U senci Anaksimandra: Filozofski temparamenti i Šopenhauerov

pesimizam u Ničeovoj Filozofiji u tragičnom dobu Grka

Uvod
Rani posthumni fragmenti 23 (3) (1872):
Grci kao filozofi
Poglavlja:
I. Šesti vek pre nove ere. Čudotvorci. Nadmetanje (APOLONIJSKO?) Dionizijsko.
II. Tales i Anaksimandar.
III. Heraklit.
IV. Parmenid.
V. Anaksagora.
VI. Empedokle.
VII. Demokrit - Šta znanje udara znači?
VIII. Pitagora - Brojevi kao granice znanja.
IX. Sokrat - Abstraktne istine.
X. Epilog - Antropomorfizam. Promenjivi čovek i voda. Smrt kao kazna. Umetnička igra.
Razum.
Antihrist 59: Uzalud su stari grci i rimljani zasnovali nauke. Prema Ničeu oni su već stvorili
sve uzroke za nastanak obrazovane kulture, sve naučne metode, veština dobrog čitanja i
tumačenja. Nastala je nauka o prirodi povezana sa matematkom i mehanikom. Oni su
posedovali smisao za činjenice. Najteže je stvoriti metode jer se zarad njih moraju prevazići
navika i intelektualna lenjost. Oni su posedovali slobodan pogled na realnost, bez
metafizičkih predrasuda,  bili su oprezni, stpljivi i ozbiljni prilikom sticanja saznanja i do
najsitnijeg detalja.  Uz to su posedovali dobar i istančan ukus. Njihovo obrzovanje nije bilo
dresura mozga poput Nemačkog obrazovanja Ničeovog doba,  već obrazovanje koje razvija
telo i nagone. Danas sve to moramo ponovo steći jer još uvek nismo u nama iskorenili
hriščanske nagone. Grci i rimljani su posedovali slobodan pogled narealnost bez predrasuda,
intelektualnu savest u saznanju. samokontrolu nad nagonima, ukus, metodično istraživanje,
talenat za organizaciju i upravljanje, veru u ljudsku budučost i volju da se ta vera opravda.
Potvrđivali su sve što imaju u iskustvu, posedovali su veliki stil ne samo u umetnosti već i u
stvarnosti po pitanju istine, po pitanju života. Ovakva antika je pobeđena na prevaru, od strane
zavidnih i osvetoljubivih. To je bila pobeda slabih, onih kojih pate od sopstvenih loših
osečanja, getoa psihe.Sveštenici su bili razumni,  njima su nedostajali časni i iskreni instikti.
Zato muslimani i mrze hriščane jer su za islam preduslov muškarci.

Rani posthumni fragmenti 23 (6) (1872):

1. Pokladni utorak - Poglavlja o Anaksagori i Empedokleu.
 2. Do Uskrsa - Poglavlja o Pitagorejcima i Sokratu.
3. Uskrs - Poglavlje o filozofu i grcima.

Kakko autor primečuje predsokratovci nisu osnivali škole u kojima bi podučavali svoje
učenike već bi razvijali načine života koje ti učenici mogu da podražavaju. (KAO HRIST PO
NIČEOVOM I JUNGOVOM SHVATANJU).

S one strane dobra i zla 190:U Platonovoj etici postoji nešto što nije Platonovo već Sokratovo
za šta je Platon suviše gospodar. To je Sokratova tvrdnja da niko ne želi da našteti sebi iz čega
sledi da je sve rđavo nenamerno jer rđavi čovek šteti sam sebi. On to ne bi učinio da je znao
da je rđavo rđavo. Iz toga sledi da je rđav čovek rđav samo zbog zablude, ako nema zabluda
bio bi dobar.  Takvo zaključivanje je zaključivanje robova koji rđave postupke procenjuje
prema posledicama i zato tvrde da je glupo činiti ono što je rđavo dog dobro izjednačavaju sa
korisnim i onim što donosi zadovoljstvo. Zato je i utilitarizam robovski moral. Platon je
pokušao u ovu Sokratovu tvrdnju tumačeči je da ugradi nešto gospodarski i svoje. On je
tumačeči Sokrata njemu pripisao sopstvene osobine.

