Аристотел је страсти дефинисао као нешто што нема ништа заједничко са етиком, јер се дешавају

без човекове воље.1 Страсти свој израз налазе кроз тело, оне представљају кретљу душе
истовремено имају непосредан однос са телом. Код стоика пак наилазимо на ,,бесловесне“ и на
,,племените страсти“. У Новом Завету код апостола Павла три пута налазимо страст и то у оној
употреби каква је у јеврејским текстовима, а не јелинским. Код њега је она изједначена са
еротском жељом.

Страсти су повезане са стањем, изопаченошћу након пада.

Страсти су својства која сачињавају природу и првобитно су позитивне, али су човечијом вољом
изопачене.

Природа није неутралан терен на коме се људска воља показује. Природа је добра. Грех није
могућност природе, него паразит. Страсти нису природне људској души, ми смо природна својства
душе претворили у страст (семе за рађање деце, претворили смо у страст, душа жуди за славом,
али на небу). Својства природе су позитивна: злопамћење, склоност ка изобиљу, жеља за славом,
гордост, гнев, физички начин размножавања. Грех је темељно променио ова природна својства.
Ми се у свакодневном искуству много чешће сусрећемо са изопаченим својствима, него са
њиховим добрим обличјем и изразом. Ми чак и врлине изопачујемо са мудрошћу –
препреденост, са љубављу блуд... Човек је жртва, обманут од стране непријатеља, који је у његову
природу засејао коров. Човек упражњава врлине, а истовремено чини грех. Границе између
врлине и греха нису лако уочљиве.

Изопачење добрих својстава се не односи на оно што природа јесте, али после пада постаје нагон
и тежња природе. Изопачење је последица учешћа у свеопштем паду који је природи у наслеђе
оставио греховни нагон и тежњу. Од самог зачећа човек од родитеља и рпедака наслеђује
физичке и духовне карактеристике и болести, тако исто учествује у свеопштој пропадљивости и
изопачености.

Иако владају природом, грех и пропадљивост не представљају суштинске чиниоце природе. Јован
Лествичник види и врлине које су у природи (које чине и пагани). У посланицама Колошанима и
Римљанима видимо да врлину можемо имати по самој природи. Изопаченост човека нема
аналогију са бесловесношћу животиња – животиње немају слободу.

За учешће у страстима, потребан је цео човек, јер оно иде постепено: приступање, спајање,
пристанак, поробљење, борбу и страст у души.

- На крају, душа је та која је узрок греха ,,када се душа коначно навикне ан грех“, а не
природа (иако и природа учествује у њој).
- Свети Јован говори о борби са грехом, где душа/човек бива побеђен од стране бунта
природе, али тада то није страст, јер душа није дошла до ,,сагласности са уживањем“.
- Чак и када дође до страсти, то није крај, јер се части често дају као педагошка мера.

1
Никомахова етика
 - Безгрешне страсти – лаке, које се дају људима који су на високом духовном степенику како
би стекли све веће смиреноумље
o Христос је поседовао човечанске страсти, ослобођене од изопачености ,,бестрасну
мржњу према њима“ Мат. 12,50.

Страст је потчињавање воље и слободе човека бунту природе, неуспех да се остане у својој
аутентичној ,,природној“ стварности. Савремена философија бића изражава страст као кретање од
пада ка аутентичној егзистенцијалној стварности. Да би било васпостављено у своје аутентично
стање биће треба да се одрекне свеукупности, да одбаци бригу и да појми предодређење смрти.
Тај пут је стање агоније бића, схватајући екстатички карактер свога бића, као прирвремену пројаву
истине Бића унутар времена.

Код светог Јована Лествичника пад је свеопшта страст бића, туга, жеђ и бол због неуспеха
остваривања ,,природног“ предодређења. ,,Плач по Богу“ јесте туговање душе, осећање губитка.
Болно срце тражи за чим жуди, али не налази то што тражи, с патњом лута и горко плаче.

Владајућа страст води на аксетски пут, онај ко се стално сећа смрти не може да брине ни о чему
овосветском и пролазном, па ни о свом телу. Треба слободу мисли, да не буде спутан животим
бригама.

,,Своја воља“ је воља природног човека, обезличена воља природе која спутава могућност
личности. Сећање на смрт представља доживљајни однос према долазећој егзистенцијалној
стварности ослобођења личности од ограничености пале природе, ступање у простор апсолутног
личносног односа, укидање индивидуалности природе.

Страс потиче од грчке речи παθοσ речи која значи страдање, трпљење. Психолошки речник страст
дефинише као снажну и присилну потребу, као и емоционално стање које се не може разумом
обуздати, нити вољно контролисати.2 Ова дефиниција је иста као и када свети Оци дефинишу да је
човек роб демону.

Проблем са страшћу у психологији јесте што особа бива ,,опседнута“ оним према чему осећа
страст (посао, љубав...) и ако јој то буде одузето онда она пати и страда, а исто тако занемарује
друге аспекте свог живота.

2
Речник психологије, Жарко Требјешанин