Niče, Spinoza i etiologija (na primeru slobodne volje)

Autor počinje tvrdom da se genealogija često povezuje sa jakim evalutivnim objašnjenjima

drugog reda o tome kako treba misliti o stvarima prvog reda. U fiilozofskom kontekstu pošto
je poreklo neke ideje, učenja i gledišta x, y, u slučaju u kome poreklo y, ne bi trebalo da je
poreklo da je x istinito, x je lažno. Takva objašnjenja se često optužuju za genetičku grešku.
Sa druge strane autor predlaže etiologiju, koja je takođe objašnjenje drugogg reda, ali tek
nakon što je vrednost stvari prvog reda određena. Cilj etiologije nije da odredi koja gledišta
treba zastupati već samo da objasni kako je došlo do gledišta koja se sada smatraju pogrešnim
(GENEALOGIJA IMA NORMATIVNI ASPEKT, DOK ETIOLOGIJA IMA SAMO
DESKRIPRIVNI)
Kuno Fišerova Istorija moderne filozofije je glavni Ničeov izvor po pitanju Spinozine
filozofije. (VAŽNO ZA RD).
Ničeova razglednica Overbaku 8 jula 1881: Niče trazi Overbaku da mu pošalje Helvaldove
knjige o zemlji i njenim stanovcima i o istoriji kulture, kao i knjigu Kuna Fišera o Spinozi.
Ničeovo pismo Overbaku 30. jul 1881: Ja sam potpuno iznenađen i potpuno očaran. Imam
preteču u Spinozi, i to kakvog preteču. Jedva sam poznavao Spinozu, moja želja za njim je
nagonska. Ne samo da je njegova glavna tendencija ista kao moja – da učinim znanje
najmočnijim nagonom već pronalazim sebe u pet glavnih tačaka njegovog učenja, ovaj naj
abnormalniji i najusamljeniji mislilac mi je najbliži oprecizno u ovim stvarima:
1. Poriče postojanje slobodne volje
2. Poriče postojanje teleologije tj svrhovitosti.
3. Poriče postojanje moralnog uređenja sveta.
4. Poriče postojanje neegoističkog
5. Poriče postojanje zla.
Mada priznaje da postoje  i velike razlike između njih, Niče smatra da su te razlike izazvane
različitim vremenom, kulturom i stepenom razvijenosti nauke. (VAŽNO ZA RAD).
Autor tvrdi da je Niče bio po prvi put izložen Spinozinoj filozofiji još 1865 (VAŽNO ZA
RAD).
Autor smatra da se Spinozin napad na slobodnu volju oslanja na princip dovoljnog razloga.
DOKAZ II ZA POSTAVKU XI Za svaku stvar mora postojati uzrok ili razlog i zašto postoji i
zašto ne postoji. (VAŽNO ZA RAD).
AKSIOM II: Ono što se ne može zmisliti pomoču druge stvari mora se zamisliti pomoču
samog sebe.
AKSIOM III: Iz datog determinisanog uzroka nužno sledi posledica, i suprotno, ako nije dat
nikakav determinisani uzrok, nemoguče je da sledi posledica
Na osnovu ovog dokaza i aksioma autor zaključčuje da Spinozin determinizam implicira da
svako stanje stvari mora imati uzrok i biri
IZVEDENI STAV I IZ POSTAVKE XIV: Iz ovoga sledi da postoji samo jedan Bog tj. da u
univerzumu postoji samo jedna supstancija i da je ona apsolutno beskrajna.
IZVEDENI STAV I IZ POSTAVKE XVI: Iz ovoga sledi da je Bog eficijenti uzrok svih stvari
koje spadaju u opseg beskrajnog razuma
Autor na osnovu ovih izvedenih stavova zaključuje da sve stvari tj. Božiji modusi mogu biti
uzrokovani samo nečim drugim da bi bili onakvi kakvi jesu.
POSTAVKA XXXIII: Stvari nisu mogle biti stvorene od Boga ni na koji drugi način i
nikakvim drugim redosledom nego što su stvorene.
Autor na osnovu ove postavke zaključuje da Spinoza nije samo determiminista već i pobornik
učenja o nužnosti. Svi modusi, koji su uzrokovani nečim što nisu oni sami, imaju svoje uzroke
na jedini način na koji ih mogu imati. Spinoza isključuje scenario u kome modusi imaju svoje
nužne uzroke koji nisu oni sami, ali da postoji mnoštvo mogučih uzroka koji mogu
determinisati tu stvar. (VAŽNO ZA RAD).
PRIMEDBA I NA POSTAVKU XXXIII: Stvar je nužna ili u odnosu na svoju suštinu ili u
odnosu na svoj uzrok jer postojanje stvari nužno sledi ili iz njene suštine i definicije ili iz
datog spoljašnjeg eficijentnog uzroka. Sa druge strane stvar je nemoguča ili ako njena suština
i definicija sadrže protivrečnost ili ako ne postoji spoljašnji eficijentni uzrok koji bi
determinisao njeno postojamje. Stvar je kontigentna samo zbog nedostatka ljudskog saznanja
jer čovek ne zna da li suština te stvari sadrži protivrečnost, ili čak i ako zna da suština te stvari
ne sadrži protivrečnost, on i dalje ne može da tvrdi niišta izvesno o postojanju te stvari jer ne
zna lanac uzroka, pa mu ta stvar e može biti ni nuža,, ni nemoguča. (VAŽNO ZA RAD).
Dekart je tvrdio da je samoočigledno da je ljudska volja slobodna i mislio je da oni mogu
donositi originalne odluke. To je smatrao ljudskim največim savršenstvom. Međutim prema
Spinozinom determinizmu ljudi nikada nisu u položaju da determinišu sami sebe jer bi to
značilo da su supstancije, a postoji samo jedna supstancija.
IZVEDENI STAV II ZA POSTAVKU XVII: Jedino je Bog slobodan uzrok.
Autor ističe i da zbog Spinozinog zastupanja nužnosti ne postoje ni mogučnosti, jer sve što je
moguče je zapravo nužno. Zbog toga čovek nikada ne može birati između mogučnosti
donoseči originalne odluke.
POSTAVKA XLVIII: U duhu ne postoji nikakva apsolutna slobodna volja već duh biva
determinisan za neko htenje od strane uzroka, koji takođe determiniše neki drugi uzrok, a
njega neki treči uzrok ad nfinitum.
Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  11 (193)(1881): Spinoza tvrdi da su ljudske
radnje determinisane samo njihovih željama i afektima. Iz toga sledi da i znanje mora biti
afekt, strast, da bi bio motiv. Spinoza vrlo delovanje izjednačava sa racionalnim življenjem,
življenjem tako da se sačuva sopstveno biče.  Tragati samo zz soptvenom korišču. Niko ne
teži očuvanju sopstvenog biča zarad drugih biča. Težnja za samopreživljavanjem je preduslov
vrline. Ljudi su najkorisniji jedni drugima kad svako traži svoju korist. Za čoveka je
najkorisnije biče drugi racionalni čovek. Dobro je ono što služi saznanju. Rđavo je ono što ga
ometa. Razum je čovekova največa moč. Od svih dobara jedino on zadovoljava sve ljude
podjednako i zato zbog njega niko nikome ne zavidi. Svako vakom peiželjkuje više razuma
zbog sopstvene koristi. Iz toga sledi da su ljudi ujedinjeni razumom. Oni mogu biti ujedinjeni
samo ako žive racionalno. Ljudii su najmočniji kada žive u savršenom slaganju sa drugima i
sa samim sobom. Strasti sa druge strane dovode čoveka u sukob sa drugim ljudima i sa samim
sobom. Čine ga neprijateljskim prema drugima, i neodlučnim iznutra. Niče kritikje Spinozu
da su sve ovo predrasude jer razum ne postoji, a bez strasti i sukoba sve slabi, bilo čovek ili
društvo.  Želja je suština čoveka, težnja kojom čovek želi da istraje u svom biču. Čovek je
bespomočan proporcionalno ignorisanju svoje koristi. Težnja za samopreživljavanjem je
temelj vrline. U razumu ne postoji slobodna volja već je razum determinisan uzrokom, koji je
opet deteerminisan drugim uzrokom ad infinitum. Volja je sposobnost potvrđivanja ili
poricanja, ništa više. Sa druge strane nagon stada je stariji od nagona saomoodržanja. Čovek
se prvo razvija kao funkcija, pojedinac nastaje naknadno kada kao funkcija upozna bezbroj
uslova postojanja celine, organizma i postepeno ih je inkorporirao
Lajter razlikuje dva nivoa Ničeove kritike slobodne volje:
1. Na prvom nivou on odbacuje učenje o slobodnoj volji.
2. Na drugom nivou pruža objašnjenje htenja koje omogučava razumevanje ljudskog
pogrežnog doživljaja volje i moči ideje slobodne volje uopšte.
Autor tvrdi da Niče odbaacuje učenje o postojanju slobodne volje iz dve perspektive:
1. Iz teorijskih razloga - Mada Niče ne razvija metafizički sistem poput Spinozinog, Niče
je naturalista što mu zabranjuje bilo koju vrstu uzročnosti i modalnosti koji su potrebni
za jačanje libertijanističke ili kompatibilističke pozicije.

