estetici. Kada bi prostor i vreme bile stvari po sebi pojave bi se izjednačile sa stvarima po
sebi. Ako nisu moguče pojave između dve stvari po sebi, ništa ne bi bilo nezavisno od
vremena, ako ništa nije nezavisno od vremena sloboda je nemoguča. Sloboda može biti
osobina samo bića kojenije uslovjeno vremenom, koje nije pojava niti predstava već stvar po
sebi. Pojave nisu stvari po sebi zato što su u prostoru i vremenu, a prostor i vreme su čisti
opažaji. Protiv psihološke slobode Kant kaže da kada bi  se sloboda sastojala od pokrenutosti
od strane predstave čovek bi bio automat. Sloboda je nezamisliva u svetu pojava, bilo u
spoljašnjem bilo u unutrašnjem.
Autor uočava tri teškoče u odrešivanju Spinozinog i Ničeovog odnosa:
1. Niko od tumača nije rekonstruisao njihov odnos na osnovu onoga što je Niče zapravo
čitao.
2. Niče hvali Spinozu u svojim delima pre nego što ga je ozbiljno proučavao 1881.,
nakon toga ga hvali samo u pismima i beleškama, dok ga u samim objavljenim delima
odbacuje.
3. Ničeove regernce na Spinozu od 1881. do 1888, ne pružaju koherentnu predstavu
Ničeovog stava o Spinoui,
Ljudsko i suviše ljudsko I 157: Umetnički genije želi da obraduje druge ljude ali ne može da
ih primora da uživaju u njegovim delima što je izvor njegove patnje. Zato umetnik uživa
najviše u stvaranju. Patnje umetni;kog genija su nekada velike jer je njegova ambicija i
yavisti. Genije znanja, kao što us Kepler i Spinoza,  se ne žali toliko na svoje patnje veće od
umetnikovih jer računa da će biti prepoznat u budučnosti. Ako je genije znanja istovremeno i
moralni genije, on pati jer se oseča kao izuzetak, usmeravajuči svoju nadličnu senzibilnost ka
patnjama naroda, čovečanstva, kulturi i postojanja.koja svoju vrednost dobija ako je povezana
sa teškim i dalekim saznanjem jer empatija sama po sebi je bezvredna. Međutim treba biti
nepoverljiv prema onima koji tvrde da se tako osečaju jer ne postoji način za znanje da li su ta
osečanja prava.
Ljudsko, suviše ljudsko I 475:Trgovina i industrija, komunikacija putem knjiga i pisama,
uiverzalna kultura i nomadski život slabe i uništavaju evropske narode. Od njih zbog
konstantnoh ukrštanja nastaju mešovite rase. Protiv toga namerno ili nenamerno izdvaja se
nacija kao posledica izdvajanja nacionalnih neprijatelja ali mešanje rasa se nastavlja i pored
toga.. Takođe ovaj veštački nacionalizam je podjednako opasan kao veštački katolicizam jer
je on nasilno vanredno stanje koje manjina nameče večina i za njegovo očuvanje potrebni su 
lukavstvo, laž i nasilje. Uzrok tog bacionalizma nije interes naroda već određenih viših klasa
poput plemstva i trgovaca. Evropljanin treba da teži spajanju naroda. Uloga Nemaca u tom
zadatku je da budu tumači i posrednici između naroda. Problem Jevreja postoji samo kod
nacionalnih država jer njihova efikasnost, inteligencija i volja koje su rasle generacijama
izazivaju zavist i mržnju među drugim narodima i jevreji postaju krivci za sve javne i lične
nesreče. Kad zadatak ne bude čuvanje naroda već stvaranje mešovite Evropske rase Jevreji  če
biti poželjan i koristan sastojak kao i svaki drugi narod. Neprijatne i opasne osobine imaju svi
narodi, pa i Jevreji. Međutim njima treba zahvaliti za najplemenitijeg čoveka, Hrista,
najčistijeg mudraca Spinozu. najmočniju knjigu - Bibliju. i najuticajniji moral - moral robova.
Takođe u srednjem veku Jevrejski filozofi, naučnici i lekari su bili prosvetitelji i oni su
zaslužni  za prirodno, racionalno i nemitskom objašnjenje sveta i što su nastavili
prosvetiteljstvo antičke Grčke i Rima. Ako je hriščanstvo bilo donosilac istočne tradicije na
zapad,, Judeizam je čuvao zapadnu tradiciju odnosno  Evropsku istoriju i zadatak činili
nastavkom grčke istorije i zadatka.
