Niče i Anaksimandar: Nevinost nastajanja i život bez hipoteke

Sumrak idola – Četiri velike zablude 7: Slobodna volja je proizvod teologije, nastao da
čoveka učini odgovornim, tj. zavisnim od teologa.  Svuda iza pojma odgovornosti je nagon za
kažnjavanjem i suđenjem. Na taj način nastajanje je ostalo bez svoje nevinost kada se nešto
što postoji svodi na volju, svrhu i odgovornost. Učenje o slobodnoj volji je izmišljeno zarad
kažnjavanja tj. Da bi neko mogao da se okrivi. . Ceo pojam slobodne volje i moralne
odgovornosti  nastao je da bi se sveštenicima omogućilo da kažnjavaju. Zbog toga je svaka
radnja morala da se smatra voljnom, a poreklo svih radnji traženo je u svesti. Niče i imoralisti
žele da pojmove zločin i kazne izbaci iz sveta i od njih očiste psihologiju, istoriju, prirodu,
institucije i sankcije. Njihov največi neprijatelj je religija koja nastavllja da pojmom moralno
uređenog sveta kvari nevinost nastajanja pojmovima kazne i krivice. Zato je  hrišćanstvo
metafizika dželata
Prema Ničeovom tumačenju Anaksimandar tvrdi da svaki oblik odvojenog iundividualnog
postojanja, bilo kakvo nastajanje, bilo u obliku cvetanja, odumiranja ili postojanosti
pretpostavlja nepravdu koja mora biti ispravljenja eventualnom smrču, nestankom ili
uništenjem.Iz toga sledi da prema ovom Anaksimandrovom objašnjenju nastajanje nikada nije
nevino. Iz toga dalje sledi da ako Anaksimandar otelotvoruje početak zapadne filozofije, ako
je prvi mislilac koji je formulisao arhe same filozofije, onda je savršeni suparnik za Ničea
koji deklariše da je nastajanje nevino. Za Ničeovu filozofiju je ključan njegov pokušaj
oslobađanja čoveka od močnog osečanja krivice,duga i gneva protiv prolaznosti vremena.
Autor pretpostavlja da Niče smatra da je Anaksimandrovo pisanje posedovalo nevinost i
naivnost koje su otete savremenim filozofima jer on nije morao da zadovoljava zahteve
religijskih i političkih autoriteta, da čuva sopstveni život samocenzurisanjem
nekonvencionalnih učenja, da zadovoljava zahteve pokrovitelja ili institucije koja ga
zapošljava ili imao eguistencijalne potrebe koje je morao da zadovolji reklamiranjem svojih
učenja i veština,

Ecce Homo – Zašto pišem tako dobre knjige 4: Unutrašnja nagonska napetost koja se izražava
pomoću simbola i tempa simbola određuje stil.  S obzirom da je Niče posedovao veliku
množinu nagona na raspolaganju mu je bio i veliki broj stilova. Svaki stil je dobar koji
izražava neko unutrašnje stanje, pored toga se ne oglušujući na formu koju čine simboli,
tempo tih simbola, i izražajne gestove, Niče poseduje nepogrešiv nagon za formu. Dobar stil
po sebi je besmislen, idealizam,  kao što je lepo po sebi, dobro po sebi i stvar po sebi. Svaki
stil pretpostavlja publiku koja deli unutrašnje stanje njim izraženo. Zaratustra još uvek nema
publiku tako da niko još ne razume njegovu umetničku vrednost. On je prvi ispunio potencijal
nemačkog jezika. On je prvi otkrio umetnost velikog ritma, velikog stila, dzgih perioda da bi
se izrazio rast i opadanje uzvišenih, nadljudskih strasti,. ,,Sedam pečata” Niče smatra
vrhuncem poezije.
Autor smatra da Ničeov aforistički stil treba smatrati visoko razvijenim oblikom
predsokratovskih izrekam koje se često pogrešno nazivaju fragmentima (VAŽNO ZA
REVIDIRANI RAD O ESTETICI).