S one strane dobra 230:  Intelekt želi da vlada i da prisvoji spoljašnje, da mnoštvo
svede na jednostavno na isti način kao i svi živi organizmi.Snaga intelekta da prisvoji
nešto strano ispoljava se u poređenju novog sa starim, da pojednostavi slozeno, da
izostavi ili odbaci ono protivrečno. On na onom stranom iz spoljašnjeg sveta ističe
određene osobine ili ih krivotvori. Namera intelekta  je rast odnosno sređivanje novih
iskustava prema starom uređenju. Međutim istovremeno intelekt želi i da ukloni i
potisne ono što mu smeta, po potrebi, koja zavisi od snage intelekta On želi i da bude
obmanut, zadovoljsvo u neizvesnosti i višeznačnosti, u prednjem planu neke stvari, u
uvečavanju, smanjivanju, pomeranju i ulepšavanju, kao i da vara što mu donosi
osečanje sigurnosti. Toj volji za prividom odnosno volji za površinom (VOLJI ZA
FORMOM)  se suprostavlja volja za istinom saznavaoca., njegova surovost njegove
intelektualne savesti i ukusa. Ali saznavaoc ne treba da postane gord zbog hvalospeva
pučine o iskrenosti, ljubavi prema istini, ljubavi prema mudrosti, žrtvovanju zarad
znanja, heroizmu istinoljubivog, koji su izraz njihove sujete. Umesto toga saznavalc
ispod te lažne ljudske sujete mora otkriti čovekovo prirodno stanje, On treba da ih
vrati u prirodno stanje odnosno da ih natera da prihvate da nisu drugačijeg porekla od
životinja i da odbace metafiziku koja to tvrdi.
Sumrak idola – Četiri velike zablude 8: Čovek i njegovi postupci su nezavisni i od
Boga, i od zajednice, i od predaka, i od sebe samog kao slobodnog delatnika, jer on ne
poseduje nikakvu inteligibilnu slobodu koja bi ga učinila nezavisnim od lanca prirodne
uzročnosti.Niko nije odgovoran za svoje postojanje, što je stvoren takav kakav je, za
okolnosti oko njega, za svoje postupke, on je deo celine sveta i njime vlada nužnost..
Čovek nije posledica sopstvene namere. Ne postoje nikakve više svrhe: ideal čoveka,
ideal sreće ili ideal moralnosti, jer u ovom svetu  svrha ne postoji. Van te celine nema
ničega što bi upravljalo njegovim postupcima ili ih procenjivalo  i osuđivalo jer bi to
značilo procenjivati i osuđivati celinu postojanja-  Niko nije odgovoran za postojanje,
ono  se ne može svesti na causa sui,  svet nije ni čulno ni duhovno jednstvo. Na ovaj
način se ponovo uspostavlja nevinost nastajanja. Poriče se pojam Boga koji je bio
največi prigovor životu i na taj način poriče se odgovornost.

Ljudsko, suviše ljudsko I 106:Dok posmatramo vodopad tok vode nam se ćini
slobodan i proizvoljan ali je zapravo nužan i može se proračunati. Isto važi i  za
čovekove postupke,  da su ljudi sveznajući mogli bi proračunati svaki posupak, svako
novo saznanje, svaku zabludu i svaku pakost. Delatnik je utonuo u privid slobodne
volje. Kad bi postojao sveznajuči računar mogao bi da predvid budučnost svako bića
do najdaljih epoha. Samoobmana delatnika, pretpostavka o slobodnoj volji, i sami su
deo mehanizma koji treba da se izraćuna.

Vesela nauka 109: Svet nije živo biće (KAO ŠTO TVRDI NATURPHILOSOPHIE)
jer organska bića su kontigentna, pojedinačna i nastala kasno, a svet je nužan,
univerzalan i večan. Univerzum nije ni mašina (KAO ŠTO TVRDI
MEHANICIZAM) jer nije svrhovit. Kretanje naše galaksije je izuzetak, ne treba ga
univerzalizovati, ne mora se ceo univerzum kretati kružno, Njena uređenost i relativna
trajnost koji su omogučili nastanak organskog su takođe izuzetal. Karakter sveta je
haos, ne u smislu da mu fali nužnost, već da mu fali poredak, forma, lepota i mudrost.
Univerzum nije ni dobar ni zao,  ni racionalan ni iracionalan. Univerzum nijje ni
savršen, lep, plemenit niti to želi da bude. Čuvajmo se antropocentrizma. Univerzum
uopšte ne želi da oponaša čoveka. On ne poseduje estetske i etičke vrednosti. On ne
poseduje nagon za samoodržanjem, niti bilo koje druge nagone. U njemu nema
zakonitosti.  (KRITIKA SPINOZE) Postoji samo nužnost ali ne i onaj ko zapoveda,
sluša niti krši zapoveđeno. Ne postoji svrha, pa zato ne postoji ni slučaj.. Smrt nije
suprotnost životu, živo je vrsta mrtvog. U životu ne postoji ništa trajno, supstancija,
materija, oni su podjednaka zabluda kao Biče elejaca.  To su sve Božije senke nad
prirodom od kojih čovek mora da je oslobodi i da se naturalizuje po uzoru na tu novo
pronađenu izbavljenu prirodu.

Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  11 (197)(1881):  O Nacrtu novog načina

života. Prva knjiga u stilu prvog stava Betovenove devete simfonije. Chaos siva
natura. ,, Od dehumanizacije prirode”. Prometej je zakovan za Kavkaz. Napisano
Kratosovom surovošču, ,,moć”

Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  21 (3) (1882):

55. Chaos siva Natura:

(POTREBAN TEOLOŠKOPOLITIČKI TRAKTAT)

 PREDGOVOR III: Afekti takođe potpadaju pod prirodne zakone i determinisani su
njima jer čovek nema slobodnu volju. U prirodi se ne događa ništa što bi moglo da
bude njen nedostatak jer priroda je uvek ista i njena moč delovanja je svuda ista iz
čega sledi da su prirodni zakoni, prema kojima se sve stvari događaju i menjaju oblik
jedna u druge, uvek isti Zato mora postojati samo jedan način za  saznanje prirode
mora biti uvek isti, preko prirodnih zakona. Iz toga sledi da osečanja po sebi  slede iz
iste nužnosti Prirode kao i ostale pojedinačne stvari. Zato ta osečanja predpostavljaju
određene uzroke preko kojih se mogu saznati i imaju izvesne osobine jednako
dostojne znanja kao i osobine svake druge stvari.  Zato o prirodi i moči osečanja
Spinoza raspravlja koristeči se istom metodom kojo je raspravljao o Bogu i duhu.