Prema Piteru Sloterdjiku antčka mudrost je tragični holizam, samointegracija u celinu

univerzuma koja ne može biti postignuta bez heroizma. Tada bi planeta kakvu želi Niče bila
naseljena stanovnicima, posebno muškim, koji bi na svojim plečima ponovo nosili težinu
sveta bez samosažaljenja (VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD O ESTETICI, I DEO O
VEČNOOM VRAČANJU ISTOG PROJEKTA),

1. Anaksimandar

Anaksimandar prema Ničeovom tumačenju predstavlja zamenika za Šopenhauerovu

filozofsku poziciju.
Niče vrši selekciju anegdota o Anaksimandru iz Diogena Laertija birajući samo one koje iddu
u prilog njegovoj slici o Anaksimandru kao prvom psimističnom filozofu,

Rani posthumni fragmenti 23 (14) (Knjiga o filozofu 160) (1872):Filozofija i narod: Nijedan
grčki filozof nije bio nosilac naroda: Empedokle (posle Pitagore) je najviše pokušavao mada
se za to nije služio samo čistom filozofijom već i mitskim sredstvima. Drugi su odbijali narod
od početka (Heraklit). Drugi su imali veoma probran krug obrazovanih pojedinica kao publiku
(Anaksagora). Sokrat je imao demokratske i Demagoške tendencije: Posledica je osnivanje
sekti što je protivdokaz. Ako takav filozof nije uspeo kako će uspeti gori? Nije moguće
zasnovati popularnu kulturu na filozofiji. Zato filozofija u odnosu sa kulturom nikad ne može
imati prvorazredni značaj već samo drugrazredni. Koji je taj značaj?
1. Sputavanje mitskog – Ojačava smisao za istinu na uštrb slobodnog poetskog stvaranja.
Moć istine ili čisto znanje (Tales,Demokrit, Parmenid).
 2. Sputavanje nagona za saznanjem – ojačava  mitsko, mistično i umetničko (Heraklit,
Empedokle, Anaksimandar). Zakonodavsvo veličine.
3. Uništenje rfgidnog dogmatizma religije, običajnog morala,  i nauke. Skeptička osobina
Svaka preterana sila ( religija, mit nagon za znanjem) je rigidni režim, ima varvarske,
nemoralne i sramotne posledice (Sokrat)
4.  Uništenje slepog sekularizma  (zamene za religiju). (Anaksagora, Perikle). Mistička
osobiina.
Zaključak: Filozofija ne može zasnovati kulturu ali može izvršiti pripreme za nju, sačuvati je i
ublažiti je.
Za nemce filozofija je najviši sud školstva, priprema za genija jer nemci nemaju  kulturu.
Zadaci školstva koji su nastali zbog simptoma bolesti nemačkog  doba su:
1. Uništenje sekulaarizma  (nedostatak filozofije za mase)
2.  Sputavanje varvarskog dejstva nagona saznanja (U isto vreme apstiniranje od
izmišljene filozofije. Protiv ikoničke (ANTIKVARNE)  istorije je. Protiv zanimana
učenjaka.
Kultura može nastati samo iz centralizovanja značaja umetnosti i samih umetničkih dela.
Filozofija nenamerno priprema odgovarajući pogled na svet tog umetničkog dela.
Prema Ničeu Anaksimandar svoje filozofsko učenje ostavlja uklesano u kamenu (ON JE
UTEMELJIVAČ).
Niče contra Vagner - predgovor: Spis Niče contra Vagner  je sačinjen  od Ničeovih starijih
spisa.  Iz njih se nesumnjivo može zaključiti da su Niče i Vagner antipodi. To je esej za
psihologe aali ne i za Nemce. Niče je poznat širom Evrope:U Beču, Sankt Peterburgu,
Stokholmu, Kopenhagenu, Parizu, Njujorku… Svuda sem u Nemačkoj. 
Ecce Homo – Zašto sam sudbina 1: Niče smatra da će se njegovo ime vezivati za največu
krizu ikada,  za najveći sudar savesti, za presudu svemu u šta se verovalo, šta se zahtevalo i
što je bilo sakralno. On sebe ne smatra čovekom već dinamitom.  Niče nije osnivač religije, 
jer religijom se bavi  masa, on ne želi vernike. Previše je opak za to, zato što veruje u sebe ne
obrača se masama.  Plaši se da će biti proglašen za sveca, radi je bi da bude proglašen za
budalu jer on i jeste budala (CINIK) Ali on govori istinu mada je njegova istina strašna, jer je
do sada istinom smatrana laž. Prevrednovanje svih vrednosti je formula za samoosvešćenje
čovečanstva. On kritikuje kako nikada nije kritikovao ali je suprotnost osuđivaću. Pojam
politike će se nakon Ničeovih dela pretvoriti u intelektualni rat i sve tvorevine starog
društvenog uređenja će propasti jer sve počivaju na laži. Tek od Ničea nastaje velika politika.
Sumrak idola - Poslovice i strelice 15: Ljude koji će posthumno steči slavu, poput Ničea,
savremenici ne razumeju i upravo zato će steči slavu. Takvi ljudi stiču autoritet na osnovu
toga što nikada nisu razumljeni,
Vesela nauka 125: Bog je mrtav i čovek ga je ubio. To dovodi do nihilizma. Ubistvo Boga je
največe delo preveliko za ljude zbog čega oni sami moraju postati bogovi da biga postali
dostojnii (JUNG) tAli ljudi to još ne shvataju. Ove reči govori ludak koji je došao prerano.. 
Dilemma je potrebno vreme nakon što su učinjena da budu viđena i saslušana. Crkve su
grobnice i nadgrobni spomenici Boga.
Tako je govorio Zaratustra – Predgovor 5: Zaratustrina publika ga ne razume. Oni se ponose
svojim obrazovanjem i ne podnose da budu prezreni (ALUZIJA NA NIČEOVU
SITUACIJU SA NEMCIMA). Zato se Zaratustra obrača njihovom ponosu i priča im o
onome što najviše treba prezirati – poslednjem čoveku. Čovek Ničeovog vremena još može
sebi da odredi svrhu jer e dovoljno jak za to. Za određivanje svrhe je potrebno da čovek još
uvek poseduje haos (NESVESNO) u sebi. Dolazi vreme kad ljudi više to neče moć jer će biti
suviše slabi i pitomi. Biće suviše slabi za samoprevazilaženje.  Taj čovek će biti preslab da
stvara, preslab da prezire mada on najviše zaslužuje da bude prezren. To je poslednji čovek.
On će zaboraviti sve uzvišene stvari poput ljubavi, stvaranja, ćežnje i zvezda. Sam život će
oslabiti ali poslednji čovek je poput bubašvabe neuništiv, njegova vrsta živi najduže. Jedino
za šta će tragati je sreča tj. komfor, laka zadovoljstva i zato su bliski sa drugi ljudima
(ALUZIJA NA ŠOPENHAUERA I PRASIČE). . Bolest i sumnja su za njih grehovi. Njima
treba samo malo opijenosti da bi živeli i mnogo opijenosti da bi lako umrli. Oni rade jer ih rad
zabavlja. Svaka zabava mora biti bezopasna. Neče biti ni gospodara ni robova među njima, to
je suviše teško za njih, oni su prosečni. Oni su stado, jedino što žele je jednakost. Ko ne želi
jednakost dobrovoljno se proglašava ludim. Poseduju smisao za istoriju. Svađaju se ali se i
brzo mire jer je neprijateljstvo preteško za njih.  Imaju male prohteve ali poštuju zdravlje.
Publika na ovaj govor reaguje tako što traži od Zaratustre da ih pretvori u te poslednje ljude.