Jezik nije i nikada ne može postati transparetni medium za prenos misli već uvek
pretpostavlja datu strukturu navika, običaja, čak i metafizike. (VAŽNO ZA REVIDIRANI
RAD O ESTETICI).
S one strane dobra i zla 20: Filozofski pojmovi ne nastaju samostalna već ka deo pojmovne
mreže. Zbog ove srodnosti pojmova filozofi sa svojim sistemima uvek prirodno slede jedan
drugog. Filozofske misli nisu otkrića već povratak zajedničkoj duši (KOLEKTIVNO
NESVESNO) u kojoj su nastali ovi pojmovi. Tako se objašnjava porodičnsa sličnost (Koristi
ovaj izraz pre Vitgenštajna) između indijske, grčke i nemačke filozofije Sličnost filozofija
naroda je uzrokovana sličnošću jezika naroda koja je opet izazvana sličnošću vrednosti i
životnih uslova koji su određeni fiziologijom (SLIČNOST ARHETIPOVA) Ovo Niče
smatra kritikom površnosti Lokovog shvatanja porekla ideja.
Predsokratovci su na osnovu zajedničkih jezičkih resursa stvorili tektove koji su iznenađujuće
u sukobu sa konvencijama, tekstove koji provociraju ćitaoce da preispitaju svoje predrasude i
navodno znanje. (VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD O ESTETICI).
Tako je govorio Zaratustra – O čitanju i pisanju: Zaratustra naviše voli ono što je napisano
krvlju jer je krv intelekt. . Takve knijge je teško čitati. Prezire čitaoce. Oni su malo vredni jer
svi ljudi danas umeju da čitaju što kvari i pisanje i mišljenje. Intelekt je prvo bio predstavljen
kao bog, pa čovek, a sad je masa. Ko piše krvlju i izrekama ne želi da ga čitaju već da ga uće
napamet. Da bi razumeo izreke potrebna ti je veličina. Takve pratioce želi Zaratustra. Hrsbre,
koji se smeju jer hrabrost traži smeh. Zaratustra je iznad ljudi koji žele da se uzvise. Ko se
uzdigne smeje se zemaljskim tragičmim igrama i tragičnoj ozbiljnosti.  Da bi bio mudar čovek
mora biti hrabar, nezabrinut, podrugljiv i nasilan. Teško je podnositi život ali to svi činimo i
to je uzrok čovekovog ponosa i rezignacije. . Ljudi vole život jer su navikli da vole.  U svakoj
ljubavi ima ludila, a u svakom ludilu razuma. Nezabrinuti su najsrečniji. Zlo je ono ozbiljno i
temeljno. Ne ubija gnev već smeh.
Autor smatra da ovo spajanje krvi,, intelekta i osetljivog čula mirisa podseča na Ničeovo
razumevanje mudraca kao onoga sa oštrim ukusom, ukusom dovoljno oštrim da bude surov
(VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD O ESTETICI).
Autor ističe da je aforizam pre svega nešto ograničene forme. On uz autorovu pomoč
konstituiše sebe kao individualni, ograničeni tekst sa specifičnim horizontom
(PERSPEKTIVOM). Svako jezik vredan govorenja i pisanja poseduje kapacitet za
beskonačni broj varijacija, kao što su pokazali strukturalisti i poststrukturalisti. Kao što
pojedinačna biča nastaju iz Anaksimandrovog apeirona, aforizmi predstavljaju jedinstveni
način oblikovanja, struktuiranja, davanja smisla i tona, jezičkom resursu. U toj meri je
Anaksimandar sa samo jednom preživelom rečenicom bio od značajnog uticaja za Ničeov stil
pisanja. (VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD O ESTETICI).
Ničeov prevod Anaksimandrove izreke je izostavio reč allelois, jednom drugom, koja je
pridodata izreci 1838.