S one strane dobra i zla 22:  Zakonitost  prirodi pripisuju fizičari kao izraz svojih
demokratskih nagona. U ovoj tezi se oslikava robovska mržnja prema gospodaru i
ateizam. Ali to je samo tumačenje, a ne činenica. Moguče je i suprotno tumačenje
prema kome je priroda ispoljavanje volje za moć. On bi takođe kao i fizičari tvrdio da
svet poseduje nužan i proračunljiv tok ali ne jer u njemu vladaju zakoni već zato što
mu nedostaju pa svaka moć dejstvuje svojom posledicom u svakom trenutku.

2. Iz praktičnih razloga - Ničeova negativna ocena dejstva ideje postojanja slobodne

volje.

Genealogija morala II 4: Niče tvrdi da istoričari morala njegovog vremena poseduju

samo savremeno iskustvo bez  znanja psihologje, bez volje za saznanjem prošlosti,
istorijskog nagona. Oni zbog toga nisu mogli da otkriju da pojam krivice poreklo vuće
od materijalnog duga. Takođe nisu mogli da otkriju da je kazna kao oblik nadoknade
nastala nezavisno od postojanja slobodne volje. Bio je potreban visok stepen
humanizacije da bi primitivni životinjski čovek razlikovao pojmove namerno,
nehatno,slučajno, odgovorno, neuračunljivo i njihove suprotnosti. Objašnjenje da je
temelj pravde, misao da ,, zločinac zaslužuje kaznu zato što je mogao drugačije da
postupi” je kasniji rafinirani oblik ljudskog zaključivanja i svako ko je stavlja na sam
početak kažnjavanja ogrešuje se o psihologiju primitivnih ljudi. Tokom najdužeg
perioda ljudske istorije zločinac nije kažnjavan zbog odgovornosti zbog dela već kao
što roditelj kažnjava dete, zbog gneva zbog pretrpljene štete koji se iskaljuju na
počiniocu štete.Taj gnev je bio ograničen mišlju da se svaka šteta može otplatiti na
neki način, pa i bolom počinioca. Ideja o ekvivalenciji između štete i bola zasnovana
je na ugovoru između poverioca i dužnika, koja je stara koliko i ljudsko pravo i koji je
u temelju  kupovine, prodaje i razmene odnosno trgovine.

Sumrak idola – Četiri velike zablude 7: Slobodna volja je proizvod teologije, nastao da
čoveka učini odgovornim, tj. zavisnim od teologa.  Svuda iza pojma odgovornosti je
nagon za kažnjavanjem i suđenjem. Na taj način nastajanje je ostalo bez svoje
nevinost kada se nešto što postoji svodi na volju, svrhu i odgovornost. Učenje o
slobodnoj volji je izmišljeno zarad kažnjavanja tj. da bi neko mogao da se okrivi. .
Ceo pojam slobodne volje i moralne odgovornosti  nastao je da bi se sveštenicima
omogućilo da kažnjavaju. Zbog toga je svaka radnja morala da se smatra voljnom, a
poreklo svih radnji traženo je u svesti. Niče i imoralisti žele da pojmove zločin i kazne
izbaci iz sveta i od njih očiste psihologiju, istoriju, prirodu, institucije i sankcije.
Njihov največi neprijatelj je religija koja nastavlja da pojmom moralno uređenog sveta
kvari nevinost nastajanja pojmovima kazne i krivice. Zato je  hrišćanstvo metafizika
dželata

Pozni posthumni fragmenti: 10 (150) (Volja za moć 411 i 17) (1887):Postoje dva
ekstremna viđenja sveta:
1. Svet je  delo ili izraz tj. modus Božiji. Na osnovu toga Lajbnic zaključuje da on
mora biti najsavršeniji i ona svo zlo mora biti prividno. Spinoza je bio još
radikalniji i smatrao je da su i zlo i dobro prividni. Ako nije delo ili izraz onda je
bar deo Božije najviše svrhe, a ljudi kao posledicu naročite Božije blagonaklonosti
imaju izborr između dobra i zla, privilegiju da ne budu automati, slobodu po cenu
da čovek može da pogreši i načini pogrešan izbor. To je tvrdio na primer
Simplicije u komentaru na Epikteta
2. Svet je nesavršen, ulo i greh su stvarni, određeni i inherentni prirodi sveta. Iz toga
sledi da ovo ne može biti istinski svet iz čega dalje sledi da je znanje samo način za
poricanje sveta jer je svet zabluda koja se može  spoznati kao zabluda. To je bilo
Šopenhauerovo shvatanje na osnovu  Kantovih premisa.  Paskal je bio još očajniji
jer je smatrao da je u tom slučaju i znanje iskvareno i lažno i da je potrebno Božije
prosvetljenje da bi čovek razumeo da treba da odbaci svet.
 Bogu je nekada pripisana najveća vrednost, bio je najpoželjniji i bio je izjednačen sa
istinom ali ono što je najubedljivije nije nužno i istinito. U Ničeovo doba prevlast ima
ateizam ali još uvek vlada religijiski asketski ideal među metafizičarima koji tragaju
za onostranom . stvarnošću, za stvari po sebi u poređenju sa kojom je ovaj svet privid.
Svet pojava nije istinski jer nije izraz asketskog ideala i ne vodi do metafizičkog sveta
kao uzroka.  Esecijalno koje predstavlja najvišu savršeost ne može biti temelj svega
uslovljenog. Šopenhauer je želeo da bude drugačije i zato je taj metafizički temelj 
zamislio kao nešto suprotno idealu, kao zlu volju, tako da na taj način ona može da
seispoljava u svetu pojava.  Ali se ni taj način nije odrekao istinskog sveta kao
apsolutnog ideala. Kantu je bila potrebna inteligibilna sloboda da bi opravdao
postojanje zla u svetu i da bi Boga oslobodio odgovornosti za njega.

Genealogija morala – I 13: Robovo krivljenje gospodara je jednako neopravdano kao