Posthumni fragmenti 2 (161)(1885) (Volja za moć 410): Niče je nepoverljiv prema
epistemološkim dogmama jer su štetne. Takođe kako razum kao oruđe mmože da kritikuje
sopstvenu podesnost. Ni epistemološki dogmatizam ni epistemološki skepticizam nisu nikada
potpuno slobodni od utilitarnog motiva iz čega sledi da je sama epistemološka teorija
drugorazredne vrednosti iza motiva zbog koga je prihvačena. I kantov skeptički, i Hegelov
istorijski i Šopenhauerov pesimistički stav imaju moralno poreklo Do sada se niko nije usudio
da za predmet kritike uzme moralna osečanja vrednosti, a pokušaji izrade istorije tih osečanja
od strane engleskih i nemačkih darvinista su bili preslabi. Samo se na taj način može objasniti
Spinozino odbacivanje moralnih vrednosnih sudova koje je jedna od posledica njegove
teodikeje,
Genealogija morala II 15: Spinozini tumači, poput Kuna Fišera pogrešno tumače Spinozino
shvatanje nečiste savesti. Spinoza se pitao postoji li griža savesti. On smatra da pojmovi dobra
i zla pripadaju sferi ljudske imaginacije.  On smatra da je Bog slobodan i da zato ne mora da
služi racionalnosti, da sve stvara sa razlogom (LAJBNIC).Spinoza sa svojim slobodnim
Bogom se vratio u svest nevinosti, pre nego što je nastala griža savesti.  On je tvrdio da je
suprotnost sreči tuga pračenja sečanjem na događaj iz prošlosti koji nije ispunio subjektova
očekivanja (MOGUČE POVEZIVANJE SA NEUROZOM). Na taj način se zločinac oseča
prema svojoj kazni.  On  se oseča osuječeno jer nešto neočekivano nije prošlo kako je trebalo,
on ne oseća kajanje, da to nije trebao da čini jer on nije ni mogao da čini drugačije.  On kaznu
podnosi fatalistički kao što bi podnosio  bolest, nesreču ili smrt (KAO NEŠTO
SPOLJAŠNJE. ČEMU ON NIJE UZROK). Kazna zato nije nastala iz potrebe za krivicom,
nego da se povečava inteligencija,  poboljšalo pamčenje,  da se opet ne čine iste greške, da se
sledeći put bude  oprezniji, nepoveljiviji, precizniji, tajnovitiji, da uvidi da je preslab za
mnoge stvari i tako poboljša svoju samospoznaju. Dakle kaznom se i kod čoveka i kod
životinja služi da poveča strah i inteligenciju i da čovek ovlada svojim željama (I
NAGONIMA).  Kazna dakle prippitomljava čovek, a  ne čini ga boljim već ga često čini
moralno gorim.
Pozni posthumni fragmenti 7 (57) (1886): Bilo je melanholično popodne kada je Spinoza bio
nezadovoljan sobom jer mu mali incident zbog koga je zamerao sebi nije izlazio iz glave.
Spinoza je to stanje nazvao nečista savest, ali kako je nečista savest još moguča kod njega?
Genealogija morala – predgovor 5:  Cilj Ničeovog genealoškog projekta nije samo davanje
još jedne u nizu hipoteza o nastanku morala, to je samo sredstvo. Cilj je ispitivanje vrednosti
morala tačnije vrednosti nesebičnosti koja je izraz nagona empatije,  samoodricanja i
samožrtvovanja, koje je veličao Šopenhauer, od kojih je načinio sakralne vrednosti, od kojih 
je on načinio metafizičke pojmove i vrednosti po sebi. Na osnovu njih život odbacuje samog
sebe. Niče oseča skepticizam prema njima smatra ih največom opasnošću po čovečanstvo jer
etika empatije koju propagiraju evropski filozofi Ničeovog vremena vodi u evropski budiyam
tj. nihilizam. Do tada su filozofi među kojima je Platon, Spinoza, La Rošfuko i Kant empatiju
smatrali bezvrednom.
Autor primeččuje da tokom srednjeg i poznog perioda svoje filozofije Niče pristupa tuđim
filozofijama iz persppektive koliko je ona korisna za njegovu sopstvenu filozofiju. Iz toga
sledi da je Niče mogao da prisvoji suštinske elemente Spinozine filozofije, a da ipak ne
smatra sebe Spinozinim učenikom. Niče nikada nije prihvatio Spinozin sistem upotpunosti.