Anaksimandrova ideja da bezbrojni svetovi sukcesivno nastaju iz i vračaju se u apeiron je
stmulisala Ničeovu misao o večnom vračanju istog i njegovu nameru da nastajanje prikaže
kao večno. Međutim dok po Anaksimandrovoj viziji svaki svet mora da plati kaznu za svoje
postojanje, sukcesija svetova u Ničeovom večnom vračanju istog je slobodna od krivice. Taj
proces je egzemplar nevinosti nastajanja bez duga, kazne ili hipoteke.
Tako je govorio Zaratustra – O iskupljenju: Ljudi Zaratustrinog vremena s fragmentarni
poseduju samo po jednu izraženu osobinu (Čovek sa velikim uvetom – sujetni umetnik). Oni
su građa za budučnost, građa za ubermenscha.  Zaratustri je su najnepodnošljiviji prošlost i
sadašnjost. On ne bi mogao da podnese život da nike vidovnjak tj. Onaj koji hoče, stvaralac i
most ka budučnosti. Zaratustra želi da iskupi našu prošlost, da našu prošlost načini našim
izborom. Prošlost determiniše volju jer je volja ne može promeniti. Zbog svoje nemoći volja
postaje destruktivna. Nastaje osvetoljubivost,resantiman  svemu onome što ne oseča
resantimab prema prošlosti kao ona. Kao kaznu za to što ne može promeniti prošlost, sama
volja, sam život bivaju proglašeni kaznom.  Ako sve prolazi onda mora biti i pravedno to što
prolazi.Pošto je prošlost npromenjiva i kazna mora biti večna. Volja se može iskupiti za svoje
grehe samo ako postane poricanje. (ANAKSIMANDAR I ŠOPENHAUER). Ali zaratustra
nudi drugo rešenje. Volja je uvek stvaralačka. Prošlost je slučajna i determinišuća dok je
stvaralačka volja ne prihvati kao sopstveni izraz. Zaratustra tu dolazi na rub učenja o večnom
vračanju istog.
Autor ističe da sam pojam iz naslova poglavlja, iskupljenje, označava i moralno i ekonomsko
iskupljenje.
Tako je govorio Zaratustra – Nadgrobna pesma: Zaratustra oplakuje nevine i vesele  zablude
svoje mladosti. Nevine nade mladosti brzo umire, nju su prvo želeli da ubiju Zaratustrini
neprijatelji. Ubiti nečije mladalačke snove je gore od ubistva, Oni su oduzeli večnu blaženost.
Za njega je postojanje bilo sakralno. Njegov omladalački optimizam njegovi neprijatelji su
pretvorili u pesimističku patnju. Sa puta slobodnog duha skrenuli su ga na put saznavaoca.
Nekada je žeeleo da se odrekne svakog prezira ali njegovi neprijatelji su čitavu njegovu
okolinu načinili vrednom prezira, Slavlje zbog svega što je prevazišao pretvorili su u
žalopojke prevaziđenog, Zaratustrinih bližnjih koje je povredio tin prevazilaženjem..Kvarili
mu najbolje tvorevine. Pred njegovu empatiju  stavili su najgadnije prosjake tako da ostane
bez nje. Svaku žrtvu iskvarila je religija.  Zaveli su njegovog omiljenog pevača  (VAGNER)
tako da je stvorio Parsifala.. Zaratustrina največa nada je ostala neizrečena bez Vagnerove
muzike, a umrle su njegove mladalačke utehe i iluzije. Ovu patnju je prevazišao uz pomoć
čvrste volje.  Volja sadrži sve neiskupljeno iz mladosti. Volja je uništitelj uspomena na
prošlost.
Tako je govorio Zaratustra - Najtiši čas: Zaratustra treba da napusti svoje učenike i vratti se u
svoju samoću i to ovaj put čini nerado. Kao u trenutku zaspivanja, kada nestane tlo pod
nogama Zaratustri se obratio glas (NJEGOVO NESVESNO) On nesvesno zna učenjeo
večnom vračanju istog ali nema snage da ga osvesti. Za njega on još nije dovoljno ponizan.
On je ponizan, ne potnaje svoj vrhunac, ali zna svoje najniže trenutke. Niče se obratio ljudima
ali ga nisu razumeli, smejali su se njegovom autentičnom putu. (ISTO KAO I NIČEU).
