Niče, Spinoza i moralni afekti

Sumrak idola -  Na čemu sam zahvalan starima 2: Grčki stil pisanja je suviše stran da bi se od
njega moglo naučiti pisanju, kao od Rimljana. , suviše je promenjv i tečan da bi zapovedao i
bio klasičan.Platon je za Ničea prvi dekadent stila. jer je nasumično kombinovao sve oblike
stila. On mu je dosadan. On je zastranio od grčkih nagona u moralizovanje i idealizam pod
uticajem egipatskog obrazovanja. On je bio protohriščannin koji je već tada pojam dobra
postavio kao najviši pojam. On je omogučio gospodarima da pređu u hriščanstvu. Ima još
mnogo platonizma  u pojmu crkve, u njenoj strukturi, sistemu i praksama.  Zato Niče voli
Tukidida koji je pored MakijavelijevogVladaoca najbliži Ničeovom realističkom pogledu,
njegovoj težnji da ne izmišlja ništa i razloge traži u stvarnosti, a ne u razumu ili moralu..
Tukididova dela su izraz ukusu za za realnost, kulture sofista nasuprot grčkoj filozofiji  nakon
Sokrata , njenih koja odstupamoralističkih i idealističkih prevara k od grčkih nagona. oja
predstavlja dekadenciju grčkih nagona. Tukidid predstavlja  krajnji zbir jake,stroge i čvrste
faktičnosti grčkih nagona. Platona i Tukidida razlikuje stepen hrabrosti pred stvarnošću.
Platon se plaši stvarnosti i zato pribegava idealu,  Tukidid poseduju samokontrolu, i zato
kontroliše i stvarnost.
S one strane dobra i zla 191: Stari teološki problem je odnos između verovanja i znanja,
odnosno nagona i razuma, da li nagon ima veći autoritet koji želi da procenjuje i dela u skladu
sa razlozima, svrhovitošću i koristi. Taj etički problem prvi put se javlja kod Sokrata. Sokrat
talentovan za i sa ukusom za dijalektiku prvobitno je odabrao razum i ismevao je Atinjane
koji su poput svih gospodara bili ljudi nagona i nisu mogli da obrazlože svoje delanje.
Međutim uz pomoć svoje savesti i samoispitivanja Sokrat otkriva i u sebi istu nesposobnost.
Sokrat je smatrao da treba da se pomogne i nagonima i razumu da dođu do svojih prava.
Treba slediti nagone, a razum treba to da racionalizuje. To je bila Sokratova greška zbog svoje
savesti postao je zadovoljan samoobmanjivanjem, On je otkrio iracionalan aspekt u etičkim
vrednostima Platon je bio neviniji i nije posedovao robovsku lukavost. Svom snagom,
največom snagom koju je neki filozof ikada posedovao hteo je da dokaže da i nagon i razum
teže istom cilju, dobru odnosno Bogu Njega slede od tada svi filozofi i teolozi i u etici je do
sada vladao nagon koji hriščani nazivaju verom, a Niče masom. Izuzetak je Dekart koji samo
razumu daje autoritet ali razum je samo oruđe i zato je Dekart površan.
S one strane dobra i zla 252: Englezi nisu filozofska rasa. Bekon predstavlja napad na
filozofiju. Hobs, Lok i Hjum su devalvirali vrednost pojma filozofija. Protiv Hjuma se
pobunio Kant. Šeling je prezirao Loka. Hegel i Šopenhauer, koji su se mrzeli međusobno, su
zajedno sa Geteom napadali englesko prostačko mehanicističko viđenje sveta. Englezima je
uvek nedostajala intelektualna dubina, mudrost, tj. filozofija. Zato što su nefilozofska rasa
Englezi su morali čvrsto da se drže hriščanstva jer im je nužna disciplina hriščanstva da bi bili
moralni i  humani. Englezi su pesimističniji, jače volje, veče čulnosti i  suroviji od Nemaca i
zato su prostiji i religiozniji od Nemaca jer im je hriščanstvo potrebnije. Engleskom
pesimizmu i alkoholizmu bilo je potrebno hriščanstvo kao vrsta suptilnijeg  otrova koi za njih
predstavlja napredak i korak ka sublimaciji. Engleska neotesanost i seljačka ozbiljnost su
najpodnošljivije protumačene hriščanstvom. Za Engleze pokajanje je vrhunac moguče
humanosti. Svim engelizma nedostaje muzikalnost, jer u njihovom telu i psihe nema osečaja
za ritam i igru, niti želje za njim.
Antihrist 11: Vrlina mora biti čovekov lični izum, izraz njegovih autentičnih potreba i
odbrana (ODBRAMBENIH MEHANIZAMA) Ono što nije uslov života, šteti mu.. Vrlina
radi nje same, kako je vidi Kant je štetna. Bezlični pojmovi koji treba univerzalno da važe
poput pojmova vrline, dužnosti i dobra po sebi su fikcije koje su izraz propadanja i umora
života. Zakoni samoodržanja i razvitka zahtevaju da svaki čovek poseduje svoju vrlinu, svoj
kategorički imperativ,  Narod se raspada kada svoju dužnost zameni univerzalnom
apstraktnom dužnošću.Kantov kategorički imperativ je zato opasan po život. Njega štiti
teološki nagon.Zadovoljstvo je pratilac svakog životnog nagona,  ono je dokaz njegove
ispravnosti dok je Kant kao nihilista i hriščanin zadovoljstvo video kao prigovor. Najbrže
uništava raditi, misliti i osečati bez psihičke nužnosti, lične želje, bez zadovoljstva poput
automata. To je dekadencija i idiotizam. Kant je takođe pogrešno tumačio Francusku
revoluciju kao dokaz čovekove moralnosti. Kant je imao pogrešne nagone o svemu, njegov
nagon je bio pobuna protiv prirode, njegova filozofija izraz nemačke dekadencije.
S one strane dobra i zla – predgovor: Istina je neuhvatljiva kao žena, nju ne mogu osvojiti
dogmatici poput dosadašnjih filozofa koji su suviše ozbiljni i nametljivi. Te filozofske dogme
se temelje na narodnim verovanjima poput verovanja u postojanje duše koje je povezano sa
verovanjem  o subjektu. Slična dogmatičkoj filozofiji je bila astrologija za koju je više  rada,
para pameti strpljenja uloženo nego u bilo koju pravu nauku. Međutim zahvaljujuči njoj je
nastao veliki stil u arhitekturi.  Dogmatske filozofije su bile vedantsko učenje i platonizam.
Platonova dogma o čistom duhu i dobru po sebi je bila najopasnija zabluda. On poriče
perspektivizam koji je osnovni uslov života. Platon je najlepši izdanak antike koga je iskvario
Sokrat.  Borba protiv Platonizma i hriščanstva koje je platonizam prilagođen masi,  traje
milenijumima i dva puta je gotovo izgubljena zbog Jezuitizma i prosvetiteljstva koje se služi
štampom. Međutim ta borba je stvorila psihoošku napetost koja omogučava visoke zadatke
slobodnim misliocima Ničeovog doba.
Ničeovo pismo Overbaku 30. jul 1881: Ja sam potpuno iznenađen i potpuno očaran. Imam
preteču u Spinozi, i to kakvog preteču. Jedva sam poznavao Spinozu, moja želja za njim je
nagonska. Ne samo da je njegova glavna tendencija ista kao moja – da učinim znanje
najmočnijim nagonom već pronalazim sebe u pet glavnih tačaka njegovog učenja, ovaj naj
abnormalniji i najusamljeniji mislilac mi je najbliži oprecizno u ovim stvarima:
1. Poriče postojanje slobodne volje
2. Poriče postojanje teleologije tj svrhovitosti.
3. Poriče postojanje moralnog uređenja sveta.
4. Poriče postojanje neegoističkog
5. Poriče postojanje zla.
Mada priznaje da postoje  i velike razlike između njih, Niče smatra da su te razlike izazvane
različitim vremenom, kulturom i stepenom razvijenosti nauke. (VAŽNO ZA RAD).
S one strane dobra i zla 5: Razlog toga što se na filozofe gleda sa nepoverenjem i porugom
nisu njihove greške i detinjarije već nedostatak intelektualne savesti u njihovom poslu. Oni
tvrde da su svoje mišljenje razvili hladnom i čistom dijalektikom, za razliku od mistika koji
imaju više intelektualne savesti jer se pozivaju na inspiraciju., dok zapravo naknadnim
razlozima brane pretpostavku koja je plod njihovih želja i učinjena apstraktnom. Oni svoje
predrasude proglašavaju istinama ali nemaju dovoljno intelektualne savesti da to priznaju sebi
i hrabrosti da to daju na znanje da bi upozorili prijatelje ili neprijatelje ili radi pokušaja
samoismevanja Primer za to su Kamtov kategorički i imperativ i Spinozina matematička
forma koja otkriva Spinozinu bojažljivost i ranjivost..Filozofija je maskarada.
S one strane dobra 25  Filozofija koja traga za istinom treba da se kloni mučeništva jer ona
uništava intelektualnu savest. Ona tera filozofa da ignoriše prigovore i provokacije, čini ga
glupm.  Do sada nijedan filozof nike bio u pravu, tako da preispitivanje nekog filozofskog
učenja može dovesti bliže istini od samog tog učenja. Filozof treba da bude uglađen i oprezan,
i usamljen. . Čoveka kvari i tera ga na lukavstvo svaki rat koji se ne vodi otvoreno silom,
svako dugotrajno posmatranje u strahu neprijatelja i mogučih neprijatelja. Mučeništvo stvara
resantiman. Svako dugo posmatranje neprijatelja sa strahom čini sukob ličnim. To se videlo
na primerima Džordana Bruna i Spinoze.Osnov Spinozine etike i teologije je resantiman.
Filozofija iz mučeništva je farsa, kraj jedne tragedije pod uslovom da je svaka filozofija na
početku bila tragedija.
S one strane dobra 230:  Intelekt želi da vlada i da prisvoji spoljašnje, da mnoštvo svede na
jednostavno na isti način kao i svi živi organizmi.Snaga intelekta da prisvoji nešto strano
ispoljava se u poređenju novog sa starim, da pojednostavi slozeno, da izostavi ili odbaci ono
protivrečno. On na onom stranom iz spoljašnjeg sveta ističe određene osobine ili ih krivotvori.
Namera intelekta  je rast odnosno sređivanje novih iskustava prema starom uređenju.
Međutim istovremeno intelekt želi i da ukloni i potisne ono što mu smeta, po potrebi, koja
zavisi od snage intelekta On želi i da bude obmanut, zadovoljsvo u neizvesnosti i
višeznačnosti, u prednjem planu neke stvari, u uvečavanju, smanjivanju, pomeranju i
ulepšavanju, kao i da vara što mu donosi osečanje sigurnosti. Toj volji za prividom odnosno
volji za površinom (VOLJI ZA FORMOM)  se suprostavlja volja za istinom saznavaoca.,
njegova surovost njegove intelektualne savesti i ukusa. Ali saznavaoc ne treba da postane
gord zbog hvalospeva pučine o iskrenosti, ljubavi prema istini, ljubavi prema mudrosti,
žrtvovanju zarad znanja, heroizmu istinoljubivog, koji su izraz njihove sujete. Umesto toga
saznavalc ispod te lažne ljudske sujete mora otkriti čovekovo prirodno stanje, On treba da ih
vrati u prirodno stanje odnosno da ih natera da prihvate da nisu drugačijeg porekla od
životinja i da odbace metafiziku koja to tvrdi.
S one strane dobra 30: Najviši uvidi moraju zvučati kao gluposti i zločini onima koji nisu
stvoreni za njih.Podela na na ezoteriju i egzoteriju je zapravo hijerarhijska podela. Čovek
može biti na takvoj visini sa koje tragedija i patnja sveta prestaje da bude tragična. Od takve
osobe niko ne sme čekivati empatiju i na taj način dvostruku patnju  za sopstvenu patnju. Ono
što je hrana i osveženje za višu vrstu ljudi za nižu je otrov.  Vrline prosečnog čoveka bile bi
slabosti i poroci za filozofa od kojih bi se iskvario i propao.Nisu sva znanja svima
odgovarajuča, i višim i nižim ljudima. I filozofu i pučini. Treba bežati od znanja za narod
poput crkvenog znanja.
Autor primečuje da je Niče u nekoliko nedelja nakon pismu Overbeku prvi put artikulisao
svoj afirmativni stav amor fati., inspirisan Spinozinim amor dei intellectualis, zamislio lik
Zaratustre u vezi koga daje nacrt knjige u kojoj se Spinozino Deus sive Natura preobražava u
Ničeovo Chaos sive Natura i dobija misao o večnom vračanju istog (VAŽNO ZA RAD).
Autor se slaže ds skoro svo Ničeovo znanje Spunozine filozofije dolazi od Kuna Fišera i da
nikada nije čitao neposredno originalna Spinozina dela. (VAŽNO ZA RAD).
Ljudsko i suviše ljudsko I 157: Umetnički genije želi da obraduje druge ljude ali ne može da
ih primora da uživaju u njegovim delima što je izvor njegove patnje. Zato umetnik uživa
najviše u stvaranju. Patnje umetni;kog genija su nekada velike jer je njegova ambicija i
yavisti. Genije znanja, kao što us Kepler i Spinoza,  se ne žali toliko na svoje patnje veće od
umetnikovih jer računa da će biti prepoznat u budučnosti. Ako je genije znanja istovremeno i
moralni genije, on pati jer se oseča kao izuzetak, usmeravajuči svoju nadličnu senzibilnost ka
patnjama naroda, čovečanstva, kulturi i postojanja.koja svoju vrednost dobija ako je povezana
sa teškim i dalekim saznanjem jer empatija sama po sebi je bezvredna. Međutim treba biti
nepoverljiv prema onima koji tvrde da se tako osečaju jer ne postoji način za znanje da li su ta
osečanja prava.
Ljudsko, suviše ljudsko I 475:Trgovina i industrija, komunikacija putem knjiga i pisama,
uiverzalna kultura i nomadski život slabe i uništavaju evropske narode. Od njih zbog
konstantnoh ukrštanja nastaju mešovite rase. Protiv toga namerno ili nenamerno izdvaja se
nacija kao posledica izdvajanja nacionalnih neprijatelja ali mešanje rasa se nastavlja i pored
toga.. Takođe ovaj veštački nacionalizam je podjednako opasan kao veštački katolicizam jer
je on nasilno vanredno stanje koje manjina nameče večina i za njegovo očuvanje potrebni su 
lukavstvo, laž i nasilje. Uzrok tog bacionalizma nije interes naroda već određenih viših klasa
poput plemstva i trgovaca. Evropljanin treba da teži spajanju naroda. Uloga Nemaca u tom
zadatku je da budu tumači i posrednici između naroda. Problem Jevreja postoji samo kod
nacionalnih država jer njihova efikasnost, inteligencija i volja koje su rasle generacijama
izazivaju zavist i mržnju među drugim narodima i jevreji postaju krivci za sve javne i lične
nesreče. Kad zadatak ne bude čuvanje naroda već stvaranje mešovite Evropske rase Jevreji  če
biti poželjan i koristan sastojak kao i svaki drugi narod. Neprijatne i opasne osobine imaju svi
narodi, pa i Jevreji. Međutim njima treba zahvaliti za najplemenitijeg čoveka, Hrista,
najčistijeg mudraca Spinozu. najmočniju knjigu - Bibliju. i najuticajniji moral - moral robova.
Takođe u srednjem veku Jevrejski filozofi, naučnici i lekari su bili prosvetitelji i oni su
zaslužni  za prirodno, racionalno i nemitskom objašnjenje sveta i što su nastavili
prosvetiteljstvo antičke Grčke i Rima. Ako je hriščanstvo bilo donosilac istočne tradicije na
zapad,, Judeizam je čuvao zapadnu tradiciju odnosno  Evropsku istoriju i zadatak činili
nastavkom grčke istorije i zadatka.
Autor tvrdi da je Niče imao površno znanje Spinozine filozofije pre čitanja Fišera, koje je
stekao čitajuči Getea, Šopenhauera, Langa, Spira, Ubervega, Hartmana i Diringa, kao i iz
razgovorima sa Polom Reeom i Lu Salome (VAŽNO ZA RAD).
Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  11 (193)(1881): Spinoza tvrdi da su ljudske
radnje determinisane samo njihovih željama i afektima. Iz toga sledi da i znanje mora biti
afekt, strast, da bi bio motiv. Spinoza vrlo delovanje izjednačava sa racionalnim življenjem,
življenjem tako da se sačuva sopstveno biče.  Tragati samo zz soptvenom korišču. Niko ne
teži očuvanju sopstvenog biča zarad drugih biča. Težnja za samopreživljavanjem je preduslov
vrline. Ljudi su najkorisniji jedni drugima kad svako traži svoju korist. Za čoveka je
najkorisnije biče drugi racionalni čovek. Dobro je ono što služi saznanju. Rđavo je ono što ga
ometa. Razum je čovekova največa moč. Od svih dobara jedino on zadovoljava sve ljude
podjednako i zato zbog njega niko nikome ne zavidi. Svako vakom peiželjkuje više razuma
zbog sopstvene koristi. Iz toga sledi da su ljudi ujedinjeni razumom. Oni mogu biti ujedinjeni
samo ako žive racionalno. Ljudii su najmočniji kada žive u savršenom slaganju sa drugima i
sa samim sobom. Strasti sa druge strane dovode čoveka u sukob sa drugim ljudima i sa samim
sobom. Čine ga neprijateljskim prema drugima, i neodlučnim iznutra. Niče kritikje Spinozu
da su sve ovo predrasude jer razum ne postoji, a bez strasti i sukoba sve slabi, bilo čovek ili
društvo.  Želja je suština čoveka, težnja kojom čovek želi da istraje u svom biču. Čovek je
bespomočan proporcionalno ignorisanju svoje koristi. Težnja za samopreživljavanjem je
temelj vrline. U razumu ne postoji slobodna volja već je razum determinisan uzrokom, koji je
opet deteerminisan drugim uzrokom ad infinitum. Volja je sposobnost potvrđivanja ili
poricanja, ništa više. Sa druge strane nagon stada je stariji od nagona saomoodržanja. Čovek
se prvo razvija kao funkcija, pojedinac nastaje naknadno kada kao funkcija upozna bezbroj
uslova postojanja celine, organizma i postepeno ih je inkorporirao
Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  11 (194)(1881): Jezuiti su se držali empirizma,
bili su Gasendijevi sledbenici i Dekartovi protivnici koga napradaju čulnim argumentima.
Dakle oni su na strani Aristotela, Tome Akvinskog i Gasendija protiv Platona, Avgustina i
Dekarta. Arnold Geulink tvrdi da čovek ne može da radi ono što ne zna da radi jer nema
osnove da kaže da to radi ako ga ne zna. Slično njemu Niče tvrdi da je čovekova volja
ograničena njegovim sposobnostima Moč je ljubav prema razumu. Ljubav prema razumu
omogučava napuštanje sebe, potpuno povlačenje od sebe. Poniznost je ravnodušnost prema
sebi i sastoji se iz samoposmatranja i samoprezira. Malbranš tvrdi da su čula loši svedoci
istine ali dobri savetnici za praktičan život. Ljudi greše kad svoje mišljenje zasnivaju na
čulima, kada je duh zavistan od tela. Tu zavisnost uzrokuj greh. Greh je želja da se sazna kroz
čuka, Dakle saznajne greške su posledice greha. Tu grešku omogučava odvračanje od Boga i
potčinjaanje telu. Spinoza teleologiju smatra azilumom za neznalice.
Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  11 (137)(1881):Mozes Mendlson je smatrao da
Spinoza nije toliko glup da ga poriče.
Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod) 11 (132)(1881): Razum bez iskustva je nešto baš
glupo. Kako Spinoza mašta o razumu. Fundamentalna zabluda je verovanje u jedinstvo i
nedostatak sukoba jer to bi bila smrt. Tamo gde postoji život postoje sarađujuče tvorevine u
kojima se drugovi bore za prostor, u kojima se slabiji pridružuju, krače žive i imaju manje
potomaka. Razlika vlada svuda, do najmanje stvari. Jednakost je ludilo. Bezbrojna stvorenja
ginu u borbi dok retki slučajevi preživljavaju. Razum je više stvari uništio nego stekao sa
svojom iluzijom da zna sve,  da zna telo, da zna šta je želja. Centralizacija nije savršena i
uobraženost razuma da je taj centar predstavlja največi nedostatak savršenstva.
Na osnovu Ničeovih beležžaka autor smatra da je Niče najvišše pažnje posvetio poglavlju
dvadeset i dva Fišerove knjige, koje se bavi ljudskom voljom, vrlinom i moči,, kao i ljudskim
ropstvom i vrednošču afekata; zatim neka početna poglavlja o Spinozinim prethodnicima,
poglavlje o teleologiji i zaključak. Na osnovu toga autor zaključuje da je Ničea manje zanimal
ono što Spinoza naziva natura naturans – proučavanje Boga, supstancije i ontologije uopšte, a
više natura naturata – proučavanje modusa tj. pojedinačnih objekata u prirodi uključujući
ljude.
PRIMEDBA NA POSTAVKU XXIX:Spinoza pravi distinkciju između prirode koje stvara
(Natura naturans) i stvorene prirode (Natura naturata):
1. U Natura naturans spada supstancija koja postoji sama po sebi i sama po sebi se
saznaje, kao i njeni atributi koji izražavaju njenu večnu i beskonačnu suštinu, kao i
Bog ukoliko se smatra slobodnim uzrokom.
 2. U Natura naturata spada sve što sledi iz nužnosti Božije suštine ili iz nužnosti
njegovih atributa, tj., svi modusi Božijih atributa ukoliko se posmatraju kao stvari
koje su u Bogu i koje ne mogu postojati ili biti saznate bez Boga.
Autor Ničeove refernce na Spinozu deli u tri kategorije:
1) Na raspravu o afektima.
2) U liste mislioca koje predstavljaju Ničeove preteče ili su pogrešili u svom sudu.

Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  12 (52 )(1881): Niče je ponosan što je
Platonov, Paskalov, Spinozin i Geteov naslednik kada govori o njima. Kada govori
istinu o njima jer su dovoljno dobri prethodnici da ništa ne mora da krije. Zato je Niče
ponosan na prošlost, na čovečanstvo i apsolutnu istinitost.

Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  15  (17) (1881): U Antici svaki viši čovek
(GOSPODAR) je želeo slavu. Razlog za to je što je svako verovao da čovečanstvo
počinje sa njim. Sa druge strane Niče se ponosi time što ima poreklo i zato mu ne
treba slava. On je već živeo kroz  Zaratustru, Mojsija, Muhameda, Isusa, Bruta,
Platona, Spinozu, Miraboa. On je prvi na izrazio neke ideje kojima je trebalo
milenijumi da sazru u njima. Oni su aristokrate u istoriji duha, Tek se Kod Ničea prvi
put javlja istorijski nagon.

Srednji posthumni fragmenti 25 (454) (1884):Čovek je nešto to treba prevazići. To

zavisi od tempa. Grci to čine bez žurbe. Ničeovi prethodnici su bili Heraklit,
Empedokle, Spinoza i Gete.

Srednji posthumni fragmenti 26 (3) (1884):Kant, Hegel, Šopenhauer i Spinoza su

jednostrani i neplodni. Zato umetnici misle da su značajniji od njih. Niče se zato
ugledao na antičke Grke.  Heraklit, Empedokle, Parmenid,  Anaksagora i Demokrit su
zaslužuju više poštovanja jer su potpuniji. . Hriščanstvo je kvarilo mnoge dobre  ljude
poput Paskala i Majstora Ekharta. Na kraju je iskvarilo i pojam umetnika. Zbog njega
je Rafaelo postao sramežljivi licemer. Njegov Hrist je lepršavi entuzijastični monah
koga ne sme prikazati golog. Gete se dobro drži

Srednji posthumni fragmenti 26 (48) (1884):

1. Prevazilaženje svih zlih sitničavih težnji. je moguče samo osvajanjem ljubavlju..
Šopenhauer i Vagner su se predali toj ljubavi. . U tz ljubav spada i nacionalizam.
2. Prevazilažennje dobrih težnji.  Ignorisanje nacionalista kao što su Šopenhauer, Vagner
i Diring koji nikada nisu dostigli ovu fazu.
3. Prevazilaženje morala robova. Čovek prihvata mehanicističko viđenje sveta i svoju
sudbinu, on postaje sudnina. i određuje sudbinu čovečanstva. Konačno stiče pravo da
dela. Ovu fazu su dostigli Platon i Spinoza.
Osoba treba paziti da dela u skladu sa postignutom fazom.na primer da ne pomaže
ljudima koji su u nižoj fazi od sopstvene. To je pogrešna empatija.

Pozni posthumni fragmenti 36 (32)(1885): Lajbnic je opasan, pravi Nemac, kome je

potrebno pročelje i pročeljne  filozofije, smeo i misteriozan do ekstrema ali bez
 plemenitosti. Spinoza je dublji, mudriji, .opširniji i skriveniji od Dekarta, dok je Paskal
dublji i mudriji od Spinoze. U poređenju sa ovim pustinjacima intelekta i savesti
(RACIONALISTIMA) Hjum i Lok (EMPIRISTI) su površni

3) Kao egzemplar neke teorije bez precizne reference

Srednji posthumni fragmenti 7 (20)(1883):Kao što optika zaostaje za prirodnim
vidom, tako i moralne teorije zaostaju za moralom. Pojedinačne opservacije su
najvrednije, Fudamentalno pogrešna moralna teorija je često poreklo filozofskog
sistema. Filozof svojim sistemom želi da opravda svoju praksu. Na primer Spinoza.
Šopenhauer je izuzetak.

Srednji posthuman fragmenti 7 (108)(1883) :  Strah od moči kao produktivno nasilje.

Sa druge stane postajanje jednim sa najmočnijom stvari koja postoji je najviša ljudska
težnja. To je poreklo bramanizma nastalog iz imaginacije vladajuće kaste kao
imaginarno proširenje potrebe za moči jer nije moglla da se zadovolji ratom. Jedinstvo
sa Bogom može da predstavlja želju za najvišim seksualnim zadovoljstvom, na primer
u slučaju histerije kod svetaca,  ili želju za najvišim mirom i duhovnošču kao u slučaju
Spinoze, ili želju za moči ili rezultat straha od koga je jedino spasenje bekstvo u
božanski zagrljaj. Najsublimiraniji oblik tog jedinstva je prevazilaženje milosti kod
mistika.

Srednji posthumni fragmenti 8 (17) (1883): Vrednovanje istine među gospodarima.

Među robovima istina se vrednuje kao osveta i opravdanje, na primer kod Spinoze.
Samoprevazilaženje morala.

Srednji posthumni fragmenti 26 (280):  Zbog toga što su se ljudi plašili najduži
vremenski period i zato što svaki podnošljivi život počinje osečanjem sigurnosti
mislioci tragaju za izvesnošću. Međutim čim prestanu spoljašnje opasnosti koje
ugrožavaju postojanje, javlja se zadovoljstvo u neizvesnosti,, u otvorenom horizontu
mogičnosti. Zato se sreča velikih inovatora koji su tragali za izvenošču u Ničeovo
doba preobražava u sreču dokazivanja neizvesnosti i rizikovanja šta god može da se
dogodi. Plašljivost prethodnog ljudskog postojanja je takođe razlog zašto su filozofi
isticali preživljavanje pojedinca ili vrste kao osnovni princip, dok zapravo ljudi
konstantno igraju lutriju protiv tog principa. U to spadaju sve Spinozine maksime, one
su osnova utilitarizma.

Srednji posthumni fragmenti 26 (285) (1884):  O licemerju filozofa:

1. Grci kriju svoj nagon za nadmetanjen odenivši se u vrlinu kao srečni i najvrliji. To je
dakle dvostruko licemerje. Sokrat koji je trijumfovao kao ružni plebejac među
plemenitima i lepima, ubeđivač u gradu govornika, osvajač sopstvenih nagona,
pametni pučanin sa svojim pitanjima među plemstvom tim svim krije svoj pesimizam.
2. Bramani žele da se oslobode od umornog, mlakog i neprijatnog osečanja postojanja.
3. Lajbnic, Kant, Hegel i Šopenhuer poseduju Nemačku dualističku prirodu.
4. Spinozu vodi resantiman, njegov govor o prevazilaženju nagona je licemeran.
(VAŽNO ZA RAD)
5. Licemerje čiste nauke, znanja radi znanja.
Srednji posthumni fragmenti 26 (313):Samoodržanje samo sporedna posledica, ne i cilj.
To je Spinozin uticaj.
 Pozni posthumni fragmenti 1 (123) (Volja za moć 911)(1885)::Sreća i samozadovoljstvo
prosjaka, blaženstvo dobrodušnih ili potrošna ljubav vernika puritanca nemaju veze sa
hijerarhijom među ljudima. Vaspitač bi tu vrstu blaženih ljudi trebao da prisili u nesreču.
Kod takvih ljudi javlja se opasnost od smanjenja vrednosti i opuštanja. Treba biti protiv
Spinozinog i epikurejskog shvatanja sreče i  protiv opuštanja u kontemplaciji. Ako je
vrlina sredstvo takve sreče onda čovek mora da ovlada tom vrlinom.

Srednji posthumni fragmenti (moj prevod) 28 (49) (1884):

Za Spinozu

Okrenuvši se s ljubavlju ka “Jednom u Svemu”

Amor dei, blažena, oslanja se na razum

Skini svoju obuču! Kakva zemlja! Sveta tri puta!

Ipak, ispod ove ljubavi

potajno, tinjajuća osvetnička vatra je grizla

Jevrejska mržnja grizla je Boga Jevreja

Pustinjaće, jesam li prozreo ko si?

Autor smatra da postoji i Ničeovo drugo čitanje Fišera koje je bilo temeljnije. Nova poglavlja
koja je čitao tiču sestrasti, imaginacije i razuma, Deus sive Natura i teleologije.

Posthumni pozni fragmenti 7 (4) (delimično moj prevod) (1886) (Volja za moć: 368, 412,
530,  :Naivni: Lamne, Mišelet. Viktor Igo

Zbog navike da veruje bezuslovno autoritetima čovek je stekao potrebu za bezuslovnim

autoritetima. Ta potreba je toliko jaka da je i u Kritičko Kantovo doba umela da podredi i
iskoristi rad kritičkog razuma. Ta potreba iskazala se i u sledečoj generaciji koja je zbog
istorijskog nagona svaki autoritet shvata kao relativan, tako što je bila u službi Hegelove
filozofije razvića koja je zapravo istorija, i predstavilaje istoriju kao progresivnu
samospoznaju i samoprevazilaženje moralnih ideja. Od Platona moral je vladao filozofijom.
Čak i kod njegovih predhodnika moral ima odlučujuću ulogu. Na primer Anaksimandar tvrdi
da sve stvari propadaju za kaznu jer su se oslobodile čistog bića dok kod Heraklita zakonitost
pojava je dokaz moralno-zakonskog karaktera sveta nastajanja.

Psihološka pozadina spinozine filozofije:

1. Hedonistička perspektiva - Potraga za trajnim zadovoljstvom ili načinom da se

osečane zadovoljstva produži. Sve dok je zadovoljstvo u odnosu sa pojedinačnom
stvari ograničeno je i prolazno. Postaje savršeno kada se više ne menja sa stvarima,
već ostaje u nepromenjivoj vezi. Ono postaje večno ako čovek sve preobrazi u svoju
svojinu.
 2. Naturalistička egoistička perspektiva -  Moć i vrlina su identične. Vrlina ne odbacuje
već želi, ne bori se protiv prirode već za prirodu, one ne uništavaju najmočnije nagone
već ih zadovoljavaju. Dobro je ono što povečava moć, zlo je ono što je
smanjuje,Vrlina je posledica težnje za samopreživljavanjem.
3. Specifični mislilac se razotkriva. Znanje je jače od ostalih nagona i vlada njima.
Suštinska čovekova aktivnost je mišljenje, racionalno razmatranje. Želja za delanjem
je želja da se živi racionalno.

Spinozu nije briga za Sokratov, Platonov i Aristotelov autoritet. Platonovske ideje i

sholastički pojam svrha smatra budalaštinama.

Fojerbahova zdrava čulnost Fojerbah je u svojim Principima buduče filozofije  protiv

apstraktne filozofije. Antička filozofija je uzimala čoveka kao cilj  prirode. Hriščanstvo
čovekov spas smatra ciljem  Božijeg proviđenja,

Spinoza grižu savesti vidi kao tugu pračenu predstavama o neispunjenim očekivanjima iz
prošlosti. Suprotno, veselost je osečanje kada se negativni očekivani ishod ne dogodi i strah
nestane. Niče smatra da je u slučaju nečiste savesti Spinoza izabrao viši pojam, a da je
zapravo definisao objektivnu suštinu kajanja jer je Spinoza odbaci krivicu pa na taj način i
postojanje nečiste savesti. Ako se u krajnjoj istanci sve dešava zbog božije moći onda je sve
savršeno i ne postoji zla u svetu. Ako kao posledica toga čovek nema slobodnu volju ne
postoji zlo ni u njegovoj volji. Zlo dakle postoji samo u čovekovoj imaginaciji. Bog nema
volju, razum, ličnost i svrhu. Spinozaa poriče da Bog čini nešto jer je to dobro. To
pretpostavlja nešto van Boga, što je nezavisno od Boga, prema čemu Bog podešava svoja dela
i to uzima za cilj. To znači potčiniti Boga sudbini što je protivrečno.

Smatra se da je poslednji uzrok svih događaja Božija želja. To verovanje je sklonište za

neznalice. Ali Božija volja je neprobojna za ljude. Kada bi ovo shvatanje bilo istinito istina bi
večno ostala skrivena od čoveka, da ne postoji matematika koja se ne bavi ciljevima već samo
prirodom i svojstvima veličina. Spinoza i Dekart su krivili promenjivost za svoje ne znanje, za
to što su se mnoge stvari koje su smatrali istinitim ispostavile kao lažnim. Spinoza je takođe
tvrdi da kada bi postojalo autentično i fiksno dobro da bi i zadovoljstvo koje ono pruža bilo
jednako trajno, da bi bilo večno.  Niče smatra da je to psihološka greška. Iz trajnosti stvari ne
sledi trajnost osečanja koje ona izaziva. Potpuni nedostatak umetničkog senzibiliteta je najviši
i najkomičniji oblik cepdilačenja logičara koji stvara idola od svog nagona. Spinoza je
verovao da prepoznaje sve. On ima največu moć. Ona je prevladala i izbrisala sve ostale
njegove nagone. On je toga bio svestan. Zato mu je delovalo da ga prati Božilja ljubav.
Uživao je u postojanju i svemu što postoji. Izvor uznemirenosti,  tuge, straha, mržnje, zavisti
je čovekova ljubav prema kratkotrajnim stvarima. Sa tom ljubavlju nestaje i cela ta vrsta želja.
Ništa nema vrednost u poređenju sa vrednošču čistog mišljenja. Sve ostale vrednosti su
posledice lošeg mišljenja. Grubo odbacivanje svih životnih dobara, konstantno klevetanje
svega da bi se došlo do najvišeg oblika čistog mišljenja. Spinoza tvrdi da sve sumnje nastaju
kao posledica toga što se stvari ispituju bez reda. Isto smatra i Šopenhauer. Želje su neme pod
silom estetske kontemplacije. Ovo je opšte i pogrešno tumačenje psihološkog iskustva. To je
lajbnicovo zaključivanje od posledici kod uzroka. Na taj način je on zato što je Bog izabrao
ovaj svet zaključio da je on najbolji svet.

Kantova filozofija se zasniva na teološkoj predrasudi. On je nesvesno dogmata, robuje svojoj

moralnoj perspektivi.  Kant vrdi da ne znamo da li postoje saznanje, kao i šta je uopšte
saznanje. Ako ne znamo šta je saznanje ne možemo uopšte znati da li postoji. Ali ako to ne
znamo ne možemo ni postaviti pitanje šta je saznanje. Zbog toga Kant veruje u mogučnost
saznanja. Kant tvrdi da je saznanje sud, ali sud je verovanje u nešto, a ne
saznanje.Legitimnost vere u saznanje uvek se pretpostavlja, kao i legitimnost griže savesti. Iza
oba verovanja stoji moralna predrasuda. Zaključak je:

1. Postoje iskazi koje smatramo nužnim i univerzalnim.

2. Nužnost i univerzalnost ne mogu poticati iz iskustva
3. One moraju poticati iz nečega što nije iskustvo, morapostojati neki drugi izvor
saznanja.

Kant zaključuje:

1. Posoje iskazi koji važe samo pod određenim uslovima.

2. Taj uslov je da ne potiću iz iskustva već iz čistog razuma.

Pitanje koje sledi iz toga je na čemu se zasniva vera u istinitost takvih iskaza, a ne šta je uzrok
te vere. Pitanje porekla vere je pitanje za psihologiju. I malo iskustvo može uzrokovati takvu
veru.  Ona pretpostavja da postoj  a priori informacije, a ne samo a posteriori. Nužnost i
univerzalnost ne mogu biti  dati iz iskustva odakle sledi da im je poreklo van iskustva.
Pojedinačan iskaz nikada nije istinit, nikada ne pretenduje na status saznanja, tek u odnosu sa
drugim iskazima. Kant tvrdi da se  istinita vera se razlikuje od lažne po tome što je božanska.
Saznanje je božansko. Nužnost i univerzalnost se ne mogu nači u iskustvu. Iz toga sledi da su
nezavisne od iskustva, da su pre svakog iskustva. Kant zaključuje da je to apriorno saznanje
nezavisno od iskustva koje dolazi iz samog razuma. One su čisto saznanje. Prema njemu
osnovni principi logike, principi indentičnosti i protivrečnosti čisto su razusmka  saznanja jer
prethode iskustvu, ali Niče tvrdi,  ovi principi nisu saznanje već verovanja koja imaju
regulativni karakter. Hjum tvrdi da ne postoje sintetički sudovi a priori, Kant to negira
pozivajući se na matematičke iskaze. A ako su moguči matematički iskazi, postoje metafizički
iskazi, saznanje čistog razuma. Međutim Niče tvrdi da je matematika moguča pod uslovima
pod kojima metafizika nije moguča. On tvrdi da je svako ljudsko saznanje ili empirijsko ili
matematika. Sintetički iskaz vezuje različite predstave. Ako je taj sud a priori onda je to
vezivanje univerzalna i nužna istina do koje nije moglo da se dođe čulnim opažanjem već
jedino putem čistog razuma. Niče, pozivajući se na Kanta, daje dokaz svoje regulativne
upotrebe razuma:

1. Ako postoje sintetički iskazi a priori, razum mora biti u stanju da povezuje.
2. Povezivanje je forma.
3.  Dakle razum mora imati moć davanja forme

Prostor i vreme kao uslovi iskustva. Kant opisuje Francusku Revoluciju kao prelaz iz
mehaaničkog u organsko stanje. Kant razlikuje velike naučnike i genije. Sve što su veliki
naučnici izmislili i pronašli može se naučiti. On tvrdi da u nauci razlika između največeg
izumitelja i najvrednijeg imitatora i učenika je samo razlika u stepenu. Ovo je za Ničea
psihološki idiotizam. Muzika i slikarstvo čine sopstveni umetnički žanr koji se zove lepa igra
utisaka.

Pre nego što se postavi pitanje da li čovečanstvo ima težnju ka dobrom mora se postaviti
pitanje da li postoji događaj koji se ne može objasniti na drugi način sem ljudskom
dispozicijom za moral. Takav događaj je revolucija. Ako se čovečanstvo pogoršava, njegov
cilj mora da je apsolutno loš. To je teroristički nalčin mišljenja suprotan wudaimonističkom ili
hilijazmu. Ako se čovečanstvo koleba između progresa i regresa, sav njegov napredak je bez
svrhe i cilja, ništa osim zaokupljivanja glupošću, tako da dobro i zlo neutrališu jedno drugo i
sve se svede na šalu. To je za Kanta glup način predstavljanja. Kant ne vidi ništa sem pokreta
morala kroz istoriju. Savesni sudija jeretik je samoprotivrečnost. To je psihološki idiotizam.
Bez ponovnog rođenja za Kanta sve vrline su briljantne mizerije. Njihovo poboljšanje je
moguče samo zahvaljući umnom karakteru. Bez njega ne bi bilo slobode unutar sveta niti
slobode volje, niti iskupljenja zbog zla. Ako spasenje nije poboljšanje može biti samo
uništenje. Poreklo empirijskog karaktera,, naklonosti zlu i ponovnog rođenja za Kanta je u
delima motivisanim umom. Empirijski karakter mora biti izokrenut iz temelja.

Sažaljenje je rasipanje osečanja, parazit štetan po moral.Kad čovek čini dobro iz sažaljenja,
on čini dobro samo sebi, a ne drugom. Sažaljenje nije zasnovano na maksimama već na
nagonima, ono je bolesno. Tuđa patnja i sažaljenje su zarazni. Nemci su najviše na svetu
usavršili gestove i reči potčinjavanja. To je dokaz rasprostranjene tendecije čoveka da puzi, a
ko puzi ne može da se žali što ga gaze, Zamislivost slobode zasnovana je na transcedentalnoj
estetici. Kada bi prostor i vreme bile stvari po sebi pojave bi se izjednačile sa stvarima po
sebi. Ako nisu moguče pojave između dve stvari po sebi, ništa ne bi bilo nezavisno od
vremena, ako ništa nije nezavisno od vremena sloboda je nemoguča. Sloboda može biti
osobina samo bića kojenije uslovjeno vremenom, koje nije pojava niti predstava već stvar po
sebi. Pojave nisu stvari po sebi zato što su u prostoru i vremenu, a prostor i vreme su čisti
opažaji. Protiv psihološke slobode Kant kaže da kada bi  se sloboda sastojala od pokrenutosti
od strane predstave čovek bi bio automat. Sloboda je nezamisliva u svetu pojava, bilo u
spoljašnjem bilo u unutrašnjem.