kad bi jagnje krivilo pticu grabljivicu. Sila se mora ispoljavati, a  sila je rezultat
nagona, volje i dejstva.,  Ona mora težiti pobedama, savlađivanju, vladanju,
neprijateljima i otporima, ona sama je ta težnja i delanje.  Jednako bi besmisleno bilo
zahtevati od slabosti da se ispolji kao snaga. Ne postoji subjekat iza delanja, sve je
delanje. Postuliranjem subjekta se udvostručuje delanje jer se jedan isti događaj prvo
pomatra kao uzrok, pa kao posledica.  Ta zabluda je posledica jezika u kome je
ukorenjena zabluda razuma. Ta zabluda o subjektu postoji i u nauci zbog koriščenja
jezika, na primer pojmovi atoma i Kantove stvari po sebi.  A to je koriste robovi da bi
od jakog duha tražili da se ponaša kao slab. Takođe ovu zabludu koriste da svoje
delanje iz nemoći prikažu kao sopstveni izbor. Čovek veruje u slobodan subjekat zbog
nagona samoodržanja i samoopotvrđivanja koji laži čini sakralnim. Postojanje
subjekta tj. duše je bila do sada najčvršča dogma jer je ogromnom broju smrtnika
 omogučila samoobmanu da svoju slabost tumače kao slobodu, a svoju prirodu kao
zaslugu.
Sumrak idola – Čeiri velike zablude 3:  Zabluda lažne uzročnosti  je verovanje da
motivi, koji garantuju čovekovo slobodno delanje,  unutrašnji svet koji se smatrao
činjenicom, koji se kroz istoriju nazivao voljom, svešću (duhom) i Ja, može da utiče
na delanje u spoljašnjem svetu. Međutim čovekov unutrašnji svet ne može ništa
uzrokovati u spoljašnjem, on je samo pasivni pratilac instinktivnih nagonskih 
postupaka koji su manifestacija volje za moć.  Svest je samo površinski fenomen koja
pre skriva prave uzroke delanja nego što je uzrok.Niče, kao metafizičku zabludu,
odbacuje subjekat slobodan od prirodne nužnosti.  Svi događaji su proglašeni
radnjama, sve radnje posledicama volje, na taj način svet postane složeni mehanizam
delatnika. Čovek je projektovao svoje shvatanje sebe kao subjekta na svet tako što je
iz njega izvukao pojam postojanja koji je pripisao svetu.  Čovek je postulirao pojmove
postojanja i stvari po uzoru na pojam subjekta kao uzroka. Niče smatra da je uticaj te
zablude poguban i za epistemologiju. Zato što se polazi od tog nepostojećeg subjekta,
čovek je ceo svet, koji opaža, proglasio svetom privida. Zbog ove projekcije subjekta
na predmet opažanja, u tom predmetu pronalazi se samo ono što se u njega
projektovalo. Brka se istinu  sa dejstvom onoga u šta se veruje da je istinito . Posledica
zablude lažne uzročnosti je postojanje atomizma u fizici i stvar po sebi.  Ova zabluda
je zamenila stvarnost, postalaje kriterijum stvarnosti i imenovana je bogom.

Antihrist 14: Naučnici su skromniji. Čovek nije proizvod Boga ili duha već životinja.
Najsnažnija životinja jer je najlukavija, jedna od posledica te lukavosti je njegova
inteligencija Sa druge strane treba se pazit sujete iskušenja da se čovek proglasi
vrhuncem razvoja životinja i stvaranja. Sva bića su jednako savršena koliko čovek.
Čovek je istovremeno i najbezuspešnija životinja, najbolesnija, najopasnije se oglušila
o svoje nagone. On je zbog toga  istovremeo i najzanimljivija životinja. Što se
životinja tiće Dekart je želeo da ih proglasi mašinama i to želi da dokaže fiziologija.
Logički čovek se ne razlikuje od životinje sve što znamo o ćoveku je saznato iz
posmatranja čoveka kao da je mašina. Pre se čoveku pripisivala slobodna volja, ali u
Ničeovo doba volja više nije sposobnost već posledica, individualna reakcija, koja
nužno sledi delom suprostavljene, delom saglasne nadražaje. Ona višene može da
deluje i pokreće. Nekada se čovekov duh, njegova svest smatrala dokazom njegovog
božanskog porekla. Smatralo se da zato treba odbaciti čulnost da bi preostao samo čist
duh. Svest, duh, je danas simptom nesavršenosti organizma, neuspeli  eksperiment u
koji je uloženo nepotrebno mnogo energije nerava. Poriće se da se išta savršeno može
stvoriti svesno. Čisti duh je čista glupost. Ako prilikom računice ne uzimamo nervni
sistem ili, ćula, koji su fizička svojstva, onda lose računamo 

DODATAK I:Božija suština i osobine su da: (VAŽNO ZA RAD) 