Hajfdeger primečuje da je Ničeov prevod Anaksimandrovog fragmenta sličan Dilsovom, dok

se prevod samog Hajdegera razlikuje.

Pre Šopenhauera, i njegov intelektualni uzor, Gete je tvrdio da bi večna pravd bila prolazak
svega postoječeg

Rođenje tragedije 3: : Silen: Najbolje je ne roditi se, ako se rodiš da brzo umreš. Da bi se
zaštitili od te istine, da bi je prikrili, Grci izmišljaju bogove i umetnost.. Da bi Helen izdržao
strahote života on izmišlja Bogove. Ti bogovi nemaju veze sa moralnom uzvišenosti i
produhovljenom bestelesnosti, sa askezom, duhovnošću i dužnošću. Oni predstavljaju
otelotvorenje života, svega što postoji bilo da je dobro ili zlo. Niče citira Getea da Heleni
lebdeu slatkoj čulnosti. Olimpijski bogovi  žive istim životom kao čovek i na taj način ga
opravdavaju što Niče smatra jedinom dovoljnom teodikejom. Tako i umetnost usavršava život
i tera na dalje življenje.Apolonski princip, lepota privida. Šilerova naivna umetnost je
apolonijska ali ona nije prirodna kao što smatraju Šiler i Ruso već je morala da pobedi
dionizijsko. Homer je predstavnik trijumfa apolonijskog, Obrću Selenove reči  najgore bi za
njih bilo da brzo umru, a drugo najgore što uopšte moraju umreti. Ta apolonijska lepota je
suprotnost dionizijskoj patnji, sposobnosti za patnju koja je korelat umetničkom talentu.