Autor navodi Šahtov stav da deluje da je najočiglednija razlika između Spinoze i Ničea
koriščenje pojma Bog, mada i Spinoza i Niče shvataju da je tradicionalni judaističko –
hriščanski Bog mrtav. Nasuprot Šahta autor smatra da mada Niče priznaje da Spinozin Bog
nije biblijski moralni Bog on zaključuje da Spinozina metafizika nije upotpunosti prevazišla
tradicionalno teološko mišljenje.
Autor navodi kako Gunter Abel naglašava Spinozin fokus na nagonu samopreživljavanja koji
Niče kritikuje. Nasuprot Abela autor navodi da ponegde Niče i hvali nagon
samopreživljavanja.

Vesela nauka 1: Nagon za održanjem ljudskog roda je suština ljudske vrste. Čovek prilikom
procenjivanja bliskih ljudi deli ih na korisne i štetne, dobre i loše. Ali ova podela ne važi na
nivou čovečanstva jer ljudi koji nam deluju zli mogu biti klućni za njegovo održanje jer u sebi
sadrži nagone nužne za čvrstinu i opstanak čovečanstva poput mržnje, uživanja u tuđoj
nesreči, pohlepe i vlastoljublja.  Nemoguče je živeti iracionalno i loše jer je sve štetno
izumrlo  pre nekoliko milenijuma.  Čovek treba da se drži svojih najboljih i najgorih nagona i
da zbog njih propadne i pored toga će biti koristan čovečanstvu. Ljudi još nisu spremni da se
smeju apsurdnosti svog postojanja. Najbolji ljudi nisu imali smisla za istinu, najtalentovaniji
dovoljno talenta. To će se dogoditi kada korist vrste bude stavljena ispred koristi pojedinca.
Tada će ljudi biti slobodni i neodgovorni i tada će se smeh spojiti sa mudrošću u veselu
nauku. Zato u Ničeovo doba komedija postojanja još nije osvešćena već još traje  doba
tragedije, morala i religije. Svi osnivaći religija i morala mada smatraju da su izaslanici Boga,
zapravo pomažu održanju života i unapređenju vrste jer zahtevaju veru u život, pa makar
samo radi onostranog. Nagon za održanje vrste ponekad ima razum na svojoj strani i tad se on
opravdava razlozima i zaboravlja se njegova nagonska iracionalna priroda. Čovek se gonjen
tim nagonom usavršava nužno i bez svrhe tek kada se nagon udruži sa razumom postavljaju se
svrhe. Tada se pojavlju etičari kao učitelji postojanja. On radi davanja svrhe postojanju na
ovome svetu stvara postojanje na drugim svetovima kao svrhu.  Sve etičke teorije su protiv
smeha i protiv vrste. Sve one su protiv života, iracionalne, protivprirodne i uništile bi
čovečanstvo da su univerzalno prihvačene. Međutim one pojedincu vračaju veru u život jer
čine njegov život ponovo zanimljivim, ponovo smislenim. Današnjem čoveku povremene
pojave etičara su potrebne da bi od njih saznali svoju svrhu, da opravdaju njegovu veru u
razum, u razumnost i svrhovitost života.  Vremenom svako etičko učenje biva opovrgnuto od
strane smeha, razuma i prirode tako da se kratkotrajna tragedija uvek vrača u večnu komdiju
postojanja. Međutim ljudska priroda se trajno menja ovim novim pojavljivanjima etičara. U
njemu se razvija potreba za novim etičarima i novim svrhama. Njemu kao životinjskoj vrsti se
dodaje još jedan preduslov  postojanja, a to je posedovanje smisla, nečega što je zabranjeno
ismevati.  Na osnovu toga Niče zaključuje da je  čoveku potrebno naizmenično  i smejanje  i
tragičnost, i iracionalnost i racionalnost na smenu da bi se vrsta održala.

Jan Ogm ističe Spinozin pokušaj da geometrizuje filozofiju. Nasuprot Ohmsu autor ističe
sledeče Ničeove epigrame:

Vesela nauka 246: Potrebno je da od stvarnosti zahtevati preciznost i strogost matematike ne

jer se uz pomoč nje mogu saznati te stvari nego zato što  ona pomaže čoveku da otkrije sebe,,
ljudski odnos prema stvarnosti Matematika je dakle poslednje sredstvo samospoznaje.

Ljudsko, suviše ljudsko I 106:Dok posmatramo vodopad tok vode nam se ćini slobodan i
proizvoljan ali je zapravo nužan i može se proračunati. Isto važi i  za čovekove postupke,  da
su ljudi sveznajući mogli bi proračunati svaki posupak, svako novo saznanje, svaku zabludu i
svaku pakost. Delatnik je utonuo u privid slobodne volje. Kad bi postojao sveznajuči računar
mogao bi da predvid budučnost svako bića do najdaljih epoha. Samoobmana delatnika,
pretpostavka o slobodnoj volji, i sami su deo mehanizma koji treba da se izraćuna.

S one strane dobra i zla 5: Razlog toga što se na filozofe gleda sa nepoverenjem i porugom
nisu njihove greške i detinjarije već nedostatak intelektualne savesti u njihovom poslu. Oni
tvrde da su svoje mišljenje razvili hladnom i čistom dijalektikom, za razliku od mistika koji
imaju više intelektualne savesti jer se pozivaju na inspiraciju., dok zapravo naknadnim
razlozima brane pretpostavku koja je plod njihovih želja i učinjena apstraktnom. Oni svoje
predrasude proglašavaju istinama ali nemaju dovoljno intelektualne savesti da to priznaju sebi
i hrabrosti da to daju na znanje da bi upozorili prijatelje ili neprijatelje ili radi pokušaja
samoismevanja Primer za to su Kamtov kategorički i imperativ i Spinozina matematička
forma koja otkriva Spinozinu bojažljivost i ranjivost..Filozofija je maskarada.

S one strane dobra i zla 23 – Niče smatra da psihologija robuje moralnim predrasudama.
Zbog toga nije niko pre Ničea shvatio da je predmet psihologije  razvoj volje za moć On
psihologiju smatra fiziopsihologijom. Smatra da je sama savest protiv njegove teorije o
razvoju dobrih nagona iz rđavih, da se protiv te teorije javljaju nesvesni otpori. Ali ti rđavi
nagoni poput mržnje, zavisti, gramzivosti i vlastoljublja su uslov za život i moraju se posticati
ako se i život postiće. Ovo istraživanje uništava moral i razara ostatke sopstvene moralnosti
istraživača. Zato Niče psihologiju smatra kraljicom nauka u čijoj su službi i čija su priprema
ostale nauke, jer se ona bavi osnovnim problemima.

Prema Spinozinom mišljenju ljudi su psihološki konstituisani, što znači da je njihovo

ponašnje potpuno determinisano afektima i željama. Autor upozorava da za Spinozu afekt nije
sinoniman sa uobičajenom upotrebom pojma osečanja već zbong njegovog paralelizma sva
psihička stanja moraju se razumeti kao modusi mišljnja koji odgovaraju telesnim afekcijama
tj. konstantnim promenama u moči delanja tela. Zavisno od svog porekla i prirode afekti se
dele na aktivne i pasivne. U toj podeli ljudske racionalne ideje nužno odgovaraju aktivnim
afektima.

S one strane dobra i zla 12: Niče pod uticajem Ruđera Boškovića se zalaže da treba izbaciti
atomizam iz nauke.  Bošković je uz Kopernika bio največi protivnik čulnih svedočanstava. 
Kao Što je Kopernik nagovarao da treba verovati da se zemlja kreče uprkos čulnom
svedočanstvu, Bošković  je učio da se treba odreči verovanja u supstanciju, materiju i  atom
kao česticu. Iz nauke treba izbaciti i atomizam duše, gledište da je duša nešto nedeljivo,
nepropadljivo i večno, da je ona monada.. Sam pojam duše ne treba odbaciti. Pojam duše u
nauci treba da bude shvačen kao  smrtna, kao  subjektno mnoštvo, kao društvena struktura
koju čine nagoni i emocije. To je posao novog psihologa koji mora da izmišlja i pronalazi.
(PSIHOANALIZA).

Srednji posthumni fragmenti 7 (76)(1883) : Ljudi su životinje jer poput životinja slede svoje
nagone. Čovekovo sleđenje morala je samo iluzija, on zapravo sledi nagone jer je moral
znakovni jezik nagona. Treba otkriti koji nagoni odgovaraju apstraktnim znacima poput
pojmova dužnost, pravda, dobro i  zakon. Imperativ morala da čovek treba postati bolji je
nedokaziv jer nema potpru ni u ovom životu, niti u izgledu za neki drugi srečniji život. Postati
bolji je nezamislivo bez nekog cilja. (KRITIKA KANTA).

PRIMEDBA II NA POSTAVKU XL:Spinoza razlikuje tri vrste saznanja:

1. Mnjenje ili sposobnost predstavljanja u koje spada:

a. Saznanje iz nepotpunog iskustva tj. nejasna empirijska saznanja.

b. Iz znakova.

2. Razumsko saznanje koje čine opšti pojmovi i adekvatne ideje o osobinama stvari.

3. Intuitivno saznanje koje ide od adekvatnih ideja o formalnim suštinama božijih

atributa do adekvatnog saznanja suštine stvari.

Autor tvrdi da je najviše dobro Spinozine filozofje da čoveka čine maksimalno racionalni
afekti.

Pozni posthumni fragmenti 2 (131)(1885) (Volja za moć 69, 391, 856, 1054 i još):
Plan prve knjige:

Postoji sukob između istinskog sveta koji ljudi obožavaju i sveta u kome živimo, čiji je deo
sam čovek.. Ostaje samo da se odbaci obožavanje istinkog sveta ili samog sebe što vodi u
nihilizam. Nadmoć severne Evrope nad južnom.
1. Približava se teorijski i praktični nihilizam. On se pogrešno izvodi. Pesimizam je
uzrok nihilizma mada nihilizam ne mora biti njegova nužna posledica.
2. Hričanstvo je uništio njihov moral. Božja smrt koja je največi događaj nije dovoljno
shvačena. Pokušaj Nemaca da hriščanstvo pretvore u metafizičko znanje  izazvao je
nepoverenje. U njemu se najviše opaža ono lažno. Na primer kod Šelinga.
3. Moral bez ograničenja ne ume da se održi. Moralno tumačenje sveta propada.
Međutim u emocijama se i dalje nalaze tvorevine hriščanskih vrednosti.
 4. Vrednosti do sada su počivale na moralnim sudovima, pre svega vrednost filzofije i
volje za istinom. Ideje mase o mudracima, prorocima i svecima propadaju.
5. Nihilistička svojstva prirodnih nauka su uzročnost i mehanicizam, Zakonomernost
postoji samo ponekada kao ostatak.
6. Nihiliszička svojstva u politici je nedostatak vere u prava pojedinca, u nevinost, kao i
to što u njoj vladaju laži koje odgovaraju tom trenutku.
7. Nihilistička svojstva u ekonomiji su napuštanje ropstva,nedostatak klase ljudi koja bi
opravdala čovečanstvo, anarhija i loše obrazovanje.
8. Nihilistička svojstva istorije su fatalizam i darvinizam kao poslednji neuspešni
pokušaji umetanja razuma i boga u tok istorije, sentimentalnost za prošlost. Čovek ne
treba da poseduje prošlost, karakter je samo maska, ne postoje činjenice.
9. Nihilistička svojstva u umetnosti su romantizam i kontrapokreti koji poseduju
odbojnost za romantičarske laži i ideale, to su umetnosti čiste forme koje ne zanima
sadržaj. Romantičarsko pesimističko shvatanje morala kao največe istine.
Romantičarska psihologija koju čini psihologija razgovorom (terapeutika i psiihologija
koja robuje moralu i njeni kontrapokreti koji pokušavaju čoveka da posmatraju samo
iz umetničke perspektive. Ni u sferi umetnosti nije se usudilo na pokušaj
prevrednovanja vrednosti.
10. Evropski sistem ljudskih želja postaje besmisle i nemoralan. Javlja se opasnost od
novog budizma. Istina, ljubavpravda nisu svojstva pravog sveta.
Uzrok Evropskog nihilizma je što su prethodne vrednosti izgubile vrednost. Pesimisti su ljudi
koji su ili previše siromašni ili previše bogati. Odnos između nihilizma, romantizma i
pozitivizma koji je kontrapokret protiv romantizma,  njega čine razočarani romaničari.
Povratak prirodi je pozadina hriščanske sigurnosti, Ruso, nauka prema romantičarskom
idealu- Spinoza je izuzetno uticajan na romantizam:

1)  Predstavlja pookušaj da se bude zadovoljan svetom kakav on jeste.

2)  Sreća i znanje naivno shvačeni kaao međusobno zavisni. To je izraz optimizma onoga
ko jako pati.

3)  Pokušaj da se reši moralnog tumačenja sveta da bi se spasio Bog, svet koji postoji pre
razuma.

Dobro i zlo su samo tumačenja, a ne činjenice po sebi. Treba otkriti poreklo tih tumačenja, a
zatim se polako osloboditi od urođene nužnosti moralnog tumačenja.

Za drugu knjigu:

Nastanak i kritika moralnih vrednosti se ne poklapaju kao što čovek uzročno veruje To
verovanje je posledica moralne procene da je nemoralno poreklo važnije od toga šta je nastalo
(PROZIV GENTIČKE GREŠKE). Mora se nači kriterijum za određivanje moralnih
vrednosti. Kritika shvatanja pojmova poboljšanja, savršenstva i uzdizanja. Previđa se
fundamentalna činjenica da postoji protivrečnost između postajnja moralnijim i jačanja i
uzdizanja vrsta čoveka. Čovek u prirodnom stanju sledi volju za moć

Za treču knjigu:
Volja za moć. Kakve konstitucije moraju biti ljudi koji vrše prevrednovanje svih vrednosti.
Hijerarhijsko uređenje prema moći. Rat i opasnost su uslovi za održanje te hijerarhije.
Veličanstveni model je čovek u prirodnom stanju koji slabiji i pametniji postaje gospodar
pokoravajuči gluplje.
 Za četvrtu knjigu:
Nastače največa borba za koju je potrebno novo oružje. Potrebne su užasne odluke, da bi se
Evropa suočila sa posledicama onoga što volja za uništenjem želi. Zaustaviti težnju ka
prosečnosti. Od nje je bolje uništenje.

POSTAVKA VII: Redosled i veze između ideja su iste kao redosled i veze imeđu stvari

POSTAVKA XII: Sve što se događa u predmetu ideje koja čini ljudski duh mora biti ili
opaženo od strane ljudskog duha u kom slučaju će se ideja te stvari nužno nalaziti u duhu.
Drugim rečima, ako je predmet koji čini ljudski duh, telo ništa se ne može dogoditi u tom telu
da ne bude opaženo od strane duha.

POSTAVKA XIX: Ljudski duh ne poznaje telo niti zna da ono postoji osim pomoču ideja
afekata kojima je telo afektirano

DEFINICIJA III: Afekti su  stanja tela kojima se sposobnost delanja tela povečava ili
smanjuje, pomaže ili ograničava, zajedno sa idejama o tim stanjima (I KOD SPINOZE KAO
I KOD FROJDA NAGON JE SPOJEN SA PREDSTAVOM).

POSTAVKA I: Ništa pozitivno što se sadrži u lanoj ideji se ne poništava prisustvom istinitog,
ukoliko je istinito.
Autor zato tvrdi da racionalne ideje poseduju motivacionu silu veću od ostalih ideja, ne zato
što su istinite već jer odgovaraju močnijim afektima. Zbog toga Fišer tvrdi da mada je razum
moč duham on može biti savladan mnoštvom strasti koje rezultiraju iz spoljašnjih uzroka.

Rani postgumni fragmenti 9 (139) (Moj prevod) (1871): Nakon Sokrata i Euripida očekuje se
da racionalni princip stvara poeziju. Brkaju se lirski pesnik i strastveni čovek,  muzičku
pozadinu zamenjuju afekti.  Raciionalni princip se objašnjava afektima. Afekat koga
kontroliše razum predstavlja uzbuđenje.  Racionalni princip zamenjuje slikoviti razvoj
(APOLONIJSKO) i traga za egzemplarom afekata. Na taj način nemuzikalni slušalac postaje
pesnik. 

Zora 109: Postoji šest metoda za smanje intenziteta nekog nagona:

1. Izbegavanjem prilika za zadovoljenje nagona i sve večim vremenskim periodima

nezadovoljena nagona oslabit ga.
2. Nametnuti nagonu zakon prema kom se zadovoljava time uneti pravilnost unjega i
vremensko ograničenje povečavanju i smanjivanju njegove snage i tada preći na prvi
metod.
3. Prepustiti se nekom nagonu dok se ne ogadi subjektu i tako se stekne vlast nad njim. U
večini slučajeva dolazi do negativne posledice da sa nagonom umire i sam subjekat.
4. Imtelektualnom varkom tako što se zadovoljenje tog nagona asocijativno poveže sa
nekom mučnom misli.
5. Tako što promenimo cilj nagona tj. motorni način pražnjenja tog nagona na primer
kroz težak fizički rad. Ili tako što energiju tog intenzivnog nagona koristimo za
zadovoljenje nekog drugog nagona.
6. Pojedinačni nagon se može slabiti tako što se slabi celo telo i psiha.
Međutim ne možemo voljno slabiti neki nagon. Razum tokom tog procesa pražnjenja nagona
je oruđe nekog drugog nagona poput nagona  za mirom, strahom od sramote ili ljubavi. Dakle
žaljenje na intenzitet nekog nagona pretpostavlja postojanje nagona jednakog ili večeg
intenziteta i  njihov sukob u kome razum bira stranu.

Zora 45: Od svih sredstava uzdizanja čoveka, ljude su u svim vremenima najviše uzdizale
ljudske žrtve. Najuzvišenija ideja je ideja o samožrtvovanju čovečanstva Jedini cilj koji je
vredan ovakve žrtve je saznanje istine jer za taj cilj nijedna žrtva nije prevelika. Međutim
nepoznato je koliko je čovečanstvo kao celina kadro da unaprredi saznanje i kakav to nagon
saznanja može naterati čovečanstvo na takvu žrtvu.

Zora 429: Ljudi se plaše povratka u varvarstvo ne zato što su varvari nesrečni, naprotiv
srečniji su od ljudi Ničeovog doba, već jer im je nagon za saznanje prejak i sprečava ih da
budu srečni bez saznanja ili sretni u nekom prividu. Saznavanje je ljudima postalo puno
zadovoljstava zbog kojih ga se nikada ne bi odrekli, kao što je nesrečno zaljubljenom
potrebna njegova ljubav. Nagon za saznanje je toliko jak u ljudima u Ničeovo vreme da bi
žrtvovali sve za njega i samo se plaše njegovog nesttanka. Ljudi iskreno veruju da su vođeni
nagonom za saznanje uzvišeniji i spokojnije nego onda kada su zavideli varvarima na
njihovom zadovoljstvu. Nagon za saznanjem može čak i uništiti čovečanstvo. Ako
čovečanstvo ne uništi neki nagon uništiće ga slabost.

Zora 550:Ljude srečnim čine dela imaginacije i privid, a dela razuma i istine ih ćine
nesrečnim i hladnim. U sreću kao posledicu saznanja i nauke i njihovom sigurnom napretku
ne veruju oni koji sreću traže u napuštanju stvarnosti, u prividu. Oni veruju da je stvarnost
ružna i ne primečuju da je saznanje i najružnije stvarnosti lepo i da čovek koji mnogo saznaje
stvarnost ne smatra ružnom jer ga njeno saznaje usrečuje. Ne postoji lepo po sebi. Sreća
saznavaoca ćini stvari lepim. Zato Platon i Aristotel tvrde da je sreća u saznanju najveća
sreća, Oni kao i Dekart i Spinoza delatnost dobro uvežbanog razuma, a ne intuicije,
misticizma ili delamja , smatraju uzrokom najveće sreće.

