Tužne nasuprot radosnim strastima: Spinoza, Niče i preobražaj belosti

Autor tvrdi da postoji Spinozin afinitet sa Ničeom u objašnjenju različitih načina na koje
žalosne i radosne strasti konstituišu i cirkulišu kroz ljude tokom njihovih međusobnih odnosa
Žaloane strasti istovremeno truju osobe koje line i stvaraju otrovne veze sa drugim ljudima
koji bivaju zraženi žalosnim strastima. Sa druge strane radosne strasti hrane i obogačuju
osobu, čineči je dovoljno snažnom da izgradi druge koji će tada i sami doživeti radosne
strasti.
Autor ističe da ljudska ontologija koju čone žalosne i radosne strasti postavlja pitanje dejstvu
žalosnih strasti, posebno krivice i stida na belce i njihov odnos sa obojenima. Autor tvrdi da je
tid belaca štetan i za belce koje čini i za obojene pod čijim su uticajem. Zato belci ne treba da
pokušavaju da zasnuju antirasističke bele identiteta primarno zasnovane na krivici zbog
postojanja rasizma i privilegija belaca ili na stidu što imaju koristi od njih već treba da razviju
radosne strasti uvezi rase, posebno sopstvene belosti. Kada antirasistički identitet belca bute
motivisan radosnim, umesti žalosnim strastima vule sposobniji da živi u ,iru i solidarnosti sa
obojenima.
PREDGOVOR III: Afekti takođe potpadaju pod prirodne zakone i determinisani su njima jer
čovek nema slobodnu volju. U prirodi se ne događa ništa što bi moglo da bude njen
nedostatak jer priroda je uvek ista i njena moč delovanja je svuda ista iz čega sledi da su
prirodni zakoni, prema kojima se sve stvari događaju i menjaju oblik jedna u druge, uvek isti
Zato mora postojati samo jedan način za  saznanje prirode mora biti uvek isti, preko prirodnih
zakona. (VAŽNO ZA RAD)
Autor tvrdi da zamišljanje ljudi kao deo prirode omogučava razumevanje kako i zašto oni
deluju kako deluju i još značajnije kako da ulaze u odnose sa prirodom da bi promenili način
na koji delahu. Međutim umesto geometrijskog pristupa večina ljudi se poziva na moč ljudske
volje da bi objasnili ljudske radnje, proklinjući ih zbog poroka i hvaleči ih zbog vrlina. I
hvala i krivljenje su pogrešni jer ne razueju prirodu, i kao posledica toga ne razumeju ni
ljudsku moč ni slobodu. Mada su ljudi determinisani prirodom to ne znači nužno da im
nedostaje sloboda Za Spinozu ljudska sloboda nije zasnovana na slučaju i indeterminizmu,
niti se nalazi u bestelesnoj volji koja pokušava da ispolji svoju moč nad prirodom već se
nalazi u adekvatnom saznanju kako priroda determiniše čoveka, tačnije sloboda je retultat
sposobnosti tela da ublaži svoje afekte odnosima sa drugim telima
Autor ističe da se pojam afekat ponekad koristi sinonimno sa pojmovima emocija i osečanje i
da su za Spinozu ova tri pojma međusobno povezani. Međutim autos naglašava da Spinoza
pod pojmom afekat smatra nešto peciznije i značajnije što afekte povezuje sa konatusom.
POSTAVKA VI: Svaka stvar se trudi da nastavi da postoji.
DEFINICIJA III: Afekti su  stanja tela kojima se sposobnost delanja tela povečava ili
smanjuje, pomaže ili ograničava, zajedno sa idejama o tim stanjima (I KOD SPINOZE KAO
I KOD FROJDA NAGON JE SPOJEN SA PREDSTAVOM).
Na osnovu ove definicije autor zaključuje da afekti ukazuju na rast ili smanjenje moči
održanja i ljudskoh duha i ljudskog tela. Takođe razotkruva Spinozino odbacivanje distinkcije
između duha i tela. Duh koji radosno misli ne uzrokuje da telo radosno dela i obrnuto već su
radosni duh i radosno telo ist biče u Prirodi koje teži da poveča svoju moč delanja, u slučaju
duha zamišljeno iz aspekta mišljenja, a slučaju tela zamišlken iz aspekta protežnosti. Iz roga
sledi da su duh i telo dve funkcije ali ne na supszancijalno različit način govora o
konstelacijama odnosa koji čine svesno biče.
POSTAVKA XI: Šta god povečava, smanjuje, pomaže ili ograničava delatnu moč tela, njegova
ideja povečava, smanjuje pomaže ili ograničava moč mišljenja duha.
PREDGOVOR IV:Ljudsku nemoč u konntrolisanju osečanja Spinoza naziva ropstvom jer
čovek podložan osečanjima nije svoj gospodar već je potčinjenn sudbini u čijoj vlasti se tako
nalazi da često traga za gorim mada zna da postoji bolje. (NIČEOVO VIĐENJE ROPSTVA
TAKOĐE)  Za neku stvar koja je dovršena i na taj način savršena če i njen tvorac, ali i ljudi
koji znaju nameru njegovog dela, reći da je dovršena. Međutm onaj koji vidi delo sličmo
kome nikada ništa nije video i ko ne zna nameru njegovog  tvorca, ne može znati da li je delo
dovršeno ili nedovršeno tj. savršeno ili nesavršeno. Međutim kada su ljudi obrazovali
univerzalne ideje počeli su da nazivaju savršenim ono što se slaže sa univerzalnom idejom, a
nesavršenim ono što se ne slaže mada je ta stvar potpuno dovršena prema mišljenju njenog
tvorca. Iz tog razloga se prirodne stvari koje nije stvorio čovek nazivaju savršenim i
nesavršenim  jer ljudi obrazuju univerzalne ideje i o prirodnim i o veštačkim stvarima, koje
smatraju uzorima za koje smatraju da ih i priroda, koja prema njihovom mišljenju sve radi sa
nekim ciljem, takođe uzimaju za uzor. Zato kada se nešto dogodi u prirodi što se ne slaže sa
tim unapred zamišljenim idealom ljudi misle da je priroda pogrešila i da je stvar ostavila
nedovršenom. Daklje ljudi nazivaju prirodne stvari savršenim ili nesavršenim iz predrasude, a
ne zbog istinskog poznavanja stvari, jer priroda ne dela zbog nekog cilja već ono večno i
beskonačno biče koje se naziva Bog ili Priroda dela sa istom nužnošču sa kojom postoji.