Međutim on je taj put zaboravio čim mu je stalo do tog podsmevanja. On je zaboravio da
sluša, a sada treba da zapoveda. Najpotrebniji je onaj koji zapoveda velika dela. Izvršiti velika
dela je teško, ali još teže je zapovedati ih. Najmanje je oprostivo kada neko ima moć ali neče
da vlada. Najtiše reći donose najviše promene, najlakše misli vladaju svetom. Zaratustra treba
da je senka Űbermenscha, on treba da zapoveda i tako da prednjači. mora postati dete, ponovo
nevin i osloboditi se stida. Ko želi da postane dete mora da prevaziđe ponositost mladosti.
Zataustra ne želi da je prevaziđe. Njegova učenja su zrela, ali on nije dovoljno zreo za njih.
Zato mora da se vrati u svoju usamljenost.
Tako je govorio Zaratustra – Putnik: Zaratustra je zavoleo svoju sudbinu. Ne veruje više u
slučajnosti, u svim stvarima koje mu se događaju vidi deo sebe.Svakog čoveka jake volje ćeka
njehov autentični vrhunac koji je istovremeno i njegova največa opasnost. Ko sebe štedi od
opasnosti slabi od toga.  Potrebno je očvrsnuti. Ko sebe stalno štedi na kraju oboli od tog
šteđenja. Da bi se saznalo mora se odreći antropocentrizma. Saznavalac vidi samo površinu
stvari, dok je  Zaratustra želeo da vidi njihov poozadinski dubinski aspekt i zato mora da
prevaziđe samoga sebe.  Zaratustra sada sa svojih najviših visina mora da siđe u najniže
dubine i patnjeVrhunac dolazi iz največe i najdublje patnje (JUNGOV SILAZAK U
NESVESNO).. Zaratustra želi da patnje oslobodi samu patnju. On veruje svemu strašno, voli
svako čudovište. Ljubav je največa opasnost za usamljenika, ljubav prema svemu pod
uslovom da je živo.
Tako je govorio Zaratustra - O priviđenju i zagonetci 1:Zaratustru mući pesimizam i
nihilizam, da on koji stigao visoko  mora duboko pasti. Ali on je smogao hrabrosti da se
protiv njih pobuni. Čovek je najhrabrija životinja, on je svojom hrabrošću savladao svoju
patnju, a čovekova patnja je največa. Hrabrost uništava besmisao. Hrabrostuništava i
empatiju. Empatija vodi nihilizmu jer što čovek više sagleda život to više patnje vidi.
Hrabrost ubija i smrt jer želi ponovno vračanje istog.
Tako je govorio zaratustra – O priviđenju i zagonetci 2:.Prošlost je beskonačna. I budučnost
je beskonačna. One se spajaju u sadašnjem trenutku. Sve što je linearno laže,  svaka istina je
iskrivljena (NELINEARNA), vreme je beskonačni krug. Sve što se može dogoditi već se
dogodilo. Sve stvari su nužnje jer su vezane sa svim drugim stvarima i zato svakii tenuto
nužno implicira sve, pa i sebe samog.  Pastir i zmilja predstavljaju čoveka koji prihvata sve
što prezire i što ga mući, i raduje se povratku toga. Tako  se čovek preobražava u
ubermenscha
Autor tvrdi da je duhovnost za Ničea način samoorganizacije koji dopušta složena
prilagođavanja, iskustva i nove oblike mišljenja i ponašanja (SUBLIMACIJA).
Pozni posthumni fragmenti 11 (74) (Volja za moć 711)(1887):Zašto je vrednovanje
nedopustivo:
1. Zato što u okviru celokupnog procesa rad čoveka ne dolazi u obzir jer ne postoji
celokupni proces u obliku sistema.
2. Zato što  nema celine, vrednovanje ljudskog života i ljudskih ciljeva ne može se
izvršiti s obzirom na nešto što ne postoji.