Zora 560: Čovek može da uzgaja svoje nagone, možemo ih pustiti da se prirodno razvijaju uz
samo malo sređivanja ili im možemo dozvoliti potpunu slobodu razvoja kroz međusobne
sukobe. Sve to zavisi od našeg izbora. Tu slobodu izbora zabranjuje nam filozofija koja
čoveka shvata kao  do kraja razvijenu činjenicu, koja veruje u nepromenjivost čovekovog
karaktera

Vesela nauka 57: Realisti smatraju da je svet koji vide pred njima stvaran svet, i da su oni
njegov najbolji deo. Ali u tome oni liče na zaljubljenog umetnika. Uzrok njihovih vrednosti su
još uvek strasti iljubav prethodnih generacija.  (ARHETIPOVI). U svakom osečanju i
čučnom utisku postoje fantazije, predrasude, iracionalnost, neznanje i strahovi prošlih
vremena. (ANTROPORMORFIZAM)

Vesela nauka 333: Spinoza tvrdi da saznanje samo razmišljanje koje isključuje smejanje,
tugovanje i preziranje, Niče nasuprot njega smatra da je saznanje rezultat različitih i
suprostavljenih nagona za ismevanjem, tugovanjem i preziranjem. Uslov za svako saznanje je
jednostranost perspektiva i njihov sukoba dok ove perspektive ne dođu do nekog sporazuma
jer samo zahvaljujući sporazumu mogu se u životu potvrditi različiti nagoni i imati svoja
prava, Čoveku do svesti dolazi samo taj sporazum pa zato saznanje smatra nečim pomirljivim,
pravednim i dobrim, suprotnošču nagona, dok je zapravo samo međusobni odnos nagona. 
Unutar čoveka postoji herojstvo zaračenih nagona, a ne  nešto  božansko i večno što što
počiva u sebi samom. Dugo je svesno mišljenje bilo izjednačavano sa mišljenjem da bi se u
Ničeovo doba otkrilo da je večina psihičkih procesa nesvesno. Nagoni znaju kako da se
pokažu i kako da se povređuju međusobno. Uzrok iscrpljenosti naučnika je iscrpljenost u
sukobu nagona.Svesno mišljenje, a posebno svesno mišljenje filozofa  je najsabije i zato je
najblaži i najmirniji način mišljenja i zato filozof može najlakše upasti u zabludu o prirodi
saznanja.

Vesela nauka 249: Saznavaoci nisu nesebični kao što se smatra već ih vodi pohlepa za
saznanjem, tolika da žele da vrate čitavu prošlost, da ne bi izgubio ništa što je moguče da
poseduje.

Autor zaključuje da Niče nakon svog prvog čitanja Spinoze prihvata, ali ponovo karakteriše
Spinozin opis nadmetanja afekata,, dok ostaje prijemčiv za opciju, ključnu za Spinozin
projekat iz Etike, da afekti mogu biti preuređeni

Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  11 (220)(1881): Najmočnija misao troši mnogo
energije koja je prethodna bila na raspolaganju drugim ciljevima, tako da ima preobražujuče
dejstvo. stvara nove zakone kretanja moči, ali ne i nove moči U tome leži mogučnost
redefinisanja pojedinca preuređenje njegovih afekata.

Pozni posthumni fragmenti 10 (133) (Volja za moć 931)(1887): Svi nagoni su korisni, neki
neposredno, neki posredno. Zato je nemoguče utvrditi vrednost nagona ako se korist uzima
kao kriterijum. Kao što se sve prirodne sile mogu smatrati dobrim iz ekonomske perspektive
bez obzira koliko su užasne i bezpovratno fatalne. Jedino se može reči da su najmočniji
nagoni najvredniji jer su največi izvori energije.

Pozni posthumni fragmenti 8 (1) (Volja za moć 377, 805, 806 i još malo mog prevoda)
(1886):

Problem istine

Potreba za verom je največa prepreka za dolazko do istine

Nesvesna lažnost

Svaki vladajući nagon koristi se ostalim nagonima kao svojim oruđem. On ne dozvoljava da
ga kritikuju i sve pohvale moraju maker posredno da se odnose na njega. On mora biti
predmet sve laži i kritike. To je jedan od uzroka laži.

Svaki porobljeni nagon hvalom jača svoje samopouzdanje. Zato se on često krije pod imenom
svog gospodara koga želi da se oslobodi. To je drugi uzrok laži.

U oba slučaja  laž u normalnoj osobi ostaje na nivou nesvesnog. Razlikovanje pokretačkog
nagona i njegove maske  odnosno ispoljavanja je symptom slomljenih nagona i podeljene,
protivrečne ličnosti  Nevinost  (NESVESNOST) u držanju, govoru, oečanjima, čista savest
tokom laganja, izvesnost kojim čovek govori i drži se su uslovi za uspeh.

U suprtnom slučaju ako je svestan potrebni su samoavlađivanje i gluma za pobedu U tome su

najbolji:

1. Sveštenici

2.Plemstvo

3. Diplomate

4. Žene.

Laž se toliko protivi samospoznaja da je volja za istinom je samo privid. Potrba za verom
pruža največi otpor istinitosti.

 Seksualnost se javlja:

1. Kao idealizam (Platon).

2. kao religija
3. kao umetnost

Zaljubljen čovek pout umetnika koji idealizuje delo, idealizuje ženu u koju je zaljubljen. Žena
se radi te idealizacije ulepšava, lepo hoda i igra, i govori lepe misli. Takođe je nesvesno
stidljiva jer nesvesno zna da to povečava idealizaciju. Ako pretvaranje ima jače dejstvo ako je
nesvesno ono uvek postaje nesvesno.

Stvaranje i viđenje savršenoga je svojstveno stanju pojačanog libida. Savršeno nas

istovremeno podseća na stanje zaljubljenosti.  Fiziološki nagon za umetnošću se može svesti
na broj spermatozoida.Želja za  umetnošću i lepotom je sublimirani libido. Na taj način svet
postaje savršen pomoču ljubavi.

1. Nagon stada u svom kostimu

2. Umetnikova potreba da laže i vara.
3. Nagon saznanja u svom kostimu.
4. Surovost u svom kostimu.
5. Bolest i degeneracija u svojim kostimima.
6. Prerušena starost:

a. Kao nihilizam
b. Kao povratak mladalačkim i nasleđenim vrednostima. Slom otpornosti razuma
i karaktera. Egzemplar je Vagner.

7. Pasivni nagoni u svom kostimu.

Srednji posthumni fragmenti 26 (285) (1884):  O licemerju filozofa:
1. Grci kriju svoj nagon za nadmetanjen odenivši se u vrlinu kao srečni i najvrliji. To je
dakle dvostruko licemerje. Sokrat koji je trijumfovao kao ružni plebejac među
 plemenitima i lepima, ubeđivač u gradu govornika, osvajač sopstvenih nagona,
pametni pučanin sa svojim pitanjima među plemstvom tim svim krije svoj pesimizam.
2. Bramani žele da se oslobode od umornog, mlakog i neprijatnog osečanja postojanja.
3. Lajbnic, Kant, Hegel i Šopenhuer poseduju Nemačku dualističku prirodu.
4. Spinozu vodi resantiman, njegov govor o prevazilaženju nagona je licemeran.
5. Licemerje čiste nauke, znanja radi znanja.
S one strane dobra i zla 198: Svi etički sistemi koji za cilj uzimaju da usreče pojedinca su
upustva za ponašanje prilagođeni nivou opasnosti u kome pojedinac živi, recepti protiv
njegovih nagona, njegovih dobrih i rđavih sklonosti, ako one imaju volju za moć i žele da
vladaju, lukavstva pod plaštom tradicije, grotesne i besmislene forme jer se obračaju svima i
univerzalizuju tamo gde univerzalizacija nije dozvoljena. Svi su oni bezuslovni i podnošljivi
samo ako delujuonostrano. Po intelektualnom kriterijumu ti sistemi su od male vrednosti,  oni
nisu niti nauka niti mudrost već su lukavstvo pomešano sa glupošću. Takva je bila stoička
ravnodušnost prema nagonima, Spinozino uništavanje nagona analizom, Aristotelovo 
smanjivanje intenziteta nagona na bezopasnu sredinu kada smeju zadovoljavati, etika
sublimiranih nagona umetničkim simbolizmom, na primer u muziku ili ljubav prema Bogu jer
u religiji nagoni smeju da postoje. Ili prepuštanje nagonima kao što su Hafiz i Gete
preporučivali.

S one strane dobra izla 117: Želja da se savlada neki nagon samo je želja jednog ili više
drugih nagona.

S one strane dobra i zla 17: Zabluda logićara je da misao dolazi kad ja želi. Misao dolazi kad
ona želi. Subjekat je samo pretpostavka, već predstavlja tumačenje procesa mišljenja nije sam
deo procesa. On je posledica gramatičke predrasuda da svaka radnja traži delatnika. To je
predrasuda i atomizma, da je potrebna materija, podmet za delovanje sile.

Pozni posthumni fragmenti 2 (83) (Volja za moć 550, 627) (1885): Čovek smatra sebe
uzrokom i delatnikom. Sve što se događa predikat je nekog subjekta.U svakom iskazu leži
vera u subjekat i njegove atribute, kao i vera u uzrok i posledicu koja je vrsta vere u subjekat i
atribute. Kada čovek opzyi  nešto traži njegov razlog odnosno traži njegovu svrhu i njegovog
uzročnika, subjekat. Nekad se verovalo u svrhu iza svakog dela. To nam je najstarija navika.
Pitanje zašto je uvek pitanje o finalnom uzroku,  jer ne možemo opaziti eficijentni uzrok.
Hjum je tu bio u pravu, navika (ali ne samo navika pojedinca) dopušta čoveku da oćekuj da
izvestan proces, koji je često posmatrao sledi za drugim.Ljudksa  vera u uzročnost ne dolazi iz
navike već iz njihove nesposobnosti da neku pojavu protumače drugačije nego kao proizvod
nekog subjekta. To je vera u živa i kognitivna bića kao jedini uzrok,  u volju i svrhu,  volja da
su svi događaji nečije delo, da svako delo pretpostavlja delatnika, to je vera u subjekat.
Pojmovi privlačenje i odbijanje u mehanicističkom smislu su fikcije. Ne može se zamisliti
privlačenje bez svrhe. Privlačenje je volja da se zavlada nekom stvari, odbijanje je volja da se
bori protiv neke stvari ili da se ona potisne. Dakle psihološka nužnost vere u uzročnost
posledica je nemogučnosti da se zamisli događaj bez svrhe ali to ne govori ništa o istinitosnoj
vrednosti te tvrdnje, o tome da li je to verovanje opravdano. Verovanje u uzročnost nestaje sa
verovanjem u svrhu. To je kritika Spinoze  i njegovog viđenja uzročnosti.

Genealogija morala II 4: Niče tvrdi da istoričari morala njegovog vremena poseduju samo
savremeno iskustvo bez  znanja psihologje, bez volje za saznanjem prošlosti, istorijskog
nagona. Oni zbog toga nisu mogli da otkriju da pojam krivice poreklo vuće od materijalnog
duga. Takođe nisu mogli da otkriju da je kazna kao oblik nadoknade nastala nezavisno od
postojanja slobodne volje. Bio je potreban visok stepen humanizacije da bi primitivni
životinjski čovek razlikovao pojmove namerno, nehatno,slučajno, odgovorno, neuračunljivo i
njihove suprotnosti. Objašnjenje da je temelj pravde, misao da ,, zločinac zaslužuje kaznu zato
što je mogao drugačije da postupi” je kasniji rafinirani oblik ljudskog zaključivanja i svako ko
je stavlja na sam početak kažnjavanja ogrešuje se o psihologiju primitivnih ljudi. Tokom
najdužeg perioda ljudske istorije zločinac nije kažnjavan zbog odgovornosti zbog dela već
kao što roditelj kažnjava dete, zbog gneva zbog pretrpljene štete koji se iskaljuju na počiniocu
štete.Taj gnev je bio ograničen mišlju da se svaka šteta može otplatiti na neki način, pa i
bolom počinioca. Ideja o ekvivalenciji između štete i bola zasnovana je na ugovoru između
poverioca i dužnika, koja je stara koliko i ljudsko pravo i koji je u temelju  kupovine, prodaje
i razmene odnosno trgovine.

POSTAVKA XXIX: Ništa u prirodi nije kontigentno već su sve stvari determinisane iz nužnosti
Božanske suštine da na određen način postoji i dela.

POSTAVKA XXXVI: Ne postoji ništa iz čije suštine ne sledi neka posledica.

Autpr upozorava da Niče greši sojom aluzijom da Spinoza veruje da subjekat uzrokuje svoje
ponašanje. Za Spinozu pojedinca čine njegove strasti i dela koja izražavaju njegovu prirodu tj.
suštinu. Takođe kod Spinoze ne postoji ideja o potencijalnoj, neizraženoj moči već je sva moč
za Spinozu u delanju, aktivna i aktuelna. Zato autor zaključuje da Spinoza i Niče zastupaju
slično viđenje odnosa delatnika i njegovih afekata (VAŽNO ZA RAD).

Tako je govorio Zaratustra – O onostrancima: Zaratustra je nekada zastupao metafizičko

stanovište o bogu mučeniku kao kreatora sveta (aluzija na Ničeov stav u Rođenju tragedije).
Svet mu je tada delovao kao božji san i pesma. Dobro i zlo, zadovoljstvo i bol, subjekat i
objekat, sve je to privid da skrene pažnju boga mučenika.To je pijano uživanje mučenika, da
skrene pogled sa svoje patnje (DIONIZIJSKO). Smatrao je svet večito nesavršenim,
odrazom protivrečnosti, pijanim zadovoljstvom za njegovog tvorca. Taj bog je bio ljudsko
delo i ludilo kao i svi bogovi. Zaratustra je prevazišao svoju patnju i metafizička iluzija je
nestala. Patnja i nemoć su stvorili sve onostrane svetove. Stvorio ga je nesvesni umor koji želi
kraj patnje. Onostrano su stvorili oni koji su izgubili veru u telo i život.Onaj svet je ništa,  i
suštinska istina je samo čovekova tvorevina. Subjekat uvek želi i govori samo o telu. Novo
Zaratustrino učenje je da ne treba težiti onostranom životu već zavoleti nužnost ovog života
koju je čovek nesvesno već pratio. Bolesnici i samrtnici su prezirali telo i život i zato su
izmislili drugi svet,  ali i taj drugi svet je tvorevina tela i  života. Mnogo bolesnog ima među
pesnicima i religijskim ljudima. Oni mrze onog ko želi da sazna i njegovu intelektualnu
savest,. Oni se uvek vračaju u prošlost gde su zabluda i vera bili poštovani,  ludilo pje
redstavljalo sličnost sa Bogom,  a  sumnja je bila greh (ASKETSKI IDEAL). To zastupaju
oni koji žele da se u njih veruje i da sumnja u njih bude greh (SVEŠTENICI). Oni zapravo
najviše veruju u sebe i svoje potrebe, svoje telo, ali ono je bolesno i zato žele da ga napuste.
Zato izmišljaju onostrano. Zbog toga se Zaratustra zalaže da treba slušati zdravo telo jer ono
zna smisao ovostranog života.

S one strane dobra i zla 19: Filozofi smatraju da je volja nešto najpoznatije. Šopenhauer
smtra da je volja jedino što nam je poznato jer prihvata narodnu predrasudu. Htenje nije
jedinstveno, kao što se smatra, da je posledica narodnog verovanja u subjekat. Htenje je
prema Ničeovom mišljenju, složen proces:
 1. Njega čini pre svega mnoštvo osečanja – osečanje stanja koje napuštamo, osečanje
stanja kome težimo, osečanje tog napuštanja i teženje, propratno stanje u mišićima... 
2. Na drugom mestu čini ga mišljenje,  u svakom voljnom činu postoji misao koja
zapoveda i nju je nemoguće odvojiti od htenja jer njenim odvajanjem nestaje i volja. 
3. Treća komponenta je zapovednički nagon. Slobodna volja je zapravo osečaj moći nad
onim što se pokorava ovoj zapovesti. Takođe komponente ovog nagona su i
fokusiranost na cilj koji se bezuslovno vrednuje (PERSPEKTIVIZAM) i izvesnost
da će zapovest biti poslušana. Čovek koji hoće zapoveda jednim svojim delom drugom
delu koji se pokorava toj zapovesti i zato osečji prisile, pritiska, otpora i kretanja.
Često zanearujemo ovu dvostrukost procesa htenja zbog zablude o subjektu. Zato
dolazi do izjednačavanja volje i dela. 

Ljudi zato pod pojmom slobodne volje izjednačavaju uspešnost htenja sa voljom,, i uživaju u
osečaji moći koji stvara uspeh, pobeda nad otporima.  Telo je zajednica nagona, gde se
vladajući nagoni poistvećuju sa uspesima svih nagona.  Zato što je telo društvena struktura
sačinjena od mnoštva nagona volja treba da bude predmet morala, shvačenog kao teorije
odnosa moči pod kojima nastaje fenomen života,

Genealogija morala III 18: Češći lek protiv depresije od potiskivanja čulnosti i sposobbnosti
da se osečabol koje pretpostavlja određeni stepen moći koju zahteva intelektualni stoicizam
je  mehanički rad, da rada zaokupi svest da ne bi bilo mesta za patnju jer je njen opseg mali.
Taj lek je često koristio sveštenik, posebno u slučaju robova, zatvorenika i žena..
Nezadovoljstvo robova svojom sudbinom nisu otkrili sveštenici (VEĆ FILOZOFI TJ.
SOKRAT). Takođe i davanje malih radosti, obično u obliku pomaganja drugima koja je
zapravo otelotvorenje volje za moči. Iz tog pomaganja jedni drugima nastaje zajednica, kojoj
bolesni uvek teže. Nastaje stado. Sam nagon stada je ie ispoljavanje volje za moć.  Nastanak
zajednici služi u borbi sa depresijom jer sa zajednicom raste i interesovanje za pojedinca koje
prevazilazi lični samoprezir o kome govori Helings. Zato svi bolesni nagonski teže formiranju
zajednice- Sveštenik koristi taj nagon stada i oblikuje stado. Jaki uvek teži odvajanju kao što
slabi teže združivanju, Jaki se združuju samo da bi agresivno zajednički delovali i da bi
zajednički zadovoljili svoju volju za moć mada se njihove pojedinačne savesti bune protiv
toga. Organizacijom se istovremeno ispoljava i smiruju nagon za vlašću. Oligarhija krije i
pokušava da kontroliše želju za tiranijom. To potvrđuje Platon koji je poznavao slične sebi i
sebe samog.

Genealogija morala III 3: Niče se pita da li je Vagnerov Parsifal parodija kojom je Vagner
želeo da se oprosti od publike, sebe i tragedije, preteranom parodijom na tragediju, na
zemaljsku ozbiljnosti i patnju kojom odišu njegova prethodna dela. To bi bilo dostojno
velikog tragičara, koji kao svaki umetnik, svoj vrhunac ima kad prevaziđe sebe i svoja dela i
gleda ih sa visine i kada ume da se šali na svoj nekadašnji račun i svojih dela. Ako se pak
Persivsl razume ozbiljno u njemu se odražava proizvod mržnje prema saznanju, razumu i
čulima, povratak ka Hriščanskim bolesnim i pesimističkim idejama i na kraju
samoopovrgavanje i samouništenje od strane umetnika koji je do tada težio suprotnom,
najvišipm racionalizacijom i počulnjavanju svoje umetnosti i života. Mladi Vagner je sa
ostalim mladim Nemcima oduševljeno sledio Fojerbaha i njegovu parolu zdrava čulnost.
Međutim na kraju života menja mišljenje i njegovi poslednji neslobodni i zamršeni spisi
razotkrivaju  želju i volju  da se vrati hriščanstvu

S one strane dobra i zla 260: Dve osnovne vrste morala su moral gospodara i moral robova. U
svim mešsnim kulturama javlja se mešanje i ova dva morala ili postoje paralelno jedan sa
drugim. Ova dva morala pojavljuju se paralelno i u istom čoveku. Moralno vrednovanje
nastalo je u vladajućoj klasi koja je sa zadovoljstvom shvatila da se razlikuje od potčinjene
klase - robova. Gospodari određuju šta je dobro prema tome šta im izaziva uzvišena i 
ponosna psihička stanja. One koji izazivaju suprotna psihička stanja, gospodar odvaja od sebe
i prezire. Ta distinkcija dobar - rđav odnosno dobar - prezren različitog je porekla od
distinkcije dobar - zao. Gospodari preziru kukavice, sitničare, one koji tragaju za sitnim
koristima, one koji stalno sumnjaju, one koji se samoponižavaju, one koji se ulaguju i pre
svega one koji lažu. Moralnim vrednostima prvo su se označavali ljudi, a tek kasnije dela.
Gospodar smatra da on određuje vrednosti, njegova dela se ne dovode u pitanje,on odobrava
stvari, on stvara vrednosti. On vrednuje sve svoje osobine. Dakle to je moral
samoglorifikovanja. Uzrok ovog vrednovanja je osečaj obilja moći, osečaj sreče u toj velikoj
napetosti, želja da to obilje moći deli sa drugima. Zbog tog osečanja obilja moći, on pomaže
čoveku u nevolji, a ne zbog empatije. Gospodar poštuje kod sebe samokontrolu,  strogoću i
surovost. On je ponosan što nema empatiju. Gospodari su najudaljeniji od morala robova koji
moralnim smatraju empatiju, delanje za druge i nekoristoljubivost. Vrednosti morala
gospodara su samopoštovanje, ponos na samog sebe, neprijateljstvo i ironija prema
nesebičnosti, potcenjivanje empatije prema kojoj treba biti oprezan.Gospodari umeju da
poštuju. Oni osečaju strahopoštovanje prema tradiciji na kojoj počiva pravo. Suprotno od njih
robovi, liberali veruju u napredak i budučnost i ne poštuju tradiciju. Deo morala gospodara
najviše stran ukusu Ničeovog doba je tvrdnja da čovek ima dužnost samo prema sebi ravnima.
Prema potčinjenima ili prema strancima ne mora biti moralan, prema njima može da postupa
prema sopstvenom nahođenju, tako da može da iskaže i empatiju i slična osečanja.  Vrednosti
morala gospodara su i sposobnost za dugotrajnu zahvalnost i osvetu među sebi ravnima,
precizno nadoknađivanje, prijateljstvo u najvišem obliku tog pojma,  nužnost za posedovanje
neprijtelja da bi se na njima praznili nagoni zavisti, svadljivosti i nadmenosti što im
omogučava da budu dobri prijatelji.  Moral robova je sa druge strane moral silovanih,
potlačenih, mučenika, neslobodnih, iscrpljenih i nesigurnih u sebe. U tom moralu se ispoljava
pesimizam prema stanju čovečanstva i osuda prema čitavom čovečanstvu. Rob sumnja u
vrednosti morala gospodara, on ubeđuje sebe da je sreča gospodara lažna. Umesto tih
vrednosti rob vrednuje one stvari koje robovima olakšavaju život poput empatije, ,spremnosti
da se pomogne, strpljenje, vrednoća, pokornost i druželjubivost. Mora robova je dakle moral
koristi. Tu nastaje dinstinkcija dobar - zao. Zlo označava određeno osečanje moći i opasnosti,
stravično,  suptilno i snažno što onemogučava prezir. Dakle prema moralu robova strah
izaziva zao čovek dok prema moralu gospodara strah izaziva dobar čovek dok je rđav čovek
prezren. Dobar čovek unutar morala robova biva potcenjen jer on mora biti besopasan da bi
bio dobar. Dobar čovek je naivčina, dobrodušan i glup- Tamo gde vlada moral robova reći za
dobar i glup su slične. Zahtevanje slobode i sreće i sublimiranje nagona za slobodom  pripada
moralu robova dok umetničko samoodricanje i entuzijazam u strahopoštovanju i predanosti 
pripadaju moralu gospodara. Ljubavni nagon koji je Evropska specijalnost je vrednost morala
gospodara.