Dakle uzrok postojanja i delanja Bog ili prirode je isti. Iz toga sledi da kao što ne postoji radi
nekog cilja, Bog ili Priroda i ne dela radi nekog cilja, kao što ne postoji ni početak ni kraj
postojanja Boga ili Prirode tako ne postoji ni njihov kraj. Finalni uzrok je samo izraz ljudskog
nagona. To što ljudi smatraju da Priroda greši ili stvara nesavršene stvari Spinoza zato smatra
fikcijama (VAŽNO ZA RAD, SPINOZINA KRITIKA TELEOLOGIJE). Savršenstvo i
nesavršenstvo su samo modusi mišljenja tj. pojmobi nastali poređenjem jedinki iste vrste ili
roda. Zato Spinoza tvrdi da su stvarnost i savršenstvo sinonimni . Suština svake stvari je
savršena ako postoji i dela bez obzira na trajanje te stvari jer trajanje stvari ne sledi iz njene
suštine jer suština stvari ne sadrži vreme postojanja nego svaka stvar postoji istim intezitetom
sa kojim je počeka da postoji, tako da su po tome sve stvari jednake (VAŽNO ZA RAD).
Autor tvrdi da du h postaje savršeniji proporcionalno adekvatnosti svojih ideja. Rados je zato
povezana sa povečanjem sposobnosti delanja. Tokom radosti moč održanja se kreče i širi. Ona
se kombinuje sa moči održanja drugih biča da bi pojačala suštinu svih biča koja učestvuju.
Primei radosnih strasti uključuju ljubav, nadu,, pouzdanje, veselost, posvečenost i zahvalnost.
Sa druge strane afekst žalosti sledi smanjenje adekvatnosti ideja duha iz čega sledi i
smanjenje sposobnosti delanja tela. Tokom žalosti moč održanja je fiksirana na nešto boljno,
što čini nepokretnim konatus osobe tako da ona tokom života može samo da reaguje na bol
čak i ako nije svesna da njenim ponašanjem upravljaju reakcije na bolne situacije. Primeri
žalosnih strasti uključuju mržnju, strah, očaj, kahanje, zavist, empatiju, stid, ljubomoru, bes i
surovost.
Autor smatra da je dejstvo žalosnih strasti suprotno od blaženstva, da je to stanje bednosti.
PRIMEDBA ZA POSTAVKU XLII:Mudrac je močniji i bolji od neznalice čiji je motiv samo
požuda jer neznalica, sem što ga pokreču spoljašnji uzroci na mnogo načina i nikada ne
poseduje psihički mir,  živi nesvestan sebe, Boga i stvari,  i čim prestane da bude pasivan,
prestaje da postoji. Sa druge strane mudrac ne samo što ne poznaje psihički nemir već je zbog
večne nužnosti svestan sebe, Boga i stvari, nikad ne prestaje da postoji već uvek poseduje
psihički mir. Iako je put koji vodi do mudraca težak on je moguč i sve što je tako retko mora
biti teško jer kada bi spasenje bilo lako nači ne bi bilo univerzalno zanemareno kao što jeste,
Sve uzvišene stvari su teške koliko su i retke.
Autor na osnovu ove primedbe tvrdi da na ekstremnoj granici bednosti leži smrt. Pokrenute
žalosnim strastima, ideje i dela bedne osobe smanjuju njenu moč, što znači da i nju
minimalizuju i čak je i gase
PRIMEDBA NA POSTAVKU XXXIX: Telo umire kada su njegovi delovi tako raspoređeni da
dobijaju drugiu proporciju kretanja i mirovanja. Spinoza ne poriče da ljudsko telo, dok još
uvek zadržava cirkulaciju i otale osobine koje se smatraju suštinskim za život ipak može biti
promenjeno u potpuno različitu prirodu od njegove. Telo ne umire samo kada postane leš.
Događa se da čovek pretrpi takve promene da više nije ista osoba. Na primer deca deluju da
imaju potpuno različitu prirodu od odraslog čoveka, toliko da je odraslima teško da se uvere
da su i sami bili deca da ne izvlače taj zaključak prema analogiji sa drugim ljudima
Na osmobu ove primedbe autort vrdi da postoji izvesna smrt još tokom života koja se
odigrava kada telo više aktivi be teži da održi svoje postojanje već dopušta da bude
konstituisano samo reakcijama na tuše konatuse. Ov vrstu smrti izazivaju žalosne strasti.
Autor ističe da zbog relacionog aspekta Prirode smrtonosnoh žalosnih aspekata nikada nije
ograničena na samo jednu bednu osobu već bednost ima značajno negativno dejstvo i na one
koji su u društvu bedne osobe
PRIMEDBA NA POSTAVKU XXXV: Čovek je čoveku Bog. Međutim ljudi retko žive
racionalno već zavide i ne vole jedan drugog. Uprkos tome ne mogu da podnesu samoču i
zato veruju u definiciju da je čovek društvena životinja, Činjenica je da društvena organizacija
ljudi donosi mnogo više koristi nego štete. Ljudi uzajamno pomažući se mnogo lakše
nabavljau ono što im je potrebno i samo udruženim snagama mogu izbeči opasosti koje prete
odasvud, i mnogo je izvrsnije i dostojnije saznanja proučavati ljudske radnje nego životinjske.
POSTAVKA LIII: Skrušenost nije vrina tj. ne nastaje iz razuma (VAŽNO ZA REVIDIRANI
RAD O GOSPODARU I ROBU, MOŽDA I ZA DOKTORSKI RAD).