3. Zato što su nužnost, uzročnost i svrhovitost korisni prividi.
4. Zato što cilj nije povečanje svesti već porast moći. Taj porast uključuje i korist od
svesti. Isto va\i i ya zadovoljstvo i bolo.
5. Zato što sredstva ne mogu biti kriterijumi vrednosti. Dakle stanja svesti poput
zadovoljstva i bola ne mogu biti kriterijumi jer je svest sredstvo.
6. Zato što svet nije organizam nego haos. Zato što je razvoj intelekta samo sredstvo za
preživljavanje. Zato što poželjnost nema smisla u odnosu na univerzalni karakter bića.
Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod) 26 (35) (1884): Kao i u snu, i u budnom stanju
dolazi do obrtanja vremenskog sleda. Uzroci se izmišljaju u skladu sa događajem koji čovek
smatra činjenicom. Ono što smatra svrhom i sredstvima rezultat je procesa. Čovek je uvežban
da ne veruje ni u šta što nema uzrok. Svim aktuelnim iskustvima prethodilo je vreme kada je
stvaran motiv za činjenicu koja je trebala da se iskusi. Tako je u slučaju svih mišičnih i
nervnih pokreta. Dakle deo svakog čulnog opažaja je vrednovanje da li  se prihvata ili se
odbacuje ulazak tog procesa u svest. Ceo organski život je u vidu vidljivih pokreta, u skladu
sa mentalnim događajima. Organsko postojanje je vidljivi izraz mentalnog postojanja.
Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod) 26 (36) (1884):Nervni sistem i mozak su provodni
sistem i centralni aparat bezvroj pojedinačnih umova (NAGONA) različitog ranga. Miščkenje
već dato sa čelijom. Izvan čelije ne postoji mišljenje već pravilan, otačnije odnosan karakter
svega što se događa samo odgovara modelu mišljenja tj.pamčenje i zaključivanje.
Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod) 26 (37) (1884): Zabluda nema u sferu neorganskog
a ne intelektualnog oslobođenog individualnosti. Organska biča moraju posedovati svoj
egoistični ugao (PERSPEKTIVU) da bi opstala. Organska biča mogu misliti samo u onoj
merii koliko im je potrebno za opstanak. Mišljenje je kontinuirani proces paralelan sa rastom i
razmnožavanjem
Srednji posthumni fragmenti 26 (398) (moj prevod) (1884):Produhovljenje
(SUBLIMACIJA) zadata kao cilj. Oštra distinkcija između dobra i zla, vrline i greha, kao
sredstvo za samodisciplinovanje, da načini čoveka gospodarem nad sobom, da ga pripremi za
produhovljenje.  Međutim, ako nema realizacije duh postaje jako tanak.
Genealogija morala – predgovor 5:  Cilj Ničeovog genealoškog projekta nije samo davanje
još jedne u nizu hipoteza o nastanku morala, to je samo sredstvo. Cilj je ispitivanje vrednosti
morala tačnije vrednosti nesebičnosti koja je izraz nagona empatije,  samoodricanja i
samožrtvovanja, koje je veličao Šopenhauer, od kojih je načinio sakralne vrednosti, od kojih 
je on načinio metafizičke pojmove i vrednosti po sebi. Na osnovu njih život odbacuje samog
sebe. Niče oseča skepticizam prema njima smatra ih največom opasnošću po čovečanstvo jer
etika empatije koju propagiraju evropski filozofi Ničeovog vremena vodi u evropski budiyam
tj. nihilizam. Do tada su filozofi među kojima je Platon, Spinoza, La Rošfuko i Kant empatiju
smatrali bezvrednom.
Tako je govorio Zaratustra – Ozdravljenik 1: Zaratustra priziva svoju najdublju misao
(MOGUČE POREĐENJE SA FROJDOVIM NESVESNIM)  koja u njemu izaziva
gađenje. Zaratustra je zastupnik života, patnje i večitog vračanja istog.