Autor smatra da postoje razlika između objašnjenja morala gospodara i morala roba iz ovog
epigrama i objašnjenja iz Genealogije morala i razlog te promene pripisuje Ničeovom čitanju
Fišera. On smatra da se te promene tj. inovacije mogu sumirati u sledeče tri tačke: (MOŽDA
VAŽNO ZA REVIDIRANI RADO O MORALU GOSPODARA I ROBA)

a) Raspravu o slobodnom subjektu u kontekstu sukoba između morala gospodara i

morala roba.
b) Fokus na obmanjivačkom, a ne samo slabom karakteru roba.
c) Uloga koju resantiman ima u objašnjenju porekla morala
A. Autor smatra da je lažno verovanje u slobodnog delanika još fundamentalnije za moral
roba nego distinkcija između dobra i zla jer je glavni faktor u pozadini te
distinkcije(MOŽDA VAŽNO ZA REVIDIRANI RADO O MORALU
GOSPODARA I ROBA)

S one strane dobra i zla 21: Causa sui je najveća protivrečnost. Čovek verujući u
slobodu volje želi da bude causa sui da bude odgovoran za sve i da te odgovornosti
razreši Boga, svet, pretke, slučaj i društvo.  Determinizam je takođe mit, uzrok i
posledica u prirodi ne postoje, oni su prazni pojmovi  koi služe za komunikaciju i
deskripciju, a ne objašnjenje. Njih je čovek pripisao prirodi kao i pojmove kauzalnosti
i nužnosti. Ćovek je pripisao svetu pojmove poput uzroka, sleda, zamenjivosti,
relativnosti, prisile, broja, zakona, slobode, motiva i svrhe. To je vrsta mitološkog
postupanja. Determinizam je mitologija, stvarne su samo jače i slabije volje.
Determinizam smeta slabim voljama koje su ili suviše tašte i žele zasluge za sve, kao
što ga i zagovaraju slabe volj koje  žele da se reše odgovornosti za svoje postupke.

Genealogija morala – I 13: Robovo krivljenje gospodara je jednako neopravdano kao

kad bi jagnje krivilo pticu grabljivicu. Sila se mora ispoljavati, a  sila je rezultat
nagona, volje i dejstva.,  Ona mora težiti pobedama, savlađivanju, vladanju,
neprijateljima i otporima, ona sama je ta težnja i delanje.  Jednako bi besmisleno bilo
zahtevati od slabosti da se ispolji kao snaga. Ne postoji subjekat iza delanja, sve je
delanje. Postuliranjem subjekta se udvostručuje delanje jer se jedan isti događaj prvo
pomatra kao uzrok, pa kao posledica.  Ta zabluda je posledica jezika u kome je
ukorenjena zabluda razuma. Ta zabluda o subjektu postoji i u nauci zbog koriščenja
jezika, na primer pojmovi atoma i Kantove stvari po sebi.  A to je koriste robovi da bi
od jakog duha tražili da se ponaša kao slab. Takođe ovu zabludu koriste da svoje
delanje iz nemoći prikažu kao sopstveni izbor. Čovek veruje u slobodan subjekat zbog
nagona samoodržanja i samoopotvrđivanja koji laži čini sakralnim. Postojanje subjekta
tj. duše je bila do sada najčvršča dogma jer je ogromnom broju smrtnika omogučila
samoobmanu da svoju slabost tumače kao slobodu, a svoju prirodu kao zaslugu.

Fišer tvrdi da za Spinozu suština stvari nije razum već moč delanja. On za to daje
gotovo identičnnu meteorološku metaforu kao Niče. Osoba dela u skladu sa moči
svoje suštine na istii način kao što to sunce čini kada sija. Čovekova moč nije
potencijalna sposobnost koju čovek koristi po volji već je njegova suština, njegova
afektivna konstitucija, izraz determinisane telesne moči delanja jer su afekti izrazi
moči ljudske suštine. Ne postoji nasumičnost niti indiferentna pozicija sa koje osoba
može da bira da li će biti aktivna ili pasivna. Moč čini aktivnost, a nemoč čini
pasivnost. Aktivnost definiše ljudsku vrlinu jer ne postoji druga vrlina sem moči, a
suprotno od vrline nije porok već bespomočnost.. Pasivnost je samo inhibirana
aktivnost, pojam pasivnosti zato ne izražava nikakav pozitivni kvalitet. Zato Fišer
metaforički opisuje pasivnost kao senku koju baca sunce kad je njegov sjaj preprečen
jer je sunce neadekvatni uzrok senke, ona ne izražava ništa o samom suncu. Fišer tvrdi
da prema Spinozi ljudi uvek teže da postanu močniji, jači i sposobniji. Međutim pučko
mišljenje je obrnuto i smatra pojedince odgovornim za njihova dela. Ljudi mrze one
koje im čine i najmanju povredu, ali ne mrze munju koja im je uništila kuču, jer munja
nije slobodna da postupi drugačije, (MOŽDA VAŽNO ZA REVIDIRANI RADO O
MORALU GOSPODARA I ROBA)
Autor primečuje da prema tumačima Niče upada u paradoks ako se držu ontologije
delanja, prema kojoj su stvari samo ispoljavanja volje za moć, jer takva ontologija ne
 ostavlja mesta za distinkcije između subjekata, na primer izmđu gospodara i roba, koju
ostavlja ontologija supstancije. Međutim autor smatra da Niče izlaz iz ovog paradoksa
može nači u Spinozinoj filozofiji jer za Spinozu ljudi nisu supstancije već modusi tj.
momenti veskonačne moči Boga ili prirode. Modus nije definisan kao postojano
prisustvo več kao specifična aktivnost koja sledi iz izraza moči aktualizovane suštine.
Ljudi, kao modusi prirode, moraju se razumeti kao svoja aktivnost, mada neizbežno
mešanje drugih modusa ograničava i negira tu aktivnost, što rezultira postojanjem
iaktivnih i pasivnih afekata. Autor ističe da mada je zasnovano na aktivnosti ovo
objašnjenje be može biti predmet paradoksa jer dopušta da se govori o aktuelnim
pojedincima. Kao štoo Niče poistoveččuje aktivnost sa voljom za moć, Spinoza
poistovečuje aktivnost sa konatusom shvačenim kao težnjom za samopreživljavanjem i
povečanjem moči. Konatus ne smer da se razume kao svojina osobe već kao njen
aktuelni izraz. On je ujedinjujući nagon koji definiše skup delova kao jednu
koherentnu osobu, a ne kao mnoštvo. On individualizuje delatnika kao koherentnu
celinu jer sve dok postoji taj zajednički nagon moguče je govoriti o pojedinačnom
modusu, koji teži određenim ciljevima, poseduje duh i dela. Mada takav modus nikada
nije slobodan od uzročnog lanca prirode, on se može razumeti kao da dela po sebi.
Ovo isto važi i za Ničeovo objašnjenje jer iz Spinozinog objašnjenja vidimo da
definisanje stvari preko njenog delanja ne isključuje mogučnost govorenja o njoj kao o
stvari jer ujedinjujuća volja za moć individualizuje tu stvar, i mada se ta stvar razume
kao delanje, a ne kao supstancija, omogučava trajni indentitet kroz vreme. Zato šro
volja može da se ispolji na mnoštvo alternativnih načina, na taj način se može objasniti
različittost među ljudima i čak omogučava njihovu kategorizaciju u tipove (VAŽNO
ZA REVIDIRANI RADO O MORALU GOSPODARA I ROBA)
B. Autor primečuje da sz Spinozina distinkcija na slobodnog čoveka i roba, i Ničeova
distinkcija na gospodara i roba, slične jer radnje slobodnog čoveka i gospodara
neposredno slede iz nijihove prirode tj. suštine, dok su radnje robova posredni
reaktivni rezultati njihove slabosti(VAŽNO ZA REVIDIRANI RADO O MORALU
GOSPODARA I ROBA)
Genealogija morala I 11: Pojam zao morala roba je originalna vrednost morala robova
dok je pojam rđav  sporedna tvorevina morala gospodara. Ova dva morala ne koriste
pojam dobar u istom značenju. Zao čovek morala robova je dobar čovek morala
gospodara, gospodar ali drugačije tumačen iz perspektive resantimana. Ljudi morala
robova su upoznali gospodare kao zle neprijatelje jer gospodari, koji su među drugim
gospodarima ograničeni običajima, poštovanjem, navikom, zahvalnošču,
sumnjičavošću i zavišću (NADMETANJE). koji su obzirni, obuzdani, nežni, odani,
ponosni i prijateljski u okviru zajednice gospodara kada iz nje izađu postaju divlje
zveri. Tamo nalaze nadoknadu za nagonsku napetost izazvanom društvom i ponovo
stiču nevinu savest životinje. Ta zver je uvek suština plemstva što je vidljivo kod
grčkog, rimskog, germanskog, arapskog i japanskog plemstva. Te rase ostavljaju
varvarska dela svuda iza sebe. Te plememenite rase kao što su Atinjani krasi
ravnodušnost i prezir prema sigurnosti,telu, životu i komforu, i radost i zadovoljstvo u
svim oblicima razaranja, pobede i surovostiRazlika između morala gospodara i morala
robova se već ogleda u Hesiodovoj podeli na herojsko i bronzano doba. Ako je cilj
kulture bilo kročenje ovih ljudi zveri onda su reakcioni nagoni resantimana kojima su
pobeđeni i osramoćeni gospodari i njihovi ideali bili oruđa kulture. Ali sami nosioci
ovih nagona ne predstavljaju razvoj kulture već nazadovanje čovečanstva. Bolje
osečati pomešan strah i divljenje prema gospodarima zverima nego prezir prema
čoveku robu koji danas vlada i veruje da predstavlja vrhunac i smisao istorije, jer
nema više razloga za strah od čoveka.
POSTAVKA LXIX: Vrlina slobodnog čoveka je podjednako velika u izbegavanju
opasnosti, kao i u njenom prevazilaženju.

Genealogija morala I 10 Vrednosti morala robova nastaju iz resantimana, iz

nemogučnosti prave reakcije već samo imaginarne osvete, negacijom vrednosti
gospodara dok su vrednosti gospodara afirmativne i služe da sami sebe potvrde i
porede se sa drugima samo da bi potvrdili sopstvenu nadmoć. Resantimanu su
potrebni spoljašnji nadražaji da bi delovao, njegovo  delanje je suštinski reakcija.
Gospodar i kad postupi rđavo to čini iz neznanja.  Njegov prezir čak i ako krivotvori
predstavu o onome koga prezire, krivotvori mnogo manje nego što resantiman
krivotvori predstavu svog predmeta, jer je taj prezir pomešan sa nemarnošću,
ignorisnjem i srečom. U njegovom odnosu prema robu ima i prezira ali i sažaljenja što
se može i etimološki dokazati. Ljudi resantimana sebe lažu da su srečni dok gospodari
se osečaju srečni. Gospodari u sreču nalazili u slobodnom pražnjenju nagona., u
aktivnosti. Sreča robova je pasivna, oni je nalaze kao opijenost i mir. Dok je gospodar
iskren i otvoren  i prema sebi i prema drugima rob to ne može biti jer je njegova psiha
rascepljena. Zato je on dobar u skrivanju, čutanju, nezaboravljanju, čekanju,
samopotcenjivanju i samoponižavanju.  Robovi su mudriji od gospodara jer je njima
mudrost uslov postojanja dok je gospodarska mudrost suptilnija jer je ona za njih
lukuz zato što su  gospodarima od razuma bitniji nesvesni nagoni i iracionalnost.
Resantiman bi se kod gospodara aktivno praznio. Gospodari vladaju zaboravljenjem
jer sve prihvataju olako što dokazuje snagu i celovitost njihove ličnosti. Samo je za
gospodare moguča ljubav prema neprijateljima jer gospodar poštuje svog neprijatelja,
voli ga jer je on simbol njegove snage. Rob mrzi svoga neprijatelja i na osnoovu te
mržnje stvara sebe samog.

Genealogija morala I 14: Robovi lažju svoju slabost pretvaraju u uspeh,  nemoć zbog
koje ne mogu da se osvete u dobrotu, poniženost u skrušenost, potčinjavanje onima
koje mrze u poslušnost pred Bogom,  kukavičluk i to što moraju da čekaju u
strpljenje., nemoć da se osvete u praštanje. Njihova beda je znak da ih Bog voli i
njihovo iskušenje. Potčinjavaju se gospodaru ne iz straha već jer im je Bog  naredio da
se potčinjavaju svakoj vlasti..  Oni ne samo da su bolji od svojih gospodara već su i u
boljem položaju jer če jednog dana biti u boljem položaju sigurno. Svoju osvetu
pretvaraju u pravdu, oni ne mrze svoje neprijatelje već nepravdu i bezbožnike, Oni ne
žele osvetu već pobedu pravednog Boga. Tu svoju fantaziju koja im daje utehu u patnji
nazivaju strašnim sudom, dolaskom njihovog carstva božijeg, a u međuvremenu žive u
veri, ljubavi i nadi.

Autor navodi tri različita tuđa objašnjenja nastanka morala gospodara i roba, i kao
četvrto navodi sopstveno, zasnovano na Fišerovom tumačenju Spinoze:
a) Valas tvrdi da robove definiše nedostatak dobara koja poseduju gospodari. Ti
strukturalni uslovi i realizacija i očekivanje da nikada neče posedovati ta dobra,
stvaraju resantiman koji je izraz negativnih osečanja prema močnima. Autor
smatra da objašnjenje razlike između gospodara i robova prema svojine nije
dovoljno jer klasna razlika postoji i danas, a ne postoji razklika između morala
gospodara i robova kod bogatih i siromašnih (NE SLAŽEM SE). Takođe ako
resantiman uzrokuju klasne razlike Niče bi bio blagonakloniji prema
 materijalno jednakim društvima koja bi onda bila manje sklona resantimanu.
Međutim Niče ih smatra simptomom moderne dekadencije.
Genealogija morala I 5: Problem nastanka morala je suptilni, skriveni problem
za probrane. Gospodari sebi daju imena prema njihovoj moći i zato sebe
nazivaju  močnima, gospodarima i zapovednicima ili prema vidljivim znacima
te moći pa sebe nazivaju bogatašima i imučnima. To je značenje reči arya, ili
po sebi tipičnim osobinama pa sebe nazivaju na primer istinitim. Grčka reč
Esthos znači stvaran, postojeći, istinski čovek. Ona nakon subjektivnog
preobražaja postaje slogan plemstva i dobija značenje plemenit da bi se
distancirao od lažljivog običnog čoveka (ONOGA KOJI NE MOŽE DA
OBEČAVA). Nakon pada plemstva njeno značenje se opet menja da bi
označavala moralnu osobiinu. Reči kakos (rđav, gadan, opak) i deilos
(strašljiv,slab,kukavan, jadan) se označava kukavičluk. One označavaju
plebejca nasuprot plemiču,  agathosu (dobar, čestit, plemenit).Latinskom reći
malus (rđav) i grčkom melas (mračan, taman) označavaju se  obični ljudi kao
tamnoputi i tamnokosi., kao prearijsko stanovište na teritoriji italije nasuprot
arijevskih osvajača. Galska reć fin koja je označavala prvo plemstvo, a kasnije
moralne osobine dobrote, plemenitosti i čistote,  znači plavokos, nasuprot 
tamnoputim i tamnokosim starosedeocima. Takvi su starosedeoci  Nemačke i
cele Evrope, ta potčinjena rasa je genetski opet stekla prevagu što se vidi po
boji kože, kratkoći čela,  i intelektualnim i društvenim nagonima Evropljana
Ničeovog vremena što dokazuju demokratija, anarhizam, komunizma. Komuna
je najprimitivniji društveni oblik i njoj su skloni evropski socijalisti. Dakle
gospodari su i fiziološki poraženi. Latinska reč bonum (dobar) značila je ratnik
i izvedena je iz reći   duonus koja znači razdor. Po tome se vidi da je u
antičkom Rimu biti dobar značilo biti ratnik. Nemačka reč gut (dobar) znači
der Gottliche, božanski čovek i izvedena je sa nazivom za Gotsko plemstvo.

Genalogija morala I 7: Moral gospodara vitezova pretpostavlja fizičku snagu,

dobro zdravlje i sredstva koja služe za održavanje ta dva -rat, avanture, lov,
igre, turniri odnosno sve ono što spada u snažno, slobodno i veselo delanje.
Sveštenički moral ima drugačije vrednosti koje nisu odgovarajuće za rat.
Sveštenik je fizički  najnemočniji neprijatelj i zato je najviše zao neprijatelj.
Zbog te nemoći u njima nastaje mržnja, i to najinteligentnija vrsta mržnje.
Njihova osveta je najinteligentnija. Istorija čovečanstva bi bila glupa da nije
inteligenije koju su u nju uneli nemočni. Jevreji, sveštenički narod, svoje
neprijatelje su pobedili prevrednovanjem njihovi vrednosti dakle
najinteligentnijom osvetom. Oni su preokrenuli vrednosno izjednačavanje
moral gospodara dobar = gospodar = močan = lep = srečan = Bogu drag. Oni
su dobrima proglasili samo one koji pate, siromašne, nemočne, ljude iz niskih
klasa, bolesni, ružni,  su jedini pobožni ljudi, samo će oni biti spašeni dok su
gospodari i močni zli, surovi, požudni, nezasiti i bezbožni, i zato će biti večno
prokleti. To Jevrejsko prevrednovanje vrednosti nasleđuje hriščanstvo. Sa
Jevrejima počinje ustanak robova u moralu koji traje dve hiljade godina i koji
je u Ničeovo vreme nepoznat jer je uspeo.

b) Đanavej moral robova razume kao nasleđeni sistem verovanja koji se poklapa
se negativnim osečanjima poput straha i mržnje. To tuumačenje se slaže sa
zdravorazumskom koncepcijom morala kao sistema verovanja koji biva usađen
tokom formativnih godina, koji je nasumičan i može se napustiti po izboru.
 Međutim autor kritikuje ovo tumačenje jer su moralne vrednosti izraz prirode,
a ne slučajni uslovi koji se mogu naslediti i onda prihvatit ili odbaciti po volji.
c) Lajter prema autorovom mišljenju pravi suprotnu grešku jer razliku među
ljuddima vidi kao rezultat psihofizičkih tipskih činjenica koje su uztočno i
eksplenatorno primarne jer ekspliciraju sve druge činjenice o osobi, poput
njenih verovanja radnji i životnog usmerenja. Gospodarski i robovski tipovi su
samo primeri među tim mogučim psihofizičkim tipskim činjenicama.
Genalogija morala - predgovor 2: Svoje misli o poreklu moralnih predrasuda
Niče je prvi put izrazio u Ljudsko i suviše ljudsko. On ih se još uvek drži jer su
u međuvremenu postale još povezanije. To ojačava verovanje da one nisu
nastale pojedinačno i nasumično već iz volje za saznanjem. Samo takav način
razmišljanja je dostojan filozofa. Filozof nema prava na pojedinačne istine ili
pojedinačne zablude. Iz filozofa nužno slede  njegove misli i vrednosti, što
potvrđuje i šta odbacuje, njegovo ako i da li. Sve to je međusobno povezano  i
dokauuje jedinstvenu volju. (KOHERENTIZAM). Da li se te stvari sviđaju
drugima filozofu ne treba da bude bitno.