DOKAZ POSTAVKE LIII:Skrušenost jeste žalost koja nastaje iz toga što čovek uvek posmatra
svoju nemoč. Ukoliko čovek spoznaje sebe razumom u toj meri on spoznaje svoju suštinu tj.
svoju moč. Iz toga sledi da ako čovek introspekcijom opazi neku nemoč, to nije rezultat
samospoznaje već ograničenosti njegove moči delanja.. Međutim ako čovek saznaje svoju
nemoč time što saznaje nešto močnije od sebe, čime on meri sopstvenu moč delanja onda time
čovek samog sebe jasnije saznaje i podstiče svoju moč delanja. Iz toga sledi zaključak da
skrušenost shvačena kaožalost koja nastaje iz čovekovog posmatranja sopstvene nemoči nije
rezultat racionalnog razmatranja i nije vrlina već je pasivni afekat. (VAŽNO ZA
REVIDIRANI RAD O GOSPODARU I ROBU, MOŽDA I ZA DOKTORSKI RAD)
POSTAVKA LIV:Kajanje nije vrlina tj. ne nastaje iz razuma već je onaj koji se kaje zbog svog
dela dvostruko nesrečan i nemočan (BAŽNO ZA DOKTORSKI RAD).
PRIMEDBA NA POSTAVKU LIV: Pošto ljudi retko žive u skladu sa zapovestima razuma
onda skrušenost i kajanje, zajedno sa nadom i strahom donose više koristi nego štete i ako se
već greši bolje da se greši u ovom meru jer kad bi svi nemočni ljudi bili podjednako oholi,
kada se ničega ne bi stideli niti plašili, bile bi nemoguči međuljudski odnosi. Masa je
strahovita ako se ne plaši. Zato ne čudi što su proroci koji nisu razmišljali o koristi pojedinca
već o opštoj koristi toliko preporučivali skrušenost, kajanje i strahopoštovanje. Takođe ljudi
koji su potčinjeni ovim afektima lakše bivaju navedeni da žive prema zapovestima razuma i
na taj način budu slobodni i žive blaženo(VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD O
GOSPODARU I ROBU, MOŽDA I ZA DOKTORSKI RAD)
POSTAVKA LVII: Oholi vole društvo parazita i laskavaca, a mrze društvo plemenitih
(VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD O GOSPODARU I ROBU, MOŽDA I ZA
DOKTORSKI RAD)
PRIMEDBA NA POSTAVKU LVII: Oholi ljudi su potčinjeni svim afektima mada najmanje
ljubavi i empatiji. Ogol je onaj čovek koji o drugim ljudima misli gore o drugima nego što je
pravo i zato oholost treba definisati kao radost nastalu iz lažnog verovanja da je čovek viši u
odnosu na ostale. Oholi su nužno zavidljivi i najviše mrze one koji su hvaljeni zbog svojih
vrlina. Ta njihova mržnja se ne može lako pobediti ljubavlju i dobrotom. On uživa u društvu
onih koji njegovoj nemoči čine po volji i njegovu budalastost pretvaraju u ludilo. Mada je
malodušnost suprotna oholosti ona joj je istovremeno i najsličnija jer pošto njegova žalost
rezultat prosuđivanja sopstvene nemoči u poređenju sa tuđom moči i vrlinom, onda će
njegova žalost biti umanjena, tj. radovaće se, ako razmišlja o tuđim greškama. Otuda nastaje
poslovica Uteha je za bedne da imaju drugove u nevoljama. Suprotno od toga njegova žalost
će biti proporcionalna njegovom mišljenju da je gori od drugih. Iz toga sledi da je malodušni
najskloniji zavisti, da su skloni posmatranju ljudskih dela da bi ih kritikovali, a ne ispravljali i
da se oni hvale svojom malodušnosti i njome se ponose ali na taj način da ipak deluju
malodušno. To nužno sledi iz same prrode afekta malodušnosti. (VAŽNO ZA REVIDIRANI
RAD O GOSPODARU I ROBU, MOŽDA I ZA DOKTORSKI RAD)
Na osnovu ove primedbe autor zaključuje da bedni želi da bude u društvu bednih čak i ako će
krajnji rezultat biti spiralni rast bede. alodušni ljudi pokušavaju da povečaju sopstveni stepen
moči koji zavisi od tuđe moči umanjujući, bar u svojoj imaginaciji, konatus drugih ljudi.
Malodušna osoba pokušava da podigne sebe rušeči druge. To širi bedu njenih žalosnih strasti
jer, ako uspe, malodušna osoba čini i drugu osobu bednom. Pošto joj nedostaje moči da odbije
svoju malodušnost ljubavlju, malodušna osoba pokušava da eliminiše bol scoje žalosti
eliminišući razliku u moči između sebe i drugih. Ako u drugi takođe relativno slabi onda će se
razlika između njih i malodušbe osobe smanjiti i njihov konatus neče više izazivati
malodušnost malodušnoj osobi, Osobe koje čine žalosne strasti, poput malodušnosti, ne žele
da druge osobe čine radosne strasti. Bedni doživljavaju tuđu radost sa zavišču i zato
pokušavaju da eliminišu moč radosne osobe, na taj način šireči bedu nemoči. Oni inficirani
njenom bedom doživeče porast žalosnih strasti, smanjenje moči i želju da sruše močne koji se
nalaze oko sebe tako da se krug bede nastavlja.
Autor ističe da bi Niče smatrao da je ona osoba koju Spinoza smatra bednom zapravo
ispunjena resantimanom i da je taj resantiman opasan za one koji su u njenom društvu. Kao
što francuski glagol resentir sugeriše resentiman je osečanje koje oseča iznova i iznova.To je
stanje zavidne mržnje koju osoba resantimana ne može da prevaziđe.
Genealogija morala III 16: Nagon života je pokušao da služeći se sveštenikom i njegovim
pojmovima krivice, greha, pokvarenosti  i prokletstva, da bolesne učini bezopasnim, da njihov
resantiman okrene protiv njih samih, i tako zle nagone mučenika iskoristi za samo
disciplinovanje, samokontrolu i samonadgledanje. Ovaj lek strašću ne može stvarno da izleči
fiziološke bolesti, to život i ne pokušava, već samo da grupiše i odvoji bolesne na jednom
mestu, koje je nazvano crkva. Greh nije stvarnost već je tumačenje stvarnosti izazvan
nervnom rastrojenošću. To što se neko oseča krivim ili grešnim nije dokaz da zaista jeste.