Rođenje tragedije 8: I satir antičkih grka i naivni pastir Ničeovog doba simbolizuju
pračoveka. Međutim prema satiru pastir je lažan i izveštačen. Satir simbolizuje dionizijskog
čoveka i njegovu bliskost sa bogom. On je i simbol stvari po sebi, prirodne prave istine
nasuprot idiličnog pastira Ničeovog vremena,pojava i kulturne laži koja sebe proglašava za
jedinu istinu. Sfera poezije nike izvan stvarnosti kao tvorevina pesnikove imaginacije već
hoče da bude neulepšani izraz istine, i zato odbacije ulepšavanu stvarnost kulturnog čoveka.
Antička publika je bila spojena sa horom.Antička tragedija je dionizijski hor koji nalazi
odušak u apolonijskom svetu slika. Metafora za antičkog pesnika nije bila retorička figura već
zamenska slika za pojam. Za pesnika lik nike kompozicija sačinjena od pojedinačnih osobina
već živa ličnost pred njegovim očima, koji se od vizije pesnika razlikuje sanio po tome što 
konstntno živi i dela. Pesnici Ničeovog doba su loši jer sse u njegova doba poeziji previše
apstraktno pristupa poeziji dok su estetski fenomeni zapravo prosti. Za pesnika je dovoljno da
je sposoban da vidi životnu dramu, a za dramaturga da poseduje poriv za samopreobražajem,
da govori u ime  drugih (U IME ARHETIPOVA).   Ditirambski hor je hor preobraženih na
takav način kooji zaboravljaju građansku prošlost i društveni status i izražava nesvesno dok
apolonijski ep izražava pojedinca. Hor je preteča dijaloga Tragedija  je sa jedne strane
apolonijska jer njeno jezgro čine vizije koje siu slične slikama iz snova i na taj način  epske
prirode, dok je sa drudge strane objektivizacija dionizijskog zanosa, i zato ne predstavlja
apolonijsko izbavljenje  u prividu već razbijanje pojedinca i njegovoo poistovečivanje sa
prabičem. Na osnovu toga Niče zaključuje da je .drama apolonijsko predočavanje dionizijskih
saznanja i uticaja. Prvobitno, dok je tragediju činio samo hor, tada Dionis nije bio prisutan, ali
sa njegovim prisustvom u tragediji, predstavljenog u obliku tragičnog junaka uz pomoć
apolonijskog privida individualizacije, nastaje drama. U drami apolonijski privid zaklanja
stvaran svet i umesto njega stavlja jedan jasniji, razumljiviji i potresniji svet. Zato se u
tragedijoi spajaju dionizijski jezik, boja, pokreti dinamika, i apolonijska scena. Zato Niče
citira Getea da apolonijske pojave u kojima se dionizijsko objektivizuje nisu više večito more,
smena kretanja i delanja, usplamto život  muzike hora, one nisu energija koja se amo oseča i
koja još nike koncentrisana u slike u kojima sluge dionizijkog u zanosu osečaju bliskost svoga
boga jer mu sa pozornice govori jasnoča i čvrsina epskog uoblličavanja, dionizijsko više ne
goveri energetskim jezikom već apolonijskim jezikom epskih junaka.

Rođenje tragedije 9:Apolonijski deo grčke tragedije je dijalog, a dionizijski igra, pokret. Kod
sofokla karakter njegovih junaka je apolonijsko koje poput maske prikriva i projektuje
dionizijski tragični mit kao njihovu strašnju unutrašnjost i koja nam je potrebna kao spas od
tih strahota. Na taj način apolonijsko je poput naknadnih slika koje nasztaju nakon dugog
gledanja u svetlo, lek za dugo gledanje u dionizijsku tamu. To je objašnjenjevedrine grka, a ne
neugrožena lagodnost kao što se tvrdi u Ničeovo doba. Iza stoičke pasivnosti je božanska
vedrina. Edip koji je predstavnik te pasivnosti, da bi rešio tajnu prirode, Sfinginu zagonetku
mora prekriti zakone prirode – počiniti incest. Prometej sa druge strane predstavlja aktivnost. 
Kod Eshila je glavna tema pravda. Sa jedne strane patnja pojedinca, sa druge patnja bogova
koja ih dovodi do metafizičke identifikacije. Mit o Prometeju ima ima isto značenje kao mit o
praroditeljskom grehu. Mit o prometeju predstavlja aktivni muški greh, dok je mit o
praroditeljskom grehu pasivan i ženski. Ono najbolje i najviše što čovek može da stekne
čovečanstvo mora da izbori prestupom, pa onda da podnosi posledice tog prestupa tj. Patnju i
stradanje kojima bogovi kažnjavaju čovečanstvo koje stremi uvis  Herojska potreba pojedinca
ka opštosti, ka prevazilaženju granica individuacije, želja da postane jedno sa Prabičem. Sve
to vodi pojedinca da unutar  sopstvene ličnosti oseti samoprotivrečnost sveta, odnosno da
počini greh i pati. Prometejev mit daje etički osnov tragedije zajedno sa opravdanjem
ljudskog zla odnosno ljudske krivice kao kazne za greh.On je spoj Apolinijskog i
dionizijskog. Prometej je dionizijska maska, on je umernik koji zato mora da stvara ljude I
uništi bogove, ali iza suštine ovog mita je apolonijsko, eshiilova težnja pravdi. Kao zaključak
ovih razmatranja Niče citira Getea  da sve što postoji je podjednako pravedno i nepravedno, i
oba oblika je podjednako opaženo. To je svet ANAKSIMANDROVA NEPRAVDA,
TAKOĐE MOŽE DA SE SHVATI I KAO NASTANAK SVESTI, KOJI MOŽE DA SE
SHVATI KAO OSNOV TRAGEDIJE).