Međutim autor kritikuje i ovo tumačenje jer mada ostaje verno Ničeovom
naturalizmu ono ostavlja malo promene za individualnu promenu što je
problematično jer je pobeda morala robova preobrazila gospodare u robove.
Lajter to primečuje i priznaje da se ponašanje gospodara može nekim
mehanizmom promeniti kada normativni univerzum u kome žive osuđuje to
ponašanje.Ipak to po mišljenju autora podriva centralnost psihofizičkih tipskih
činjenica koju Lajter zastupa jer ako neki mehanizam može da ih promeni,
onda su one izdanak drugih faktora, a nisu fundamentalno odlučujuće.

d) S one strane dobra i zla 187:Nezavisno od vrednosti tvrdnji može se postaviti

pitanje šta ta tvrdnja govori o čoveku koji je postavlja:
1. Postoje morali čija je svrha da svog tvorca opravdavaju drugima.
2. Postoje morali čija je svrha da svog tvorca  smire i učine zadovoljnim
samim sobom.
3. Postoje morali čija je svrha da se njegov tvorac žrtvuje i ponizi.
4. Postoje morali čija je svrha osveta drugima.
5. Postoje morali čija je svrha da svog tvorca sakriju.
6. Postoje morali čija je svrha da svog tvorca glorufikuju, učine superiornim i
posebnim.
7. Postoje morali čija je svrha da svom tvorcu omoguče da zaboravi.
8. Postoje morali čija je svrha da svom tvorcu omoguče da on ili  nešto o
njemu bude zaboravljeno.
Neki etičari žele da svoju moć i stvaralaćku arbitrarnost ispolje na
čovečanstvu. Neki etičari, poput Kanta, žele svojim moralom da sugeriše da je
njihova vrlina njihova polušnost i da ne treba da se drugi ljudi razlikuju od
njih. Dakle morali su znakovni jezik nagona.

Fišer piše da su za Spinozu dobro i rđavo u etičkom smislu afekti koji

unapređuju ili inhibiraju ljudsku moč. ni su realni jer predstavljaju ljudsku
sposobnost. Sa druge strane dobro i zlo, u smislu običajnog uobičajenog
morala su nasumični i zbog toga imaginarne i nejasne predstave. Zato u sudovi
ovog morala koji govore samo o dobrim i zlim radnjama neosnovani i prazni
jer stvaraju svoje predikate na osnovu imaginacije i pripisuju ih fenomenima
koji nisu u skladu sa njima. (VAŽNO ZA REVIDIRANI RADO O
MORALU GOSPODARA I ROBA)

Genealogija morala I 17: Ponovni sukob morala gospodara i morala roba će se

ponovo dogoditi i on je poželjan. Distinkcija između dobra i zla nije ista kao
distinkcija između dobrog i rđavog.
Autor primečuje da mada Spinoza ne pravi lingvističku razliku između rđavog
i zlog već za oba koristi konzistentno latinski termin malus, u njegovoj Etici
postoji teorijska distinkcija između moralne distinkcije iumeđu dobra i zla koja
nastaje iz imaginacije i koju Spinoza odbacuje i distinkcije između dobra i zla
koja sledi iz ljudske prirode i sa ciljem čijeg prepoznavanja Spinoza piše Etiku
Fišer je svestan dvostrukog značenja ovih pojmova i prevodeči ih ili kao rđavo
ili kao zlo u zavisnosti od konteksta pravi veliki korak prema Ničeovoj
distinkciji između zlog i rđavog. . (VAŽNO ZA REVIDIRANI RADO O
MORALU GOSPODARA I ROBA)

Pored lingvističke razlike i za Spinoozu, ko i za Ničea je ključna iluzija

slobode za objašnjenje poreklo imaginarne moralne distinkcije između dobra i
zla. Za Spinozu največi znak porobljenog duha i teološkogg mišljenja je
zamišljanje vladavine unutar vladavine čovekove prirode, slobodne od zakona i
slobodne za voljni izbor delanja. Robovski mentalitet fundamentalno poriče
svet. Da bi objasnio svoj nedostatak moči rob vidi svet kao inherentno defektan
i daje vrednosne iskaze zasnobane na tome koliko svet ne uspeva da se pklapa
sa njegovom idejm kakav svet treba da bude. Ono što nedotaje svetu, taj
nedostatak rob naziva zlim. Ovakvo viđenje sveta je obrnuti idealizam
zasnovan na imaginarnim pojmovima slobode i teleologije. Iza tih iluzornih
moralnih vrednosti leži pogrešno razumevanje ljudske slobode, čije
ispravljanje je jedan od glavnih ciljeva Spinozine filozofije. U realnosti ne
postoji izbor između aktivnosti i pasivnosti tj. strasti, ne postoji kapricioznost
između njih, pa zato ne postoje ni moralna sloboda i moralni ciljevi koje ta
kapricioznost postavlja, sa kojima se aktivnost može porediti i biti verednovana
kao dobra ili zla u meri u kojoj sepoklapa sa tim ciljevima. Umesto fantazije o
moralnoj slobodi Spinoza tvrdi da je istinski objekat želja svih ljudi vrlina
shvačena kao sposobnost i moč(VAŽNO ZA REVIDIRANI RADO O
MORALU GOSPODARA I ROBA)

Međutim autor tvrdi da mada pruža monističko objašnjenjeljudskog ponašanja

u obliku želje za preživljavanjem i povečanjem moči, Spinoza ipak pruža i
objašnjenje koje deli čovečanstva na dva dela, od kojih večina spada u moral
slabosti, samoobmanjivanja i imaginavcije. Svi ljudi, i jaki i slabi, teže da
delaju u skladu sa moči svoje prirode tj. suštine. Slabe ne karakteriše izraz neke
zamenskee vrline jer bi to bila pojmovna protivrečnost jer je vrlina po definiciji
izraz moči, niti se moč izražava na dva načina, aktivno i pasivno, već je nemoč
slabog izraz njegove ograničenosti od strane spoljašnjeg sveta, inhibirane
aktivnosti, koja nije rezultat sslobodnog izbbora već prirodne nužnosti. Kaa
želja za moči nije zadovoljena nastaje tuga. Međutim, pošto ljudi uvek teže
radosti, nemoč se ispoljava samoobmanjujuče kao moč jer je želja za
radošču ,očnija nego želja za tugom, i nadjačava je. Ta samoobmana primarno
uzima oblike arogancije i malodušnosti. Slabi ili smatraju sebe močnijim nego
što jesu ili prihvataju svoju slabost kao slobodan izbor, kao da je ta pasivnost
vrlina do koje su došli svojom skrivenom moči.. Arogantni mrze gospodare
koji su istinski močni, njihovo največe zadovoljstvo je obezvređivanje močnih
dok im ništa nije odvratnije od tuđe vrline jer istinsku vrlinu gpospodara vide
kao plašju sopstvene iluzorne vrline. Sa druge strane malodušni žele da močni
uguše svoje sklonosti kao što su oni sami učinilu. Pošto je želja za moći,
svejedno da li realnom ili imaginrnom, konstantna, ova lažna verovanja slede
nužno iz inhibirane moči delovanja VAŽNO ZA REVIDIRANI RADO O
MORALU GOSPODARA I ROBA)

Ljudsko i suviše ljudsko I 45: Pojmovi dobro i zlo imaju dvostruku praistoriju.
Dobri su oni koji mogu da uzvračaju na isti način- dobro dobrim, a loše lošim,
oni koji su sposobni da budu zahvalni i osvetoljubivi. Oni koji to ne mogu su
loši i izazivaju prezir.  Dobri pripadaju zajednici u kojoj postoji osečanje
pripadnosti jer su njeni članovi povezani sposobnošću da uzvračaju istom
merom, dok su loši gomila potčinjenih i nemočnih bez osečanja
pripadnosti.Prvi su gospodari, drugi robovi. Gospodari su kasta, a robovi
masa.  Neprijatelji nisu loši jer su sposobni da uzvrate istom merom.
Plemenitost je nasledna. Ako neko od plemenitih loše postupi, traže se
opravdanja, obično se krivica prebacuje na Bogove. Sa druge strane u
robovima se zbog strašljivosti sve čini  neprijateljskim, bezobzirnim,
koristoljubivim, surovim i lukavim. Oni svako živo biće smatraju zlim.
Znakove dobrote, spremnosti da se pomogne i sažaljenja oni shvataju kao
pakost, nagoveštaj strašnog ishoda, kao prevaru i nadmudrivanje odnosno kao
sublimiranu zlobu. Zbog takvog osečanja ne može nastati zajednica odnosno
nastaje samo njen najniži oblik (MASA), Tamo gde vlada ovaj moral robova
propadaju pojedinci, plemena i rase. Moral Ničeovog nije moral gospodara.

Srednji posthumni fragmenti 7 (22) (S one strane dobra i zla 260 sa nekim
razlikama) (1883):  Među različitim moralimamogu se nači određene osobine
koje su javljaju u šablonima, uvek se javljaju zajedno međusobno povezane.
Na osnovu toga Niče pravi distinkciju između Dve osnovne vrste morala -
između morala gospodara i morala robova. U svim mešanim kulturama javlja
se mešanje i ova dva morala ili postoje paralelno jedan sa drugim. Ova dva
morala pojavljuju se paralelno i u istom čoveku. 

1. Prvo pitanje na koje Niče želi da odgovori je gde su prvo  nastali moralni
iskazi?  To što se nekolicina osobina vrača u drastično različitim moralima
uzrokovano je time što ti morali sadrže osobine močnika.Prema Ničeovom
mišljenju oni se prvi put javljaju kod gospodara koji postaju svesni da se
razlikuju od onih kojima vladaju, postaju svesni svoje superiornosti nad
njima. Potreba za nastankom superiornije vrste ljudi dakle prvo nastaje u
odnosu na potčinjene, a tek naknadno u odnosu na vrlinu. U slučaju odnosa
sa potčinjenim u moralnim iskazima se ističu jedinstvene,, izuzetne i
plemenite osobine. U slučaju odnosa prema vrlini u moralnim iskazima se
ističe težina postizanja i održavanja gospodarskog tipa tj. težina postizanja
vrline.Oni koji poput Ničea obezvređiju moralne vrednosne iskaze poredeči
 ih međusobno žele da razlikuju sebe kao superiorn u odnosu na one koji
mogu živeti u skladu sa konvencionalnim vrednosnim iskazima.  
2. Drugo  pitanje na koje Niče želi da odgovori je šta sledi iz toga što
gospodari prvi određuju sadržaj pojma  dobro? Uzvišena stanja se smatraju
dobrim. Nemoralne osobe se smatraju prezrenim, a ne zlim. Prezreni su oni
koji su:

a. Kukavice.
b. Sitničari, koji tragaju za sitnim koristima.
c. Nepoverljivi koji konstantno zahtevaju zakletve.
d.  Siromašni, prosjaci, oni koji se samoponižavaju, dopuštaju da budu zlostavljani

Nasuprot njima vrednim se smatraju oni:

a.  koji su dovoljno bogati da pomognu unesrečenom.

b. Koji poseduju samokontrolu, tj. znaju kada da govore,, a kada da čute; kada da
zapovedaju, a kada da se potčinjavaju.
c. Oni koji su dovoljno mudri da uzimaju u obzir udaljeniju korist i koji se drže
dugoročnih odluka.
d. Ponosni koji ne žele da se dopadaju drugima jer im je dovoljno da se dopadaju

Pored toga ostale vrednosti gospodara su:

a. Poštovanje prema starima i precima. Poštovanje prema ženama je moderna

tvorevina dok nedostaje poštovanje prema starima.
b. Odbrana kao deo osvete.
c. Sposobnost za dugoročnu zahvalnost i osvetu.
d. Restitucija kao iluzija pravde.
e. Svako indiferentan prema ličnim uvredama je vredno prezira ali najbolji čovek je
onaj koji može podneti najviše uvreda, nisu zlopamtila.
f. Potpuno različito prosuđuju radnje prema jednakima i prema onima nižeg ranga.
g. Neprijatelji se ne smatraju vrednim prezira.  Zato zle radnje nisu neprijateljske
radnje.
h. U onoj meri u kojoj je neprijateljstvo nužno onoo se uzgaja. Kao neprijateljstvo
spartanaca prema obmani.
i. On ne poseduju empatiju i surovi su.
j. Neprijatelji su potrebni radi pražnjena osečanja poput ljubomore i neslaganja, da bi
bili bolji prijatelji.
k. Močni smatraju sve ono što im šteti štetnim po sebi jer su krajnji kriterijumi
vrednosti.

3. Treče pitanje na koje Niče želi da odgovori je koje su zajedničke osobine morala
robova, ptčinjenih, rrepresovanih, žrtava, patnika, neslobodnih, nesigurnih u sebe i
iscrpljenih:

a. Osuđivanje ljudi zajedno sa njihovom situacijom.

b. Rob kleveta vrednosti morala gospodara. On je skeptičan i nepoverljiv prema
vrlinama morala gospodara, smanjuje sreču močnih i umanjuje život,
c. Smatraju se vrednima one osobine koje olakšavaju život onima koji pate, poput
empatije jer je korisna.
d. Vrednuje se poniznost i čini univerzalnom potčinjavanjem ubiverzalnim zakonima
postojanja. Skloni su determinizmu jer ljudi moraju biti potpuno zavisni.
e. Ove vrednosti su osvetoljubive  i zato se vrednim smatraju apstinencija, namerno
umrtvivanje, samoči i manjak inteligencije (ASKTSKI IDEAL) Budučnost se
posmatra sa apatijom.

U evropi moral robova je Jevrejski. Moral robova je postepeno postao dominantan

i ljudi koji ga slede dolaze na vlast. Rezultat je moralna lažnost i bestidnost
(MAKIJAVELI). Sokrat je posedovao ove robovske osobine, kao i Evropska
crkva,  utilitarizam, Kant i Šopenhauer. Sa druge strane vrednost fFrancuza je što
poseduju takt za stid. Moguč je i drugi, bestidni preokret u oblikuuniverzalnog
uživanja u ljudskim nagonima i iluzornosti morala. Među robovima zlo postaje
rđavo. Robovi zamišljaju veliku osvetu, egzemplar je Teutilijan.

Posthumni fragmenti 8 (4)(Volja za moć 283, 400, GM I 14, 376 i još dosta toga): 
(1887) :

Dobri i popravljaći:

Mržnja prema fizički i ntelektualno privilegovanim.  Pobuna ružnih i loše

konstituisaun psiha protiv lepih, ponosnih i veselih. Sredstvo te bune je
optuživanje lepote, ponosa i veselosti, tvrdeći da su bezvredne. Tvrde da je
opasnost ogromna, da čovek mora da strepi i da se oseča loše. Priroda je zla, treba
joj se protiviti, kao i razumu. Protiv prirodno je više vrednosti.  Sveštenik koristi
ovo stanje i pridobija masu. On tvrdi da se Bog više raduje grešniku nego
pravedniku. To je borba  protiv paganizma. Nečista savest je sredstvo za uništenje
harmonije psihe. Mržnja prosečnog prema nadprosečnom, mržnja mase prema
nezavisnom. Te navike shvačene su kao moral. Javlja se pobuna:

1. Protiv egoizma, samo dela učinjena za drugog su vredna. Tvrdi se da su svi

jednaki. 
2. Protiv volje za moći i vlasti, protiv vlasti uopšte.
3. Protiv privilegovanih.
4. Protiv izdvojenih, slobodnih mislilaca,skeptika.
5. Protiv filozofije jer se suprostavlja nagonima koristi. 
6. Kod samih filozofa u obliku kategoričkog imperativa suština morala postaje
univerzalna..

Tri tvrdnje:

1. Protest robova da su oni koji nisu gospodari moralno vredniji.

2. Protest neprivilegovanih da je protivprirodno moralno vrednije.
3. Protest mase prosečnih da je prosek moralno vredniji.

Na osnovu toga Niče zaključuje da sistoriju morala čine izrazi volje za moć kojima
se robovi, loše konstituisani koji pate sami od sebe i prosečni pokušavaju da
nametnu kao dominantne moralne iskaze koji su povoljni za  mjih. Zato je moral
sumnjiv iz biološke perspektive jer napreduje na štetu gospodara i njihovih nagona,
na štetu onih dobro konstituisanih i lepih, koji su u svakom smislu nezavisni i
privilegovani. Na taj način moral predstavlja reakcioni pokret suprotan trudu
prirode da dostigne viši tip. Posledica toga je:

1. Nepoverenjeprema životu uopšte ukoliko se njegove sklonosti smatraju

imoralnim.
2. besmislenost života ukoliko se najviše vrednosti smatraju suprotne najvišim
nagonima.
3. Degeneracija i samouništenje višeg tipa ljudi jer je u njima sukob osveščen.

Ustanak robova u moralu je izraz stvaralačkog resabtimana. Predvode ga ga

srkhani i  potišteni kojima je oduzeto pravo na pravu reakciju. Posledica toga je da
u moralu robova prvo nastaju negativne vrednosti, suprotno od morala gospodara
koji nastaje iz osečanja samopotvrđivanja.  Zlima se smatraju oni močni.. Metoda
ustanka  je klevetanje vrednosti morala gospodara poput ponosa, lepote, sreče,
veselosti,  seksualnosti i bogatstva. Sredstva ustanka su:

1. Namerno ignorisanje.
2. Pogrešno tumačenje.
3. Potraga za unutrašnjim motivima.

Prevrednovanje vrednosti:

1. Prvo samog resantimana, tumačeči ga kao vrlinu, kao osečaj za pravdu.

2. Plašljive poniznosti u skrušenost.
3. Kukavičluk i to što moraju da čekaju u strpljenje, dobrotu, ljubav prema
neprijateljima, ljubav prema čovečanstvu,  potčinjavanje Bogu.
4. Želju za osvetom kao pobedu Božiju nad neprijateljima, a surovost
posmatranja pobeđenih kao pobedu Božije pravednosti.
5. . Njihovu bedu kao znak da su Božiji izabrani iskuušenje, čak i kao razboritost
jer če za to biti bogato nagrađeni.
6. Žive u veri, ljubavi i nadi, u Bogu siromašnih  i robova.
7. Svoje siromaštvo kao obožavanje  Boga
8. Ubeđuju sebe ne samo da su bolji od gospodara već čak i da su u boljem
položaju od njih.  Dobri morala robova su slabi.

Na osnovu toga Niče zaključuje da moral robova predstavlja najdublju neiskrenost

i lažnost.

Internalizacija čoveka kao bolest

Unutrašnjost čoveka (NJEGOVA PSIHA) raste kada se močnim nagonima

porekne spoljašnje pražnjenje uspostavljanjem mira i društva. Oni onda traže
kompenzaciju okrećući se na unutra uz pomoć imaginacije. Nagoni neprijateljtva,
surovosti, osvete, nasilja potiskuju se. Nagon saznanja sadrži nagone pohlepe i
osvajanja. U umetniku se ispoljavaju potisnuti nagoni prerušavanja i laži. Nagoni
se preobražavaju u demone protiv kojih se bori.

Svest kao bolest

Čovek se konstantno stavlja u situacije za koje još uvek nema nagone tj.
povremeno eksperimentiše tako što dela na osnovu zaključaka umesto nagona. To
su racionalistički događaji poput Francuske revolucije. Nečista savest se vezuje za
inovacije poput:

1. Braka.
2. Blagog empatičnog osečanja praštanja koje su dugo povezivalo sa
samodestruktivnošću.
3. Volji za istraživanjem kada se autoritetu.
4. Velikim nadjačivačima prirode koji se smastraju bezbožnicima.
5. Mirom.
6. Trgovcima i poreznicima..
7. U slučaju generacija gospodara koji odbacuju resantiman, sa težnjom prema
največoj moči.
8. Sa pravnom savešču.

S one strane dobra i zla 195:Jevreji su izveli prevrednovanje vrednosti

zahvaljujući kome je život stekao novu i opasnu draž za nekoliko milenijuma.
Njihovi proroci prvi su spojili pojmove bogato, bezbožno, zlo, nasilno i čulno i
prvi su pojam sveta koristili kao uvredu. Dakle značaj jevreja je u prevrednovanju
vrednosti, na primer načinili su pojam siromašan sinonimnim sa sveti i prijatelj. Sa
jevrejima počinje ustanak robova.