Primer je inkvizicija kada su svii, uključujući i same veštice, bili uvereni u njihovu krivicu, a
ipak nisu bile krive.  Psihički bol nije činjenica, već je tumačenje uzročnih činjenica izazvana
fiziološkom slabošću. Čovek jake fiziologije  može da  prihvati sva svoja iskustva, sva svoja
dobra i zla dela, dok je uzrok zašto neko drugi to ne može slaba fiziologija.
Autori ističe da za Ničea varenje u ovom epigramu nije samo metafora za izbegavanje
resantimana. Psihološki procesi i događaji su podjednako fiziološki i mentalni. Snaga i
zdravlje osobe koju ne konstituiše zavist i mržnja prema drugima izvire iz njenog tela.
Autor smatra da prema Ničeovom mišljenju zdravu osobu karakteriše jaka volja za moć.
Prem autorovom mišljenju Ničeova koncepcija volje za moć je sličn Spinozinoj koncepciji
konatusa. Ni za jednu od te dve koncepcije nije ključna moč i dominacija nad drugima već je i
za Spinozu i za Ničea pitanje moči pitanje energije i vitalnosti biča, kao i njegove sposobnosti
da dela u skladu sa moči ili nedostatkom moči drrugih biča.
Genealogija morala III 7: Šopenhauer se prema seksualnosti i njenom oruđu ženi ponašao
kao prema ličnom neprijatelju. Neprijatelji su mu bili potrebni da bi ostao dobrog rapoloženja,
da bi voleo ružne reći, da bi besneo besa radi,, da bi se razboleo, da bi postao pesimista jer
nije bio pesimista ma koliko to želeo. Da nije bilo njegovih neprijatelja poput Hegela, žena,
seksualnosti i volje za postojanjem on bi napustio svet. Međutim oni su ga držali u životu,
njegov bes kao kod kinika , bio mu je izvor zaovoljstva, lek protiv prezira, sreća. Filozofi su
oduvek, od Indije do Engleske, kao dve suprotnosti filozofskog talenta,  mrzeli seksualnost,
Šopenhauer je samo najizrazitiji predstavnik te mržnje. Druga osobina zajednička svim
filozofima je sklonost asketskom idealu. Ako filozofu nedostaju obe ove osobine onda nije
pravi filozof. Svaki filozof, poput svake životinje  teži instiktivno optimalnim uslovima da
dostigne svoju maksimalnu moć. Takođe instiktivno se grozi svih prepreka i smetnji na putu
do tog optimuma. Taj put nije put ka sreći već ka moći koji je često put ka nesreći. Prepreka
na filozofom putu do optimuma je brak.Nijedan velik filozof poput Heraklita, Platona,
Dekarta, Spinoze, Lajbnica, Kanta i Šopenhauera nije bio oženjen. Sokrat se oženio ironije
radi da dokaže da filozof ne treba da se ženi. Dete je za filozofa okov.Asketski ideal je
filozofu sredstvo za postizanje nezavisnosti. Aketski ideal predstavlja optimalne uslove za
filozofa,  on njime ne poriće postojanje već potvrđuje svoje postojanje.
Autor upozorava da mada može delovati da Spinozina terminnologija samoodržanja može da
sugeriše da konatus jedino traga za održanjem adašnjeg stanja i da se moč sastoji od
izbegavanja svake promene, ništa nije dalje od istine kao što impliciraju Spinozini komentari
o porastu sposobnosti delanja. Međutim prema autorovom mišljenju tek Ničeova
terminologija širenja snage najbolje implicirada je moč stvar dinamičkog rasta i promene.
Vesela nauka 382: Velkim duhovima koji treba da stvore novu svrhu treba i novo sredstvo u
vidu velikog zdravlja koje će konstantno sticati. To zdravlje je jako, obdareno praktičnim
razumom, žilavo, smelo i veselo. Ko želi da otkrije iz sopstvenog iskustva čitav opseg
dosadašnjih vrednosti i poželjnost, i  kako je biti pronalazač novih ideala,  kako je biti
umetnik, svetac, zakonodavac, mudrac, naučnik, pobožan čovek, prorok… taj mora imati
veliko zdravlje.  U poređenju sa takvim ciljevima ti veliki duhovi ne mogu bitii zadovoljni
čovekom Ničeovog doma i uzimati za ozbilnjo njihove ciljeve i nade, niti uopšte obračati
pažnju na njih. Ti veliki  duhovi  zahvaljujuči svojoj naivnosti i preobilja moći će se igrati
svima što je do sada proglašeno za vredno. On u tim vrenostima vidi opasnost,  dekadenciju,
poniženje, odmor,  slepilo, privremeno zaboravljenje. Ovaj nadljudski
(ÜBERMENSCHLICH) ideal zdravlj i blagostanja će u poređenju sa dotadašnjom
ozbiljnošču delovati kao najtelesnija i najnevoljnija (NAJNESVESNIJA) parodija ali ona
predstavlja početak velike ozboiljnosti,  postavlja pitanje, predstavlja preokret  sudbine psihe,
početak tragedije.
Genealogija morala III 17: Sveštenik nije bio lekar jer je lećio simptome odnosno umanjivao
patnju, a nije lećio fiziološki uzrok bolesti. On je samo smanjivao patnju, tešio. Hriščanstvo je
posebno bilo dobro da osečanjima koja stimulišu  umanji tugu i umor od čega najviše pate
fizološki oboleli. Ova  fiziološka bolest može biti uzrokovana mešanjem rasa, klasa jer klase
uvek izražavaju razlčito poreklo i rase.(Evropski pesimizam u XIX veku) neodgovarajućom
klimom za neku rasu (Indijci u Indiji), starošću rase (Pariski pesimizam u XIX veku),
neodgovarajućom ishranom za neku rasu (Alkoholizam u srednjem veku, vegetarijanstvo),
slabljenje krvi zbog više uzroka (Nemačka depresija posle Tridesetogodišbjeg rata). U svim
tim slučajevima postoji borba protiv osečanja nezadovoljstva. Filozofska borba protiv
osečanja nezadovoljstva je besmisleno, bezuspešna, delo ljudi kojima je dosadno.