Tako je govorio Zaratustra – Ozdravljenik 2: jezik je samo prividan most između ljudi. Koji
žive večno odvojeni. Svaka duša ima svoj svet, a svet druge duše im je tuđ (SLIČNO JE
MISLIO I FROJD). Svaki čovek živi unutar svoje perspektive, ne postoji ništa van nje. Mi
ovo načešće zaboravimo pri susretu dva čoveka sa sličnim perspektivama, a tu razliku je
najteže prevazići.  Ne postoji ništa izvan čoveka što on konstantno zaboravlja. Radi tog
zaboravljanja postoje imena. Imenima se označavaju stvari da bi u njima čovek pronašao
okrepljenje.Životinje kazuju učenje  o kosmološkom večnom vračamju istog. Da bi došao do
tog učenja Zaratustra je morao da prevaziđe svoje gađenje.  Čovek je najsurovija životinja
koja je u tragedijama uvek nalazila zadovoljstvo. Vrhunac tog zadovoljstva je dostignut kada
je bio izmišljen pakao. U mukama velikih uvek su uživali mali ljudi i to nazivali sažaljenjem.
To je optuživanje života u kome se posebno istiću pesnici. Najsuroviji je čovek prema samom
sebi.  On oseča zadovoljstvo dok sebe optužuje da je grešnik. Največe zlo je nužno za
nastanak velikih ljudi i dela, to daje snagu stvaraocu. Ali zlo današnjeg čoveka je malo, kao i
njegova veličina. Takvog čoveka je Zaratustra pezreo. Prezreo je i največeg čoveka jer je
suviše sličan najmanjem čoveku. Tako se Zaratustra približio se nihilizmu kad je shvatio da se
takav čovek večito vrača. To znanje o večitom vračanju istog malog čoveka učinilo je da mu
život deluje besmisleno. Pevanje, a ne govor je, način izražavanja ozdravlenika od pesimizma
(MOJA NAPOMENA; NIČE DAJE PREDNOST UMETNIČKOM METAFORIČKOM
IZRAŽAVANJU OD FILOZOFSKOM POJMOVNOM). Večito vračanje istog je
Zaratustrino učenje, njegova sudbina i bolest. Smrt deluje kao oslobađanje od tereta
postojanja. Međutim ako važi večito vračanje istog smrt nije izlaz jer će se čovek ponovo
vratiti kakav je bio i to u istom životu.
Autor na osnovu ovog poglavlja tvrdi da je Ničeov odgovor na Anaksimandrovu filozofiju
izokretanje čegovog učenja o bezbroj svetova. Želeči konstantno vračanje svoje sadašnjosti,
prošlosti i budučnosti za Zaratustru posojanje prestaje da bude kazna. To učenje pruža
Zaratustri slobodu da umre. Do sada je oklevao i samo je anticipirao svoju smrt jer je morao
biti siguran da njegova smrt nije samo puka kazna za postojanje, a to nije mogao biti siguran
dok nije došao do različitog razumevanja postojanja, nastajanja i volje od dotadašnje
filozofije. Autor zastupa mišljenje Pola Loeba da u poglavlju ,,Sedam pečata” Zaratustra
umire.
Tako je govorio Zaratustra – Sedam pečata (ili pesma potvrđivanja i aminovanja) 1:
Zaratustra se nalazi između prošlosti i budučnosti. Neprijatelj je svega umornoga, što nije
spremno ni da živi, ni da umre. Spreman je za dolazak Übermensch  i potvrđivanje života.
Zaratustra žudi za i voli večnost.
Tako je govorio Zaratustra – Sedam pečata (ili pesma potvrđivanja i aminovanja 2:
Zaratustra je uništavao stare vrednosti i pojmove. Likovao je nad smrću Boga i umesto njega
slavio život.
Tako je govorio Zaratustra – Sedam pečata (ili pesma potvrđivanja i aminovanja 3:
Zaratustra je bio stvaralac koji je slučajnosti  i nesreće spajao u nužan narativ
Tako je govorio Zaratustra – Sedam pečata (ili pesma potvrđivanja i aminovanja 4:
Zaratustra spaja suprotnosti.