Genealogija morala I 17n: Pitanja kojima treba da se bavi istorija morala su

sledeča:

1. Da upotrebe filološki i etiološki pristup istorijskom razvoju moralnih pojmova.

2. Da se problemo morala odnosno dosadanjih vrednosti bave i medicinari i
fiziolozi. Filozofi imaju ulogu posrednika da bi se stvorila prijateljska razmena
znanja između fiziologije, filozofije i medicine. Sve vrednosti i imperativi
zahtevaju fiziološko i psihološko tumačenje kao i medicinsku kritiku.
3. Pitanje vrednosti morala mora se ispitati iz što više perspektiva jer se odgovor
na to pitanje razlikuje u zavisnosti od perspektive. Na primer mnešto što je
vredno za maskimalno trajanje samoodržanja neke rase odnosno povečanje
njene prilagodlivosti klimi li opstanak največeg broja njenih pripadnika, nema
vrednost za nastajanje jače vrste te rase. Dobrobit većine i dobrobit manjine su
suprotni kriterijumi vrednosti. Sve nauke treba da pripreme budući zadatak
filozofa da reši pitanje vrednosti vrednosti i odredi njihovu hijerarhiju.

Genealogija morala II 11: Niče tvrdi da u njegovo vreme resantiman vlada

među anarhistima i antisemitima. I oni, poput Hriščana pre njih, svoju osvetu
žele da proglase pravdom kao da je pravda sledeći oblik u razvoju osečanja
oštečenosti i uvređenosti i da povrate ugled reaktivnim nagonima što je dobro
jer je njihova biološka vrednost dugo bila potcenjena.Naučna pravičnost
nastaje iz tog resantimana u korist mržnje, zavisti, ljubomore, ozlojeđenosti
sumnje, kivnosti i osvete.  Aktivni nagoni biološki još vredniji od reaktivnih i u
njih spadaju žudnja za vlašću i gramzivost Pravednost je vezana za aktivne, a
ne reaktivne nagone. Reaktivni nagoni su najmanje pravedni jer retko kada
čovek može da sadrži pravednost, objektivan, prodoran i milostiv pogled, kada
je lično oštečen,  uvređen, prezren ili osumnjičen. Teško je da tada bude
 pravedan, što je aktivno osečanje, a ne hladan,umeren, udaljen ili ravnodušan
što su reaktivna stanja. Čak i najmanje agresivnosti, zlobe i insinuiranja
poništava pravednost. Aktivan, agresivan čovek je pravedniji od reaktivnog jer
nije prinuđen da svoj objekat unapred i pogrešno tumači kao što to jeste
prinuđen reaktivni čovek.   Zato  agresivni čovek, snažniji,hrabriji, plemeniiji,,
spontaniji  čovek objektu uvek pristupa sa čistom savesti. Zato je potraga za
pravdom je posao aktivnih ljudi, a nečista savest je proizvod ljudi resantimana.
Borba za pravdu je borba protiv reaktivnih osečanja. Močni se bore protiv
resantimana bilo direktno  spašavajući objekat resantimana  ili zamenjujući
resantiman borbom protiv onih koji su pretnja miru i hijerarhiji. A glavno
sredstvo u borbi protiv resantimana im je zakon koji nasilne i samovoljne
postupke pojedinca i grupe tretira kao pobunu protiv same vrhovne vlasti ćime
se skreće pažnja sa štete nastale prekršajem i postiže nelično tumačenje
prekršaja što je suprotno od cilja osvete koja je uvek iz perspektive oštečenog.
Zato pravda i nepravda nastaju tek posle nastanka zakona, a ne posle čina
nasilja kao što tvrdi Diring. Pravda i nepravda po sebi su besmisleni pojmovi
jer povređivanje, nasilje,  iskoriščava,i uništenje nisu nepravedni po sebi jer
sam život povređuje, čini nasilje, iskoriščava . Iz biološke perspektive
pravedna stanja su izuzeta, pravda  se suprostavlja osnovnim nagonima života
koji teže moći  tako što  moćni tlače slabe sa ciljom nastanka sve močnijih
jedinki. Vladajući i univerzalni pravni sistem koji ne bi bio sredstvo u borbi
močnih već sredstvo protiv borbe uopšte bio bi neprijatelj života,pokušaj
ubistva budučnost čovečanstva, simptom umora i prikriveni nihilizam.

Genealogija morala III 21:  Čovek je svešteničkom terapijom pražnjena

nagona  pripitomljen, raznežen i oslabljen. Odnosno oštečen. Kada se taj lek
koristi na  bolesnima, zlovoljnima i depresivnima on ih čini još bolesijim.On
bolesnika ćini još bolesnijim. On je uništavao nervne sisteme i kod pojedinca i
kod čitave mase. Religijska neuroza je bez sumnje oblik padavice. Drugi oblik
dejstva religijske neuroze je paraliza i depresija nekog naroda.Aketski ideal, sa
moralom robova je najlukavija, najhrabrija i najopasija sistematizacija
sredstava za oslobođenje nagona je u istoriji Evrope bio najpogubniji po
zdravlje ljudi posle alkoholizma. koji širi rasna i politička prevaga Nemaca.
Nakon njih je sifilis.

C. Resantiman

S one strane dobra i zla 46: Ona vrsta vere koju je hriščanstvo zahtevalo i postizalo
zahvaljujući skepticizmu juga Evrope gde su se vekovima sukobljavale različite
filozofske škole i gde je Rimsko carstvo vaspitavalo za toleranciju, nije gruba prosta
vera potčinjenih kao što je vera Nemaca već je ona ubistvo razuma kakva je bila
Pasklova vera.  Hriščanstvo je oduvek predstavljalo žrtvovanje slobode,ponosa i
samopouzdanja duha, ono je porobljavanje, samoobmanjivanje i samosakačenje. Ova
vera koja se traži od umorne savesti je surova jer potčinjavanje duha apsurdnosti ove
vere je bolno. Ljudi Ničeovog doba su otupeli na hriščansku terminologiju pa za
njihov ukus slika Boga na krstu nije vrhunac užasa kao za antički. Ta formula je
prevrednovala sve antičke vrednost (MORALA GOSPODARA). Na taj način
orijentalni rob se osvetio Rimskim gospodarima i njihovoj plemenitoj toleranciji.
Robove nije na pobunu naterala vera gospodara već njihova sloboda od vere. Roba
ljuti prosvečenost jer on hoće samo ono bezuslovno. Rob voli i mrzi bez
nijansi,apsolutno. Njegova velika i skrivena patnja buni se protiv ukusa gospodara koji
je poriče. Sumnja prema patnji koja je deo morala gospodara bila je uzrok poslednjeg
ustanka robova, Francuske revolucije.

S one strane dobra i zla 40: Najdublje stvari vole privid, ne dozvoljavaju da se porede
i kriju u svojoj suprotnosti. Sofisticirani ljudi moraju se prikrivati grubošću, postupke
ljubavi i velikodušnosti kriti od svedoka.Sram može pomutiti i sopstveno sečanje da bi
se osvetio samom sebi. Stidimo se i rđavih i dobrih postupaka. Čovek velikog stida
kreče se retkim putevima koje mora kriti od svojih bližnjih i prijatelja., on od njih krije
i opasnosti koje mu prete i sigurnosti.  On nagonski upotrebljava govor za čutanje i
izbegava komunikaciju, on teži da drži privid o sebi pred svojim prijateljima. Svaki
duboki duh poseduje svoj privid i privid stalno i raste oko njega jer se konstantno
pogrešno i površno tumače njegove reči i postupci.

S one strane dobra i zla 59:Nagon samoodržanja uči ljude da budu površni,
lakomisleni i neiskreni. Negde taj nagon vodi ka preteranom obožavanju forme u
filozofiji i umetnosti. Svi oni koji imaju potrebu za površnošću jednom su doživeli
nesreću u dubini.Postoji hijerarhija među umetnicima (U ŠIREM ZNAČENJU). koji
dolaze do zadovoljstva krivotvoreči život. Stepen  prezira života je proporcijonalan
stepenu želje da se život krivotvori, oslabi, da je pretvori u metafizičku i religijsko.
Religija je najviši stepen umetnosri. Strah od pesimizma tera ljude na religijsko
tumačenje postojanja. To je dejstvo čovekovog nagona za samoodržanje  koji se plaši
da čovek može prerano saznati konačnu istinu pre nego što postane dovoljno jak da je
podnose, pre nego što postane umetnik u dovoljnom stepenu. Religija ovako
razumljena je  kao najuzvišeniji i krajni produkt straha od istine, predstavlja
umetničku opijenost i obožavanje  pred najdoslednijim od svih krivotvorenja, volja za
prevrednovanjem istine, za laži po svaku cenu. Nije postojalo bolje sredstvo za
ulepšavanje čoveka od bogobojažljivosti, njom se čovek može preobraziti u umetnost,
površnost i dobrotu da njegov prizor više ne izaziva gađenje.
Autor primečuje da pre čitanja Fišera Niče nigde ne spomenje osvetu kao faktor u
nastanku morala robova.

Srednji posthumni fragmenti 8 (17) (1883): Vrednovanje istine među gospodarima.

Među robovima istina se vrednuje kao osveta i opravdanje, na primer kod Spinoze.
Samoprevazilaženje morala.
Fišer tumači Spinozino shvatanje robova kao reakciju na slobodne ljude. (VAŽNO
ZA REVIDIRANI RAD O MORALU GOPODARA I ROBA).

POSTAVKA LVII: Arogantni vole prisustvo parazita i laskavaca, a mrze prisustvo

plemenitih (VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD O MORALU GOPODARA I
ROBA).

Prema Fiišerovom tumačenju Spinoze volja, shvačena kao svesna želja, izražava
različite stepene moči. Pobeda jake volje i aktivnih afekata definiše slobodu, njihov
poraz definiše ropstvo- Za močnog zadovoljenje njegovih želja je dobro, a remečenje
njihovog zadovoljenja je rđavo, to je nemoralna šema vrednosti dobro-rđavo. Međutim
ljudi slabe volje ne uspevaju da ispune svoje želje i iz naknadne reakcije slabih na
močne nastaju moralne vrednosti dobra i zla, Spinoza naglašava da bes, mržnja i zavist
nastaju sa istom nužnošču kao i ostale pojave. Oni su posledice specifičnih uzroka i
slede iz konstitucija pojedinaca. Sve radnje nužno slede iz aktivnosti tj. izraza moči.
Međutim mada ta osečanja slede iz suštine ronova za Spinozu je besmisleno govoriti
o dva različita zipa ljudi,, kao da se ljudi rađaju kao robovi ili kao gospodari, već
monističko objašnjenje preko konatusa objašnjava da svi ljudi teže za moči, i da se u
zavisno od uspeha iztražavaju samoopotvrđujuće koliko god mogu, inače su reaktivni.
Stepen potvrđivanja sebe i sopstvenih želja proporcionalan je stepenu moči. Čoveka
najviše ispunjava radoščćču svest o mjegovoj snazi, mogučnostima i moči. Sa druge
strane največu zavist izaziva svest o tuđoj moči koja subjektu nedostaje. Sve što
inhibira težnju ka moči postaje objekat mržnje. Ljudi razvijaju odbojnost prema
uzrocima ove nesrečče i ta odbojnost je uvek usmerena na specifična biča i objekta
koji su povezani sa sbjektovom nesrečom, nasuprot opšteg osečanja nezadovoljstva.
Zavist i mržnja prema drugima bivaju najviše provocirani kada oni povređuju subjekta
koju subjekat ne može da uzvrati istom merom. Povrede povečavsaju mržnju i
zahteva odmazu. Subjekat želi da počinioci pretrpe istu kaznu kao i on sam, Ta želja
za osvetom definiše njegovo biče, subjekaz čak mrzi šta počinioc voli, a voli ono što
počinilac mrzi. Međutim subjekat izbegava da sam sprovede neposrednu osvetu ako
misli da bi to moglo da vodi do još gore povrede.. Kada subjektu nedostaje moči za
aktuelnu radnju, on zamiššlja da poseduje moč na druge načine. Misao o sopstvenoj
nemoči je najrepresivnija i zato subjekat teži da zamisli uslova u kojima je njegova
moč delanja potpunija, Imaginacija omogučava subjektu da izmisli uslove koji mu
pružaju sreču, i mada iluzzorne, te tvorevine imaginacije, poput slobodne volje,
povečavaju samopoštovanje subjekta. Iz perspektive roba ta lažna verovanja nisu
imaginarna već sve zaista veruje uu njih sve dok ispunjavaju njihovu funkciju
samopotvrđivanja. Rob ne želi da vidi da su njegove radnje prikriveno motivisane
mržnjom jer je sramno mrziti zato što to otkriva slabost. Kao posledica toga religijska
učenja se lako prihvataju jer u njima robovska osečanja poput straha i stida bivaju
prihvačena kao vrline. To funkcioniše kao protivotrov za otrovnu mržnju koja
karakteriše robovski mentalitet. (VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD O MORALU
GOPODARA I ROBA).

Autor se slaže sa Valasom da treba odbaciti instrumentalno shvatanje ustanka robova,

u korist ekspreivnog.

Autor zaključuje da Fišer omogučava konstruisanje ekspresivističkog tumačenja

ustanka robova koji je blizak Ničeovom naturalizmu i moči afekata. Rezutat slabosti je
nastanak iluzija koje potvrđuju moč subjekta. Moralne vrednosti, verovanje u slobodu
volje i mržnja i želja za osvetom protiv moči su izraz volje koja je osuječena u svojoj
težnji za moči. Kao rezultazt te osuječene volje moral robova jača i postaje
dominantan bez namere i proračuna robova. Verovanje u te iluzije još više ograničava
načine na koje volja može da se ispolji, što dovodi do začaranog kruga u kojima iluzije
vladaju i postaju sve jače. Razumevanje reakcije robova na ovaj način pokazuje da su
robovi zaista stvorili vrednosti, ali ne svesno i namerno već su one puka posledica
ograničene aktivnosti. Ovo tumačenje se kosi sa Reginsterovim tumačenjem da je
moral robova krecija gospodara sveštenika jer robovi sami ne mogu stvarati vrednosti,
zato što je bivanje gospodarem ili robom rezultat izražavanja moči, a ne njen uzrok, i
mada su radnje robova reaktivne, to ne isključuje stvaralački element u smišljanju
vrednosnog sistema(VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD O MORALU GOPODARA
I ROBA).
Sumrak idola – Četiri velike zablude 7: Slobodna volja je proizvod teologije, nastao da
čoveka učini odgovornim, tj. zavisnim od teologa.  Svuda iza pojma odgovornosti je nagon za
kažnjavanjem i suđenjem. Na taj način nastajanje je ostalo bez svoje nevinost kada se nešto
što postoji svodi na volju, svrhu i odgovornost. Učenje o slobodnoj volji je izmišljeno zarad
kažnjavanja tj. da bi neko mogao da se okrivi. . Ceo pojam slobodne volje i moralne
odgovornosti  nastao je da bi se sveštenicima omogućilo da kažnjavaju. Zbog toga je svaka
radnja morala da se smatra voljnom, a poreklo svih radnji traženo je u svesti. Niče i imoralisti
žele da pojmove zločin i kazne izbaci iz sveta i od njih očiste psihologiju, istoriju, prirodu,
institucije i sankcije. Njihov največi neprijatelj je religija koja nastavlja da pojmom moralno
uređenog sveta kvari nevinost nastajanja pojmovima kazne i krivice. Zato je  hrišćanstvo
metafizika dželata

Pozni posthumni fragmenti 7 (57) (1886): Bilo je melanholično popodne kada je Spinoza bio
nezadovoljan sobom jer mu mali incident zbog koga je zamerao sebi nije izlazio iz glave.
Spinoza je to stanje nazvao nečista savest, ali kako je nečista savest još moguča kod njega?

Genealogija morala II 14:  Kazna ima više svrha, Ničeov spisak nije potpun. Kazna kod
zločinca ne izaziva krivicu i nečistu savest kao štoe veruje. Zapravo među zločincima ima
najmanje nečiste savesti.Kazna samo čini  zločinca čvršćim, pažljivijim, hladnijim,
okrutnijim, otuđenijim,  pametnijim da ne ponovi grešku zbog koje trpi ikaznu. Ako mu kazna
razori životnu energiju kazna zločinca čini slomljenim i uzrokuje samoponižavanje  što je još
gore od uobičajenog dejstva kazne.  Kazna zapravo ograničava osečaj krivice , zločinac i ne
može osečati krivicu, jer vidi da država, onaj ko vlada čini istu stvar kao i on, legalno i prolazi
nekažnjeno. Prve sudije nisu gledale na zločinca kao na krivca, nego kao na počinioca štete
zbog zle sudbine. Niti je zločinac zbog zločina osečao unutrašnju psihičku bol već bol zbog
neočekivane nesreče, poput neočekivane prirodne katastrofe.

Vesela nauka 117:U praistoriji postojao je drugačili oblik nečistte savesti.Danas se čovek
oseča odgovornim samo za sopstvena dela i želje, i ponosi se samo sobom.Međutim u
praistoriji usamljenost je bila nešto najužasnije. Biti sam, pojedinačnoo obečavati, imati
sopstvene doživljaje, niti slušati niti vladati, biti individua nije bilo zadovoljstvo nego
kaznaČovek je bio osuđenn da bude individua.  (OSTRAKIZAM). Sloboda mišljenja
izjednačavala se sa nezadovoljstvom. Dok se danas zakon i uklapanje osečaju kao prisila i
gubitak, u praistoriji egoizam se smatrao bolnim. Biti autentičan, procenjivati sebe prema
sopstvenom kriterijumu tada se protivilo dobrom ukusu. Sklonost ka autentičnosti smatrala se
ludilom jer su svi oblici bede i straha bili asocirani sa samočom. Tada je zbog slobode volje
ljude grizla nečista savest, što se neslobodnije postupalo, što je postupak bio više izraz nagona
mase, a ne svesti o sebi, u toj meri je sebe čovek smatrao moralnijim. U praistoriji sve što je
povređivalo masu, bez obzira da li pojedinčevom voljom ili protiv nje, je kod svakog člana
mase i kod čitave mase uzrokovalo grižu savesti.
Autor ističe da Fišer razlikuje Spinozinu amoralnu grižu savesti od moralne krivice.Krivica je
pokajnička sramota povezana sa rđavim posledicama za koje je subjekat odgovoran, dok je
Spinozina griža savesti je tuga uništenih nadanja, tuga što su se stvari dogodile suprotno od
subjektovih očekivanja (VAŽNO ZA DOKTORSKI RAD, O NEČISTOJ SAVESTI I
SUPER – EGU).

Genealogija morala II 15: Spinozini tumači, poput Kuna Fišera pogrešno tumače Spinozino
shvatanje nečiste savesti. Spinoza se pitao postoji li griža savesti. On smatra da pojmovi dobra
i zla pripadaju sferi ljudske imaginacije.  On smatra da je Bog slobodan i da zato ne mora da
služi racionalnosti, da sve stvara sa razlogom (LAJBNIC).Spinoza sa svojim slobodnim
Bogom se vratio u svest nevinosti, pre nego što je nastala griža savesti.  On je tvrdio da je
suprotnost sreči tuga pračenja sečanjem na događaj iz prošlosti koji nije ispunio subjektova
očekivanja (MOGUČE POVEZIVANJE SA NEUROZOM). Na taj način se zločinac oseča
prema svojoj kazni.  On  se oseča osuječeno jer nešto neočekivano nije prošlo kako je trebalo,
on ne oseća kajanje, da to nije trebao da čini jer on nije ni mogao da čini drugačije.  On kaznu
podnosi fatalistički kao što bi podnosio  bolest, nesreču ili smrt (KAO NEŠTO
SPOLJAŠNJE. ČEMU ON NIJE UZROK). Kazna zato nije nastala iz potrebe za krivicom,
nego da se povečava inteligencija,  poboljšalo pamčenje,  da se opet ne čine iste greške, da se
sledeći put bude  oprezniji, nepoveljiviji, precizniji, tajnovitiji, da uvidi da je preslab za
mnoge stvari i tako poboljša svoju samospoznaju. Dakle kaznom se i kod čoveka i kod
životinja služi da poveča strah i inteligenciju i da čovek ovlada svojim željama (I
NAGONIMA).  Kazna dakle prippitomljava čovek, a  ne čini ga boljim već ga često čini
moralno gorim.

Fišer moralnu krivicu povezuje sa iluzijom slobodne volje. Zbog toga što slabi pretpostavljaju
intencionalnost iza svih radnji, neko mora biti kriv za rđave okolnosti. Ta iluzija vodi do
resantimana. Ako niko drugi nije kriv onda sam subjekat mora biti kriv. (VAŽNO ZA
DOKTORSKI RAD, O NEČISTOJ SAVESTI I SUPER – EGU).