Dokazivanjem da je bol zabluda on neče iščeznuti. Prvo sredstvo u borbi nezadovoljsta je
minimalizovanje osečanja. Ne hteti i ne želeti. Uzdržavanje od svega što pobuđuje strasti.
Ravnodušnost bez ljubavi i mržnje.  Ne svetiti se, ne bogatiti se, neraditi nego prosjačiti,
minimalizovati kontakt sa ženama. U intelektualnoj sferi praviti se glup. Rezultat je jezikom
etike sakralizacija, rečnikom psihologije, obezličavanje, a jezikom fiziologije hipnoza. Ta
hipnoza uspeva ali je istovremeno i simptom ludila. Zato tada nastaju religiska iskustva. Ona
se smatra vrhovnom tajnom, vrhovnim stanjem, uvidom u suštinu stvarnosti, oslobođenjem od
svake zavlude, istinom, znanjem, odustajanjem od svakog cilja, želje i delanja, stanjem koje
prevazilazi moral.  Mada vrlinu vide kao sredstvo za dolazak do tog stanja ni Hindusi ni
hriščani ne smatraju to stanje vrlinom. To je nešto najrealnije u hriščanstvu, budizmu i
hinduizmu koji su inače previše moralizovani.. Budizam, Hinduizam i Hriščanstvo
propovedaju spas od patnje kroz san (APOLINSKO). Oni koji pate san vide kao najviše
dobro jer je on stanje nedostatka  bola. To je Epikurova ataraksija. Nedostatak bola oni koji
pate vrednuju kao pozitivno osečanje. Po toj logici u svim pesimističkim religijama ništavlo
se smatra Bogom-
Autor tvrdi da iz tih razloga Niče energično blagostanje zdrave osobe naziva radost, tačnije
veselost.
Vesela nauka 343: Vest da je Bog mrtav, da je vera u hriščanskog boga postala nemoguća,
počinje da utiće na Evropu. Ali većina to još ne shvata, samo malobrojni skeptici.  Vera u
Boga je do tada  bila temelj ljudima, na njoj se temeljio evropski moral. Zato predstoji vreme
razaranja, propasti i prevrata. Ali ova vest za Ničeove filozofe,  koji su između svog vremena
i budučnosti, slobodne duhove,  donosi olakšanje i oslobođenje vidika, poput zore, jer se
otvaraju novi neograničeni horizonti za istraživanje.
Autor ističe da se Niče slaže sa Spinozom da su žalosne strasti zarazne i da je njihova
zaraznost predstavljs jednu od največih opasnosti.
Genalogija morala I 7: Moral gospodara vitezova pretpostavlja fizičku snagu, dobro zdravlje
i sredstva koja služe za održavanje ta dva -rat, avanture, lov, igre, turniri odnosno sve ono što
spada u snažno, slobodno i veselo delanje. Sveštenički moral ima drugačije vrednosti koje
nisu odgovarajuće za rat. Sveštenik je fizički  najnemočniji neprijatelj i zato je najviše zao
neprijatelj. Zbog te nemoći u njima nastaje mržnja, i to najinteligentnija vrsta mržnje. Njihova
osveta je najinteligentnija. Istorija čovečanstva bi bila glupa da nije inteligenije koju su u nju
uneli nemočni. Jevreji, sveštenički narod, svoje neprijatelje su pobedili prevrednovanjem
njihovi vrednosti dakle najinteligentnijom osvetom. Oni su preokrenuli vrednosno
izjednačavanje moral gospodara dobar = gospodar = močan = lep = srečan = Bogu drag. Oni
su dobrima proglasili samo one koji pate, siromašne, nemočne, ljude iz niskih klasa, bolesni,
ružni,  su jedini pobožni ljudi, samo će oni biti spašeni dok su gospodari i močni zli, surovi,
požudni, nezasiti i bezbožni, i zato će biti večno prokleti. To Jevrejsko prevrednovanje
vrednosti nasleđuje hriščanstvo. Sa Jevrejima počinje ustanak robova u moralu koji traje dve
hiljade godina i koji je u Ničeovo vreme nepoznat jer je uspeo.
Genealogija morala III 19:  Nevina sredstva asketskog zveštenika u borbi sa patnjom:
1. Inhibiranje životnih nagona
2. Mehanički rad
3. Male zadovoljstva, pre svega zadovoljstvo ljubavi prema bližnjem.
4. Organizvanje u mase.
5. Izazivanje zajedničkog osečaja moći i na taj način smanjivanje ličnog nezadovoljstva
sobom zadovoljstvom zbog napretka zajednice.
Zlo sredstvo je koriščenje preteranih osčanja, strasti.
Niče tvrdi da dobri ljudi njegovog vremena, intelektualci i psiholozi suviše sladunjavi i 
morališu. nni ne lažu, ali samo zbog toga što nisu sposobni za dobru laž o čijoj vrednosti
govori Platon. . Da bi bili sposobni za nju morali bi da umeju da razlikuju istinu i laž o svemu,
pa i osebi samima. Niko od njih ne bi mogao da podnese istinu, pravu istinu o čovekovoj
prirodi. O tome svedoči krivotvorenje istinskih biografija velikih ljudi.

Genealogija morala III 20: Psiholozi Ničeovog doba su suviše moralni.Asketski ideal je
iskoriščen za stvaranje razuzdanosti osečanja. Svaki nagon ima tu moč pod uslovom da se
iznenada prazni: bes, strah, pohota, osveta, nada, trijumf, očaj, surovost… Sveštenik ume da
koristi nagone u prekomernim količinama radi lečenja ljudi od njihovog tupog bola i dosadne
patnje vođen religioznim tumačenjima kojima se opravdava..  Ovaj lek je roba učinio još
slabijim i bolesnijim, mada  je sveštenik mislio da pacijentu čini dobro . On ne uklanja bolest
već umanjuje umor i nezadovoljstvo, ublažava ih i otklanja.Sveštenik  je osećaj kirivice
nazvao grehom i iskoristio da bi robovoj fiziološkoj patnji izazvanoj ograničenošću stegama
drutva, dao smisao, za kojim je rob tragao, ali ne u fiziološkom, pravom uzroku, već on patnji
daje lažni uzrok u čovekovoj prošlosti, kao i prošlosti čitavog čovečanstva. Na taj način
sveštenik pobeđuje depresiju i život ponovo postaje zanimljiv, iznuren ali ne i umoran. Čovek
koji se pre žalio na patnju sada traga za još patnje da bi okajao svoje grehe.