1. Bog nužno postoji, 
2. Jedan je.
3.  Iz nužnosti svoje suštine postoji i dela, 
 4. On je slobodan uzrok svih stvari.
5. Sve stvari postoji unutar Boga. 
6. Sv stvari su toliko zavisne od Boga da se ne mogu ni zamisliti bez njega.
7. Bog je sve unapred determinisao, ne po slobodi volje ili svom nahođenju već iz svoje
božanske suštine, iz njegove beskonačne moči
Sve predrasude u vezi Boga zavise od prve predrasude da sve stvari u prirodi, uključujući i
ljude delaju radi nekog cilja i da Bog sve upravlja radi tog cilja jer je čovek sve stvorio radi
čoveka, a čoveka radi obožavanja Boga. Spinoza na ovu predrasudu odgovara time da se svi
ljudi rađaju ne znajući uzroke stvari, da svi poseduju nagon da traže ono što je za njih korisno
i da su  toga svesni. Iz toga sledi:
1. Da ljudi smatraju sebe slobodnim jer su svesni svojih htenja i želja, a da ne
razmišljaju  o uzrocima koji determinišu ta htenja i želje jer ih ne znaju.
2. Ljudi sve rade zbog cilja tj. koristi kojoj teže. Zato uvek žele da saznaju samo fiinalne
uzroke svršenih stanja i zadovoljni su kad ih saznaju jer više nenaju razloga za
sumnju. Ako finalne uzroke ne saznaju iz spoljašnjih izvora, kreču se sebi  razmišljaju
koji ciljevi obično determinišu njih na slične radnje i determinišu druge duhove na
osnovu svog. Takođe pošto unutar i izvan sebe pronalaze mnoštvo sredstava korisnih
za njihove ciljeve oni na osnovu toga smatraju da sve uutar prirode postoji radi
njihove koristi. Međutim pošto su ta sredstva našli, a ne stvorili ljudi počinju da veruju
da ih je neko drugi stvorio zarad ljudi jer pošto su posmatrali stvari kao sredstva ne
mogu da veruju da su te stvari stvorile same sebe nego na osnovu sredstava koja su
sami stvariali zaključuju po analalogiji da postoji jedan ili više upravljača prirodom,
koji poseduju ljudsku slobodu,  koji brinu o ljudskim potrebama i stvorili su sve radi
ljudskog koriščenja.. O prirodi tih upravljaća ništa nikada ne mogu saznati tako da
ponovo o njoj sude po analogiji u odnosu na svoju sopstvenu i zato tvrde da ljudi
upravljaju svime u čovekovu korist da bi vezali ljude za bogove i da bi ih obožavali
Zato svaki pojedinac smišlja  različite načine za obožavanje Boga da biga Bog voleo
više nego druge ljude i usmerio celu prirodu da služi njegovoj pohlepi. Na taj način se
ta predsrasuda pretvorilla u sujeverje i ukorenila u duhove ljudi i to je bio razlog zašto
su sbi ljudi tragali za finalnim uzrocima. Međutim tražeči da dokažu da priroda ništa
ne radi uzalud tj. što ne ide čoveku u korist, oni su samo dokazali da su bogovi i
priroda podjednako ludi kao i ljudi. Sve ono štetno u prirodi po čoveka objašnjavali su
božijim gnevom zbog uvreda koje su im ljudi naneli ili zbog grehova načinjenih u
toku njihovog obožavanja. Mada je iskustvo tome svakodnevo protivrečilo pokazujući
da se pobožnima i bezbožnija jednako događaju korisne i štetne stvari oni su istrajali u
zabludi jer im je bilo lakše da t činjenicu smatraju misterijom koju ne mogu znati i
tako da ostanu u rođenom stanu neznnja nego na unište celu tu teoriju i izgrade novu.
Zato su smatrali da sudovi bogova nadmašuju ljudsku moč saznanja. Iz tog razloga
istina bi ostala večno skrivena od čovečanstva, da matematika koja se ne bavi ciljvima
več samo suštinama i osobinama geometrijskih figura nije ljudima ponudila drugi
kriterijum istine,
Dakle priroda nema nikakav cilj propisan po sebi i finalni uzroci su samo figmenti ljudske
imaginacije, Učenje o finalnim uzrocima preokreče prirod na glavačke jer to učenje smatra 
 1. uzrocima ono što su zapravo posledice, i posledicama ono što su zapravo uzroci. 
2. Čini kasnijim ono što u prirodi nastaje prvo.
3. Čini nesavršenijim ono što je u prirodi najsavršenije jer je najsavršenije ono što je bog
neposredno stvorio i što je više posrednih uzroka potrebno da neka stvar bude stvorena
to je ona nesavršenija. A kada bi one stvari koje je Bog neposredno stvorio bile
stvorene da bi Bog ostvario neku svrhu, onda bi one poslednje stvorene stvari radi
kojih su prethodne stvorene, bule najsavršenije, Ovo učenje poništava i Božije
savršenstvo jer ako bog dela radi neke svrhe onda nužno teži nečemu što mu nedostaje
Pristalice finalnih uzroka izmišljaju novu vrstu dokazivanja, ne svođenjem na nemoguče
(REDUCTIO AD APSURDUM) nego na neznanje.
Pošto su ljudi uverli sebe da se što je stvoreno stvoreno je radi njih,  oni kao najvažniju
osobinu svake stvari moraju daa smatraju ono što im najviše koristi. Zato izmišljaju sledeče
pdistinkcije apstraktnih pojmova:
1. Dobro – rđavo.
2. Uređeno-neuređeno (HAOTIČNO)
3. Toplo – Hladno.
4. Lepo  - Ružno.
I zato što su sebe smatrali slobodnima nastali su i distinkcije između apstraktnih pojmova:
1. Pohvala i kuđenje.
2. Zasluga i greh.
Ljudi sve ono što doprinosi zdravlju i obožavanju Boga nazivaju dobrim, a njegovu
suprotnost rđavim. 
A pošto oni koji ništa ne saznaju o suštini stvari samo predstavljaju stvari,  ništa ne tvrde o
samim stvarima i mešaju imaginaciju i razum oni čvrsto veruju da postoji red u stvarima ne
znajući  stvari i sopstvenu suštinu jer kada su stvari tako raspoređene da se prilikom čulnog
opažanja lako predstavljaju  i zato lako i pamte tvrdi se da su one dobro uređene, a suprotno
da su neuređene tj. nejasne. Pošto im je ono što mogu lako da predtave izaziva više
zadovoljstva nego ono što teško predstavljaju ljudi daju prvenstu uređenosti nad neuređenosti
kao da je red nešto što pripada samoj prirodi i ne zavisi od ljudske imaginacije i tvrde da je
Bog sve stvorio u skladu sa određenim redom ne shvatajući da time pripisujuu ljudsku
imaginaciju Bogu sem ako ne misle da je Bog pazio na ljudsku imaginaciju pa je uredio sve
stvari tako da ih ljudi lakše predstavljaju.. Oni ne smatraju preprekom to što postoji mnoštvo
stvari koje prevazilze ljudsku moč imaginacije i dosta stvari koje imginaija brka zbog svoje
slabosti.
Drugi pojmovi su takođe načini predstavljanja kojim je imaginacija aficirana na različite
načne ali ih neznalice smatraju glavnim osobinam stvari jer veruju da su sve stvari stvorene
radi njih. Na primer ako kretanje nerava koje je izazvao premet opažen očima izaziva
zadovoljstvo nazva se lepim, suprotno ako izaziva nezadovoljstvo naziva se rzžnim. Na isti
način oni predmeti koji deluju na čulomirisa nazivaju se mirisni ili smrdljivi, na čuulo ukusa
slatki ili gorki,  na čulo dodira  tvrdi ili meki, hrapavi ili glatki, na one koji deluju na uši da
prouzrukuju buku, ton ili harmoniju. To dokazuje da svako sudi prema sposobnostima svoga
mozga i da za stvarno brka afekcije svoje imaginacije. Zato su među ljudima nastale mnoge
rasprave i na kraju skepticizam jer mada se ljudska tela u mnnogim stvarima slažu u mnogim
stvarima se i ne slažu, tako da šta jednom čovek smatra dobrim drugi smatra rđavim, šta jedan
čovek smatra uređenim drugi smatra neuređenim, šta jednom čoveku izaziva zadovoljstvo
drugome izaziva nezadovoljstvo.... To dokazuje da ljudi sude o stvarima prema
sposobnostima svoga mozga i vođeni su imaginacijom umesto razumom, da oni predstavljaju
stvari raije nego što ih saznaju jer kada bi ih saznavali pridobila bi ih matematika Takve
pojmove koji su sao načini predstavljanja i ne označavaju suštinu stvari već samo konstitucije
imaginacije Spinoza ih naziva entitetima imaginacije, a ne entitetima razuma (NIČE KJE
SAMO PROŠIRIO OVU SPINOZINU KRITIKU NA SAMU LOGIKU I
MATEMATIKU). 
Moguča kritika Spinoze je da  ako sve nastaje nužno iz Božije savršene prirode zašto postoje
mnoge nesavršenosti u prirodi. Spinoza na to odgovara da savršenost stari treba određivati
samo prema njihovoj suštini i moči, a ne tome da li izazivaju zadovoljstvo ili nezadovoljstvo
ljudskim čulima i da li služe ili  se protive ljudskoj koristi.
Moguča kritika Spinoze je da je Bog mogao da stvori sve ljude da budu racionalni. Spinoza
odgovara na tu kitiku da je to zato što je Bog imao dovoljna materijala da stvori sve, od
najvišeg sepena savršenstva do najnižeg (PRINCIP BOGATSTVA). tj. jer su zakoni
njegovesuštine tako obuhvatni da je mogao da stvori sve što beskrajni razum može da zamisli
Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  11 (194)(1881): Jezuiti su se držali empirizma,
bili su Gasendijevi sledbenici i Dekartovi protivnici koga napradaju čulnim argumentima.
Dakle oni su na strani Aristotela, Tome Akvinskog i Gasendija protiv Platona, Avgustina i
Dekarta. Arnold Geulink tvrdi da čovek ne može da radi ono što ne zna da radi jer nema
osnove da kaže da to radi ako ga ne zna. Slično njemu Niče tvrdi da je čovekova volja
ograničena njegovim sposobnostima Moč je ljubav prema razumu. Ljubav prema razumu
omogučava napuštanje sebe, potpuno povlačenje od sebe. Poniznost je ravnodušnost prema
sebi i sastoji se iz samoposmatranja i samoprezira. Malbranš tvrdi da su čula loši svedoci
istine ali dobri savetnici za praktičan život. Ljudi greše kad svoje mišljenje zasnivaju na
čulima, kada je duh zavistan od tela. Tu zavisnost uzrokuj greh. Greh je želja da se sazna kroz
čuka, Dakle saznajne greške su posledice greha. Tu grešku omogučava odvračanje od Boga i
potčinjaanje telu. Spinoza teleologiju smatra azilumom za neznalice.
Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  11 (137)(1881):Mozes Mendlson je smatrao da
Spinoza nije toliko glup da ga poriče.
Zora 124:Ljudi tvrde da hoće i da se stvari događaju prema njihovom htenju ali zapravo
nemaju nikakvu kontrolu nad dešavanjima.
Spinoza piše da je ovo slavna ljudska sloboda kojom se ljudi hvale. Beba veruje da slobodno
želi mleko, besni dečak da slobodno želi osvetu, a plašljivi dečak da slobodno želi da beži.
Slično njima ludaci, brbljivci i njima slični ljudi veruju da delaju na osnovu slobodne odluke
duha.
PRIMEDBA NA POSTAVKU IX: Kada se konatus odnosi samo na duh naziva se volja. Kada
se konatus istovremeno odnosi i na duh i na telo naziva se nagon iz čega sledi da su nagoni
suština  čoveka iz čije prirode nužno sledi ono što služi čovekovom održanju. Nema razlike
između nagona i želje osim što se želja odnosi na ljude koji su svesni svojih nagona. Zato je
definicija želje da je želja samosvesni nagon. Iz toga sledi da čovek ne teži ili želi neku stvar
jer prosuđuje da je ona dobra već prosuđuje da je neka stvar dobra jer za njom teži i želi je.
Auto upozorava da upravo ta želja na krju zavodi čoveka jer je sa jedne strane čovek svestan
svoje želje, ali sa druge strane nikada ne zna njen pravi uzrok jer su ljudi takva vrsta da teško
stiču potpuno saznanje.
PRIMEDBA I NA POSTAVKU XL:Transcedentni pojmovi nastaju jer je ljudsko telo, kao
ograničeno, sposobno da razgovetno obrazuje samo ograničen broj predstava. Ako se taj broj
mnogo prekorači onda se predstave potpuno mešaju. Čovekov duh može razgovetno da
predstavi  onoliko tela kolikoo predstava se mogu u njegovom telu istovremeno obrazovati.
Zato ako se predstave u telu potpuno pomešaju  i sva tela će se predstavljati nejasno, bez
ikakvog razlikovanja, i shvatače se samo pod jednim atributom kao što je biće ili stvar. Slično
važi i za univerzalne pojmove koji nastaju ukoliko je mogučnost predstavljanja tela
nadmašena, ne potpuno kao u slučaju transcedentnih pojmova, ali  dovoljno  da duh ne može
da predstavi male razlike između pojedinačnih stvari, niti njihov broj već samo njihove
sličnosti jer sličnosti najviše aficiraju telo. Univerzalni pojmovi se formiraju različito kod
različitih ljudi u zavisnosti od toga čime je to telo najviše aficirano i šta duh najlakše
predstavlja ili se seča.
Ljudi uz pomoč svesnih želja pogrešno pripisuju svoje delanje svom mišljenju Oni smatraju
da uz poomoč mišljenja razmatraju mogučnosti umesto da imaju samo pasivnu svest. Zato
smatraju da njihove odluke poseduju uzročnu moč, da njihovo razmaztrano htenje poseduje
uzročnu moč mada nema već je samo httenje uzrokovano od strane nečeg drugog na način
koji nije kompativilan sa htenjem kakvo zahteva učenje o slobodnoj volji, jjtenjem koje je
izvor novog uzročnog lanca (LIBERTIJANIZAM).
PRIMEDBA NA POSTAVKU II: Duh i telo su jedno isto koje se naizmenično shvata pod
atributima mišljenja i protezanja. Iz toga sledi da je veza stvari ista pod oba atributa. Dakle
aktivnost i pasivnost tela je istovremena sa aktivnošču i pasivnošču duha. Ljudi obično veruju
da duh kontroliše telo. Niko  nije ispitao mogučnosti tela nezavisnog od duha. od životinja se
opažaju pojave koje prevazilaze ljudsku oštroumnost i mesečari u snu čine mnoge stvari koje
se ne bi usudili da čine budni. Iz toga Spinoza zaključuje da ljudi ne znaju pravi uzrok kada
tvrde da duh kontroliše telo. Tačno je kao što se tvrdi da bi ljudsko telo bilo nepokretno da
duh nije sposoban za mišljenje, ali je i obrnuto tačno, da je duh nesposoban za mišljenje ako
je telo nepokretno. Duhov kognicija je zavisna od mogučnosti preddstavljanja tela. Ljudi
najmanje kontrolišu svoj jezik i nagone. Sukob nagona i to što često ljudi čine ono što je gore
po njih dok uviđaju šta je bolje tera ljude da sumnjaju u slobodu volje. Odluke duha se svode
na apetite (NAGONE) koji se razlikuju u zavisnosti od različitog sastava telu. Sve ljude
pokreču emocije i oni koji imaju sukob emocija ne znaju šta žele, a oni koji su slobodni od
jakih emocija bivaju pokretani najslabijih impulsima tamo vamo. Na osnovu toga Spinoza
zaključuje da su odluke duha i nagoni ideterminisanost tela jedno te isto samo se iz atributa
mišljenja naziva odlukom, a iz atributa protezanja determinacijom. Iz odluka duha čovek ne
može da čini ono čega se ne seča, a u slobodi duha nije da bira čega se sča, a šta zaboravlja.
Čovekove odluke u snu za koje veruje da su rezultat slobode duha se razlikuju od budnih
odluga izz čega bi sledio besmislen zaključak da postoje dve vrste odluka. Dakle slobodna
odluka duha je isto što i predstavljanje i pamčenje, ono je samoprihvatanje ideja koje ideje
već nužno sadrže. Dakle odluke duha su podjednako nužne kao i ideje stvari. (VAŽNO A
RAD I ZA REVIDIRANI RAD O NIČEU I FROJDU).
Sumrak idola – Čeiri velike zablude 4: Zabluda imaginarnih uzroka
 