Tako je govorio Zaratustra – Sedam pečata (ili pesma potvrđivanja i aminovanja 5:
Zaratustra je istraživač nepoznatog i neogrančenog kroz apsolutno vreme i prostor.
Tako je govorio Zaratustra – Sedam pečata (ili pesma potvrđivanja i aminovanja 6:
Zaratustra je lak, radostan i slobodan. U veselosti je svo zlo prisutno ali je oslobođeno i
sakralizovano svojom blaženošću. Zaratustrin glavni princip je da sve tešško mora postati
lako.
Tako je govorio Zaratustra – Sedam pečata (ili pesma potvrđivanja i aminovanja 7: To je
neizrecivo jer same reći ograničavaju. Zato treba pevati.
Argument protiv Loebovog stava da u ovom pohlavlju Zaratustra umire je što se on
pojavljuje živ i u nastavku narativa u četvrtom delu Tako je govorio Zaratustra. Međutim
Loeb ističe da je taj deo naknadno dodat i privatno je štampan, i da se može razumeti kao
interlud u prethodnu radnju ili kao dodatak čije mesto liči na mesto igre satira u Grčkim
tragedijama, nakon tri tragedije.
Genealogija morala II 8: Osečanje krivice odnosno lične obaveze poreklo ima u prvom
međuljudskom odnosu, odnosu izmešu prodavca i kupca odnosno poverioca i dužnika. U tom
odnosu čovek je sebe prvi put procenjivao u odnosu na drugog čoveka. Taj odnos postoji na
svim stupnjevima civilizacije. Čovek se toliko bavi procenjivanjem da se no može izjednačiti
sa mišljenjem. U toj radnji javljaju se čovekova prva oštroumnost i ponos. Čovek sebe vidi
kao životinju procenjivača. Trgovina je starija od svih oblika društva. Iz ličnog legalnog prava
se osečanja za razmenu, ugovor, krivicu, prava, obaveze, sporazum, prenose na društvene
odnose. Zaajedno sa običajem poređenja, merenja i  proračunavanja moči nasuprot moči. Na
osnovu te perspektive mišljenje primitivnih ljudi dolazi do najgneralnijeg zaključka da sve
ima cebu i da se za sve mora platiti (ANAKSIMANDAR). Pravednost u svom prvom obliku
je dobra volja među jednakim ljudima da se dogovore, sporazumeju i one slabije prisile na
sporazumevanje.
Tako je govorio zaratustra – o hiljadu i jednom cilju: Svaki narod mora procenjivati da bi
postojao i te procene moraju biti različite od procene susednih naroda. Svaki sused smišlja
sopstvene vrednosti različite od vrednosti susednog naroda.  Šta je za neki narod dobro za
drugi je zlo. Njihove vrednosti su simbol njihovog samoprevazilaženja, simbol njihove volje
za moć.  Dobro u moralu je uvek ono najteže, što vodi vladanju i zavisti suseda, to je mera i
smisao svih stvari. Vrhovno dobro je uvek determinisano životnom sredinomnekog naroda,
kao i njegovim susedima.  Vrhovno dobro za stare Grke je bilo biti prvi i voleti samo
prijatelje. Vrhovno dobro za Persijance je bilo govoriti istinu i biti dobar strelac. Vrhovno
dobro Jevreja bilo je potčinjavati se roditeljima. Vrhovno dobro Nemaca bilo je biti veran čak
i radi zlih i opasnih ciljeva.  Čovek je procenjivać, on daje stvarima smisao jer su bez njega
same stvari besmislene. Pocenjivanje je stvaranje. Promena vrednosti je promena stvaraoca. 
Stvralac uvek mora da uništava prethodne vrednosti. Vrednosti su prvo stvarali narodi, stado, 
pa tek onda pojedinci.   Vrednosti su zajednička  tvorevine ljubavi koja želi da dominira i
ljubavi koja želi da se potčinjava.  Sve dok je čista savest vezana za vrednosti stada, nečista
safest će biti vezana za pojedinca. Stado pojedinca vidi kao zlo jer je ono njegova propast.