Genealogija morala III 15: Za lečenje bolesnih potrebni su lekari koji su i sami bolesni. To je
posao sveštenika, bolesni su njegovo carstvo, vlast nad njia je izraz njegovog nagona,
njegoova sreča. On mora da bude bolestan da bi razumeo i bolesne i samog sebe.  Mora
posedoovati i samokontrolu, i volju za moć da bi izazivao strahopoštovanje u bolesnima i da
bi im bio potpora, zaštita i tiranin. On mora da štiti bolesne od zdarvih, od gospodara i od
resantimana prema zdravima. On lakše prezire nego što mrzi.  On ratuje sa gospodarima ali ne
snagom već lukavošću. On je prva vrsta čoveka u kome se javlja resantiman, mada po potrebi
može ispoljavati gospodarsku ozbiljnost, nadmočnost, dostojanstvo, mudrost i hladnokrvnost.
On zdrave čini bolesnim, a bolesne pitome. On širi  patnju,, razdor i samoprotivrečnost da bi
zavladao nad onima koji ih osečaju. On zdrave čini bolesnim, a bolesne pitome.  On usmerava
resantimam tako da ne povređuje ni njega sveštenika, ni robove.Bolesnik želi da nađe krivca
za svoju patnju na kome može da ispolji svoje nagone, realno ili imaginarno. Fiziološki uzrok
resantimana je potreba da se bol ublaži strašću. Resantiman nije refleksivna reakcija radi
sprečavanja daljeg oštečivanja već ublažavanje bola silovitom emocijom koja na taj način
potiskuje bol iz svesti.  Od onoga koji pati pravi fiziološki uzrokk njegove patnje ostaje
skriven pa on zato uzrok svoje patnje traži u prošlim ili sadašnjim događajima. Sveštenik
krivca koji je predmet resantimana stvara od samog mučenika.
Genealogija morala III 14: Što su bolesni normalnija pojava to treba više ceniti retke ljude
koji su psihički i fizički močni, kao srečne slučajeve i čuvati ih od bolesnih. Bolesni su
največa opasnost za zdrave, jakima problem ne prave jaki već slabi. Ne treba smanjivati strah
od čoveka jer on prisiljava jakog da bude jak i strašan, on održava jaku vrstu ljudi. Umesto
straha prema čoveku treba se plašiti gađenja i sažaljenja prema čoveku koji zajedno  vode do
nihilizma. To se dešava u Evropi, i u svim kulturnim područjima sveta.  Bolesni su opasnost
po čoveka ne zli i ljudi slični životinjama. Oni ruše poverenje prema životu, čoveku i nama
samima. Ti ljudi kojima je muka od samih sebe i samo žele da budu neko drugi. Na temelju
tog samoprezira raste sve malo,skriveno, lažno, raste osvetoljubivost i mržnja, posebno se
mrze uspeli ljudi i  stvara se zavera pačenika protiv uspešnih. Da bi sakrili tu mržnju oni lažu,
pozivajući se velikim rečima i gestovima na pravednost. Oni su sluzavo pokorni. Ti bolesni
žele da predstavljaju pravednost, ljubav mudrost i moć Oni krivotvore vrednosti i prisvajuji ih
tako da samo oni budu smatrani za dobre i pravedne. Samo njihovo postojanje je prekor kao
da su zdravlje,uspeh, snaga, ponos i moć poroci koji treba da budu kažnjeni. Među tim
bolesnima postoje oni sujetni i lažljivi koji žele da se prikažu kao dobri ljudi, koji svoje
upropaščena čula i nagone izražavaju kao moralnost kojom se samozadovoljavaju. Te bolesne
zapravo vodi volja za moć koja ide najskrivenijim najzaobilaznijim putevima koja vodi
tiraniji na račun zdravih. Među njima je najgora bolesna ženam nju ništa ne zaustavlja da bi
tranisala. U svakoj porodici, društvu i zajednici postoji ova skrivena borba bolesnih protiv
zdravih. Ona stiže čak i u sferu nauke, što se vidi u slučaju Diringa. To su sve ljudi
resantimana, fiziološki neuspeli puni nesvesne osvetoljubivosti, nezasti u besu protiv  srečnih
i prerušavanju osvete. Najsuptilniji i najuspešniji oblik njihove osvete je kada savest srečnih
zatruju svojom nesrečom tako da srečni počnu da se stide svoje sreče. Največa greška je kada
srečni, koji su dobro fizički i psihički razvijeni, koji su ,očni  počnu da sumnjaju u svoje pravo
na sreču. To je razmekšavanje nagona, sentimentalnost. Zadatak je zato da se zdravi odvoje
od bolesnih, da ne vide bolesne.On ne treba da budu lekari bolesnima jer viši ne smeju biti
sredstva nižih, mora se čuvati patos distance između zadataka. Njihov zadatak je da postoje i
da budu odgovorni za budučnost jer za to bolesni niti su sposobni niti dužni da rade. Zdravi
treba da budu u društvu zdravh ili ako to ne mogu, da budu usamljeni. To je zaštita od gađenja
i sažaljenja prema čoveku.
Autor smatra da se Niče slaže sa Spinozom da se protiv resantimana, i drugih žalosnih strasti,
treba boriti ljubavlju.