U snovima snevač je glavni lik (OVO POSLE RAZRAĐUJE FROJD).  U snovima dolazi
do obrtanja uzročnosti,  Stanje, motiv koji je dolazi poslednje nagon za uzrokom proglašava
uzrokom, Zbog našeg nagona za traženjem uzroka kojih smo svesni koga uzrokuje bilo koja
vrsta otpora, pritiska i napetosti u organizmu, posebno u nervnom sistemu (FIZIKALIZAM),
tražimo ih i tamo gde ih nema. Na primer, naša psihička stanja, poput sreće ili tuge, rezultat su
fizioloških procesa, bez ikakvih razloga zašto se nalazimo u takvom stanju. Međutim, mi naše
predstave, koje nastaju kao posledica tih stanja, proglašavamo za motivisane uzroke tih stanja
Činjenice da smo u nekom stanju postajem svestan kasda odredim motiv tog stanja. Sečanje
koje deluje nesvesno asocira na  prethodni put kad smo bili u tom stanju i na njegova kauzalna
tumačenja. , a ne do njihovih pravih zroka, Verovanje da su predstave koje su posledice svesti
mogu da uzrokuju nešto takođe nastaje pamčenjem. Takvo tumačenje uzroka sprečava
otkrivanje pravih uzroka
Autor tvrdi da ljudi ne znaju prave uzroke svojih želja ali pošto i oni prihvataju princip
dovoljnog razloga, pripisuju uzročnost tim željama. Oni se pozivaju na ono što je svesno i
time daju ograničena i pogrešna objašnjenja. U slučaju slobodne volje čovek je svestan
nečega i toj svesti pripisuje uzročnost. Uzročnost je zaista prisztna jer se stvari događaju
nužno uzrokovane da se dogode na taj način, ali ne na način na koji subjekat misli da su
usrokovane. Njegov mentalni sadržaj nije izvor njegovog delanja. Uslovi koji čine nužnim
nastanak pogrešnog verovanja u slobodnu volju su:
1. Svest.
2. Neznanje.
3. Potreba za objašnjavanjem.
Ti uslovi su urođeni i zato se može raditi na njima tako da čovek pređe sa deluziju o
slobodnoj volji na iluziju o slobodnoj volji, ali je nikada ne može do kraja raspršiti.
(DELOVI POLITIČKOG TRAKTATA I COGITATA METAPHYSICA)
Autor primečuje da i za Ničea kao i za Spinozu pogrešna pretpostavka da su uzroci lako
saznatljivi vodi pripisivanju uzročnosti na neopravdan način
Vesela nauka 127: Glupi ljudi veruju da je volja jedino što ima dejstvo, da je htenje
prosto,dato, nesvodivo i samorazumljivo. Oni veruju u subjekte Njima je osečanje volje
dovoljno da pretpostave postojanje uzroka i posledice i da veruju da razumeju njihov odnos.
Oni ne znaju šta je sve potrebno da bi došlo dejstva i da to ne može volja da obavi. Vera u
volju kao uzrok posledica je volja u magiju. Čovek je prvobitno verovao da se iza svakog
događaja nalazi volja kao uzrok i neko biće koje to hoče. Oni nisu poznavali pojam mehanike.
Pošto je čovek najduže verovao u ličnosti, a ne u  supstancije, sile i stvari njemu je verovanje
u uzročnost postalo osnovno verovanje koje nagonski primenjuje za sve događaje. Ono je
ostatak praistorijskog avatizma.  Iskaz Nema posledice bez uzroka predstavlja generalizaciju
konkretnijih iskaza nema dejstva bez htenja, može se delovati samo na biča koja poseduju
htenja,  Ne postoji čisto trpljenje bez posledica već svako trpljenje navodi volju na
delanje,otpor, osvetu,  odmazdu. U praistoriji verovanje u uzročnost i animizam bilo je
identično. Nastavak tog animalizma je Šopenhauerova filozofija koja postulira da sve što
postoji može da se svede na volju. On je verovao da je volja nešto prosto i neposredno dok je
ona zapravo mehanizam. Protiv njega Niče postavlja dve tvrdnje:
1. Da bi nastala volja potrebna je predstava o zadovoljstvu i nezadovoljstvu.
2.  Da bi neki nadražaj izazvao zadovoljstvo ili nezadovoljstvo potreban je nesvesni
intelekt koji ih tumači.Isti nadražaji mogu biti tumčeni i kao zadovoljstvo i kao
nezadovoljstvo.
3.  Samo inteligentna bića poseduju zadovoljstvo, nezadovoljstvo i volju, večina
organizma ih neposeduje.