Rođenje tragedije 13: Grci su povezivali Sokrata i Euripida kao sadašnje demagoge zbog
čijeg uticaja se fizička i psihička sposobnost žrtvuju radi nekog sumnjivog prosvečenja koje
vodi postepenoj degeneraciji fizičkih i psihičkih sposobnosti.Zato ih je obojcu ismevao
Aristofan. Sokrat je dolazio na Euripidove predstave mada je mrzeo tragedije. Delfsko
proročište je euripidu dalo drugo mesto u mudrosti, nakon sokratovog prvog mesta dok treče
mesto daje Sofoklu koji čini ono što je dobro i za šta zna da je dobro. Zato njih trojca
predstavljaju tri znalca koju odlikuje jasnoča (SVESNOST) tog znanja. Sokrat osuđuje što su
dotadašnji znanci delali samo po nagonu, na taj način osuđujući dotadašnju umetnost i etiku i
on želi to da promeni. Niče citira Getea To Sokrat uspeva zahvaljujući njegovom daimonu,
nagonu ka dobrom. Dok je do tada nagon bio stvaralac, a razum samo kritičar, kod Sokrata je
razum stvaralac a nagon kritičar. (FROJDOV SUPER - EGO).  Njegov logički nagon nije
mogao da se okrene protiv samog sebe što je svojstvo svih jakih nagona.Svojom žrtvom
Sokratove vrednosti postaju ideal.
Rođenje tragedije 18: Volja uvek uz pomoć privida prostrog preko stvari tera živa bića da
nastave da žive. Jednog čoveka u životu održava zadovoljstvo saznanja  i zabluda  da
saznanjem može doći do konačnih istina. (Volja za istinom).Drugog održav u životu lep
umetnički privid. (Apolonsko) Trećeg metafizička udeha da se iza vela pojedinačnih pojava
neuništivi život teče dalje. (Dionizijsko) Ova tri vrsta privida služe da  za velike duhove koji
osečaju muke postojanja i tonu u nihilizam pa ih odabranim sredstvima valja nadražiti ovim
sredstvima i savladati njihovo neraspoloženje, Ta tri privida čine kulturu koju u zavisnosti od
zastupljenosti ova tri privida možemo nazvati sokratskom, umetničkom ili tragičkom.. U
istoriji su sve tri vrste predstavljenje u aleksandrijskoj, helenskoj i induskoj kulturi. Kultura
Ničeovog doba je sokratska, cilj obrazovanja je naučnik, čak i poezija nastaje iz teorijskog
podražavanja i dejstvo rime nastaje iz razvoja pesničke forme iz veštačkih teorijskih
eksperimenata.   Ovog teorijskog čoveka svoga doba Niče poredi sa Geteovim
Faustom.Postojanje neteorijskog čoveka u Ničeovo doba je čudo. U jezgru te sokratovske
kulture je optimizam isti kao u aleksandrijskoj kulturi čija je posledica želja za opštom srečom
(UTILITARIZAM). Nužan uslov postojanja alekandrijske kulture je ropstvo ali ona zbog
svog optimizma poriče njegovo postojanje. I nakon što se  dejstvo lažnih pojmova poput
‘dostojanstva čoveka’ i ‘dostojanstva rada’ istroši kultura propada. Najopasnije je varvarsko
ropstvo koje je svoj položaj naučilo da smatra nepravdom  i zato sprema osvetu ne samo
svojim gospodarima nego čitavom čovečanstvu (PRVI PUT SE OVDE KOD NIČEA
JAVLJA IDEJA O USTANKU MORALA ROBOVA). Ova opasnost preti i modernom
dobu (NIČE PREDVIDEO MARKSIZAM).  Čak i  religije postaju teorijske, iz njih je
uklonjen mit koji je nužna pretpostavke svake religije pa i u sferi religije počinje da vlada
optimizam.Veliki duhovi su umeli da iskoriste oruđa same nauke da bi pokazali granice
znanja.  To su bili Kant i Šopenhauer koji su tako porazili optimizam koji se nalazio u jezgru
logike. Kant je otkrio da su prostor, vreme i uzročnost koji su smatrani  bezuslovnim
univerzalnim zakonima, samo forme opažanje koje služe da pojavu uzdignu i njm zamene
suštinu stvarnosti i tako spreče njeno saznanje. Optimizam nauke nakon toga zamenjuje
tragičarski pesimizam koji zamenjuje nauku mudrošču i sagledava celokupni svet i njegovu
večnu patnju vidi kao sopstvenu. Čoveku te tragične kulture koji se samovaspitava na
ozbiljnost i strah potreban je novi oblik umetnosti, umetnost metafizičke utehe, tragedija. Niče
citira Getea. Sokratovska kultura je uzdrmana jer počinje da naslučuje svoje posledice, i da
sumnja u večito važenje svojih logičkih temelja. Teoretičar se plaši sopstvenih posledica pa
nezadovoljen nije spreman da se prepusti pesimizmu. On ne želi ništa da shvata potpuno i
celokupno sa njenom surovošču jer ga je razmazio optimizam. (VEROVATNA ALUZIJA
NA ŠOPENHAUERA).  On oseča da kultura zasnovana na naučnim principima mora da
propadne ako postane nelogična, odnosno da se plaši i beži od svojih posledica.