Tako je govorio Zaratustra – O vrlini darodavki 1: Učenici poklanjaju zaratustri štap sa
zlatni,m rukohvatom koji prikazuje zmiju obmotanu oko sunca (PODSEČA NA OPIS
JUNGOVOG MAGIJSKOG ŠTAPA IZ CRVENE KNJIGE).  Zlato je najviše vrednosti
jer je blistavo, beskorisno,  neobično i uvek sebe dariva. Zlato je steklo najvišu vrednost jer je
odraz najviše vrline. Najviša je vrlina darodavka koja od ljudi čini žrtve i darove. Ljudi sa tom
vrlinom upijaju sve u sebe  kako bi se iz njih vratile nazad kao vrline ljubavi. Takva vrlina
sebi uzima sve vrednosti ali ova sebičnost je zdrava i sakralna. Druga vrsta sebičnosti je
sebičnost siromašnih i bolesnih  koja sve prisvaja sebi. Bolest, degeneracija,  je nešto najgore
i ona postoji svuda gde nema vrline darodavke. Put Zaratustre i njegovih učenika vodi nagore
od čoveka ka Übermensch.  Za takve ljude užasavajuća je degeneracija koja želi sve za sebe.
Duh je parabola tela, parabola uzvišenja dok su vrline parabole tog uzvišenja. Duh je dakle
vesnik, drug i odjek borbi i pobeda tela (PSIHA SUPERVENIRA NA FIZIČKOM).
Vrednosti su parabole, nagoveštaji, one nisu činjeničko znanje. Poreklo vrlina je u parabolama
duha. (PARABOLE KAO JUNGOVI SIMBOLI)Tada je telo uzvišeno, tad usrečiuje duh da
postane stvaralac, procenjivač, ljubavnik i  dobročinilac svemu. Sreča je poreklo vrline. Kada
je čovek iznad pohvale i kritike, kada njegova volja želi da vlada svim stvarima kao volja
zaljubljenika, to je poreklo vrline. Poreklo vrline je prezir prema komforu. Poreklo vrline je u
promeni kada sve potrebe postanu nužnost (AMOR FATI). Ta vrlina je moć, novo dobro i
zlo, ona je vladajuća misao i oko nje mudra duša.
POSTAVKA XLVI: Ko živi racionalno trudi se maksimalno da na mržnju, gnev, prezir itd.
drugoga prema sebi odgovori ljubavlju i plemenitošću (VAŽNO ZA RAD).
DOKAZ POSTAVKE XLVI: Svi afekti mržnje su rđavi. Iz toga sledi da ko živi racionalno
maksimalno će se truditi da ne bude pod dejstvom afekata mržnje, i kao posledicu toga,
trudiče se, da nijedan drugi čovek ne trpi te afekte. Mržnja se povečava uzajamnom mržnjom
dok sa druge strane mržnja može bitii ugašena ljubavlju tako da se mržnja preobrazi u ljubav.
Iz toga sledi zaključak da ko živi racionalno trudiće se da na mržnju drugoga odgovori
ljubavlju tj. plemenitošću. (VAŽNO ZA RAD).
PRIMEDBA NA POSTAVKU XLVI: Ko želi da povrede osveti uzajamnom mržnjom bedno
živi. Naprotiv. ko se trudi da mržnju prevaziđe ljubavlju on se bori radosno, bezbrižno i
sigurno. On podjednako lako pruža otpor jednom i nekolicini protivnika i najmanje mu je
potrebna pomoč sreče. A oni koji bivaju pobeđeni od strane njega radosno mu se potčinjavaju,
ne iz nedostatka moči več zbog njenog rasta. (VAŽNO ZA RAD).
Autor na osnovu ove primedbe tvrdi da može delovati primamljivo uzvratiti na nečiju mržnju
mržnjom ali bi mu se ta taktika vratila jer je pema Spinozinoom mišljenju zasnovana na
neadekvatnim idejama. Uzvračanje na nečiju mržnju mržnjom potapa u žalosne strasti i
ubrzava afektivnu spiralu tako da će doči do još veče mržnje u budučnosti. Nekada se ne
vrača istom negativnom strašću ali bez obtira na to pokreče se negativna afektivna spirala Kao
što Treza Brenan tvrdi agresija i bes jedne osobe uzrokuju depresiju druge što čini depresivnu
osobu još večom metom agresije bilo zato što depresivna osoba postaje agresivna ili zbog
negatvnog raspoloženja koje njena depresija izaziva kod drugih. Ljubav se obrani od te spirale
prekidajući je sa radosnom strašću koja teži da izazove radose strasti kod drugih umesto
žalosne, što zauzvrat u samom subjektu napaja radosne strasti i u krug. Drugim rečima spirala
afekata može biti i radosna, a ne samo žalosna.
Autor se ne slaže da je kultivisanje stida kod belaca najbolji način za promovisanje njihove
odgovvornosti ili za viđenje odnosa belaca sa drugima, uključujući obojene,On upozorava da
mada stid prilikom suočavanja sa istorijom ponekad rezultra motivacijom za činjenjem
neččega drugačijeg, nešzo boljee po pitanju rase i rasizma u večini slučajeva žalosne strasti
poput stida oduzimaju osobi vitalnost i energiju potrebne za smislenu promenu sebe i sveta.
Depresija ne motivviše delanje već ga ubija. Stid ruši osobu i postiđena osoba obično nema
emotivne, psihofizičke resurse za bavljenje drugima na uzdižuči velikodušni način. I za
postiđenu osobu i zaljude sa kojima ima interakciju stid je destruktivan.
Autor ističe da psihološke studije pokazuju da stid vodi besu i depresiji koji onda stvaraju još
besa. To je spirala besa i stida, negativna zarazzna spirala unutar koje rđava osečanja jedne
osobe uzrokuju rđava osečanja druge osobe koja za uzvrat hrane rđava osečanja prve osobe i u
krug.
Takođe sociolog Tomas Šef tvrdi da stiid vodi do pripisivanja krivice i nasilja koji prete
društvenim vezama. To znači da umesto da ojačava pozitivne veze među ljudima stid
označava društvenu fragmentaciju, međusobno okretaje jednih protiv drugih.
