I

Intelekt je bez svrhe van ljufskog života. On nije centar sveta, kao što ljudi veruju, svako
organsko biće to veruje za sebe.. On je pomočno sredstvo najslabijih.Kao sredstvu za
preživljavanje pojedinca glavna karakteristika intelekta je prerušavanje. Judi su toliko skloni
prerušavanu da je pojava u nima nagona za istinom največe čudo. Ljudsko oko se prilikom
posmatranja uvek zadržava samo na površini predmeta, na njegovoj formi. Čovek ne poznaje
sam sebe, ni svoj mentalni život ni svoju fiziologiju.Čovek teži izlazu iz Hobsovskog
prirodnog stanja iz nužnosti i dosade. Volja za istinom nastaje nastankom društvenog ugovora.
On je zatočen u svoju svest iza koje su destruktivni nagoni (OVO OKO SVESTI JE
RELEVANTNO ZA FROJDA). Istina nastaje kao uslov nastanka društva posle prirodnog
stanja. Lažovi se isključuju iz društva, ne jer varaju, već jer varanjem štete drugima. Čovek
dakle ne mrzi samu laž već posledicu laži. Isto važi i za istinu, čovek teži prijatnim
posledicama istine, šta više mrzi istine koje su neprijatne. a ne istini samoj.jedine prave istine
su neinformativne tautologije, sve druge istine su iluzija.Za nju je kriv jezik. Reči označavaju
našee nervne nadražaje, one ne označavaju ništa stvarno van nas samih. Reći su samo
metafore kojee čak i ne odgovaraju suštini stvarnosti. Prvo postoji nervni nadražaj, zatim slika
u našim mislima izazvana tim nadražajem i na kraju reć,Da jezik može da nas dovede do
istine ne bi bilo toliko jezika. Svaka reć je pojam. Pojmovi nastaju da bi se obuhvatili slični ali
različiti pojedinačni doživljaji ignorišuio razlike.Ne postoje ni apstraktni pojmovi vrlina samo
pojedinačni specifični postupci koji je čine Ne postoje ni vrste ni individue, i oni su posledice
čovekovog antropormorfizma. Istinu čine zapravo samo metafore i antropomorfizmi, koje su
prihvačene negde. Istina je privid, metafora bez čulne snage. Čovek svoje nagone i intuicije.
racionalizje u pojmove. To je razlika između čoveka i životinje, što je u stanju da šematizuje
intuitivne slike koje su unikatne. Pojmovi su tako nastali od metaforične slike. Istina tako
postaje pojmovna, poštovanje pojmovnih, logičkih pravila. Čovekovo dostignuče je što je na
osnovu promenjivog sveta stvoripo trajnu pojmovnu strukturu. Istine koje saznajemo nisu
objektivne istine o svetu već antropomorfne istine koje je sam čovek stvorio. On živi
uobičajeno samo ako zaboravi da je on umetničko- stvaralački subjekat.Ljudi i životinje
raličito opažaju svet, a ne postoji kriterijum opažanja. Jedini odnos između čoveka i stvarnosti
je estetski odnos za koji je potrebna snaga. Čak ni veza između nervnog nadražaja i metafore
nije nužna već nužnom postaje stalnim ponavljanjem dok se preobražava u pojam.Ne postoje
ni prirodni zakoni.Njih znamo samo po njihovim posledicama dok su u odnosu sa drugim
prirodnim zakonima. Svet su relacije. Mi sami unosimo prostor, vreme, broj i kauzalitet u
svet. u svet

II
U stvaranju pojmova prvo učestvuje jezik, pa onda nauka. Naučnoj volji za pojmovnom
istinom, protivi se umetnička volja za metaforičkom, za mitskom istinom. U samom čoveku
postoji stežnja da bude varan koju on zadovoljava u umetnosti. . Umetnost je instinktivna
nasuprot pojmovnoj nauci. U umetnosti veština prerušavanja razuma stiće svoj vrhunac. Tada
on prestaje da bute sredstvo za samoodržanje i postaje svrha. On tada uništava ii igra se
pojmovima i vodi se intuicijom. (NIČE NE PISTOVEČUJE INTELEKT SA RAZUMOM,
INTELEKT ČINE RAZUM I INTUICIJA, ODNOSNO NAGONI). Kulturu je moguče
stvoriti tamo gde vladaju umetnost, prerušavanje i intuicija kao što je u Antičkoj grčkoj.
Čovek vođen pojmovima samo želi da se oslobodi patnje dok intuitivni čovek iskupljuje život
(POVEZATI SA NIČEOVOM IDEJOM ESTETSKOG ISKUPLJENJA ŽIVOTA IZ
UVODA). Intuitivni čovek kada pati pati više od razumskog jer ne uči iz iskustva.

III
Opis mitskog razdoblja. Orijentalno. Filozofija nastaje kao urednik kultova, mitova i religije.

IV
Filozofija se vrača sa nastankom ironičnog stava prema religiji.

V
Filozofija je svoj vrhunac doživela u Platonovom metaforičkom opisu idealne države