Sumrak idola – Četiri velike zablude 5: Čovek je uvek ono nepoznato svesti želeo da svede na
nešto poznato jer je u nepoznatom opasnost koje se boji To svođenje smiruje, pruža
zadovoljstvo i moć Prvi osnovni princip je bolje bilo kakvo objašnjenje nego nikakvo, Zbog
volje da se oslobodi teških predstava čovek ne bira stroga sredstva,  Dokaz za to je što je prvi
princip svođenja nepoznatog na poznato dokaz silom.  Dakle nagon uzročnosti uzrokovan je
strahom.  Posledica toga je što se kao uzrok uzima samo ono poznato, doživljeno, upamčeno,
a nikada nešto novo, nepoznato i strano.Ne traži se samo uzroci pojedinačne predstave, već
vrsta uzroka, nešto što će nas uvek spasiti od nepoznatog.Takav uzrok u nekom sistemu
dominira i isključuje sve druge moguće vrste uzroka i objašnjenja.

Genealogija morala II 7: Vremena surovosti su bila veselija. Pesimistička vremena su nastala

tek sa porastom prezira prema čoveku i životu. Moral i razneženost uče gospodara da se stidi
svojih nagona. Ne samo  da mu se gade životinjska nevinost i radost več i sam život smatraju
odvratnim, čovek pred samim sobom stiska nos.U Ničeovo vreme kada se patnja navodi kao
najbolji  argument protiv postojanja treba se prisetiti vremena kad je patnja smatrana
stimulusom za život. Oni su bili otporniji na bol od ćoveka Ničeovog doba.  Uživanje u patnji
i danas postoji u sublimiranom obliku, na primer prilikom gledanja tragedije ili Isusovih
muka. Ljudi zapravo nemaju ništa protiv same patnje, već protiv besmislene patnje, a patnja
nije besmisle na ni za hriščanina koji je dovodi u vezu sa spasenjem,, ni za paganina koji
patnji pristupa iz perspektive posmatrača ili mučitelja.Da bi opravdao svoju patnju čovek
izmišlja bogove koji uživaju u surovosti Ratovi su bili svetkovine za bogove. Zbog toga su
filozofi i stvorili pojam slobodne volje, bogovima bi bilo dosadno da posmatraju determinisan
svet.

Sumrak idola – um u filozofiji 5: Prvo se verovalo da su svaka promena i nastajanje znak

privida i zablude dok je zapravo svaka nepromenjivost znak nužne zablude. Razum je uzrok
naše vere u jedinstvo, identitet, postojanost, subjekat, uzroke, supstanciju, stvari, bivstvo.
Uzrok ove zablude je pojam razuma u jeziku, kao i sam jezik. Jezik je nastao u prvim fazama
razvoja psihe. Osnovne pretpostavke razuma i metafiziau jezika spadaju u sferu fetišizma.
Razum veruje u delatnika i delo, u slobodnu volju kao uzrok, u subjekat. On  veruje u
subjekat kao supstanciju, i tu veru projektuje na sve stvari, tako formira pojam stvari. Iz toga
sledi čitav pojam postojanja. Verovalo se da je volja ono što deluje, da je ona sposobnost dok
se  u Ničovo doba zna da je ona samo prazna reč. Kasnije filozofi su postali sigurni u
subjektivnu izvesnost  po pitanju postojanja kategorija razuma. One nisu mogle da nastave
iskustvom, jer im iskustvo protivreči. Poreklo kategorija zato traže u onostranom svetu u
kome su ljudi morali nekada živeti jer poseduju razum. Zabluda o postojanju ima najnaivniju
moč ubeđivanja jer sam jezik govori njoj u prilog što se vidi na primeru Elejaca. Čak je i
Demokrit kao protivnik Elejaca podlegao zavodljivosti pojmu postojanja Elejaca kada je
izmislio  atome. Postoji opasnost da će ljudi verovati u Boga sve dok veruju u gramatiku.

Autor razlikuje etiološko objašnjenje verovanja u slobodnu volju koje je slično Spinozinom i
genealoško tj. istorijsko-etiološko koje objašnjenje verovanja u slobodnu volju koje se poziva
na sveštenike i čiji parnjak ne postoji kod Spinoze. Ipak, autor naglašava da su ova dva
objašnjenja kompatibilna:
1. Ljudi nužno pokušavju da objasnesne stvari, ali ne uspevaju, i zato počinju da
preferiraju objašnjenja koja se pozivaju na pojam slobodne volje. To je psihološka
etiologija
2. Sveštenici su težili za moči i bili su dovoljno pametne da iskoriste ljudsku podložnost
uččenju o postojanju slobodne volje. To je istorijska etiologija tj. evaluvatuvna
(NORMATIVNA) genealogija.
(PITAM SE DA LI OVA DISTINKCIJA IZMEĐU ETIOLOGIJE I GENEALOGIJE
ODGOVARA DISTINKCIJI IZMEĐU ONTOGENETSKOG I FILOGENETSKOG
OBJAŠNJENJA).
Fišer šiše da čovek ne uspeva da sazna stvar u potpunoti jer postoji nešto u njenoj prirodi što
je nesaznatljivo. Na primer ljudi su svesni svojih radnji ali su nesvesni uzroka koji ih
determinišu. Oni tvrde da njihove radnje nisu determinisane uzrocima, da oni niisu
determinisani već su slobodni. Spinoza koristi ovu ljudsku slobodu kao egzemplar greške. On
ne objašnjava samo koja su gledišta lažna i pogrešna već i kako su ta netačna shvatanja
nastala iz prirode ljudskog duha.
Oto Libman navodi Spinozinu teoriju da ljudi netačno smatraju svolju volju slobodnom jer su
im nepoznati uzroci iz kojih njihove radnje nužno slede. Autor ističe da je Niče komentarisao
na ovoj strani da jeto jako dobro zapažaje. To je dokaz da je Niče bio svestan i da ješta više
prihvatao Spinozinu ettiologiju verovanja u slobodnu volju.
PRIMEDBA NA POSTAVKU XXXV: Ljudi se varaju što misle da su slobodni. To mišljenje se
sastoji od toga ššto su svesni svojih radnji, ali ne znaju uzroke koji determinišu te radnje.
Dakle ideja ljudske slobode se sastoji u neznanju uzrola sopstvenih radnji. Tvrdnja da ljudske
radnje zavise od volje su prazne reči bez odgovarajuče ideje jer ljudi ne znaju šta je volja i
kako pokreče telo.