esavremena razmatranja – Šopenhauer kao vaspitač 4: Zato što pomoću Šopenhauera

poznajemo Ničeovo vreme možemo se uz pomoć njega vaspitati protiv tog vremena. U
budučnosti ljudi će prestati da čitaju knjige. Nemci veruju da je svet popravljen, da  osnivanje
novog Nemačkog carstva označava pobedu nad pesimističkom filozofijom. Ta tvrdnja je
sramotno ulagivanje sadašnjim idolima i pokazuje da se ne razlikuje ozbiljnost filozofije i
ozbiljnost novina. Žurnalizam je zamenio filozofiju i religiju. Svaka fiozofija koja veruje da
neki politički događaj menja ili rešava problem života lažna je filozofija. To je posledica
učenja da je država najviši cilj čovečanstva što nije regres u paganstvo već u glupost. Čovek
koji vidi u služenju državi najvišu dužnost i ne zna više dužnosti ali to ne znaći da ne postoje
druge dužnosti i ljudi, a jedna od tih viših dužnosti je da se uništi svaka glupost. Zato se Niče
ovde bavi filozofima čiji cilj prevazilazi državu u odnosu na kulturu čija  je sfera nezavisna od
dobrobiti države, Sveopšta žurba, dekadencija,  prestanak razmišljanja i jednostavnosti su
simptomi nestanka kulture. Religija nestaje. Nacije su ponovo međusobno neprijateljske i
iščekuju rat. Nauka koja se previše gaji i pušta da se razvija svojim tokom  razjedinjava se i
uništava stara verovanja- Obrazovanim klasana i državama vlada ekonomija. Svet je sve
siromašniji u ljubavi i dobroti. Obrazovani ne predstavljaju utočište od sekularizacije već
postaju sve nemirniji, nepromišljeniji i bez ljubavi. , Sve služi ovom varvarstvu pa i umetnost
i nauka. Obrazovani čovek postaje največi neprijatelj obrazovanja jer lažima želi da porekne
opštu bolest. Oni su ogorčeni kada se govori o njihovoj bolesti i lažima. Oni veruju da su
ispred vremena i lažno su veseli. To je tužno. Postoji u Ničeovom dobu sklonost ka
uništavanju kojoj se protivi nacionalna država ali ona samo povečava opšti osečaj
nesigurnosti u groženosti. Pojedinci se prave da nisu svesni toga ali jure za srećom jer znaju
da se uskoro sama potraga može završiti smrću.To je doba atomizma (INDIVIDUALIZMA).
Nekada je neprijateljske sile crkva držala pod kontrolom ali hriščanstvo da bi preživelo
moralo je kroz reformaciju da se odrekne dela svoje vlasti. U Ničeovo vreme vladaju trgovci i
vojna sila i žele da igraju ulogu crkve. Ovo iščekivanje nesreće i koriščenje svakog preostalog
trenutka kvari ljude i podstiće njihove sebične nagone, dok ih nevolja zapravo popravlja.
Postoje tri uzora za preobražaj čoveka Ničeovog doba:
1. Rusoov čovek -  Ovaj uzor ima najveći uticaj i privlači masu. On je zgnječen višim
klasama i bogatstvom, iskvaren sveštenicima i lošim vaspitanjem, i smešnim
običajima posramljen pred samim sobom On odbaiti umetnosti, nauke  i ostale
prednosti kulturnog života.. Prirodno stanje kome teži mu je nedostižno.On čezne za
 samoprevazilaženjem što je stanje u kome se donose užasne odluke ali u kome se teži
najplemenitijem i najređem.
2. Geteov čovek. - Ovaj uzor je samo za malobrojne. On je za kontemplativne ljude
velikog stila i masa ih pogrešno razume. Geteov čovek umiruje opasne nagone
Rusoovog čoveka. On ga izbegava jer mrzi sve nasilno. On nezasito posmatra
celokupnu prirodu, istoriju, sve umetnosti, mitologije i nauke. Največa opasnost za
ovaj tip čoveka je da postane malograđnin. Geteov čovek živi od svega velikog što je
postojalo i što postoji. On nije aktivni čovek, ako nekada dela iz tog delanja neče