PRIMEDBA NA POSTAVKU XXXIX: Spinoza dobro definiše kao svaku vrstu zadovoljstva,
sve što vodi zadovoljstvu i sve što zadovoljava želje ma kakve bile. Rđavo definiše kao bilo
koju vrstu bola posebno onu koja frustrira zadovoljenje želja. Čovek ne želi nešto zato što ga
smatra dobrim već smatra nešto dobrim zato što ga želi. Posledica toga je da čovek smatra
rđavim ono prema čemu gaji odbojnost. Zato svaki čovek prema svojim afektima procenjuje
šta je dobro, a šta loše, šta je bolje, a šta gore,  i šta je najbolje, a šta najgore, i šta je korisno, a
šta štetno. Afekat koji tera čoveka da bira ono što ne želi, ili da se uzdržava od onoga što želi
zove se strah. Zbog straha čovek bira manje zlo da bi izbegao veće buduče zlo. Ako je zlo
kojega se čovek plaši sramotno onda se naziva stidljivošču. Ako je želja da se izbegne buduče
zlo ograničena strahom od drugog zla tako da čovek ne zna koje zlo da odabere onda se on
naiva preneraženost.
S one strane dobra 225: Niče oseča empatiju prema utilitaristima, hedonistima,
eudaimonistima i pesimistima koji samo tragaju za zadovoljstvom kao svrhom života, a
zapravo je sporedna posledica, kao što to zna svaki stvaralac. On ih sažaljeva kao što to
društvo čini, ne zato što su bolesni ili robovi, već zbog njihove niskosti, zbog ponižavanja
čoveka.On se buni protiv želje utilitarista da se ukloni patnja jer je zadovoljstvo kakvo ono
vide kraj čoveka. Patnja je ono što ljude čini velikima, napetost psihe dok pati. Napetost koja
razvija njenu snagu pred prizorom propadanja, njenu inovativnost i hrabrost u podnošenju,
izdržavanju, tumačenju i iskoriščavanju nesreče i dubine, mistike,privida, intelekta, lukavstva
i veličine koje ona daje psihi. Čovek je istovremeno tvorevina i tvorac. Zbog toga je Ničeova
empatija prena čovečanstvu sprostavljena uobičajenoj empatiji prema pojedincu. Postoje
problemi koji su važniji od problema zadovoljstva, patnje i empatije i svaka filozofija koja se
njima bavi kao osnovnima je naivna.
Tako je govorio Zaratustra – Predgovor 5: Zaratustrina publika ga ne razume. Oni se ponose
svojim obrazovanjem i ne podnose da budu prezreni (ALUZIJA NA NIČEOVU
SITUACIJU SA NEMCIMA). Zato se Zaratustra obrača njihovom ponosu i priča im o
onome što najviše treba prezirati – poslednjem čoveku. Čovek Ničeovog vremena još može
sebi da odredi svrhu jer je dovoljno jak za to. Za određivanje svrhe je potrebno da čovek još
uvek poseduje haos (NESVESNO) u sebi. Dolazi vreme kad ljudi više to neče moć jer će biti
suviše slabi i pitomi. Biće suviše slabi za samoprevazilaženje.  Taj čovek će biti preslab da
stvara, preslab da prezire mada on najviše zaslužuje da bude prezren. To je poslednji čovek.
On će zaboraviti sve uzvišene stvari poput ljubavi, stvaranja, ćežnje i zvezda. Sam život će
oslabiti ali poslednji čovek je poput bubašvabe neuništiv, njegova vrsta živi najduže. Jedino
za šta će tragati je sreča tj. komfor, laka zadovoljstva i zato su bliski sa drugim ljudima
(ALUZIJA NA ŠOPENHAUERA I PRASIČE). . Bolest i sumnja su za njih grehovi. Njima
treba samo malo opijenosti da bi živeli i mnogo opijenosti da bi lako umrli. Oni rade jer ih rad
zabavlja. Svaka zabava mora biti bezopasna. Neče biti ni gospodara ni robova među njima, to
je suviše teško za njih, oni su prosečni. Oni su stado, jedino što žele je jednakost. Ko ne želi
jednakost dobrovoljno se proglašava ludim. Poseduju smisao za istoriju. Svađaju se ali se i
brzo mire jer je neprijateljstvo preteško za njih.  Imaju male prohteve ali poštuju zdravlje.
Publika na ovaj govor reaguje tako što traži od Zaratustre da ih pretvori u te poslednje ljude.
Autor upozorava da poziv belcima da budu radosni ne znači da treba da se vesele jer su rasisti
ili jer uživaju u privilegijama već je radost i uzrok i posledica u spirali preobražaja, u
afektivno-ontološkom preoblikovanju odnosa biča sa drugim bičima u kome je uspeh jednog
biča neposredno povezan sa uspehom svih. Iz te perspektive mada su u poziciji rasne
dominacije belci kao belci su slabi i zato su destruktivni prema drugima. Ironično, pošto
žalosne strasti iscrpljuju i smanjuju telesnu akzivnu energiju, one ipak ne čine osobu
bezopasnom već ekstremnom osobom jer onda oseča resentiman prema življim i zdravim i
pokušava da ih uništi. Belci moraju da postanu dovoljno psihosomatski zdravi da ne bi trovali
druge rase sa kojim interaguju već da se međusobno recipročno hrane. moraju postati sebični
u Ničeovm značenju tog pojma. Samo tada će biti verovatnije da se angažuju u trenutnom
političkom radu menjanja struktura institucija i praksi koje održavaju bele privilegije i
dominaciju.
Autor zaključuje da liberali ispunjeni krivicom i stidom predstavljaju malo poboljšanje od
belog spermiste ispunjenog mržnjom. Krivica i stid belaca u vezi sa belačkim rasizmom se ne
razlikuje radikalno od belačke mrnje ili straha od obojenih. To predstavlja samo malu razliku
u stepenu žalosti kojom su belci rasno konstituisani. Bez obtira da li je žalosna strast koja je u
pitanju krivica i stid, ili mržnja i strah, problem sukoba između radosnih i žalosnih strasti nije
problem ličnih osečanja protiv političkih radnji. Pitanje koje strasti čine belce je neposredno
povezano sa pitanjem sposobosti belaca da izvedu institucionu i političku promenu po pitanju
rase. Radosne strasti su afektivno tlo iz koga efikasne radnje belaca po pitanju rasne pravde
mogu izrasti. Umesto da ih čine žalosne strasti, čak i preferirane poput krivice i stida, velci
treba da razviju radosne strasti po pitanju rase. Te strasti će kristiti i belcima i obojenima, kao
i za ceo svet