Oni koji vole i stvaraoci stvaraju vrednosti, stvaraju dobro i zlo.  Nedostaje jedinstven smisao
čovečanstva. Postavlja se pitanje postoji li čovečanstvo ako nema smisla.

Ovde se Niče poziva na reč iz Sanskrita koja otnačava čoveka manas, a ne iz grčkog

Tako je govorio zaratustra - O novom idolu: Država laže da predstavlja narod. To je laž jer su
stvaraoci stvarali narode, davali im veru i ljubav i na taj način služili životu. Uništitelji su oni
koji stvaraju zamku za mnoštvo nazivajući je državom i dajući im rat i neispunjene želje.
Narodi ne razumeju državu i mrze jer je prekršaj zakona i običaja. Svaki narod ima svoj moral
zasnovan na  sopstvenim zakonima i pravima (ETIČKI RELATIVIZAM POČIVA NA
KULTURNOM RELATIVIZMU). Država laže prema svakom moralu i krade svoje običaje
i prava.  Jezička pometnja dobra i zla je znak države i izraz volje za smrću. Previše se ljudi
rađa, država postoji radi tih suvišnih tvrdeči im da je največa stvar koja postoji i da je božijeg
porekla. Ona utiče čak i na velike ljude. Ona umornim ljudima zamenjuje umrloga Boga. Ona
želi junake i časne ljude, ona kupuje njihovu vrlinu dajući im sve što žele ako je obožavaju.
Oni državi služe kao mamac za mnoštvo. Uloga države je smrt za višak ljudi koja se slavi kao
život. Dtržava predstavlja gubitak individualnosti,  sporo samoubistvo koje se naziva životom.
Ovaj višak krade dela pronalazaač i mudrost mudrih i to smatraju obrazovanjem i sve to
pretvaraju u bolest i nevolju. Taj višak je bolestan i izraz te bolesti su novine. Oni stiču
bogatsvo duhovno osiromašujući,  tragaju za moći i pre svega za novcem kao sredstvom
moći. Oni se trkaju, jedni druge spotiču i svi tako propadaju. Oni teže da budu što bliži onome
ko vlada, ali vladari su često i sami loši. Zato se treba kloniti države i biti usamljen i slobodan
od države. Što se manje poseduje to se biva manje pod vlašču države. Tamo gde prestaje
država  nastaje čovek koji nije višak, nužan i autentičan. Tu nastaje Űbermensch.

Autor ističe da je grad iz koga su Tales, Anaksimandar i Anaksagora, Milet, bio trgovačko
središte i prometna luka. Ta poslovna atmosfera pomaže da se razume zašto Anaksimandar
koristi pojmove poput duga, kazne, razmene i restitucija da bi objasnio kosmos i ljude.
Prema Ničeovom mišljenju nije samo hriščanstvo nametnulo i institucionalizovalo
neiskupljivii dug i krivicu već je i sama filozofija, od koje bi mogli tražiti oslobođenje od
religijske iliuzije, bila saučesnik u deformisanju osečaja za budučnost tumačeli samu
činjenicu ljudskog temporalnog postojanja kao da uključuje dug koji može biti isplačen samo
dužnikovim uništenjem.
Ecce Homo – predgovor 1: Nesrazmernost između veličine Ničeovog zadatka i malenkosti
Ničeovih savremenika se vidi u tome što je nepoznat. Niće živi od sopstvenog kredita.Niče
traži da  ljudi znaju za njega, pre svega da ga ga ne zamene sa nekim ko on nije.
Dug i upravljanje dugom oblikuju političko vreme. Ničeovo razumevanje istorije kao procesa
proizvodnje, nagomilovanja i isplate duga je teorija kako mašina dugovanja konstruiše
budučnost ograničenu na trening i disciplinovanje ljudi da izvrše restituciju. To je teorija
teološko-političkog vremena koje je prema Ničeovom mišljenju zarazila filozofsku tradiciju
od njenih početaka.