nastati ništa dobro, a posebno promena poredka. Nedostaje mu više mišiča i divljine
da bi bio vredniji.
3. Šopenhauerov čovek - Ovaj uzor je za najaktivnije ljude. Kontemplativne  ljude ovaj
uzor bi uspavao, a masu uplašio. On svojevoljno prihvata patnju intelektualne
savesti.koju koristi da uništi svoju volju i preobrazi sebe što je smisao njegovog
života. Ovu intelektualne savest drugi ljudi vide kao pakost jer čuvanje svojih
nedostataka i laži smatraju dužnošću čovečanstva i one koji ne poštuju tu dužnost
smatraju zlim. Sve što postoji i može se poreći i treba poreći. Imati intelektualn savest.
znači verovati u postojanje koje se ne može poreči, koje je čista istina bez laži. Zato je
smisao života čoveka sa intelektualnom savešću metafizički i potvrdan mada se
ispoljava kao uništavanje životnih zakonitosti. Njegovo delanje mora biti konstantna
patnja.Oni znaju da je patnja najbrži put do savršenstva. Šopenhauerovski čovek je
indiferentan po pitanju sopstvene dobrobiti, ali je strastven kad je u pitanju saznanje,
obrnuto od hladnih naučnika. On nije samo posmatrać, več testira saznate istine na
sebi, svestan je patnji koje će biti posledica njegove intelektualne savesti. On svojom
hrabrošću uništava svoju sreću. On mora biti neprijateljski nastrojen prema ljudima
koje voli, prema institucijama koje su ga stvorile, bez milosti i prema ljudima i prema
stvarima čak i ako pati što ih povređuje, biće pogrešno shvaćen i smatran saveznikom
onoga što prezire (KO NIČE NACIZMA), ma koliko težio pravdi  zbog
ograničenosti ljudskih uvida biće nepravedan. Jedina mu je uteha Šopenhauerova
tvrdnja da je srečan život nemoguč, i da je najviše što može imati herojski život.
Herojski život je onaj u kome se nosi sa velikim teškoćama radi opšte koristi i
pobeđuje se, ali sa malo isplativosti za samog sebe. Tada se postiže nirvana - sloboda
od volje i biva hvaljen kao heroj. Veliki čovek nije veliki zbog toga što mu je
poklonjen neki poseban talenat ili zato što u njemu postoji unutrašnja prinuda.Veliki
čovek ne dozvoljava da bude darovan ili prinuđivan. On odbacuje komformizam i
odlučuje da pati zbog života jer drugi ugrožavaju njegovu autentičnost.Težinu ove
užasne odluke da bude autentičann čovek shvata postepeno jer tada mora da se mući
egzistencijalnim pitanjima kojima se drugi ne muče jer se zadovoljavaju svojim
društvenim maskama (JUNGOVA PERSONA).. Ko želi samo da bude tačka u
razvoju neke generacije, države ili nauke hoće samo da postane deo istorije i ne
razume život.  To je igra večitognastajanja. Heroizam intelektualne savesti je
osloboditi se konstantnog nastajanja. Sve što nastaje je je prividno, površno i dostojno
prezira. Čovek odgovor može nači samo u biću, onom što postoji nepromenjivo. Zato
je njegov zadatak da uništi sve ono što nastaje, da pokaže sve ono što je pogrešno u
stvarima. I Šopenhauerovski čovek hoće sve da sazna kao i Geteovski, ali ne radi svog
opstanka i zadovoljstva kao Geteovski čovek jer on sam sebe prvog žrtvuje radi
 saznanja. Herojski čovek prezire dobrobit, svoje vrline i poroke, procenjivanje stvari
iz subjektivne perspektive, on se za sebe ne nada više ničemu. Njegova moć leži u
sposobnosti samozaborava, a ako se seti sebe i dalje izgleda sebi beznačajno
upoređenju sa veličinom svog zadatka. Filozofi su tragali za srečom i istinom ali niko
nikada ne nađe ono što traži. Za razliku od njih onaj koji traga za neistinom i nesrečom
oslobađa se stega života.