Genealogija morala III 15: Za lečenje bolesnih potrebni su lekari koji su i sami bolesni. To je
posao sveštenika, bolesni su njegovo carstvo, vlast nad njia je izraz njegovog nagona,
njegoova sreča. On mora da bude bolestan da bi razumeo i bolesne i samog sebe.  Mora
posedoovati i samokontrolu, i volju za moć da bi izazivao strahopoštovanje u bolesnima i da
bi im bio potpora, zaštita i tiranin. On mora da štiti bolesne od zdarvih, od gospodara i od
resantimana prema zdravima. On lakše prezire nego što mrzi.  On ratuje sa gospodarima ali ne
snagom već lukavošću. On je prva vrsta čoveka u kome se javlja resantiman, mada po potrebi
može ispoljavati gospodarsku ozbiljnost, nadmočnost, dostojanstvo, mudrost i hladnokrvnost.
On zdrave čini bolesnim, a bolesne pitome. On širi  patnju,, razdor i samoprotivrečnost da bi
zavladao nad onima koji ih osečaju. On zdrave čini bolesnim, a bolesne pitome.  On usmerava
resantimam tako da ne povređuje ni njega sveštenika, ni robove.Bolesnik želi da nađe krivca
za svoju patnju na kome može da ispolji svoje nagone, realno ili imaginarno. Fiziološki uzrok
resantimana je potreba da se bol ublaži strašću. Resantiman nije refleksivna reakcija radi
sprečavanja daljeg oštečivanja već ublažavanje bola silovitom emocijom koja na taj način
potiskuje bol iz svesti.  Od onoga koji pati pravi fiziološki uzrokk njegove patnje ostaje
skriven pa on zato uzrok svoje patnje traži u prošlim ili sadašnjim događajima. Sveštenik
krivca koji je predmet resantimana stvara od samog mučenika.

Autor zaključuje da i Spinoza i Ničee iluziju slobodne volje povezuju sa robovskim

mentalitetom i nastankom morala, kao da i za obojcu iz nje nastaje krivica, Nasuprot takvog
viđenja sveta Niče želi da se vrati nevinosti nastajanja, stanju za koje je verovao da mu se
Spinoza delimično vratio.

Autor primečuje da Spinoza najviši oblik blaženstva ne nalazi u moralnom delanju već u
potvrđivačkom stavu amor dei intellectualis, u ljubavi prema Bogu koja se izražava u uzročno
uređenoj prirodi. To je tačka Ničeovog najdubljeg neslaganja sa Spinozom.

Niče kontra Vagner – Epilog 1: Amor fati Niče smatra svojom prirodom.  To znači da  sve što
je nužno iz perspektive velike ekonomije je korisno. Zato je privženiji svojim najtežim
godinama nego onim lakšim. On je zahvalniji svojoj bolesti nego zdravlju, jer je njena
tvorevina njegova filozofija. Velika patnja tera filozofe da siđu u najdublje dubine i odbace
svo poverenje, dobrodušnost, sve što prikriva, blagost i prosečnost. Patnja produbljuje čoveka,
bilo da se sa toj patnji suprostavljamo našu snagu volje, ponosno i uz podsmeh ili da od nje
bežimo u zaborav i nihilizam, čovek iz nje izlazi preobražen (JUNGOVA KATABAZA) Ta
patnja stvara potrebu za ispiivanjem, da se sam život posmatra  kao problem mada to
neisključue ljubav prema životu.

Pozni posthumni fragmenti 5 (80)(1886) (noj prevod): Miče ističe da su do njegovog doba
moralni problemi bio najfundamentalniji problemi. Oni su izvor svih velikih koncepcija u
sferi vrednosti. U njima ima poreklo čitava filozofija sve do njenih krajnjih epistemoloških
pretpostavki- Ipak Niče naglašava da postoje problemi još fundamentalniji od moralnih, koji
postaju vidljivi nakon što se prevaziđu moralne predrasude.

Pozni pothumni fragmenti 15 (30) (Volja za moć 765) (1888):

Iskupljenje od sve krivice

Govori se o dubokoj nepravednosti društvenog ugovora, kao da je činjenica što se jedan čovek
rodio pod povoljnim, a druugi čovek pod nepoveljnim okolnostima samo po sebi nepravda.
Ovi protivnici društva tvrde da su oni sa svojim rđavim, zločinačkim i bolesnim osobinama
samo nužna posledica vekovne represije jakih nad slabima, oni optužuju vladajuče klase za
svoj karakter, oni prete, besne i proklinju,  iz resantimana postaju vrli,  ni ne žele da su rđavi
ljudi zabadava. Taj stav devetnestog veka je pesimizam ogorčenosti. To je pokušaj da se sudi
istoriji, da se ona liši svoje fatalnosti, da se pronađe odgovornost za nju, krivac. To je suština,
da su potrebni krivci jer neprivilegovani, dekadenti svih vrsta, se bune protiv samih sebe i
traže žrtve da ne bi na sebi ispoljili svoju žeđ za uništenjem, što bi bilo racionalno. Zarad tog
cilja potreban im je privid pravde odnosno teorija prema kojoj mogu da svale krivicu za svoje
postojanje i za svoju prirodu na neko žrtveno jagnje. Taj neko može biti Bog kao u Rusiji u
kojoj ima ateista iz resantimana,  ili društveni poredak, vaspitanje, obrazovanje, Ili Jevreji, ili
plemstvo, uopšte ljudi dobre konstitucije svake vrste. Oni smatraju da je zločin roditi se pod
povoljnim prilikama  jer na taj način se lišavaju nasleđa drugi ljudi, bivaju osuđivani na porok
ili rad. Neko drugi mora biti kriv za njihovu bedu inače bi to bilo neizdrživo. Dakle
pesimizam ogorčenosti pronalazi  odgovornost da bi u sebi izazvao zadovoljstvo,osvetu.

2.

Za to da taj pesimizam nije prezren krivo je hriščanstvo koje je postalo nasledno, ono čini da
se toleriše sve što liči na hriščanstvo. Socijalističko apelovanje na hriščanske nagone je
njihovo najsuptilnije lukavstvo. Hriščanstvo je ljude naviklo na pojam besmrtne duše, kao
monadu, čija je postojbina na nekom drugom svetu odakle je slučajno dospela na ovaj svet i
postala telo, mada time nije promenjena suština, nije postala kontigentna. Društveni, rodbinski
i istorijski uslovi za nju su samo akcidentalni, ona nije njihova tvorevina. Pomoču te ideje
pojedinac postaje transcedentan i sebi može da pripiši besmisleno veliki značaj. Hriščanstvo
je navelo pojedinca da bude sudija svim stvarima, megalomanija je postala dužnost, ono je
potčinilo večim pravima sve prolazno i kontigentno poput države, drištva, istorijskih zakona i
fiziologije. Još jedan ludi hriščanski pojam koji je deo Ničeovog vremena  je poojam o
jednakosti duša pred Bogom, on je prototip svih teorija jednakosti. Učenje o jednakost se prvo
javlja u kontekstu religije i tek kasnije postaje deo morala. Na kraju ga čovek uzima ozbiljno i
shvata praktično odnosno  politički, demokratski, socijalistički i ogorčeno-pesimistički.

Potreba za odgovornošću je potreba nagona osvete (RESANTIMANA), koji je kroz hiljade

godina toliko zavladao čovekom da su njime prožeti čitava metafizika, psihologija, koncepcija
istorije i pre svega moral. Čovek ga u unosi u sve stvari sa kojima dođe u dodir, njime je
zarazio čak i Boga, oduzeo je samom postojanju njegovu nevinost tako što svako stanje stvari
tumači I kao tumaći voljni, namerni čin za koji je neko odgovoran. Celo učenje o  slobodnoj
volji, koje je najkobnije krivotvorenje u dosadašnjoj filozofiji je izmišljeno radi mogučnosti
kažnjavanja. Društvena korist od kazne tom pojmu garantuje dostojanstvo moć i status istine.
Tvorci psihologije slobodne volje su društvene klase koje su nadgledale kazneni zakon, pre
svega sveštenici koji su predvodili najstarije zajednice, oni su hteli da stvore sebi pravo na
osvetu koje ispoljavalo kao Božije pravo na osvetu. Zarad tog cilja čovek je proglašen za
slobodnog, svaki postupak se morao smatrati voljnim i moralo se smatrati da je poreklo
svakog postupka u svesti. Oni koji žele da očiste psihologiju, moral, istoriju,  prirodu
društvene ustanove i sankcije, i Boga od pojma zločina i kazne i da ih na taj način izbace iz
sveta, svoje prirodne neprijatelji imaju u apostolima osvete i resentimana, u pesimizmu
ogorčenosti. Oni koji žele da povrate nevinost nastajanju smatraju da niko nije dao čoveku
njegove osobine, nii Bog, ni društvo, ni roditelji, ni preci ni on sam, da niko nije kriv za njih.
Ne postoji biče koje je odgovorno za nečije postojanje, prirodu što je neko rođen pod
određenim okolnostima i u određenom okruženju. I dobro je što je tako.  Ljudi nisu rezultat
večne namere, volje ili želje, oni nisu pokušaj da se dostigne ideal savršenstva, vrline ili sreče.
Međutim ljudi podjednako nisu rezultat neke Božije greške zbog koje se sam Bog zabrinuo
kao što se tvrdi u starom zavetu. Ne postoji mesto, svrha ili smisao kojima bi pripisali
odgovornost za čovekovo postojanje ili prirodu. Nemoguče je da postoji jer niko ne bi mogao
da proceni, izmeri ili uporedi čitav univerzum, ili da ga porekn, zato što ne postoji ništa van te
celine. To je velika sreča u kojoj leži nevinost postojanja.

Tako je govorio Zaratustra – O iskupljenju:  Zaratustra ne želi da liši ljude njihove patnje jer
im time oduzima i njihov duh. Ljudi Zaratustrinog vremena s fragmentarni poseduju samo po
jednu izraženu osobinu (Čovek sa velikim uvetom – sujetni umetnik). Oni su građa za
budučnost, građa za ubermenscha.  (ALUZIJA NA EMPEDOKLEA) Zaratustri je su
najnepodnošljiviji prošlost i sadašnjost. On ne bi mogao da podnese život da nike vidovnjak
tj. onaj koji hoče, stvaralac i most ka budučnosti. Zaratustra želi da iskupi slučaj, da čovekovu
prošlost načini njegovim  izborom. Prošlost determiniše volju jer je volja ne može promeniti,
ne može hteti unazad. Zbog svoje nemoći volja postaje destruktivna. Nastaje
osvetoljubivost,resantiman  svemu onome što ne oseča resantimab prema prošlosti kao ona.
Kao kaznu za to što ne može promeniti prošlost, sama volja, sam život bivaju proglašeni
kaznom.  Ako sve prolazi onda mora biti i pravedno to što prolazi.Pošto je prošlost
nepromenjiva i postojanje kao  kazna mora biti večno. Volja se može iskupiti za svoje grehe
samo ako postane poricanje. (ANAKSIMANDAR I ŠOPENHAUER). Ali Zaratustra nudi
drugo rešenje. Volja je uvek stvaralačka. Prošlost je slučajna i determinišuća dok je
stvaralačka volja ne prihvati kao sopstveni izraz. Zaratustra tu dolazi na rub učenja o večnom
vračanju istog. Zaratustra govori drugačije grabvcima nego svojim učenicima, ali i drugačije
govori učenicima nego samom sebi.

Autor zaključuje da je Niče verovao da je Spinoza sa svojim novim Bogom i dalje zarobljen u
viđenju sveta iz koga je želeo da pobegne. Prema Ničeovom kriterijumu Spinoza i dalje spada
u kategoriju platonizma jer je njegovo nazivanje prirode Bogom pokušaj da način od prirode
Boga, tj. da izjednači prirodu sa dobrim i da je paralilizuje kao nepromenjivu i večnu. Fišer
ističe da je jezgro Spinozine etike pitanje kako učiniti radost večnom? Odbacujući da je
priroda sveta nastajanje, Spinoza je takođe kriv za osvetu prema vremenu.

Pozni posthumni fragmenti 5 (71)(Volja za moć 4,5,,55,114)(1886): 

Evropski nihilizam

Prednosti hriščanske moralne hipoteze:

1. Ona je pripisala čoveku apsolutnu vrednost nasuprot njegovoj malenosti i

kontigentnosti u poređenju sa  procesom večnog nastajanja i nestajanja.
2. Bila je sredstvo branilaca Boga  jer je svetu ostavila atribut savršensva računajući u
njega i slobodu i pored sve patnje i zla. To je zlu dalo puno značenja.
3. Stvorila je verovanje da čovek može imati znanje o apsolutnim vrednostima i time mu
dala adekvatno znanje o najbitnijim stvarima.
4.  Sačuvala je  čoveka od samoprezira jer je čoveka, da se ne okrene protiv života od
očaja izazvanog znanjem. Dakle bila je sredstvo za održanje.

Zaključak je da je moral bio lek protiv praktičnog i teorijskog nihilizma.

Mešu silama koje je moral razvio bila je i istinoljubivost.Ona se okreče protiv morala i
razotkriva njegovu teleologiju i pristrasnost. I taj uvid u dugo ukorenjene laži zbog čijeg
mogučeg uklanjanja je čovek očajavao, bio je stimulus ka nihilizmu. Potrebe čoveka koje je
stvorilo moralno tumačenje postaju potrebe za laži. Od tih potreba zavise  najviše vrednosti
zahvaljujući kojima čovek podnosi život. Antagonizam između  znanja koje je bezvredno i
zabrane da vrednuje ono čime čovek želi da se obmane rezulltira poništenjem.

Lek za nihilizam više nije nužan. U Evropi život više nije toliko  neizvestan, kontigentan i
besmislen. Toliko isticanje vrednosti čoveka i zla biše nije potrebno. Čovek može da izdrži
prilično smanjenje te vrednosti, čovek može da dozbvoli mnogo besmisla i kontigentnosti.
Moć koju je čovek postigao dozvoljava smanjenje discipline čiji je najjači oblik moralno
tumačenje. Bog je previše ekstremna hipoteza.
4

Krajnostima se ne suprostavlja umerenost, već druga krajnost. Zato veru u Boga  i moralni
poredak sveta zamenju vera u apsolutnu nemoralnost prirode jer u njoj ne postoji smisao i cilj.
Ta promena vere je psihološki nužna strast. Nihilizam se javlja ne kao izraz slabljenja volje za
životom  već zbog nepoverenja u smisao. Ako biva odbačeno tumačenje koje se smatra za
jedino tumačenje javlja se osečaj besmisla.

 Skepticizam prema dosadašnjim vrednostima dostigao je toliki stepen da se javlja mišljeje da

vrednosti uopšte ne postoji. Ovaj osečak besmislenosti parališe delovanje i napredak.

Krajnji oblik nihilizma bi bilo većito vračanje istog besmislenog života. Znanje i životna
snaga nas teraju na tu misao. Misao da kad bi život imao svrhu već bi je dostigao.

Panteistička vera da je sve savršeno, božanstveno i večno takođe implicira misao o večnom
vračanju. Da li je ovo shvatanje sveta sprečio moral robova. Da li ima smisla postulirati
ovakvog novog boga umesto tek prevaziđenog hriščanskog Boga? Da negiramo svrhu
proceša, a ipak da pozitivno vrednujemo sam proces? To je moguće samo ako u svakom delu
procesa vidimo neki uvek isti rezultat. To je učinio Spinoza verujuči da je svaki trenutak
logički nužan.

Ali on je izuzetak.  Kada bi  se karakter života koji se nalazi iza svake pojave i koji se kroz
nju ispoljava čovek prepoznao kao svoj karakter on bio bio prinuđen da prihvata svaki
trenutak svoga života. Za to je potrebno da se karakter života smatra nečim dobrim, prijatnim
i vrednim. 

Moral je gospodara video kao svog neprijatelja od koga se prosečan čovek treba odbraniti i
koga treba ojačati. Moral je zato propovedao mržnju i mrezir prema osnovnoj osobini
gospodara, volji za moć. Kad bi  slabi izgubili veru u ovaj moral, u svoje pravo na preziranje
volje za moć upali bi u stanje nihilizma. Jer volja za moralom je prikrivena volja za moć,
sama mržnja i preziranje volje za moć je manifestacija te moći. Kada bi to shvatio rob bi znao
da je jednak gospodaru, da nema veća prava od njega.

10
Jedina vrednost života je moć pod pretpostavkom da je život volja za moć. Moral je sačuvao 
slabe od nihilizma time što im je dao metafizičku vrednost dao im je rang koji nije u skladu sa
svetskim poretkom. Ovaj moral je propovedao pokoravanje i poniznost. Ako vera u ovaj
moral propadne, slabi bez utehe bi propali i sami. 

11

Ova propast se manifestuje kao samouništenje, kao nagon za uništenje onoga što mora
propasti. Simptomi su mučenje samih sebe, trovanje, opijanje, romantizam i postupci koji
močne čine njihovim neprijateljima. Volja za uništenjem je manifestacija nagona za
samouništenjem, nagona za ničim.

12

Nihilizam je simptom toga što slabi nemaju više utehe. Oni uništavaju da bi sami bili uništeni.
Bez morala robova oni više nemaju razloga za samožrtvovanje, da zastupaju preziranje moći
dok je žele, time što će gospodre naterati da od njih napravi mučenike. To je oblik budizma,
aktivnog odricanja, nakon što je život izgubio smisao.

13

Slabost života sa pojavom nihilizma nije postala veča. Bog, moral i samoožrtvovanje bili su
lek za veču slabost.  Aktivni nihilizam se javlja pod boljim uslovima. Samo prevazilaženje
morala prerpostavlja izvestan stepen razvoja kulture, a ona izvesno blagostanje. Umor koji je
izazvao sukob različitih filozofija, i stvorio skepticizam prema filozofiji pokauje da nihilisti
nisu na nižem stepenu razvoja. Učenje o večitom vračanju istog imače podršku naučnih
hipoteza,

14

Zlosrečan je u Ničeovo vreme bio fiziološki, a ne politički pojam. U sloju najnezdravijih ljudi
Evrope nastao je nihilizam.Za njih bi večito vračanje istog bilo prokletstvo. Onda se on više
ne bi uzdržavao od akcije zbog besmislenosti postojanja, već bi pokušao da odstrani sve
besmisleno i nesvrhovitosti iz života. Vrednost ove krize je to što pročiščava, što različite
ljude ujedinjava zajedničkim dužnostima i tstiče one slabe, najslabije karike. To je početak
stvaranje hijerarhije prema moći, iz perspektive zdravlja, nezavično od postoječih društvenih
oblika.

15
Najača klasa biće oni umereni, kojima nije potrebna vera u krajnosti, oni koji vole slučaj i
besmislenost, oni koji imaju skromno mišljene o ljudskoj vrednosti, a da zbog toga ne postaju
slabi. Oni najbogatiji zdravljem koji su prevazišči najveće bolesti pa se zato više ne plaše
bolesti. Ljudi sigurni u svoju moć i koji ponosno predstavljaju vrhunac ljudske moći.

16

Šta bi takav čovek mislio o večnom vračanju istog?

Pozni posthumni fragmenti 9 (160) (Volja za moć 578): (1887):Moralne vrednosti u

epistemologiji:

1. Poverenje, a ne nepoverenje u razum.

2. Istinski svet se neopravdano smatra dobrim.
3. Pojava,promena,protivrečnost, sukob, su obezvređeni kao nemoralni, želi se svet u
kome one nedostaju.
4. Kant je izmislio transcedentalni svet da bi ostavio prostora za moralnu slobodu.
5. Platon i Sokrat smatraju dijalektiku putem do vrline jer se sofistika smatra putem do
nemorala.
6. Vreme i prostor su idealni, iz toga sledi da postoji jedinstvo u suštini stvari, iz čega
sledi da ne postoji greh, zlo i nesavršenost. To je opravdanje Boga.
7. Epikur se odrekao mogučnosti saznanja da bi moralnim odnosno hedonističkim
vrednostima sačuvao najvišu vrednost. Isto to čine Avgustin i Paskal zarad hriščanskih
vrednosti.
8. Dekart i Spinoza preziru sve promenjivo.

Pozni posthumni fragmenti 18 (16) (Volja za moć 576) (1888): 

Za psihologiju metafizike - uticaj straha

Ono čega se čovek najviše plaši je uzrok njegove največe patnje. Zato se prema tome ponaša
sa največim neprijateljstvom  i isključuje ga iz istinskog sveta. Na taj način su postepeno
eliminisali nagone postuliranjem Boga kao suprotnosti zla tj. stvarnosti proglasili poricanje
želja i nagona. Na isti način su mrzeli iracionalno, proizvoljno i slučajno kao uzroke fizičke
patnje. Zato poriču te elemente u biču po sebi i shvataju ga kao apsolutnu racionalnost i
svrhovitost. Na isti način su se plašili promene i prolaznosti  što razotkriva njihovu potištenu
psihu punu nepoverenja i  rđavih iskustava. To je slučaj sa Spinozom, suprotna vrsta čoveka
bi u promenjivosti videla stimulus. Stvorenje puno energije i razigrano smatralo bi baš
nagone, iracionalno i promenu dobrim u eudaimonističkom značenju zajedno sa njihovim
posledicama kao što su opasnost, kontrast i propadanje.

Autor zaključuje da je Niče bio u pravu što je u Spinozi video svoju preteču, ali samo to, ne i
svoga brata. Niče je od Spinoze naučio poreklo morala, ali ne i kako da prevaziđe to poreklo.
Spinoza se oslobodio jednog Boga samo da bi potpao pod jaram drugoga. Na kraju, slobodni
čovek nije bio slobodni misslilac