Pozni posthumni fragmenti 36 (32)(1885): Lajbnic je opasan, pravi Nemac, kome je potrebno
pročelje i pročeljne  filozofije, smeo i misteriozan do ekstrema ali bez plemenitosti. Spinoza
je dublji, mudriji, .opširniji i skriveniji od Dekarta, dok je Paskal dublji i mudriji od Spinoze.
U poređenju sa ovim pustinjacima intelekta i savesti (RACIONALISTIMA) Hjum i Lok
(EMPIRISTI) su površni

Pozni posthumni fragmenti 9 (3) (Volja za moć 101)(1887):Volja za moć 101: Kant je
omogučio Nemcima engleski epistemološki skepticizam:
 1. Na taj način što je za njega zainteresovao moralne i religiozne potrebe Nemaca. Iz
istih razloga su akademičari upotrebili skepticizam kao pripremu za platonizam i kao
što je Paskal upotrebio etički skepticizam da bi izazvao i opravdao potrebu za verom.
2. Na taj način što ga je zakomplikovao i sholastički zapleo tako ga učinivši
prijemčivijim Nemačkom ukusu za  naučnu formu.  Za Ne,ački nagon vrednosti Lok i
Hjum su bili suviše jasni zbog čega su smatrani površnim-

Kant je slab psiholog i poznavalac ljudske prirode- Pravi greške po pitanju velikih istorijskih
vrednosti za šta je egzemplar njegova procena Francuske revolucije, Poput Rusoa je moralni
fanatik. Na skriven način zastupa hriščanske vrednosti. Dogmatičar, ačli ga muči dosada zbog
te sklonosti zbog čega želi da je tiraniše ali ga skepticizam brzo zamara. Ne poseduje
kosmopolitski ukus, niti ceni lepote antke. On j samo oklevalo i posredik bez ičega
originalnog, kao što je Lajbnic posrednik između mehanicizma i spiritualizma,  ete posrednik
između ukusa osamnaestog veka i smisla za istoricizam devetnaestog veka, nemačka muzika
posrednik između francuske i italijanske muzike, a Karlo veliki posrednik između rimskog
carstva i nacionalizma.

Autor tvrdi da Spinoza želi da pruži objašnje i prvog i drugog reda i iz teorijskih i iz
praktičnih razloga koji se poklapaju:
1. Iz teorijske perspektive, etiologija je rezultat Spinozinog rigidnog racionalizstičkog
zastušanja principa dovoljnog razloga jer kao dobar racionalisza on želi da objasni ne
samo kakve su stvari i kako su nastale već i kako su ljudi počeli da razmišljaju o njima
na način na koji misle. Spinoza zastupa potpunu saznatljivost u svim tim sferama. Ako
prema principu dovoljnog razloga za svaku činjenicu postoji objašnjenje i neko pruža
neko objašnjenje te stvari, onda, čak i da je to objašnjenje pogrešno, sama činjenica
pružanja baš tog objašnjenja zahteva objašnjenje Ako je činjenica da postoji
objašnjenje onda i ono, bar u principu, treba da bude objašnjeno.
2. Iz praktične perspektive etiologija nastavlja Spinozin etički projekat Spinoza zastupa
jaku koncepciju ljudske konačnosti, a ipak je pragmatičan po tom pitanju. On želi da
vidi ljude kakvi jesu i da bi to zčinio on ne ukazuje samo na ljudske greške već i
idealno kako je do te greške došlo, što je čovekova briga u svakom slučaju u kome
zastupa pogrešno verovanje.
PRIMEDBA ZA POSTAVKU XLII:Mudrac je mčniji i bolji od neznalice čiji je motiv
samo požuda jer neznalica, sem što ga pokreču spoljašnji uzroci na mnogo načina i
nikada ne poseduje psihički mir,  živi nesvestan sebe, Boga i stvari,  i čim prestane da
bude pasivan, prestaje da postoji. Sa druge strane mudrac ne samo što ne poznaje
psihički nemir već je zbog večne nužnosti svestan sebe, Boga i stvari, nikad ne
prestaje da postoji već uvek poseduje psihički mir. Iako je put koji vodi do mudraca
težak on je moguč i sve što je tako retko mora biti teško jer kada bi spasenje bilo lako
nači ne bi bilo univerzalno zanemareno kao što jeste, Sve uzvišene stvari su teške
koliko su i retke.
DOKAZ POSTAVKE XXVIII: Najviši objekat koji duh može saznati je Bog tj.
apsolutno beskonačno biče bez koga ništa ne može da postoji nitida se zamisli. Iz toga
sledi da je za duh nnajkorisnije tj. da je njegovo najviše dobro saznanje Boga. Duh je
aktivan ukoliko saznaje i samo u tom slučaju on dela iz vrline. Dakle apsolutna vrlina
duha je saznanje, a najviši objekat saznanja duha je Bog. Iz toga sledi zaključak da je
najviša vrlina duha saznanje Boga.
Genealogija morala - predgovor 1: Saznavaoci su nepoznati sami sebi jer nikada za sobom
nisu ni tragali. Oni samo tragaju za saznanjem dok nemaju ozbiljnosti i vremena za sticanje
iskustva, za doživljaje. Zato oni ne znaju šta su zapravo doživeli i ko su zapravo. Zato nužno
ostaju strani sami sebi, ne razumeju sami seme, brkaju  sebe sa drugima. Saznavaoci nisu
nikakvi saznavaoci kada su u pitanju oni sami. Za njih važi tvrdnja Svako je najudaljeniji od
sebe

Autor tvrdi da kao i u slučaju Spinoze Ničeov naturalizam je teorijska inspiracija za sklonost
ka objašnjsvanju porekla ljudskih gledišta. Za Ničea filozofija nije posenma sfera unutar veče
sfere prirode, tako da zato filozofske pozicije budu nedodirljive filozofskim ili objašnjenjima
druge vrste već su fiilozofske pozivije dovoljno slične ostalim pojavama. Zato Niče zagovara
primenu iste metode na svim sadržajima
Autor ističe da Niče pruža objašnjenja prvog i drugog reda i iz prktičnih razloga

Zora 95: Nekada se pokušavalo da se dokazi da Bog ne postoji.  U Ničeovo doba pokazuju se
mogučnosti kako je verovanje u Boga moglo da nastane, na koji je način steklo svoju
vrednost. Na taj način dokaz protiv postojanja Boga postaje bespotreban. Kada su se
opovrgavali dokazi za postojanje Boga ostajala je sumnja da postoje bolji dokazi od tih
opovrgnutih. Ateisti tada nisu mogli definitivno da reše to pitanje.
Autor smatra da je za Ničea funkcija etiologije da ispuni zahteve naturalizma i pristupi
neiskoriščenim dijalektičkim močima da bi pokazao pravo poreklo stvari. Cilj otkrivanja tog
porekla nije da pokaže da je stvar iskvarena jer je Niče to već učinio na prvom nivou već da
osramoti tu stvar. Dakle Niče na drugom nivou pokazuje kako je neko učenje nastalo, bez
obzira da li ga treba prihvatiti ili odbaciti kao posledicu njegovog naturalizma i dijalektičkih
interesa. On koristi tu argumentaciju drugog reda u dijalektičke svrhe i to čini iz principa.
Autor zakključuje da Spinozina privlačnost Ničeu bar delom ima poreklo u Ničeovom
prepoznavanju etiološke sklonosti u Spinozinoj filozofiji