Prema autoru i Anaksimandar i Šopenhauer su slični pte:

1. Obojca postuliraju svet koji poseduje večni i unutrašnji oblik pravde koja se sastoji od
uništavanja onoga što nastaje.
2. Stav obojce je pesimistički.
3. Obojca predstavljaju svest kao dualistički koga čine nediiferencirana večna supstanca i
večno promenjivi pokrov koji je pokriva.
Šopenhauer tvrdi da Šiva predstavlja balans između nastajanja i uništavanja i da se zato
predstavlja kao falus koji povezuje seksualno razmnožavanje i smrt (VAŽNO ZA
PROJEKAT, NIČEOVA VOLJA ZA MOĆ KAO SPOJ EROSA I NAGONA SMRTI).

Šopenhauer tvrdi da večna pravda kao večna je izvan vremena i zato ne može biti retributivna
pravda, ne može dopuštati odlaganja i rokove već samo uravnotežuje loša dela sa lošim
posledicama. Svet predstava, vezan za princip dovoljnog razloga i na taj način uzročne
zakone, postoji u vremenu. Sa druge strane volja iz koje sve stvari nastaju postoji izvan
vremena. Iz toga sledi da je suština sveta kao volje bezvremena i večna. Večna pravda može
postojati samo unutar volje. Samo je volja slobodna jer je izvan vremena i na taj način nije
potčinjena uzročnim zakonima. Takođe svet kakav je predstavljn ljudima je odraz volje tako
da bilo koje objašnjenje zašto se događa večna volja može se nači samo ispitivanjem same
volje, a ne njene predstave ljudima.

Anaksimandar je jedini filozof iz Ničeove Filozofije u tragičnom dobu Grka koga Šopenhauer
ne spominje.

Šopenhauerova volja je Kantova stvar po sebi.

Tako je govorio Zaratustra – O iskupljenju: Ljudi Zaratustrinog vremena s fragmentarni

poseduju samo po jednu izraženu osobinu (Čovek sa velikim uvetom – sujetni umetnik). Oni
su građa za budučnost, građa za ubermenscha.  Zaratustri je su najnepodnošljiviji prošlost i
sadašnjost. On ne bi mogao da podnese život da nike vidovnjak tj. Onaj koji hoče, stvaralac i
most ka budučnosti. Zaratustra želi da iskupi našu prošlost, da našu prošlost načini našim
izborom. Prošlost determiniše volju jer je volja ne može promeniti. Zbog svoje nemoći volja
postaje destruktivna. Nastaje osvetoljubivost,resantiman  svemu onome što ne oseča
resantimab prema prošlosti kao ona. Kao kaznu za to što ne može promeniti prošlost, sama
volja, sam život bivaju proglašeni kaznom.  Ako sve prolazi onda mora biti i pravedno to što
prolazi.Pošto je prošlost npromenjiva i kazna mora biti večna. Volja se može iskupiti za svoje
grehe samo ako postane poricanje. (ANAKSIMANDAR I ŠOPENHAUER). Ali zaratustra
nudi drugo rešenje. Volja je uvek stvaralačka. Prošlost je slučajna i determinišuća dok je
stvaralačka volja ne prihvati kao sopstveni izraz. Zaratustra tu dolazi na rub učenja o večnom
vračanju istog.

Autor navodi Vilkersonovu tvrdnju da dok je Heraklit pobijao ili mije prihvatao
konvencionalna verovanja i intelektualne trendove svoga doba, njegova misao se protivila
Anaksimandru i njegovoj pesimističkoj misli, protiv odvajanja apeirona od sveta vremena,
prostora i uzročnosti, protiv suda da je nepravedan preobražaj stvari u njihove suprotnosti. Na
sličan način Niče je video sebe kao protivnika Šopenhauerovog pesimizma, dok je pobija ili
odbijao da prihvati zajednička verovanja i intelektualne trendove svoga doba. Zato je
nadmetanje između Anaksimandra i Heraklita koje ističe Niče analogno nadmetanju izmeđđ
Šopenhauera i samog Ničea.